Nastanak i razvoj blokčejn tehnologije

Istorijski, koncept blokčejn tehnologije prvi put je predstavljen 2008. godine u delu „Bitkon:
Sistem prenosa elektronskog novca od tačke do tačke“ (e. Bitcoin: A Peer-to-Peer Electronic
Cash System) 1 autora koji je pisao pod pseudonimom Satoši Nakamoto. 2 U ovom radu autor
opisuje kripto valutu kao inovativan metod za direktan P2P prenos elektronskog novca sa jedne
strane na drugu, bez upotrebe centralnog posrednika. Međutim, sam rad na kriptografski
obezbeđenom lancu započeo je mnogo ranije. 1991.godine S. Haber i V.S Stornet su u svom
radu „Kako vremenski označiti digitalni dokument“ predstavili sistem koji karakteriše
vremensko obeležavanje datoteka u cilju menjanja istih. Svaka promena ukazivali bi na
neispravnost sadržne, osim ukoliko ne bi bila izvršena od strane odgovarajućeg autoriteta. Svaki
dokument predstavljao je vremenski obeležen blok. Tokom 1992. godine, prvi put je objašnjeno
kako se dizajnira dokument kroz korišćenje Merkle stabla (heš stabla): time se obezbeđuje da se
vremenske oznake dokumenta (time stamp) ne mogu menjati, jer je svaki blok u nizu sadržao heš
vrednost prethodnog bloka koji je ukazivao na vremenski raspored blokova, odnosno podataka u
bloku. To je poboljšalo efikasnost, omogućavajući prikupljanje nekoliko potvrda o dokumentima
u jedan blok. 1998. godine Nik Sabo (e. Nick Szabo) je dizajnirao mehanizam za
decentralizovanu digitalnu valutu koju je nazvao „Bit-gold“ (e.Bit-gold), koja je predstavljala
preteču Bitkoina. Takođe, Nik Sabo je prvi opisao pametne ugovore.
U strukturi „Bit-gold“-a , pojedinci bi korišćenjem računarske snage rešavali
kriptografske zagonetke, koje bi nakon rešavanja bile posalate u javni registar koji je bio otporan
na kvarove i dodeljene javnom ključu rešavača. Svako rešenje postalo bi deo sledećeg izazova,
stvarajući rastući lanac. Ovaj sistem omogućavao je mreži da verifikuje i vremenski obeleži nove
kovanice, jer se nije moglo pristupiti sledećoj zagonetci, dok prethodno rešenje nije prihvaćeno i
verifikovano od strane većine. Jednom kada se digitalne datoteke koje predstavljaju kriptokoin
kreiraju, njihovo dupliranje i falsifikovanje je bilo jednostavno, što je dovodilo do problema
„dvostruke potrošnje“, odnosno one su se potencijalno mogle koristiti više puta za različita
plaćanja. Većina digitalnih valuta rešavala je ovaj problem prepuštanjem kontrole nekom
centralnom organu, koji je pratio stanje na svakom računu (npr. DigiCash je kontrolu prepustio
bankama). Ovo je za Saba bilo neprihvatljivo rešenje, jer je on u svom konceptu hteo da primeni
koncept poverenja u zlato, kod kojeg je glavna karkateristika to što ono ne zavisi od centralne
vlasti. Bit-gold nikad nije primenjen.
Godine 2000. Stefan Konst objavio je svoju teoriju kriptografski osiguranih lanaca, kao i
ideje za njihovu implementaciju. Ipak, prva stvarna konceptualizacija blokčejn tehnologije
morala je sačekati dolazak Bitkoina. 2009. godine blokčejn tehnologija debitovala je u javnosti.
3. januara 2009. godine stvoren je prvi blok (sa oznakom 0), a prva transakcija pomoću Bitkoina
izvršena je 12. januara 2009. godine između Nakamota i programera Hala Finija (e. Hal Finney)
u iznosu od 10 000 Bitkoina. Iako je blokčejn koncept prvi put zaživeo u obliku Bitkoina, koji je
danas samo jedna od 7.800 kriptovaluta 3, zbog čega mnogi poistovećuju blokčejn sa Bitkoinom,
ovo je bila samo prva generacija blokčejna.
1
Nakamoto Satoshi , “Bitcoin: A Peer-to-Peer Electronic Cash System Bitcoin: A Peer-to-Peer Electronic
Cash System.” https://bitcoin.org/bitcoin.pdf , preuzeto 21.03.2021.
2
Ime ovog autora obavijeno je velom misterje, tako da još uvek nije otkriven pravi identitet tvorca ove
tehnologije, ne zna se da li iza ovog pseudonima stoji samo jedan autor, grupa autora ili organizacija. Više ljudi
povezivano je sa ovim pseudonimo, ali ni jedna od tih teorija još uvek nije potvrđena.
https://www.huffpost.com/entry/the-mysterious-disappeara_2_b_7217206
3
Podatak preuzet sa https://coinmarketcap.com/
 Blokčejn tehnologija nije ograničena samo na transakcije kripto valuta, već se može koristiti
za prenos bilo koje vrste podataka i informcija i može se lako prilagoditi različitim vrstama
poslovanja. To je uočeno i iskorišćeno već 2013. godine kada se pojavila druga generacija
blokčejn tehnologije, nazvana blokčejn 2.0. Blokčejn 2.0 podrazumeva primenu ove tehnologije
u sferi ekonomskih, tržišnih, finansijskih i ugovornih odnosa. On se zasniva na Eterijum ( e.
Ethereum ) blokčejn sistemu koji je prvi put u svom radu 2013. godine opisao Vitlik Buterin. 4
Eterijum blokčejn sistem uvodi računarske programe u blokove, predstavljajući finansijske
instrumente kao što su akcije, obveznice i omogućava decentralizaciju tržišta u različitim
oblastima uvođenjem „pametnih ugovora“ i decentralizovanih aplikacija (e. DApps) 3. Ideja koja
stoji iza Blokčejna 2.0 je da se decentralizovana knjiga transakcija može koristiti za registraciju,
potvrdu i prenos svih vrsta ugovora i imovine, kao i za smanjenje troškova koji postoje u vezi sa
ovim pravima. Takođe, on povezuje kriptovalute sa tradicionalnim bankarskim i finansijskim
tržištem. Upotreba blokčejn tehnologije van kriptovaluta, finansija i tržišta, u oblastima kao što
su javne usluge, zdravstvo, nauka, umetnost, kultura, intelektualno vlasništvo i obrazovanje
pripadaju Blokčejn 3.0 eri. Dakle, blokčejn tehnologija predstavlja mogućnost razvoja ne samo
monetarnih tržišta, plaćanja, finansijskih usluga i ekonomije, već pruža mogućnost
rekonfiguracije za sve industrije, omogućavajući bolju organizaciju, veću efikasnost i saradnju,
kao i veću slobodu, jednakost i poverenje.
Ključne karakteristike koje se uočavaju prilikom analize primene blokčejn tehnologije
decentralizovanost podataka, nepromenljivost unetih podataka, transparentnost, anonimnost
subjekata i autonomnost.

Decentralizovanost podataka

Jedan od najvažnijih koncepata kod blokčejn tehnologije je decentralizacija, tačnije činjenica

da ni jedan računar ili organizacija ne može biti vlasnik lanca. U konvencionalnim
centralizovanim sistemima svaka transkacija mora biti potvrđena od strane centralnog tela (npr.
Centralne banke) koja kontroliše sve tranksakcije i poseduje sve informacije, koje se nalaze na
jednom mestu. Kod blokčejna ne postoji centralno telo, već su svi korisnici povezani u P2P
mrežu i svaki korisnik predstavlja jedno čvorište-čvor (e. Node 5) te mreže. Čvorovi mogu biti
bilo koja vrsta elektronskog uređaja koji održava kopije blok lanca i održava funkcionisanje
mreže. Svaki čvor ima svoju kopiju blok-lanca i mreža mora algoritamski odobriti bilo koji
novoiskopani blok da bi se lanac mogao ažurirati i verifikovati. Informacije kroz P2P mrežu
putuju tako što svaki od učesnika šalje poruku samo onima sa kojima je direktno povezan, zatim
4
Buterin Vitalik, white paper “A next generation smart contract & decentralized application platform „
https://blockchainlab.com/pdf/Ethereum_white_paper-
a_next_generation_smart_contract_and_decentralized_application_platform-vitalik-buterin.pdf,preuzeto
31.03.2021.
5
Bilo koji uređaj povezan na blok lanac može se klasifikovati kao čvor, a primeri uključuju: servere, računare,
prenosne računare, novčanike na mreži i računarima i mobilne telefone. Čvorovi su kritična komponenta
infrastrukture blok-lanca koji osiguravaju da podaci koji se čuvaju na blok-lancu budu valjani, sigurni i dostupni.
Oni se mogu klasifikovati u dve kategorije: puni čvorovi i laki čvorovi (poznati i kao čvorovi za verifikaciju
plaćanja- novčanici). Puni čvorovi sadrže jednu kopiju cele istorije blok-lanca, uključujući transakcije, vremenske
oznake i sve kreirane blokove i deluju kao glavni server u decentralizovanoj blokovskoj mreži. Laki čvorovi su
novčanici, koji ne sadrže kompletnu kopiju blok-lanca, već samo delove blok-lanca (zaglavlje) i zbog toga moraju
biti povezani sa punim čvorovima da bi se dalje potvrdile informacije uskladištene na blok lancu. Pored ovih,
postoje i rudarski čvorovi. Rudarski čvorovi odgovorni su samo za stvaranje blokova i za dodavanje u blok lanac,
nisu odgovorni za održavanje ili valjanost budućih blokova (za razliku od punih čvorova).
svaki od njih šalje tu poruku dalje onima sa kojima je on direktno povezan i tako sve dok ta
informacije ne stigne do svih korisnika u mreži. Dakle, podaci koji čine sadržinu blokova nisu
skladišteni samo na jednom mestu, već se svaki zapisani podatak nalazi na računarima svih
učesnika. Svaki korisnik blokčejna ima, u svakom trenutku, prstup celokupnom blokčejnu i
svim informacijama koje se u njemu nalaze. Ovo znatno doprinosi sigurnosti blokčejn
tehnologije, jer ne postoji jedna centralna tačka čije bi kompromitovanje ugrozilo celokupan
sistem podataka i sjajan je primer načina na koji je blokčejn tehnologija rešila problem
vizantijskih generala. Suprotno tome, u centralizovanom sistemu baze podataka, kvar glavnog
servera može srušiti ceo sistem.6

Problem vizantijskih generala

Blokčejn rešava problem vizantijskih generala. Problem vizantijskih generala definisan je

1982.godine i ilustruje problematiku komunikacije preko posrednika koji nisu pouzdani.
„Problema vizantijskih generala“ koji ilustruje situaciju u kojoj je srednjovekovna vojska, sa
nekoliko divizija i generala na njihovom čelu, opkolila grad radi njegovog osvajanja. Da bi
napad uspeo, potrebno je da svi napadnu u isto vreme. Ako neki od generala ne izvrše napad u
dogovoreno vreme, veoma je verovatno da napad neće uspeti.
Postoji mogućnost da je neki general izdajnik: razlog ove pretpostavke je istorijsko
nepoverenje koje ljudi imaju jedni prema drugima. U postavci problema vizantijskih generala,
ovo pitanje može da se reši na dva načina: centralizovanim autoritetom koji bi trebalo da
kontroliše generale ili konsenzuseom. Prvo rešenje ne može da do kraja kontroliše komunikaciju
između svih generala (u kontekstu blokčejna članova mreže). Stoga je rešenje konsenzus: svaki
naredni korak i odluka zahtevaju saglasnost svih generala (svih učesnika mreže). Pretpostavka je
da će većina raditi u interesu poduhvata (napada na grad, blokčejna, rasta bitkoina). Onaj koji to
ne radi je „izdajnik“.
Pošto se generali nalaze na različitim lokacijama oko grada, ne mogu se uživo
dogovarati, već komuniciraju preko kurira. Ovde imamo dva potencijalna problema. Prvi
problem je ako su neki od generala izdajnici. Oni će namerno sabotirati dogovor i preko svojih
kurira slati informacije tako da i među poštenim generalima izazovu konfuziju.
Da još dodatno pojednostavimo slučaj, zamislimo da imamo 3 generala i svaki general po
kurira, pri čemu svaki šalje po jednog kurira svakom od svojih kolega. U ovom primeru, jedan
od kurira prvog generala je izdajnik i on namerno trećem generalu prenosi pogrešnu poruku.
Prvi i drugi general misle da je dogovor postignut i kreću u napad. Treći general dobija
drugačije poruke od svojih kolega i zbog toga ne napada jer smatra da nije postignut dogovor.
Umesto cele vojske, u napad kreće 2/3 vojske i to znatno umanjuje šanse za pobedu.

Ilustracija problema „vizantijskih generala“

6
Primer za to je niz distribuiranih napada uskraćivanja usluge napadom na DNS server, koji se desio 16.
oktobra 2016. godine. Napad je prouzrokovao da velike internet platforme (Amazon, CNN, BBC, Netfliks,Viza i
drugi) i usluge budu nedostupne velikom broju korisnika u Evropi i Severnoj Americi
https://en.wikipedia.org/wiki/2016_Dyn_cyberattack , pristupljeno 01.04.2021. godine
 Problem vizantijskih generala ukazuje na izazov postizanja konsenzusa u raspodeljenim,
decentralizovanim sistemima, u kojima mogu postojati i protivnici sistema. Nema posrednika u
onom klasičnom smislu u kojem doživljavamo posrednika - neko ko šalje našu transakciju i koji
za to uzima novac i unosi kašnjenje, ali ima i pravo da tu transakciju ne odbije, zamrzne, odloži...
Ipak, pri slanju bitkoin transakcije ima posrednika, čak hiljade njih, samo je njihova uloga malo
drugačija. Ovo se može ilustrovati na sledeći način: ukoliko šta ako su posrednici nepouzdani?
Blokčejn je ovaj problem rešio na veoma zanimljiv način - povećao je broj posrednika. Ako ne
može da se veruje jednom posredniku - koristi na hiljade njih! Deluje neverovatno, ali zaista
funkcioniše. Umesto pitanja poverenja u pojedinačnog generala/člana mreže, problem se prenosi
na pitanje poverenja u čitavu mrežu: time će se osigurati da interes vojske/čitave mreže bude
zaštićen. Ukoliko neko od učesnika u mreži (opsadi) pokuša da promeni transakciju (plan
napada) ne dešava se ništa: mreža (opsada) funkcioniše na način koji brani od napada. Učesnici u
mreži konstantno komuniciraju i porede svoje kopije baze sa drugima (kopije naređenja). Ako
primete da se njihova kopija razlikuje od drugih, oni svoju kopiju prilagode tako da bude ista.
Međutim, svaki od učesnika je povezan direktno sa nekoliko drugih. Ako od jednog od njih
dobija jednu informaciju, a od svih ostalih drugu, on će tog jednog učesnika jednostavno
ignorisati, tako da izmenjena informacija ne može da propagira kroz mrežu. U mreži od nekoliko
hiljada učesnika jedan "izdajnik" ne može da učini nikakvu štetu, što je nekako i logično.
Međutim, šta ako imamo više "izdajnika"? Dok god je njihov broj ispod 50%, cela mreža je
bezbedna, jer su čvorišta programirana tako da stav većine prihvataju kao tačan. Dakle, da bi se
mreža ugrozila, potrebno je pošteni članovi mreže budu u manjini, ali to nije jedini uslov, što
napad na mrežu čini još težim. Da bi napad uspeo, neophodno je da napadači budu u većini i da
budu savršeno sinhronizovani. Sinhronizacija hiljada učesnika je sama po sebi dovoljno teška, a
napad čini još težim to što bi oni morali da deluju istovremeno i trenutno čim se pojavi
transakcija koju žele da izmene. Problem je što vrlo teško mogu unapred da znaju kada će se
tačno transakcija desiti i kako će izgledati. Napad na bitkoin mrežu je teoretski moguć, ali se u
praksi pokazao kao nemoguć punih 9 godina. Ovde vidimo zašto je bitkoin mnogo više od
internet novca - on je rešio problem poverenja u decentralizovanoj mreži učesnika koji se
međusobno ne poznaju, što je zapravo problem vizantijskih generala (koji je do pojave bitkoina
bio nerešiv punih 26 godina). Možemo slati novac (ili bilo koji elektronski zapis) pomoću
posrednika koje ne poznajemo i kojima ne verujemo, a opet biti potpuno sigurni da će novac stići
tačno onome kome treba i tačno u iznosu koji je poslat.
Nepromenljivost
 Blokčejn je trajan zapis svih transakcija. Svaku transakciju verifikuje konsenzus učesnika u
sistemu i time on stiče atribut nepromenljivosti. Jednom uneti podaci ne mogu se brisati ni
menjati. To se postiže kombinovanjem kriptografske veze između zapisa i distribucijom
podataka svim čvorovima koji učestvuju u mreži i u kojoj se očekuje da pošteni čvorovi
premaše potencijalne napadače. Ipak, iako je blokčejn trenutno najsigurniji način čuvanja i
skladištenja podataka, i ovde postoje opasnosti od hakovanja i urušavanja sistema, od kojih je
svakako najznačajnija opasnost poznata kao napad 51% ili „Goldfinger attack“.
Napad od 51% se dešava kada jedan entitet (osoba ili organizacija) ima kontrolu nad 51%
brzine heširanja blok-lanca (računarske moći). Budući da ovaj pojedinačni entitet ima većinu
rudarske moći, faktor nepromenljivosti je ugrožen, jer većina može promeniti određena pravila i
način na koji se čvorovi verifikuju. Vraćajući se u lanac, oni mogu ‘reorganizovati’ pravila i
imati većinu za to. U 99,9% ovih slučajeva takav napad koristi se za krađu kriptovaluta, ali pored
toga oni se mogu koristiti i da: zaustave potvrđivanje transakcija; spreče druge da kopaju
(stvarajući monopol); izmene ili izuzmu redosled transakcija.
Iako takav napad ima ekstremni efekat na blok lanac, određena pravila ne mogu biti
promenjena. Na primer, napadači nisu u stanju da ponište tuđe transakcije niti da spreče njihovo
stvaranje. Takođe, oni ne mogu da menjaju nagrade za nove blokove informacija niti da kreiraju
nove kovanice (“tokene”: videti više blokove niti mogu da kreiraju nove kovanice.

Transparentnost

Svaka transakcija koja se desila u blokčejn mreži, nakon njenog potvrđivanja ostaje trajno
zapisana, bez mogućnosti naknadne izmene, jer je ona direktno povezana sa zapisom prethodne
transakcije. Transkacije se mogu pratiti sve do prve, ikad obavljene transakcije, koja je zapisana
u bloku sa oznakom 0 (to je prvi blok u lancu i jedini koji nema roditeljski blok za povezivanje-
blok geneze). Možemo reći da su svi zapisi na blokčejn mreži trajni, hronološki poređani od
datuma nastanka i dostupni kroz pristup bilo kom čvoru u distribuiranoj mreži.
Anonimnost učesnika ogleda se u tome što se podaci koji se unose ne vezuju za ličnost
određenog lica, već se vezuju za njegov pseudonim (javni ključ) i IP adresu. Ta adresa daje
jedino podatke o računaru sa koga se podaci unose, ali ne i podatke o licu koje ih unosi.
Korisnici mogu generisati veliki broj javnih ključeva kako bi izbegli otkrivanje njihovog
identiteta. Ipak, blokčejn ne može da garantuje potpunu anonimnost, jer su vrednost svih
transakcija i stanja za svaki javni ključ transparentni i dostupni svima. Upravo ovo mnogi
teoretičari navode kao glavnu prepreku za rasprostranjeno prihvatanje decentralizovanih
pametnih ugovora budući da finansijske transakcije (npr. ugovori o osiguranju ili trgovina
akcijama) mnogi pojedinci i organizacije smatraju vrhovnom tajnom. Pored toga, nedavna
istraživanja dovela su do otkrivanja efikasnih metoda za deanonimizaciju javnih ključeva i
povezivanje pseudonima korisnika sa IP adresama na kojima se generišu transakcije, što stvara
još veću zabrinutost i usporava prihvatanje ovih ugovora. Sa druge strane, sa aspekta pravne
nauke i stručnih službi, postoji zabrinutost da upravo anonimnost, uz ostala obeležja blokčejn
mreže, predstavlja izuzetno atraktivnu prednost za sve one koji žele da se bave prevarama,
pranjem novca, kao i onima koji žele da koriste kriptovalute za trgovinu ilegalnom robom (npr.
vatrenim oružjem). Imajući u vidu navedeno, sva ova obeležja ne smeju se zanemariti prilikom
izgradnje efikasne pravne regulative. Treba biti jako oprezan prilikom pravnog regulisanja, jer
ono što je dobro za jednu oblast, u drugoj može biti izuzetno nepovoljno i dovesti do stvaranja
pravne nesigurnosti i do međusobnog nepoverenja učesnika.
 Način na koji blokčejn tehnologija funkcioniše (arhitektura blokčejna)

Blokčejn nije nova tehnologija, već inovativno korišćenje već postojećih tehnologija. Ova
tehnologija koristi već dobro poznate mehanizme računarske nauke - povezane liste,
distribuirano umrežavanje (P2P mreža), kao i kriptografske tehnike- heširanje, digitalne potpise,
javne i privatne ključeve, u kombinaciji sa finansijskim konceptima (kao što su glavne knjige),
kako bi ispunila zahteve integriteta podataka i autentifikacije identiteta, stvarajući
nepromenljivu, transparentnu i distribuiranu mrežu podataka.
Sve transakcije u okviru blokčejn mreže grupisane su u blokove. Blok predstavlja digitalni
zapis određenih informacija koje plasiraju učesnici u mreži ( to mogu biti informacije o
vrednosti, ako se radi o Bitkoinu ili drugim kriptovalutama, ali i informacije o autorskim
pravima, svojinskim pravima i druge).
Svaki blok se sastoji od zaglavlja i tela bloka. Telo bloka sastoji se od brojača transakcija i
transakcije. Maksimalan broj transakcija zavisi od veličine bloka i veličina svake transakcije.
Zaglavlje bloka sadrži podatke, kao što su: vremenska oznaka (vreme kada je blok nastao),
trenutnu verziju bloka, heš vrednost prethodnog (roditeljskog) bloka, informacije koje se
odnose na sve zapise u bloku (koren Merkleovog stabla), težinsku oznaku- stepen složenosti
računarskog algoritma koji treba rešiti i broj koji pomaže pri rešavanju pomenutog algoritma i
služi za izračunavanje sledećeg heša (e. nonce)- skraćenica za „broj korišćen jednom “. Svaki
blok ima svoj jedinstveni nonce i heš. To je suštinski najvažniji deo bloka. Nonce je 32-bitni broj
koji se nasumično generiše kada se kreira blok. 7 Kada se stvori prvi blok lanca, nonce generiše
kriptografski heš. Heš je 256-bitni broj vezan za nonce. Nakon ovoga podaci u bloku smatraju se
potpisanim i zauvek vezanim za nonce i heš.Ovaj digitalni otisak prsta je jedinstven i u osnovi
čini blokčejn tehnologiju tako sigurnom i nepromenljivom
Svaki blok je kriptografski povezan sa prethodnim. Kada čvorovi u mreži prime
informaciju o novoj transakciji, oni potvrđuju poruku dešifrovanjem digitalnog postpisa, dok
ostatak mreže dobija upozorenje da je stigla nova transakcija koja se nalazi na čekanju. Te
transkacije zatim prolaze kroz postupak kriptografske autentifikacije i verifikacije, a za to vreme
jedan od čvorova na mreži koristi ovu transakciju na čekanju da bi ažurirao informacije u bloku.
Zatim se, u određenom vremenskom intervalu, ažurirani blok emituje ostalim blokovima koji
čekaju validaciju. Kada čvorovi odgovorni za autentifikaciju postignu konsenzus transkacija će
biti evidentirana i upisana u blok. Nakon kreiranja, svaki blok se hešira čime se kreira sažetak
koji predstavlja blok. Blokovi se heširaju u celini, odnosno i zaglavlje i telo se koriste kao ulazni
podaci za funkciju heširanja. Promena čak i jednog bita u bloku potpuno bi promenila heš
vrednost. Zaglavlje bloka koristi se da bi se zaštitio blok, jer svaki blok sadrži svoj heš i heš
roditeljskog bloka. Ovakvo stanje može da se prati sve do prvog bloka, bloka geneze. Svaki blok
lanac ima objavljeni blok geneze i svaki novi blok se dodaje u lanac nakon njega, na osnovu
dogovorene metode konsenzusa.

SLAJD XI

7
U kriptografiji, “nonce” (jednokratni broj) je proizvoljan broj koji se može koristiti samo jednom u kriptografskoj
komunikaciji. Često je to nasumični ili pseudo-slučajni broj koji se izdaje u protokolu za autentifikaciju kako bi se
osiguralo da se stara komunikacija ne može ponovo koristiti.
 Na isti način na koji je distribuirana P2P mreža presudna da bi se prevazišlo
nepostojanje centralnog entiteta, kriptografske heš funkcije su ključne za zaštitu integriteta
transakcija. Heširanje je generisanje jedinstvene heš vrednosti za ulaznu stavku podataka (npr.
datoteke, slike, teksta) koja sastoji se od niza cifara fiksne dužine. Gotovo je nemoguće da se dve
različite stavke podataka heširaju do iste izlazne veličine. Naime, heš algoritmi su dizajnirani da
budu otporni na „sudar“- što znači da je računarski neizvodljivo pronaći dve ili više ulazne
vrednosti koje daju istu izlaznu vrednost, i jednosmerni- što znači da se od izlazne vrednosti ne
može ponovo dobiti ulazna vrednost, odnosno nije moguće koristiti vrednost heša za ponovno
stvaranje originalnog unosa određene stavke podataka. Heš vrednost se koristi za dokazivanje
integriteta podataka. Svaka promena metapodataka koji čine zaglavlje bloka će promeniti heš
vrednost bloka u celini, što će dovesti do generisanja nove nepovezane heš vrednost koja
omogućava učesnicima blok-lanca da otkriju da li je došlo do bilo kakvog pokušaja
neovlašćenog korišćenja podataka. Pored toga, heš će biti označen vremenom i uskladišten na
serveru koji će objaviti takvo heširanje, što garantuje da su podaci postojali u određenom
trenutku. Iz ovog razloga obično se kaže da heširana vrednost podataka deluje kao njen otisak
prsta, jer je ta vrednost jedinstvena.
Pored pojedinačnih transakcija i stavki podataka, heš funkcije takođe igraju važnu ulogu
u dokazivanju integriteta blokova. Naime, kao što je već rečeno, heš pokazivači povezuju
blokove, stavljajući u heš funkciju kombinaciju podataka svakog bloka sa heš vrednošću
prethodnog bloka. Ovo stvara heš vrednost bloka koja će biti uključena u sledeći blok zajedno sa
listom transakcija ili skupova podataka i drugih metapodataka. Ako heš vrednost bloka ostane
ista tokom vremena, korisnici mogu imati visok stepen uverenja da transakcije u tom bloku nisu
neovlašćeno menjane. Ovo omogućava korisnicima da utvrde da li mogu verovati istoriji
transakcija na blokčejnu. Algoritam heširanja koji se često koristi u mnogim blokčejn
tehnologijama je algoritam sigurnog heširanja (SHA) sa izlazom veličine 256 bita (SHA-256),
što je slučaj kod Bitkoina. Na osnovu ovoga možemo reći da je funkcija haširanja jedan od
najvažnijih faktora koji doprinosi sigurnosti blokčejn mreže.
Nakon ovoga vrednosti heša se dalje kombinuju u sistemu tzv. Merkle stabla. Naime,
baze podataka i glavne knjige su velike i neprestano se ažuriraju dodavanjem novih podataka, što
znatno otežava heširanje, jer se stalno mora proveravati heš vrednost celokupne baze podataka
kako bi se utvrdila ispravna heš vrednost za svaku narednu transakciju. Pored toga, što je baza
podataka veća, i heširanje postaje računarstveno intenzivnije i zahteva sve više prostora za
skladištenje. Uvođenjem koncepta Merkleovog stabla u heširanje rešen je problem skladišnog
prostora i verifikacije.
Generalno, Merkle stablo je struktura podataka zasnovana na hešu koja sadrži
kombinaciju heš vrednosti pojedinačnih transakcija. U praksi heš vrednost pojedinačnih
transakcija se uparuju i stavljaju u heš funkciju kako bi se generisale nove heš vrednosti. Ovaj
postupak se sukcesivno ponavlja dok se ne pronađe poslednja heš vrednost - poznata i kao
Merkleov koren. Naredni blokovi (podređeni, ogranci ili listovi) zatim koriste heš vrednost
prethodnog bloka (koji se još naziva i nadređeni blok) u lancu kao jedan od ulaza za kreiranje
heš vrednosti sledećeg bloka. Heširanje ovih manjih blokova računski je manje zahtevno nego
ponovno haširanje čitave baze podataka svaki put kada se izvrši izmena. Ovo ulančavanje heš
vrednosti stvara snažnu vezu između blokova i nepromenljiv zapis transakcija, a istovremeno
zahteva manji prostor za čuvanje podataka i korišćenje maše resursa, jer se integritet transakcija
može proveriti, bez da se mora preuzeti cela knjiga transakcija. Što je lanac duži, to je teže
promeniti sadržinu blokova, jer se zahteva ogromna računarska snaga. Naime, kao što smo već
napomenuli, novi blokovi se repliciraju u svim primercima glavne knjige na mreži, kroz hiljade
računarskih čvorova, kako bi ažurirali i uključili novu transakciju. Kada se novi korisnici
pridruže mreži, oni dobijaju potpunu kopiju blok lanca, tako a je uništavanje informacija gotovo
nemoguće.
Nakon ovoga, ova kombinacija postaje deo kriptografske slagalice koju rešavaju rudari.
Rudari stvaraju nove blokove u lancu kroz proces rudarenja. To su čvorovi koji spajaju
transakcije i kreiraju važeće blokove koje prihvataju ostale mreže. Oni dodaju heš funkciju u
svaki blok. Proces rudarstva uključuje stvaranje heš funkcije i proveru da li heš funkcija
ispunjava trenutni nivo težine bloka. Za to se koristi specijalni softver za rešavanje izuzetno
složenog matematičkog problema. Budući da je nonce 32- bita ,a heš 256-bita, postoji otprilike
četiri milijarde mogućih nonce-heš kombinacija koje se moraju iskopati pre nego što se pronađe
prava. To zahteva ogromnu količinu vremena i računarske snage. Rudari dobijaju podsticaj za
stvaranje valjanog bloka, koji se kod Bitkoina ogleda u stvaranju novih novčića koji se pripisuju
adresi koju kontroliše rudar. Ako blok rudara odobri cela mreža, tada će se njihovoj adresi
pripisati novi bitkoin.

“Merkleovo stablo”: ilustracija

SLAJD XIV
Što se tiče adrese koji rudari koriste, treba napomenuti da korisnici komuniciraju sa
blokčejnom putem para privatni / javni ključ. Asimetrično šifrovanje ključa, poznato i kao
kriptosistem javnog i privatnog ključa, služi za stvaranje identiteta na blok lancu i verifikovanje
resursa (npr. sredstava ili zapisa) vezanih za javni ključ ili adresu tog korisnika. Korisnik kreira
dva elementa, javni ključ koji pomaže u identifikaciji njihovih transakcija na blok lancu i
privatni ključ koji je neophodan za sprovođenje transakcije sa javnim ključem. Asimetrično
šifrovanje omogućava autentifikaciju korisnika, jer samo oni sa privatnim ključem mogu
dešifrovati podatke šifrovane javnim ključem ili šifrirati podatke za dešifrovanje javnog ključa,
stvarajući tako potpis. Javni ključ se može emitovati na samom bloku ili može biti vezan za
adresu koja se emituje umesto toga. U nekim blokčejn sistemima evidentira se stvarni identitet
svake adrese ili javnog ključa tako da se mogu pratiti pojedinačni korisnici
Drugi aspekt procesa rudarstva je nivo težine bloka. Nivo poteškoće je pravilo
konsenzusa. Svi prethodni koncepti koji su se odnosili na obradu i proveru valjanosti blokova
pre nego što su dodati u blok-lanac nazivaju se konsenzusom. To je skup pravila po kojima
postupaju svi čvorovi u mreži. Pravila konsenzusa osiguravaju da je kopija baze podataka
pojedinačnog čvora u blokčejn okruženju dosledna i ujedno i najnovija. Kako blokčejn mreža
raste u veličini, algoritmi konsenzusa postaju sve teži kako se povećava broj učesnika koji
primenjuju sopstvenu bazu podataka. Zato možemo reći da od izbora adekvatnog načina
konsenzusa zavise brzina, sigurnost i decentralizacija blokčejna. Postoje razne vrste
konsenzusnih pravila poput: Dokaza o radu (e. Proof of Work- PoW), Dokaza o ulogu (e. Proof
of Stake-PoS), Dokaza o spaljivanju (e. Proof of Burn- PoB), Dokaz autoriteta (e. Proof of
Authority-PoA), Pojednostavljena vizantijska tolerancija na greške (e.Practical Byzantine Fault
Tolerance-PBFT) i Dokaz o prostoru (e. Proof of Capacity-PoC) .
Dokaz o radu (PoV) je mehanizam konsenzusa koji zahteva od članova mreže da ulažu
napore rešavajući složeni matematički problem, čime stiču pravo na dodavanje novog bloka u
lanac. Učesnici koji se takmiče za dodavanje novih blokova nazivaju se „rudari“, a sam proces -
„rudarenje“. Kada treba dodati novu informaciju (poput transakcije) u blok lanac, rudari
angažuju svoje računarske moći kako bi pronašli važeći blok. To se postiže pronalaženjem
„heša“ koji zadovoljava određeni uslov postavljen mrežnim protokolom. Jednom kada se
pronađe važeći heš, on se emituje na mreži i blok se dodaje u lanac. Učesnik koji najbrže
pronađe traženi heš, nagrađuje se određenom količinom novčića. Protokol postavlja nivo
poteškoće rudarstva koji je algoritamski prilagođen na način da vreme za pronalaženje ispravnog
heša (a time i novog bloka) u proseku iznosi deset minuta, a težina se prilagođava na svakih 2016
blokova (kod Bitkoina). Iako je ovo jedan od najvažnijih konsenzusa, budući da se neke od
najpoznatijih kriptovaluta zasnivaju na njemu- Bitkoin, Eterijum8, Bitkoin keš, Monero i
Lajtkoin, ogromne količine energije koje zahteva dokaz o radu, a koje se samo povećavaju kako
se sve više rudara pridružuje mreži, predstavlja jedan od glavnih problema. Naime, rudarstvo
zahteva veliku računarsku snagu za rešavanje matematičkih izazova. Računarska snaga se
pretvara u veliku količinu električne energije i snage potrebne za dokaz rada. Potrošnja energije
za kopanje Bitkoina u Kini9 može se uporediti sa energijom koju pojedine zemlje potroše na
godišnjem nivou ( poput Češke, Argentine i Švajcarske). Pored ovoga, dokazu o radu se još
zamera i sve veća centralizacija i slabost na napad 51%. Naime, kod Bitkoina rudari su trenutno

8
Eterijum više ne koristi dokaz o radu kao algoritam, već je trenutno u fazi prelaska na dokaz o ulogu. Eterijum 2.0
je nadogradnja već postojećeg Eterijum blokčejna, a cilj joj je povećati brzinu, efikasnost i skalabilnost mreže i
povećati broj transakcija. Prva inicijalna faza Eterijuma 2.0. otpočela je 01.12.2020.godine. Pseudo imena za
Eterijum 2.0 su Eth2 ili Sereniti. Više o ovome videti na https://ethereum.org/en/eth2/.
9
Skoro 75% kopanja Bitkoina odvija se u Kini, koja je dom nekih od najvećih rudarskih bazena, zbog izuzetno
niske cene električne energije. Ipak zbog prevelikog utroška električne energije prilikom kopanja, preopterećenja
električne mreže, i visoke emisije ugljen dioksida kineski zvaničnici su najavili mogućnost uvođenja posebnog
poreza na ugnjen dioksid za rudare bitkoina, kao i izradu studija usmerenih na smanjenje zagađenja i potrošnje
električne energije, pogotovu zbog bojkota društveno odgovornih preduzeća i pojedinaca (npr Tesla) kupovine
bitkoina koji su proizvedeni u Kini.
udruženi u tri velika rudarska „bazena“10, koji kontrolišu više od polovine mreže, čime se kaže da
je Bitkoin postao delimično centralizovan, što utiče na poverenje između učesnika u mreži. Isto
tako, iako je napda od 51% i dalje izuzetno skup i zahteva veliku računarsku snagu, pogotovu
kod lanaca koji su veliki kao Bitkoinov, posedovanje više od polovine heš snage, znatno
olakšava ovakav napad i mogućnost dvostrukog trošenja. Zbog ovoga se sve više valuta okreće
drugim alternativama, tražeći najpovoljniji konsenzus. Primer za to je i Eterijum.

Ilustracija blokčejna u formi PoW

Dokaz o ulogu (PoS) je druga vrsta mehanizma konsenzusa koji se koristi kao alternativa za
dokaz o radu. Dok kod dokaza o radu rudari troše energiju za eksploataciju i potvrđivanje
blokova, kod dokaza o ulogu validatori se obavezuju da će potvrditi („validirati“) blokove koji
postoje. Validatori se biraju nasumično, na osnovu kombinacije faktora koji mogu da uključuju
starost ulaganja, slučajni izbor i bogatstvo čvora, za stvaranje blokova i odgovorni su za proveru
i potvrdu blokova koje ne kreiraju. Korisnici koji žele da učestvuju u procesu kovanja (Dok se
kod dokaza o radu blokovi kopaju, u sistemu dokaza o ulogu se kaže da se blokovi „kuju“ ),
moraju da zaključaju određenu količinu kovanica u mrežu kao svoj ulog. Veličina uloga određuje
šanse da čvor bude izabran kao sledeći validator za kovanje sledećeg bloka - što je veći ulog,
veće su šanse. Da proces ne bi favorizovao samo najbogatije čvorove u mreži, u postupku izbora
primenjuju se različite metode. Svaka kripto valuta koja koristi ovaj algoritam ima svoj
posebni set pravila i metoda. Međutim, dve najčešće korišćene metode su „metod slučajnog
izbora“ i „metod odabira prema starosti novčića“.

10
Rudarski bazeni predstavljaju grupe rudara koji se udružuju i kombinuju svoju računarsku snagu preko mreže
kako bi povećali verovatnoću pronalaska bloka i osvajanja nagrade. Nagrade se dele između rudara na osnovi
dogovorenih uslova i na osnovu njihovog doprinosa rudarskoj aktivnosti, koja se ogleda u njihovoj procesorskoj
snazi. Na isti način na koji PoV lanci imaju rudarske bazene, kod dokaza o ulogu postoje bazeni za klađenje koji
objedinjuju sredstva učesnika koji nisu u stanju ili ne žele da ulože minimalni ulog. Oni će objediniti sredstva i
uložiti u njihovo ime, a nagrada će biti raspoređena kao procenat uloga
 U metodi slučajnog izbora, validatori se biraju traženjem čvorova kombinacijom najniže heš
vrednosti i najvećeg uloga, a s obzirom na to da je veličina uloga javna, drugi čvorovi obično
mogu predvideti sledeći čvor.
Metoda odabira prema starosti novčića – ovde se odabir čvorova vrši na osnovu toga koliko
dugo su njihovi tokeni uloženi. Starost kovanica izračunava se množenjem broja dana u kojima
se kovanice drže kao ulog sa brojem uloženih novčića. Jednom kada je čvor iskovao blok,
njihova starost novčića vraća se na nulu i oni moraju da sačekaju određeni vremenski period da
bi mogli kovati drugi blok, što znatno sprečava dominaciju velikih čvorova.
Ako čvor želi da prestane da bude validator, njegov ulog zajedno sa zarađenim nagradama
biće oslobođen nakon što bude potvrđeno od strane mreže da on nije dodao lažne blokove u
lanac. Dakle, ulog deluje kao finansijski motiv za čvor da ne validira ili stvara lažne transakcije.
Ako mreža otkrije lažnu transakciju, validator će biti kažnjen, tako što će izgubiti deo uloga i
pravo da u budućnosti bude validator. Dakle, sve dok je ulog veći od nagrade, validator bi
izgubio više kovanica nego što bi dobio u slučaju pokušaja prevare. S obzirom da svaki čvor koji
želi da se uključi u validaciju, kod Eterijuma 2.0, mora da uloži 32 Eterijuma, što je trenutno oko
128 000 USD, gubitak bi bio prilično veliki. Upravo zbog ovakvog načina struktuiranja
kompenzacija, opasnost od napada 51% i rizika validiranja lažnih blokova, kod dokaza o radu,
znatno je manja.
Naime, da bi efikasno kontrolisao mrežu i odobrio lažne transakcije, čvor bi morao da
poseduje većinski udeo u mreži. U zavisnosti od vrednosti kripto valute, ovo bi bilo vrlo
nepraktično, jer bi za sticanje kontrole nad mrežom trebalo steći 51% cirkulišućih zaliha. Iako
bi bilo teško i skupo akumulirati 51%, ipak je moguće, ali takvom čvoru to ne bi bilo u interesu,
jer bi napadom na mrežu u kojoj ima većinski udeo, naškodio sebi i svojoj imovini, jer bi napad
doveo do pada vrednosti valute. Zbog ovoga je svim većinskim vlasnicima u interesu da održe
sigurnu mrežu i da spreče svaki pokušaj napada. Dokaz o radu je prvi put primenjen kod
Pirkoina, koji je koristio hibridnu varijantu primenom dokaza o radu i dokaza o ulogu. Zatim sje
ovaj mehanizam prisvojio i Kardano (e. Cardano), a od 2021. godine i Eterijum.

Dokaz o spaljivanju (PoB) - je sličan dokazu o radu, ali sa smanjenim stopama

potrošnje energije. Proces validacije blokova zasnovanih na spaljivanju ne zahteva upotrebu
moćnih računarskih resursa i ne zavisi od moćnog rudarskog hardvera. Umesto toga, kripto
valute se namerno spaljuju kao način „ulaganja“, čime korisnici dokazuju svoju posvećenost
mreži, stičući pravo da kopaju i potvrđuju transakcije. Budući da proces spaljivanja kovanica
predstavlja virtuelnu rudarsku snagu, što više kovanica korisnik sagori u korist sistema, to više
rudarske snage ima i, samim tim, veće su šanse da bude izabran kao sledeći validator bloka. Ovo
je slično kao kod dokaza o ulogu, jer se i kod dokaza o spaljivanju i kod dokaza o ulogu, od
učesnika zahteva da ulože svoje novčiće kako bi mogli da učestvuju u konsenzusu, s tim što kod
dokaza o ulogu, ukoliko odluče da napuste mrežu učesnici mogu svoje novčiće vratiti i kasnije ih
koristiti, dok kod dokaza o spaljivanju to nije moguće. Naime, kod dokaza o spaljivanju, tokeni
se šalju na nasumičnu javnu adresu, koja je poznata kao adresa izjelica (e. eater addresses ), i
koja nije povezana sa poznatim privatnim ključevima, tako da spaljene kriptovalute postaju
neupotrebljive i više se ne mogu vratiti u opticaj. Što se tiče novčića koji se spaljuju, to mogu biti
sopstveni matični novčići ili novčići neke druge valute (npr. Bitkoin). Nakon validacije bloka
dobijaju se nagrade za koje se očekuje da u određenom vremenskom periodu pokriju početno
ulaganje spaljenih novčića. Budući da ne zahteva skupu opremu i prekomernu količinu energije i
računarske snage, smatra se da je ovaj protokol mnogo održiviji i bolji prema životnoj sredini.
Glavni nedostatak dokaza o spaljivanju je što je proces verifikacije dosta sporiji od onog koji se
obavlja kod dokaza o radu. Takođe, budući da je ovo novi protokol, još nije ispitano kako deluje
u velikim sistemima. Ovaj konsenzus koristi Slimcoin i BNB11.
Dokaz o autoritetu (PoA) je alternativni konsenzusni mehanizam koji se oslanja na
poznate i renomirane validatore da bi proizveo blokove i tako pružio računarsku snagu mreži.
Omogućava relativno brže transakcije korišćenjem algoritma Vizantijske greške sa identitetom
kao ulogom. Zbog toga mnogi smatraju dokaz o autoritetu vrstom dokaza o ulogu, samo što se
ovde algoritam koristi vrednošću identiteta, što znači da validatori blokova ne ulažu kovanice
već svoju reputaciju. Suština mehanizma je sigurnost iza identiteta validatora, a osiguravanje da
svi validatori prođu istu proceduru garantuje integritet i pouzdanost sistema. Ova vrsta
konsenzusnog mehanizma usmerena je na preduzeća ili privatne organizacije koje žele da
izgrade sopstvene blok lance koji su u osnovi zatvorene prirode i ne zahtevaju učešće drugih
korisnika van sistema. Koriste je velike firme u lancima snabdevanja – J.P Morgan, Microsoft
Azure.
Vizantijska tolerancija na greške (e. Practical Byzantine Fault Tolerance-PBFT)44 - je
sposobnost distribuirane računarske mreže da postigne konsenzus uprkos tome što neki od
čvorova u mreži ne reaguju ili prenose netačne informacije. Ovaj konsenzu izveden je iz
problema vizantijskih generala, koji je objašnjen u pređašnjem delu rada. Kod ovog konsenzusa
cilj je da se sistem zaštiti od kvarova primenom kolektivnog donošenja odluka i ublažavanjem
uticaja koji zlonamerni čvorovi imaju. Naime, svi čvorovi PBFT-a poređani su u nizu, pri čemu
je jedan čvor primarni (vodeći), dok su drugi rezervni čvorovi. Čvorovi intenzivno komuniciraju
jedni s drugima i ne samo da moraju da dokažu da su poruke došle sa određenog ravnopravnog
čvora, već takođe moraju da potvrde da poruka nije izmenjena tokom prenosa. Da bi PBFT
model funkcionisao, pretpostavlja se da količina zlonamernih čvorova u mreži ne može
istovremeno biti jednaka ili veća od ⅓ ukupnog broja čvorova u sistemu u datom momentu. Što
je više čvorova u sistemu, to je matematički manje verovatno da je broj koji se približava ⅓
ukupnih čvorova zlonameran. Ako se čvorovi u sistemu PBFTdogovore sa predloženim blokom,
tada je taj blok konačan i ne zahtevaju se dodatne potvrde kao kod dokaza o radu. Možemo reći
da ovakav metod negira atribut anonimnosti, jer su percepcije verodostojnosti vezane za
učesnike u blokčejn sistemu, što znači da se on može koristiti samo u sistemu koji se zasniva na
članstvu učesnika, kao što je to kod privatnih i konzorcijsmskih blokčejn sistema. Blokčejn koji
koristi ovaj mehanizam jeste Zilliqa i „Hyperledger Fabric“.
Dokaz o prostoru (kapacitetu) (e. Proof of Capacity) je konsenzusni algoritam kod
kojeg rudari „plotuju“ (iscrtavaju) svoje hard diskove kako bi učestvovali u verifikaciji
transakcija. Drugim rečima, plotovanje je stvaranje više jedinstvenih datoteka /parcela na hard
disku, koje omogućava rudarskim uređajima u mreži da koriste svoj raspoloživi prostor na
čvrstom disku za obavljanje procesa rudarstva. Naime, rudari će izračunati i sačuvati rešenja
algoritma na hard disku, pre nego što proces rudarenja uopšte započne. Ovo je neophodno, jer su
ovde algoritmi izuzetno komlikovani i bilo bi potrebno puno vremena za njivoho rešavanje u
realnom vremenu.45 Ovaj algoritam se još smatra i „sažetim dokazom o radu“, jer umesto da
rudari moraju stalno rešavati komplikovani algoritam, proces računanja se obavlja jednom kroz
proces crtanja (plotovanja) i rezultati se skladište (keširaju) na hard disku. Nakon toga je za
rudarenje potrebno samo čitanje datoteke grafikona iz keš memorije hard diska za šta je potrebno

11
Binance Coin je nastao 2017.godine, kao uslužni token za snižene naknade za trgovanje na Binancu jednoj od
najvećih svetskih berzi za trgovanje kriptovalutama. Trenutno spada u 10 najvećih tokena.
https://academy.binance.com/en/articles/what-is-bnb , pristupljeno 14.05.2021.godine
samo nekoliko sekundi za svaki blok. Rudari koji imaju najviše rešenja (zapleta) sačuvanih na
svom hard disku, samim tim i veći hard disk, imaju više šansi da iskopaju novi blok, a samim tim
i da osvoje nagradu. Najpoznatiji sistem koji koristi ovaj algoritam trenutno je Čia (E. Chia).
Na osnovu toga kako se kombinuju gore pomenute komponente blok -lanca blokčejn mreža
se može klasifikovati u različite tipove poput privatnog, javnog i hibridnog blokčejna. Ove
različite vrste blokčejn mreže pružaju različite prednosti, na primer, javni blokčejn pruža
povećanu transparentnost, a privatni veću sigurnost. Zbog toga ćemo u narednom delu posebno
objasniti vrste blokčejna.

Tipovi blokčejna
Postoji mnogo različitih modela blokčejna, jer gotovo svaka kriptovaluta ima svoj
blokčejn. Oni se razlikuju u pogledu stepena decentralizacije i mogućnosti pristupa, identiteta
učesnika, mehanizma konsenzusa, kao i nivoa privatnosti i brzine. Pored toga, ogromna
raznolikost karakteriše njihovu tehničku i funkcionalnu konfiguraciju kao i njihove unutrašnje
strukture upravljanja. Ipak, pojedine bitne karakteristike su zajedničke za sve njih i na osnovu tih
karakteristika možemo reći da je klasifikacija blokčejn mreže dvojaka.
Prva, tradicionalno podela je na privatni i javni blokčejn. Ova podela vrši se na osnovu
dostupnosti podataka.
Javni blokčejn sistemi ne pružaju ograničenje u pristupu informacijama, to je mreža kojoj
svako može pristupiti i videti sve transakcije koje se na blokčejnu dešavaju. Za to se koriste
mnogobrojni servisi poznati kao pretraživači blokova (e. „Block Explorer“ ), a najpoznatiji je
blockchain.info koji pruža informacije o Bitkoinovom lancu. Takođe, svako može da kreira
blokove i vrši tranasakcije. Dovoljno je da ima pristup internetu i da poseduje odgovarajući
novčanik (e. wallet)1247 Dakle, javni blokčejn je mreža kojoj svako može pristupiti, može kreirati
blokove i može učestvovati u procesu konsenzusa ili validacije. Ovi blok lanci se generalno
smatraju „potpuno decentralizovanim“. Primeri javnih blokčejna su Bitkoin, Eterijum, Litekoin
(e.Litecoin) i Namekoin (e.Namecoin).
Međutim, iako je mnoge subjekte privukao ovakav način slanja i skladištenja podataka,
kao i način na koji se rešava problem poverenja koji postoji između velikog broja učesnika , ono
što im nije odgovaralo je transparentnost i to što su informacije dostupne svima. Zato se pojavila
ideja o privatnom blokčejnu koji je zadržao sve prednosti javnog blokčejna , kao što su
decentralizovanost, konsenzus, ali je otklonio ono što su poslovna udruženja videli kao
nedostatke,a to je pre svega prevelika transparentnost.
Kod privatnog blokčejna pristup mreži ograničen je na određen broj učesnika. To je
delimično decentralizovana mreža, kod koje vlasnik ili operater ima prava da izbriše određene
unose na mreži, ako je to neophodno, za razliku od javnog blokčejna gde je to gotovo nemoguće,
jer zahteva izuzetnu računarsku snagu i troši ogromne količine energije i novca. Ovu vrstu
blokčejna uglavnom razvijaju privatni entiteti, za internu upotrebu, a učesnicima su potrebne
dozvole mrežnog administratora za interakciju sa protokolom. Njih centralizuje i kontroliše
entitet ili grupa entiteta koji imaju nadležnost za davanje dozvola i za verifikaciju procesa. U
zavisnosti od toga da li se radi o jednoj organizaciji ili o grupi organizacija razlikuju se potpuno
privatni blokčjen i udruženi (konzorcijum) blokčejn. Mada neki teoretičari udruženi blokčejn
smatraju potpuno zasebnom vrstom blokčejna, nezavisnom od privatnog, zbog velikog broja

12
Kripto novčanici čuvaju privatne ključeve i omogućavaju prostup mreži i sredstvima u svakom trenutku. Oni
takođe omogučavaju da kupujete, prodajete, šaljete i da primate sredstva. Postoje onlajn novčanici i čvrsti novčanici
poput hard diskova.
sličnosti sa privatnim blokčejnom, smatramo da bi se ovo pre moglo posmatrati kao podvrsta
privatnog blokčejna. Kod udruženog blokčejna ne postoji samo jedna organizacija koja upravlja
platformom, već grupa njih. Ipak, i pored toga, to nije javna platforma, već dozvoljena platforma
kojoj mogu pristupiti samo određena lica. Nastao je kao izraz potrebe za međusobnom
saradnjom između različitih kompanija. Primer privatnog blokčejna je Ripl (e. Ripple), a
najznačajniji primer udruženog blokčejna je Hyperledger.13
Kada se utvrdi da li će podaci na mreži biti javni ili privatni, postavlja se sledeće pitanje
ko može izvršiti promene u bazi podataka, odnosno ko ima legitimitet za generisanje i dodavanje
novih blokova u lanac. Ako nema ograničenja ko može da proveri valjanost i nema potrebe za
prethodnim odobrenjem (kao kod Bitkoina), onda je rezultat blokčejn bez dozvole (e.
Permissionless). Ova vrsta blok-lanca koristi konsenzusni protokol za regulisanje sistema.
Međutim, ako mreža sledi skup pravila o tome ko može pokrenuti transakciju i ko je može
potvrditi i dodati u blokčejn, tada se radi o odobrenom blokčejnu, odnosno blokčejnu sa
dozvolom (e. Permissioned)52. Često u literaturi možemo videti da se ove dve klasifikacije
podvode pod jednu, tako što se javni blokčejn smatra otvorenim, odnosno bez dozvole, a privatni
kao blokčejn sa dozvolom/odobreni. Međutim, između ove dve kaslifikacije postoje razlike, jer
privatni blokčejn određuje ko može pristupiti mreži, a blokčejn sa dozvolom ko može validirati
tranaskciju. Na osnovu ovoga vidimo da postoje četiri moguće situacije:
1. Javni i bez dozvola - To znači da nema ograničenja ko može da se pridruži mreži i
ko može da potvrdi transakciju.
2. Javni i odobreni - Svako može videti podatke, ali samo određeni čvorovi mogu
protvrditi transakciju.
3. Privatni i bez dozvole - Samo odabrani učesnici mogu da se pridruže blok lancu, ali
nema ograničenja ko može validirati transakciju.
4. Privatni i odobreni- Samo odabrani učesnici mogu se pridružiti blok lancu i postoje
ograničenja koja od tih učesnika mogu izvršiti validaciju tranaskcije.
Pored ovih, kao izraz potreba, pojavili su se i hibridni blokčejn sistemi 53, kao kombinacija
privatnih i javnih blokčejn sistema. Oni omogućavaju da se izabere koje informacije će ostati
privatne, a koje će se objaviti i postati javne. Dakle, određeni blok ima deo svog sistema koji
zahteva dozvolu da bi mu se pristupilo, a istovremeno ima i druge delove kojima se može
pristupiti bez potrebe za bilo kakvom prethodnom saglasnošću. To u suštini znači da bi svaki
pojedinac koji preuzme softver mogao da ispita blokčejn, međutim, samo vlasnici određenog
kriptografskog ključa mogli bi da pristupe šifrovanim transakcijama i informacijama u njemu.
Primer hibridnog blokčejna je Dragončejn (e. Dragonchain)14.
Dakle, na osnovu ovoga vidimo da postoje mnogo različitih blokčejn sistema, koji imaju
jedinstvene karakteristike. Često se navodi da je blokčejn sistem od poverenja u kome učesnici,
koji mogu biti i anonimni, mogu da obavnjaju transakcije bez posrednika i bez nužnog poverenja
jednih u druge. Međutim, ovo se može reći samo za javni blokčejn bez dozvole. Kod privatnih,

13
Hyperledger je zajednica usredsređena na razvoj paketa stabilnih okvira, alata i biblioteka za primenu
blokčejna na korporativnom nivou. Čine je neke od najmoćnijih kompanija kao što su IBM, J.P. Morgan, Microsoft,
Lenovo itd. Za više videti https://www.hyperledger.org/ pristupljeno 12.04.2021.godine
14
Dragončejn je komercijalni blokčejn dizajniran za brzi razvoj i primenu poslovnih aplikacija zasnovanih
na blokčejn tehnologiji, koji omogućava rešavanje mnogobrojnih problema sa kojima se kompanije suočavaju u
današnje vreme. Dragončejnova tehnologija konsenzusnog mehanizma prvobitno je razvijena u Dizniju, kao
Diznijeva privatna blokčejn platforma, pre nego što je objavljena kao javni softver. Za više informacija videti
https://dragonchain.com/.
dozvoljenih blokčejna potrebno je da postoji neki aspekt poverenja među korisnicima, jer se radi
o delimično decentralizovanoj mreži kod koje postoji određeni element centralizacije. S obzirom
na navedeno, kada govorimo o blokčejn tehnologiji prevashodno mislimo na distribuiranu, javnu,
P2P mrežu bez dozvole, jer u suprotnom to može znatno otežati pravnu regulativu i stovriti
komplikacije prilikom definisanja ove oblasti.