Увод

Један, два, три..У почетку сам их бројао, али касније је чак и то престало да има смисао.
До данас их је већ прошло толико да им ни сам Бог не зна број. Сви они дођу, живе своје
животе онако како живе, а затим одлазе, као да никада нису ни постојали.

У почетку сам им завидео, понајвише на њиховој смртности. Потом сам схватио да је

управо то њихово проклетство. Превише жеља и амбиција, али премало времена. Да,
чини се да је Време увек радило против њих. Гледао сам их куда год би ишли, јер ја сам
онај коме не могу побећи. Вребајући из прикрајка, чекао сам, некада врло кратко, а
каткад би се то чекање и одужило. На крају, када за то дође прави тренутак, многи су ме
прихватали широм отворених руку, као старог пријатеља, али било је и оних који су
покушавали да побегну последњи пут.

Сећам се да ми је неко једном рекао да се из живота не може изаћи жив, да мораш

умрети како би га напустио. Насмејао бих се на те речи, јер ко би то могао знати боље од
мене.

Током читавог мог постојања, срео сам се са најразличитијим душама које су ходале овом
земљом. Упознао сам људе који су и оно мало времена које су имали на располагању
искористили на прави начин, мада су такви били реткост. Сусрео сам се и са онима који су
убијали и уништавали свет око себе, али су на послетку сви завршавали једнако.

Па ипак, у мору мртвих душа, било је и оних које је заиста вредело срести. Оне су ме
надахнуле да се запитам шта је заправо живот, и где се он крије. Због њих сам пожелео
да искусим смртност и да по први пут осетим последице својих грешака. Открио сам
љубав и преданост, истину и правду, и био спреман да своју вечност трампим за поновно
рођење. Научиле су ме да усамљеност није у томе што смо сами, већ у томе што не
постоји ништа за чиме чезнемо. Говориле су ми да је љубав према животу само страх од
смрти, али и да ако човек није открио нешто за шта вреди умрети, онда он сам и није
вредан живљења. И након дугог размишљања, био сам спреман да им поверујем.
Покушао сам, заиста јесам, али од судбине се не може побећи. Чак ни ја, који сам моћан
готово колико и сам Бог, нисам успео да победим у тој исцрпљујућој борби. Желео сам
забрањено воће, и као и сваки други грешник, морао сам да платим. Како сам само смео
да размишљам о томе, када сам знао куда ће ме то одвести? Земаљски путеви нису за оне
попут мене. За нас, љубав је само реч, истина је заблуда, а живот тек казна коју свако
мора да одслужи.

Ту сам и сада. Сваког трена удишете ме кроз ваздух, свесни да ћемо се једном срести. И то
ће бити последње што ће ваше снене очи икада видети. Јер ја сам онај коме не можете
побећи.

Да, можете ме звати Смрт.