Историја опште књижевности 6, 25.2.

2020

Данас прелазимо на Балзака, на Балзаков реализам, видели сте, већ сам више пута
поновио да се Балзакова реалистичка нарација узима као пандамна (?) у оквиру ове
књижевности реализма деветнаестог века, у смислу да су приповедне технике реализма
које примењује Балзак значајне за разумевање реализма као књижевно стилске
формације и да други велики писци реализма, како француски, тако и писци других
нација, а мислим пре свега на руски реализам, показују или балзаковски утицај, односно,
преузимање тог балзаковског начина приповедања или измене које подразумеваје знање
о томе како је Балзак створио своје романе.

Балзак је иначе родом из једне чиновничке породице, пореклом са југа Француске. Његов
отац је био правник, и доста угледан у том свом послу, али је сам био скромног порекла,
из земљорадничке породице, и Балзак је у једном тренутку био послан на школовање у
Париз, да би се касније читава породица преселила тамо. На тај начин, он је наставио
своје школовање у Паризу, али сада у кругу породице. Према томе, рођен је 1799 године у
Турсу, једном граду у средишту Француске, и ово племићко ,,де“ додао је 1820 године.
Умро је 1850 године, и ту годину ваља запамтити, јер педесете године, нарочито у
француској, представљају дефинитивно победу реализма као уметничког правца. Прво
значајно дело излази му 1830 године, а 1848 године, опет година велике револуције, јесте
година када је престао да пише.

Оно што је значајно утицало на Балзака, који је, као и већина реалиста у почетку био
романтичар, јесте велика друштвена промена која се догодила у првим деценијама
деветнаестог века, у западној Европи па онда и у Француској, а то је јављање једне нове,
младе, буржоаске грађанске класе. Идеологија те нове класе је једноставна и засновна је
на два принципа. Први принцип је новац, а други је рад. И Балзак заправо своје
стваралштво у оквиру ,,Људске комедије“ гради на основу та два принципа. Око овог
другог начела писац организује сопствени живот. Дакле, рад је Балзака пресудан за
стварање правих вредности, а овај принцип, новац, показује да је Балзак попут његових
бројних, многобројних јунака трошио много више него што је успео својим радом да
заради, дакле, волео је скупа одела, давао је новац на љубавнице, на кочије, склапао је
сумњива пријатељства, улазио је у неразумне послове, пре свега издавачке, куповао је
штампарио, издавачку кућу оснивао, водио је часопис, и сви ти његови подухвати сем
списатељских су били финансијски неуспешни. Као што сам рекао, преминуо је 1850
године у Паризу, кратко после женидбе са дугогодишњом пољском пријатељицом,
богатом наследницом, грофицом Ханском. Иначе, грофица Ханска се јавила Балзаку
писмом док је био још релативно непознат писац, после првих његових објављених дела,
и писала је као особа задивљена његовим списатељским, приповедачким умећем. Она је
иначе имала огромно имање у Украјини, ту је живела. Тако да су дугу били у преписци, а
после смрти њеног мужа су почели да се састају, пре свега у Немачкој, започела је та веза
између њих, и веза је завршена венчањем две године пре Балзакове смрти. Оно што су за
нас као истраживаче књижевности важни јесу управо та писма, Балзак њој пише о
књижевности, о својим делима, намерама, и она су важна за разумевање Балзакове
поетике. Иначе, на сахрани је Виктор Иго говорио о Балзаку, на тај начин га испративши са
овог света. И иначе је Иго у том посмртном говору изјавио да ауторово огромно и
изванредно дело припада раси револуцинарних писаца. Дакле, тако га је Иго перципирао
де 1850, као револуцинарног писца, истичу ту друштвену функцију његовог стваралаштва.

Балзак је поред ,,Људске комедије“ написао тридесет пет књига, писао је филозофске
романе, позоришна дела, критике, романе, кратке приче, мноштво чланака у разним
часописима, једно време је уређивао два париска часописа а ,,Људска комедија“ броји
око деведесет довршених романа и приповедака. Дакле, са оних тридесет пет, око сто
дваддесет пет укупно Балзакових дела не рачунајући ова дела у часописима; есеје,
критик, дела мањег обима и формата. Велики број Балзакових дела остао је недовршен.
Дакле, само у скицама или у намери да се та дела напишу. Иначе, Балзак је ,,Људску
комедије“ поделио на филозоске студије, студије наравни односно студије друштвеног
живота и аналитичке студије; и, заправо још у предговору говори да то његово велико,
замишљено, незавршено дело треба читати као целину, као серију наставака. У тим
наставцима јављају се иста лица, на пример, Растињак, који се појављује у чак двадесетак
романа. Видећемо касније, када будем говорио о ,,Чича горију“ како се даље развијала
судбина Балзаковог јунака. Та идеја о целини, о целовитости, код Балзака се јавила доста
рано, и уопште та идеја о целовитости, о распореду, систематичности последица је утицаја
природних наука, и писца Валтера Скота који је имао утицаја на самог Балзака. Иначе, сам
роман ,,Чича Горио“ посвећен је великом и славном (...), а он је био чувени француски
природњак, зоолог. Према томе, прилично је јасно шта Балзак преузима од природних
наука у тој идеји о, а нарочито ћемо о томе говорити на другом часу када будемо
говорили о предговору ,,Људској комедији“ где он заправо људске врсте разуме као
некакве животињске врсте; та идеја о систематизацији. А што се тиче преузимања неких
идеја Валтера Скота, он модификује заправо Скот историјски ред у симултаност. Зато што
Балзака ликови не представљају више епохе, историјске епохе, историјске периоде, већ
различите људске врсте, и то је та копча са природним наукама.

Балзак користи ту технику враћања ликова која је уствари једна врста наративне елипсе.
Односно средство скраћивања причања. Јер рецимо када се Растињак или Вотрен, или
неки други лик, појави следећи пут у роману, читалац, а Балзак на то рачуна, а и другачије
је време, није била ова медијска разноврност, а нарочито та нова буржоаска класа је пуно
читала, имала доста слободног времена које је омогућио новац; читала је и очекивала је
те наставке. Тако да Балзак сад не мора посебно и додатно да уводи и да објашњава своје
ликове, он рачуна да читаоци знају предисторију тих ликова. Истовремено, то је једна
одлика реалистичког поступка. Дакле, и у стварном животу, неко нам се не представља
поново сваки пут кад га видимо, него се подразумева да претходна знања укључујемо у
наше интеракције са људима. На тај начин се остварује та веродостојност ликова и
догађаја и истовремено, остварује се онај принцип економичности у реалистичком
приповедању. Колико год то на први поглед изгледало парадоксално, дакле, имате
деведесет дела која учествују у ,,Људској комедији“ а једна од одлика реалистичког
поступка је економичност у приповедању. Дакле, та наративна елипса, скраћивање
причања зато што смо већ упознати са неким ликовима и претходним догађајима. Другим
речима стварност, а нарочито друштвена стварност која се представља, толико је сложена
и обимна да без овог принципа економичности, веродостојност као једна од особина
реалистичког поступка не би могла да буде упркос томе што Балзак ту своју идеју није
успео да оствари до краја. Није успео, није стигао да запише све што је замислио. Даље,
каже се да се тим појављивањем истих ликова у више романа постиже и њихова
вишедимензионалност. Шта то значи? Они су представљени у различитим животним
добима и различитим животним околностима. На тај начин они добијају на животности и
на уверљивости; опет, особине реалистичког поступка. Пруст се рецимо дивио овој
Балзаковој техници и сам је наравно уз своје особене измене примењивао зарад других
циљева у својој књизи ,,У потрази за изгубљеним временом“.

Сам Балзак је рекао да је његово приповедање покушај да се прикаже концентрисани

живот. Могли бисмо тако, следећи Балзака, да кажемо да је реализам тежња да се
представи концентрисани живот. Дакле, не проста копија живота. Међутим, уметничка
вредност Балзакових романа је између осталог и у томе што његови најуспелији ликови
прерастају и у симболе. Балзак то постиже истицањем и наглашавањем једне црте
њиховог карактера. Та црта, особина је појачана до некакве обузетости, до некакве
фиксираности једном идејом, и сам Балзак у свом роману, Чича Горија назива симболом
очинства, Христом очинства. Прави таква поређења или директне алузије. А није онда
тешко претпоставити да је у истом роману Вотрен симбол зла. Према томе, Балзаков
роман је на једној равни веродостојан документ друштвене стварности Француске са
почетка деветнаестог века, али и више тога поседују Балзакови романи, ту је и
метафорички слој, односно, имају и симболичку уметничку вредност.

Поред ,,Људске комедије“ ако оставимо по страни тих тридесет пет књига, ту су још
филозофски романи, позоришни комади, критике, кратке приче, текстови које је
објављивао у она два париска часописа. Поставља се наравно питање да ли ,,Људска
комедија“ и поред те Балзакове почетне идеје јесте јединствено дело, како то Балзак
сугерише и жели да буде или то некакав низ циклуса, који, како упућују неки критичари
доказ како су у питању циклуси приповедних целина, јесу недоследности у хронолошком
редоследу, и чак да се појављују различити ликови под истим именом. Дакле, Балзак није
успео баш све да потпуно контролише. Направиле су се некакве грешке. Два најстарија
дела из ,,Људске комедије“ јесу ,,Призори из приватног живота“ и филозоске студије и за
нас је важно да у тој хронологији настанка дела ,,Људске комедије“ уочимо нешто друго:
саме наслове и саме теме ова два дела. То су заправо темељи Балзакових литерарних
преокупација. Призори из приватног живота, то нас упућује на непосредну стварност,
актуелну стварност, то је оно што интересује Балзака. А филозофске студије са друге
стране, теоријско разумевање испричаних драма.

На помисао да ту целину, дакле он је већ писао романе у којима је понављао ликове од

1836 године, али на идеју да ту целину назову ,,Људска комедија“ дошао је у периоду
између 1840 и 1842 године. И 1845 постаје свестан тога да ће ово његово дело остати
незавршено и прави каталог свега што би једног дана та ,,Људска комедија“ требало да
садржи. Он постепено одустаје од ових филозофских текстова јер постепено схвата да
филозофија није начин да се представи и да се разуме свет, да је роман много боља
форма за представљање и разумевање друштвене стварности. Дакле, он схвата да је
роман најподесније средство за, као што сам рекао, представљање друштвене стварности
али и за њену критику, за преношење одређене визије света. И да је роман најподеснији
начин за исказивање идеја. До тада се сматра да је искључиво област филозофије.
Наравно, у оквиру ,,Људске комедије“ постоје дела која одступаје од те прилично опште
прихваћене идеје о Балзаку као рационалисти и материјалисти. Ту се посебно истиче дело
Серафита, такође текстови о сновима Луја Ванбера (?). Дакле, постоје нека дела у којима
Балзак поприма одлике фантастике, и нарочито у писмима госпођи Ханској, он говори о
Сведенберговом мистицизму. Он је био обузет и тим учењем и нешто од тог учења је
продрло и у његово стварлаштво.

Рекли смо то да то што се ликови појављују у више романа доприноси њиховој

вишедимензионалности. Дакле, они постају животнији, виђени у различитим фазама свог
живота, из различитих углова. А ако говоримо о композицији, она је другачија у оквиру
појединих делова његовог опуса. Али се ипак може говорити о два типа романа о којима
Балзак пише у оквиру своје ,,Људске комедије“: први су романи кризе, а други су романи
који исказују протицање времена. У првом случају, када је реч о романима кризе, они
имају драмску структуру. А уовом другом случају, они имају статичну структуру. У коју
категорију би сврстали роман ,,Чича Горио“? У питању је драмска структура. Роман има
четири дела, видећемо да та четири дела готово да одговарају четири чини неке
трагедије. Чак они елементи драмског текста, односно драмске фабуле моглу врло лако
да се препознају: експозиција, заплет, кулминација и расплет. То су та четири дела и
Балзак је тога био и свестан. Дакле, систематичан је, планира не само шта ће да пише,
него и како ће да пише. Е сад, то је нека генерална подела, али у готово свим Балзаковима
романима имамо једну структуру коју је он преузео од Валтера Скота а то је (квас црта на
табли): имате дугу, или релативно другу експозицију, у тој експозицији се налази клица
заплета. Та клица заплета се нагло развија и добијате кулминацију, и релативно кратак
расплет. Дакле, расплет заузима значајно мање простора од експозиције. То би било та
такозвана пирамидална структура драме код Балзака. Такође, критичари су приметили да
структура Балзакових романа два контрастна или симетрична дела, и то одговара овој
пирамидалној структури, дакле, експозиција и расплет. Даље, Балзак се служи старом
епском приповедном техником, а то је дигресија. И то дигресија у прошлост. Дакле,
приповедање је линеарно, прати један хронолошки низ, време у роману је ограничено и
може се на основу сигнала које он даје у роману који временски период обухвата
приповедање, и оно је линеарно, прати ту хронологију стварности реалност времена, али
се онда приповедање враћа у прошлост тим снажним дигресијама. Тај општи тон
приповедања у роману је тако подешен да је читалац свестан да се приповеда о нечему
што се догодило у блиској прошлости. Код Балзака, за разлику од Стендала, на нивоу
приповедања, немам онај доживљај садашњости да су све могућности отворене, сећате
се када сам говорио о роману ,,Црвено и црно“, исто важи и за ,,Пармски картузијански
манастир“; ми као читаоци се крећемо кроз тај фикционални свет романа заједно са
јунаком и мање или више сазнајемо колико и он може да зна. У неким тренуцима знамо
само шта он зна, а понекад у тим ауторовим коментарима када се он обраћа читаоцу
можемо да сазнамо и нешто више. Али више смо у садашњости код Стендала, и отворене
су те могућности како ће да се на више могућих начина радња даље развија. Могућности
су отворене. Код Балзака није то случај. Ми као читаоци смо, као што је речено, свесни да
приповедач говори о ономе што се већ догодило и већ нам мање више наговештава како
ће ствари да се одвијају до краја. Не знамо сваки детаљ али те главне црте су већ
постављене. Да ли се слажете, да ли је то случај са ,,Чича Горијем“? Колико је ту
остављена могућност да читалац не буде баш сасвим уведен у једну или две приповедне
могућности? Шта је то у питању? Рекао сам на почетку, главни јунак, Ежен де Растињак а
наслов романа је ,,Чича Горио“, по некој логици ствари, стари фабрикант резанаца би
требало да буде главни јунак. Не, у питању је судбина младог провинцијалца, јужњака,
племића, де Растињака, и очигледно је већ у том његовом првом судару са високим
друштвом у ком он жели да успе, дакле и да се обогати, али и да има друштвени углед и
положај, да му је за то потребан новац. Он то врло брзо схвата, остаје само питање: на
који начин ће до новца доћи? Дакле, видите како се сужавају те могућности. Па одмах на
почетку он сам себи представља то могућност, али му је и Вотрен наговештава,
наслућујући шта се у души младог студента права одиграва, он заправо открива нама као
читаоцима те Растињакове дилеме а то је како доћи до новца. Радом, сетите се два
Балзакова принципа којима се он руководио у свом животу, новац и рад, радом, да
студира, и дата је слика тог његовог будућег живота. Да уз одређене компромисе па и
пристајање на корупцију, и поступање на ивици закона, да би негде у својим четрдесетим
годинама могао да постане председник суда, да би то доносило толико и толико франака
на годишњем нивоу, и тиме би постигао један врло ограничени друштвени статус и утицај
који новац даје. И сад, за Растињака, та могућност је искључена, то је далеко, и друго, то је
мало, у односу на те почетне амбиције. И онда остаје, и онда стално имате то сужавање
могућности и то у овом првом делу, то су те клице заплета које су овде на почетку дате.
Дакле, као опција му остане једино женидба са неком богатом наследницом, и пошто је
искусни Вотрен који наравно има особине и тог, онога који стално наговара на зло, један
мефистофелески, сатански лик који просто продире у душу младог човека, куша га, и онда
му он одмах даје решење: па ево ту је Викторина Тајфер млада, несрећна, сиромашна
девојка коју су отац и брат искључили из огромног налседства и чак јој одузели и мираз
њене мајке, али постоји план, имате ту клицу заплета, а та једна линија се и даље развија
у роману, сусреће се са овим другим клицама заплета, дакле Вотрен предлаже: његов
дужник, његов пријатељ, пуковник италијанског порекла, урадиће све за њега, изазваће
на двобој брата Викторине Тајфер и ударцем мачем у чело који ће му показати Вотрен,
убиће брата, и онда ће послати Викторину кући, и она ће бити наследница тог милионског
богатства, а нико неће посумњати да се млади Ежен удварао девојци због новца.

И, Ежен једно време мада одбија Вотрена једно време прати вотреновску, он се стварно
удвара Викторини која то удварање и прихвата, а паралелно са тим креће у освајање
једно од кћери Чича Горија који дели простор са њим у оквиру пансиона Воке, а то је
његова млађа ћерка Делфина. Она је удата, али он се ипак бори за њену наклоност и
заправо у питању је једна трговина. Ежен је рођак са госпођом де Босеан која има приступ
у највише друштво, у краљеској пратњи, а ћерка фабриканата резанаца и немачког
банкара који се обогатио спекулацијама нема приступ у то друштво, дакле једна врста
трговина. Он ће њој преко своје рођаке омогућити приступ у високо друштво, а она ће
њега финансирати што се и дешава. И то га чак финансира Чича Горио, кога ћерке,
узимајући му и последњи динар, воде у смрт, а један од тих, мада он то ни сам себи не
признаје, а ми читаоци који смо дистанцирани нарочито кад је у питању реалистички
роман, у стању смо да оцењујемо ликове и њихове поступке, видимо да и сам Ежен
доприноси да се не разликује много од Чича Горијових ћерки, јер стари Горио да би
удовољио, а удовљава свакој вољи његових кћери, троши последње франке који су му
остали да би изнајмио један стан за Ежена, где би се он састајао са његовом удатом
кћери. Дакле, то је објашњење онога што сам рекао, да нису све могућности отворене, да
се оне појављују у експозицији, да су то клице заплете а онда се сужавају и воде до
кулминације, дакле, развија се само једна фабуларна линија, која онда нагло расплиће на
крају романа.

Што се тиче карактеризација, могу се уочити три фазе карактеризације ликова. Прва фаза
је представљање социјалног порекла лика, и одређивање његове класне припадности као
и имовинског стања. Друга фаза је приповедање о основним карактерним особинама
лика. И трећа фаза: увођење ликова у догађаје који ће потврдити прву и другу фазу.
Дакле, да се понаша у складу са социјалним пореклом, класном припадношћу,
имовинским стањем и основним карактеристикима његовог карактера. Дакле, поступци
ликова су, и то је опет особина реалистичког поступка, условљени пореклом. Друштвеним
пореклом, социјалним статусом, имовинским стањем.

Даље, једна од важних одлика балзаковског реализма је важност декора. Балзак је сам
писао да велику важност придаје такозваном ситном детаљу. Дакле, он детаљно описује и
ентеријер и екстеријер. Описује спољашњост и гардеробу својих ликова. Ти описи су увек
у функцији карактеризације ликова. То је опет особина реалистичког поступка, а то је да је
карактер неког лика пресудно средином из које потиче и у којој се тренутно налази. Да
видимо како то изгледа код Растињака. Из његових писама мајци и сестрама видимо да је
он био другачији док је живео у провинцији. Кад је дошао у пансион госпође Воке: та
средина, ти људи утичу на то да се његов карактер мења. Када је у друштву своје богате
рођаке, и онда прво, и то само једном јер су му тада врата била затворена код старије
Горијоеве ћерке Анастазије, јер је несмотрено споменуо да у пансиону у којем он борави
живи и један старац кога сви зову Чича Горио, она наређује послузи да га више никада не
приме. И наравно, другачије се понаша када је у друштву баронице Делфине. И ту су онда
детаљни описи пансиона Воке, и онда свих ових салона кроз које се јунак романа креће.
Имате на пример, и то је опет карактеристика економичности у приповедању, са мало
речи се створи читава једна слика која је упечатљива. Пред крај романа, када се одиграва
онај велики бал где сви треба да виде како ће се грофица де Ресто понашати пошто ју је
њен љубавник парадоксалним случајем напустио, односно сви знају да је запросио, као
девојку, она је оставила свог љубавника, а онда испред тог дворца где ће се одиграти бал,
пет стотина светлосних фењера кочија су ту била поређана, осветлила су читав тај трг.
Тако да, ето, са мало речи он је представио не само тај спољашњи простор него и
сугерисао колика је та унутрашњост дворца, односно, колико је богатих званица унутра,
ако пет стотина кочија поређано испред једна иза друге.

Улице, куће, као да имају свој карактер, као да имају своју физиономију. И наравно то је
све повезано са причом, тако да се у критици често спомиње то набрајања инвентара код
Балзака. Он набраја некакве предмете који се налазе у просторији или чак читавој улици.
И то је главни разлог зашто је ова експозиција, са свим тим детаљним описима дуга, дакле
описи ентеријера и екстеријера, првих десетак, петнаестак страница је посвећено опису
пансиона Воке. Који је то део Париза? Како изгледају улице у том делу Париза? Какви су
прозори, какво је двориште? Какав је сто у дворишту? Шта се одиграва у том дворишту?
Па онда, ко живи у приземљу, ко живи на првом спрату, ко живи на другом, дакле
структура становника се мења по њиховој платежној моћи, дакле, најбогатији су они у
већим, бољим и боље опремљеним собама у приземљу, а како се пењемо горе тамо су
услови живота скромнији, односна цена пансиона, смештаја је нижа, а опет Чича Горио је
прошао читав тај пут. Прво је био у најбољем салону, чак је дао новац да се купи нови
намештај, у коме у тренутку одвијања радње романа живи госпођа (...) са својом
штићеницом, да би се онда постепено кретао кроз све лошије и лошије одаје да би онда
на крају живео у најбеднијој, најлошијој соби.

Роман ,,Чича Горио“ објављен је 1835 године. Дакле, пет година након Стендаловог
романа ,,Црвено и црно“. Балзак је познавао многобројне личности које је моделовао и
уврстио у свој роман. И у предговору свом роману из 1859 године, Балзак је
написао: ,,Догађај који је послужио као модел одиграо се под ужасним околностима
каквих нема ни код људождера. Јадни отац викао је читавих двадесет часова, колико је
трајала агонија, да му донесу воде, да утоли жеђ. Нико му није притекао у помоћ. Од
његова две кћери, једна је била на балу, а друга у позоришту, нису мариле за то у каквом
је стању њихов отац. У ту истину тешко је било поверовати.“. Балзак је све време тврдио
да је ,,Чича Горија“ писао по основу истинитих догађаја, дакле, да се то стварно догодило.
Нема наравно докумената, сад је ту у критици питање да ли је реч о мистификацији или
не, међутим, вероватније је да се нешто слично одиграло, зато што је Балзаков однос
према реалистичком приповедању био такав да заснива своје приповедање на
документима, односно на пажљивом посматрању стварности, а на другој страници свог
романа он пише следеће: ,,Ова драма није ни измишљотина ни роман. Ол из тру, каже он
на енглеском. Она је тако истинита да свако може видети њене елементе у свом срцу.“
Дакле, поиграва се мало са читаоцем, а морамо имати и свест да је 1834 завршио писање
романа. Дакле, реализам је тек у повоју. Стендалов роман је изашао 1830. Зато он каже да
није измишљотина, што нам је додуше из ове наше перспективе сасвим јасно, али зашто
каже да то није роман? Зато што се за појам романа везују оне сентименталне,
измишљене приповести које су нарочито биле популарне у другој половини осамнаестог
века. Дакле, то је лектира госпође Бовари, или лектира на коју упућује Стендал у
роману ,,Црвено и црно“ када каже да су његов јунак и јунакиња читали те романе,
односно, да су одрасли у Паризу, и наводи чак имена писаца од 1850 од 1880 који су
писали такве романе, онда би они знали како да поступају у тој љубавној вези, а овако не.
Зато Балзак каже да није роман, зато што је свестан да пише нешто друго. Нема име за то,
то је у ствари реалистички роман. Дакле, није онај сентиментални роман осамнаестог
века. И зато, каже у наставку, прича је тако истинита да свако може видети њене елементе
око себе, дакле, то је опет она идеја о веродостојности приповедања, приповеда се о
нечему што постоји у стварности, а онда у својем срцу евентуално, дакле, не искључује се
та лична, емотивна димензија у реалистичком приповедању. Иначе, зашто на енглеском?
Зашто ол из тру? Шта мислите? Те речи су се у то време нарочито приписивале Шекспиру.
Да је Шекспир то изрекао за своје стваралаштво. Па зато на енглеском, он цитира
Шекспира. А још један разлог зашто енглески, зашто алузија на Шекспира је што постоје
изразите сличности са једном Шекспировом трагедијом, ,,Краљ Лир“. Ту наравно постоје
суштинске сличности са ,,Чича Горијем“; разлике, наравно, Лир је краљ и има три кћери
од којих једна ипак воли оца. Овде тобоже млађа ћерка, Делфина, воли оца, али и она је
спречена да га у том самртном часу посети и да проведе последње тренутке са њим.

Оно што су критичари, теоретичари, нарочито француски уочили јесте да, и опет је то оно
што подразумева стандардну реалистичку приповедну технику, да је Балзак више
стварних личности које је познавао, односно, њихових особина, стапао у један књижевни
лик; наравно, одузимао је, додавао је карактерне особине, одстрањујући оно што је било
штетно за композицију и за фабуларни ток. И то је исто један од разлога зашто се Балзак
сматра једним од највећих мајстора реалистичког приповедања.

Е сад, мало је вероватно да је Балзак угледао на један позоришни комад са почетка

деветнаестог века који се у то време изводио у Паризу, извесног Етијена. Комад носи
назив ,,Два зета“, међутим, срећно се завршава, главна личност је жртва својих зетова, али
ту се кћери показују као одане оцу. Што се тиче тих неких сличности, утицаја и аналогија
које можемо да приметимо, то је пре свега овај утицај ,,Краља Лира“. Међутим, Растињак
веома подсећа на једног другог амбициозног младића који жели да успе у друштву да се
обогати, да буде део највиших друштвених кругова, а то је, наравно, Жилијен. Иначе,
Балзак се врло позитивно изразио о роману ,,Црвено и црно“, нарочито о лику Жилијена
Сорела, и чувен је његов текст о ,,Пармском картузијанском манастиру“. Веома повољно
се изјашњавао о Стендалу.

Ми бисмо данас из ове историјске, књижевно теоретске перспективе свакако, Балзак је

читао, то је тај модел, али сличност је више на нивоу образовног романа, елемената
образовног романа, тог модела који очигледно примењују и Стендал и Балзак а то је
жеља младог човека да успе у друштву; друштво је наравно сурово, пружа отпор према
амбицијама младог човека и у питању је оно зрење или сазревање где се прави известан
компромис између младића и друштва и у тренутку када је тај компромис направљен,
онда он више није младић него је зрео човек, уклопљен у друштво, какво такво је. И то
већ какво такво је означава реализам.

И ту сад можемо да приметимо разлике између Ежена и Жилијена. Жилијен завршава

трагично, дакле, то његово образовање је очигледно било неуспешно, Ежен је успео да се
прилагоди и имате ону чувену сцену када је сахрањен Чича Горио. Дакле, он је на гробљу,
које је на периферији Париза, и одатле, са тог брда посматра Париз. И тада јунак изриче
величанствене речи: ,,Сада је на нас двоје ред“.

Е сад, сетите се када сам говорио како Балзак врши карактеризацију својих ликова. Велику
пажњу посвећује пореклу, сталежу, имовинском стању, да то утиче на карактер његових
јунака. Разлике у порекло Жилијена и Растињака су велике, и зато су разлике у карактеру
знатне између ова два лика. Ту просто препознајемо реалистички поступак. Другим
речима, да је Балзак преузео писање ,,Црвеног и црног“ после првих пар десетак
страница, где је дат социјални положај Жилијенов, вероватно би га развијао на исти начин
на који је то чинио Стендал. Дакле, то је онда уверљиво, то је веродостојно. Судбина
таквог младића великих интелектуалних способности који је мио девојкама, женама,
дакле привлачан је женама, је осуђен на пропаст управо због његовог ниског порекла и
његово лицемерство је у доброј мери резултат тог ниског порекла. Као што је Ежен де
Растињак лицемер, али у мањој мери. Као да у неким тренуцима избија та његова
племенитост, залагање за морал, итд. То је опет резултат његовог племићког порекла. Па
и неког новца који има. Сећате се после оних писама, мајка и сестра успевају да му
обезбеде, чини ми се, тих магичних хиљаду триста франака, чиме он себи обезбеђује стан
нове кошуље, одела, кочије. Да ли он тај новац враћа? Обећао је да ће вратити у писму.
Истиче да то тражи само овај пут и да ће то свакако вратити. Вратио је, и то није чак много
времена прошло. Почео је да се коцка, добио је паре, и прво што чини са тим парама, он
враћа целокупан тај износ. Од прве своје добити враћа мајци и сестри хиљаду и пет
стотина франака. То је дакле та разлика између два јунака Ежена и Сорела.

Е сад мало да се посветимо другим ликовима. Лику Чича Горија. За разлику од других
личности романа: Растињака, Вотрена, Горијеових кћери, итд, који се појављују и у другим
деловима људске комедије, Чича Горио умире на крају ,,Чича Горија“. Имате и у роману, у
историјама књижевности, и у критици једно поређење, наравно, Чича Горио је Христ
очинства, али да је Балзак тако груписао личности, као на некаквом сликарском платну. И
онда, у том поређењу са сликарском уметношћу, Чича Горио је у средини, као лик, а ови
остали ликови бацају светлост на њега, осветљавају тај лик. Дакле, не само ликови него
све споредне радње, сви испричани догађаји средство су да би се боље разумела судбина
Чича Горија. И, сам Балзак о томе пише, тај лик је вођен једном великом страшћу, а та
страст је љубав према кћерима. То нешто и није љубав, превазилази љубав, може се
назвати страшћу. У почетку романа постоји сумња да он троши новац на љубавнице, у
ретким случајевима када су видели скупе кочије и младе девојке како долазе до пансиона
и виђају се са старим Гориом, онда крећу те приче како су те његове љубавнице, међутим,
то бива оповргнуто, Растињак који има поверње у Чича Горија открива о чему се ту
заправо ради.
Сад, Вотрен је лик који наслућује дубину страсти старог Горијоа. Прво он, обраћајући се
студенту, а та реч студент је вишезначна, он није само студент права, он је студент, ученик
у смислу образовног романа, неко ко се учи животу, и он је нека врста студента или
ученика Вотрена. Вотрен му каже: ви сте сувише млад човек да би добро познавали
Париз, касније ћете сазнати да се у њему налази оно што зовемо људи са страстима.
Дакле, страст покреће људе у Паризу и то хоће да нам Балзак представи и онда касније
каже: њихову жеђ утољава вода само са извесног извора. Ти извори су коцка, берза,
збирка слика или инсеката, музика; Чича Горио је један од тих људи. Дакле, постоје
различите врсте страсти, а ето, Чича Горио има ту страст према ћеркама. И, иначе, рекао
сам то на уводном делу часу, да је то и иначе део Балзаковог поступка, да једну
карактерну особину увећава, преувеличава; то је поступак хиперболизације, и ту се види
да Чича Горио уопште не интересује судбина Викторине, не дотиче га се вест да је њен
брат погинуо у двобоју. Дакле, све што није везано за судбину његових кћери, њега не
интересује. Он се склупчао крај Делфининих ногу попут пса, и рекао сам већ, од
последњег новца купује луксузан стан за њу и Растињака, надајући се да ће му они дати
једну собицу изнад тог стана где би он живео.

Дакле, страст је огромна снага у Балзаковим романима. Имате у роману ,,Евгенија Гранде“
Чича Грандеа који је тврдица, та страст га води и разара. У роману ,,Рођака Бета“ имате
извесног барона Илоа. Ило, који је развратник, то је његова страст, а у ,,Трагању за
апсолутним, страст Балтазара Клаеса је истраживање. Дакле, људи су робови својих
страсти.

Е сад, свакако најзагонетнији је лик Вотрена. Дакле, Балзак чича Горија назива Христом
очинства, видећи у њему жртву друштва због превелике родитељске љубави. Он ипак не
види чича Горија као правог бунтовника. Дакле, прави бунтовник је Вотрен. Зато што
Вотрен одбацује друштвене законе, али тек након што их је врло добро упознао. Шта у
ствари Вотрен у том тренутку док се одвија радња у пансиону Воке, то је 1819 година,
чиме се он бави, то се открива касније? Одакле му новац? Полиција га јури, он је одбегли
робијаш, али тренутно, у времену романа, како он долази до новца? Он је нека врста
банкара. Криминалци њему полажу новац на чување и он их улаже у легалне послове, на
тај начин обезбеђујући себи додатну зараду. Он води рачуна о новцу тог подземног света.
Занимљив је тај његов однос према Растињаку. Шта он каже Растињаку? Он њему
директно каже да га воли. Да ли сте приметили нешто сумњиво у ток његовом исказу?
Претпостављам да нисте. И Чича Горио исто каже Растињаку да га воли. Међутим, када
госпођа Мишонов, која је једна од станарки пансиона Воке, добија тајни задатак од
управника полиције Париза. Да Вотрену сипа дрогу у пиће, лек за успављивање како би он
нагло заспао, она га ударила о рамену, и онда се појављују некакви знакови, сетите се
Аристотела, препознавање по знацима, он има некакве знакове по кожи који се појављују
када се удари по његовим леђима. Када она преговара са управником полиције, а она при
том не зна да је он управник, мисли да је једноставно полицијски службеник који јој нуди
новац, а она тргује, тражи више новца, у том разговору полицајац изговара речи ,,Он не
воли жене“. Нека друга, млађа жена би могла то да уради без тог напитка, отприлике је тај
контекст. Касније се испоставља у другим романима да је он хомосексуалац. То мушко
пријатељство, та мушка част за коју се он залаже у разговору са младим Растињаком, и та
очигледна наклоност коју он показује према њему, на један чудан, необичан начин из те
перспективе злочинца. Чак кад Растињак жели да се обрачуна са њима, Вотрен му
директно каже: могао бих те сад убити или изазвати на двобој, али нећу да те убијем. Да
је он хомосексуалац, не види се из овог романа, касније се тек испоставља да то мушко
пријатељство за које се Вотрен залаже није ништа друго него хомосексуализам. У
роману ,,Рођака Бета“ он се ту на кратко појављује, појављује се као полицијски
службеник. Дакле, овде је ухапшен а на крају је пристао да ради за полицију. Е сад, оно
што је важно из ове перспективе, он добро познаје друштво, показује отпор према том
друштву, и као што сам рекао дубоко верују у то ,,мушко пријатељство“. И стварно ужива
велико поверење робијаша те је у том смислу ,,частан човек“, те друге кодексе, он неће,
ни на један начин, бар се тако чини у овом роману, прекршити, мада у ,,Рођаци Бети“
видимо да он постаје полицајац. Дакле, то је некакав морал типичан за криминалце и за
гангстере, тако да овај роман има снажне карактеристике криминалистичког романа.
Имате криминалистичку причу. Имате полицију која тражи одбеглог робијаша који је
високо позиционарн у том подземном свету, имате господина Боареа и госпођицу
Мишоно који су станари пансиона Воке а уствари су полицијски доушници. То се на крају
разоткрива, и чак војска се укључује у хапшење једног човека. Дакле, не само да
жандарми улазе, него војска обезбеђује читаву кућу, двориште, да он случајно не би
побегао, и постоји план да га убију, да га испровоцирају, да он пружи отпор те да га убију
на лицу места. Међутим, он, како то Балзак пластично и верно приказује, задобија
дивљење станара пансиона Воке, дакле у том тренутку скочио је као звер да се обрачуна
са полицајцима, али разумео је који то план, те се у покрету зауставио, смирио се, позвао
присутне као сведоке да се он предаје и да не жели да пружи никакав отпор. Тако да
Вотрен такође има неке симболичке карактеристике, то су одлике сатанистичке лукавости,
црте цинизма изразито присутне у овом лику и та наклоност према Растињаку; он му
опрашта његову непослушност, што иначе не би другоме опростио.

Што се тиче Растињака, можемо његову судбину анализирати у односу пре свега према
женама, према Анастазији, грофици де Ресто, итд, и оно што бих овде истакао јесте да је
приказујући Растињакову судбину, ,,Чича Горио“ задобио снажне одлике психолошког
романа. Јер он, Растињак, постепено показује и прилагођавање друштву, али и његову
моралну деградацију. Њему врло тешко пада да тражи мајчину и сестрину уштеђевину,
онда сам себе уверава, заварава да је лудо заљубљен у Делфину. Зашто? Па ако јој је
пришао из љубави, онда јој није пришао из користољубља, а то није оно што му је Вотрен
предложио да уради са Викторином. И заправо једине две моралне и психолошки
стабилне су споредне личности, то већ споменута девојка Викторина Тајфер и студент
медицине Бјаншон, Растињаков пријатељ, студент медицине. Читалац је дакле у том
постепеном, фином развијању психологије Растињаковог лика увучен у уверење да су
Растињакови поступци мање или више оправдани. Да некако Балзак успева да придобије
читаоца на Растињакову страну, односно да правда Растињакове у основу нечасне
поступке. И заправо права анализа друштва и Растињака дата је кроз Вотренова уста, где
он каже да је новац највиша стварна вредност, а слава и богатсво припадају највештијим и
најбезобзирнијим.

Што се тиче овог Бјаншона, да ли вас он подсећа на једног другог пријатеља, лика? На
Разумихина. Не постоје директни докази, али сличност је велика. У тим својим моралним
дилемама, Растињак пита свог доброг пријатеља Бјаншона који је рационалан и стабилан;
он је одлучио, он каже Растињаку, одлучује се за рад. Новац или рад, одлучује се за рад.
Завршиће медицину, вратиће се у провинцију, живеће скромно али ће бити срећан. А
овде на извесном месту, Растињак га пита да ли је читао Русоа, мада то место није
заправо из Русоа него из књиге ,,Дух хришћанства“. Пита: сећаш ли се оног места где он
пита свог читаоца шта би он урадио када би само својом вољом, не мичући се, убио једног
старог Мандарина у Кини. Бјаншон одговара да се сећа, и да је већ код свог тридесет
трећег Мандарина. Растињак му каже да се не шали већ да му озбиљно одговори на
питање. Бјаншон покушава опет да се нашали да избегне питање, али закључује да је ипак
за то да Кинез живи. Иначе се у разговору спомиње Наполеон, а сећате се Раскољникове
дилеме. Да ли је он човек тог наполеонског кова који може да убије ваш, у питању је
некорисна старица, зеленашица, зарад неког вишег циља. То поређење са Наполеоном
имате и у ,,Црвеном и црном“ само што је овај лицемер па одустаје од свог наполеонског
пута. А и овде имати дилему: да ли би убио Мандарина, мислима, на даљину, да би на тај
начин дошао до новца. Такође, карактеристика реализма, младог човека који би хтео да
оствари своје циљеве што пре, и онда се наравно јављају те моралне дилеме.

Дакле, видели смо: криминалистички роман, билдунгс роман, психолошки роман,

друштвени роман; нарочито код Вотрена имамо критику друштва.