Стилске фигуре

Асонанца - понављања истог вокала у једном стиху.

''Пучина плава
спава,
прохладни пада
мрак.''

Алитерација - понављање истог сугласника у једном стиху.

''Врх хриде црне
трне
последњи румени
зрак.''

Ономатопеја - опонашања звукова природе, животиња или неких предмета. На пример

звукови воде (пљус, шшш...), животиње (ав-ав...) или предмета (бум, трас...).

Анафора - понављање исте речи или групе речи на почетку сваког стиха или строфе.
''Кажи ми, кажи
како да те зовем,
кажи ми кажи,
како име да ти дам?''

Епифора - понављање исте речи или групе речи на крају сваког стиха или реченице.
''Чујем у сну,
сањам у сну,
видим у сну.''

Симплоха - понављање речи или групе речи на почетку и на крају стихова.

''У тамници је глава народа,
у тамници је снага народа,
у тамници је нада народа...''

Палилогија - понављање речи на крају једног и на почетку другог стиха.

“Кад ујутру бијели дан осване,
дан осване и огрије сунце”
Метафора - скраћено поређење, али се приликом поређења изоставља оно што се пореди
и поредбена реч као.
''Срце моје, срце лудо,
шта мислиш са плетивом''

Алегорија - сачињена је од низа метафора.

''Браћо моја, кићени сватови,
је ли тестир мало попјевати?“
Говоре му кићани сватови:
„Јесте тестир, делијо незнана!
Јесте тестир, а да зашто није?“
Кличе Стојан танко гласовито:
Вила гњездо тица ластавица,
вила га је за девет година,
а јутрос га поче да развија;
долети јој сив-зелен соколе
од столице цара честитога,
па јој не да гњездо да развија.
Том се свати ништа не сјећају,
досјети се љуба Стојанова,
отпусти се од ручна дјевера,
брзо оде на горње чардаке
па дозива сеју Стојанову.”

Метонимија - повезује два појма због њихове логичке повезаности.

Кућа је мирна. – мисли се да су укућани, породица мирни, сталожени.
Био је буран дан. – дан је био пун обавеза.
Ври шерпа. – ври вода у шерпи.

Синегдогха - замењивање једне речи другом, али само оне које су у логичкој вези.
Бранили су огњиште. – мисли се на дом, кућу да су бранили.
Остао је без крова над главом. – тачније остао је без куће.
Европа пружа отпор Америци. – мисли се на европске земље.
Он је Кир Јања. – значи да је он тврдица, шкртица.

Еуфемизам - реч или појам замењују другом речју, чији је облик блажи.
Синоћ је био весео – био је пијан.
Заувек нас је напустио – умро је.
Она је лака жена – проститутка.
Персонификација - оживљавање биљног и животињског света, неживих и замишљених
бића.
“Месец пође у Мораву, завири у топљаке и све до зоре брча по реци беле руке.”

Епитет - реч или група речи који стоји уз именицу и одређује њене карактеритистике.

''Врућа крв рађа вруће мисли, вруће мисли дају врућа дела, а врућа дела су љубав.”

Симбол - конкретном предмету придодаје симболичка, апстрактна значења.

небо – симбол мира, слободе, бесконачности...
бела боја – симбол невиности, чистоте, доброте...
срце – симбол љубави.

Полисиндетон - понављање истог везника неколико пута у стиху.

“Човјек је на њој као на чаробној љуљашци; И земљу прелази, и водом плови, и

простором лети, и опет је чврсто и сигурно везан за касабу и своју бијелу кућу.”

Асиндентон - низање речи без употребе везника.

“Зуји, звечи, звони, звучи,
шуми, грми, тутњи, хучи.''

Елипса - изостављање речи без губљења смисла.

„У моме реду почела да луди,
Нека жена. Викала је: 'Гори!
Људи, гори! Кућа гори! Људи!’
А жица љуто почела да пори,
Набрекнуте, грозне наше уши.
На тла се жена угушена сруши.”

Поређење - поређење непознатог појма са познатим, како би тај непознат појам постао
нама познат.
Тврдоглав као бик.
Црн као земља.
Лепа као лутка.
Антитеза/Контраст - користи се у поређењу супротности.
“Тиха, зелена, мека и влажна земља… Љубичице ће бити изгажене, трава утрвена,
млади изданци на дрвећу покидани…”

Хипербола - стилска фигура преувеличавања.

„Љуто цвили до неба се чује…“

Лилота - користи се за умањивање значаја појма. Супротност хиперболи. Разликује се од

еуфемизма по томе што се израз само привидно ублажава, а уствари је значење јако.
Није ми добро. – болестан сам
Није лоше. – добро је.

Градација - ређањем све јачих осећања и снажијих утисака постиже се градација. Прво се
креће од слабијих доживљаја, затим јачих и на крају најјачих утисака. Градација мора да
прати логичан ток збивања, не могу бити само набацани подаци.
“Ој Дунаво, ти ме не утопи,
Ти ме диже, привати обала,
Зато теби до небеса фала,
Рећу онда па ћу и свакада,
Али збого остај мени сада!
Виногради збогом умиљати,
Збогом, гружђе, нећу те ја брати.

Иронија - добијамо супротан смисао од његовог примарног, основног значења.

Испао си баш “мудар”. – мисли се да је испао глуп.
Само ти настави да се свађаш. – уместо престани да се свађаш.

Парадокс - стављањем једне мисли поред друге, које при томе имају различито значање
добијамо парадокс.
Знам да ништа не знам.
Некад се одморам од нерада.

Оксиморон - спајањем двеју речи супротног значења настаје оксиморон.

Поштен лопов.
Живи леш.
Зимско летовање.