„Човек који је јео смрт“ Борислав Пекић

Иако помало запостављена у широком опусу нашег прослављеног писца Борислава

Пекића, с правом можемо рећи да збирка приповедака „Нови Јерусалим“ припада самом
врху како српске, тако и светске књижевности.

Сложена је тако да прати историју човечанства од средњег века и периода Византије,

преко епохе стаљинизма, а завршава се футуристичком причом о будућности по којој је
читава ова готска хроника и добила име.

Одликују је мајсторски стил, фасцинантна историјска позадина, као и интертекстуалност и

аутоцитатност које су свакако једна од најупечатљивијих карактеристика Пекићевог
стваралаштва. Писац је спојио пет потпуно различитих прича у једну прозну целину, а
комплетно значење читавог дела читалац спознаје тек након прочитане и последње
странице ове, по много чему, необичне збирке.

Већ сам наслов дела упућује на повезаност са Библијом и сугерише на тај библијски назив
за „Обећану земљу“ . Ова веза поткрепљена је и цитатом који се налази на самом почетку
збирке, а преузет је, у целости, директно из Библије, тачније из „Откровења Јовановог“.

„ И одведе ме у духу на гору велику и високу, и показа ми град велики, Нови Јерусалим, где
силази с неба од Бога.
И имаше славу божју, и светлост његова беше као драги камен, као јапис светли.“
(„Откровење“, 21, 10-11)

Исти овај цитат појављује се и у роману „1999“, па се поставља питање да ли Пекић

цитира библијски текст, или користи властити текст као вид аутоцитатности.

У „Отрковењу Јовановом “ Нови Јерусалим је описан као небско царство у коме ће бити
прихваћени сви они који су добри, морални, одани, верни, поштени. То је место на коме
нема мрака, глади, болести, зла, туге, лажи, где ће боравити сви они који су током свог
живота то и заслужили. То је, дакле, ближи опис места које , и данас, многи верници
називају „рај“.
 Ако се осврнемо на приче које се налазе у збирци, можемо закључити да оне приповедају
о мотивима који стоје у суштој супротности са вредностима које ће бити цењене у
претходно поменутом библијском граду. Дакле, свих пет прича из ове готске хронике за
тему имају управо људску несавршеност и ћудљиву природу које човека удаљавају од
Бога, одвлаче га у неком другом смеру и крају, терају у пропаст.

Свака приповетка своје корене има дубоко у неком народном предању, легенди, бајци или
миту, и свакој од њих додељен је један елемент из теорије о пет елемената ( ваздух, земља,
ватра, вода и метал), који је на неки начин описује.

„Човек који је јео срмт“ је трећа по реду приповетка у Пекићевој збирци. Треба
напоменути да је елемент који писац додељује овој причи вода, а главном лику се приписује
живот трага у води: „Невидљиви су, нечујни, нестварни, без отисака у пешчаној пустињи
човечности“. Тај елемент се провлачи кроз причу откривајући различита значења у
коресподенцији са миитолошким и религијским предањима.

Главни актер приповетке која је у средишту нашег интересовања је француски чиновник

Попје. Радња је смештана у доба непосредно након француске револуције, тачније у 1793.
годину, такође доба великих друштвених превирања. Попје ради у Палати правде као један
од писара ангажованих да воде евиденцију о осуђеницима на гиљотирање. Ћутке је
уписивао имена у рубрике за које је знао да након тога постају смртне пресуде. Није
показивао интересовање за судбине тих људи, већ сасвим механички обавља свој посао, да
би, прво случајно, а затим и својевољно, наставио да скоро сваки дан уклања по једну
пресуду у писменом облику тако што би је дословно појео. Чини то водећи рачуна да не
поједе пресуду неке истакнуте личности, а у то време је Робеспјер осудио на смрт неке
водеће људе Француске револуције попут Датона. Касније је Попје био толико сигуран у
своје готово божански надахнуто дело да је престао да зазире и одлучио се на „крупније
залогаје“. Тиме је привукао пажњу и на крају и сам био осуђен на смрт гиљотирањем и то у
исти дан када и Робеспјер, на којег је почињао физички да личи. Првобитну поједену
пресуду одабире случај, након чега улогу има избор главног јунака, да би на крају та улога
припала надахнућу, чиме Попје покушава да олакша своју савест уколико избор који
самосвесно начини није праведан, моралан.
 Радња приче се дешава за време терора у Француској. Смештањем приче баш у ово доба,
Пекић има довољну дистанцу да сагледа све последице револуције као појаве, да увиди
како је смрт чешћа и гора него пре револуције, да сагледа како Робеспијер потпада под
утицај гладне моћи и сопствене представе у којој је себи доделио улогу Бога. Ово је
својеврсна критика револуције и става да она неминовно доноси бољитак. Револуција
доноси промену, а промена није нужно боља од претходног стања. Читава прича, на један
суров али прилично довитљив начин дочарава добро познату ситагму насталу за време
Француске револуције, која каже да револција прождире своју децу, што се на овом
примеру јасно може уочити.

Једна од кључних појава у Пекићевом делу је слобода воље и избор. Човеку је наметнута
извесна слобода. Наиме, дата му је слобода избора и неопходност преузимања одговорности
за своје поступке, изборе. И када не одабиремо, ми вршимо избор. Свако деловање, али и
неделовање повлачи за собом извесне последице, реакције, утиче на нас, али и на друге.

Поставља се питање какву слободу избора има главни јунак ове приповетке? Може се рећи
да сам његов друштвени положај представља извесну слободу. Он је човек који више нема
шта да изгуби - нема породицу, пријатеље, живи на хлебу и води, нема слободно време...
Налази се на тачки у времену која је само за нијансу боља од смрти. Након прве пресуде
коју случајно одабере, Попје свакодневно наставља да доноси нове одлуке и тиме даје свом
животу нови смисао.

На почетку приповетке, Попје је небитан, невидљив чиновник, чији живот нема никакву
важност, све до трентука када поједе пресуду за коју је знао да се није смела наћи у
његовом власништву, и од тог тренутка почиње његов преображај. Пренувши се из тог
меланхоличног стања, он постаје другачији и споља и изнутра. Он постаје човек који делује,
који врши избор, који анализира, баца са себе оклоп робота који механички преписује не
дозволивши да га било шта у томе омета. Осим тога, почиње да води рачуна о свом изгледу,
купује лепшу одећу и тиме почиње да се издваја од осталих колега писара. Не почиње он да
личи на гоподу, он почиње да личи на главног, Неподмитљивог, на Робеспијера.

Кроз читаво дело, провлачи се његова сличност са оцем револуције, Робеспијером

( обојица су ценили морал као мерило вредности, па су на неки начине себе упоређивали са
божанским ликом, а заједничка им је била и воља за моћи, те су, на крају, обојица од исте и
страдала). На послетку, њих двојица заједно одлазе на гиљотину, Робеспијер у првим
таљигама, а Попје у последњим. Парижани увиђају сличност и исмевају га, понижавају, а
први камен на њега баца жена чија је пресуда прва поједена. Попје је људе спашавао, док их
је Робеспијер немилосрдно терао под гиљотину, не запитавши се ко је праведно, а ко
неправедно осуђен. Ако упоредимо Попјеов крај, са његовим животом и поступцима, на
неки начин можемо га посматрати и као једног апсурдног јунака.

Попје можда није историјски важан јунак. Он не мења ток историје, чак напротив, како
сам писац напомиње, историја га готово и не памти. Међутим он сведочи човековој
непредвидивој, варљивој природи, која се, упркос вековима који пролазе, не мења, већ
изнова врти у круг.

Један од кључних мотива јесте питање избора. Делати или не делати? А онда поново, ако
одаберемо делање, како би тачно требало делати? Оба случаја остављају последице на
човекову судбину. Слобода избора, коју данас тако олако схватамо, кључни је део
човековог напретка, као духовног бића и као врсте.

Катарина Драгићевић, 1051/ 2019, група 05