POETIKA SEVERA

O Saputnicima Isidore Sekulić

(Isidora Sekulić, Saputnici, Plavi Jahač, Beograd, 1995)

Iza svakog umetnika ostane neki autentičan trag, kao veran detalj sa portreta, koji dublje
i snažnije senči sam duh od ostalih spletova kontura. Ne mora to uvek da bude svesno sleđeno
pravilo, niti pravolinijska putanja u odgonetku pitanja: „Ko si, kuda ideš…? Gde je početak tvoje
misli i reči i krvi?”. Ponekad, naizgled mali segment postaje jaka metafizička odrednica, a
predrasude vremena u kome nastaje i pokušaju da je negiraju i zatiru, često su samo filter kroz koji
mora da prođe da bi svoj višeznačni izraz prenela u vanvremensku dimenziju percepcije
oslobođenu svake proizvoljnosti.

Isidora Sekulić zabeležila je takav trag kroz filosofiju Saputnika prožetu istinskom
potrebom da se stigne van granica čulnih i umnih saznanja. Ova proza posebne melodija, čija je
lirika meditativna i ispovedna, pre svega je neverovatno iskrena. Možda baš ta vrsta iskrenosti i
odsustvo lažnog optimizma u odnosu na suštinu stvari i jeste jedan od najjačih kvaliteta ove
Isidorine knjige. Prema njemu su se i kritičari opredeljivali po principu pro et contra. Mladoj,
osvešćenoj književnoj avangardi dopadao se ovaj kvalitet, dok je po zagovornicima klasičnog
realizma, koji su na optimizmu insistirali, pa makar on bio usiljen i lažan, ovo jedan od osnovnih
nedostataka knjige. Sa vremenske distance od gotovo čitavog veka, uzimajući u obzir da su se
tokovi u književnosti menjali, dok je jednoličnost ovog prostora ostala gotovo surovo ista, smatram
potrebu imenovanja stvari onakvima kakve u suštini jesu fundamentalnom odrednicom prave
književne reči.

Razotkrivajući sa više detalja unutrašnji glas svojih misaonih tokova, vizuru svesti i
podsvesti, emotivna kolebanja i slutnje Isidora Sekulić stvara autentičnu umetničku formu koja se
razlikuje u izvesnom smislu od njenog literarnog opusa. To je čak jedna vrlo smela introspekcija,
ako se ima na umu da je reč o ženi umetnici, čijoj su literaturi davali odlike „muškog pisanja”.
Kada su objavljeni Saputnici A.G. Matoš je čak posumnjao da se iza imena Isidore Sekulić krije
pseudonim muškarca „rafinirane osjećajnosti”. Jovan Dučić je izneo tvrdnju da se knjiga Isidore
Sekulić ne bi mogla svrstati u ženska dela, jer je zabeleženi bol u njoj po svojoj prirodi mnogo
metafizičan. Pa iako na momente dostiže lirski zanos, ova proza Isidore Sekulić prožeta je
duhovnom ozbiljnošću odmerenih i balansiranih emotivnih tonaliteta. Bitno je drugačija od njenih
kasnijih radova, koji su analitiku i estetsku percepciju kroz pripovedanje, oglede i eseje još više
produbili.

U pogledu forme Saputnici bi se mogli označiti kao prozne celine, koje nemaju ni tipičan
oblik eseja, ni formu pripovedanja, mada su na izvestan način i jedno i drugo. U kritici se nailazi
na sasvim adekvatan naziv - prozni zapisi. U njima se naziru sve one iskre koje su svoj pun
kontemplativni odraz dobile u njenoj kasnijoj prozi sa motivima ubi sunt-a, melodijama tišine i
samoće, otmenim predelima ledenog severa, misterijama ljubavi i smrti, panteističkog zanosa i
kosmičkih varki. U takvim lirski prožetim okvirima Isidora Sekulić kombinuje prozna sredstva
dajući celinama raznovrsne forme, od „Bureta” koje kroz pripovedanje sažima minulu radost
davnoga doba, preko dubokih filosofskih refleksija i poetski nadahnutih slika na stranicama
„Čežnje”, “Glečera”, „Ligurije”, „Nostalgije”, do poetičnih dramskih akorda zabeleženih u
svojevrsnom monologu „Mučenje”, koji je čista metafizika ljubavi. Zapis „Glavobolja” je prozni
oblik koji ima i neke elemente medicinskog traktata zadirući u biološki fenomen sa svih aspekata.
„Krug” je opet ne samo književna, nego i filosofska rasprava jednog geometrijskog fenomena
prenetog i u druge ravni.

Pa iako je Isidora Sekulić verovala da iza sebe vredi ostaviti samo svoje pisano delo, a
sve crtice, detalje i segmente ličnog života trajno izbrisati, kao što je to i učinila pred svoj odlazak,
uvek mi se činilo da je u Saputnicima ostavila i nešto ličnije, nešto vrednije od dnevnika,
autentičnije od životopisa, britkije od svakidašnje prozne reči. Zaveštala je svoj Sever u svetlosti i
otmenosti snage, uspravljenosti i ritma egzistencijalnih sila koje pobeđuju stihiju, učmalost i
stagnaciju. Govorila je otvoreno, ali bez mnogo patetike, o svim onim dilemama i sumnjama koje
od samih početaka pisane reči nisu zaobišle nijedno misaono biće. Njen izraz je prevashodno
umetnički, njen stav filosofski, a njeno poznavanje prirode i njenih fenomena uključuje postulate


Matoš, A.G., „Ples riječi“, Savremenik, Zagreb, god. VIII, 9, 1913, str. 553-557.
egzaktnih nauka, upravo u onom smislu u kom je njihov razvoj i moć videla kao vrstu „naučne
magije”.

1. U s u s r e t m e t a f i z i c i S e v e r a

„ Malo srce deteta koje još nije znalo ni šta je sadašnjost, slutilo je da ima prolaznost i prošlost,
da ima tren kad se vene i pada i hladi, da dolazi čas kad su gordi vilinski konjici što lepršaju
tamo visoko pod suncem isto što i tupe slepe gliste što gmižu pod zemljom.”
BURE

U reminiscenciji na čudesnu moć detinjstva da iznedri na dlanu čitav svet u svojim bojama
i zvucima nalik Vivaldijevim Godišnjim dobima Isidora beleži prve utiske i doživljaje života,
prirode, maštom stvaranih svetova dalekih geografskih prostranstava. Putokazom koji vodi do
jedne stare kace, koju je pretvorila u dečiji letnjikovac naseljavajući ga baštenskim biljem, rezanim
galijama i lađama, ilustrujući potezima krede svoj svet, oživljava mora, severne vetrove, život
dalekih sibirskih koliba u kom su milost i jednostavna lepote duše jedini u stanju da pobede
surovost prirode.

Suština i snaga filosofije Isidorinog Severa, koja će svoj najdublji izraz naći u njenoj
sledećoj knjizi putopisa Pisma iz Norveške, reflektuje se još od prvih stranica Saputnika. I upravo
tu su joj izvori, u simpatijama koje su jače „za poeziju nadimljenih sibirskih koliba i teški život
severnjaka, koji su uvek borci i junaci, nego za otužni i šareni jug sa lenjim i zagušljivim vetrovima
i zagrejanim i razmaženim stanovnicima.”

Kao da u potrebi da u svom stvaralačkom mikrokosmosu odsanja i odživi „svoju

robinzonijadu” i usred vrelog vojvođanskog leta putuje u daleka severna prostranstva snega i
studeni, leži pokušaj opiranja silama determinizma po čijem se neumoljivom obrascu odvijaju svi
procesi na Zemlji. Naš pojedinačni udeo u njima je zanemarljivo mali, ako se ima u vidu uređenost
zakona prirode, neobuzdanost njenih stihija, misterije rađanja i umiranja, naspram kojih smo mi


Sekulić, I., „Jedan pogled u, recimo, daljinu“, u: Analitički trenutci, Sabrana dela Isidore Sekulić, Knj. 9, Matica
Srpska „Minerva“, Subotica, 1966, str. 416.
kao pojedinačna bića najčešće u nemogućnosti da svojim delovanjem u značajnijoj meri menjamo
ishod. Pisac Saputnika i više je nego svestan razmera te istine.

Sva radost koju je donelo leto i fantazija njenog neobičnog dvorca, muzika vedrih
posetilaca iz dvorišta, šarenih leptira i radoznalih ptica, putovanja galijama u zemlje Madagaskara,
Brazilije i Senegala, pa u predele severnih četinara, počinje da se stišava sa prvim jesenjim kišama
u tihim baštenskim umiranjima leptira i vilinskih konjica. Ta umiranja u dvorištu, pred kojima je
devojčica nemoćna, prvi su nagoveštaji olujnog vetra u kom će jedne septembarski noći nestati
zalog neverovatne kosmičke ljubavi. A nad bolnom ruševinom pesnik sa očima deteta suočiće se
sa još jednom potvrdom „prokletstva da ništa voljeno ne može ostati” i da se nijedna radost ne
može sačuvati od vremena, „zazidati u kulu i zabraviti sa devet ključeva”, da bi u svom
esencijalnom vidu postojala, da bi joj se mogla vratiti kad nastupi samoće, čežnje i nostalgije
postaju jaki kao oluje.

„ ... i buknuće luk duge iz zvezdanih daljina, i progovoriće Bog da će u svim zlim i nemirnim
danima moga života misao o tebi pobeđivati iskušenje i gasiti vatru pakla.”

ČEŽNJA

Konceptualni okvir „Čežnje” stvoren je kontrastiranjem dva elementa: vatre i vode.

Atmosfera svežine i umirenja koju stvara morska voda, primorska kiša i miris jela, suprotstavljena
je vatri čežnje i unutrašnjem nemiru sopstvene krvi. Snaga vode i talasa je prirodna protivteža što
donosi ono osećanje olakšanja koje kapi kiše daju „biljkama koje do bola steže žeđu mučena
zemlja”.

Ime čiji „znak i zvuk” kriju vatre sećanja prvi je akord čežnje. Potiče iz „zemlje gde
kamen i stena plamte i bukte, i gde se razleću varnice što u dragom kamenu gore i što se ni vodom
ni krvlju ne gase”. Osluškivaće ga i talasi. Iscrtavaće ga vodeno bilje. Ali više od toga o njemu ne
saznajemo. Ni kakav mu je glas, ni kakav mu je lik, ni kojim je to svojim delom zadužio njeno
srce. Osluškuje se samo sonata njegovog imena usled koje se stiče utisak da i „more gine od
sopstvene čežnje”.
 Jedna skroz etarna nota ljubavi u kojoj ima pesničkog i panteističkog zanosa. Suptilnija i
živopisnija od „Samoće” i „Nostalgije”, po tom dominirajućem akordu slična zapisu „Tuga”, koji
je slikan drugačijim bojama i tonovima, „Čežnja” u svojoj atmosferi nosi nešto što je u osnovi svih
ovih Isidorinih razmišljanja. Trag trijumfa noći, kada se prvi i poslednji poraz čovekov nazire
dublje i jasnije zvukom koji otkucava Ultima forsan. „Prolaznost je pobeda svih pobeda, i sve je
samo jedared ono što je.” A izvan toga leži odraz nemirenja, samozaborav i stalna čežnja čoveka
i prirode. Čežnja kao unutrašnja vatra kojom se potire taj zvuk. „Čežnja za vodom” koja u more
strovaljuje vulkanske stene, „čežnja bledih fresaka da ih ne sišu oči i sunce”. Utisak i osećanje koji
samo na momenat skreću pogled i odvlače srce i misao sa staze sa koje se drugde ne može.

„Ko sme reći da je miran na stazi po kojoj hodi, i da je ponosit i hrabar na delu koje čini?”

LIGURIJA

Poput slikara koji ekspresivnom snagom smelo razlaže nijanse plave i žute i ne strepi od
njihovog sudara na platnu, Isidora Sekulić doživljava ligurijsku obalu kroz ove dve boje. Hvata
onaj zlatni bljesak u plavetnilu talasa, koji će za koji čas već utonuti u dubine. Kroz setu i strepnju
približava se neizbežno „vlasti ultraljubičastog sutona”. Sa tom ugasitom nijansom je drugačije.
Ona je u njenoj nemilosti, kao što je i u nemilosti dana u kome „bez radosti klizi misao” nigde ne
nalazeći „privlačnosti i smisla da se zadrži”.

Preispitivanje koje nailazi u prvim fazama padanja večeri deluje kao anestezija na aktivni
princip volje, životne snage i elana. Osećanje da je „čitav život bez čvrstog temelja” pokušava da
nađe svoju kognitivnu potvrdu od prvog instinkta na dalje. I nalazi je praćeno zebnjom i nemirom.
I kako se skloniti od „utisaka iz sebe” i utisaka van sebe koji se stalno utapaju u tragove
„predsmrtne borbe bez glasa, bez piska i bez šuma”. Zapravo, malo se toga zaista razume. A opet,
osećanje je čudno i mučno. Nedostižnost u kojoj ima snage i ima prezira i možda samo na prvi
pogled sažaljenja, što nam granice naših saznanja i percepcije uskraćuju da dosegnemo bilo šta


Ultima forsan (lat.) - Možda poslednji, natpis koji se često stavlja na crkvene satove, koji bi trebalo da nas podseti
na mogućnost skore smrti.
drugo sem te strašne uzaludnosti što se isprečila kao „prazna jama”. Isidora Sekulić pokušava u
mnogo navrata da je zaobiđe, da je premosti, da je poništi.

Kada bi možda jednim većim svojim delom bića bili esencija duha, kada bi se samo
jednom oslobođeni strahova, strepnji, radosti i razočarenja, bez sećanja i lične istorije osvrnuli,
možda bi pronašli ime i lek bolesti „koja ne boli ali koja i ne prolazi”. Bez obzira na jako osećanje
uzaludnosti koje prati Isidorin umetnički i duhovni napor i koje je toliko prisutno u većini ovih
proznih zapisa, ogleda se jedna jasna težnja od koje ona jednostavno ne može i neće odustati.
Težnja da se „zadrži i živi i voli život od koga se beži, život u kome ciče i bruje hiljadu
nerazumljivih pitanja i motiva”. Stoga njen pesimizam ne prelazi onu varljivu granicu koja ga deli
od pasivnog nihilizma, već postaje aktivni princip koji će angažovati svu volju, energiju i duh u
jaku i istrajnu kohezionu silu. I vremenom će se akumulirati kvanti svetlosti dovoljni da mogući
odgovori rasvetle neka od ovih pitanja. I ovde će se provući i progovoriti ona Isidorina ista žudnja
koja je njena najveća i najstaloženija inspiracija : „Zašto je ovde noć tako puna užasa? Zašto ja ne
živim na severu gde sunce noću počinje da sija?”

2. A k s i o m S e v e r a

„Verovatno je nekad bila silovita i pusta metafizička sila, i u času njene propasti se ukočili
gigantski ostaci planova i snova, koji su bili suviše živi da propadnu, i suviše zreli da se vrate i
raspadnu u prve elemente svoje egzistencije.”
GLEČER

Gotovo je fascinantna jačina magnetske sile kojom energije leda privlače misao Isidore
Sekulić. I misao se prostire do zastrašujuće lepote i odvažnosti. Tražeći prvi i poslednji uzrok te
energije, kao da izlaže principe volje elementarnih čestica: „To mora da je strašan doživljaj
prirodine duše, strašna reakcija iza neke silne čežnje, nekog jakog milosrđa, snažnog probijanja
volje...” Da li iza glečerske neprobojnosti stoji „smrznuta rezignacija” jednog prošlog i bivšeg
života? Da li se nakon jednog strašnog sabata ledio oblik nekog „toplog i grešnog” života kroz
tajanstvenu kaznu i mistično iskupljenje. Ili je možda i „ta zaleđenost, kao i sve ostalo, jedan stalan
ritam, jedan naročiti ritam, jedno trajanje, življenje i prolaženje koje tutnji kao i svaki život, ali čiji
ritam je van našeg opažanja, osećanja i mašte.”

Krećući se ivicama alečkog glečera Isidora Sekulić prevazilazi granice uobičajene

percepcije. Prostranstvo leda i snega daje osećaj boravljenja u „nepreglednoj velikoj, jezovito beloj
katedrali bez krova”. Takva asocijacija, kao i slika „zaleđenog oltara svih božanstava i svih
religija” govori koliko je poseban bio njen doživljaj tog ritma belog prostranstva. On dostiže na
momente potpuno egzaltirane tonove, jer ta energija u sebi nosi „oblike i lepote iz svih perioda”,
tu su „grobovi mučenika i heroja svih vremena i svih ideala”. Dakle, to je onaj jedinstveni i
neponovljiv trenutak kad ste u stanju da u beskraju uhvatite ritam eona i u njima odgonetnete causa
sui. To je jedino moguće pod istovremenim dejstvom lepote i užasa! A takvo je bilo dejstvo
glečerskih temperatura „gde čovek dobija neko hladno dostojanstvo, i sa nekom tvrdom
odvažnošću korača u pustoš mećave i leda, gde su mrtvi svi sitni neprijatelji čovečjih organa, a
gde je smrt ipak bliže nego igde.”

I pred tom činjenicom da ste na jedan korak od smrti u vama se stiče energija koja se
takvoj sili opire snažnim mehaničkim i mentalnim naporom. Čini se da je njeno vezivno tkivo
neraskidivo, da u sebe ugrađuje atome i molekule veza onog drugog do vas, sa kojim možda nikad
ne biste ni bili jedno, ne biste osetili uzajamnu bliskost, kao u odrazu refleksa da se oduprete
zajedničkoj pretnji. I ta sprega je ono što spaja četiri člana male ekspedicije koja se prelazi belu
putanju prevazilazeći strah, jezu i užas ledene aveti. Po ličnom uverenju i utisku autora „Glečer”
je zapis najjače kompozicije i najdublje ekspresije. U njemu postoji strogost i jasna proporcija
misli i sadržaja, precizne formulacije umetničkog kvaliteta i posebna lepota prozne reči.

„Zapregnite svu volju, i sve dobre i zle sile u centrifugu, uzaludna će biti svaka revolucija, i na
kraju krajeva će opet doći vlast stalne tačke i jednakog udaljenja.”

KRUG

Veliki grčki matematičar Arhimed izgubio je život prilikom opsade Sirakuze crtajući u
pesku krugove. Pod pretpostavkom da su se on i rimski vojnik razumeli, Arhimedove poslednje
reči Noli turbare circulos meos još jednom su dokazale matematičarevu veliku privrženost krugu.
Isidora Sekulić je strašno udaljena od ovakvog doživljaja. Toliko drugačija od interpretacija
fenomena kruga u kojima je najprisutniji pojam savršenog oblika, Isidorina opservacija zadržava
se na osećanju ropstva i ograničenog zbijenog prostora. Nasuprot krugu stoji onaj beskraj sa
„nedokučivim odmetnicama-pravcima i odbeglicama-tačkama” iza kojih je sloboda i prostranstvo,
koji je slutnja koliko je tajna, nepojmljiva i velika, koja se samo u snu i žudnji otkriva.

Vladavina centruma i njegovih sila prisutna je u svim oblicima života, od onih prvih
atomskih veza organskih i neorganskih jedinjenja kojima je priroda zarobljena do koncentričnih
krugova društvenog i istorijskog nasleđa kojima je okovan čovek. Ideja kruga kojom je obuhvaćen
čitav kosmos nameće jedan statični obrazac čiji mehanizam je determinisan beskrajnim
ponavljanjem i vraćanjem i unutar koga je svako kretanje i razvoj samo privid u onom konačnom
ishodu. Mikroskopsko posmatranje ćelije navodi na ideju „da se sav život u krugovima i loptama
slaže i razlaže”. Polomljeno staklo stvara sliku zraka koji su prsli „oko jedne tačke”. Ako se baci
kamen u more javiće se „na površini morskoj nekoliko koncentričnih krugova”.

U tom zakonu koji je odredio postojanje svetova unutar kružnice leži s jedne strane
estetika duha a sa druge njegova vulgarnost i degeneracija kojom steže „slobodne i ćudljive
krivulje u završenosti”. Materijalni ali i nematerijalni vidovi života pod vlašću su „stalne tačke i
jednakog udaljenja”. I um i maštu vreba „sanjivo iskušenje središta”, jer dođe momenat kad pod
dejstvom rezignacije posežu za onim što je prošlo okrećući „oči od budućnosti.”

Sa jednog šireg misaonog plana na kome obrazlaže principe i zakone po kojima se

odvijaju svi procesi Isidora se prebacuje na lični plan pominjući još jedan krug uhvaćene i
zarobljene čežnje i slobode. U mislima joj je čovek neograničene i nesputane slobode koji iznenada
menja orijentir zatvarajući svoju misao u jedno središte koje ga približava mnoštvu, a udaljava od
onog svetog i svetlog ideala „nemirnog proročkog osećanja vremena”. Kako to on koga su bodrila
nadahnuća stoleća i gradova prošlih, budućih i dalekih i koji nije „priznavao svest koja sa jednoga
mesta i jednakom svetlošću svetli”, koji nije priznavao „zapt koji sa jednoga mesta i jednim
zakonom vlada”, odjednom pristaje na takav poraz svoga duha?


Noli turbare circulos meos (lat.) - Ne diraj moje krugove (po navodu istoričara Valerija Maksima)
 Dođe čas kad i oni što žive u neprestanom traganju za „trijumfom slobode” požele da ne
budu više sami i daleki, da se zbliže i sjedine sa nekim čvrstim osloncem van sebe, da ih za sebe
veže osovina centruma čijim će se silama pokoriti kao što se bespogovorno pokorava mnoštvo. Ali
ostaje pitanje odakle odjednom potreba da se sledi, razume i prihvati glas mnoštva, da se stane i
odustane od svojeg identiteta sa beskrajem?

Udaljivši se tako od sebe, postaje dalek i njoj. Pritisnuti slutnjama, ćutnjom i

nemogućnošću da razviju onaj most bliskosti i komunikacije što spaja dva bića, oni se više ne
shvataju. Dok gleda kako se u njemu gasi prkos krvi, stišava jasan akord svesti i kako će pod
utiskom „laskavog šuma množine” izgubiti i svoj siguran korak, nju poražava misao da on
odustaje od svog zadatka i da će dopustiti da se oko njegove svetinje „skupi krug budala i
zločinaca...” Ovde postaje jasnija analogija sa Davidom, koju je pre toga, na početku lične
ispovesti u ovom zapisu iznela Isidora: „Ti, Davide, ti veliki paganine, ti, junače i borče
nedostižnih meta,... zar ti ne vidiš da nije više vedra i svetla beskonačna misao što ti je među očima
živela!” Možda čak pre analogija sa Davidom kao istorijskom, nego kao biblijskom ličnošću. Ako
se posmatra kako se njegov lik koji karakterišu mudrost i inteligencija preobražava u izuzetno
ambicioznog vođu, koji brzo stiče popularnost i odanost onih kojima zapoveda, a potom i u
nemilosrdnog vladara koji će ukloniti sve koji mu se nađu na putu da bi zadržao vlastitu moć,
uključujući tu i svoja dva sina Amnona i Avesaloma, postavlja se pitanje kako je onaj divan um
pesnika psalma podlegao logici prezira i mržnje kojom će se kasnije rukovoditi beskrupulozni
vođa, ubica i preljubnik.

3. P o e t i k a S e v e r a

„Kako si postigao da svakim delom svoga bića budeš svest”

MUČENJE


Tokom protekle decenije pojavilo se najmanje šest knjiga o kralju Davidu. Autor jedne od njih je Steven McKenzie,
King David: A Biography, Oxford University Press, 2000, koji se više bavio pokušajem istorijske rekonstrukcije
Davidovog života. Kod njega se nailazi na ovo tvrđenje da je sam kralj David odgovoran za smrt ova svoja dva sina.
Biblijsko tumačenje nešto je drugačije.
 Ovaj zapis Velibor Gligorić je nazvao „psalmom ljubavi”. U središtu pesnički
ukomponovane misli leže jasno postavljena metafizička pitanja: ko si, kuda ideš i šta radiš. Gde je
granica ljubavi koja sva osećanja negira i potire, pa i sebe samu: „Ne shvatam te, ne stižem te, i ne
volim te.” „A kao luda i omađijana idem kuda ti ideš i činim ono što ti hoćeš.” Da li je reč o ljubavi
koju poima um, a kojoj se srce protivi, jer se u njoj nalazi prapočetak i kraj u isti mah. Prva i
poslednja tajna, zagonetka čije razotkrivanje boli i muči i satire, jer uzdiže i slama u isti mah. Ona
je i mudrost i istina koja ne može, a da ne prelije emotivne okvire srca. Da li je to ono čemu se
protivi? Ili gordost i slava uz koju idu veličanstvo i dostojanstvo? Ovo su neka od pitanja koje
pokreće Isidora Sekulić kroz prozni zapis „Mučenje” paralelno gradeći uzvišeno i duboko osećanje
ljubavi o čijem se drugom licu takođe može govoriti.

Govor Isidore Sekulić kroz ovaj prozni zapis najviše je, čini mi se, lično intoniran: „Ti
dakle sve vidiš. Vidiš lice ponoći, i laž molitve, i prokletstvo mraka, i kraj puteva. Ti vidiš i
ispovest moje duše, koju nikad nećeš čuti, vidiš je li?” Gotovo da iznenađuje koliko je ton
direktan. S druge strane on daje neke univerzalne misaone formulacije fenomena u čijoj osnovi
leže ljubav, dostojanstvo, slava, herojska mistika.

Moguće je napraviti paralelu između ovog proznog zapisa i zapisa pod nazivom
„Rastanak”. Sa dva potpuno različita pristupa i potpuno različitim sredstvima pisac razotkriva
elemente ljubavi. U „Mučenju” koristi dramski monolog, dok „Rastanak” ima ton pripovedanja u
trećem licu. „Rastanak” otkriva ženu kojoj je svojstven hladan intelektualni govor, emotivna
uzdržanost i prisebnost, dok ovaj drugi zapis otkriva jedan vatromet individualne svesti, jarka i
kompleksna osećanja, gotovo strasna. Manifestacije takvih osećanja ogledaju se kako u
sagledavanju umnih i emotivnih previranja unutar ličnosti kojoj se pisac obraća, tako i svih onih
titraja i trzaja njegovog fizičkog bića koje njen senzibilitet i njena percepcija do detalja registruju
i koji nalaze odgovor unutar njenog bića: „I dođe mi radoznala i lakomislena želja da i tvojoj slavi
potražim mutne i skrivene izvore, da i tebe otruje kakva nečista ambicija, da i tvoj mač prebije
junak bolji od tebe.”

Glas Isidore Sekulić je u obraćanju na momente „anahoretski smeran” i kroz metafizičke

refleksije snažno poetski nadahnut: „Ti si stvoren u jednom od onih pratrenutaka buđenja i


Gligorić, V., „Književna mladost Isidore Sekulić“, u: Senke i snovi, Prosveta, Beograd, 1970, str. 112
kretanja, kad je od najlepšeg sna duše prirodine i od najlepše pesme mašte prirodine i od znoja
njenog stvorena prva kaplja krvi”, a na trenutke je „ciklonski divlji”: „Poželim da jedared i ti od
srca jaukneš ili se zaboravljeno i raskalašno nasmeješ, ti, ubico svojih čula! Ti platonska
zagonetko...”.

Lik kojem se pisac obraća kroz čitav zapis može se posmatrati trostruko: kao određena
ličnost u čiju prirodu i svest ona zalazi duboko i kompleksno, sa naglašenom emocijom: „Ja sam
doživela čas kada je sve na tebi bilo suza; i reč i boja oka i gest i misao, ali suze nisu došle.” Može
se govoriti i o univerzalnom junaku ili herojskom liku koga ume da doživi projektujući određene
slojeve njegove ličnosti možda najpre iz sebe same. A na momente se čini da mu daje obeležje
moćne prirodne sile: „Ali ti nisi čovek, tebi događaji i raspoloženja ne skraćuju i ne produžavaju
život. Ti si priroda, sila koja ne haje za događaje, ne živi od sreće i ne umire od nesreće.”

Kontrast afirmacije i negacije, suptilnog i strasnog, fizičkog i metafizičkog spontano i

prirodno je uklopljen u ovu prozu. Bitnost te dvojnosti je ono na čemu Isidora insistira ne samo
kad govori o prirodi sopstvene emocije, već i kad se zadržava na određivanju obeležja ličnosti čija
je svest stožer ovog zapisa. Tom dostojanstvu i veličanstvu, o kojem govori sa izvesnom osudom,
jer u njima „nema ljubavi i nema sreće”, ona ipak nalazi opravdanje sagledavajući ih kroz princip
odricanja u kome leži „žrtvovanje ... sebe ... možda ipak sebe ...” Imajući na umu koliko je i sama
lični život podredila plemenitom cilju, u razumevanju i saosećanju sa ovom žrtvom prepoznaje i
neki vid vlastitog postojanja.

Da li je ideja o njemu zapravo ideja o sebi samoj, svojoj vlastitoj težnji i žudnji koja se
jasnije vidi i shvata u nečijim drugim očima kada u njima potražite sopstveni lik? Kao u ogledalu
bljesne odraz i on je jasniji od bilo koje introspekcije i poniranja u skrivene odaje svojih srčanih
komora i moždanih frekvencija. Kad bi nam bilo dato da sebe tako jasno vidimo da li bi bez
zaziranja mogli i dalje s tim da živimo? Tačnije – koliko dugo?

Ekstrapolacije

Biti prisutan pola veka u kulturnom i književnom životu našeg prostora značilo je za
Isidoru Sekulić u prvom redu imati neverovatnu veru u pisanu reč, religiju i predanost u srcu da se
često i kroz bespuća toj reči iznalaze putevi. Njene prve knjige nastajale su u onim vremenima kad
naša književnost još uvek nije bila otvorena za moderan izraz, kada je bila bez bliskog dodira i
susreta sa evropskim i svetskim književnim tokovima, uz sva ona ograničenja u razvitku moderne
umetničke misli. Po svojoj vokaciji Isidora je „spadala je među prve koji granicu između otadžbine
i sveta nisu smatrali ogradom oko izolovane zavičajnosti”. I među retke koji su tu granicu
pomerali.

Nikoga ko se prihvatio tako ozbiljnog kulturnog rada nisu zaobilazila, s jedne strane
priznanja i pohvale, a sa druge osude i kritike često izrečene zlonamerno, i bez dovoljno mere i
ukusa. Isidoru su mnogi njeni suvremenici pravilno razumeli, u prvom redu začetnici avangardne
literature, kakva je i njena bila u vremenu svog nastajanja. Ona nikad nije tražila da joj se pišu
apoteoze, da joj se štampaju ogromni tiraži, da joj se kače lovori. I za tu stranu svoje ličnosti možda
je i dobila najviše priznanja. Nije izostalo ni pravilno tumačenje njene literature, ni zasluženo
mesto u Akademiji.

Međutim, ni nju nisu mimoišle prepreke, glasni prekori i javne osude. Već na samom
početku njenog spisateljskog rada, baš povodom Saputnika, „institucija Skerlić” koristeći sav svoj
autoritet „postavlja pitanje objave te knjige kao da je javni tužilac”. Pred kraj njene spisateljske
karijere, a povodom dela Njegošu - knjiga duboke odanosti, zoon politikon Agitpropa CK SKJ
Milovan Đilas, bez ikakvog literarnog pokrića, u formi pamfleta, preko svake mere uvredljivim
tonom donosi netačnu, nekorektnu i omalovažavajuću 'presudu'. I dok je sa Skerlićem vredelo
polemisati, o čemu će dalje biti nešto više rečeno u kontekstu Saputnika, pred Đilasom se moralo
ćutati. Ne treba preispitivati Isidorinu odluku da drugi deo knjige o Njegošu, koji se ticao Gorskog
Vijenca, nikada ne objavi. Iako se sa Skerlićem u mnogo čemu načelno ne slažem, sa jednim
njegovim razmišljanjem, koje u ovakvom kontekstu dobija univerzalnije značenje, mogla bih u
potpunosti da se složim: „Sve se na ovom svetu plaća, pa i superiornost duha”. Ova zemlja tada
nije smela da ima svoju religiju, a Isidorina Knjiga o Njegošu , šta je drugo nego svedočanstvo
jedne religije kroz dah moćne vizije. Isidora Sekulić kao pojedinac, nikakvim svojim ličnim


Wierzbicki, J., „Madra pani Isidora“, u: Pozegnanie z Jugoslawia, Warszawa, 1992, str. 33.

Skerlić, J., „Dve ženske knjige“, Srpski književni glasnik, Knjiga XXXI, Sveska Peta, Beograd, Nova Štamparija
„Davidović“, 1913, str. 379-391.

Gligorić, op.cit., str. 118.

Đilas, M., Legenda o Njegošu, Kultura, Beograd, 1952. str. 191.

Skerlić, „Dve ženske knjige“, str. 382.
podvigom nije mogla dobiti bitku koju je još pre objavljivanja ove knjige izgubila duhovnost celog
jednog naroda i čitava njegova kulturna javnost. Zato taj podvig i nije trebalo očekivati od Isidore.

Ne deliti Skerlićeve stavove kao pisac, a zalagati se za iste ideje na nacionalnom planu,
bilo je možda ne toliko 'profitabilno', koliko hrabro, a u svetlu novije istorije književnosti pokazalo
se i kao časno i mudro. Ovde će biti prvenstveno razmatran onaj deo Skerlićeve kritike Saputnika,
čija je interpretacija neophodna za razumevanje dva aspekta: onog koji je direktno proistekao iz
polemike na književnoj relaciji Sekulić – Skerlić i onog koji implicira mogući uticaj ove kritike na
dalji književni rad Isidore Sekulić.

U okviru „Književnog pregleda” Srpskog književnog glasnika Jovan Skerlić je nakon

objavljivanja Saputnika 1913. godine napisao prikaz pod nazivom „Dve ženske knjige” u kome je
izneo svoja zapažanja o ovoj knjizi Isidore Sekulić i o knjizi Milice Janković Ispovesti. Bilo je
dosta osvrta na ovaj Skerlićev tekst i rekla bih, dosta jednostranih tumačenja određenih njegovih
delova, pri čemu su iz konteksta izvlačeni samo oni delovi teksta u kojima je Skerlić, polazeći od
osnovnih principa svoje poetike i estetike, glasno negodovao na pojavu jedne sasvim drugačije
književne reči, koja se svesno udaljila od tradicionalnog miljea stvorivši novi moderniji izraz. Pod
uticajem takvih tumačenja izgrađeno je i jedno opšte mišljenje, koje ne ide u prilog ni Isidori kao
piscu, ni Skerliću kao kritičaru. Naravno bilo je i potpuno oprečnih tumačenja koja su išla u pravcu
pokušaja ispravljanja tzv. „Skerlićeve greške”, polarizacija koje su zrak prelamale kroz suprotnu
ravan u kojoj je opet Skerlić ostajao isključiv, maliciozan i netaktičan. Da li je istina tamo negde,
negde u sredini ili negde izvan svih polemika i svih reči, i danas je teško pouzdano reći, a da se pri
tom izađe izvan nekog hipotetičkog iskaza, koji „meri atome na terazijama od paučine”, te je
prosto neuputan. „I, najzad, ko zna! Odista, čovek je čoveku najveća tajna, i ko će ikada znati šta
se zbiva u dnu duše jednog čoveka, naročito pisca, koji živi udvojenim životom”? biće u dilemi
i sam Skerlić usred svoje kritičke misli o Saputnicima.

Stoga Skerlićeve iskaze treba posmatrati kako u sklopu njegovog kritičkog mišljenja
iznetog u ovom prikazu, tako i u atmosferi polemike koju je direktno i indirektno vodio sa
Isidorom. I ti njegovi stavovi mogu se preispitivati, mogu se i osuditi, ali ne treba izgubiti iz vida


Popović, B. Ogledi o književnosti, Rad, Beograd, 1984, str. 233

Skerlić, „Dve ženske knjige“, str. 383
da su oni napisani „s iskrenošću i uverenjem”, što je Skerlić smatrao svojom dužnošću, bez obzira
na želju da ženskim piscima, po nekoj svojoj etici u najvećem broju slučajeva pruža podršku.
Naposletku, on je i sam priznao da je pišući ovaj prikaz naišao na velike teškoće i nije krio da se
davno pri pisanju nije „našao u takvoj zabuni”.

Pa iako su Saputnici njena prva knjiga, on u njoj ne vidi pisca početnika koga je potrebno
uveravati u postojanje sopstvenog talenta, već sasvim suprotno – izgrađenog pisca, koji je 'pretnja'
jednoj instituciji u čije je temelje on svoju misao isuviše duboko ugradio. Njen književni izraz
suprotstavlja se tradicionalnom talasu književnosti kome nedostaje snaga individualnog duha i
moderne misli koja je kosmopolitska, ali ne zato što nije nacionalna, već zato što nije
malograđanska. Skerlić joj na tome odaje priznanje, kao i na stilu i jeziku, ali njegov lični utisak
više je „čuđenje”, nego što je oduševljenje ili ushićenje.

Sve ono što ostaje unutar njegovih uverenja i njegove istine, a što je našao kao pozitivno
u Saputnicima, on je jasno i naveo: „jedna je stvar nesumnjiva: ona zna da piše. Ne samo da piše
pravilno i čisto, da joj je fraza glatka i ritmična, no ima, što je teže, boje i izraza, katkada i rečitosti
i snage”. Isto tako nije zazirao da bude u istoj meri iskren i prema onome što je smatrao manama
knjige. Bez obzira što današnji čitalac i kritičar nemaju taj problem u recepciji ovakve literature,
čini mi se pomalo preteranim Skerlićevo insistiranje na Isidorinom „literatorskom egoizmu”.
Svrstavši Isidoru u čist intelektualni tip, on smatra da ta vrsta pisaca nema „neposredno osećanje i
neposredno izražavanje prirode i života”. Po njegovom mišljenju veliki pisci „gledaju svet očima
i osećaju ga dušom bez posredništva mozga”. Da bi ovaj iskaz bio logičan, nedostaje mu
eventualno jezička odrednica koja determiniše sintagmu „posredništvo mozga”, pošto se, de facto,
jedino to ne može baš nikako izuzeti pri bilo kom utisku. Mozak je usud, a njegovog posredništva
najmanje je lišen veliki pisac.

Skerlić je i sam osetio da su pojedini njegovi sudovi izrečeni o ovoj knjizi možda previše
oštri i to je nedvosmisleno i rekao: „ja se bojim da ne budem nepravedan prema G-đici Sekulić“.


Isto, str. 380

Isto, str. 379

Skerlić, „Dve ženske knjige“, str. 380

Isto, str. 386

Isto, str. 381

Isto, str. 382

Isto, str. 384
Razloge za to potražio je u tome što njena „knjiga dolazi u tako nezgodan čas”, „u najgrozovitijim
danima srpsko-bugarskog rata”. I to njegovo osećanje sasvim je ispravno, ali nepravedno je
prenošenje tog i takvog osećanja na kontekst Isidorine knjige. Pred prizorima ratnih užasa
uzaludna je svaka pisana reč, a ne samo neka ili samo ova konkretna i logično je da se doživi kao
„bedna praznina” i „sva taština knjiške literature”. Međutim, takvo osećanje je trenutno i ne sme
da utiče na sud o jednoj knjizi. Na žalost, dobrim delom ono jeste uticalo.

Da nije Isidorinih tekstova o Skerliću koji su nastali samo godinu dana nakon ove
njegove kritike Saputnika, a povodom njegove smrti, da nije drugih tekstova kroz koje polemišu
Isidora Sekulić i Jovan Skerlić smatrala bih da su pojedini delovi ove Skerlićeve kritike imali
nekakav značajan uticaj na Isidorino dalje stvaranje. Međutim, ti tekstovi najbolje ilustruju
književnu relaciju Sekulić-Skerlić. Teme su vrlo često bile iste, a stanovišta neretko dijametralno
suprotna. I dok je Isidoru uvek zaokupljala umetnička i metafizička strana određene teme ili dela,
Skerlić se gotovo bez presedana bavio njegovim društvenim angažmanom, socijalnom
problematikom i klasičnim vrednostima zdravoga razuma. Stoga je njihova polemika pogled sa
dve različite obale ukršten na sredini iste reke, koja istim tlom teče nošena različitim strujama.
Izrazit primer za to je jedan Isidorin rani rad objavljen 1911. godine „Pesnici koji lažu”. Njeno
razmišljanje na ovu temu bilo je podstaknuto Skerlićevim viđenjem Šantićeve poezije i njene
„iskrenosti”. Već prva rečenica ovog teksta nedvosmisleno uvodi u polemiku sa Skerlićem: „G.
Skerlić je opet kazao jednu duhovitu reč, kazao je da je Aleksa Šantić pesnik koji ne laže. Blago
g. Šantiću, čija krepka srčana žila vrši svoj posao i kad je ne plaše vampiri nirvane i grča”. Ne
podseća li to na sličan postupak u jednom Skerlićevom prikazu Pesama Milutina Bojića: „Kako je
ovaj južnjak vrele krvi daleko od naših „skandinavstvujuščih“, kojima je led u srcu, magla u glavi,
a mrtva fraza na usnama”. Očigledno je da je ova neobična suglasnički obremenjena kovanica
aluzija na Isidorinu knjigu Pisma iz Norveške. I kad ne bi bila cinična, mogla bi se smatrati
duhovitom, utoliko više što pre liči na govor Mitropolita Stratimirovića, nego na stil i jezik Jovana


Isto

Isto, str. 385

Sekulić, I. „Jovan Skerlić“, u: Iz domaćih književnosti I, Sabrana dela Isidore Sekulić, knjiga IV, Jugoslavijapublik
– „Vuk Karadžić“, Beograd, 1985, str. 72-82.

Sekulić, I. „Pesnici koji lažu (1911)”, Domaća književnost II, Novi Sad, 2002, str. 107-108.

Skerlić, J. „Milutin Bojić. Pesme, Izdanje S. B. Cvijanovića. Beograd, 1914.“ u: Pisci i knjige VII, Geca Kon,
Beograd, 1922, str. 151
Skerlića. Šta se uistinu krije iza te preterane ekspresivnosti? Rekla bih, jaka impresija. Pa iako
smeštena u krajnje negativan kontekst, iako po tonu više uvredljiva od fine ironije koju koristi
Isidora u pomenutom tekstu „Pesnici koji lažu”, ona ukazuje na još jednu bitnu činjenicu. Skerlić
više i ne posmatra Isidoru kao pojedinačnog pisca, već kao pojavu nasuprot koje stoji usamljeni
pojedinac Bojić, koji pre po tipu ličnosti odgovara Skerlićevom uzoru, nego što uistinu
zadovoljava njegove književne aršine kao pisac.

Veliki broj književnih kritičara napominje da je Isidorina kasnija kulturna misija kroz
esejistiku i oglede o književnosti i umetnosti imala bitno drugačiji literarni izraz u kome više nije
bilo one individualne, subjektivne lirike koja izvire iz emotivnih ispovesti sopstvene duše, a kao
posledica Skerlićeve optužbe. Pristalica sam drugačijeg mišljenja, mišljenja koje je možda na
najbolji način obrazložio Jovan Hristić u svom eseju o Isidori Sekulić: „Ali nije tačno da se ona,
posle Skerlićeve kritike Saputnika rešila da okrene korisnom kulturnom poslu posredovanja i
obaveštavanja. Jer ne smemo izgubiti iz vida da su Saputnici knjiga koja se ne može nastaviti”.
Hristić dalje navodi u prilog ovom stavu primere drugih pisaca kao što su recimo Andrić, koji
nakon ništa manje ličnih knjiga Ex Ponta i Nemira usmerava svoje pisanje jednim sasvim
drugačijim tokom istorijskih romana i hronika, ili Rastko Petrović koji se nakon Otkrovenja
okreće drugim ljudima, drugim životnim usmerenjima. Možemo se isto tako podsetiti i Geteovog
primera na romanu Die Leidendes jungen Werthers (Jadi mladog Vertera). Sam Gete je govorio
da je u Verteru izneo najličniji deo samog sebe i da je on zato jedinstveno delo koje se ne može
ponoviti. A uspeh Vertera bio je nečuven. Prevođen je odmah na mnoge jezike, postao je više od
literarne mode, proširio je uticaj pokreta Sturm und Drang na internacionalni plan. Pa ipak, Gete
se kasnije mnogo više bavio dramskim stihovima, naučnim raspravama i studijama nego
romanesknom prozom.

Nije, dakle, Skerlić nikakav 'strašni sud' pred kojim uzmiče Isidora i povlači se na
'bezbedniji' teren. Ne treba zaboraviti da je posle Saputnika, Isidora Sekulić objavila ništa manje
avangardnu knjigu Pisma iz Norveške, pa potom i malo pominjan duboko individualni religiozni
roman Đakon Bogorodičine Crkve, da su svi njeni radovi bili u prvom redu visoko umetnička, a
potom i naučna i teoretska studija. Ima tu više nekog prirodnog sleda stvari u životu jednog pisca,
dijalektike snažnije i manje podložne uticajima okruženja, institucija i društvenih tokova. Mladost


Hristić, J., „O jedinstvu u delu Isidore Sekulić“, u: Eseji, Matica Srpska, Novi Sad, 1994, str. 105.
uvek smelijim, drskijim očima ponire u svet oko sebe i upija više impresija, koje doprinose
umetničkoj lepoti i osobenom šarmu. Odlika je zrelijeg doba da u tišini misli, da opreznije govori
i da sa zadrškom sudi. Ali dok je sud Isidore Sekulić o drugim stvaraocima i njihovim delima
bivao najčešće blagonaklon u onoj vrsti kritike „svesno usamljene i naglaskom i nastojanjem,
potpuno tuđe našim literarnim manirima”, sud o njenim knjigama bivao je vrlo često nepravedno
osoran, proizvoljan i pogrešan, kao posledica „naivne potrebe za odsečnost, sud i presudu čak i u
pitanjima gde se seći i suditi ne da i ne sme”.

Takav je bio i ostao ovaj prostor. Ali on po tome nije jedinstven. Jedinstven je lik žene,
koja je verovala u ispravnost svoje književne misije čak i onda kada se na nju obrušavala jedna
moćna institucija kulture ili čitav jedan društveno-politički sistem, koji je umeo biti ne samo
nepravedan, nego i nemilosrdan, ako je to nalazio za potrebno. Nije bilo gotovo nijedne književne
pojave našeg prostora o kojoj nije dala svoje mišljenje. Sa istom budnom pažnjom pratila je i strane
književnosti. U Srpsku Akademiju Nauka i Umetnosti ušla je kao prva žena pisac. U ono vreme to
je mnogo govorilo o Isidori Sekulić. Danas samo sa izvesnim žaljenjem možemo primetiti da to
što je i nakon više od pola veka ostala jedina žena pisac u Akademiji, ukazuje na dilemu da na
polju književnosti ili još uvek nemamo takvog ženskog pisca, ili su sudovi u odnosu na uslovno
rečeno, žensko pismo, postali još pristrasniji i podozriviji.

BIBLIOGRAFIJA:

Primarna literatura:

1. Sekulić, Isidora, Saputnici, Plavi jahač, Beograd, 1995.

2. ____________, „Jedan pogled u, recimo, daljinu” u: Analitički trenutci, Sabrana dela
Isidore Sekulić, Knj. 9, Matica Srpska “Minerva”, Subotica, 1966.
3. _____________, „Jovan Skerlić”, u: Iz domaćih književnosti I, Sabrana dela Isidore
Sekulić, knjiga IV, Jugoslavijapublik – “Vuk Karadžić”, Beograd, 1985.


Leskovac, M., Baština, SKZ, Beograd, 1977, str. 335-336.

Isto, str. 336.

Među redovnim članovima SANU-a u odeljenju Jezika i književnosti nalaze se i Milka Ivić i Irena Grickat-
Radulović, ali kao lingvisti.
4. _____________, „Pesnici koji lažu (1911)”, u: Domaća književnost II, Novi Sad, 2002.

Sekundarna literatura:

1. Đilas, Milovan, Legenda o Njegošu, Kultura, Beograd, 1952.

2. Gligorić, Velibor, „Književna mladost Isidore Sekulić”, u: Senke i snovi, Prosveta,
Beograd, 1970.
3. Hristić, Jovan, „O jedinstvu u delu Isidore Sekulić”, u: Eseji, Matica Srpska, Novi Sad,
1994.
4. Leskovac, Mladen, Baština, SKZ, Beograd, 1977.
5. Matoš, Antun Gustav, „Ples riječi“, Savremenik, Zagreb, god. VIII, 9, 1913.
6. McKenzie, Steven, King David: A Biography, Oxford University Press, 2000.
7. Popović, Bogdan, Ogledi o književnosti, Rad, Beograd, 1984, str. 233
8. Skerlić, Jovan, „Dve ženske knjige”, Srpski književni glasnik, Knjiga XXXI, Sveska
Peta, Nova Štamparija “Davidović”, Beograd, 1913.
9. ____________, „Milutin Bojić. Pesme, Izdanje S. B. Cvijanovića. Beograd, 1914.“ u:
Pisci i knjige VII, Geca Kon, Beograd, 1922, str.
10. Wierzbicki, Jan, „Madra pani Isidora“, Pozegnanie z Jugoslawia, Warszawa, 1992.

Rad je objavljen u knjizi Drugi o Isidori, Sabrana dela Isidore Sekulić, knjiga 15, knjiga
tekstova o Isidori Sekulić, Stilos, Novi Sad, 2004, str. 527-553