БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

РЕПУБЛИКА СРПСКА
ЈУ ЕКОНОМСКА ШКОЛА
БИЈЕЉИНА

МАТУРСКИ РАД
БАНКЕ И НАУКА О БАНКАРСТВУ

Ментор: Ученик:
Драгана Лукић Дејанa Марковић, IV3

Бијељина, мај 2022.

 САДРЖАЈ

Увод...................................................................................................................................... 3
1. Историјат банке и банкарског пословања.................................................................. 4
2. Наука о банкарству........................................................................................................ 6
3. Банкарски послови и организација банке .................................................................. 8
3.1. Прикупљање депозита ........................................................................................... 8
3.2. Креирање новца и одобравање кредита ................................................................ 8
3.3. Послови платног промета ...................................................................................... 9
4. Банка као новчано предузеће ..................................................................................... 10
4. 1. Финансијски систем и институције ....................................................................... 10
5. Класификација банака ................................................................................................ 14
Закључак ........................................................................................................................... 16
Литература........................................................................................................................ 17

2
Матурски рад Дејана Марковић

УВОД

Банке представљају највећу и најзначајнију групу финансијских институција. Појам

банка води поријекло од латинске ријечи „banca“ што значи „клупа“ или „сто за
размјену новца“. Банке су, дакле, институције које прикупљају слободна новчана
средства (депозите), одобравају кредите и обезбјеђују трансакциони новац (плаћања).
Пословање савремене компаније и живот појединца нераскидиво су повезани са
банкама и банкарским пословањем. Већ од настанка пословне идеје и настојања да се
она реализује компанија је упућена на банку у обављању платног промета или као
најчешћи извор финансирања настанка и развоја компаније. Појединци су такође
упућени на банку када настоје да задовоље неку од потреба преко граница њиховог
месечног буџета, када купују стан, намјештај, опрему или аутомобил.
Почетак банкарства везује се за Средњи вијек на подручју сјеверне Италије, иако
поједине елементе банкарства можемо наћи и у античкој Грчкој и Риму, када је банка
била важна у функцији мјењачница новца, посредовања и чувања новца, а те послове су
уствари обављали храмови уз заштиту владара. Сличне послове обављали су сумерски
свештеници 3000 година п.н.е., као и вавилонски свештеници. Вавилонци су познавали
послове депоновања новца, мјењачке послове, посуђивање новца уз камату и вршење
исплата на рачун комитента. У почетку су стари банкари само чували туђи новац без
права да га употриjебе, да би након што су схватили да њихови депоненти дуже вријеме
не траже свој новац, они су почели да дају од тог новца зајам уз камату, док су
истовремено и својим депонентима плаћали одређену камату за економску употребу
њихових депозита. Тако су се развили први банкарски послови и посредничка улога
банке.
Савремене дефиниције појма банке у економској теорији узимајући у виду настанак,
развој и концепцију банке, дају следећу дефиницију исте: „Банка је специфичан
привредни и тржишни субјект која, на бази пренијетих овлашћења и повјерења,
посредује у трансферисању туђих средстава (прије свега на кредитној основи),
обављајући све новчане, депозитне и кредитне трансакције између финансијски
суфицитарних и финансијски дефицитарних трансактора, вршећи при томе секундарну
емисију новца уз испољавање високог степена професионалности, организованости и
адаптираности на промене у друштвено-економском окружењу, доприноси
максимизацији сопствене микроекономије и оптимизацији коришћења финансијских
средстава у макроекономији.“
Посљедњих година улога банке се значајно мијења, ради чега се мијења и схватање о
суштини банкарски послова. Главни елементи утицаја ове промјене су токови
интернационализације и глобализације, повећање броја финансијских услуга, подизање
нивоа конкуренције, техничко технолошки развој итд.

3
Матурски рад Дејана Марковић

1. ИСТОРИЈАТ БАНКЕ И БАНКАРСКОГ ПОСЛОВАЊА

Историја банкарства је уско повезана са историјом новца. Новац који је као средство
размјене настао са појавом тржишне привреде представља незаобилазну појаву у
животу појединца и националне економије. Савремени живот и пословање готово су
незамисливи без новца. Отуда и значај бављења новцем.
Генеза банкарства проистекла је из развоја банкарских послова, прије свих депозитног и
кредитног посла, који одређују основну институционалну функцију банке као
новчаног предузећа. Кредитни, мијењачки и заложни послови постојали су већ у
старом веку код Сумера, Асираца, у Вавилону, на Кипру, код Египћана и Грка. Ове
активности су биле везане за религиозне храмове античког света, што је доприносило
развоју трговине и пољопривреде. У периоду од VII – V вијека п.н.е. у Вавилону су се
појавиле прве приватне куће Игиби и Мурашу, које су се бавиле пословима
складиштења и чувања роба (жита, хране, злата и драгоцјености), као и давања у зајам
робе другим лицима. Потврде о депонованим производима служиле су као средство
обрачуна и плаћања, а позајмице су вршене уз високу (зеленашку) камату. Ове куће су
називане тезаури, па отуда и потиче одомаћени назив за повлачење, складиштење и
чување робе и новца (тезаурисање).
У античкој Грчкој због постојања великог броја градова – држава, које су ковале
сопствени новац, развили су се послови мјењача - сарафски послови, а људи који су
вршили замјену новца – трапезари (трапеза – сто за којим је замјена вршена). Они се
истовремено јављају и као зајмодавци, а касније дају залоге на заложнице, примају
новац на штедњу и обављају послове преноса новца.1
У старом Риму је уз даљи развој банкарских послова дошло до административног
регулисања финансијских институција и праксе. Римски банкари имали су назив
аргентариус - лице које се бави примањем депозита и улога, давањем зајмова и
посредовањем у новчаном промету. Већи број аутора указује на развијеност ових
послова и на утицај аргентариуса на привредне и на државничке послове.
У раном средњем вијеку карактеристичан је развој мјењачких послова, јер је велики
број локалних владара ковао сопствени новац, као и појава „кварења новца“ (одступа-
њем било у тежини, било у квалитету метала од којих је новац израђен). Кредитни
посао се јављао у форми натуралног кредита, да би се касније развио новчани
кредитни посао који прати трговачке трансакције.
Ширу примјену добија мјеница, на основу које се као инструмента плаћања
успјешније одвија трговачки и новчани промет. Значајну улогу у развоју банкарских
послова (XI- XIII вијек) имали су Темплари, који су увели праксу изда вања мјеница у
локалној валути, што је омогућавало преношење новца без ризика. У то вријеме се
шире послови државних зајмова и међународних кредита.2

1
Др Жељко Рачић „Банкарство“ Нови Сад, 2018. стр. 29.
2
Др Жељко Рачић „Банкарство“ Нови Сад, 2018. стр. 31.

4
Матурски рад Дејана Марковић

У раном средњем вијеку дошло је до појаве првих банака модерног типа, као
институционално организованих новчаних установа, у италијанским градовима:
• Banca di Genova основана 1320. године,
• Casa di Sant Georgio – 1407. године.

У позном средњем вијеку дошло и до појаве првих емисионих банака:

• Sverigen Riksbank - емисиона банка Шведске - основана 1668. године,
• Bank of England, такође емисиона банка основана 1694. године,
• Bank de France - основана 1800. године,

Током XIX века развојем (међународне) трговине и индустријском револуцијом

створен је основ за институционално организовање савременог банкарства, када су
основане банке, акционарска друштва.
Обезбијеђене сопственим и позајмљеним капиталом банке су постале незаобилазан
фактор за развој привреде у свијету.
На слици 1 приказан је изглед најстарије банке на свијету, која се налази у Италији.

Слика 1. Најстарија банка на свијету (Италија)

5
Матурски рад Дејана Марковић

2. НАУКА О БАНКАРСТВУ
Банке имају посебно значајну улогу у економији. Грађани и компаније могу да
инвестирају и тиме остваре приход од камата, уз минимални ризик. Банке
прикупљајући средства врше прерасподјелу одобравајући кредите. Упознавање са
начином пословања банака је због тога веома важно.
Лингвистика3 и етимологија4 указују да је ријеч банка коришћена током више од 20
вијекова постојања у значењу „клупа“ или „пулт за замјену новца“. Банка се може
сматрати пословном јединицом – предузећем која обезбјеђује банкарске услуге у
профитне сврхе. У зависности од различитих услова у којима се банкарство развијало у
појединим земљама, јавиле су се и разне дефиниције банака. У Енглеској се сматра да је
основна карактеристика банака новчана емисија, у Француској посредовање у
одобравању кредита, док је у Њемачкој њихово учешће на берзама и бављење новчаним
шпекулацијама. Банка је новчано предузеће и кредитна установа чије су основни
послови депозитни, кредитни и послови платног промета. Банка такође може да се
дефинише у смислу:
1. Економских функција – банке обављају трансфер средстава од штедиша
ка зајмопримаоцима (финансијско посредовање) и плаћања за робе и
услуге које су прометоване;
2. Услуга које пружа клијентима – банке пружају велики број услуга
клијентима од одобравања зајмова компанијама, физичким лицима и
државама, трговања хартијама од вриједности (ХОВ), организовања и
гарантовања емисија ХОВ, заштите осигурања, планирања финансија,
управљања пензионим системима, до савјетодавних услуга компанијама;
3. Правне основе постојања – банка је најприје (крајем XIX вијека у САД)
дефинисана као било која компанија која пружа услуге депоновања
средстава и одобрава зајмове, а скорије Савезна Корпорација за
осигурање депозита САД (FDIC) банку је дефинисала као било коју
институцију која може да се пријави за осигурање депозита које је у
њеној надлежности.5

Наука о банкарству се бави банкама као монетарним установама и новчаним

предузећима, чија је основна посредничка функција да снабдијевају потребном
количином новца и кредита економске субјекте, односно банкарством као подсистемом
у оквиру финансијског система, монетарног и кредитног система.
Наука о банкарству спада у ред примијењених економских дисциплина и састоји се од
теоријских основа и примијењеног дијела истраживања. Циљ банкарства као научне
дисциплине је да се научним методама опише, објасни и проучи функција банака,
организација и начин функционисања и дјеловање банака на привреду.

3
Лингвистика – наука о језику
4
Етимологија – наука која се бави проучавање поријекла ријечи
5
Мирољуб Хаџић „Банкарство“ Београд, 2013. стр. 46.
6
Матурски рад Дејана Марковић

Као научна дисциплина банкарство се првенствено бави:

1) Функцијом, улогом и организацијом банака у банкарском и кредитном
систе му;
2) Банкарским пословима - депозитним, кредитним и осталим пословима,
као и начелима банкарског пословања;
3) Монетарном, девизном и каматном политиком централне банке које
опре дјељујуће утичу на пословање банака;
4) Општим привредним и монетарно - финансијским дјеловањем банака и
других финансијских институција.

Банкарство се као научна дисциплина о организацији и пословању банака развило у

другој половини XIX вијека. Она је првобитно банкару пружала потребна знања како да
са успијехом води банку, а у новијем периоду посматра банке и са становишта
њиховог утицаја на привредне, финансијске и монетарне токове у цјелини. Два су
аспекта проуча- вања банака: микроекономски аспект истраживања (интерна питања
функционисања банака) и макроекономски аспект (функционисање банкарског система
као цјелине). Општи појам банкарства најчешће подразумијева укључивање у
проучавање банкарског система и банкарске праксе заједно са изучавањем кредитног
система и праксе.
Веома важно је питање националног банкарства - ограничења проучавања банкарске
праксе на националну економију. Поред опште теоријских заједничких основа, фактора
и начина и принципа функционисања постоје значајне разлике по земљама, које се тичу:
организације, циљне функције пословања, друштвено - економског и друштвено -
политичког окружења, утицаја на привредне токове и повратног утицаја привреде на
банке. 6
Веома је значајно имати у виду специфичности које се тичу: степена развијености
земље, склоност економских субјеката ка штедњи и инвестицијама, историјске услове
развоја, правну регулативу итд.

6
Мирољуб Хаџић „Банкарство“ Београд, 2013. стр. 49.
7
Матурски рад Дејана Марковић

3. БАНКАРСКИ ПОСЛОВИ И ОРГАНИЗАЦИЈА БАНКЕ

Банкарство је опредијељено врстом и садржином банкарских послова и институција,

што заједно чини садржај банкарског система. Развој банака био је опредијељен
облицима и специфичностима прозводње и репродукције, чему су се организација
банака и послови прилагођавали, а сво вријеме банка је опстала посредник у новчаним
пословима. Основна посредничка функција банке је прибављање и усмеравање
средстава са сврхом узимања и давања кредита. Отуда су основни банкарски послови
следећи:
1) Прикупљање депозита и прибављање средстава;
2) Креирање новца и одобравање кредита;
3) Обављање платног промета.

3.1. Прикупљање депозита

Прикупљање депозита је основни банкарски посао, јер на тај начин банка долази до
прикупљених и прибављених средстава која представљају основ за креирање новца и за
одобравање кредита. Кредитни потенцијал банака у обиму и структури је при том
највише одређен управо депозитима привреде и становништва, чему треба придодати и
прибављање средстава од других банака. Због тога се у свакодневном пословању
банака овим пословима мора посветити одговарајућа пажња, иако се, банкарским
ријечником говорећи, ови послови означавају пасивним, јер је у њима банка дужник.

3.2. Креирање новца и одобравање кредита

Креирање новца представља особеност банкарског механизма којим банка на основу

финансијског потенцијала којим располаже умножава свој кредитни волумен помоћу
кредитно - монетарне мултипликације. Креирање новца у банкама представља
секундарну емисију, чију основу чини примарни новац централне банке. Централна
банка примарном емисијом врши кредитирање пословних банака.
На различите начине централна банка може управљати секундарном емисијом банака,
измедју осталог, контролише је нивоом обавезне резерве, средстава које су банке дужне
да држе имобилисане на рачунима. У развијеним земљама са развијеним финансијским
тржиштем та контрола се не обавља директно, већ индиректно - емисијом и
повлачењем хартија од вредности (ХОВ). Дакле, основни смисао постојања банке јесте
да прикупља средства од оних којима она тренутно нису потреба и да их пласира онима
којима су она преко потребна. Посебно треба нагласити могућност да кроз механизам
креирања средстава и кредита банка врши промјену квалитета одређеног дијела
средстава поступком рочне трансформације средстава. Она може дио средстава из
краткорочних извора пласирати дугорочно, при чему мора водити рачуна о лимитима
ликвидности банке тј. о могућим ризицима да правовремено одговори на доспјеле и
преузете финансијске обавезе.7

7
Ковачевић Давор „Електронски новац у Србији“ Београд, 2005. стр. 76.
8
Матурски рад Дејана Марковић

3.3. Послови платног промета

Послови платног промета - послови платног промета у земљи и иностранству се обично

обављају у цјелости преко банкарског система. До 2003. године у БиХ је, међутим,
највећи дио платног промета обављан кроз специјализовану установу СДК (Служба
друштвеног књиговодства), СПП (Служба платног промета), односно ЗОП (Завод за
обрачун и плаћања), а од почетка 2003. године платни промет је у цјелини пребачен у
банке тј. омогућено је физичким и правним лицима да послове платног промета
обављају преко пословних банака. Ови послови имају утицај и на кредитни потенцијал
банака и њихово пословање, наравно зависно од обима и релативног односа према
обиму на други начин прикупљених укупних средстава којима банка располаже.
Савремена банка је значајно развила палету производа и услуга које пружа (слика 1.), у
циљу осигурања профитабилног пословања кроз споредне (парабанкарске) послове,
настојећи да одговори тражњи клијената и истовремено парира јачању конкуренције
небанкарских финансијских институција. Са становишта организације банака разликује
се организација пословне банке у функционалном и територијалном, односно
хијерархијском смислу. По пословима (функционално) банкарски послови се организују
и одвијају у посебним организационим јединицама банке – секторима, дирекцијама и
одјељењима. Територијално (хијерархијски) - пословна банка је организована по
пословним јединицама: централа банке, главне филијале, филијале, експозитуре,
шалтери. Смисао овакве организације је, с једне стране, специјализација појединих
пословних јединица за поједине врсте дјелатности, а са друге стране, непосредни
контакт са клијентима на територији коју покрива.

Савремена банка

Функција Управљање
платног готовином и
промета и трговачко
штедње банкарство

Инвестициона
Кредитна функција Пословање
функција
и брокерски некретнинама
послови

Слика 1. – Услуге које пружа савремена банка

9
Матурски рад Дејана Марковић

4. БАНКА КАО НОВЧАНО ПРЕДУЗЕЋЕ

Банке су специфична новчана предузећа, јер послове обављају радећи са капиталом из

туђих извора. Банкама је циљна функција - циљ пословања - специфичан у односу на
друге компаније у тржишној привреди – максимирање добити (профита) и повећање
капитала. Због великог значаја и осетљивости пословања банке и банкарски систем су
веома контролисани. Мјере државне интервенције се своде на:

- Стварање институција за контролу банкарских послова;

- Национализацију централне банке;
- Помоћ и подржављење (дијела) капитала великих банака;
- Стварање институција за осигурање депозита банака;
- Формирање посебних финансијских институција са циљем подршке извозу.

Наведене мјере ограничавају стихијност приватне иницијативе у овој области. Постоје

заједничке карактеристике функционисања банака које су изражене у банкарским
начелима пословања – принципима банкарског пословања - а односе се првенствено
на смањивање степена ризика и максимирање рационалности пословања:

- Принцип ликвидности банке;

- Принцип ефикасности;
- Принцип сигурности пласмана;
- Принцип ажурности.

4. 1. Финансијски систем и институције

Банке су институције које не функционишу самостално у оквиру финансијског система.

Напротив, све је више институција које у финансијској сфери конкуришу банкама. Зато
је важно да одредимо мјесто банака у финансијском систему. Финансијски систем или
финансијски сектор, чији су саставни дијелови монетарни и фискални систем, је скуп
институција и инструмената преко којих се врши прикупљање, концентрација и
трансфер и алокација финансијских ресурса. Степен развијености финансијског
система снажно позитивно утиче на развој реалног сектора привреде, а постоји и
повратно деловање.
У оквиру монетарног система релевантни су токови креирања и повлачења новца, за
шта је одговорна централна банка и токови који се обављају у оквиру банкарског
система:
- текуће финансирање - финансијске трансакције по основу текућег
пословања привредних субјеката и

10
Матурски рад Дејана Марковић

- развојно финансирање - финансијске трансакције којима се врши трансфер

од (субјеката) сектора који располажу вишковима штедње ка онима којима
средства недостају. 8
Развој се може финансирати на следеће начине:
 Самофинансирањем – коришћење сопствених извора средстава;
 Директним финансирањем - снабдевање средствима од стране
суфицитарних трансактора;
 Индиректним финансирањем - финансирање преко посредника.

Код директног финансирања се средства обезбјеђују преко финансијских тржишта

(берзе) емисијом хартија од вредности. Финансирање се врши преко дуговних или
власничких хартија од вредности (ХОВ). Код дуговних ХОВ ријеч је о узимању
кредита, емитовању обвезница, комерцијалних записа, која се врши уз обавезу да се
позајмљена средства врате у одређеном року и да се плати и одговарајућа камата. Код
власничких хартија од вриједности предност је у томе што се поменута средства не
морају вратити, али трансактор који врши пласман средстава у куповину одговарајућих
ХОВ, у овом случају акција, постаје сразмјерни власник, што је мање примамљиво за
постојећег власника. Код индиректног финансирања појављују се финансијске
институције – банке као посредници у трансферу средстава. Индиректно финансирање
се појављује, јер у правилу тешко долази до директног финансирања, због непоклапања
износа средстава који је неопходан, односно на располагању трансактору који
позајмљује, непоклапања рокова, ризика улагања за суфицитарне трансакторе итд.
Зависно од тога коме припада водећа улога у финансирању компанија разликују се два
основна модела финансијског система: њемачко – јапански и англосаксонски. Њемачко
– јапански модел је банкарско - финансијски систем код којег доминантну улогу у
финансирању компанија имају банке. У овом систему банке су истовремено и велики
акционари предузећа.
Англосаксонски модел финансијског система карактерише веома развијено
финансијско тржиште, коме припада примарна улога при финансирању компанија,
најчешће на бази пласмана акција и обвезница.
Финансијске институције се дефинишу као посредници у трансферу средстава између
дефи цитарних и суфицитарних трансактора. Финансијски посредници се сврставају у
три основна типа:
 Кредитне институције;
 Институционални инвеститори;
 Берзански посредници.

8
Ковачевић Давор „Електронски новац у Србији“ Београд, 2005. стр. 77.
11
Матурски рад Дејана Марковић

При том се разликује ситуација код земаља са развијеним финансијским тржиштем, гдје
при финансирању компанија примат имају институционални инвеститори и берзански
посредници, и код земаља са неразвијеним финансијским тржиштем, гдје као
посредници доминирају кредитне институције. У земљама са развијеним
финансијским тржиштем се такође запажа тренд јачања улоге институционалних
инвеститора, с једне стране, и слабљења позиције кредитних институција.9
Основна карактеристика кредитних институција је да оне на основу формираног по-
тенцијала пласирају средства претежно у облику кредита. Зависно од тога како
формирају финансијски потенцијал – на бази депозита или на неки други начин,
разликују се депозитне кредитне институције и недепозитне кредитне институције. У
депозитне кредитне институције спадају банке и штедионице, које свој потенцијал
претежно формирају на основу депозита прикупљених од својих клијента, а
преовлађујуће га пласирају у облику кредита. Финансијске компаније спадају у
недепозитне финансијске институције, јер свој потенцијал формирају на бази пласмана
сопствених ХОВ на финансијском тржишту и узимањем позајмица од банака, а не на
прикупљању депозита. Као финансијске институције оне пласирају овако формирана
средства грађанима (за потрошачке кредите) и производним и трговинским
компанијама (за финансирање производње и продаје робе на кредит).
Институционални инвеститори су финансијске институције које пласман средстава
врше улагањем у ХОВ. Они свој финансијски потенцијал формирају на бази
дугорочних извора средстава, а овако формирана средства пласирају претежно,
такође, у дугорочне ХОВ.10
На слици 2 приказан је изглед старог новца.

Слика 2. Изглед старог новца

9
Др Жељко Рачић „Банкарство“ Нови Сад, 2018. стр. 80.
10
Др Жељко Рачић „Банкарство“ Нови Сад, 2018. стр. 86.
12
Матурски рад Дејана Марковић

Располажући великим финансијским потенцијалом институционални инвеститори

представљају данас најважније „играче“ на финансијским тржиштима, јер обимом
својих купопродаја доминантно утичу на кретања на финансијском тржишту у
целини. Они при том могу пословати у своје име и за свој рачун, као и за рачун
клијената. У ову групу финансијских посредника спадају: пензиони фондови,
осигуравајућа друштва и инвестициони фондови.
Пензиони фондови су институционални инвеститори, који обезбјеђују пензионо
осигурање грађанима како би у старости, након завршетка радног века, добијали
накнаду – пензију. На бази уговорног осигурања осигураник уплаћује мјесечни износ
доприноса за пензионо осигурање, да би након пензионисања примао пензију од фонда.
Пензиони фондови на бази уговореног осигурања имају мјесечне приливе средстава,
које користе за исплатупензија, а остатак средстава пласирају првенствено у квалитетне
ХОВ. Пензиони фондови се према врсти оснивача дијеле на приватне и јавне пензионе
фондове.
Осигуравајућа друштва су институционални инвеститори који за одређени износ
средстава -премију осигурања – преузимају обавезу да осигуранику, физичком или
правном лицу које је носилац премије осигурања, пруже услугу осигурања од
евентуалног дешавања одређеног догађаја. На бази уговореног осигурања ова друштва
прикупљају континуирано мјесечне приливе средстава.
Вишак средстава у односу на исплаћене премије осигуравајућа друштва пласирају на
финансијском тржишту. Ове компаније обављају у правилу двије врсте осигурања:
осигурање живота и осигурање имовине. Осигуравајућа друштва су институционални
инвеститори који за одређени износ средстава
Инвестициони фондови су институционални инвеститори који свој финансијски
потенцијал формирају прикупљајући средства мањих индивидуалних инвеститора
којима емитују власничке ХОВ или ређе уделе у финансијској активи фонда.
Посљедњих деценија ови фондови су имали изузетно динамичан развој. Из тако
формираног потенцијала врши се куповина различитих ХОВ на финансијском
тржишту и тиме диверсификује инвестициони потрфељ, чиме се смањује ризик
улагања.

13
Матурски рад Дејана Марковић

5. КЛАСИФИКАЦИЈА БАНАКА

Банке се могу класификовати на основу претежног садржаја послова којим се баве,

према рочности одобрених кредита (краткорочне, средњорочне и дугорочне), према
карактеру власништва (јавно - правне, задружне и приватне), према правној форми
(ино косне, друштва са делимичном одговорношћу, акционарска друштва, задруге),
према регионалном распореду (локалне, обласне и савезне).
Основна класификација банака полази од садржине послова којима се банка претежно
бави, па је могућа сљедећа класификација банака:
 Централна или емисиона банка;
 Депозитне банке;
 Универзалне банке;
 Специјализоване и гранске банке;
 Пословне банке;
 Штедно – кредитне организације;
 Остале банкарске и финансијске институције и
 Међународне и регионалне банке и међународне финансијске
организације.
Централна или емисиона банка – према пословном обиљежју то је емисиона банка
или банка банака. Држава на њу као монетарну институцију преноси права и
овлашћења у домену вођења емисионе, кредитно – монетарне, девизне политике и
регулисања новчане масе.
Депозитне банке – примарни посао ових банака је прибављање средстава из депозита и
улога на штедњу. Обзиром на краткорочни квалитет ових средстава, отуда и
краткорочни карактер пласмана, ове банке се називају комерцијалним банкама.
Универзалне банке – ове банке се баве највећим бројем послова из банкарске
номенклатуре, а обим и ширина бављења одређени су величином и њеним
потенцијалом. Основна потреба за формирањем оваквих банака потиче од интереса
клијената - привредних субјеката да све банкарске услуге обављају код једне банке.
Пословне банке - Оне се битно разликују од комерцијалних банака, мада у домаћој
банкарској пракси под овим називом најчешће се подразумијева банка опште пословног
типа.У развијеним земљама се ове банке претежно баве финансирањем развоја
компанија на основу депозита или хартија од вредности (ХОВ) са дугим роком.
Специјализоване и гранске банке - Ове банке се баве појединим врстама банкарских
послова, па се са становишта стручне усмјерености говори о уској специјализацији и о
подјели рада међу банкама. Гранске банке се могу сматрати специфичним
специјализованим банкама које се баве појединим банкарским пословима за потребе
гране, групације или веће асоцијације. Најчешће је ријеч о инвестиционим банкама,
извозно – увозним банкама, банкама које се баве девизним пословима, есконтним
пословима, пословима са хартијама од вриједности или групи послова. Посебном
врстом банака се сматрају ломбардне и хипотекарне банке. 11

11
Др Жељко Рачић „Банкарство“ Нови Сад, 2018. стр. 94.
14
Матурски рад Дејана Марковић

Штедно - кредитне организације – У односу на критеријуме којима се дефинишу

банке ове установе не испуњавају примарни услов да креирају новчана средства.
Њихова примарна улога је прикупљање и усмеравање средстава становништва У
зависности од структуре послова и циљева постоје посебни организациони облици, као
што су штедионице, штедно - кредитне задруге и штедно - кредитне службе. Основни
садржај послова ових институција је, с једне стране, прикупљање штедних улога,
депозита по текућим и жиро рачунима и, с друге стране, пласирање кредита
становништву, али како се само дио прикупљених средстава пласира, то су оне
значајан извор средстава која се усмјеравају у привреду.
Банкарски конзорцијум (синдикат банака) – Конзорцијум се може заснивати на
трајној или пројектној основи и може обухватити домаће банке и/или иностране банке.
На трајној основи формирају се конзорцијуми за реализацију кредитних аранжмана у
циљу пласмана појединих врста роба, ради производне кооперације, заједничких
улагања у иностранство, заједничких наступа на трећим тржиштима. Права и обавезе
чланица регулишу се посебним уговором. Пошто конзорцијум нема својство правног
лица његово деловање усмерава управни одбор, секретаријат и изабрана банка - гестор
банка.
Установе за кредитну подршку извоза – У готово свим земљама, у циљу
унапријеђења економских односа са иностранством, формиране су посебне кредитне
установе које обезбеђују финансијску подршку рефинансирањем и осигурањем
извозних кредита. Оваква подршка обезбјеђује субвенције, извозне кредите, царинске
и пореске олакшице и то због баријера и других неекономских, као и економских
ограничења у земљама које увозе.

15
Матурски рад Дејана Марковић

ЗАКЉУЧАК

Појава банака је везана за развој трговине, а развиле су се из златара и залагаоница, које

су у почетку служиле као институције за чување злата и осталих драгоцјености грађана.
У периоду капитализма убрзан развој производних снага условио је потребу развоја
банака као институција, које се баве мобилизацијом и централизацијом средстава као и
њиховим пласманом Оснивањем „Банк оф Енгланд“ 1694. године, која је прва добила
легално право да „креира новац“ почела је нова ера у развоју банкарства.
Банка је иначе најзначајнија финансијска организација у савременим тржишним
привредама, која се бави прикупљањем слободних новчаних средстава из сфера
привреде и становништва, а ради пласирања тих средстава у виду кредита
заинтересованим правним и физичким лицима. Поред тога банке обављају и бројне
дpyгре финансијске услуге, за рачун и у име својих клијената. Банке као финансијске и
монетарне институције имају основни задатак да пласирају средства за потребе својих
клијената, да та средства валоризују на најбољи могући начин и са најбољим
економским ефектом. би те послове могле да обављају уз пуни економски ефекат,
морају располагати одређеним волуменом и структуром финансијског и инвестиционог
потенцијала који банка исказује у свом билансу пословања (стања).
Финансијски потенцијал којим банка располаже изразава волумен укупних средстава
које је банка прикупила као депозитна средства, прибавила из кредитних извора и
стекла као основни капитал банке. Банка овако прикупљена средства на различите
начине пласира и оплодјава.
Из предходног смо видјели да банка обавља низ значајних послова и да постоје
многобројне класификације банкарских послова, те да су банкарски послови по ширини
и обиму обухватнији од банкарских уговора, који су типични правни послови. Сваки
банкарски посао није и банкарски уговор. Значај ових послова се огледа у томе што
банке обављају правне послове промета новца и врше услуге у вези са плаћањима, те на
тај начин остварују приходе или пак утичу на друга лица да остваре приходе. 12

12
Ковачевић Давор „Електронски новац у Србији“ Београд, 2005. стр. 102.
16
Матурски рад Дејана Марковић

ЛИТЕРАТУРА

 Божидар Ставрић, Благоје Пауновић, Петар Бојовић, „Пословна економија“

Београд, 2012.
 Ковачевић Давор, „Електронски новац у Србији“, Београд 2005.
 Др. Жељко Рачић, „Банкарство“, Нови Сад 2018.
 Мирољуб Хаџић, „Банкарство“, Београд, 2013.

17
Матурски рад Дејана Марковић

Датум предаје _______________

Комисија:
Предсједник ______________________
Испитивач _______________________
Члан _______________________

Коментар:

Датум одбране: _____________ Оцјена: _______ ( )

18