: 398.

2(091)
НЕДИЋ
Biblid 0350-6428, 40 (2008) 134‡135, s. 137‡145
Izvorni nau~ni radovi

Мар­ко Не­дић

МАРКО
(Београд)

УДК 821.163.41
РА­НЕ ПРИ­ПО­ВЕТ­КЕ ДРА­ГИ­ШЕ ВА­СИ­ЋА

Kључне ре­чи: при­че об­ја­вље­не у По­ли­ти­ци по­сле Бал­кан­ских ра­то­ва,

рат­не при­че, ан­ти­рат­не при­по­вет­ке, раз­ли­ке из­ме­ђу пред­рат­них и по­сле­рат­них
при­ча, исто­риј­ски оп­ти­ми­зам у ра­ним при­ча­ма, ин­те­гри­са­ни и дез­ин­те­гри­са­ни
књи­жев­ни ли­ко­ви, струк­ту­рал­но бо­гат­ство при­ча, ху­мор, слич­но­сти са при­по­
вет­ка­ма Ми­лу­ти­на Уско­ко­ви­ћа.
Ап­стракт: У ра­ду су ана­ли­зи­ра­не ра­не при­че Дра­ги­ше Ва­си­ћа на­ста­ле
по­сле Бал­кан­ских ра­то­ва и ду­же при­по­вет­ке из збир­ке Уту­ље­на кан­ди­ла на­пи­
са­не по­сле Пр­вог свет­ског ра­та. При­че о Бал­кан­ским ра­то­ви­ма озна­че­не су као
рат­не при­че, а при­по­вет­ке о Пр­вом свет­ском ра­ту као ан­ти­рат­не. Ис­так­ну­те су
основ­не раз­ли­ке њи­хо­вих глав­них ли­ко­ва у по­гле­ду на свет и на исто­ри­ју – у
пред­рат­ним при­ча­ма они ве­ру­ју у исто­ри­ју и др­жа­ву, у по­сле­рат­ним ве­ру је за­
ме­ни­ла сум­ња у свр­ху ра­та. Та­ко­ђе је при­ме­ће­но да се и у пред­рат­ним при­ча­ма
по­вре­ме­но по­ја­вљу­ју ху­мор­ни то­но­ви, по­мо­ћу ко­јих ће по­сле­рат­не ду­же при­
по­вет­ке на­ста­ја­ле при кра­ју пр­ве ме­ђу­рат­не де­це­ни­је пре­ћи у пра­ве на­ра­тив­не
бур­ле­ске. На кра­ју је на­го­ве­ште­на мо­гућ­ност по­ре­ђе­ња Ва­си­ће­вих при­ча са
при­ча­ма Ми­лу­ти­на Уско­ко­ви­ћа.

У ра­не при­по­вет­ке Дра­ги­ше Ва­си­ћа спа­да­ју ње­го­ве пр­ве об­ја­

вље­не при­че штам­па­не у По­ли­ти­ци пре Пр­вог свет­ског ра­та, али
у ње­го­ве ра­не при­по­вет­ке, с об­зи­ром на мо­гућ­ну па­ра­ле­лу пр­вих
пред­рат­них при­ча са њи­ма, услов­но се могу убро­ја­ти и при­по­вет­ке
об­ја­вље­не у збир­ци Уту­ље­на кан­ди­ла из 1922. го­ди­не, из вре­ме­на
нај­пу­ни­је ства­ра­лач­ке ак­тив­но­сти овог пи­сца. У По­ли­ти­ци је од
мар­та до ју­на 1914. го­ди­не, у са­ми освит Пр­вог свет­ског ра­та, об­
ја­вље­но осам Ва­си­ће­вих на­ра­тив­них тек­сто­ва. Ме­ђу њи­ма је пет
пра­вих, за­вр­ше­них при­ча („Пац­ко”, „Част”, „За­ступ­ник”, „Ма­јор
Та­са” и „Пу­ков­ска за­ста­ва”), јед­на ски­ца за при­чу („Сан ка­пла­ра
Бе­ли­ћа”) и два тек­ста днев­нич­ких бе­ле­жа­ка из ра­та („Пр­ви да­ни”
и „Пад Фе­ри­зо­ви­ћа”). Сви тек­сто­ви, осим јед­ног, од­но­сно јед­ног
и по, по­све­ће­ни су ра­ту, и за осно­ву, као свој са­др­жин­ски пред­ло­
жак, има­ју оне си­ту­а­ци­је и при­зо­ре из ра­та ко­ји сим­бо­лич­но­шћу
и оп­штим сми­слом сво­га зна­че­ња ука­зу­ју на сво­ју ти­пич­ност и
мо­гућ­ну по­но­вљи­вост у рат­ном вре­ме­ну. Све оне за­пра­во на на­
ра­ти­ван на­чин ре­кон­стру­и­шу оче­ки­ва­ну ре­цеп­циј­ску па­ра­диг­му
усло­вље­ну бли­ско­шћу тек за­вр­ше­них Бал­кан­ских ра­то­ва, и у том 137
 СТУДИЈЕ И ЧЛАНЦИ по­гле­ду, ни у са­др­жин­ском ни у об­ли­ков­ном сми­слу, не до­но­се
ни­шта по­себ­но та­да­шњој срп­ској про­зи. Али, и по­ред то­га, у њи­
ма се већ осе­ћа бу­ду­ћа ру­ка пра­вог мај­сто­ра при­по­ве­да­ча. Иако је
Дра­ги­ша Ва­сић у вре­ме­ну пред Пр­ви свет­ски рат, по­го­то­во по­сле
ис­ку­ства ко­је је сте­као у Бал­кан­ским осло­бо­ди­лач­ким ра­то­ви­ма,
био већ из­гра­ђен као лич­ност, он је као пи­сац тек овим при­ча­ма
за­ко­ра­чио у пра­во по­ље мно­го­број­них ства­ра­лач­ких мо­гућ­но­сти
ко­је су му пру­жа­ли је­зик и књи­жев­ност. Оне су ме­ђу­тим за Дра­ги­
шу Ва­си­ћа и за срп­ску књи­жев­ност пр­вих де­це­ни­ја ХХ ве­ка ва­жне
као мо­гућ­ни увод у ње­го­ву рат­ну, од­но­сно у ње­го­ву ан­ти­рат­ну
про­зу на­ста­ја­лу по­сле Пр­вог свет­ског ра­та, нај­вид­ни­је обе­ле­же­
ну но­вим и пси­хо­ло­шки и етич­ки знат­но дру­га­чи­је ко­но­ти­ра­ним
до­жи­вља­јем ра­та.
Очи­глед­но је да је ње­го­во лич­но, су­бјек­тив­но рат­но ис­ку­ство
пре­суд­но ути­ца­ло на од­лу­ку да се упра­во у вре­ме­ну по за­вр­шет­ку
Бал­кан­ских ра­то­ва, а не знат­но ра­ни­је, у сво­јим ра­ним два­де­се­тим
го­ди­на­ма, ка­ко је то и та­да а и да­нас уоби­ча­је­ни­је, из­ра­зи као пи­
сац. То лич­но ис­ку­ство та­ко­ђе је усло­ви­ло и са­др­жи­ну нај­ве­ћег
бро­ја ње­го­вих на­ра­тив­них тек­сто­ва. Чак и у је­ди­ном ње­го­вом тек­
сту из пред­рат­не По­ли­ти­ке ко­ји ни­је мо­ти­ви­сан до­жи­вља­јем ра­та,
у при­по­ве­ци „За­ступ­ник”, лич­но ауто­ро­во ис­ку­ство из суд­ске,
од­но­сно из адво­кат­ске прак­се, усло­ви­ло је на­ста­нак и са­др­жи­ну
при­по­ве­дач­ког тек­ста. Ме­ђу­тим, у Ва­си­ће­вим ра­ним при­по­вет­ка­
ма ипак не­ма пре­ви­ше на­гла­ше­ног лич­ног и су­бјек­тив­ног то­на
та­ко ка­рак­те­ри­стич­ног за пр­ве об­ја­вље­не аутор­ске књи­жев­не
тек­сто­ве. Као на­ра­тор, од­но­сно као мо­гућ­ни лик у њи­ма, он се
вр­ло рет­ко по­ја­вљу­је у уло­зи оног ко­ји емо­тив­но до­жи­вља­ва опи­
са­не си­ту­а­ци­је и под­ре­ђу­је их лич­ном ви­ђе­њу и оце­њи­ва­њу, већ
се пре све­га по­ја­вљу­је као онај ко­ји о њи­ма објек­тив­но и ан­га­жо­
ва­но све­до­чи. Он је као аутор, од­но­сно као на­ра­тор пре­но­си­лац
углав­ном ту­ђег и мно­го ма­ње вла­сти­тог ис­ку­ства и до­жи­вља­ја из
ра­та. Сто­га опи­са­не си­ту­а­ци­је и мо­гу да при­па­да­ју пре оп­штој не­
го по­је­ди­нач­ној про­јек­ци­ји рат­них до­га­ђа­ја и њи­хо­вог зна­че­ња у
чи­та­лач­ком до­жи­вља­ју. С дру­ге стра­не по­сма­тра­не, оне су по свом
ег­зи­стен­ци­јал­ном, етич­ком и по­је­ди­нач­ном емо­тив­ном зна­че­њу
та­ко про­во­ка­тив­не да не­ми­нов­но иза­зи­ва­ју оправ­да­не пси­хо­ло­
шке ре­ак­ци­је и у са­мом ауто­ру у уло­зи књи­жев­ног ли­ка ко­је он
у по­је­ди­ним слу­ча­је­ви­ма ни­ка­ко не же­ли да ума­њи. Из­ме­ђу ове
две уну­тра­шње мо­гућ­но­сти на­ра­тив­ног тек­ста на­ла­зи се ње­го­ва
оче­ки­ва­на про­јек­ци­ја и у чи­та­лач­ком и кри­тич­ком до­жи­вља­ју и
ту­ма­че­њу. Дра­ги­ша Ва­сић у уло­зи још увек ре­ла­тив­но мла­дог
пи­сца по­сле Пр­вог свет­ског ра­та си­гур­но је мо­гао да на­слу­ти
пра­ву при­ро­ду на­ра­тив­ног тек­ста и ње­го­ве функ­ци­је и умет­нич­ке
вред­но­сти у кон­тек­сту ево­лу­тив­них по­тре­ба срп­ске књи­жев­но­сти
пр­вих де­це­ни­ја ХХ ве­ка, па је у том сми­слу и мо­гао да оце­њу­је
књи­жев­ну вред­ност сво­јих ра­них при­по­ве­да­ка. Нај­ве­ро­ват­ни­је их
из тих раз­ло­га ни­је ни увр­стио у сво­ју пр­ву збир­ку при­по­ве­да­ка
138
Уту­ље­на кан­ди­ла, а не са­мо због знат­но дру­га­чи­је по­е­тич­ке па­
ра­диг­ме те књи­ге у од­но­су на ра­не при­че. Ауто­ро­ва кри­тич­ност

МАРКО НЕДИЋ
пре­ма ра­ним при­ча­ма усло­вље­на је и ње­го­вим знат­но из­ме­ње­ним
лич­ним ста­вом пре­ма пој­му и зна­че­њу ра­та у кон­тек­сту тра­гич­ног
оп­штег и по­је­ди­нач­ног ис­ку­ства из свет­ске рат­не ка­та­кли­зме у
ко­јој је дра­ма­тич­но сма­њен број при­пад­ни­ка срп­ског на­ро­да. Ње­
го­ва кри­тич­ност ме­ђу­тим усло­вље­на је и од­но­сом нај­зна­чај­ни­јих
пред­став­ни­ка ње­го­ве књи­жев­не ге­не­ра­ци­је пре­ма зна­че­њу са­мог
ра­та и ње­го­вим по­сле­ди­ца­ма у по­сле­рат­ним дру­штве­ним, ег­зи­
стен­ци­јал­ним и књи­жев­ним пре­ви­ра­њи­ма. Раз­ли­ке из­ме­ђу пред­
рат­них и по­рат­них при­ча­ња, ка­ко их је још та­да на­зи­вао Бран­ко
Ла­за­ре­вић, би­ла су та­ко вид­на да ни­су мо­гла ми­мо­и­ћи ни­јед­ног
зна­чај­ни­јег срп­ског пи­сца то­га вре­ме­на, али су, као и у слу­ча­ју
Дра­ги­ше Ва­си­ћа, у пр­вом ре­ду би­ла усло­вље­на ну­жним про­ме­на­
ма по­е­тич­ке при­ро­де ко­ја су пр­вим де­це­ни­ја­ма ХХ ве­ка за­хва­ти­ла
срп­ску књи­жев­ност и ње­не нај­зна­чај­ни­је пред­став­ни­ке.
Ра­не Ва­си­ће­ве рат­не при­че мо­гу се и мо­ра­ју се чи­та­ти и ту­
ма­чи­ти у кон­тек­сту ва­жне оп­сер­ва­ци­је Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа,
из пред­го­во­ра за Уту­ље­на кан­ди­ла из 1922. го­ди­не, да је њи­хов
аутор „по­чет­ком ра­та, млад на­ци­о­на­лист с нео­гра­ни­че­ном ве­ром
у свој на­род и у ње­го­ву исто­риј­ску ми­си­ју”, а да се „кра­јем ра­та
ја­ко при­бли­жио оном ти­пу ре­во­лу­ци­о­нар­ног ху­ма­ни­сте”, по­пут
Ро­ме­на Ро­ла­на у фран­цу­ској књи­жев­но­сти, ко­ји на рат гле­да знат­
но дру­га­чи­је. Очи­глед­но је да у Ва­си­ће­вом ви­ђе­њу ра­та по­сто­је
две вр­сте до­жи­вља­ја, као што и у ре­флек­си­ма тог до­жи­вља­ја у
књи­жев­ном тек­сту та­ко­ђе по­сто­је две вр­сте про­јек­ци­ја ко­је не­по­
сред­но за­ви­се од ауто­ро­вог при­мар­ног ста­ва пре­ма ра­ту. Ка­да је,
не­по­сред­но на­кон Бал­кан­ских ра­то­ва и оп­штег осе­ћа­ња ис­пу­ње­
но­сти исто­риј­ске ми­си­је срп­ског на­ро­да у том тре­нут­ку, пи­сао
сво­је пр­ве при­че, Дра­ги­ша Ва­сић оди­ста је био млад на­ци­о­на­лист,
ко­ме је до­жи­вљај ра­та углав­ном по­твр­ђи­вао ње­го­ва мла­да­лач­ка
по­ли­тич­ка опре­де­ље­ња. Бал­кан­ски ра­то­ви су пре све­га би­ли осло­
бо­ди­лач­ки ра­то­ви и у њи­ма је исто­риј­ска ми­си­ја срп­ског на­ро­да
и ње­го­ве по­ли­тич­ке ели­те, иако не у пот­пу­но­сти, углав­ном би­ла
оства­ре­на. Оп­ште на­ци­о­нал­но оду­ше­вље­ње на­кон тих ра­то­ва за­
хва­ти­ло је све дру­штве­не сло­је­ве у Ср­би­ји.
Књи­жев­ност у том вре­ме­ну, по­што је ишла сво­јом ево­лу­тив­
ном ста­зом а не по­ли­тич­ком, на раз­ли­чи­те на­чи­не је од­го­ва­ра­ла
на те­мат­ски иза­зов тек ми­ну­лог ра­та. Још док је тра­јао рат, Јо­ван
Скер­лић, као вр­хов­ни ар­би­тар књи­жев­них зби­ва­ња у Ср­би­ји то­га
вре­ме­на, отво­ре­но је осу­дио оне срп­ске пи­сце, пе­сни­ке и про­за­и­
сте под­јед­на­ко, ко­ји су се уда­љи­ли од не­по­сред­не ствар­но­сти и
од дру­штве­них про­бле­ма оли­че­них у ак­ту­ел­ној рат­ној си­ту­а­ци­ји.
Сто­га је би­ло са­свим при­род­но да на кон­кур­су По­ли­ти­ке по­чет­
ком 1914. го­ди­не, ка­да је се­ћа­ње на рат у срп­ској дру­штве­ној и
кул­тур­ној јав­но­сти и те ка­ко би­ло жи­во, Скер­лић као члан жи­ри­ја
 Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић: „Пред­го­вор Уту­ље­ним кан­ди­ли­ма”. – Ци­ти­ра­но
пре­ма: Дра­ги­ша Ва­сић: Цр­ве­не ма­гле. Кри­ти­ча­ри о Дра­ги­ши Ва­си­ћу. При­ре­дио 139
Гој­ко Те­шић, Про­све­та, Бе­о­град, 1990, стр. 128.
 СТУДИЈЕ И ЧЛАНЦИ из­дво­ји и на­гра­ди упра­во јед­ну рат­ну при­чу ка­ква је Ва­си­ће­ва при­
ча „Пац­ко”, у ко­јој се на од­го­ва­ра­ју­ћи књи­жев­ни на­чин го­во­ри о
те­ми ра­та и о ху­ма­ни­стич­ком осе­ћа­њу при­пад­ни­ка срп­ског на­ро­да
у та­ко те­шким жи­вот­ним, исто­риј­ским и мо­рал­ним окол­но­сти­ма,
и то у оним се­ман­тич­ким и ре­цеп­циј­ским окви­ри­ма ко­је је за
књи­жев­на оства­ре­ња у та­ко дра­ма­тич­ном исто­риј­ском вре­ме­ну
пред­ви­ђао упра­во сам Скер­лић. Ова при­ча у из­ве­сном сми­слу је
ко­ре­спон­дент­на с при­по­вет­ком „Ре­си­мић до­бо­шар” из збир­ке Уту­
ље­на кан­ди­ла, јер је у обе­ма на­ра­тив­ним це­ли­на­ма реч о по­себ­ној
вр­сти књи­жев­ног ју­на­ка. Док је, ме­ђу­тим, у при­чи „Пац­ко” глав­ни
лик ис­пу­њен не­при­кри­ве­ним осе­ћа­њем ко­лек­тив­не и хри­шћан­ске
прав­де, са­ми­ло­сти и кул­та по­ро­ди­це, Се­ку­ла Ре­си­мић пот­пу­но
дру­га­чи­је до­жи­вља­ва и вој­ску, и фронт, и мо­рал, и по­ро­ди­цу, и
емо­ци­је. Он чак пред стре­ља­ње од­би­ја да се ис­по­ве­ди, јер, ка­ко
ка­же, бо­ље сто­ји код Бо­га од по­па ко­ји оче­ку­је ње­го­ву ис­по­вед.
Та два ли­ка су за­пра­во ан­ти­по­ди, не са­мо због раз­ли­ке у ка­рак­те­
ри­ма, ко­ји су пот­пу­но опреч­ни је­дан дру­го­ме, већ и због раз­ли­ке
у оп­штем до­жи­вља­ју ра­та ко­ји се ис­ка­зу­је у овим две­ма при­ча­ма.
До­жи­вљај ра­та у „Пац­ку” још је у гра­ни­ца­ма оп­ште пред­ста­ве о
уз­ви­ше­но­сти и исто­риј­ском зна­ча­ју по суд­би­ну на­ро­да ко­ји до­но­си
рат, а у „Ре­си­ми­ћу до­бо­ша­ру” исто­риј­ска уло­га ра­та пот­пу­но је
ре­ла­ти­ви­зо­ва­на и све­де­на на бор­бу за по­твр­ђи­ва­ње по­је­ди­нач­не
пред­ста­ве и по­је­ди­нач­них ин­те­ре­са у ње­му. Исто­риј­ски оп­ти­ми­
зам из ра­них Ва­си­ће­вих при­ча у по­сле­рат­ним при­по­вет­ка­ма и у
ро­ма­ну Цр­ве­не ма­гле усту­пио је ме­сто исто­риј­ском де­фе­ти­зму, у
ко­јем су из­гу­бље­ни сви иде­а­ли и илу­зи­је пред­рат­них ге­не­ра­ци­ја.
„Ја ни­сам на­и­ван, ја ви­ше не ве­ру­јем, не знам ви­ше у шта и ко­ме
да ве­ру­јем, не­мам иде­а­ла”, ка­же је­дан лик у при­по­ве­ци „У го­сти­
ма”, а у „Ре­кон­ва­ле­сцен­ти­ма” не­што слич­но се мо­же про­чи­та­ти
о отаџ­би­ни: „Јер, отаџ­би­на да­нас, то је пра­зна реч, ап­страк­ци­ја.
Па­три­о­ти­зам да­нас, то је ве­штач­ко осе­ћа­ње...”. Све су то кључ­не
вред­но­сти па­три­јар­хал­ног и гра­ђан­ског дру­штва ко­је се пре Пр­
вог свет­ског ра­та ни­ка­ко ни­су до­во­ди­ле у пи­та­ње, док је њи­хо­ва
не­га­тив­на књи­жев­на пред­ста­ва по­сле Пр­вог свет­ског ра­та – ка­да
је ве­ру у др­жа­ву, на­ци­ју и дру­штво за­ме­ни­ла сум­ња у свр­ху ра­
та и ра­то­ва­ња – го­то­во по­ста­ла оп­ште ме­сто мно­гим пи­сци­ма
мо­дер­ни­јег осе­ћа­ња књи­жев­но­сти и са­вре­ме­ни­јег од­но­са пре­ма
дру­штве­ним кре­та­њи­ма.
И оста­ле при­че ко­је је Дра­ги­ша Ва­сић пред Пр­ви свет­ски рат
об­ја­вио у По­ли­ти­ци – ко­је су се пр­ви пут, са оним по­сле­рат­ним
при­ча­ма, за­пи­си­ма и ду­жим при­по­вет­ка­ма ко­је ни­су об­ја­вље­не у
три, за­пра­во у че­ти­ри Ва­си­ће­ве ме­ђу­рат­не при­по­ве­дач­ке збир­ке, за­
јед­но на­шле у Са­бра­ним при­по­вет­ка­ма ко­је је у окви­ру Иза­бра­них
де­ла Дра­ги­ше Ва­си­ћа у из­да­њу бе­о­град­ске Про­све­те 1990. го­ди­не
при­ре­дио Гој­ко Те­шић – би­ле су на тра­гу упра­во слич­них та­да­
 Дра­ги­ша Ва­сић: Са­бра­не при­по­вет­ке. При­ре­дио Гој­ко Те­шић. Про­све­та,

140 Бе­о­град, 1990, стр. 17.

 Исто, стр. 99.
шњих чи­та­лач­ких и кри­ти­чар­ских оче­ки­ва­ња. У тим при­ча­ма рат

МАРКО НЕДИЋ
је до­жи­вљен као под­ра­зу­ме­ва­ни део оп­ште на­ци­о­нал­не исто­риј­ске
суд­би­не и ми­си­је срп­ског на­ро­да, али ни­је по­себ­но те­ма­ти­зо­ван
на тој осно­ви. У њи­ма се углав­ном го­во­ри о до­жи­вља­ју ра­та из
пер­спек­ти­ве обич­них, ма­лих љу­ди и њи­хо­вог искон­ског осе­ћа­ња
за прав­ду, за основ­не мо­рал­не и па­три­јар­хал­не жи­вот­не прин­ци­
пе и вред­но­сти, док се исто­риј­ска пер­спек­ти­ва на­ме­ће као ну­жан
оп­шти оквир ко­ји се под­ра­зу­ме­ва у та­да­шњем дру­штве­ном и књи­
жев­ном кон­тек­сту и ко­ји као та­кав од­лу­чу­ју­ће де­лу­је из по­за­ди­не
а не из цен­тра тек­ста. У оним си­ту­а­ци­ја­ма, ме­ђу­тим, у ко­ји­ма се
као глав­ни књи­жев­ни ли­ко­ви по­ја­вљу­ју обра­зо­ва­ни пред­став­ни­ци
ин­те­лек­ту­а­ла­ца или офи­ци­ри, исто­риј­ско вре­ме и ње­гов зна­чај за
крај­њи ис­ход Бал­кан­ских ра­то­ва и те ка­ко су при­сут­ни, али ни
та­да се не на­ме­ћу као пре­вас­ход­ни чи­ни­лац књи­жев­ног зби­ва­ња
већ ис­кљу­чи­во као ње­гов ин­те­грал­ни и оче­ки­ва­ни део. Офи­ци­ри
и ста­ре­ши­не у вој­сци ни­су ме­ђу­тим ни у овим при­ча­ма, као што
по­го­то­во ни­су доц­ни­је, у при­по­вет­ка­ма на­ста­лим по­сле Пр­вог
свет­ског ра­та, пред­ста­вље­ни без кри­тич­ких и етич­ких оп­сер­ва­ци­ја
и су­до­ва. У не­ким си­ту­а­ци­ја­ма, у при­чи „Част” на при­мер, упра­во
је уну­тра­шњи кон­фликт у лич­но­сти јед­ног офи­ци­ра из­ме­ђу про­јек­
то­ва­не пред­ста­ве ра­та и нео­ства­ре­не пред­ста­ве сло­бод­ног, пу­ног
жи­во­та основ­ни пред­мет при­по­ве­да­ња, али он се у овој при­чи не
раз­ре­ша­ва у ко­рист жи­во­та већ у ко­рист ко­лек­тив­но про­јек­то­ва­не
исто­риј­ске ми­си­је чи­ји је је­дан од сим­бо­ла упра­во офи­цир­ска част
и жр­тво­ва­ње жи­во­та у ње­но име. У при­по­вет­ка­ма „У го­сти­ма”,
„Ре­си­мић до­бо­шар” и „Ре­кон­ва­ле­сцен­ти” из Уту­ље­них кан­ди­ла,
упра­во та­ква осе­ћа­ња су до­шла под озби­љан знак пи­та­ња, и по­
сле­ди­це из­ме­ње­не оп­ште ви­зи­је ра­та по­ста­ле су основ­ни пред­мет
при­по­ве­да­ња у њи­ма.
У днев­нич­ким бе­ле­шка­ма „Пад Фе­ри­зо­ви­ћа”, у јед­ном
пси­хо­ло­шки и етич­ки за­о­штре­ни­јем кон­флик­ту из­ме­ђу дво­ји­це
офи­ци­ра због њи­хо­вих раз­ли­чи­тих при­сту­па не­по­сред­ним вој­
ним оба­ве­за­ма, при­по­ве­дач у пр­вом ли­цу за­крат­ко се за­у­ста­вља
у на­ра­ци­ји да би про­ко­мен­та­ри­сао на­ста­ли су­коб: „Зар је то рат,
зар је то по­ље ча­сти, ми­слио сам у се­би?” Кри­тич­ки ин­то­ни­ра­не
оп­сер­ва­ци­је о офи­ци­ри­ма и њи­хо­вој уло­зи и по­на­ша­њу у рат­ним
при­ли­ка­ма у при­по­вет­ка­ма Уту­ље­них кан­ди­ла са­мо су оја­ча­ле ове
спо­ра­дич­не на­го­ве­шта­је ра­ди­кал­них про­ме­на у оп­ти­ми­стич­ком
до­жи­вља­ју ра­та из рат­них бе­ле­жа­ка и по­је­ди­них при­ча Дра­ги­ше
Ва­си­ћа из Дру­гог бал­кан­ског ра­та, на­ро­чи­то при­че „Част”, и до
кра­ја су ра­ди­ка­ли­зо­ва­ле ње­гов кри­тич­ки од­нос пре­ма ра­ту, ко­ји
се на по­се­бан на­чин на­го­ве­шта­вао у ра­ним при­ча­ма – из­бо­ром
оних ег­зи­стен­ци­јал­них си­ту­а­ци­ја ко­је се на­ла­зе на гра­ни­ци ко­
лек­тив­не и по­је­ди­нач­не пред­ста­ве о ра­ту и ње­го­вом по­себ­ном
зна­че­њу за по­је­дин­ца.

 141
Исто, стр. 330.
 СТУДИЈЕ И ЧЛАНЦИ Осно­ва књи­жев­ног тек­ста у нај­ве­ћем бро­ју ра­них Ва­си­ће­вих
при­ча гра­ди се, да­кле, на до­жи­вља­ју ра­та у емо­тив­ном и етич­ком
про­сто­ру пси­хо­ло­шки ин­те­гри­са­них ли­ко­ва, ко­ји, иако све­сни оп­
штег вре­мен­ског кон­тек­ста ко­ји је од­ре­дио њи­хо­ву суд­би­ну, мо­тив
сво­га по­на­ша­ња у не­по­сред­ној ствар­но­сти ви­де у је­дин­стве­ној
пред­ста­ви све­та, на­ци­је, др­жа­ве, укљу­че­ној у њи­хо­ву лич­ност и
оја­ча­ној у њој за­хва­љу­ју­ћи при­зна­тим жи­вот­ним прин­ци­пи­ма и
вредности­ма. Пред­ста­ва ра­та у по­сле­рат­ним при­по­вет­ка­ма „У
го­сти­ма”, „Ре­си­мић до­бо­шар” и „Ре­кон­ва­ле­сцен­ти” фор­ми­ра­на
је у етич­ком и пси­хо­ло­шком кон­тек­сту дез­ин­те­гри­са­них књи­жев­
них ли­ко­ва, ко­ји рат ви­ше не ви­де као ко­лек­тив­ни по­зив и чин и
хе­рој­ски под­виг ко­ји тре­ба да ис­пу­не сво­јом жр­твом већ као из­вор
нај­тра­гич­ни­јих по­сле­ди­ца на лич­ном, на ин­ди­ви­ду­ал­ном, али и
на ко­лек­тив­ном пла­ну. Ва­си­ће­ви књи­жев­ни ли­ко­ви оди­ста су пре­
шли дуг пут од оних ко­ји се у пр­вим при­ча­ма на­ла­зе на гра­ни­ци
ко­лек­тив­ног и по­је­ди­нач­ног до­жи­вља­ја све­та, па ти­ме и ра­та као
ње­го­ве ну­жне исто­риј­ске про­јек­ци­је, углав­ном да­ју­ћи пред­ност
ко­лек­тив­ном до­жи­вља­ју, до ли­ко­ва ко­ји су у свим ва­жни­јим по­
сле­рат­ним при­по­вет­ка­ма у пот­пу­но­сти пре­ва­зи­шли ко­лек­тив­ну
мо­ти­ва­ци­ју и пре­шли ис­кљу­чи­во на по­је­ди­нач­ну, су­бјек­тив­ну и
ег­зи­стен­ци­јал­ну. Иако је тај пут у из­ве­сним тре­ну­ци­ма у пр­вим
при­ча­ма био на­го­ве­шта­ван, он је у по­сле­рат­ним при­по­вет­ка­ма
ипак дру­га­чи­ји од оног ко­ји би мо­жда био при­род­ни­ји за пи­сца
ко­ји је у ра­ној фа­зи сво­га ства­ра­ла­штва ис­пу­нио не­ке од ва­жних
оче­ки­ва­ња скер­ли­ћев­ске пред­ста­ве књи­жев­но­сти и ње­не функ­ци­је
у за­о­штре­ни­јим исто­риј­ским вре­ме­ни­ма. Ко­ли­ко у тој ра­ди­кал­ној
про­ме­ни до­жи­вља­ја ра­та и ње­го­вих по­сле­ди­ца има уде­ла та­ко­зва­на
оп­шти­ја епо­хал­на си­ту­а­ци­ја ко­ја је за ре­ла­тив­но крат­ко вре­ме ути­
ца­ла на ко­лек­тив­ну про­ме­ну пред­ста­ве о ра­ту, па ти­ме и на Ва­си­ће­
ву, ко­ли­ко је би­ла ну­жна с об­зи­ром на раз­ли­чи­ту при­ро­ду, тра­ја­ње
и по­сле­ди­це Бал­кан­ских ра­то­ва, ко­ји су би­ли осло­бо­ди­лач­ки, и
Пр­вог свет­ског ра­та, ко­ји је био и од­брам­бе­ни и осло­бо­ди­лач­ки, а
ко­ли­ко је она по­сле­ди­ца ра­ди­кал­но из­ме­ње­них ис­кљу­чи­во лич­них
ауто­ро­вих пси­хо­ло­шких, мо­рал­них па и по­ли­тич­ких пред­ста­ва о
ра­ту и ми­ру и од­го­ва­ра­ју­ћих раз­ло­га за њих, ре­ле­вант­не од­го­во­ре,
с об­зи­ром на ве­ћи број Ва­си­ће­вих јав­них ак­тив­но­сти, мо­гу да­ти
не са­мо књи­жев­ни исто­ри­ча­ри и ту­ма­чи срп­ске књи­жев­но­сти ХХ
ве­ка не­го и исто­ри­ча­ри, со­ци­о­ло­зи, по­ли­ти­ко­ло­зи и пси­хо­ло­зи
ко­ји се ба­ве про­бле­ми­ма ства­ра­ла­штва и кул­ту­ре.
С дру­ге стра­не, по­је­ди­не књи­жев­не од­ли­ке ра­них Ва­си­ће­вих
при­ча та­ко­ђе су се на по­се­бан на­чин ре­флек­то­ва­ле у по­сле­рат­ним
при­по­вет­ка­ма. Струк­ту­рал­но бо­гат­ство ових осам при­ча са­свим
си­гур­но је на­ја­ви­ло бу­ду­ћу ти­по­ло­шку ра­зно­вр­сност Ва­си­ће­вих
по­сле­рат­них при­по­ве­да­ка и њи­хо­во уну­тра­шње мор­фо­ло­шко
бо­гат­ство. То се у пр­вом ре­ду од­но­си на оне на­ра­тив­не тек­сто­
ве у ко­ји­ма је по­ја­ча­на уло­га на­ра­то­ра у пр­вом ли­цу, што се као
ве­о­ма про­дук­ти­ван по­сту­пак зна­чај­но по­твр­ђу­је у јед­ном бро­ју
142
Ва­си­ће­вих по­сле­рат­них при­по­ве­да­ка, на­ро­чи­то у при­по­ве­ци „У
го­сти­ма”, у ко­јој Ва­сић го­то­во су­пер­и­ор­но по­ста­вља и оства­ру­је

МАРКО НЕДИЋ
уло­гу на­ра­то­ра као ак­тив­ног ли­ка при­по­вет­ке. На­ра­тор је у ра­
ним при­ча­ма по­не­кад ве­о­ма бли­зак ствар­ном ауто­ру на­ра­тив­ног
тек­ста, али за­си­гур­но ни­кад ни­је иден­ти­чан с њим. То се де­ша­ва
у днев­нич­ким бе­ле­шка­ма „Пр­ви да­ни” и „Пад Фе­ри­зо­ви­ћа” и у
при­ча­ма „Част” и „Сан ка­пла­ра Бе­ли­ћа”. Аутор је уло­гу та­ко­зва­ног
дру­го­сте­пе­ног на­ра­то­ра вр­ло че­сто пре­пу­штао јед­ном од ли­ко­ва
при­че, да би сам услов­но за­др­жао уло­гу оквир­ног, од­но­сно пр­во­
сте­пе­ног на­ра­то­ра. Та­кав од­нос ме­ђу њи­ма оства­рен је у при­ча­ма
„Пац­ко” и „За­ступ­ник”. Из­ме­ње­ну уло­гу на­ра­то­ра у пр­вом ли­цу
за­др­жао је у при­чи „Пу­ков­ска за­ста­ва”, ко­ја се за­вр­ша­ва ре­чи­ма
за­хвал­но­сти Руд­ни­ча­ни­ма ко­ји су по­вра­ти­ли сла­ву вој­нич­ке за­ста­
ве, док је у при­чи „Ма­јор Та­са” уло­гу на­ра­то­ра Ва­сић у пот­пу­но­
сти пре­нео на објек­тив­ног при­по­ве­да­ча, ко­ји по сво­јим оп­штим
осо­би­на­ма ипак ни­је да­ле­ко од мо­гућ­ног на­ра­то­ра у пр­вом ли­цу.
Ове две при­че тим из­ме­на­ма ни­су ме­ђу­тим ни­шта из­гу­би­ле од
сво­је аутен­тич­но­сти. У „Пу­ков­ској за­ста­ви”, на­ра­тор је обра­зо­
ва­ни мла­ди вој­ник, мо­жда и офи­цир, ко­ји у епи­сто­лар­ној фор­ми
јед­ном свом ро­ђа­ку у по­за­ди­ни опи­су­је ат­мос­фе­ру вој­нич­ког жи­
во­та, при­пре­ме за бит­ку, ток са­ме бит­ке и соп­стве­но осе­ћа­ње у
тим тре­ну­ци­ма. На­гла­ше­ни исто­риј­ски оп­ти­ми­зам, иако из­ну­тра
знат­но осен­чен по­је­ди­нач­ним смр­ти­ма, зра­чи из сва­ког ре­да ове
при­че. При­по­ве­дач са по­чет­не лич­не пер­спек­ти­ве убр­зо пре­ла­зи
на ко­лек­тив­ни до­жи­вљај у пр­вом ли­цу мно­жи­не и уме­сто ја сву­
да го­во­ри ми и на тај на­чин умно­го­ме по­ја­ча­ва де­тер­ми­ни­са­ност
сво­га исто­риј­ског оп­ти­ми­зма и уве­ре­но­сти у ко­нач­ну и пра­вед­ну
по­бе­ду. По­је­ди­ни де­та­љи у овој ре­то­рич­ки из­ве­де­ној при­чи, али
не и њен оп­шти оп­ти­ми­стич­ки тон, под­се­ћа­ју на слич­не мо­ти­ве у
књи­жев­ном де­лу Раст­ка Пе­тро­ви­ћа, ко­је је, у истом ге­о­граф­ском
про­сто­ру у ко­јем се фор­ми­ра не­по­сред­на сли­ка све­та Ва­си­ће­вог
на­ра­тив­ног ли­ка, та­ко­ђе ин­спи­ри­са­но слич­ним рат­ним си­ту­а­ци­
ја­ма и њи­хо­вим про­јек­ци­ја­ма у све­сти књи­жев­них про­та­го­ни­ста,
али са ра­ди­кал­но дру­га­чи­јим вред­но­сним су­дом о њи­ма.
Вред­но­сни су­до­ви о ствар­но­сти код Дра­ги­ше Ва­си­ћа та­ко­ђе
су зна­чај­на под­ло­га на ко­јој он гра­ди и раз­ви­ја са­др­жи­ну при­че.
Иако се у при­чи „Ма­јор Та­са”, на при­мер, го­во­ри о јед­ном офи­
ци­ру, од­но­сно о ка­пе­та­ну ко­ји тек у вре­ме Бал­кан­ских ра­то­ва,
по­сле ни­за без­у­спе­шних по­ку­ша­ја у ми­ру, до­би­ја чин ма­јо­ра,
рат­ни при­зо­ри у њој све­де­ни су ис­кљу­чи­во на на­ра­тор­ску из­ја­ву
да је об­ја­вље­на мо­би­ли­за­ци­ја и да су за­тим „стра­шни ра­то­ви...
тра­ја­ли и про­шли”, та­ко да се сли­ка књи­жев­ног ли­ка о све­ту не
фор­ми­ра за­ви­сно од спо­ља­шњих до­га­ђа­ја већ од уна­пред за­да­те
аутор­ске те­ме при­че. „Ма­јор Та­са” да­кле ни­је рат­на при­ча. То је
та­ко­зва­на при­ча ли­ка, у ко­јој је све под­ре­ђе­но из­гра­ђи­ва­њу на­ра­
тив­не пред­ста­ве о књи­жев­ном ли­ку и ње­го­вим осо­би­на­ма. Он је у
при­чи пред­ста­вљен као ху­мо­ри­стич­ки лик, и то је ве­о­ма зна­ча­јан
143
 Исто, стр. 334.
 СТУДИЈЕ И ЧЛАНЦИ слој књи­жев­не вред­но­сти ове при­че. Она ме­ђу­тим ни­је уса­мље­на
ме­ђу осам ра­них Ва­си­ће­вих на­ра­тив­них це­ли­на. Њој је по од­но­су
пре­ма књи­жев­ном ли­ку ве­о­ма слич­на при­ча „За­ступ­ник”, у ко­јој
се са­др­жи­на та­ко­ђе не од­ви­ја у ра­ту већ у мир­ном гра­ђан­ском вре­
ме­ну и про­сто­ру. И при­ча „За­ступ­ник” та­ко­ђе је ху­мо­ри­стич­ки
се­ман­ти­зо­ва­на, али њен ху­мор и иро­ни­ја не­што су дру­га­чи­је и
сла­би­је ин­то­ни­ра­ни од ху­мо­ра и иро­ни­је у „Ма­јо­ру Та­си”. Ове две
при­че, ме­ђу­тим, зна­чај­не су за Ва­си­ће­ве по­сле­рат­не при­по­вет­ке
упра­во као на­ја­ва њи­хо­вих доц­ни­је мно­го ја­сни­је про­фи­ли­са­них
ху­мо­ри­стич­ких си­ту­а­ци­ја, при­зо­ра и ли­ко­ва. Оне су за­пра­во на­
ја­ва, на­ро­чи­то је то „Ма­јор Та­са”, оног што је Дра­ги­ша Ва­сић
књи­жев­но нај­у­спе­шни­је оства­рио у при­по­вет­ка­ма на­ста­лим при
кра­ју пр­ве ме­ђу­рат­не де­це­ни­је – „Ба­кућ Ули­ја” и „По­ги­би­ја Ја­ћи­
ма Ме­де­ни­це” – ко­је су та­ко­ђе из­гра­ђе­не као при­по­вет­ке ли­ка,
по­сте­пе­но се раз­ви­ја­ју­ћи до пра­ве на­ра­тив­не бур­ле­ске у ко­јој су
све вред­но­сти по­ме­ша­не или до­ве­де­не у пи­та­ње.
Ра­не ху­мо­ри­стич­ке при­че су за Ва­си­ћа, али и за срп­ску књи­
жев­ност пр­вих де­це­ни­ја ХХ ве­ка, та­ко­ђе ва­жне и по мо­гућ­но­сти
ти­по­ло­шких ком­па­ра­ци­ја са при­по­вет­ка­ма не­ких дру­гих срп­ских
пи­са­ца то­га вре­ме­на, Ми­лу­ти­на Уско­ко­ви­ћа на при­мер, ко­ји та­ко­ђе
има је­дан број ху­мо­ри­стич­ких при­ча. Иако је Ва­сић са Уско­ко­ви­
ћем по­ве­зан мно­го ја­чим ве­за­ма на ни­воу по­ступ­ка и књи­жев­них
те­ма, ни слич­но­сти ти­по­ло­шке при­ро­де ме­ђу њи­ма ни­су ма­ње
зна­чај­не. Оне за­пра­во на свој на­чин ука­зу­ју на из­ве­сне по­е­тич­ке
за­ко­ни­то­сти ко­је се ја­вља­ју код пи­са­ца исте ге­не­ра­ци­је, а Ми­лу­тин
Уско­ко­вић и Дра­ги­ша Ва­сић су, да се Ва­сић на вре­ме огла­сио у
књи­жев­но­сти, мо­гли при­па­да­ти ис­тој књи­жев­ној ге­не­ра­ци­ји, јер
је Уско­ко­вић ро­ђен са­мо го­ди­ну да­на пре Ва­си­ћа. По­е­тич­ке ино­
ва­ци­је ко­је је на по­чет­ку ХХ ве­ка у сво­ју про­зу уно­сио Ми­лу­тин
Уско­ко­вић мо­гу се по­ре­ди­ти са по­е­тич­ким ино­ва­ци­ја­ма ко­је је
у сво­ју про­зу мо­дер­ни­зо­ва­не ре­а­ли­стич­ке мо­ти­ва­ци­је по­сле Пр­
вог свет­ског ра­та уно­сио и Дра­ги­ша Ва­сић. Сли­чан од­нос пре­ма
по­је­ди­ним жи­вот­ним вред­но­сти­ма, по­себ­но пре­ма вред­но­сти­ма
гра­ђан­ског жи­во­та, пре­ма вред­но­сти­ма и по­тре­ба­ма ин­ди­ви­ду­ал­
ног жи­во­та, пре­ма те­ма­ма из сфе­ре емо­тив­них и ерот­ских по­тре­
ба мла­дих љу­ди – Уско­ко­ви­ће­ва при­по­вет­ка „Под ар­ње­ви­ма”, на
при­мер, и Ва­си­ће­ва „Све­тла­на” у том по­гле­ду су и на те­мат­ском
и на мо­тив­ском ни­воу ве­о­ма ко­ре­спон­дент­не, а у не­ким де­та­љи­ма
го­то­во иден­тич­не – мо­гу се про­на­ћи и у кључ­ним са­др­жин­ским
сло­је­ви­ма књи­жев­не струк­ту­ре обо­ји­це при­по­ве­да­ча. Ме­ђу­тим,
те слич­но­сти се као по­е­тич­ка за­ко­ни­тост књи­жев­ног вре­ме­на мо­
гу про­ши­ри­ти и на оства­ре­ња мно­го ве­ћег бро­ја дру­гих срп­ских
пи­са­ца пред­рат­ног и по­сле­рат­ног при­ча­ња и по­ста­ти јед­на од
њи­хо­вих ве­о­ма ва­жних за­јед­нич­ких ам­бле­ма­тич­них књи­жев­них
од­ли­ка. Пр­ви свет­ски рат и ко­лек­тив­но и по­је­ди­нач­но ис­ку­ство
до­жи­вље­но у ње­му, али и ис­ку­ство жи­во­та, кул­ту­ре и оп­штег ду­
хов­ног сен­зи­би­ли­те­та вре­ме­на пред Пр­ви свет­ски рат и не­по­сред­
144
но по­сле ње­га, на тај на­чин се оди­ста ука­зу­ју као кључ­не тач­ке у
спо­ља­шњем мо­ти­ви­са­њу развојa мо­дер­не срп­ске књи­жев­но­сти.

МАРКО НЕДИЋ
Раз­ло­зи уну­тра­шње књи­жев­не, по­себ­но књи­жев­но­е­во­лу­тив­не при­
ро­де, од ко­јих су по­ла­зи­ле све кључ­не про­ме­не у књи­жев­но­сти,
за­јед­но с раз­ло­зи­ма спо­ља­шње при­ро­де, нај­о­длуч­ни­је су ути­ца­ле
и на про­зу Дра­ги­ше Ва­си­ћа и на ње­но ра­ди­кал­но ме­ња­ње у по­
сле­рат­ном вре­ме­ну�.

Mar­ko Ne­dić

The Early Sto­ri­es of Dra­gi­ša Va­sić

S u m­ m a r y

This text analyses the early, in fact the ear­li­est, sto­ri­es of Dra­gi­ša Va­sić, writ­
ten af­ter the Bal­kan wars, and the lon­ger sto­ri­es from the col­lec­tion Smot­he­red Icon
Lamps, writ­ten af­ter World War I. The sto­ri­es abo­ut the Bal­kan wars are de­scri­bed as
war sto­ri­es, and the sto­ri­es abo­ut World War I as an­ti-war sto­ri­es, sin­ce Va­sić’s li­fe
ex­pe­ri­en­ce and his at­ti­tu­de to­wards key va­lu­es of so­ci­ety and cul­tu­re is we­a­ved in­to
both types of sto­ri­es. Main dif­fe­ren­ces of the pro­ta­go­nists’ world and hi­story vi­ews
are po­in­ted out – in the pre-war sto­ri­es, they be­li­e­ve in hi­story and the sta­te, in the
post-war ones fa­ith has been re­pla­ced by do­ubt abo­ut the me­a­ning of war and war­fa­
re. It is al­so no­ted that the pre-war sto­ri­es show so­me tra­ces of that hu­mo­ur which
turns the post-war lon­ger sto­ri­es, writ­ten at the end of the first post-war de­ca­de, in­to
nar­ra­ti­ve bur­le­squ­es. The en­ding sug­gests a pos­si­bi­lity of com­pa­ring Va­sić’s sto­ri­es
with the sto­ri­es of Mi­lu­tin Usko­ko­vić, who be­longs to a so­mew­hat ear­li­er li­te­rary
ge­ne­ra­tion, but has a psycho­lo­gi­cal sen­si­bi­lity si­mi­lar to Va­sić’s.

145
146
СТУДИЈЕ И ЧЛАНЦИ