УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

Филолошки факултет
Катедра за иберијске студије

Лик подводачице у делу Селестина

Семинарски рад из Шпанске књижевности 4

у Београду, мај 2019. године

Апстракт

У овом раду бавили смо се анализом подводачице Селестине из истоименог дела

Фернанда де Рохаса.

У уводном делу рада приказали смо друштвено-историјски контекст Шпаније XV и

XVI века. У њему смо видели како су тадашње власти излазиле на крај с проблемом
проституције и подводачица. Такође смо дали преглед самог дела Селестина и дали кратак
приказ живота аутора Фернанда Рохаса.

У другом делу рада анализирали смо лик подводачице Селестине и приказали њене
главне карактеристике где смо видели да се Селестина никад не предаје и да увек задржава
своју независност. Она користи све могуће вештине које поседује како би се домогла циља.
Промовише идеју уживања у животу, а новац јој је главни циљ.

Кључне речи: Селестина, подводачица, Фернандо де Рохас, љубав, новац.

Resumen

En este trabajo tratamos el análisis de la alcahuete Celestina de la obra de Fernando de

Rojas.

En la parte introductoria presentamos el contexto socio-histórico de España del siglo XV

y XVI. En él vemos que las autoridades hicieron frente al problema de la prostitución y las
alcahuetas.También hemos hecho una visión general de la obra La Celestina y una corta
biografía del autor Fernando de Rojas.

En la segunda parte del artículo, analizamos la imagen de la figura de la alcahueta

Celestina y hemos representado sus características principales donde hemos podido ver que ella
nunca se rinde y siempre conserva su independencia. Utiliza todas las habilidades que posee para
lograr el objetivo. Promueve la idea de disfrutar de la vida y el dinero es su objetivo principal.

Palabras clave: Celestina, alcahuete, Fernando de Rojas, amor, dinero.

• Увод

На прелазу из средњег века у ренесансу појављује се дело које представља једно од

најзначајнијих дела на шпанском језику под називом La Celestina, односно, Tragicomedia
de Calisto y Melibea (Селестина или Трагикомедија о Калисту и Мелибеји). Не зна се
поуздано ко је и када написао ово дело, међутим многи тврде да је аутор Фернандо де
Рохас (Fernando de Rojas).

Селестину многи сврставају у хибридну књижевну врсту. У њој је садржан спој

средњевековних и ренесансних погледа на свет.

Ми ћемо у овом раду анализирати протагонисткињу овог романа, подводачицу

Селестину која воли свој посао и поноси се професијом којом се бави, мудру старицу која
своје искуство користи како би манипулисала младим паровима који немају решење за
своју немогућу љубав и зову њу у помоћ. Међутим, пре него што пређемо на анализу
Селестине, даћемо кратак преглед друштвених прилика XV и XVI века у Шпанији.

• Друштвене прилике у Шпанији XV и XVI века

Крајем XV века градови почињу да расту великом брзином када је реч о становништву,
култури и економији. Иако је у селима и даље живела велика већина становништва, у
градовима се значајно повећао број становника. Економски развој градова изазвао је
значајне промене у друштвеној класи богатих. Буржоазија је куповала племићке титуле
како би се асимилирали у ту друштвену класу. Индивидуализам, субверзија
традиционалних вредности, акумулација богатства и опсесија да се експериментише
телесним задовољствима утемељили су основне вредности кастиљанског друштва XV
века. Ова ситуација је пружила јако добар амбијент за развој проституције и криминала.
Град постаје добро место за циркулацију новца и развијање ужитака. Ванг (2010:5) тврди
да је Саламанка у XV веку била у економском, културном и демографском просперитету.
Међутим, у међувремену су се појавили проблеми везани за појаву проститутки,
пљачкаша, убица и бескућника.

Изненађујућа је чињеница да је проституција била дозвољена од стране Католичке

цркве у средњем веку с намером да мушкарци могу да задовоље своје сексуалне потребе
без прибегавања силовању или хомосексуалности. Ванг (2010:7)

Крајем XVI века круна је покушала да контролише раст проституције разним нормама.
Краљ Алфонсо X посветио је цело поглавље описујући проституцију као врсту криминала
у којем каже да су подводачи људи који доносе много зла и да повређују све оне који
верују њиховим речима. Ванг (2010:7)

Ванг (2010:7) такође каже да су се у то време жене које су се бавиле проституцијом

делиле на три врсте: оне које су се јавно бавиле овим послом и живеле у борделима, лоше
жене које нису биле познате као проститутке и оне које су биле приморане да се баве овим
послом јер су зависиле од подводача. Интересантна чињеница је да су само оне које су
биле познате као проститутке биле кажњаване док друге нису сносиле последице.
Међутим, највише заштите је било потребно управо њима јер су биле јавно обележене као
непоштене жене за разлику од других.

Током XIV и XV века католички краљеви су уложили пуно труда како би стали на пут
проституцији. Самим тим донели су закон да се поред проститутки казне и њихови
сводници. Такође, уколико су жене радиле у кући сводника, они би губили кућу и морали
да дају десет килограма злата као казну, али жене нису биле кажњаване. Од макроа се
очекивало да девојке ослободе, па чак и да их ожене. Особе које су присиљавале своје
жене или ћерке на проституцију биле би осуђиване на смрт.

• О делу и ауторству

Селестина се сматра најзначајнијим делом шпанске књижевности после

Сервантесовог (Cervantes) Дон Кихота (Don Quijote). Од првог појављивања ово дело је
постигло доста успеха, па су самим тим сачувана бројна издања, па чак и први преводи.
Текстови ранијих издања нису исти јер су аутори модификовали рад. Прво и најстарије
сачувано издање штампано је у Бургосу од стране Федрикеа де Басилее (Fadrique de
Basilea) 1499. године и садржао је шеснаест поглавља. Ово издање носило је назив
Comedia de Calisto y Melibea. Након тога штампана су нека издања из Толеда, Валенсије и
Саламанке од којих је само издање из Толеда сачувано. Ово издање штампао је Педро
Хагенбах (Pedro Hagenbach) који је додао акростихове у ову верзију. Ова издања имају
заједнички наслов, број чинова и писмо аутора упућено једном пријатељу. У писму је
објашњено да је аутор наишао на текст непознатог аутора који му се много допао и да је
одлучио да на основу овог текста напише прво поглавље новог дела коме ће додати
сопствени креативни печат.

Од 1502. до 1507. године појавила су се многа издања овог дела. Имајући у виду
огроман успех дела и захваљујући значају карактера подводачице, дело је почело да добија
назив La Celestina. Поред тога, име подводачице је почело да се примењује и да у
шпанском лексикону означава жене које посредују у љубави из интереса.

Селестина садржи елементе хуманистичке комедије у својој драматичној концепцији.

Дело испољава оригиналност јер је написана народним језиком, уједињује књижевну
традицију образовану алузијама са стварним друштвом тог времена, користи у исто време
најпрефињенији говор уз популарне, народне изразе, а ликови испољавају инстинктивно
насиље које ће их на крају довести до трагичне смрти.

Када говоримо о жанру овог дела, у XVI веку нико није сумњао да је ово драмско дело.
Иако никада није било представљено у позоришту, структура дела указује на драмски
жанр: наслов, дијалошка форма, подела на чинове. Због чињенице да није могла бити
приказивана због своје дужине и брзе промене чинова, такође није могла бити називана
драмским делом. У осамнаестом веку Селестина престаје да буде називана драмским
делом и почињу да је дефинишу драмским или дијалошким романом. Многи критичари су
се побунили против ових жанровских сврставања Селестине. Зато данас за ово дело кажу
да је хибридног жанра јер сматрају да је Фернандо де Рохас писао дело не мислећи да га
смести у конкретан жанр, тако да нема хомогену структуру.

Највећи проблем око жанра био је да се класификује као комедија или трагедија. У
време настанка нису могли да је назову комедијом јер није имала срећан крај, али није
могла бити ни трагедија јер садржи ликове који припадају нижим друштвеним слојевима.
Самим тим, Рохас решава овај проблем називом трагикомедија. Он је у прологу објаснио
своју одлуку о наслову.

Читаво дело написано је у дијалогу и не постоји никакав наратор, тако да све што се
сазнаје о ликовима долази из њихових речи. У дијалозима су увек присутни прво и друго
лице једнине. Сваки лик је свестан присутности других ликова, тако да се у дугим
монолозима увек перципира постојање слушаоца, иако невидљивог. Генерално гледано,
монолози имају очигледан значај у позоришним делима, јер служе да информишу
слушаоца, на пример о неизвесностима или тајним намерама лика који говори и који не
жели да се открију другим ликовима дела.

Што се ликова у овом делу тиче, Фернандо де Рохас воли да ствара ликове у паровима
како би помогли једни другима да граде своје ликове кроз комплементарност и опозиционе
односе. На тај начин су током рада конституисане две групе супротстављених ликова,
кметови и племићи, а у обе групе ликови су груписани у парове: Пармено (Pármeno) и
Семпронио (Sempronio), Тристан (Tristán) и Сосија (Sosia), Елисија (Elicia) и Ареуса
(Areusa) у свету слуга, док су у свету племства ту Калисто (Calisto) и Мелибеа (Melibea),
Плеберио (Pleberio) и Алиса (Alisa). Само Селестина и Лукреција немају парњака, али
Рохас њих конструише на тај начин зато што је њихов положај кључан. Селестина
представља елемент катализатора трагедије, симболишући витални разврат, док
Лукреција, Мелибејина служавка, симболише крајност сваке репресије.

Када се говори о ауторству, дуги низ година се спекулисало о истинском идентитету

аутора. Према акростиховима укљученим у дело, Фернандо де Рохас га је завршио. Иако
нема пуно информација о овом аутору, многи критичари сматрају да је рођен у Толеду око
1470. године у породици покрштених Јевреја. Студирао је право на Универзитету у
Саламанки. Од 1517. године живи у месту Талавера де ла Рејна (Talavera de la Reina) где
постаје градоначелник. Тамо се и оженио Леонором Алварес (Leonora Álvarez) са којом је
добио троје деце, Каталину (Catalina), Алвара (Álvaro) и Франсиска (Francisco).

Познато је да је Рохас имао богату и значајну библиотеку која је укључивала историјске

енциклопедије, књиге права, али и латинске радове италијанског песника Петрарке. У
Селестини се може приметити да је био начитан човек јер садржи обилне референце
класичних дела. Фернандо де Рохас је умро 1541. године у Талавера де ла Рејни, а
сахрањен је у самостану сестара Мајке Божје јер је био члан њихове заједнице. Његови
остаци пронађени су у овом манастиру 1936. године, а ексхумирани су у марту 1968.
године.

Интересантна чињеница везана за Рохаса је да је био сведок у процесу који је водила

Инквизиција 1517. године против Дијега де Оропеса (Diego de Oropesa), као и у другом
случају истог типа 1525. године против свог свекра Алавара де Монталбана (Álvaro de
Montalbán). (Члупова 2006:9),

Према речима ауторке Члупове (2006:9), могуће је да је породица Рохас била повезана
са господом из места Пуебла де Монталбан (Puebla de Montalbán) због чега је Фернандо де
Рохас увек одржавао свој статус идалга. Иако је његова породица одржавала односе с
високим друштвом, он никада није порицао своје јеврејско порекло што показује и тиме
што жени девојку сумњивог порекла. Све ово облежило је читав његов живот и дело.

• Лик подводачице у делу Селестина

У овом делу приказана је љубавна прича двоје младих. Калисто (Calisto) и Мелибеја
(Melibea) су прототипови дворске љубави. У овом делу се појављују три велике
средњевековне теме: љубав, богатство и смрт.

Тема дела се не разликује од других дела која су се писала у тој епохи. На крају
средњег века већина дела бавила се тематиком љубави, богатства и смрти. Међутим иако
тематика остаје доследна средњем веку, Калисто, као идеал правог господина припада
ренесансној епохи. Присутна је и дворска љубав, али Мелибеја није само једна дама која
се само жали већ одлучно и активно учествује у развоју дела. Дакле, можемо рећи да је
главна тема ипак љубав, иако је пропраћена смрћу двоје заљубљених на крају. Међутим
поред теме љубави, аутор је желео да овим делом упозори на преваре подводачица и
покварених и издајничких слуга.

Из самог наслова дела La Celestina се може закључити ауторова намера да исприча

причу о подводачици Селестини. Њено име се повезује са нечим небеским или нечим што
је изван овог света. Како је ово дело трагикомедија, јасно се може видети ауторова намера
да назове једног безбожног лика таквим именом. Селестина није никаква лепотица, већ је
ружна и стара. Самим тим могуће је да јој аутор даје ово име алудирајући на њену одважну
личност и да би показао да она нема страх од Бога. Свако ко дође у додир с њом пада под
утицај њених мисли и планова. Сви аспекти њене личности као што су лажи, лукавост,
зло, дрскост, вештичарење и др. чине да изгледа као да је дошла из неког другог света.

Иако је она главни протагониста, аутор је не уводи на почетку дела већ је уводи након
првог поглавља као неког ко решава одређену ситуацију. Кроз ликове двојице слуга
Семпронија (Sempronio) и Пармена (Pármeno) видимо два лица Селестине. Семпроније
препоручује Селестину свом газди, док га Пармено упозорава да не упадне у замке
преваранткиње.

Дакле, као што смо напоменули Селестину упознајемо кроз мишљења двојице слуга.
Семпронио нам приказује њену ефикасност и интелигенцију, док Пармено приповеда о
њеном личном животу који је пун прича о преварама, лажима и вештичарењу. Она је увек
присутна у целом делу, директно или индиректно.

Након што је Семпронио препоручује газди, она се појављује, а Калисто је упорно

назива señora или señora mía што доводи до сатиричне ситуације јер јој се обраћа као
дами. Он јој чак говори да ће на коленима саслушати шта старица има да каже. Шабец
(2003:30) каже да се ова слика односи на религиозну љубав јер подсећа на слику
обожавања Девице Марије. Дакле, можемо рећи да Калисто посматра Селестину као
посредника између Бога и људи. Он је толико хвали да је уздиже на ниво светице
вероватно сматрајући је као једину особу која може да му помогне у решавању његових
проблема: “¡Oh joya del mundo, acorro de mis pasiones, espejo de mi vista!”.

Мелибеја такође третира Селестину с поштовањем. Када се Селестина у четвртом чину

појављује код Мелибеје, она је назива buena vieja алудирајући на квалитете њене старости.
Убрзо након тога јој упућује низ увреда, називајући је malvada, vieja maldita, traidora.
Међутим, Селестина је својим вештинама брзо убеђује, па се њен бес претвара у потпуну
зависност од Селестине, једине особе која јој може помоћи.
 Шабец (2003:31) тврди да су паралелизми и пародије које се могу наћи у делу у ствари
показатељи да је Селестина антитеза Девице. Као што смо већ напоменули, њено име
алудира да је она небеско биће које поседује разне способности и вештине народне
медицине, а њено посредништво се може протумачити као пандан маријанском култу.
Селестинино посредовање није са Богом већ са самим Ђаволом. Познато је да се она бави
вештичарењем и верује у своје натприродне моћи.

2.1. Карактеристике подводачице

У средњевековној књижевној традицији представљање жена направљено је на основу

два битна аспекта: да ли се појављује у друштву човека (чија је драга или супруга) или
сама. Уколико би се појављивала сама, бивала је укључена у два аспекта која би је
дефинисала на основу секуалности: чедност или пожуда.

У Селестини се могу наћи утицаји дела Libro de Buen Amor(Књига добре љубави) јер у
Селестини постоји јасан одраз подводачице из тог дела. Подводачица у делу Libro de Buen
Amor је описана као мудра старица и одани гласник. Она је жена која је посматрала свет и
обичаје и не само да разуме љубав, већ и има идеју како да споји двоје љубавника упркос
моралним и физичким препрекама. Такав је случај и са Селестином.

Подводачица је маргинализована и сиромашна жена која је много тога видела у животу

или која је одређене ствари осетила на сопственој кожи. Оно што се види у Селестини је и
да поседује знање из алхемије и вештичарења. Она није особа која поштује друштвене и
моралне кодексе и која се боји цркве и Бога. Селестина разуме друштвено-моралну
хијерархију, па стога зна да је новац најмоћније средство.

Подводачица верује у љубав као уносан посао. Њена оданост према љубавницима је у
ствари лојалност према клијентима. Селестина се на први поглед чини као верна
пријатељица, међутим то није истина. Мелибеја у делу поступа по Селестининим или
Лукресијиним саветима. Међутим, Селестина очекује за узврат материјалну корист, што
пријатељ не би очекивао.

Селестина је жена са много животног искуства, па самим тим зна да не може сама све
да ради. Можемо рећи да она има своју мрежу људи који јој помажу. Друштвена је особа
која поседује доста вештина. Изнад свега, има доста знања о неконвенцијалној
традиционалној медицини. Она је особа која зна да ради доста послова и која нуди разне
услуге, али није особа која је вредна поштовања. Њена намера је да тражи ситуације из
којих би могла да извуче корист. Она је свесна непријатеља који добро знају њене праве
намере, али она врло добро зна како да изађе на крај са њима.

Стара подводачица проповеда идеју о потреби да се стално ужива у животу (Carpe

Diem). Можемо рећи да је прави хедониста. Селестина верује да су тело и страст ствари
које треба користити јер да није тако не би ни постојале, али, Бог их је направио, а он није
створио ништа лоше. Друштвене вредности које се тичу слободног изражавања љубави и
страсти Селестини нису битне, чак сматра да су наметнуте против Божје воље.

Још један детаљ јако битан за лик Селестине је језик који користи. Није тешко
закључити да је надарена када је реч о употреби речи. Речи су основни инструмент њеног
посла и њиме постиже своје циљеве. Она јако добро влада језиком и што је најбитније,
прилагођава га у зависности с ким разговара. На пример, у делу када је Пармено
препознаје, она измишља веома убедљиву причу у вези са наслеђем Парменовог оца. Она
игра улогу мудре докторке која дијагностикује симптоме љубавне афере Мелибеје и успева
да је убеди да већ има лек за решење овог проблема. Можемо слободно рећи да она кроз
коришћење медицинских слика и еротских метафора помаже Мелибеји да се ослободи
стида и да јој све призна.

Видљив посао подводачице састоји се од продаје разних предмета, углавном козметике,

шампона, лекова који интересују жене јер се на тај начин Селестина са њима повезује.
Овај посао Селестини омогућује велику покретљивост и гарантује познавање женског
света, али и олакшава улазак у куће.

• Закључак

Можемо рећи да је подводачица била саставни део шпанског средњевековног

друштва. Подводачица није само опасна и искварена жена, већ је и једина нада
фрустрираним љубавницима.

У овом раду представили смо лик подводачице Селестине. Она је лик који се никад
не предаје и која увек задржава своју независност. У свом односу с другима користи све
могуће изворе мудрости које поседује. Промовише идеју уживања у животу, па самим тим
љубав и новац јој постају главни циљеви. Њено најјаче оружје су речи којим убеђује своје
клијенте.

Рохас је био инспирисан ликовима подводачица које су се појављивале у делима

римских аутора комедија као што је Плутон, а током средњег века у делима као што је
Libro de Buen Amor Хуана Руиса (Juan Ruiz), делима протојереја из Ите, али и латинским и
италијанским делима.

Селестина се некада и сама бавила проституцијом, а сада се њен посао односи на

дискретно планирање љубавних састанака младих парова који од ње траже помоћ. Она је
своју кућу претворила у бордел тако да проститутке које она подводи, Елисија и Ареуса,
могу обављати свој посао.

Како би могла да улази у куће племкиња и племића, претвара се да продаје разно

биље, украсе и разну козметику за девојке. Она сматра да је посао подводачице веома
користан и поноси се својом професијом. Она је вештица и чаробница, воли вино, можемо
рећи да је ђаволски интелигентна и користи своје искуство како би психолошки
манипулисала другима, али вишак похлепе замагљује њено разумевање.

• Библиографија

• Извори

Рохас 2005: Fernando de Rohas, Tragikomedija o Kalistu i Melibeji, Beograd: Paideia.

Рохас 2004: Fernando de Rojas, Tragicomedia de Calisto y Melibea, Madrid: El País.

• Литература

Бота 1994: PatriziaBotta, “La magia en La Celestina”, Dicenda. Cuadernos de Filología

hispánica, 12, 37-67.

Ванг 2010: Zhenna Wang, „Una comparación delas prostitutas en La Celestina y Du

Shiniang“, необјављена докторска дисертација. (Преузето:1.5.2019. године)
https://ddd.uab.cat/pub/trerecpro/2010/hdl_2072_83502/WANG_ZHENNA.pdf

Дел Рио Габиола 2003: Irune del Rio Gabiola, “La Celestina o la normatividad fallida”,
Celestinesca, 27, 61-75.

Калво Пења 2003: Beatriz Calvo Peña, “Las estrategias de Rojas: de cómo una «puta vieja»
se convierte en sujeto histórico y literario”, Celestinesca, 27, 43-60.

Лопес Искјердо 2008: Marta López Izquierdo, “Personaje y lengua en La Celestina: Nuevas
perspectivas de estudio”, Celestinesca, 32, 165-189.

Мичелена 1996: Itziar Mitxelena, “El filosófico comienzo de La Celestina y la continuación

de Rojas”, Celestinesca, 1/2, 175-178.

Пант 2011: Preeti Pant, “La alcahueta en La Celestina y SamayMatrica. Una reflexión sobre
la figura de la mediadora en las dos obras”, GRISO, 2011, 513-528.

Стојановић 2011: JasnaStojanović, Španskopozorištebaroka, Beograd: Filološkifakultet.

Торемоћа Ернандес 2015: Margarita Torremocha Hernández, “De la Celestina al alcahuete:

del modelo literario a la realidad procesal”, Tiempos modernos, 30, 1-27.

Члупова 2006: Tamara Chulpová, “La posición de las mujeres cultas en la época de la
edición de La Celestina”, Masarykovyuniverzity. (Преузето: 1.5.2019.)
https://is.muni.cz/th/k7w22/Bakalarska_diplomova_prace_Tamara_Chlupova.doc?
info=1;lang=en;keywords=info

Шабец 2003: Maja Šabec, „Celestina denostada y glorificada:La ambigüedad en las

caracterizaciones literarias de la alcahueta“, Verba Hispanica, XI, 27-35.