Достојевски - „Злочин и казна”

О писцу:
Фјодор Михајлович Достојевски , (рођен 11. новембра, односно 30. октобра по старом
календару, 1821. године у Москви, преминуо 9. фебруара, односно 28. јануара по старом
календару, 1881. године у Санкт Петербургу) био је руски писац и један од највећих
писаца свих времена.

Завршио је војну школу. У двадесет осмој години због учешћа у револуционарној

организацији био је осуђен на смрт. Након помиловања провео је четири године на
присилном раду у Сибиру.
Када је имао двадесет и четири године, 1844. написао студију Бедни људи. Песнику
Некрасову поверио је рукопис на оцену. После два дана ишчекивања, Некрасов се појавио
у четири ујутру на вратима и одушевљено му честитао.
Нeкрасов обратио Бјелинском, свемоћном руском критичару. „Ускрснуо је нови Гогољ".
„Код вас Гогољи расту као гљиве", рекао је неповерљиви Бјелински али се следећег дана
Бјелински сав изменио. „Та, не разумете шта сте створили", викао је на Достојевског!
Тако се мелодраматски одвијало откриће Достојевског као песника. „ Бедни људи“ су
касније објављени у Некрасовом часопису. Успех је био огроман. А Тургењев га је назвао
„новом бубуљицом на носу руске књижевности”.
У пролеће 1849. године, Достојевски је ухапшен због деловања у кружоку Петрашевског и
осуђен на смрт стрељањем, заједно са најрадикалнијим члановима кружока. Смртна казна
је пред сам крај замењена десетогодишњом робијом и прогонством у Сибир.
Четири године принудног рада Достојевски је провео у друштву убица и лопова, јер тада
још није било уведено издвајање обичних осуђеника од политичких. Описао их је у
„Записима из мртвог дома“ (1862). Ту су до појединости оцртана сва понижења и
тешкоће којима је био изложен, као и злочинци међу којима је живео. Иако је био осуђен
на смрт, помилован је у последњем тренутку.
Достојевски је морао пронаћи неки излаз да не би сасвим полудео у том окружењу. Утеху
је нашао у хришћанству.

Достојевски је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и

значају утицаја, он је био светски писац у рангу Шекспира и Сервантеса.
Преминуо је 9. фебруара 1881. године у Петрограду од последица крварења узрокованог
епилептичним нападом. После два дана, његово тело је испратила на гробље безбројна
гомила народа, монаштва и свештенства. Сахрањен је на гробљу „Тихвин“ при манастиру
Александар Невски, у Петрограду, у Русији. Процењује се да је четрдесет хиљада људи
присуствовало сахрани, махом омладина и студенти, а сам се погреб претворио у
демонстрације против царизма - упркос пишчевом недвосмисленом ставу према целом
том питању. Таква почаст одавана је једино телима преминулих руских царева. На
његовом надгробном споменику пише: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично,
паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“
(Јеванђеље по Јовану, глава XII, 24), што је и епиграф његовог последњег романа, „Браћа
Карамазови“.
Најзначајнија дела:
 „Браћа Карамазови“
 „ Злочин и казна“
 „ Идиот“
 „ Зли дуси“
  „Двојник“
 „Записи из мртвог дома“

По свим својим спољашњим одликама, начину приповедања, па и времену у којем је

написано, можемо говорити о Достојевском као о представнику реалистичког правца у
књижевности. Да се подсетимо: реализам је дао велике писце и романе, какви су Гогољ,
Толстој, Балзак и остали. И по признању самог Достојевског, он се одушевљавао
Балзаковим делима, а Бјелински га је назвао и правим Гогољем, управо алудирајући на
везу са овим великим руским писцем.
Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму, јер његово
стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са
аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата
целине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози,
филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. Утемељитељ је
психолошког романа. По многима је и претеча егзистенцијализма.
Композиција дела је типично реалистичка: роман је подељен на поглавља, а приповедање
је објективно, из трећег лица. Роман је лако читати јер није завијен у необичне форме на
какве смо навикли на претходним часовима.

Достојевски се у већини својих дела бави анализом руског друштва и друштвених односа.
Друштвени роман, који је епос 19. века, има и своје карактеристике у „Злочину и казни".
И у овом роману нам Достојевски прича о сиромашном студенту Раскољњикову који
убија старицу, зеленашицу Аљону Ивановну и њену сестру Лизавету како би постигао
виши циљ и ослободио људе од ње и њеног искориштавања туђе несреће. Уз
Раскољњиковљев живот пратимо и животе других ликова, алкохоличара Мармеладова и
његове ћерке Соње, која је принуђена да се бави проституцијом да би хранила децу своје
болесне маћехе, Катарине Ивановне.

Због планирања убиства бабе зеленашице, извршења идеје, истраге, коју води Порфирије
Петрович, у којој се затвара и сужава круг доказа око убице, судске пресуде и
одслуживања казне, роман се сматра криминалистичким. Но овај роман спада у
неколико врста. Сматра се и психолошким због тога што Раскољњикова прати детаљна
психолошка анализа пре и после злочина па све до Сибира где служи своју казну.
Међутим, овај роман се креће и у филозофском правцу јер се главни заплет овог романа-
убиство рађа због етичке теме у коју верује сам Раскољњиков, идеје о необичним људима,
надљудима, људима будућности који су због својих виших циљева спремни жртвовати
обичне људе, ваши, и тиме прекршити највећу друштвену норму морала. Тај филозофски
аспекат доводи до новог жанра – романа идеје, јер је сам мотив за убиство, не само
спољашњи (беда, мајчино писмо, скоро сестрино жртвовање удајом), унутрашњег типа.
Да ли сам ја Наполеон или ваш? Питање је које Раскољников поставља прво сам себи а
онда и свима нама.
Ипак, оваква широка жанровска преклапања чине овај роман пре свега полифоним, јер се
има утисак да је Достојевски, обликујући своје јунаке, пустио њих саме да говоре и да се у
роману крећу, те тако из овог дела чујемо мноштво гласова који бране своје ставове,
жртвују се и искупљују за грехе.
Gлавни мотиви романа истакнути су већ у самом наслову. Простор у роману је различито
распоређен како за моменат убиства, тако и за вођење истраге и описа казне. Казна
почиње оног тренутка када је злочин почињен, а не када је злочин откривен и у томе се
види став Достојевског према злочину. Током приповедања мењају се тачке гледишта
како би се што боље приказале последице злочина које човек има при његовом чињењу.
Раскољников покушава да се одбрани разумом за учињено дело, али његова психологија,
његова душа му то брани. Он је сав у грозницама, дакле тело се опире злочину, као да
покушава да се очисти од њега. Ученици закључују да је убиство бабе зеленашице на
почетку идеја која звучи логично и примамљиво и није само идеја који заступа
Раскољников (сећају се разговора којем присуствује Рскољников, пре извршења злочина,
када млади људи говоре о баби зеленашици и томе како је потребно убити јер загађује овај
свет).

Мотивација за деловање Раскољникова је дата из неколико перспектива: социјалне,

економске, психолошке, моралне и филозофске. Постојање једног таквог зла, није
логично. Делује оправдано да се злочин изврши. Да је идеја и пре извршења била у фокусу
Раскољниковог промишљања о животу и свету сведочи и чланак који је објављен у
новинама и у којем Раскољников разматра етички и филозофски смисао злочина. Он
повлачи паралелу између себе и Наполеона, чврсто верујући да велики људи, какав је био
Наполеон, могу и морају да мењају свет, по цени која се мора дати за напредовање
човечанства. Та цена, ма колико изгледала висока, мора се платити.

Од самог тренутка извршења злочина, Раскољников пада у болест. Његово тело се опире
извршењу злочина, а и злочин протиче сав као у магновењу. Злочин јесте планиран, дакле,
није изведен истинктивно, већ уз озбиљно промишљање и зато, на први поглед овакве
последице збуњују. Међутим, ученици ће разумети да овакви поступци нису планирани,
они су излив подсвести која ремети све планове. Снови који се појављују само потврђују
овакав став ученика. Лизаветино убиство изазива друге осећаје везане за убиство.
Ученици ће разумети да Достојевски доказује да убиство другог човека није могуће, јер
колико год нам звучало оправдано, ипак смо духовна бића и не можемо контролисати
нашу свест.

Свидригајлов и Раскољников су грађени на принципима паралела, које ће бити вођене у

супротним правцима. Свидригајлова природа је природа зла, он не осећа грижу савести
због својих учињених (не)дела, он се води идејом да може искупити своје злочине. Његово
самоубиство у тренутку Раскољникове предаје нам управо показује супротно. И остали
ликови потпомажу да се што јасније сагледа Раскољников.

Кључну личност у Раскољниковом животу игра Соња. Она је девојка од осамнаест година,
али изгледа као дете, што несумњиво и јесте годинама, али не и својим духом. Бачена у
проституцију, принуђена је да схвати тескобу и неморалност, као и неправедност
данашњег света, ипак остаје чиста и не можемо је дефинисати и отпужити као
нискоморалну девојку. Соња је носилац хришћанских идеја и хришћанског морала у
роману. Она интензивно осећа светињу човека и није спосбна да мрзи и осуђује. Соњина
чврста вера у Бога и њено безгранично жртвовање за друге, утичу на Раскољникова и
подстичу његов духовни преображај, васкрсење.
Соња, ма колико неморална била на први поглед, остаје симбол чисте хришћанске душе.
Кроз њен лик чујемо речи које ће спасити Родеона Раскољникова онда када буде у стању
да их чује.. Она саветује Раскољникова да ,,Крст патње треба да узме на себе и њоме да
се искупи'', чиме му даје на знање да једини спас који може наћи његова душа води путем
патње и одрицања, дакле, хришћанским начелима. Управо она води Родиона до спасења.
Уз њено духовно вођство он схвата да је једини пут исправности пут преображаја - пут
повратка из света необичних у свет обичних људи. Раскољников у првом тренутку не
пристаје рационално на њен пут, али га она својом вером води, и тера га да призна злочин
јер је то једини начин да оздрављење његове душе отпочне. Њен одговор је Бог, који
непогрешиво води људе на прави пут, који има љубав, разумевање и опроштај за све.

Сцена која јесте прекретница у роману , место на којем почиње Раскољников преображај
је тренутак када Соња чита Лазарево васкрсење. Сам Раскољников тражи од Соње да му
прочита тај одломак - толико је у њему јака (макар била и подсвесна) жеља да васкрсне
након злочина. А он себе искрено сматра мртвацем.
,,Зар сам ја старицу убио? Ја сам себе убио, а не старицу... Ту сам ја једним ударцем
уцмекао себе на вјеки вјеков!" Раскољников је тога свестан и тражи духовну помоћ од
Соње.
Соња је ужаснута његовом "идејом" и колосалном гордом дрскошћу са којом је он дошао
до закључка да уопште има права да одређује ко ће да живи а ко не. Једино што га може
избавити су покајање и вера у васкрсење, које је он сам у себи систематски потискивао и
готово сасвим угушио.Тако настаје ,,историја његовог потпуног прелаза из једног света у
други и упознавање са новом, дотад непознатом стварношћу.''
Његова одлука да се пријави не реализује се одмах, чему је узрок веома јака мотивација.
Он се до краја двоуми, па чак и онда када улази у полицијску зграду с намером да се
преда. У једном тренутку, он одустаје, излази из полиције, да би се одмах потом, пошто
испред врата угледа Соњу, вратио и признао свој злокобни чин. За њим, у Сибир, на
извршење казне полази и Соња, као звезда водиља на путу ка прочишћењу душе, које ће
уследити након бесконачно дугог лутања по понорима и тминама сопственог дна.
Преокрет у његовом лику није психолошки мотивисан, он пристаје на пут покајања који
почиње признањем злочина Порфирију Петровичу и предајом властима. Тиме је
Раскољников задовољио земаљску правду, али тек исповедањем злочина Соњи,
Раскољников је закорачио на пут покајања.Одлазак на робију самим тим, не доживљава
као издржавање казне, него као страдање, испаштање грехова.
Велика је разлика између Свидригајловог и Раскољниковог покајања. Свидригајлов се не
каје, он покушава да се искупи новцем, чинећи добро дело, али не успева. Његов пут је
самоубиство, пут у који води у смрт. Раскољников се каје из срца, и тек онда, када се
искрено покаје, он може да, прочистивши се судском казном - робијом у Сибиру,
васкрсне кроз Соњину љубав, и да настави живот.

У епилогу романа десиће се оно што отпочиње тренутком предаје и признања злочина
Порфирију Петровићу. Њега остали затвореници не волое, али воле Соњу, јер је Соња
душа која је у стању да воли, и тиме доноси утеху. Тек после годину дана Раскољников
схвата исцељујућу снагу љубави и после болести излази здрав и у духовном и у физичком
смислу.

Једно од основних питања којим се бави овај роман је: да ли добар циљ оправдава
средство којим се остварује? Док је писао овај роман, ово питање је заокупљало и
размишљања Достојевског који нам наводи пример Наполеона и ратних војсковођа
уопште - да ли велики ратници имају право да убијају хиљаде невиних због некакве идеје
или општег добра?

Раскољников је имао добронамеран циљ и хуману идеју, међутим, оно што је

упропастило и онемогућило остваривање тог циља било је управо оно на шта се
Раскољников није припремио: није био спреман да прихвати своју духовност.
Раскољникова мајка пише писмо у којем га пита да ли се још увек онако моли богу или га
је већ захватио студентски живот и размишљања. Она тиме потврђује да Раскољников
није одвојен од вере, већ је на њој васпитан, и да су његова младост и велеград они који су
га одвојили од себе самог, од његовог истинског постојања на које га мајка подсећа.
Раскољников је пре злочина сматрао да циљ оправдава средство, међутим, на крају ипак
спознаје да ,,без морала нема човека”.

Друго велико питање овог дела је и питање смисла живота, тојест, да ли човјек живи само
да би постојао? У тамници Раскољников размишља о животу, о томе какву перспективу
има пред собом, шта је то чему треба да тежи. Он је и раније био одлучан да живот да за
идеју, за наду, чак и за фантазију. Голи живот – то је увек било мало; он је увек желео
нешто велико, као и сви млади људи. На крају је ипак схватио, да живот, ма колико мали и
безначајан био, има највећу моралну величину уколико својом чистотом и узвишеним
циљевима сија пред нашим Богом.

Роман „ Злочин и казна” превазилази границе времена и простора самим тим што је он
једно велико уметничко остварење, које је као и свако друго уметничко дело створено да
пркоси и одолева времену које неумитно пролази. Достојевски је, истражујући дубине
личности таквим силним психолошким понирањем, које ни до данас није достигнуто,
разголитио човека као биће, осветлио немилосрдно и најтамније и најскривеније делове
његове душе, а уједно дао општу слику своје епохе и друштва какву је ретко који уметник
и стваралац за собом оставио. Дело Достојевског је неисцрпно, јер колико год дубље
пониремо у њега, наилазимо на све више идеја и порука.