UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJA

FAKULTET ZA EKONOMIJU I INŽENJERSKI MENADŽMENT

MASTER STUDIJSKI PROGRAM

KORPORATIVNO UPRAVLJANJE I
MENADŽMENT RIZIKA

MASTER SEMINARSKI RAD

PREDMET:

Upravljanje finansijskim rizicima

Student: Profesor / Mentor:

Vladimir Mladenović Prof. dr Marko Ivaniš

Br. indeksa: MS PEF 5-18

Novi Sad, 2019. Godina

SADRŽAJ

Uvod.........................................................................................................................................1
1. Šta je to Korporativno upravljanje?......................................................................................1
1.1 Istorijski razvoj Korporativnog upravljanja............................................................3
1.2 Principi Korporativnog upravljanja........................................................................3
1.3 Ciljevi Korporativnog upravljanja..........................................................................4
1.4 Potreba za Korporativnim upravljanjem u preduzeću............................................4
1.5 Kontrola Korporativnog upravljanja.......................................................................6
1.6 Značaj Korporativnog upravljanja..........................................................................7
1.7 Korporativno upravljanje u Republici Srbiji..........................................................8
1.7.1 Korporativno upravljanje u zemljama u tranziciji...................................9
2. Menadžment rizika...............................................................................................................9
2.1 Odgovornost upravljanja rizicima u Korporativnom poslovanju..........................11
2.2 Analiza i klasifikacija rizika..................................................................................12
2.2.1 Tržišni rizik.............................................................................................13
2.2.2 Kamatni rizik...........................................................................................14
2.2.3 Valutni rizik.............................................................................................14
2.2.4 Kreditni rizik............................................................................................15
2.2.5 Operativni rizik........................................................................................15
2.2.6 Likvidni rizik...........................................................................................16
2.2.7 Zakonski rizik..........................................................................................17
2.2.8 Rizik zemlje.............................................................................................17
2.2.9 Rizik portfelja..........................................................................................18
2.3 Opis, procena i identifikacija rizika........................................................................18
2.4 Izveštavanje o riziku...............................................................................................20
2.5 Regulisanje rizika...................................................................................................21
2.6 Struktura upravljanja rizikom.................................................................................22
2.7 Važnost upravljanja rizicima...................................................................................23
Zaključak..................................................................................................................................24
Literatura..................................................................................................................................26
UVOD
Razvoj različitih oblika organizovanja preduzeća i poslovne politike, uslovio je
stvaranje manjeg broja složenijih oblika preduzeća za čije vođenje i upravljanje vlasnici tih
istih preduzeća nisu imali dovoljno potencijala i znanja pa su za to angažovali stručne timove
ljudi iz različitih oblasti kojima su nametali tu odgovornost. Menadžeri korporacija su od tada
predstavljali osnovnu snagu u pogledu menjanja, prilagođavanja i adaptacije na novonastalim
uslovima privređivanja i poslovanja na tržištu. Međutim to prebacivanje odgovornosti u
poslovanju može da rezultira i zloupotrebom poslovnog položaja rukovodilaca radi
ostvarivanja nekih svojih ličnih koristi a na štetu drugih lica ili korporacija. To je samo jedan
u nizu rizika koji nastaju u korelaciji menadžmenta i korporacija u čijim okvirima rade i
deluju sa svojim timovima.
Svako poslovanje izloženo je velikom broju različitih rizika do kojih dolazi zbog
neočekivanih i iznenadnih događaja. Rizik predstavlja opasnost, nesigurnost ostvarivanja
očekivanih rezultata poslovanja. To je stanje u kojem postoji mogućnost negativnog
odstupanja od poželjnog ishoda koji očekujemo ili kome se nadamo. Najveci rizik je, naravno
gubitak profita. Do njega dolazi kroz pojave kao sto su promena tražnje od strane kupaca,
konkurencija, povećanje troškova i lose upravljanje menadžmenta. Međutim, postoji i veliki
broj drugih rizika. Neki od njih se mogu pokriti osiguranjem, dok se drugi ne mogu osigurati.

1. ŠTA JE TO KORPORATIVNO UPRAVLJANJE?

Korporacija je najrazvijeniji oblik kapitalističkog preduzeća. Samim tim što
korporaciju čine vlasnici akcija, korporativno poslovanje je uspelo da otkloni sve rizike
vlasnika tih akcija koji u slučaju bankrota gubi samo onaj deo svog kapitala koji je uložio u
akcije. Do sredstava za svoje osnivanje i poslovanje korporacije dolaze izdavanjem svojih
akcija. Što je korporacija veća, veći je i broj akcionara koji kod velikih giganata može da
naraste i do više stotina hiljada. Korporacija može poslovati u više industrijskih grana
istovremeno zbog svoje organizacione strukture koju čine više preduzeća istih ili različitih
proizvodnih delatnosti. Ta preduzeća mogu biti iz istih ili različitih zemalja, ali ih korporacija
razvrstava po njihovim delatnostima u programe gde ih dalje razvijaju. Dodeljuju im potrebna
novčana sredstva, ljudske resurse, i samostalnost u radu da bi podstakli najbolje i
najkreativnije ljude, što znači da se sve više akcenat daje na preduzetništvo unutar
korporacija.
1
Korporativno upravljanje je sistem odnosa definisan strukturama i procesima.1 Odnos između
akcionara i menadžmenta sastoji se u tome da akcionari svojim novcem obezbeđuju kapital
koji je potreban za rad menadžera, gde akcionari kao rezultat tog rada očekuju ostvarivanje
dobiti na njihovim akcijama tj. dividendi. Kako bi akcionari kontrolisali rad menadžmenta,
biraju članove organa kontrole koji imaju ulogu nadzornog tela nad menadžmentom. Takvi
organi imaju ulogu zastupanja interesa akcionara i transparentan prikaz finansijskih i drugih
izveštaja o poslovanju koji se prezentuju na skupštini akcionara.
Između skupštine akcionara, direktora i članova nadzornog odbora postoje različiti interesi. Ti
interesi ili konflikti mogu postojati i unutar skupštine akcionara gde imamo većinske i
manjinske akcionare ili članova nadzornog odbora gde imamo izvršne i neizvršne, nezavisne i
zavisne, i svi ti odnosi treba nekako držati u ravnoteži njihove raspodele moći.
Skupština akcionara donosi odluke vezane za preraspodelu dobitka i gubitka. Odbor direktora
vrši nadzor i donošenje poslovnih strategija i kontrolisanje rukovodilaca. A rukovodioci ili
menadžeri sprovode strategiju poslovanja, upravljaju sredstvima poslovanja, upravljaju
ljudskim resursima, razvijaju marketing i prodaju na tržištu. Kada svako od ovih strana
pravilno rasporedi svoja ovlašćenja i odgovornosti i povećava dividende akcionara onda
dolazimo do ravnoteže u njihovim međusobnim odnosima. Ostale eksterne interese čine,
zaposleni, dobavljači, kupci, poverioci, banke, državni organi, lokalna zajednica itd.
Nakon definisanja poslovnih ciljeva i njihove realizacije vrši se njihovo poređenje na kraju
poslovne godine, ako se utvrde velika odstupanja od željenih rezultata onda se pristupa
korekciji grešaka.
Četiri su osnovna načela na kojima počiva korporativno upravljanje a to su2:
● Odgovornost – treba da obezbedi praćenje izvršnih organa od strane odbora društva i
odgovornost odbora prema akcionarima.
● Transparentnost – potpuno, istinito i blagovremeno objavljivanje informacija o svim
pitanjima koje se tiču akcionarskog društva.
● Nepristrasnost – štiti prava akcionara i obezbeđuje ravnopravan položaj između svih bilo
da su većinski ili manjinski akcionari i mogućnost dobijanja odgovarajućeg obeštećenja za
sve njih.
● Obaveza – saradnja između korporacija i društvenih interesa u pogledu radnih mesta,
zaštite životne sredine itd.
2

1
Korporativno upravljanje, Priručnik, Beograd, 2011 god., str. 6
2
Monks R. & Minow N., Corporate Governance, Oxford : Blackwell Publishing
1.1 ISTORIJSKI RAZVOJ KORPORATIVNOG UPRAVLJANJA

Korporativno upravljanje se razvijalo kao proces posle velikih kriza i propadanja

društva. Na primer slom berze koji se dogodio u SAD 1929. godine, podstakao je donošenje
niza zakona koji su se odnosili na hartije od vrednosti. Termin korporativno upravljanje u
okvirima u kojima se danas primenjuje pojavljuje se u stručnoj literaturi tek 80-tih godina
prošlog veka.
Istorija korporativnog upravljanja obeležena je i nizom dobro poznatih propasti privrednih
društava. Rane devedesete godine prošlog veka bile su svedok napada Maxwell Group na
penzijski fond, grupacije dnevnih listova Mirror Group i kraha Bearings banke. I novi vek
počeo je podjednako dramatično, uz krah Enrona u SAD. Na svaki od ovih krahova, često
nastalih kao rezultat nekompetentnosti ili prevare, brzo se reagovalo novim okvirima
upravljanja, a naročito mnogim nacionalnim propisima (kodeksima) o korporativnom
upravljanju i Sarbanes–Okslijevim zakonom (SOX).3 SOX je doneo regulisanje visine zarada
izvršnih direktora, nadzor nad direktorima i akcionara. Zalaže se za nezavisnost nadzornog
odbora i da njegovi članovi budu nezavisni revizori koji nemaju veze sa kompanijom i
nadzornici takođe.

1.2 PRINCIPI KORPORATIVNOG UPRAVLJANJA

Bitno je utvrditi principe upravljanja da bi se jasno preciziralo koliki će biti prag

tolerancije prema neuspehu tj. polovičnom ili totalnom neispunjenju zacrtanih ciljeva u
poslovanju korporacija. Potreba za principima je proizvod želje da se eliminišu greške
rukovodilaca koji rade u preduzećima. Te greške mogu biti:
● Loš menadžment
● Slaba komunikacija
● Visoka primanja menadžmenta
● Nestručnost kadrova
● Preterana želja za liderskom moći
● Korupcija

3
Fama E. F. & Jensen, Michael C., Separation of Ownership and Control, Journal of Law and Economics, 1983
Suština korporativnog upravljanja je kako postići da menadžeri rade u korist preduzeća a ne u
svoju korist. Suština je u interesima, glavni interes za menadžera je odgovarajuća materijalna
nadoknada za svoj rad kao i neke druge povlastice koje pribavljaju za sebe. Idealno bi bilo da
se globalni interesi menadžera podudaraju sa interesima vlasnika kapitala radi uspešnog
poslovanja preduzeća. Ukoliko kontrola rada menadžera nije na zavidnom nivou, a to može da
se desi usled većeg broja vlasnika preduzeća koji nemaju vremena da se bave kontrolisanjem,
tada su menadžeri u prilici da više rade za sebe a na štetu vlasnika. Definicija dobrog
menadžera odnosi se na posvećenosti prema radu i obavezama, da seposlovne prilike
preduzeća ne okreću u sopstvenu korist, i interes menadžment tima mora biti javan tj. da ne
postoje neki skriveni motivi.

1.3 CILJEVI KORPORATIVNOG UPRAVLJANJA

U teoriji stavovi mnogih teoretičara su različiti i nailaze na međurazilaženje. Jedni
smatraju da je to maksimiziranje profita dok drugi smatraju da je to rast akcija na berzi i dobit
koji se ostvaruje po tim akcijama. Te akcije predstavljaju intelektualnu svojinu i one nisu
direktno vezane za budžet i sredstva preduzeća jer usled nedostatka novčanih sredstava,
preduzeća mogu da emituju nove akcije i na taj način popune svoj kapital. Zato mnogi
teoretičari matraju da je intelektualna svojina više sveobuhvatna od "jurcanja" za profitom.
Treća grupa teoretičara smatra da je osnovni cilj stvaranje profita za akcionare tj. da vrednost
akcija bude što veća. Vrednost akcije zavisi od toga da li će preduzeće da se odluči za
dugoročno ili kratkoročno finansiranje ili dividendu.

1.4 POTREBA ZA KORPORATIVNIM UPRAVLJANJEM U PREDUZEĆU

Upravljanje bilo kojom kompanijom ili organizacijom zahteva pristup određenim
informacijama i posedovanje stručnosti u cilju donošenja ispravnih odluka i rešavanja
problema. O poslovanju preduzeća i njegovim interesima vlasnici se obaveštavaju preko
planova poslovanja i investicija, računovodstvenih bilansa i preko izveštaja koji dobijaju od
skupštine, upravnog i nadzornog odbora. Vlasnici kapitala imaju pristup poslovnim knjigama
i dokumentima preduzeća i moraju biti obavešteni o svim organizacionim promenama u
preduzeću. Dobro finansijsko izveštavanje daje doprinos u ranom otkrivanju znakova
finansijske krize kao i informacije na osnovu kojih će investitori doneti odluke o ulaganju.
Bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o novčanim tokovima su neke od informacija koje se
4
nalaze u finansijskim izveštajima. Korisnici ovih informacija mogu biti potencijalni
investitori, akcionari, poslovni partneri, država. Na osnovu finansijskih izvještaja donose se
odluke o investiranju, uslovima odobravanja kredita, udruživanju i sklapanju ugovora.4
Kod manjih korporativnih preduzeća vlasnici kapitala imaju direktno pravo upravljanja nad
preduzećem. Upravni odbor direktora bira se glasanjem i to je slučaj kod većinskog glasanja,
ako je u pitanju manji broj direktora za koji se glasa onda i manjinski akcionari imaju veći
uticaj na glasanje. Upravljanjem Korporativnim preduzećem podrazumeva aktivno učešće
akcionara na skupštini korporativnog preduzeća tako što svaki akcionar može da da
punomoćje drugoj osobi da zastupa njegove interese u skupštini. Pre svakog glasanja
skupština prikuplja podatke o punomoćima i nakon toga pristupa se glasanju, da bi se izbegla
situacija nevažećih glasova. Korporativno upravljanje povećava i poverenje kod investitora.
Predstavlja odnos menadžmenta, upravnog odbora i akcionara gde se postavljaju ciljevi
preduzeća i obezbeđuju sredstva za realizaciju tih ciljeva. Kao posledica smanjuju se troškovi
kapitala a preduzeća koja posluju u okviru korporacije, ohrabruju se da koriste resurse i tako
postave temelje razvoja. Korporativno upravljanje zavisi i od makroekonomske politike,
konkurencije na tržištu, proizvodnje, inovacija itd. Ali zavisi i od zakonskih regulativa i
institucija koje mora da poštuje.
Uloga korporativnog upravljama u privredi neprestano raste svake godine. U razvijenijim
privredama akcionari sve češće postavljaju pitanje kontrole i upravljanja, zbog toga što u
poslednje vreme a posebno na teritoriji SAD, dosta korporacija je doživelo krah, pa neki
teoretičari su počeli da posmatraju korporativno upravljanje kao faktor rizika na poslovanje.
Zato se akcenat stavlja na kodekse ponašanja kao što je SOX i potencijalni investitori su
krenuli sve češće da proveravaju kojim poslovnim praksama upravljanja se služe korporacije
pre nego što ulože svoj novac u akcije. Loše prakse upravljanja i loši rezultati povezani su sa
lošim javnim finansijskim izveštavanjima i to narušava poverenje kod investitora. U koliko
korporacija želi da stvori idealnu sliku o sebi a u praksi to nije tako, izigravanjem poverenja
investitora će u budućnosti morati da izdvaja veća kapitalna sredstva za poslovanje usled
gubitka investicija od investitora. SOX propisuje da kompanije i njihove računovođe
dostavljaju direktorima, akcionarima i poveriocima redovne izveštaje kako bi se lakše pratilo
poslovanje preduzeća. Zabranjeno je angažovanje istog revizora duže od pet godina a
direktori koji čine odbor moraju biti nezavisni od kompanije.
5
Obelodanjivanje podataka treba da obuhvati sledeća pitanja:
4
Barley R., Mayers S., Marcus A., Osnovi Korporativnih Finansija, Zagreb, 2007 god., str.156
● Finansijski i poslovni rezultati
● Ciljevi kompanije
● Vlasništvo nad akcijama i pravo glasa
● Naknade za članove odbora, akcionara i informacije o njima
● Predvidivi rizici poslovanja
● Politika upravljanja

1.5 KONTROLA KORPORATIVNOG UPRAVLJANJA

Razlikujemo internu i eksternu kontrolu.5 U internu kontrolu spadaju:
● Bord direktora
● Interna revizija
● Sistemi kompenzacija
Osnovna uloga borda direktora je da nadgleda i kontroliše rad menadžera u cilju zaštite prava
akcionara. Okvir korporativnog upravljanja treba da promoviše transparentno i efikasno
tržište, da bude u skladu sa vladavinom prava i da jasno deli odgovornosti među različitim
nadzornim i regulatornim organima i organima za sprovođenje zakona. Bord u proseku ima
10 direktora koji biraju predsednika direktora koji je istovremeno CEO preduzeća.
Bord može disciplinovati menadžment i promenom visine kompenzacija, tako da se može reći
da je ovaj mehanizam podjednako bitan kako za menadžere tako i za vlasnike. Menadžerima
je ovaj mehanizam bitan iz razloga što im daje jasne smernice o obavezama koje imaju, a
vlasnicima omogućava da realno procene uspešnost poslovanja menadžera. Kompenzacije
menadžmentu nisu samo u obliku novčanih iznosa određenih u odnosu na efikasnost rada
menadžmenta, već se isplaćuju i dodelom akcija kompanije, i na taj način menadžment prelazi
u akcionare odnosno vlasnike kompanije.
U eksternoj kontroli spadaju:
● Tržište korporativne kontrole
● Zakonsko – politički okvir
● Tržišni uslovi
U koliko menadžment ne ispunjava svoje zadatke, kompanija će raditi loše, smanjivaće se
profit i doći će do pada cena akcija. Na taj način postaje laka meta jačim kompanijama za
6

5
Đorđević S., Značaj i uloga mehanizama korporativnog upravljanja u podizanju nivoa efikasnosti
Menadžmenta, Viša poslovna škola, Novi Sad, 2011 god., str. 55
potencijalno preuzimanje ukoliko za to postoje tržišni uslovi. Velike kompanije za
preuzimanje traže najčešće manje kompanije kako bi smanjili troškove preuzimanja a kasnije
kroz poboljšanje poslovanja podigli i cene akcija. 6 Spajanje kompanija nastaje dobrovoljno sa
obe strane i tada jedna kompanija može potpuno da preuzme drugu ili da preuzimanjem
nastane nova kompanija gde se i njihove akcije združuju i pretvaraju u jedinstvene akcije
nove kompanije. Dobar zakonodavni okvir treba da obezbedi kvalitetno upravljanje
korporacije po zakonu od strane menadžera. Tržišni uslovi omogućavaju opstanak korporaciji
ukoliko ona ima održivu prednost nad konkurencijom. Veću zastupljenost na tržištu ostvaruju
one korporacije koje imaju konkurentnu prednost a to podrazumeva sposoban menadžment.

1.6 ZNAČAJ KORPORATIVNOG UPRAVLJANJA

Da bi se postigao cilj korporacija koji se tiče maksimiziranje profita neophodno je da
sistem upravljanja bude jasno definisan i sa jasnim podelom nadležnosti. Koristi
korporativnog upravljanja za kompaniju su:
● Lakše investiranje – korporativnim upravljanjem investitori lakše dolaze do svih podataka
koji su od važnosti na osnovu koje investitori donose odluku o ulaganju.
● Bolja reputacija - privredna društva koja poštuju prava vlasnika i poverilaca, ponašaju se
transparentno i odgovorno, uživaju veće poverenje javnosti i jači goodwill, što dovodi do
većeg poverenja u privredno društvo i njegove proizvode.
● Bolji učinak - kvalitetno korporativno upravljanje racionalizuje sve poslovne procese u
privrednom društvu i obezbeđuje: jasnu podelu nadležnosti i jasniju odgovornost unutar
privrednog društva, kvalitetnije odlučivanje jer su kanali komunikacije dobro definisani, bolju
usklađenost sa propisima, i efektivan nadzor.
Na nivou privrednog društva, dobro korporativno upravljanje donosi lakši i povoljniji pristup
novom kapitalu, što dugoročno vodi ka većoj konkurentnosti društva. Primena najviših
standarda upravljanja smanjuje mnoge rizike ulaganja u društvo. Društvima koja aktivno
promovišu snažnu praksu korporativnog upravljanja potrebni su pojedinci koji su spremni i
sposobni da osmisle i primene dobru politiku korporativnog upravljanja. Ova društva će ceniti
i nagrađivati svoje zaposlene više nego njihovi konkurenti koji nisu svesni koristi od ovakve
politike i prakse. Ona počivaju na zdravim temeljima i u stanju su da omoguće veću dobit
akcionarima i zaposlenima, te da jačaju poverenje investitora u tržište kapitala.
7

6
Jeremić Z., Finansijska tržišta i finansijski posrednici, Singidunum, Beograd, 2012god, str.153
Poštovanje standarda dobrog korporativnog upravljanja pomaže i u poboljšanju procesa
odlučivanja. Na primer, rukovodioci, direktori i akcionari verovatno će brže donositi dobre
odluke, uz bolju obaveštenost, kada im struktura upravljanja društvom omogućava da jasno
razumeju svoje uloge i obaveze, i kada su procesi komunikacije regulisani na delotvoran
način. Dobar sistem korporativnog upravljanja olakšava rešavanje korporativnih sukoba
između manjinskih akcionara i akcionara koji kontrolišu društvo tj. većinskih akcionara,
izvršnih direktora i akcionara, kao i između akcionara i nosilaca interesa.

1.7 KORPORATIVNO UPRAVLJANJE U REPUBLICI SRBIJI

Svaka država ima svoju istoriju, kulturu, zakone i svaki od ovih elemenata utiče na
korporativno upravljanje društva. Devedesetih godina prošlog veka došlo je do privatizacija
društvenog kapitala podelom akcija građanima a kasnije i prodaji akcija. Model privatizacije
koji je usvojen Zakonom o privatizaciji iz 2001 godine omogućuje danas da uglavnom jedan
akcionar i vlasnik ili je to manja grupa akcionara. Zato često dolazi do zloupotrebe prava
manjinskih akcionara. Slaba zaštita investitora i njihovih prava u velikoj meri je uticala na
tržište kapitala u Srbiji, koje čine akcije privrednih društava na Beogradskoj berzi. Prema
podacima iz 2011 godine na Beogradskoj berzi se nalaze akcije osam akcionarskih društva u
odnosu na 2007 godinu kada nije bilo listinga akcija na berzi.
Većina akcionara koji kontrolišu preduzeća su istovremeno i direktori i članovi odbora a
preduzeća koja razdvajaju vlasništvo i kontrolu često to ne čine u praksi. Tu je prisutna slaba
kontrola i osećaj odgovornosti jer praktično akcionari sami sebe kontrolišu. Zbog toga se
dešavaju zloupotrebe kroz novčane transakcije ili neistinitih objava informacija.
Holding društva kontrolišu preduzeća u većini privrednih grana. Takve strukture često se
koriste zaobilaženjem prava akcionara i sa lošim računovodstvom i izveštajima često bivaju
nerazumljive za akcionare i investitore. U našoj zemlji se trenutno mnoga Holding društva
reorganizuju zbog želje za upravljanjem legalnih poslova ili da prodaju svoje poslove drugim
investitorima.
Privreda Republike Srbije je trenutno u fazi razvijanja tj. u tranziciji i nedostatak iskustva u
korporativnom upravljanju je jedna od prepreka ka razvijanju privrede. Nezavisni
korporativni organi su retki njihovi članovi su bez iskustva ili nekompetentni za te pozicije, a
jedan od najvećih problema kod postojećih korporativnih društva je kako uspostaviti
kvalitetan nadzor i menadžmenta i direktora.
8
 1.7.1 KORPORATIVNO UPRAVLJANJE U ZEMLJAMA U TRANZICIJI
Za zemlje u tranziciji korporativno upravljanje ima veliki značaj zbog ekonomskih
reformi kroz koje prolaze. To su uglavnom zemlje koje su jako dugo funkcionisale po
socijalističkom principu i sada teže ka prelasku u moderni kapitalizam i praćenju modernih
društvenih tokova. Da bi korporativno upravljanje imalo željenog efekta na privredu, zemlja
stvoriti povoljnu klimu za to između ostalog i regulatorno pravne okvire u kojima će delovati
korporativno upravljanje. Takođe i državni i privatni sektor i zakonodavstvo se moraju
dovesti u red pre nego što se krene sa implementiranjem korporacija na domaće tržište.
Problemi sa kojima se susreću zemlje u tranziciji su zloupotrebe i korupcija koja je mnogo
više odličje društvenih i državnih preduzeća nego privatnih. Na čelu ovih preduzeća su
uglavnom, rukovodioci kojima je primarni cilj zadovoljenje ličnih interesa i ostvarivanje što
veće materijalne koristi. Takve ambicije dovode do sklapanja poslova na štetu firme a u svoju
ličnu korist. U toku tranzicije često se dešava da se preduzeća prodaju po izuzetno povoljnim
uslovima za kupca, interesnim grupama ili pojedincima iza kojih stoje vladajuće političke
strukture. U takvim uslovima informacije o predstojećim privatizacijama lako "cure" pa tako
te informacije bivaju iskorišćene od strane rukovodilaca kompanija koji sebe stavljaju u bolju
poziciju pri otkupu firme ili kacija.
Višak radne snage i nestručnost kadrova veliki je problem u zemljama tranzicije jer oni
nemaju kapaciteta da dovedu kompanije do uspešnog poslovanja jer su na svojim radnim
pozicijama zato što su politički poslušnici vladajućeg režima ili su zapošljavani mimo
konkursa i po rodbinskim vezama. Zbog preterano mešanje politike u sve sfere društva pa i u
sferi privređivanja stvara se nepovoljna klima za korporativno upravljanje, jer se mahom
korporacije vezuju za privatni sektor a država će u najvećem broju slučajeva uvek
favorizovati državni sektor na štetu privatnog jer na taj način pune budžet.
Put tranzicije je težak i u osnovi treba da razvije poštovanje prava svojine i ugovora. To se
najefikasnije postiže usvajanjem zakona od strane države koji će omogućiti vlasnicima i
potencijalnim investitorima da koriste svoju imovinu bez problema, da imaju garanciju
poštovanja ugovora što će rezultirati i efikasnim korporativnim upravljanjem.

2. MENADŽMENT RIZIKA
Rizik je deo života ljudi i ma šta oni radili uvek je prisutan. Bilo gde u svetu da postoji
neka aktivnost ljudi, proizvodnja ili investiranje uvek je prisutan rizik. Definicija rizika po
9
Emmett-u i Therese Vaughan glasi da je rizik stanje u kojem postoji mogućnost negativnog
odstupanja od poželjnog ishoda koji očekujemo ili kome se nadamo. Stoga možemo reći, rizik
da bi postojao mora da bude moguć, da izaziva ekonomsku štetu i da bude neizvestan i
slučajan.7 Rizik može da se klasifikuje na različite načine a najčešća je na:
● Finansijski i nefinansijski rizik – sam naziv kaže da finansijski rizik se vezuje za opasnost
od novčanog gubitka dok se nefinansijski rizik ne vezuje za novac.
● Dinamički i statički rizik – dinamički rizik su promene koje se dešavaju u ekonomiji kao što
su promene visine cena, nove proizvodne tehnologije, tražnja za proizvodom koji može
izazvati finansijski gubitak. Statički rizik nastaje i kada nema promena u ekonomiji, kao što
su vremenske nepogode ili nepoštenje pojedinca npr. poslovnog partnera.
● Fundamentalni i posebni rizik – fundamentalni rizik obuhvata ekonomske, političke pojave
za koje nije odgovran pojedinac već društvo u celini a posebni rizici se vezuju za
odgovornosti pojedinca.
● Čisti i špekulativni rizik – čist rizik definiše samo mogućnost gubitka u određenoj situaciji a
špekulativni je mogućnost i gubitka i dobitka koji je u domenu nagađanja. U čiste rizike
spadaju:
a) Lični rizik – gubitak prihoda i lične imovine zbog nemogućnosti da se zaradi novac
b) Imovinski rizik – opasnost od uništavanja, krađe ili oduzimanja imovine usled
neizmirenja dugova.
c) Nemarnost drugih lica – kada jedno lice uzme na sebe obavezu drugog lica da izvrši
neku radnju a on to ne uradi i nanese prvom licu finansijski gubitak.
U savremenim uslovima poslovanja organizacije sve više pažnje posvećuju rizicima i
njihovom uticaju na celokupno poslovanje. Korporativno upravljanje ga prepoznaje kao
glavnu komponentu u procesu donošenja poslovnih odluka. Poslovno planiranje, strategije i
ciljevi direktno se sagledaju kroz rizike i uticaj koje oni mogu imati na poslovanje kompanija.
Ranija shvatanja unutrašnje kontrole poslovanja preduzeća bazirala su se na internim
kontrolama i revizijama koje su imale zadatak da pokažu rizike i da ih otklanjaju. Pojavom
korporativnog upravljanja počelo je drugačije da se razmišlja i odnosi prema rizicima. Interna
revizija i danas ima veliku ulogu poboljšanju upravljanja i otkrivanju rizika u poslovanju ali
pojavom korporativnog upravljanja definisale su se tri odbrambene linije od rizika a nju čine

10

7
Vaughan E., Vaughan T., Fundamentals of Risk and Insurance, 1995 god, str.2
menadžment za upravljanje rizicima, ostale organizacione jedinice i interna revizija. 8 Taj
model predstavlja odgovor na posledice ekonomske krize, a pre svega nedostatke sa kojima se
kompanija suočava u domenu upravljanja rizicima kao i efikasnosti internih kontrola koje
ima. U vezi sa ovim konceptom, kompanije treba da definišu svoje mehanizme funkcionisanja
u sistemima internih kontrola. Svi učesnici u ovim procesima i aktivnostima u organizaciji
moraju imati svoju jasnu ulogu i odgovornost u procesima internih kontrola i upravljanja
rizicima sa ciljem očuvanja resursa organizacije.
Finansijski rizik kao jedan od najučestalijih se odnosi na novac i novčane gubitke ( zbog
promene kursa, cene na tržištu, promene kamatnih stopa, poreza, carina itd. U poslovanju se
kompanije susreću sa poslovnim, tržišnim i kreditinim rizikom i suština je da se izloženost
ovim rizicima ne može uvek predvideti jer na njih utiču i pojave ekonomskih kriza. Kada je u
pitanju upravljanje rizicima, analiza pokazuje da upravo finansijski sektor ima dominantnu
ulogu, kada je u pitanju uspostavljanje funkcije upravljanja rizicima.
Prisutnost upravljanja rizicima evidentnija kod velikih pravnih lica, za razliku od malih i
srednjih organizacija. Proces upravljanja rizicima prisutan je u 7 od 10 velikih organizacija,
dok je taj odnos kod malih i srednjih organizacija 4 od 10. Razlog za ovakvo stanovište može
se pronaći u činjenici da velike organizacije imaju veću potrebu i veće resurse za upravljanje
rizicima. Posmatrano prema veličini ostvarenih prihoda na godišnjem nivou, kako se
povećava prihod iz poslovanja, tako se povećava i upravljanje rizicima u kompanijama . Iako
se naše kompanije ne mogu porediti u ovoj kategoriji, očigledno je da organizacije koje na
globalnom nivou ostvaruju veće prihode (100 miliona USD) imaju stabilan trend povećanja
procenta prisutnosti procesa upravljanja rizicima.

2.1 ODGOVORNOST UPRAVLJANJA RIZICIMA U KORPORATIVNOM

POSLOVANJU
Posledice finansijskih kriza koje su rezultirale bankrotom banaka, kompanija i građana
nametnule su potrebu za upravljanjem rizikom i sprovođenjem određenih mera za njeno
sprečavanje. U savremenom korporativnom poslovanju treba odvojiti funkciju upravljanja
rizicima i internu reviziju. Treba utvrditi šta su stavovi interne revizije po pitanju rizika i koji
su njeni kriterijumi za identifikaciju i savetovanje menadžmenta o otklanjanu rizika.

11
8
The Institute of Internal Auditors, The three lines of defense in effective risk management and control,
Florida, 2013 god., str.3
Na osnovu toga rasčlanjujemo dva pravca, jedan se odnosi na davanje mišljenja o sistemu
upravljanja rizicima koji je uspostavljen u korporaciji i drugi pravac se odnosi na mišljenje o
identifikovanju i upravljanju svakog rizika posebno. Upravo mala i srednja preduzeća su
idealna sredina za primenu korporativnog upravljanja zasnovanog na upravljanju rizicima, i
učešću interne revizije kao savetodavno telo o procesu upravljanja rizicima. Za ovakvu vrstu
savetodavanja neophodno je utvrditi šta su kriterijumi na osnovu kojih će se rizici razmatrati.
Kriterijumi zavise od industrijskih grana u čijim okvirima posluju korporacije. Na globalnom
nivou ne postoji industrijska grana gde je stepen uveravanja veći u odnosu na upravljanje
rizicima. Razlog leži u tome da li interni revizori imaju dovoljno znanja za sve ili samo za
pojedinačne segmente poslovanja kako bi bili u mogućnosti da pravilno savetuju menadžere.
Jako je bitno da revizija ima sve potrebne resurse kako bi na pravi način uočila sve rizike a
najbitniji je ljudski resurs odnosno adekvatna grupa stručnjaka.
Razvoj finansijskog sektora donosi dosta noviteta na polju upravljanja rizikom a posebno za
tržišni, kreditni i operativni. Glavna metoda za upravljanje rizikom je VaR (Valuate at risk)
koji minimizira rizike u poslovanju radi ispunjenja zacrtanih ciljeva. Vrednost pod rizikom,
VaR, definiše maksimalni očekivani gubitak na nekoj aktivi u određenom vremenskom
intervalu i sa datim intervalom poverenja.9

2.2 ANALIZA I KLASIFIKACIJA RIZIKA

Tradicionalni pristup upravljanja rizicima je prevaziđen, jer danas su rizici veoma
dinamični. Ne mogu da se dele na samostalne i da se njima samostalno upravlja, posebno u
današnjem poslovnom svetu koga karakteriše nesigurnost, kao rezultat sve veće globalizacije,
brzog menjanja tehnologije, promena tržišta, konkurencije, novih regulativa itd. Dakle,
upravljanje rizikom u savremenom okruženju zahteva sveobuhvatan i integrisan pristup
upravljanja rizikom u preduzećima. Sprovodi ga odbor direktora, menadžment i drugi stručni
kadrovi, koji primenjuju strategiju koja definiše upravljanje rizicima, definišu ciljeve,
potrebnu organizacionu strukturu i ciljani rizični profil preduzeća i ostalih entiteta u privredi.
Strategijsko upravljanje rizicima je ključni koncept upravljanja rizikom preduzeća, i to pre
svega da bi se identifikovao rizik i uticalo na njegovo smanjenje, da učestvuju kadrovi na
svim nivoima i to: da savetuju, sprečavaju i kontrolišu rizik, da se primenjuje na svim

12

9
Miljanić G., VaR i upravljanje kreditnim rizikom, Prirodno-Matematički fakultet, Novi Sad, 2010 god., str.14
hijerarhijskim nivoima, da bi se omogućilo strategijsko planiranje, budžetiranje, alokacija
resursa, definisanje poslovnih aktivnosti i procesa, ali tako da svaka organizaciona celina,
odnosno menadžer, procenjuje i upravlja rizikom. Sistemi poslovanja propadaju jer vlasnici
ne procenjuju blagovremeno kada da napuste neki posao. Pre početka svakog poslovnog
poduhvata treba proceniti stepen rizičnosti. Treba analizirati pokazatelje na tržištu a ti
pokazatelji su kupoprodajni trend, kretanje ponude i tražnje i konkurencija. Poslovanje na
tržištu, saradnja sa dobavljačima i kupcima, izlaže vlasnike rizicima. Mogu se javiti u
različitim vremenskim periodima i na različite načine. Jedna od podela rizika je:
● Predvidivi i nepredvidivi rizici
● Interni i eksterni rizici
● Prema nastanku
● Kod uvođenja novog proizvoda
Poslovni rizici preduzeća sama preuzimaju na sebe u cilju ostvarivanja profita. U ovu grupu
spadaju i finansijski rizici poslovanja. Rizici na kojima ne može da se utiče jer su
nepredvidivi su strateški rizik, rizik države i pravni rizik. Osnovna podela rizika u
finansijskom poslovanju korporacija i banaka jer su i one jedan oblik korporativnog
upravljanja:
● Tržišni rizik
● Kamatni rizik
● Valutni rizik
● Kreditni rizik
● Operativni rizik
● Rizik likvidnosti
● Rizik reputacije i zakonski rizik
● Rizik zemlje
● Rizik portfelja

2.2.1 TRŽIŠNI RIZIK

Tržišni rizik je rizik koji se javlja u poslovanju usled iznenadnih promena na tržištu
kao što su promene cena na robi, hartija od vrednosti, deviza itd. Kod banaka rizik kamatnih
stopa je najzastupljeniji i može biti i tekući i budući rizik. Rizik deviznog kursa se javlja ako
se dinari konvertuju u eure ili u nekoj drugo valuti radi skupih investiranja i takođe može biti i
13
tekući i budući rizik. Rizik cena je tekući ili budući rizik na kapital preduzeća i finansijski
rezultat. Na cene može da utiče i odnos ponude i tražnje, ekonomski uslovi, razvijenost
tržišta, političkih prilika i to je teško prevideti.

2.2.2 KAMATNI RIZIK

Kamatni rizik je osetljivost poslovanja finansijske institucije iznenadnim promenama
kamatne stope na tržištu. Sa pozicije knjigovodstvene vrednosti kamatni rizik se posmatra kao
negativan efekat na bilans uspeha, i sa pozicije tržišne vrednosti gde negativno utiče na
tržišnu vrednost portfelja. Kamatni rizik se deli na bazni rizik, rizik od promene uslova i rizik
opcionalnosti.
● Bazni rizik je rizik od promene u razlici između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa usled
jake konkurencije na tržištu između banaka.
● Rizik od promene uslova (cena) je rizik kada potraživanja i obaveze banke nemaju iste
datume dospeća, promena kamatnih stopa može imati negativne efekte na poslovanje.
● Rizik opcionalnosti se javlja usled sklapanja ugovora banke sa korisnicima kada gde se
banka odlučuje za fiksne kamatne stope koje neće moći da promeni za vreme trajanja kredita
usled nepovoljnih promena na svetskom i domaćem finansijskom tržištu.

2.2.3 VALUTNI RIZIK

Valutni rizik se javlja kao razlika između domaće valute i stranih valuta usled promene
kursa. Usled negativnog kretanja kursa može negativno da utiče na poslovanje banke. Zato je
jako važno poznavanje valutnih rizika radi planiranja nastupa na međunarodnom tržištu.
Treba imati u vidu i promene kurseva na međunarodnim berzama jer devizni kursevi širom
sveta se menjaju na dnevnom nivou i najviše su izražene u međunarodnoj trgovini. Valutni
rizici se dele na:10
● Računovodstveni rizik se javlja kod kompanija koje imaju svoje ekspoziture u inostranstvu,
pa je za potrebe izveštavanja i konsolidovanja stanja potrebno konverzovati sve valute u
valutu zemlje odakle je matična kompanija.
● Transakcijski rizik je rizik u bilo kakvom deviznom plaćanju ili naplati zbog izvršenog
posla sa inostranstvom.
14

10
Greuning H., Brajović-Bratanović S., Analiza i upravljanje bankovnim rizicima, 2006 god., str.261
● Ekonomski rizik je najteže uočiti, oceniti i sprečiti. Nastaje kao promena kamatne stope i
inflacije, tada dolazi do promene prihoda i troškova privrednog subjekta i njegova pozicija na
tržištu.

2.2.4 KREDITNI RIZIK

Kredit je najprofitabilniji bankarski posao i ujedno je i najveći rizik za banku. Kreditni
rizik je mogućnost da kreditni dužnik neće hteti ili neće moći da otplati glavnicu kredita,
kamate, zbog čega će kreditor pretrpeti gubitak. Kreditni rizik može da se javi u više oblika
zato što postoji više vrsta dužnika, od fizičkih i pravnih lica pa sve do vlada. Postoje tri vrste
kreditnog rizika:
● Rizik bankrotstva ako analiziramo sa finansijske tačke gledišta predstavlja kreditnu
nesposobnost dužnika da otplati svoj dug u roku dospeća i izražava se kroz bankrotstvo hartija
od vrednosti. Međutim bankrotstvo se može predvideti kroz pogoršavanje finansijskog stanja
subjekta i neisplaćivanja svojih obaveza kredita, kamata idr.
● Smanjenje kreditnog rejtinga je karakterističan za tržišta gde se trguje obveznicama.
Smanjenje rejtinga omogućava rejting agencijama da prema svojoj proceni smanjuju kreditni
rejting kompanijama koji ne mogu da izmire svoja dugovanja. Informativnog je karaktera i
omogućava potencijalnim investitorima koji nemaju sve potrebne informacije o kompanijama
da se informišu o finansijskom stanju pre nego što ulože novac. Razlika između smanjenja i
povećanja kreditnog rejtinga je kreditni spred.
● Prenos prava i obaveza odnosi se na prenos pozicije ugovorne strane na treće lice usled
smanjenja kreditnog rejtinga. Prenosom pozicije kompanija pokušava da smanji izloženost
kreditnom riziku druge ugovorne strane.
Kada se govori o kvalitetu kredita misli se na mogućnost dužnika da izmiri kredit. Svaki
dužnik tj. subjekt prolazi kroz kreditnu analizu gde se analizira bilans stanja, uspeha,
ekonomska situacija, i na osnovu toga banka dodeljuje kreditni rejting koji igra najbitniju
ulogu u davanju ili nedavanju kredita i to je prva linija odbrane od kreditnog rizika.

2.2.5 OPERATIVNI RIZIK

Operativni rizik je rizik koji nastaje zbog neadekvatnih ljudskih resursa, poslovnih
procedura, upravljanja informacijama i drugih eksternih događaja. Dolazi do izražaja i zbog

15
sve većeg korišćenja informacionih tehnologija u finansijskom poslovanju. Upravljanje
operativnim rizikom podrazumeva upravljanje poslovnim procesima, ljudstvom u kompaniji i
saradnjom sa bankama. Važno je da se zahtevi klijenata realizuju brzo, tačno i uz niske
troškove. Operativni rizici mogu nastati kao posledica:
● prevare ili krađe zaposlenih
● radnih navika zaposlenih
● zloupotreba poverljivih informacija, pranje novca, terorizam, vremenske nepogode itd.
● tehnički problemi (kvar softvera)
● nepotpuna dokumentacija, neovlašćen pristup podacima, loša radna atmosfera
Ovi problemi su postojali od uvek sa pojavom poslovanja i kompanije se trude da im
pristupaju što sistematičnije. Operativni rizik može izazvati finansijske gubitke, narušavanje
ugleda, gubitak prihoda, gubitak klijenata itd.

2.2.6 LIKVIDNI RIZIK

Likvidnost se odnosi na mogućnost pristupa gotovini. Za preduzeće se kaže da je
likvidno ako na lak način dolazi do gotovine bilo u blagajni ili na drugi način, a rizik od
likvidnosti predstavlja nemogućnost plaćanja dospelih obaveza iz poslovanja. Zato likvidnost
treba da se shvati kao osnovno načelo poslovanja. U tom smislu razlikujemo:11
● Likvidnost pojedinog potraživanja - zavisi od kreditne sposobnosti privrednog subjekta,
bankarskih proizvoda i finansijskog tržišta na kome se posluje.
● Likvidnost aktive – predstavlja pretvaranje postojećih nočanih sredstava u investicije ili
naplata potraživanja od dužnika po ugovorenim poslovima planiranom dinamikom.
● Likvidnost ukupnog poslovanja – predstavlja razliku između dospelih potraživanja i
dospelih obaveza privrednog subjekta.
Rizikom likvidnosti upravlja se kontrolama i limitima tj. ograničavanjima. Tim ograničenjima
treba da se održi dovoljna likvidnost za isplatu svih dolazećih obaveza kada firma pokušava
da usaglasi odlive novca u odnosu na prilive kada su u pitanju razna dospeća.
Što se tiče banaka rizik likvidnosti se smanjuje u odnosu na povećanje plaćanja svojih
obaveza od strane klijenta, koliko plaćaju sa zakašnjenjem od nekoliko dana, ili pre roka
dospeća, ili od verovatnoće da će subjekti sa svog računa podići novac za plaćanje nekih
obaveza u toku dana i taj iznos ide do 2/3 od ukupnog iznosa količine novca na računu.
16

11
Hull C.J., Risk Management and Financial Institutions, Pearson, 2010 god, str.385-391
2.2.7 ZAKONSKI RIZIK
U praksi postoji mogućnost da se smanji vrednost sredstava privrednog subjekta i da
se povećavaju obaveze usled neadekvatnog i lošeg zakonskog akta ili zakonske
dokumentacije. Često su zakoni neodgovarajući koji bi trebalo da rešavaju pravna pitanja koji
se tiču finansijskog poslovanja. Dugački sudski procesi mogu da donesu više štete nego
koristi što se tiče sudskih troškova u odnosu na pozitivne efekte spora. Bankarska poslovanja
su u stalnom zakonskom riziku jer kada započinju svoje poslovanje zakonom nisu utvrđena
prava i obaveze klijenata koji hoće da se uključe u finansijske transakcije.
Rizik reputacije predstavlja negativno izveštavanje javnog mnjenja na zaradu privrednog
subjekta. Izlaže organizaciju finansijskim gubicima, gubitak klijenata, budućih poslova i
ugrožava način poslovanja finansijskih institucija kod npr. banaka koje su obavezne da čuvaju
informacije o svojim korisnicima kredita, štedišama i drugim poslovima. Zbog toga je važno
da reputacija ostane netaknuta radi održavanja poverenja kod klijenata.

2.2.8 RIZIK ZEMLJE

Rizik zemlje (države) predstavlja političko – ekonomski rizik da će naplata stranih
potraživanja biti prekinuta zbog uplitanja strane vlade, ograničenjima zakonskih akata zemlje
porekla dužnika, kao i sveopštih poslovnih prilika u toj zemlji. Rizik zemlje se ispoljava u
sledećim prilikama:
● Rizik od neplaćanja – mogućnost da dužnik ne ostvaruje novčane prilive da bi mogao da
isplaćuje svoja dugovanja.
● Rizik transfera – rizik novčanih transakcija koje se obavljaju preko granice.
● Mogućnost gubitka zbog ekonomske ili političke nestabilnosti u zemlji kupca. To znači da
postoji mešanje političkih institucija u industrijskom i bankarskom sektoru. Oblici mešanja
države mogu biti:12
a) regulisanje kamatnih stopa
b) devizna kontrola
c) nacionalizacija banaka
Analiza rizika zemlje podrazumeva ekonomsku i političku neizvesnost rizika. Ekonomska
neizvesnost procenjuje da li zemlja dužnik može da isplaćuje uzete kredite a politička
neizvesnost se odnosi na volju za isplatom kredita umesto zadržavanja priliva za sebe.
17

12
Đukić Đ., Upravljanje rizicima i kapitalom u bankama, Beogradska berza, Beograd, 2007god, str.41 - 42
Na ekonomsku neizvesnost utiče bankarski sistem u zemlji dužnika, pravna regulativa,
restrikcije sa inostranstvom, carinska i fiskalna politika a na političku utiče nestabilnost vlade,
mogućnost prevremenih izbora i sposobnost vlade da sprovodi odgovornu makroekonomsku
politiku.

2.2.9 RIZIK PORTFELJA

Portfelj je kombinacija različitih oblika imovine koje su u vlasništu fizičkog ili
pravnog lica. Sastoji se od nekretnina, novca, robe i hartija od vrednosti. Nastankom prvih
hartija od vrednosti krenulo se sa upravljanjem portfeljom da bi razne finansijske organizacije
koje izdaju hartije od vrednosti pribavljale dodatni novac. Pristup upravljanja portfeljom deli
se na tri faze:
● Do 1933 godine i kraha berze u Njujorku, u to vreme pristup i analiza je bila površna i
neanalitička.
● Od 1934 – 1951 godine označava period stručnijeg pristupa gde se osnivaju regulatorna tela
koja kontrolišu poslovanje na berzama. Sve više investitora se bavilo stručnim analizama
finansijskih izveštaja firmi.
● 1952 godine Harry Markowitz, Američki ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade 1990-te
godine, objavio je rad "Portfolio Selection" što se smatralo jednim od najznačajnijih trenutaka
u analizi hartija od vrednosti i upravljanju portfeljima. Rad je objašnjavao kakvo je optimalno
sastavljanje portfelja u neizvesnim tržišnim uslovima. Markowitz model je prvi koji je uzeo u
obzir diverzifikaciju tj. preraspodelu rizika na manje delove. To je ustvari kombinacija
obveznica, deonica i ostalih vrednosnih papira koje čine portfelj, radi smanjenja rizika i
negativnih posledica. Markowitz u radu obrađuje odnos između rizika i prinosa hartija od
vrednosti portfelja i odnos pojedinačnih hartija od vrednosti koje čine portfelj. On smatra da
će investitor ulagati samo u onu hartiju od vrednosti za koju sigurno zna da će mu doneti
prinos u situaciji kada nema rizika, ali je realnost drugačija jer je rizik uvek prisutan gde
investitor ne može da zna unapred budući prinos svojih ulaganja. Zaključak je da od
investiranja u neku hartiju od vrednosti zavisi i njen rizik a ne samo prinos.

2.3 OPIS, PROCENA I IDENTIFIKACIJA RIZIKA

Cilj opisa rizika je prezentovanje putem tabela. Koristi se za lakše opisivanje i
prezentovanje i procene rizika. Preko razmatranja svakog rizika pojedinačno u tabeli daje se
18
prioritet određenim rizicima koji treba da se analiziraju detaljnije. Procenjivanje rizika može
biti kvantitativno, polu – kvantitativno i kvalitativno. Posledice u pogledu pretnji ili opasnosti
i povoljnosti rizika mogu biti velike, srednje i male. Velike posledice utiču na poslovnu
strategiju i aktivnosti, zbog toga je zabrinutost stejkholdera veća. Srednje posledice umereno
utiču a male posledice najmanje utiču na strategiju i poslovanje privrednog subjekta. Dalje se
procenjuje i verovatnoća javljanja pretnji i ona može biti visoka kada se javlja nekoliko puta
godišnje tokom vremenskog perioda od 10 godina sa verovatnoćom pojavljivanja od 25%.
Srednja verovatnoća rizika se javlja više od jedanput tokom 10 godina sa verovatnoćom
pojavljivanja manjom od 25%, a mala verovatnoća znači da je mogućnost pojave rizika manja
od 2% tokom perioda od 10 godina poslovanja. Verovatnoća povoljnog ishoda mora biti iznad
75% u jednoj godini koju jasno prepoznaje menadžment, srednja mogućnost iznosi 25 – 75% i
predstavljaju povoljne prilike koje menadžment može ostvariti, i mala veorvatnoća povoljnog
ishoda iznosi manje od 25% i predstavlja moguću povoljnu priliku koja još uvek nije ispitana
od strane menadžmenta.
Pre činjenja bilo koje radnje menadžment privrednog subjekta mora biti svestan rizika i mora
te rizike identifikovati na vreme. Važan deo identifikacije je i sagledavanje izloženosti riziku i
potencijalnim štetama koje mogu biti na imovini privrednog subjekta, finansijama, ljudskim
resursima itd. Deo identifikacije je i percepcija gde se uočava da li određeni rizik može
potencijalno da izazove stvaranje novog rizika drugačijeg karaktera. Osnovna klasifikacija
rizika u odnosu na poslovanje je:
● Kritičan rizik – koji dovodi do bankrotstva
● Bitan rizik – ugrožava likvidnost
● Nebitan rizik – ne ugrožava likvidnost i solventnost
Štete koje mogu nastati ostvarivanjem rizika mogu se manifestovati kroz:
● Gubitak imovine
● Gubitak zbog odgovornosti iz ugovora
● Gubitak ugleda i društvene pozicije
● Gubitak saradnika
Gubitak imovine se dešava usled požara, poplava, vandalizma pojedinaca i drugih razloga
npr. ako neka državna institucija ili inspekcija zatvori deo fabrike ili celu fabriku zbog
prekršaja nekih propisa. Gubitak ne ispoljava se samo kroz nedostatak materijalnih i
finansijskih resursa već i gubitkom prihoda. Ako se rizik ostvari onda dolazi do prekida rada
prihodi se zaustavljaju a šteta se povećava jer mnogi troškovi i dalje traju i dolaze na naplatu
19
 kao što su otplate kredita, kamata, poreza, plate radnicima, komunalije itd. Gubitak
poslovnog ugleda i društvene pozicije za mnoge privredne subjekte može biti opasniji nego
gubitak novca, posebno za one koje na osnovu svog ugleda tj. brenda ostvaruju prihode.
Gubitak zbog odgovornosti iz ugovora može nastati zbog:
● Sudske odluke
● Zakonskih odredbi
● Nepoštovanja ugovornih odredbi
Mnogi od nastalih sporova između privrednih subjekata se rešavaju preko suda što često
predstavlja dodatno finansijsko opterećenje. Odgovornost za štetu nanetu zaposlenima snosi
se i po zakonskoj i etičkoj osnovi. Kompanija je dužna da stvori bezbedne uslove za rad
svakom zaposlenom a usled povrede na radu dužna je da nadoknadi troškove lečenja i druge
obaveze iz penzijskog i zdravstvenog osiguranja.
Nepoštovanje određenih klauzula ugovora, kojim jedna strana nanosi štete drugoj, stvara se
pravni osnov za naknadu štete, koja se može utvrditi i nadoknaditi dogovoreno, a može i
preko nadležnog suda.

2.4 IZVEŠTAVANJE O RIZIKU

Izveštavanje o postojanju rizika može biti interno i eksterno. U internom izveštavanju
upravni odbor treba da bude upoznat sa najvažnijim rizicima koji prete poslovanju,
negativnim efektima rizika, da podigne svest o rizicima unutar kompanije, kako će rizik da se
reguliše, da proces upravljanja rizikom funkcioniše pravilno, da uliva poverenje
stejkholderima.
Organizacione jedinice treba da budu svesne rizika koji spadaju u njihovim domenima
poslovanja, nadgledaju poslovne i finansijske aktivnosti, napredovanje ka ostvarenju ciljeva i
mogućim istupanjima od njih, izveštavaju blagovremeno menadžment o uočenim novim
rizicima ili loše kontrole postojećih rizika. Pojedinci u kompaniji treba da internim izveštajem
razumeju sopstvenu odgovornost za pojedinačne rizike, kako oni mogu da doprinesu sistemu
upravljanja rizicima i da blagovremeno izveštavaju menadžment o uočenim rizicima.
Eksternim izveštavanjem kompanije treba da pružaju informacije svojim investitorima tj.
akcionarima na dnevnom nivou. Te informacije se tiču ostvarivanja zacrtanih ciljeva u
poslovanju i politika upravljanja rizicima. Investitorima izveštaji kod upravljanja rizikom
treba da prikažu kojim kontrolnim metodama se služi menadžment, koji procesi se koriste za
20
identifikovanje rizika, i nadgledanjem i kontrolisanjem sistema upravljanja.

2.5 REGULISANJE RIZIKA

Regulisanje rizika je proces odabira i sprovođenja mera za kontrolisanje rizika. U
užem smislu obuhvata kontrolisanje rizika a u širem smislu izbegavanje i finansiranje rizika.
Svaki dobar integrisani sistem kontrole i regulisanja rizika treba da ima:
● Efikasno poslovanje organizacije
● Efikasnu internu kontrolu
● Zakonsku usaglašenost
Analiza rizika pomaže efikasnom poslovanju organizacije i identifikaciju rizika na koji treba
menadžment da obrati pažnju. Tada se postavljaju prioriteti u smislu kontrole rizika a kranji
cilj je dobijanje koristi za organizaciju. Interna kontrola donosi stepen smanjenja ili
eliminisanja rizika. S druge strane takva kontrola iziskuje i određene troškove za organizaciju,
ali nakon smanjenja rizika, ako su benefiti veći od tih troškova onda se interna kontrola
svakako isplati. Predložene kontrole od strane menadžmenta treba meriti prema ekonomskim
efektima do kojih bi došlo ako se ne preduzmu određene akcije i zahtevaju detaljnije
informacije. Pre bilo kakvog delovanja mora se ustanoviti trošak primene kontrola, i to je
polazna tačka kada se meri efektivnost kontrola. Nakon toga mora se proceniti i gubitak za
organizaciju ukoliko se ne primene određene kontrole, a nakon toga se upoređuju troškovi sa
potencijalnim rezultatima kontrole i onda menadžment odlučuje da li će i koje mere kontrole
rizika da implementira. Za usaglašenost sa zakonima i propisima treba imati volje pre svega.
Organizacija mora da poznaje i razume zakonske propise u čijim okvirima posluje, i na
osnovu njih mora planirati i implementirati sisteme kontrola rizika. Finansiranje rizika
predstavlja osiguranje, međutim ne mogu se svi rizici osigurati kao što su rizici od
bezbednosti na radu ili ekološke katastrofe.
Rizike treba ne samo otkriti, već ih treba otkloniti ili minimizirati. Svako treba da poznaje sve
ozbiljne rizike koji mogu da ugroze njegovo poslovanje, a potom svakako sredstva i mere, sa
kojima će izvesne rizike otkloniti ili eliminisati. Najbolji odnos prema poslovnim rizicima je
taj da se merama strategijskog i operativnog menadžmenta, smanji verovatnoća njihovog
događanja. Drugi način odnosa prema rizicima jeste da se smanji potencijalni uticaj određenih
negativnih događanja koji izazivaju rizik. Preporučene mere za otklonjenje ili minimiziranje
rizika su:
21
● Nebezbedni poslovi se moraju odmah prekinuti
● Uključivanje više ljudi u sistem otklanjanja rizika radi nalaženja većeg broja rešenja
● Zdravlje i bezbednost zaposlenih treba smatrati prioritetom
● Osmišljavanje novih mera bezbednosti
● Ne ulaženje u rizične poslove koji ne donose veću zaradu

2.6 STRUKTURA UPRAVLJANJA RIZIKOM

Politika upravljanja rizikom neke kompanije definiše njenu sklonost i pristup
rešavanju rizika i kontrole rizika. Politika definiše i odgovornosti organizacije za kontrolu
rizika i njene pozitivne ili negativne posledice. Da bi proces upravljanja rizikom efektno
funkcionisao on zahteva posvećenost direktora i menadžmenta kompanije, jasno definisane
pojedinačne odgovornosti zaposlenih u organizaciji i obuka i povećanje svesti o rizicima kod
svih akcionara.
Upravni odbor kreira okruženje i strukturu organizacije koja se bavi kontrolom rizika,
određuje strategiju delovanja organizacije i cilj mu je da organizacija bude efektivna i
efikasna. Na osnovu internih kontrola i izveštaja kontrole, upravni odbor treba da razmišlja :13
● prirodi i njenom obimu negativnih rizika koji su prihvatljivi tj. koju kompanija može da
podnese a da ne ugrozi poslovanje
● verovatnoći da se takvi rizici stvarno dese
● kako da se regulišu rizici
● minimiziranje uticaja rizika na poslovanje
● troškovima kontrole rizika
● posledice rizika na donošenje odluka
Uloga kompanija koje posluju u okviru korporacija je da se na dnevnom nivou bave
upravljanjem rizika a njihov menadžment je odgovoran za povećanje svesti o rizicima unutar
njihovih poslovnih aktivnosti. Na grupnim okupljanjima menadžmenta upravljanje rizicima je
redovna tačka dnevnog reda da bi se raspravljalo o izloženosti rizicima i da bi se definisali
novi prioriteti u poslovanju. Trebalo bi pri svakom započinjanju projekata razmatrati pojave
rizika. Zavisno od veličine organizacije, upravljanjem rizicima može da se bavi jedan ekspert
za tu oblast, jedan menadžer ili celo odeljenje tj. radna jedinica za upravljanje rizikom. Takvo
upravljanje zahteva:
22
● Strategija za upravljanje rizikom

13
Modigliani, F., Miller, M.H., 1959 god, The cost of capital, corporation finance, and the theory of
investment, American Economic Review 48, str.261–297
● Izgradnja svesti o riziku
● Koordinacija radnih jedinica za rizike
● Razvijanje programa za odgovore na rizike
● Pripremanje izveštaja o rizicima za upravni odbor i akcionare
Vrlo je bitna kao što smo napomenuli ranije uloga interne revizije. Njena uloga je:
● Fokusiranje revizora na rizike koje je uočio menadžment
● Nadgledanje procesa upravljanja rizicima na nivou cele kompanije
● Podrška i učešće u upravljanje rizikom
● Identifikacija i procena rizika
● Podnošenje izveštaja upravnom odboru

2.7 VAŽNOST UPRAVLJANJA RIZICIMA

Velika globalizacija i razvoj finansijskih tržišta širom sveta, sve veća konkurencija
između privrednih subjekata koja nastupaju na tržištu, izlažu ih rizicima u poslovanju i zato je
potrebno neprestano inovirati u pogledu upravljanja i kontrolisanja rizika i načinu poslovanja.
Nespremnost na gubitke nateralo je učesnike na tržištu da se mnogo sistematičnije pozabave
pojmom rizika i njegovom kontrolom kako bi se u budućnosti izbegle poslovne krize i gubici
većih razmera. Rizici u poslovanju privrednih subjekata i finansijskih institucija proizilaze iz
njihove međusobne povezanosti na tržištu proizvoda i usluga, i to utiče na sveobuhvatno
razumevanje i upravljanje rizikom u finansijskom poslovanju jer u trenutku nastupanja
globalnih kriza kakvih je bilo u prošlosti, rizik pogađa svakoga pojedinačno i njegovu okolinu
i tada je ključno pitanje kako će se koja institucija snaći u datim okolnostima i da li će
preživeti.
Na primeru Narodne Banke Srbije i njihovih mera za sprečavanje rizika od 2001. godine pa
do danas u velikoj meri je uticala na bankarski sistem Srbije da spremno dočeka svetsku
finansijsku krizu krajem 2008. godine. Banke su na pametan način rast svojih kredita pratili sa
rastom novčanih depozita svojih klijenata i rastom njihovog kapitala, većina njih poštuje
Bazelske sporazume i u tome su videle šansu za dalje unapređenje strategije zaštite od rizika
kroz poboljšano korporativno upravljanje ali i uštede u kapitalu. 14 Kreditni i tržišni rizik su
ulaganjem u nekretnine klijenata baziranih na hipotekama bili prisutni u svakoj krizi koja je
23

14
Jednak D., Strategije upravljanja rizicima u finansijskim institucijama, FON, Beograd, 2013 god, str.281
pogađala banke, jer u takvim uslovima kada nastupi recesija i pad vrednosti nekretnina, banke
koje su previše bile izložene time su propale. 15 U takvim krizama mnogo toga zavisi i od
fiskalne i monetarne politike koje će država sprovoditi u trenucima svetske krize a izvor svega
toga je ljudski faktor tj. neodgovorno i pohlepno ponašanje pojedinaca sa velikom ulogom
odlučivanja, tada se menjaju principi egzistencije društva, kompanija, privrede a najbolje
prolaze oni koji na vreme shvate svoje poslovno okruženje i prilike koje im se nude.
Možemo zaključiti da danas nijedna kompanija a posebno finansijska institucija ne može da
planira na duže staze bez potpunog razumevanja rizika koji ih okružuju, a ulozi su preveliki
da bi se rizici zanemarivali.

ZAKLJUČAK
Globalizacija poslovanja i velike promene na svetskoj političkoj sceni su uveliko
promenile način poslovanja naročito u zemljama u razvoju i zemljama koje su prošle kroz
dramatična politička dešavanja poslednjih nekoliko godina. Ova dešavanja istakla su potrebu
za pažljivim pristupom u pronalaženja efikasnih rešenja za sprovođenje korporativnog
upravljanja i izjednačavanja sa uslovima poslovanja koji su prisutni u razvijenim
ekonomijama. Problem sukoba interesa, konflikta menadžmenta i vlasnika, kao i potreba za
prevazilaženjem ovog konflikta zainteresovanih strana postoji od kad su prve korporacije
počele sa poslovanjem. Konflikt interesa mora biti onemogućen radi zaštite svih
zainteresovanih strana u poslovno-upravljačkom procesu. Teži se stavljanju menadžmenta u
funkciju zaštite akcionara i investitora. Kreditori vrše veliki uticaj na poslovno ponašanje
menadžmenta. Ovo treba da smanji rizik od prevare ili da obavljanja poslovanja u sopstvenu
korist. Sistem upravljanja kompanijom nastoji da poveća nadzor nad izvršnim direktorima,
putem mera koje u isto vreme štite akcionare i podstiču upravu da bolje radi.
Veoma važnu ulogu u procesu korporativnog upravljanja zauzimaju kontrolni mehanizmi
korporativnog upravljanja sa akcentom na internoj reviziji koja zajedno sa menadžmentom i
upravom ocenjuje i usmerava poslovne procese u organizaciji. Donošenje zakonskih i drugih
regulativa koje osiguravaju nesmetano poslovanje velikih kompanija, garantuju stabilnost i
rast kapitala, stvara povoljnu kllimu za poslovanje i investiranje, i osnovni je uslov za
privlačenje velikih kompanija pogotovo u zemlje koje se nalaze u tranziciji. Da bi
korporativno upravljanje moglo da se uspešno primeni potrebni su još neki preduslovi koji
24

15
Barjaktarović L., Upravljanje rizikom, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2013 god, str.51
moraju biti ispunjeni. Veoma važno je i okruženje u kom organizacija ostvaruje svoju
delatnost tj. postojanje stabilnog pravnog sistema koji će pre svega omogućiti zaštitu svojine
akcionarima, doneti zakonsku zaštitu poslovanja i obezbediti sprovođenje zakona. Efektivnost
korporativnog upravljanja u dobroj meri je predodređena strukturom organa korporativnog
upravljanja (brojnost članova, postojanje komisija, nezavisnih članova i dr.), načinom
nagrađivanja i načinom razrešenja članova nadzornog odbora. U svakom slučaju, unapređenje
korporativnog upravljanja zahteva efikasnije i moćnije nadzorne odbore. U praksi ne postoji
jedinstven model dobrog korporativnog upravljanja i zaštite intelektualne svojine menadžera.
Različitost prava , institucija i tradicija, dovela je do toga da se u svetu razvio celi spektar
različitih pristupa. Međutim, zajedničko svim dobrim korportivnim upravljanjima jeste da
visoki prioritet daju interesima akcionara, koji korporaciji daju poverenje da će njihova
sredstva koristiti mudro i efikasno.
Upravljanje rizikom je strateški deo menadžmenta i korporativnog upravljanja u svim
finansijskim institucijama. Danas je u svetu sve veće znanje o finansijskim i drugim vrstama
rizika u poslovanju tako da je organizacijama u kompanijama na raspolaganju veliki broj
metoda za identifikaciju, praćenje, ocenjivanje i upravljanje rizicima i kako da se oni
minimiziraju i otklone u celini. Zbog toga se sve više investira u alate i sisteme praćenja. VaR
metodi je data pažnja u radu. Ova metoda merenja rizika predstavlja najbolju dostupnu
tehniku merenja, predstavlja standard za merenje i prihvaćena je od strane Bazelskog
komiteta. Kombinuje osetljivost portfelja na određene rizike na tržištu sa verovatnoćom da će
se ti rizici i ostvariti. U radu je obrađena i savremena teorija portfelja i kako da investitori
sastave svoj portfelj. Optimalni portfelj predstavlja modernu teoriju koju je razvio Harry
Markowitz, kroz izučavanje međusobnog odnosa hartija od vrednosti koje čine portfelj.
Najznačajniji rizik koji se javlja kod investitora koji upravljaju portfeljem je tržišni rizik koji
nastaje kao promena cena hartija od vrednosti na tržištu.
Porast elektronskog poslovanja i globalizacije tržišta jačaju finansijkse rizike. Banke,
investicioni fondovi, brokerske kuće, osiguravajuće i druge kompanije sve više investiraju
sopstvena sredstva i vreme ka praćenju i upravljanju rizika kako bi ih smanjili u onoj meri
koja neće ugroziti poslovanje.

25
LITERATURA

1. Barley R., Mayers S., Marcus A., Osnovi Korporativnih Finansija, Zagreb, 2007 god
2. Barjaktarović L., Upravljanje rizikom, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2013 god
3. Đorđević S., Značaj i uloga mehanizama korporativnog upravljanja u podizanju nivoa
efikasnosti menadžmenta, Viša poslovna škola, Novi Sad, 2011 god.
4. Đukić Đ., Upravljanje rizicima i kapitalom u bankama, Beogradska berza, Beograd, 2007
god.
5. Fama E. F. & Jensen, Michael C., Separation of Ownership and Control, Journal of Law
and Economics, 1983 god.
6. Greuning H., Brajović-Bratanović S., Analiza i upravljanje bankovnim rizicima, 2006 god.
7. Hull C.J., Risk Management and Financial Institutions, Pearson, 2010 god.
8. Jeremić Z., Finansijska tržišta i finansijski posrednici, Singidunum, Beograd, 2012 god
9. Jednak D., Strategije upravljanja rizicima u finansijskim institucijama, FON, Beograd,
2013 god.
10. Korporativno upravljanje, Priručnik, Beograd, 2011 god.
11. Monks R. & Minow N., Corporate Governance, Oxford : Blackwell Publishing
12. Miljanić G., VaR i upravljanje kreditnim rizikom, Prirodno-Matematički fakultet, Novi
Sad, 2010 god.
13. Modigliani, F., Miller, M.H., 1959 god, The cost of capital, corporation finance, and the
theory of investment, American Economic Review 48
14. The Institute of Internal Auditors, The three lines of defense in effective risk management
and control, Florida, 2013 god.
15. Vaughan E., Vaughan T., Fundamentals of Risk and Insurance, 1995 god.

26