Professional Documents
Culture Documents
Sablon Za Maturski Rad
Sablon Za Maturski Rad
Ментор: Ученик:
Ружица Петровић, проф Петар Ботошки, IV-6
2
1. УВОД
Порекло људске врсте је једно од првих недоумица на које је човек наишао. Временом,
знање и разумевање је напретком науке напредовало, и данас је најзаступљенија и
највише прихваћена управо савремена, односно синтетичка теорија еволуције, такође
позната и као Нео-Дарвинизам. Прва два поглавља обухватају позадину и подлогу
Савремене теорије еволуције, са стране Чарлса Дарвина, односно Грегора Мендела.
Треће поглавље обухвата синтезу односно спајање теорија пређашње поменута два
научника, као и остале који су допринели стварању теорије, њену историју, прве идеје и
прва помињања. Четврто поглавље говори о специфичностима, постулатима и
детаљима Савремене теорије еволуције (у даљем тексту С.Т.Е.), одређене доказе,
експерименте и примере. Закључак садржи кратак преглед и суштину Савремене
теорије еволуције, као и моја запажања.
3
2. ДАРВИНИЗАМ КАО ПРЕТЕЧА САВРЕМЕНЕ ТЕОРИЈЕ
ЕВОЛУЦИЈЕ
Узевши у обзир да је један од два главна постулата савремене теорије еволуције
природна селекција, била оригинална идеја Чарлса Дарвина, важно је размотрити
његову теорију и капитално дело "Порекло врста".
О пореклу врста (или, потпуније, О пореклу врста путем природне селекције, или
очувању фаворизованих раса у борби за живот), објављено 24. новембра 1859. је дело
научне литературе Чарлса Дарвина која се сматра основом еволуционе биологије.
Дарвинова књига је увела научну теорију да се популације развијају током генерација
кроз процес природне селекције. Књига је представила низ доказа да је разноликост
живота настала заједничким пореклом кроз разгранати образац еволуције. Дарвин је
укључио доказе које је прикупио током експедиције Бигл 1830-их и своје накнадне
налазе из истраживања, преписке и експериментисања. Дарвинова теорија еволуције
заснована је на кључним чињеницама и закључцима изведеним из њих, које је биолог
Ернст Мајр сумирао на следећи начин:[1] Дарвинова теорија еволуције заснована је на
кључним чињеницама и закључцима изведеним из њих, које је биолог Ернст Мајр
сумирао на следећи начин: Свака врста је довољно плодна да ако би сво потомство
преживело да се размножава, популација би порасла .
Упркос периодичним флуктуацијама, популације остају отприлике исте
величине .
Ресурси као што је храна су ограничени и релативно су стабилни током времена
Следи борба за опстанак.
Појединци у популацији значајно се разликују једни од других .
Велики део ове варијације је наследан.
Појединци мање прилагођени животној средини имају мање шансе да преживе и
да се размножавају; индивидуе које више одговарају животној средини имају
већу вероватноћу да преживе и вероватније ће се размножавати и оставити своје
наследне особине будућим генерацијама, што производи процес природне
селекцијe.
Овај процес који се споро одвија доводи до тога да се популације мењају да би
се прилагодиле свом окружењу, и на крају, ове варијације се акумулирају током
времена да би се формирале нове врсте.
Поглавље I покрива сточарство и узгој биљака, које сежу до старог Египта. Дарвин
разматра савремена мишљења о пореклу различитих раса које се узгајају да би доказао
да су многе произведене од заједничких предака селективним узгојем. Као илустрацију
вештачке селекције, он описује отмено узгајање голубова, напомињући да је
„разноврсност раса нешто запањујуће“, али сви потичу од једне врсте камених
голубова. Дарвин је видео две различите врсте варијација: (1) ретке нагле промене које
је назвао „монструозности“ (пример: Анкон овца са кратким ногама), и (2) свеприсутне
мале разлике (пример: нешто краћи или дужи кљун голубова ). Обе врсте наследних
промена могу да користе одгајивачи. Међутим, за Дарвина су мале промене биле
најважније у еволуцији. У овом поглављу Дарвин изражава своје погрешно уверење да
је промена животне средине неопходна да би се створиле варијације.
У поглављу II, Дарвин прецизира да је разлика између врста и варијетета произвољна,
при чему се стручњаци не слажу и мењају своје одлуке када се пронађу нови облици.
Он закључује да се „добро обележена сорта може с правом назвати почетном врстом” и
Савремена теорија еволуције Петар Ботошки, IV-6
5
Савремена теорија еволуције Петар Ботошки, IV-6
Дарвин је навео да неке промене које се обично приписују употреби и неупотреби, као
што је губитак функционалних крила код неких инсеката који живе на острвима, могу
бити изазване природном селекцијом. У каснијим издањима Порекла, Дарвин је
проширио улогу која се приписује наслеђивању стечених карактеристика. Дарвин је
такође признао непознавање извора наследних варијација, али је спекулисао да би оне
могле бити изазване факторима средине. Међутим, једна ствар је била јасна: каква год
била тачна природа и узроци нових варијација, Дарвин је из посматрања и
експеримента знао да су узгајивачи били у стању да одаберу такве варијације и да
произведу огромне разлике у многим генерацијама селекције. Опажање да селекција
функционише код домаћих животиња није уништено недостатком разумевања основног
наследног механизма.
Поглавље VII говори о еволуцији инстинкта. Његови примери укључују два која је
експериментално истраживао: мрави који праве робове и изградњу шестоугаоних
ћелија од стране пчела. Дарвин је приметио да неке врсте мрава који праве робове више
зависе од робова од других, и приметио је да ће многе врсте мрава сакупљати и чувати
лутке других врста као храну. Сматрао је разумним да су се врсте са екстремном
зависношћу од радника робова развијале постепено. Он је предложио да су пчеле које
праве хексагоналне ћелије еволуирале у корацима од пчела које су направиле округле
ћелије, под притиском природне селекције да уштеде восак. Дарвин је закључио:
Коначно, то можда није логична дедукција, али за моју машту је далеко задовољавајуће
гледати на такве инстинкте као што је млада кукавица која избацује своју усвојену
браћу, —мраве који праве робове, —ларве ихнеумонида које се хране у живим телима
гусенице, —не као посебно обдарене или створене инстинкте, већ као мале последице
једног општег закона, које воде ка напретку свих органских бића, наиме, множе се,
варирају, нека најјачи живе, а најслабији умру.
Поглавље VIII бави се идејом да врсте имају посебне карактеристике које спречавају
хибриде да буду плодни како би се сачувале одвојено створене врсте. Дарвин је рекао
да, далеко од константне, тешкоће у производњи хибрида сродних врста, као и
одрживост и плодност хибрида, веома варирају, посебно међу биљкама. Понекад су оно
што се сматрало засебним врстама слободно произвело плодно хибридно потомство, ау
другим случајевима оно што се сматрало пуким сортама исте врсте могло се тешко
укрстити. Дарвин је закључио: „Коначно, дакле, чињенице које су укратко дате у овом
поглављу ми се не чине супротним, већ чак подржавају гледиште да не постоји
фундаментална разлика између врста и варијетета.
Поглавље IX бави се чињеницом да изгледа да геолошки записи показују облике
живота који су изненада настали, без безбројних прелазних фосила који се очекују од
постепених промена. Дарвин је позајмио аргумент Чарлса Лајела у Принципима
геологије да је запис изузетно несавршен јер је фосилизација веома ретка појава,
распрострањена у огромним временским периодима; пошто је неколико области било
геолошки истражено, могло је постојати само фрагментарно знање о геолошким
формацијама, а фосилне колекције су биле веома сиромашне. Развијене локалне сорте
које су мигрирале у шире подручје изгледало би као изненадна појава нове врсте.
Дарвин није очекивао да ће моћи да реконструише еволуциону историју, али стална
открића су му дала основану наду да ће нова открића повремено открити прелазне
форме.[3] Да би показао да је било довољно времена да природна селекција делује
споро, цитирао је пример Велда о коме се говори у Принципима геологије заједно са
другим запажањима Хјуа Милера, Џејмса Смита из Џорданхила и Ендруа Ремзија.
Комбинујући ово са проценом недавних стопа седиментације и ерозије, Дарвин је
израчунао да је ерозија Велда трајала око 300 милиона година. Првобитна појава
читавих група добро развијених организама у најстаријим фосилним слојевима, сада
6
Савремена теорија еволуције Петар Ботошки, IV-6
7
Савремена теорија еволуције Петар Ботошки, IV-6
8
Савремена теорија еволуције Петар Ботошки, IV-6
Мендел, познат као „отац модерне генетике“, изабрао је да проучава варијације биљака
у експерименталном врту од 2 хектара свог манастира.
Након почетних експеримената са биљкама
грашка, Мендел се одлучио на проучавање
седам особина за које се чинило да су наслеђене
независно од других особина: облик семена,
боја цвета, нијанса омотача семена, облик
махуне, боја незреле махуне, локација цвета и
висина биљке.
Мендел је изабрао да спроведе своје студије са
јестивим грашком (Писум сативум) због
бројних различитих сорти, лакоће културе и
контроле опрашивања, и високог процента
успешног клијања семена. Од 1854. до 1856.
тестирао је 34 сорте на постојаност њихових
особина. Да би пратио пренос карактера,
одабрао је седам особина које су изражене на
посебан начин, као што су висина биљке (ниска
или висока) и боја семена (зелена или жута). Он
је ове алтернативе назвао контрастним
ликовима или паровима карактера. Укрштао је сорте које су се разликовале по једној
особини — на пример, високе укрштене са ниским. Прва генерација хибрида (Ф1)
показала је карактер једне сорте, али не и карактер друге. Менделовим речима, један
лик је био доминантан, а други рецесиван. У бројном потомству које је одгајио од ових
хибрида (друга генерација, Ф2), међутим, поново се појавио рецесивни карактер, а удео
потомака са доминантним према потомцима са рецесивним био је веома близу односа 3
према 1. Проучавање потомака (Ф3) доминантне групе показало је да је једна трећина
њих била правог порекла, а две трећине хибридне конституције. Однос 3:1 би се стога
могао преписати као 1:2:1, што значи да је 50 процената Ф2 генерације било правог
узгоја, а 50 процената још увек хибрид. Ово је било Менделово главно откриће, и мало
је вероватно да су га направили његови претходници, јер они нису расли статистички
значајне популације, нити су пратили појединачне карактере засебно да би успоставили
своје статистичке односе.
Менделов приступ експериментисању произашао је из његовог усавршавања у физици
и математици, посебно комбинаторној математици. Ово последње му је идеално
послужило да представи свој резултат. Ако А представља доминантну карактеристику,
а а рецесивну, онда однос 1:2:1 подсећа на чланове у проширењу биномне једначине:
(А + а)2 = А2 + 2Аа + а2
Мендел је даље схватио да може тестирати своје очекивање да се седам особина
преносе независно једна од друге. Укрштања која су укључивала прве две, а затим три
од његових седам особина дала су категорије потомака у пропорцијама које прате
термине добијене комбиновањем две биномне једначине, што указује да је њихов
пренос био независан један од другог. Менделови наследници су овај закључак назвали
законом независног асортимана.
Мендел је даље повезао своје резултате са ћелијском теоријом оплодње, према којој се
фузијом две ћелије генерише нови организам. Да би се чисти узгојни облици и
доминантног и рецесивног типа унели у хибрид, морало је постојати нека привремена
смештај два различита карактера у хибриду, као и процес раздвајања у формирању
поленових ћелија и јајне ћелије. Другим речима, хибрид мора да формира заметне
ћелије које имају потенцијал да дају или једну или другу карактеристику. Ово је од тада
9
Савремена теорија еволуције Петар Ботошки, IV-6
описано као закон сегрегације, или доктрина о чистоћи заметних ћелија. Пошто се једна
ћелија полена спаја са једном јајном ћелијом, све могуће комбинације различитих
полена и јајних ћелија би дале управо резултате које сугерише Менделова
комбинаторна теорија.
Мендел је започео своје студије о наследству користећи мишеве. Био је у опатији
Светог Томе, али његовом бискупу се није допало да један од његових фратара
проучава секс животиња, па је Мендел прешао на биљке.[4] Мендел је такође узгајао
пчеле у пчелињаку који је саграђен за њега, користећи кошнице које је дизајнирао.
Такође је студирао астрономију и метеорологију, основавши 'Аустријско метеоролошко
друштво' 1865. године. Већина његових објављених радова односила се на
метеорологију. Мендел је такође експериментисао са јастребицом (Хиерациум) и
пчелама. Објавио је извештај о свом раду са јастребицом, групом биљака од великог
интереса за научнике у то време због њихове разноврсности. Међутим, резултати
Менделове студије наслеђивања код јастреба нису били слични његовим резултатима
за грашак; прва генерација је била веома променљива и многи од њихових потомака су
били идентични мајчином родитељу. У својој преписци са Карлом Негелијем, он је
расправљао о својим резултатима, али није могао да их објасни. Све до краја
деветнаестог века није се ценило да су многе врсте јастреба биле апомиктичне,
производећи већину свог семена асексуалним процесом. Ниједан од његових резултата
о пчелама није сачуван, осим успутног помена у извештајима Моравског пчеларског
друштва. Дефинитивно се зна само да је користио кипарске и крањске пчеле,које су
биле посебно агресивне на нервирање других монаха и посетилаца манастира тако да је
од њега тражено да их се отараси. Мендел је, с друге стране, волео своје пчеле и
називао их „мојим најдражим животињама“.
Године 1936, Роналд Фишер, истакнути статистичар и популациони генетичар,
реконструисао је Менделове експерименте, анализирао резултате генерације Ф2 (друга
генерација) и открио да је однос доминантних и рецесивних фенотипа (нпр. жути
наспрам зеленог грашка; округли наспрам набораног грашка) невероватно и доследно
превише близу очекиваном односу од 3 према 1. Фишер је тврдио да су „подаци већине,
ако не и свих, експеримената били фалсификовани како би се блиско слагали са
Менделовим очекивањима“,[5] Менделова наводна запажања, према Фишеру, била су
„одвратна“ и „шокантна“. Други научници се слажу са Фишером да се Менделова
различита запажања непријатно приближавају Менделовим очекивањима. А. В. Ф.
Едвардс, на пример, примећује: „Срећном коцкару се може аплаудирати; али када буде
поново срећан сутра, и сутрадан, и сутрадан, човек има право да постане мало
сумњичав“. Три друге линије доказа такође поткрепљују тврдњу да су Менделови
резултати заиста превише добри да би били истинити. Фишерова анализа довела је до
Менделовог парадокса: Менделови подаци су, статистички говорећи, превише добри да
би били истинити, али „све што знамо о Менделу сугерише да је мало вероватно да ће
се упустити у намерну превару или у несвесно прилагођавање својих запажања. Бројни
писци су покушали да разреше овај парадокс. Један покушај објашњења позива се на
пристрасност потврде. Фишер је оптужио Менделове експерименте као „снажно
пристрасне у правцу слагања са очекивањима... да би теорији дали предност сумње“. У
свом чланку из 2004, Ј.В. Портеоус је закључио да су Менделова запажања заиста
невероватна. Међутим, репродукција експеримената је показала да не постоји стварна
пристрасност према Менделовим подацима.
10
Савремена теорија еволуције Петар Ботошки, IV-6
12
Савремена теорија еволуције Петар Ботошки, IV-6
13
Савремена теорија еволуције Петар Ботошки, IV-6
Велики део побијања недарвинистичких теорија догодио се већ пре 1935, а ипак,
изгледа да још увек није било било каквих знакова консензуса међу еволуционим
биолозима. Могло би се препознати два главна табора дарвиниста тог времена. Први је
камп лабораторијских генетичара који проучавају еволуцију уз помоћ
експериментисања и математичких модела. Други камп чине природњаци чије се
тумачење еволуције заснива на проучавању популација на терену. У 1935. још увек је
постојала прилично јака Шалтационистичка пристрасност у размишљању генетичара,
остатак размишљања раних Менделоваца, док су захваљујући својим јаким акценатима
на поступности еволуције међу природњацима и даље постојала тенденција да верују у
меко наслеђе, тј. капацитет генома да на њега утиче околина. Два логора која су
настала сасвим изненада доведени су заједно до консензуса кроз објављивање 1937.
Генетика и порекло врста Добжанског. Добжански је био идеална особа да покрене
помирење два табора јер је он сам је заправо припадао обома. 1927. дошао је у
Сједињене Државе и радио 10 година у лабораторији Т. Х. Моргана, где је постао
темељно упознат са размишљањем генетичара. Генетичари су били строги
редукционисти. За њих је ген био мета селекције, а њих је само занимало шта се дешава
у датом генском фонду, односно порекло и одржавање прилагођености. Њихов концепт
еволуције био је вертикални, односно везан за промене које дешавају током времена у
датом генском фонду. Природњаци-таксономи су се разликовали по томе да су на
појединца гледали као целину и циљ природне селекције. За њих је становништво била
јединица еволуције. Њихов главни интерес било је порекло различитости. Развили су
нови концепт биолошке врсте и решили су загонетку специјације кроз теорије
географске специјације, и демонстрирали су континуитет између специјација и
макроеволуција. За све њих еволуција је била популациона, осим а неколико посебних
феномена као што је полиплоидија, и стога је сва еволуција по нужди била постепена.
Природњаци су у то време још били прилично несвесни драстичних промена мислећи
на генетичаре између времена менделизма и 1930-их, а посебно са променом генетског
концепта мутација. Пошто су генетичари увек радили са једном популацијом, и једним
генофондом, они су заузврат били прилично несвесни варијације популација и
проблема везаних за порекло органског диверзитета. Добжански је у својој Генетици и
пореклу врста изнео ставове оба табора. Показао је да не постоји сукоба између
њихових идеја. Штавише, показао је да су допуњавали једни друге, а да су празнине у
теоријама генетичара биле испуњене теоријама природњака и обрнуто. Убрзо су тезу
Добжанског преузели други такозвани архитекти еволуционе синтезе, Џулијан Хаксли,
Ернст Мајер и Г. Г. Симпсон, у Немачкој Ренш, а у ботаници Стебинс. Дугачак низ
контроверзи, који је почео објављивањем Дарвиновог Порекло врста 1859, сада је
прекинуто после 80 година и постојао је изузетан консензус на раним симпозијумима
после 1937. Било је очигледно да је дошло до синтезе концепата у еволуционој
биологији. Утицај ове синтезе се проширио далеко од еволуционе биологије. Заиста,
синтеза је постигла уједињење целокупне биологије. То је можда најбоље изразио
Добжански у својој добро познатој изреци: „Ништа у биологији нема смисла осим у
светлости еволуције“. На крају, синтеза је чак спојена од стране развојних биолога који
су се противили дарвинизму барем до 1960-их. Могло би се помислити да је скоро
експлозиван развој молекуларне биологије након 1953. могао довести до драстичог
развића веровања у еволуциону синтезу, али се то није догодило. Оно што је синтеза
такође постигла је суштинско појашњење свих дарвинистичких концепата. Почнимо са
природном селекцијом. Његови противници су испрва називали Дарвинову теорију
„случајном еволуцијом“. Ово је од наравно, тотална заблуда. Ми сада знамо да је
14
Савремена теорија еволуције Петар Ботошки, IV-6
4.3 Специјација
15
Савремена теорија еволуције Петар Ботошки, IV-6
16
Савремена теорија еволуције Петар Ботошки, IV-6
1
енглески израз за метафору грлића флаше који ограничава проток течности, која се у овом контексту
односи на ефекат при ком опстаје само мали проценат старе популације са адекватним генотипом,
који се касније умножи тако да цела популација буде прилагођена
5. СПЕЦИФИЧНОСТИ С.Т.Е.
Два главна постулата Савремене/синтетичке теорије еволуције су:
1. варијабилност гена
2. природна селекција
1.Варијабилност гена је проузрокована
мутацијом, која може бити
17
Савремена теорија еволуције Петар Ботошки, IV-6
хромозомална;
морфолошка;
додавањем/дупликацијом
одузимањем
транслокацијом
инверзијом гена
нумеричка
генетска
додавање
одузимање
замена азотних база
рекомбинацијом, укрштањем током деобе мејозом
хибридизацијом, укрштањем врста при чему настају хибриди
генетским дрифтом, елиминацијом гена или алела
2.Природна селекцијa
1. Природа бира најбоље прилагођене организме
2. Боље прилагођени организми производе бројније потомство, већом брзином
6. ЗАКЉУЧАК
Иако је у почетку Дарвинова теорија била суочена са неодобравањем, временом, уз
помоћ неколико генерација научника и развоја наука попут микробиологије, генетике,
палеонтологије, век касније, Дарвинова теорија природне селекције у синтези са
Менделовим наслеђивањем је прихваћенија него икада. Као што је раније поменуто,
значај синтетичке теорије еволуције није само у њој самој, већ и у томе што је
ујединила науку и допринела јој у целости.
18
Савремена теорија еволуције Петар Ботошки, IV-6
7. РЕФЕРЕНЦЕ
1- Мајер 1982, ст. 479–480
2- Дарвин 1859, ст. 60–61 Гл. III
3- Болер 2003, ст. 182
4- Хениг 2000, ст. 15–17.
5- Фишер, R.A. (1936). "Has Mendel's work been rediscovered?" . Annals of Science. 1: 115–37.
19
Савремена теорија еволуције Петар Ботошки, IV-6
Комисија:
Председник _______________
Испитивач _______________
Члан _______________
Коментар:
20