БЕОГРАДСКА АКАДЕМИЈА ПОСЛОВНИХ И

УМЕТНИЧКИХ СТРУКОВНИХ СТУДИЈА

ОДСЕК ПОСЛОВНИХ И ИНФОРМАТИЧКИХ СТУДИЈА
Студијски програм: Рачуноводство, контрола и ревизија

Приступни рад из предмета: Пословне комуникације

Тема: Природа морала и етике

Наставник: Студент:
Снежана Лекић Анђела Ивошев

Бр. индекса:
3R9/0024/22

Београд,
2023.
Садржај
Увод...........................................................................................................................................3
1.Етика......................................................................................................................................4
1.1.Етичке теорије...............................................................................................................4
1.2.Пословна етика..............................................................................................................8
1.2.1.Етички проблеми и етичка питања у пословној етици.........................................9
2.Морал...................................................................................................................................13
2.1.Формирање и елементи морала................................................................................13
2.2.Развијање морала код људи/појединца...................................................................15
Закључак................................................................................................................................19
Литература.............................................................................................................................20

Увод

2
Друштвене норме су један од темеља цивилизованог уређеног друштва, неопходни
услов заштите основних људских права, економског и технолошког напретка, део
културе једне друштвене заједнице (Маринковић и сар., 2013).
Термини „етика“ и „морал“ се у свакодневној комуникацији често преплићу и
синонимно користе. Стога је неопходно, на самом почетку, указати на разлику између
етике и морала. Морал израста из човековог разума, почива на његовим
интелектуалним способностима и планирању сопствених поступака, али, исто тако, он
садржи и ирационалне и нагонске елементе. Насупрот моралу, етика се бави анализом,
објашњавањем и разумевањем морала и формулисањем и образлагањем принципа
исправног поступања. Укратко, морал подразумева правила, етика је постављање
правила (Вуковић и сар., 2020).
По начелима здраворазумске и научне логике човек је једино биће у природи које
поседује морал и етику. У својој свести, у систему вредности, у начину понашања у
свакодневном животу има јасну линију разделницу између добра и зла. Када је свет око
себе, своје природно и друштвено окружење почео да посматра другачије, не само
чулима, човек је заправо почео да гради свој морални став о себи, о људима који га
окружују, о друштву и времену у коме живи. Тако настају морални судови, као један од
основних оријентира у друштвеном понашању човека (Маринковић и сар., 2013).
Сама цивилизација је етичка категорија, или другим речима, цивилизација настаје онда
када људско биће почиње да посматра свет око себе и самог себе у етичким
категоријама. Етичка суштина односа према раду, као моралној вредности остаје
константа, али се са успостављањем и развојем, капиталистичког, тржишног начина
производње, отвара ново поглавље у њеном схватању и утицају на укупне токове
економског и друштвеног живота, као и однос на укупни систем етичких вредности у
друштву (Маринковић и сар., 2013).
Овај рад истиче значај (исправног) поседовање етике и морала у савременом друштву и
начину пословања. Људи, што више знају и читају о природи морала и етике, могу да
препознају и спрече манипулацију од стране другог појединица или организације,
уколико су вођени исправним моралним и етичким начелима. Тако ћемо свет учинити
бољим местом за живот садашње и будуће генерације.

1. Етика

3
Етика је филозофска дисциплина која за свој предмет истраживања има морал,
моралне вредности, моралне појаве и критеријум моралности. Такође се одређује
и као теорија о доброме и о томе што ваља, односно што треба да се чини и како треба
да се поступа. У последње време се интензивно развија примењена етика, која кроз
своје разне области (пословна етика, био-етика, еколошка етика, итд.), истражује
шта је исправно или прихватљиво а шта није у посебним областима људске праксе и
који су разлози зашто је тако (Бабић, 2008).
У најширем смислу се дефинише као: наука о моралу (филозофија), односно наука која
се бави испитивањем морала: тежећи да га опише, објасни и разуме; настојећи да јасно
утврди, формулише принципе и правила којима се треба руководити, односно шта
треба чинити и којих се принципа при том треба придржавати. Етику занима људско
понашање које се схвата као делатност која се упражњава свесно и, у великој мери,
вољно (Вуковић и сар., 2020).

1.1. Етичке теорије

Две најважније етичке теорије су утилитаризам и деонтолошка етичка теорија

(Бабић, 2008; Вуковић и сар., 2020):
Утилитаризам – најчешће се одређује као етичка теорија према којој се неко деловање
оцењује као морално уколико се таквим деловањем остварује, или се тежи остварити,
највеће добро за највећи број људи на које то деловање утиче. У противном, деловање
је неисправно, односно неморално. Ако два различита деловања воде стварању
подједнаке количине добара, онда су она једнако вредна са моралне тачке гледишта, те
се било које деловање може одабрати. Уколико постоје само две алтернативе, а обе
наносе више зла него користи, онда постоји морална обавеза да се одабере она која
наноси мању штету. Људи упоредним сагледавањем различитих могућности
(алтернатива) које им стоје на располагању бирају, по правилу, оне за које сматрају да
ће донети више користи него штете. Због тога утилитаристички приступ налази широку
примену у многим облицима доношења одлука, посебно у области пословања.

Примена утилитаризма
Добре стране утилитаризма се испољавају у ситуацијама:
1. Када су ресурси ограничени или оскудни;
2. Када постоји сукоб између приоритета;
3. Када нема јасног избора који би задовољио све заинтересоване стране;
4. Када су велики и хетерогени колективитети укључени у одлучивање по
принципу тзв. „нулте игрe“ – добитак једне стране одговора губитку друге
стране.

Утилитаристичка анализа састоји се од низа корака које би требало предузети у

процесу разрешавања неког проблема, односно доношења одлуке. Ричард ди Џорџ
идентификује девет фаза у спровођењу утилитаристичке анализе:
1. Брижљиво одређивање радње која ће се вредновати;

4
 2. Идентификовање свих на које ће та радња непосредно или посредно утицати;
3. Разматрање у смислу да ли постоји неки доминантан, очигледан разлог који има
толику важност да друге разлоге ставља у други план;
4. Евидентирање свих одговарајућих добрих и лоших последица радње по оне на
које та радња има непосредно дејство, унапред у мери у којој је то могуће, те,
сагласно томе, разматрање могућих исхода и вероватноће њиховог дешавања;
5. Одмеравање резултата „добрих“ и „лоших“ последица имајући у виду
квантитет, трајање, блискост или удаљеност, плодоносност и чистоту сваке
вредности (врсту добра и врсту зла), као и релативну важност ових вредности;
6. Извођење сличне анализе, ако је то потребно, за оне који су изложени посредном
утицају неке радње;
7. Сабирање свих добрих и лоших последица како би се извео одговарајући
закључак (ако радња доноси више добра него зла, радња је морално исправна,
односно, ако радња доноси више зла него добра, она је морално лоша);
8. Разматрање могућих алтернативних радњи, уз спровођење претходних
активности за сваку од алтернативних радњи;
9. Упоређивање резултата свих радњи (радња која доноси највише добра – или
најмање зла, уколико ниједна не доноси више добра него зла –међу онима које је
могуће предузети јесте морално исправна за извођење).

Деонтолошке етичке теорије полазе од става да су људи дужни чинити одређене

радње без обзира на специфичне околности (на пример, жеље, мотиве, хтења,
последице итд). Према човеку би се требало односити као према циљу, а не као
средству за постизање својих циљева. Деонтолошке теорије прописују одређена
деловања која је забрањено чинити као што су, на пример, искази:
  ,,Не кради!“
 ,,Не убиј!“
  ,,Не раскидај уговор!“

Према деонтолошким теоријама нека деловања су лоша сама по себи, те се самим тим
не смеју чинити, упркос добрим последицама које из таквог деловања могу проистећи.
Лаж, или скривање истине, у специфичним околностима може да користи. Али, како је
лагање зло по себи, таква радња се према деонтолошким теоријама забрањује.
Деонтолошке теорије покушавају да утврде морални закон којим би се деловања
разврставала на она која би требало чинити и на она која се не смеју чинити. То значи
да се деонтологизам заснива на ауторитету прописа и дужности. Најпознатија
јеКантова (1720-1804) деонтолошка теорија. Суштина ове теорије изражава се исказом
у облику Кантовог категоричког императива: ,,Ради тако да максима твоје воље може
постати општи принцип законодавства.“ Моралност и моралне обавезе, према Кантовој
етичкој теорији, човек сам себи намеће. Моралне обавезе не проистичу, како су
тврдили филозофи пре Канта, из религије, ауторитета или знања и склоности
појединаца. У жижи интересовања Кантове критичке филозофије налази се сазнајни и
делатни човек, усмераван врховним моралним законом, у чију се суштину може
проникнути изналажењем одговора на основна филозофска питања која је Имануел
Кант поставио на следећи начин:
 ,,Шта могу да знам?“

5
   ,,Шта треба да чиним?“
  ,,Чему могу да се надам?“

До моралности се долази разумом, што добро описује следећи исказ – Кантова општа
препорука: ,,Буди храбар, служи се разумом!“
Дужности се према Кантовој етици могу поделити на савршене и несавршене.
Савршене дужности су тзв. „негативне дужности“ које предупређују деловања која оне
забрањују. Такво је, рецимо, правило: ,,Не подмићуj!“ Ова заповест се односи на све
људе те је у том смислу савршена С друге стране, много је дужности које се не могу
спецификовати са истом прецизношћу и које не обавезују пођеднако строго. То су
несавршене дужности. Код њих је неодређен предмет дате радње, степен до којег се
правило мора поштовати, те и једно и друго. Дужност помагања људима у невољи,
премда задовољава све три провере категоричког императива, пример је несавршене
дужности. У чему се састоји несавршеност ове дужности? Несавршена је зато што
степен у којем нас ово универзално правило обавезује зависи од наше могућности да
помогнемо другима, и зато што нисмо обавезни па помажемо свима другима већ само
некима. Тако нам правило допушта извесну меру слободе у испуњавању.
Поред општих моралних обавеза, људи испуњавају и читав низ посебних моралних
обавеза. И ове обавезе имају својства општости и универзалности, али не у смислу да
оне важе за све особе, већ само за особе које се налазе у истом или сличном положају.
Ове обавезе је могуће избећи уколико особа, на пример, не ступи у одређен облик
социјалних односа (брак, породица итд). Премда је могуће навести мноштво посебних
обавеза, три групе ових обавеза заслужују нарочиту пажњу:
1. Обавезе које проистичу из посебних односа;
2. Обавезе које проистичу из посебности послова које људи обављају;
3. Обавезе које проистичу из посебних улога које људи имају.

Из односа у браку, или породици, проистиче читав низ посебних обавеза. Тако, рецимо,
људи који су супрузи или супруге имају додатне посебне обавезе – пружање љубави,
верност, брига о члановима породице – које други људи немају (у овом случају,
неожењени мушкарци или неудате жене).
Са становишта пословања је најинтересантнији тип посебних обавеза – онај који
проистиче из улоге коју нека особа има у свету рада. Човек прихватањем посла
преузима и извесну улогу и обавезан је да предузима прописане радње које су сагласне
његовој улози у оквиру организације. Обавезе водећег менаџера неког предузећа
разликују се од обавеза непосредног извршиоца. Ипак, сваки од њих је одговаран за
испуњавање обавеза које су усклађене с њиховим конкретним положајима. У многим
професијама су формално уређене посебне обавезе које припадници те професије
прихватају, како индивидуално, тако и колективно. Додатне моралне обавезе узимају у
обзир специфичности односа, поступака, улога или положаја. Лекарска друштва су,
рецимо, позната по јасном одређивању правила моралног понашања. Слично овоме,
универзитети широм света (укључујући и европске) све јасније дефинишу правила рада
с обзиром на то да се све учесталије јављају примери неетичког понашања у академској
заједници – посебно када се ради о плагирању.

6
Са становишта моралних дужности може се говорити и о посебном типу обавезе –
стремљењу ка моралним идеалима и савршенству. Премда човек не може да постане
савршено биће, његова тежња ка савршенству има свој смисао у настојању да се у
највећој мери искористе његови потенцијали. Колико ће у томе успети зависи од
талента, способности и специфичних околности у којима се особа налази. Ипак, људи
чине више него што је неопходно и постају морални хероји. Иако већина људи сматра
да у сопственом животу може да учини више него што се од њих минимално захтева,
могућности за понашање у складу са моралним идеалима у области пословања су
скромне. Разлог лежи у томе што средства фирме припадају деоничарима, и што би
њихово коришћење за постизање не моралног минимума, већ неког вишег моралног
идеала, а које би предузела управа, по свему захтевало неко с послом везано (не просто
морално) образложење, ако не и одобрење деоничара.
Има предузећа која делују превазилазећи морални минимум. Постизање моралних
идеала у пословању може да се испољи као:
1. Изврсност у производњи;
2. Опредељење за политику неотпуштања радника;
3. Измештање производних капацитета у привредно заостали део земље како би се
поспешио економски развој таквог региона;
4. Увођење нове технологије која је еколошки прихватљива итд.

Добре и лоше стране деонтологизма

Добра страна деонтологизма огледа се, пре свега, у разврставању деловања човека на
обавезна (нужна), допуштена и забрањена, а која су у складу са свакодневним
интуицијама о њима. У деонтолошким теоријама може се пронаћи одговор на моралне
дилеме у којима се не могу сагледати последице, а не може се наћи ни узор у другом
човеку који би био од помоћи. Најзад, инсистирање на доследности и дужности указује
на начин на који човек може да превазиђе уобичајене људске слабости, те да делује на
моралан начин. Од негативних страна деонтологизма најчешће се указује на:
1. Превелики формализам (инсистирање на форми на уштрб садржаја, чиме се
запостављају људске потребе);
2. Могућност сукоба дужности (на пример, настојање наставника да по сваку цену
одржи висок ниво знања студената, без обзира на то што ће многи студенти због
тога изгубити статус студента);
3. Ограничавајуће деловање на развој личности (не допушта понашања другачија
од прописаних).

1.2. Пословна етика

Пословна етика представља део примењене етике који се бави бизнисом. Под бизнисом
се подразумевају све врсте економских трансакција размене између појединаца, између
појединаца и профитабилних организација и између профитабилних организација и
других организација исте врсте. Бизнис, очигледно, обухвата разноврсне делатности
које се обављају почев од производње, па до продаје и куповине добара и услуга у
циљу остваривања добити. Пословна етика се може сагледати као примена принципа
пословања на пословно понашање тако да се поистовећује са људским и пословним

7
достојанством запослених, високим степеном личног и општег пословног морала, који
изискује висока профитабилност и ефективност пословања. Сви учесници у пословном
свету неминовно се сусрећу са (Вуковић и сар., 2020):
1. Изборима у оквиру закона – да ли законе и прописе уважавати или не;
2. Изборима у оквиру економских и социјалних питања која нису законом
обухваћена – начин на који се једна особа односи према другој (моралне
вредности: искреност, испуњење обећања, избегавање наношења повреде,
својевољна надокнада штете и сл.);
3. Изборима који подразумевају давање предности личним изборима – одлуке о
питањима власништва, расподели новца и сл.

С обзиром на комплексност горенаведених избора не би требало да изненађујуће делује

присуство сукоба поверења која прати рад већине савремених организација. Као могуће
решење предлаже се тзв. споразумна пословна етика којом би се корпоративни интерес
подредио стварању вредности у смислу пружања услуга другима (Вуковић и сар.,
2020).
Разлози који су довели до побољшања позиције етике у пословном свету су бројни.
Менаџери су постали свесни губитака насталих као последице скандала у којима су
биле умешане њихове компаније (високе новчане казне, ремећење уобичајене радне
рутине, низак морал запослених, флуктуација радне снаге, тешкоће у запошљавању
нових радника, преваре унутар компаније и губитак поверења јавности у њен углед).
Упркос томе што се поимање етике у пословању разликује од земље до земље и мења у
зависности од друштвено-економских и историјских околности које владају, основни
смисао је исти – етика има своје место у бизнису исто као што има у другим областима.
Међутим, компаније се у свом пословању често суочавају са опречним ситуацијама,
при чему су морална начела у супротности са њиховим економским и другим
интересима. Под таквим околностима, треба тражити решења тек након анализе
целокупног окружења, ограничења и захтева и могућности за достизање заједничких
циљева (Вуковић и сар., 2020).
Пословна етика се може схватити и као скуп принципа и правила понашања који се
заснива на општој и пословној култури, укључујући и принципе и правила који
доминирају у интерперсоналној комуникацији. То значи да се под пословном етиком
подразумева и пословна комуникација која проистиче из односа пословне културе и
етике у пословању. Пословна култура је од значаја, јер се темељи на општој култури,
култури говора и лепог понашања, култури усмене и писмене комуникације. Све је то,
несумњиво важно за контакт пословних партнера. Елементи који улазе у састав
пословне етике, као посебне научне дисциплине, су (Вуковић и сар., 2020):
1. Одговорност (лична и друштвена, посебно корпоративна одговорност);
2. Одлучивање;
3. Корпоративна култура, пословна комуникација (посебно односи с јавношћу);
4. Норме пословног понашања;
5. Укупна етичка мисао (основни принципи моралности).

1.2.1. Етички проблеми и етичка питања у пословној етици

8
Етички проблеми се најчешће јављају као последица сукоба између личних моралних
ставова и вредности које појединац има, с једне, и вредности и ставова организације
или друштва у оквиру којих појединац ради и делује, с друге стране. Ови проблеми
настају у пословним односима као последица извесних поступака у пословању као што
су, рецимо, мито, давање поклона, поткупљивање, дискриминација путем цена итд
(Вуковић и сар., 2020).
Стандардне или уобичајене етичке проблеме,који се јављају у свим подручјима
пословне етике, могуће је сврстати у неколико категорија (Вуковић и сар., 2020):
1. Проблеми сукоба интереса (јављају се у ситуацијама када појединац у процесу
доношења одлуке мора да одлучи да ли ће предност дати својим личним
интересима или интересима организације у којој ради);
2. Проблеми честитости (извор ових проблема у пословању настаје због тога што
многи учесници у пословним односима бизнису прилазе као својеврсној „игри”,
настојећи да је воде по сопственим, а не по правилима друштва);
3. Проблеми у комуникацијама (погрешне информације могу уништити поверење у
неку организацију);
4. Проблеми организационих односа (организациони односи обухватају понашање
запослених у једној организацији према свим заинтересованим странама, што
значајно утиче на стабилност организације).

Пре него што одређена ситуација прерасте у етичку дилему, која захтева одлуку или
акцију (деловање), корисно је да појединац себи постави и одговори на низ питања као
што су (Вуковић и сар., 2020):
 ,,Шта су моје основне вредности и веровања?“
 ,,Шта су основне вредности и веровања моје организације?“
 ,,Чије вредности, веровања и интереси могу бити угрожени овом одлуком?
Зашто?“
 ,,Коме ће користити, а коме нанети штету, моја одлука или одлука моје
организације?“
 ,,Да ли ће одлука утицати на (или променити) моје властите вредности и
основне вредности моје организације?“
 ,,Како ће се на мене и организацију одразити одлука?“

У циљу разрешења етичких дилема пословна етика примењује критеријуме који

почивају на вредностима које се најчешће узимају у разматрање приликом одлучивања.
У том смислу се издвајају (слика 1, Вуковић и сар., 2020):
1. Утилитаристички приступ – етички концепт који се усредсређује на понашање и
на резултате, а не на мотиве. Сматра се, по овом приступу, да су етичке оне
одлуке и понашање које доноси „највеће добро за највећи број људи“, иако то
може бити на штету мањине, то јест оних који имају малу моћ;
2. Приступ моралних права – полази од тога да никакве индивидуалне одлуке не
могу ускратити човеку његова основна права. Морална права која се морају
поштовати приликом доношења одлука обухватају:
 право на слободно изјашњавање; право на приватност; право на слободу
избора;
 право на слободу говора;
9
  право на равноправан третман;
 право на живот и безбедност.
Приступ моралних права упозорава менаџере на оно што не смеју чинити
како би њихове одлуке биле етичке. То је етички концепт који у
просуђивању етичности одлуке и понашања менаџмента узима у разматрање
праведност и непристрасност у расподели добити и трошкова (користи и
штете) између појединаца и група;
3. Приступ праведности (етичност) – приликом одлучивања и понашања постиже
се практичним спровођењем начела правде. Принцип права је тесно повезан са
категоријом дужности оних који морају: поштовати та права (на пример, не
угрожавати право на слободу другог појединца) илиомогућити та права (рецимо,
омогућити право на образовање, здравствену бригу итд). Поштовање права
сматра се уважавањем људског достојанства. Ово често служи као критеријум за
доношење морално (углавном законски) заснованих одлука. посебно је важан
код расподеле остварених добара, код расподеле посла који неко мора да обави
како би се до тих добара дошло, те код расподеле ризика.

Слика 1. Критеријуми етичког одлучивања

(Вуковић и сар., 2020:82)1

Дакле, за менаџере су битна три посебна принципа етичког одлучивања у савременом

пословању (Вуковић и сар., 2020):
1. Начело дистрибутивне правде – појединци се не смеју неједнако третирати на
основу произвољно одређених обележја. На пример, у некој установи не би
требало да постоји разлика у зарадама између мушкараца и жена за једнако
стручан посао (рецимо, за посао васпитача). Дистрибутивна праведност може
попримити различите облике: може се, рецимо, примењивати расподела према
потребама оних који су на неки начин укључени у производњу тих добара,
према њиховим заслугама или непристрасно (одвојено од властитих интереса);
2. Начело процедуралне правде – истиче потребу да се запослени придржавају
правила организације (и у случајевима спутавања одређених слобода), све док је
она праведна и док они својевољно прихватају награде које им организација даје
како би унапредила властите интересе;

1
Вуковић и сар., 2020:82. Пословна етика. Бор: Технички факултет.

10
 3. Начело компензаторне правде – истиче потребу примерених компензација за
улагања и доприносе појединаца, с тим што би организација требало да
појединцима надокнади трошкове озледа и губитака.

Сва три горенаведена принципа инсистирају на дужностима појединца, односно

(Вуковић и сар., 2020):
 ,,Дужан си мислити на последице!“
 ,,Дужан си поштовати нека права!“
 ,,Дужан си праведно расподелити добра!“

Боуви и Шнајдер (eng. Bowie and Schneider) предлажу десет универзалних етичких
смерница (Вуковић и сар., 2020):
1. Поштовање свих људи без обзира на боју коже, религију и сл. Сваки појединац
треба да негује своје манира, пита друге за мишљење и похвали успехе других;
2. Не лагати. Говорење истине је универзални етички стандард. Ипак, у пословном
свету, истина често може допринети пропасти компаније. У тим околностима
неизношење истинитих чињеница није исто што и лаж, те менаџер може избећи
одговор на питања позивајући се на пословну тајну;
3. Не подмићивати. Само један чин подмићивања може начинити компанију
рањивим у смислу да ће се од појединца захтевати „поклони“ сваки пут када му
је потребна нека дозвола или услуга;
4. Штитити животну средину. Сваки друштвено одговоран појединац и компанија
теже да заштите и унапреде животну средину и обезбеде корист за људе који се
у њој налазе. Уколико компанија запошљава људе, а истовремено, на пример
загађује воду из окружења чинећи је неупотребљивом, у том случају она не
пружа никакву корист заједници. Појединац треба да очисти неред иза себе.
Уколико допринесе некој незгоди или на било који начин, посредно или
непосредно, угрозио животну средину, треба да се потруди да санира последице
самостално или уз помоћ других;
5. Преузети одговорност. Руководство компанија често избегава да сноси
одговорност за своје активности које су довеле до лоших последица, и то због
бриге да ће доживети велики финансијски губитак или створити о себи
негативну слику у јавности. Међутим, врло често се грешка може „исправити“
уколико се компанија отворено суочи са проблемом, понуди искрено извињење
заинтересованим странама, отклони штету и предузме све кораке како би се
избегло понављање проблема у будућности;
6. Играти по правилима. Кршење правила угрожава универзалне етичке стандарде
искрености и поверења и ниједан посао не може дуго опстати без примене ових
принципа. У пракси се често прописи и правила могу испоставити као
бескорисни или неефикасни. Начин за борбу против оваквих правила није
њихово кршење, већ тежња да се надређенима укаже на недостатке и да се
изврше измене;
7. Вредно радити. Трудити се да на радном месту пружити свој максимум,
долазити на посао и одлазити са посла на време, појединац треба да искористи
вештине и таленат како би остварио сопствени, али и интерес компаније;
8. Не дозволите да успех заслепи. Пословни успех је најчешће последица тимског
рада у комбинацији са срећним околностима. Уколико све заслуге приписујемо
11
 искључиво себи, постајемо арогантни и слепи за дешавања која могу угрозити
пословање у будућности;
9. Бити великодушан. Великодушност је радовати се и туђим успесима и срећи,
опростити грешке својим колегама и да саосећање са онима који су у тежој
ситуацији. У организацијама које одликује дух дарежљивости и
великодушности, помоћ се пружа зарад саме помоћи и подстицања осталих
запослених да се понашају исто, а не зарад бољег публицитета. На тај начин,
ствара се корпоративна култура у којој се успех мери, не само оствареним
профитом, већ и степеном етичког понашања.

4. Морал

12
Реч „морал“ има бројна значења. Тако на пример, неке особе називамо моралним или
неморалним, извесна деловања зовемо моралним или неморалним, али, исто тако, и
поједине економске системе, друштвене установе и начине пословног понашања
именујемо као моралне или неморалне. Уобичајено морално искуство човека, које се
изражава моралним језиком, обухвата морална веровања, моралне судове и морална
осећања. Моралним судовима се вредносно процењују људи, поступци или установе.
Неки поступак се, рецимо, може оценити као добар или лош, исправан или погрешан,
поштен или непоштен, правичан или неправичан итд. Али, судовима се изражавају и
емоције – позитивне према добрим радњама, а негативне према рђавим поступцима
(Вуковић и сар., 2020).
Изразом „морал“ се описују само оне особе које делују у складу с моралним законом и
то зато што знају шта тај закон захтева. Уједно, поступање таквих особа је усаглашено
са њиховом моралном свешћу; такве особе јасно разликују добро од лошег (Вуковић и
сар., 2020).
Највећи број дефиниција морала одређује морал као једну врсту друштвених норми о
људском понашању. Кад се морал сагледава као скуп норми одређене врсте, онда се
може констатовати да постоје два „најраспрострањенија“ значења овог појма (Вуковић
и сар., 2020):
1. Врста норми које имају одређену садржину и тиме се обухвата садржински
(материјални) појам морала;
2. Норме које имају одређени облик (форму) и њиме је обухваћен спољни
(формални) појам морала.

Свест о моралној норми човек стиче током дуготрајног процеса социјализације.

Захваљујући томе човек може, када се нађе у датој ситуацији, спонтано да реагује на
начин који је друштвено прихватљив (Вуковић и сар., 2020).

2.1. Формирање и елементи морала

Формирање (образовање) морала подразумева његово стварање, ширење и

наслеђивање. Друштво као творац морала одређује понашање људи у оквиру
различитих нивоа друштвене организације – скупина, група, класа, и слично (Вуковић
и сар., 2020).
Морал се не ствара одједном, плански, организовано, већ углавном настаје под
утицајем неорганизованих друштвених чинилаца. Стварање морала је дугорочан,
најчешће неорганизован, самоникли, па и стихијски процес који понекад вековима траје
(Вуковић и сар., 2020).
Актуелни морал једне друштвене групе се преноси на другу и она такав морал усваја.
Ово ширење морала се одвија на пасиван и активан начин. Активно ширење морала
представља организовано деловање носилаца морала једног друштва (или групе) путем
пропагирања, проповедања и наметања свог морала другим друштвеним групама.
Пасивно ширење морала је везано за стицај специфичних друштвених околности које
се одражавају на усвајање моралних норми једних од других друштвених група
(Вуковић и сар., 2020).

13
Наслеђивање морала представља процес преношења већ створеног морала на нове
генерације које дотле нису имале никакав морал и која га сад први пут стичу усвајајући
морал претходног поколења. Током процеса усвајања морала, појединци и друштвене
групе стичу свест о специфичној моралној обавезности актуелног морала датог
друштва на три начина (Вуковић и сар., 2020):
1. Стварањем сопственог морала;
2. Позајмљивањем морала који се шири;
3. Наслеђивањем морала од старијих нараштаја.

Сматра се да је морал усвојен онда када конкретна друштвена група стекне свест о
обавезности примене понуђених моралних норми, односно када њени припадници
почну да се понашају у складу са тим нормама, те да их у практичном деловању и
примењују. Усвајање новог морала није једноставан процес. Tо се нарочито односи на
друштва која пролазе кроз турбулентне промене. Пример таквих промена је
трансформација бивших источноевропских, социјалистичких друштава у друштва са
капиталистичким привредним системом (Вуковић и сар., 2020).
Као систем спонтано насталих и добровољно прихваћених норми о људском
понашању, морал представља веома сложену појаву која се састоји из већег броја
елемената. Неки аутори као посебан елемент морала издвајају и морално понашање
(деловање). Морална деловања појединца се испољавају кроз примену моралних норми
као императива и њихову обавезност у свакодневном животу. Међутим, бројни аутори
разликују три елемента морала (Вуковић и сар., 2020; Morgan et al., 2016):

1. Моралне норме

Моралне норме се разликују на основу моралних принципа.Оне сваком члану заједнице

омогућавају конкретно морално деловање. Оно што је значајно за моралну норму је то
да човек у свом свакодневном деловању одређује поједино понашање као људско или
нељудско, хумано или нехумано, добро или лоше, пожељно или непожељно, односно
као позитивно или негативно. Свако друштво, класа или слој својим нормама одређује
дужности и обавезе својим члановима, али и понашања у друштву. Морална норма,у
том смислу, представља објективну чињеницу, односно представља основу за изрицање
моралног суда. На темељу моралне норме суди се и даје мишљење о вредности
понашања појединца или групе. Када не би постојале моралне норме људи не би могли
да посуђују да ли је неки поступак моралан или није. Дакле, моралне норме
успостављају сами људи и друштво – спонтано.

2. Морални суд

Морални суд представља став друштва или појединца о датом, конкретном моралном
понашању које може бити добро или лоше, позитивно или негативно, итд.
Доношење одговарајућег моралног суда је предуслов да човек као практично биће
усвоји моралне норме, те да се према њима понаша и формира однос како према себи,
тако и према другим људима. Моралним судовима се, рецимо, тврди да је неки

14
поступак добар, те се према таквом деловању заузимају позитивни ставови прихватања,
дивљења и сл.. С друге стране, оно што је лоше одбацује се, уз заузимање ставова
осуде, прекора, презира итд. При доношењу моралног суда нису битне само чињенице
које се односе на повреду моралне норме, већ и намера (мотив) прекршиоца норме
током предузимања одређене радње. Моралне судове не би требало доносити олако,
будући да би то могло нанети штете особама које су предмет просуђивања у овом
смислу. Доношење моралних судова мора почивати на чињеницама, премда и ово
понекад не обезбеђује објективност моралног промишљања.
Морални суд доминира нашим погледом на друге. Људи рутински стварају утиске о
особинама појединца на основу понашања које се може уочити. Пресуде о моралној
одговорности ће вероватно играти посебно утицајну улогу у томе како људи гледају на
друге. Неколико истраживачких програма се приближило идеји да дводимензионална
структура може да објасни већину друштвених евалуација:
 Једна димензија одражава компетенцију или способност укључујући атрибуте
вештине и интелигенције (или недостатак истих);
 Друга димензија одражава међуљудску топлину или морал, укључујући
интегритет и добронамерност.

3. Моралне санкције
Моралне санкције су спонтане реакције друштва и самог појединца према себи због
непоштовања моралних норми. Моралне санкције су показатељ да друштво будно
прати понашање људи кроз призму моралних норми.
Моралне санкције се деле на:
1. Унутрашње (личне) – ова морална санкција је, у првом реду, грижа савести,
али се може испољити и кроз жељу за самокажњавањем или кроз осећање
презира према самом себи, неодређеног страха, опште нелагодности. Постоје
и позитивне моралне санкције – похвале, добре речи и сл.
2. Спољашње (друштвене) – друштвене моралне санкције се манифестују као
морална критика и морална подршка. а особу која поступа само под утицајем
средине у којој живи (то јест, под притиском јавног мњења) каже се да има
хетерономну моралност.

2.2. Развијање морала код људи/појединца

Људи нису подједнако морално свесни, немају сви јасно изражен осећај дужности и
одговорности. Морална свест се манифестује на различите начине: у виду савесности,
поноса, части, доследности, одговорности, несебичности, упорности, енергичности,
поштења, храбрости, патриотизма итд. Морална свест је резултат процеса
социјализације. Структуру моралне свести чине три елемента (Вуковић и сар., 2020):
1. Сазнање (сазнање о могућим последицама одређених поступака и хтења у
односу на друштво и на средину у којој људи живе);
2. Осећање (предиспозиција која човека подстиче на деловање у складу са
усвојеним моралним нормама; осећања нагоне човека да поступа на моралан
начин);
15
 3. Снага воље (савладавање свих отпора који се јављају на путу моралног
поступања: нагона, осећања, навика, неизвесности, страха, физичког напрезања,
сујете, жеља и личних интереса).

Амерички психолог Лоренс Колберг утврдио је да постоје три равни у моралном

развоју индивидуе (слика 2, Вуковић и сар., 2020; Стојиљковић, 2000):

Слика 2. Равни моралног развоја људи, односно појединца, према Колбергу

(Вуковић и сар., 2020:20)2

1. Раван 1: Преконвенционална раван – издвајају се две фазе:

 „фаза кажњавања и послушности” (избегавање казне) – током ове фазе
индивидуа дефинише „добро” кроз безусловно придржавање правила и
поштовање ауторитета. Особе (посебно деца) у овој фази одговарају на
правила и одређења „доброг” и „лошег” изражена кроз физичку снагу
оног ко одређује правила. „Добро” и „лоше” зависе само од особе која
има моћ.
 ,,фаза тражења награде – изражава, уједно, жарку жељу индивидуе да
буде награђена. Деца, рецимо, жуде за родитељским похвалама, па самим
тим чине све оно што може увећати задовољство родитеља.
2. Раван 2: Конвенционална раван – на првом стадијуму ове равни моралног
развоја деца и млади реагују у складу са очекивањима родитеља или вршњака.
Моралне вредности деце и младих се може поделити на три периода:
 Први је период од приближно седме до девете године, у коме се наводе
конкретна дела (извршавање налога родитеља, физичка агресија,
изазивање материјалне штете), а разлози којима се она процењују су
утилитарног и хедонистичког карактера (искуство добре или лоше
последице по себе);
 Други период (до тринаесте године) време је промена и нестабилности, а
поступци се процењују на основу тога да ли изражавају бригу о другима
или обезбеђују добре последице по себе. Брига о другима, с обзиром да се
наводи као разлог доброг дела на свим узрастима, може се сматрати
константом моралности младих. Колберг за овај стадијум користи
синтагму „ред и закон“. Индивидуа одређује шта је добро разматрајући
2
Вуковић и сар., 2020. Пословна етика. Бор: Технички факултет.

16
 своју дужност према друштву, а не само према одређеним људима с
којима ступа у различите односе. Дужност, поштовање ауторитета и
одржавање социјалних веза постаје основа на којој израста морал
појединца;
 Трећи период одликује настанак и развој моралности која је везана за
унутрашње разлоге а много мање је одређена спољашњим притисцима.
Морални развој на овом узрасту може се довести у везу са тежњом за
самоостварењем личних потенцијала: добрим се сматра поседовање
позитивних особина личности, стицање знања, бављење омиљеном
активношћу, што изазива осећање задовољства собом.
3. Раван 3: Постконвенционална раван – последња раван моралног развоја
појединца јесте раван самоприхваћених моралних начела. Људи прихватају
морална начела, не зато што друштво то захтева од њих, већ због тога што сами
знају да су та начела исправна и прихватљива. Први стадијум
постконвенционалне равни одговара уговорним и индивидуалним правима.
Морал се заснива на правима појединаца, на споразуму између сагласних
одраслих особа, те на разумевању тог морала. Најзад, на другом стадијуму треће
равни људи су у стању да рационално одбране (образложе) морална начела која
одређују њихова деловања. Морални субјекти свесни су моралног закона и
делују у складу с њим – не због награде или казне (као у преконвенционалној
равни), и не зато што други кажу да тако треба (као у конвенционалној равни),
већ зато што схватају зашто их морални закон обавезује на одређено деловање.

Према Колберговом моделу људи у свом моралном развоју пролазе кроз различите
равни моралног развоја. Међутим, само неке особе достижу трећу, највишу
(постконвенционалну) раван моралног развоја (слика 3).

Слика 3. Достижне равни моралног развоја

(Вуковић и сар., 2020:22)3

Ниво моралног развоја који особа током свог живота може да достигне зависи
углавном од образовања и искуства. Многи људи никад не пређу конвенционалну
раван. Већина људи на да су одређене радње погрешне; на пример, убијање, лагање,
3
Вуковић и сар., 2020. Пословна етика. Бор: Технички факултет.

17
крађа, загађење животне средине итд. Трећа раван је најинтересантнија јер на овом
степену моралног развоја људи постављају питања о оправданости моралних норми
којих се придржавају. Најчешће се постављају следећа питања:
 ,,Да ли је оно што друштво сматра исправним заиста исправнo?“
 ,,Да припадници мог друштва можда не греше?“
  ,,Што бих морао да прихватим оно што ми родитељи кажу да је исправно или
неисправно? Откуд они то знају?“

Колбергов опис моралног развоја може бити од користи у разумевању многих појава и
процеса из домена пословне етике. Људи из света пословања – посебно менаџери –
често тврде како их обавезују само правне норме. Већина људи воли да делује на другој
равни моралности, што важи и за највећи број пословних предузећа (Вуковић и сар.,
2020).
Већина испитаника (мушкараца) у Колберговом двадесетогодишњем истраживању
достигла је четврти и пети стадијум моралног развоја (ред и закон; друштвени уговор),
а само неки су стигли и до највишег, шестог стадијума (универзални етички принципи).
У светлу овог истраживања могуће је запитати се да ли, и у којој мери, етичко
образовање и обучавање могу допринети моралном развоју појединца у каснијим
годинама (Вуковић и сар., 2020).

18
 Закључак

На крају семинарског рада можемо доћи до закључка да се етика и морал разликују.

Етика је филозофска дисциплина која за свој предмет истраживања има морал,
моралне вредности, моралне појаве и критеријум моралности. Етику занима
људско понашање које људи упражњавају свесно и вољно. Морал почива на човековим
интелектуалним способностима и планирању сопствених поступака. Дакле, морал
подразумева правила, а етика је постављање правила. До моралности се долази
разумом, што описује исказ познатог филозофа Имануела Канта: ,,Буди храбар, служи
се разумом!“
Имајући у виду да је данас заступљена глобализација, нарочито у корпорацијама које се
прилагођавају савременим условима пословања, веома битно место заузима пословна
етика. Пословна етика, поред пословне комуникације која се темељи на општој
култури, јесте примена принципа пословања на пословно понашање тако да се
поистовећује са људским и пословним достојанством запослених, високим степеном
личног и општег пословног морала. Сви запослени се неминовно сусрећу са:
4. Изборима у оквиру закона – да ли законе и прописе уважавати или не;
5. Изборима у оквиру економских и социјалних питања која нису законом
обухваћена – начин на који се једна особа односи према другој (моралне
вредности: искреност, испуњење обећања, избегавање наношења повреде,
својевољна надокнада штете и сл.);
6. Изборима који подразумевају давање предности личним изборима – одлуке о
питањима власништва, расподели новца и сл.

Чини се да се позиција етике у пословном свету побољшала. Разлози за то су бројни.

Менаџери су постали свесни губитака насталих као последице скандала у којима су
биле умешане њихове компаније (високе новчане казне, ремећење уобичајене радне
рутине, низак морал запослених, флуктуација радне снаге, тешкоће у запошљавању
нових радника, преваре унутар компаније и губитак поверења јавности у њен углед).
Етички проблеми се најчешће јављају као последица сукоба између личних моралних
ставова и вредности које појединац има, с једне, и вредности и ставова организације
или друштва у оквиру којих појединац ради и делује, с друге стране. Ови проблеми
чести су у пословним односима као последица извесних поступака у пословању (мито,
давање поклона, поткупљивање, дискриминација путем ценa,…). Како би се успешно
решиле етичке дилеме у компанијама, менаџери морају да чине етичке одлуке, да
поштују дужности, законе и права. Појединци се не смеју неједнако третирати на
основу произвољно одређених обележја.
Као систем спонтано насталих и добровољно прихваћених норми о људском
понашању, морал представља веома сложену појаву која се састоји из већег броја
елемената. Ниво моралног развоја који особа током свог живота може да достигне
зависи углавном од образовања и искуства сваког појединца. Морална свест је резултат
процеса социјализације.
Дакле, чињеница је да у зависности од степена развоја етике и морала код појединца
зависи и његово понашање, како у окружењу тако и према ближњима.

19
 Литература

1. Morgan, G., Bauman, Ch., Wisneski, D. (2016). Moral responsibility. New York:
Springer, pp: 1-6.
2. Бабић, Ј. (2008). Етика и морал. Београд. Theoria, pp: 35-48.
3. Вуковић, М., Воза, Д., Вуковић, А. (2020). Пословна етика. Бор: Технички
факултет, pp: 24-218.
4. Маринковић, В., Маринковић, Д., Стефановић, Н. (2013). Етика као друштвена
пракса. Београд: Висока струковна школа за предузетништво, pp: 17-249.
5. Стојиљковић, С. (2000). Морални развој и морално васпитање целовите особе.
Београд: Институт за педагошка истраживања.

20