Правда није слепа, већ арбитрерна

Друштво је засновано на премиси да су људи рођени као једнаки.

Тако и право почива на идеји да смопред законом сви једнаки, примењују
независно од наше воље, попут законa физике, и казне су сразмерне злочину.
Јустиција, богиња правде, приказана је са повезом преко очију, у левој руци
држећи вагу, а у десној мач. Док мачем кажњава, а вагом одмерава казну,
повез je ослепљује, како би одлуке биле непристрасне. Али правда у својој
примени је недоследна, јер трпи много изузетака.

Од настанка првих цивилизација контрола људског понашања почива

на сили. Мач којим се кажњава је заправо оружје за спровођење закона као
права јачег. Међутим, право је обавезно да подржава правду, да служи као
корекција система и спречи арбитрерност у савременом друштву.
Дужност судије је да пресуду донесе објективно и правично. Међутим, и
судије су људи, са укорењеним ставовима које могу утицати на њихове
одлуке. Експертиза коју поседују судије не штити их од предрасуда
приликом доношења одлука. Колико често индиција нечијег високог статуса
може да пољуља чврсту руку правног система када се одлучује о ограничењу
припадника тог слоја друштва? Судија суди по начелу самосталности, а шта
се догоди када се омогући превише самосталности и дозволи личним
предрасудама да изврну правду. Да ли је могуће, макар у судници,
занемарити сопствена предубеђења, призвук нечијег имена, претходна лоша
искуства и омогућити једнак третман?
 Узевши све ово у обзир, равноправност као идеал и правда у служби
њене реализације остају само прокламације и нарушавају поверење дато
онима који одлучују о нашим правима. Управо зато је неопходно одучити се
од таквих идеја, и на рационалан и недискриминаторан начин приступати
сваком појединцу о чијој се судбини одлучује.