ИСПИТНА ПИТАЊА ИЗ НЕУРОЛОГИЈЕ

1. Подела нервног система

2. Мождане опне
3. Кичмена мождина
4. Велики мозак
5. Мождано-кичмена течност
6. Поремећаји моторике
7. Поремећаји сензибилитета
8. Рефлекси
9. Симптоматологија менингитиса
10. Постинфективни и поствакцинални енцефалитиси
11. Клиничка слика Паркинсонове болести
12. Мултипла склероза – клиничка слика
13. Велики епилептички напад
14. Status epilepticus
15. Мождани удар – етиологија
16. Клиничка слика можданог удара
17. Neuralgia ischiadica („ишијас“) – клиничка слика
18. Потрес мозга – клиничка слика
19. Епидурално крварење
20. Субдурално крварење

1.НЕРВНИ СИСТЕМ - подела

(SYSTEMA NERVOSUM)

Према функцији нервни систем се дели на соматски и вегетативни нервни систем.

СОМАТСКИ ИЛИ ЦЕРЕБРОСПИНАЛНИ НЕРВНИ СИСТЕМ контролише

попречно-пругасту мускулатуру трупа, екстремитета и појединих органа, језика,
ждрела и гркљана. Обезбеђује функционалну повезаност са спољашњом средином и
налази се под утицајем наше свести и воље.

ВЕГЕТАТИВНИ или АУТОНОМНИ НЕРВНИ СИСТЕМ оживчава унутрашње

органе, жлезде са унутрашњим лучењем и глатке мишиће коже и крвних судова. Не
налази се под утицајем свести и воље. Дели се на два дела који остварују супротне
ефекте: симпатички (pars sympathica) и парасимпатички (pars parasympathica).

У морфолошком погледу нервни систем се дели на централни и периферни.

ЦЕНТРАЛНИ НЕРВНИ СИСТЕМ (systema nervosum centrale) граде два основна

дела: мозак и кичмена мождина.
ПЕРИФЕРНИ НЕРВНИ СИСТЕМ (systema nervosum periphericum) представљају
мождани и кичмени живци.
2.МОЖДАНЕ ОПНЕ – МОЖДАНИЦЕ

Мозак и кичмена мождина су обавијени трима везивним овојницама.

Тврда можданица (dura mater) је чврста, фиброзна опна, чији крвни судови не
комуницирају са крвним судовима мозга.
Паучинаста опна (araсhnoidea mater) нема ни крвних судова ни нерава.
Мека можданица (pia mater) обавија масу мозга. Богата је крвним судовима, па се преко
ње врши промет материја. Представља неку врсту баријере која штити мозак од
инфективних и других штетних нокси.
Ове три опне граде три простора: епидурални (изнад дуре), субдурални (између тврде
и паучинасте опне) и субарахноидни (између арахноидне и меке можданице).
У субарахноидном простору циркулише мождано-кичмена течност (liquor
cerebrospinalis).

3.КИЧМЕНА МОЖДИНА (medulla spinalis) је део централног нервног система који у

целини лежи у кичменом каналу (canalis vertebralis). Горњим крајем се наставља на
продужену мождину док се њен доњи крај завршава у висини другог слабинског
пршљена.

4.ВЕЛИКИ МОЗАК (cerebrum)

То је најразвијенији део центарлног нервног система. Састоји се из леве и десне

хемисфере. Хемисфере су подељене на пет режњева: чеони (lobus frontalis), темени
(lobus parietalis), слепоочни (lobus temporalis), потиљачни (lobus occipitalis) и пети
најмањи режањ – мождано острво (insula).
Чеони режањ је елементарни кортикални центар. У њему се налази репрезентација
појединих група мишића тела. Та презентација иде обрнутим редом од усправног става
тела, па се сликовитокаже „да у сопственом мозгу човек дуби на глави“.
Кора великог мозга је слој сиве масе дебљине 1,5-5 mm који облаже читаву површину
хемисфера. Кора је наборана у вијуге (gyri) и жлебове (sulci), што знатно повећава њену
површину.

5.МОЖДАНО-КИЧМЕНА ТЕЧНОСТ (LIQUOR CEREBROSPINALIS)

Ова течност се ствара у бочним коморама, а из њих одлази у трећу, из треће у четврту
мождану комору. То је такозвани унутрашњи ликвор. Спољашњи ликвор циркулише у
субарахноидном простору.
Количина ликвора износи око 150 ml. То је бистра, безбојна течност која штити мозак од
механичких повреда и учествује у одржавању константног интракранијалног притиска.
При појединим обољењима састав ликвора се мења. При патолошким крварењима
ликвор је крвав. Повећање броја мононуклеарних леукоцита у ликвору знак је запаљења
мозга. Бактериолошки преглед ликвора се користи у дијагностици.

6.ПОРЕМЕЋАЈИ МОТОРИКЕ

Пареза је делимична слабост у извођењу активних покрета.

Парализа је потпуна немогућност извођења покрета. Разликују се монопарезе и
моноплегије (кад је погођен један екстремитет), парапарезе и параплегије (одузетост два
екстремитета), хемиплегије и хемипарезе (одузетост половине тела) и квадрипарезе и
квадриплегије (одузетост сва четири екстремитета).
Хипокинезије представљају редуковање броја и квалитета хотимичних и изражајних
покрета. У Паркинсоновој болести имамо хипомимију, ретко трептање, проређено
махање руку при ходу итд.
Хиперкинезије су нехотични трзаји и покрети. Разликују се: тремор, хореички
покрети, атетозни покрети и тикови.
Тремор представљају ритмичне , нехотичне осцилације око једне осовине.
Манифестује се у миру, пред циљем и у статичком положају.
Хореички покрети су нехотични, несврсисходни, неритмички брзи покрети
различитих амплитуда.
Атетозни покрети представљају црволике, успорене покрете доњих делова
екстремитета. Најчешћи су на прстима.
Тикови су једноставни или сложени неритмички покрети. Најчешћи су тик трептања,
гримасирања и климања главом.
У хиперкинезије спадају још и штуцање и грчеви мишића.

7.ПОРЕМЕЋАЈИ СЕНЗИБИЛИТЕТА

Сензитивни систем региструје и одговара на свакодневне дражи из спољашњег света.

Пријемници дражи су рецептори (вестибуларни апарат ува, мрежњача ока, голи почеци
нервних влакана). Дражи се из њих преносе сензитивним путевима. У сензитивној кори
великог мозга заступљени су поједини делови тела сразмерно њиховој функцији (усне и
врхови прстију репрезентовани су на већем простору него труп или органи трбушне
дупље).

Сензибилитет за додир се испитује ватом направљеном у облику кончића. Може бити

снижен – хипоестезија, угашен – анестезија и наглашен – хиперестезија.
Сензибилитет за бол се испитује иглом која има оштар и туп крај. Снижење осећаја за
бол је хипоалгезија, неосетљивост на болне дражи је аналгезија и преосетљивост је
хипералгезија.
Термички сензибилитет се испитује додиривањем пацијента епруветом напуњеном
топлом и хладном водом. Снижење осећаја је термохипоестезија, потпуна неосетљивост
– термоанестезија и повећана осетљивост – термохиперестезија.
Парестезије представљају осећај мравињања, боцкања иглицама и утрнулости.

8.РЕФЛЕКСИ

Рефлекси представљају одговоре на дражи без вољне контроле. За рефлекс је неопходан

рефлексни лук. Он се састоји од рецептора, сензитивног нервног влакна, моторног
нервног влакна и ефектора. Рефлекс је одговор ефектора на дражење рецептора. Ефектор
је извршни орган и то може бити скелетни мишић, ендокрина жлезда или жлезде у
дигестивном тракту. Кичмена мождина је центар многих рефлекса.
Рефлекси се деле у две групе:
• физиолошке и
• патолошке.
Физиолошки се добијају код здравих особа, а патолошки су знак оштећења нервног
ткива.
Физиолошки рефлекси се деле на неколико група:
• дубоки рефлекси (рефлекси мишића на ногама и рукама),
 • површински (трбушни рефлекс, рефлекс рожњаче ока),
• рефлекси положаја тела,
• вегетативни рефлекси (притиском очне јабучице се може успорити ритам срца).
Рефлекси могу бити нормални, снижени – хипорефлексија , угашени – арефлексија и
појачани - хиперрефлексија.
Патолошки рефлекси показују да је оштећен нервни систем. Најпознатији је рефлекс
Бабинског. Добија се кад се врхом игле повлачи по спољној ивици табана. Као одговор
на ову драж, палац ноге се покреће према потколеници, а остали прсти се размичу у
облику лепезе.

8.СИМПТОМАТОЛОГИЈА МЕНИНГИТИСА

Менингитис је запаљење меких можданица мозга и кичмене мождине. Захваћене су пија

и арахноидеа.
Симптоми менингитиса се могу сврстати у три синдрома:
• инфективни,
• менингеални и
• ликворни.
А. ИНФЕКТИВНИ СИНДРОМ се јавља на почетку болести и карактеришу га
малаксалост, грозница и висока температура (хладне шаке и стопала) и осип (петехије) .

Б. МЕНИНГЕАЛНИ СИНДРОМ се развија између првог и трећег дана болести и

последица је повећаног интракранијалног притиска. Карактеристични су следећи
симптоми:
• главобоља (дифузна, стална, неподношљива и отпорна на аналгетике);
• повраћање је централног типа, без муке и без олакшања по неколико пута;
• напетост фонтанела;
• менингеални знаци (повећан тонус вратне и леђне мускулатуре);
• знаци надражаја менинга – знак Брудзинског и Кернигов и Вујићев знак;
• појачан сензибилитет (фотофобија, хиперакузија, сваки додир праћен болом);
• неуровегетативни поремећаји (брадикардија, опстипација);
• поремећаји свести (од сомноленције до коме).

(Знак Брудзинског: при пасивној флексији напред главе болесника који лежи на
леђима, настаје флексија у зглобу кука и у коленом зглобу:
Кернигов знак: код болесника који лежи на леђима са савијеном ногом у куку
немогуће је опружање ноге у коленом зглобу.
Вујићев знак: при флексији главе у положају на леђима, болесник са менингитисом
врши унутрашњу ротацију стопала у скочном зглобу.)

В. ЛИКВОРНИ СИНДРОМ – при лумбалној пункцији ликвор истиче под притиском у

брзим капима или у млазу. Бактерије изазивају гнојни менингитис који се карактерише
мутним ликвором (осим туберкулозног ког којег је бистар).
Вирусни менингитиси се одликују бистрим ликвором.
Контролне лумбалне пункције радити након 24 сата, 7 и 14 дана. Стерилна култура
ликвора индикација је за прекид терапије која треба да траје најмање 10 дана.

9.ПОСТИНФЕКТИВНИ И ПОСТВАКЦИНАЛНИ ЕНЦЕФАЛИТИСИ

Настају после вирусних инфекција (морбила, варицела, рубела, инфлуенца) или после
имунизације. Морбилозни енцефалитис по клиничком току спада у најтеже.
Поствакцинални настају најчешће после антирабичне, антиморбилозне и оралне полио
вакцине.
Болест почиње нагло повишеном температуром, поремећајима свести, конвулзијама и
фокалним неуролошким знацима.
Смрт је најчешћа током прве недеље, а продужена кома је знак лоше прогнозе. Обољење
траје 2-4 недеље.

10.КЛИНИЧКА СЛИКА ПАРКИНСОНОВЕ БОЛЕСТИ

Четири кардинална симптома у Паркинсоновој болести су (акроним ТРАП):
• Тремор
• Ригидност
• Акинезија (брадикинезија)
• Постуралне сметње

ТРЕМОР (дрхтање) јавља се у мировању, у будном стању. Смањује се приликом

извођења покрета.
Јавља се рано у току болести, прво на једној, а затим, после неколико година и на
другој страни тела (асиметрични тремор у миру је главно обележје ране Паркинсонове
болести). Тремор је карактеристичан и захвата главу, усне, вилице или језик. На рукама
тремор личи на покрете „прављења пилула“ или „бројања новца“, „предења вуне“, док
покрети ногу потсећају на окретање педала.
РИГИДНОСТ је последица недостатка допаминског пригушујућег ефекта.
Манифестује се феноменом заупчастог точка (феномен Негро). Код пасивне флексије и
екстензије подлактице долази до ритмичких прекидања покрета. Ако је отпор уједначен
онда је то феномен „оловне шипке“.
АКИНЕЗИЈА (БРАДИКИНЕЗИЈА) представља одсуство, односно успорење покрета.
Манифестује се као немогућност започињања и извођења уобичајених вољних покрета
(устајање, ходање, писање). То је "freezing" феномен - феномен залеђивања.
Представља велики проблем за пацијента (већи од тремора и ригидности), јер извођење
и најједноставнијих покрета захтева велики ментални напор.
Mимика је успорена, осиромашена (хипомимија и амимија), а праћена је и психичком
успореношћу (брадипсихија). Лице је безизразно, масне сјајне коже (facies oleosa).
ПОСТУРАЛНЕ СМЕТЊЕ подразумевају прогресивни губитак постуралних рефлекса
(одржавање усправног положаја тела и промене положаја тела).
Држање тела је погнуто, руке су савијене у лактовима прсти савијени у зглобовима
прстију и шаке, а опружени у међуфалангеалним зглобовима. Кораци су ситни, а покрети
руку одсутни.У одмаклим фазама болести, често долази до губитка равнотеже и падова.
Поред четири главна знака који одликују акинетско-ригидни синдром (ТРАП),
Паркинсонова болест обилује и многим другим симптомима и знаковима.
Болесник може да седи сатима и да ништа не проговори. Уста су му полуотворена.
Говор је успорен, монотон. Постоје сметње жвакања и гутања.
Рукопис је дрхтав, а слова су ситна (микрографија).
Не постоје озбиљнији психички поремећаји.

11.КЛИНИЧКА СЛИКА МУЛТИПЛЕ СКЛЕРОЗЕ

У симптоматологији преовладава тријас симптома:
• нистагмус,
• интенциони тремор и
 • скандирани говор.

НИСТАГМУС (нехотични, брзи, титрајући покрети очију) је обично хоризонталан и

обостран. Није праћен вртоглавицом.
ИНТЕНЦИОНИ ТРЕМОР (невољни покрет) се не јавља у миру већ при покушају да се
изведе нека кретња, и то обично пред самим циљем. Најбоље се доказује тестом прст-
нос. Док је далеко од носа рука се креће мирно, али чим стигне у близину носа почне да
се тресе тамо-амо и умири се када прст дотакне врх носа.
СКАНДИРАНИ ГОВОР се јавља у узнапредовалим случајевима. Ради се о
испрекиданом изговарању речи, као да се реч дели на слогове.
Лермитеов знак спада у главне симптоме мултипле склерозе. Код форсираног савијања
главе долази до јаких болова од потиљка до врхова стопала, који подсећају на удар
електричне струје.
Ход болесника је неритмичан и некоординисан – атаксичан. У касној фази болесник је
везан за кревет.
Могу се јавити сметње жвакања, гутања, артилукације и фонације.
Интелектуалне функције пропадају постепено.

12.ВЕЛИКИ ЕПИЛЕПТИЧКИ НАПАД

(GRAND MAL)
Нервне ћелије поседују способност надражљивости. Неке ћелије мозга показују
тенденцију ка ексцесивном пражњењу на деловање различитих етиолошких чинилаца,
које се периферно испољава у форми пароксизмалних, невољних покрета попречно-
пругастих мишића.
Велики епилептички напад је најбурнија манифестација пражњења неурона.
Може почети продромима, ауром или изненада.
Продром је упозоравајући период који претходи акутном нападу некада сатима и
данима пре почетка напада. Јавља се у виду поремећаја расположења (депресивност,
еуфорија, ћутљивост или говорљивост), несанице, лоших снова, ноћних страхова,
губитка апетита, главобоља и сл.

Аура (грчки – лахор, ветрић) је сензација која се јавља код више од 50% пацијената,
непосредно пре напада и траје неколико секунди.
Постоје следеће форме ауре:
• сензитивна (мука, гађење),
• оптичка (пацијент види тачкице, искрице, кругове, некад има халуцинације људи
или животиња),
• акустична (чује тон који се појачава),
• олфактивна (непријатни мириси),
• вестибуларна (вртоглавице),
• моторна (грчеви).
Аура има значење опомене, и веома је важна за пацијента и за медицинску сестру да би
се предузеле превентивне заштитне мере против евентуалних повреда.
Продроме не треба заменити са ауром која је почетак напада и сам напад.

После ауре наступа конвулзивна фаза (фаза грчења). Она почиње изненада, нападом
који је драматичан. Конвулзије могу бити тоничке (затегнутост, напетост), клоничке
(трзајни покрет) или тоничко-клоничке. Због наглог губитка свести болесник пада
ничице, при чему може да се повреди.
У фази тоничног грча (контракција свих мишића) пацијент лежи на леђима потпуно
укочен (50-60 секунди). Болесник не дише па ако би ова фаза трајала дуже пацијент би
се угушио. У овој фази запажамо:

• краткотрајно савијање трупа унапред, а затим дуже савијање трупа уназад,

• подигнуте очне капке и очи које су окренуте навише,
• наизменично грчење мишића језика и доње вилице када може доћи до
угриза језика,
• контракције мишића грудног коша и продужен експиријум што доводи до
стварања „епилептичног крика",
• вегетативне феномене: убрзање пулса, повишење крвног притиска,
повећање притиска у бешици, проширење зеница, бледу, а затим
цијанотичну боју лица

Фаза клоничких грчева почиње појединачним грчевима мишића, који се касније

генерализују. Контракције су кратке, снажне, ритмичке. У овој фази су могуће
фрактуре дугих костију или ишчашења зглобова. Пацијент може угристи језик, па је
због тога пљувачка крвава. Пена на уснама настаје због клоничких грчева језика, који
изазивају мешање пљувачке. Услед контракције мускулатуре трбушног зида долази до
попуштања сфинктера и спонтаног уринирања и дефекације. Клонички грчеви трају до
два минута. Пацијент испрекидано дише па је у почетку блед а при крају напада
цијанотичан. Зенице су му широке и не реагују на светлост. На табанима се може
изазвати патолошки рефлекс Бабинског.
Ова фаза се завршава престанком клоничких грчева, када дисање постаје дубоко.
Свест се бистри после извесног времена (3-5 min), али је болесник дезоријентисан,
ошамућен, има афазију и стереотипне активности.
Напад се најчешће завршава дубоким терминалним „сном“ због велике исцрпености
неурона.

13.STATUS EPILEPTICUS (ПРОДУЖЕН ЕПИЛЕПТИЧКИ НАПАД)

Најчешће је последица и компликација великог епилептичког напада.
Може настати при прекиду терапије антиепилептицима, при стању високе фебрилности
и неких можданих процеса. Карактерише се серијом великих епилептичких напада,
између којих болесник не долази свести. Ово је врло хитно и озбиљно стање, јер
болеснику прети опасност од смртног исхода због гушења или попуштања срца.
ЛЕЧЕЊЕ
Status epilepticus може угрозити многе виталне функције, па је неопходна ургентна
интервенција. Даје се следећа терапијска шема:
• диазепам (апаурин, валијум) полако iv.,
• фенобарбитон-натријум,
• манитол ради сузбијања едема мозга у инфузији која траје 30-45 min.

14.МОЖДАНИ УДАР
Разликујемо две врсте можданог удара:

• исхемијски и
• хеморагијски мождани удар

EТИОЛОГИЈА
Узрок исхемијског можданог удара је зачепљење неког од артеријских крвних судова
мозга, најчешће атеросклеротским материјалом или крвним угрушком који потиче са
измењене каротидне артерије.
Због тога део мозга остаје без снабдевања крвљу која доноси кисеоник, што доводи до
смрти ћелија са последичним неуролошким дефектима или смртним исходом.
Код хеморагичног можданог удара долази до излива крви у неки од ликворских
простора унутар лобање или у мождано ткиво са тешком клиничком сликом због
притиска на мождано ткиво. До крварења може доћи из неке од ситнијих артеријских
грана, или абнормалног проширења артеријског крвног суда - интракранијална
анеуризма.
Фактори ризика за мождани удар
Повишен крвни притисак, срчане болести, поремећаји срчаног ритма (фибрилација
атрија), шећерна болест, повишене масноће у крви, атеросклероза крвних судова,
нездрава исхрана, стрес, физичка неактивност , гојазност.
Пушење, наркоманија и претерана употреба алкохола такође погубно утичу на мождану
циркулацију.
Старост је значајан фактор ризика за настанак можданог удара. Чак 46% можданих удара
настаје у животној доби између 45. и 59. године живота.
Сваке године у Србији се региструје око 20.000 нових болесника од можданог удара.
С обзиром на то да су оштећења која настају након можданог удара скоро непоправљива,
најважнија је превенција ове болести.

15.КЛИНИЧКА СЛИКА КОД МОЖДАНОГ УДАРА

Мождани удар може да настане нагло или постепено. У већини случајева почетак је
постепен (неколико сати или дана) и без појаве бола, за разлику од срчаног напада.
Све врсте можданог удара захтевају хитну медицинску интервенцију.
Симптоми можданог удара првенствено зависе од тога коју регију мозга опскрбљује
оштећени крвни суд, али и од постојања колатералне циркулације – тј. да ли погођено
подручје може недостајућу количину крви да надокнади преко неког другог, проходног
крвног суда.
Најчешћи су следећи симптоми:
• делимична или потпуна слабост једне стране тела,
• «искривљеност» једне стране лица,
• сметње у говорним функцијама – све до немогућности говора,
• отежано гутање,
• неспособност одржавања равнотеже,
• неспретност у извођењу уобичајених радњи,
• субјективан осећај утрнутости лица и удова,
• различите сметње вида.

Главобоља, мучнина и повраћање типични су знаци можданог крварења, док су те појаве

у исхемијском можданом удару реалативно ретке.
Даља прогресија болести – током сати или дана може довести и до погоршања свести,
све до дубоке коме.

16.ИШИЈАС (NEURALGIA ISCHIADICA)

Ишијас, ишијадични неуритис, лумбоисхиалгија (Ischias, ischialgia) је

скуп симптома (међу којима доминира бол), који може бити изазван потпуном
компресијом или надражајем једног од пет кичмених коренова живаца који заједнички
граде ишијадични живац (n.ischiadicus). Најчешћи узрок неуралгије ишијадикуса је
притисак интервертебралног диска, компресија тумора карлице, инфекције и
интоксикације.
КЛИНИЧКА СЛИКА
Симптоми се обично развијају постепено. Доминантни симптом је бол у подручју које
инервише овај нерв. Бол почиње у крстима, иде преко глутеуса, задњом страном бутине
и потколенице, до спољашњег глежња и прстију.
Бол, јаког или слабијег интензитета, може бити праћен утрнулошћу, слабошћу мишића,
сензацијама у виду пецкања, жарења или пробода иглама, и ствара потешкоће у кретању
и померању ноге.
Типични, симптоми су локализовани само на једној страни тела.
Болови се могу ширити према абдомену и препонама. Појачавају се при кашљању и
смејању као и при опстипацији.
Болесник избегава покрете ноге да би се поштедео бола.
Ако болеснику који лежи покушамо да савијемо у куку ногу која је опружена, осетиће
бол и пружиће отпор савијању. То је Лазаревићев знак. Бол се јавља због истезања
нерва.
Захваћена нога се више зноји иако је температура снижена.
Угашени су пателарни и Ахилов рефлекс.

17.ПОТРЕС МОЗГА (COMMOTIO CEREBRI)

Потрес мозга је функционални поремећај, без структуралних оштећења можданог ткива.

Промене су реверзибилне и без озбиљних последица. Сматра се да под дејством ударне
силе долази до вибрирања можданог паренхима, поремећаја у циркулацији ликвора и
крвним судовима мозга.

КЛИНИЧКА СЛИКА
Долази до тренутног и краткотрајног губитка свести. Повређени је блед, обливен
хладним знојем, дише површно и убрзано. Немерљив пулс се враћа постепено, крвни
притисак нагло пада, јавља се хипотонија мускулатуре и парализе сфинктера са
инконтиненцијом урина и столице. Повређени врло брзо долази свести, али је узнемирен,
дезоријентисан и делирантан.
Јавља се ретроградна амнезија (избрисано сећање на догађаје непосредно пре трауме).
Може се јавити и антероградна амнезија (губитак сећања на период непосредно по
повратку свести).

18.ЕПИДУРАЛНО КРВАРЕЊЕ (HAEMORRHAGIA EPIDURALIS)

Епидурално крварење настаје најчешће због руптуре средње менингеалне артерије. Крв
се накупља у епидуралном простору (простор изнад дуре) на месту повреде. Изливена
крв се коагулише и не може се ресорбовати, због чега делује као тумор.
КЛИНИЧКА СЛИКА
Због потреса мозга долази до тренутног губитка свести који кратко траје. Луцидни
интервал (у ком је пацијент свестан) може да траје неколико часова и опасан је јер се
озбиљност повреда може превидети. По истеку луцидног интервала настаје
прогредијентна кома због механичког притиска. На страни тела супротној од повређене
хемисфере развија се хемиплегија. Могу се јавити жаришни симптоми и симптоми
повећаног интракранијалног притиска. Проширена и укочена зеница, која не реагује на
светлост и акомодацију налази се на страни на којој је хематом (Хачинсонова зеница).
Ликвор је под повећаним притиском, чешће бистар него крвав.
ЛЕЧЕЊЕ
Врши се трепанација лобање и хируршка евакуација хематома. Руптурирани крвни суд
се подвезује или клипсује. Мора се спречити едем мозга. Остала терапија је
симптоматска.

19.СУБДУРАЛНО КРВАРЕЊЕ (HAEMORRHAGIA SUBDURALIS)

Накупљање крви у субдуралном простору (простор између дуре и арахноидеје) назива се

субдурално крварење или хематом.
Повреде су најчешће код алкохоличара, епилептичара, луетичара и психотичних
болесника.
Субдурално крварење осим због траума може да се јави и код болести крви, запаљења
можданица, повреда новорођенчади у току порођаја итд.
Крварење је најчешће венско, а слободни интервал је дужи.

КЛИНИЧКА СЛИКА
Симптоми зависе од локализације хематома. Пацијент се жали на главобољу и
преосетљивост. Повремено долази до менталне конфузије. Често се срећу хемиплегија,
афазија и испади у видном пољу. Могу се јавитии епилептички напади, док се
Хачинсонова зеница ретко јавља.
ЛЕЧЕЊЕ
Хематом се отклања хируршки. Нехируршка терапија се спроводи у јединици
интензивне неге. Уколико је пацијент коматозан спроводи се атидекубитусни програм да
се не би јавиле ране од лежања (Decubitus)