Željko Delić

DEMONI NOĆENJA
GODINA LOVCA

Mape ilustrovala
Tamara Stošić

2017
 SADRŽAJ

Glava 1 ....................................................................................................................... 1
Glava 2 ....................................................................................................................... 7
Glava 3 ..................................................................................................................... 15
Glava 4 ..................................................................................................................... 25
Glava 5 ..................................................................................................................... 31
Glava 6 ..................................................................................................................... 41
Glava 7 ..................................................................................................................... 48
Glava 8 ..................................................................................................................... 55
Glava 9 ..................................................................................................................... 60
Glava 10 ................................................................................................................... 68
Glava 11 ................................................................................................................... 76
Glava 12 ................................................................................................................... 84
Glava 13 ................................................................................................................... 92
Glava 14 ................................................................................................................. 102
Glava 15 ................................................................................................................. 114
Glava 16 ................................................................................................................. 127
Glava 17 ................................................................................................................. 140
Glava 18 ................................................................................................................. 150
Glava 19 ................................................................................................................. 159
Glava 20 ................................................................................................................. 169
Glava 21 ................................................................................................................. 187
Glava 22 ................................................................................................................. 200
Glava 23 ................................................................................................................. 222
Glava 24 ................................................................................................................. 241
Glava 25 ................................................................................................................. 251
Glava 26 ................................................................................................................. 268
Glava 27 ................................................................................................................. 280
Glava 28 ................................................................................................................. 296
Glava 29 ................................................................................................................. 313
Glava 30 ................................................................................................................. 319
Glava 31 ................................................................................................................. 338
Glava 32 ................................................................................................................. 356
Glava 33 ................................................................................................................. 367
Glava 34 ................................................................................................................. 392
Glava 35 ................................................................................................................. 423
Glava 36 ................................................................................................................. 458
 Ovim putem želim da se zahvalim Aleksandru, bez kojeg ova
knjiga ne bi ni postojala.
Hvala i Mileni i Anđeli na lepim rečima i podsticaju da je
izdam.
I pre svega, hvala Slobodanu koji je zaslužan što ovo delo nije
samo gomila nasumično razbacanih reči. Hvala svima.
Zapamti, ako jednostavno odustaneš,
verovatno aplaudiraš nečijem uspehu.
 „I poslednji barjak pomeriše sa zida,
da se zna da zanavek Siva kula stoji
ne kao bedem strelama okićen
već kao kapija prijateljstva.
Tu se bitka nikada više voditi neće.“

„Istorija juga“
Rast Benton, 299. godine od Prvog zapisa

30.8.726. godine od Prvog zapisa

Zapadno Kraljevstvo, Siva kula na Rajskoj reci

Glava 1

„U deset srebrnjaka da će pogoditi!“

Glasan smeh odjeknuo je podrumom. Ono malo sveća koje su
gorele načinile su da senke izgledaju zastrašujuće, ali ni upola kao
ono što ih čeka.
Najglasnije se smejao Hob, ćelavi čovek pozamašne visine i
težine. Odložio je malj i počeo da čeprka po debelom vunenom
džemperu, da bi potom na sto bacio vrećicu sa novcem. „Stavi novac
gde ti je jezik, Skakavče, osim ako nisi jak samo na rečima.“ Smeh se
polako stišavao, a većina tumornih lica gledala je ka Groveru.
Grover Hil zvani Skakavac polako je otkačio jedinu preostalu
vrećicu sa pojasa i pogledao je sa smeškom. Unutra je bilo deset
srebrnjaka, fina suma u nekim drugim uslovima. Ionako ćemo svi
izginuti, pomislio je.
„Ako me bogovi pogledaju, biću jak i na parama“, odgovori
Grover veselo. Mada verovatno neću stići da ih potrošim... Bacio je
vrećicu na kameni prag i uz smešak na licu stao uspravno kako bi
bolje video predstojeću situaciju.

1
 Iz gomile je istupio mladi strelac visokog stasa, umornog pogleda
i pomalo nevoljnog hoda. Niz leđa mu je visio luk od divlje trešnje od
kojeg se nije odvajao, kao i kratak mač za slučaj da dođe do borbe
prsa u prsa. Sudeći po stanju u kojem se mač nalazio, borbe je bilo i
više nego dovoljno.
Stao je na drugi kraj podruma. Dobrih petnaest metara udaljen
od drvenog stuba ne šireg od ljudske noge. Izvadio je mali nož i počeo
da ga prebacuje iz ruke u ruku. Ljudi su se polako razmakli i napravili
čist put između njega i stuba. Iako je svetlo bilo skoro na izmaku
snage a udaljenost prilično velika, strelac kao da nije tome pridavao
mnogo značaja. Sasvim ravnodušno je podigao nož, zadržao dah i
bacio ga. Svet kao da je stao na taj jedan trenutak dok je nož leteo sa
jednog kraja podruma na drugi, pogodivši stub tačno po sredini.
„Pogodak!“, povika Grover, radostan kao malo puta u protekla
dva meseca. Ljudi su oduševljeno komentarisali, nekima se omakao i
aplauz, dok je debeli Hob gunđao za svoj račun. Grover se sagnu i
dohvati vrećice, a visoki strelac ponovo sede kao da ga ovo nije ni
najmanje dotaklo.
Koraci u hodniku. Svi zaćutaše.
Možda je kuvar, ponada se Grover. Znao je da nije, jeli su sinoć.
Zaliha je jedva ostalo za narednih par dana, a o pomoći nije bilo glasa
već nedeljama. Vrata se otvoriše i čovek u crnoj verižnjači zakorači u
podrum. Na brzinu pogledom prelete preko nekoliko desetina
zabrinutih lica, a onda mrzovoljno izda naređenje: „Ustajte junaci.
Dolaze.“
Skočili su na noge i panično počeli da nameštaju oklope. Dva
minuta kasnije kolona ljudi užurbano je krenula iz jednog od dva
podruma Sive kule da pomogne svojim saborcima na kapiji.
Siva kula bila je stara utvrda zadnji put korišćena pre više od
petsto godina, pre nego što je sklopljen mir između starog kralja
Stelana i južnih plemena. Dugo je glavni centar kraljeve vojske na
jugu i grad osmatrač bio Kraljev Vid, ali on je pao pre malo više od
dva meseca. Od tada, jedina utvrda vredna pomene južno od Rajske
reke bila je Siva kula.
Neprijatelj nije napao već četiri dana. Naivna budalo, zar si
stvarno mislio da se neće vratiti, pomisli Grover dok se borio da
namesti oklop na levom ramenu. Poslednji put kada su napali

2
poginulo je više od četrdeset ljudi, ali onda se neprijatelj povukao
iako mu je falilo samo par minuta da slomi otpor na kapiji. Grover
pljunu na zemlju i potrča uz stepenice sa unutrašnje strane zidina.
Nešto mi govori da se danas nećemo izvući tako lako.
Čovek u crnoj verižnjači bio je Angus Trejt, zapovednik dvanaeste
legije Njegovog Visočanstva. Poslat je u Sivu kulu da brani jedini
kopneni prelaz preko Rajske reke, a završiće kao još jedna glava na
kolcu. Već pet glava je poslato u Stari Dvor, pravo kralju pred noge.
Četiri zapovednika iz Kraljevog Vida pala su u opsadi grada, a peti sa
većinom legije u povlačenju ka Sivoj kuli, gde su dali živote ne bi li
omogućili narodu da pobegne.
Rog. Opet taj prokleti rog. „Zauzmite položaje“, viknuo je Angus,
„i dočekajte đavole kako dolikuje.“
Grover čučnu između dva kamena zuba zidine i namesti luk,
krajičkom oka se još jednom uveri da mu je tobolac pun strela. Ceo
južni zid bio je prekriven strelcima, dok je dole na kapiji debeli Hob
dodatno ojačavao kapiju sa još nekoliko krupnijih momaka.
Zapovednik je još pre par nedelja naredio da se poseku stabla sa južne
strane reke ne bi li neprijatelja pre izložio udam strela, a i da bi
dodatno ojačali kapiju. Glavni konjušar i još pet momaka stradali su
dok su prevlačili stabla do utvrde, a oni koji su preživeli kunu se da
ih ni sam zapovednik ne može naterati da ponovo pređu na onu
stranu.
„Nećemo ni morati“, reče uz smešak Evan Rid, mladi oficir
dvaneste legije „oni će doći nama, a kad dođu, poželeće da se nisu ni
rodili.“
„Mrzim ovu tišinu“, dodade Isador, jedan od prekaljenih vojnika
i dobar Evanov prijatelj. „Ali još više mrzim onaj prokleti rog.“
Rog. Ima nešto vrlo čudno u tom zvuku, nešto demonski, pomisli
Evan. Na licima okupljenih video je da misle isto.
Uskoro će se ponovo začuti i nastaće pakao. Možda po poslednji put.
Dve i po hiljade ljudi dojahalo je u Sivu kulu pre dva meseca, a sad ih
je ostalo jedva nešto više od četiri stotine. Čak sedam stotina
oklopljenih pešadinaca stradalo je braneći kapiju, a četiri i po stotine
strelaca na zidinama oronulog zamka. Zapovednik je poslao četiri
gavrana u protekle tri nedelje, dva u Stari Dvor i po jednog u Plavu i

3
Zelenu kulu, utvrđenja sedme legije, ali nije bilo odgovora. Prepušteni
sami sebi, i njima.
„Možda su se predomislili“, reče jedan od strelaca. „Nikad nije
prošlo ovoliko do trećeg roga.“
Samo nas muče, pomisli Skakavac.
„Držite četvore oči otvorene“, oglasi se vođa strelačke čete.
„Ma neće ni doći, čuli su da Žabac maže strele govnima“, prodra
se plavokosi Roj Gasli. Smeh se raširi po zidini i začu se gomila
pošalica na račun omalenog Žapca. Zvali su ga Žabac jer je strele
mazao otrovom žaba koje je gajio, ali primetili su da čak ni otrov ne
deluje na ove gadove. Od tada mu mnogi predlažu da svoju odbranu
preusmeri na fekalije.
Treći rog nadjača smeh sa zidina. Svi se odmah uozbiljiše i
podigoše pogled ka šumi. Za ime bogova, šta sad? Grover nije imao
mnogo ratnog iskustva. Vežbao je u slobodno vreme dok ga nisu
regrutovali i zajedno sa legijom poslali da prepreči put okupatoru. Ali
sa pravom je mislio da ni lord zapovednik ni najstariji vojnici kraljeve
vojske nisu videli ništa slično.
„Neka nam se bogovi smiluju“, reče neko pored njega, dok su u
daljini stotine vojnika zauzimale svoje položaje jezivom preciznošću.
„Ako brzo osedlamo konje, možda uspemo da stignemo do
Raskrsnice“, reče jedan od mlađih strelaca. „Možda uspemo...“
„Da se niko nije pomerio“, zaurla Trejt odlučno. „Dezerteri će
završiti u Borovom zamku. Ako ih pre toga ja ne uhvatim.“ Uprkos
onome što se spremalo na nekih kilometar južno od kule, nakon ove
pretnje niko se više nije bunio. Zapovednik je bio na ivici živaca i niko
nije hteo da ga izaziva. Već su imali dovoljno problema. Brzim
korakom je ušao u odaje kule koja je svih ovih nedelja služila kao
odaja za ratne planove. U besu, bacio je pehar i on se odbi od zid na
kojem je visila mapa sa bezbroj ucrtanih taktika i linija odbrane.
Zašto nam niko ne dolazi upomoć, bila je jedina misao koja mu se vrtela
po glavi. Gde su svi? Znao je da mora da ostane i brani položaj, ali
iskoristio je sve opcije koje je imao i pad tvrđave je bio neminovan.
Lord Angus Trejt je zapovednik dvanaeste legije već šest godina,
a vojnik kraljeve vojske punih petnaest. Kratko podšišane crne kose,
sa nekoliko sedih dlaka tu i tamo, zalazio je u svoje četrdesete godine.
Ratovao je na severu u Jezerskoj Zemlji i pre toga kao plaćenik negde

4
preko mora, ali nikada nije video neprijatelja koji se ovako bori. San
svakog ratnika da nađe sebi dostojnog na bojnom polju sada mu se
činio apsurdan.
Već je izgubio toliko ljudi... Svi su se borili hrabro i bio je ponosan
na njih, ali sa svakim palim borcem krivica koju je osećao jer nije
mogao ništa da učini rasla je i izjedala ga iznutra. Uskoro ćemo im se i
mi pridružiti, pomislio je. Negde u Lovčevoj jazbini, ponovo ćemo biti
cela legija.
Sunce se polako pelo na vrh neba i zapeklo više nego proteklih
dana. Kao da je htelo da branioci Sive kule što bolje vide šta im se
sprema. Sad ih barem vidimo, pomisli Grover. Uvek su napadali noću.
Na horizontu se površina odsjaja sunca od čelik postepeno
povećavala dok su neprijatelji izlazili iz logora i formirali borbene
redove. Groveru nikada nije išlo od ruke da oceni broj neprijatelja, a
ovog puta se molio da je pogrešio. Prebrojao je oko tri hiljade. I to
kakve tri hiljade.
Okupator se kretao munjevitom brzinom, iskrcavši se na južnu
obalu kontinenta i osvojivši sve utvrde južno od Rajske reke u roku
od pola godine. Kraljev Vid se branio tri meseca, ali je pao pod i dalje
nerazjašnjenim okolnostima. Niko nije preživeo da ispriča detalje.
„Treba lepo da srušimo most i povučemo se na sever“, reče
Isador. Mnogo puta je bilo reči o tome, ali zapovednik je izričito
zabranio takvu taktiku. „Prokletnici bi samo preplovili čamcima, a
onda ih nikad ne bi zaustavili“, pričao je Angus. Južni drum bio je
jedini prohodan put ka severu, bar jedini koji bi omogućio brzo
kretanje tolike vojske, što je Sivu Kulu činilo savršenim strateškim
mestom.
Čete su krenule. Zvuk bubnjeva čuo se u pozadini, kao i zvuk
nekog čudnog instrumenta čije je zavijanje celom jurišu davalo
demonski prizvuk. Sivi ratnici na horizontu polako su prelazili u trk.
„Planiram da preživim ovaj dan“, prodrao se Evan i isukao mač,
„a jedini način da to uspem je da zarijem mač u grkljan svakom
prokletniku koji pokuša da pređe zid.“ Pešadija i ono malo konjice
što je ostalo skupilo se oko Evana Rida iza oslabljene kapije Sive kule.
Lord Angus je izjahao među njih na svom crnom pastuvu
ravnodušno gledajući svoju vojsku. Umorni, gladni, uplašeni.
Nadbrojani. Pa zar sa ovim da branim tvoj tron Terone?

5
 „Čekaj“, naredi glavni strelac. „Čekaj dok ne priđu još.“
Skakavčeva ruka drhtala je kao prut, mada nije bio jedini.
Neprijatelj je ubrzavao juriš dok je zvuk bubnjeva postepeno
pojačavao tempo, a u drugim redovima jasno su se videle merdevine
sa čeličnim kukastim hvataljkama na vrhu.
„Čeekaaj!“
Dole na kapiji, četvorica prosedih staraca koji su do malopre
ravnodušno sedeli sa strane podigli su svoje mačeve i počeli zajedno
da se mole.
„Koliko ih je?“, povika neki vojnik od dole koji nije imao pogled
preko zidina.
„Previše“, reče tiho ser Trejt. Ako preživimo ovo, zažalićete dan
kada ste nas zaboravili i ostavili na cedilu.
„Čeekaaaj!“
Kroz par sekundi, starci počeše da isijavaju blagu crvenu svetlost
iz svojih tela, na šta ostali vojnici podigoše mačeve uz borbeni poklič.
„Neka nam se bogovi smiluju“, ponovo se začu strelac od
malopre.
„Bolje se moli da nam Lovac skrati muke“, prošaputa Roj Gasli.
„Sada!“, začu se naređenje...
Strele poleteše.

6
 „Uvek pomozite onome ko je nemoćan.
Ako možete nekome da pomognete a to ne uradite, onda ste vi ti kojima
je pomoć potrebna. I nemojte ga povrediti jer time povređujete sebe.
Nemojte ga ismevati jer ćete vi postati predmet podsmeha. I nikada ga
nemojte smatrati za lošijeg od sebe.
Budite ljudi u inat svetu koji bi od vas da napravi životinje.“

Obraćanje Armada Starvuda masi okupljenoj ispred Hrama

mudrosti u Starom Dvoru 597. godine od Prvog zapisa

3.9.726. godine od Prvog zapisa

Zapadno Kraljevstvo, Stari Dvor

Glava 2

Neko se tiho molio u Velikom hramu Starog Dvora. Slabo

večernje svetlo obasjavalo je prelepi kameni oltar iznad kojeg su u
zidu bile uklesane statue pet Velikih bogova. Hram je bio star koliko
i sam grad, i protezao se na velikoj površini unutar samog zamka.
Prvi ljudi koji su osnovali grad smatrali su bogove dovoljno važnima
da njihovi hramovi ne budu izloženi opasnosti, pa su ih sagradili na
najsigurnijem mestu. Nekada su na mermernim klupama oko oltara
sedeli Helio Starvud i njegovi zapovednici legija i molili se pre nego
što pođu u boj. Naravno, tada legije nisu bile organizovane i uređene
kao danas, ali poenta ostaje ista. Kroz ovo mesto je odjeknulo više
plača i molitvi nego igde u kraljevstvu. Šest vrata je vodilo iz ove
prostorije. Velika, centralna, koja su vodila u druge delove zamka i
pet manjih, svaka namenjena za sluge jednog od pet bogova koji bde
nad svetom i utiču na dešavanja po nekom svom nahođenju. Ako
izuzmemo ovo zajedničko mesto, svaki bog je imao svoj posebni hram

7
negde u gradu, ali je ipak Veliki hram ostao privilegija onih
najvernijih i najpredanijih. I najmoćnijih...
„Kome se molite gospo?“, začu se umirujući glas.
Princeza Larisa se okrenu i ugleda starog viteza, ali mu isprva
ništa ne odgovori. Odavno osedeo, kraljev savetnik i zapovednik
njegove lične garde koji već pedeset godina služi porodici Starvud
izgledao je umorno. Bore koje su mu odavno prošarale lice sada su
bile dublje i izraženije, a njegove tamno braon oči nesigurne i
zabrinute. I dalje je bio jak na maču, ali godine su odnele svoje dok
je u službi mnogih vladara ratovao širom Zapadnog Kraljevstva. Za
vreme vladavine Kristofera Starvuda bio je vojnik, kada je njegov sin
došao na tron postao je oficir, pa zapovednik, a na kraju i član
kraljeve garde, što je i nastavio da bude tokom vladavine sledećeg iz
loze starih kraljeva, Terona Starvuda.
„Šta vi mislite ser?“, upita Larisa tužno.
„Ne verujem da je u pitanju bog svetlosti 1“, reče ser Vilijem
Edvidž, „jer njemu se redovno molite a, ovo je, reklo bi se, vanredna
situacija.“ Kada na ovo ne dobi odgovor, vitez smireno nastavi. „Bilo
bi nedolično da se tako mlada devojka moli bogu rata 2, a pogotovu ne
jedna princeza. Da li je u pitanju bog mudrosti 3, čiji bi vam savet
olakšao muke?“
Ledi Larisa obrisa suzu svilenom maramicom i okrenu se ka
oltaru. „Grešite ser, mada bih volela da ste u pravu.“
Vitez na trenutak zaćuta, nelagodno gledajući ka zemlji. „Boginja
strasti 4 je ipak...“
„Molim se bogu smrti 5“, prekide ga princeza ljutito, ,jer on je
izgleda jedini koji i dalje izvršava svoju dužnost.“
Neprijatna tišina ispuni prostoriju. „Vaš izbor je vaša stvar gospo,
ali zar ne mislite da su vam reči malo gorde? Znam da vam brat
nedostaje, ali...“
„Ne znate vi ništa“, povika Larisa. Pala je na kolena i počela da
plače. Da znate, bolje bi ste savetovali mog prokletog oca i Uriel bi možda
i dalje bio živ. Htela je da zavrišti, ali nekako je obuzdala svoj bol.
„Oprostite Vilijeme“, reče dok je rukama brisala suze, „nisam htela
da...“

8
 Starac uzdahnu i obori pogled. „Ne, oprostite vi meni, uvredio
sam vas. Ostaviću vas da se molite na miru. Izvinite me.“ Vitez se
nakloni i napusti prostoriju, izašavši jednako tiho kao što je i ušao.
Ponovo je ostala sama. Sada možda više nego ikada ranije. Već tri
nedelje nije normalno spavala, ne od onog trenutka kada su došli
glasnici sa juga zemlje. Oni i njihova prokleta torba. Izneli su pred
kralja, njegovu porodicu i većinu dvorskih gostiju glave zapovednika
pet legija koje su pale braneći Kraljev Vid. Među njima bila je i glava
njenog brata, Uriela Starvuda.
„Gospo Larisa“, reče njena lična služavka kada joj je prišla, „Vaš
gospodar otac vas traži.“
„Da...“, prošapta princeza tužno i pridiže se sa poda, brišući suze
svilenim rukavom svoje haljine.
Ušla je u Elodovu dvoranu, nazvanu po kralju koji ju je sagradio.
Bila je to najveća dvorana u celom kraljevstvu. Uz zidove, postavljeni
su kipovi svih velikih kraljeva loze Starvuda, počevši od Kenarda, pa
preko Helia Osvajača i Stelana Mirotvorca sve do Armada Mudrog.
Nešto joj je govorilo da im se njen otac neće pridružiti.
„Kćeri, došla si.“ Kralj ustade sa prestola i uputi joj osmeh.
„Imam dobre vesti za tebe.“ Teron Starvud je vladao već osam godina
i jedan od velikih uspeha njegove vladavine bilo je sklapanje mira sa
susednom zemljom sa kojom je Zapadno Kraljevstvo bilo u ratu skoro
čitav vek. Doduše, određen broj stanovništva to uopšte nije smatrao
uspehom...
„Dobili smo pismo od tvoje sestre“, nastavi on dok je silazio niz
par stepenika ne bi li joj prišao. Na sebi je nosio zlatni dublet i preko
njega svileni crveni ogrtač,. Larisa se na trenutak zapita da li je već
prestao da žali svog jedinca noseći tako jarke i vesele boje. „U pismu
kaže da je kralj Piref odlučio da pošalje vojsku da nam pomogne u
ratu. Kaže i da je njena ćerkica dobro...“, započe kralj, ali onda
zastade i pažljivije je osmotri. „Da li si to plakala?“
„Nisam, oči mi suze od proleća“, reče ona neraspoloženo.
„Proleće?“, upita Teron i počeša svoju kratku crnu bradu. „Kćeri
moja, proleće je odavno prošlo, a i leto za njim. Uostalom, od kad si
ti alergična na polen?“

9
 „Nisam rekla da je polen u pitanju. Ovo proleće je donelo mnogo
više razloga za suze osim polena.“
Kralj se pravio kao da ovo nije čuo. Polako je odšetao i seo natrag
na svoj tron. Nastavio je ozbiljnijim i nervoznijim tonom. „Želim da
odeš do Velikog prelaza i dočekaš svoju sestru i njenog muža. Dobićeš
pratnju...“
„Ja da idem?“ Bila je zbunjena. „Zar ne priliči da jednog kralja
dočeka drugi? Zar se kralj Piref neće uvrediti?“ Neću da idem.
Teron se nelagodno promeškolji u svojoj stolici. „Ja sam, kao što
znaš, zauzet poslovima na jugu i stvarno nemam vremena za takav
put. Verujem da će kralj Piref shvatiti u kakvoj se situaciji nalazim.
Ipak, zato i dolazi.“
Dolazi zato što si nesposoban da braniš svoje zemlje. „Kada
polazim?“ Kad malo bolje razmislim, volela bi da pođem što pre, samo
da te ne gledam. Gadiš mi se.
„Za dva dana. Dobićeš pratnju, a ser Ori Torčvil ima naređenje da
te sačeka na Šumskom drumu.“
Baš lepo, sve bolje od boljeg.
„Znam da ti i ser Ori nemate baš najlepše poznanstvo“, nastavi
on pažljivo, „ali molim te probaj da predstaviš našu zemlju što bolje
možeš, što znači bez sitnih svađa. Neću da kralj Piref pomisli kako
ratujemo međusobno.“
Najlepše poznanstvo? Kako se samo lepo izražavaš kad hoćeš.
„Uradiću kako ti je volja. A sada me izvini, idem da odmorim. Dug
put je preda mnom.“ Poklonila se i otišla.
Kralj Teron se okrenu i priđe prozoru. Stari Dvor je bio prelep
grad, bar nekada. Ogromna luka u kojoj je znalo da bude usidreno i
po pedeset brodova od preko mora. Trgovci, ratnici, sveštenici, svi
oni su dolazili tu kako da se mole, tako i da nađu sebi bolji život. A
sada, grad je izgledao nekako umorno, pospano. Tužno.
„Vilijeme, priđi“, reče kralj.
Ser Edvidž koji je do tad mirno čekao u senci priđe kralju, već
sluteći pitanje.
„Vaše visočanstvo.“
„Ima li vesti sa juga?“

10
 „I dalje ništa.“ Odgovor je bio isti već nedeljama.
Teron pogleda ka svom gradu, dok su se baklje i svetiljke polako
palile da bi obasjale ulice svojom toplom svetlošću. „Kako da ih
zaustavimo ako ne znamo sa čim imamo posla?“
„Ne znam gospodaru“, odgovori Vilijem tiho.
Toga sam se i plašio.
Nastavio je da nemo posmatra grad, pogledom prelazeći preko
luke na istoku, pa sve do Ribareve kapije na jugu. Kilometar zapadno
od nje nalazio se Mali Šakor, poslednja u nizu od pet kapija
sagrađenih u Starom Dvoru. Dobila je ime po tome što je kroz nju
prošao poglavica koji je sklopio mir sa Stelanom Starvudom pre pet
stotina godina, pa je kapija preimenovana u čast naroda sa juga.
Ubrzo je celo područje oko kapije dobilo naziv Mali Šakor i taj naziv
je ostao do danas, a neki bi rekli da su i ljudi i zgrade u tom kvartu
zaista u duhu divljanskog grada. Ukrasi okačeni na kućama, ulični
svirači i zabavljači kojih je bilo u velikom broju, pa i psi koji su
slobodno lutali kroz uske ulice... Sve je to pridodavalo posebnoj
atmosferi koja je tu vladala. Čak su i stražari na kapiji bili manje
strogi prema trgovcima. Doduše ta kapija je obično bila slabo
prometna, ako se izuzmu trgovački karavani, ali danas... Danas je bila
potpuno zakrčena izbeglicama sa juga.
„ČEKAJ! Koliko puta moram da ti kažem!“
„Mislim da te ne razume...“, nesigurno će stražar.
„Šta lupaš, naravno da me razume“, odbrusi kapetan nervozno.
Sumnjičavo je pogledao u čoveka sa detetom koji je već pola sata
uporno pokušavao da prođe kapiju, neumorno zaobilazeći ljude
ispred sebe. „Razumeš me, zar ne?“, upita polako.
Čovek ga je i dalje uplašeno gledao, ali nije odgovorio na pitanje.
U ruci je držao dete ne starije od dve godine koje je uprkos ogromnoj
gužvi i galami bilo neobjašnjivo tiho. Čovek je izgledao užasno.
Usukani obrazi, tanke, mada mišićave ruke i te oči koje kao da jedva
ostaju otvorene.
„Prokletstvo“, promrmlja kapetan i uzdahnu. „Otise, dovedi mi
onog učenjaka što zna jezik plemena.“
Stražar se osvrnu oko sebe. „Malopre je bio tu.“
„Požuri, inače ćemo ostati ovde do ujutru.“

11
 „Razumem, kapetane.“
„Sačekaj par minuta“, započe kapetan polako. „Sad ćemo to da
rešimo.“
Čovek mu ništa ne odgovori, ali izgleda da ga je razumeo s
obzirom na to da je ostao da čeka bez pogovora.
„Dobro, ajde sledeći“, povika kapetan i vrati se na čelo kolone.
„Odakle su?“
„Južni Vid“, odgovori drugi stražar, zapisujući pritom nešto na
papir. „Otac, majka i dvoje dece.“
„Tovar?“
„Ništa osim odeće na sebi i jednog džaka. Unutra dva ćebeta,
desetak krompira i komad usoljene govedine.“
„Imate li nekoga u gradu?“, upita ih kapetan smireno.
„Ne“, odgovori čovek tiho. „Nikoga.“ Starija od dve ćerke poče da
jeca.
„Smestićemo vas u jedno skladište“, objasni kapetan ne obazirući
se na dečiji plač. „Imaćete hranu i vodu, a vatre se pale na unapred
određenim mestima. Straža će uvek biti u blizini, ako vam nešto treba
pitajte njih.“
Čovek klimnu glavom, a majka čučnu pored deteta i krenu da je
teši.
„Džeremi će vas odvesti do tamo“, reče kapetan i pokaza na
stražara koji je čekao pored.
„Hvala“, zahvali se čovek i zajedno sa porodicom prođe kroz
kapiju. Kapetan zakorači u stranu i osmotri kolonu. Kraj se nije
nazirao. A onda začu iza sebe glas uplakane devojčice od malopre. „l
u Kraljevom Vidu su nas pitali da li imamo nekoga, a i tamo nismo
imali...“
Kapetan uzdahnu, ipak se ne osvrnuvši. Težak dan, pomisli.
Poslednjih par dana su bili naporni, ali svaki je postajao sve gori i gori.
Utom dva konjanika pristigoše do kapije, ostavljajući iza sebe
oblak prašine.
„Koliko ih još ima?“, upita kapetan umorno.
„Oko dve stotine. Moramo opet nazad, imali smo vode za možda
četvrtinu kolone.“

12
 „U redu. Kada razdelite vodu svima, proverite da li pri kraju ima
porodica sa malom decom. Oni možda ne znaju da imaju prednost,
pošaljite ih napred.“
„Kako pristižu nove grupe, dece je sve manje...“ odgovori vojnik
tiho.
Kapetan ne reče ništa. I sam je znao.
„Ajde, na posao. Hoću da ovo završimo pre mraka.“
„Inače, ovi južno kažu da nam se približava još jedna kolona,
negde oko tri stotine. Mahom iz Kraljevog Vida.“
„O tome nek razmišljaju ovi iz noćne.“
Vojnici se nasmešiše i odjahaše kroz kapiju.
„Kapetane“, začu se iza njega.
„Jesi li ga našao?“, upita ovaj umorno kada je video Otisa.
„Jesam“, reče Otis i pokaza na učenjaka.
„Dođi ovamo“, reče kapetan i priđe čoveku sa detetom. „Pitaj ga
odakle je i da li ima nekoga u gradu. U stvari čekaj, ne. Prvo ja tebe
da pitam, gde si bio kog đavola?“
„Smeštali smo onu grupu divljana od malopre. Znate, onih deset
iz Južnog Vida.“
„Nemoj tako dugo da mi nestaješ, trebaš mi ovde. Ajde sad.“
Učenjak promrmlja nešto na plemenskom na šta čovek iskolači
oči, verovatno zbunjen što čuje maternji jezik. A onda je i sam počeo
da priča. To je sve trajalo oko jednog minuta, a onda učenjak pogleda
u dete i zaneme.
„Sta kaže?“, upita kapetan. „Šta si se ukipio, govori.“
„Kaže...“ započe momak, a onda proguta knedlu. „Kaže da je dete
gladno i da mu treba pomoć.“
„Pa dobro, nisam ni mislio da je došao da kupuje stoku. Vidi
valjda sve ove ljude ispred njega, nek se strpi još malo i...“
„Ali kapetane... Kaže da dete nije jelo sedam dana.“
Prokletstvo...
Učenjak obori glavu i zakorači korak unazad, dok je čovek i dalje
tiho pričao nešto na svom jeziku. Neke od žena iz kolone koje su bile
u blizini i čule ovo počeše da jecaju, a deca koja su izgleda osetila
tugu zaplakaše u glas. Kapetan polako priđe čoveku i zagrli ga

13
jednom rukom, a zatim ga povede sa sobom kroz kapiju, dok je on i
dalje tiho pričao pažljivo držeći dete u rukama.
Nisu ni zašli iza prvog ćoška kada se iza njih sa kapije začulo:
„Ajmo sledeći!“

14
 „Svetlost je najjača kada je sa svih strana okružena tamom.“

Iz knjige boga svetlosti

Zapadno Kraljevstvo,
Gorski Grad

Glava 3

„Markuse? Markuse?“
Starica je lutala po dvorištu, bezuspešno tražeći svog unuka.
„Markuse? Gde li je to prokleto dete?“ Najzad, pronašla ga je u štali
kako potkiva svog konja. „Markuse, sine, zar ne čuješ da te zovem?
Znaš da treba da odeš po one biljke, zamolila sam te još juče.“
Visoki mladić se pridiže i sa smeškom pogleda staricu. „Ne brini
baba, nisam zaboravio. Krenuću čim završim ovo.“
„Da, da...“, gunđala je starica dok je izlazila iz štale.
Mladić je isprati smehom i pomazi svog konja. „Hajde dečko,
moramo krenuti ako želimo večeru danas.“
Devetnaestogodišnji Markus Stoun polako je jahao zapadnim
delom Gorskog Grada, delom koji je više podsećao na selo nego na
deo velikog i dobro zaštićenog utvrđenja. Stare kuće, oronule zidine,
male pijace gde je lokalno stanovništvo prodavalo svoje proizvode i
gomile kokošaka koje su nesmetano lutale ulicama. Puno zanatskih
radnji, kovačnica i štala krasilo je ovaj deo grada. Sagrađen je na
uzvišenju, u podnožju planine Nebeske Gore čiji se vrhovi protežu
iznad oblaka.
Stigao je u ulicu poznatu po prodavcima lekovitog bilja. Niska i
podebela žena polako se izgegala iz prodavnice i uz osmeh rekla:
„Opet si smršao mali. Čime li te hrani ona tvoja baba?“

15
 Markus se glasno nasmejao. „Kriterijumi mršavosti nam se
nikako ne poklapaju.“ Sišao je sa konja i vezao ga za gredu. Kako si
Bet?“
„Bila sam i bolje. Onaj prokleti Torčvil povećava porez svaka dva
meseca. Kako misli da preživim? Pogledaj me, sva im se osušila.“
Začu se smeh iz susedne prodavnice.
„Ćuti tamo tupane“, reče Bet gnevno, a onda se okrenu ka
momku. „Došao si po one biljke za babu, zar ne? Sačekaj minut, idem
po njih.“
Markus je voleo ovaj grad, pogotovu deo u kome je njegova baka
imala kuću i retko je zalazio u ulice oko zamka. Jednostavno nije bilo
potrebe. Nakon što se Bet vratila sa vrećicom biljaka, seo je na konja
i polako krenuo niz ulicu sa namerom da poseti svog dobrog
prijatelja.
Ipak, pre toga je hteo sebe da počasti novim ogrtačem. Stari inu
je bio dobrano izlizan i na par mesta tkanina je počela gadno da se
cepa. On zastade pored tezge jednog brkatog debeljka, koji je do tog
trenutka odsutno lomio prste i gledao negde u daljinu. Napokon,
kada je primetio da Markus razgleda njegovu robu, on skoči kao
oprljen.
„Najbolja vuna u Gorskom Gradu, a i šire“, odmah će on, nimalo
skromno. „Imam i par svilenih, ako želiš da ih vidiš.“
„Vuneni će poslužiti sasvim dobro“, odgovori Markus i sjaha sa
konja. Uzeo je da pogleda jedan maslinasto zeleni, što odmah izazva
burnu reakciju kod brke.
„Imate odlično oko, mladi gospodaru“, reče on zadovoljno.
„Prodao sam već sedam takvih, ovo je poslednji koji je ostao. Vuna je
divna i mekana, dobijam je iz Tri Reke. Pogledajte amo te fine
rubove. Dostojan je i plemićkih leđa, ja vam kažem.“
„Šteta što ja nisam plemić“, odgovori Markus ravnodušno,
krajičkom oka pogledavši u trgovca.
„I bolje što niste“, brzo dodade brka, kao da se uplašio da će
izgubiti mušteriju, „oni ne umeju da cene ovako majstorski
napravljen komad odeće. Po vama vidim da umete da prepoznate
kvalitet.“

16
 Sprema teren za poveliku cifru, pomisli Markus i blago se nasmeši.
Ipak, prodavac je bio u pravu. Ogrtač je zaista bio vrhunske izrade i
Markus mu ne pronađe nijednu manu, a informacija da je vuna
poticala iz Tri Reke nije mogla da se zanemari, jer je kvalitet tkanine
koja odatle dolazi zaista bio odličan.
Pored svega toga, topli dani su bivali sve ređi. Jesen je zagazila u
svoju drugu polovinu i, mada još nije bilo toliko hladno, vetrovi sa
severa su najavljivali da će sneg uskoro pasti. A onda valja na sebi
imati dobar ogrtač da te štiti od hladnoće, pomisli on i zagrize usnu. Da
vidimo šta je naumio.
„Koliko ga ceniš?“
Debeljko na kratko razmisli o tome, mada je Markus znao da je
cena već odavno određena i da je sve ovo samo igra ne bi li se izvukao
koji novčić više. „Da budem iskren“, nasmešeno će čovek, „ova lepota
vredi bar sedam srebrnjaka.“ Ne davši Markusu vremena da reaguje,
debeljko nastavi. „Mada, prošli sam prodao za pet i četiri bakrenjaka,
a i ti si veoma fin momak tako da ću i tebi ponuditi istu tu cenu.“
Markus izvi obrvu i zamišljeno huknu. Prva cena je bila nerealna
i obojica su to znali, ali druga je donekle i mogla da prođe, mada je to
i dalje bilo više nego što je planirao da potroši.
„Ovo je poslednji u turi“, milozvučno će brka. „Sledeći stiže tek
za par nedelja, a ako tad bude vejao sneg cena sigurno neće biti ovako
niska.“
„Pet i četiri?“, upita Markus i zagrize usnu. Debeljko zadovoljno
zaklima glavom. Momak uzdahnu. „Bojim se da nemam toliko kod
sebe.“
Debeljko ga sumnjičavo osmotri. „A koliko imaš?“
Markus zavuče ruku u džep prsluka, pritom pazeći da ne izvadi
sav novac iz njega. Položio je novčiće na drvenu tezgu i osmotrio
brkino lice. „Četiri srebrnjaka i šest bakarnih momaka 6.“
Na prodavčevom licu se najpre pojavi osmeh, da li zbog sličnosti
sa pesmom ili jednostavno zbog prizora para, ali taj osmeh isto tako
brzo i nestade. „Bojim se... To nije dovoljno.“
„Ja toliko imam“, smireno će Markus. Zvecnuo je srebrnjacima
par puta, pažljivo gledajući izraz brkinog lica. „Šta kažeš?“

17
 Debeljko se, verovatno nesvesno, obliznu. „Momak“, uzdahnu on
naizgled bolno, „prihvatiću samo zato što mi izgledaš kao jako fina
osoba. Ali da znaš, opelješio si starca.“ Bez ikakve teškoće on pokupi
novac sa tezge i strpa ga negde u kecelju.
Markus se nasmeja, a i brka donekle učini isto. „Nosi ga u
zdravlju“, reče i sede nazad u svoju stolicu.
„Hvala“, odgovori Markus i ponovo uzjaha svog konja. Ogrtač je
stavio u torbu, iz nekog razloga ne želeći da ga odmah obuče. „Hajde,
idemo do Kvinta“, prošaputa on konju, na šta životinja neodređeno
frknu. Markus se nasmeja. „Znam, ni ja ga ne volim“, našali se on.
Gorski Grad je projektovan tako da ima jednu veliku ulicu koja
vodi od glavne, južne kapije, pa sve do severnih zidina. Na centru se
nalazila velika fontana, ponos ovog grada. Zamak je bio na istočnoj
strani, kao i kuće uglednih građana, skulpture i parkovi, dok su
krčme, pijace i radionice bile na zapadnoj. Nakon što je prošao kroz
par bočnih uličica, izašao je na mali trg sakriven među zgradama u
čijem središtu se nalazio stari bunar. On sjaha sa konja i zaveza ga za
gredu, a zatim pokuca na vrata jedne od kuća. Konj frknu na šta se
Markus okrenu i sa osmehom ga prekori.
„Nemoj da se buniš, neću dugo.“
Konj ga sumnjičavo osmotri.
„Ajde, ako budeš dobar možda se nađe i neka poslastica za tebe“,
dodade momak veselo.
„Sto lažeš konja?“, začu se glas iza njega.
Markus se okrenu i na vratima ugleda Kvintona kako se kezi. „Ne
misliš valjda da je konj pa da ti poveruje?“, dodade čovek veselo. Iako
je imao bar dva metra i jaka, široka ramena, izgledao je nekako
pogrbljen.
„Vidim ti kaskaš bez problema“, primeti Markus i priđe da ga
zagrli. Čovek zastenja na trenutak, a Markus ga brzo pusti. „Jesi li
dobro?“
„Jesam, jesam... Samo sam i dalje malo klimav, a ti stežeš kao
volina“, reče i namignu. „Ajde uđi, spremio sam pogaču.“
„Sad si još postao i kuvar?“, upita Markus dok je silazio niz dva
stepenika koja su vodila u prostoriju sa leve strane hodnika. Soba je
bila delimično uzidana u zemlju, a na sredini su se nalazili mali sto i

18
četiri tronošca koja su bila poređana oko njega. U uglu je čučao
kamin u kojem je pucketa tiha vatra, obasjavajući prostoriju toplom
svetlošću.
„Dosada učini čuda od čoveka“, reče Kvint i sede na jedan od
tronožaca. „Pre nesreće jedini kontakt koji sam imao sa hranom bio
je čisto poslovni, razumeš?“, dodade i potapša se po stomaku. „Kada
mi je Seja pokazala kako paprikaš izgleda u početnoj formi, nisam
mogao da verujem. Znaš li ti koliko povrća ide u jedan kazan? Osetio
sam se kao prokleti biljojed.“
„Neka, čuo sam da je povrće zdravo za kosu“, reče Markus i
znalački klimnu glavom.
Kvint se nasmeja i šakom pogladi ćelavu glavu. „Nego, jesi li čuo
novosti? Gamad je stigla do Sive kule.“
„Jesam“, reče momak i namršti se. „Borbe traju već nedeljama.“
„Siva gamad, majku im prokletu. A kralj magarac, poslao jednu
legiju. Izem ti budalu.“
„Glupo, slažem se... ali imaj u vidu da tamo brojke ne znače
mnogo. Utvrda, most, utvrda. Ne mogu da ih napadnu u velikom
broju.“
„Izem ti utvrdu“, frknu Kvint i otvori kredenac pored stola.
„Stara ruševina sa istrulelom kapijom. Ja bih sam probio vrata i to
bez sekire.“ Na sto je podigao šerpu sa kiselim mlekom i dva lončeta.
„Imaju visoke zidine i velika skladišta“, zaključi momak. „To je
nekada bila južna stražara, predviđena je za duge opsade.“
„Jeste, al’ opsade divljaka sa motkama i praćkama.“ Izvadio je i
pogaču uvijenu u krpu, a onda je položio na sto. Vruće testo se i dalje
pušilo kada Kvint odlomi sebi parče. „Probaj, da vidiš što je sočna.“
„Bilo kako bilo, ne sluti na dobro“, uzdahnu Markus. „Pitam se
hoće li lord Torčvil poslati legije na jug?“ Zahvatio je kiselo mleko u
lonče i odlomio sebi malo pogače.
„Neće taj ništa da uradi dok mu kralj ne naredi“, ubeđeno
promrmlja Kvint dok su mu mrvice ispadale iz usta. „A uostalom, ima
i legija koje su bliže Sivoj Kuli od njegovih.“
„Istina...“ smireno će momak. „Vreme će pokazati... Inače,
pogača je sjajna, prava si domaćica.“

19
 „Imao sam dobrog učitelja“, zadovoljno će čovek, dok mu je
kiselo mleko curelo niz bradu.
„Kad smo kod toga, gde je Seja?“
„Eno je u sobi, došla joj drugarica iz komšiluka“, promrmlja Kvint
i zakoluta očima. „Samo laprdaju.“
„A mi smo kao pa bolji“, reče Markus i poče da se smeje. „Moram
da idem“, dodade i ispi kiselo mleko iz lončeta. „Baba čeka ove biljke
kao da su direktno sa izvora mladosti.“
„Ni ne krivim je, pored tebe i mlad čovek osedi od muke.“
„A u kojoj si ti fazi?“, upita Markus i namignu mu. „Čuvaj se.“
„Ne brini“, odgovori ljudeskara i ustade. „Čuvaj ti sebe“, dodade
pridržavajući se za ivicu stola.
„Ne moraš ići sa mnom, znam gde su vrata“, reče momak
prijateljski. „Pozdravi Seju.“
Pet minuta kasnije jahao je prema centru sa planom da kod
fontane skrene levo i produži tom ulicom sve do kuće, ne bi li video
sveta. Na kraju krajeva, bio je to lep dan. Baba će izdržati dvadesetak
minuta duže.
„Ne, ostavi me na miru! Pusti me!“
Zvuk je dopirao iz sporedne uličice, zavučenog sokačeta u kojem
bi se dve kočije jedva mimoišle. Markus skoči sa konja i utrča u ulicu,
da bi tamo video dva čoveka kako nasrću na mladu devojku. Obučena
u skupe tkanine i lepo očešljane kose, bilo je očigledno da ne pripada
društvu koje zalazi po ovakvim sokacima.
„Predlažem vam da je ostavite na miru“, reče dok je polako vadio
mač iz korica. Stari komad gvožđa je nasledio od svog dede i vodio je
računa da uvek bude oštar i izglancan, iako je bilo mnogo
jednostavnije kupiti nov mač. On ipak to nije gledao na takav način.
„Ne mešaj se“, reče jedan i pljunu na zemlju. „Tornjaj se da i ti ne
najebeš.“
„Tako se ne postupa sa devojkama“, odbrusi Markus hladno ne
mareći za pretnju.“ Ali kako bi dva ogavna stvora kao što ste vas
dvojica to znali?“
Obojica potegnuše mačeve i krenuše ka njemu. Devojka je
preplašeno plakala. Markus je bio dobar sa mačem, mada se nikada

20
nije borio protiv dvojice. Pijane, ali ipak dvojice. Odbio je par udaraca
i povlačio se unazad, ubrzo udarivši leđima o zid. Jedan od njih
zamahnu iz sve snage. Markus se pomeri u stranu i poseče ga po nozi,
a zatim šutnu u baru. Kiša nije padala par dana, tako da je sadržaj
same bare bio vrlo sumnjiv. Ovaj drugi za to vreme dohvati prilično
dugačku gredu i opali Markusa po glavi, toliko jako da se ovaj srušio
na zemlju i da mu je mač ispao iz ruke. Vid mu se na trenutak zamuti
i on trapavo poče da opipava oko sebe ne bi li našao svoje oružje.
Ovaj iz bare se polako pridigao, izgledajući odvratnije nego ikad.
„E sad si gotov dečko.“ Uzeo je mač, pljunuo blato iz usta i zaleteo
se na njega... ali u pola trka je stao. Izgledao je zbunjeno, dok je
nesigurnim koracima ponovo krenuo na Markusa. Posle par koraka
ponovo je zastao i uz bolnu grimasu pao na kolena, a zatim se srušio
na stomak nepomično ležeći u blatu. Markus tada ugleda dve strele
koje su mu virile iz leđa, ali i još nešto.
Na početku ulice stajala su dva jahača sa napetim lukovima, a
između njih jedan vrlo besan čovek.
„Tata“, vrisnu devojka i potrča ka njemu. Dok ga je grlila vojnici
su sišli sa konja i isukanih mačeva krenuli su ka pijanici.
„Ne, ne, nisam ja ništa hteo, samo smo pričali... ovo mi je
drugarica, ne, ne, polako...“
Markus je gledao kako ga stražari odvode i nije želeo da zna
njegovu sudbinu. U tom trenutku, još dva stražara izađoše iz kafane.
Bili su u vidno pijanom stanju.
„Ma kažem ti, zbunila bi se kad bih izvadio toljagu.“ Obojica
prasnuše u smeh. „I ona, a i njene pratilje i posluga“, dodade vojnik
iskeženo, na šta smeh postade još jači. A onda ugledaše Marka
Moreba.
„Lepo mi čuvate ćerku“, reče Mark, streljajući ih pogledom.
Vojnici prebledeše. Ispred njih su stajali uplakana devojka, mrtav
pijanica, povređen momak i jedan veoma besan zapovednik straže.
„Ali samo smo svratili na po jedno piće, verujte nam, nije bilo
opasnosti. Sedela je na fontani sa prijateljicama...“
„Nije vas bilo dva sata, pa sam pošla da vidim gde ste“, zajeca
devojka. „Htela sam da se vratim u zamak, ali nisam mogla da vas
nađem. A onda su oni izašli...“

21
 „U redu je Gema“, reče njen otac ne bi li je umirio. Utom pristiže
još nekolicina stražara. Mark im se obrati: „Vodite je u zamak, a ova
dva morona u stražarsku kuću na južnoj kapiji. Ne daj bože da ih ser
Torčvil vidi ovakve. A vas dvojica, pričaćemo prijateljski. „Pozdravi
Seju.“
Pet minuta kasnije jahao je prema centru sa planom da kod
fontane skrene levo i produži tom ulicom sve do kuće, ne bi li video
sveta. Na kraju krajeva, bio je to lep dan. Baba će izdržati dvadesetak
minuta duže.
„Ne, ostavi me na miru! Pusti me!“
Zvuk je dopirao iz sporedne uličice, zavučenog sokačeta u kojem
bi se dve kočije jedva mimoišle. Markus skoči sa konja i utrča u ulicu,
da bi tamo video dva čoveka kako nasrću na mladu devojku. Obučena
u skupe tkanine i lepo očešljane kose, bilo je očigledno da ne pripada
društvu koje zalazi po ovakvim sokacima.
„Predlažem vam da je ostavite na miru“, reče dok je polako vadio
mač iz korica. Stari komad gvožđa je nasledio od svog dede i vodio je
računa da uvek bude oštar i izglancan, iako je bilo mnogo
jednostavnije kupiti nov mač. On ipak to nije gledao na takav način.
„Ne mešaj se“, reče jedan i pljunu na zemlju. „Tornjaj se da i ti ne
najebeš.“
„Tako se ne postupa sa devojkama“, odbrusi Markus hladno ne
mareći za pretnju. „Ali kako bi dva ogavna stvora kao što ste vas
dvojica to znali?“
Obojica potegnuše mačeve i krenuše ka njemu. Devojka je
preplašeno plakala. Markus je bio dobar sa mačem, mada se nikada
nije borio protiv dvojice. Pijane, ali ipak dvojice. Odbio je par udaraca
i povlačio se unazad, ubrzo udarivši leđima o zid. Jedan od njih
zamahnu iz sve snage. Markus se pomeri u stranu i poseče ga po nozi,
a zatim šutnu u baru. Kiša nije padala par dana, tako da je sadržaj
same bare bio vrlo sumnjiv. Ovaj drugi za to vreme dohvati prilično
dugačku gredu i opali Markusa po glavi, toliko jako da se ovaj srušio
na zemlju i da mu je mač ispao iz ruke. Vid mu se na trenutak zamuti
i on trapavo poče da opipava oko sebe ne bi li našao svoje oružje.
Ovaj iz bare se polako pridigao, izgledajući odvratnije nego ikad.

22
 „E sad si gotov dečko.“ Uzeo je mač, pljunuo blato iz usta i zaleteo
se na njega... ali u pola trka je stao. Izgledao je zbunjeno, dok je
nesigurnim koracima ponovo krenuo na Markusa. Posle par koraka
ponovo je zastao i uz bolnu grimasu pao na kolena, a zatim se srušio
na stomak nepomično ležeći u blatu. Markus tada ugleda dve strele
koje su mu virile iz leđa, ali i još nešto.
Na početku ulice stajala su dva jahača sa napetim lukovima, a
između njih jedan vrlo besan čovek.
„Tata“, vrisnu devojka i potrča ka njemu. Dok ga je grlila vojnici
su sišli sa konja i isukanih mačeva krenuli su ka pijanici.
„Ne, ne, nisam ja ništa hteo, samo smo pričali... ovo mi je
drugarica, ne, ne, polako...“
Markus je gledao kako ga stražari odvode i nije želeo da zna
njegovu sudbinu. U tom trenutku, još dva stražara izađoše iz kafane.
Bili su u vidno pijanom stanju.
„Ma kažem ti, zbunila bi se kad bih izvadio toljagu.“ Obojica
prasnuše u smeh. „I ona, a i njene pratilje i posluga“, dodade vojnik
iskeženo, na šta smeh postade još jači. A onda ugledaše Marka
Moreba.
„Lepo mi čuvate ćerku“, reče Mark, streljajući ih pogledom.
Vojnici prebledeše. Ispred njih su stajali uplakana devojka, mrtav
pijanica, povređen momak i jedan veoma besan zapovednik straže.
„Ali samo smo svratili na po jedno piće, verujte nam, nije bilo
opasnosti. Sedela je na fontani sa prijateljicama...“
„Nije vas bilo dva sata, pa sam pošla da vidim gde ste“, zajeca
devojka. „Htela sam da se vratim u zamak, ali nisam mogla da vas
nađem. A onda su oni izašli...“
„U redu je Gema“, reče njen otac ne bi li je umirio. Utom pristiže
još nekolicina stražara. Mark im se obrati: „Vodite je u zamak, a ova
dva morona u stražarsku kuću na južnoj kapiji. Ne daj bože da ih ser
Torčvil vidi ovakve. A vas dvojica, pričaćemo posle. Idioti.“
Pijani stražari posramljeno pođoše, a zapovednik Moreb osmotri
Markusa koji se polako pridizao. Biljke iz torbe su se rasule svuda po
zemlji, a čvoruga je počela da mu se pojavljuje na čelu. I dalje se borio
da održi ravnotežu, ali barem mu se vid povratio na staro.
„Ko si ti momak?“, upita Mark Moreb radoznalo.

23
 „Markus Stoun, gospodine. Konjušar... živim kod zapadne
zidine.“
„Nisam te ranije viđao.“ Čovek ga još jednom osmotri od glave do
pete, a onda slegnu ramenima i pogladi guste crne brkove. „Kako god,
imaš moju zahvalnost.“ Posegao je u džep i bacio mu srebrnjak.
„Naknada za uništene trave“, reče zapovednik, davši mu otprilike pet
puta više nego vrednost samih biljaka. „Ako ti nekad nešto bude
trebalo, znaj da ti zapovednik gradske straže duguje uslugu.“ Potom
se popeo na svog konja i odgalopirao ka zamku.
Markus je do kuće sabirao utiske, jer ovako nešto mu se nije
dešavalo svaki dan. Lagano je ujahao u dvorište i vezao konja za drvo,
razmišljajući jedino o tome kako će se najesti i leći da spava. Glava
mu je i dalje zvečala od one grede dok je polako išao ka kući, prstima
opipavajući čvorugu koja mu je iskočila na čelu. A onda je začuo plač.
Uplašeno je potrčao i proleteo kroz vrata, da bi pored ognjišta
ugledao staricu kako jeca.
„Baba, šta ti je? Vratio sam se“, reče Markus i čučnu pored nje.
„Opet si se previše zabrinula, stvarno često to radiš u poslednje
vreme.“
Ona ga pogleda suznim očima, a onda mu predade izgužvano
parče papira. Markus je seo i uz slab odsjaj vatre pokušao da razazna
značenje slova u koja je gledao.
Minut kasnije, suze su mu potekle niz obraze...

24
 „Proklet je onaj ko ne ume da uživa u sreći.“

Dalije

Zapadno Kraljevstvo,
Raskrsnica

Glava 4

„Evo ga, budi se. Dodaj mi plavi melem.“

Skakavac je čuo starčev glas kao kroz maglu, mada ga nije
prepoznao. Gde sam ja to?
Polako je otvorio oči, ali poželeo je da nije. Jak bol prožimao mu
je celu levu stranu tela, a glava ga je toliko bolela da mu je došlo da
vrisne.
„Popij ovo.“ Starac mu je prineo činiju punu jarko plave tečnosti,
groznog mirisa i još goreg ukusa. „Znam da je odvratno, ali moraš sve
da popiješ.“
„Šta je ovo kog đavola? I gde sam ja to?“ Ležao je na krevetu i
pokušavao da shvati gde se nalazi, ali ga je bol sprečavao da pomera
glavu. Sve što je mogao da vidi bio je otvor šatora i još par momaka
koji su ležali kao i on. Otpio je melem i umalo povratio, počevši da
kašlje i da se bori za vazduh.
Starac se nasmeja. „Mislim da ne želiš da znaš ovo prvo.“ Spustio
je činiju na sto i zavojima počeo da previja ruku momka koji je ležao
pored njega. „A što se tiče lokacije, nalaziš se u šatoru. A šator u
dvorištu oružarnice. Morali smo dosta toga da premestimo da bi ga
podigli baš ovde. Imaš li ti pojma koliko su teške sekire? I to na
gomili?“, upita starac nasmejano.
„Znam, imam osećaj kao da mi je tuce njih palo na glavu.“

25
 Starac se ponovo nasmeja. Imao je čudan smisao za humor.
„Tebi nije, ali je tvog prijatelja jedna zveknula u tintaru, i to
prilično jako ako mogu da primetim“, reče starac i pokaza mu na
momka koji je ležao u ćošku. Polucrveni zavoj na njegovoj glavi nije
slutio na dobro.
Roj Gasli, pomisli Grover užasnuto.
„Gde sam, i zašto mi se... šta se dešava...“
„Nalaziš se na Raskrsnici, tačnije u levom krilu tvrđave. A taj
osećaj vrtoglavice i nemoći, pa... recimo da je plava tečnost odradila
svoje. Spavaj...“
„Čekaj...“, pokušao je da izgovori, ali su ga umor i lek savladali.
Zastori šatora se razmaknuše i lord zapovednik sporim korakom
zakorači unutra. Bio je namršten i zabrinut, a starac primeti krv na
rukavima njegove košulje. Ipak, Angus Trejt kao da se nije obazirao
na sopstvene povrede.
„Kakvo je stanje? Koliko ih je preživelo?“, upita on ozbiljno.
Šaman je na trenutak zastao, nemo se prebrojavajući. „Pa, ovde
dvanaestoro, a u druga dva šatora ukupno dvadeset sedam. S tim što
su neki od njih gadno prošli.“
„Koliko gadno?“, upita Angus.
„Pa... recimo da im mrtvi ne zavide“, reče šaman tiho.
Lord Trejt se namršti i izađe iz šatora.
Dan je bio oblačan, a vazduh težak i vlažan. Na horizontu, još
mračniji oblaci nagoveštavali su da oluja tek dolazi. Sjajno. Još da
padne kiša i da nas sve podavi.
„Lorde Trejt“, začu se iza njega.
Mada đavoli su odbijali i da se udave. Džabe sam rušio most.
„Lorde Trejt“, začu se još glasnije.
Angus se okrenu i vide mladog momka kako stoji iza njega,
pomalo nestrpljivo. Kao da je cupkao u mestu.
„Reci“, reče Angus mrzovoljno.
„Lorde Trejt, lord Benton hoće da popriča sa vama. Rekao je da
vas dovedem u Gostinsku Kulu.“
Dobro se setio, ovde sam već pola dana. „U redu, hajdemo.“

26
 Raskrsnica je grad na Južnom putu, tako nazvan zbog račvanja
Južnog puta na puteve ka Zelenoj, Plavoj i Sivoj kuli. Sa svojih pet
hiljada u gradu i dvadeset hiljada stanovnika u okolnim selima, bio je
prvi bitan grad severno od Rajske reke. Pored Gostinske kule tu je
bila i Kula Branioca grada i lorda svega južnog od Dubokog jezera,
ser Ralfa Bentona.
Ušli su u zamak i počeli da se penju starim spiralnim stepeništem.
Ser Trejt je odavno ostao samo u verižnjači i košulji, jer iako je
napolju bilo dosta hladnjikavo, njemu je protekli mesec bio pakleno
vruć.
„Lorde Bentone, lord Trejt je stigao“, najavi dečak kada otvori
vrata.
„Hvala ti Kone. Slobodan si“, reče lord.
Dečak se nakloni i zatvori vrata. Prostorija je bila velika, a na
zidovima su bile mape. I glave. Mnogo glava.
„Dobrodošli zapovedniče“, reče lord Benton, sedeći naslonjen na
svoj veliki radni sto. „Lepo je videti vas ponovo.“
Na ovo mu Angus uputi ledeno hladan pogled. Dobićeš i ti svoje,
ne brini se.
„Lorde Bentone. Drago mi je što vidim da su vam zidine u boljem
stanju nego tokom mog prethodnog boravka ovde.“
Lordovo oko zaigra, ali lažan osmeh ostade na mestu. „Nismo
gubili vreme“, odgovori on zadovoljno.
„To me raduje“, reče Angus i poče da razgleda trofeje. „Uskoro
ćemo otkriti da li su vaši zidari uradili dobar posao“, dodade
ravnodušno.
„Nadam se da neće doći do toga. Nego, da li su vaši vojnici dobro
zbrinuti? Ako im nešto treba, poslaću Kona da nabavi i donese.“
„Hvala, ali imamo sve što nam treba. A dečko, Kon mu je pravo
ime?“, upita Angus.
„Zove se Konstantin. Dobar dečko, veran.“ Lord na trenutak
zaćuta, pažljivo odmeravajući zapovednika. „Kako vam se sviđaju
moje glave?“, upita dok je obilazio oko stola. „Mnogo volim lov, lorde
Trejt.“ Seo je u stolicu i zapalio lulu.
„Vidim da lovite i ljude“, reče Angus i pokaza na deo zida gde su
stajale ljudske glave.

27
 „Ah, to“, nasmeja se Ralf Benton. „To su samo rezultati pravičnih
mera. Znate, ja ne dozvoljavam neposlušnost. A uvek ima onih koji
vole da se prave pametni. I tako dođu na ideju da siluju, kradu ili
ubijaju u mom gradu ili okolnim selima. Većina ih završi na
zidinama, ali ovi... pa recimo da sam sa njima imao ličnih
nesuglasica.“ Zapalio je lulu i povukao dim.
„Šta je ovaj uradio?“, upita Angus, i pokaza na glavu ispred njega.
„Taj... Silovao je Konstantinovu majku i ubio njegovog oca. Majka
se posle ubila od tuge.“ Povuče još jedan dim i polako izdahnu. „Ja
nisam bio tako fin prema njemu. I sada kada god Kon uđe u sobu,
vidi tu glavu i mali osmeh mu zaigra na usnama.“ Otvorio je pregradu
ispod stola. „Jesi li za vino?“
Lord Trejt je mrzeo alkohol. „Ne hvala. Da pređemo na stvar.“
Ralf Benton otpi gutljaj vina i pogleda ga. „Šta se za ime bogova
desilo?“
Angus se namršti. „Desilo se to da dva cela meseca niko ne može
da pređe pišljivih sto kilometara i da pomogne.“ Bio je besan.
„Poslednji juriš je bio nezaustavljiv. Bilo ih je dvadeset puta više. A
što je najgore od svega, prokletnici odbijaju da umru. Par puta se
desilo da nas napadnu sa leđa oni za koje smo mislili da su gotovi.
Branili smo se koliko smo mogli, ali ljudi su bili umorni i uplašeni. I
ne krivim ih, lorde Bentone. Okupator ne staje. Samo kolje.“
Uzdahnuo je.
„Poterali su nas preko reke, tako da sam naredio da raznesu most.
Hvala bogovima pa je u podrumu bilo par buradi neke šamanske
zavrzlame, inače ja ne bi trenutno pričao sa tobom.“ Lord Benton ga
je pažljivo slušao i pio vino iz svog pehara.
„Popadali su u vodu“, nastavio je „video sam svojim očima kako
sve leti u vazduh, ali ostali su da plivaju. Počeli smo da se povlačimo
Južnim putem, računao sam dobićemo na vremenu dok naprave
prelaz preko reke. Ipak ima skoro dvadeset metara. Stigli su nas za
pola sata. I to ne nekolicina koja je mogla da prepliva, već cele čete.
Napravili smo borbene redove nasred puta, da bar umremo kako
dolikuje.“
U tom trenutku neko pokuca na vrata. „Da?“, reče lord Benton,
nervozan što mu neko prekida zanimljivu priču..

28
 Vrata se otvoriše i čovek u zelenom ogrtaču uđe u sobu. Poklonio
se. „Lorde Trejt, lorde Bentone.“ Izgledao je umorno, ceo prljav od
blata i krvi.
„A ti si?“, upita Ralf.
„Glavni izvidnik sedme legije. Donosim vam izveštaj sa fronta.
Neprijatelj je suzbijen u okviru Sive kule i nema način da prođe
barikade. Brojčano stanje sedme legije pet stotina dvadeset ljudi.
Zapovednik vam poručuje da neprijatelj loše reaguje na svetlosno
polje, tako da su dve linije postavljene na severnoj strani tvrđave...“
„Čekaj, čekaj, svetlosno polje? Otkud sad to?“, upita Ralf
iznenađeno.
„Nekoliko sveštenika svetlosti drugog reda našlo se u Zelenoj kuli
u trenutku poziva i odlučilo da pođe sa nama. Zapovednik traži
pojačanje u cilju potiskivanja neprijatelja preko reke. Svetlosna polja
ne traju zauvek.“
Ja tu pesmu pevam dva meseca, a nisam imao sveštenike svetlosti.
„Zalud tražiš pomoć momak, ovde možeš naći samo glave“, reče lord
Trejt.
„Hvala na izveštaju“, brecnu se lord Benton, krajičkom oka
prekorno gledajući u Angusa. „Odmori se, a odgovor će ti biti dat
uskoro. To bi bilo sve, ja i lord Trejt vodimo važan razgovor.“
„Razumem.“ Poklonio se i sporim korakom izašao iz sobe, za
sobom ostavljajući mokar trag na drvenom podu.
„To baš nije bilo lepo Anguse“, primeti lord dok je sipao još jedan
pehar vina.
„Nije lepo?“ Ser Trejt se nasmeja, ali više iz očaja nego što je bilo
smešno. „Znaš li šta još nije lepo? Kada vas rog probudi u sred noći,
a onaj koji je u njega dunuo čak nije ni čovek. Kada nemate šta da
jedete, a zveri vam grebu po kapiji. Kada tražite pomoć, a dobijete
ništa. Ne, to nije lepo, to je užasno.“
„Slao sam koliko sam mogao“, pobuni se lord Benton namršteno.
„Jedna kola hrane nedeljno i nisu baš puno“, odbrusi Angus.
„Zaboga, bilo nas je preko hiljadu.“
„A ja imam četrdeset hiljada gladnih usta koja su kroz tu istu Sivu
Kulu došla na moju zemlju. Znaš li koliko hrane potroše dnevno?“

29
 Angus zaćuta, odmahujući glavom uz uzdah. „I svi će izginuti kao
i moji vojnici. Ne od gladi, već od mača.“
„Znam da je za ishranu legije na frontu zadužen lord koji joj je
najbliži, ali ovo je vanredna situacija.“
U pravu je, pomisli Angus, Stari Dvor je morao poslati pomoć. Iako
je bio besan, umor i glad su ga najzad sustigli. Seo je na stolicu i
rukama pokrio lice. „Mislio sam da ćemo umreti“, reče tiho. „Da će
nas poklati kao stoku. Nas sto na njih hiljadu.“
„Sedma legija je stigla baš u zadnjem trenutku, zar ne?“, upita
Ralf i povuče još jedan dim iz lule.
„Udarili su ih sa boka, iz šume. Strele su letele svuda, sivi gadovi
nisu znali šta ih je snašlo. A kada su sveštenici shvatili da im svetlost
smeta do te mere da od nje beže, počeo je pravi pokolj. Vikao sam
mojima da drže liniju, ali ona budala Evan se u žaru borbe zaleteo i
ljudi su ga pratili. Mnogi su izginuli u tom jurišu. Jednostavno su bili
preslabi.“
„Cesto lovim u okolini Zelene kule, ali nisam znao za taj put kroz
šumu. Imali ste sreće što su došli“, reče lord Benton.
„Pre nedelju dana menjao bih svu sreću sveta za hiljadu vojnika“,
priznade Angus umorno. „I pileći paprikaš“, dodade tiho.

30
 „Osobe koje izgledaju srećno se ponekad osećaju tužno. Obrnuto još
nisam video.“

Prvoobrednik boga mudrosti Hut

Zapadno Kraljevstvo,
Stari Dvor

Glava 5

Ser Vilijam je gledao u zemlju, a svi ostali u kralja. I svi su ćutali.

Mala dvorana kraljevog veća bila je puna ljudi, ali svi su ćutali.
Za velikim stolom sedeli su zapovednici prve, druge i treće legije,
tradicionalno stacionirane u Starom Dvoru. Tu su bili i zapovednik
gradske straže, Goro Redvil, kraljev savetnik i kapetan garde Vilijem
Edvidž, visoki sveštenik Velikog hrama otac Klerian, kao i gospodar
riznica i čovek zadužen za brojčano stanje svega u zemlji, Silas Defin.
A na čelu, kralj.
Izgledao je premoreno, a realnost nije bila daleko od toga. Stari
Dvor je i u vreme mira bio krcat i vođenje samo njega, da ne
spominjemo cele zemlje, oduzimalo je mnogo energije i još više
vremena. Sada su izbeglice preplavile grad, gladna usta koja treba
nahraniti, mala deca koju treba ugrejati i skloniti od kiše. A zima je
svakim danom bila sve bliže. Za mesec dana, pašće prvi snegovi...
Ali to je bio samo jedan od problema koje je Teron Starvud imao.
Stanovništvo grada, koje je ionako bilo podeljeno po pitanju
sklapanja mira sa dugogodišnjim neprijateljem, sada je bilo dodatno
iznervirano prilivom tolikog broja ljudi. Na ulicama su se pojavile
grupe koje su otvoreno iskazivale prezir prema novopridošlicama,
čak i kada su u pitanju bili njihovi sunarodnici, a naročito plemenski
narod sa juga. Bilo je i par incidenata pa je ser Goro Redvil,

31
hladnokrvno kao i uvek, izdao naređenje da se onima koji prave
nerede izreknu ozbiljne kazne. On je bio kraljeva desna ruka na
ulicama grada, a njegova desna ruka je držala hladnu oštricu nad
svima koji remete red i mir.
I naravno, najveći problem od svih. Rat.
„Napokon smo dobili vesti sa juga“, reče kralj umorno. „Koliko
mi je drago zbog toga, toliko i nije. Verujem da ste svi upoznati sa
situacijom koja nije nimalo povoljna po nas. Dvanesta legija se
povukla i neprijatelj je zauzeo prelaz preko Rajske reke. Jutros sam
dobio izveštaj da ih je sedma legija pre dva dana saterala u Sivu kulu,
ali se ne zna koliko dugo mogu da ih zadrže tamo. Takođe znam i da
loše reaguju na magiju svetlosti, što nam može biti od velike pomoći.“
Žamor odobravanja se provuče kroz dvoranu.
„Koliko sveštenika svetlosti je spremno za borbu?“, upita kralj.
Silas Defin i sveštenik Klerian u isto vreme progovoriše:
„Četrdeset šest ratno sposobnih...“
„Pa vidite visočanstvo...“
Kralj zbunjeno podiže pogled. „Oče Kleriane?“
Stari sveštenik se polako pridiže i otvori knjigu koju je nosio sa
sobom. „Vaše visočanstvo, prema mojim brojkama ima devet
sveštenika drugog reda, trideset tri trećeg reda i dva prvog reda koji
u ovom trenutku mogu da se bore.“
„Ser Define?“, upita kralj.
„Trenutno ima četrdeset šest sveštenika prvog drugog i trećeg
reda koji mogu da doprinesu odbrani kraljevstva.“ Pogledao je starog
sveštenika. „Mogu li da vidim vaš spisak?“ Klerian mu nevoljno dade
knjigu.
„Dobro to, ali šta ćemo sa regularnom vojskom?“, upita
zapovednik prve legije. „Moć sveštenika je velika, ali i njih mora neko
da čuva. Uostalom, svetlost će ih zadržati, ali neće ih ubiti.“
Kralj Teron pogleda svoje zapovednike, odmeravajući ih par
trenutaka.
„Lorde Grisom, ti ćeš pratiti moju ćerku do Velikog prelaza.“
Lord Darius, zapovednik prve legije skoči u neverici. „Ali vaše
visočanstvo...“

32
 „To je moja konačna odluka“, reče kralj odlučno. „Uzmi dvadeset
ljudi i postaraj se da moja ćerka sigurno stigne do prelaza.“
Lord Grisom nevoljno sede na stolicu. Pogledao je u druga dva
zapovednika koji su takođe bili zbunjeni, ali oni ništa ne rekoše.
„Neka druga legija odvoji šest stotina ljudi i pošalje ih u
Raskrsnicu“, nastavi kralj. „Zajedno sa sveštenicima.“
„Šest stotina?“, usprotivi se zapovednik druge legije. „Ali
gospodaru, okupatora ima četiri puta više i to samo ono za koliko
znamo da ih ima. Ko zna koliko ih je još u Šakoru i Kraljevom Vidu.“
„Situacija nam ne dozvoljava više od toga“, reče Teron. „Ser
Define, koliko ljudi trenutno ima u zemljama Ralfa Bentona?“
Ser Defin je i dalje gledao spisak visokog sveštenika. Kao da su ga
pitali kako se zove, on bez razmišljanja odgovori: „Raskrsnica ima pet
hiljada tri stotine ljudi, okolna sela ukupno dvadeset dve hiljade.
Ratno sposobnih oko tri hiljade. Plava i Zelena kula po osamsto
ratnika, trideset gore-dole. Tu je takođe trideset šest hiljada ljudi
koju su pobegli sa juga preko Rajske reke.“
„Vidite lorde Stilon?“, upita kralj mirno. „Jednostavno nema
dovoljno hrane za više ljudi. Zemlje Ralfa Bentona su pretrpane. Što
nas dovodi do sledeće teme. Pošaljite pismo u Severnu Luku. Neka
lord Vajat pošalje svu hranu koju može da odvoji u Morsko Brdo.
Treba napraviti zalihe za predstojeću borbu.“ Ser Defin je pogledao
kralja, stavljajući mu do znanja da je završio.
„I?“ upita Teron. „Jesi li našao neko neslaganje?“
„Proverio sam listu, vaše visočanstvo i izgleda da visokom
svešteniku fale dva imena na listi.“
Kralj pogleda oca Kleriana koji je počeo da se znoji.
„Svi moraju u rat oče“, reče Teron. „Nema izuzetaka.“
„Dva imena koja fale na njegovom spisku“, zvanično će ser Defin,
polako zatvarajući knjigu „su Valden i Larisa Starvud.“
Ser Vilijam je gledao u zemlju, a svi ostali u kralja. I svi su ćutali.
Mala dvorana kraljevog veća bila je puna ljudi, ali svi su ćutali.
Napokon, sveštenik je progovorio. „Znate kako, po starim
zakonima članovi kraljevske porodice moraju biti čuvani. Neko mora
produžiti lozu. Uostalom, Larisa je samo devojka.“

33
 „Larisa je sveštenica trećeg reda“, reče ser Defin. „Kralj je tražio
brojke, brojke je i dobio.“ Svi su klimali sa odobravanjem. „A što se
tiče Valdena...“
„Na Valdena ne možemo računati“, pobuni se ser Edvidž. „Svi
znate kakav je i ne mislim da bi bilo pametno da njega mešamo u ovu
stvar.“
Svi su ćutali razmišljajući o ovome, samo je Grant Stilon lupkao
prstima po stolu.
„Imate nešto na umu lorde Stilon?“, upita ser Edvidž, mrko
gledajući u zapovednika.
„Pa, pošto smo drugi zapovednici i ja izgleda malo važni u ovom
ratu“, reče on namršteno i Vilijem oseti tračak sujete u njegovom
glasu, „bilo bi lepo da imamo još jednog sveštenika prvog reda sa
nama, zar ne?“, zaključi ser Grant.
Kralj pogleda preko stola u Gora Redvila. „Ser Redvile, vi ništa
niste rekli. Šta mislite, šta nam je pametno raditi?“
Goro Redvil je bio zapovednik gradske straže već sedam godina.
Još od kako je Valden Starvud prethodnom zapovedniku slomio vrat
golim rukama.
„Visočanstvo“, ustade on i započe svojim karakteristično
ozbiljnim glasom, „uz dužno poštovanje prema vašoj porodici...
Mislim da je taj čovek lud.“ Većina ljudi za stolom iznenađeno podiže
obrve, ali se niko nije usudio da podrži ovu izjavu ma koliko god da
su se sa njom slagali. „Takođe je i svojevoljan“, nastavi zapovednik
straže, „ne sluša nikoga i ne mari za pravila. On je opasan čovek. I
mislim da ga je Borov zamak učinio još gorim.“ Skoro se moglo čuti
olakšanje u disanju ser Edvidža i visokog sveštenika, sve dok ser
Redvil nije dodao i sledeće: „Ali u ovim okolnostima koje su nas
zadesile, mislim da bi on bio veliko pojačanje našim redovima.“
Nisu se svi saglasili sa njim. Nastade buka usled raspravljanja ser
Edvidža i Granta Stilona, starog sveštenika i ser Defina.
Kralj Teron ustade. „Tišina. Ovo je moja odluka.“ Zatim sede
nazad u stolicu i nakon par sekundi ćutanja, odlučno reče: „Larisa
neće ratovati.“ I ponovo, neki su odahnuli, a nekima je izraz
negodovanja plutao po licu. „Ona već ima svoj zadatak i ne
nameravam da je stavljam pod dodatni pritisak.“ Nju mi nećete uzeti.

34
 „Pošteno“, reče Silas Defin. „A Valden?“
„Što se tiče njega...“, zausti da kaže, ali zastade na trenutak. Ovo
će nas spasiti. Ili totalno uništiti. „Vilijeme, sutra ćeš odjahati u Borov
zamak. Dovedi mi mog brata.“
„Razumem, vaše visočanstvo“, reče Vilijem nevoljno.
„I povedi četu ljudi sa sobom... Za svaki slučaj.“ Kralj ustade od
stola i osmotri gomilu, što je bio znak da je veće okončano. Jedan po
jedan, zapovednici su nakon blagog naklona izlazili iz dvorane,
praćeni Visokim sveštenikom, gospodarom riznice i zapovednikom
gradske straže. Jedini koji je ostao na svom mestu bio je stari ser
Vilijem.
Kada su stražari zatvorili vrata sa spoljne strane, starac buknu
poput požara.
„VALDEN?“
Teron ga ošinu pogledom, ali starac je bio van sebe od besa i nije
mario za ton svog glasa.
„Lovac nas odneo ako je dotle došlo da njega moramo da puštamo
na slobodu.“
Teron odmahnu glavom i krenu ka vratima. „Verujem da ću moći
da postignem sporazum sa njim. Pa brat mi je, zar ne?“, reče više
onako za sebe.
„A šta ćemo sa lordom Fosterom?“, upita Vilijem beznadežno, na
šta Teron zastade u mestu. „Kako ćeš njemu ovo da objasniš?“ Kralj
se polako okrenu i starac primeti njegov izraz lica. „Zaboravio si na
njega, zar ne?“
Teron klimnu glavom. „Smisliću već nešto. Dominik je razuman
čovek, shvatiće.“
„Prošli put je malo falilo da ne shvati“, podseti ga Vilijem.
„Mogao je rat da izbije.“
Teron frknu i nastavi da hoda ka izlazu. „Shvatiće“, reče hladno.
„Uzmi ostatak večeri slobodno“, dobaci mu pre nego što je izašao iz
dvorane. „Odmori se i razbistri misli.“
„Kako vi zapovedate“, odgovori Vilijem i klonu glavom na drveni
sto pred sobom.

35
 Kasnije te večeri, zapovednik kraljeve garde jahao je duž široke
ulice zvane Kasapinova. Ime je sve govorilo, mada je kaldrma bila
čista kao da u toj ulici žive učenjaci i medicinari, a ne mesari i
štavitelji. Jahao je na sever i ubrzo prošao pored Trgovačke kapije, a
onda nastavio uz obalu do starog pristaništa. Grad je u ovo doba
večeri bilo pust i malo ko je šetao mračnim ulicama, iz ovog ili onog
razloga. Pošten svet je znao kuda sme nesmetano da se kreće i zato
se držao trgova, velikih osvetljenih ulica i kafana koje su držale
reputaciju bezbednih mesta gde može nešto da se popije, a da vam
neko ne rascopa glavu stolicom. Tu je muzika bila uglađena i nisu se
mogli čuti nepristojni tekstovi, ali bile su taman dovoljno vesele i
interesantne da privuku ljude.
Drugi tip ljudi je, pak, izlazio na drugačija mesta. Neki od njih su
takođe pazili kuda se kreću jer bi im zbog prošlosti i izvesnih radnji
koje su radili gradska straža rado ustupila smeštaj u ćelijama, što nije
bilo nimalo prijatno. Ipak, u ovu drugu grupu spadalo je dosta onih
koji prosto nisu imali novca da izlaze po luksuznim mestima, ili im
jednostavno status to nije dozvoljavao. U nju su spadali kasapini,
ribari, lučki radnici, kovači, poneki stražar ili trgovac, i svi ostali čiji
je radno mesto iziskivalo upotrebu oštrog sečiva ili sličnih predmeta.
Severni deo luke pripadao je starom delu grada i bio je sagrađen
dok Stari Dvor još nije imao kamene zidine da ga brane od napada sa
kopna. Ovde su zgrade, kuće i kaldrmisane ulice činile pravi mali
kutak istorije, tokom kojeg ga za divno čudo nije zadesilo ništa gore
od par manjih požara.
Vilijem projaha pored prvog doka i klimnu glavom u znak
pozdrava stražarima koji su sedeli ispred velike kamene zgrade, tj.
glavne stražare u severnom delu grada. Neki od njih ustadoše u znak
pozdrava, i starcu bi drago što je bar nešto kako treba u današnje
vreme.
Utom na vrata izađe kapetan i doviknu za njim. „Lorde
zapovedniče.“
Vilijem okrenu konja i osmotri čoveka. Bio je to ser Glendon,
nekada odličan oficir koji se borio u sklopu njegove legije, ali se
nakon rata pokazao kao još bolji kapetan straže.
„Ser Glendone“, odvrati vitez prijateljski.

36
 „Idete do Krčmara?“
Starac klimnu glavom. „Dobio sam slobodno veče, a san mi skoro
neće zakucati na vrata“, odgovori uz osmeh.
„U tom slučaju ću vam se pridružiti“, reče kapetan.
„Večeras je mimo, a i prijalo bi mi malo vina.“
„Svakako.“
Nakon što su mu doveli konja, ser Glendon krenu uz starca i
zajedno nastaviše niz ulicu. „Ima li vesti sa fronta?“, upita on nakon
što su odmakli od stražare. „Čuo sam je Siva kula pod ozbiljnom
opsadom.“
Vilijem se na ovo namršti. „Pala je pre neki dan“, odgovori on
tiho.
Kapetan je bio i više nego iznenađen. „Zaista?“ Pljunuo je i
opsovao sebi u bradu.
„Doduše, uspeli smo da ih poteramo nazad, ali ne izgleda dobro.“
„Shvatili smo sve ovo previše olako“, pobuni se ser Glendon.
„Trebalo bi da okupimo tri, četiri legije i poteramo ih ne preko reke,
nego skroz do divljanske obale.“
„Kralj ima druge planove“, odgovori vitez smireno. „U suštini
iste, ali na drugačiji način. Ali da, slažem se sa tobom. Ovo polako
izmiče kontroli.“
„Ovo je odavno izmaklo kontroli“, nevoljno će kapetan. „Sve ove
izbeglice koje nedeljama pristižu u grad svedoče tome u potpunosti.“
Starac klimnu glavom. „Samo, ima jedna jako zanimljiva stvar.
Vesti koje dobijamo sa juga nekada kasne danima, nekada nedeljama,
a nekada ih uopšte ni ne dobijemo. A oni ih šalju...“
„Bilo kako bilo, vreme je da se nešto uradi povodom toga“, bio je
uporan kapetan. „Dok ne bude prekasno.“
Vilijem ga osmotri, a smešak mu zaigra u uglu usana. „Uželeo si
se bojnog polja.“
Ser Glendon zausti da nešto kaže, ali odluči da prećuti. Samo je
zaklimao glavom i uzvratio osmehom. Stigoše ispred stare drvene
barake, smeštene skoro na samom kraju pristaništa. Bila je naizgled
mala, ali dobar deo se pružao u staru kamenu zgradu iza nje. Vezali

37
su konje za gredu i, nakon što su razmenili par reči sa ljudima koji su
sedeli ispred, uđoše kroz teška drvena vrata.
Momentalno ih zapljusnu toplina i zvuk vesele, jednostavne
muzike koja je dopirala iz ćoška. Dvadesetak ljudi je sedelo na
drvenim stolicama i ispijalo svoja pića, s vremena na vreme
uzviknuvši pokoji stih pesme koja je u tom trenutku bila svirana.
Vilijem i ser Glendon priđoše šanku i smestiše se u visoke drvene
stolice, a brkati krčmar ih dočeka prijatnim osmehom.
„Lorde zapovedniče, kapetane“, reče učtivo i klimnu glavom u
znak poštovanja. „Čime mogu da vas poslužim večeras?“
„Ja ću crveno zelendvorsko“, reče kapetan.
„Isto“, dodade Vilijem. „Kako zdravlje, Klinte?“
Domaćin neodređeno klimnu glavom dok im je punio pehare.
„Danas dobro, sutra loše, prekosutra ko zna.“
„Bar je danas dobro“, veselo će starac.
„Pijem neki čaj protiv bolova, moram priznati da uspeva“, reče
brka i nastavi da briše drveni šank.
„Verujem da ti ovi u Sveučilištu mogu dati nešto za to“, predloži
Vilijem. „Malo je stvari koje oni ne mogu da izleče.“
„Hvala, imaću to na umu“, odgovori ovaj učtivo. „Nego, nije vas
bilo neko vreme.“
Starac uzdahnu i otpi malo vina.
„Toliko je loše?“
„Nije dobro, toliko ti mogu reći.“
Klint zaklima glavom u znak slaganja. „Priča se da dovodite
Valdena.“
Dovraga. „Već si čuo za to?“
„Dovodite Valdena?“, iznenađeno će ser Glendon.
„Pre sat vremena nam je bio jedan od oficira Granta Stilona“, reče
gostioničar. „To je glavna vest u gradu.“
„Istina je. Kralj misli da je to pametan potez.“
„Sudeći po vašem tonu glasa, vi se ne slažete?“, upita ser Glendon
i otpi dugačak gutljaj.
Vilijem ga smrknuto pogleda. „Šta ti misliš?“

38
 Kapetan slegnu ramenima. „Meni se on uvek dopadao. Zanimljiv
čovek.“
„Pre svega opasan i nepredvidljiv“, ispravi ga starac. „Pa onda
svojeglav i verovatno pomalo lud, pa tek onda zanimljiv.“
„Znači svetlost im zaista smeta“, primeti Klint.
„Još jedna od glasina?“, ravnodušno će Vilijem.
Gostioničar se nasmeja. „Nije glasina ako je istina.“
Zapovednik se takođe nasmeja. „To je tačno.“
Vrata krčme se otvoriše i jedan od momaka koji je sedeo ispred
uđe unutra, u rukama noseći malog, prljavog dečaka. Gosti ih
zainteresovano pogledaše, ali im pažnju skrenu pesma koja je tog
trenutka počela.
„I prsata švalja, i prsata švalja“, pevala je cela krčma pljeskajući
rukama u ritmu.
Momak donese dečaka do šanka i spusti ga na zemlju, ali su mu
ruke ostale čvrsto položene na njegovim ramenima.
„Šta je sad?“, upita kapetan radoznalo.
„Ovaj mali dripac je pokušao da vam ukrade konja“, reče momak
i prekorno lupi dečaka po uvetu.
„Mog konja?“, upita ser Glendon i nasmeja se. „Nečuveno.“
Pogledao je u dečaka, a onda ga upitao pritom složivši ozbiljan izraz
lica: „Šta si hteo da uradiš sa njim?“
Dečak prkosno namršti obrve i prvo pogleda u momka koji je
stajao iza njega, a zatim i u kapetana. Bio je sav odrpan i blatnjav,
prljavog lica i neuredne crne kose.
„Da ga malo poteram po dokovima.“
Kapetan se nasmeja, krčmar i ser Edvidž takođe.
„Ti bi da jašeš mog konja i to po ovim ulicama gde svaki stražar
zna kako izgleda konj kapetana straže?“ Ser Glendon razdragano
odmahnu glavom. „Stvarno si pravi mangup“, reče i otpi gutljaj vina.
Dečak se na ovo još više namršti, mada mu u trenutku ne bi jasno
da li se kapetan šali ili je ozbiljan. Napokon, on progovori: „Izgleda
baš jako, mora da je brz kao vetar.“
Kapetan izvi obrvu i ponovo osmotri dečaka. „Izgleda, zar ne?“,
upita on, skoro ponosno.

39
 „A i zdrav je, ne bi mu bilo ništa od par krugova po pristaništu“,
dodade dečak.
Ser Glendom par trenutaka ništa ne odgovori, a zatim se udari
dlanom po butini. „Znaš li da jašeš konja?“, upita veselo.
Dečak zausti nešto da kaže, sada već crven u licu. Ipak, nekako je
smogao snage da samo procedi jedno gnevno „da.“
„Mislio sam“, ispravi se kapetan, učtivije nego što je bilo
potrebno, „da li znaš da jašeš pravog konja? Ono napolju nije neka
raga što vuče kola sa jabukama, već pravi ratni pastuv. Jak je kao bik,
a ako se propne retko koji čovek će ostati u sedlu.’
Na dečakovom licu se sada video tračak sumnje i nesigurnosti.
Par trenutaka je nervozno lomio prste na rukama i grickao usnu, ali
onda je pronašao hrabrosti i isprsio se. „Znam da jašem pravog
konja.“
„Sad ćemo da vidimo“, ispali kapetan kao da je samo to čekao. On
skoči sa stolice i krenu ka vratima. Nakon par koraka se okrenuo i
rukom pozvao dečaka. „Ajde, dok se nisam predomislio.“
Dečak izrogači oči, a onda radosno potrča ka vratima proletevši
pored ser Glendona.
Vilijem uhvati kapetanov zadovoljni pogled, a onda se okrenu
nazad ka krčmaru i nastavi da pijucka svoje vino. Čak se i siročići
zabavljaju, pomisli on i uzdahnu.

40
 A mene čeka jedan ludi ubica u svešteničkoj odori.
„Ponos je privilegija sitih.
Gladni ne mare za tako tričave stvari.“

Izvor nepoznat

Zapadno Kraljevstvo,
Gorski Grad

Glava 6

„Konji su odsedlani, lorde Torčvil“, reče mu kućepazitelj kada je

ušao u sobu. „Sve je spremno za polazak.“
Ser Ori Torčvil klimnu glavom i ustade od svog radnog stola.
Sluga izađe iz sobe, a on još jednom stade pred ogledalo i bez reči se
zagleda u prizor pred sobom. Nije loše za tridesetčetvorogodišnjaka,
pomisli on i udahnu ne bi li istakao svoje grudne mišiće. Kestenasta
kosa bila mu je uredno podšišana, crna tunika čista i mirišljava, a
rezervna spremna i spakovana sa ostatkom stvari. Želeo je da izgleda
najbolje što je mogao, jer ipak mu je dodeljena velika čast i nije smeo
da dozvoli nikakve greške i propuste. Minut kasnije silazio je
stepenicama koje su vodile od njegove sobe. Bila je na vrhu istočne
kule zamka, što mu je omogućavalo da vidi veoma veliku oblast preko
zidina grada. Mada je to većinom bila šuma.
U dnu stepeništa čekala ga je kompletna posluga zamka, nekih
dvadesetak slugu, kuvara i spremačica. Stari kućepazitelj istupi i
nakloni se. „Lorde Torčvil, želimo Vam srećan put i brz povratak.“
„Pazi na sve, nemoj da srušite zamak dok me nema.“
„Lično ću motriti na svaku ciglu“, reče starac šaljivo. Bio je jedan
od retkih ljudi koji su sa lordom mogli da pričaju na taj način.

41
 „Ostaj mi dobro“, odgovori ovaj i potapša ga po ramenu.
„Jesu li svi spremni?“, upita ser Torčvil kada je izašao među ljude.
U dvorištu su ga čekali zapovednik straže, trideset vojnika i odsedlani
konji.
„Jesu, lorde“, odgovori Mark Moreb. „Čekamo još samo zalihe iz
kuhinje.“
Ori Torčvil pogleda ka nebu. Bio je to lep dan. Za njega, iz više
razloga. Kralj ga je zadužio da na Velikom prelazu dočeka kralja
Pirefa, a tu čast će podeliti sa Larisom Starvud... Larisa. Uvek mu se
sviđalo to ime. A devojka još više.
Stigoše i zalihe. Četiri ogromna vola vukla su dve velike taljige sa
namirnicama, bakljama i zavojima. I naravno, dodatnim oružjem.
Bez toga se na put po Šumskom drumu nije kretalo. Prepun
razbojnika, pričalo se da u šumama zapadno od druma postoje čitavi
gradovi u kojima oni žive i da sve što opljačkaju i sve koje otmu
odvode tamo.
„U redu, spremni smo za put. Na konje i polazak“, viknuo je Mark
Moreb.
Polako su krenuli ka južnoj kapiji grada. Povorka se kretala
glavnom ulicom dok su se barjaci grada i kraljevstva visoko vijorili.
Orao na planinskom vrhu, znak Gorskog Grada i pet belih figura na
crnoj pozadini koje su predstavljale pet bogova, simbol cele zemlje.
„Otvaraj kapiju“, prodra se čuvar na kuli. Točkovi počeše da se
okreću, a veliki lanci podigoše metalne rešetke. Masivna drvena vrata
počeše da se otvaraju i povorka ubrzo napusti zidine grada.
Biće to lep susret, pomisli ser Ori. Prisetio se njihovog poslednjeg
viđanja, od kojeg je prošlo skoro godinu dana. Ipak, njemu se činilo
kao večnost. Bilo je to prošle zime, kada je u Starom Dvoru
organizovano slavlje povodom njenog dvadeset petog rođendana. Svi
su znali, iako to niko nije otvoreno govorio, da je kralj Teron priredio
zabavu tolikih razmera ne toliko zbog rođendana svoje kćerke, već da
bi joj našao potencijalnog muža. S obzirom na njene godine, trebalo
je već da bude udata, ali odbijala je sve koji su joj tražili ruku. Setio
se kako je krenuo put prestonice bez ikakve namere da bude jedan
od tih ljudi jer ga je sa razlogom pratio glas neženje, ali kada ju je
video u dugoj plavoj haljini, nasmejanu i tako neodoljivo lepu, nije

42
mogao da odoli a da joj ne priđe. I uspelo je. Te večeri su plesali četiri
puta, naočigled desetina gnevnih vitezova, lordova i plemića iz
drugih zemalja. Bilo je to najlepše veče u njegovom životu.
„Zašto se smeškate, lorde?“, upita Mark Moreb radoznalo.
Lord Torčvil ga pogleda, a osmeh mu još više zaigra na usnama.
„Samo se sećam nekih starih vremena. I priželjkujem slična.“ Mark
na to slegnu ramenima, a lord nastavi da uživa u riznici svojih
sećanja. Jedva je čekao da je vidi. Zaprosio bi je na proleće da nije ovog
prokletog rata, pomisli on gnevno dok je put odzvanjao od kopita
njihovih konja. Ko zna, možda za to bude prilike ovih dana.
Polako su se kretali nizbrdo putem koji je postepeno skretao na
istok. Ljudi su lepo živeli ovde. Sela, njive i stoka koja zadovoljno
pase. Retko se ko žalio na probleme. Retko ste mogli da čujete da se
neko uopšte i drao. Vrlo retko.
„Ser Morebe“, začu se iza kolone. „SER MOREBE!“
Kolona je usporila dok je Mark Moreb jahao na začelje ne bi li
video o čemu se radi. Ugledao je jahača koji se kretao ka njima,
mahnito mašući rukama.
„Ko je ovaj?“, upita zapovednik.
Niko nije znao. Morali su da sačekaju da se približi.
Napokon, jahač ih je stigao sada već usporivši tempo. Bio je visok
i mlad, naočitog mada tužnog lica, ali i sa povelikom čvorugom na
čelu. „Ser Morebe. Dozvolite mi da krenem sa vama“, reče zadihano.
„Ko si ti?“, upita Mark zbunjeno, a onda poče da maše prstom.
„Čekaj, čekaj, znam ja tebe od nekud.“
„Spasao sam vašu ćerku od onih pijanaca“, podseti ga Markus
Stoun.
„Ah, da, sećam se“, promrmlja zapovednik „Ni reči o tome lordu
Tor...“
Ser Torčvil dojaha do njih. „U čemu je stvar, ko je ovaj momak?“
„To je moj prijatelj“, reče brzo zapovednik Moreb. „Dugujem mu
uslugu.“
„Šta želiš momak?“, upita Ori Torčvil. Postajao je nestrpljiv.
Nema vremena za odugovlačenje, čeka me.

43
 „Želim da krenem sa vama“, reče tiho Markus. „Otac mi je
bolestan, moram stići do Šumske Varoši.“
„Pa ko te sprečava?“, upita lord. „Idi, ovo je slobodan put.“
„Jeste lorde Torčvil“, odgovori Markus, „put je slobodan. Ali
samo do Šumskog druma, a odatle ne valja ići sam.“ Gledao ga je
pravo u oči, ali se trudio da izgleda što jadnije ne bi li se ovaj sažalio.
Mark Moreb prekinu tišinu. „Bah, još jedan mač ne može da
škodi.“
Ser Ori klimnu glavom. „Možeš sa nama, ali nemoj da nas
usporavaš. Nećemo te čekati.“ Lord ne sačeka odgovor, već
nestrpljivo odjaha na čelo gomile i naredi polazak.
„Hvala vam“, dobaci Markus, ali nije bio siguran da ga je ovaj čuo.
Kolona je ponovo krenula uobičajenim tempom. Mark Moreb
ubrzo dojaha do Markusa i tiho mu reče: „Bio bih ti zahvalan ako ne
pomeneš onaj incident pred lordom Torčvilom. Ona dva klipana bi
okačio o uže, a mene prekorio što ne pazim gde su mi stražari.“
„Razumem“, reče Markus.
„Ne brini, nisu prošli nekažnjeno“, dodade Mark. „Mesec dana
rada u stražarskom klozetu će ih naučiti pameti.“
Markus se nasmeja. „Nadam se da hoće.“
„O, nema sumnje. Ima neka žena u blizini južne stražare, kuva
pasulj prste da poližeš. I svi su se navadili“, dodade zapovednik uz
smešak.
„Ser, hvala vam što ste se zauzeli za mene“, zahvalno će Markus.
„Mnogo ste mi pomogli.“
„Sad smo kvit“, odgovori Mark i klimnu glavom. „I tako ti bogova,
ne zovi me ser. Nisam ja vitez.“
„Razumem... zapovedniče.“
Mark Moreb se nasmeši i potapša ga po ramenu, a onda odjaha
na čelo kolone. Posle nekoliko sati jahanja zastali su u hladu nekog
šumarka, što je Markusu odgovaralo jer nije jeo ništa ceo dan.
„Ovde ćemo se odmoriti. Imate pola sata da protegnete noge, a
onda nastavljamo dalje“, reče ser Torčvil.
Vojnici su posedali u grupicama, a Markus je seo na proplanak
malo dalje od svih. Bio je nervozan, neraspoložen. Skoro da nije ni

44
spavao od kad mu je stiglo pismo. Majka mu je javila da je otac teško
bolestan i da dođe što pre. Samo je to rekla. To ga je najviše i mučilo,
što nije znao ni od čega otac boluje, ni koliko vremena ima.
Posle čitavog dana jahanja, stigli su u poslednje selo pre Šumskog
druma. Ovo je bila nezvanična istočna granica zemalja kojima je
vladao lord Ori Torčvil i sve severno posle ovog sela se vodilo kao
ničija zemlja. Lord Or i je uzeo sobu u jednoj od kafana koja mu je
izgledala odgovarajuće, dok su ostali podigli šatore na livadi ili
polegali na travu.
Markus je ponovo sedeo sam, s tim što mu je ovog puta neko
prišao.
„Treba mi neko da mi čuva leđa dok se obračunam sa kriglom
piva“, reče mu Mark Moreb prijateljski. „Čeka me u obližnjoj krčmi,
a bojim s? da je povela pojačanje.“
„Nisam raspoložen“, reče Markus tiho.
„Hajde, jedno piće će ti olakšati muku.“
„Muku bi mi olakšao samo odmoran konj“, smrknuto će Markus,
ali ipak ustade.
Ušli su u krčmu, jednu od mnogih u tom selu. Generalno, sva sela
u tom regionu imala su ogroman broj kafana i krčmi.
Ljudi su puno radili, pa su nalazili za shodno da puno i piju. Uzeli
su po kriglu piva i seli za sto. Odmah pored sedela je grupa momaka,
vidno vesela i još vidnije pijana.
„Živeli“, povika jedan, pa iskapi kriglu do kraja.
„Tišina barabe, slušajte vic“, zaurla drugi. Svi su se
skoncentrisali, bar koliko je to bilo moguće sa obzirom na sav alkohol
koji su popili. „Ulaze u kafanu Ori Torčvil, lopov i kukavica.“
Podrignuo je, a onda misteriozno zaćutao.
„I?“ upita neko iz gomile.
„Šta i? I naruči pivo!“
Glasan smeh proširio se kafanom, a onda se postepeno pomešao
sa uobičajenim urlicima gomile.
„Čuješ li to?“, upita Mark Moreb. „Mrze ga.“ Gledao je u gomilu
pijanih ljudi skoro sa sažaljenjem.

45
 „Čujem“, odgovori Markus. „Ali zašto? Zar ne žive dobro na ovoj
zemlji?“ Otpio je gutljaj piva.
„Žive, ali narodu uvek treba krivac“, reče zapovednik Moreb i
isproba ono za šta je krčmar tvrdio da je najbolje zelendvorsko pivo
u proteklih deset godina. „Pobegne mu ovca, kune lorda Torčvila.
Izgori mu štala, kune lorda Torčvila. Prevari ga žena... ubije tog
nesrećnika, pa kune lorda Torčvila.“ Uzdahnuo je. Krčmar je lagao.
„Tako svet funkcioniše.“
Markus je pogledao u kriglu, razmišljajući šta će zateći kada
stigne kući.
„Ne brini, siguran sam da će sve biti dobro“, reče Moreb kao da
mu je pročitao misli. „Samo mi nije jasno... Kako to da su ti majka i
otac tamo, a ti si u Gorskom Gradu?“
„Živim sa babom i dedom“, odgovori Markus. „U stvari, sada
samo sa babom.“
„Žao mi je“, tiho će Mark.
„Kada sam imao oko četiri godine“, nastavi Markus, „vodile su se
žestoke bitke za Veliki prelaz.“
„Sećam se te godine.“ Mark potvrdno klimnu glavom. „Zamalo da
pređu zid.“
„I jesu na jednom mestu“, dodade Markus. „Male grupe su ušle
na našu teritoriju i pljačkale sela oko Čiode. Moji su se uplašili da će
i Šumska Varoš u jednom trenutku biti napadnuta te su me poslali
kod babe i dede u Gorski Grad. Prošle su tri godine i situacija se
smirila, ali su moji odlučili da ipak ostanem gde jesam ne bih li
pomogao starcima. Posećivao sam roditelje par puta godišnje na po
nedelju dana i oni bi ponekad dolazili kod nas, ali od kad je deda umro
pre koju godinu jednostavno nisam stigao. Baba je sama i slabo
vidi...“
„I sad se jedeš što nisi bio pored oca svo ovo vreme?“
Momak nevoljno klimnu glavom.
„Slušaj. Na osnovu onoga što sam video tvoj otac treba da bude
ponosan što ima takvog sina, a verovatno i jeste. I ne krivi sebe za
njegovu bolest. Ja sam oca izgubio sa devet godina, u istom tom ratu
koji je tebe odvojio od tvog. Život je to... I mi tu ništa ne možemo.“
„Samo bih voleo da smo proveli malo više vremena zajedno.“

46
 „Ko kaže da nećete?“, nasmešeno će Moreb. „Nije još ništa
gotovo.“
Markus ga pogleda preko vrha krigle, a onda sa olakšanjem
klimnu glavom.
„Ajde sad, popij to pa da idemo. Dug put je sutra pred nama.“
„Ako popijem ovo do kraja, ne verujem da ću stići daleko“, reče
Markus i osmehnu se. To mu je bio poslednji osmeh te večeri, jer
strepnja i bol ga obuzeše čim je ostao sam...
Jutro još nije svanulo, a dva čoveka u selu su već bila budna. Mark
Moreb i lord Ori Torčvil. Obojica su znali šta im sledi te nisu smeli
dopustiti kašnjenje.
„Kao i uvek, ustaješ na vreme“, zadovoljno će lord kada
zapovednik ušeta u krčmu u kojoj je ovaj prenoćio. Mark Moreb se
nakloni.
„Hajde, pridruži mi se“, reče ser Torčvil koji je uveliko
doručkovao, pritom mašući parčetom pogače. „Piletina u sosu od
pečuraka i vino. Nije ništa specijalno, ali nije ni loše.“
„Hvala lorde, ali već sam jeo“, odgovori Moreb i mirno stade
pored stola.
„Kako hoćeš. Vreme je da ih probudiš“, zvanično će ser Ori i
koricom pogače pokupi svu preostalu mast iz tanjira. „Nadam se da
su se dobro naspavali, jer noćas možda neće imati prilike.“ Ispljunuo
je koščicu i iskapio svo vino iz čaše.
„Polazimo.“

47
 „...jedan od najboljih primera nepoštovanja zakona o Noćenju. Simeon
Blekvud krenuo je za Gvozdendom sa svojom pratnjom iako je znao da
će stići tek drugog dana Noćenja. Da se obazirao na zakon, možda bi
poživeo duže nego što jeste. Prvog dana proleća, njegov i leševi njegovih
vojnika pronađeni su na nepunih kilometar od grada. Kao i u ostalim
primerima, nije bilo rana ili tragova borbe. Jednostavno su preminuli.
Konji nikada nisu pronađeni...“

„Noćenje i sve njegove smrti“

— Rebtam, 550. godine od Prvog zapisa

Zapadno Kraljevstvo,
Severna Luka

Glava 7

„Je l’ ostao još neko?“

Momak zbunjeno pogleda u spisak. „Jeste lorde Ripli“, reče
bojažljivo, „još jedan.“
„U redu, uvedite ga.“ Vajat Ripli, debeljuškasti lord Severne Luke
obrisa čelo maramicom i zavali se dublje u svoju fotelju. Nekada
neustrašivi admiral flote Severne Luke i jedan od kraljevih najboljih
zapovednika, sada je bio samo bleda slike nekadašnjeg sebe. Nije se
za njega moglo reći da je debeo, ali da ima desetak kila više nego što
bi trebalo, to sigurno da. Sada u svojoj pedeset prvoj godini, gusta
crna kosa je počela da mu sedi i da se proređuje, a nekad oštre i
prodorne oči skoro da su potpuno izgubile svoj sjaj.
Celo jutro je primao seljake i slušao njihove molbe i probleme, ali
je sve vreme najviše priželjkivao da zaspi. Nije mu polazilo za rukom
da se naspava već danima. „Ime?“

48
 Sluga je sada već izgledao kao da se oseća krajnje nelagodno. „Pa,
ovaj...“, progutao je knedlu, „predstavio se samo kao pošteni
brđanin“, reče momak nesigurno.
„Pošteni brđanin?“
Sluga ništa ne odgovori, samo zaklima glavom, tražeći po papiru
bilo kakvu drugu informaciju koja bi ga izvukla iz ovoga.
„Svašta. Neka uđe.“
U dvoranu je ušao krupan momak, smeđe, mada pomalo čudne
frizure. U ruci je nosio vile.
„Morate to da ostavite ispred“, reče mu stražar. Nakon kraćeg
ubeđivanja, momak je ostavio vile i prišao lordu Vajatu.
„Izvoli, kako mogu da pomognem?“, upita lord Ripli. Dosipao je
još vina. Ovo će hiti zanimljivo, pomislio je.
„Verujem da nisam jedini koji danas dolazi povodom ovog
problema, lorde Ripli. Poslednjih nedelja događaju se čudne stvari.
Stoka mi nestaje iz torova, a povrće i voće iz bašte. Sume su pune
odmetnika, lorde Ripli i krajnje je vreme da se neko pozabavi time.
Ja sam samo čo’ek seljak, radnik. Jašta more, radnik i kako mislite da
preživim od svog rada ako stalno moram da pazim na baštu i
životinje. Noću ni kerovi ne laju više, vide da nema vajde. Jok more,
ne laju.“
I bio je u pravu. To je bila već sedma pritužba danas u vezi
otimanja stoke i hrane.
„Razumem tvoj gnev. Uveravam te da ću se pozabaviti time što
pre“, odlučno odgovori lord.
„Nadam se, ili u suprotnom neće imati više ko da se žali“, reče
seljak.
Lord Vajat polako ustade iz stolice i izađe kroz vrata koja vode do
njegovih odaja. Ušao je u sobu i legao na krevet, osećajući kako mu
umor pritiska ruke i noge uz meku svilenu posteljinu. „Pozabaviću se
time i ranije nego što misliš.“ Pokušao je da zaspi, ali opet
bezuspešno. Od kada je stiglo pismo iz Starog Dvora, lord Vajat Ripli
nije mogao oka da sklopi. Naređeno mu je da pošalje brodove sa
namirnicama na jug, ali da nipošto i sam ne krene i povede vojsku sa
sobom.

49
 Kralj nešto krije, sumnjao je on. Pa dobro, bar će moći da iskali
bes na tim prokletim odmetnicima.
Nema spavanja, pomislio je. Bar ne dok nekog ne ubijem.
Neko je pokucao na vrata. Pa dokle više, pomislio je. Danima ga
nisu ostavljali na mim, samo žalbe i problemi.
„Napred“, reče lord Vajat.
Jedan od njegovih ličnih slugu ušao je u sobu. „Lorde Ripli, vratio
se“, reče sluga.
Lice Vajata Riplija ozarilo se prvi put nakon skoro godinu dana.
Najzad. „Pa šta čekaš, organizuj gozbu“, naredi lord Ripli i skoči sa
kreveta. „I nemoj da mi štediš, Teron neće crći od gladi zbog nekoliko
volova.“ Mada to i ne bi bila velika šteta.
Sišao je u dvorište, gde se gomila već polako okupljala. Svi od
kovača do dvorskih dama i gostiju, stali su da dočekaju Sema Riplija.
Vajatov sin, Sem, napustio je Severnu Luku pre skoro godinu
dana u nameri da obiđe celo kraljevstvo i iskusi kako ljudi žive u
drugim gradovima i selima ne bi li imao više iskustva u trenutku kada
bude morao da nasledi svog oca. „Kada ti odeš tada će biti prekasno“,
govorio je Sem, „zato bolje da odem dok si još zdrav i jak.“
Vajat mu je dao blagoslov da proputuje kraljevstvom, ali ga je
ipak svaki dan kopkalo gde mu je sin i da li je dobro, pogotovu od
kako je na jugu zemlje izbio rat. Uspeo je da ga natera da povede
pratnju od tri viteza, ali to je bila sva pomoć koju je momak prihvatio
na svom putu ka mudrosti i sazrevanju. Poslednje što je čuo je da je
Sem gost u zamku Astrid Delaver, gospodarice Arke, ali od tog pisma
je prošlo više od dva meseca dana. Ipak, sada se vratio.
Povorka je jahala kroz grad, a narod je izašao na ulice da pozdravi
svog miljenika. Trube, bubnjevi i pesma čuli su se širom Severne
Luke. Velika kapija dvora polako se otvarala, a dve čete vojnika
postrojile su se uzduž puta koji vodi do zamka. Povorka je ušla u
dvorište dvora, a na njenom čelu jahao je mladić na belom pastuvu.
Na glavi je nosio šlem izglačan do savršenstva, a sa strane okačen štit
sa znakom grada, bela raža na plavom polju.
Vajat Ripli je izašao na čelo gomile. Skoro da je zaplakao od sreće.
„Sine, napokon si se vratio“, reče.

50
 Jahač polako skinu šlem. Lice mu je bilo unakaženo, a oči crne.
Nasmejao se i pogledao lorda Riplija. „Gubiš razum starče.“ Počeo je
glasno da se smeje. Vojnici takođe počeše da se smeju, kao i svi
okupljeni. Svi su gledali u lorda Riplija.
„Hajde, Vajate, trgni se“, reče mu konjanik ozbiljnim tonom.
„Vajate, tako ti bogova, trgni se.“
Probudio se znojav i zadihan, a srce mu je preskakalo. Njegova
žena se polako odmače od kreveta. „Uplašio si me. Ponovo imaš te
košmare.“
Lord Ripli se uhvati za glavu i sede na ivicu kreveta. „Sve je u
redu, nemoj da se brineš.“
„Sve je u redu?“, ponovi ona nervozno. „Buncaš već noćima,
budiš se znojav i uplašen, a od kad je Sem otišao kao da nisi pri sebi.
Telo ti je tu, ali mozak ti luta negde van mojih vidika.“
„Ja sam uvek tu“, reče Vajat tiho. „A to je i problem...“, dodade.
„Problem koji valja rešiti.“
„Vajate...“, zausti ona tužno.
„Hana, ima nešto što moram da uradim“, prekinu je lord. „Neće
me biti neko vreme.“
„Šta nameravaš Vajate?“ Ona ga pogleda svojim suznim očima, a
usne joj zadrhtaše.
„Ono što moram“, odgovori on i ustade sa kreveta. Ono što sam
morao odavno da uradim.
„Ideš da ih loviš?“, upita ona i spusti glavu, već znajući odgovor.
„Vreme je“, zaključi on smireno. „Predugo sedim u svili i
baršunu, dok gomila razbojnika muči ljude koji su mi se zakleli na
vernost. Dosta je bilo.“
„Zašto ne pošalješ Bena ili ser Nestora? Vladar mora da vlada i
bude na sigurnom, a ne da jurca po šumi i vija ko zna koga.“ Glas je
počeo da joj podrhtava i Vajat to primeti.
„Povešću ih obojicu, ako će te to umiriti“, odgovori tiho. „Ali
moram i sam krenuti.“
Hana uzdahnu i polako izađe iz sobe, dok je lord ostao sam sa
svojim mislima. U hodniku je srela jednog od svojih rođaka, visokog
i naočitog viteza iz Kraljevog Vida. „Nestore, ne bih ti preporučila da

51
sada uđeš. Nije baš raspoložen za priču“, prošaputa ona tužno, a sitna
suza joj poteče niz obraz. „I ne verujem da će biti dok se Sem ne
vrati“, dodade ledi Hana, a onda produži dalje niz hodnik.
Ser Nestor ipak odluči da uđe u sobu, zatekavši lorda Riplija na
prozom. Vitez je bio iz ugledne kuće Konors koja je kolenima u
prošlost davala vojnike, kapetane, oficire, a neki su čak stigli i do čina
zapovednika. Nestor Konors je mladost proveo u Kraljevom Vidu,
služeći kao štitonoša svom starijem bratu Dorijanu, tadašnjem
zapovedniku osme legije. Kada je ovaj poginuo, Nestor je došao kod
svoje jedine preostale rođake u Severnu Luku, ostavivši celo imanje
Dorijanovoj ženi i njegovoj dvojici sinova.
„Ah, Nestore, odlično. Ti si mi bio potreban.“ Lord Ripli priđe
stolu i izvadi veliku mapu. „Da li su brodovi krenuli?“, upita.
„Jesu lorde Ripli, sedam brodova, kako ste i naredili. Stići će u
Morsko Brdo za tri dana.“ Prišao je mapi. „Vajate, šta nameravaš da
uradiš? Znaš da nisi više tako zdrav, bar ne za jurnjavu po šumi.“
„Naprotiv Nestore, osećam se sjajno. Uostalom, dovoljno dugo
sam sedeo u ovom zamku. Previše sam omekšao i hoću to da
promenim!“ Razvio je mapu na kojoj je bilo ucrtano sve između
Severne Luke i Velikog prelaza, što je većinom bila šuma. „Muka mi
je više da gledam ove zidine sa unutrašnje strane. Ako ja ne mogu da
zaštitim moj narod, ko će? Sutra krećemo na zapad i ima da ih
isteram na Šumski drum ako treba.“
„Nisam te skoro video takvog“, reče ser Konors iznenađeno.
Vajat mu uputi pogled u kome su se mešali prkos, sreća i
odlučnost. „E pa, bolje se navikni.“
Sledećeg jutra, povorka od sto ljudi na čelu sa lordom Riplijem
izjahala je iz zidina Severne Luke. Lovački kerovi koje su vodili sa
sobom lajali su duž celog puta, ali na začelju kolone nije bilo tovarnih
kola. Svako je svoju hranu i stvari nosio sa sobom. „Hoću da se
krećemo što je brže moguće“, rekao je lord.
Obilazili su manja naselja u neposrednoj blizini grada, a onda
krenuli drumom ka Velikom Selu. Na par sati jahanja, severozapadno
od glavnog puta, nalazilo se Veliko Selo, mesto odakle je stizao
najveći deo zaliha i namirnica Severne Luke. Ljudi su se pretežno
bavili stočarstvom i poljoprivredom i dobro su zarađivali na pijacama

52
u gradu gde su trgovci sa brodova sa juga i iz zemalja preko mora
često svraćali. I sve je funkcionisalo divno, do pre par nedelja. A onda
su se pojavili odmetnici.
Nikome nije jasno odakle su došli, čak ni da li stvarno postoje s
obzirom na to da ih niko nije video, ali stoka, živina, voće, povrće, pa
čak i ljudi, počeli su da nestaju bez ikakvog traga.
Na pola puta do sela, kolona je stala. Rečica koja je tekla pored
puta pružila je dobru priliku za osveženje, a hlad visoke šume
prijatno mesto za odmor.
„Ovde ćemo prenoćiti“, reče Vajat Ripli.
„Zašto ne jašemo do Velikog Sela, lorde Ripli?“, upita zbunjeno
zapovednik čete. „Ima manje od tri sata jahanja, a i smeštaj je bolji
od ovog.“
„Večeras spavamo ovde“, reče lord Ripli odlučno. „Dosta je bilo
gradske vreve i buke.“ A i bolje da ih uhvatim u zoru. Nespremne.
„Ništa vam ne fali da malo uživate u prirodi. Ser Mentuse, hteo bih
da popričam sa tobom.“
Ser Ben Mentus, nekadašnji zapovednik pete legije njegovog
visočanstva, bio je u službi lorda Vajata već dve godine. Stari vitez se
povukao u Severnu Luku u nadi da se pod stare dane malo odmori od
silnih ratova, a vodio ih je mnogo, tako da mu je ova potera više došla
kao izlet.
„Lorde Vajate.“
Odvojili su se od ostatka ljudi.
„Slušaj me dobro Bene. Sutra pre nego što uđemo u selo, uzećeš
polovinu ljudi i krenuti na zapad.“
Ser Mentus je izgledao zbunjeno. „Ali zašto?“
„Hoću da obiđeš oko sela i pritom pročešljaš okolnu šumu. Ja ću
ispitati situaciju u selu i naći ćemo se na zapadnoj strani.“ Lord Vajat
je pogledao ka nebu. Bilo je prepuno zvezda. „Mislim da se njihove
uhode kriju u selu i ne želim da znaju naše tačno brojčano stanje.“
„Razumem. Da li ćeš pričati sa seoskim starešinom?“
„Da, mada ne očekujem da saznam mnogo od njega. Verovatno
će se samo žaliti kao i svi ostali.“

53
 Zapovednik čete je prišao i nakašljao se. „Lorde Ripli, straže su
postavljene oko logora, a šatori su namešteni.“
„Odlično“, reče lord zevnuvši pritom. „Valja da malo odspavam.
Krećemo sa prvim svetlom.“ Ušao je u svoj šator i legao na jastuke,
moleći se bogovima za miran san.
Na proplanku iznad logora divlja mačka se tiho prikradala zecu.
A onda je odlučila da pobegne na drugu stranu. Iz nekog razloga, zec
je imao istu takvu zamisao.
Par minuta kasnije, dva crvena oka pojavila su se iz žbunja i sa
zanimanjem osmotrila logor.

54
 „Pružih joj ruku, srce na dlanu kucalo je Gledaj je i znadoh, ne želi ga.
Zadnjom, Trunkom snage vrisnuh, jer pak smo dva sveta Te umesto
sreće, sad se nosim s patnjom.“

Pesnik Belian, godina nepoznata

Zapadno Kraljevstvo,
Borov zamak

Glava 8

„I sad ti meni hoćeš da kažeš da bi dobacio?“ Crvenokosi stražar

se nasmeja. „Ne budi lud.“
„Dobacio bih sigurno... Čak sam spreman da stavim tri srebrnjaka
na to.“ Momak je izgledao odlučno.
Stariji stražar koji je sedeo na buretu pored i pušio lulu reče: „Pa
hajde onda da vidimo. Ja kažem da nećeš. A slučajno imam i tri
srebrnjaka koja mi nisu potrebna.“
Momak je u trenutku zastao i pogledao preko zida zamka. „Pa,
nećemo sad to da proverimo. Vetar je previše jak, a i pada kiša. Ne
bismo ni videli gde je pao.“
„Izgovori, izgovori“, reče crvenokosi. „Jesi mlad i jak, ali tu baru
jednostavno ne možeš prebaciti.“
Starac se tiho nasmeja.
„E dosta je bilo.“ Momak je goreo od besa. „Sad ćete da vidite.“
Okrunio je jedan kamen iz zida i prišao ogradi zamka. Velika bara
koja se nalazila nasred puta bila je na više od sto metara od zidina.
Momak je odmerio težinu kamena i uzeo zalet.
„Pazi samo da ne padneš preko“, reče jedan od čuvara. Podrugljiv
smeh se začu iza njega.

55
 Momak se zaleteo i bacio kamen i, na iznenađenje svih prisutnih,
bio je to vrlo dobar izbačaj. Kamen je odleteo u sivilo večeri, a kiša je
prikrila njegovu putanju. Svi su zaćutali ne bi li čuli ako upadne u
baru. Ništa.
I dalje ništa.
A onda je pljusnuo.
„Ha“, reče starac, „znao sam da ne možeš da je prebaciš...“
A onda je pljusnuo još jednom. I još jednom. Svi su ustali i nadvili
se preko kamene ograde ne bi li videli šta se dešava, dok je zvuk
pljuskanja u daljini bivao sve glasniji i mnogobrojniji.
„Šta kog đavola?“, zbunjeno će starac.
Odjednom, izronivši iz magle, na Tužnom drumu pojavi se cela
četa konjanika. Jahali su brzo i odlučno.
„KO IDE?“, prodra se jedan od stražara.
„Otvorite kapiju“, začu se glas od dole.
„Predstavi se“, zaurla mladić sa zidine.
Konjanici su stali u podnožju kapije, njih tridesetak pod ratnom
opremom. Barjak Starog Dvora visoko se vijorio.
„Otvori u ime kralja“, začu se ponovo od dole.
Čuvari su se pogledali.
„Da otvorimo?“, upita mladić.
„Ako mene pitate, ne otvarajte ništa.“ Starac pljunu i vrati se na
svoje bure. „Ko zna čija je to banda. Barjak su mogli da nabave bilo
gde. Ne otvaraj.“
„Otvorite kapiju“, začu se promukli glas iza njih.
Ova trojica skočiše na čekrk i počeše da namotavaju lanac, a
ostali čuvari iste sekunde otkriše zanimljivu prirodu svojih čizama.
Čovek iza njih se okrenu i nestade na stepenicama, isto tako tiho
kako je i došao.
„Rekao sam da je trebalo da otvorimo“, reče mladić.
„Rekao sam, rekao sam“, poruga se drugi čuvar. „Ne pametuj
nego vrti to. I spremi pare.“ Svi se nasmejaše, a momak nadureno
odmahnu glavom. Kapija se polako otvarala ove maglovite večeri,
jednog od retkih dana u istoriji njenog postojanja kada su ljudi ispred
zidina svojevoljno hteli da prođu kroz nju.

56
 Trideset jahača ujaha u Borov zamak, mokri do gole kože. Vilijem
Edvidž sjaha s konja i preda uzde jednom od momaka iz štale.
„Dečko“, obrati mu se starac dok je ovaj odlazio ka štali, „gde mogu
naći ser Lukasa?“
Dečak je izgledao uplašeno, nervozno preletajući očima svuda
oko sebe. „Ser Grifin je u svojim odajama, na drugom spratu zapadne
kule“, reče tiho, a zatim otrča ka štali. Ser Edvidž krajičkom oka
ugleda priliku koja ih posmatra sa prozora.
Prišao je zapovedniku čete i tiho mu se obratio. „Nađite neko
suvo mesto i ostanite tu. On ne voli kad mu se stranci šetkaju po
zamku.“
„Razumem“, odgovori zapovednik. „Ali ja idem sa vama.“
„Ne! Idem sam. Ne želimo da pravimo gužvu.“ Pogledao je ka
prozoru kule. „Ipak smo mi gosti ovde.“
Obris čoveka koji je stajao na prozoru polako nestade. Kiša je
padala sve jače.
Dok se peo uz stepenice kule, ser Vilijem Edvidž je razmišljao o
potencijalnim ishodima predstojećeg razgovora. Nijedan nije
obećavao. Nemoj mi otežavati ovo.
Pokucao je na velika vrata od hrastovine, a zvuk odjeknu kroz
prazne kamene hodnike.
„Uđi“, začu se sa druge strane.
Polako je otvorio vrata i zakoračio u prostoriju. Nasred sobe bili
su veliki sto, dve stolice i gomila papira. U ćošku se nalazio krevet,
ne preterano udoban na prvi pogled. Na prozoru je stajao čovek.
Gledao je na dvorište, iako je kiša dosta otežavala vidljivost.
„Šta će vam on?“, upita ser Lukas Grifin. I dalje je gledao kroz
prozor.
Ser Edvidža ovo uhvati nespremnog.
„Šta? Šta će nam ko?“, reče pomalo zbunjeno.
„Ne pravi se lud Vilijeme. Valden. Šta će vam Valden Starvud?“
Polako se okrenuo.
Ser Lukas Grifin je izgledao kao utvara. Imao je veliki ožiljak od
levog uveta pa sve do brade, i još gomilu manjih koji su bili razbacani
tu i tamo, posebno upečatljivi na njegovom bledom licu. Duboke crne

57
oči koje kao da su gledale kroz ljude, a ne u njih, trenutno su bile
fiksirane na ser Vilijema.
„Kako znaš?“, upita Vilijem preneraženo. „Javili su ti iz Starog
Dvora da dolazim?“
Ser Grifin odmahnu glavom.
Prokletniče. „Kako si znao?“
„Nisam“, odgovori Lukas smireno. „Ti si mi upravo rekao.“
Gledao ga je sa zanimanjem. „Pretpostavio sam. Ipak si doveo
trideset ljudi. Reci mi, misliš da će to biti dovoljno da ga sprovedete
do dvora?“ Ser Edvidžu se učinilo da vidi mali smešak na Lukasovom
licu. „I odakle ti uopšte ideja da ću ti ga predati?“, dodade ovaj.
„Naređenje od kralja, Lukase. Zamak je tvoj, ali ti si njegov.“
„Nisam ja ničiji Vilijeme, a ponajmanje Teronov.“ Gledao ga je
smireno, ali ruka mu se primetno tresla. „Ništa više nije njegovo. Ni
ova zemlja, ni grad, ni zamak...“ Uzdahnuo je. „Ni hrana koju jede,
ni vazduh koji diše... Samo si mu ti ostao.“ Nasmejao se.
„Mani me te filozofije Lukase, kralj je naredio...“
„Naredio?“, prekinu ga ser Grifin ljutito. „Kao što je njegov otac
naredio da se ne povlačimo iz Anger Torna? ‘Pobijte ih sve’, rekao je,
i čekajte pojačanje. Mogli smo da trampimo te ljude za izlaz odatle,
ali on nije želeo da jezerci saznaju za tunel koji smo iskopali. I pored
toga što smo se ipak oglušili o naređenje i povukli, morao si da ga
poslušaš bar u nečemu. Sećaš li se njihovih lica, Vilijeme, kada smo
ih saterali u onu štalu? Ratni zarobljenici, svi nenaoružani i vezani.“
„Sećam se, ali to je sada nebitno“, reče Vilijem, iako je zapravo
proklinjao u sebi. Razmišljao je o tome svakoga dana... „Vodi me do
njega.“
„O, ali bitno je. Pobili smo dve stotine ljudi samo zato što je jedan
Starvud tako rekao.“
„Bili smo u ratu...“ zausti Vilijem, a onda se priseti i jeza mu
prolete kroz kičmu.
Šta da radimo sa njima zapovedniče?
„A sada ćeš osloboditi tog čoveka“, nastavi Lukas ne obazirujući
se na njega. „Tog stvora, iako znaš za šta je sve sposoban. Samo zato
što je drugi Starvud tako rekao.“

58
 Ser Vilijem je ćutao. On je bio protiv toga, ali većina je odlučila.
I šta god da sada kaže, ispalo bi kao da se pravda.
„U pravu si. Oslobodiću ga.“ Gledao ga je pravo u oči. „Vodi me
do njega.“
Ser Lukas Grifin je ćutao. Prišao je prozom i pogledao napolje.
Ljudi Vilijema Edvidža sedeli su ispod krova jedne od štala i jeli hleb
i sir koji su poneli. Mešina vina išla je od ruke do ruke. Uzdahnuo je.
„Zašto?“, upita tiho.
„Šta zašto?“
Ser Grifin se okrenu i sede za sto. „Zašto ga i dalje slušaš? Posle
svega što se desilo.“
Vilijem uzdahnu i polako priđe stolu. Izgledao je umorno. „Zato
što je on kralj. Kralj koji je sklopio mir i uradio ono što trojica pre
njega nisu uspela.“
„Nisu ni pokušavali“, odgovori Lukas smireno.
Vilijem mu uputi mračan pogled. „Upravo zato. Bilo im je draže
da ratuju i da ljudi ginu u njihovo ime nego da progutaju svoj prokleti
ponos i pruže ruku mira. Možda zvuči glupo u današnje vreme kada
su čast i vernost samo reči na vetru, ali ja sam veran kraljevskoj
porodici. Kralj mi je dao zadatak i nameravam da ga izvršim. A pored
svega toga, siguran sam da nam je Valden jedino rešenje.“
„Ne izgledaš mi baš siguran“, primeti Lukas. „Ali dobro,
naređenje je naređenje.“ Otvorio je fioku i izvadio veliki gvozdeni
ključ. „Samo jedno pitanje“, reče pre nego što je ustao sa stolice.
„Kako ste ubedili Dominika Fostera da pristane na ovo?“
Vilijem obori pogled. „On ne zna.“
„Oh...“, bilo je sve što je ser Lukas rekao.

59
 „Neveštoj ruci je svaki mač loš.“

Narodna izreka

Zapadno Kraljevstvo,
Južni drum kod Sive kule

Glava 9

„Sa desne strane!“

„Vidim ga“, odgovori Henk Kolter. Odapeo je strelu u poslednjem
času i sivi neprijatelj pade kao pokošen.
„Gde su kog đavola ti sveštenici?“, povika neko od strelaca.
„Izdržite još malo“, reče Henk i obrisa znoj sa čela. „Samo još
malo.“
Navirali su sa kapije u desetinama. Dva reda strelaca stajala su
poređana iza barikada na Južnom drumu, dok su sivi ratnici
neumoljivo napadali odbrambenu liniju. Ruševine severne kapije
Sive kule bile su svuda unaokolo, otežavajući strelcima da išta
pogode.
„Drži liniju“, povika jedan od strelaca. „Čekaj da prođu onu
kamenčinu, ne gađajte ih pre toga.“
„Najbolje da ih pustimo da pređu barikadu pa da ih onda
gađamo“, reče neko gnevno.
Barikada je bila jedina stvar između kapije Sive kule i
improvizovanog logora na Južnom putu, koji se nalazio oko pola
kilometra severno od nje. Jedina stvar između okupatora i celog
severa.
Iza njih, laka konjica na čelu sa lordom Grinvudom formirala je
borbenu liniju. Lord Ruber Grinvud je bio zapovednik sedme legije

60
Njegovog Visočanstva, harizmatičan i vedar čovek koji je, kao i velika
većina legionarskih zapovednika, poticao iz loze plemića čiji su preci
vekovima unazad bili vitezovi i slavni ratnici. Smeđe kose i prosečne
visine, ništa ga nije isticalo u odnosu da ostale vojnike. Jedina stvar
koju bi svako ko stane ispred njega odmah primetio bile su njegove
crne oči, koje nisu dozvoljavale raspravu ili bilo kakvu neposlušnost.
Sada je stajao ispred svojih vojnika, skoro dve stotine ratnika koji
su bez reči i sa puno pažnje slušali naređenja iako je bitka besnela na
samo sto metara dalje od njihove linije. Ostao je na malo manje od
pet stotina vojnika, što je bilo oko petina standardne legije, ali
njegova je brojala samo hiljadu i po ljudi i bila je daleko najmanja po
brojčanosti od svih osamnaest legija koliko ih je bilo. Da stvar bude
gora, pola legije je bilo u Plavoj kuli na istočnoj obali zemlje, stari
običaj iz vremena kada su divljani sa juga pokušavali da brodovima
napadnu kraljevstvo. Iako već vekovima nije bilo moguće da se tako
nešto desi, ljudi su voleli da drže do svojih tradicija.
„Znate plan“, povika zapovednik. „Nemoj nekom da se omakne
pa da krene pre vremena, čistiće mi čizme dva meseca... Ako uspe da
preživi, što je malo verovatno.“
„Lorde Grinvud, lord Trejt je došao“, prekide ga jedan od vojnika
koji mu je u žurbi prišao. „Traži vas.“
„Primetićeš da je situacija malko nezgodna. Reci mu da...“
„Ne mora ništa da mi govori, čujem ja dobro“, reče ser Angus dok
je lagano prilazio prvoj liniji. „Ja došao da pomognem, a ti tako.“ Iza
njega je jahalo pedesetak ljudi.
„Ništa lično Anguse, ali znaš da ne volim kad mi neko menja
plan.“ Pogledao je u ljude iza njega. „Gde si njih našao? Čuo sam daje
tvojih živo jedva tri desetine.“
„Zar se ne sećaš mojih ubeđivačkih sposobnosti?“, upita Angus i
nasmeja se.
Lord Ruber Grinvud se namršti, ali i on zatim prasnu u smeh.
Okrenuo se konjici. „Ovaj čovek je uspeo da me ubedi da je litra vina
od velike pomoći ako želim da priđem devojci i zamolim je za ples.
Sve bi to i bilo dobro da me posle nije ubedio da bi još jedna litra bila
mnogo sigurnije rešenje.“

61
 „Ne sećam se da te je bilo toliko teško ubediti“, reče Angus
šaljivo. „Bože, kakve si samo gluposti izgovarao. U trenutku sam
pomislio da će devojka pobeći.“
„Zašto, pa nisam ništa lagao“, reče Ruber i poče da se smeje.
„Stvarno i jeste imala najveće sise u dvorani.“
„Kako ono kažu, „U vinu je istina?“, upita Angus i nasmeja se.
„U vinu je prokleti alkohol“, odgovori Ruber i potapša ga po
ramenu.
Užurbani zvuk roga prekinuo ga je u sred rečenice. Pogledali su
ka barikadama.
„Povlačenje“, prodra se jedan od strelaca, a onda svi počeše da
trče.
„Evo ih“, reče Ruber. „Spremite se.“
„U liniju“, povika Angus.
Strelci su trčali što su brže mogli, a iza njih barikada se polako
raspadala kako su pacovi krenuli da prolaze. Kao vodeni talas, kretali
su se brzo i rušili sve pred sobom. Onda su počeli da formiraju
borbene redove.
Strelci su stigli do prve linije konjice gde su uz okret čučnuli sa
strelama uperenim ka barikadama.
„Lorde Grinvud, spremni smo“, povika zapovednik čete.
„Daj im znak“, odgovori ser Ruber.
Henk Kolter klimnu glavom i posla po strelu na istočnu i zapadnu
stranu puta.
„Momci, uskoro krećemo“, reče lord Grinvud. „Znate plan.
Čekajte moj znak.“ Ser Trejt je izgledao zbunjeno. Njegovi ljudi su
stajali iza njega u pomalo neravnoj liniji, a izraz lica im je otkrivao da
nisu baš sigurni šta treba da rade.
„Kakav plan?“, upita Angus. „Kako misliš da kreneš na njih,
pregazićeš svoje strelce.“
Ruber Grinvud samo odmahnu rukom. „Videćeš.“
Okupatorovo brojčano stanje je iz sekunde u sekundu izgledalo
sve veće. Formirali su oko sedam redova po pedesetak vojnika i
polako krenuli napred, kada se najednom oglasio rog. Najjeziviji rog

62
koji su vojnici sedme legije do tada čuli. Ali Angus ga je poznavao i
previše dobro i od zvuka ga prođe nezaustavljiva jeza.
Strelci su držali lukove spuštene, a konjica nije dizala koplja i
mačeve.
„Čoveče, zar ne vidiš da dolaze? Hoćemo li u juriš ili ne?“, upita
Angus.
„Čekaj“, mirno odgovori Ruber.
Angus isuka mač. Za svaki slučaj.
Neprijatelj je polako dobijao na brzini. Sekire, mačevi, koplja,
buzdovani, sve je to virilo iz gomile koja se brzo približavala, i uopšte
nije izgledala kao da će stati.
„Bolje bi im bilo da ovo uspe“, reče Ruber sam za sebe.
„Kome da uspe? I šta? Šta se kog đavola ovde dešava?“, povika
Angus.
Ogromni ratnik čije su telo i lice bili ukrašeni čudnim belim
tetovažama, a koji je trčao na čelu kolone i koji je verovatno bio neka
vrsta kapetana, naglo se zaustavi. Video je nešto i to uopšte mu se
nije svidelo. Pokušao je da stane, ali ga je gomila gurala od nazad.
Viknuo je par naređenja na njihovom jeziku, mahnito pokazivajući
na nešto ispred sebe. Napokon su ugledali isto što i on i juriš je počeo
da koči.
„Hoće li mi neko reći šta se dešava?!“, upita Angus. Gledao je
ispred sebe ne bi li video to što su i oni videli. Ali nije bilo ničega.
Prazan prostor između njih i prvog reda strelaca. Samo dvadeset
metara praznog prostora. A onda je video.
Rog sedme legije se oglasio. Jedan od strelaca istupi iz linije i
zbaci kapuljaču. Jedan naizgled beli kamen koji se nalazio tačno
između dve vojske poče da svetli. Iza neprijateljskih redova, vrata u
zemlji se otvoriše i čovek u belom kaputu izađe napolje i baci isti
takav beli kamen na zemlju. Kapetan je vikao naređenja, u pokušaju
da razdvoji vojsku na dve strane. Ali prekasno. Još dvojica, jedan sa
po obe strane Južnog druma, izađoše iz šume i baciše kamenje ispred
sebe. Angus je u neverici gledao kako neprijatelj, onaj koji je do pre
minut izgledao neuništivo, sada preplašeno jurca unaokolo. Pogledao
je ser Grinvuda. Ovaj se samo smeškao.

63
 Sveštenik svetlosti koji je stajao ispred njih poče nešto da mrmlja.
Nekoliko neprijateljskih vojnika podiže mačeve i potrča u pokušaju
da spreči sveštenika u svojoj nameri, ali par strela ih je ubrzo
zaustavilo. Sveštenici podigoše ruke ka nebu i snopovi bele svetlosti
poleteše iz kamenja. Četiri snopa svetlosti kao da su se polako krivila
sve dok se nisu sastavila na sredini iznad neprijateljske vojske. Jedan
od njih baci sekiru pravo ka svešteniku, ali ona kao da udari u
nevidljivo polje.
„Napred“, povika jedan od sveštenika. Sva četvorica krenuše ka
neprijatelju dok je kamenje lebdelo ispred njih, a polje polako počelo
da se skuplja.
„NA POLOŽAJE“, povika Ruber Grinvud.
Po dve čete strelaca opkoliše kupolu sa leve i desne strane.
Kako se polje skupljalo, neprijatelj je radio isto. Iz nekog razloga,
nisu želeli da dotaknu zid kupole, mada im je ponestajalo prostora.
Jedan od njih se okliznu i pade, a zid ga sustiže. Počeo je da urla od
bolova, kao da ga je svetlost opekla, ali nije mogao da ustane i zid
pređe preko njega. Nije više ustajao nakon toga.
Vojska se sada već sabila na veoma mali prostor i nisu imali gde.
Ali sveštenici su stali.
Angus je zapanjeno gledao situaciju a onda zbunjeno prišao
Ruberu i upitao ga: „Ako im već toliko smeta svetlost, zašto su stali?
Zašto ne odu do kraja?“
Ser Grinvud je izgledao pomalo razočarano. „To sam i ja pitao.
Kažu da ne mogu da kompresuju toliku količinu energije. Ovo je sve
što mogu... Ali biće dovoljno.“ Okrenuo se ka strelcima. „SPREMITE
SE!“
Sve tri čete podigoše svoje lukove i naciljaše. Sveštenici počeše
da mašu rukama i zid poče da treperi. „SAD“, viknu jedan od
sveštenika i baci se na zemlju. To uradiše i ostali i zid nestade.
„PALI!“, povika Ruber Grinvud.
Strele poleteše ka zbijenoj neprijateljskoj vojsci koju nikako nisu
mogli da promaše. Neprijatelj je padao red po red, sloj po sloj. Nisu
mogli da organizuju napad, jer nisu mogli preko leševa svojih
saboraca. Dvadesetak njih počelo je da se probija kroz brdo mrtvih,
nazad ka barikadama. „Napred“, naredi mirno ser Grinvud. Red

64
strelaca se razmaknu i konjica započe juriš. Pregazili su ih pre nego
što su stigli do barikada, izgubivši samo dva čoveka koje je neprijatelj
uspeo da zbaci sa konja.
Ser Grinvud osmotri bojno polje i kada se potpuno uverio da niko
od neprijatelja nije preživeo, izda naređenje: „Ojačajte barikade, i
pazite na njihove strelce, video sam da se šunjaju po zidinama.
Pokupite svo oružje i oklope, a mrtve ostavite kao poruku.“ Pogledao
je u svog oficira koji je stajao pored. „I pošaljite mi sveštenike.“
„Šta sad?“, upita Angus dok su se polako vraćali u logor.
„Sad ćemo da vidimo sa kim imamo posla“, odgovori ser Grinvud.
„Da li veruješ da mi za više od mesec dana borbi nismo našli
nijedan leš?“
„Kako to?“, zapanjeno će Ruber. „Pa zar ih niste ubijali?“
„Ma jesmo ali... Prokletnici su nas napadali samo noću. Jedino
što vidiš je silueta čoveka i prokleti mač. A ujutru ništa. Nigde leša
na vidiku.“
„Jasno ti je da ovo nisu ljudi, zar ne?“
„To smo shvatili tek prekjuče“, gnevno će Angus. „Više puta smo
posumnjali, ali vladalo je opšte ubeđenje da nose nekakve sive maske
ili nešto slično.“
„Shvatam...“, mirno će Ruber. „Ipak je alternativa zastrašujuća.
Ako im to nije maska...“
„Onda uopšte nisu ljudi...“
„Sad ćemo otkriti šta' je posredi“, zadovoljno će Ruber. „Uhvatili
smo im izvidnika pre par sati. Oni pametnjakovići u logoru ga
ispituju, ali ja još nisam imao prilike da bacim pogled.“
„Živo me zanima“, radoznalo će Angus.
Par minuta kasnije ušli su u šator ser Grinvuda, a na stolu se
nalazio leš jednog od neprijatelja. Dva čoveka su mu nešto bockala
oko stomaka i tiho se raspravljala, dok su se oko tela nalazile razne
spravice i posude. Bio je malo krupniji od prosečnog čoveka, sive
kože, ćelav i ne preterano lep.
„Gospodo čarobnjaci, šamani i vračevi, šta to imamo ovde?“,
upita kroz osmeh ser Ruber.

65
 Ljudi mu uputiše pogled ispod oka. „Učenjaci, lorde Grinvud,
učenjaci. Ne mešajte nas sa tom bagrom“, reče jedan.
„Kako god, možete se zvati i pekari što se mene tiče. Šta ste
otkrili?“
„Pa, osim što su ružni i što im je koža sive boje, na prvi pogled
smo jako slični“, reče drugi. „Ali samo na prvi pogled. Pogledajte
ovo.“ Uzeo je posudu u kojoj je bila tamno zelena tečnost, promešavši
je drvenom kašikom. Bila je gusta i lepljiva.
„Da pogađam, njihova krv?“, upita Angus Trejt.
Čovek je klimnuo glavom. „I još nešto. Njihove kosti... Crne su, i
kao da su od nekog čudnog materijala. Tvrđe su od naših.“
„Dobro, nije to ništa strašno“, sa olakšanjem će ser Grinvud.
„Imaju zelenu krv i tvrde kosti. Pa šta?“
„Nije strašno?“, upita učenjak. „Zamolio bih vas nešto.
Pogledajte dobro ovaj leš“, reče smireno.
„Dobro, šta sa njim?“
„Ništa vam ne izgleda čudno?“
„Paa... ne. Što? Da li bi trebalo? Ne igrajte igre, nego govorite
šta...“
„Nemaju rane na sebi“, prekide ga Angus.
Zapovednik sedme legije je zaćutao. Pažljivo je pogledao leš i
rana stvarno nije bilo.
„Šta to treba da znači?“ Pogledom je prešao preko leša,
uznemireno tražeći ranu. „Dobio je tri strele, oficir mi je lično preneo
poruku... Ali ja ne vidim...“ promumla zbunjeno.
„Pogledajte ovo“, reče čovek. Uzeo je nož i snažno zasekao
neprijatelja preko grudi. Tamna zelena krv polako je procurela iz
rane.
„I šta s tim?“
„Gledajte.“
Rana je počela da se zaceljuje. Krv se zgusnula i rana je nestala,
ostavljajući samo ožiljak na mestu dubokog zaseka.
„Nemoguće“, ustuknu ser Grinvud. „Kakva je to magija?“
Pogledao je ser Trejta. „Šta je ovo Anguse?“, upita zbunjeno.
Angus je gledao mrtvo telo i uzdahnuo.

66
 „Viđao sam to i ranije“, reče on. „Kad ih ubijaš, moraš to valjano
da odradiš. Inače će se vratiti.“
„Ovaj je dobio strelu u grkljan i pluća, tako da je to neizbežna
smrt. Ali kada smo izvadili strele, to se desilo“, objasni jedan od
učenjaka.
„Znači, izdržljivi su i regenerišu se. Sve bolje od boljeg. Ima li još
nešto?“, upita ser Ruber.
„To je sve što smo za sada otkrili. Nastavićemo da kopamo, ali
potrebni su nam živi ako želimo da proniknemo u njihov mozak i
shvatimo kako razmišljaju.“
„Ha, mislim da nećete imati šta, da otkrijete“, reče podrugljivo
ser Ruber. „Glupa siva gamad“, dodade i pljunu na zemlju.
Vrata šatora se otvoriše i čovek u tamnozelenom kaputu ubaulja
unutra.
„Lorde Trejt, lorde Grinvud...“ Pokušavao je da dođe do vazduha.
„Oni...“
„Polako čoveče“, reče ser Grinvud. „Šta se dešava?“
„Plava kula... neprijatelj... Napali su Plavu kulu.“
Angus Trejt i Ruber Grinvud se pogledaše u neverici.
„Šta?“, dreknu zapovednik. „Ali to je nemoguće, brodovi
kraljevske flote čuvaju prolaz.“
„Nema tamo brodova. Kralj ih je povukao ka Morskom Brdu pre
dva dana“, objasni izvidnik.
„Prokletstvo“, povika Angus.
Terone, sve ćeš nas pobiti.
„Šta čekamo onda, spremite se za polazak“, reče ser Grinvud
nervozno. Pogledao je leš još jedanput. Izgledao je tako živo. I kao da
se smeškao...

67
 „Mač se najteže tupi ljudskim telom, a najlakše rečima razuma.
Zašto svi radije biraju teži način?“

Zapovednik Ronald Majls

Zapadno Kraljevstvo,
Šumski drum

Glava 10

Karavan Orija Torčvila je konačno stao. Jahali su čitav dan i

napokon su stigli. Raskrsnica na Šumskom drumu, gde je put na
sever vodio do Šumske Varoši, a na istok ka Cvetpolju i daleko na
obali, Starom Dvoru. Okolna šuma bila je jedna od lepših u
kraljevstvu, prepuna životinja, visokih hrastovih stabala i skrivenih
rečica... Ali i razbojnika. Drum sam po sebi nije bio tako loš, ali
problem za putnike je predstavljalo to što je okolina bila izdignuta,
davajući banditima prednost. Kao da su prolazili kroz kanjon.
„U redu, odmorite se. Ovde ćemo ih sačekati“, reče ser Torčvil,
mada on nije izgledao kao da planira ikakav odmor. Skinuo je težak
vuneni plašt i prebacio ga preko sedla, ali osim toga bio je potpuno
spreman za pokret. Ipak, vojnici sjahaše sa umornih konja i počeše
da se protežu. Neki su izvadili i vino.
„Kako lepa priroda“, reče vojnik sa velikim mladežom na obrazu,
toliko velikim da je mogao poslužiti kao meta. „Jesen stvarno ima
svoje prednosti.“
„Slažem se“, ubaci se visoki. „Pekmez, tegle sa kuvanim povrćem
i dobro usoljeno suvo meso.“
O takvoj hrani su trenutno mogli samo da sanjaju.

68
 „Skoro sam bio u poseti bratu i njegovoj porodici“, dobaci
najstariji među njima dok je svom konju čistio blato sa kopita. „Kod
njih je isti đavo bila jesen ili proleće.“
„Gde to?“
„U Jaslama“, odgovori on i očisti blatnjavi nož o travu. „Tamo
nema ovakve lepote. Samo krave i svinje. Govna i blato.“
„Oni bar imaju pršute i sira kad god im se prohte“, ponovo će
visoki.
Vojnik sa mladežom se nasmeja. „To je tačno.“ Uzeo je mešinu
vina i otpio dobar gutljaj.
Malo pored, Mark Moreb se naslonio na drvo i pio svoju mešavinu
bilja i voća. Markus mu priđe i stade pored njega, nezadovoljno
prekrstivši ruke. Pogledao je ljude i uzdahnuo.
„Može li se znati šta čekamo?“
„Ne šta, već koga“, odgovori Moreb. Otpio je još malo. „Čekamo
princezu.“
Markus ga zbunjeno pogleda. „Princezu? Šta ćemo sa njom?“
„Mi ništa. A pogotovu ne ti. Ostaješ u Šumskoj Varoši, zar ne?“
„Da, ali zašto bi princeza zalazila u ovu nedođiju?“
„Ser Torčvil je odabran da uz princezu dočeka kralja Pirefa i
njenu sestru Suzan na Velikom prelazu. Mi smo pratnja.“
Patrik, onaj sa mladežom, zapeva a njih par se okupi oko njega
uživajući u pesmi.
„Bez pesme“, prekori ga najednom ser Torčvil.
Vojnik nevoljno zaćuta.
„Ako hoćete da poginete, to je vaš problem. Ali drugom prilikom,
kada ja ne budem bio u blizini. Bez pesme!“
Vojnici posedaše i nastaviše da piju.
„Kako dosadan čovek“, reče visoki nervozno. „Ni pesmu ne voli.“
„Kažu da je rođen prvog dana Noćenja 7, zato je tako i nadrndan
sve vreme“, dodade neko od okupljenih.
„Uvek sam govorio da tom čoveku nešto fali.“ Pevač pljunu na
zemlju. „Daj još vina.“
„Koliko dugo ćemo čekati?“, upita Markus nestrpljivo.

69
 „Dok ne dođe“, ravnodušno će Moreb. Pogledao je ka suncu.
„Samo što je ona trebala već da stigne...“ dodade tiho. Čekali su skoro
četrdeset minuta, sve dok toplo jesenje sunce nije polako počelo da
zalazi iza krošnji.
Ser Ori Torčvil je i dalje bio na konju. Gledao je ka istočnom putu.
Izgledao je zabrinuto. „Mark“, dozva ga on nervozno. Mark Moreb
priđe ser Torčvilu. Obojica su gledali na prazan put pred sobom.
„Nešto ne valja, zar ne?“, upita Ori.
„Ne možemo znati zasigurno“, odgovori Mark. „Najbolje da
čekamo, kao po dogovoru.“
Ovo kao da je još više zabrinulo ser Torčvila. „Znaš da ne volim
da čekam.“ Počešao se po čelu. „A još manje volim kada se plan ne
poštuje.“
Markus je ovo gledao sa zanimanjem, sluteći da će taj razgovor
odlučiti da li će je čekati ili joj krenuti u susret. To bi takođe odlučilo
da li će on ostati sa njima ili sam krenuti dalje.
„Mislim da bi trebalo da krenemo ka njoj“, reče Ori.
„Njima“, ravnodušno će Mark Moreb.
„Da, njima...“, ispravi se lord nervozno.
„Odluka je na vama lorde Torčvil. Ali zar ne mislite...“
Dok ih je gledao i čekao konačnu odluku Markusu nešto drugo
odvuče pažnju. Video je da su se jahači opustili, vino je učinilo svoje.
„Ma šta on meni da ćutim“, gnevno će Patrik, mlatarajući
mešinom vina levo desno.
„Da, bre“, saglasi se visoki. Nekolicina se okupila oko njih dvojice
i sa osmehom slušala buntovnički razgovor.
„Ako mi se peva ima da pevam“, promrmlja pripiti vojnik.
„Tako je bre!“, povika par njih.
„Ma ne smeš da pevaš“, dodade neko iz gomile uz podli smešak.
„Šta? Ja ne smem?“ Zakolutao je očima prema lordu koji je i dalje
pričao sa svojim zapovednikom straže, a onda gnevno frknuo. „E sad
ću njemu u inat.“ Ustao je.

„Tamo gde su cure lepe

Odatle sam doš ’o

70
 Al nadam se da su lepše
Tamo gde sam poš 'o.
Tamo gde je pivo jako...“

„Kako vi odlučite. Mada mislim da je najbolje držati se plana“,

predloži Mark Moreb.
„Daćemo im još pola sata, a onda krećemo ka njima.“ reče ser
Torčvil. „Poslaću par konjanika u onu gostionicu za slučaj da su nas
prošli. Šta sam rekao za pevanje?“, povika.
„Ko će da mi zabrani“, drznu se Patrik. „I uostalom, kakve veze
ima...“
Prekinula ga je strela u leđima koja mu uz odvratan tup zvuk
probi kožni prsluk.
Strele poleteše svuda oko njih. „Budale“, prodra se ser Ori.
„U zaklon“, povika Moreb.
Svi potrčaše. Uplašeni konji su u celoj pometnji oborili par
vojnika.
„Odakle gađaju?“, upita ser Torčvil kada se doteturao do drveta
iza kojeg je bio zapovednik Moreb.
„Mislim da vidim, ali nema šanse da dopremo do njih.“ Pogledao
je svoje ljude. Neki su našli zaklon, ali dosta ih je palo u prvom naletu
strela. Par njih vuklo je povređene saborce. Potrčao je ka rovu pored
puta gde se nalazilo njih desetak.
„Slušaj dobro“, reče kada je uskočio u rov, „gađaju sa onog
uzvišenja gore. Rekao bih da ih ima oko sedmorica. Postavite liniju
štitovima i polako krenite ka podnožju brda.“ Izvirio je ne bi li video
razvoj situacije, ali strela mu prolete tačno pored glave.
„Zapovedniče“, povika matori vojnik. „Zapovedniče, treba nam
pomoć.“
„Izdržite, dolazimo.“ Okrenuo se ka vojnicima. „Znate šta treba
da radite. Idemo na tri. Jedan, dva, TRI!“
Ljudi izleteše iz rova. U niskom položaju pretrčaše put sve do
podnožja brda. Mark potrča levo ka velikom drvetu iza kojeg se krilo
nekoliko uplašenih, ali i mnogo više povređenih vojnika.

71
 „Gotov je“, reče visoki zadihano. Sklopio je Patrikove oči, tešeći
se da mu je prijatelj barem umro sa pesmom na usnama.
„Moramo nekako da dođemo do njih“, smireno predloži Mark.
„Da čujem predloge.“
„Iz ovog položaja ne možemo nikako zapovedniče“, reče neko.
„Imaju nas na nišanu, samo čekaju da izađemo. A ovi sa štitovima ne
mogu uz tu uzbrdicu.“
„Cak i da se popnu, ne bi imali snage da se bore sa njima“, dodade
visoki.
„Tačno, ali im barem odvraćaju pažnju“, reče Mark. „Moramo
nekako da ih obiđemo. Samo sa koje strane?“
Jedan od vojnika koji je pio sa pevačem sedeo je pored. Počeo je
da plače.
„Saberi se čoveče, šta ti je?“, prodrma ga Mark Moreb.
„Mi smo krivi... nismo trebali da pijemo. Izazivao sam ga da
peva.“ Pogledao ih je izbezumljeno. „Zašto nismo slušali ser
Torčvila?“
„Sad je kasno“, začu se iza njih.
Okrenuli su se i videli ser Orija Torčvila. Bio je na par metara od
njih. Napeo je luk i pustio strelu u njihovom pravcu.
„NE“, zajeca vojnik.
Strela prolete iznad njihovih glava i zari se u grudi čoveka koji im
se šunjao iza leđa. Razbojnik se srušio i ispustio sekiru iz ruke.
„Kada bi prestao da plačeš, možda bi ga i čuo kako prilazi“, reče
ser Ori i sakri se iza drveta sa ostalima. Strele su i dalje letele.
„Šta dalje?“, upita Mark.
„Problem je što ih ne vidimo“, nervozno će ser Ori. „I što su moji
ljudi budale“, dodade, pogledavši u rasplakanog vojnika. „Moramo da
im odemo iza leđa.“
„Ali kako, drže nas na nišanu“, reče Džared, jedan od ranjenih. U
tom trenutku se začuše urlici i na vojnike u podnožju brda pade telo.
„Šta je sad?“, upita ser Ori. Pažljivo je izvirio iz zaklona. Još jedno
telo se skotrlja niz nisko rastinje brda pod kojim su bili. Pa još jedno.
U narednih pola minuta, pet ljudi palo je sa uzvišenja. Vojnici
zbunjeno podigoše štitove. Ljudi su uz jauke i psovke padali na njih.

72
 „Šta se dešava?“, povika Mark Moreb.
„Nisu naši zapovedniče“, odgovori neko od vojnika.
Ser Ori polako izađe iz zaklona. Oprezno je krenuo ka gomili, ali
niko ga nije gađao odozgo. Svi se okupiše.
Mark je takođe prišao i uz smeh osmotrio vezanu skupinu
bandita. „Vidi-vidi, neko je vezao prokletnike kanapom i šutnuo ih
nizbrdo.“ Većina ih je krvarila.
„Izgleda da nas neko čuva“, reče Džared nasmejano, držeći se za
povređenu ruku.
„Ne neko, već ja“, začu se glas iz šipražja. Grane se razmaknuše i
Markus Stoun izbaulja iz zaklona. Širok osmeh mu je krasio lice, kao
i ogrebotina na čelu iz koje je curela krv.
„Kako si uspeo?“, upita Mark Moreb zabezeknuto.
„Kada su napali, jednostavno sam otišao okolo. Hvatao sam
jednog po jednog, pre nego što su ostali shvatili šta se dešava. Mada
me je ovaj ružni dokačio nožem po glavi.“ Rukom je obrisao trag krvi
i pogledao u šaku. „Do vraga.“
„Nije strašno, jedva da je zasekao kožu“, primeti zapovednik
Moreb.
„Odličan posao, dečko“, reče ser Torčvil zadivljeno.
„Nisam znao da imaš to u sebi.“
Nisam ni ja, pomisli Markus. Pogledao je oko sebe i tek je sada
shvatao kolika je šteta. Desetak mrtvih vojnika, kao i par mrtvih
konja. Mnogo ranjenih.
„Mrtve stavite na kočije, sahranićemo ih u Šumskoj Varoši“, reče
ser Ori. „Suviše smo prokleto ranjivi da to obavimo ovde. Ko je
previše povređen da jaše, neka se vozi zajedno sa njima.“ Pogledao je
u razbojnike koji su ležali na drumu. „Koliko vidim, većina ih je
polomila nogu ili bar ruku pri padu. Odlično.“
„Platićeš za ovo, gade mali“, prodra se jedan od razbojnika. Zubi
su mu bili skoro crni, a lice prljavo i izbrazdano ožiljcima. „Kad te se
budem dočepao, zažalićeš dan kad si se rodio. Seckaću te komad po
komad, ali prvo ću da ti izvadim oči i nateram te da ih pojedeš. A
onda..“

73
 Ser Torčvil ga prekide, odlučno i glasno. „Nećeš ti nikoga
seckati.“
Razbojnik se namršti i pljunu lordu na čizme, a zatim se iskezi od
uva do uva. „Crkni prokletniče.“
Mark Moreb uzdahnu, svestan onoga što je sledilo.
Ser Ori pogleda čizmu, a onda ravnodušno izvadi mač iz korice i
krenu ka čoveku.
„Tražim pošteno suđenje“, povika razbojnik i poče da se smeje.
„Ako me sada ubiješ, prekršićeš kraljev zakon.“
Ser Ori ga uhvati za kosu i povuče mu glavu unazad, a onda mu
iseče grkljan. Krv šiknu na zemlju ispred njega.
„Na Šumskom drumu zakoni ne važe“, odgovori mu lord
smireno. „Pogotovu ne za vas.“ Mrtvo telo se sručilo na zemlju, a ser
Torčvil se ispravi i pogleda ostale razbojnike. „Nažalost, ne možemo
vas povesti sa sobom jer imamo druge obaveze, tako da ćemo suđenje
morati da obavimo odmah.“ Desnom rukom zari vrh mača u krvlju
natopljenu zemlju. Mark Moreb mu prinese barjak Gorskog Grada i
lord ga prihvati drugom rukom. „U ime Terona Starvuda, kralja
Zapadnog Kraljevstva, ja, Ori Torčvil, osuđujem vas na smrt za napad
na zvaničnu povorku kraljevstva, gradskog lorda i njegove vojnike.
Kazna će biti izvršena odmah. Neki su mi Petoro svedoci.“
Markus ustuknu kada su lord i njegovi vojnici pohvatali vezane
razbojnike koji su vrištali i otimali se time čineći svoju smrt još
težom. Samo jedan od njih se nije borio i njegova smrt beše najbrža i
najbezbolnija. Kroz nekoliko trenutaka, svih sedam ljudi je
nepomično ležalo na krvavom drumu. Zbog novog pokolja, ko zna
kojeg po redu u proteklih par vekova, postao je još za trunku
natopljeniji ljudskom krvlju.
„Gurnite ih kraj puta i spremite se da krenemo ka istoku“, naredi
ser Ori i obrisa mač.
„Šta se to kog đavola desilo ovde?“
Ljudi se okrenuše. Videli su jahače u crnom kako stoje na drumu.
„Kakva je ovo klanica?“, upita jahač na čelu.
„Ko želi da zna?“, grubo će ser Torčvil.

74
 Jahač siđe sa konja i polako priđe ser Torčvilu. Skinuo je šlem.
„Ser Darius Grisom, zapovednik prve legije njegovog visočanstva. A
ko ste vi?“
Ser Torčvilu kao da je pao kamen sa srca. Pogledao je preko
ramena zapovednika i video kočiju u sredini kolone. „Larisa?“, upita
tiho. Ser Grisom se nakašlja.
Ser Ori ga nezaiteresovano pogleda. „Ser Ori Torčvil, lord
Gorskog Grada. Gde ste do sad?“
„Princeza je odlučila da poseti Hram mudrosti“, ravnodušno će
zapovednik legije. „Ne kasnimo mnogo, nadam se.“
Ser Ori pogleda oko sebe. „Pa, kasnite dovoljno da se ovako nešto
desi. Ali o tome kasnije. Moram da pričam sa princezom.“
„Princeza je strogo naglasila da ne želi ni sa kim da razgovara.
Umorna je od puta i želi da se odmori“, reče ser Grisom. Nije izgledao
kao da ima želju da se pomeri.
„Umorna je...“, ponovi tiho ser Torčvil.
„Spremni smo za polazak, lorde“, reče Mark Moreb.
„Onda u redu, pođimo“, odgovori ser Grisom umesto njega.
„Pođimo“, saglasi se ser Ori. Popeo se na konja i pogledao svoje
vojnike. Desetak spremnih za borbu i oko desetak povređenih. Slabo
je to. Okrenuo se i pogledao ka kočiji.
„Gde sad idemo?“, upita Markus dok se peo na konja.
„Na sigurno“, odgovori Mark Moreb. Pogledao je ka nebu.
„Uskoro će mrak, moramo se skloniti sa puta.“
„Imate nešto određeno na umu zapovedniče?“, upita Markus.
„Ne brini se ti ništa“, ubaci se ser Ori. „Samo gledaj da ti mač
ostane oštar.“ Razmenio je pogled sa Morebom. Gledali su se par
sekundi, ali Mark uopšte nije izgledao zadovoljno. Odmahnuo je
glavom, a ser Ori se samo nasmešio. Okrenuo je konja i pogledao
kolonu.
„Krećemo.“

75
 „Neverovatno da životinje u nama bude ljudskost, a da zver u čoveku
može da probudi samo drugi čovek.“

Sveštenik Tavorin posle bitke na reci Čiodi,

647. godine od Prvog zapisa

Zapadno Kraljevstvo,
Borov zamak

Glava 11

Sišli su niz stepenice kule i izašli u dvorište. Kiša je prestala, a

ljudi su polako nastavljali sa svojim aktivnostima, pretežno vezanim
za... vezivanje. Iako se razvedrilo, u Borovom zamku je nekako i dalje
bilo mračno i tumorno. Svi su ćutali i gledali svoja posla. Svi obučeni
u crno, svi sumnjičavog pogleda.
Kakvo užasno mesto za život, pomisli ser Vilijem tužno. Nije ni čudo
što si postao to što jesi.
„Lepo mesto, zar ne?“, upita ser Lukas kao da mu je pročitao
misli. „Razmišljam da ovde posadim ruže, a na ulazu u zamak
ljubičice.“ Pogledao je Vilijema. „Čisto da doprinesem opštoj radosti
koja ovde vlada.“
„Tvoj sarkazam je ostao na nivou.“ Bar nešto od starog Lukasa
Grifina.
„Znaš ti mene.“ Kretao se kao utvara, jedva se primećivalo da
hoda. „Uvek na nivou zadatka, osim kad radim.“ Stigli su do
gvozdene kapije koja je vodila u mali zamak. „Kada radim, uvek idem
ispod.“
Zakoračili su u kratak hodnik koji je imao po sobu sa obe strane,
a na kraju vrata koja su čuvala dva stražara. Krenuli su niz hodnik, a

76
čuvari na kraju istog stadoše mimo. Ser Edvidž pogleda sobe dok je
prolazio. Leva je bila zaključana, sa povelikim katancem na bravi. U
drugoj su se nalazili sto, dve stolice i mali prozor.
„Za šta koristiš ovu prostoriju?“, upita ser Edvidž.
„Ah, ta soba je za... Pa, recimo da je za testiranje.“ Stigli su na
kraj hodnika i jedan od čuvara otključa vrata. „Vidiš, moj zamak ima
dva sprata i dva podsprata. U toj sobi odlučujem ko pripada kom
spratu.“ Prošli su vrata i ušli u drugi hodnik koji je imao stepeništa
za gore i za dole. Ser Lukas krenu onima koja vode dole. „Na prvi
sprat idu povlašćeni zatvorenici“, reče ozbiljno, a onda se sablasno
nasmeja. „Povlašćeni. Uvek mi se sviđala ta reč. U ovom slučaju to
znači da pored vode i hleba za obrok dobiju i parče sira i mesa. Tu su
obično smešteni oni koji će se vratiti porodicama za određenu sumu
ili nešto drugo.“ Silazili su stepeništem koje je išlo sve dublje i dublje.
Stigli su na prvi podsprat. „Na drugom spratu postoji samo jedna
soba... Ona je za dame.“ Uhvatio je ser Vilijemov začuđeni pogled.
„Oh da, ponekad imamo i dame u našim prostorijama. Jedina soba u
kojoj kreveti imaju ćebad i jastuke.“ Prvi podsprat je imao dva
hodnika, jedan za levo, jedan za desno, a čuvari su stajali na ulazu u
svaki. Po deset ćelija sa obe strane, na svakoj rešetke. „Ovde držim
dezertere, ratne huškače, lažne sveštenike, lopove... Ali to nisu
obične secikese kao po vašim, gradskim zatvorima. Ovi su ukrali
mnogo više nego što bi iko smeo da ukrade.“ Krenuli su još dublje.
„A gde ti je soba za... ispitivanje?“, upita ser Edvidž. Obojica su
znali na šta je mislio.
Ser Grifin se nasmeja. „Znaš onu sobu sa katancem? E pa u toj
prostoriji vršim... informativne razgovore. Verovatno se pitaš, zašto
ih vući skroz gore kada to sve može ovde da se obavi.“
„Čitaš mi misli“, odgovori Vilijem smireno.
„Da samo vidiš lica ostalih zatvorenika dok ga vučemo nazad u
ćeliju“, reče Lukas zadovoljno. „Onda svi vide. Onda svi znaju. A u
stvari nemaju pojma šta smo mu radili, a to je najgora stvar na svetu.
Ljudska mašta u rukama straha.“
Spuštali su se lučnim stepenicama. Na svakih par stepenika
gorela je po jedna mala baklja, što nije bilo na odmet jer su stepenice
postajale sve klizavije i klizavije. Ubrzo su došli do gvozdenih

77
rešetaka, ali brava je bila sa unutrašnje strane. Na par metara od te
bila je još jedna. A između čuvar... koji je spavao.
Ser Lukas se nakašlja. Čuvar polako otvori oči i požele da je na
drugom kraju zemlje.
„Šta sam rekao za spavanje u međuprostoru?“, upita tiho ser
Lukas.
Čuvar skoči i brzo poče da otključava vrata. „Oprostite, lorde
Grifine, omaklo mi se.“ Ruka mu se toliko tresla da nije mogao da
pogodi bravu. Postajao je sve nervozniji, ali je napokon uspeo da
otključa.
Ser Edvidž i ser Grifin uđoše u malu prostoriju, a čuvar otključa
i druga vrata.
„Zašto su brave sa unutrašnje strane?“, upita Vilijem.
„Da niko od ovih dole ne može da izađe u slučaju da provale
napolje. A ako ovi sa prvog podsprata uspeju da izađu, neće moći da
oslobode ove dole. Veruj mi, ne bi voleo sve te ljude na istom mestu.“
Ušli su na drugi podsprat. Dosta je podsećao na prvi, s tim što su
vrata bila od punog drveta, sa malim prorezom za hranu. Bilo je
vlažno i hladno. Čuvari su bili obučeni u vunene gunjeve. Gosti u
ćelijama verovatno nisu imali tu privilegiju.
„Dobrodošao na drugi podsprat. Ovde imamo ubice, silovatelje,
teške izdajnike, razbojnike... Verovatno si čuo za svakog od njih, ali
svi oni završe ovde, pre ili kasnije. Imamo čak i masovne ubice.“
„Kao na primer?“, upita ser Edvidž.
„Ti i ja smo tu, zar ne?“ Osmehnuo se.
Vilijem ga pogleda ispod oka. Nikada nije sebe smatrao krivim za
ono što se desilo. Samo je pratio naređenja.
Sta da radimo sa njima zapovedniče?
Jezerci dolaze.
Vilijem se trgnu, pokušavajući da odagna to prokleto sećanje.
„Gde je on?“, upita vitez.
„Skoro smo stigli“, reče ser Lukas mirnim glasom.
„Skoro? Prestani sa igricama Lukase, u kojoj je ćeliji?“
„Ćeliji? Otkud ti ideja da je u ćeliji? Valden Starvud uopšte nije
na ovom podspratu.“

78
 Ser Vilijem Edvidž se odjednom osetio vrlo neprijatno. Spustio je
ruku na mač i gledao Lukasa pravo u oči. Čuvari sa rukama na
mačevima pogledima su prikovali uljeza.
„Znači tako?“, upita Vilijem. Izvukao je mač do pola iz korica.
Ser Lukas se nasmeja. „Ne budi šašav, Vilijeme.“ Mahnuo je
čuvarima da ostanu gde su. „Čemu takvo nepoverenje?“ Gledao je u
Vilijema pogledom koji je mogao da znači mnogo toga, od pretnje do
sažaljenja. Napokon se osmehnu. „Hoćemo li dalje?“, pokaza niz
hodnik.
Ser Vilijem vrati mač u korice. „Hajde, ali bez trikova.“ Krenuli
su niz hodnik, prvo Lukas, pa za njim i Vilijem. Sa obe strane bila su
vrata, a iza svakih se čulo nešto drugačije. Grebanje po drvenim
vratima, kukanje, pevanje nekog ko je odavno izgubio razum, ili samo
sablasna tišina. Došli su do kraja hodnika. Tamo su vrata bila
drugačija. Bila su ojačana gvožđem. Jednim od mnogobrojnih
ključeva, ser Grifin otključa i krenu da silazi niz još jedne kružne
stepenice. Zidovi su bili vlažni i tu i tamo obrasli nekim travama.
Jedva je moglo da se diše koliko je vazduh bio ustajao. Na dnu su bila
velika vrata, sva od olova.
„Zašto olovo“, upita Vilijem trudeći se da razazna stepenike u
mraku.
„Radi sigurnosti“, reče ser Lukas. Izvadio je onaj veliki ključ koji
je uzeo iz fioke.
„Zar stvarno misliš da može da izađe kroz drvena ili čak gvozdena
vrata?“, upita Vilijem.
„Zar ti stvarno misliš da ne može“, odogovori ovaj i nasmeja se.
„A u ostalom, nisam mislio samo na njegovo izlaženje, već i na nečije
ulaženje. Ima mnogo znatiželjnih lica koja bi volela da provire
unutra. A to je nedopustivo.“ Reza je kvrcnula. „Baklje ostaju ovde“,
dodade i ubaci svoju u bure sa vodom. Ser Vilijem uradi isto.
„Zašto?“, upita vitez tiho.
„Stvarno želiš otvoren plamen u blizini Valdena Starvuda?“,
upita Lukas. Otvorio je vrata i zakoračio u ćeliju, a Vilijem učini isto
odmah posle njega.
„Imaš goste, Valdene“, reče ser Lukas ravnodušno.

79
 Vilijem se osvrnuo po sobi. Nije bilo ni prozora, ni baklji. U
prostoriji je bilo neprirodno svetlo. Kao da su zidovi isijavali belu
svetlost, otkrivajući kamenu sobu, par pacova i čoveka koji je sedeo
u uglu, sklupčan i nepomičan.
„Da nije Teron došao da se izvini? Ili je po običaju poslao nekoga
da to uradi u njegovo ime?“, upita nezainteresovano bez podizanja
glave. Bio je ogrnut pocepanom odećom koja je na prvi mah izgledala
kao ćebe, ali bila je to sveštenička odora. Zapuštene kose i brade,
jedva je podsećao na ono što je nekada bio. Mršav, pogrbljen, nekako
tužan, sa glasom koji je bio na pragu čujnosti, uopšte nije izgledao
kao rešenje njihovih problema.
„Nije Teron, ali kao da jeste“, nagovesti ser Lukas podrugljivo.
„Znači Vilijem“. Podigao je glavu i pogledao ga, na vitezovo
potpuno zaprepašćenje. „Ostavi nas“, reče Valden ser Lukasu.
Lukas ga odmeri, pa se okrenu ka ser Edvidžu. „Šta ti kažeš? Da
izađem?“
Neverovatno, pomisli Vilijem. Lice mu se zboralo, osušilo, da... ali
ni približno koliko bi trebalo. I oči... Oči mu i dalje sijaju.
„Vilijeme?“
Vitez se trgnu. „Idi“, odgovori smireno. „Zvaću ako nešto bude
trebalo.“
„A ja ću pokorno dotrčati“, reče ser Lukas dok je napuštao sobu.
„Dugo se nismo videli Vilijeme. Sedam godina tačnije.“
„Kako ti je ovde?“, upita vitez.
„Divno. Zapravo toliko divno da nemam nameru da napustim ovu
ćeliju u skorije vreme.“
Da li se on to šegači sa mnom? Da li zna?
Valden ga je odmerio od glave do pete. „Ostario si“, reče
ravnodušno.
„Nisi ni ti ništa bolji“, odgovori Vilijem. Lagao je. Kao da je prošlo
sedam nedelja, a ne sedam godina.
„’Oće to od ovog mesta.“ Pogledao ga je pravo u oči. „Dosta
čavrljanja, reči zašto si došao. Ne verujem da je prijateljska poseta u
pitanju, samo me je jedna osoba zato posetila.“

80
 Ko? Ma, nije ni važno. „U pravu si, nije poseta. Tvoj brat me je
poslao. Potreban si mu.“
Ovo kao da ga nije iznenadilo. Mali smešak mu se iscrtao na
usnama.
„Da nije matori Klerian umro, pa mu treba novi visoki sveštenik?
Ili možda da razmotri kaznu i produži mi boravak za još koju
godinu?“
Vilijem uzdahnu. „Ne znam koliko si obavešten, ali kraljevstvo je
u ratu.“
„Kad nije bilo“, frknu Valden. „Opet jezerci?“ Odmahnuo je
glavom i nasmejao se. „Znao sam da će nam kad tad zabiti nož u leđa.
Doduše, ja dane provodim leđima naslonjen na zid tako da me vaš
sukob ne zanima.“
„Nisu jezerci“, odgovori vitez. „Ovo uopšte nisu ljudi.“
Valdenu osmeh iščeze sa lica i on po prvi put od početka
razgovora pokaza interesovanje. „Nego šta su?“
„Ne znam, ali ljudi nisu. Napali su sa juga i za manje od šest
meseci pokorili svu teritoriju do Rajske reke. A sada kreću dalje na
sever.“
„Šta ću vam ja?“
„Loše reaguju na svetlost..
„Pa onda ratujte danju“, prekinu ga Valden.
„Valdene, ovo je ozbiljno. Treba nam tvoja magija.“
„Imate Kleriana i njegove sveštenike.“
„Ako mene pitaš, ja sam bio protiv, ali kralj Teron je naredio...“
Valden Starvud naglo ustade do svoje pune visine, čak je izgledalo
kao da lebdi. Oči su mu sijale kao baklje. „KRALj JE NAREDIO?“
Ogrtač mu se zavijorio, a glas zagrmeo od besa. „Taj isti kralj je
naredio da me drže ovde zbog zločina za koji nisam smeo biti osuđen,
da trunem u ovom prokletom zamku, da umrem ili izađem star i
bedan. A sada sam mu potreban?“ Jaka svetlost je obasjala celu sobu.
„Ne možemo sami da pobedimo u ovom ratu“, povika Vilijem.
Rukama je zaklanjao lice od svetla. „Larisa je poslata da dočeka kralja
Pirefa i njegovu vojsku, ali plašim se da ni to neće biti dovoljno.“

81
 Valdenov ogrtač se spustio, a svetlost oslabila. „Poslao je Larisu
da sačeka tog gada?“
„Nažalost, da“, odgovori Vilijem.
„Budala.“ Okrenuo mu je leđa, nervozno mrmljajući. „On stvarno
misli da mu je Piref saveznik. To će ga koštati i zemlje i vladavine.“
„Hoćeš li nam pomoći?“, upita Vilijem.
Valden je ćutao. Prošlo je par trenutaka pre nego što je
progovorio. „Znači li to da sam oslobođen kazne?“
„Da, preostala kazna se poništava“, odgovori Vilijem.
„Da li si rekao to ovome gore?“, upita Valden. „Čuo sam da ne
voli kad mu neko otima goste.“
„On se tu ništa ne pita“, reče Vilijem. „Krećemo odmah.“
Valden ga pogleda i sarkastično upita: „Idemo u Stari Dvor? Ili
možda na neko prijateljski nastrojeno mesto?“
„Stari Dvor“, odgovori Vilijem. „Posle ćemo videti gde dalje.“
„Šta kažeš da krenemo na Veliki prelaz?“, upita Valden. Bio je
ozbiljan.
„Naređenje je Stari Dvor. I uostalom, neprijatelj napada sa juga.“
„Za sada...“, reče Valden tiho.
Izašli su u dvorište Borovog zamka i videli da je mrak već pao, a
zvezde ispunile nebo. Ser Lukas Grifin je stajao na sredini dvorišta i
pričao sa jednim od svojih kapetana. Valden je duboko udahnuo, prvi
put za dugi niz godina. Pratnja Vilijema Edvidža polako se okupila i
čekala naređenja. Svi su gledali u sveštenika.
„Spremite se, krećemo za deset minuta“, naredi Vilijem. Baklje
su svuda gorele. Ser Lukas je stao na par metara od njih i gledao
razvoj situacije. Vilijem to primeti pa mu priđe.
„Hvala na saradnji“, reče on prijateljski. Pružio mu je ruku.
„On se tu ništa ne pita“, podrugljivim glasom će ser Lukas.
„To nije bilo lepo od tebe Vilijeme.“
Ser Edvidž otvori usta, ali ništa ne reče. Izvini, ali ni ne pitaš se,
hteo je da kaže. Ali prećutao je. Ser Lukas mu je ipak pružio ruku.
„Nemoj da zaboraviš sa kime putuješ, Vilijeme. Dug je put do Starog
Dvora. Nemoj da zaboraviš.“

82
 „Neću“, odgovori Vilijem. „Veruj mi da neću.“ Pogledao je
Valdena, koji je stajao par metara iza i zamišljeno gledao u nebo.
Nakon par sekundi, uputio je ser Edvidžu kratak pogled, pa zatim i
smešak, više onako za sebe.

83
 „Prvi Hram boga smrti sagrađen je punih dvadeset godina nakon
izgradnje hramova ostalih bogova. To je izvedeno tokom Noćenja, kako
besna rulja ne bi zaustavila izgradnju. Kada su napokon videli da je
hram podignut, niko nije imao hrabrosti da ga sruši. Doduše,
sveštenici koji su ga sazidali su sve to platili glavama. Zanimljivo je da
su se smeškali dok su vođeni na pogubljenje...“

„Istorija Starog Dvora“,

združeno izdanje

Zapadno Kraljevstvo,
Stari Dvor

Glava 12

Jutro je bilo najlepše doba dana u Starom Dvoru. Sunčevi zraci

polako su se valjali preko širokih ulica oko zamka i onih užih i kraćih
pored zidina grada. Dimnjaci su se već uveliko pušili od spremanja
hleba i ostalih peciva, čiji se miris protezao sve od Sirotišta do
Ribareve kapije. Sunce je takođe osvetlilo par ratnih galija i jedan
dromon koji su bili usidreni u luci, kao i nekoliko trgovačkih brodova
sa visokim ljubičastim jedrima. Bilo je tu i trgovaca začinima i biljem
od preko mora, čiji su brodovi bili puni mirisnog šafrana, crne slačice
ili malih ljutih voćkica koje rastu na severu Duraša. Među svima
njima, nalazila se i jedna ogromna brigantina, sa žutim grbom na
svakom od jedara. Luka je oživela i svi su jurili svojim poslom.
Kralj Teron je sedeo na balkonu i gledao svoj grad kada je neko
zakucao na vrata sobe.
„Uđi“, reče Teron.
Goro Redvil je ušao u sobu i zastao na vratima balkona da se
pokloni. „Vaše Visočanstvo.“

84
 „Sedite ser“, pokaza kralj.
Goro Redvil je seo na stolicu ne skidajući pogled sa kralja. Ni na
sekund nije obratio pažnju na grad koji mu je oživljavao pod nogama.
„Vina?“, upita Teron.
„Ne hvala“. Zapovednik je izgledao pomalo nestrpljivo. „Mogu li
da znam zašto ste me zvali?“
Kralj otpi malo vina iz svoje čaše. „Vrhunsko vino, ser.
Stvarno bi trebalo da probate.“ Spustio je času i pažljivo osmotrio
zapovednika. „Kakvo je stanje u gradu?“ Pogledao ga je prijateljski,
mada mu je nervoza stezala mišiće lica. Uprkos našim namerama, lice
skoro uvek postavlja svoja pitanja i daje odgovore koje želi. „Da li ste
primetili išta čudno poslednjih dana?“
Zapovednik kao da je očekivao ovo pitanje. „Da budem iskren,
jesam. Ljudi se mole više nego obično. Hramovi svetlosti i mudrosti
su puni. Ljudi se boje.“
„To nije ništa čudno, i treba da se mole.“ Kralj zadobova prstima
po stolu. „I treba da se boje. Osim toga?“
„Potražnja za metalom je ogromna“, nastavi zapovednik.
„Kovačnice rade punom parom.“ Ser Redvil je izgledao zabrinuto.
„Mislim da bi to trebalo ispitati.“
„Ljudi se boje za sebe, razumno je očekivati da se naoružaju.“
„Čelik nije jeftin. Neko mora da plati za sve to.“ Ser Redvil huknu
i pogleda preko terase. „Protekle nedelje kovači na Strmini prodali su
metala u vrednosti od nekoliko stotina zlatnih kruna. Nema mnogo
ljudi u Starom Dvoru sa tolikim sredstvima.“
„Znaš li ko kupuje svo to oružje i oklope?“, upita Teron.
Zapovednik odmahnu glavom. „Tek sam juče saznao za to.
Verujem da nije jedna osoba u pitanju, ali možda ona stoji iza svih
tih ljudi koji lično dođu po tovar.“
„Proveri to“, reče Teron zamišljeno.
Ser Redvil klimnu glavom.
„A kakvo je stanje u gradskoj straži?“, dodade kralj.
„Sve je kako treba“, smireno će Goro Redvil. „Smeštamo izbeglice
sa juga u Mali Šakor, a na kapijama je sve po propisu. Doduše, krađe

85
su u porastu zbog ovoliko novih ljudi u gradu, ali izborićemo se.
Straža je organizovana, naoružana i pod Vašom komandom.“
„To je dobro“, odgovori Teron. „Nadam se da će tako i ostati.“
„Ja ne vidim razlog zašto ne bi“, reče ser Goro iznenađeno.
Kralj se iskreno nasmeja. „Zato vi i jeste zapovednik straže“,
primeti on zadovoljno. U sobu uđoše poslužitelji noseći kraljev
doručak.
„Nastavićemo ovaj razgovor posle, a sada da jedemo.“
„Hvala visočanstvo, već sam jeo“, odgovori brzo ser Redvil.
„Uzmi, ne volim da jedem sam. Od kad su Larisa i ser Edvidž
otišli, obroci mi nisu interesantni.“
Na sto su izneli veliki oval sa sitno narezanim pečenjem od patke,
kokoške i ćurke, prelivenim sosom od pečuraka i slatkim voćem sa
strane. Oko njega su postavili par činija sa kajmakom, povrćem i
sitnim ljutim papričicama, kao i dva vrča, jedan sa crvenim i jedan sa
belim vinom.
„Zaboravih da te pitam“, reče kralj dok je umakao parče pačetine
u sos od pečuraka, „kakvo je stanje sa hranom u gradskim silosima i
skladištima? Mislim na deo koji koristi straža.“ Poče da žvaće.
„Hrane ima dovoljno“, odgovori zapovednik. „Žetva je u punom
jeku i skladišta se polako pune. Mada ako ovi od dole nastave da se
nastanjuju u gradu, može da nastane problem. Više ljudi, više straže.
Više straže, manje hrane. A treba i narod nahraniti.“ Uzeo je polutku
paradajza i polako počeo da žvaće.
„Uzmi, uzmi“, reče kralj dok je sipao vino, pokazujući na pečenje.
„Onaj kuvar iz Severne Luke stvarno zna svoj posao.“ Otpio je malo
vina. „Kad smo već kod Severne Luke, šta je sa brodovima lorda
Vajata? Da li su prošli našu luku?“
„Jesu. Primećeni su noćas, svih sedam. Trebalo bi da stignu u
Morsko Brdo do večeras. To nisu baš brzi brodovi, a i pretrpani su
hranom.“ Uzeo je parčence piletine i umočio u kajmak.
„Naši brodovi će ih čekati u Morskom Brdu. Biće gužve, ipak to
nije velika luka.“ Zamišljeno je pogledao ka horizontu. „Hmm“, reče
kralj neodređeno.
„Vaša Visosti?“, upita ser Redvil.

86
 Teron ustade i priđe ogradi. „Koliko dugo je ona brigantina
usidrena u luci?“
„Par sati“, odgovori Goro neodređeno.
„Zanimljivo“, prošaputa kralj.
Neko zakuca na vrata.
„Da?“
Jedan od kraljevih slugu uđe u sobu. „Vaša Visosti, imate
posetu.“
„Iznenadi me“, reče Teron mrzovoljno.
„Visoki izaslanik iz Tegaba je došao i čeka vas u Maloj dvorani.“
„Tako sam i mislio“, namršteno će Teron. „Pa dobro, ne bi valjalo
da naš prijatelj čeka.“
„Idem nazad u stražaru“, reče ser Redvil i ustade. „Ako želite da
nastavimo razgovor kasnije, biću na usluzi.“
„Možda je bolje da pođeš sa mnom“, predloži Teron. „Ipak si član
kraljevog veća i zapovednik straže, možda se nešto bude ticalo tebe.“
„Razumem.“
Kralj polako krenu ka vratima, a onda zastade i obrati se
najavljivaču. „Nađi mi ser Defina i pošalji ga k’ meni.“ Sluga klimnu
glavom i odjuri niz hodnik.
Teron Starvud i Goro Redvil uđoše u Malu dvoranu. Za stolom su
sedeli Visoki izaslanik iz Tegaba i njegov kapetan, a iza njih su stajala
dva čoveka obučena u žutu lepršavu svilu koja je onemogućavala da
se golim okom uoče skriveni bodeži.
Visoki izaslanik je ustao i prišao kralju. Titulu na stranu, bio je
zaista visok.
Crne kose i braonkaste puti, nije se mnogo razlikovao od ostatka
tegabskog naroda. Na vitkom telu nosio je prsluk od tvrde kože, sa
velikim žutim suncem na grudima kao i njegov kapetan, ali za razliku
od kapetana, imao je belu svilenu košulju. Prišao je i poklonio se.
„Vaša Visosti, „ reče sa jedva primetnim tegabskim naglaskom
„drago mi je da vidim da ste dobro.“
Nisam baš siguran. „Takođe Numo, takođe. Sedi. Hoćete nešto da
popijete?“ Okrenuo se ka posluzi. „Vino za goste.“

87
 „Ne, hvala, „, odbi ga Numo Tugal učtivo, „više bih voleo da
popričamo, pa da nađem neko lepo mesto da se odmorim.“
„Naravno, gostinske sobe će vam biti uređene“, reče kralj pritom
klimajući glavom.
„Zahvaljujem, ali biće potrebna samo jedna. Moj kapetan voli da
spava na svom brodu, ali da budem iskren, meni treba malo odmora
od svog tog ljuljanja.“
„Kakva je situacija u Tegabu?“, upita kralj. „Nešto novo?“
„Sve po starom, vaše Visočanstvo“, odgovori izaslanik i slegnu
ramenima. „Pesak na zapadu, još više peska na istoku, sunce na
nebu... i svuda proklete škorpije. Volimo ih, ali ove godine preteraše.“
„Mi imamo problema sa pacovima“, reče kralj smireno. „Kako sa
malim sivim, tako i sa velikim sivim.“
„Čuo sam. Prave napasti, zar ne?“ Počešao se po kratkoj bradi.
„Imam informacije da su se gadno nakotili na jugu.“
„Da. I ne nameravaju da odu.“
„I mi smo izgubili jedan brod prošle nedelje.“
„Zaista“, upita kralj iznenađeno. „Nisam znao da ih ima i kod
vas.“
„Nije baš kod nas, ali nije ni daleko. Brod je plovio za Lepsus, ali
nije se vratio. Ispitali smo situaciju, magistar u Lepsu kaže da je brod
isplovio sa svim onim po šta je i došao. Mora da su ga čekali u
povratku...“
„Jeste li sigurni da su pacovi u pitanju?“, upita Teron i izvi obrvu.
Izaslanik se na ovo iskreno nasmeja. „Nisu Durašani, ako na to
mislite. Dobili smo pouzdane informacije.“ Numo se zamišljeno
pogladi po bradi. „Mada ne znam šta će pacovima torijum.“
„Torijum?“, upita kralj zainteresovano. „Opet građevinski radovi
Numo?“
„Znate kako je kod nas. Dok god sunce sija...“
„Nećete stati, znam. Za pohvalu u svakom slučaju.“ Kralj je sipao
malo vina i otpio gutljaj gledajući u kapetana.
„Imate lep brod kapetane. Jedan od diplomatskih brodova
Tegaba, zar ne?“
„Da“, potvrdi kapetan. „Istočni Vetar.“

88
 „Da pređemo na posao“, reče nestrpljivo Numo Tugal.
„Naravno“, saglasi se Teron.
„Poslednja isporuka kamena, drveta i bakra bila je manja za skoro
trećinu. Sto i ne bi bilo toliko strašno da ona pre nje nije bila skoro
duplo manja od uobičajene. Ne poštujete dogovor.“
„Zaista? Koliko ja znam, sve je po dogovoru“, odgovori Teron
zbunjeno.
„Koliko ja znam, nije“, reče ubeđeno Numo.
Silas Defin pristiže u Malu dvoranu. „Vaša visosti, tražili ste me.“
„Ser Define, pridružite nam se.“ Silas priđe stolu, uradi mali
naklon u čast Visokog izaslanika i sede pored zapovednika gradske
straže. Kralj pozva jednog od slugu. „Nađi mi kapetana Nestašne
Device i dovedi ga ovamo.“ Potom se okrenu ka Definu.
„Ser Define, koliko materijala je krenulo na Nestašnoj Devici
prošle nedelje, brod je išao za...“ Okrenu se ka visokom izaslaniku:
„Numo, gde je išao brod? U Rikaj ili Plet?“
„Rikaj“, odgovori Numo Tugal.
„Za Rikaj. Hoću tačne brojke.“
Silas otvori jednu od svojih knjiga i poče da okreće stranice. „Pa
ovako, prošle nedelje Nestašna Devica je isplovila iz Starog Dvora za
Rikaj, noseći sa sobom sledeće: devet tona isečene kedrovine, pet
tone isečene hrastovine, trinaest tona neobrađenog kamena i dve
tone bakra. Neobrađenog.“
„Je li to dogovor“, upita Teron.
„Da, s tim što je nama stiglo sedamdeset odsto te isporuke.“
Numo Tugal nije izgledao zadovoljno. „A sedamdeset nije sto.“
Goro Redvil tupnu prstima po stolu. „Izvinite što se mešam, ali
da li imate neki dokaz za tu tvrdnju?“
Numo se nakašljao. „Nemam neposredan dokaz za tako nešto, ali
mislim da moja reč vredi toliko. Poslujemo već četiri godine i nikada
nije bilo problema. Sada ih ima.“
Kralj je zurio u jednu tačku, a onda progovorio. „Stvarno ne znam
o čemu je reč, ali znam šta smo poslali. A poslali smo čitavu
isporuku.“

89
 „Mogao sam poneti listu istovara iz luke, ali mislim da to ne bi
imalo puno vajde“, reče Numo Tugal. „To su ipak samo brojke na
papiru.“
„Vaše visočanstvo, kapetan je stigao“, najavi sluga.
„Odlično, dovedi ga.“
Kapetan Nestašne Device ušao je u Malu dvoranu. Iako je bilo tek
sedam izjutra, već je izgledao pripit. Crni kaput, bela lanena košulja,
duboke čizme i stvarno loša frizura. U njegovoj knjizi, razumno je za
očekivati da ga kralj neće tražiti tako rano, pogotovu ako se uzme u
obzir da ga kralj nikada nije tražio.
„Dobro jutro, kapetane Krogbi“, reče Teron smireno. „Imamo par
pitanja za vas.“
„Naravno, vaše Veličanstvo. Samo recite.“ Držao je kontrolu nad
telom što je bolje mogao. Što i nije bilo nešto naročito.
„Možeš li mi objasniti manjak robe u isporuci koju si prošle
nedelje prevozio za Rikaj?“, upita kralj.
„To je manje više... devet tona materijala“, dodade Silas Defin.
Kapetan je izgledao zabezeknuto. U trenutku je postao malo
trezniji.
„Vaše Visočanstvo, ser Define, sa oproštenjem, pojma nemam o
čemu pričate.“ Nervozno je pogledao u Visokog izaslanika i njegovog
kapetana.
„Devet tona ne može da nestane tako lako“, ubaci se Arto Ko
Lom, kapetan Tegabskog broda. „Ne sa broda koji je na sred mora.“
„Arto“, opomenu ga Numo Tugal. „Pusti čoveka da objasni.“
„Stvarno ne znam“, odgovori kapetan nervozno. „Sve što smo
upakovali na brod, izneto je u vašu luku. Tovar je pod ključem, a i
kad nije, ne može se tako lako izneti sa broda. Ko god da je, videli
bismo ga.“
„Mora da imate neke mnogo gadne pacove na brodu“, reče
Numo.
„Nema pacova“, brzopleto će kapetan ne shvatajući sarkastičnu
opasku. Čak i bez alkohola, bilo je suviše rano za takve šale. „Nema
pacova na brodu ser. Imamo mačke, baš smo ih skoro pokupili na
Suzama. Tamane sve živo.“

90
 Numo Tugal prevrnu očima. „Onda imamo nevidljivog kradljivca.
Ili neko laže.“
Kralj uputi pogled ka Numu, a onda i ka njegovom kapetanu. Ovo
ne valja.
„Čekaj malo“, reče ser Defin. „Nestašna Devica je poslednji put
plovila za Suze pre dva meseca. Kažeš da su mačke tu od skoro.“
Kapetan proguta knedlu. „Da, ser Define. U protekle tri nedelje
dva puta smo pristajali na jednu od Suza da bismo istovarili neko vino
i pokupili lekovito bilje za učenjake u Sveučilištu. Da ne idemo dva
puta, ovako sve završimo za sat vremena.“
„Pristajali ste na Suze u protekle tri nedelje?“, upita Numo Tugal.
„U tom terminu su stigle dve okrnjene isporuke.“ Pogledao je kralja.
„Da li mi sada verujete?“
„Sada? A kada nisam?“, upita kralj učtivo.
Numo Tugal pogleda u kralja, jedva nateravši sebe da se
osmehne.
„I, šta ćemo sad?“, upita on ravnodušno. „Kako predlažete da
rešimo ovaj problem?“
„Sve što fali biće vam isporučeno“, obeća kralj. „A ti i ja ćemo
posle pričati.“
Kapetan obrisa znoj sa čela. „Razumem“, reče nervozno.
„Što se tiče sledeće isporuke, ponudio bih se da putujem na
vašem brodu. Nadam se da primate goste u zamak na par dana“, reče
Numo.
„Čujete li kapetane?“, upita kralj. „Imaćete kontrolu na sledećem
putovanju.“
„Ne bih to baš nazvao kontrolom, samo bih voleo da nadgledam
isporuku.“
„Onda se nadam da vam neće smetati da par sati provedete na
Suzama“, reče kralj staloženo.
„Suzama?“ Numo zbunjeno pogleda svog kapetana, a onda i
kralja. „Zašto na Suzama?“
„Zato što hoću da saznam ko krade tovar sa broda kraljevske
flote“, reče Teron Starvud. „A onda ću ga upoznati sa Lukasom
Grifinom.“

91
 „Nalazimo se u veoma čudnoj situaciji. Sa jedne strane imamo
pojedinca, kralja, koji svim silama pokušava da zaustavi rat, a sa
druge narod koji iz sebičnih razloga želi da rat potraje. Obično je
suprotno...“

Grimson Mejnard,
lord zapovednik Kraljevog Vida

Zapadno Kraljevstvo,
Veliko Selo

Glava 13

Muzika je odzvanjala dvoranom. Igračice, žongleri, bacači vatre,

lude i klovnovi. Hrane je bilo u izobilju, a na svakom licu igrao je
osmeh. Iznosili su razna vina, piva, pa čak i jakog alkohola sa juga
gde su ga pravili od malih plavoljubičastih voćkica. Posluženi su vo i
ovan na ražnju, uz sve moguće začine kako bi bio zadovoljen svaki
pojedinac u dvorani. A bilo ih je raznih. Najbliži vratima sa leve
strane sedeli su Ralf Benton i njegova žena, kao i neki od njihovih
rođaka. Jedino je prepoznao Sedrika Bentona, Ralfovog strica.
Prekoputa njih sedeli su jednostavno obučeni Grinvudi, ali Rubera
Grinvuda nije bilo. Par mesta od njih bila je Astrid Delaver sa tri svoja
viteza, smeškajući se i nazdravljajući punim peharom. Uzvratio joj je
uz srdačan osmeh. Bili su tu i lord Torčvil, Larisa Starvud u pratnji
Dariusa Grisoma, Fosteri iz Morskog brda, Majlsi, Mejnardi, Gudvini,
Holoveji, Lutoni, čak se i Lukas Grifin odazvao na poziv. Mada je
primetio da nije bilo nikoga od Hortona, niti Pejdža.
Na čelu stola je sedeo Vajat Ripli. Sa njegove leve strane sedela je
Hana Ripli, a desna stolica je bila prazna. Par stolica dalje, sedeo je
ser Nestor Konors, mimo pijuckajući svoje vino.

92
 „Ser Nestore, dođi“, reče Vajat Ripli uznemireno.
Nestor Konors polako ustade i priđe lordu Ripliju. „Lorde?“
„Gde je Sem?“
„Treba da stigne svakog časa“, odgovori Nestor smireno.
„Pa šta čeka do sad?“
„Dajte im malo vremena lorde Ripli, težak je to posao.“
„Posao?“, upita Vajat. „Kakav posao?“ Velika vrata dvorane se
otvoriše.
„Ah, evo ih“, reče Nestor i uspravi se. „Stigli su“, povika. U
dvoranu uđoše četiri čoveka predvođena Benom Mentusom, noseći
kovčeg na leđima. Cela dvorana uz poklič pozdravi njihov ulazak. Čak
je i Hana Ripli ustala i podigla pehar.
„Šta ovo treba da znači?“ Lord Ripli u neverici ustade i potrča ka
njima. „NE!!“
Nosači spustiše kovčeg i počeše da jedu hranu sa okolnih stolova.
Svi su seli i malo ko je izgleda obraćao pažnju na lorda Riplija dok je
pokušavao da otvori kovčeg.
„Nema svrhe, nikada ga više nećeš videti“, povika Ben Mentus
ravnodušno. Vajat Ripli je vukao i čupao, udarao i šutirao kovčeg, ali
nije mogao da ga otvori.
„Prestani“, reče Ben. Uhvatio ga je za ruku. „Prestani Vajate!“
Vajat Ripli se trgnu i shvati da leži na podu šatora, dok ga je Ben
Mentus držao za ruku.
„Šta ti se to dešava?“, upita vitez zbunjeno. „Udarao si svuda oko
sebe i jecao.“ Pustio ga je i odstupio korak unazad.
Vajat se uspravi u sedeći položaj i pogleda oko sebe. „Vode“, reče
tiho.
Ben mu prinese vrč sa vodom. „Jesi li dobro?“
Vajat otpi dug gutljaj, a onda ustade. „Sve je u redu.“ Izašao je
ispred šatora i pogledao logor. Jutro je skoro svanulo, mada su se sivi
oblaci lenjo vukli po nebu. Kiša će.
Ben izađe za njim, sumnjičavo ga posmatrajući. „Siguran si da si
dobro?“
„Kažem ti da jesam, ne brini. Da li je sve spremno za polazak?“

93
 Četni zapovednik mu je prišao brzim i nemirnim korakom.
„Gospodaru, sve je spremno za put. Konji su odsedlani, a šatori skoro
potpuno spakovani.“
„Vrlo dobro“, zaključi Vajat.
„Samo... Imamo jedan problem.“
„Šta?“, upita lord ozbiljno. Nismo maltene ni krenuli a već problem.
„Dva čoveka fale.“ Zapovednik obori pogled. „Nisu se vratili sa
straže. Pretražili smo i logor i okolnu šumu u prečniku od dva
kilometra, ali nema ni njih ni ikakvih tragova.“
Kiša će. A smrdi mi i na krv. „Idemo. Označi polazak.“
Četni zapovednik je izgledao zbunjeno. „Ali lorde Ripli, zar
nećemo...“
„Ne.“ Okrenuo se i pogledao ka proplanku iznad logora. Jedan
žbun je izgledao ugaženo, povijen u odnosu na ostale. „Označi
polazak“, ponovio je odlučno.
Kroz desetak minuta, svi su bili na konjima. Na čelu kolone jahali
su Vajat Ripli i ser Mentus, barjaktar i zapovednik čete, a na začelju
ser Konors, nekoliko vitezova i ser Holt, crnokosi mladić iz Starog
dvora, nekadašnji štitonoša ser Mentusa. Uprkos oblačnom jutru,
nakon pola sata sunce se probilo kroz oblake i pošteno upeklo nad
zemljanim putem koji je vodio ka Velikom Selu. Dan je bio sparan i
jako topao, tako da su par puta morali da stanu da se osveže. Nakon
nekoliko sati stigli su nadomak Velikog Sela, a Vajat Ripli zaustavi
svog konja i podiže ruku.
„Bene, znaš plan“, obrati se starom vitezu.
„Da“, odgovori ser Mentus. „Nalazimo se u podne na zapadnoj
strani sela.“ Vitez podiže ruku i dade znak drugoj polovini kolone da
krene sa njim.
Ser Konors i ser Holt dojahaše do Vajata. „Lorde Ripli, gde ćemo
mi?“
„Nestore, ići ćeš sa mnom. Ser Holte, ti idi sa Benom.“
Vitez klimnu glavom i odjaha za kolonom koja je krenula na
zapad.
Barjak Severne Luke visoko se vijorio kada su ujahali u Veliko
Selo. Meštani su zbunjeno gledali, nenaviknuti na toliku kolonu

94
jahača. Selo nije izgledalo baš najlepše. Dugačke zemljane ulice,
niske kuće sa obe strane, po koja krčma i gomila kokošaka koja se
skupljala na svakom mogućem mestu. Konjska balega na ulicama i
prljava voda koja je prosipana sa prozora onih kuća koje su imale
sprat nisu mnogo doprinosile lepoti mesta. Jedini popločani deo, ako
se izuzmu tri kamena mosta, bio je na trgu oko male fontane, mada
su i ti blokovi ispucali od sunca, zime, kola i stoke koja je neprestano
prolazila tuda. Rupe za kanalizaciju bile su plitko iskopane, pa su
kanali na nekim mestima prelivali. Stigli su do trga, oko kojeg se
nalazilo par građevina koje su mogle da se nazovu zgradama. Najveća
je imala dva sprata i treći na kojem se nalazilo veliko zvono. Zvono za
uzbunu. Retko im je bilo potrebno, samo kada vukovi siđu sa planina
ili izbije požar. Imali su tri stražarske kule, jednu na ulazu u selo,
jednu na severu i jednu na zapadu. Na istoku nije bilo potrebno
graditi kulu, Severna Luka je bila dovoljna zaštita. Nekada je ovo bilo
lepo mesto za život, ali sada se sve činilo tako sivo i beživotno.
Lord Vajat sjaha sa konja i predade ga jednom od vojnika. „Ser
Nestore, pođi sa mnom. Idemo da posetimo seoskog starešinu.“
Ljudi su već počeli da se okupljaju na trgu, radoznali starci i deca,
pričljive žene; prosjaci koji su videli priliku da iskamče koji novčić od
viteza ili zapovednika.
„Došli su po matoru drtinu. Hvala bogovima, bilo je i vreme“,
dobaci neko iz gomile.
„Taman kad su tu, mogu da prokopaju ove proklete kanale sa
govnima. Ne može noću više ni da se spava od smrada“, reče jedna
punačka žena.
„Jeste, vitez će da ti kopa po jami sa govnima. Kad ne bi toliko
srala možda ne bi toliko ni smrdelo“, dobaci prosedi čovek.
Ljudi počeše da se smeju, a ona mu uputi par psovki i ode. Lord
Ripli i ser Konors uđoše u zgradu, gde su ih dočekali devojka i
momak. Sedeli su na stolicama i pričali, a onda ih ugledaše. Oboje
zbunjeni, skočiše i počeše da pričaju u isto vreme.
„Vodite me do starešine“, naredi Vajat odsečno. Nije izgledao
raspoloženo za priču. Srećom, odmah su videli platno koje je imao
preko verižnjače, a na kojem se nalazio grb Severne Luke. Sve im je
bilo jasno.

95
 „Naravno, gospodaru“, reče devojka. „Pratite me.“
Popeli su se stepenicama na jedan, pa na drugi sprat. Zgrada je
izgledala čisto, mada pomalo oronulo. Gelenderi su podrhtavali od
njihovog hoda, a stepenice mučno škriputale. Na vrhu stepeništa bilo
je dvoje vrata, jedna pravo i jedna niz hodnik sa desne strane.
Devojka je pokucala na prva. Nije bilo odgovora. Pokucala je ponovo.
„Striče Kventine?“, pozva ona glasnije. I dalje nije bilo odgovora.
Nestor Konors se provuče između njih i taman kad je posegao za
kvakom, vrata se otvoriše iznutra. Osedeli starac gledao ih je sa druge
strane vrata.
„Vajate?“, upita on iznenađeno. „Dobrodošli, izvolite“, reče i
zakorači u stranu. „Lisa dušo, hvala ti, to bi bilo sve.“ Devojka se
poklonila i otišla niz stepenice svojim poslom.
Ser Konors prvi uđe i osmotri sobu, a lord Vajat odmah posle
njega.
„Drago mi je da te ponovo vidim, Kventine“, reče Vajat
prijateljski.
Kventin Majls zatvori vrata i sporim korakom pođe ka svojoj
stolici. „Zadovoljstvo je obostrano, drago moje momče“, odgovori
starac. „Jeste li za vino?“ Izgledao je veoma slabo, primeti Vajat.
Poznavao ga je ceo život i uvek ga je pamtio kao veselog čoveka, ali
godine su učinile svoje. Starac je prevalio osamdesetu. Jedino on
mogao da ga zove „momče“, a da ne zvuči čudno.
„Ja jesam“, reče Vajat, napokon malo vedriji. „Imaš li i dalje onog
slatkog vina sa juga? Znaš, onog Grinvudovog.“
Starac se nasmeja. „Naravno. Sećam se kada si bio mali Vajate,
imao si tek pet ili šest godina. Tek sam postao starešina Velikog Sela
i matori Džef Grinvud koji je bio u poseti kod mog oca mi je
zapakovao desetak flaša njegovog vina, da imam kad uhvate snegovi.
Te zime si prvi put došao sa ocem i dok smo on i ja nešto pričali, ti si
uzeo moju času sa stola i ispio je celu.“ Starac se ponovo nasmeja.
„Tvoj izraz lica bio je neprocenjiv, mislio si da je sok od kupine ili
grožđa. Pa, i nisi baš pogrešio.“ Pogledao je u ostavu. „Od tad si ga
zavoleo, pa su Grinvudi svake godine slali nekoliko flaša.“ Pomerio je
neke flaše u stranu i iza njih izvukao jedan stari prašnjavi balon.
„Ovaj balon je od pre dve godine. Od tad nije stizalo više vina.“

96
 Bio je poluprazan.
„Sedi“, predloži starac i nasu vino u pehar.
„Znaš zašto sam došao Kventine“, reče Vajat. Uzeo je pehar i
popio par gutljaja. I dalje najbolje vino koje sam ikada probao. „Imamo
problem i valja ga rešiti.“
Starac klimnu glavom i pogleda kroz prozor. Kao najviša zgrada
u selu, dom starešine mu je omogućavao da vidi sve do šume, tamo
gde prestaju kuće i njive i počinju gusti četinari i po koji hrast i orah.
Šuma je bila plodna, pa se tu moglo naći i višanja i jabuka, kupina i
raznih drugih bobica.
„Probao sam Vajate, ali bezuspešno.“ Starac je uzdahnuo. „Stavio
sam straže na još tri dodatna mesta, van stražarskih kula. Ali stoka
svejedno nestaje. Kao da ih neko odnosi nama ispred nosa.“ Počeo je
da kašlje od uzbuđenja.
„Polako Kventine, sve je u redu.“ Vajat izvadi neki zamotuljak i
razvi ga. „Imam preko dvadeset žalbi na nestalu stoku. Čak i dva ili
tri slučaja nestalih osoba. Šta znaš o tome?“
Starac otpi malo vode da smiri kašalj. „Nestale osobe?“ Namrštio
se, ali samo na kratko. „Da, sećam se toga. Neke žene su došle i žalile
se kako su im muževi nestali u šumi. Drvoseče koliko se sećam. Ali
su te iste drvoseče došle par dana kasnije i rekle kako su se samo
izgubili i da je sada sve u redu.“
„Izgubili? I ti im veruješ?“
„A šta drugo mogu Vajate? Da gatam u buđav hleb i čorbu od
koprive gde su bili tri dana? Vratili su se, to je jedino što me
interesuje.“
Vajat Ripli se namršti. „Razumem.“ Pogledao je u ser Nestora,
koji je namrgođeno gledao kroz prozor. Vajat uradi isto. Opet oblaci.
Kiša će. A smrdi mi i na krv.
„Slušaj momče“, nastavi starac trudeći se da se ne zakašlje. „Ni
meni se to ne dopada, ali nemamo ni novca ni ljudi da držimo na oku
sve one koji dolaze i odlaze iz sela. Ove tri dodatne stražare koje sam
oformio koštaju me pedeset četiri zlatna krula mesečno. Od tih para
je trebalo da sredim odvod i još par bitnih stvari.“
„Uskoro nećeš više morati da plaćaš dodatnu stražu“, reče Vajat.
„To ti ja lično obećavam.“ Zatim izvadi iz tunike omanju vrećicu i

97
stavi je na sto. „Ovoje da središ tu septičku jamu. I da naručiš još koji
balon vina“, dodade prijateljski i ustade.
Starac izvi obrve, a onda duboko uzdahnu. „Jako velikodušno od
tebe. Mada mi je svako vino u proteklih par meseci preselo“, dodade
i nasmejano frknu.
„Pođimo onda“, reče Vajat Ripli zadovoljno. Ser Konors ustade i
pođe ka vratima, a Vajat se okrenu ka starcu. „Hvala na
informacijama. Drago mi je što sam te video.“
„Šta ćeš da uradiš, Vajate?“, upita starac. „Mislim, kada ih
nađeš?“
Ako ih nađem, hoćeš reči. Nije imao odgovor na to pitanje, jer nije
znao koga traži.
„Videćemo se uskoro“, reče Vajat i pruži mu ruku.
Starac uradi isto. „Čuvaj se, lorde Ripli. Ko zna šta ćeš naći u toj
šumi.“
Lorde Ripli? Nisi me tako nazvao u životu. „Ne brini, nisam ja još
za bacanje.“ Ser Konors je već bio na svom konju kada je Vajat izašao
napolje. Ljudi su i dalje bili tu, gledajući da ne propuste ako se nešto
zanimljivo dogodi. Ipak, na njihovu očiglednu žalost, ništa nije.
Kolona jahača krenu preko trga, zatim preko zapadnog mostića
pa u drugu dugačku ulicu, poznatu po kovačkim radnjama i
pekarama. Jahali su na zapad, ka njivama iza kojih će se sastati sa
Benom Mentusom. Za razliku od onih ljudi u centru, ovde su se svi
sklanjali u svoje radnje. Stigli su do kraja ulice. Ovde su kuće bile
manje zbijene. Imale su bašte i omanje njive između sebe. Ljudi su
gledali iz svojih dvorišta, ali niko nije izlazio na ulicu. Boje se, pomisli
Vajat. Ali zašto mene?
„Hoće da ga smene“, reče ser Nestor zamišljeno, „mada ne vidim
razlog zbog čega. Zašto ga ne vole?“
„Zato što su glupi“, odgovori Vajat nervozno. „Pre nego što je on
došao, tu su bila tri mala sela. Moj otac ih je ujedinio onim trgom i
zgradama, ali znao je da im treba neko da ih vodi. Kada je Kventin
Majls došao na mesto seoskog starešine, selo je brojalo deset hiljada
ljudi, što je manje nego sada. Sagradio im je kanalizacioni sistem,
organizovao trgovinu sa Severnom Lukom mnogo bolje nego što je to
radio čovek pre njega, uposlio ljude da ne sede po ceo dan i čekaju da

98
im novac padne sa neba. Sagradio je tri stražarske kule i još jedan
most da bi se lakše kretali. Ali većina ovih ljudi se toga ne seća. Bilo
je to davno.“
„Ljudi obično bolje pamte loše stvari...“, reče ser Nestor žalosno.
Jahali su starim zemljanim putem između njiva. Put je vodio ka
ivici šume, gde se već nazirao barjak drugog dela konjice. Sunce se
provlačilo kroz sive oblake, ali videlo se da je stiglo do svoje najviše
tačke. Podne.
„Nešto zanimljivo u selu?“, upita Ben Mentus kada je kolona
stigla do njih.
„Ništa“, reče Vajat. „Ljudi i nisu nešto raspoloženi za priču. Jeste
li vi našli nešto?“
„Obišli smo šumu uzduž i popreko“, požali se Ben. „Nema
nikakvih tragova.“
Vajat se namršti. „Hajdemo“, naredi odlučno.
„Gde?“, upita Frederik Holt.
„Na zapad. Idemo u šumu.“
Kolona se ponovo formirala i uz tihi zvuk roga polako krenula na
zapad. Kretali su se ivicom šume još nekih dva kilometra, a onda stigli
na ivicu malog sela.
„Šta je ovo“, upita Ben Mentus. Stari vitez nije voleo iznenađenja.
„Zar ne idemo u šumu?“
„Idemo, ali u ovoj šumi južno od nas nećemo naći nikoga. Ali zato
u ovoj na zapadu...“
Činilo se kao najmanje selo na svetu. Jedna dugačka ulica, sa po
desetak kuća sa obe strane puta. A na kraju ulice, stena. Visoka
desetak metara, jasno se isticala u odnosu na građevine kojima je bila
okružena. Projahali su kroz ulicu, ali ljudi nije bilo.
„Kakva je ovo kamenčuga?“, upita neko od vojnika. „I gde su ljudi
koji žive ovde?“
„Dobro pitanje“, promrmlja Vajat. Moraću da pitam Kventina gde
su kada se budemo vratili.
Skoro sto jahača stalo je u podnožju kamena i radoznalo gledalo
u rune ispisane po njemu. Nekoliko grupacija crnih i crvenih runa

99
kao da je svetlelo na sivom kamenu. Sunce je potpuno zašlo iza
oblaka.
„Šta piše?“, upita Nestor Konors.
Lord Vajat je te rune čitao desetine puta.
„Napisane su na jeziku starog naroda“, reče Vajat. Vojnici se
skupiše još bliže ne bi li čuli šta zanimljivo. „Verovatno su starije od
Prvog zapisa“, dodade Vajat.
„Znaš li da ih pročitaš?“, upita Ben.
Lord je poticao od loze visokorođenih i kao mali je učio razne
jezike. Jezik starog naroda se ne koristi već duže od četiri stotine
godina, ali su starešine i ostali učenjaci čuvali stare zapise u gradskim
učilištima. S tim što nije svako imao pristup.
„Da“, reče Vajat. Taman je hteo da pročita, ali mu nešto privuče
pažnju. Naglo se okrenuo ka šumi, na šta se svi okrenuše kao jedan.
„Šta si video?“, upita Ben.
„Odsjaj“, odgovori Vajat. „Metal.“ Niko nije ništa video, ali šuma
je bila neprirodno tiha i nepokretna.
„Proverite to“, reče ser Nestor.
Zapovednik čete klimnu glavom i sa šest jahača zagalopira ka
šumi. Izabrani su izgledali pomalo nevoljno, ali ne toliko zbog vrste
zadatka koliko zbog toga što će propustiti prevod runa. Ostali su
nekoliko trenutaka gledali ka šumi, ali kada se vojnici izgubiše među
stablima, neko dobaci iz gomile:
„Lorde Ripli, šta piše na kamenu?“
Vajat pogleda rune sa leve strane kamena. „Ovde piše: Mnogo je
ljudi, mnogo je lica, razne su kože, razni su ljudi.“
Vojnici se zbunjeno pogledaše i tihi šapat se proširi grupom. Lord
Vajat pogleda ka srednjoj grupaciji runa.

„Mnogo je onih koji ne zaslužuju oči kojima gledaju, jer se boje

onoga što vide. Mnogo je onih koji ne zaslužuju kožu koju nose,
jer ih ona boli i peče, a treba da im bude oklop. Slabi ste.“

Ljudi se još više zbuniše. Nisu voleli zagonetke.

100
 I ne krivim ih što ne razumeju. To su vojnici, ne treba da razmišljaju
o ovakvim stvarima. Ni ja ne razumem, a kamoli oni, pomisli lord Ripli.
„A ovde?“, upita Nestor Konors i pokaza na treću grupaciju runa.
„Tu...“ Vajat priđe pogleda je. „Tu piše...“ Uzdahnuo je. „Mnogo
je onih koji ne zaslužuju telo koje koriste, jer ga traće na glupost i
dokolicu. Nedostojni ste svog postojanja. Prepustite se spasenju koje je
među vama. Mi smo tu. Slabi ste.“
Čuli su se povici i jedan konj u galopu istrča iz šume.
„Hvatajte ga!“, povika neko.
Nekoliko ljudi pokuša da obuzda konja, a ostali pojuriše ka šumi.
Panika zahvati grupu. To je bio konj jednog od njihovih saboraca.
Njih dvadesetak na čelu sa Vajatom Riplijem ujahaše među
drveće. „Gde ste?“, vikao je uzalud ser Nestor. Nije bilo odgovora.
„Ovo ne valja“, reče ser Frederik. „Trebali bi da...“
„Heeej“, začu se iz obližnjeg šipražja.
Par njih izvadiše samostrele, a ostali mačeve.
„Predstavi se!“, povika Vajat.
„Mi smo“, začu se glas ponovo. Iz grmlja izađoše zapovednik čete
sa šest ljudi koje je i poveo u šumu, ali i sa još dva čoveka.
„Šta ovo treba da znači?“, upita Ben Mentus. „Ko su ovi?“
„Hvala bogovima da smo vas našli“, reče jedan od dvojice
novalija.
„Našli? Ko ste vi, odneo vas Lovac?“
„To su naši“, reče zapovednik čete. „Nestali su sinoć, dok su
čuvali logor.“
Ser Vajat je ćutao. Gledao ih je i ćutao. Napokon je progovorio,
sa primetnim besom u glasu. „Gde ste bili?“
„Izgubili smo se“, priznade ravnodušno jedan od njih dvojice.
Gledao je pravo u Vajata. „Dešava se, lorde Ripli.“ Mali smešak mu
se na kratko omakao u uglu usana.
„Dešava se“, ponovi tiho Vajat Ripli. Mi smo tu, pomisli. Pogledao
je ka nebu. Oblaci. Kiša će. A smrdi mi i na krv.

101
 „Neromska tvrđava se smatra neosvojivom, što zbog lokacije što zbog
načina na koji je sagrađena. Jedina koja joj je blizu po tom pitanju je
utvrda u Lanakoru.“

„Gradovi“
– Opije Grac

Zapadno Kraljevstvo,
Plava kula

Glava 14

„Šta sad?“
„Sad čekamo.“
„Šta, da odu na popodnevnu dremku?“ Pljunuo je. „Moramo
krenuti, dok još imamo snage.“
„Oni to i hoće. Sedi tu i čekaj.“ Pogledao je oko sebe i umorno
uzdahnuo. Celo dvorište zamka izgledalo je kao bojno polje.
Ruševine, žar, čelik i mnogo mrtvih ljudi. Kako smo samo ispali glupi.
Kapije su ojačane, ali ona ka istoku je već pretrpela mnogo štete u
prvom napadu. Zapadna je bila gotovo netaknuta. Naravno, kad su je
ostavili otvorenu. Prokletnici.
„Lorde zapovedniče, pogledajte ovo.“ Vojnik mu dade parče fino
prerađene kože, sa nekim slovima čitko zapisanim na njemu.
Zapovednik osmotri svitak, ali ne uspe da razazna slova. „Vidi ovo.
Znaš li da pročitaš?“
Drugi čovek preuze pergament. „Ne“, reče nakon što ga je
nekoliko trenutaka proučavao. „To nije neki široko korišćen jezik.
Viđao sam zapise iz jezerskih zemalja, iz zemalja preko mora, sa
Lepsusa, čak i po neke skripte južnih plemena. Ne znam šta je to.“

102
 „Još nešto, lorde zapovedniče“, prekide ih vojnik. „Ponestaje nam
vode. Hrane ima, ali samo do sutra. Niko se ne usuđuje da napusti
dvorište i potraži skladišne zalihe.“
Ni ne krivim ih. „Ne možemo ovde ostati još dugo. Imaju nas u
klopci, samo da prebace jednu baklju preko zida i gotovo.“ Već su
probali. Srećom, baklja nije pogodila ništa zapaljivo. Da jeste, to bi
bio kraj, ne bi imali čime da je ugase. Nekoliko kolica sa senom bilo
je raštrkano po velikom dvorištu u kome su bili, kao da čekaju da
budu zapaljena.
„Moramo čekati pomoć, ako krenemo pobiće nas ko miševe.“
„Ako budemo čekali, ostaćemo bez hrane pa će nas tek onda
pobiti ko miševe.“
U svakom slučaju, situacija nije bila dobra. Odred od pet stotina
konjanika predvođen Angusom Trejtom i Ruberom Grinvudom
stigao je u Plavu kulu rano tog jutra. Poveli su sve sposobne za borbu
iz logora, sa izuzetkom od oko stotinu vojnika koji su držali barikade,
a nije bilo ni glasa od Ralfa Bentona, iako su tražili pomoć.
Kada su stigli ispred utvrde, zapadna kapija kule bila je otvorena,
a barjaci Starog Dvora visoko su se vijorili na zidinama. Video se
samo tanak snop dima koji se dizao sa drugog kraja zamka, tamo gde
se nalazila luka. Čak je i na rog sedme legije posada utvrde odgovorila
istim rogom koji se nalazio u Plavoj kuli, kao znak prepoznavanja
druge polovine te iste legije. Vojnika je ovde bilo manje nego u
Zelenoj kuli, oko šest stotina, s tim što su se još tri stotine nalazile na
obližnjem ostrvu, gde su imali još jednu malu luku i logor. Oni su
verovatno prošli isto kao i ovi na kopnu, pomisli Angus.
Jahali su ka zamku, ka velikom dvorištu koje je izgledalo sasvim
normalno... sve dok nisu prošli kapiju. Bila je to neka vrsta opsene,
trik nekog vrača ili čarobnjaka. Najednom, gazili su po leševima
mrtvih vojnika. Oko stotinu jahača koji su prošli kroz kapiju
odjednom se suočilo sa naletom neprijatelja sa svih strana. Zastave i
barjaci su nestali sa zidina, a prema rečima nekih koji su to videli
svojim očima, iščezli su u vazduhu poput dima. Ove napolju je sa juga
napala glavnina neprijateljske vojske koja je izletela iz šume i uterala
ih u zidine kule.

103
 Sada ih je bilo oko sto pedeset, a konja upola toliko. Sedeli su
zbijeni u uglovima dvorišta, umorni i besni jer su tako lako prevareni,
a i jer im je zamka neprijatelja odnela skoro četiri stotine prijatelja i
saboraca, troduplo toliko ako se računa i sama posada zamka koja je
doživela istu sudbinu. Ojačali su kapije, mada neprijatelj već par sati
nije pokušao da ih probije. Kao da su se igrali sa njima.
„ Vidi ovoga“, pokaza Henk.
Jedan od vojnika počeo je da se penje uz zidine dvorišta.
„Šta radi ta budala?“, povika Ruber Grinvud koji je čučao desetak
metara odatle. „Silazi dole!“
„Pusti priču“, odgovori vojnik. „Otišli su. Da nisu, mi bi već bili
mrtvi.“ Nastavio je da se penje.
„Ovaj je jedan od tvojih“, reče Ruber nasmejano.
Angus ga pogleda ispod oka, sa mešavinom ravnodušnosti, ali i
gneva. To stvarno i jeste bio jedan od njegovih ljudi. Svi su gledali sa
zanimanjem, čak su se i kladili dokle će stići pre nego što ga pacovi
ubiju. Angus je samo ćutao. Neće izaći odavde, ali možda primetimo gde
su. Vojnik je bio na samo par metara od vrha zidine.
„Svakog časa“, najavi Ruber.
Ostali klimnuše glavama.
Manje od metra.
Vrh.
Ništa.
Niko nije mogao da veruje kada se ovaj popeo na zid i uspravio
se. Ovo ne valja, pomisli Angus. Možda je još jedna zamka, a pacovi
čekaju da se i ostali popnu gore. Čovek na zidu je hipnotisano gledao
ka severu neko vreme, a onda se okrenuo i uplašeno povikao od gore:
„Neka nam bogovi pomognu, pa oni jašu...“ Strela u leđima ga je
prekinula. A onda još jedna. Gubio je ravnotežu, uzalud pokušavajući
da ostane na nogama. Pao je preko ivice dole u dvorište, pravo na kola
sa senom koja su vojnici tu dogurali za slučaj da padne dok se penjao.
Svi su se skupili oko njega dok je udisao vazduh po poslednji put.
Pokušavao je nešto da kaže, ali pluća su ga izdala. Neko kleknu pored
njega i nasloni glavu ne bi li ista čuo.

104
 „Tišina, ne čujem ga“, povika vojnik. Ljudi zaćutaše u
iščekivanju.
Nakon nekoliko sekundi tišine, začuo se odvratan zvuk borbe za
vazduh i ljudi se odmaknuše zgroženi prizorom krvavog kašlja koji je
izvirao iz njega. Par trenutaka kasnije, sve je bilo gotovo. Plavokosi
vojnik polako ustade, i obrisa prašinu sa kolena.
„Šta je rekao?“, upita Ruber Grinvud.
„Verovatno ga nisam dobro čuo. Ili to, ili je buncao od bolova.“
Angus Trejt prođe kroz gomilu i priđe vojniku koji je ležao na
senu. Znao ga je već dugo godina. Zašto svi umirete kao budale? I Evan
nije mogao da čeka. Kapi krvi polako su mu kapale iz usta, a zatim
nestajale negde u mekanoj postelji ispod njega.
„Nema veze, reci nam svejedno.“
Ovaj frknu i odmahnu rukom. „Ma glupost. Kaže „džinovske
škorpije“.“
Angusa kao da je neko udario lopatom u glavu. „Šta?“, povika
iznenađeno.
„Rekao je „škorpije, velike, džinovske...“ Vojnik se namršti i
odmahnu glavom. „Rekao sam vam da je glupost. To ne može biti
ništa drugo do samrtničko buncanje.“
DUM...
Svi zanemeše. Okrenuli su se ka kapiji, ali ništa se nije dešavalo.
„Šta bi ovo?“, upita Ruber.
DUM!
Vrata su se pomerala od siline udarca.
DUM!
„Prokletnici su napravili ovna“, povika jedan od strelaca Rubera
Grinvuda i skide luk sa ramena.
„Ipak nisu tako glupi kao što izgledaju, Rubere“, zaključi Angus.
„U LINIJU!“
DUM!
Vojnici se postrojiše u borbene redove. Strelci su zauzeli položaje
na par malih uzvišenja u dvorištu i napeli lukove. Trojica sveštenika
koji su preživeli napad, stali su iza prvog reda pešadije. Angus se pope
na konja i stavi šlem. „Pustite ih da prođu, ne zalećite se pre toga.“

105
 DUM!
Ovan je i dalje udarao. Odredi strelaca stali su sa obe strane ulaza,
čekajući da napadnu neprijatelja sa boka. Vrata su se skoro raspala.
A onda je sve stalo. Ovan je prestao da udara. Ljudi su zaćutali,
očekujući da se nešto desi, što obično i biva kad je takva tišina.
„Šta čekaju?“, reče ser Ruber. „Nek dođu već jednom.“
I dalje ništa. Sve je stalo istom brzinom kojom je i počelo.
„Igraju se sa nama“, reče Ruber. Vojnici su bili izmoreni. Većina
njih se nije pošteno naspavala nedeljama, a i obroci su bili slabi.
Oprema i oružje su bili uglačani i dobro održavani, ali ljudi koji su
njima rukovali bili su daleko od dobrog.
„Ne igramo se mi sa vama, mi tražimo.“
Zvuk je dopirao odozgo. Ljudi su se osvrtali, ali nije bilo nikoga
na zidinama.
„Samo sam očekivao da ćemo do sada već pronaći našu ploču“,
dodade glas.
„Vidiš li ga?“, upita Angus.
„Ne.“ odgovori Ruber. „Ali zvuči nekako čudno.“
Angus potvrdno klimnu glavom. Glas jeste zvučao drugačije, ali
ne u smislu glasa čoveka iz dalekih zemalja. Ovaj uopšte nije zvučao
kao ljudski...
„Pokaži se gde si, pa ćeš pronaći način kako da krvariš!“, povika
Ruber.
„Divljaci“, ponovo odjeknu odnekud. „Mi smo došli po ono što je
naše, a vi ste nam na putu.“
„Šta je to vaše?“, upita Angus Trejt. Nije spuštao mač.
„Nekada je bilo i biće ponovo“, zaori se glas. „Plakaće narod kao
pre hiljadu godina, plakaće, ali mrak se neće razići.“
Jedan od vojnika priđe ser Ruberu. „Lorde Grinvud, našli smo
tunel koji vodi u skladište. Put je prohodan, a vrata otključana.“
„Možda postoji pomoćni izlaz kroz skladište“, ubaci se Angus.
„Valja probati, ovde smo kao glineni golubovi.“
Bubnjevi u daljini.
„Misliš da krenemo kroz tunel?“, upita Ruber.

106
 „Predlažem da se što pre odlučite“, povika mladi vojnik i uperi
luk za severnoj zidini. Jedan od Sivih pacova ih je ravnodušno
posmatrao odozgo.
„Ovaj je lud“, reče mladić kroz smeh. „Ova ide pravo u srce!“
„Ne...“, zausti Angus, ali prekasno.
Strelac odape strelu munjevitom brzinom, ali ona nekako
neprirodno promaši metu za dlaku, kao da je sama skrenula u stranu.
Stvor nije našao za shodno ni da se pomeri. Samo ih je nepomično
posmatrao.
„Ne gađajte ga“, reče Angus. Pogledao je čoveka na zidu. Ovaj
izgleda drugačije.
„Toliko o tome da niste divljaci“, povika stvor odozdo. Imao je
dugu braon tuniku, prošaranu sličnim runama kao onim sa
pergamenta. U jednoj ruci je držao knjigu, a u drugoj žezlo od nekog
tamnog materijala. I nije izgledao nimalo uplašeno.
„Reci šta imaš“, povika Ruber i rukama dade znak vojnicima da
se utišaju. Bubnjevi su se i dalje čuli, ali je zvuk bio sve tiši. Nema
nikakvog smisla, pomisli zapovednik i osvrnu se oko sebe. Kao da se
udaljuju od nas.
„Imam jedan predlog“, reče pacov hrapavim glasom. „Predajte mi
pergament koji je u vašem posedu i pustiću vas da odete.“ Mimo je
gledao izraz njihovih lica, a onda dodao. „Poštena ponuda je pred
vama.“
Nekoliko vojnika se nasmeja, ali više njih poče da proklinje.
„Zar misliš da smo budale?“, začu se iz gomile. „Čim ti predamo
papir, mrtvi smo.“
„Dobićeš svoj pergament, ali u...“
„Dosta“, povika Ruber Grinvud. „Slušaj spodobo, nešto mi se baš
i ne predaje ovo tvoje pisanije.“ Pogledao je u Angusa, koji klimnu
glavom u znak saglasnosti, tako da Ruber nastavi. „Tako da ako hoćeš
da ga uzmeš natrag, moraćeš da siđeš po njega.“
Bubnjevi su se sada jedva čuli. Stvor se okrenu i pogleda nešto iza
sebe, a onda vrati pogled na vojnike u dvorištu ispod. „Onda neka
tako i bude.“ Udario je žezlom o zid, a onda se na zaprepašćenje svih
okrenuo i skočio sa druge strane zida.
„Pa ovaj nije normalan“, reče neko uz podsmeh.

107
 Trenutak kasnije istočna kapija se sruši i nestade u gomili
prašine.
„Leđa“, povika neko. Borbena linija je bila usmerena na zapadnu,
a ne na istočnu kapiju. Angus Trejt zaurla i zajaha pravo ka
neprijatelju koji je u talasima počeo da izvire iz prašine. Strelci su
gađali one koje su videli, ali sada su bili iza svoje pešadije, što je
mnogo otežavalo posao na tako kratkoj razdaljini.
„Diži zid“, povika Ruber Grinvud.
Tri sveštenika podigoše ruke ka nebu i zid svetlosti izlete iz
gomile prašine, vojnika i leševa. Neljudski krici se proširiše
dvorištem i oni koji su prošli zid bili su odsečeni od glavnine.
Svetlost je bila toliko jaka da se slabo videlo šta se zbiva iza nje.
Veliki broj neprijatelja koji je navirao kroz istočnu kapiju ostade sa
one strane zida, nemoćan pred svetlosnom preprekom.
DUM...
Henk Kolter se okrenu i na svoj veliki užas vide kako se zapadna
kapija raspada u paramparčad. „Druga strana.“
Krenuli su da ulaze i kroz zapadnu kapiju, samo malo pažljivije i
opreznije. Prvi red pade pod naletom strela. Niko nije hteo da gađa
prašinu i svetlost kada je iza leđa imao čistu metu. Drugi red je prošao
isto. Kao i treći. Ali ne i četvrti.
Četa oklopnika polako je prolazila kroz kapiju. Bili su u oklopu
od glave do pete i strele nisu imale nikakav efekat. Oštri vrhovi
uporno su se odbijali od gvozdeni oklop, a zvuk koji je pritom
nastajao nije bio nimalo prijatan. Sa druge strane, poslednja dvojica
koja su ostala sa ove strane svetlosnog zida su ubijena.
„Drži liniju“, povika ser Ruber. „I spustite taj prokleti zid, ne
vidim...“
Angus Trejt prolete kroz svetlosni zid na oko dva metra od zemlje
i završi na istim onim kolicima sa senom na kojima je ležao leš mrtvog
penjača. Pokušao je da otvori oči, ali je brzo odustao od te ideje. Sve
ga je bolelo, čak i kad diše.
„Anguse?“, povika Ruber. Okrenuo se ka zidu taman na vreme da
vidi kako ogromna škorpija razjareno prolazi kroz njega. Na sebi je
imala sedlo, ali jahač je verovatno ostao iza. Ogromna klešta mahnito
su počela da čiste sve pred sobom.

108
 „Gađaj u oči“, povika Henk Kolter, i većina strelaca poče da cilja
po naređenju.
Ser Ruber Grinvud stajao je i zaprepašćeno gledao u stvorenje
koje se okretalo oko sebe na samo pet metara od njega. U dužini je
imala oko četiri metra, a žaoka je išla u visinu sigurno dva. Iz čeljusti
je kapala penušava pljuvačka, a klešta su izgledala kao da bez
problema mogu da zgnječe debeo čelični oklop. A oči... Oči! Tada je
shvatio da gleda u njega. Stvorenje se polako zateturalo ka njemu.
Žaoka se izvila, spremna za napad. Ser Ruber je samo stajao,
skamenjen. Jedan od neprijatelja joj leđima okrenut zakorači u
putanju, da bi nakon odvratnog zvuka škljocanja kroz kosti ostao bez
glave i levog ramena. Tih par sekundi probudi Rubera.
„Pa gađajte više“, povika.
Strele zasuše glavu stvorenja i par njih ga pogodi pravo u oči. Tek
je tada pomahnitalo. Iza njih, oklopnici su potisnuli vojnike. Bilo je
sve manje prostora.
„U tunel“, povika ser Ruber. „Držite liniju pri povlačenju!“
Za to vreme, škorpija je uveliko zgnječila par vojnika. Sveštenici
su spustili zid, ali su snopovima svetlosti nalik na bičeve držali
neprijatelja na kakvom-takvom rastojanju. Ruber pritrča kolicima sa
senom. Nakon par sekundi shvati da je sva ta krv na Angusu od
vojnika koji je pao sa zidine. Podiže ga preko ramena i potrča što je
brže mogao. Išli su ka vratima tunela koji vodi u podrum, formiravši
krug oko kojeg je neprijatelj stezao obruč.
„Kod... koga...“, bolno promrmlja Angus.
„Ćuti!“, povika Ruber. „Čuvaj snagu.“
Angus Trejt je bio svestan situacije, ali bol ga je toliko ošamutio
da je nije mogao ni oči da otvori. Ipak, i dalje je pokušavao nešto da
kaže.
„Kod koga... je... pergament?“
„Jebao te prokleti pergament“, gnevno odbrusi Ruber. „Kod
mene je.“ Zadovoljan odgovorom, zapovednik pade u nesvest.
Stigli su do ulaza u tunel i utrčavali u skladišnu odaju. Na kraju
kolone bili su najodmorniji vojnici i sveštenici. Ser Ruber spusti
Angusa na neke džakove sa brašnom i osmotri odaju. Bila je kao
izduženi ambar, dopola uzidan u zemlju. Reza na vratima nije ulivala

109
poverenje, a nije izgledalo kao da ima drugog izlaza. Na vratima
tunela ostalo je samo oko dvadesetak ljudi, ali oni na prvoj liniji nisu
više imali snage. Kao da su i sveštenici skoro istrošili svoju svetlost.
„Nađite nešto čime ćemo blokirati ulaz“, povika Ruber.
Počeše da skupljaju džakove, velike kace sa sirom, kolica sa
kukuruzom i povrćem i sve što su mogli da nađu i pomere. Skoro svi
su ušli u skladište, a u tunelu su bila samo dva sveštenika. Bičevi su
postali kraći i manje svetli, a njihovi pokreti sve sporiji. Iza njih, treći
je nešto čeprkao po rukavima. Napokon je našao šta je tražio.
„Nazad!“, reče brzo.
Ova dvojica su se okrenuli i iz sve snage potrčali prema skladištu.
Treći baci nekakvu vrećicu između njih i poče da pljeska rukama.
Neprijatelj jurnu ka njemu, najzad lišen svetlosnih snopova, ali samo
na kratko. Poput šamanskog eksploziva, vrećica se rasprsnu i svetli
prah iz nje se zapali u vazduhu poput tanke zavese. Sveštenik
zadovoljno klimnu glavom i utrča u skladište, dok su pacovi
bezuspešno pokušavali da prođu prepreku.
„Koliko vremena imamo?“, upita Ruber nervozno. Zatvorili su
vrata i počeli da slažu nakupljene stvari na njih.
„Oko pola minuta“, odgovori sveštenik mirnim glasom.
Gurali su stvari iz sve snage, iako su bili mrtvi umorni. Poslednje
na gomili bila su burad sa pivom i vinom, naslagana baš u trenutku
kada se vrata zatresoše.
„Šta ako ona zver uđe u tunel?“, upita neko od vojnika. Većina ih
je ležala na podu i pokušavala da dođe do daha.
„Prokletinja neće proći, prevelika je.“ Jedan crnokosi čovek sedeo
je u ćošku i uz bolnu grimasu na licu vadio strelu iz ramena. Metalni
vrh prošao je kroz tanak spojni deo na oklopu, koji je vojnik nekako
uspeo da skine. Namršteno odlomi ostatak strele, dok je krv polako
natapala lanenu košulju koju je nosio.
„Neka mi neko da neki alkohol“, povika besno.
„Da ispereš ranu?“, upita Henk, a onda odmah dodade: „Bolje
ostavi tako još malo, možda ovde ima zavoja i melema. Sačekaj da
pogledam.“
„Ma daj da se napijem pre nego što umrem“, odbrusi vojnik i
gnevno baci deo strele koji je stiskao u ruci.

110
 Vrata su se i dalje tresla. Osim uzdaha umornih vojnika, u
podrumu je sada bila mrtva tišina. Iza vrata, vika i urlici na
nepoznatom jeziku. Vrata su se i dalje tresla.
Svi su ćutali i skupljali energiju za poslednji otpor.
„Kako je zapovedniku?“, napokon upita neko od vojnika
dvanaeste legije.
Ruber baci pogled na Angusa i nakon par trenutaka, iskreno
slegnu ramenima. „Žestoko je ugruvan, ali nije ništa kritično. Bar
koliko ja mogu da vidim u ovom polumraku.“
Zvuci sa druge strane nisu se stišavali, ali su barem prestali da
razvaljuju vrata. Ubrzo, i glasovi su prestali da dopiru iz tunela.
„Otišli su po ovna. Seronje.“
Oko sedamdesetak ljudi sedelo je u podrumu i čekalo svoju
sudbinu.
„A da vidimo šta se dešava?“, upita neko, možda i u šali. „Ako
hoće da uđu, ući će svejedno.“
Ser Ruber ga pogleda popreko, a onda ravnodušno frknu.
„Slobodno, ako ti ne smeta koplje koje te čeka sa druge strane.“
Neko zakuca na vrata.
„Ma da l’ je moguće“, brecnu se Ruber. „Sad još i kucaju.“
Jedan od vojnika se nasmeja. „Ne mogu na silu, pa hoće da uđu
na finjaka.“ Sada je već počeo mahnito da urla. „Pa izrodi prokleti,
kad ste tako fini sad ćete da vidite.“ Izvadio je mač i krenuo ka
vratima.
Većina na ovo poče da se smeje, ali ubrzo su shvatili da se čovek
nije šalio. Zbunjeno su gledali kako sklanja prepreke sa vrata, gnevno
bacajući džak po džak u stranu, obarajući bale i burad nogama.
Većina nije imala snage da ga spreči, ali oni koji su imali odlučno su
ustali su i stali u borbenu liniju.
Ruber se na ovo srdačno nasmeja. „Lovac vas sve odneo“,
promrmlja, a onda i sam ustade. Pogledao je u Angusa koji je
spokojno ležao pored, a onda klimnuo glavom i pridružio se ostatku
ljudi. Onaj na vratima uz pomoć obe ruke skloni i poslednje bure, a
onda dohvati mač sa zemlje i otvori vrata.

111
 „Ajde demoni prokleti“, povika i zamahnu, ali njegov udarac
prođe kroz prazninu. Na par metara od njega, dva vojnika su zauzela
gard iza svojih štitova.
„Šta, sad imate i štitove? Odlično, taman posle da vas ispečem na
njima sa malo povrća. Zaleteo se i ponovo zamahnuo.
„Stani!“, začu se iza njega.
Vojnik stade, oprezno zakoračivši unazad i okrenuvši glavu.
Pogledao je zbunjeno u Rubera Grinvuda. „Zapovedniče?“
Zapovednik dobrano izdahnu kroz nos, a onda i sam zakorači u
tunel pritom vrativši mač u korice. „Pogledaj im znak na štitu.“
Vojnik pogleda i tek tad ugleda kulu i četiri puta ispod nje. Znak
Raskrsnice.
„Gde ste do sada?“, upita ih ser Grinvud.
„Imali smo problema na putu...“, odgovori kapetan. Odložio je
oružje. „A i nismo očekivali džinovske škorpije.“
Svi su kroz desetak minuta izašli ili bili izneti iz skladišta, a Ruber
Grinvud krenu ka šatoru Ralfa Bentona, koji se nalazio ispred zidina
zamka. U dvorištu je bilo mnogo više leševa nego što ih je ostavio
kada su krenuli ka tunelu. Dve škorpije ležale su unakažene pored
kapije, sa mačevima i kopljima svuda po sebi. Ispred je situacija bila
malo bolja, jer zemlja nije bila u potpunosti crvena i tamno zelena od
krvi. Ralf Benton je izašao iz šatora, zajedno sa jednim od svojih
zapovednika koji je nosio neke mape.
„Ah, ser Grinvude, vidim da ste dobro. Drago mi je zbog toga.“
„Lorde Bentone“, reče mrzovoljno Ruber.
„A gde je ser Trejt?“
„Previjaju mu rane, ali biće dobro. Šta se desilo?“
Lord reče nešto svom zapovedniku, na šta se ovaj okrenu i ode.
„Krenuli smo čim smo dobili poruku, još sinoć. S tim što smo na pola
puta dobili poruku da je Siva kula pala, pa smo morali da se delimo
na dve grupe.“ Nakašljao se i pljunuo. „A kada sam došao ovde, imam
šta i da vidim. Ne sumnjaj, prokleta škorpija mi je pružila divnu
dobrodošlicu. Ova druga je bila slepa, ali sam svejedno izgubio
sedmoricu dok smo ih oborili. A da ne spominjem dve stotine sivih
pacova u dvorištu.“

112
 „Siva kula je pala?“ Ser Ruber se namršti. „Kad krećemo?“
„Mi krećemo za dva sata. Ti ostaješ ovde.“
„Šta? Zašto?“, upita zapovednik ljutito.
„Naređenja od kralja. Imaš zadatak da ih istrebiš sa Malog Raja.“
„Naređenja od kralja?“, ponovi izbezumljeno Ruber. „Pa on je
kriv što su pacovi stigli do ovde. Da nije pomerio brodove...“
„Glodari bi našli drugi način da se provuku“, prekide ga brzo lord
„i bili bismo u istoj ovoj situaciji.“ Zatim mu uputi značajan pogled i
Ruber nakon par trenutaka shvati da se otvoreno bunio protiv kralja
i indirektno ga optužio za smrt povelikog broja ljudi, tako da je malo
snizio ton mada je i dalje bio besan.
„Sa kojim ljudima to da izvedem?“, upita i raširi ruke.
„Skrpićemo se“, zabrinuto će Ralf, ali Ruber samo odmahnu
glavom.
„Ne dolazi u obzir, idem za Raskrsnicu. Pa kad uzmem vojsku,
južno pravo na njih.“
„Ako pacovi ne stignu do Raskrsnice pre tebe. To jest mene, jer ti
ne ideš nikuda. Ne pravi problem, tvoj zadatak je jednako važan.“
„Važan? Da ih jurim po ostrvu kao majmune?“
Ralf Benton mu uputi saosećajan pogled. „Završi to, pa ćemo ih
onda juriti zajedno po ovim šumama. Ostavljam ti dve stotine ljudi,
ostale vodim sa sobom. Sutra ti stiže još vojnika i par sveštenika. Sa
njima ću ti poslati i hranu, mada mislim da je ovde ima dovoljno u
zalihama. A sada me izvini, moram da završim par stvari pre
polaska.“ Lord Benton potom klimnu glavom i odšeta u gomilu.
Ser Ruber pogleda zamak iza sebe. Video je ruševine, dve kapije
sravnjene sa zemljom i dvorište prepuno leševa. Sivih, smrdljivih i
nikada zasigurno mrtvih leševa. Znači sada si me ovde zaturio, Terone?
Lepo od tebe, ali neće moći.
Strgnuo je plašt sa leđa i besno ga bacio u tamnozeleno blato.

113
 „Kada je upitan kome se moli, bogu rata ili boginji strasti, čuveni
zavodnik ser Bren Rejnvud odgovorio je: „Zavisi ko mi kuca na vrata,
lepa devojka ili njen muž.“

Izvor nepoznat

Zapadno Kraljevstvo,
Šumska Varoš

Glava 15

Kiša je lila kao iz kabla. Pada ovako već satima, pomisli Markus.
Na putu nije bilo nikoga, ni ljudi ni životinja. Nisu videli živu dušu
od kako su napustili gostionicu, a odande su krenuli još jutros.
Kolona jahača pokislih do gole kože jahala je u tišini ka Šumskoj
Varoši.
„Za koliko stižemo?“, upita Mark Moreb.
„Još par kilometara“, zadovoljno će Markus. Još samo malo.
„Odlično. Samo da sednem na neko suvo mesto, pored kamina ili
pekarske peći“, reče zapovednik i dodatno nagrnu kapuljaču preko
glave.
„A jedan vrč vina i malo piletine ne bi bili na odmet“, ponada se
jedan od vojnika Orija Torčvila.
Oni su bili jedini koji su pričali. Jahači Dariusa Grisoma nisu
progovarali. Bili su kao odred koljača, vojnici u crnini
nezainteresovani za sve osim princeze i njihovog zapovednika. A ni
sam zapovednik nije bio ništa društveniji. Pričao je samo sa
princezom, svojim vođom čete i lordom Torčvilom, kada je to bilo
neizbežno.
A bilo je neizbežno tog jutra.

114
 Lord Torčvil je nameravao da popriča sa princezom pre nego što
su napustili krčmu gde su noćili, ali ga je straža na njenim vratima
zaustavila i rekla da se obrati lordu zapovedniku. Malo je reći da nije
baš najbolje reagovao na to. Svađali su se dobar deo sata, a razgovor
je išao od toga da princeza uopšte nije u svojoj sobi, preko toga da joj
se nešto loše desilo, do toga da zapovednik nešto krije. A onda se
princeza pojavila. Sišla je sa sprata i neprimetno stala u gomilu,
slušajući ser Orija i ser Grisoma kako se svađaju.
„Dosta je bilo ovih gluposti, zahtevam da je vidim, i to odmah!“
„Poslednji put vam govorim, princeza je naredila da je niko ne
uznemirava.“ Darius Grisom je sedeo naslonjen na klupi i prstima
polako tupkao po stolu. To što je samo sišao da jede nije ga sprečilo
da to uradi u verižnjači i sa mačem za pojasom.
„Njen otac, koji je slučajno i kralj, zadužio me je da je ispratim do
prelaza i da zajedno sa njom dočekam kralja druge zemlje. Da li znaš
šta to znači? A kako da je ispratim kada je nisam ni video?“ Ori
Torčvil je izgledao veoma besno, a njegovi vojnici koji su se našli u
blizini pažljivo su pratili razvoj situacije, spremni da reaguju. Među
njima je bio i Mark Moreb.
„Razumem, ali ja sam od istog tog kralja dobio naređenja da je
slušam. A ona je rekla bez uznemiravanja“, reče Darius ravnodušno.
Njegovih ljudi je bilo više.
„E sad ste me ubedili“, reče sarkastično ser Torčvil. „Sve što za
sada imam je vaša reč. Kako da znam...“
„Znaćete jer vam ja upravo govorim.“
Svi se okrenuše i ugledaše princezu koja sporim koracima istupi
iz gomile.
„Ne verujete njemu?“, nastavi ona oštro. „Onda verujte meni.“
„Larisa?“, šapnu tiho Ori. Lice mu se na trenutak ozarilo, a usne
izvile u smešak. Ali samo na trenutak.
„Mogu li znati u čemu je problem? Pokušavam da pričam sa
tobom još od juče, ali me oni uporno sprečavaju. I još mi kažu da je
to tvoje naređenje. Voleo bi da znam čime sam to zaslužio?“
Larisa Starvud ga je mimo posmatrala, i skoro da se nasmejala.
„Samo sam umorna od puta ser Ori, mislila sam da ćete razumeti.“
Počela je polako da mu prilazi. „Rekli su mi da ste me tražili više puta.

115
Pitala sam da li su vam rekli razlog zbog kog ne možete da me vidite,
i rekli su da jesu. Sad vidim da napadate mog zapovednika, a čovek
samo radi svoj posao.“
Ser Grisom otpi gutljaj vina i spusti ruku na balčak na maču. „Što
se mene tiče, ima tu još posla.“
Mark Moreb se polako primače Grisomu i uhvati se za ručku
bodeža. Počeo je da prebrojava ljude i planira šta činiti u slučaju da
se stvar omakne kontroli.
„Vidi bednika, još mi i preti. Reci mi to u lice ako se usuđuješ“,
reče ser Ori i uhvati se za mač. Darius Grisom ustade i od siline
pokreta obori klupu. „Vrlo rado.“
Nastade metež na par sekundi. Ljudi počeše da se guraju i vade
mačeve. U tom trenutku jak bljesak svetlosti ispuni sobu praćen
uzvicima i po kojim vriskom dok su svi pokušavali da zaštite oči
rukama. Par mačeva pade na zemlju, a nekoliko psovki odjeknu
prostorijom. Posle desetak sekundi, svetlost polako nestade i ljudi
podigoše poglede. Svi su bili na svom mestu, osim princeze. Ona je
stajala direktno ispred Orija Torčvila, koji je i dalje trljao oči.
„Šta...? Ne vidim... Šta mi se desilo“, upita panično.
„Nije ti ništa“, reče Larisa, „proći će za par minuta. Ali slušaj me
dobro. Neću da te vidim do Velikog prelaza. Dočekaćemo moju sestru
i njenog muža, a onda ćeš se okrenuti i otići kući. I kloni se mog
zapovednika.“
Počeo je polako da pridiže glavu i da žmirkajući gleda u nju.
„Nadam se da sam bila dovoljno jasna i da sada vidiš stvari malo
bolje. A ako ne, evo ti mala pomoć.“ Pucnula je prstima preko fitilja
ugašene sveće i on se odmah upalio, isijavajući neprirodno beli
plamen. Utrapila mu je sveću u ruke, okrenula se i zaputila ka svojoj
sobi. „Krećemo za jedan sat“, dodade dok se pela uz stepenice.
Tako je i bilo.
„Napokon“, reče Markus uzbuđeno kada su projahali ispod luka
koji su obrazovale grane dva drveta. „Stigli smo.“
Prošli su kapiju i ujahali u varoš, na opštu ravnodušnost svih
prisutnih. Ljudi su ih nakratko osmotrili, a onda kao da ih prizor
kraljeve vojske uopšte ne dotiče nastavili da se bave svojim
poslovima.

116
 Markus se okrenu ka Marku, nestrpljivo gledajući niz ulicu.
„Hvala vam, ali ja sada moram da vas napustim.“ Pogledao je ser
Orija. „Lorde Torčvil, nadam se da ćemo se uskoro ponovo videti.“
Ovaj na to klimnu glavom i nastavi da jaše.
Markus potera svog konja u galop i odjaha niz drum.
Nastavili su glavnom ulicom. Povorka se kretala sporo jer je pre
nekih pet ili šest kilometara pukao točak na kočiji u kojoj se vozila
princeza Larisa. Ljudima Dariusa Grisoma je bilo potrebno pola sata
da to poprave, ali točak i dalje nije bio u najboljem stanju. Niko od
ljudi Orija Torčvila im nije pomogao, iako su imali iskustva sa
slomljenim točkovima na svojim brdovitim putevima. Tokom pauze
svi su primetili smešak na licu lorda Torčvila.
„Naređeno nam je da ne prilazimo“, rekao je ravnodušno.
Srećom, nije bilo problema na putu iako su stajali na otvorenom.
Niko se nije usudio da napadne ljude sa plaštovima kraljevske legije.
„Lorde Torčvil, kakav je dalji plan?“, upita Mark Moreb kada ga
je sustigao. Polako su jahali blatnjavim seoskim putem, gledajući
zgrade i ljude oko sebe.
„Ovi jadnici će verovatno otići kod nekog zanatlije da im opravi
kočiju.“ Okrenuo se i pogledao ljude lorda Grisoma, koji su zbog
popravke točka bili blatnjavi do pojasa. „Neka ih. Mi ćemo za to
vreme posetiti jednog mog starog druga.“ Krenuli su polako da se
udaljavaju, ostavljajući kočiju i pratnju iza sebe.
„Za sat vremena na izlazu iz sela“, povika Darius Grisom iza njih.
„Nećemo vas čekati.“
Šumska Varoš je uglavnom bila lepo mesto.
Osim kada je padala kiša. Iako je bilo dosta zgrada i trgova,
prodavnica cveća, malih parkova i klupa, problem je što su ulice
mahom bile zemljane i u tim trenucima svuda bi nastao opšti haos.
Ipak, miris hleba u vazduhu izvukao je opšti utisak.
„Mogli bi nešto da prezalogajimo“, reče visoki. „Creva mi krče ceo
sat.“
„Eno vam je gostionica pa jedite“, odmahnu rukom ser Ori.
„Budite na severnom prolazu za sat vremena. Ja i zapovednik
moramo nešto da obavimo. Ali pre nego što sednete da žderete,
odnesite ih učenjaku.“ Sedmorica njegovih ranjenih ljudi ležala su na

117
kočijama ili sedela preko konja koje su ostali vodili sa sobom.
„Pokupićemo ih u povratku. Mrtve ostavite crnim sveštenicima, neka
se dobro pobrinu za njih.“ On otkači vrećicu sa pojasa i dobaci je vođi
čete.
„Razumem“, reče vojnik.
„Kod koga idemo?“, upita Mark Moreb.
„Idemo kod jedne velike budale.“
Skrenuli su desno u isto tako veliku ulicu, mimoilazeći se sa
kitnjastom kočijom trgovca iz Pursa koji kao da je negde žurio. Nebo
je i dalje bilo oblačno, a vetar uopšte nije duvao. Iako su ulice bile
blatnjave, deci to nije smetalo. Čak su se i svojski potrudili da to
iskoriste, jureći se po baricama i gađajući se blatom. Na kraju ulice
naišli su na ograđen deo, iza čije kapije je stajala oružarnica. Ser Ori
pokuca na kapiju. Mali prozor na kapiji se otvori i par očiju začkilji u
njih dvojicu.
„Šta ‘oćete?“, upita nervoznim glasom. Dah mu je zaudarao na
alkohol.
„Došli smo kod Klifa. Otvaraj.“
Čovek kao da ih je proučavao na sekund, a onda zatvori prozorčić.
Reza sa druge strane vrata načini jeziv škrip i ona se polako otvoriše.
Oniži čovek u crnom mantilu obrisa nos kožnim rukavom, a onda im
lenjim potezom ruke pokaza na prolaz sa leve strane. „Tamo.“
Ser Ori i Mark Moreb sjahaše sa konja i zavezaše ih za stub.
Oružarnica na istočnoj strani grada bila je ograđen prostor sa
zgradom za skladište u sredini i puno malih radionica unaokolo, dok
je dvorište bilo iza zgrade. Oružje je bilo razbacano svuda, a zanatlije
su popravljale oklope i opremu tako da je zvuk čekića melodično
odjekivao kroz vazduh. Ušli su u dvorište u kome je stajalo desetak
ljudi, okupljeni oko čoveka koji im je nešto ljutito objašnjavao.
„Klife, propalice, jesi li to ti?“, povika ser Ori.
Ljudi se okrenuše i pogledaše ih sa zanimanjem, a čovek iz
sredine gomile huknu i krenu ka njima. Zaustavio se posle nekoliko
koraka. Njih dvojica se pogledaše i usledi par sekundi ćutanja. Čovek
je bio krupan i crnokos, jakih ruku i ogromnih šaka.
„Šta tražiš ovde?“, upita gromada namršteno.
„Tražim jednu budalu. Treba mi njegova pomoć.“

118
 „Pametni ljudi kažu da od budale ne treba tražiti ništa, sem glave
kada zatreba“, reče čovek. Gledao ga je pravo u oči. „Treba li ti moja
glava?“, upita ozbiljno. „Ili možda nečija druga?“
„Ne još, ali ne idi daleko“, reče ser Ori i nasmeja se, na šta čovek
odgovori najluđim smehom koji je Mark Moreb u životu čuo. Zagrlili
su se.
„Izgledaš jadno kao i uvek“, veselo će Klif.
„Godine vežbe prijatelju“, odgovori ser Torčvil. „Nije lako biti
lord nad sto hiljada ljudi! Čovek polako propadne.“
„Čovek? Polako?“, upita Klif. Obojica prasnuše u smeh.
„Ovo je moj zapovednik straže.“ Ser Ori pokaza na Marka.
Klif mu pruži ruku. „Daleko ste od svoje straže zapovedniče“,
primeti uz osmeh.
„Dužnost je dužnost’’, odgovori Mark Moreb i uzvrati mu
rukovanjem.
„Lepo je imati nekog od poverenja pored sebe“, zadovoljno će
Klif. „Mogu li znati vaše ime? Ako nekad svratim u vaš velegrad, da
imam na koga da se pozovem i oslonim. Jer od ovoga nema vajde“,
reče i šaljivo pokaza na ser Orija.
„Mark Moreb. A sa kim imam čast?“
„Pa ne bih baš to nazvao čast, al ajde“, reče Klif uz osmeh. „Klif
Horton, lord ove male varoši.“
Mark Moreb ga najpre zbunjeno pogleda, a onda se trgnu i ispravi
ramena, načinivši pritom mali naklon glavom. „Lorde Horton.“
„Ha! Lorde... Nisam to odavno čuo. Zovi me Klif, lakše je.“
„Pa lorde Horton“, nastavi ser Ori šaljivim glasom, „čime se to
bavite?“
Lice Klifa Hortona se naglo uozbilji. „Dođi i vidi sam“, reče i
okrenu se. Ser Ori i Mark krenuše za njim. Prišli su rupi prečnika tri
sa tri metra, a dubokoj bar dva i po. U njoj je čučao čovek, glave
sakrivene među kolenima. Kada je čuo da je neko na ivici, lenjo
podiže pogled. Izgledao je odrpano, umorno i povređeno. Bio je bos,
a jeftine pantalone su mu bile pocepane na par mesta. Gore je imao
kožni prsluk zelene boje, skoro kamuflažni. Lice mu je bilo blatnjavo,

119
kao i šake, verovatno od uzaludnih pokušaja da izađe iz rupe.
Pogledao je ka njima i, videvši nova lica, naglo skočio.
„UPOMOĆ! MOLIM VAS, VADITE ME ODAVDE!“
Klif Horton je ćutao i namršteno gledao u njega. Ljudi u dvorištu
polako ustaše. Neki su prišli bliže, ali većina je izašla napolje kao da
se ništa ne dešava.
„Molim vas, ovo je greška.“ Niko nije reagovao. „Vadite me
odavde!“
„Šta se dešava ovde Klife?“, upita Ori zabrinuto.
Klif je i dalje gledao u čoveka u rupi, a onda kao da se osvestio pa
pogleda u Orija. „Nemam pojma“, reče tiho.
„Šta?“, upita ovaj zbunjeno. „Pa zašto držiš čoveka u rupi?“
„Prc par dana jedna od naših izvidnica je obilazila šumu“, započe
Klif. „Da budem precizan, pošto je šuma sa svih prokletih strana, ovu
istočno. Njih šestorica su izjahala, uobičajena provera radi bandita ili
vukova. Da skratim priču, nisu se vratili. Samo dva konja.
Organizovali smo potragu dan kasnije i tražili ih dobrih dvadeset sati.
Na kraju smo ih našli skoro četrnaest kilometara severoistočno od
grada.“ reče ser Ori. „Kakve to veze ima sa njim?“
„Ima i te kako. Prva stvar koja ne valja je da oni uopšte nije
trebalo da idu tako daleko. Druga stvar je što su im leševi bili
poređani u krug. A treća stvar je što je ovaj prokletnik spavao u
sredini kruga“, reče Klif i pljunu na čoveka u rupi.
„A šta on kaže na to?“, upita Mark Moreb.
„VADITE ME ODAVDE!“, zavapi čovek očajno.
„Osim toga, ništa pametno“, zaključi Klif. „Ne verujem mu
nijednu reč“, dodade, mrko gledajući svog zatvorenika.
„Koja je tvoja verzija priče?“, upita ser Ori i čučnu pored ivice.
„Kunem vam se bogovima, ne znam šta se desilo“, odgovori ovaj
brzo, koristeći to što ga neko napokon sluša. Najednom se smirio i
počeo da priča normalnim tonom. „U jednom trenutku sam jahao ka
Malom prelazu, a u sledećem me budi čizma jednog od njegovih ljudi.
Ovo je jedna velika zabuna.“
„Verovatno nije očekivao da ćemo ih naći“, gnevno dobaci Klif
Horton i pljunu sa strane. „Zato je i zaspao. Đubre.“

120
 „Zašto si išao ka Malom prelazu?“, upita Mark Moreb.
„Ja sam trgovac“, objasni čovek, „i nosio sam neke kože vojnicima
na prelazu. Dobro plaćaju za kvalitetnu odeću.“
„Prodaješ odeću, a pogledaj svoju“, primeti ser Ori. „Pocepana je
i stara, a ne izgleda kao da je ni kao nova vredela puno.“
„Da, to sam i ja rekao“, složi se lord Horton. „Mene si našao da
lažeš.“
Čovek u rupi se malo odalji od ivice i zastade na trenutak, a onda
pažljivo reče: „Pa dobro, nisam rekao da sam bogat trgovac.“
Svi su zaćutali na trenutak.
„Gde ti je ostatak bande?“, upita Klif.
„Kakve bande?“, zacvile čovek. „Ja nemam nikakvu bandu, ja sam
trgovac. Ime mi je Džek i...“
„NEMOJ DA ME LAŽEŠ“, prodra se Klif Horton. Svi u dvorištu
se naježiše, znajući kakav je lord u tim retkim situacijama kada se
naljuti. Stvarno nije bilo lako izbaciti ga iz takta, ali kada je to nekom
uspelo obično je zažalio zbog toga. Ipak, čovek u rupi ostade relativno
smiren. „Nisi mogao sam da ubiješ njih šestoricu“, nastavi Klif, „pa
te lepo pitam gde ti je ostatak bande? Neću te još dugo ispitivati na
ljubazan način.“
Čovek proguta knedlu. Pogledao je u Marka Moreba. „Šta god da
mu kažem, neće mi verovati.“
„Probaj“, reče Mark smireno.
„Dobro.“ Udahnuo je i izdahnuo. „Ime mi je Džek, ja sam trgovac.
Kunem se u svih pet bogova da nemam nikakvu bandu, putujem po
zemlju i trgujem odećom i začinima. Živim u Gor...“
„E dosta je bilo, sad ćemo drugačije“, nervozno povika Klif
Horton. Na par metara od sebe pronađe drvenu motku i krenu ka
rupi. „Ni Lovac te neće hteti kad završim sa tobom.“
„Čekaj Klife“, reče ser Ori.
„Zašto?“, odbrusi Klif besno. „Ako neće milom, moraćemo da
pređemo na silu.“
„Reci nam gde živiš“, upita smireno Ori Torčvil.
„Živim u Gorskom Gradu. Ime mi je Džek i ja sam...“
„Trgovac, da. Gde u Gorskom Gradu?“

121
 Džek zastade na trenutak, naizgled zbunjen pitanjem. Ali ubrzo
nastavi istim tonom: „Pa, ne znam kako da vam objasnim, to je veliki
grad.“
„Jednom smo bili tamo“, reče Mark Moreb, „probaj, možda se
setimo.“
Čovek obliza donju usnu. „Znate kako, kad idete glavnom ulicom,
ima jedna fontana.“
Klif upitno pogleda Orija i Marka.
„Dobro, nastavi“, reče ser Torčvil odobravajuće.
„E sad, od te fontane idete levo, pa druga ulica desno.“
„Znam tu ulicu, na uglu ima prodavnica slatkiša“, reče Mark
Moreb.
Džek ga sumnjičavo pogleda i posle par sekundi odmeravanja
tiho reče: „Ne sećam se da je tu ikakva prodavnica slatkiša.“
Dobar je, pomisli Ori. „Dobro, i onda?“
„U toj ulici, treća zgradica sa desne strane. Imam male odaje na
spratu, a u prizemlju živi neka starica.“
Neka starica... Ima starica koliko hoćeš. „Jesi li skoro bio kući?“,
upita Ori.
„Da, pre samo par nedelja“, reče čovek.
„Onda si sigurno video novi spomenik ispred Hrama boga
mudrosti.“
Trgovac zažmirka na sekundu, a zatim odgovori mirnim glasom:
„Nisam, ne posećujem hramove tako često. Čak ne znam ni gde se
nalazi Hram boga mudrosti u Gorskom Gradu.“
Stvarno je dobar.
„Putuješ sam?“, upita Mark Moreb.
„Da“, odgovori brzo čovek.
„Znači putovao si od Gorskog Grada sve do Šumske Varoši
potpuno sam? I niko te nije napao?“
„Zašto bi me iko napao? Ja sam samo skromni trgovac“, reče uz
jedva primetan osmeh.
Svi su ga ćutke gledali. Vojnici koji su ostali u dvorištu započeli
su tihu raspravu o istinitosti ove priče.

122
 „Klife, dođi ovamo na trenutak“, reče ser Ori. Pomerili su se od
rupe, a u pozadini se ponovo čulo: „Molim vas, ovo je velika greška...“
„Šta misliš, šta se desilo?“, upita Klif i prekrsti ruke.
„Pametan je, to mu moram priznati. Barem dovoljno pametan da
bude trgovac, a i pogodio je sve što je rekao za Gorski Grad. Mada mi
je nešto i dalje sumnjivo.“
„Ja nemam dilemu oko toga da li je trgovac ili ne, već samo da li
ih je ubio sam ili ih ima više. Ne znam koja je opcija gora.“
„Drži ga u rupi još par dana“, predloži Ori tiho. „I nađi nekog
šamana da ti smućka nešto za izvlačenje istine.“ Klif značajno izvi
obrvu, a zatim se obojica podlo nasmešiše.
„Sviđa mi se kako razmišljaš“, veselo će Klif. „Nego rekao si da ti
treba usluga.“
„Da. Kao što znaš, sutra uveče se vraćamo ovuda sa kraljem
Pirefom i njegovom pratnjom. Ovde ćemo i prespavati. Gledaj da ti
straža bude dobro organizovana. Znaš da su ljudi i dalje podeljeni po
pitanju ovog saveza.“
„Ne brini, ne verujem da će iko praviti probleme. Mada ako
počnu, to može biti zanimljivo.“
„Koliko ljudi imaš?“
Klif Horton se nasmeja. Počešao se po stomaku i pogledao svoje
momke koji su i dalje većali o ishodu ove situacije. „Imam ih oko
dvesta sedamdeset. Dobri vojnici.“
„Hoće li to biti dovoljno?“
„Pa vidiš, ovde živi približno osamnaest hiljada ljudi. U par
okolnih sela ih ima još oko četiri hiljade. Mogu da nakamčim još oko
tri stotine koji su prošli obuku, mada narod ne voli da ih mučim bez
potrebe.“
„Oceni sam... I još nešto. Želim da na večeri koja će biti priređena
sedim pored princeze.“
Klif Horton se podlo nasmeši. „Opet mutiš nešto Orsone?“
„Ori, Klife, Ori“, prekori ga lord. „Nemoj slučajno da ti se omakne
pred njima.“
„Ne brini“, reče Klif uz zli smešak.

123
 „I ne mutim ništa, samo hoću da razjasnimo neke stvari, a ona
me uporno izbegava.“
„Nema problema, biće uređeno. Hoćeš da ti sa druge strane sedi
moja žena, kad već sređujem?“, reče Klif i glasno se nasmeja. Par
ljudi u dvorištu se takođe nasmeja, ali ne opasci već idiotskom načinu
na koji se lord Horton smeje. To su često radili i njemu nije smetalo.
„Neka, jedva si i nju našao, biće mi krivo da ti je preotmem“,
odgovori ser Torčvil i namignu. „Moram da krenem, ali videćemo se
sutra. Nadam se da ćemo se tada lepo ispričati.“
„Ako budem uspeo da te odvojim od Larise, hoćemo“, našali se
Klif.
„Mark, idemo“, reče ser Ori. Mark Moreb je za to vreme pričao sa
čovekom u rupi, ali to niko nije primetio.
„Razumem“, odgovori Mark.
Prošli su kroz kapiju i seli na svoje konje, kada ser Ori upita: „O
čemu ste pričali?“
„Uglavnom ista ona priča. On se pravda, ja ispitujem i tako.“
„Šta si ga pitao?“ Polako su jahali ka glavnoj ulici.
„Pa, prvo...“ Nagli prasak ga prekinu, kada obližnja šupa odlete u
vazduh. Daske, burad, alatke i crep rasuli su se po ulici. Jedan
prolaznik pade od siline udara, dok je drugi pogođen delom drvene
građe.
Konj Marka Moreba je počeo da se propinje, ali ga on ubrzo smiri.
Ser Ori je sišao sa konja i krenuo ka dimu koji se polako razilazio.
Izgleda da nije bilo nikoga u šupi koja se, činilo se, nastavljala na
radionicu u zgradi pored.
„Ima li neko povređen?“, prodra se lord Torčvil. Niko nije
odgovarao. Kada je raščistio otpad i ruševine i uverio se da tu nema
nikoga, vratio se do svog konja. „Izgleda da niko nije nastradao“, reče
svom zapovedniku, čisteći pritom prašinu sa sebe.
Par trenutaka kasnije dojahaše Klif Horton i nekoliko njegovih
ljudi.
„Šta se desilo?“, upita Klif kada je ugledao ruševine na ulici.
„Kod tebe običaj da zgrade eksplodiraju same od sebe?“, dobaci
šaljivo ser Ori. Narod je polako počeo da se okuplja.

124
 „Nemam pojma o čemu se radi“, reče ovaj pogubljeno. Sišao je sa
konja i uhvatio se za glavu. „Bogovi... Ima li poginulih?“
„Ne, izgleda da je bilo prazno. Mada ovi prolaznici nisu prošli baš
najbolje“, reče i pokaza na dva čoveka koja su ležala na ulici i kukala.
„Šta se ovde uopšte nalazi?“, upita nakon što se popeo na svog konja.
„Ma ništa važno, obična radionica“, odgovori Klif odsutno. „Ali
drži je pošten čovek, popravlja poljoprivredne alatke, kočije, potkiva
konje... Ko bi hteo njemu da naudi?“
Ser Ori slegnu ramenima, ali onda mu dođe do mozga. „Popravlja
kočije?“
Niz ulicu dotrča čovek držeći se za glavu. Gledao je šupu i ćutao.
„Ovo je tvoje?“, upita ser Ori uznemireno.
Čovek nemo klimnu glavom. Bio je u šoku.
„Da nije kojim slučajem pre nekih pola sata ovde, koliko god to
čudno zvučalo, svratila princeza?“
Čovek ponovo klimnu glavom.
Ser Ori preblede.
„Upravo sam ih otpratio do glavne ulice... nisu znali put... nisu...“
„Neko je znao da će doći ovde, ali je loše tempirao napad“, reče
Mark Moreb. „Lorde Torčvil, trebalo bi da krenemo odmah. Možda
ih ponovo napadnu.“
„Evo vam i par mojih momaka“, reče Klif, dajući znak petorici
svojih ljudi da ih prate.
Ser Torčvil obode svog konja i bez reči zagalopira ka glavnoj ulici,
a ostali brzo krenuše za njim. Ušli su u glavnu ulicu i posle par kuća
naletoše na vojnike koji su ih čekali.
„Lorde Torčvil, spremni smo za polazak.“ Bilo ih je samo
jedanaest, bez povređenih koji su ostali na lečenju.
„Dobro, krenimo“, reče ser Ori užurbano. Nakon par minuta
sustigli su karavan kod severne kapije grada. Zadnji deo kolone bio
je u formaciji što je značilo da je sve u redu, a u sredini je bila kočija,
naizgled u dobrom stanju. Ser Ori projaha mimo njih, malo uspori
kod kočije i kada je video da je Larisa unutra, odjaha na čelo kolone.
„Dobro je, ne kasnite. Bar to“, reče Darius Grisom ravnodušno.

125
 Ser Ori kao da nije čuo ovo. „Da li si primetio nešto čudno u onoj
radionici“, upita ljutito.
Ser Grisom ga zbunjeno pogleda. „Kako znaš da smo bili tamo?“
„Jesi li ili nisi?“, ponovi glasnije ser Ori.
„Ne“, odgovori Darius. „Zašto?“
„Zato što je upravo odletela u vazduh, eto zašto!“
Darius Grisom je izgledao još zbunjenije. „Odletela u vazduh?“
„Da i to uz vrlo upečatljiv prasak. Zašto nisi proverio sve
prostorije?“
„Nismo ni ulazili unutra, on je izašao napolje. Kako da ulazim
čoveku u kuću? I uostalom, princeza je bila pod stalnom stražom.“
„Nisam neki stručnjak, ali ne znam kako biste je zaštitili od
letećih greda i dasaka. Dva čoveka na ulici su zadobila teže povrede.“
Darius Grisom je ćutao.
„Od sada pa ubuduće ne pomeram se na dalje od dvadeset metara
od nje, htela to ona ili ne!“
Darius Grisom slegnu ramenima i rukom označi polazak, na šta
kolona polako krenu ka Velikom prelazu. „Sve dok joj ne priđeš na
manje od dva, ja se neću buniti.“
Ser Ori ga prezrivo pogleda. Ako joj se nešto dogodi, tebe ću smatrati
odgovornim...

126
 „Ton glasno zazva kroz tminu, pade na kolena i plačući besno prokle
onog koji ga je napustio.
A onda podiže glavu i ugleda te oči, oči koje su gorele poput ognja
najvrelijeg.
Tada je znao. Bog je njegov pred njim stajao.“

Isečak iz „Sunčeve Ode“,

svete knjige Tegaba

Suze i Morsko Brdo

Glava 16

Manrak je polako otvorio oči, pospano se osvrnuvši oko sebe. Ugledao

je vrč vina na stolu pored i čuo pesmu ptica kroz otvoren prozor. Blago se
nasmešio i protegao.
Dominik Foster je naglo otvorio oči, probuđen glasnim zvukom
roga. Rukama je protrljao vrat. „Prokleto jutro.“
Manrak polako ustade iz kreveta i sede na ivicu da obuje svoje vunene
papuče. Bile su mekane i udobne, a usled stajanja blizu kamina cele noći
i veoma tople. To mu se uvek sviđalo.
Dominik ustade iz kreveta i dobro se protegnu, pritom i dalje
trljajući oči. Dohvatio je flašu ruma i sipao sebi u čašicu koja je stajala
pored kreveta. Naiskap.
Nakon što je obukao svoju svilenu odeću Manrak nasu sebi čašu vina
i odloži vrč. Pogledao je kroz prozor. Dan je bio predivan. Na obližnjem
drvetu ispod njegovog prozora, ptičice su veselo pevušile.
Obukao je prsluk i navukao tvrde izgužvane pantalone. Bile su
stare i trebalo ih je odavno promeniti. Preko prsluka je navukao staru
debelu kabanicu, izbledelu od sunca i morskog vetra. Doručak je

127
uvek preskakao, ali je zato popio još jednu čašicu ruma. To će biti
dovoljno da izdržim par sati. Rog se ponovo oglasio.
Neko je pokucao na vrata, koja su se zatim polako otvorila. Čovek
polako uđe u sobu, na stolu ostavi doručak i izađe ne rekavši ni reč.
Manrak je uvek voleo doručak. „Pozabavi se prvo sobom, pa tek onda
drugima“, stalno je govorio. Iako se zbog te poslovice malo ugojio, ipak je
se čvrsto pridržavao. Doručak je bio obilan.
„Gde su te proklete čizme?“ Tek nakon što je pomerio neku odeću
sa stolice otkrio ih je ispod, toliko prljave da se na drvenom podu oko
njih skorila barica blata. Seo je i obuo ih, a zatim uzeo neki svitak sa
stola i izašao napolje.
Nakon što je sve pojeo, obuo je cipele i još jednom pogledao kroz
prozor. Sunce je sijalo na nebu, bez ijednog oblaka da pokvari užitak.
Izašao je iz sobe i spustio se stepenicama do podnožja kule, izlazeći na
prilaz okružen prelepim drvećem i cvećem, na kraju kojeg je stajala
fontana. Pogledao je prepunu luku. Dan je bio predivan.
Kiša je lila kao iz kabla. Dominik je sišao u podnožje kule, izlazeći
na stepenice koje su vodile iz zamka. Pogledao je prepunu luku. Dan
je bio odvratan. Dvorište je bilo blatnjavo i puno raznih ljudi među
kojima se većina drala, dok su neki mornari iz mnogobrojnih posada
od preko mora psovali na raznim jezicima. Jedan od vojnika mu je
užurbano prilazio.
Jedan od poslužitelja mu priđe. „Nešto ste mi prebledeli“, reče tiho.
Manrak ga pogleda, zbunjen što mu se sluga obraća tako direktno, ali
onda oseti stezanje u grlu. Pokušao je da pljune, a onda i da povrati, ali
nije išlo. Pao je na zemlju, tiho krkljajući i mašući rukama. Čovek je samo
stajao i nemo posmatrao, a onda se ravnodušno okrenu i ode. Manrak Te
Reho, upravnik glavne luke na Suzama, tiho je umirao u podnožju
sopstvene kule. A ptičice... ptičice su i dalje pevušile.
„Lorde Foster, karavan je spreman“, reče vojnik.
Dominik Foster pljunu sa strane i još jednom pogleda u svitak
koji je držao u ruci.

ZA LORDA DOMINIKA FOSTERA

128
 Ovo je isporuka za Morsko Brdo poslata po naređenju kralja
Terona Starvuda koju ćete po stizanju isporučiti na južni front i
predati lordu Ralfu Bentonu na raspolaganje. Na drugom svitku
koji će vam biti dostavljen pored ovog, detaljno je naveden
sadržaj isporuke. On će takođe biti predat Ralfu Bentonu. Po
istovaru neka se brodovi vrate u Severnu Luku, bez zadržavanja
u Morskom Brdu. Nadam se da će sve proteći bez problema i po
protokolu.
Uz puno poštovanja i pozdrava,

lord Severne Luke,

Vajat Ripli

„Spreman kažeš? Odlično.“ Zavio je svitak i stavio ga u džep

pantalona, spuštajući se niz stepenice u dvorište. Kapetan jednog od
brodova iz Severne Luke mu priđe.
„Lorde Foster, sav tovar je u vašem posedu. Po naređenju, mi
bismo se vratili kući.“
„Naravno. Par brodova će vas ispratiti do Zapadnog svetla, čisto
iz predostrožnosti. Siva gamad je svuda ovih dana.“
„Zahvaljujem“, reče kapetan uz naklon, a onda ode ka svom
brodu dok mu se plašt vijorio na hladnom morskom vetru.
Dominik Foster se uputi ka zapadnoj kapiji. Kiša je polako
prestajala da pada, ali je vetar i dalje duvao. Luka je bila u zapadnom
delu grada tako da mu je do kapije trebalo svega par minuta. Kapija
je bila masovna građevina, sagrađena još u vremenu kada su južna
plemena prelazila Rajsku reku i pljačkala utvrde i sela na severu.
Zidine grada su bile široke dva metra, napravljene od solidnih
kamenih blokova, ali je zapadni zid bio širi skoro za metar. Kada su
pre nekih dve stotine godina Bentoni zaratili sa Fosterima, priča se
da je opsada trajala skoro dva meseca, dok se Bentoni nisu povukli
zbog manjka stvari koje bi mogli da stave u katapult. Zid nije probijen
ni na jednom mestu.
Dominik uđe u ulicu koja je vodila kroz zapadnu kapiju. Put je
već bio raščišćen da bi nadolazeći karavan mogao da prođe, mada je
drum bio kaljav i izrovan od obilnih kiša koje su danima padale.

129
 Na kapiji su stajala dva vojnika. Jedan je držao parče papira, a
drugi mu je gledao preko ramena, ne bi li video šta piše.
„Neverovatno. Pa šta će im tri tone graška? Pa da l’ su oni
normalni?“
„Gde, gde piše? Ne vidim“, požali se ovaj iza.
„Evo ovde“, reče prvi i pokaza na deo papira. Čovek je bio nabijen,
kratke crne kose i onižeg rasta, a ogrtač sa zlatnim vezom stegnute
pesnice na njegovim leđima govorio je da je to kapetan straže.
„Vidi stvarno“, reče momak. Imao je dugu plavu kosu i da nije u
proseku viši od svih za glavu i širi za stopu, neko bi ga mogao
pomešati sa devojkom. Neko bi gadno pogrešio.
„A-ha-ha, a vidi tek ovo!“ Pokazao mu je na drugi deo.
Plavokosi momak se zagleda i poče da nemo pomera usne.
„Špargla? Šta je kog đavola špargla?“
„Povrće. Odvratno povrće. Jedina stvar gora od špargle su...“,
zagledao se u papir... „četiri sanduka špargle.“
Plavokosi momak se zgađeno strese, kao da su ga ceo život na silu
hranili time.
„Gde li je meso...?“, promrmlja zapovednik i poče da pogledom
prelazi preko papira. „Aha, tu smo. E, ovo je već bolje.“ Sa smeškom
je čitao navedene količine mesa.
„Po tvom izrazu lica rekao bih kao da sve to ide tebi, a ne Ralfu
Bentonu“, reče kroz osmeh Dominik Foster.
„Lorde Foster.“ Ljudi se blago nakloniše.
„Put je spreman i raščišćen, a kapija otvorena“, reče zapovednik.
„To je dobro, karavan kreće za par minuta...“, zausti lord, ali onda
mu nešto odvuče pažnju. Uzdahnuo je, a mali smešak mu se ocrta na
uglu usana.
Dečak u punom zaletu udari Dominika u koleno, na šta ovaj
pokleknu, ali uspe da održi ravnotežu. Okrenu se ka njemu, taman
kada mu iza leđa drugi dečak obavi noge konopcem, ali ne uspe da ga
stegne. Dominik mu ote konopac i za par trenutaka dete osta vezano
na zemlji. Kapetan poče da se smeje, kao i Dominik i momak pored
njega.

130
 „Odlično“, reče Dominik, „sve ste bolji i bolji.“ Vezani dečak je
namršteno sedeo na podu, dok se drugi trudio da ga odveže.
Zapovednik straže izvadi nož i preseče konopac.
„Sledeći put si gotov“, zapreti mu jedan od dečaka.
„Da“, brzo dodade drugi. „Sredićemo te.“
„Pa bio bi i red, ovo vam je četvrti put ove nedelje da gubite“, reče
Dominik veselo.
Dečaci se namrštiše i ljutito krenuše niz ulicu.
„Čekajte“, reče Dominik.
Okrenuli su se i posle par sekundi uzaludnog negodovanja,
počeše da se vraćaju. Kada su mu prišli, lord Foster kleknu i položi
po ruku na obojicu.
„Kada sam rekao da ste sve bolji i bolji, to sam stvarno i mislio.“
Gledao je njihova mala ljutita lica. Bili su blizanci, pa su tako
namršteni izgledali gotovo smešno. Znao je da bi ih smeh možda i
rasplakao, a to nije hteo. „Šta znači šaka?“
„To je samo dlan i pet prstiju“, rekoše obojica u isto vreme.
„A šta je pesnica?“, upita smireno.
„To je kada dlan i pet prstiju rade zajedno“, reče levi dečak. „I
onda su jači nego dva dlana i deset prstiju“, dodade drugi.
„Tako je.“ Zagrlio ih je i podigao, na svako rame po jednog. Dečaci
počeše da se smeju i ritaju, sve dok ih zvuk nadolazeće konjice nije
prekinuo. Dominik ih spusti i okrenu se ka kapiji. Par stotina metara
niz put video je nekoliko desetina konjanika koji jašu ka njima.
„U redu, dosta je bilo igranja. Sad idite u zamak.“
„Dobro, tata“, rekoše uglas.
Lord Foster klimnu glavom i jedan od vojnika ih uhvati za ruke i
povede niz ulicu. Konjanici su se približavali.
Kapetan mahnu rukom. Strelci na zidu i kapiji stadoše u
pripravnost.
„Očekujete goste, lorde Foster?“, upita plavokosi momak dok je
stavljao šlem.
„Ne“, odgovori mimo Dominik.
„Odlično“, reče kapetan. Levom rukom je lupkao po jabuci mača.
„Samo polako“, umiri ga Dominik. „Verovatno nije ništa.“

131
 Konjanici su sada bili na samo pedesetak metara od kapije.
Dovoljno blizu da se razazna barjak koji su nosili. Barjak Starog
Dvora. Njihov predvodnik i barjaktar projahaše kroz kapiju, a ostali
se zaustaviše na desetak metara od kapije.
„Dobrodošli“, reče Dominik. „Kojim dobrom?“
Vođa čete sjaha sa konja i skinu šlem ispod koga se krilo lice puno
ožiljaka. Imao je ogrtač kraljeve vojske.
„Lorde Foster“, reče uz naklon. „Po naređenju Granta Stilona,
zapovednika druge legije, došli smo da ispratimo karavan sa hranom
do Raskrsnice.“
„Sjajno, taman ste nas poštedeli truda“, odgovori Dominik
zadovoljno. „A gde je lord zapovednik?“
„Deo legije je poslat na front, po kraljevom naređenju. Oni bi do
sada trebalo da su na par sati od Zelendvora. Mi smo krenuli drugim
putem da pokupimo zalihe.“
„Zelendvora?“, upita Dominik iznenađeno. „Pa lepo vi
napredujete. U redu, karavan je vaš. Vinse, daj mu spisak.“ Kapetan
straže mu preda spisak tovara, na šta se ovaj zahvali i pope nazad na
konja. Na kraju ulice pojaviše se prva kola sa hranom.
„Pa, nadam se da nećete imati nikakvih problema na putu,
kapetane“, reče Dominik i pomeri se u stranu.
„I mi se nadamo“, odgovori oficir dok je gledao u nadolazeći
karavan. „Mada i ako ih budemo imali trebalo bi da ih rešimo“, reče
i pokaza na konjicu koja je čekala ispred kapije.
„Koliko si rekao da vas ima?“, upita Dominik.
„Nas je četrdesetak, ali glavnina broji oko šest stotina. Sve
konjica. Plus tridesetak sveštenika svetlosti.“
„Tridesetak?“, ponovi kapetan straže sa nevericom u glasu. „Pa
to je ozbiljna sila.“
„Nedovoljno“, reče tiho lord Foster. „Šest stotina ljudi je ništa.
Sivih pacova ima deset puta više. Čak ni trideset sveštenika neće
pomoći.“ Karavan je polako prolazio pored, protežući se od početka
ulice pa do par metara izvan zidina grada.
„Lorde Foster, to je puno sveštenika“, primeti plavokosi mladić.
„I zar stvarno mislite da je pacova deset puta više?“

132
 „U najmanju ruku... Trideset neće biti dovoljno.“
„Bojim se da ste u pravu“, saglasi se oficir. „Imamo velike
probleme na jugu i, ako sam dobro razumeo, pacovi prelaze reku
svakog dana u sve većem broju.“
„To je istina“, potvrdi kapetan straže namršteno. „Pretpostavljam
da će se uskoro osmeliti i napasti Raskrsnicu.“
„Osmeliti je blaga reč“, frknu oficir. „Pa zauzeli su Kraljev Vid
koji je imao deset puta više vojnika i zidine duplo deblje od ovih.
Raskrsnica je za njih dečja igra.“
Svi na trenutak zaćutaše, dok je karavan tandrkao zemljanim
putem pored njih. Na jednom od zaprežnih kola kapetan straže
primeti kutije sa šparglom, a onda se groznjikavo namršti.
„Zašto je kralj onda poslao samo šest stotina ljudi?“, upita
Dominik zbunjeno. „Zašto ne celu legiju?“ Huknuo je na nos, a onda
dodao: „Zašto ne čak i dve?“
Oficir slegnu ramenima. „Neki kažu da je zbog manjka hrane na
frontu, neki da želi vojnike kraj sebe u slučaju da pacovi stignu do
grada, a neki pak zbog velikog broja sveštenika koji idu sa nama.
Kažu da je i nas šeststo previše.“
„Nisam baš siguran koliko će ti sveštenici biti od pomoći“, bio je
iskren Dominik. „Čak ni njih trideset.“
Oficir ponovo slegnu ramenima. „Možda su zato i doveli Valdena
Starvuda.“
„Šta?“, upita Dominik Fosteru neverici. „Šta si rekao?“
„Valden Starvud“, ponovi oficir. „Pušten je na slobodu i dolazi da
se bori protiv pacova.“
„Pušten je na slobodu“ ponovi Dominik, kao ošamućen.
„Kralj je izdao naređenje da se Valden oslobodi i pošalje na front.
Trebalo bi da stigne narednih dana, ako do tada i dalje bude bilo
fronta...“ Karavan je gotovo u potpunosti prošao kapiju. „Pa, mi
krećemo. Treba sustići glavninu.“ Klimnuo je glavom u znak
pozdrava. „Lorde Foster.“ Okrenuo se i podbo konja, kasom prošavši
kroz kapiju.
„Valden Starvud...“, ponovi tiho Dominik Foster.
„Zar on nije...“, započe plavokosi momak.

133
 „Jeste“, prekinu ga brzo kapetan straže i ošinu ga pogledom.
Svi su ćutali, dok je vetar tiho ispraćao karavan. Kapetan mahnu
rukom i lanci počeše da se pokreću, zatvarajući zapadnu kapiju. Lord
Foster se okrenu i sporim koracima krenu niz ulicu. Stezao je i
opuštao pesnicu desne ruke, dok se levom češao po vratu.
„Biće problema“, reče kapetan straže.
„Jašta“, potvrdi plavokosi momak.
„Lorde Foster, donela sam vam doručak“, reče služavka kada je
ušla u sobu. Karavan je napustio grad pre sat vremena i Dominik je
sada stajao pred uglačanim bakarnim štitom navlačeći svoju najbolju
verižnjaču.
„Treba li još nešto?“, upita služavka tiho.
„Pošalji mi Rufusa“, reče. Nije zvučao raspoloženo za dodatna
pitanja. Devojka se pokloni i izađe iz sobe.
Gledao je svoj lik u bakarnom štitu, ispravljenih leđa i podignute
glave. Ruka mu se i dalje povremeno stezala. Neko pokuca na vrata.
„Uđi“, reče Dominik.
Vrata se otvoriše i momak uđe u sobu, bez reči se smestivši pored
kamina. Gledao je u razigranu vatru, naizgled vrlo smireno. Ne
preterano visok, crne guste kose, odavao je utisak neagresivne osobe.
Doduše, kroz odeću su se naslućivala široka i prava ramena, kao i
jake ruke.
„Spremi konje. I mač“, naredi lord.
Momak je i dalje gledao vatru, ne rekavši ni reč. A onda je
pogledao lorda Fostera.
„Idemo na mali izlet“, dodade Dominik ne gledajući u njega.
„Čekaj me kod kapije.“
Momak ništa ne odgovori, samo klimnu glavom i izađe iz sobe.
Dominik navuče prsluk preko verižnjače, crne čizme od debele
kože i plašt sa grbom Morskog brda. Ruka mu se i dalje stezala.
Izašao je napolje i krenuo ka južnoj obali dok su ga na ulici kao i
uvek ljudi pozdravljali srdačno i sa ljubavlju, ne sluteći njegov gnev.
Voleli su ga jer nije bio kao ostali lordovi, nadmen i obučen u zlato i
svilu. Nikada nije išao u pratnji straže, niti ga je ikada najavljivala

134
garda. Bio je jedan od njih i zato su bili spremni da ga prate do samog
ognja i nazad.
Išao je širokom ulicom koja je pratila liticu, preko koje je pad
vodio sedamdeset metara do kamenite obale. Dole su bili usidreni
brodovi, čamci i lučke kafane. Mrzeo je brodove. Iako je odrastao uz
njih, kao i svi u njegovoj porodici u proteklih četiri stotine godine,
tokom odrastanja oni su mu samo uzimali i odvodili svakog koga je
ikada zavoleo. Čak je i njegov pokojni otac kada je bio izabran za
zapovednika gradske straže u Starom Dvoru otišao tamo ne kopnom,
iako je jednostavnije, već Silmanom, ratnom galijom.
Mrzeo je brodove.
Prošao je nekoliko kuća na samom kraju ulice i ušao u dvorište
poslednje u nizu, a dva stražara koja su čuvala kapiju mu
disciplinovano otpozdraviše. Njima dvojici je verovao više od svih
ostalih.
Otvorio je teška drvena vrata i zakoračio u čistu i dobro
provetrenu prostoriju koja se granala u nekoliko sporednih. Na stolu
su stajale krede i papiri, a na krevetu sa strane bile su razbacane
trakice i ukrasni papir. On priđe stolu i podiže jedan od crteža. Bio je
to brod. Silmana...
„Gde si se to sredio?“, začu se ženski glas iza njega.
On vrati papir na sto i okrenu se. Žena na dovratku je krpom
čistila šerpu i gledala ga blago i sa ljubavlju.
„Idem na put“, odgovori on šturo. Žena primeti njegov pogled i
najednom se oneraspoloži.
„Pazi se, gde god da si krenuo.“
„Hoću. Da li se kupa?“
„Ne“, odvrati žena i osmotri šerpu, a onda zadovoljno klimnu
glavom. „Eno je ispred, izašla je na vazduh. Voli kišu samo zbog
mirisa koji ostane posle. Jedva je čekala da stane.“
Dominik krenu kroz jedna od vrata, a onda zastade. „Nimra se
vraća sa Lepsusa za par dana. Do tad će deca biti sa poslugom. Obiđi
ih sa vremena na vreme.“
„Na koliko dugo ideš ti momče?“, začuđeno će žena.
„Na par dana, ako sve bude kako treba. Ali možda se oduži.“

135
 Ona prošaputa molitvu i odmahnu rukom, vrativši se u kuhinju.
Dominik prođe kroz još jednu prostoriju, a onda izađe u zadnje
dvorište. Bila je to mala oaza, sa jedne strane ograđena zidom i zbog
toga odsečena od susedne kuće, a druge dve strane je činila ograda
iza koje je bila litica. Bilo je tu drveća, klupica, pa čak i jedna ljuljaška.
Mala fontana u uglu je bila pretrpana ptičicama, a zvuk koji je pravila
umirio bi svakog ko se nađe u blizini. Na jednoj od klupica Dominik
uoči svoju sestru. Sedela je i gledala nebo, u rukama vrteći klupko
poput mačeta. Imala je dugu smeđu kosu koja je sada pak bila
umotana u kiku. Na sebi je nosila svetlozelenu haljinu i prsluk od
fine kože. On joj priđe i sede pored nje.
„Dobro jutro seko.“
Osmeh joj se polako ocrtavao na licu. „Dobro jutro“, odgovori ona
nakon nekog vremena. „Kako si Dome?“
„Bilo je i boljih dana. Šta to imaš tu?“
Ona pogleda u svoje ruke, kao da je bila nesvesna predmeta kojim
se igrala. „O.“ Ona mu pruži crvenu loptu vune, a on je prihvati
pažljivo kao najveću dragocenost. Razgledao ju je sa svih strana, a
onda je pogledao boreći se da ostane pribran. „Učiš da štrikaš?“
Ona ponosno klimnu glavom. „Nisam loša. Napravila sam kapu
za Martu. Bio joj je rođendan juče.“
Dominik se seti ukrasnog papira i trakica na krevetu i prekori
sebe što je zaboravio tako bitnu stvar.
„Napraviću i tebi jednu“, dodade ona brzo. „Samo reci koje ćeš
boje da bude.“
„Može li da bude siva? Ili plava?“
„NE“, ciknu ona i skoči sa klupe. „Ne plava.“ Ptičice poput jedne
odleteše sa fontane.
„Kasi, smiri se.“
„Ne volim plavu“, zajeca ona dok se tresla. „Ne volim... Ne
volim...“
On ustade i obgrli je. „Ne mora da bude plava“, šaputao je. „Ne
mora.“

136
 „Ne plava“, mumlala je ona. Nakon par trenutaka se umiri i njih
dvoje zajedno sedoše na klupu. Sedeli su tako zagrljeni, a Dominik se
svim silama trudio da ne zaplače.
„Dome“, reče ona, glasom koji u sebi nije imao ni trunku
malopređašnje potresenosti. „Nisam ti rekla. Otac me je posetio.“
Više nije mogao da se suzdrži. Stegao ju je jače kako ne bi podigla
glavu i videla mu suze. „Kada?“
„Prošle nedelje“, ponosno odvrati ona. „Baš smo se lepo ispričali.
Da li si znao da ide u Stari Dvor za par dana?“
„Rekao mi je.“ Zagrizao je usnu od muke.
„Kaže da će služiti kralju. Zar to nije divno Dome?“
„To je velika čast.“
„Naravno da jeste. Naravno da jeste. Baš sam ponosna.“
Nije mogao da progovori. Sada on sedi pored nje isto kao i otac
toliko godina pre njega, i ide u isti taj grad iz kojeg se ovaj nikada nije
vratio. On natera sebe da proguta bol i nasmeje se.
„Možda ga budem video ovih dana. Želiš li da mu nešto
prenesem?“
Ona mu ne odgovori neko vreme, a onda se odgurnu od njega i
podignu klupko poput pehara. „Reci mu da ću mu napraviti
najtopliju kapu na svetu. I rukavice ako hoće. Ali da mi pošalje nešto
za uzvrat.“
„Šta bi želela da ti pošalje?“
Pogled joj na sekund odluta na fontanu, a onda se ponovo vrati
na njega. „Hoću još ptičica.“
Izdrži još malo, proklet bio. „Dobićeš ih Kasi, obećavam“, reče on,
svim silama se trudeći da se ne raspadne u paramparčad. Srce mu se
slomilo u proteklih pet minuta više puta nego što je mogao da izbroji.
„Obećavam.“
„E, dobro onda“, zadovoljno će ona. „Idi sad, imam posla“,
dodade vragolasto.
On ustade i poljubi je u čelo. „Volim te. Vidimo se uskoro.“
„Nemoj da žuriš, trebaće mi par dana da napravim tu kapu.“
„Dogovoreno.“

137
 Malo pre severne kapije grada, prosjak je sedeo na ulici i tiho
molio za novac dok su ljudi prolazili pored žureći svojim poslom.
Neki su mu dali milostinju, a neki ga nisu ni pogledali, mada mu to i
nije toliko smetalo. Sedeo je na ivici puta, leđima naslonjen na zid
kuće i trudio se da se drži temelja iste, jer je put bio blatnjav, a kočije
su znale da zapljusnu vodu iz bare ne mareći za njega. Crna kapuljača
pokrivala mu je lice, a mršave ruke su držale posudu u kojoj je ležalo
par novčića. Sa vremena na vreme, počešao bi se po nosu.
„Mesta za lorda Fostera“, prodra se neko. Kapija je počela da se
otvara.
Ljudi se pomeriše u stranu. Dva konjanika u galopu proleteše
ulicom, pravo kroz kapiju. Prosjak ih isprati lenjim pogledom, a onda
izvadi novčiće iz posude, stavi ih u džep i polako ustade. Išao je
ulicom skoro neprimetno, lako se provlačeći kroz gomilu. Ipak, on
jeste bio vrlo mršav.
Stigao je na jedan mali trg i pokucao na vrata kuće, isto tako uske
i neprimetne kao i on sam. Čovek mu otvori vrata i pogleda ga.
Gledali su se par sekundi, a onda prosjak uđe u kuću ne rekavši ni
reč. Čovek stade na prag i pogleda na trg i ulicu, kao da pogledom
traži nekog, ili nešto. Zatim polako zatvori vrata, a debela reza
zaškripa kada dodirnu metal sa unutrašnje strane brave.
Par sati kasnije, lepo obučen gospodin uđe na vrata jedne od
gostionica luke Morskog Brda. Osmotrio je unutrašnjost krčme kao i
njene goste, a zatim prišao gostioničaru.
„Jednu času vina.“ Naslonio se na šank i pogledao oko sebe. Video
je kapetane, mornare, mlade momke koji traže brod kome bi se
pridružili, kao i dame sumnjivog morala koje su kružile svuda
unaokolo. Bio je visok, tako da je imao dobru preglednost.
Gostioničar mu dade času vina i nastavi da briše čaše.
„Reci mi...“, reče i otpi dug gutljaj, „ko od ovih kapetana ide za
Suze?“
Gostioničar pogleda u čoveka i slegnu ramenima.
Čovek se nasmeši i iz džepa izvadi dva bakrenjaka. Vrteo ih je
među prstima i smireno ponovio svoje pitanje. Gostioničar ga ponovo
pogleda, sada sa malo više interesovanja. „Pa, možda i znam, ali ne
mogu da se setim...“

138
 Ovaj otpi vino do kraja i gurnu novac ka njemu. „Seti se“, reče
mu tiho. U ruci se najednom pojavio sjajni srebrnjak.
„Vidiš onaj sto?“, upita gostioničar i pokaza ka ćošku, dok je
drugom rukom uzimao novčiće.
„Da.“
„E, oni ti mogu pomoći.“ Gledao je u srebrnjak, dok mu je iz očiju
izbijala jasno vidljiva pohlepa.
„Hvala mnogo“, zahvali se čovek nasmešeno, pritom vrativši treći
novčić u džep. Prišao je stolu, usput razmišljajući kako ne bi bilo
dobro da ikada više pije u ovoj gostionici.
„Dobro veče gospodo“, reče i sede pored njih. „Koliko sam
razumeo, neko od vas plovi za Suze.“
Kapetani se pogledaše, ali niko nije ništa rekao.
„Zanima me kada je sledeći prvi polazak, stvar je vrlo hitna.“
Jedan od njih se počeša po bradi, pa reče: „Ja krećem za sat
vremena, ali mi je brod pun. Prevozim stoku, građu i još par stvari,
ali mislim da bi mogao da napravim mesta za još jednog putnika, ako
bismo se dogovorili.“
„Naravno da ćemo se dogovoriti“, saglasi se čovek.
Kapetan zadovoljno protrlja ruke.
„Pare nisu problem“, dodade čovek i nasmeši se. Nastavili su da
piju narednih sat vremena, kapetani pivo od kog su se glasno smejali
i udarali jedni druge po leđima, a visoki čovek vino od kog se jedva
primetno smeškao i s vremena na vreme, češkao po nosu.

139
 „Ako izuzmemo Tegab, mesec igra jako važnu ulogu u mitologiji
Zapadnog kontinenta. Možda se baš zbog toga ovde ljudi više plaše
Noćenja nego na ostalim mestima.“

„Dan i noć“
– Harmond Treći

Zapadno Kraljevstvo,
negde zapadno od Velikog Sela

Glava 17

Sedeo je u svom šatoru i u tišini ispijao vino. Večeru je odavno

pojeo, a mač mu je bio uglačan do savršenstva. Sve je završio, ali bio
je tek na početku.
„Vajate...“, začu se tihi šapat.
Vajat Ripli odloži pehar, gledajući ka ulazu u šator. Napolju je
gorelo više vatri. Jedna je na njegov šator bacala senku žene. On izvi
obrvu.
„Vajate...“, začu se šapat ponovo.
„Ko je to?“, upita on glasno. Glas je bio ženski, što ga je još više
zbunilo. Nije bilo žena kilometrima unaokolo. Ali zna mi ime.
„Vajate, pomozi mi.“ Šapat je sada bio jači i stvarniji. Užasno ga
je podsećao na nečiji glas.
„Hana?“, upita tiho.
„Pomozi mi, molim te.“ Senka je polako bledela.
Vajat ustade i dohvati mač, pa pojuri napolje. Uznemireno je
pogledao unaokolo, ali ni traga od bilo kakve žene. Vojnici koji nisu
bili na straži mimo su spavali pored vatre ili u šatorima. Sve je bilo
kako treba.

140
 „Vajate...“, začu se šapat ponovo, ali sa primetnim bolom u glasu.
Okrenuo se ka šumi i video ženu u beloj haljini kako nestaje među
stablima.
„Stani“, povika. „Sačekaj“. Nije se okrenula. Potrčao je za njom.
Konji se probudiše i skeptično ga osmotriše, ali nijedan se nije
uplašio. Sa zanimanjem su posmatrali kako utrčava u šumu.
„Čekaj“, viknuo je. Odgovora nije bilo.
Šuma je bila neprirodno tiha i još vlažna od jutrošnje kiše.
Mesečevi zraci su se provlačili kroz grane stabala, osvetljavajući
zemlju, lišće, grančice... I tragove. Vajat kleknu i osmotri ih. Vodili
su dublje u šumu.
„Vajate, požuri“, začu se šapat ponovo, ovog puta tužno „Molim
te.“
Ustao je i, držeći mač u jednoj ruci, zakoračio putem tragova.
Nakon desetak metara, izašao je na malu prazninu među stablima
kroz čije je krošnje mesec osvetljavao ženu u beloj haljini. Stasom je
podsećala na Hanu Ripli, ali nije bio siguran.
„Hana?“, upita tiho.
„Gde si do sada?“, reče glas.
„Molim?“ Prišao joj je par koraka. „Zašto si bežala? I šta ti uopšte
tražiš ovde?“
Slab vetar poče da duva sa zapada.
„Tražim tebe, lorde Ripli.“ Nije bilo sumnje, glas je pripadao
njegovoj ženi.
Lorde Ripli? „Hana, šta se dešava? Pogledaj me pobogu.“
Vetar poče jače da duva, tihi glasovi kao da su se čuli svuda
unaokolo. „Vetar nosi šapat lorde Ripli“, reče žena. Haljina joj se
vijorila na mesečini.
„Šta?“, upita Vajat zbunjeno. „Gubim strpljenje ženo“, reče
besno i zakorači ka njoj. A onda je čuo.
Guuuuuul...
Naglo je stao, osluškujući šta vetar šapuće. Neko vreme se ništa
nije čulo, a onda...
Moguul.
Fatmoguuul. Fatmoguuuul...

141
 „Čuješ li glasove?“, upita žena tiho. Glas joj je postajao sve dublji
i dublji. „Vetar nosi šapat...“
„POGLEDAJ ME“, povika Vajat.
Žena se polako okrenu, ali ispod duge plave kose ležalo je lice
nakaze. Stvor se jezivo nasmeši. Vajat se trgnu i podiže mač, a stvor
se iskezi i mahnu mu kandžama.
Lord Ripli je stajao skamenjen, gledajući u nakazu ispred sebe.
Haljina je sa prednje strane bila krvava, a iz pocepanih rukava virile
su dlakave ruke.
„Pošao si negde, Vajate?“, upita stvor i krenu ka njemu. „Ideš u
lov na nekoga?“
Vajat ustuknu par koraka i zauze gard, ali nakon nekoliko
sekundi polako spusti mač i poče da se smeje.
Stvor, zbunjen novonastalom situacijom, takođe zastade. „Zašto
se smeješ?“, upita gnevno, naizgled uvređen čovekovim smehom.
Vajat se i dalje smejao. „Kako sam samo glup. Ovo mi se dešavalo
i ranije, čak i previše puta. Ja spavam, a ovo je košmar. Tek sad
vidim.“
„Ne vidiš ti ništa“, reče nakaza ljutito. „Imaš oči, ali ih ne koristiš.
A kada se bojiš onog što vidiš, misliš da spavaš.“ Stvor krenu ka
njemu. „Ne vidiš ti ništa.“
Vajat ga ravnodušno pogleda. „Dosta sam se plašio.“ Nije dizao
mač.
Stvor zamahnu kandžom, ali ga strela pogodi ispod ruke.
Neljudski vrisak se proširi šumom, a još par strela proleteše pored.
Stvor se okrenu i otrča u šumu, dok je Vajat skamenjeno stajao u
mestu.
„Lorde Ripli“, povika neko. „Lorde Ripli, da li ste povređeni?“
Nekoliko vojnika dotrča, gledajući više ka šumi nego ka njemu.
„Šta je to bilo?“, upita uplašeno jedan od vojnika, ne stariji od
dvadeset godina. Svi su i dalje bili na oprezu, a mesečeva svetlost je
sada obasjavala samo hladan čelik u njihovim rukama.
Ali Vajat nije progovarao, nemo gledajući ka stablima među
kojima je stvor nestao.
„Lorde?“, ponovi momak.

142
 „Ne znam“, prošaputa Vajat.
U tom trenutku dojahaše Ben Mentus i desetak vojnika. Bili su
naoružani, neki su nosili i baklje. Većini su oči bile napola zatvorene.
„Šta se to ovde dogodilo?“, upita Ben Mentus. Stari zapovednik
sjaha sa konja i priđe Vajatu. „Čoveče, šta se desilo, čuješ li šta te
pitam?“
Vajat Ripli je i dalje nemo gledao ka šumi.
„Naišli smo na njega, ser Mentuse“, reče vojnik. „Bili smo na
straži, a onda smo čuli neke zvukove. Prvo sam rekao da je samo
vetar, ali onda su postajali sve jači i razgovetniji, skoro kao reči. Kada
smo krenuli dublje u šumu da proverimo, naišli smo na lorda Riplija
i... nešto.“
„Nešto?“, ponovi ser Mentus. Dugogodišnji posao naučio ga je da
bude precizan i realan, jer strah i zbunjenost su najveći neprijatelji
vojnika. Posle oštrog čelika.
„Ne znam, izgledalo je... Ne znam.“
„Ja sam čuo ljudski krik sa stotinu metara, pa sam došao“, reče
ser Mentus. „A ti si video nešto sa deset i ne znaš šta si video?
Odlično.“
„Ser, stvarno ne znam, ono nije...“, zausti vojnik, pa pogleda u
druge, koji takođe nisu imali šta da kažu. Uzdahnuo je. „Ono nije bio
čovek.“
„Životinja?“
„Ne, stajalo je na dve noge ali... nije bio čovek.“
Ben Mentus zbunjeno pogleda Vajata, a onda ponovo u momka.
„Nego šta je bilo, vukodlak? Gul?“ Ser Mentus se glasno nasmeja.
„Ko zna, možda je bio i prokleti duraški babun.“
Vojnici su ćutke gledali ka zemlji, a ovi na konjima oprezno
osmatrali okolinu.
„Ser Mentuse, hoćete da pročešljamo malo po okolnoj šumi?“,
upita četni vođa.
„Nema potrebe“, reče Ben. „Idemo nazad.“
Vajat je i dalje gledao ka šumi.
„Nisam sanjao..

143
 Ben mu polako priđe i položi mu ruku na rame. „Sve je u redu
Vajate, nije ti ništa.“
„Bilo je stvarno“, reče lord ponovo. Pogledao je Bena u oči.
„Nisam sanjao.“
„Idemo, moraš da odmoriš. Pričaćemo ujutru.“ Vratili su se u
kamp, a vetar je polako prestajao da duva.
Rog se oglasi.
Vajat Ripli polako otvori umorne oči i ugleda par kožnih čizama.
Čizme mu priđoše za po korak.
„Jutro je lorde Ripli, vreme je da krenemo.“
Vajat se pridiže i podiže glavu. „Sanjao sam...“ Uhvatio se za
glavu i zatvorio oči. Glava ga je bolela kao da je bila naduvena, a misli
su mu zujale po mozgu kao roj pčela. „Počinjem da ludim Nestore.“
„Nisi sanjao. Stvarno se desilo“, reče ser Konors. „Srećom, sve je
dobro. Nadam se da ćeš nam posle doručka objasniti šta si tražio u
šumi u sred noći.“ Ser Nestor se okrenu i izađe iz šatora.
Dan je bio sunčan i vedar, ali misli lorda Vajata baš i nisu. Ubrzo
je smogao snage da izađe iz šatora, ali je odmah privukao poglede
svih vojnika u okolini i bi mu jasno kakvu grešku je napravio sinoć.
Čak i moji vojnici misle da sam lud. Ne mogu ovakav da zapovedam
ljudima, ubrzo me više niko neće slušati. Šetao se kroz kamp, ali kada
god bi prišao nekoj grupici vojnika oni bi naglo ućutali.
„Lorde Ripli“, reče jedan, a ostali stadoše mimo, ali Vajat samo
prođe pored.
„Lorde Ripli“, ponovi vojnik glasnije.
Vajat se nervozno okrenu. „Reci.“
„Bio sam sa vama sinoć, moja strela ga je oterala. Ja vam
verujem.“
Lord klimnu glavom. Bar neko.
„Vajate“, začu se iza njega.
Lord Ripli se okrenu i na ulazu u jedan od šatora vide Bena
Mentusa. Počinjemo.
„Ser Mentuse.“ Izgledao je obrijan i umiven, sređene kose i
odmornih očiju, totalna suprotnost Vajata Riplija.
„Lorde, hteli bismo da popričamo sa vama.“

144
 „Popričamo? A ko sve to?“ Ušao je u šator u kom su sedeli Nestor
Konors, Frederik Holt i još nekoliko vitezova.
„Hteli smo da popričamo o daljim planovima“, reče ser Nestor.
„Kao i o onom sinoć“, dodade Frederik Holt.
„Frederiče“, prekori ga Ben namršteno.
„Imate nešto da mi kažete ser Holte?“, upita Vajat ljutito.
„Ne, samo sam radoznao... Zašto ste lutali šumom u sred noći i
kakva su to stvorenja koja vas proganjaju.“ Mali smešak mu zaigra na
usnama.
„Slušaj, dečko“, reče Vajat i sede na stolicu. „To šta sam ja radio
u šumi u sred noći se tebe uopšte ne tiče.“
„A stvorenje?“, ponovi ser Holt. „Da li je imalo rogove i kopita?“
Smešak mu se jasno ocrtavao na usnama. „Možda ste ga pomešali sa
jelenom.“
„Frederiče“, ponovi glasnije Ben Mentus.
Lord Vajat se nasmeja. „Možda i jesam, ko će ga znati.“ Nakon
par sekundi smejanja ozbiljno je pogledao u ser Holta.
„Vajate, nije tako mislio“, poče ser Mentus.
„Ne ne, možda je u pravu. Ser Holte, budite ljubazni pa idite do
šume i proverite tragove.“ Svi zanemeše, a Frederik Holt se naglo
uozbilji.
„Lorde Ripli, zar ne mislite...“
„Napolje iz šatora“, reče Vajat mirnim glasom.
Frederik pogleda u Bena, pa u ser Konorsa, ali nijedan ga nije
gledao blagonaklono. Ser Holt polako ustade i izađe napolje.
„Ima li još neko neku dovitljivu opasku?“, upita Vajat strpljivo.
Svi su ćutali.
„U redu, sad kada smo završili sa tim, da pređemo na bitne
stvari.“ Raširio je mapu preko stola. „Idemo dalje na zapad.“
„Dokle?“, upita jedan od vitezova.
„Dokle god ih ne nađemo. Zato smo i došli, zar ne?“
Svi se saglasiše.
„Odlično. Krećemo za sat vremena“, naredi Vajat.

145
 „To je rešeno, ali stvarno želimo da znamo više o onome od
sinoć“, reče Ben Mentus. „Onaj mali od sinoć je nešto trabunjao o
nekakvom stvoru, bogova mi nisam video da neko toliko zaludi.
Želim to da čujem od tebe.“
„Šta želiš da čuješ, da ono nije bio čovek? Nije. Video sam mu lice
i odgovorno tvrdim da nije.“
„Nego šta je?“, upita neko.
„Ne znam. Ali čovek nije. Menjalo je glas po volji, imalo je kandže
i odvratno dlakavo lice... a u šumu je otrčalo na sve četiri.“
Svi su ćutali. Razmeniše poglede, ali niko nije ništa rekao.
„Znam, mislite da sam lud, ali od danas dupliram straže. Niko ne
sme da napusti kamp, pa makar mu se učinilo da vidi ćup sa zlatom
kod obližnjeg drveta.“
„A šta se tebi učinilo Vajate?“, upita Nestor.
Vajat ga pogleda. Nije to što misliš Nestore.
„Nije mi se ništa učinilo, već sam čuo glasove.“
„Kakve glasove?“, upita jedan od vitezova.
„Kao glasno šaputanje“, objasni Vajat. „Ovi sa straže će vam
potvrditi, ono nije bio samo vetar. Zvučalo je kao reči.“
„Koje reči?“, upita Ben.
„Nisam siguran, ali čini mi se da je reč bila „tmogul“, šta god to
značilo.“
Pogledali su se međusobno i svi slegnuli ramenima.
„Tmogul?“, upita Ben tiho.
„Da Bene, tmogul, fatomul, tako nešto.“ Ustao je sa stolice
očigledno iznerviran. „Dosta je bilo priče, rekao sam vam nova
naređenja, a sad se spremajte za polazak.“
Sat vremena kasnije, kamp je bio očišćen, a tovar spakovan.
„Ugasite sve vatre koje su ostale“, reče četni vođa. „Taljige u
sredinu kolone.“
Posedali su na konje i polako krenuli na zapad. Šuma je svakim
pređenim kilometrom postajala sve gušća. Ubrzo su ušli u dolinu čije
su blage padine bile obrasle šumom. Jesen je dobrano odmakla i lišće
je sve više opadalo, a zelenilo krošnji se povlačilo pred tamnim
jesenjim bojama.

146
 „Znaš li kuda idemo?“, upita ser Konors kada dojaha na čelo
kolone. Sunce se skoro popelo na svoju najvišu tačku.
„Na zapad, pa gde stignemo.“
Nestor je ćutao. Vajat ga pogleda sa smeškom. „Imaš neki bolji
plan, rođače?“
„Što je najgore, nemam. Ali nadao sam se da ti imaš.“ Kolona se
otegla na par stotina metara.
„Imam ja plan, ne brini se za to. Samo ne znam gde ćemo ga
sprovesti u delo.“
„Misliš, gde ćemo ih naći?“ Nestor se okrenu i osmotri kolonu.
„Ljudi bi voleli da znaju kuda idu. I zar stvarno misliš da su ovoliko
zapadno? Skoro smo dvadeset kilometara udaljeni od Velikog Sela.“
„Da su bliže, do sad bismo ih već pronašli. A imam i još jedan
pokazatelj.“ Vajat krajičkom oka pogleda ka šumi sa leve strane,
ravnodušno nastavljajući da jaše. „Da li si primetio da se nešto kreće
uporedo sa nama?“
Ser Konors se okrenu i pogleda ka krošnjama. „Ne vidim ništa.“
„Ni ja sada, ali sa vremena na vreme mi se učini kao da se nešto
kreće među stablima. A Frederik nije, eno ga iza sa Benom.“
Obojica se nasmejaše i nastaviše da jašu u tišini.
Nakon pola sata jahanja stigli su u predeo gde su se dolina i šuma
zajedno sužavali. Prolaz je bio širok taman da pet jahača mogu da
prođe u isto vreme. Sunce je zašlo iza oblaka, a kolona je postajala
sve kraća.
„Kako ti se čini ovo Vajate?“, radoznalo će Ben kada su stali sa
strane.
„Šta?“, upita Vajat. Gledao je u vojnike koji su prolazili pored i
nakašljao se kada je Frederik Holt projahao na svom konju.
„Pa celokupna situacija. Šuma postaje sve gušća, a svetlost sve
slabija. Ni ptice se ne čuju.“
„Čini mi se da smo nabasali na nešto interesantno, čim se takve
stvari dešavaju.“ Rog prethodnice se oglasi stotinu metara zapadnije.
„Vidiš“, reče Vajat i podbode konja. Zagalopirali su pored kolone, da
bi posle stotinak metara naišli na ser Nestora koji je jahao nazad.
„Šta je bilo?“, upita Ben.

147
 „Selo“, odgovori Nestor.
„Selo?“, ponovi iznenađeno ser Mentus. „Ovde?“ Okrenuo se ka
lordu Ripliju, vidno uznemiren. „Vajate, znaš da ovde nema nikakvog
sela. Ili bar ne bi trebalo da ga bude.“
„Ne bi trebalo“, složi se Vajat, „ali izgleda da ova šuma krije razna
iznenađenja.“ Nasmešio se, naizgled zadovoljan. „Pa, šta kažete da
malo istražimo ovo misteriozno selo?“
Mekani travnati tepih ubrzo je zamenjen utabanom zemljom, a
obrisi puta postepeno su se ocrtavali među drvećem. Jahali su polako
i oprezno.
„Pustite mene da pričam“, reče Ben Mentus. „Imam iskustva u
ovome.“
„U pronalaženju skrovitih sela u sred nedođije?“, upita kroz
osmeh ser Nestor.
„U pregovorima i ispitivanju“, odvrati vitez.
Ujahali su u malu varoš, opkoljenu šumom sa svih strana.
Put je išao po sredini, a kućice su bile načičkane jedna uz drugu,
sa obe strane puta.
„Pitanje je sa kime ćeš da pregovaraš“, reče lord Ripli. „Ovde
izgleda nema žive duše.“
Stigli su do trga na centru varoši iz kojeg su se račvale dve
sporedne uličice. A u ograđenoj sredini, statua malog čovečuljka.
Vešto isklesan, sedeo je na kamenom panju i zamišljeno gledao u
šumu.
„Interesantno“, reče Vajat.
Ostatak vojnika polako se skupio na gomilu i u tišini većao gde
su ovo kod đavola došli.
„Šta misliš, ko živi ovde?“, upita Ben.
„Pojma nemam, ali izgleda kao da su skoro otišli“, reče Vajat.
„Kuće nisu obrasle u mahovinu i drugo bilje, a i trava je uredno
pokošena. Čak mi se čini i da...“
Veseli zvižduk ga prekinu u pola rečenice. Svi se okrenuše ka
uličici koja je vodila na jug. Videli su čoveka koji je zamišljeno
pevušio neku pesmicu, noseći zeca u jednoj ruci... A onda ih je video.
Bacio je zeca na zemlju i dao se u beg među stablima.

148
 „Hvatajte ga“, reče Vajat mimo. Nakon par minuta, čovek je
dovučen pred lorda Riplija.
„Molim vas, pustite me“, zavapi čovek. „Ko ste vi uopšte?“
„Pustite ga“, naredi Vajat. Čovek se ispravi i otrese prašinu sa
sebe, uplašeno gledajući u vojnike. Vajat se nakašlja. „Ja sam Vajat
Ripli, lord Severne Luke. Ovo su moji ljudi, a ovo je moja zemlja. Ko
si ti?“
Čovek je par sekundi diskretno gledao oko sebe, skoro kao da
broji vojnike. A onda je pogledao u lorda Riplija.
„Ja? Ja sam Džek, trgovac kožama iz Gorskog Grada“, reče uz
jedva primetan smešak.

149
 „Tvrdimo da smo napredna vrsta, da stremimo ka kulturi i da
ostavljamo svoju ratničku prirodu iza nas. A istina ne može biti dalje
od toga. Nikada nije bilo potrebno manje vremena da se od civila
napravi vojnik. Usavršili smo ratovanje, učvrstili ga u samu srž onoga
što jesmo. Samo uđite u Sirotište i pitajte bilo koje dete šta želi da
postane kad poraste. Na svaki pomen imena nekog velikog mudraca ili
učenjaka čućete stotinu ‘Harbadin Veliki’ ‘Helio Osvajač’ ili ‘Dorijan
Mejnard’...“

„Ratni Zapisi, prolog“

Zapadno Kraljevstvo,
Arka

Glava 18

„Prosto je neverovatno šta sve čovek nađe kada traži nešto

drugo.“
„Hmm?“, upita devojka odsutno.
„Pogledaj ovo“, reče starac. U rukama je držao knjigu. Izgledala
je veoma staro.
„Šta je to?“, upita devojka nezaiteresovano. I dalje je preturala
po policama.
Abelard se pridiže i otrese prašinu sa iskrzanih korica. „Nisam
video ovo knjigu preko dvadeset godina. A obožavao sam da je čitam.“
„Šta mi to znači?“, reče devojka ravnodušno. „Nemam ono što
želim...“
Vrata se otvoriše i mladi momak se ušeta u biblioteku. Izgledao
je neraspoloženo.
„O, došao si u pravi čas“, zadovoljno će Abelard. „Sedi, taman sam
se spremao da Sofiji ispričam priču iz ove knjige.“

150
 „Pričaj“, reče momak tiho, „slušam.“ Izašao je na balkon i duboko
udahnuo. Biblioteka se nalazila na drugom spratu starog zamka,
predviđenog za smeštaj gostiju. Imao je devet soba od kojih su tri bile
dostojne člana kraljevske porodice. Pogled sa balkona pružao se
preko jezera u nedogled.
„Da li je sve u redu?“, upita Abelard.
„Da“, odgovori momak, „samo sam malo umoran.“
Devojka sumnjičavo pogleda u starca, koji slegnu ramenima.
„Elem“, započe starac „knjiga je puna kratkih, ali veoma mudrih
priča. Da li sam vam ikada pričao priču o dva seljaka?“
„Ne“, reče devojka. Pogledala je momka na balkonu, koji je i dalje
gledao u daljinu.
„Pa ovako. Nekada davno, živela su dva seljaka. Tačnije, bili su
komšije. Jedan je bio običan zemljoradnik i živeo je skromnim i
mirnim životom. Noću nije zaključavao ni vrata ni prozore, ali je
mimo spavao. Drugi je bio zemljoposednik i imao je dosta zlatnika
sakrivenih po kući. Stalno je proveravao da li su mu novci na mestu
i zaključavao je i vrata i prozore debelim rezama. Jednog dana uzeo
je kovčeg sa zlatom i dao ga je svom komšiji. Ovaj ga je prihvatio
oberučke i bio je veoma srećan zato što je dobio ono što je želeo. Ceo
dan mu je prošao u zabavi, nije radio na svojoj njivi, niti mario za
stoku. Noć je prošla, a kada je jutro svanulo neko je zakucao
zemljoposedniku na vrata. Kada je otvorio, video je svog komšiju sa
onim istim kovčegom zlata. Kada ga je pitao zašto mu ga vraća, seljak
je odgovorio: „Noćas nisam spavao, stalno sam proveravao svoj
kovčeg i da li su vrata zaključana. Hoću svoj miran san nazad.“ Starac
nasmešeno pogleda u knjigu.
I momak i devojka su ćutali.
Napokon starac reče devojci. „Možda nemaš ono što želiš, ali
možda imaš upravo ono što ti treba.“
Na to se momak okrenu i pođe ka vratima.
„Da li si siguran da je sve u redu, mlada ražo?“, upita starac
smireno.
„Da“, reče momak nervozno. „Sve je sjajno.“
Starac nemo klimnu glavom i nastavi da lista knjigu.

151
 Devojka ustade i krenu za momkom. Sustigla ga je u hodniku,
dok je stajao glave naslonjene uza zid. Polako mu je prišla i položila
mu ruku na rame.
„Pusti me Sofi“, reče momak tiho.
„Znaš da ne možeš da ga lažeš“, opomenu ga devojka. „Ne njega.“
„Baš me briga šta on misli“, priznade momak.
„Nemoj tako. Ipak je...“
„Znam“, brecnu se momak. „On je najmudriji, najpametniji,
najprosvetljeniji. To mi ništa ne pomaže.“
„A što ga ne pitaš za savet?“, reče devojka. „Meni je pomogao
mnogo puta.“
Momak se nasmeja, a onda dodade: „Zašto? Verovatno bi mi
samo rekao nešto poput „tvoj put je samo tvoj“, ili „odgovor leži
duboko u tebi“.“
Plavokosa devojka je ćutala. Naslonila se na zid pored njega i
duboko uzdahnula. „Nekad stvarno znaš da budeš naporan...“
„Šta bi tek rekla da me znaš duže od tri meseca“, reče momak
šaljivim glasom.
„I to je dovoljno da znam da si dobar čovek.“ Ona se stidljivo
nasmeši. „Ništa ti ne fali, Seme Ripli.“
On joj uzvrati osmehom.
Izašli su ispred zamka, u čijem dvorištu se nalazio vrt pun cveća.
Devojka ubra jedan cvet, pa pogleda u nebo. Oblaci, pomisli Sofi.
„Kiša će.“
„Vrlo moguće“, reče momak. Izašli su iz dvorišta na trg koji je
vodio ka luci. Na centru trga nalazila se statua starca u dugačkoj
odori, prikazujući ga kako gladi bradu i gleda u daljinu. Bog
mudrosti.
„’Oćemo li do jezera?“, upita momak.
„Ionako nemamo pametnija posla“, reče devojka veselo. Krenuli
su niz ulicu, prolazeći tačno pored Hrama mudrosti. U travnatom
dvorištu hrama desetak učenika je sedelo i u tišini meditiralo. Jedan
od sveštenika izađe kroz kapiju i priđe im. „Sofi, znaš li gde je otac
Abelard?“, upita, nakon čega se okrenuo ka momku i blago se
naklonio. „Lorde Ripli.“

152
 „U biblioteci“, odgovori devojka. „Našao je neku staru knjigu koja
ga je totalno zaludela“, dodade.
„Zaludela?“, ponovi sveštenik upitno, pritom izvivši obrvu.
„Htela sam reći, opčinila“, ispravi se devojka uz podli smešak.
Čovek zakoluta očima i pođe ka biblioteci.
„Šta li je on pronašao u čorbi jutros?“, upita momak mrzovoljno.
„Takav ti je on“, blago će Sofi. „Čudan čovek.“ Momak nastavi da
hoda, a ona ubra i omirisa cvet i krenu za njim.
„Znaš, jednog dana želim da budem u kraljevoj gardi“, reče Sem
zamišljeno.
„I ja isto“, odgovori ona dok je čupkala latice sa cveta.
Momak se okrenu, vidno uvređen. „Ti misliš da se ja šalim.“
Sada su već stigli do obale jezera, uz koju je jedna velika ulica išla
po kilometar na svaku stranu od mesta na kojem su se njih dvoje
nalazili. Ljudi su sedeli na klupicama, neki su pecali, a neki
popravljali čamce. U daljini se čuo prodavac slatkiša.
„Petoro mi, ne“, zbunjeno će ona. „Verujem ti Seme, ali veruj i ti
meni kada kažem da i ja želim to isto.“
„Sofi, kako si to mislila da izvedeš?“
„Ne moram valjda da te učim da kraljeva garda čini šesnaest
vitezova, od kojih su pola sveštenici nekog od velikih Petoro, osim
boginje strasti. Dvoje od tih šesnaest su sveštenici boga mudrosti.
Želim da jednog dana toliko ovladam tom veštinom i shvatim Njegov
put da mogu da branim kralja i ponosno stojim iza njega u Elodovoj
dvorani.“
„Znam, ali mislio sam...“ On najednom zaćuta.
„Šta?“, prasnu ona ljutito. „Nijedna žena nikada nije bila vitez
kraljeve garde, je l’ to?“ Ona frknu i ubrza korak. „To je veoma glupo
ako mene pitaš.“
„Sofi.“ Sustigao ju je i uhvatio za ruku. Ona ga pogleda suznim
očima.
„Jako ružno od tebe, Seme Ripli. Kako možeš da mi tako
omalovažavaš snove?“
„Nisam tako mislio.“ Osmehnuo se i uhvatio je i za drugu ruku.
„Jako bih voleo da jednog dana zajedno stojimo pored kralja, da

153
delimo tu čast i da se borimo protiv svake opasnosti, rame uz rame.
Veruj mi, to je istina.“
Sofi se zagleda u njegove oči i namršteno se napući, ali osmeh joj
ipak zaigra na uglovima usana. „Znam da jeste. Vidim da govoriš
iskreno.“
„Čitaš me ko Abelard“, pobuni se on uz osmeh. „Ne volim kad mi
vršljaš po glavi.“
„Zašto, plašiš se da ne otkrijem nešto“, zaverenički će ona, a onda
mu namignu i krenu ispred njega. „Hajde, viteže, počastićeš me
pitom od jabuka da se iskupiš.“
„Baš sam hteo to da predlož...“ On odmahnu glavom. „Prokleta
bila devojko“, dodade nasmejano i krenu za njom.
Vrata biblioteke se otvoriše i sveštenik uđe brzim korakom.
Abelard je sedeo na podu i listao svoju knjigu. Zastao je kada mu je
ovaj prišao.
„Oče.“
„, reče sveštenik.
„Problem, Isače?“, upita sveštenik ne dižući glavu. Nastavio je da
lista, samo malo brže.
„Možda“, odgovori Isak.
„A ako jeste?“
„Velik“, reče sveštenik.
Otac Abelard zatvori knjigu i uzdahnu. Polako se pridigao i
otresao prašinu sa odore. „Potreban sam im odmah?“, upita smireno.
„Počinju za deset minuta.“
Stari sveštenik klimnu glavom. Dok su izlazili iz biblioteke u
daljini se začu truba.
„Ko je sve pozvan?“, upita Abelard dok su silazili niz stepenice.
„Vi, ser Luton, svi okolni lordovi, kao i šaman. Jo Kone.“
„Hmm, mora da je ozbiljno kada ser Smols dolazi u tako kratkom
roku“, reče Abelard uz jedva primetan smešak. Isak se nije ni
potrudio da prikrije osmeh.
„Biraj trenutke kada i pred kime ćeš se smejati, dragi prijatelju“,
reče Abelard. Isak se uozbilji i klimnu glavom.

154
 Izašli su iz starog zamka i krenuli ka novom, većem, koji je bio
sedište lorda grada. Polako su pešačili ulicama, dok su pored njih
naizmenično projahavali vojnici. U vazduhu se mogla naslutiti blaga
nervoza. Ulica je išla paralelno sa onom koja ide uz jezero, a na svakih
tridesetak metara druga ulica je sekla tu pod pravim uglom, vodeći
pravo ka vodi. Ubrzo su stigli do Zvezdane kule, koja se nalazila sa
njihove leve strane. Usporili su hod i po ko zna koji put bacili pogled
na najvišu građevinu u kraljevstvu. Kula koja je bila sagrađena još
pre dvesta godina kada je materijala bilo u izobilju bila je visoka skoro
stotinu metara. Zamišljena je kao kula motrilja, a u međuvremenu je
dobila još par upotrebnih svrha, kako su se vremenom sobe kule
punile raznim učenjacima, sveštenicima, vitezovima i golubarima.
Trenutno, samo dve od četrnaest prostorija bile su prazne.
Kroz par minuta stigli su ispred zamka, u istom trenutku kada je
lord Smols pristigao sa nekoliko desetina svojih vojnika. Oniži čovek
je zaustavio konja i počeo mentalno da se sprema za predstojeći
zadatak. Silaženje s’ konja.
Nekoliko vojnika je prišlo da mu pomogne. Imao je sto
sedamdeset centimetara i sto trideset kila. Isak zastade u želji da vidi
ishod mučenja više od pet vojnika, ali ga Abelard opomenu i nastaviše
da pešače. U dvorištu zamka povorke sa barjacima su mirno čekale
svoje lordove da se vrate i da im kažu o čemu se radi.
Nisu svi tu, primeti Abelard dok je razgledao barjake. Popeli su se
na prvi sprat i ušli u malu dvoranu u kojoj se već vodila žustra
rasprava. Par ljudi je sedelo za stolom i vikalo, mahalo rukama, a
kako se učinilo Abelardu, pojma nisu imali o čemu se radi. Tada
pristigoše i dva šamana, od kojih jedan mirno sede za sto i bez
mešanja poče da sluša raspravu. To je trajalo par minuta sve dok
udarac metala o kamen ne odjeknu dvoranom, na šta svi zaćutaše.
Najavljivač se nakašlja. „Ledi Astrid Delaver, zapovednik i čuvar
Arke.“
Druga vrata se otvoriše i u prostoriju kroči žena u lakom oklopu
i sa četvorobojnim plaštom na leđima. Plava kosa joj je bila zavezana
u punđu, a hod i izraz lica zračili su odlučnošću. Mač joj je bio okačen
za pojas. Laganim korakom pratila su je dva viteza, dva zapovednika
kraljevih legija.

155
 Prišla je stolu i osmotrila gomilu. Nakon par sekundi reče: „Svi
koji nisu pozvani neka napuste prostoriju.“
Poslužitelji odložiše bokale na sto i zaputiše se ka vratima. Za
njima su krenuli i mnogobrojni savetnici lordova, Isak, kao i jedan od
šamana. Čuvari zatvoriše vrata sa spoljne strane dvorane i u prostoriji
ostade samo osam osoba.
„Hvala vam što ste svi došli u dogovoreno vreme“, reče ledi
Delaver i sede na čelo stola. Vrata dvorane se otvoriše i ser Smols
zadihano ubaulja u salu.
„Dobro, skoro svi“, dodade ona. Pogledom je ispratila ser Smolsa
dok je išao ka svojoj stolici. Bio je nizak i debeo, a kosa mu se sve više
povlačila sa glave. Kada je napokon seo, ona nastavi. „Ovo što vam
budem rekla ne sme da napusti ovu dvoranu. Bar ne još uvek.“
„Gde su ostali?“, prekide je ser Holovej.
„Molim?“, upita ledi Delaver, nimalo zadovoljna ovom upadicom.
Primetivši to, ser Arči Holovej preformulisa pitanje. „Izvinjavam
se što vas prekidam, ali gde su Crni Vuk i lord Harbek?“ Još jednom
je pogledao po sobi, a onda dodao: „A ne vidim ni ser Džona
Blekvuda.“
Astrid Delaver ga pogleda, a onda odmahnu glavom i nakašlja se.
„Ser Gerionu i lordu Harbeku treba dobrih devet sati jahanja do ovde,
a ser Blekvudu duplo toliko. Nemamo toliko vremena. Ako već budu
dolazili, doći će sa vojskom.“
Svi zaćutaše na trenutak. Ljudi za stolom razmenjivali su
poglede, ali ledi Delaver je gledala samo u oca Abelarda. On joj
uzvrati pogled, gledajući je mirno i staloženo.
„Vojskom?“, reče napokon ser Smols. „Šta će im vojska?“ Počeo
je nervozno da se smejulji, dok se vrpoljio po stolici i gledao u ostale
za stolom. „Nisu valjda sivi pacovi? To je nemoguće. Znate, oni su...
Ha, ha, pa to je nemoguće.“ Počeo je da se znoji.
„Nisu pacovi“, reče ser Luton. „Kao što svi već znate, na vrhu
Zvezdane kule se nalazi ono sokoćalo.“ Pogledao je prisutne, koji su
ga gledali zbunjeno. „Čekajte, nemojte mi reći da ne znate o čemu
pričam.“
Ser Holovej i ser Smols slegnuše ramenima, a šaman okrenu
glavu. On nije hteo da ima ništa sa tim novotarijama sa istoka.

156
 Napokon, Abelard progovori tihim, ali rečitim glasom: „Ser
Luton misli na sočivo koje je poslato iz Starog Dvora.“
Svi su i dalje ćutali.
„Ono duguljasto za zvezde i te bakrače“, reče ser Smols. „Znam
za to.“
„Istina je“, nastavi Abelard, „poslali su nam to sočivo iz
Sveučilišta, da bi bolje upoznali zvezde i nebeske pojave iznad nas.“
„Što i radimo... noću“, reče ser Luton. „Preko dana osmatramo
okolinu i hvala bogovima, svaki dan vidimo iste stvari. Ali ne i jutros.“
Astrid Delaver ustade sa stolice i priđe mapi koja je stajala na
zidu. „Flota jezerske zemlje je primećena dvadesetak kilometara
severno od Čuvar-kapije. Prokleto sočivo radi savršeno, udaljeni su
bar devedeset kilometara. Neće stići ovde pre jutra.“
„Pa dobro, kakve veze ima?“, reče nervozno ser Smols. „Mi nismo
u ratu sa njima... zar ne?“
„Nismo“, odgovori ser Luton, „bar ne više. Ali u toj gomili ima
dobrih dvadeset brodova i to velikih.“ Počešao se po čelu i pogledao
u mapu. „Gde bi drugde išli nego ovde?“
„Ne verujem...“, reče ser Holovej.
„A šta ako idu?“, upita Abelard smireno. Gledao je u ledi Astrid.
„Pa šta i ako idu?“, odgovori ser Arči. „Možda je neka
diplomatska poseta?“
„Diplomatska poseta u pratnji šest hiljada vojnika i dvadeset
ratnih galija? Ne bih rekao...“ Ser Luton pogleda u ledi Delaver. „Šta
nam je činiti?“
„Tvoja dužnost kao zapovednika straže je jasna. Hoću da svi
vojnici budu spremni da reaguju u slučaju da dođe do borbe. Ali učini
da to izgleda kao vežba pripravnosti, ne želim da se panika proširi
gradom. Brodovi su trenutno neprimetni golom oku, a biće mrak
kada budu bili bliže, tako da bar narod neće praviti probleme.“
„A kada dođu?“, upita ser Smols. „Zidovi oko luke su debeli, zar
ne? Neće ući u grad?“ Debele usne su mu podrhtavale. „A da
mobilizujemo legije?“, dodade panično.
„Nećemo sad o tome. Postoji bezbroj mogućnosti, ali za sada je
najvažnije da se grupišemo i napravimo plan.“

157
 „Bilo bi malo glupo kada bi stvarno bila u pitanju diplomatska
poseta, a mi ih dočekamo sa vojskom na kapiji“, primeti ser Holovej.
„Bolje to nego da nije, a mi ih dočekamo raširenih ruku“, reče
Abelard.
Svi se ćutke saglasiše sa ovom izjavom. Ser Luton ustade i poče
zamišljeno da se šeta po dvorani. Bio je relativno mlad u odnosu na
poziciju koju je imao. Tek trideset i tri godine, a već zapovednik
gradske straže.
„A kako stojimo sa brodovima?“, upita ser Holovej.
„Svih sedam brodova su u plovnom stanju“, odgovori ser Luton.
„Trebalo bi da oformimo posadu...“
„Sklonite brodove“, reče Abelard mimo.
„Molim?“, upita zbunjeno ser Džejms Luton. Pogledao je u Astrid
ne bi li dobio kakvu ideju o čemu se ovde radi.
„Jednostavno je. Pustite ih da uđu u luku.“
„Ne, ne, ne, to je neprihvatljivo“, zaječa ser Smols. „Ako nisu tu
zbog diplomatije, onda se to neće dobro završiti.“ Osvrtao se i pritom
lomio kratke i debele prste na rukama. „Nikako...“
„Dosta“, reče ledi Delaver. „Pusti ga da završi.“
„Ako nas napadnu“, nastavi Abelard, „onda ćemo se braniti
napadom sa leđa. Logično. Ali ako se iskrcaju pod nekim drugim
izgovorom, ja ću popričati sa njihovim kapetanom.“
Astrid je potvrdno klimnula glavom kada im se pogledi susretoše.
„I šta onda?“, upita ser Smols, i dalje vidno nervozan.
„Onda?“ Abelard se prijateljski nasmeja. „Onda ćemo znati zašto
su zaista ovde.“

158
 „Na krajnjem severu kontinenta, sakriven iza hiljadu kilometara
pustinje i ništavila, leži grad država. Ljudi koji su ga posetili kažu da
tamo svi žive u miru i ljubavi. Da nema gladi, rata, čak ni smrti izuzev
one prirodnim putem. Teško je zamisliti takvo mesto u ovom svetu bede
i stradanja...“

„Od severa do juga“,

Alisa Foster

Zapadno Kraljevstvo,
negde zapadno od Kraljevog Vida

Glava 19

Konjanici su jahali uzanim zemljanim putićem, brzo zalazeći u

sve gušću šumu. Niko nije ništa progovarao, čuo se samo zvuk kopita
kako tupo odjekuje kroz noć. Vazduh je bio hladan i svi su drhtali, a
po izrazu lica videlo se da su premoreni. Jahač na čelu je nosio baklju,
ali i ona se već polako gasila, ostavljajući ih u šumi koja je sada bila
gotovo neprohodna. Ali vođa je znao kuda jašu.
Ubrzo su projahali kroz prolaz od vinove loze, koji je vodio u
čistinu među stablima. Dve tuce šatora, nekoliko vatri sa kazanima u
kojima se krčkala čorba i par konja koji su mimo spavali. I ljudi.
Radoznali ljudi.
Predvodnik kolone sjaha sa konja i predade ga jednom od
momaka koji su pritrčali. Imao je gustu plavu kosu koja kao da je
sijala na mesečini. Bio je vojničkog držanja, mada se to jedva
primećivalo jer je, naizgled ponesen gnevom, bacio šlem preko
ugaženog logorskog putića. Zatim je pljunuo i nakon par koraka ušao
u svoj šator.

159
 Drugi jahači su polako pristizali u kamp. Momak pritrča jednom
od jahača na početku kolone.
„Jeste li uspeli?“, upita dok je ovaj silazio sa konja.
„Da“, odgovori čovek mrzovoljno.
„Šta nije u redu?“, upita momak dok je uzimao uzde. Lagano je
pomazio konja po glavi i nakon par sekundi, pogledao ka jahaču. „Pa,
Rupe, šta se dešava?“
U tom trenutku u kamp pristiže dvadesetak konja praznog sedla
i par vojnika koji su dojahali iza njih. Konji su bili natovareni
zalihama, ali to nisu bili tovarni konji.
Momak je zbunjeno gledao ka životinjama i, ne skrećući pogled,
tiho upitao: „Ruperte, zašto ovi konji nemaju jahače?“ Ali već je znao
odgovor na to pitanje. „Ruperte?“, upita još tiše. Oči su mu zasuzile.
„On je lud“, reče Rupert ljutito, a onda se okrenu i odluta u masu.
Momak je ostao da stoji sam. Konj ga liznu po obrazu i frknu.
Nije mu se svideo ukus suza.
Noć je protekla tiho, a ljudi su uglavnom spavali. Niko nije imao
snage za svađu ili dranje, čak ni za žaljenje. Neki su ležali poređani
oko vatre, a neki u šatorima, dobro zavijeni u vunenu ćebad. Ali jutro
nije bilo tako mimo.
Dervin Leveret se naglo probudi i, kao i uvek u tim situacijama,
brzo ustade i pogleda oko sebe. Zastao je na trenutak, pokušavajući
da shvati šta ga je probudilo. Šator je bio netaknut, a trube se nisu
oglašavale. Dobro je, pomisli, samo košmar. „Lezi spavaj“, reče sam
sebi i obrisa krmeljive oči. A onda se seti da je plakao. I zašto je
plakao.
Još jedan glasan udarac se začu spolja. Dervin se trgnu i polako
razmaknu platno sa ulaza u šator. Kod centralne vatre, koja je sada
jedva tinjala, stajao je čovek sa mačem u jednoj i šerpom u drugoj
ruci. Ljudi su polako počeli da izlaze iz šatora, ne bi li videli o čemu
se radi. Kada se pedesetak ljudi skupilo oko njega, čovek baci šerpu i
vrati mač u korice. Popeo se na panj i odlučno pogledao u ljude.
„Sedite, braćo“, reče Grem. „Hteo bih da popričam sa vama.“
Sve više ljudi je prilazilo, a među njima i sam Dervin. Seo je na
oboreno deblo i osmotrio gomilu.

160
 Obični vojnici, pomisli on. I kuvari. Radoznale uši.
„Verovatno znate o čemu se radi“, reče glasno govornik. Na glavi
je imao šlem sa perjanicom, znak oficira kraljevske legije. Dug plašt
mu se spuštao niz leđa, delimično prikrivajući mač koji je visio o
pojasu. „Pričam o jučerašnjoj ludosti. O jučerašnjem glupom,
nesmotrenom i neodgovornom potezu našeg vođe.“ Napravio je
kiselu grimasu pri izgovaranju te poslednje reči.
Neki su klimali glavom u znak podrške, praveći opaske i
dobacivajući. Ali i dosta njih nije. Dervin je i dalje gledao masu, kada
neko sede pored njega.
„Oćeš malo?“, upita ga Rupert, nudeći mu čuturu sa vinom.
„Valja se.“
Dervin nije pio, ali se naterao da uzme gutljaj ili dva. Neki od onih
koji se nisu vratili su mu ipak bili dobri prijatelji.
„Dosta je više bilo“, pričao je oficir u centru gomile.
„O čemu on to priča Rupe?“, upita Dervin.
Rupert pljunu na zemlju i otpi još malo vina. Zatvorio je čuturu i
obrisao znoj sa čela. „O jučerašnjem danu.“
„Sinoć nisi stigao da mi ispričaš, mogao bi sada“, reče Dervin.
„Mogao bih...“, potvrdi Rup. „Mada čućeš već od nekoga.“
„Hoću tvoju verziju. Njoj najviše verujem.“
Rupert uzdahnu i pogleda oficira koji je i dalje pričao. Sa
vremena na vreme bi stegnuo pesnicu i gnevno mahnuo ka gomili,
što je izazivalo ovacije. „Klipan“, reče Rup tiho.
„Ko, on?“, upita Dervin i pokaza na oficira.
„Ne“, odgovori Rup, „Uriel.“ Uzdahnuo je i počeo. „Kao i svakog
trećeg dana, karavan prolazi na potezu zapad istok, noseći hranu i
poneki komad opreme. I kao i svakog trećeg dana, napravili smo
zasedu pacovima blizu glavnog puta.
Polegali smo pored i... sećam se da se neko žalio kako je legao...
„na jebeni koren od drveta“, reče Gamba.
Svi se nasmejaše, a neko iz linije dodade: „Nemate drveće u
Durašu?“, i nastavi da se smeje. Gamba nešto opsova na svom
maternjem jeziku i pomeri se malo u stranu. Linija od stotinak
vojnika protezala se duž uzvišenja iznad puta.

161
 Jedan od oficira izda naređenje. Dolaze, pomisli Rupert. Nekoliko
minuta kasnije na putu se pojaviše obrisi karavana. Obično ih je bilo
oko dvadeset. Lak plen.
„Spremni?“, upita oficir. Potvrda prođe celom linijom,
označavajući spremnost za napad.
Bili su na manje od pedeset metara.
„Je T vam nešto izgleda čudno?“, upita Sorel.
„Da...“, odgovori Rupert zamišljeno, „malo ih je.“ Svi su
nepomično gledali karavan dok je prolazio tačno ispred njih. Ali ovo
nije bio uobičajen karavan. Pogotovu zato što nije prevozio hranu,
već ljude. Tridesetak divljaka je išlo za glavnim kočijama u koloni, svi
vezani i pod budnim okom okupatorskih stražara.
Oficir se osvrnu ka drugom kraju gomile, a onda reče:
„Zapovednik kaže da naređenje i dalje važi. Krećemo za pet sekundi.
Ne ubijajte divljake.“
Par momenata kasnije gomila ljudi je potrčala nizbrdo, obrušivši
se poput lavine na neprijatelje ispod njih. Pokolj je trajao svega
nekoliko trenutaka. Pacovi nisu stigli ni da potegnu svoje mačeve...
„Kakva je ovo zajebancija“, reče Gamba naposletku, nogom
prevrćući leš mrtvog neprijatelja. Nije ih bilo ni deset. Izgledalo je
prelako.
„Odakle idete?“, upita zapovednik. Oko tridesetak divljaka je
stajalo na sred puta, i dalje zbunjeni malopređašnjim napadom. Bili
su prljavi i čupavi, ali nisu izgledali uplašeno iako su im ruke bile
vezane.
„Je T me neko od vas uopšte razume?“, upita zapovednik glasnije.
„Da“, reče jedan od divljaka. „Priča vaš jezik.“
„Odlično“, zadovoljno će Uriel. „A sada mi reci odakle idete?“
Znao je da su laka meta tu na otvorenom, i zato nije imao puno
strpljenja. Vojnici su i dalje pretraživali leševe i putne torbe na
konjima, ali bez mnogo uspeha.
„Iz jednog sela blizu Hatiša“, odgovori čovek. Na licu mu se
najednom video bes.
„Hatiš?“, upita zapovednik zbunjeno. Okrenuo se i pogledao u
svoje ljude. „Gde je Hatiš kog đavola?“

162
 „Lorde zapovedniče, tako oni zovu Uspon“, reče Sorel, jedan od
oficira. Pridigao se i vratio nož u futrolu, nakon što je dokrajčio
svakog od nepomičnih neprijatelja. Rasporeni grkljan je uvek
odrađivao posao. „Ovde nema ničega“, dodade smireno.
„Baš ničega?“, upita neko.
„Baš“, potvrdi Rupert. To nije bilo dobro. Ljudi nisu voleli da
rizikuju napad ako je za džabe.
„Ničega?“, pobuni se zapovednik. „A oni?“, reče i pokaza na
divljake. Ponovo se okrenuo ka zarobljenicima. „Gde su vas vodili?“
„U vaš kameni grad. Tamo vode sve koje zarobe“, odgovori čovek
nervozno. Sve vreme je migoljio ruke, ne bi li se oslobodio.
Zapovednik to primeti, pa isuče mač. Divljak ga nesigurno pogleda, a
guste crne obrve mu se izviše.
„Šta ćemo sa njima?“, upita jedan od oficira. „Nismo ovo
očekivali.“
Zapovednik odmeri divljake, pa poče da preseca jedan po jedan
konopac. „Oslobodite ih“, reče. Par vojnika krenu napred i izvadiše
mačeve. Divljaci su ostali mirni i većina njih nije ustuknula od mača,
kao da su očekivali da će biti pušteni.
Koliko je ovo pametno?, pomisli Rupert i osmotri ih podobro. Bilo
ih je tri puta manje, ali bili su krupni. Držaću ih na oku, za svaki slučaj.
Par njih rekoše nešto na svom jeziku i ubrzo je izgledalo kao da
se svađaju. To je trajalo desetak sekundi, a zatim se jedan krupni
glasno prodra i svi zaćutaše. Onda se okrenuo ka jugozapadu i pošao
preko livade. Desetak njih krenu istim putem. Jedan od onih koji su
ostali dobaci im nešto na plemenskom jeziku, na šta se krupni okrenu
i pogleda ga namršteno. Prešao je pogledom preko gomile, a onda
zastao na vojnicima kraljeve legije i sumorno rekao: „Vi umreti“.
Svi su ćutali. On se okrenuo i nastavio svojim putem, a ostali su
ga pratili.
„Sta je ovo trebalo da znači?“, upita zapovednik. Blaga nervoza
se provuče kroz redove i ljudi počeše da komentarišu poslednje reči
ljutog divljanina.
„Plaše se da ostanu“, reče onaj koji je pričao jezik. „Plaše se
borbe.“

163
 „Kakve borbe?“, upita Uriel. Zapovednik je bio mlad, ali smiren i
pronicljiv. Iako je bio zapovednik tek dve godine, ljudi su ga brzo
zavoleli zbog njegove hrabrosti i osećaja za pravdu.
„Opljačkali su nam selo“, reče čovek gnevno. „Uskoro ovuda
prođe još jedan karavan, a u njemu svo blago i hrana koju smo imali.
Oni beže, mi ih čekamo.“ Ostali se složiše sa ovim, iako ga niko nije
razumeo.
Zapovednik pogleda ostale, ne bi li video čije mišljenje.
„Čujete?“, reče sa primetnim olakšanjem u glasu. „Karavan tek
dolazi.“ Okrenuo se ka čoveku. „Koliko ih je?“
„Neki otišli na sever, neki na zapad. Karavan malo ljudi.“
Uriel klimnu glavom, a onda se okrenu i okupi oficire. Pomerili
su se u stranu i počeli da većaju, dok su ostali napravili par grupica i
poveli svoj razgovor.
„Ostaćemo“, reče Fabron. Matori vojnik je bio veteran, brojni
ožiljci su bili svedoci toga kao i levo uvo koje više nije imao i
posekotina na desnom obrazu. „Garantujem.“
„Pa dobro, bar ćemo se ovajditi od zaliha“, reče neko.
Uriel i njegova četiri oficira su i dalje većali. Za to vreme, divljaci
su se uspentrali na uzvišenje iznad puta, tačno tamo gde su oni ležali
pre manje od deset minuta.
Fabron se nasmeja. „Vidiš one divljake gore?“, upita i pokaza na
grupu ljudi koji su prikupljali granje, kamenje i sve drugo što su
mogli da upotrebe kao oružje. „E pa oni hoće iste te zalihe. Šta misliš
zašto čekaju prokleti karavan?“
Nastupilo je par sekundi ćutanja, a onda Gamba reče: „Ne sviđaju
mi se. Nimalo.“
„Pa naravno, kad nisu tamnopute kurve sa nogama do zuba“, reče
neko. Svi se nasmejaše, a Gamba tužno uzdahnu i odsutno pogleda u
daljinu.
„Šta je rekao?“, upita Fabron i načulji desno uvo.
Zapovednik i oficiri su završili razgovor, i Uriel okupi vojnike na
gomilu. Sačekao je da se svi skupe, a onda glasno objavio:
„Ostajemo.“

164
 „Borićemo se zajedno sa njima?“, upita neko i pokaza na divljake.
Većina ljudi pogleda u njih, pa onda ponovo u zapovednika,
očekujući odgovor.
„Tačno tako“, odgovori zapovednik. „Većina zaliha naravno ide
nama. Njima ćemo ostaviti par tovarnih konja.“
„Je l’ to neko rekao njima?“, upita Fabron. Žamor odobravanja se
proširi gomilom.
„Nema potrebe zamarati se time“, reče Sorel. „Misliš da će se oni
buniti? Ako neki uopšte i preživi.“
„Ja i dalje kažem da treba da budemo oprezni“, bio je uporan
Rupert.
„Slažem se“, reče Uriel, „ali nema razloga za brigu.
Dogovorićemo se, pošteno i pravedno. A imam i još jedan predlog.
Ako će se već boriti zajedno sa nama, znate protiv koga će imati posla.
Mislim da bi bilo pravedno da im damo po koji komad oružja.“
Gomila ljudi poče da priča u glas. Povici su uglavnom bili
negodovanje.
„Polako, polako“, reče zapovednik glasno. Ljudi su i dalje vikali.
„TIŠINA“, povika Rupert. „Zapovednik priča.“ Ljudi ućutaše, ali
nezadovoljstvo je bilo lako uočljivo.
„Samo kažem“, nastavi zapovednik, „ako se već bore protiv
neprijatelja, bilo bi pravedno da im damo nešto čime će se boriti.“
Pogledao je u vojnike, pa onda u oficire. „Odluka?“, upita.
Rupert i Sorel su ćutali, kao i druga dva oficira. Vojnici takođe.
„Dakle?“, reče Uriel. „Niko nema mišljenje? U redu, ja
odlučujem.“
Deset minuta kasnije, svi su bili na svojim položajima, a svaki od
divljaka je imao po mač. Pola njih je izgledalo kao da nikada pre toga
nisu rukovali istim, ali su ga oberučke prihvatili. Zapovednik je nešto
rekao Sorelu, na šta ovaj pokupi dvadesetak ljudi i ode u obližnju
šumu.
Usledilo je čekanje, skoro dobrih sat vremena. Taman kad su svi
počeli da sumnjaju u priču o karavanu, na horizontu se pojavio mali
oblak prašine. Kretao se sporo zemljanim putem, pratilo ga je
petnaestak stražara na konjima. Volovi su vukli šest kočija, a par
tovarnih konja išlo je uporedo sa njima.

165
 „Sjajno“, iskezi se Gamba zadovoljno. „Ovde će biti svačega.“
„Debelo ćemo se ovajditi od ovoga“, reče neko. Divljaci su samo
ćutali. Kroz par minuta, karavan je bio vrlo blizu. Zapovednik podiže
ruku i svi se spremiše za napad.
„NAPRED“, povika Uriel. Svi potrčaše nizbrdo, držeći liniju kao
što je i planirano. Divljaci krenuše par trenutaka kasnije.
Vojnici na konjima stadoše, a onda jedan podiže rog i dunu u
njega iz sve snage. U tom trenutku iz kočija krenuše da istrčavaju
neprijatelji, šireći se unaokolo, baš kao pacovi.
„ZAMKA“, povika Rupert.
„Skupljaj formaciju“, naredi zapovednik. „Polok, rog“, povika.
Oficir podiže rog i taman kada je krenuo da se oglasi, vrh mača
mu izlete kroz stomak. Divljaci se u punom zaletu obrušiše na liniju,
napadajući ih sa leđa.
„Leđa, skupljaj“, povika Fabron i zari nož duboko u grlo jednog
od divljaka.
Ljudi se pokušali da se skupe, ali pacovi krenuše uzbrdo,
odvojivši liniju na tri manje gomile. Mačevi su sevali sa obe strane
linije, sa jedne protiv pacova u deblom oklopu, a sa druge protiv
nespretnih divljaka.
„Rog prokleti bili“, povika Uriel, „DUNITE U ROG.“
Rupert ga je video, ali nije mogao da dođe do njega. Odbio je
napad jednog od pacova, a onda mu zario mač duboko u bok, stopu
ispod ruke. Krenuo je ka rogu, maltene četvoronoške, provlačeći se
između nogu svojih saboraca. Napokon ga je dohvatio i divljački
dunuo u njega.
Ležao je tako par sekundi, pokušavajući da dođe do vazduha.
Kada je video da neprijatelj nije magično ispario, trgnuo se i ustao.
Pacova je bilo oko pedeset i dobro su napredovali uzbrdo. Divljaka
skoro da više nije ni bilo.
Začu se topot kopita i jahači se pojaviše na putu. Konjica se brzo
kretala i kroz par sekundi su udarili u neprijatelje punom snagom.
„KOLJI“, povika Sorel.
Sivo nam se piše, pomisli Rupert. Nasmejao se. U sred tog pokolja,
on se smejao. A onda zari mač duboko u glavu jednog divljaka. Par

166
metara od njega, Uriel se borio sa jednom krupnim pacovom. Znoj i
krv su mu kapali u oči, a pacov je neumorno zamahivao.
Neću još dugo moći ovako, pomisli zapovednik. Ruke su mu bile
teške, a mač još teži. Izmakao se ispred udarca teške ratne sekire, a
onda pao i počeo da se kotrlja. Nakon par okreta, zamahnuo je
mačem na gore i zario ga u stomak gromade. Ovaj se zgrči, a onda
ponovo zamahnu na njega. Zapovednik pusti mač koji je i dalje bio u
stomaku i podiže ruke iznad glave, ali mač poseče pacova po vratu i
on se sruši. Sorel kleknu i zari mu nož kroz lobanju, a onda podiže
Uriela.
Pacovi počeše da se povlače, ali su vojnici bili na nizbrdici i
zadnjim atomima snage se obrušiše na njih, praveći opšti pokolj na
drumu. Konjica ih je pritiskala od pozadi, i ubrzo su ubili i poslednjeg
koji se popeo na kočiju i mahao mačem oko sebe. Dobio je koplje u
glavu.
„Majku vam izdajničku“, prodra se Grem i udari jednog od dva
preživela divljaka. Uhvatili su ih kako beže ka šumi i vezali jednog za
drugog. Sada su sedeli u sredini veoma besne gomile.
„Pustite me da se malo zabavim“, reče Gamba i isuče nož iz
korice.
Divljaci su bili skoro mrtvi, a odeća im je bila natopljena krvlju.
„Ne“, naredi Uriel. Gamba stade i unezvereno pogleda u
zapovednika. Uriel dohrama do divljaka i čučnu pored. Obrisao je krv
sa čela i uzdahnuo. „Zašto?“, upita tiho.
Jedan od njih podiže glavu i pogleda ga. Umirao je, ali pogled mu
je i dalje bio prkosan. „Morali smo. Drže naše porodice.“
Svi su zaćutali, sada sa sažaljenjem gledajući u dva divljaka. Ovaj
drugi je počeo da jeca.
„Hor nu rabada“, brecnu se prvi i besno ga šutnu. Ponovo je
pogledao u Uriela. „Radi šta moraš.“
Uriel klimnu glavom, a onda ustade i isuče mač. Ljudi su i dalje
ćutali, čak se i vetar na trenutak umirio. Čuo se samo jecaj vezanog
divljaka. Nebo je bilo oblačno, a put crven i zelen od krvi. Uriel pljunu
na zemlju i zamahnu mačem, ali na čuđenje zatvorenika presekao je
konopce. Divljaci polako ustaše i ovaj prestade da plače. Sada se samo

167
tresao i uplašeno gledao u zapovednika. Drugi je i dalje ćutao i mimo
stajao u mestu.
„Nećeš umreti vezan“, reče Uriel tiho. Divljak klimnu glavom i
podiže pogled ka nebu, a mač sevnu i preseče mu grkljan. Telo se
srušilo na travu gde je nastavilo da se grči još par sekundi, dok se krv
razlivala po suvoj, žednoj zemlji.
Drugi je bio u stanju šoka i nije više mogao ni da plače, sada se
samo tresao i gledao u leš prijatelja.
„Ja samo seljak“, zavapi i poče da jeca. „Ne...“
Uriel mu priđe i zagrli ga. „Ne boj se“, reče tiho, „bogovi su
milosrdni.“ A onda mu zari mač u stomak i privuče njegovu glavu na
svoje rame. Nakon par sekundi, beživotno telo pade u travu. Više se
nije tresao. Više nije plakao.

168
 „Svaka smrt rađa novi život.
Ali šta ako ne želimo novi?“

„Druga strana“
– Selerian, Prvoobrednik boga smrti,
524. godine od Prvog zapisa

Zapadno Kraljevstvo,
put za Stari Dvor

Glava 20

Valden je jahao zatvorenih očiju i lica okrenutog ka suncu.

Uživao je u njegovoj toplini.
„Znaš li Vilijeme da nisam osetio sunčev zrak sve ove godine?“
Ser Edvidž mu ne odgovori. Njih dvojica su jahali na čelu
povorke, a ostatak čete par metara iza kako bi držali sveštenika na
oku.
„Znaš li?“, upita on ponovo. Osmeh mu se razvio od uha do uha.
„Da...“, odgovori starac mrzovoljno.
„Ah, koliko mi je nedostajalo. Da li znaš da u onom podrumu
nema prozora“, nastavi Valden veselo.
„Primetio sam.“
„Baš glupo.“
Povorka je jahala ka Starom Dvoru. Celu noć su proveli na
konjima, nijednom ne stavši da se odmore. Jedna od stvari koja je
vojnike držala budnim bila je i čudna svetlost koju je sveštenik
isijavao. Čak i kada je jutro svanulo, sunčevi zraci su se preko njega
prelamali nekako čudno.

169
 „A da li znaš da me je jednom njih sedmorica premeštalo iz ćelije
u ćeliju? Njih sedmorica! Kao da sam neki bandit. Ni u toj drugoj sobi
nije bilo prozora, ali tu sam proveo samo jednu noć dok mi nisu
preuredili podrum.“ On otvori oči i pogleda u viteza. „Nije tu bilo
loše, nemoj pogrešno da me shvatiš, samo mi je ponekad falilo
sunca...“
„Dobro, shvatio sam“, nervozno odbrusi Vilijem. „Možda je
Lukas malo preterao.“
„Oh Vilijeme, bogova mu, pa čovek je bio potpuno u pravu. Ne
zameram ja njemu ništa. On se samo vodio glasom koji su drugi
skrojili o meni.“
„Sam si ga skrojio.“
„Jašta. Razbojnik prvog reda. Ubica. Krvoločni manijak. Opasan
po okolinu.“
„Ne preteruj.“
Valden se nasmeja i otkri savršeno bele zube. „Prijatelju stari, ti
me se možda ne bojiš, ali vidi ove iza kako me gledaju. Nisu sigurni
da li da me vežu ili da me onesveste.“
„Možda... Ali ja ovde zapovedam. Onesvestiće te samo kad ja to
budem hteo“, reče uz smešak.
Valden prasnu u smeh. „Znači ne ako, nego kad. Pa ovo je sjajno.“
„A i uostalom, takav razbojnik kao ti mogao bi da izađe na kraj sa
nekoliko vojnika i pobegne, zar ne? Krvoločni čarobnjak.“
„Krvoločni čarobnjak“, ponovi Valden, sada se već savijajući od
smeha. „Da da, tako me je nazvala ona debela svinjarka.“
„To je bila ledi Tana Barbedi“, prekori ga Vilijem. „Trenutno se
nalazimo na njenoj zemlji. Nemoj da te čuje neko.“ Trudio se da se
ne nasmeje.
„Joj, nije mi bila namera da uvredim ledi Čvarkbedi. Baš sam je
zavoleo nekako tokom ovih godina. Zahvaljujući njoj, ali i još nekima,
sad imam ovu svečanu povorku koja me prati kao da sam kraljevske
krvi.“
„Ti i jesi kraljevske krvi“, reče Vilijem, ali prekasno shvati da je
ispao glup.

170
 „Samo ne znam da li me prate da me čuvaju od drugih ili da druge
čuvaju od mene.“
„Oni su samo formalnost“, ravnodušno će starac. „Obični vojnici,
da se umiri Lukas Grifin i bilo ko na koga naletimo usput. Razlog nije
baš lep, ali tako je.“
Valden je ćutao par trenutaka i gledao u starca dok mu se osmeh
polako povlačio sa lica. Vitezu se učini kao da se malo naoblačilo.
Gluposti.
„Formalnost? Obični vojnici?“ On odmahnu glavom i uperi
pogled ispred sebe. „Ne smatraj me za budalu, prijatelju. Nisam
izgubio razum u onoj rupi. Misliš da ne znam da iza mene jašu tri
viteza kraljeve garde?“
Vilijem se namršti.
„I to ne obična tri viteza“, nastavi sveštenik smrknuto. „A ne,
ovde si morao da povedeš posebnu trojicu. Onaj glavati mi čita
namere od kada me je prvi put ugledao. Da slučajno ne isplaniram
bekstvo.“ Ovu poslednju reč je izgovorio sa primetnom gorčinom u
glasu. „Ali vitez boga mudrosti nije jedini koji ovde može da vršlja
drugima po glavi.“
Vilijem uzdahnu, a onda odmahnu glavom. „Prokleti svešteniče,
nisam znao da i to umeš.“
„Zaboravljaš koliko sam sati provodio nad knjigom. I dok je moj
brat jurio levo desno ne radeći ništa, ja sam izučio razne veštine i
tajne koje ovaj svet skriva. Doduše, tvoj gardista je daleko umešniji
od mene, ali mogu barem da ga osetim u mislima.“
„To i dalje ne objašnjava kako znaš za drugu dvojicu.“
Jahali su par trenutaka dok je Valden likovao u tišini, što je
Vilijema dodatno iznerviralo. „Pa?“
„Nerviraš se jer si poveo baš one koji su stupili u službu dok sam
ja bio u tamnici. Lukavo starče, ali ne dovoljno. Viteza boga rata sam
prepoznao po maču. Ti to ne vidiš, ali svetlost mu se drugačije
prelama oko kanija.“
„Ma daj.“
„Tako mi sunčevih zraka. Taj mač je goreo toliko puta da je oko
sebe napravio polje od toplote i ključale krvi. Ta koža je iznutra
ojačana metalom, dajem glavu.“

171
 „Tako mi Petoro.“
„Tako ti Petoro, gde ga nađe?“, nasmeja se Valden. „Video je više
bitaka nego što bi čovek smeo da vidi“, dodade zabrinuto.
„Duga priča. A treći?“
Valden na trenutak ućuta i nelagodno se promeškolji u sedlu.
„Zbog njega sam se uvredio. Nije trebalo da ga vodiš sa sobom.“
„Morao sam.“
„Znači da me se i ti plašiš.“
Vilijem mu ne odgovori.
Sveštenik ga je pomno gledao, a onda huknu i uperi pogled ispred
sebe. „Teron ti je naredio.“
Starac je i dalje ćutao.
Nastavili su da jašu u tišini, dok ih je povorka vojnika i dalje
pratila. Među njima je, pogrbljen, tih i neprimetan, jahao treći vitez
kraljeve garde, sveštenik boga smrti.
U zoru sledećeg jutra, povorka je ugledala zidine Starog Dvora,
kao i zamak. Valden je znao ko će ga tamo sačekati. Uspomene su mu
navirale svakim pređenim kilometrom, ali paralelno sa njima navirao
je i gnev.
„Imate posetu, vaše visočanstvo“, najavi momak uz blag naklon.
„Neka uđe“, naredi Teron i nastavi da gricka grožđe iz posude.
Sedeo je na terasi i, kao i svakog jutra, posmatrao grad.
„Dobro jutro vam želim“, reče čovek i sede pored njega.
„Hvala“, odgovori kralj. „Posluži se. Lep dan.“
„Sunce nam je još jednom podarilo svoj dar“, primeti čovek i uze
jedan grozd. „Valja ga iskoristiti“, dodade tiho.
„Tipično tegabski“, reče Teron i nasmeja se. „Mak rete auros
dume...“
„Am terete bane“, nastavi čovek. Pogledao je u kralja i uz smešak
izvio levu obrvu.
„Čekaš da te pitam, a?“, primeti Teron i ponovo se nasmeja.
„Dobro, nasešću. Da li Numo laže?“
„Pre bih rekao da ne govori sve što zna“, odgovori čovek. „Nije on
tako neobavešten kao što izgleda.“
„Znači zna ko krade tovar?“, upita kralj ozbiljno. „On je, zar ne?“

172
 Čovek zausti da nešto kaže, ali onda zbunjeno zastade. „Ma nisam
na to mislio“, reče. „Što se tiče tovara, Numo govori istinu. Uvek
lično prisustvujem merenju i sve je kako je i rekao.“
„Pa na šta si onda mislio?“, upita Teron zbunjeno.
„Na torijum“, reče čovek tiho.
Neko zakuca na vrata. Čovek se trgnu i uspaničeno pogleda u
kralja.
„Polako.“ Teron ga umiri rukom i smireno ustade. Ušao je u sobu
i nakašljao se. „Napred“, pozva glasno. Vrata se otvoriše i momak od
malopre ponovo pristupi uz blag naklon. „Vaše visočanstvo, imate još
jednu posetu.“
„Reci im da sam zauzet“, reče kralj, „neka dođu posle. A ako je
visoki izaslanik, neka sedne u Malu dvoranu, ubrzo ću mu se
pridružiti.“
„Ser Vilijem hitno traži vaše prisustvo. Stigli su.“
„Moraćemo da odložimo ovaj razgovor“, reče Teron kada se
vratio na terasu. Duboko je uzdahnuo i zamišljeno pogledao u pod.
„Porodična poseta“, dodade tiho.
„Razumem“, razočarano će čovek. „Samo ovo što imam da kažem
je veoma važno i bila bi šteta kada bih isplovio, a da ne podelim to sa
Vama.“
„Pričaćemo večeras“, obeća Teron.
Čovek ustade i nakloni se. „Do sledećeg viđenja.“ Ušao je u sobu
i krenuo ka vratima.
„I Arto...“, dodade Teron ozbiljno, „gledaj da te niko ne vidi kako
izlaziš iz zamka“.
Kapetan Istočnog Vetra se nasmeši i izađe iz sobe.
Mala dvorana je odjekivala tišinom. Toliko neprijatnom da su čak
i stražari odlučili da izađu napolje. Smušene figure su sedele za
stolom, pokušavajući da ne obrate pažnju jedni na druge. Neki su
tupkali prstima, neki se češali po vratu, a jedan je žmurio. Ali je video
sve oko sebe. Za razliku od velike Elodove dvorane, ovde nije bilo ni
statua starih kraljeva niti ukrasnih tepiha i prostirki. Samo kamen i
tišina. Koju je najednom prekinuo Valdenov glas.
„Lepo ste preuredili ovde. Baš nekako domaćinski.“

173
 Nije bilo odgovora.
„Mislim, kome je palo na pamet da u ovako lepu dvoranu stavi
samo sto i stolice. Genijalna upotreba prostora. Šteta samo što vam
ovo svetlo zauzima mesto. Mogli bismo da zazidamo ove prozore, a
Vile?“, dodade uz osmeh. „Šta nam je to, jedno popodne. Tako bi bilo
više mesta ni za šta.“
I dalje nije bilo odgovora.
„Prosto mi dođe da ovde organizujem turnir u rađenju ničega.
Samo moram prvo da izbacim sto i ove stolice.“
„Sa sve nama?“, upita Vilijem. „To bi ti najviše odgovaralo.“
„Bogovi, ne“, naizgled uvređeno će Valden. „Pa vi ste moji
prijatelji, zar ne? Moji saveznici...“ Napravio je malu pauzu i
pogledao u Terona koji je u tom trenutku ulazio u dvoranu. „Moja
porodica“, dodade tiho.
Teron Starvud je došao u pratnji Gora Redvila i Ozvorta Donsona,
zapovednika treće legije. Obojica dobro osmotriše osobu koja je
sedela preko puta stola.
„Koga to moje oči vide?“, upita Valden, a osmeh mu se proširio
od jedva primetnog do gotovo manijakalnog. „Moj bata Teron.“ Ustao
je i nakašljao se, a zatim načinio blag naklon. „Hoću reći, vaše
visočanstvo Starvud.“
„Valdene“, reče Teron tiho. „Molim te, sedi.“
Valden ga pogleda ispod oka. „Oh, ali sedeo sam tako dugo, prija
mi da malo protegnem noge. Ali pak, ako je to Vaša želja...“, reče i
sede na stolicu. Valden je po dolasku dobio novu odeću koju mu je
otac Klearian nevoljno dodelio i sada je koristio svaku priliku da to
naglasi.“ Vidi kako lep džemper sam dobio, prosto sam oduševljen.
Zaboravio sam kako bela boja izgleda.“
Teron se pravio da nije čuo ovo poslednje. Bio je dobar u tome.
„Kako ste putovali?“, upita kada je i sam seo. Ser Goro sede sa
njegove desne, a Ser Ozvort sa leve strane. Dalje na desno su sedeli
Silas Defin i Vilijem Edvidž, a sa leve otac Klerian koji se maksimalno
trudio da gleda bilo gde osim u Valdena.
„Put je bio divan“, reče Valden. „Par puta sam ugledao neka
stvorenja koja čuče na drveću i pevuše, ili čak lete unaokolo. Ja sam
mislio da su samo pacovi tako interesantni.“

174
 „Zanimljivo“, odgovori Teron, ne nasedajući na provokaciju.
„Da, vrlo“, reče Valden uzbuđeno. „A naš zajednički drug Vil mi
je objasnio da se one čak i jedu. Ponovo, mislio sam da samo pacovi
nude tu opciju. Znaš, kada se prvo odem pa onda ispeku, i nisu tako
loši. A još ako...“
„Kakvo je ovo šegačenje?“, prekinu ga ser Donson. „Ovde si da
ćutiš i da radiš šta ti se kaže.“ Zapovednik treće legije bio je poreklom
iz Jasli i kao i svi iz tog mesta imao je rumene i punačke obraze. Neki
su smatrali da nije dovoljno pametan i obrazovan da bi bio
zapovednik cele legije, a kamoli treće, koja je važila za jednu od tri
elitne, ali on je to uvek uspevao da premosti svojom čeličnom voljom.
I bivolskom snagom.
„Polako Ozvorte, pusti ga da priča“, reče Teron.
„Da Ozvorte“, reče Valden, „pusti me da pričam. Trudio sam se
tolike godine, ali nikako mi nije uspevalo da Gricka naučim da govori.
Kad nisam mogao sa pacovom, pusti me sad.“ Pogledao je ka Teronu.
„Vidim da si nabavio novog elitnog zapovednika. Šta je sa Ronaldom
Majlsom?“
„Poginuo je pre sedam godina.“
Valden tužno uzdahnu. „Podseti me da izjavim saučešće
Kventinu. Ako je matori i dalje živ.“ Ponovo je pogledao u Ozvorta.
„Da je Ronald Majls živ, ti sada ne bi bio zapovednik već bi čistio
klozete u lučkoj stražari.“
Ser Ozvort Donson skoči na noge i isuče mač. „Pseto
bezobrazno“, povika. Lice mu je kipelo od besa. „Naučiću te tvom
mestu.“
„Podsetio bih vas“, reče ser Redvil smirenim glasom, „da se
nalazite u prisustvu kralja, a to je nedopustivo ako vam je mač van
korica. Još gore, taj isti mač potežete na člana kraljevske porodice što
je takođe nedopustivo. Ja, samim tim, imam pravo da vas bacim u
tamnicu.“
Ser Donson razrogačenih očiju pogleda u ser Redvila, pa onda u
kralja. Teron je sklopljenih ruku mimo sedeo i gledao u Valdena. Ovaj
mu je isto tako mirno uzvraćao pogled.
Ser Redvil ustade i uhvati se sa dršku od mača. „Moram li to da
uradim, ser?“

175
 Ser Donson je skamenjeno stajao, ne spuštajući mač. Svu pažnju
je usmerio na zapovednika gradske straže.
„Sve je u redu“, reče Teron, „nema potrebe za tim. Ser Donson je
samo malo nestrpljiv da se bori protiv okupatora, zar ne?“ Pogledao
je u Ozvorta i pogledom mu pokazao da sedne. Ovaj to i uradi, mada
nevoljno.
Valden pogleda u ser Redvila i nakon par sekundi reče: „A imam
tu čast da me brani... ko tačno?“
„Zapovednik gradske straže, ser Goro Redvil“, predstavi ga
Teron.
Valden ga podobro osmotri. Bio je visok, možda malo viši od
njega. Iako mu je brada bila kratko podšišana, videlo se da je jaka i
gusta. Četvrtasta vilica i crne oči odavale su utisak čoveka spremnog
da reaguje, ali takođe i čoveka koji ima strpljenja. Dobar vojnik.
„Zahvaljujem na Vašoj reakciji“, reče Valden. „Drago mi je da
vidim da je bar neko ovde priseban i staložen... I normalan.“
Ser Donson zaškrguta zubima i silovito stegnu rukohvat od
stolice.
„Da“, reče Teron da bi prekinuo neprijatnu tišinu, „imam veoma
dobrog zapovednika straže. Kad malo bolje razmislim, trebalo bi tebi
da zahvalim na tome“, dodade dok mu je mali osmeh izvijao usne.
„Zaista?“, upita Valden tiho.
„Da“, odgovori Teron. „Trebalo bi čak i da te nagradim zbog
toga.“
„A ja tebe da ubijem“, hladno će Valden.
Usledila je neprijatna tišina. Ser Goro, koji bi u drugoj situaciji
priveo nekoga zbog pretnje kralju, samo je ćutao, kao i Vilijem i Silas.
Svi su ćutali.
Teron se nasmeja, iako je znao da je Valden mrtav ozbiljan.
„Dragi brate, ne bi valjda?“
„Vrlo rado“, reče Valden, „ali žao mi je tvojih kćeri i sina. I Vila,
mislim da bi svisnuo od tuge za svojim gazdom.“
Teron pogleda u ser Edvidža. „Nisi mu rekao?“
„Šta mi nije rekao?“, upita Valden zbunjeno.
„Mislio sam da je bolje da čuje od Vas“, nelagodno će Vilijem.

176
 „Šta da čujem?“, upita Valden ponovo. Gledao je u ostale, ali svi
su ćutali. „Terone, proklet bio, govori!“
Teron spusti glavu naniže i protrlja oči šakom. Držao je ruku tako
par sekundi, a onda je uzdahnuo. „Bratanac ti je poginuo“, reče tiho.
Valden je nemo gledao u brata. Pogled mu je bio tužan i
bezvoljan. Spustio je glavu i nakratko zatvorio oči. Usne su mu se
nemo pomerale. Molio se.
„Kako?“, upita naposletku.
„Pacovi“, objasni Vilijem. „Celih pet legija naših vojnika. Svi su
izginuli.“
„Ja još nisam“, reče Valden tiho. „Kad krećemo?“
„Sutra ujutru“, odgovori Ozvort Donson. „Ja, moja legija, ti i
sedam sveštenika koji su stigli iz Gorskog Grada.“
„A gde idemo?“, upita Valden.
„Raskrsnica“, reče Ozvort. „A za dalje ćemo videti.“
„Pustite me da krenem na sever“, pobuni Valden. „Prvo da
pokupim Larisu, pa onda idem gde god.“
„Nedopustivo“, odgovori se Teron. „Ona ima važna posla na
severu, a uostalom doći će ovde sa kraljem Pirefom i Suzan za par
dana.“
„Suzan? Šta će sad pa ona tamo?“, upita Valden zbunjeno.
Teron ponovo pogleda u Vilijema. „Pobogu čoveče, ti kao da si
ćutao od Borovog zamka do ovde“, reče nervozno. Pogledao je u
Valdena. „Suzan je udata za Pirefa.“
Izraz Valdenovog lica je bio mešavina zaprepašćenja, gneva i
neverice. „Šta si to uradio za ime bogova?“, prodra se Valden. „Hoćeš
i bez njih dve da ostaneš?“
„Može li biti gore od ovoga“, reče Vilijem tiho.
Velika vrata se otvoriše i čovek zakorači u dvoranu. Nije izgledao
nimalo srećno.
„Izgleda da može“, prokle Vilijem i spusti ruku na dršku od mača.
Pola sata pre toga, čuvar na Ribarevoj kapiji uporno je žvakao
komad vrlo tvrdog kačkavalja, ne želeći da posustane u nameri da ga
pojede. S vremena na vreme bi pregledao kočije sa ribom i morskim
plodovima koje su prolazile kroz kapiju, ali trenutno mu je kačkavalj

177
predstavljao veći izazov. Na toj kapiji se ionako nikad ništa nije
dešavalo.
„Jesi li čuo za brod kod luke u Neromu?“, upita drugi čuvar koji
je sedeo na naslaganim balama slame.
„Ne, šta?“, odgovori ovaj, pritom pokušavajući da iščačka delić
kačkavalja koji mu je zapao za zube. Nije mu išlo baš najbolje.
„Nov brod isplovi iz Neroma i krene na sever. Nije prešao ni
dvadeset kilometara, kada je najednom potonuo.“
„Pa?“, upita ovaj. „Pijani durašani, verovatno su ostavili rupu u
koritu broda.“
„E vidiš, tu postaje zanimljivo“, reče čovek. „Brod je normalno
plovio, a onda je odjednom samo stao, kao da je udario u greben. Ali
nije. Niti je bilo rupe u brodu, niti je vetar išta oslabio. Brod je
jednostavno stao. A onda se raspao.“
„Kako može da se raspadne?“, upita ovaj zbunjeno. „Brodovi to
ne rade sami od sebe.“
„Polako“, reče čovek, „slušaj dalje. Brod krene da se raspada i
ljudi, šta će, posedaju u čamce i krenu ka obali. Nisu bili daleko od
nje u trenutku kada se to desilo, možda kilometar, ili malo više. Ali
na putu do obale, i čamci su počeli da tonu. Jednostavno propadnu u
vodu. Od njih petnaest, samo su četiri čamca stigla.“
Ovaj je sad već prestao da čačka zube i totalno se usredsredio na
priču.“!?“, upita nestrpljivo, grickajući nokte umesto kačkavalja. „Šta
je na kraju bilo?“
„Mugen“, šapnu ovaj tiho.
Čovek je ćutao koji sekund, a onda počeo glasno da se smeje.
„Šta je koji moj toliko smešno?“, upita ovaj ljutito. Osetio se
pomalo uvređeno ovom reakcijom.
„Mugen?“, povika čovek i nastavi da se smeje. „Hale“, povika
ponovo. „Hale, dođi da čuješ ovo.“
Nakon nekoliko momenata stari čuvar izađe iz čuvarske kućice
kraj kapije, trljajući oči i polako dolazeći sebi. „Šta je bilo, bagro
nenormalna?“, upita pospano.
„Nećeš... verovati“, reče ovaj, držeći se za stomak i pokušavajući
da dođe do vazduha.

178
 „Šta?“, upita starac zainteresovano. Ovaj se i dalje smejao, sada
već na zemlji. Starac pogleda u ovog drugog, očekujući odgovor. „Pa?
Što se ovaj toliko smeje?“
„Zato što je jebena budala, eto zašto.“
Vojnik na zemlji prestade sa smejanjem na trenutak i pogleda u
starca, napravi ozbiljan izraz lica i tiho mu reče zavereničkim glasom:
„Mugen.“ A onda poče još glasnije da se smeje. „Ej, spasavam se ko
može!“
„Idiot“, ljutito će drugi vojnik.
„Kakav je njega mugen spopao?“, upita starac.
„Priča se da je mugen potopio jedan od duraških brodova blizu
neromske luke.“
„Zaista?“, upita starac zainteresovano. Prekoračio je vojnika na
zemlji i seo na drvenu klupicu koju su sklepali da bi imali gde da
odmore dok puše duvan. Izvadio je lulu i vrećicu sa duvanom i počeo
da je puni. A onda je klimnuo glavom. „Hmmm.“
„Šta?“, upita vojnik.
Starac zapali duvan i povuče iz lule. „Sećam se“, reče kada je
izdahnuo dim, „da mi je pradeda pričao kako je jednom video
mugena.“
„Stvarno?“, upita vojnik oduševljeno.
Ovaj na zemlji prestade da se kikoće i polako se pridiže, skeptično
gledajući ka starcu.
„Da“, reče starac, „ali to je bilo pre šezdeset godina, a on je tada
bio stariji nego ja sad. Video ga je dok je bio malo dete, što znaci da
je prošlo više od sto dvadeset godina.“
„Gluposti“, pobuni se vojnik. „To ne postoji.“
„O, ali postoji“, reče starac. „Ili je bar postojalo. Bio je na brodu
svog oca, plovili su za Rikaj iz Pleta. I usput su videli, i to ne samo
on, već i cela posada broda. Mladunče mugena se nasukalo na
Kristalnu obalu.“
„Kako je izgledalo?“, upita vojnik oduševljeno. „Koliko je bilo?“
Drugi vojnik je i dalje odmahivao glavom, odbijajući da prihvati ovo
kao validne činjenice.

179
 „Prema njegovim rečima, bilo je dugačko oko sedam metara, a
svako od peraja po dva. Imao je glavu kao u guštera i dugačak,
izdužen vrat. Koprcao se, pokušavajući da se vrati u vodu. Repno
peraje mu je bilo ogromno, a mlatio je njim kao blesav. Ali, nasukao
se nekako bočno, tako da je borba izgledala uzaludna.“
„A kako tvoj pradeda zna da je to bilo mladunče?“, upita vojnik
skeptično. „Je l’ ga pitao koliko ima godina?“, reče podrugljivo.
Starac povuče još jedan dim i nasmeja se. „Nije, ali reći ću ti kako
je znao. Mugen je polako prestajao da se koprca i izgledalo je kao da
se neće izvući. A onda se iz vode pojavio rep, maltene dužine samog
mugena nasukanog na obali. Rep je preklizao po pesku, stajući tačno
ispred mladunčetove glave. On ga je zagrizao, a rep je polako nestao
u vodi vukući malog za sobom.“
„Neverovatno“, priznade prvi vojnik zapanjeno. „Čuješ
mamlaze?“, reče gledajući u drugog. „Pa se ti posle smej.“
Vojnik frknu i okrenu se na drugu stranu. Gledao je kroz kapiju,
a nakon par trenutaka kao da je ugledao nešto.
„Neko dolazi“, reče zvanično.
Druga dvojica pogledaše na put, da bi videli dva jahača kako idu
ka njima.
„Ovi se baš žure“, primeti jedan od stražara i polako ustade.
Vojnici stadoše na kapiju i zaprečiše put. Još par stražara se
pojavilo ne bi li ispratilo dešavanje. Ovuda su obično prolazile kočije
sa namirnicama, a ne jahači sa mačevima. Konjanici polako usporiše
pred kapijom, a onda i potpuno stadoše.
„Izvolite“, reče starac i odloži lulu, „kojim dobrom?“
„Privatna posla“, odgovori jahač.
„Može li se znati kod koga?“, upita jedan vojnik zainteresovano.
„Kod kralja“, odgovori jahač ponovo. Pogled mu se kretao sa
jednog na drugog stražara, ali najviše je bio usmeren ka kapiji.
„Baš kod kralja?“, upita vojnik šaljivo. „O kako je to zanimljivo.
Mis...“
„Nemam vremena za ove gluposti. Pomerite se da prođem“,
naredi jahač odlučnim glasom.

180
 „Opa, pa njemu se i žuri“, reče vojnik i nasmeja se. „Razumem
gospodine“, odbrusi sarkastično, „samo izvolite.“ Pomerio se u
stranu na tren, a onda se vratio i isukao mač. „Mada kad bolje
razmislim, ipak ne.“
„Skloni taj mač momče, da ti ga ne bi zario u dupe“, reče jahač i
siđe sa konja. Drugi konjanik uradi isto.
„Polako, polako“, ubaci se starac i tromo ustade sa klupice.
„Nema potrebe...“ .
„Nema sad polako“, reče momak nervozno. „Neće meni stoka
bezobrazna tu da preti.“
„Mirno“, povika neko.
Svi stražari stadoše u mestu, gledajući pravo ispred sebe.
„Šta se kog đavola ovde dešava?“, upita kapetan, ujahavši u
gomilu sa još par vojnika. Desetak stražara je nemo ćutalo.
„Pa?“, povika on gnevno.
„Gospodine“, reče vojnik sa isukanim mačem, „ova dva
probisveta su htela da uđu u grad na silu. Kao idu kod kralja. Pseta
lažljiva, špijuni...“
„Pseta lažljiva?“, ponovi jedan od jahača. „Pazi šta pričaš
momče.“
Zapovednik pogleda dvojicu stranaca, dobro ih odmerivši. „Ko si
ti da pretiš mom vojniku?“, upita kapetan smireno.
„Sin mrtvog stražara“, zareža čovek ljutito, sada već izgubivši
strpljenje. „A sad se sklonite da prođem da vas sve ne bacim u
tamnicu!“, zaurla besno.
„Lorde zapovedniče“, reče kapetan zbunjeno „oprostite.“ Sišao je
sa konja i kleknuo.
Stražari zabezeknuto pogledaše u svog kapetana, a onda u
stranca, koji se već uveliko penjao na svog konja. Nesigurno su se
sklonili u stranu i propustili jahače koji prođoše kroz kapiju u punom
galopu.
Vojnici ih ispratiše pogledom, a onda se zbunjeno pogledaše
međusobno. Kapetan se popeo na konja i obrisao znoj sa čela.
Pogledao je u momka sa mačem i namršteno se nakašljao, gledajući

181
u oštricu u njegovoj ruci. Momak ga pogleda, nesiguran šta se upravo
desilo.
„Sledeći put prvo pitaj ko je, pa onda vadi mač. Možda ja neću
biti tu da ti spasim glavu kao danas.“ Pljunuo je i podbo konja.
„Idemo“, reče i zajedno sa svojom pratnjom odjaha ka istočnoj pijaci.
„Šta bi ovo?“, upita jedan od stražara.
„Imali smo sreće, eto šta“, objasni starac. „Zamalo da najebemo
zbog ove budale“, reče i pokaza na drčnog stražara.
„I dalje mi nije jasno“, reče mladić, „kakav mrtvi stražar? Čiji
sin?“
„Stari običaj momče, nije ni čudo što ne znaš...“, reče starac.
„Kada zapovednik gradske straže umre na dužnosti, njegov sin
postaje zapovednik. On je sin mrtvog stražara i tu je da zameni oca
do kraja svog života, ispunjavajući zakletvu koju je ovaj dao na dan
kada je izabran, time braneći čast porodičnog imena. Obično se
odabere drugi zapovednik u kratkom vremenskom periodu, ali sinu
ostaje simbolična kontrola na stražom sve dok ne umre.“
„A ovo je bio...?“
„Da“, odgovori starac „lord Dominik Foster.“ Svi su posedali i
neko vreme nemo gledali ka zemlji. Čulo se samo pucketanje duvana
u luli.
Dva čoveka su užurbano koračala hodnikom, dok je metalni
oklop na njima zveckao pri svakom koraku. Napokon su stali ispred
lepih masivnih vrata na kraju hodnika, a četiri viteza kraljeve garde
mimo stadoše ispred njih i zaprečiše im put.
„Da li je unutra?“, upita čovek nervozno. Stegnuta pesnica mu je
podrhtavala.
„Da“, odgovori jedan od njih.
„Vaš otac je bio dobar čovek“, reče drugi, prosedi vitez izboranog
čela.
„Hvala“, ravnodušno će Dominik, i dalje gledajući ka vratima.
„Ne želim da vas povredim“, dodade tiho.
„Ni mi vas“, odgovori treći, visok plavokosi momak kome je
pletenica padala preko desnog ramena.

182
 „Kako ćemo onda ovo da izvedemo?“, upita lord. „Ja unutra
ulazim na ovaj ili onaj način“, dodade nervozno. Iz dvorane su se čuli
glasovi, totalno zaokupljeni u međusobnoj svađi.
„Znate da to ne možemo da dopustimo“, reče stariji vitez.
„Odgovarali bismo pred kraljem. Mi ne primamo naređenja ni od
koga osim od njega i našeg zapovednika.“ Diskretno je pogledao u
ostale. „Mada...“
Lord ga pogleda i izvi obrve.
„Ipak vi imate važnu poruku koju mu morate predati...“
„Cenim to“, odgovori Dominik. „Dajem vam reč, kralju se ništa
neće desiti.“ Vitezovi klimnuše glavama, jedan od njih spoji palac i
mali prst. To je značilo da je lordova reč prihvaćena. Sklonili su se u
stranu, a on prođe pored njih i snažno gurnu vrata, dok ga je Rufus
pratio u stopu. Napokon su stigli.
„Izgleda da može.“ To je bilo prvo što je čuo kada je zakoračio u
dvoranu.
Svi su zaćutali, gledajući u njih dvojicu. Iako se činilo nemoguće,
napetost u sobi je još više porasla.
„Dominik?“, povika kralj zbunjeno. „Kako si ušao?“
„Ne bih da prekidam ovo ćaskanje“, reče Dominik Foster, stežući
ruku oko drške mača, „ali juče sam čuo najneverovatniju vest.“ Rufus
se okrenu i zatvori vrata dvorane, a onda se vrati i stade pored
Dominika. „Vidite“, nastavi Dominik, „vest je toliko neverovatna da
sam morao lično da dođem i da se uverim.“
Kralj je ćutao. Pogledao je u ser Gora koji je ustao i pogledom mu
pokazao da se vrati nazad u stolicu.
„Može li ovo da sačeka?“, upita Teron. Ser Donson je bio pomalo
zbunjen, ali i njegova ruka je bila na balčaku.
Dominik je gledao u Valdena i za njega ostali kao da nisu ni
postojali. Valden mu namršteno uzvrati pogled.
„Poranio si“, reče Dominik. „Toga nije bilo u dogovoru“, dodade
ozbiljno.
„Za to se obrati mom dragom bratu“, odgovori Valden. „Što se
mene tiče, da nije Larise ne bih ni izlazio.“
„Ni ne treba“, odbrusi Dominik ljutito.

183
 „Slušaj, dečače“, reče Valden glasno i ustade, na šta se podigoše i
ser Goro i ser Edvidž, „dosta mi je tvog nepoštovanja i bezobrazluka.“
„Nemam poštovanja za ubice“, reče Dominik. Nastade tišina u
dvorani, koju je remetio samo vetar koji se čuo spolja.
Valden je ćutao par trenutaka, a onda tiho upitao: „A imaš li
poštovanja za pijanog siledžiju? Za onog koji muči slabije od sebe?
Za nitkova i tiranina? Jer tvoj otac je bio upravo to.“
„Izdajice“, povika Dominik i potrča ka Valdenu. Mač sevnu ka
sveštenikovoj glavi, ali se odbi o čelik Gora Redvila koji je u
poslednjem času zakoračio između.
„Dosta“, povika kralj besno. „Straža!“, povika ponovo. „Ser
Stefone! Aleksandere!“ Ali vikao je uzalud, niko nije dolazio.
Dominik ponovo zamahnu, ali sada na ser Gora. Valden je samo
stajao i gledao. Ser Edvidž potegnu mač i stade ispred Valdena, taman
na vreme da prepreči put Rufusovom sečivu. Mladi štitonoša je bio
brz i spretan, zamahujući precizno sa svih strana. Starac se držao,
odbivši par udaraca, nakon čega je brzim potezom šutnuo momka u
nogu i ovaj pade na pod.
„Nemoj da ustaješ“, reče Vilijam, pokušavajući da dođe do
vazduha. Ali momak nije slušao.
„Ne mešaj se“, povika Dominik dok je divljački zamahivao ka ser
Redvilu. „Ovo nema veze sa tobom.“
„Dominiče, prestani sa ovim glupostima“, naredi kralj.
Pogledao je ka vratima, ali njegovih vitezova još nije bilo. Ser
Goro se povlačio pred udarcima, ali nalete na stolicu i pade na zemlju.
U tom trenutku ser Donson u punom trku obori Dominika na pod,
pokušavajući da ga obuzda. Ovaj izvuče ruku iz stiska i uradi ga u
glavu, na šta se ovaj prevrnu pored njega. Dohvatio je mač i zamanuo
na njega, ali ser Goro odbi udarac i šutnu ga u glavu. Valden je samo
ćutao i gledao.
Lord Foster je ležao na leđima, rukom opipavajući pored sebe ne
bi li našao mač, ali ser Donson ga brzo šutnu u stranu. Zvuk čelika
koji se odbio od zid odjeknu sobom, a Rufus, koji je saterao Vilijema
u ćošak, nesebično dobaci svoj mač Dominiku. Starac je bio na
kolenima, pokušavajući da dođe do vazduha, a momak ga uhvati oko
vrata i poče da ga davi.

184
 „Dosta“, povika Valden. Mahnuo je rukom i snop svetlosti koji je
prolazio kroz prozor sevnu ka mladiću i obuhvati ga oko vrata.
Povučen, mladić pade na leđa dok je bespomoćno pokušavao da
ukloni što god mu je to uskraćivalo vazduh. Valden mahnu na drugu
stranu i drugi snop polete ka Dominiku, obmota mu se oko mača i
otrgnu mu ga iz ruke.
„Dosta je bilo ovih gluposti“, viknuo je Valden. Prošao je između
Ozvorta i ser Redvila i prišao Dominiku.
„Slušaj dečače“, reče kada je čučnuo, „i ja i ti dobro znamo, da
sam hteo, ne bi proveo ni dana u onom podrumu. Ali jesam. Sedam
godina, i to zbog stvari zbog koje nije trebalo.“
Dominik zausti da nešto kaže, ali ga Valden prekinu.
„Istina je, uradio sam to šta sam uradio. Ali tvoj problem je što
nisi hteo da saslušaš. Ja znam, da je do tebe, ili bi me ubio onog dana
ili bi me zatvorio u taj podrum do kraja vremena. Ali situacija je takva
kakva je i tu nema menjanja. Svidelo se to tebi ili ne, ovde sam i ne
nameravam da se vratim. A sada prestani da glumiš idiota i pomozi
nam da rešimo problem mnogo veći od ovog između nas dvojice.“
Dominik je par trenutaka ćutao, a onda ustao i duboko udahnuo.
Rufus je takođe polako dolazio sebi.
„Šta kažeš?“, upita Valden smireno.
Dominik ga pogleda, a onda se okrenu ka kralju. „Dogovor je
prekršen. Ne računajte na sedamnaestu legiju.“ Podigao je svoj mač
sa poda i uputio Valdenu još jedan pogled. „Rufuse, idemo“, reče, a
onda se okrenu i izađe iz dvorane.
Svi u dvorani su ćutali, dok je ser Vilijem kašljao i mrmljao nešto
sebi u bradu.
„Vaše visočanstvo, pustićete ga da ode?“, upita ser Redvil.
„Da ih zatvorimo u ćelije?“, predloži Ozvort.
„Ne“, reče Teron. „To bi izazvalo još veće probleme. Neka ide.“
Protrljao je lice, a onda uzdahnuo. „Ser Define, da li je karavan
krenuo na front?“, upita zamišljeno.
„Da, juče je napustio luku Morskog Brda u pratnji čete druge
legije“, odgovori Silas.
„Odlično“, zadovoljno će Teron. „Bar hrana nije kod njega.“

185
 „Bolje i hrana nego želja za osvetom“, reče Valden tiho, skoro sam
za sebe.

186
 „Ser Valentin Rejk je jedina osoba koja je pobedila na dva Velika
turnira za redom. To je uradio sa osamnaest i dvadeset osam godina.“

„Istorija Velikih turnira“,

277. –...

Zapadno Kraljevstvo,
negde zapadno od Kraljevog Vida

Glava 21

Sunce je polako izranjalo iznad horizonta. Sivi oblaci su se

navlačili preko neba, a vetar je duvao sve jače i jače. Jato lešinara je
skakutalo unaokolo, razvlačeći leševe po zemljanom putu. Sivi leševi
im se iz nekog razloga nisu svideli, ali izbor je bio povelik tako da je
bilo dovoljno hrane za sve. Lešinari, vrane, kojoti... Svi su se oni
skupili na poprištu masovnog pokolja, gosteći se mesom i
iznutricama.
Jedan od lešinara podiže glavu i osmotri nešto dalje niz put, na
šta i ostali uradiše isto. Sledeće sekunde, celo jato je bilo vazduhu,
dok su kojoti i sitne životinje tražile zaklon u obližnjoj šumi. Par
stotina jahača je usporilo, a ubrzo i stalo tačno tamo gde su strvinari
bili do malopre. Jedan od njih pokaza rukom i dobar deo jahača
projaha napred da bi osmotrilo okolinu. Drugi su pretraživali leševe,
ne bi li našli išta vredno.
Tri crna pastuva su se polako ušetala u gomilu. Jahala su ih tri
čoveka jezivog držanja, mada su im se videle samo šake. Glave su im
prekrivale velike crne kapuljače, a svaki je na crnom vunenom
ogrtaču na grudima imao iscrtan znak. Sišli su sa konja i osmotrili
prizor pred sobom. Sunce je izranjalo iza horizontale sve brže i brže,
a mrak se gotovo potpuno povukao pred zorom. Jedan od njih kleknu

187
i položi ruku na glavu jednog od sivih pacova. Nakon par sekundi,
stavio je ruku na drugu glavu. Klečao je tako u tišini, dok su druga
dvojica i dalje razgledala. Najednom se sva trojica trgnuše i pogledaše
u istu tačku, negde u gomili leševa. Vojnici su stajali sa strane i
strpljivo čekali naređenja, ni u jednom trenutku se ne mešajući u
proces kojeg su se naizgled jako plašili. Ova trojica priđoše lešu, na
šta ga jedan podiže i baci u stranu, otkrivajući ispod njega čoveka koji
je i dalje bio živ. Jedva, ali živ.
Onaj od malopre ponovo kleknu i položi mu ruku na čelo. Čovek
je jedva disao, i izgledalo je kao da će umreti svakoga časa. Imao je
grudni oklop i ogrtač pete legije, ali i deo koplja koji mu je virio iz
grudi. Da ga je neko pitao, rekao bi da je tu preležao celu noć, da je
par puta zaspao od bolova, sanjajući svoju porodicu, svoju kuću i
detinjstvo, da ga je probudio zvuk režanja koji se čuo na par metara
od njega, ali nije ni pokušao da se pomeri, kao i da ga je nešto par
puta kljucnulo u čizmu, ali je zatim prestalo. Trudio se da razmišlja
o svojoj ženi, u nadi da će mu biti lakše u tim poslednjim trenucima.
Ali niko ga nije pitao. Cak i da jeste, ne bi imao snage da odgovori.
Sada je osećao da ga neko dodiruje po glavi, ali nije otvarao oči. Činilo
mu se da je i zaboravio kako se to radi. Nebitno, pomisli on, i nastavi
da kroz izmaglicu od bolova razmišlja o svojoj porodici. Samo, nešto
nije bilo kako treba. Razmišljao je o ženi, ali u glavi je video svog
lorda zapovednika. Probao je da se seti svoje kuće u Kraljevom Vidu,
ali mu se uporno stvarao prizor šumskog logora. Umesto prijatelja,
video je šatore sa vojnicima, video je nasmejanog momka koji mu
maše dok on sa ostatkom legije napušta skrovište. Video je sinoćnu
zasedu, video je divljane kako odlaze preko livade, ali i druge kako ga
napadaju sa leđa. Video je stvari koji nije hteo. „Ne“, reče drhtavim
glasom. Počeo je ubrzano da diše.
Stvor mu skloni ruku sa čela i ustade. Druga dvojica su već bila
na konjima, gledajući na sever. Ovaj pogleda u čoveka ispod sebe, na
čijem su licu sevale grimase bola. Jahač zatim isuče mač i jednim
potezom ga protera kroz grlo ranjenika. Ova dvojica se polako
okrenuše ka njemu, gledajući ga skoro upitno. On upasa mač i pođe
ka svom konju, dok se iz krvavih usta mrtvog vojnika začulo
promuklo rezanje: „Milost? Ne. Prezir.“

188
 „Zar ćete dozvoliti da se ovako nešto ponovi?“, prodra se oficir.
Gomila je sada bila još veća nego malopre i činilo se da su svi koji su
preživeli bili tu. Osim zapovednika.
„A šta predlažeš?“, upita neko od okupljenih vojnika.
Ovo neće dobro proći, pomisli Rupert. Ustao je sa debla na kome
je sedeo i protegao se.
„Znate kako“, prijateljski će oficir, „mislim da je naš zapovednik
prošao kroz dosta toga i da je malo izgubio osećaj za realnost. Mislim,
ipak je bez borbe neprijatelju prepustio ceo grad. Celu regiju. Mislim
da mu treba mali odmor.“
„A ko će biti zapovednik?“, upita Fabron, dok je polako išao kroz
gomilu. Stao je na par metara ispred oficira.
„Ja kažem da glasamo“, odgovori mu Grem. „Neko od preostala
tri oficira.“
„Hoćeš reći, ti?“, upita Fabron ponovo.
„Zašto da ne?“, odgovori ovaj staloženo. Zamor odobravanja se
provuče kroz gomilu. „Osim ako nećete još jedan pokolj kao onaj od
juče.“
„A šta bi ti uradio da si zapovednik?“, upita Fabron. „Poklao one
divljake? Nenaoružane ljude?“
„Zašto da ne?“, odgovori Grem. „Nikome neće faliti.“
Fabron se namršti na ovu izjavu. Rupert se već polako probio do
njega i sada su stajali rame uz rame. „Hoćeš da kažeš, ti da si
zapovednik mi bismo sad pljačkali sela i krali sve što imaju, silovali
žene i palili kuće. Je l’ da?“
„Bolje mi nego pacovi“, reče Grem hladno.
„Pravi zapovednik nikada ne bi ni pomislio da uradi tako nešto“,
začu se glas iz gomile. Ljudi se razmakoše, dok je Uriel sporim
korakom išao ka centru dešavanja. Sorel je bio par koraka iza njega i
oprezno ga pratio. „E, zato si ti samo oficir.“
„Ne“, reče Grem i zlokobno se nasmeši, „ja sam oficir jer je moj
otac kovač, a ne kralj.“
Gomila nije glasno komentarisala, ali su mnogi klimali glavama i
gunđali.

189
 „Da“, nastavi ovaj, „veliki Uriel Starvud, zapovednik legije
njegovog visočanstva, ili bolje reći... njegovog oca.“
Uriel se samo nasmeši na ovo, i dalje koračajući ka oficiru.
„Koliko se ja sećam, to nikada nije bio problem“, reče smireno.
„I nije dok ljudi nisu počeli da umiru“, brecnu se oficir i pogleda
u gomilu. „Je l’ tako?“, povika. „Sećam se dok je Ben Mentus bio
zapovednik. Taj je sve rešavao kratko i jasno. Ali onda je došao tatin
sin i oterao zapovednika u onu severnu pripizdinu.“
„Nisam ja nikoga oterao“, reče Uriel, sada već vidno nervozan.
Zastao je na par koraka od panja na kojem je stajao oficir. „A što se
tiče onog od juče, ljudi greše. Tako je to kad si odgovoran za odluke.
Uostalom, moglo je da se desi bilo kome od nas. I bilo ko je mogao da
pogine, pa čak i ja.“
„Ali nije se desilo bilo kome, zar ne?“, reče oficir ljutito. „I nisi ti
poginuo. Već Sem. I Polok.“ Gomila je sada već burno negodovala. „I
braća Grejs“, nastavi oficir.
„Misliš da sam ja to hteo?“, prekinu ga Uriel. Okrenuo se ka
gomili. „Tišina“, povika iz sve snage. Ljudi se stišaše, ali ne sasvim.
„Mislite da sam to hteo?“, povika ponovo. „Da se ne bi menjao sa
njima da sam mogao?“ Kapljice znoja mu potekoše niz čelo. Svi su
ćutali. „Pa?“, povika gnevno. „Ima li neko nešto da mi kaže?“
„Lorde zapovedniče“, povika momak koji zadihano utrča u logor,
„dolaze. Pacovi... Dolaze.“
Tišina.
Bili su kao ošamućeni, u neverici posmatrajući zadihanog
momka. Čuo se samo topot kopita i par momenata kasnije dva
konjanika ujahaše u logor.
Uriel ih pogleda, prešavši rukom preko čela ne bi li sklonio znoj
koji mu je upadao u oči. Prišao im je, dok su svi i dalje ćutali
iščekujući najgore. „Koliko i za koliko?“, upita tiho.
„Mnogo“, reče jedan od vojnika. „Za petnaest minuta.“
„Mnogo?“, ponovi Uriel upitno.
„Oko pet stotina.“
Svi su i dalje ćutali. Ovde su bili već dva meseca i pacovi nikad
nisu prilazili ni blizu. Logor je bio dobro sakriven i svi su mirno
spavali, za razliku od par meseci pre toga.

190
 „Šta da radimo?“, upita Rupert. Dervin stade pored njega,
nervozno grickajući nokte. Svi su gledali u Uriela, koji je ćutao
spuštene glave. Trljao je oči, a onda podigao glavu i uzdahnuo.
„Šta mene gledate?“, reče bezvoljno. „Evo vam ga miljenik pa nek
on nađe rešenje.“
Svi pogledaše u oficira, koji je zbunjeno stajao u centru gomile.
Sišao je sa panja i pogledao oko sebe.
„Pa...“, zamuca tiho.
Svi su ga gledali, iščekujući naređenje, dok se on nervozno
osvrtao oko sebe.
„Nije lako, zar ne?“, reče Uriel. „Sve te oči koje te gledaju. Sve te
uši koje te slušaju, ne bi li čule rešenje svojih problema.“
„Lorde Starvud, šta da radimo?“, upit? neko iz gomile.
Uriel pogleda u gomilu, pa u oficira. „Ko je zapovednik?“, upita
tiho.
„Ti“, reče par njih iz gomile.
Uriel je i dalje gledao u oficira.
„Ti“, prodra se još par njih. Ubrzo cela gomila poče da urla.
„Uriel, Uriel, Uriel!“
„Da li čuješ?“, upita Uriel oficira.
„Da...“, odgovori oficir tiho.
„Nisam čuo!“, gnevno će Uriel.
„Da, zapovedniče“, prodra se oficir.
„Slušajte“, reče on glasno. „Bude li se ponovilo ovo od danas, biće
posledica. I ne mislim na Borov zamak ili nešto slično. Nema više
tolerancije. Razumeli?“
„Da“, viknu gomila u glas.
Zapovednik stavi šlem na glavu i pope se na konja. „Krećemo za
pet minuta“, reče glasno. „Pokupite sve što možete da ponesete.
Idemo na zapad.“
Oko stotinu ljudi jahalo je na zapad, povremeno gledajući iza
sebe. Bio je to dobar logor, pomisli Dervin. Postavili su stabla na put
koji vodi u šumu i zapalili ih. Tako će bar dobiti malo vremena.
Dervin zastade i okrenu se poslednji put. Stub gustog dima dizao se
u daljini, ali i on je postajao sve tanji i tanji.

191
 „Pusti sad to“, reče Rupert kada projaha pored njega. „Idemo
dalje.“
„Dokle više bežanja“, prošaputa Dervin tužno. „Umoran sam
Ruperte...“
Travnata livada je bila prelepa. Prosto je poželeo da siđe sa konja
i zaspi tu, pa ako nalete na njega šta da se radi. Svuda cveće, leptiri i
razni drugi insekti. Predivno.
Nakon sat vremena jahanja, naišli su na široko travnato brdo
ispred njih. Prethodnica je već bila na vrhu, čekajući ostale. Kroz
nekoliko minuta, vojnici su stigli do podnožja i lagano se popeli gore.
Svi su zastali i pogledali na severozapad. Nakon par minuta, začu se
naređenje: „Dosta gledanja, moramo da nastavimo. Neću da vas
vidim bliže od pola kilometra od toga. Razumeli?“
Ljudi klimnuše glavama i nastaviše niz laganu nizbrdicu, dalje na
zapad. Rupert, Sorel i Dervin su još par trenutaka ostali na brdu,
nemo gledajući u daljinu.
„Tako blizu, a tako daleko“, promrmlja Sorel tužno.
Severozapadno od njih, ležala je močvara Paksa, čija se zelena
blatuština pružala skoro u nedogled. A na horizontu, jedva vidljive,
čekale su šumovite planine sa one strane Rajske reke. Kuća.
„Prokleti vetar“, opsova Fabron. Satima su jahali livadom i sunce
je već polako počelo da zalazi, ali vetar je neumorno duvao.
„Ravnica“, reče neko iz gomile. „Jebena ravnica.“
„Morali bismo da nađemo neko mesto da prespavamo“, predloži
Sorel. „Ne možemo na otvorenom, prelaka smo meta.“
„Mogli bismo da se popnemo gore“, reče neko uz osmeh i pokaza
na litice u daljini.
Dizale su se skoro vertikalno i pružale dužinom celog horizonta.
Uzvišenje Gredena, čudo prirode.
„Ma da, samo treba da popnemo konje uz stotinak metara
kamena“, odvrati Sorel sarkastično. „Nikakav problem.“
„Zaboravite tu planinu“, ubaci se Rupert. „Morali bismo da
idemo sve do Uspona, a iako bismo se popeli nekim čudom, ko zna
šta nas čeka gore.“

192
 „Divljaci“, reče Uriel smireno. „Bar pola tuce različitih plemena,
svi u ratu međusobno, a prema strancima tek nisu blagonakloni.“
Jahao je polako i zamišljeno gledao na sever.
„Šta mislite zapovedniče, da opičimo preko močvare?“, predloži
Rupert i nasmeja se. Cela četa prasnu u smeh.
Uriel stade i okrenu konja na sever.
Svi usporiše, zbunjeno gledajući ka zapovedniku.
„Nećemo valjda?“, upita Gamba. Karavan je sada potpuno stao.
Čulo se samo njištanje gladnih konja i po koji kašalj sa kraja gomile.
Postajalo je poprilično hladno kako je mrak padao, a vetar je sve to
činio još gorim.
„Je l’ vidite?“, upita zapovednik i pokaza u daljinu. Ljudi se
okrenuše i zagledaše se ka močvari. A onda su videli. Selo je bilo jedva
vidljivo, a mrak mu je pomagao da tako i ostane. Niske kućice,
nijedna upaljena baklja, skoro neprimetno.
„Idemo“, reče Uriel i krenu na sever.
Karavan je polako skrenuo i istim tempom nastavio ka selu. Kroz
dvadeset minuta, bili su na par metara od prve kuće. Vetar je zavijao
između malih građevina, kao da zviždi neku tužnu melodiju. Karavan
je usporio, a vojnici se okupiše oko zapovednika.
„Pažljivo“, reče Uriel, „možda se kriju u zasedi. Polako ćemo
pročešljati sve, ali ne palite baklje.“ Mrak je bio skoro potpun dok je
prethodnica oprezno zalazila među kuće.
„Ovde nema nikoga“, reče Sorel. „Sve je prazno.“
„Ne znam da l’ je to dobro ili loše“, nesigurno će Rupert. Stajali
su nasred puta, osmatrajući kuće oko sebe. Drugi su pažljivo tumarali
mračnim uličicama.
„Prazno?“, upita Uriel kada je polako dojahao do njih. Bacio je
pogled niz ulicu.
„Tako izgleda“, reče Sorel. „Mada nisu ovde čista posla.“ Delovalo
je kao da selo nije namerno napušteno, već da su svi odjednom
isparili. I to ne tako davno. Motike su bile svuda po ulici, kolica sa
povrćem parkirana tu i tamo. Čak je i par kokošaka šćućureno
posmatralo iz ćoškova.
„Nemamo izbora, moramo prenoćiti ovde“, reče Uriel. „Uvedite
ostale i smestite ih po kućama.“

193
 Oficiri klimnuše glavama i odjahaše nazad. Kroz desetak minuta,
svi su ušli u selo.
Nije loše ovde, pomisli Dervin. Spustio je svoju vreću sa zavojima
i lekovitim biljem na staru drvenu stolicu i pogledao oko sebe. Bila je
to mala kuća, zemljanog poda i prepuna vunenih pokrivača. Bio je tu
sa dva kuvara koji su sedeli na podu i tiho razgovarali.
„Kako ti se čini?“, upita ga jedan.
„Bar ne duva vetar“, reče Dervin i protegnu se.
Obojica klimnuše glavom u znak saglasnosti. Par minuta kasnije,
svi su sedeli u tišini, dok su ih umor i san polako stizali. Ispred se čuo
samo konjušar koji je umirujuće šaputao svojim konjima koji su, iz
nekog razloga, bili krajnje nervozni.
Zapovednik je zamišljeno gledao kroz prozor dok je vatra tiho
pucketala. Kuća u kojoj je bio bila je veća od ostalih, verovatna kuća
seoskog starešine. Imala je kamin, krevet i masivan sto od punog
drveta.
Za tim stolom sedeli su oficiri i gledali u mape, s vremena na
vreme ispijajući vino. „Gde idemo?“, upita Grem. Sedeli su već pola
sata, a nije bilo nikakvih predloga.
Zapovednik je i dalje gledao kroz prozor. Pogledao je ka nebu, ne
odgovorivši ništa.
„Predlozi?“, upita Grem ponovo.
„Sever?“, predlozi Rupert. „Zaobiđemo močvaru i probamo...“
„Znaš da ne možemo preko reke“, reče Sorel. „Litice su previsoke,
nemoguće je preći.“
„Prokleti kanjon“, reče Rupert tiho. Uriel se polako okrenuo i
pogledao u vatru. Bio je umoran, ali nije skinuo ni verižnjaču ni
čizme. Počešao se po bradi i uzdahnuo. Kako da se izvučem iz ovoga?
„Postaje mi muka od ovog lutanja“, bio je uporan Rupert.
„Bežimo i skrivamo se poput zečeva.“
„A šta predlažeš da uradimo?“, nervozno će Sorel. „Da se borimo
protiv njih?“
„Hoću da nađemo način da pređemo tu prokletu reku, eto šta
hoću. A bogovi znaju da ću se boriti, čim se spojimo sa nekom od
legija. Ovako je besmisleno.“

194
 „Razumem šta govoriš“, saglasi se Grem. „I meni je muka
bežanja. Nedostaju mi gradske zidine. Kuća.“
Uriel i dalje nije progovarao, a oficiri nehajno nastaviše sa
pričom.
„Meni nedostaju dobro vino i lepe žene, jer bogovi znaju da kuću
nikada nisam ni imao“, iskreno će Sorel.
„Ja nedeljama sanjam udobnu postelju i dve kurve u njoj“, reče
Grem nasmejano.“ Ali najviše od svega sanjam muziku.“
„Muziku?“, zbunjeno će Rupert.
„Da, veselje“, pojasni čovek i zavali se na naslon stolice.
Rupert mučno uzdahnu. „Ne počinji o tome, već mi je dovoljno
teško u životu.“
„Sećam se kada mi se sestra udavala“, reče Sorel zamišljeno.
Veliki kez mu se raširi licem, a onda pređe u izraz mučne čežnje.
„Koliko smo samo jeli i pili.“
„Nemoj, molim te“, požali se Rupert nasmejano.
„Slavili smo od jutra do jutra“, nastavi ovaj nepokolebljivo.
„Pojeli smo preko dvadeset prasadi, sedam ovaca i isto toliko teladi.
Ne sećam se da sam u životu pojeo više nego tog dana.“
„Zvuči kao veselo okupljanje“, veselo će Grem. „Mora da si bio
pijan kao smuk.“
„Toliko sam popio da sam u jednom trenutku uzjahao prase koje
su upravo skinuli sa ražnja“, nimalo postiđeno će Sorel. Više je
zvučalo kao da se ponosi time. „A na muziku sam potrošio dovoljno
para da kupim novog konja.“
„Konj košta barem osam zlatnih krula“, pobuni se Rupert.
„Oprostite“, ispravi se Sorel i mahnu prstom, „dva konja.“
„Ma daj“, u neverici će Rupert.
„Te večeri su svirali samo ’Prsatu švalju’ jedanaest puta, a da ne
spominjem ostala remek dela kafanske muzike.“
„Mogli bismo da...“, zausti Grem, ali ga prekide glasno njištanje
konja koje je dopiralo ispred kuće.
Oficiri skočiše i isukaše mačeve, a zapovednik se okrenu i pogleda
kroz prozor. Par trenutaka kasnije, skamenjeno je gledao u figuru u
tami.

195
 „Idemo“ reče Sorel, i tri oficira potrčaše ka vratima.
Grem zastade i okrenu se. „Uriele, šta ti je?“
Uriel je nepomično gledao kroz prozor, kao da je bio hipnotisan.
Oficiri zastaše na trenutak, a onda istrčaše napolje.
„A?“, reče Uriel i zbunjeno pogleda ka vratima, a kada je video da
nema nikoga ponovo je pogledao kroz prozor. Namrštio se i nakon
par sekundi krenuo za njima. Ruka mu je čvrsto stezala dršku mača.
„Sta se dešava ovde?“, prodra se Rupert kada su videli konjušara
koji smiruje konje. Propinjali su se i njištali, vidno uplašeni. Ni
konjušar nije izgledao ništa bolje.
„Vuk“, reče momak izbezumljeno.
„Vuk?“, upita Sorel i osvrnu se oko sebe. Svi su isukali mačeve i
pažljivo osmatrali okolinu.
„Šta se desilo?“, upita zapovednik kada ih je sustigao. Ljudi su
polako počeli da izlaze iz kuća. Iako pospani, ipak su bili dobro
naoružani.
Iz sporedne uličice istrčaše dva konja i preplašeno projuriše
pored njih. Svi se okrenuše ka mračnom sokaku i stadoše u
pripravnost.
„Drži liniju“, reče zapovednik smireno i isuče mač. Nešto se
pomeri u mraku i ispusti slabašan zvuk.
Dvadesetak vojnika koji su do malopre bili relativno pospani,
sada su otvorili četvore oči.
„Šta se dešava?“, upita neko iz gomile.
„Vuk“, reče Rupert, dok se koncentrisao na oblik koji se pomerao
u senci.
„Ne“, ubaci se Gamba, koji je u tom trenutku pritrčao liniji. „Vuk
bi odavno pobegao.“ Najednom, nešto u mraku se pomeri i na
svetlost izađe mala devojčica.
„Ti?“ Uriel ju je zabezeknuto gledao.
Devojčica je stajala u mestu i sa zanimanjem posmatrala ljude
oko nje.
„Znate je?“, upita Sorel.
„Video sam je malopre kroz prozor“, reče zapovednik. Bila je
sitna i mršava, a prljava plava kosa joj se spuštala niz leđa.

196
 „Ko si ti?“, upita Grem.
Devojčica je ćutala, ravnodušno gledajući u oficira.
„Govori“, zareža Grem i zakorači ka njoj.
„Tok“, reče devojčica odlučno i zver izlete iz mraka i obori Grema
na zemlju. Svi su skamenjeno gledali dok se oficir rvao sa životinjom
koja mu je nemilosrdno grizla ruku. Nakon par sekundi, ljudi kao da
su došli svesti. Neko ga je gađao bakljom, a par njih povika i zavitla
mačem. Zver odskoči u stranu, ali napad nije bio uzaludan. Uspeo je
da mu odgrize pola leve šake i dobro dokači zubima po podlaktici.
Grem je krvario, valjajući se po podu. Vrištao je od bolova.
Životinja stade ispred devojčice, glavom okrenuta ka vojnicima.
Tek sada su videli s čim imaju posla. Bio je veličine vuka, ali bez i
jedne dlake na telu. Vilica je bila izdužena, a zadnje noge su izgledale
jače nego što bi trebalo.
„Keša“, začu se glas iz mraka. Devojčica se okrenu i pogleda iza
sebe. Iz mraka istupi starica, niska ženica kratke sede kose. Oslanjala
se na štap, jedva hodajući.
„Jege munsa nete, Keša!“, dodade žena ljutito.
Devojčica se namršti i pogleda u životinju.
„Čupa“, reče tiho.
Zver izvi uši, ali ostade u mestu. Režeći je gledao u Grema.
„Čupa“, ponovi devojčica glasnije.
Zver se okrenu, pogleda je i onda pomalo nevoljno dođe do nje.
Liznuo joj je šaku par puta, a onda zajedno pođoše u mrak.
„Zam ge tegole harano?“, upita starica devojčicu dok je ova
prolazila pored.
Devojčica zastade i pogleda je suznim očima. Spustila je glavu,
tiho promrmljala nešto i otišla u mrak.
Starica je isprati pogledom i uzdahnu. Zatim se okrenu ka
vojnicima. Grem je i dalje vrištao, ali je to radio sve slabije i slabije.
Pao je u šok, a par njih mu priđe i podiže ga na noge.
„Vodite ga Dervinu“, reče Uriel. Vojnici ga odvukoše, a
zapovednik uputi zamišljen pogled ka starici. Starica je nepomično
gledala u njega, ravnodušnog izraza lica. Izgledala je prijateljski, ali
u isto vreme i jako čudno.

197
 „Pa?“, reče žena napokon.
„Šta pa?“, upita Uriel, pomalo iznenađen što ona zna jezik
zapadnih naroda.
„Verovatno imaš neka pitanja za mene?“, reče ona mirnim
glasom. „Zar ne?“
„Pa, mogu ti reći da imam. Zar subiti nisu izumreli?“
„Misliš na Čupu?“, upita žena pomalo iznenađeno. „To što ih vi
severnjaci niste viđali, ne znaci da ih više nema“, reče pomalo ljutito.
„Iznenađena sam da uopšte znaš šta je to.“
„Čitao sam dosta knjiga“, ravnodušno će Uriel. Zaćutao je i
lagano češkao bradu. Starica je gledala u vojnike, diskretno ih
prebrojavajući.
„Odakle ste se stvorili?“, upita Uriel napokon. „Selo je bilo
prazno kada smo mi došli.“
„Baš bi voleo da znaš, je l’ da?“, reče starica podrugljivo.
„Da, voleo bih“, odgovori Uriel hladno.
Rupert dokači Sorela laktom. Ovaj se okrenu i pogledi im se
susretoše. „To je taj glas“, primeti Rupert tiho.
Sorel klimnu glavom. Uriel je imao i tamnu stranu.
„A zašto bih ti to rekla?“, upita starica. „Da bi mogao sve da nas
pokolješ?“
„Pokoljem?“, reče Uriel iznenađeno. „Da li izgledam kao neko ko
bi to uradio?“
„Svi ste vi isti“, odbrusi starica i pljunu. „Samo ubijate i palite.
Niste ništa bolji od pacova. Jedino dobro u vezi sa vama je što vas je
lakše ubiti nego njih.“
Uriel je ćutao. Gledao ju je i ćutao.
„Slušaj“, reče Uriel tiho, „mogao bi da prevrnem celo selo i da vas
iskopam iz te rupe u koju ste se sakrili. Tvoja zver je napala mog
čoveka i ne vidim razlog da ti dajem bilo kakve izgovore posle toga.
Možda nas upravo posmatrate iz mraka, naoružani i spremni.“
Spustio je ruku na dršku mača. „Govori ili ću početi drugačije da se
ponašam.“
„Nuro se nu oroš“, reče starica ravnodušno. „Buta gu aule, buta
gu koleme.“

198
 Uriel je pogleda hladno. „Neka kletva pretpostavljam?“
Starica se zlokobno osmehnu. „Možda si čitao, mladi vojniče, ali
neke stvari ne pišu u knjigama. Gnev je kao mač. Ili te spase, ili te
ubije. Tebe će ubiti.“
„Jedino ako je Gnev ime mača“, odgovori Uriel i nasmeja se.
Starica gricnu usnu i lagano klimnu glavom. „Nemoj se šaliti sa
smrću“, reče tiho. „Većina ovog sela je mrtva upravo zbog toga. A
smrt koja te ovde snađe mnogo je gora od vašeg lovca sa kapuljačom.“
„Smrt ne dolazi sama od sebe starice“, odgovori Uriel. „Šta se
desilo?“
Starica se namršti i pljunu. „Šta se desilo, pitaš? Nisu hteli da
odu, eto šta se desilo. Hteli su da ostanu ovde, a znali su šta dolazi.
Iskopali su rupe pod zemljom, ali dovoljno velike samo za žene i decu.
Muškarci nisu hteli da se skrivaju, već su otišli da se bore. A onda su
poginuli.“
Svi su ćutali, dok je starica trljala oči. „Svi do jednog...“, nastavi
tiho, „mrtvi. Šalili su se sa svojim životima i sada ih više nemaju.“
„Umrli su časno“, reče Sorel.
„Umrli su glupo“, prodra se starica. „Da su oni tu, mi sada ne
bismo živeli pod zemljom“. Zastala je da bi se iskašljala, dok su svi
gledali kako se uvija. „Ne bismo se skrivali kada god neko prođe
putem“, nastavi naposletku. „Ne bismo bežali od ljudi kao
bespomoćne životinje.“
„Ona zver mi uopšte nije izgledala bespomoćno“, reče Uriel. „A
ni devojčica nije pokazivala strah.“
„Subit se ne boji ničega“, reče starica. „Pratio bi Kešu gde god da
je otišla i ona to zna.“
„Zato voli da se šetka noću i huška svoju zver na nedužne ljude i
životinje?“, upita Uriel.
„Ne“, reče starica tiho. „Grešite.“
„Zašto se onda vrtela oko štale?“
„Nikada ranije nije videla belog konja.“ Starica tužno uzdahnu.
„Samo je htela da ga pomazi...“

199
 „Harbadin Veliki se ceo život ponašao kao da je bolji od svih ostalih.
Možda baš zato i jeste bio bolji.“

„Najpoznatije vojskovođe Zapadnog kontinenta“

– 640. godine od Prvog zapisa

Zapadno Kraljevstvo,
Veliki Prelaz

Glava 22

„Mimo!“, povika kapetan garde.

Zvuk metala odjeknu od kamen kada je dve stotine kopljanika
stalo u pripravnost. Plava garda, kraljevi lični čuvari. Široko sečivo
na vrhu svakog koplja sijalo je poput sunca, a plavi svileni prsluci kao
da su oživeli pod svetlom baklji.
„Mirno“, povika i Erik Bajron, zapovednik trinaeste legije
njegovog visočanstva. Oko hiljadu ljudi otpozdravi svom
zapovedniku, a zatim isuče mačeve i stade mimo. Od sklapanja
primirja, Veliki prelaz je čuvalo tek nešto više od hiljadu ljudi, a Mali
prelaz upola toliko. Većina vojnika trinaeste i četrnaeste legije bila je
u Šumskoj Varoši i okolini, gde su i živeli, i menjali su se periodično
sa ovima na prelazu. Trenutno, ovi na dužnosti bili su raspoređeni
duž zidina i po velikom dvorištu ispred zamka, zajedno sa Plavom
gardom kralja Pirefa.
„Larisa“, reče Suzan i istrča iz kočije, pravo u njen zagrljaj. Larisa
je stajala na ulazu u zamak, u beloj haljini i sa svilenom plavom
maramom oko vrata, dok je Suzanina haljina bila plava u potpunosti.
Iza nje su bili Ori Torčvil, Darius Grisom i Erik Bajron, a iza Suzan
kraljevska kočija.

200
 „Seko“, reče Larisa i čvrsto je zagrli. „Nedostajala si mi“,
prošaputa radosno.
„I ti meni“, reče Suzan još tiše. Dugo su stajale tako zagrljene.
„Mama?“, začu se odnekud.
Njih dve se okrenuše, da bi videle malu devojčicu kako bojažljivo
viri iz kočije. Suzan se nasmeja i protrlja oči ne bi li uklonila suze.
„Dođi ljubavi“, reče i pruži joj ruku.
Devojčica pogleda unaokolo, uplašeno posmatrajući gomilu
vojnika u dvorištu. Nesigurno je pogledala u majku.
„Ne boj se“, reče Suzan. „Dođi da upoznaš tetku.“
Devojčica zakorači iz kočije, a onda brzo dotrča do majke i zagrli
joj nogu. Larisa polako čučnu pored i zagleda se u devojčicu. „Hej“,
reče naposletku. I sama je trljala oči zbog suza. „Kako se zoveš?“,
upita je i nasmeši se.
Devojčica je ćutala, uplašeno gledajući oko sebe. Pogledala je u
majku, a ova se nasmeši. „Reci tetki kako se zoveš.“
Devojčica je još jače stegnu, a onda tiho reče: „Elena.“
„Baš lepo ime“, odgovori Larisa i pomazi je po glavi. Bar neko
dobro od ovog prokletog puta. Koji trenutak kasnije iz kočije istupiše
dvojica ljudi, a za njima i sam kralj. Larisa ustade i uozbilji se, dok je
Piref gledao preko dvorišta. Osmotrio je dvorište, pa zidine, a zatim i
odbor za dobrodošlicu. Polako je krenuo ka njima, dok su ga ova
dvojica pratila sa određene udaljenosti.
„Larisa“, reče kada je prišao. „Drago mi je da te vidim.“ Kralj
jezerske zemlje je bio visok i mršav čovek, pronicljivog pogleda i
elegantnog kretanja.
„Takođe“, odgovori Larisa. „Izvinjavam se što moj dragi otac nije
ovde, ali ima veoma bitna posla kući.“
„Razumem u potpunosti“, reče Piref. „Nije mu lako“, dodade.
Ako njemu nije lako, ne znam kome je, pomisli Larisa, ali znala je
da je neke stvari bolje prećutati.
„Zao mi je zbog tvog brata.“
„Hvala“, reče Larisa. „Volim da mislim da nije umro uzalud.“
Proklet da si Terone.

201
 „Čuo sam da su spasili mnogo ljudi svojim postupkom“,
zadivljeno će kralj. „Časno i za svaku pohvalu.“
„Da“, odgovori Larisa tužno. „Da je situacija malo drugačija,
možda bi on danas bio ovde sa mnom.“
„Da... Možda.“ Pogledao je iza nje. „Ali eto, vidim neka druga lica
pored tebe.“ Ori Torčvil i Darius Grisom istupiše napred, a Erik
Bajron ostade gde jeste.
„Sa kim imam čast?“, upita Piref kada oni stadoše ispred njega.
„Lord Ori Torčvil, gospodar Gorskog Grada. I čast je moja.“
Piref klimnu glavom. „A vi?“, upita i okrenu se ka zapovedniku.
„Ser Darius Grisom, lord zapovednik prve kraljeve legije“, reče i
nakloni se.
„Zadovoljstvo je moje. A ako se ne varam“, reče i pogleda preko
njih, „vi ste lord Bajron?“
Stariji čovek u pozadini se nakašlja. Bio je prosed i pomalo
pogrbljen, ali i dalje vojničkog držanja.
„Ser Erik Bajron“, hladno će zapovednik. „Drago mi je da vas
ponovo vidim.“
„Da“, složi se Piref. „Lakše mi je da znam da smo sada na istoj
strani“, reče i nasmeši se. Bio je to leden osmeh.
Ser Bajron klimnu glavom.
„Lepo od vas što ste došli u ovolikom broju“, reče Piref, „ali da
budem iskren, očekivao sam drugačiji odbor.“
Larisa ga zbunjeno pogleda, a zatim i Suzan.
„Kao na primer?“, upita ser Ori.
„Na primer Vilijema Edvidža“, odgovori kralj hladno. „Ili ser
Lukasa Grifina.“
Ori zbunjeno pogleda u Larisu, a onda se okrenu ka kralju.
„Ser Lukas Grifin nije više član kraljeve legije. Sada ima... drugi
posao.“
„A što se tiče ser Edvidža, „, ubaci se Larisa, „on je trenutno uz
kralja i pomaže mu u rešavanju tekućih problema. To radi već neko
vreme.“
„Znam“, reče Piref ravnodušno. „Kao i uvek.“ Usledi par
momenata tišine, koje naposletku prekide Suzan.

202
 „Mislim da smo dovoljno vremena proveli na ovoj hladnoći.
Kasno je, Elena bi trebalo da ide na spavanje. A i malo odmora bi nam
svima dobro došlo“, dodade. Zatim podiže ćerku i poljubi je u glavu.
„Naravno“, reče ser Ori. „Vaše odaje su spremljene i čekaju vas.“
„Hvala“, umorno će Piref. „Inače, sutra krećemo malo kasnije.
Želim da se njih dve dobro odmore pred nastavak puta.“
„Naravno“, reče ser Ori ponovo.
Svi se polako raziđoše, a baklje ostaše da gore, obasjavajući
vojnike na zidinama. Iako je ovo doba mira, ser Bajron nikada nije
stvari prepuštao slučaju. Na kraju krajeva, živeo je na granici od kad
zna za sebe.
Noć je bila sveža, vetar se nikako nije smirivao. Duvao je preko
dvorišta, pa uz južni zid zamka, zavijajući između stubova glavne
kapije. Veliki prelaz se nije oduvek tako zvao. Bio je to veliki grad, a
dvorište veliki turnirski stadion. Sada su umesto tribina dvorište
okruživale zidine. Tu su takođe i štale, kasama, kovačnice i nekoliko
kuća razbacanih tu i tamo, preostale od velikog naselja koje je tu
nekada bilo. I zid, naravno. Preko dvesta pedeset kilometara zida.
Nije bio preterano visok, tek nešto iznad pet metara, ali dovoljno da
onemogući prelazak velike vojske u kratkom roku. A sada su oni zbog
kojih je izgrađen dočekani uz najveće počasti.
„Sve je u najboljem redu“, reče vojnik. „Ništa sumnjivo.“
„Odlično“, odgovori četni vođa i nastavi obilazak. Sunce je polako
izranjalo u daljini, negde iza Mirnog mora, a pripreme za nastavak
puta su se odvijale po planu. Zalihe su se dopunjivane, konji menjali,
a kočije popravljale zbog nekvalitetnog puta. Kao i uvek, ser Torčvil
se budio među prvima. Pod uslovom da je te noći uopšte i spavao.
Doručkovao je i obišao ljude, da bi otkrio da je karavan u potpunosti
spreman za put. Zatim se prošetao do velike dvorane zamka u kojoj
je dve stotine kopljanika jelo u tišini. Jeli su odvojeno od ostalih
vojnika da se ne bi stvorila prilika za nevolju, jer se šuškalo da neki
od stražara nisu baš ljubitelji plavih gardista sa one strane zidina.
Viđali su ih i ranije, ali retko kad na svojoj strani granice. Obično su
pokušavali da ubiju jedni druge.
„Kažu da ćemo uskoro da krenemo“, reče Mark Moreb, smireno
gledajući u karavan.

203
 „Bilo bi dobro, ako mislimo da stignemo u Šumsku Varoš pre
mraka“, odgovori ser Torčvil i klimnu glavom. „Kako ti se čini Piref?“,
upita neodređeno.
„Sumnjivo“, reče ovaj bez oklevanja.
„Tebi su svi sumnjivi“, odgovori ser Ori ravnodušno. „Uvek tražiš
loše u ljudima.“
„Zato me i plaćate“, reče Mark. Pogledao je u ser Orija i blago se
nasmešio.
„Tačno...“
„Spremite se, krećemo za pola sata“, povika ser Grisom iz daljine,
a onda se okrenu i vrati u deo zamka gde je bila smeštena Larisa.
Prokletnik, ne odvaja se od nje.
„Šta kažete na čašu vina?“, upita Mark ravnodušno. „Dok čekamo
da se okupe.“
„A?“, zamišljeno će ser Ori, trgnut iz misli o Larisi.
„Vino“, ponovi Mark, „dok ih čekamo.“
„Prijala bi mi čaša slatkog cvetpoljskog“, priznade ser Ori.
Mark se nasmeja. „Ovde jedino možemo naći jeftino crno što
trgovci donose vojnicima na prelazu. A ako budemo imali sreće,
možda slatko vino od kupine. To je specijalitet vinara sa severne
strane Čiode.“
„Zvuči odlično.“
Nekoliko minuta kasnije sedeli su u dvorani zamka, gde su
između ostalog upravo doručkovali vojnici Plave Garde. Jeli su u
potpunoj tišini, glava uperenih u sopstvene tanjire. Jedini glasovi koji
su dopirali iz njihovog pravca bili su glasovi njihovih kapetana koji
su sedeli za jednim od manjih stolova, a ser Torčvil primeti i boce sa
vinom. To je dosta objašnjavalo, njih desetak su pravili veću buku
nego ostatak dvorane.
Jedan od slugu dođe i donese im vino. Imali su sreće, tako da su
sada na jezicima osećali sladak voćni ukus od kojeg se apetit budio
poput usnulog medveda nakon zime. Srećom, Mark to predvide te su
odmah naručili i poslužavnik sa suvim mesom, sirom i maslinama,
svežom mekanom pogačom i masnim sočnim čvarcima.

204
 „Sve ovo za četiri bakrenjaka“, promumla Mark usta punih vruće
pogače. „Džabe.“ Odlomio je parče sira i sa uživanjem ga zagrizao.
„Ah, vojničke kantine.“
„Ako mene pitaš, to je četiri bakrenjaka previše“, mrzovoljno će
ser Ori dok je žvakao parče pršute. Zalio ga je vinom, a onda tiho
podrignuo.
Mark ga upitno pogleda, ali ne reče ništa.
„Trebalo bi da smo u zamku zajedno sa njima, da doručkujemo
prepelice i kajmak, finu čorbu od govedine sa začinima i kolač od
voća.“
Mark mu uputi dugačak pogled, a onda zagrabi još par čvaraka i
ubaci ih u usta. „Ne radi se o hrani, zar ne?“ Ori ništa ne reče već
namršteno pogleda u stranu, a Mark klimnu glavom. „Da. Nema ovo
veze sa hranom i bakrenjacima.“
„Šta hoćeš da kažeš“, upita Ori i gnevno ga pogleda.
„Mislio sam da...“, zbunjeno zastade Mark u pola zalogaja,
nesiguran šta sledeće da kaže.
„Red je da lord koji dočekuje kralja sedi zajedno sa njim tokom
obroka. Lord i prvi zapovednik moraju biti prisutni kao što dobrim
domaćinima i priliči, a da ne spominjem princezinu sigurnost.“
„Naravno gospodaru, oprostite ako sam se pogrešno izrazio. Naša
je dužnost da pazimo na princezu i kralja Pirefa. I kraljicu Suzan,
naravno.“
„Naravno“, složi se Ori, sada malo smirenije. „Naravno.“
Otpio je dugačak gutljaj vina, a onda klimnuo glavom. „Čuvamo
princezu...“, dodade tiho, a Marku se učini da lord nije ni bio svestan
tih poslednjih reči koje je izgovorio. Zapovednik odluči da ne
prokomentariše, već odlomi još jedno parče sira.
Sat vremena kasnije karavan je bio na putu za Šumsku Varoš, a
zid je polako ostajao iza njih. Na čelu su jahali vojnici prve legije,
mada je sam zapovednik bio u sredini kolone. Išao je pored kočije u
kojoj su bili Larisa, Suzan i Elena. Kralj je neko vreme putovao u
svojoj kočiji, ali je onda izašao i nastavio putovanje na konju. Jahao
je sa par svojih savetnika i sa po stotinu vojnika ispred i iza sebe. Na
začelju kolone jahali su ljudi ser Torčvila kontrolišući tovarne

205
životinje i zalihe, dok su on i Mark Moreb bili napred, u blizini
Larisine kočije.
Na nekih deset kilometara od zida prošli su između dve kamene
kule, po jedne sa obe strane puta. Kao što su svi mogli da primete,
niz kula se nastavljao sa obe strane, idući u nedogled.
„Šta je ovo?“, upita Piref, ali niko od savetnika nije znao i pitanje
je ostalo da visi u vazduhu. Razmak između kula je bio nekih sto
metara i bile su dosta visoke.
„Izgleda da ću morati da se malo raspitam“, reče tiho i pogleda
oko sebe. „Ser Torčvile, da li bi ste mi se pridružili na kratko?“, upita
prijateljski. Ser Ori se okrenu i pogleda u kralja, a zatim u Dariusa
Grisoma. Ovaj nije izgledao preterano srećno.
„Naravno“, reče ser Ori. Zauzdao je konja i sačekao da ga kolona
pristigne. Sada je jahao rame uz rame sa kraljem, dok je ovaj preko
ramena još jednom osmotrio niz kamenih građevina iza sebe.
„Zanima me“, reče kada se okrenuo, „kakve su ovo kule?
Neki vid komunikacionog sistema?“
„Ne“, reče ser Torčvil. „Pre bih rekao, sistem zaštite. Kao
džinovska ograda.“
Kralj se nasmejao i osvrnuo još jednom. „Nisam znao da toliko
cenite našu vojsku“, iznenađeno primeti. „Zar vam jedan zid nije bio
dovoljan?“
„Zid je sagrađen da spreči ljude da uđu u naše zemlje, a ove kule
su tu iz suprotnog razloga.“
„Nisam znao da Teron praktikuje diktaturu“, reče Piref pomalo
uzbuđeno.
„A ne“, objasni ser Ori brzo, „nije on sagradio te kule. One su iz...
recimo da su iz nekog... komplikovanijeg vremena.“
„Ah.“ Piref se počešao po bradi i zagledao u daljinu. „Rendal?“,
upita zamišljeno.
„Zapravo Kristofer, deda njegovog visočanstva. Kao što znate,
kada je izbio rat, Kristofer Starvud je sagradio zid da obeleži granicu.
Samo problem je bio što je dosta ljudi koju su ostali sa ove strane
htelo da pređe na drugu. Neki zbog porodice, neki zbog prijatelja, a
neki jednostavno zato što su mislili da će druga strana pobediti.
Zapovednik Velikog prelaza je tada bio Nebolaj Horton koji je

206
predvodio čitave dve legije u odbrani granice. S tim što mu je kralj
poverio zadatak da spreči sve neovlašćene prelaske preko zida. Kao
što vidite, ove njive i livade su beskrajne i veoma je teško kontrolisati
svaki pedalj zida, pogotovu kada vam je mnogo bitnije šta se dešava
sa druge strane. Horton je zamolio kralja za izvesnu količinu novca,
jer ipak je to dosta zahtevan poduhvat, ali mladi kralj je imao mnogo
važnije izdatke u trenutku. Lord Nebolaj je dobio samo trećinu
sredstava koje je tražio, ali je dobio nešto drugo. Kamen. Tone i tone
kamena. Tako da je uradio najbolje što je mogao sa onim što je imao.
Sagradio je ovaj sistem osmatranja i svaka kula je imala po nekoliko
strelaca, a u podnožju su bili vezani psi. Jedini način da prođete do
zida bio je glavni put i to između dve kontrolne kule, upravo ove
između kojih smo malopre prošli.“
Kralj Piref je ćutao, klimajući glavom u znak razumevanja.
Napokon reče: ,Jako zanimljivo. Da li danas imaju nekakvu
upotrebu?“
„Ne“, odgovori ser Torčvil. „Samo da nas podsećaju na stara
vremena.“
„Da...“, složi se Piref, „stara vremena.“ Nakašljao se, trljajući vrat
desnom rukom. „Hvala na informacijama, lorde Torčvil. Jako
ljubazno od vas.“
„Drago mi je da sam mogao da pomognem“, reče Ori. „Ako...“
„Sada bi morao da vas napustim“, prekinu ga Piref, „imam neke
važne razgovore sa svojim savetnicima.“ Nasmešio se, skoro
prirodno. „Bez mene su kao muve bez glave.“
„Naravno“, reče ser Ori brzo. „Nadam se da ćemo večeras imati
više vremena za razgovor.“
Piref potera konja u kas, sustižući svoje vojnike i ujahivajući u
gomilu nepoznatih lica.
Ori zamišljeno nastavi da jaše gledajući kako se krug jahača
sužava oko kralja, a onda ga maltene više nije ni video. Mark Moreb
dojaha do njega, okrenu konja i nastavi da jaše paralelno sa njim.
„Lord Grisom nije nimalo srećan“, reče Moreb. „Raspituje se oko
čega ste pričali. I zašto njega niko nije zvao.“
„Odlično“, reče Ori. „Nek se malo krčka. Zaslužio je.“

207
 Mark Moreb je slegao ramenima i zaćutao. Ser Ori takođe, s tim
što se, za razliku od svog zapovednika straže i smeškao.
Jahali su dobar deo dana, ceo karavan se kretao iznenađujuće
dobrom brzinom. Uskoro su počeli da nailaze na sela pored puta a
nedugo zatim, prešli su i most preko Čiode. Ljudi koji su prolazili
tuda morali su da se sklone u stranu, što im se i nije baš dopalo.
Većina ih je gledala u karavan sa ne baš prijateljskim izrazom lica.
„Koliko još otprilike?“, upita Suzan i pomazi Elenu koja je čvrsto
spavala na sedištu kočije.
„Još par sati“, odgovori Larisa. Pogledala je kroz prozor. „Trebalo
bi da stignemo pre mraka. Ili bar u sumrak.“ Okrenula se ka sestri.
„Kako je u Lanakoru?“
„Sjajno“, reče Suzan. „Grad je miran, a priroda prelepa. Malo je
manji od Starog dvora, ali svejedno ima sve što može da ti zatreba.“
„A Piref?“, upita Larisa ozbiljno.
„Šta sa njim?“, upita Suzan, pogledavši u sestru.
„Kako se ponaša prema tebi?“
Suzan je zbunjeno pogleda, a onda nastavi da mazi Elenu. „Dobar
je otac, ako to pitaš.“
„Ne“, reče Larisa. Zaćutala je na trenutak, a onda se malo
primakla. „Kakav je prema tebi?“
„Dobar“, priznade Suzan. „Zaista, ništa mi ne fali. I uvek je tu da
me sasluša.“ Pogledala je u sestru i osmehnula se. „Hvala što brineš.“
„Svi mislimo na tebe“, reče Larisa. „Pogotovo ja“, dodade tiho.
„Ostala sam sama.“
„Sama“, upita Suzan. „A otac? A ser Vilijam?“
„Nas otac ima... druga zanimanja. Ja mu nisam prioritet.“
Uzdahnula je. „Uriela nema, majke nema, a stric Valden je...“,
zastade, a onda obori glavu.
Suzan je tužno pogleda. „Ja sam tu seko“, prošaputa. „Znam
koliko ti stric znači, ali uskoro će se i on vratiti. Sve će biti dobro“,
reče i uze je za ruku.
Larisa je pogleda i obrisa suzu. „Da“, reče i osmehnu se. „Verujem
da...“

208
 U tom trenutku se začu rog. Par sekundi kasnije kočija naglo
stade. Larisa pogleda kroz prozor, a onda pomeri zavesu u
potpunosti. Videla je vojnike kako stoje u mestu. Nakon par
momenata do kočije dojaha ser Grisom.
„Sve je u redu, ledi Starvud. Krenućemo za par minuta“, reče i
odjaha ka celu kolone. Ona izviri kroz prozor i isprati ga pogledom.
Pored kočije projahaše i ser Torčvil i Mark Moreb, a par metara iza
njih išao je zapovednik plave garde. Svi su jahali ka čelu kolone.
„Šta se dešava“, upita ga Larisa kada je prošao pored nje.
„Vrati se u kočiju“, reče ser Ori i nastavi da jaše ne okrećući se.
„Zapovedniče Nados, kakav je ovo zastoj“, upita Suzan gledajući
ga kroz prozor.
„Sve će biti sređeno u najkraćem roku. Ne brinite, bezbedni ste“,
reče zapovednik dubokim glasom, a onda podbode konja i odjaha za
njima.
Kolona je sada potpuno stala. Lord Grisom je izjahao na čelo
kolone i osmotrio situaciju. Nije izgledao zadovoljno. Iz gomile
izjahaše ser Torčvil i Mark Moreb i stadoše pored njega, a par sekundi
kasnije pridružio im se i zapovednik plave garde.
„Znaš ih?“, upita ser Darius.
„Ne“, reče Ori.
Svi su posmatrali kolonu koja im je išla u susret. Za razliku od
ostalih, nisu izgledali kao da će se skloniti sa strane.
„O čemu se radi?“, upita zapovednik plave garde Nados Gevajo.
„Ne znamo, ali ćemo uskoro saznati“, reče ser Ori i zajaha ka
njima. Mark Moreb krenu za njim, a ostala dvojica su ih posmatrala
kako se udaljavaju zemljanim putem. Ser Grisom pljunu, pa pogleda
u zapovednika garde. „Verovatno nije ništa“, reče ozbiljno. „Idem sa
njima da proverim o čemu se radi, mislim da nema potrebe da
idete...“
Nados krenu za njima, ostavljajući ser Grisoma u pola rečenice.
Zapovednik zabezeknuto pogleda u njega, kao čovek nenaviknut da
mu neko okreće leđa u sred razgovora. Iza njega čulo se meškoljenje
u redovima prve legije, čak i par jedva čujnih opaski. Lord zapovednik
se okrenu i ošinu ih pogledom, što je rezultovalo mrtvačkom tišinom.
Podbo je konja i krenuo napred.

209
 Kolona koja im je išla u susret sastojala se većinom od zaprežnih
kola, ali i od par tovarnih konja i pokoje mule. Na čelu je jahalo
nekoliko desetina vojnika, ali grb im je bio slabo vidljiv. Koji li su ovi?,
pomisli ser Torčvil. Kada im je prišao na desetak metara, kolona
uspori da bi na kraju potpuno stala, a par jahača izjaha ka njima.
Zapovednik Nados i lord Grisom su ih tad već pristigli i sada su stajali
rame uz rame.
„Gospodo, o čemu se radi?“, upita Darius Grisom, na neprimetnu
nervozu ser Torčvila koji je taman zinuo da nešto kaže.
Desetak jahača je im je polako jahalo u susret, ne preterano
zainteresovani ovim pitanjem. Kada su prišli, ser Ori im osmotri
oklop. Most ispod hrastovog drveta. Klifovi ljudi.
„O čemu se radi?“, upita jahač na čelu. Pogledao je u svoje ljude,
šireći ruke. „Momci, o čemu se radi? Neka mu neko odgovori, jer ja
pojma nemam.“
Ser Darius je ćutao, gledajući čoveka ispred sebe. „Pa?“, upita
hladno.
„Opet on“, ponovi čovek. „Momci, ovaj je totalno zbunjen, a vi
mu uopšte ne pomažete. Ima li neko neku ideju o čemu se radi
ovde?“, reče i nasmeja se, a onda ser Dariusu uputi pogled sa
mešavinom mržnje i... još malo mržnje.
Ser Ori ponovo otvori usta, ali neko ga preduhitri i reče:
„Buzdovan!?“
Svi zastadoše na trenutak, a onda pogledaše ka jednom od jahača.
Bio je ogroman, ćelave glave i klempavih ušiju. Ručerde su mu čvrsto
stezale dršku buzdovana koji mu je bio prikačen za pas.
„Ne Abote, nije buzdovan“, reče čovek i uzdahnu. Abot ga
zbunjeno pogleda, a onda pomalo razočarano prekrsti ruke. Izgledao
je snuždeno, koliko god to čovek od dva metra i sto dvadeset kila
može da izgleda.
„Oprostite mom prijatelju“, reče čovek sarkastično, „samo su mu
buzdovani u glavi.“ Posmatrao ih je par momenata, a onda je zadržao
pogled na zapovedniku plave garde.
„Vi ste ljudi Klifa Hortona?“, upita ser Ori, zadovoljan jer je
uspeo da izgovori šta je hteo.

210
 Čovek je i dalje namršteno gledao u zapovednika. Nados mu nije
ostao dužan. Napokon, ovaj se okrenu ka ser Oriju.
„On je lord ove zemlje, toje tačno“, priznade čovek. „Ali ja nisam
ničiji sluga“, dodade namršteno.
„Nisam to ni rekao“, reče ser Ori. „Sa kim imamo čast?“, upita da
bi malo smirio situaciju.
„Ser Pol Brenč“, predstavi se čovek kratko. „Pretpostavljam da
ste vi lord Torčvil?“
„Da“, reče Ori. „Ovo je moj zapovednik straže, Mark Moreb,
pored njega je zapovednik prve legije njegovog visočanstva, ser
Darius Grisom, a pored njega...“
„Znam ja dobro ko je pored njega“, prekinu ga čovek. „A još bolje
ko je iza njega“, reče i pogleda u kolonu iza njih. „Divno društvo.“
„Nikoga ne zanimaju tvoji komentari“, odbrusi ser Grisom.
„Pomerite se sa strane dok naša kolona ne prođe, a onda idite gde ste
pošli.“
„Da se pomerimo?“, upita čovek iznenađeno. „Čujete li ' momci?
Mi treba da se pomerimo.“
„U kočiji iza nas su dve princeze“, objasni ser Ori, „i bilo bi lepo
da pokažete malo poštovanja prema članovima kraljevske porodice.“
„Ovo je moja zemlja“, reče ser Brenč. „A u toj kočiji je jedna
princeza, a ne dve. Bile bi dve da ova druga nije došla sa pogrešnim
kraljem.“ Pogledao je u zapovednika Nadosa. „I povela svoje
napirlitane stražarčiće.“
Nados Gevajo je ćutao, mirno gledajući u čoveka ispred sebe, a
onda se okrenuo ka koloni koja je čekala iza. „GAST“, povika glasno.
Plava garda stade u položaj pripravnosti, a zvuk discipline odjeknu
niz zemljani drum. Onda je ponovo pogledao u ser Brenča.
„Ovo je moja zemlja“, ponovi ovaj glasnije, „i nemam nameru da
se sklonim sa puta. Bar ne zbog ove kolone“, frknu i pogleda u
zapovednika Nadosa. „A što se tebe tiče...“, reče i pogleda u ser
Grisoma.
„Šta?“, upita ovaj spremno. Jedva je čekao da povede napad.
„Da sam na tvom mestu pazio bih šta pričam. Daleko ste od kuće,
zapovedniče Grisom“, reče i zlokobno se nasmeši. „Ovde nema kralja
da vas brani“, dodade tiho.

211
 Par momenata niko nije reagovao, iako su sa obe strane letele
varnice. Zapovednik je pogledom prelazio preko jahača ispred sebe,
lagano stežući dršku mača.
„Briga me gde sam“, proreža Grisom ljutito, „jer gde god da se
nalazim, ja sam zakon“, reče i izvadi mač.
„Ser Brenče“, začu se najednom. Zapovednici se okrenuše, a ser
Ori se samo lagano nasmeši i pogleda u ser Grisoma.
„Princezo Larisa“, reče ser Brenč i siđe sa konja, što uradiše i
ostali jahači, pa čak i Abot. Poklonio se, a onda stao mirno.
„Drago mi je da vas vidim“, reče Larisa i ujaha među njih. Bila je
u pratnji dva vojnika prve legije, ali oni su ostali par metara od
gomile. „Ser Grisome, vratite taj mač u korice“, naredi smireno.
„Verujem da se on sasvim slučajno našao van njih, zar ne?“
Ser Grisom vrati mač u korice, a onda pogleda u ser Brenča.
Kipeo je od besa.
„Samo je hteo da nam pokaže remek delo legionarskih kovača“,
reče Pol Brenč i osmehnu se.
„Verujem“, blago će Larisa i uzvrati mu osmeh. „Ser Pole, znam
da verovatno mnogo tražim, ali da li bi ste mi učinili uslugu i pomerili
svoj karavan sa strane na par minuta, samo da mi časak prođemo.
Imamo decu u kočijama i jako su umorna od puta, a i bilo bi dobro
da u Šumsku Varoš stignemo pre mraka.“
„Naravno“, odgovori ser Brenč. Okrenuo se i izdao par naređenja,
na šta se karavan pomerio u stranu.
„Zahvaljujem“, reče Larisa. „A sada me izvinite, moram da se
vratim nazad, sestra mi se verovatno zabrinula. Još jednom, drago mi
je što sam vas videla“, dodade i okrenu konja nazad ka koloni. Jahači
se popeše na konje i krenuše nazad ka karavanu, a Pol Brenč ostade
još par momenata. Razmenjivao je poglede sa ser Grisomom, a onda
se okrenuo ka ser Torčvilu.
„Drago mi je da sam vas upoznao“, reče uz hladan osmeh. „I vas
takođe“, dodade i pogleda u Marka Moreba. Okrenuo je konja i
krenuo za svojim ljudima.
Dok je kolona prolazila, ljudi pored puta su ih neprijateljski
posmatrali, a tenzija se osećala pri svakom koraku. Nakon par sati
jahanja, stigli su na ulaz u Šumsku Varoš. Ulice su bile bogato

212
ukrašene, a vojnici raspoređeni svuda po varoši. Nakon što su
dojahali do zamka lorda Hortona, kišni oblaci polako su počeli da se
valjaju preko neba. Činilo se kao da će oluja biti jaka.
Povorka je stala u dvorištu zamka. Posluga je bila uredno
poređana po obodima dvorišta. Klif Horton i par njegovih kapetana,
obučeni u svečane oklope i plaštove, posmatrali su kraljevu kočiju,
dok su njeni putnici polako izlazili napolje. Ser Grisom je samo
sjahao sa konja i nakon šo ga je predao jednom od momaka iz štale,
peške izašao iz dvorišta.
Ser Ori je takođe sišao sa konja, ali je prišao Klifu.
„Šta je sa ovim?“, upita Klif zbunjeno.
„Ne odgovara mu vreme“, reče Ori, a osmeh mu iskoči niotkuda.
„Marien!“
Prošao je pored Klifa i zagrlio ženu koja je u tom trenutku izlazila
u dvorište.
„Orsone Torčvil“, reče žena dok ga je grlila, „potrebno je da dođe
cela kraljevska porodica da bi ti svratio u posetu.“
„Oprosti“, opravda se Ori nasmejano, „stvarno nisam stigao.“
„Lorde Horton“, začu se iza njih.
„Ledi Larisa“, reče Klif i kleknu. To uradiše i njegova žena i svi
prisutni.
„Nema potrebe“, hitro će Larisa. „Ipak smo mi vaši gosti“, dodade
uz smešak i napravi mali naklon. „Moju sestru znate“, reče i pokaza
na Suzan, koja je prilazila u pratnji zapovednika Nadosa. „A ovo malo
stvorenje je Elena“, dodade kada je devojčica izvirila iza majke.
„Zadovoljstvo nam je da vas ugostimo“, reče lord Horton. „Ovde
ste uvek dobrodošli.“
„Hvala“, reče Suzan. Okrenula se i pogledala ka kočiji, ali njen
muž je i dalje bio unutra. Plava garda je i dalje stajala oko kočije, bez
ikakve očigledne namere da se odatle pomeri. Okrenula se nazad ka
Klifu.
„Lorde Horton, može li neko da nas isprati do naših odaja?“
„Naravno“, reče Klif i rukom pokaza jednoj od služavki da priđe.
„Hvala“, toplo će Suzan dok je podizala Elenu u naručje.
„Videćemo se na večeri.“

213
 „Krenuću i ja sa vama“, reče Marien uz osmeh, „da vam pokažem
naš skromni dom.“
Ledi Horton povede Suzan i njenu ćerkicu u zamak, a Klif, ser
Ori i Larisa ostadoše u dvorištu. Larisa pogleda u ser Orija, a onda
povika za sestrom: „Čekajte i mene. Prijalo bi mi da se malo osvežim“,
dodade i krenu za njima u zamak.
Par trenutaka kasnije, Klif uzdahnu i pogleda u ser Orija.
„Baš gadna svađa?“, upita tiho.
„Što je najgore, jedva da smo i pričali. Ne znam šta je problem,
ali večeras ćemo ga rešiti“, reče samouvereno.
„Zanimljivo je to kako si ti smiren dok su svi oko tebe nervozni i
ljuti“, primeti Klif nasmejano. „Mora da si sjajno društvo.“
„Kako to misliš?“, upita Ori pomalo uvređeno.
„Pa, ove dve pobegoše u zamak, kralj nije ni izašao iz kočije, a
zapovednik je peške otišao u grad“, reče i prasnu u svoj ludački smeh.
„Tvoj zapovednik straže mora da ima živce od čelika kad je stalno
pored tebe.“
„Znaš me Klife, ne serendaj“, odbrusi Ori nervozno. „A ova
budala je sam kriv što je dobio po tabanima“, reče zadovoljno. „Ja
sam zakon“, dodade podrugljivo i krenu da se smeje.
„Sta se desilo?“, upita Klif kada je prestao sa smehom. Jedva se
obuzdao, delom zato što je dvorište bilo puno, delom jer je
zapovednik Gevajo stajao na samo desetak metara odatle. A i kralj je
mogao svake sekunde da izađe iz kočije.
„Ma gluposti“, reče Ori. „Neki karavan nije hteo da se skloni sa
puta, pa smo morali da pregovaramo...“
Upravo tada kralj zakorači napolje, brzo prelazeći pogledom
preko dvorišta. Ratnici plave garde stadoše mirno, a zapovednik mu
diskretno klimnu glavom da je situacija pod kontrolom. Nakon par
koraka, kralj zastade i ispruži dlan, gledajući ka gore. Prve kapi kiše
su polako počele da padaju, a nebo je bilo potpuno crno.
„Bolje da požurim“, reče Piref uz osmeh i krenu ka vratima. Kada
je prišao ulazu, zastao je pored Klifa i ser Orija. „Lorde Horton, želim
da vam se zahvalim na gostoprimstvu. Čast mi je da budem vaš gost.“
„Čast mi je da mogu da vas ugostim“, reče Klif i klimnu glavom.
„Verujem da će sve biti po volji vama i vašoj porodici.“

214
 „Verujem da hoće“, reče Piref uz blag osmeh. „Verujem da hoće.“
Te večeri kiša je obilno padala, a mali potočići su vijugali po
kaldrmisanim ulicama. Pustim ulicama. Sve radnje su bile zatvorene,
a plamenovi uličnih baklji pravili su nepomične senke. Napolju su
bili samo oni koji su morali. A plava garda je morala. Bili su
raspoređeni na ulazu u zamak, po dvorištu, a par njih je bilo i na
zidinama. Lord Horton nije imao ništa protiv da svojim ljudima doda
malo pojačanja, a i kralj Piref će mirnije spavati ako mu se zahtev
ispuni.
Svečana dvorana bila je puna, kako plemića i vojnika, tako i
hrane, pića, posluge i muzike koja se odbijala od kamene zidove i
vraćala u totalni haos slavlja. Za glavnim stolom su sedeli Klif Horton
i njegova žena, levo kralj Piref i Suzan, pa Larisa, pa jedan od Klifovih
rođaka. Mladić je skromno ispijao svoje vino, progovorio par reči tu i
tamo i strpljivo čekao zamenu. Sa desne strane bili su ser Torčvil, kao
i još par članova Klifove familije. Mark Moreb se šetkao po dvorani,
iako mu je bilo ponuđeno mesto za jednim od stolova na čelu. Nije
voleo da situaciju posmatra iz samo jednog ugla. Kao ni Darius
Grisom, koji je bio naslonjen na jedan od stubova i polako ispijao
vino.
„Poslednji put kad sam proverio, sestra tvoje žene nije Larisa“,
reče ser Ori tiho kada se naslonio bliže Klifu.
„Strpljenja, Ors... Ori. Imam plan“, reče Klif i nespretno
namignu. „Bićeš pored nje za desetak minuta.“
Ser Ori pogleda niz sto, osmatrajući situaciju. „Lepo, lepo“, reče
i nasmeši se. „Imaš ti ipak nešto u toj bundevi na ramenima.“
„Čisto sumnjam“, priznade Klif i nasmeja se. To privuče pažnju
ljudi u blizini i svi se nasmejaše zajedno sa njim. To je skoro postao
običaj. Malo ko bi izdržao da se ne nasmeje kada čuje smeh Klifa
Hortona.
„Lorde Horton“, reče Piref, nakon što je i sam jedva uspeo da
iskontroliše osmeh, „lord Torčvil mi je danas pričao o vašem dedi i
njegovom građevinskom poduhvatu.“
„Jeste?“, upita Klif iznenađeno. „Istina, deda Nebolaj je uvek
imao zanimljive ideje“, reče ponosno.

215
 „Dizajn je veoma zanimljiv“, priznade Piref. „Verujem da je bio
isto tako efikasan kao i zid na severu, samo u suprotne svrhe.“
„Da“, reče Klif vidno smrknut, „pretpostavljam da jeste.“ Njegova
porodica je već generacijama živela maltene na granici sa Jezerskom
zemljom i ništa u vezi zida mu nije bilo smešno.
„Da li pored toga ima zasluga za još neku inovaciju?“, upita Piref
i pojede komad prepelice sa tanjira. Jela su bila raznovrsna, ali ne
dovoljno da ih jedan od Pirefovih ljudi ne proba sve. Tek nakon toga
bi Piref sa mnogobrojnih ovala uzeo šta mu se sviđa.
Lord Horton slegnu ramenima. „Mogu da vam nabrojim još par
dedinih izuma, ali su uglavnom za ratnu primenu i pomalo su... Pa,
recimo da ne bi bilo pristojno o tome pričati za večerom.“ Utom stiže
još par bokala vina.
„Ah“, veselo će Klif, „ovakvo vino još niste pili.“ Uzeo mu je čašu
i počeo da sipa. „Najbolji vinogradi u zemlji.“
„Pa ako su najbolji“, reče Piref radoznalo, „ne bi valjalo da
odbijem“, dodade. Gledao je Klifa kako sipa sebi i svojoj ženi, dok je
posluga sipala svima za glavnim stolom. Pirefov kušač hrane ga
zbunjeno pogleda, na šta ovaj jedva primetno odmahnu glavom.
Klif ustade. „Za nova prijateljstva“, nazdravi glasno. Cela dvorana
otpozdravi, a onda svi zajedno ispiše.
„Sviđa mi se“, priznade Piref i klimnu glavom. „Ukus me podseća
na nešto, ali ne mogu da se setim na šta...“, reče dok je zamišljeno
oblizivao usne.
„Na kvalitet“, objasni Klif i nasmeja se.
Muzika je pojačala tempo, a na centar dvorane istrčaše momci i
devojke i zaigraše tradicionalne igre.
„Ne stigoh da te pitam“, veselo će ser Ori dok je dosipao vino, „šta
bi sa onim iz rupe? Onaj trgovac kožama.“
Klif se namršti, polako dobujući prstima po stolu. „Nestao“,
promrmlja tiho.
„Nestao?“, upita ser Ori iznenađeno. „Kako je mogao da
nestane?“
„Ne znam“, reče Klif nervozno, „to se i ja pitam. Danas je trebalo
da mu damo napitak, šaman mi ga je doneo maltene u samu zoru. Al’
pet minuta kasnije dolazi jedan od stražara i pita da li sam dobro.“

216
 Nekoliko momenata ser Ori je zamišljeno ćutao i klimao glavom.
A onda se trgnuo. „Šta bre?“
„Navodno, dva stražara u oružarnici su me sat vremena pre toga
izvadili iz te iste rupe u kojoj je on bio.“
„Ne pratim te“, reče ser Ori zbunjeno. „Šta si ti tražio u rupi?“
„U tome je i stvar, nisam bio u prokletoj oružarnici“, odvrati Klif
nervozno. „Kažu da su čuli kako se derem i kada su došli do rupe,
videli su mene. Naravno, ja sam se izdrao na njih da me izvade, što
su i uradili. Kažu da sam rekao da sam obilazio zatvorenika, kada me
je neko onesvestio i sledeće čega se sećam je da se budim u rupi.“
„Nisi ozbiljan, zar ne?“, reče ser Ori zabezeknuto.
„Dovoljno sam ozbiljan da su sada ta dvojica u tamnici. Kunu se
da govore istinu, ali nisam imao vremena da ih detaljno ispitam zbog
ove zbrke sa posetom. Sutra ću, kada odu gosti“, dodade i zlokobno
se nasmeši.
„Verujem da hoćeš“, priznade ser Ori zamišljeno. Gledao je u
čašu ispred sebe, polako vrteći vino u njoj. „Kakva glupost“, dodade
razočarano.
„Znam“, reče Klif. „Baš me je zanimalo šta će reći kad popije onaj
bućkuriš.“ Uzdahnuo je. „Nego kad smo već kod gluposti, nisi mi
završio priču od danas. Spominjao si neki karavan.“
„Ma da, naš dragi zapovednik je dobio po turu od princeze“, reče
zadovoljno.
Klif se nasmeja. „Da nije pretresao nekog čobana i njegove ovce?“
Ser Ori se takođe nasmeja. „Ne, bio je to neki Pol Brenč“, reče
kroz osmeh.
Klif se naglo uozbilji, a osmeh mu nestade sa lica. Nagnuo se bliže
ser Oriju, sumnjivo gledajući oko sebe. „Da li je pravio probleme?“,
upita tiho.
„Recimo da jeste“, reče ser Ori ozbiljno, zbunjen Klifovom
reakcijom. „Nisu hteli da se sklone sa puta, jer po njihovim rečima
imaju veće pravo na njega od kralja druge države. I taman smo
dolazili do sporazuma kada se ser Grisom ponudio da reši situaciju...
ako me razumeš. Larisa ga je uhvatila nespremnog i diskretno
opomenula pred svima, pa se bednik pokunjio.“
Klif Horton je samo ćutao, gledajući preko dvorane.

217
 „Ljudi nisu zadovoljni što dugogodišnji neprijatelj jede njihovu
hranu i to u njihovom dvorištu“, reče ser Ori.
„I pije njihovo vino“, dodade Klif zamišljeno.
„I pije njihovo vino“, ponovi ser Ori. „Da, i to.“
„Ma ne bre“, reče Klif. „Taj karavan što ste sreli se vraćao iz
Šumske Varoši. Donosili su vino za večeras.“
Ser Ori pogleda u Pirefa, a onda prelete pogledom po dvorani.
Zatim sumnjičavo pomirisa svoju čašu. „Misliš da bi probao nešto da
izvede?“, upita tiho.
„Ne verujem“, odgovori Klif ozbiljno. „On je pouzdan. Uostalom,
svi smo živi, zar ne?“, dodade nesigurno.
„Daj mi svoju čašu“, reče Ori zamišljeno.
„Šta, jedna ti nije dovoljna?“, upita Klif i nasmeja se.
„Naša vina nisu ista“, objasni ser Ori i dograbi Klifovu čašu.
„Sipana su iz različitog bokala“, reče i pomirisa Klifovo vino. Izraz
lica mu je bio izbezumljen.
„Treba mi šaman“, zareža ser Ori. „Ili učenjak, brzo!“
„Ima jedan u ulici ispred“, reče Klif zbunjeno. „Šta se dešava?“,
upita uplašeno.
Ser Ori uhvati pogled Marka Moreba i rukom mu pokaza da dođe.
„Znaš da je Piref alergičan na bruzinu?“, upita dok je gledao svog
zapovednika straže kako se provlači kroz gužvu.
„Da“, reče Klif. „Ali svi kuvari su obavešteni, nema bruzine ni u
jednom od jela.“ Pogledao je u bokal vina na stolu, onaj iz kojeg je
nalio vino sebi, Marien, Pirefu i Suzan. Uzeo je bokal i dobro
pomirisao sadržaj unutra.
„Majku mu...“, opsova tiho.
„Lorde Torčvil?“, upita Mark kada se probio do stola.
„Trči dole i nađi šamana ili učenjaka... ma prokletog vrača, šta
god, samo da ima nešto protiv alergije na bruzinu. Požuri.“
Mark Moreb klimnu glavom i potrča kroz gomilu. Klif i Ori se
okrenuše ka Pirefu, koji je polako crveneo u licu.
„Da mu kažemo?“, upita Ori nesigurno.
„Hajde, ali diskretno“, složi se Klif i ustade. Piref je pričao sa
Larisom kada mu ova dvojica priđoše.

218
 „Lorde Horton“, reče Piref zadovoljno, „moram vam reći da sam
prijatno iznenađen večerašnjom proslavom. Pravi ste domaćin.“
Ser Ori uzdahnu i protrlja lice rukom. „Da nije tragično bilo bi
smešno.“
„Molim?“, upita Piref zbunjeno.
„Ništa ništa“, ubaci se Klif brzo, „on to nešto za sebe. Da li bi ste
mi učinili zadovoljstvo i pošli sa nama na par minuta, imamo nešto
važno da vam kažemo.“
Piref ga sumnjičavo pogleda, a onda klimnu glavom. „U redu,
pratim vas.“ Polako je ustao i krenuo za njima, diskretno dajući znak
zapovedniku Nadosu da ostane gde je.
Izašli su iz dvorane i ušli u jednu manju odaju, uređenu kao sobu
za odmor. Piref je prišao zidu i razgledao slike, a Klif i Ori su se
nervozno vrteli po sobi.
„Vaše visočanstvo...“, započe ser Torčvil, ali zastade kada se ovaj
okrenuo ka njemu.
„Otrovan sam?“, upita ravnodušno.
Ser Ori preblede. „Počeli ste da osećate efekat?“, upita brzo.
Očekivao je da se ovaj sruši svake sekunde.
„Najbolje bi bilo da legnete“, reče Klif panično, „poslali smo po
pomoć.“
„Lepo od vas, ali nema potrebe“, reče Piref mimo i sede u jednu
od fotelja.
Klifu je malo falilo da se onesvesti. „Mora da ima nešto što
možemo da uradimo.“ Gromada je skoro drhtao. Ako bi Piref kojim
slučajem preminuo u njegovom zamku, posledice bi bile nesagledive.
„Možete da sednete i opustite se, nema potrebe za panikom“,
objasni kralj. „Nije mi ništa.“
„Šta?“, upita Klif zbunjeno. Mozak mu je radio punom parom, ali
nije mogao sve da pohvata. „Ali bilo je bruzine u onom vinu, osetio
sam“, reče odlučno, skoro kao da se brani.
„Znam, i ja sam osetio“, složi se Piref, a onda se misteriozno
nasmeši. „Stvarno mislite da bi svima rekao za nešto što može tako
lako da me ubije? Pustio sam priču i dobio rezultate. Sa jedne strane
znam da neko hoće da me ubije“, reče ravnodušno, kao da to govori

219
svaki dan. „Sa druge strane, znam da to niste vas dvojica. I to je
nešto.“
Klif i Ori su ćutali, gledajući čas jedan u drugog, čas u kralja koji
je mirisao sadržinu jedne od flaša sa stola.
„Rum?“, reče i spusti flašu. „Korisno zimi, ali po ovoj vrućini
preferiram belo vino. Sa malo bruzine“, dodade i samozadovoljno se
nasmeja.
Mark Moreb je trčao preko dvorišta zamka, dok je kiša padala sve
jače i jače. Izašao je kroz kapiju i našao se na ulici, nesiguran gde
dalje da ide. Pretrčao je preko i zakucao na vrata neke stare kuće, ali
niko nije otvorio. Zakucao je ponovo, a onda se okrenuo gledajući gde
dalje.
„Nema tu nikoga“, začu se glas odnekud. Obrisao je kišu sa lica i
na prozoru susedne kuće ugledao stariju zenu.
„Treba mi šaman ili učenjak“, reče Mark užurbano. „Znate li gde
mogu naći jednog?“
„Baš tu gde kucaš živi jedan učenjak, ali videla sam da je pre pola
sata otišao poslom.“
„Znate li gde?“, upita Mark, već razmišljajući šta dalje.
Starica se bacila u duboko razmišljanje, dok je teatralno češkala
bradu. Nije htela da ispadne kako ona sve prati i zna, ali imala je
reputaciju da očuva. „Niz ulicu, sedma kuća sa leve strane“, reče
zadovoljno.
„Hvala“, odvrati Mark i potrča. Prokletstvo, valjda je tamo. Ubrzo
je stigao ispred kuće i snažno zakucao na vrata. Niko nije otvorio tako
da je zakucao još jednom, ali i dalje ništa, da bi ipak nakon par
trenutaka jedna žena otvorila. Oči su joj bile crvene i natečene, a
maramica u ruci potpuno mokra.
„Izvinite što vas ometam“, reče Mark kada se malo sabrao, „ali
čuo sam da je učenjak kod vas i stvarno...“
Žena se lagano okrenu i odšeta u susednu sobu, ostavljajući
ulazna vrata otvorena. Mark je zbunjeno stao, nesiguran šta dalje.
Par sekundi kasnije, začuo je plač i odlučio da uđe unutra. Zatvorio
je vrata i opreznim koracima krcnuo ka sobi da bi naposletku stao na
dovratak, gledajući scenu pred sobom. Na krevetu je ležao mrtav
čovek, dok je pored čučala ona žena od malopre, držeći ga za ruku i
plačući. Učenjak je stavio opremu u torbu, a onda zastao na trenutak,

220
verovatno da dođe sebi. Mark još jednom pogleda u čoveka na
krevetu, a onda mu nešto iz ćoška sobe privuče pažnju.
„Zapovedniče“, reče glas iz senke. „Otkud vi?“
Mark se na trenutak zbunio, ali onda mu udari u glavu.
„Markuse?“, upita zabezeknuto.
„Stigao sam na vreme“, nasmeja se. „Stigao sam...“
Žena je i dalje plakala.

221
 „U želji da se približimo bogovima zaboravljamo šta znači biti čovek.
Muka mi je prosvećenih moralista.
Tu smo da bi se ubijali, jebali i uvek tražili više.
Da nam neko da savršenstvo, verovatno bismo ga trampili za zlato...“

Stefon Dast

Zapadno Kraljevstvo,
Arka

Glava 23

Džinovska statua boga mudrosti izranjala je iz vode tačno na

ulazu u luku Arke. Bila je na dvadesetak metara ispred levog
lukobrana i predstavljala je čoveka koji desnom rukom pokazuje na
ulaz u luku, a u levoj drži zatvorenu knjigu. Talasi su mu dosezali do
kolena dok je ratna galija Huro, najveća u jezerskoj floti, polako
prolazila pored. Pristanište je bilo maltene prazno, osim par ribarskih
čamaca zavezanih za drvene dokove. Počeli su lagano da se njišu i
udaraju jedni o druge kako je voda postajala sve nemirnija, a Huro
zalazio sve dublje u luku. Ostali brodovi ga nisu pratili, čekali su
usidreni, spuštenih jedara skoro kilometar iza. Iako nije bilo brodova,
luka je vrvela od ljudi. Tačnije, vojnika. Svi ostali su prebačeni sa
druge strane kapije, koja je delila grad od same luke. Bila je to debela
kapija.
„Oče, nadam se da znate šta radite“, reče ser Holovej dok je
posmatrao galiju kako pristaje uz dokove.
„Znam šta radim, samo ne znam čime će to rezultovati“, priznade
Abelard mirnim glasom.
„Izgleda da ćemo uskoro saznati“, reče ser Luton i stade pored
njih dvojice. Rasporedio je većinu straže po zidinama, ali tako da se

222
ne vide na prvi pogled. Ostatak je bio raspoređen po luci, ali su
izgledali više svečano nego spremni za borbu. Ledi Delaver i njena
dva zapovednika bili su na čelu grupe, ser Luton, Abelard i ser
Holovej iza njih, a ostatak povorke se nalazio desetak metara iza.
Među njima je bio ser Smols sa dvadesetak svojih vojnika, što je bio
maksimum koji mu je ledi Delaver dozvolila da povede. Tu je bio i
šaman sa svojim pomoćnikom, kao i Sem Ripli sa par svojih vitezova.
Rog sa galije se oglasio dubokim tonom, a barjaci Jezerske zemlje
su se vijorili na laganom vetru koji je duvao sa severa. Brod je
napokon stao.
Galija je bila bogato ukrašena, a srebrnoplave zastave visoko
istaknute. Most je polako spušten i par ljudi krenu da silazi sa broda.
Bili su svečano obučeni, plemićkog držanja i izgleda, uključujući i
barjaktara koji je išao iza njih. Ledi Delaver istupi napred, pažljivo ih
posmatrajući. I ona je bila u svojoj svečanoj odori, neko ko je ne zna
lako bi pomislio da je prava dama. Puštena očešljana kosa, lepršava
haljina i skupocen prsluk, sve dovoljno pufnasto i široko da prikrije
verižnjaču koja se nalazi ispod, a kosa dovoljno duga da pokrije dršku
mača koji joj je visio na ramenima. Prava dama.
„Ledi Delaver“, reče prvi koji joj je prišao, pritom praveći blag
naklon. Bio je naočit i crnokos, a uniforma mu je bila bela sa zlatnim
naramenicama i crvenim pojasom. Dugačak beli plašt mu se vijorio
na vetru.
„Dobrodošli“, odgovori Astrid učtivo, takođe krenuvši da se
nakloni, ali se na vreme setila oštrice koja joj je išla niz kičmu. „Sa
kim imam čast?“, upita, pokušavši pritom da se prijateljski osmehne.
Nije joj išlo baš najbolje.
„Čast je moja“, reče čovek i ispravi se. „Lord Kano, admiral
jezerske flote i ponosni kapetan ove lepotice“, a onda ponosno
pokaza na brod iza njega. „Ovo su moji zapovednici, kapetan Tosom
i kapetan Koner, a ovaj mladi momak sa barjakom je Hadrijan, inače
rođak našeg kralja Pirefa.“
„Drago mi je“, reče ledi Delaver. Posebno je odmerila ovog
poslednjeg, pokušavajući da shvati zašto je kraljev rođak prisutan. I
da li on to uopšte i jeste.

223
 „Vidim da ste ispraznili luku“, reče Kano kada se osvrnuo oko
sebe. „Odlično. Odmah ćemo početi sa iskrcavanjem.“
Astrid zausti da nešto kaže, ali nije bila sigurna šta. Okrenula se
ka zapovednicima, ali oni su samo zbunjeno slegli ramenima.
Pogledala je u ser Džejmsa i dalje nesigurna koje naređenje da izda.
A onda je Abelard polako prišao, prolazeći između dva zapovednika i
stajući tačno ispred admirala.
„Dobar dan“, reče sveštenik smireno.
„Dobar dan“, odvrati Kano prijateljski, a onda pomalo nesigurno
dodade: „A vi ste?“
„Sveštenik iz obližnjeg hrama“, reče Abelard i nasmeši se.
„Abelard mi je ime. Hteo bi nešto da vas priupitam.“
„A iz kog hrama?“, upita admiral radoznalo.
Abelard se ponovo nasmeši. „Iz hrama svetlosti“, reče smireno.
„Nas otac je vrlo zainteresovan za vašu posetu i hteo bi da zna malo
više o tome. Znate, on je jako cenjen među narodom i želi da zna šta
da im kaže, pošto će zasigurno tražiti njegovo mišljenje.“
Sada je admiral bio onaj koji je zbunjen. Pogledao je ka ledi
Delaver, a onda ponovo u sveštenika.
„Ako je glavni sveštenik toliko važan, zašto nije došao lično već
šalje vas?“, upita ga admiral sumnjičavo. „Uostalom, verujem da vam
je gradsko veće dovoljno blisko i da ste mogli njih da pitate za razlog
našeg dolaska.“ Pogledao je u Astrid. „Niste im rekli zašto smo ovde?“
Astrid proguta knedlu. „Znate kako...“, zausti da kaže, ali je
Abelard prekinu.
„Naravno da smo mogli“, reče smireno, „ali hteli smo da čujemo
i vašu stranu i mišljenje, da bi sve to bilo ravnopravno.“
„O čemu priča ovaj čovek?“, upita jedan od kapetana jezerske
flote. „Umesto što postavlja ova glupa pitanja, bolje da nas pusti da
počnemo sa iskrcavanjem.“
„Polako, kapetane Koner“, prekori ga admiral. „Naše mišljenje je
nebitno“, reče kada se okrenuo ka Abelardu. „Došli smo po naređenju
i to je sve što treba da znate. Lično, ni ja ne volim sive skotove i biće
mi zadovoljstvo da pomognem u njihovom istrebljivanju. Uostalom,
ako poraze vas, mi smo sledeći.“

224
 Svi su ćutali.
„A sada, imam li dozvolu da dam znak ostalim brodovima i da
napokon počnemo iskrcavanje?“
„Je l’ se to meni učinilo ili on traži dozvolu za napad?“, upita ser
Smols dok je nervozno lomio prste.
Šaman ništa nije govorio, ali izraz lica mu je odavao
nezadovoljstvo. Zatvorio je oči i prestao da diše.
„Je l’ sve u redu sa njim?“, upita Sem nakon par sekundi.
Drugi šaman samo klimnu glavom i nastavi da osmatra situaciju.
Sem je par puta video glavnog šamana u gradu, ali nikad nije
uspeo da priča sa njim. Uvek mu je bilo interesantno kako to niko
osim ostalih šamana nije mogao da uđe u zgradu u kojoj se on nalazio,
pa čak ni gradska straža ni sam zapovednik iste. Zgrada se nalazila u
najjužnijoj ulici u gradu, sačinjena od par kuća i dvospratne
građevine, sve okružene jednom kapijom. Imali su svoj bunar, svoju
baštu, svoju farmu i izlazili su vrlo retko.
Šaman i dalje nije disao.
Kapija koja vodi u grad malko se otvori i u luku ujaha glasnik. Na
leđima je imao znak Starog Dvora.
Dojahao je do Sema i ser Smolsa, zadihano gledajući oko sebe.
„Treba mi zapovednik Arke“, reče svečano. „Ledi Astrid Delaver.“
Ser Luton se okrenu i pogleda u glasnika.
„Ledi Delaver“, reče tiho kada joj se približio. „Glasnik. Iz Starog
Dvora.“
Astrid uzdahnu i pogleda u admirala. „Izvinjavam se admirale
Kano, izveštaj sa fronta. Izvinite me na par minuta.“
Admiral strpljivo klimnu glavom.
„Dođi“, reče Astrid ser Lutonu kada je prošla pored njega.
„Evo je, ide“, primeti ser Smols i obrisa znoj sa čela. „O čemu se
radi?“, upita ozbiljno.
„Imam pismo“, objasni glasnik, „ne poruku.“
Astrid klimnu glavom i uze pismo koje je ovaj pružao. Udubila se
u čitanje, dok su svi čekali reakciju. Sem je ponovo pogledao u
šamana. Ovaj i dalje nije disao.
„Za tri dana“, reče Astrid namršteno i pogleda u glasnika.

225
 Čovek obori pogled.
„Šta za tri dana?“, upita ser Smols, a debeli prsti su mu se
preplitali međusobno. „Stižu za tri dana?“ Pogledao je u ser Lutona i
ostale, a onda progutao knedlu. „Neće valjda?“
„Smiri se čoveče“, reče Astrid nervozno i pogleda ka brodu iza
sebe.
„ Vidiš ovaj brod?“, upita ona glasnika.
„Znam“, posramljeno će on. „Ali nisam ja kriv.“
„Nisi kriv? Objasni onda zašto kasniš cela tri dana“, zareža Astrid
nervozno. „Cela flota mi se usidri u luci, a ja nemam pojma zašto, dok
se ti smucaš ko zna gde.“
„Lord Pejdž“, reče glasnik tiho.
Izraz na licu ledi Delaver bio je leden. „Pejdž?“, ponovi ona tiho.
„Da“, potvrdi glasnik. „Bio sam njegov... gost par dana.“
Svi su ćutali. Sem je gledao u ostale, ali nije uspeo da shvati o
čemu se radi. Dok se okretao, video je šamana kako otvara oči i
napokon uzima dah. Izgledao je jako besno.
„Šta je rekao?“, upita ona. „Da li je gledao pismo?“
„Tražio je da pročita, ali sam mu rekao daje to pismo samo za vas.
Tako je kralj naredio.“
„!?“, upita Astrid mimo.
„Pa... rekao je... da bi jako voleo da ga vidi.“
„Baš tim rečima?“
„Pa...“ Glasnik proguta knedlu. „Više je zvučalo kao: „Ako ona...
žena... može da ga pročita, mogu valjda i ja“.“
„Zena?“, ponovi Astrid i izvi obrvu.
Glasnik je ćutao.
„U redu“, reče ledi Delaver i klimnu glavom. „U redu. Kralj Teron
će se pobrinuti za matoro čudovište.“ Pogledala je u ser Lutona.
„Pomozi ljudima da se iskrcaju i rasporedi ih po spavaonicama. Sutra
ujutru kreću na istok.“
„Gde da smestim šest hiljada ljudi?“, upita ser Luton zbunjeno.
„Nećete valjda u grad sa njima?“, upita ser Smols. Ledi Delaver
ga ošinu pogledom, na šta ovaj zaćuta.

226
 „Stare kasarne, stražare po luci, digni šatore, kako god, samo nek
imaju gde da prespavaju.“ Okrenula se ka admiralu i njegovim
kapetanima. „Ovo nam je pojačanje“, reče tiho.
Šaman krenu ka kapiji, a pomoćnik ga je pratio u stopu. Nakon
par koraka šaman skrenu i priđe ledi Delaver da bi joj par sekundi
šaputao nešto, a onda nastavio ka kapiji. Astrid ga zbunjeno pogleda,
a zatim uputi sumnjičav pogled ka admiralu.
„Ser Lutone“, dodade, a zapovednik zastade i okrenu se.
„Ledi Delaver?“
„Neka straža ostane na zidinama... Za svaki slučaj.“
Ser Luton klimnu glavom i nastavi dalje. Zvuk olakšanja koji je
ser Smols ispustio bio bi skoro komičan da je situacija malo
drugačija.
„Ledi Delaver...“, reče glasnik, kao da se prenuo ovim trenutnim
zatišjem, „ima još.“
„Sta je sad?“, upita Astrid, sada već vidno nervozna. Iza nje
admiral Kano se nakloni pred zapovednikom straže i druga dva
zapovednika i izda naređenje, na šta kapetan Tosom krenu nazad na
brod.
„Pa, juče pre nego što sam krenuo stigle su vesti sa istoka.
Pacovi su prošli kroz Zelendvor i totalno odsekli put ka severu.
Raskrsnica je napadnuta sa juga, a sada ih pritiskaju i sa severa.
Jedina dobra vest je da je deo legije lorda Stilona uspeo da stigne do
Raskrsnice sa karavanom hrane koji je poslao lord Ripli.“
„Čekaj, čekaj, ko?“, skoči Sem zbunjeno. Vitezovi u njegovoj
pratnji takođe su se uznemirili. „Lord Vajat Ripli“, reče glasnik
ravnodušno. „On je lord...“
„Znam ko je on“, prekinu ga Sem. „Da li je lord Ripli lično sproveo
taj karavan do Raskrsnice?“
„Ne“, reče glasnik. „Njegovi kapetani su karavan brodom sproveli
do Morskog Brda, gde ga je preuzeo lord Foster, a on ga je predao
lordu Stilonu. Imali su sreće da su prošli tim putem samo par sati pre
njih. Pacova je bilo deset puta više.“
„Deset puta?“, upita Astrid iznenađeno. „Dvadeset pet hiljada?“

227
 „Ne, oko šest hiljada. Kralj je poslao samo šest stotina ljudi iz
druge legije“, reče glasnik. „Bar sam ja tako čuo.“
„Šta si još čuo?“, upita Astrid, nimalo zadovoljna dosadašnjim
izveštajem.
„Pogledajte“, pokaza ser Smols. Okrenuli su se i videli čoveka u
beloj odori kako se penje na glavni jarbol ratne galije. Kada je stigao
do određene visine skupio je šake i za par sekundi kompresovao
svetlost u loptu, a onda je bacio visoko u vazduh. Kroz par trenutaka
dobio je odgovor sa jednog od brodova usidrenih izvan luke.
„Odakle im sveštenici svetlosti?“, upita neko iz gomile.
„Dugo smo bili ista država...“, reče ledi Delaver tiho. „A i dobro
će nam doći svaki sposoban sveštenik.“
„Kad smo već kod sveštenika“, ubaci se glasnik, ponovo
iskoristivši zatišje, „priča se da u sledećoj turi dolazi i Valden
Starvud.“
„Sjajno“, reče Astrid sarkastično. „Izgleda da je sve pod
kontrolom čim on dolazi...“ Pogledala je ka horizontu, gde su se
brodovi jezerske flote polako kretali ka luci. Kroz par sati, sve će hiti
preplavljeno njima, pomisli Astrid.
„Ovaj, priča se...“, započe glasnik nesigurno.
„Sklanjaj mi se“, reče Astrid ledenim glasom i dalje gledajući u
brodove.
„Razumem“, odgovori glasnik pokunjeno i odjaha ka kapiji.
„Ser Lutone, znate naređenja.“ Okrenula se i pogledala sve
okupljene kojima su se pridružili i otac Abelard, zapovednici
petnaeste i šesnaeste legije i ser Arči Holovej. „Vi ostali, očekujem od
vas ljubazno ponašanje tokom njihovog boravka.“ Pogledala je u ser
Smolsa i ser Holoveja. „Ali ako nije neophodno, nemojte provoditi
vreme sa njihovim kapetanima.“
„Ni ne nameravam“, reče ser Smols i obrisa čelo maramicom.
„Nisam ni sumnjala.“ Astrid uzdahnu i zamišljeno pogleda ka
kapiji. Samani su upravo izlazili iz luke.
„Ledi Delaver“, reče Abelard mirnim glasom, „mogu li nasamo
popričati sa vama?“

228
 Astrid klimnu glavom i pođe u stranu. Zastala je na trenutak i
okrenula se ka gomili koja je i dalje mimo čekala da se nešto desi.
„Verujem da imate šta da radite“, naglasi ona ozbiljno. Na to se
svi trgnuše i krenuše svojim poslom. Samo je Sem ostao zamišljen,
gledajući ka kapiji kroz koju su malopre prošli šamani.
„Lorde Ripli?“, reče jedan od njegovih vitezova. „Je li sve u redu?“
Sem je misteriozno ćutao par sekundi, a onda gricnu usnu.
„Jeste“, odvrati napokon. On obode svog konja i grupa laganim
kasom krenu ka gradu.
„O čemu se radi?“, upita Astrid kada ostade sama sa svestenikom.
„On je sveštenik mudrosti“, reče Abelard tiho. Izgledao je zabrinuto.
„Ko?“, upita Astrid zbunjeno.
„Admiral Kano“, objasni Abelard. „U početku nisam bio siguran,
ali sam nakon par minuta otklonio sve sumnje. Znao je šta
pokušavam.“
Astrid pogleda ka admiralu, koji je mirno ćaskao sa svojim
kapetanom.
„Pročitao mi je nameru“, reče Abelard, dok je Astrid nervozno
grickala usnu.
„Šta to znači?“, upita ona tiho. „Sigurno je znao da ćeš primetiti.“
„Mora da jeste...“, složi Abelard neodređeno. „I ja sam zbunjen.“
„Tolika mudrost ponekad zbunjuje“, prošaputa Astrid
svešteniku. „Nekad mora direktno.“
„ Ali ne sada“, naglasi on.
„Ali ne sada“, ponovi ona mimo.
Podnevna vrućina je uveliko prošla kada su vojnici jezerske
zemlje razapeli svoje šatore po luci. Admiral i dvadesetak kapetana
su dobili smeštaj u zamku, kao i barjaktar sa velike ratne galije, ali i
još jedan sa manjeg broda zvanog Pobeda, koji je takođe bio
plemenitog roda. Sin jednog od jezerskih lordova, koliko je Astrid
uspela da shvati. Vesti iz grada su za sada bile dobre. Nije bilo
problema sa stranim vojnicima, a ni lokalna straža nije izazivala
sukobe. Kao da su i jedni i drugi jedva čekali da se rastanu. Ser Luton
je slao izveštaj iz luke na svakih pola sata, a Astrid je tada izlazila u
hodnik ostavljajući svoje goste za večernjom trpezom. Nisu izgledali

229
kao da ih to mnogo pogađa. Ali nju je poprilično pogodilo kada je u
pismu iz Starog dvora takođe pročitala da ona lično mora da ih isprati
do Zelendvora, gde će ih dočekati kraljevi ljudi. Ona i barem jedna
legija, a onda će sa njima produžiti na jug.
Barem ću videti izraz na licu matorog Pejdža kada mu prođem kroz
zemlju sa deset hiljada vojnika. Ta misao joj je pala na pamet par puta
tokom dana. Jako joj se sviđala.
Vojnik je projahao kroz kapiju zamka, noseći još jednu poruku za
ledi Delaver, kao mnogo puta tog dana. Sada je već bio mrak i poruke
su bile sve kraće i kraće s obzirom na to da je većina ljudi zaspala i da
nije bilo dešavanja. Video je mladića kako mu jaše u susret, ali nije
mogao da razazna ko je on. Bili su na sredini dvorišta, a tu nije bilo
baklji.
„Ah, to ste vi lorde“, reče kada su stali jedan pored drugog. „Kuda
idete u ovo kasno doba?“
„Malo u šetnju“, objasni momak. „Kakve su vesti iz luke?“, upita
radoznalo.
„Dobre, valjda“, priznade vojnik i slegnu ramenima. „Niko nije
ubijen niti bačen u jezero... A sada me izvinite, moram požuriti. Ledi
Delaver se naljuti ako kasnim.“ Lagano obode konja i krenu ka
zamku.
„Znam“, reče momak i krenu ka kapiji. „Onaj glasnik danas je
dobro prošao“, dodade ne okrećući se.
„Da“, saglasi se vojnik uz osmeh, takođe se ne okrećući.
„Da ne znaš možda gde je?“, upita momak glasno. Stigao je skoro
do kapije.
„Trebalo bi da je u onoj kafani Nebeska gostiona“, povika vojnik.
„Tamo glasnici obično noće.“
„Hvala“, viknu momak. Izjahao je iz dvorišta na veliku
kaldrmisanu ulicu. Bila je pusta, kao uostalom i većina gradskih ulica
od kad se pročulo da je sa druge strane zida „saveznička vojska“.
Pijani skitnica u jednom od bočnih sokaka pevušio je pesmicu ležeći
na oborenim burićima, a onda veselo mahnuo momku koje je
projahao pored. Nakon petnaestak minuta, ušao je u Nebesku
gostionu. Jedna od najpoznatijih kafana u gradu, popularna
putnicima zbog dobrog pogleda na Zvezdanu kulu, nalazila se na

230
vrhu gusto naseljenog brda u zapadnom delu grada. Na njegovo
zaprepašćenje, bila je prazna. Dobro, ako izuzmemo gostioničara,
pijanog starca koji leži u ćošku i razgovara sa stolicom, i staru gataru
koja je zaspala naslonjena na sto držeći vreću magičnog pasulja ispod
glave umesto jastuka.
„Slab posao večeras?“, upita mladić i priđe šanku.
„Nikad gori“, požali se krezubi krčmar. Sipao je sebi čašicu nečeg
ljubičastog i otpio na eks. „’Oćeš?“, upita i ponudi mu flašu.
„Ipak bih čašu vina“, reče momak, pokušavajući da ne primeti
gomilu sitnih životinjica koje su se motale po dnu flaše.
„Bah“, odvrati krčmar i okrenu se ka polici. „Nigde nikog. Sve
prazno.“ Skinuo je sa police dve flaše vina i stavio ih pred momka.
„Vidi koje ti se više sviđa“, reče i otvori obe flaše. „Sve prazno“,
ponovi i otpljunu na pod iza šanka.
„Ovo će biti sasvim dobro“, odgovori momak kada pomirisa
sadržaj druge flaše. Blago se nasmešio.
„Slatko vino iz Barice“, naglasi krčmar zadovoljno. „To ti je jedno
mesto kod Cvetpolja“, dodade ponosno. Smatrao je da je vino
kvalitetnije ako znaš odakle dolazi. „Nabavljam ga direktno iz
Grinvudovih vinograda.“
„Znam“, reče momak i dalje se smeškajući. „Pio sam ga i ranije.“
„U Cvetpolju?“, upita krčmar dok je sipao vino u čašu. „Niko osim
mene u Arci ne služi ovo.“
„Ne, u Velikom Selu. Jedan starac mi je davao to da pijem kada
sam ga posećivao sa svojim ocem.“
„Vel’ko selo? Ne’am ja pojma ‘de ti je to“, priznade čovek
ravnodušno jer je takođe smatrao da su mesta za koje nije čuo manje
više nebitna.
„Na severu“, reče momak i otpi gutljaj vina. Bilo je odlično, kao i
uvek. Prišao je prozom i pogledao grad ispod sebe. Ta strana je
gledala na luku, koja je odatle izgledala kao mravinjak. Sitne prilike
sa bakljama su se vrtele naokolo unutar njenih zidina, poput mrava
zauzetih nekim svojim poslom.
„Sve prazno“, reče krčmar po ko zna koji put te večeri. „Svi na
južnoj strani grada.“
„Zašto?“, upita momak i vrati se za šank.

231
 „Beže od luke. Kažu, južno sigurnije, tamo šamani, tamo ovo,
tamo ono. A od čega ću ja da živim?“, upita gnevno, mada mu se po
glasu čulo da na to pitanje zna odgovor i da nema ništa protiv njega.
„Da...“, reče momak neodređeno i zamišljeno pogleda u čašu. „A
sobe?“
„Sve prazne majku im, nema nikog“, požali se krčmar nervozno.
„Oš jednu?“, upita sa tračkom nade u glasu.
„Ne, hvala, samo pitam“, reče tiho momak.
Pijani starac u ćošku je sada već prešao u žučnu raspravu o ceni
kvalitetne verižnjače i sudeći po izrazu lica, stolica se nije slagala sa
njegovim mišljenjem.
Momak izvadi par bakrenjaka i ostavi ih na šanku, da bi minut
kasnije lagano jahao južnom stranom brda. Južna strana grada se
uglavnom razlikovala od severne po mirnijem životu, malim
kafanama i pijacama, po kojim parkom i terenom za vežbanje
streljaštva, kao i po manjem broju pripadnika gradske straže.
Zahvaljujući šamanima, tu je slabo kad izbijao problem. Ali ove noći,
bilo je drugačije. Momak se spustio u jednu od većih ulica koje su
vodile do južna zidine i nakon par stotina metara, skrenuo je u jednu
manju, prisetivši se da je jednom sa Sofi tu jeo jako ukusnu pitu od
jabuka. Zastao je i osmotrio ulicu. Bila je neprohodna.
„Lorde Ripli“, reče jedan iz čete stražara koja je nadgledala taj
deo ulice. „Otkud vi ovde?“
Sem je gledao masu ljudi koji su mirno stajali, pogleda uperenih
ka suprotnom smem. Na donjem kraju ulice, mladi šaman je sedeo
na drvenoj platformi i tiho pričao sa narodom.
„Lorde Ripli?“, ponovi čuvar glasnije.
„A?“, reče Sem kada se trgnuo. Tek je tada primetio stražare.
„Obilazim malo grad“, objasni i slegnu ramenima. „U zamku je jako
dosadno, a sve te diplomatske gluposti me ne zanimaju.“
„Ovde nije sigurno lorde“, reče mu jedan od čuvara. „Sve ulice su
preplavljene uplašenim narodom. Ledi Delaver bi nas zatvorila u
najdublju ćeliju zamka kad bi vam se nešto desilo.“
„Siguran sam da ne bi“, reče Sem mirno, mada je znao da su
verovatno u pravu. „Uostalom, ovaj narod nije kivan na mene nego
na one preko zida.“

232
 „Kivni su oni na sve“, objasni stražar i nehajno mahnu rukom.
„Ne osećaju se sigurno, a kad se masa ne oseća sigurno nikad ne znaš
šta može da uradi.“
„Ne brinite“, reče Sem i osmehnu se. Pogledao je niz ulicu, a
tamno crvena svetlost baklji sa strane osvetljavala je nepreglednu
masu uplašenog naroda. „Čini mi se da šaman obavlja jako dobar
posao u njihovom smirivanju.“
„Tako je maltene u svakoj ulici“, objasni stražar. „On priča, oni
slušaju. Kao stado ovaca.“
„Na nekoliko mesta smo videli i sveštenike mudrosti kako im
pomažu“, ubaci se drugi stražar. „Valjda neće biti problema.“
„Mislim da neće“, reče Sem. „Uskoro će se umoriti i otići kućama.
Ujutru će se sve ponovo vratiti u normalu.“
Ostavio je čuvare da nemo gledaju i motre, a on je odjahao dalje
niz ulicu. Bližio se južnoj zidini i nakon par minuta ujahao u
najjužniju ulicu koja je pratila zid celom dužinom. Tu je tek bila
gužva. Nekoliko hiljada ljudi je zakrčilo ulicu, pokušavajući da se
probije do kapije koja je vodila u dvorište šamanskog hrama. Ispred
kapije je bila velika platforma, a na njoj par šamana višeg reda koji
su sedeli oko vatre i glasno pevali vradžbine. Sem je sišao sa konja i
naslonio se na zid hrama, posmatrajući gomilu. Pomazio je konja i
uzdahnuo.
„Pitam se o čemu pevaju“, reče, onako za sebe.
„Ni o čemu“, začu se glas odnekud.
Sem zbunjeno skoči i stade da se okreće oko sebe, ne bi li video
ko je to rekao. Nije bilo nikoga, a ulica iza njega bila je potpuno
prazna. Nakon par okreta, Sem zastade i polako, vrlo polako, pogleda
u konja. Ovaj mu uzvrati pogled.
Par trenutaka su se gledali, a Sem se zatim dramatično nakašlja.
I dalje je sumnjičavo gledao ka konju, koji nije pokazivao nikakve
znake zainteresovanosti za tekuću situaciju. Ali izgledao je kao da
očekuje nešto. Sem pokuša da se seti kako mu lice obično izgleda, jer
konj je vrlo koncentrisano gledao u njega, što mu se činilo jako
neprirodno.
„Ovaj...“, započe Sem neodlučno. Ponovo se osvrnuo oko sebe da
se uveri da ga niko ne vidi i ne čuje. „Otkad... Mislim, znaš...“

233
 Konj je ćutao.
„Pomozi mi malo“, reče Sem i nervozno se nasmeši. Svilenom
maramicom je obrisao znoj sa čela, a onda ponovo duboko uzdahnuo.
„Uvek sam se pitao“, započe kada se malo pribrao, „kojim bi imenom
voleo da te zovem?“
„Jo Kone“, reče glas.
Konj se nije ni maknuo. Čak je izgledao kao da gleda u stranu.
Tačnije, iznad Sema.
„Šta?“, upita Sem zbunjeno. Iz nekog razloga, osećao se vrlo
neprijatno. Ugroženo.
„Tako mi je ime“, objasni glas, „tako me i zovi.“
Sem vide odsjaj u očima svog konja i naglo se okrenu vadeći mač.
Par puta nakon toga Sem se kleo da ga je dokačio po nozi, ali bi
šaman Jo Kone uvek to negirao pokazujući nepovređenu nogu.
Sedeo je na zidu iznad njega, gledajući ka kapiji hrama.
„Njihova pesma nema značenje“, reče šaman ravnodušno.
„Ali narod je tako mirniji.“ Sedeo je skrštenih ruku, koje je
nekako dečački držao na kolenima. I dalje je gledao ka kapiji.
Sem pokuša da shvati šta je ovaj upravo izgovorio, ali nije mogao
da skine oči sa prizora iznad sebe. Ovo uopšte nije ličilo na onog
šamana od danas, visokog, namrštenog i krajnje pretećeg izgleda.
Izgledao je nekako dobroćudno.
„To je i poenta, zar ne?“, reče Sem pomalo nesigurno.
„Da pesma nema značenje ili da je narod miran?“, upita šaman i
pogleda ga. „Jer u ovom slučaju, nijedna od te dve stvari nisu dobre.“
„Kako to misliš?“, upita Sem zbunjeno. Vratio je mač u korice i
popeo se na konja da bi mu bio bliže.
„Reči moraju imati neki smisao. Pogotovu ako su u cilju molitve“,
reče šaman smireno. „Bogovi slušaju.“
„Pretpostavljam da to ima smisla. Ali zašto narod ne treba da
bude miran?“
„Jer je vuk iza par metara kamena, premešten u ovčiju vunu, a
mi ćemo mu otvoriti kapiju.“

234
 Sem je zaćutao, a jeza mu prođe celim telom. Stresao se i
pogledao u nervoznu gomilu koja se tiskala niz ulicu. Šamani su
zapevali glasnije.
„Kako znaš da to nije samo još jedna ovca?“, upita Sem.
Šaman je ćutao. Pogledao je gomilu i zatvorio oči. Nakon par
trenutaka ih je otvorio, lagano trljajući vrhove prstiju. „Osetio sam“,
reče tiho.
„Kako?“, upita Sem, a onda shvati da mu je ton glasa bio pomalo
omalovažavajući.
„Da li se moliš nekom od bogova?“, upita šaman iznenada.
„Da... svima“, odgovori Sem nesigurno.
„Nekom bogu posebno?“
„Pa, bogu rata najčešće“, reče ovaj bez oklevanja. „Ali ovde sam
već neko vreme i učim o bogu mudrosti. Njemu se slabo mole tamo
odakle ja dolazim.“
„Vatreni jahač“, reče šaman i klimnu glavom. „A tu je i bradati
mudrac.“
Sem je ćutao, pažljivo gledajući u pokrete šamanovih palčeva.
Obigravali su jedan oko drugog.
„Stvar je u tome“, nastavi šaman, „što su svi bogovi povezani. Čak
i lovac sa crnom kapuljačom. Čak i on. I kada naučiš puteve svih njih,
možeš osetiti njihovo delovanje“, reče mirno.
„A to si danas osetio?“, upita Sem.
Šaman pogleda ka svojim prstima, koji najednom stadoše.
„Onaj admiral se moli bogu mudrosti“, reče šaman smireno.
„Kada je sveštenik pokušao da prozre njihov plan, on je molitvom
blokirao ne samo svoj, već i umove svih oko sebe. Samo je vaš
sveštenik suviše slab da to i oseti.“
Sem je ćutao. Znao je da Abelard ima velike moći, a ovo je bio
prvi put da su one dovedene u pitanje.
„Zašto bi neko to radio?“, upita šaman, više onako retorički.
„Kriju nešto, a plašim se da kada otkrijemo šta neće biti dovoljno
vremena da to i sprečimo. I zato ih ne krivim“, reče i pogleda ka
uplašenoj masi ispred njega.

235
 „Šta da radimo?“, upita Sem, totalno zbunjen ovim prilivom
informacija.
„Da se molimo“, reče šaman ravnodušno. „Znaš li da su oni
većinom nevernici?“, upita tiho.
„Ko, ovi Jezerci?“, upita Sem zbunjeno. „Ja sam čuo da imaju iste
bogove kao i mi, a bogami i velik broj hramova.“
„To ih ne čini vernicima“, objasni šaman mirno. „Oni ih shvataju
kao simbole.“ Podigao je noge i polako se uspravio na zidu na kojem
je do malopre sedeo. „A znaš li šta se desi kada se ne moliš?“, upita i
krenu laganim korakom duž zida, gledajući ka dole kao da priča sam
sa sobom.
Sem obode konja i lagano krenu za njim. „Pa... Bog te više ne
čuje?“, reče nesigurno.
„Bog te uvek čuje“, naglasi šaman i podiže prst kao da objašnjava
nešto detetu, „samo te više ne vidi. Polako počinješ da mu nestaješ iz
vidokruga. A ako te ne vidi, ne može ni da ti pomogne.“ lako je imao
skoro dva metra, spretno je koračao po ivici zida. „Osim jednog boga.
On te uvek vidi... i uvek zna gde si.“
„Onaj sa kapuljačom?“, upita Sem.
„Da“, odgovori šaman smireno. „A ako te nijedan bog ne vidi jer
nema ni strasti ni mudrosti u tebi, ni svetla ni ratničkog plamena, ko
će sprečiti lovca u crnom da te ulovi i odvede u svoju jazbinu?“
„Niko“, reče Sem zamišljeno.
„Niko“, ponovi šaman mirno. Okrenuo se u drugom smeru i
krenuo da korača odakle je došao, i dalje zamišljeno gledajući u svoja
stopala. Sem okrenu konja i nastavi da ga prati duž zida.
„I hoćeš da kažeš da će nas molitva spasiti?“, upita Sem. „Ako nas
sutra napadnu, a njihova sečiva zavitlaju kroz vazduh, neki bog će
me spasiti?“
„Jeli su naš hleb i pili našu vodu“, reče šaman, i dalje zamišljeno
gledajući ka dole. „Spavali su pod našim krovom i disali naš vazduh.
Znaš li šta to znači?“, upita on mirno.
„Da ćemo ispasti teške naivčine ako nas sutra uhvate
nespremne“, odgovori Sem. „I čisto sumnjam da će neki bog
zaustaviti oštricu svojom rukom. Bilo njihovu, bilo sivih pacova.“

236
 „Gostoprimstvo je učinjeno. Svetlost ih je obasjala, a vazduh
ispunio. Ako nas na prevaru napadnu i pobiju ovaj narod, oni koji
prežive neće se lepo provesti.“
„Ko će da ih kazni ako svi izginemo?“, upita Sem. „Naše molitve
će biti uzalud.“
„Objasniću ti to vrlo jednostavno“, reče šaman. „Da li njihovi
vojnici dišu?“
„Naravno“, potvrdi Sem pomalo nesigurno. „Moraju da dišu.“
„Onda će ih pravda bogova kad tad stići“, reče šaman. „Ako se
budemo dovoljno molili, bogovi će uzeti svoj vazduh natrag, pravo iz
njihovih pluća.“
„To nam neće puno značiti kada lešinari budu razvlačili naša tela
po ovim ulicama“, reče Sem.
„To je tačno“, saglasi se šaman tiho. „Ali to je krajnji scenario.
Zašto se moliš bogu rata?“, upita ga i poče da pucketa prstima desne
ruke.
„Da mi da snagu kada mi je potrebna“, odgovori Sem munjevito.
„Da me čuva u borbi.“
„Da te ispuni vatrom“, reče šaman i jako pucnu prstima, a plamen
sevnu skoro metar u vazduh.
Semov konj se prope i zanjišta, a momak jedva ostade u sedlu.
Par desetina ljudi sa kraja gomile začu njištanje i okrenu se ka njemu,
ali nakon nekoliko sekundi nastaviše da kao hipnotisani posmatraju
lagani ples devojaka koje su igrale oko vatre i da slušaju umirujući
glas šamanske pesme.
„A ta vatra“, nastavi šaman, „je njegov dar onome ko se moli.
Zbog nje će taj neko možda preživeti dovoljno dugo da se pomoli još
par puta.“
Sem je ćutao, i dalje smirujući konja koji je nervozno cupkao u
mestu. Pogledao je u šamana koji je tako zainteresovano posmatrao
orahovo drvo koje je raslo sa one strane ograde kao da ga prvi put
vidi.
„Misliš da se oni ne mole bogu rata?“, reče Sem kada se konj
napokon smirio. „To su vojnici, sigurno se ne mole boginji strasti ili
bogu svetlosti. A uostalom i da je tako, dovoljno je da se pomole
jednom, pre ili tokom same bitke.“

237
 „Misliš?“, upita šaman, pritom ne skidajući pogled sa ptice koja
je sedela na grani pored i koja je gledala pravo u njega. Bio je to mali
vrabac.
„Da“, reče Sem. „bog rata voli svoje ratnike, kad god da mu se
obrate.“
„Kad god...“, ponovi šaman tiho. Zatim zatvori oči i prestade da
diše. Konj poče da se meškolji, a par veverica koje su se krile u
krošnjama brzo pobegoše u zaklon. Samo je ptica ostala mima.
„Jedan momak mu se trenutno moli iz sve snage“, reče šaman
ravnodušno.
Sem je zapanjeno gledao u njegova, kako je izgledalo, nepomična
pluća. A onda se trgnuo. „Ko to?“, upita zbunjeno. „Jedan od onih
preko zida? Spremaju napad?“
„Ne“, odgovori šaman mirno, „ovaj momak je jako daleko. Vidiš,
on se skoro nikada nije molio, ali sada se moli kao nikad u životu.
Misliš da će mu to pomoći?“, upita on radoznalo.
Sem je ćutao. Nije znao šta da kaže.
„Otkrićemo ubrzo, ne brini“, reče šaman i klimnu glavom. I dalje
nije disao.
Vetar je počeo da duva, a lišće na granama je igralo oko njih.
„Pao je na zemlju“, reče mimo. „Sateran je u ćošak... ali i dalje se
moli. Oštrica je sve bliže.“
„Ko to?“, povika Sem, koji nije više mogao da ćuti.
„Neki skakavac koliko vidim“, odgovori šaman. „Bogovi mu ne
znaju ime, pa ga ne znam ni ja. Bog rata ćuti.“
„O čemu pričaš?“, povika Sem ponovo. Galama gomile je
postajala sve glasnija, ali on se nije obazirao. Vrabac poče da cvrkuće,
nimalo zabrinut sve jačim naletima vetra.
„Hmm“, reče šaman, skoro iznenađeno i izvi obrve. „Izgleda da
će preživeti. Neko drugi se molio kada je trebalo i sada mu je njegovo
sečivo spasilo život.“ Otvorio je oči i počeo da diše.
„Gde?“, upita Sem. „Gde si to bio?“
Jo Kone mu odgovori nešto, ali buka je postala preglasna. Sem se
okrenu, da bi video gomilu koja glasno skandira nekom šamanu koji

238
je izašao kroz kapiju. Počeo je da maše rukama, tražeći od mase da
se utiša.
Sem se okrenu nazad, ali šamana nije bilo. Pogledao je niz ulicu,
kao i duž celog zida. Nije ga bilo nigde. A onda je primetio nešto.
„Molim vas“, povika šaman na kapiji. „Molim za malo pažnje.“
Gomila se postepeno stišavala, dok su šamani na platformi prestajali
sa pesmom. Nakon par momenata, svi su utihnuli, ali šum
iščekivanja se činio glasnijim od malopređašnje buke.
„Jo Kone je imao viziju“, povika on. Povici gomile su se zaorili
kroz vazduh toliko da je čak i plamen na okolnim bakljama počeo da
igra i pravi senke.
Šaman ponovo poče da maše rukama, ali sada je trebalo malo
duže da se rulja stiša.
Sem je i dalje gledao u jednu tačku, sada već polako dolazeći k
sebi. Na mestu gde je malopre stajao vrabac, sada je čučao orao.
„Imao je viziju“, nastavi šaman, pokušavajući da nadjača žamor
koji je i dalje tekao kroz gomilu. „Video je mačeve“, reče on, ali ubrzo
shvati da je pogrešio. Gomila je podivljala.
„Ne“, povika šaman pokušavajući da ih smiri. „Nije to što
mislite!“ Ali uzalud, više ga nisu čuli...
Nakon par trenutaka, eksplozija odjeknu između zgrada, a ljudi
popadaše na zemlju, pokrivši rukama svoje glave. Sem se trgnu i
iznenađeno pogleda ka kapiji, a orao raširi krila i smireno odlete. Sem
je uspeo da ga vidi na još par sekundi, ali onda je nestao iza okolnih
zgrada.
Šaman je izgledao veoma besno. Okrenuo se iza sebe i pogledao
u dvojicu šamana koji su ga pratili. Tačnije, u onog mršavog.
„Hekete?“, reče on tiho.
Čovek samo slegnu ramenima i ostade da nemo posmatra
situaciju.
„Slušajte“, reče šaman, dok se gomila i dalje bojažljivo pridizala.
„Veliki Jo Kone je video mačeve, ali ne mačeve jezerskih vojnika.
Mačevi dolaze sa istoka.“
Žamor ponovo krenu kroz gomilu, ali ovog puta malo
civilizovanije.

239
 „Veliki šaman je takođe video miran prolazak savezničkih trupa
kroz nas grad i kaže da nema razloga da se plašite. Pustite ih da prođu
i oni će nam pomoći da zaustavimo prave neprijatelje. Sivu gamad sa
istoka.“
Sem se popeo na konja i polako krenuo nazad ka zamku dok je
slušao kako povici odobravanja dopiru iz rulje. Iza sebe je imao
potpuno zadovoljnu gomilu ljudi, veoma drugačiju od one koju je tu
zatekao. Dok je jahao ulicom, nekoliko četa vojnika projaha mimo
njega, verovatno uznemireni eksplozijom koja se malopre čula.
Za to vreme u glavnom delu hrama koji je bio sa one strane
kapije, veliki Jo Kone otvori oči i nastavi da diše.
Njegov pomoćnik mu pritrča i prinese posudu sa vodom, a ovaj
je ispi do zadnje kapi. „Još“, reče zadihano.
„Prilično dugo vas nije bilo“, primeti mladi šaman, dok je punio
posudu vodom iz bokala. „Gde ste bili?“
Jo Kone još jednom uze posudu i ponovo je otpi, a onda duboko
udahnu. „Pričao sam sa jednim momkom. Malo smo diskutovali o
prirodi molitve i strategijama ratovanja. Ah, da, i o bogovima.“
„Napolju je prava ludnica“, reče momak zabrinuto. „Narod je
zbunjen, čas su srećni, čas besni...“
„Verujem da Tinod radi dobar posao i da će se snaći“, odgovori Jo
Kone. „Samo da Heket prestane da ih onako plaši. To nije
dozvoljeno.“
„Preneću mu“, reče momak mimo.
„Da“, odgovori šaman zamišljeno. „Obavezno to uradi.“

240
 „Viđao sam primerke sa očnjacima dugačkim preko pet centimetara.
Ako spojite to sa šezdeset kilograma koliko u proseku imaju krupnije
jedinke, shvatate šta hoću da kažem. Možda nije najsmrtonosnija ili
najjača životinja na zapadnom kontinentu, ali najagresivnija svakako
jeste. Duraški babun je poslednja stvar na koju bih voleo da naletim
dok sam šetam šumom.“

„Zveri Zapadnog kontinenta“

— Učenjak Kristaf, 701. godine od Prvog zapisa

Zapadno Kraljevstvo,
južno od Raskrsnice

Glava 24

Satima su već ležali na tom travnatom proplanku, blatnjavim od

kiše koja je padala cele večeri. Padala je polako i nekako tiho, kao da
pokušava da se neprimetno provuče kroz celu situaciju. Vazduh je
bio mešavina svežine koja ostaje nakon letnje kišice, mirisa trave,
livadskog cveća i bilja koje je raslo unaokolo i neizdrživog smrada.
Dopirao je sa nekih dve stotine metara od njih. Užasan smrad trulog
ljudskog mesa, konjske balege i... smrti.
Ali jedan smrad se isticao i nije bilo nikakve zabune odakle
potiče. Mrtvi pacovi.
Ležali su svuda po putu, sivi leševi previše iskasapljeni da bi se
oporavili. Ostali su prelazili preko njih, bez trunke potrebe da ih
sklone sa strane ili sahrane, dok neko nije došao na briljantnu ideju
i počeo da ih ređa na gomilu, praveći tako zid od leševa. Stotine
naslaganih tela, ljudskih i pacovskih, organi, iznutrice, odsečeni
udovi, odrubljene glave, sve je to činilo prepreku na ulazu u
Raskrsnicu. Zelena krv je curila niz novosagrađeni zid, pravo niz

241
pukotine i onda na put, čineći zid prokleto jezivim. Kao da su mu
curele bale, kao da je bio gladan novih leševa.
Ležali su na proplanku između južnog i istočnog puta i čekali, a
čas se polako približavao. Uskoro, pomislio je. Pogledao je levu ruku,
koja je bila u zavoju od zgloba pa sve do lakta. Učenjaci su ga sredili
koliko su mogli, ali bio je prilično ugruvan. Tako se i osećao.
Bili su umorni, iscepane odeće i prljavih oklopa. Već danima nisu
spavali kako valja, a hrane je nestalo te večeri. Da bi im podigli moral,
zapovednici su ih sve počastili duplom porcijom. Ako noćas ne urade
što su naumili, jutarnja porcija im neće ni biti potrebna.
Satima su gledali kako pacovi prolaze drumom, gore dole, gore
dole, kao mravi. Na kraju drugog sata osmatranja, primetili su četu
koja je dolazila sa juga i koja se malo razlikovala od ostalih. Bili su
nižeg rasta i sa manje oklopa na sebi. Većina je imala po samostrel na
leđima, a na kraju kolone neka bića nalik mazgama vukla su ogromna
zaprežna kola, ali zatvorena sa svih strana, tako da nisu mogli da vide
ko je unutra. Ili šta.
Zid od leševa je tokom par sati zablokirao ceo istočni put, a u
daljini se naziralo da su isto uradili i sa zapadnim. On je vodio ka par
malih sela, ali šansa da je tu bilo nekog je bila skoro nikakva. Maltene
su samo blokirali put ka šumi. S druge strane, za tri dana koliko su
bili tu uspeli su dobro da uznapreduju ka severu, zauzevši skoro pola
Raskrsnice.
Lord Benton je držao liniju u velikoj ulici u centru grada koja je
sada više ličila na kamenolom nego na šetalište.
Druga legija je pružala kakav takav otpor, ali oni su branili sever
grada, što je bila mnogo veća teritorija. Raspodelili su vojsku i
sveštenike svetlosti po zidinama tako da pokriju sve najbitnije tačke,
ali jednostavno ih je bilo premalo. Ali oni su bar imali hranu. Lord
Trejt i lord Grinvud nisu.
Lord Ruber Grinvud se par dana pre toga po naređenju iskrcao
na Mali Raj, očekujući borbu. Šta je tamo video nije mu bilo nimalo
jasno. Logor je bio netaknut, a vojska je sa nevericom slušala o tome
šta se izdešavalo na kopnu, samo par kilometara od njih. Sa druge
strane, bar je pojačao svoje redove za nekih tri stotine ljudi, što
uopšte nije bilo malo. Kada su se vratili u Plavu kulu, lord Trejt je bio

242
na nogama, nestrpljiv da krene dalje, ali učenjaci su ga ubeđivali da
mora da odmori bar još par nedelja. Uspeo je da to svede na jedan
dan. Sada je žalio zbog te odluke, dok mu je bol sevao kroz zavijenu
ruku.
Prvo su krenuli glavnim putem koji vodi do Raskrsnice, ali su na
par kilometara od samog grada uočili neprijateljske straže i bili
primorani da skrenu na zapad i idu kroz gustu šumu. Išli su sve dok
nisu izbili na Južni drum, ali i on je bio preplavljen pacovima pa su
nastavili na sever, krećući se paralelno sa putem. I sada su bili tu, tik
neprijatelju iza leđa.
Angus je cele večeri ležao pod jednim drvetom, odmarajući u
polusnu. Lord Grinvud nije imao taj luksuz, s obzirom na to da je
morao da nadgleda šest stotina ljudi. Imao je i četiri sveštenika,
taman toliko da vojnici budu smireniji. Ali četiri sveštenika neće biti
ni upola dovoljno za ono što će oni noćas pokušati, znao je
zapovednik.
Te večeri dok su izviđali okolinu, zapovednik čete Henk Kolter i
tridesetak ljudi nabasali su na jednu od njihovih izvidnica i došlo je
do žestokog okršaja. Srećom, bili su tri puta brojniji i niko od pacova
nije uspeo da se izvuče iako su uspeli da im ubiju sedmoricu ljudi.
Par njih je prošlo sa lakšim povredama glave i ruku, a dvojica su
zadobili ubodne rane, uključujući i Grovera Hila zvanog Skakavac.
On bi bio osmi da Henk Kolter nije u zadnjem času proterao mač kroz
potiljak jednog od pacova koji je Skakavca saterao u ćošak. Mladi
Grover je nakon toga rekao da je sam bog rata poslao Henka da mu
spase život, ali Henk se samo nasmejao.
„Da je bog smrti znao da je Skakavac čovek a ne životinja,
verujem da bi bio brži od mene“, odgovorio je u šali.
Kiša je i dalje padala kada je ser Ruber prišao drvetu ispod koga
je Angus ležao. Seo je na neki stari panj i duboko uzdahnuo. Pogledao
je oko sebe, dok su poslednji zraci sunčeve svetlosti polako bledeli,
jedva obasjavajući vojsku koja je prekrila celu visoravan.
„Jesi li čuo šta se desilo u izvidnici?“, upita smireno. Nožem je
rezbario parče drveta.

243
 Angus otvori oči i pokuša da se uspravi leđima uz stablo. Nakon
par trenutaka se namestio, a Ruber primeti da Angus ne koristi levu
ruku. Nije znao da je toliko loše.
„Čuo sam“, reče Angus mrzovoljno. „Sedmorica je l’ da?“
„Da“, potvrdi Ruber. „Zamalo devet. Jedan je posečen po ruci, a
mač je bio premazan boga pitaj čime. Eno, seku mu ruku iz ramena...
Maltene je pregrizao kanije od bola. A drugi... Grover Hil.“
„Taj mali...“, reče Angus i nasmeja se. „Preživeo je sito i rešeto.“
„Znaš da hoće sa nama večeras?“, upita Ruber i osmehnu se, i
dalje rezbareći drvo.
„Stvarno? Pa on nije normalan. Čuo sam i da je povređen.“
„Da“, reče Ruber. „Doduše nije strašno, zavili smo ga i dobro je.
Koliko vidimo, oštrica nije bila otrovna. Njega bogovi čuvaju, ja da ti
kažem.“
„Ipak, pacovi su to“, odvrati Angus i pljunu. „Ko zna kakve bolesti
nose sa sobom. Treba biti oprezan.“ Pogledao je ka zalasku sunca koji
je ulazio u završne momente. „Mada opet, i ja bi uradio isto“, reče
ozbiljno. „Da mogu.“
„Da možeš“, ispravo ga Ruber smireno. „Ali ne možeš.“
Angus mu uputi ozbiljan pogled. „Ne, ali ću moći. Još par sati
odmora i biću k’o nov.“ Nije zvučao preterano samouvereno.
„Zar stvarno veruješ u to?“, upita Ruber, ne podižući pogled.
„Moram“, reče Angus tiho. „Misliš da je njima lako?“, upita i
pokaza na vojnike koji su sedeli svuda po livadi. „Šta misliš, koliko
njih neće otići večeras? Deset, možda petnaest. I to samo zato što su
ozbiljno povređeni. A šta misliš koliko njih će otići iako im fali pola
ruke, ili hramlju, ili šta već?“
Ruber je ćutao. Znao je da je to istina i tim pre ga je bolelo
saznanje da će mu trećina vojnika biti jedva sposobna za borbu.
„Šta će reći ako ja ostanem ovde“, upita Angus. „Reći će ‘vidi ga
ovaj, šalje nas da ginemo, a on tu leži i odmara.’ Moram da dam
primer.“
„Ali ne i život’’, reče Ruber tiho.

244
 Angus zaćuta. Par trenutaka su obojica ćutali i jedino što se čulo
je bio zvuk cvrčaka koji je ispunio vazduh. Tako umirujuć, a opet,
tako zloslutan.
„Sećaš li se turnira u Kraljevom Vidu“, reče Angus naposletku.
„Onaj kada...“
„Onaj kada si zamalo izgubio glavu?“, prekinu ga Ruber i poče da
se smeje. „Naravno, kako bih to zaboravio. Mislio sam da se nećeš
izvući odatle“, reče i nastavi da se smeje.
„Koliko je samo bio besan“, priseti se Angus nasmejano, mada je
imao neku čudnu grimasu na licu. Ugruvao je leđa i bolelo ga je i kada
se smeje. Ruber je to znao, ali nije ništa govorio.
„Turnir je beše bio u čast Rendalovog sedamdesetog rođendana,
je l’ da?“, upita Ruber.
„Da“, odgovori Angus zamišljeno. „Bio je to dobar turnir. Teron
je organizovao ogromno slavlje, iako smo bili u ratu. Narodu se
svidelo, ali Rendal je bio besan. Ipak, turnir je održan, u koliko se
sećam, pet različitih kategorija.“
„Šest“, ispravi ga Ruber. „Te godine je bilo i bacanje sekire.
Pobedio onaj... kako se zvaše... A da, Klif Horton. U finalu je bio
protiv ser Logana i onog malog štitonoše od Fostera. E da, bio je i
neki seljak iz Velikog Sela. Sećam se, nije vile ispuštao iz ruku. Kako
se on uopšte takmičio?“
„Ne sećaš se?“, upita Angus i prasnu u smeh. „Pa matori Džon
Ripli ga poveo sa sobom iz one severne pripizdine i dao mu svoje
mesto. Sećaš se da su se svi smejali kada je izašao na liniju.“ Angus
zamišljeno uzdahnu. „Matori Džon je dobro zaradio na opkladama.
Naravno, do finala.“
„Ali sve te igre su bile beznačajne u poređenju sa jednom“, reče
Ruber i namignu. „Takmičenje u mačevanju.“
„Joj, kad se setim“, uzdahnu Angus. „Mogao je glavu da mi
otfikari.“
„Veliki Angus Trejt“, reče Ruber zvaničnim glasom. „Preživeo
zahvaljujući kiši.“
„Vala baš“, dodade ovaj zamišljeno. „Matori Vilijem Edvidž
pobedi Sedrika Bentona i u polufinalu izgubi od onog prdavca
Čestera Pejdža koji je istim ljigavim trikovima izbacio Bena Mentusa

245
pre toga. Zamisli, onaj mali podlac pobedi jednog zapovednika legije.
A onda i zapovednika kraljeve garde.“
„Samo zato što mu je otac pokvaren ne znači da je i on“, reče
Ruber i nasmeja se. „Zašto si tako gord?“
„Kakav otac takav i sin. Sećam se kako je matori posmatrao iz
publike, trljajući one svoje lepljive prste. Kako je samo likovao kada
je mali pobedio Vilijema.“
„Nisam obraćao pažnju. Bilo je i pametnijih stvari za videti.“
„Da, ti si gledao devojke. Ispao si iz takmičenja u streličarstvu
kada je ona mala crvena prošla pored, sećam se. Omašio si celu
metu.“
Ruber pocrvene. „Šta sam mogao“, reče zbunjeno.
„E pa kako god, ja sam primetio matorog gada. A i mali je
nekako... Šta znam, ima te sitne oči i izdužen nos. Vidiš da tu nešto
ne valja.“
„Ne valja to kako si ti stigao u polufinale, eto šta ne valja“, reče
Ruber i poče da se smeje.
„Tad je i četvrtfinale bilo uspeh“, pobuni se Angus uvređeno.
„Tad sam još bio oficir, a par zapovednika nije ni stiglo u poslednjih
osam. I još par vitezova za koje se očekivalo da hoće. Sećaš se kako
sam pobedio ser Nestora Konorsa?“
„Naravno. Bila je to dobra borba.“
„Sta mogu ako sam imao malo sreće u toj jednoj borbi“, reče
Angus šaljivo.
„Malo sreće?“ Ruber prasnu u smeh. „Čoveku se boja razlila u
oči. Da je kiša pala dva minuta kasnije, samleo bi te.“
„Ko im kriv kad mažu lice tim bojama. I šta mu je to uopšte
značilo?“
„Čovek je bio divljanski zapovednik iz Šakora“, reče Ruber i dalje
se smejući. „Šta si mislio, da će doći u oklopu i sa barjakom?“
„Ne, ali...“, Grimasa mu je bila mešavina smeha i bola, a leva ruka
mu je ležala sa strane gotovo beživotno.
„Zaradio sam dva srebrnjaka na toj borbi“, priseti se Ruber
zadovoljno. „Ali polufinale je već bilo druga stvar“, dodade smrknuto.
„Kako se zvao onaj vitez sa Suza?“

246
 Angus zamišljeno pogleda u travu, izvijenih obrva i stisnutih
usana. „Pojma nemam.“
Obojica su ćutali par momenata, pokušavajući da se prisete. Nije
im išlo.
„Bilo kako bilo, drago mi je što je osvojio turnir“, iskreno će
Angus. „Nikako ne bih voleo da je trofej otišao u kuću Pejdža. Mada
pamtim da je i taj vitez stalno pravio neke neumesne šale.“
Ser Ruber zamišljeno klimnu glavom. „Imao je tri imena koliko
se sećam... Hamo, tako nešto.“
„Poenta zašto sam ti spomenuo taj turnir je sledeća“, reče Angus
zvanično. „Šta da sam poklekao u toj borbi? Šta da nisam pokušao da
se oduprem?“
„Ma daj, ne možeš to da porediš sa trenutnom situacijom“,
usprotivi se Ruber. „Tada si imao obe ruke.“
„I on je imao oba oka pa nije video“, odgovori Angus. Obojica
zaćutaše na kratko.
Angus poče da kašlje. Kašljao je snažno i duboko, toliko da je
Ruber morao da ga pokrije plaštom da ga neprijatelj ne bi čuo. Nakon
desetak sekundi, Angus je uspeo da dođe do vazduha. Bio je besan,
što se videlo po načinu na koji steže šaku.
„Anguse...“, zausti Ruber, ali ovaj ga prekinu.
„Krenite“, reče ser Trejt nervozno.
Ruber je ćutao. Video je kako mu se kapljice znoja slivaju niz čelo.
Imao je groznicu, a postajala je sve gora.
„Krenite“, ponovi Angus glasnije. „Uskoro će primetiti da im
nema izvidnice, a onda će početi da traže.“ Ponovo je počeo da kašlje,
ali sada samo par sekundi. „Bolje da vi nađete njih nego oni vas“,
dodade umorno.
Ruber klimnu glavom i uspravi se. Taman se spremio da izda
naređenja, kada začu rog.
„RUUUK HIIITAAAAA“, povika neko toliko glasno da se cela
vojska naježila. Ruber se sagnu i pažljivo došunja do jedne poveće
stene na ivici brda. Kada je pogledao dole, video je povorku pacova
kako pristiže Južnim drumom, predvođenu jahačem koji jaše
džinovsku škorpiju. Kao i škorpija, i sam jahač je bio ogroman, a ruke
su mu nezgrapno držale uzde. Ona se polako gegala ka razorenoj

247
kapiji Raskrsnice, na kojoj se okupio veliki broj pacova, formiravši
redove sa obe strane puta. Iza jahača na čelu marširalo je nekoliko
desetina oklopnika sa bakljama, dok je iza njih išla ogromna kočija
koju je pratilo nekoliko konjanika.
Bila je u potpunosti ukrašena. Zlato, kilogrami i kilogrami zlata
koliko je Ruber mogao da primeti. Svilene zavese, kvalitetno drvo,
čak i ukrasi na točkovima, a sve to su vukla četiri prelepa pastuva.
„RUUK HITA ELOK“, povika jahač na čelu, na šta svi okupljeni
počeše da urlaju i vitlaju bakljama.
„ELOK! ELOK! ELOK! ELOK!“
„Šta se dešava“, upita Henk Kolter iznenada, a Ruber odskoči u
stranu.
„Uplašio si me“, reče Ruber zadihano.
„Oprostite lorde Grinvud“, prošaputa Henk postiđeno. Pogledao
je ka povorci, a oči mu se usredsrediše na kočiju. „Nekakav doček?!“
„Da“, odgovori Ruber. „Neko bitan.“
„ELOK! ELOK! ELOK!“ Pacovi su se drali iz sveg glasa dok je
škorpija polako prolazila razrušenu kapiju i ulazila u grad. Zavesa na
kočiji se iznenada pomeri u stranu, a gomila na trenutak zaćuta.
Debela ruka im nonšalantno mahnu, a onda pacovi počeše da urlaju
još glasnije.
„Jesi li video išta?“, upita Ruber.
„Ne lorde, previše je mračno“, odgovori Henk. Zamišljeno je
uzdahnuo. „Da nije možda onaj debeli njihov vođa?“
„Može biti“, reče Ruber. „Može biti...“, ponovi on, a rečenica
ostade da visi u vazduhu. „Zamisli da jeste“, dodade energično, a blag
osmeh mu se iskrade na lice. „Ako ga noćas ubijemo, to bi ih totalno
poremetilo. Možda bi se čak i povukli nazad preko reke.“
„Da“, odgovori Henk i nasmeši se, osmehom nekog kome je
upravo ponuđena totalno neočekivana opcija. Koja bi pritom mogla i
da uspe.
„Bez vođe, morali bi da se povuku“, reče Ruber. „Bar na neko
vreme.“
„Moramo probati“, navali Henk uzbuđeno.

248
 „Nećete uspeti“, usprotivi se Angus, a onda poče da kašlje pritom
mašući rukom.
„Šta?“, upita Ruber pomalo iznervirano. „Zašto ne?“
„Nema šanse“, objasni Angus kada mu se kašalj primirio.
„Verovatno ga dobro čuvaju. Radi šta si planirao, inače ćeš uzalud
izgubiti život.“
Ruber je ćutao par trenutaka. Izgledao je neodlučno, gledajući
čas u kočiju koja je zalazila za gradske zidine, a čas u svog prijatelja.
„Ovo nam je prilika“, reče naposletku, kao da traži dozvolu od svog
prijatelja.
Angus je ćutao. Obrisao je znoj sa lica i duboko uzdahnuo.
„Radi kako hoćeš“, reče tiho. „Ja ću čekati ovde.“
„Nećeš“, odgovori Ruber samouvereno. „Vi se vraćate za Plavu
kulu. Treba ti pomoć učenjaka.“
„Koji mi?“, upita Angus besno. „Nećeš valjda da odrediš nekog da
me čuva, poput malog deteta?“ Zastao je da dođe do vazduha a onda
nastavio. „Potrebni su ti svi sposobni ljudi za napad.“
„Da“, reče Ruber, „ali mi ne trebaju konji. Ti i ostali povređeni
ćete se večeras vratiti u Plavu kulu, a verujem da mogu da odvojim
bar petoricu da vas do tamo isprate.“ Glas mu je bio odlučan i nije
bilo mesta za raspravu. Čak i da jeste, Angus više nije imao snage.
Samo je klimnuo glavom i pao u san.
Probudio se par sati kasnije, nesiguran gde se nalazi.
„Polako lorde Trejt“, reče neko. „Sve je u redu.“
„Gde sam?“, upita Angus tiho. Osećao je da se kreće, ali je ispred
sebe video samo zvezdano nebo koje promiče. Ruka ga je i dalje
bolela, ali se osećao nekako bolje. Spokojnije.
„Putujemo za Plavu kulu“, reče umirujući glas. „Spavajte.“
To je i uradio. Poslednjim tračkom svesti setio se svog prijatelja,
ali nije imao snage da upita za njega. Valjda je dobro, pomislio je.
„Sigurno je dobro“, reče Ruber samouvereno, dok su on i Henk
stajali ispred južnog zida Raskrsnice, pažljivo osmatrajući situaciju.
Oko šest stotina vojnika je ležalo na toj istoj livadi, spremno čekajući
na znak za pokret.

249
 „Mora da jeste“, potvrdi Henk. „Trebalo bi da stignu do jutra“,
reče i počeša se po nosu. Osmatrali su kapiju na kojoj straže gotovo
da nije ni bilo. Par pacova u oklopu i nekolicina sitnijih, opremljenih
samostrelima.
„Znaš plan“, ponovi Ruber. „Delimo se na tri grupe i nalazimo se
kod Gostinske kule. Stvor mora da je tu, Kula Branioca grada je u
samom centru bitke.“
„Mi idemo na istok pa okolo, vi kroz glavna vrata, a ostali će preko
zida“, odgovori Henk samouvereno. „U kulu ulazimo zajedno.“
„Da“, saglasi se Ruber i klimnu glavom. „Zajedno. Gledajte da vas
niko ne vidi. A ako vas vidi, kolji što pre, samo da stignete do tamo.
Kada uđemo u kulu, biće lakše. Tu brojke ništa ne znače.“
Henk klimnu glavom. „Još ako ubijemo vođu...“
„Otom potom.“ Ruber nervozno protrlja vrat. „I ako ga ubijemo,
verovatno se nećemo izvući živi odatle.“
„Imam to na umu“, prošaputa Henk. „Neka vas bogovi čuvaju“,
reče tiho.
„Neka vas bogovi čuvaju“, odgovori Ruber. Čučali su još par
sekundi, a onda Henk krenu niz zid. Vojnici su se polako pridigli,
pokušavajući da prave što manju buku.
„Teoban De Hermo“, reče Ruber iznenada.
Henk zastade, pogledavši u svog zapovednika.
„Šta?“, upita zbunjeno.
„Tako se zvao vitez koji je osvojio turnir“, reče Ruber sam za sebe.
Zadovoljno se nasmešio. „Teoban De Hermo“, ponovi tiho.

250
 „Najpoznatiji piratski kapetan bio je Kenek Trozubi. Na vrhuncu svoje
vladavine morima imao je preko četrdeset brodova pod komandom.“

„Vladari mora“
– 590. godine od Prvog zapisa

Suze, Glavna Luka

Glava 25

„Teoban De Hermo“, reče čovek.

„Drago mi je“, odvrati Silas Defin nakon što se rukovao sa novim
upravnikom glavne luke na Suzama. Seo je i osmotrio prostoriju u
kojoj se nalazio. Soba je bila bogato ukrašena, prepuna raznih
pomorskih antikviteta koji su visili sa zidova. Tu su takođe bili i neki
uramljeni spisi, kao i velika kolekcija luksuznih kapetanskih kapa.
Numo Tugal je izgledao očajno. Velika oluja ih je uhvatila na
desetak kilometara od luke što je znatno usporilo brod, a samim tim
i produžilo muke visokog izaslanika. Pre nego što su pristali uz obalu
povraćao je bar deset puta. Čak su se i mornari kladili na to koliko će
se još puta presaviti preko ograde broda. Ishod opklade je bio jako
zanimljiv, a kulminirao je tučom oko... pa, recimo tehnikalije, kada
je Numo povratio po nekom jadnom ribam. Problem je bio što je to
uradio nakon što su se iskrcali.
„Gospodo“, reče Teoban De Hermo, nakon što se komotno
zavalio u stolicu. „Verujte da mi je velika čast što mogu da vas
ugostim. Ne dešava se svaki dan da mi visoki izaslanik Tegaba i
gospodar riznica Zapadnog Kraljevstva sede u radnim odajama.“
Zastao je na trenutak, zamišljeno gledajući u plafon. „Kad malo bolje
razmislim, to se nikada ni nije desilo“, reče i poče glasno da se smeje.
Otvorio je fioku stola i izvadio flašu. „Rum?“, upita veselo.

251
 Numo ispusti gadan zvuk, a onda rukom pokri usta i izlete iz
sobe.
„Mogao je jednostavno da kaže ne“, reče Teoban sarkastično i
ponovo poče da se smeje.
„Imali smo težak put“, objasni Silas ozbiljno. „More je bilo
nemimo.“
„Znam“, saglasi se Teoban i izvadi čašice. „Često je tako u ovo
doba godine.“ Izvadio je i kutiju sa duvanom i ponudio mu jednu lulu.
„U svako doba“, reče Silas nasmešeno i uze prstohvat duvana.
„Ma ne u svako, samo u ovo doba godine“, šaljivo će Teoban. Čak
se i Silas nasmejao na ovo. „Ove igre reči vam baš idu, lorde Hermo“,
primeti dok je palio cigaru.
„Molim vas, zovite me Teoban. Nisam se još navikao na titulu
lorda.“
„Da, ako ne grešim vi ste ovde tek dva dana“, reče Silas,
odmahujući pritom rukom kada je ovaj krenuo da mu sipa rum.
„Da“, odgovori upravnik, „to je istina. Moj prethodnik je
prevremeno završio svoj mandat“, reče i otpi čašicu ruma na eks.
„Neki bi rekli i da je... odgrizao više nego što je mogao da sažvaće.“
Ponovo se nasmeja.
„Da“, reče Silas, pokušavajući da se ne obazire na ovu izjavu.
„Čuo sam da se ugušio.“
„Da... ugušio se“, potvrdi Teoban, naglo prestavši da se smeje.
Zabrinuto je pogledao u čašicu na stolu, a zatim duboko uzdahnuo.
„Hoće to kad ne paziš“, reče zamišljeno.
„A vi ćete paziti?“, upita Silas mimo.
„Mhm?!“, promrmlja Teoban zbunjeno, i dalje gledajući u čašicu.
Onda se trgnu. „Šta? A da, naravno da hoću“, reče odlučno. „Ja sam
mnogo oprezniji od Manraka.“
„Zato ste i izabrani“, zaključi Silas i povuče dim iz lule.
„Da, mada sam pobedio za dlaku. Jedan lord sa severnog ostrva
je imao samo glas manje.“
„Jadničak“, reče ser Defin sarkastično. „Mora da je bio jako
razočaran.“

252
 „Da.“ Teoban se iskezi i izvi obrve. „Otišao je da provede ostatak
života... u suzama!“
Numo Tugal je ušao u sobu taman kada je upravnik umirio svoj,
prema mišljenju mnogih, preglasan i često nepotreban smeh.
„Nadam se da vam je sada bolje“, reče Teoban učtivo visokom
izaslaniku.
Ovaj samo klimnu glavom, brišući čelo nakvašenom maramicom.
„Odlično“, reče Teoban zadovoljno. „Možda bismo sada konačno
mogli da pređemo na razlog vašeg dolaska.“ Kucnuo je prstima po
stolu, gledajući u svoje goste sa očiglednim iščekivanjem. „Pa?“
Kada je video da Numo još nije u stanju da priča, Silas
ravnodušno uzdahnu i iz rukava izvadi papire. Teoban je mirno
posmatrao kako ih ovaj razvija po stolu, gledajući čas u njega, čas u
visokog izaslanika, koji je i dalje pokušavao da dođe sebi.
„Bojim se da imamo malih problema sa trgovinskim ugovorom“,
reče Silas zvanično. „Mislili smo da Magnar može da nam razjasni
neke stvari, ali izgleda da ćete Vi morati da poslužite.“
Teoban iznenađeno podiže obrve, naizgled zatečen ovom
izjavom.
„Koliko ja znam, mi nemamo nikakvih trgovinskih ugovora“, reče
on ravnodušno. „Suze kao zaseban entitet ovog mora trenutno
nemaju nijedan važeći niti zvaničan ugovor kako sa vama, tako ni sa
Tegabom. Da je u pitanju lokalna nezvanična trgovina, čisto
sumnjam da bi ste se meni obraćali.“
„U pravu ste“, potvrdi ser Defin. „Naime, ugovor je zaključen
između Tegaba i Zapadnog Kraljevstva.“
„Znam“, reče hladnokrvno Teoban De Hermo. „To sam zaključio
na osnovu vaših brodova u mojoj luci. A sada mi recite kakve to veze
ima sa mnom?“
Ser Defin zastade na trenutak, zbunjen neočekivanom
odlučnošću koju je upravnik počeo da pokazuje. Nije tako glup kao što
izgleda.
„Znate kako“, ubaci se napokon Numo Tugal, „ovo je više
preventivan razgovor i smatrajte to kao savet. Neko potkrada
brodove u vašoj luci, upravniče.“ Ta zadnja reč je zvučala pomalo
kiselo.

253
 Teoban je to osetio, ispravivši se u stolici i zauzevši nekako
odbramben stav. „Znate šta“, poče on odlučno, „ja sam ovde tek
nepuna dva dana i stvarno se trudim da sve držim pod kontrolom.“
Osetio je da gubi prisebnost, pa je malo smirio glas. „Zaista vam se
zahvaljujem na datim informacijama i na to što ste mi skrenuli
pažnju na postojeći problem. Nadam se da ćete rešiti to što vas muči,
ali trenutno imam važnija posla od nestalog kamena i drveta. Da je
zvaničan ugovor, verujte da bih reagovao istog momenta, ali s
obzirom da nije...“
Silas klimnu glavom i zamišljeno zagrize donju usnu. „Razumem
vas u potpunosti...“, reče on smireno. „Samo smo hteli da znate za taj
događaj. Mislim, kada bi se pročulo da neko krade tovar na Suzama i
to u glavnoj luci, vama ispred nosa, ljudi bi možda promenili svoje
kanale trgovine.“
Ovo ga je veoma pogodilo i Silas je to jasno video. Oči su mu se
raširile, a usta su mu ostala blago otvorena. „Nikako“, reče on
zbunjeno. „Mi se veoma ponosimo sigurnošću naše luke“, dodade,
kao da je delom i sebe ubeđivao u tu izjavu.
„Da, ali znate kakvi su ljudi“, odgovori Silas mirnim glasom.
„Brzo menjaju navike u cilju očuvanja svoje imovine. Ako se ovo
ponovi, trgovci sa severa i juga će verovatno preusmeriti svoje
brodove za Lepsus, Plet, ili čak Linoč.“
„Linoč?“, dreknu upravnik besno. „Ko bi normalan trgovao sa tim
divljacima? Prokleti prevaranti. Duraške izbeglice.
Lopovi i secikese!“
„Ko, pitate?“, upita Silas mimo. Veliki osmeh mu se formirao iza
kože lica i malo je falilo da izleti u prvi plan, ali je uspeo da se suzdrži.
„Onaj ko je opljačkan u sred bela dana u ovoj veličanstvenoj,
raskošnoj i nadasve sigurnoj luci. I svi njegovi prijatelji. I svi prijatelji
njegovih prijatelja.“ Glas mu je postao krajnje ozbiljan, a za
amatersko uho pomalo i preteći. „A pretpostavimo da ih ima mnogo.“
U ovom slučaju, amater bi bio u pravu.
Upravnik luke Teoban De Hermo dobro je odmerio kraljevog
brojača. Krv u mozgu mu je pulsirala kako je pritisak rastao, a obrazi
i čelo polako postajali crveni. Zatim je skrenuo pogled na visokog

254
izaslanika, koji mu je uzvraćao isto tako hladnokrvno. Delom što je
to želeo, delom što mu i dalje nije bilo dobro.
„Hvala na savetu... gospodo“, reče dok mu je glas podrhtavao.
„Sada zaista moram da se vratim poslu, ali uveravam vas da se ovakve
stvari, niti neprijatnosti bilo koje druge sorte, više neće dešavati.
Verujem da znate sami da izađete.“ Ustao je i napravio blag naklon,
a onda skamenjeno nastavio da ih posmatra par trenutaka.
Silas Defin polako ustade, što je učinio i izaslanik Tugal, i nakon
zajedničkog naklona napustiše sobu. Izašli su u hodnik koji je vodio
do glavnog ulaza, a svetlost baklji je obasjavala portrete kraljeva i
drugih velikih ljudi koji su vladali Suzama. Bilo je tu raznih lica, od
starog doba dok su Suze još pripadale Zapadnom kraljevstvu i samim
tim imale istog kralja, preko Tegabskih osvajača pa sve do lokalnih
plemića koji su vladali tokom vekova. Jedna od slika je čak
predstavljala kapetana i njegovog papagaja, jer je pre više od sto
godina jedan od lučkih kapetana izvršio pobunu i sa vlasti svrgao
velikog tiranina koji je tada vladao. Preko četrdeset brodova ujedinilo
je svoje posade i pod okriljem noći napale Kulu velikog vladara koja
se nalazi na središnjem ostrvu arhipelaga. Prema legendi, u finalnoj
bici, taj isti papagaj je kandžama posekao kraljeva oba oka, što se
smatralo kaznom bogova za njegovu slepu pohlepu. Najveća ironija
je što se slika tog kralja nalazila odmah pored njihove.
Taman su stigli do ulaza kada začuše užurbane korake iza sebe.
Kada su se okrenuli, videli su zadihanog upravnika kako im prilazi,
noseći papire u ruci. „Zaboravili ste ovo“, reče on zvanično, i predade
im svitke sa informacijama o tovaru.
„Zahvaljujem“, reče Silas. „Lepo od vas.“
Upravnik klimnu glavom i krenu nazad ka svojim odajama. A
onda je zastao, polako se okrenuvši. „Znate li kako su nastale Suze?“,
upita on smireno.
Numo Tugal obrisa znoj sa čela, pritom coknuvši par puta. „Da,
bogovi su ih isplakali“, reče ravnodušno. „Stara bajka.“
„Istina“, složi se Teoban, „ali to nije cela priča. Legenda kaže da
su pre mnogo hiljada godina, kada se Tropsko ostrvo odvojilo od
kopnene mase, bogovi zaratili. Na zapadu su ostali vaši bogovi“, reče
i pogleda u Silasa. „Vaši bogovi mudrosti i koječega. Bogovi raskoši.

255
Sa druge strane, na istoku su ostali neki drugi. Bog iskušenja i usuda,
bog sveprisutnog straha, bog odbačenih i bog lukavstva.“
„Gluposti“, usprotivi se Numo. „Mi nemamo takvih bogova. Čak
se i oni prljavi Durašani mole drugim bogovima, a za ove severno i da
ne pričam.“
„Oni su bili, ali više nisu“, reče Teoban mimo. „Kada su zaratili,
izbilo je nevreme i zemlja se tresla godinama. Ostrvo se vremenom
sve više udaljavalo, a sukob između dve strane postajao sve gori. A
onda je jednog dana bog Lukavstva došao na ideju da se ujedine u
jedno biće, u nadi da će tako biti dovoljno jaki da se odupru napadu.
Prethodno je ubedio boga smrti da se ne meša, da bi snage bile
ravnopravne. Ovaj je za to tražio svaku ljudsku dušu koja umre pod
njihovom vlašću, i oni su prihvatili. Kada je nastupila odlučujuća
bitka, umesto četiri, na polje je izašao samo jedan Bog.“
„Koji?“, upita Silas radoznalo.
„Pitaj svog prijatelja“, reče Teoban zloćudno. „On mu se moli
svaki dan.“
Numo iskolači oči, zbunjeno gledajući u upravnika.
„Emarak“, reče Teoban kada je video da Numo ne progovara.
„Jedan bog, jak kao četvoro. Zaleteli su se u finalnu borbu i ušli u
koštac tačno iznad Mirnog mora. Talasi visoki kao planina leteli su
na sve strane, jaki vetrovi pravili su uragane koji su išli sve do dna
mora. A onda je na scenu stupila ona. Devojčica bele kose.“
„Augra“, reče Silas ozbiljno.
Teoban klimnu glavom. „Boginja mira. Zaboravljeni bog. Stvorila
se između dve strane, svojim tankim ručicama praveći zid od vetra,
privremeno zaustavljajući zverske nalete svih bogova. Molila je da se
to ludilo prekine, da sve ostane kao što je bilo i ranije, ali Emarak nije
hteo da sluša. Bogovi zapada su se zakleli na tom mestu da neće trpeti
bilo kakvo mešanje u njihovu teritoriju i da neće ništa da imaju sa
prokletim bogom istoka. Emarak je bacio strašnu kletvu na svakog od
njih i ceo njihov narod, kletva koja će rezultovati smrću ukoliko mu
se iko približi, a onda se vratio odakle je i došao. Augra je ostala sama
u sred te pustoši, tužno gledajući kako svi odlaze i ostavljaju je samu.
Tada se pojavio crni lovac, zadovoljno se smeškajući zbog dobro
sklopljenog dogovora. To je bila kap koja je prelila čašu i Augra je

256
zaplakala. Plakala je mesecima, sve dok njene suze nisu napravile ova
slana i kamena ostrva. Od tada je niko nije video, a bez nje, nikada
neće biti mira na ovom svetu.“
Silas i Numo su ćutali, i dalje upijajući ove informacije Napokon,
Silas se usudi da progovori. „Hvala za lekciju o istoriji, ali ima li ova
priča poentu? Ili je pričate svakom ko dođe, kao razonodu za goste.
„Samo sam hteo da vas upozorim“, reče Teoban tiho, „kletve bogova
obično traju veoma dugo. Bila bi šteta da vas neka od njih zadesi.“
Uputio im je dug i hladan pogled, a onda se mimo okrenuo i
nastavio svojim putem.
„Zanimljivo“, nesigurno će Numo kada su izašli iz kule. „Ovo je
zvučalo skoro pa kao pretnja.“
„Ne želi nas ovde“, reče Silas, „to je očigledno. A i laže da ne zna
o čemu se radi.“
„Kako znaš?“, upita Numo. Silazili su uskom ulicom koja je
vodila nizbrdo ka luci, a pratila ih je lična straža koja je čekala ispred
kule. Silasa dvojica vitezova iz Starog dvora, a izaslanika četvorica
pripadnika garde grada Rikaja.
„Znao je za tovar“, reče Silas ne osvrćući se. Imao je nezgodan
osećaj kao da ga neko odnekud posmatra. „Znao je šta je ukradeno
iako mu niko nije rekao. Umešan je u ovo, u to nema sumnje.“
Numo zastade na trenutak, a onda klimnu glavom i pogleda
iznenađeno u Silasa. „U pravu si“, reče uznemireno. Skrenuo je
pogled na trenutak, gledajući ka zgradama preko puta, tačnije ka
njihovim gornjim spratovima.
„Ne gledaj gore“, reče Silas brzo. „I ja sam ga primetio, ali nemoj
mu staviti do znanja da je otkriven.“ Vetar je duvao sve jače i jače, a
munja se poput dugačkih belih kandži raširi nebom.
Numo brzo obori pogled, najednom jako zainteresovan za svoja
stopala i sve što se nalazilo oko njih, ali onda podiže glavu i ozbiljno
pogleda u ser Defina. „Prate nas?“, upita tiho. „Prvo kradu naš tovar,
pa nas lažu i prete nam, a onda se usuđuju...“
Izraz lica mu se naglo promenio, dok mu je jarko crvenilo oblivalo
čelo i obraze. „Abore sanran koro“, reče ljutito, na šta čuvari iz
njegove pratnje stadoše u pripravnost, sa rukama spuštenim na drške
svojih sablji.

257
 „Polako“, umiri ga ser Defin. „Nismo u poziciji da pravimo
nevolje. Hajdemo na brod, tamo ćemo pričati na mim.“ Poče da pada
kiša, a duboki zvuk roga oglasi se u daljini.
Numo pažljivo osmotri zgrade prekoputa, trudeći se da privikne
oči na mrak u koji je gledao. Prilika na krovovima kao da je nestala,
ostavljajući za sobom samo jeziv osećaj proračunatog nadzora.
„Hajdemo“, reče Silas ponovo, navlačeći kragnu kaputa preko glave
ne bi li se zaštitio od kiše.
Nakon par minuta zašli su za niske zidine luke, ubrzano hodajući
jednim od pristaništa, onim gde su bile usidrene „Nestašna Devica“ i
brza i elegantna brigantina. Iako je bio skoro mrkli mrak, njena žuta
jedra kao da su isijavala neku toplu i umirujuću svetlost. „Neka nas
Emarak čuva“, reče Numo, konstantno se osvrćući ne bi li ugledao
stražu ili kakvu poteru.
„Nije na odmet, ali neće biti potrebe“, smireno će Silas, mada ne
sasvim siguran u to što priča. „Ne bi se usudili da nešto pokušaju.“
Još jedna munja zapara nebo, a Numo i njegovi vojnici potrčaše uz
daske ka palubi broda. „Arto“, povika on iz sve snage. „Arto, pokreći
ovo čudo što pre!“ Zastao je na vrhu mosta i okrenuo se ka Silasu.
„Ser Define, toplo vam preporučujem da pratite naš primer i pod
hitno napustite ovo ostrvo. Ovde više nije sigurno.“
„Bojim se da je to nemoguće“, začu se glas. Numo se okrenu i vidi
Arta Ko Loma kako se čvrsto drži za konopce jarbola. „Vetar je prejak
lorde Tugal, ako sada isplovimo potpisaćemo sebi smrtnu presudu.“
Numo je ćutao par trenutaka, vidno ošamaren ovom
informacijom. Tek tada se osvrnuo oko sebe i video kakvo je zaista
nevreme besnelo oko njih. Opsovao je nešto na svom maternjem i
udario šakom o ogradu broda. „Dobro, ali želim da isplovimo čim se
ukaže i najmanja prilika. Imam izveštaj da podnesem“, reče ljutito.
„Mi ćemo biti na našem brodu, a vi ostanite na vašem. Ujutru
ćemo pričati, ukoliko do tada ne isplovite“, povika Silas,
pokušavajući da nadjača sve brži i zaglušujući vetar. Numo klimnu
glavom i užurbano nestade ispod palube.
„Vratili su se na svoje brodove“, reče čovek nakon što se ušunjao
u sobu u kojoj je sedeo upravnik De Hermo.

258
 Teoban skoči, iznenađen njegovim prisustvom. „Uplašio si me.“
Nervozno je kršio prste. „Jesu li te primetili?“
„Da“, reče čovek zadovoljno. „Sve ide po planu.“ Sve na njemu je
bilo crno, od prsluka pa sve do crne obuće koja je bila postavljena
hrapavim derivatom katrana, pogodnim za sigurno šunjanje po
krovovima. „Rog je bio sjajan detalj, to ti moram priznati.“
„Odlično“, reče Teoban i ponovo sede u fotelju. Sipao je sebi malo
ruma, vidno zadovoljan vestima. Kada je otpio, pogledao je u čoveka
naspram sebe. Ovaj je sedeo na udobnoj sofi, veselo se smeškajući i
češkajući nos. „Jesi li spreman za sutra?“, upita ozbiljno.
„Ne brini“, reče čovek tiho. „Neće znati šta ih je snašlo.“
Teoban klimnu glavom. „Nego, u vezi onog novca...“
„Sve će biti po dogovoru“, objasni čovek zvanično. „Grofica Lupo
poštuje dogovore.“
„Da...“, odgovori upravnik neodređeno. Otpio je još malo ruma, a
onda uzdahnuo. „Da“, ponovi.
Za to vreme, Silas je cedio svoj kaput u sigurnosti toplog
potpalublja, a društvo su mu trenutno pravili njegov pomoćnik Džejs
kao i vitez kraljeve garde, sveštenik boga rata, stariji čovek guste sive
brade i izboranog lica. Momak je nosio sočiva od uveličavajućeg
stakla, pažljivo smeštena u ram od tamnog kruškinog drveta, ali ih je
u trenutku skinuo kao da će mu to poboljšati sluh.
„Sta?“, upita on ponovo, vidno iznenađen. „Pratili su vas?“ Silas
je i dalje cedio kaput, a onda ga okačio da se suši iznad malog
prenosivog kamina koji su imali u sobi. Jedva primetno je klimnuo
glavom.
Momak vrati sočiva na nos, i dalje potpuno zbunjen pristiglim
informacijama. „Pa oni nisu normalni.“ Trgnuo se na sekund, kao da
je i sam iznenađen onim što je rekao. Koncentrisao se, a onda
nastavio. „Hoću reći, zar ne znaju u kakav položaj sebe dovode
stavljanjem vas u opasnost?“ Izvadio je par svitaka iz torbe koja je
bila naslonjena na stolicu, a onda se brzo udubio u njih. „Oni nemaju
ni... Ma... Ovo je, usudiću se da kažem, smešno. Mi imamo pet puta
više vojnika od broja njihovog celokupnog stanovništva.“
„Jednom ćeš naučiti“, reče tiho sveštenik dok je ustajao sa svoje
stolice, „da nije bitno šta može i šta ne može biti, već šta jeste.“

259
 Momak zausti da nešto kaže, ali u zadnjem trenutku ipak odluči
da je bolje da prećuti.
„Tu smo gde smo“, objasni sveštenik, „i oni mogu da urade šta im
je volja. Niko ih ne sprečava.“
Silas klimnu glavom. „Vekto je u pravu“, reče ozbiljno. „Ako hoće
da nas se ratosiljaju, neće ih sprečiti ni Teron Starvud, ni Jezerski
kralj, a ni cela vojska Tegaba. Možemo samo da čekamo. I da se
molimo da ovaj vetar prestane.“
Ali on to nije uradio. Brod se ljuljao cele noći, a talasi su
neprestano šamarali drveni trup koji je škripeo od svakog novog
naleta. Mladi pomoćnik ser Defina nervozno je grickao prste satima
sve dok nije zaspao na gomili nekih krznenih kaputa. Sveštenik boga
rata bio je malo smireniji, ali daleko od toga da se mogao nazvati
opuštenim. Silas je nazirao dva gladiusa ispod sveštenikove odore,
dobro spakovana, ali uvek spremna za korišćenje. Štaviše, starac je
izgledao kao da su mu nepozvani stražari najmanji problem. „Ser
Define, je li ovaj brod siguran?“, upita on tiho, kao da se plaši da ga
talasi ne čuju i dodatno se zainate. „Mislim, oluja i sve to?“
Silas zamalo da se nasmeje, s obzirom na to da je sveštenik imao
preko šezdeset godina a i dalje se plašio olujnog vremena, poput
malog deteta. Iz poštovanja, progutao je osmeh i prijateljski ga
pogledao. „Ne brini Vekto, ovaj brod je ogroman i težak do zla boga.
Nema tog talasa koji može da ga prevrne.“
„Mudrost uvek nađe način“, reče sveštenik tiho. „Kao i voda.“
Sklopio je oči i počeo da se moli.
Silas ga pogleda, ali ništa ne reče. Seo je na drugi kraj krznene
gomile s namerom da odmori oči par minuta. Nož mu je virio iz
rukava, drškom na gore, u slučaju da dođe do nekakvog...
nesporazuma. Zaspao je i, kao i uvek, sanjao brojke. Brojke, brojke i
samo brojke. Kao i nekog momka sa sočivima, koji ga je drmao
mumlajući nešto, dok su mu brojevi leteli svuda oko glave poput roja
pobesnelih pčela. Najednom brojevi nestaše i osta samo lik momka
čiji je glas postajao sve razgovetniji a drmanje sve stvarnije.
„Ser Define?“, reče momak. „Ser Define?“
Silas se uspravi, trljajući oči i gledajući oko sebe. „A?“, upita
uspavano.

260
 „Imate posetu“, objasni momak tiho. „Neki čovek.“
„Čovek?“, upita ovaj zbunjeno. Pridigao se na noge, videvši
pritom stražu na vratima i Vekta koji je stajao u hodniku, osmatrajući
situaciju. „Koji čovek?“
„Neki lokalac“, odgovori mladić. „Kaže da ima neke informacije
za vas. Izgledao je vrlo... besno.“
Silas je sada izgledao vrlo budno, sudivši po njegovom
prebrojavanju. To je radio svaki put kad se probudi, ponavljajući neke
brojeve samo njemu poznate. „Neka uđe“, reče on ozbiljno. „Je li
naoružan?“, upita kada je mladić krenuo ka vratima.
„Ne“, odgovori ovaj. „Straža ga je pretresla, ali kod sebe je imao
svitak koji odbija da pokaže bilo kome osim vama.“
„Hmmm“, reče Silas neodređeno. „Ajde da čujemo šta mu je na
umu.“
Nakon par trenutaka u sobu uđe visok i naočit čovek odeven u
svilenu crnu košulju i crne pantalone. Imao je beli prsluk sa zlatnim
vezom na levoj strani, ali Silas nije uspeo da razazna šta on znači.
Poklonio se pred ser Definom, a onda, kako jedan od običaja na
Suzama nalaže, pružio šaku sa dlanom na gore. Stari gest koji su
trgovci na Suzama radili vekovima, da bi naglasili da njihovo vreme
znači novac i da ga ne prodaju jeftino. Ser Defin prevuče svoj dlan
preko njegovog, što je značilo da će mu se utrošeno vreme isplatiti.
„Sedite“, reče on.
Čovek sede naspram njega, mirno vadeći svitak iz unutrašnje
pregrade prsluka. „Moramo razgovarati nasamo“, reče on odlučno.
„Stvar je jako bitna.“
Silas pogleda preko njega u svog pomoćnika, a onda i u stražare
na vratima. Vekto je stajao između njih, odmahujući glavom. „Zar je
stvar toliko bitna da baš niko osim mene ne sme da čuje?“ Silas se
prijateljski nasmeši. „Uveravam vas, moji ljudi su pouzdani.“
„Razumite“, bio je uporan čovek, „ne smem da rizikujem. Ako
ovo čuje ko ne treba, mogao bih gadno da nastradam. Luka je opasno
mesto“, dodade tiho. „U dovoljnoj sam opasnosti samim tim što sam
došao ovde.“
„Shvatam“, reče Silas. Dao je stražarima znak da napuste sobu,
što su oni pomalo nevoljno i uradili. Vekto pogleda u čoveka, kao da

261
ga još jednom odmerava. „Bićemo ispred ser Define“, naglasi on,
dovoljno glasno da ga svi čuju. „Ali ne brinite... vatreni jahač je
svuda“, dodade Vekto pomalo preteći.
Silasov pomoćnik je poslednji izašao zatvarajući vrata za sobom,
a čovek u crnom se osvrnu da se uveri da su zaista sami.
„Zovem se Benedikt Jago“, predstavi se čovek kada je ponovo
pogledao u Silasa. Izraz lica mu je bio mešavina uzbuđenja i besnog
prkosa.
„Verujem da moje ime znate“, reče Silas ravnodušno,
prekrštajući levu nogu preko desne.
Čovek klimnu glavom. „Istina. Uz vaše dopuštenje, prešao bih
direktno na stvar. Po mojim saznanjima, sinoć ste po dolasku posetili
upravnika De Herma. Je li to istina?“, upita odlučno.
Silas ga iznenađeno pogleda, nesiguran u poentu postavljenog
pitanja. „Zašto bi to vas zanimalo?“, upita on smireno.
„Želim da vam pomognem“, reče čovek pomalo ljutito,
„zato bih cenio da na pitanje ne odgovarate pitanjem. Sinoć po
iskrcavanju, vi i visoki izaslanik Numo Tugal pričali ste sa
upravnikom De Hermom. Da ili ne?“
Silas je ćutao par trenutaka, češkajući bradicu. „Da“, reče
napokon.
„Da li je razlog vaše posete bio nestali tovar sa jednog od vaših
brodova?“
Silas se trgnu, gledajući u čoveka sa krajnjim interesovanjem.
„Otkud vi znate za to?“, upita odlučno. U njegovom glasu nije bilo
mesta za raspravu, a Benedikt je to primetio.
„Recimo da nagađam. Jesam li pogodio?“, upita tiho, a mali
osmeh mu se iskrao na usnama. „Da... Sudeći po vašoj reakciji, jesam.
Odlično“, reče on zadovoljno, „u suprotnom bi ispalo da sam dolazio
za džabe.“
„Šta vi znate o tome?“, upita Silas i ustade, polako šetajući ka
vratima.
„Znam da će vam se jako svideti ovo što ću vam upravo ispričati“,
reče čovek. „A sa druge strane, i neće...“
„Slušam“, prošaputa Silas usredsređeno.

262
 Dvadeset minuta kasnije, lord Silas Defin i kapetan Nestašne
Device, Krogbi, stajali su na ogradi broda i posmatrali most koji je
povezivao tegabsku brigantinu i dokove. Pored njih su bili još i Džejs,
iznenadni gost po imenu Benedikt Jago i Vekto, stari sveštenik boga
rata. Oluja se relativno smirila, mada oblaci nisu obećavali tako lep
ostatak dana.
„Nema ih“, primeti Silas skeptično.
„Svakog trenutka“, odgovori čovek samouvereno.
Na palubu tegabskog broda izađoše visoki izaslanik Numo Tugal
i neki čovek u žutoj lepršavoj odori, koji je sa sobom nosio korpu
punu vina. Kako je izgledalo, u toku je bio čovekov poslednji pokušaj
da mu proda nešto od svoje robe, ali izaslanik ga je ljubazno ispratio
do mosta, a zatim se brzim korakom vratio u potpalublje.
„Vidite“, reče Benedikt mimo. „Kao što sam i rekao.“
„Nemoguće“, prošaputa Silas. Prokletnik.
„O čemu se radi?“, upita Džejs, koji očigledno nije imao pojma
zašto su tu gde jesu, niti šta čekaju.
„A sada vas moram napustiti.“ Benedikt se pokloni i krenu ka
mostu, dok mu je korak postajao sve brži i brži.
„Čekaj“, izlete Silasu. „A naknada?“
Crnokosi trgovac zastade, a onda se okrete i uz zadovoljan osmeh
tiho reče: „Vaši postupci povodom ovoga biće jedina naknada koja mi
je potrebna.“ Zatim se ponovo pokloni i ode, dok su sitne kapi kiše
počele da tapkaju po drvenoj palubi broda.
„Lorde...“ zausti Džejs, ali ga kapetan prekide.
„Ser Define, mislim da je najbolje da se vratite u potpalublje.
Oluja će izgleda ponovo da udari.“
Silas ništa ne odgovori, a onda se okrete i zamišljeno pogleda ka
tegabskom brodu.
„Mislim, ne bi valjalo da pokisnete...“ dodade kapetan pomalo
podrugljivo.
„Dignite jedra“, naredi Silas tiho.
„L… lorde?“, zamuca kapetan.

263
 „Pogledajte“, reče lord i pokaza na tegabski brod. Svi se okrenuše
i na opštu zbunjenost videše mornare koje odvezuju konopce od
dokova i spuštaju duga žuta jedra.
„ Ali zašto?“, upita Džejs. „Nismo završili istragu...“
„Hoćete da dignem jedra?“, dreknu kapetan. „Sad? Pred oluju?“
Par sekundi ga je posmatrao u neverici, a onda obrisao usta prljavim
rukavom. „To je ludilo.“
„Nemamo mnogo vremena“, reče Silas i ošinu kapetana
pogledom. „Da li su moja naređenja nejasna?“
„Ali... Oluja samo što nije“, opravda se kapetan. „Neka se strpe
još jedan dan, pa ćemo im onda odneti njihov prokleti tovar...“
„Ne idemo u Rikaj“, prekide ga Silas. „Idemo kući.“
Krogbi je sada bio potpuno zbunjen. „Kući? A isporuka?“
„Rekao sam da idemo kući. Dižite jedra.“ Silas zatim uđe u
potpalublje, praćen svojim pomoćnikom i mrzovoljnim Vektom.
„Prokletnik“, reče dok je skidao kabanicu sa sebe. „Kako se
usuđuje...“
„Ne bih da zvučim nepristojno“, promumla Džejs, „ali poznato je
da vas kapetan Krogbi ne voli.“
„Šta?“, upita Silas odsutno. „Šta sa njim?“
„Pa... nazvali ste ga prokletnikom, pa sam pomislio... znate...“
„Ma, nisam pričao o njemu.“'
„Ser Define?“, zbunjeno će momak.
„Numo...“, prošaputa Silas. „A mogao sam da se kladim da nije
on.“
„Ne znam o čemu se radi“, ubaci se Vekto, „ali vi obično ne
grešite kada su procene u pitanju. Smem li nešto da kažem?“
Silas mahnu rukom i sede na stolicu.
„Onaj čovek koji je došao u posetu... ne verujem mu.“
„Nisi ni čuo šta je pričao“, mimo će Silas.
„Istina... Ali svejedno, nije mi izgledao kao neko kome treba
verovati. Ne znam šta vam je ispričao kad ste ovako odreagovali, ali
mislim da ste u zabludi.“

264
 Ser Defin izvi obrvu i lagano klimnu glavom. „Hvala na brizi
Vekto, ali činjenice su činjenice. Video sam nešto na šta on nije
mogao da utiče. Ne kažem da mi se sviđa, ali mu verujem.“
„Moja je dužnost da kažem“, reče starac pognute glave. „Znam da
nisam sveštenik mudrosti i ne mogu da mu pročitam nameru, ali sam
za života naučio...“
U tom trenutku se vrata sobe otvoriše i jedan od gardista upade
unutra. „Lorde, tegabski brod je isplovio.“
Silas uzbuđeno ustade. „Idu ka nama?“
„Ne... Izgleda da idu za Rikaj. Mada oluja postaje sve jača,
kapetan kaže da će morati da se vrate nazad.“
Sada više nema povratka, pomisli on zabrinuto i ustade.
„Reci kapetanu da zaplovi ka Starom Dvoru.“
„Ali lorde... napolju je zaista užasno...“
„Biće neuporedivo gore ako nas ratne fregate opkole. A na putu
su ovamo, u to nemoj da sumnjaš.“
Vojnik klimnu glavom i napusti sobu, a Džejs brzo pritrča i
zatvori vrata. „Ratne fregate?“, upita uplašeno. „Zbog jednog tovara
metala i drvene građe?“
„Ne budi smešan...“ uzvrati Silas. „Numo je prekršio dogovor i
sada hoće da zataška stvar.“
„Ne razumem“, reče Vekto zbunjeno.
„Prokletnik“, opsova Silas zamišljeno. „Bio je u dogovoru sa onim
idiotom... Lovac ih preklao obojicu“, dodade besno.
„Lorde“, tiho će Džejs, plašeći se kako će ovaj odreagovati. „Ne
pratimo vas.“
„Numo se udružio sa kim?“, upita sveštenik, pritom sedajući na
vuneni prekrivač na podu jer je brod polako počinjao da se kreće.
Ser Defin ih osmotri, a onda uzdahnu i sede na stolicu. „Numo
Tugal je imao dogovor sa upravnikom luke“, započe nervozno.
„Teoban De Hermo bi krao tovar sa ovog broda i prodavao ga
trgovcima koji su pristajali u luku, a posle delio novac sa Numom.
Ovaj bi se pravio lud kada isporuka stigne nepotpuna i svi srećni i
zadovoljni. Ko zna koliko su puta to uradili i sa kakvim sve tovarom.
Možda su nam kamen i drvo najmanji problem...“

265
 „Čekajte, čekajte“, zbunjeno će Džejs. „Ako je to tačno, zašto je
Numo došao da se žali? Ako je već dobro zarađivao, to nema nikakvog
smisla.“
„Pretpostavljam da je neko otkrio manjak i to prijavio. Ne možeš
podmititi celu rikajsku luku... Ali poenta je u sledećem. Čak i ako su
otkrili da nešto ne valja, Numo će samo doći i žaliti se nama kako
nismo ispoštovali dogovor... Mi nadoknadimo manjak, on sačeka par
isporuka i nastavi po starom.“
„I sve to vam je rekao onaj čovek?“, upita Vekto sumnjičavo, a
onda tiho podrignu. „Oprostite“, reče posramljeno. „Brod se previše
ljulja.“
„Ne mari“, prijateljski će Silas, zabrinuto pogledavši oko sebe.
Sudeći po svemu, činilo se kao da su zaista ušli u veoma gadnu oluju.
„Da“, reče naposletku. „Nešto mi je on rekao, a nešto sam sam
zaključio.“
„I poverovali ste mu?“
„U početku ne, ali mi je rekao da će izaslanika posetiti jedan od
saučesnika sa Suza. Sada kada su razotkriveni moraju brzo da
reaguju.“
„Mislite na onog trgovca vinom?“, ponovo će Džejs.
„Da“, mirno odgovori Silas.
„Kako znate da ne rade zajedno? Možda je dao par srebrnjaka
prvom trgovcu vina na kojeg je naišao i rekao mu da u određeno
vreme ode na tegabski brod.“
„Potcenjuješ me. Nisam mu verovao ni kada sam video tog
takozvanog saučesnika.“
Momak zaćuta na trenutak, a onda raširi ruke. „Pa kako ste onda
tako sigurni?“
„Podigli su jedra. Odlaze bez reči, bez ikakvog objašnjenja. Šta ti
to govori?“
Džejs slegnu ramenima.
„Hoće da nas se reše“, objasni Silas. „Čovek mi je rekao da su
ratne fregate koje poseduje Teoban De Hermo usidrene nepunih dva
kilometra odavde, sa one strane lukobrana. Numo verovatno ne želi
da bude prisutan kada nas napadnu, to bi ga stavilo u neposrednu
opasnost.“

266
 „Bez namere da vas uvredim“, ubaci se Vekto, „ali da li verujete
svemu što vam kažu neki sumnjivi trgovci? Mislite li da su galije
stvarno tu negde i da nas traže kako bi nas uništile?“
Silas ga ravnodušno pogleda, pritom podigavši obrve. „Želiš li da
sačekamo i saznamo?“
Vekto otvori usta, ali ipak ništa ne reče.
„Meni je sve ovo jako sumnjivo“, zbunjeno će Džejs, „ali opet,
zašto bi tegabski brod isplovio, ako ne da se skloni od opasnosti?!“
Najednom, veoma glasan zvuk začu se odnekud spolja, toliko
glasan da su morali rukama da pokriju uši.
„Šta bi ovo?“, prodra se Silas, trudeći se da nadjača zujanje u
ušima.
„Grom?“
Nadajmo se da jeste. Ako su fregate, gotovi smo. „Idem gore da
proverim“, reče dok je nesigurno ustajao. Totalno ošamućen, jedva
se doteturao do vrata. Možda kapetan nije pokušavao samo da me
zastraši, pomisli on nerado. Ova oluja nije nimalo naivna. Posegnuo je
za kvakom, ali onda skamenjeno zastade gledajući na dole. Ispod
sobnih vrata na njegov potpuni užas potekla je tamna, ledeno hladna
voda.

267
 „Bez strasti bili bismo samo ljušture. Hvala boginji što nismo.“

Izvor nepoznat

Zapadno Kraljevstvo,
Raskrsnica

Glava 26

„RUŠI TA VRATA“, povika Henk Kolter.

Jurnuli su na kapiju svom silom nakon što su pobili sve čuvare u
blizini. Obe manje čete su stigle do dvorišta Gostinske kule, ali glavna
nije. Verovatno su blizu, pomisli Henk. U dvorištu je bilo dvadesetak
pacova, ali oni jedva da su stigli da podignu oružje. Vojnici su klali
kao mašine, goreći od želje da dođu do tog jednog, tog koji sve
kontroliše. Ako je on uopšte i bio tu. Mrzeli su tog vođu iz senke
svakim danom sve više i više, i svakim palim saborcem vatra u njima
je gorela sve jače. Odnekud se začuše povici i jeziv, glasan smeh
ludaka, ili bar čoveka koji je dobio ozbiljan udarac u glavu. U dvorište
iznenada ubaulja Lombard, prema rečima sopstvenih prijatelja i
saboraca, možda najveća budala koja je ikada imala privilegiju da
nosi plašt legije. Tamno zelena pacovska glava bila je nabodena na
vrh mača kojim je energično vitlao, i dok su vojnici pored njega
protrčavali u strahu on vrlo teatralno zavitla dotičnu glavu daleko
preko zidina dvorišta, a onda po običaju elegantno otpljunu i nasmeja
se.
„Dosta zajebavanja, magare bradato“, povika besno ser Grinvud
kada je protrčao pored njega. „Požurite, stići će svakog časa“, reče, a
onda dade znak sveštenicima da zapečate kapiju. Oni ispustiše
svetleće kugle, po jednu sa obe strane puta, a onda počeše da mašu
rukama i kao i uvek, zid svetla se podigao tamo gde je do malopre bilo

268
drvena kapija. Još par vojnika protrča kroz svetlosni zid, toliko
uplašeni da nisu ni primetili kroz šta su prošli. Negde u daljini, začu
se rog.
„Gde ste do sad?“, upita Henk, nesvesno gledajući u pravcu iz
kojeg se rog oglasio.
„Naleteli smo na poveliku gomilu pacova na jednom trgu“,
objasni Ruber zadihano. „Srećom pa smo ih videli na vreme, zamalo
da se ušetamo na trg kao da smo krenuli na igranku“, reče on i pljunu,
i dalje pokušavajući da dođe do vazduha. „Zaobišli smo ih, ali to je
malo potrajalo. Teško je voditi tri stotine ljudi ulicom, a da niko ne
primeti. Kakva je situacija kod vas?“
„Devet mrtvih, sve ukupno. Tuda gde smo mi išli nije bilo žive
duše, ali smo na poslednjoj krivini naleteli na patrolu i izbio je opšti
kuršlus, pogotovu kada su čuvari kapije došli da vide šta se dešava.
Bila je zatvorena i čuvana, lorde Grinvud“, dodade Henk uzbuđeno.
„Glavni pacov mora da je ovde negde.“
„Nadam se da si u pravu“, reče Ruber. Vojnici su za to vreme
razvalili ulazna vrata kule, dok su pacovi koji su dotrčavali sa
sporednih ulaza zamka iste sekunde zaželeli da to nisu uradili.
„Treba mi samo jedan sveštenik, ostali neka brane kapiju“, reče
Ruber užurbano. „Držite liniju što duže možete“, naredi Henku.
„Lorde Grinvud, ja idem sa vama.“ Henk odlučno stade pored
njega. „Mogu oni i bez mene.“
Ruber ga pogleda na trenutak, a onda klimnu glavom. „Sajmone“,
povika iz sve snage. Zvuk metala odjekivao je svuda oko njih, kao i
prigušeni povici sa one strane kapije, koji su svake sekunde postajali
sve glasniji. Dolaze, pomisli Ruber. „Sajmone“, povika ponovo. Niko
se nije odazvao dok je zapovednik užurbano preletao pogledom preko
gomile. „Gde su mi oficiri? Tako mi Petoro, sve ću vas ostaviti
pacovima.“
„Javljam se na dužnos’ lorde zapovedniče“, začu se iza njega.
Kada se okrenuo i video osobu iza sebe, Ruber je imao izraz lica
sličan onom koji napravi samoubica kome su već dve sajle oko vrata
pukle, a on sumnjivo gleda u treću i pita se šta on to kog đavola radi.
„Lombarde?!“, izusti Ruber neodređenim tonom.
„Tražili ste oficira gospodine“, reče on ozbiljno. „Eve me.“

269
 „Ti nisi ofi...“, započe Ruber, ali stade i zatvori oči, odmahujući
glavom u neverici.
„Sećate se pre šest meseci lorde“, podseti ga Lombard veselo,
„ona opklada sa svinjom, ašovom i vevericom. Rekli ste da ako...“
„Sećam se šta sam rekao“, reče Ruber, sada već totalno
bespomoćan. „Samo sam se nadao da si ti zaboravio.“ Uzdahnuo je i
pogledao u Henka. „Skupi dvadeset najboljih vojnika i čekaj me na
drugom spratu kule. Prethodno istrebite sve pacove koji i dalje
mrdaju. I bez zabušavanja...“, dodade mračno ser Grinvud. „Neću da
mi dolaze sa leđa kada budem imao većih problema.“ Henk klimnu
glavom i ode, a Ruber pogleda u Lombarda koji je trenutno svu svoju
koncentraciju koristio da stoji mirno i da ne čačka bradu. Zapovednik
uzdahnu, nemoćno slegavši ramenima. „Uđite u zamak i ni za živu
glavu ne izlazite napolje. Lakše ćete braniti ulazna vrata nego celo
dvorište, razumeš?“
Lombard klimnu glavom, a ludački osmeh mu je poigravao na
licu.
„Bogovi“, reče Ruber tiho. „Obavezno pokrijte sve ulaze, nemoj
da se negde provuku. Ima vas dovoljno, menjaj ljude na vratima da
se ne bi umarali. Imaš samo tri sveštenika, gledaj da ih rasporediš
gde je najpotrebnije. Razumeo?“, upita zapovednik užurbano. U
daljini se oglasi rog, a kroz svetlosni zid počeše da se naziru čete
veoma gnevnih pacova. Metal njegovih širokih sekira svetleo je kao
plimski talas koji će ih ubrzo potopiti.
„Jesam lorde zapovedniče“, reče iskeženo Lombard, ali Ruber
nije imao vremena da se bakće sa njim. Ionako ćemo verovatno svi
izginuti, pomisli, samo je bitno da se dočepamo onog stvora iz kočije. Bar
da ne umremo uzalud.
„Neka te Vatreni Jahač čuva.“ Ruber mu stavi ruku na rame i
klimnu glavom, a onda par sekundi kasnije potrča ka zamku. Dok je
trčao ka velikim ulaznim vratima Gostinske kule, nekih pola
kilometra severnije video je svetlosne bombe kako pucaju svuda oko
Kule branioca grada, a u trenucima kada bi eksplodirale, video bi kišu
pacovskih strela koja je zasipala sve u podnožju kamene građevine.
Na severu se vodi velika bitka, pomisli on. Velika je šansa da nikada
nećemo saznati ishod.

270
 „Ajmooo, brže, brže, brže. Svi u zamak, neprijatelj dolazi!“
Ruber stade, zabezeknuto pogledavši iza sebe dok se držao za
delove izlomljenih ulaznih vrata. Nije mogao da poveruje svojim
očima, ali samo se nasmejao i nastavio uz stepenice zamka. Na sred
dvorišta, Lombard se drao iz petinih žila, a vojnici su bespogovorno
pratili naređenja. Kroz pola minuta, svi su zauzeli svoje položaje
unutar zamka, uključujući i sveštenike svetlosti koji su iz rukava i
džepova povadili sve preostale zalihe magičnih prahova i vrećica.
Sada su se nemo molili, dok se talas sivih pacova sve brže prelivao
preko zidina dvorišta. Neprijatelj je trčao preko ugažene trave
urlajući na nepoznatom jeziku, a metalna koplja su izronila iz prvih
redova poput oštrih kljova divljeg vepra.
Sa one strane zida čuli su se bubnjevi čiji je ritam postepeno
ubrzavao.
„Za kralja“, povika Lombard. „Za narod... I čast onih koji ga
brane!“, zagrme hrabro. Kugla svetlosti puknu, a bela simfonija
ispuni ono što je do malopre bio svet...
Masivna vrata padoše uz tresak kada Ruber i ostali uđoše u veliku
sobu na drugom spratu kule. Kroz krvlju umazana prozorska stakla
videli su se bljesci svetlosti, dok su prigušeni zvuci borbe odjekivali
kroz zidine zamka. Sveštenik pucnu prstima i slaba svetlost ispuni
sobu, obasjavajući gomilu životinjskih glava na zidovima, mape
raširene po velikom radnom stolu i krvave tragove po drvenom podu.
Pored srušenih vrata ležao je leš dečaka, okrenut glavom ka dole i sa
malim bodežom u desnoj ruci. Izgledao je kao posluga, ali sudeći po
ranama nije se predao bez borbe.
„Ovo je radna soba lorda Bentona“, reče jedan od ljudi. „Bio sam
ovde pre samo desetak dana...“, dodade tiho.
„Šta to smrdi?“, upita Henk. „Odvratno je.“
„Verovatno dečak“, reče jedan od vojnika. „Počeo je da se
raspada. Pogledaj mu ruke.“
Rana na desnoj nadlaktici gadno se zagnojila, a ni ostatak tela
nije izgledao ništa bolje.
Ser Ruber napravi par koraka ka stolu, a onda čučnu i podiže
polomljenu flašu sa poda, pažljivo je proučavajući. U hodniku iza
njega vojnici su se rasporedili tako da niko ne može da se prišunja sa

271
leđa, dok je zvuk bitke koja se odvijala dva sprata niže i dalje glasno
odjekivao kroz vazduh. Ruber pomirisa unutrašnjost flaše a onda
začuđeno pogleda ka njoj, da bi je nakon nekoliko sekundi spustio i
napravio par koraka ka još jednoj istoj takvoj. Pomirisao je i nju, a
onda zbunjeno izvio obrve. „Vino“, reče nesigurno. „Pojačaj svetlo“,
dodade dok se okretao oko sebe.
Sveštenik zatvori oči, a svetlost koju je mistično isijavao
najednom postade jača. Tada Ruber ugleda na desetine slomljenih
flaša, kao i jedno omanje bure oboreno između stola i zida. Henk
priđe par metara bliže, a nekoliko vojnika pažljivo krenu za njim. „Pa
ovde se baš pilo“, reče on iznenađeno, dok su im senke poigravale na
zidu. „Vidi, ima i bure. Izgleda da i pacovi znaju šta valja“, dodade
nasmejano.
„Nešto ovde ne valja“, reče Ruber tiho.
„Šta to, lorde zapovedniče?“, upita neko iz gomile. Vojnici se
okrenuše ka Ruberu, pažljivo iščekujući naređenje.
„Mora da je na četvrtom spratu.“ Bogovi, dajte bar njega da
ubijemo.
„Gore je osmatračnica“, objasni jedan od vojnika, dok je nervozno
gledao ka stepenicama koje su vodile na sprat. „Tu drže vrane,
golubove, sočiva za razgledanje... i strelce“, dodade tiho.
„Nadajmo se da su pijani“, zamišljeno će Henk dok je prilazio
buretu. „To bi nam mnogo olakšalo stvar.“ Čučnuo je pored bureta i
umočio prst u tečnost koja je iscurela na ulubljenu drvenariju ispod.
„Onda pokret“, naredi zapovednik i pođe ka vratima. Ali tada je
video nešto neobično. Nešto što iz malopređašnjeg ugla nije mogao
da vidi. Pod je bio mokar, skoro kao da je potočić curio kroz vrata pa
sve u hodnik, pravo do stepenica za donji sprat. Mokar trag prelazio
je preko mrtvog momka, vijugao među flašama i završavao se tačno
kod...
Henk podiže prste i pomirisa tečnost, a onda raskolačenih očiju
pogleda u zapovednika. Miris vina i smrad leša prikrili su ionako
teško uočljiv miris šamanske tečnosti zvane fogaja, ili u prevodu na
običan jezik, večnost.

272
 Na drugom kraju hodnika, baklja pade niotkuda i zapali potok
tečnosti koji je oticao niz stepenice, a ogroman plamen neopisivom
brzinom polete ka sobi.
„Beži“, povika Ruber i svi poskakaše u stranu ne bi li izbegli
vatrenu kuglu koja je hrlila ka njima. Sveštenik takođe skoči ka zidu,
ali svetlost koju je stvarao u tom trenutku nestade, tako da je sve što
su videli bio vatreni zid koje je prolazio kroz razrušena vrata, preko
mrtvog momka i pravo u bure koje se nalazio na podu. Jednog od
vojnika plamen dokači po nogavicama, ali je na svu sreću uspeo da
pocepa odeću sa sebe dovoljno brzo da se spasi. Henk Kolter nije bio
te sreće. Pokušao je da skoči u stranu, ali je bure puklo i tečnost ga
je okvasila svuda po telu, praveći od njega vrišteću buktinju. Trčao je
po sobi urlajući, dok su se svi sklanjali u stranu, pritom pažljivo
pokušavajući da izbegnu plamen i izađu iz sobe. Henk pade na kolena
ispuštajući toliko stravične zvuke da je većina skrenula pogled. Jedan
od vojnika potrča ka njemu, vadeći čuturu sa vodom i nespretno
pokušavajući da ugasi buktinju, ali zapovednik ga zaskoči i obori na
pod.
Nije mu bilo spasa i Ruber je to znao. Fogaja se nije mogla ugasiti,
a kada bi to neko pokušao često bi samo napravio još veći problem.
Sveštenik svetlosti se u jednom trenutku uspravi na noge i nakon
što je napravio par pokreta rukama, silovito mahnu ka sada već
ispečenom čoveku. Svetlost se pojavi niotkuda i polete ka Henku, a
vatra u jednom trenutku kao da se povila, skoro se gaseći, da bi već u
sledećem ponovo tinjala, taman dovoljno da svi vide taj stravičan
prizor. Oficir je bio potpuno crn, ugljenisan od plamena koji mu je i
dalje goreo na vrhovima prstiju, glavi i na par komada preostale
odeće. Oči su mu postale crni bazenčići katrana, a beli zubi sablasno
sijali iza spečenih usana. Klečao je tako još par sekundi, a onda
nemoćno pao na zemlju trzajući se dok se spečena koža tu i tamo
preplitala sa živim mesom. Svi su nemo posmatrali, nepomični skoro
kao da se boje da će ih plamen primetiti ako se pomere. Nakon par
trenutaka, prestao je da se trza.
Jedan od vojnika tiho zaplaka, ali većina ih je bila previše
skamenjena da bi ikako reagovala. Ruber kleknu pored Henka, i sam
izbezumljen jezivim prizorom.

273
 „Gore su“, naposletku reče jedan od vojnika. „Kriju se na tavanu,
kao glodari što i jesu.“
„Spalimo celu kulu!“, povika neko iz gomile. „Tako ćemo ih
sigurno sve pobiti, neće imati gde da se sakriju“, reče čovek odlučno.
„Jedino da skoče dole...“, dodade uz jeziv osmeh. Gomila to sa
odobravanjem prihvati, a par njih se raštrka u potrazi za nekim
zaostalim buretom.
„Nećemo ništa paliti“, povika zapovednik besno. Svi zastaše,
zbunjeno pogledavši u čoveka na podu. Ruber je klečao pored
ugljenisanog leša, jednom rukom se oslanjajući na pod, a drugom
prekrivajući usta i nos, ne bi li se sačuvao od odvratnog smrada
ugljenisanog mesa. Polako je ustao, a crvene oči mu pređoše preko
gomile. „Ova kula je naša“, reče on besno. „Ne njihova, naša. Zašto
da zapalimo nešto što smo mi sagradili? Ne... hoću da mu lično
zarijem mač među oči.“
Svi oboriše pogled, a zapovednik zakorači preko reš pečenog tela
ubijenog sluge i izađe u hodnik. „Uostalom“, nastavi on ozbiljno,
„ovaj zamak je najbolje uporište koje možemo imati.“ Izvadio je mač
iz korica i okrenuo se ka svojoj četi. „Polazak! Lovac čeka naše
darove.“
Par minuta kasnije, nakon što su pobili zasedu koja ih je čekala
na sledećem spratu, stigli su pred ogromna drvena vrata. Na njima je
u duborezu opisana borba za Raskrsnicu iz Prvog Rajskog rata, kada
su divljaci iz južnih plemena tokom noći napali grad i pokušali da ga
osvoje. Na donjem delu vrata prikazana je borba za južnu kapiju, na
središnjem čovek koji raširenih ruku gleda ka nebu, a na samom vrhu
duboreza nalazili su se golubovi. Prema legendi, taj čovek je bio
zadužen za njihovo hranjenje, ali kada je video da je grad napadnut,
umesto da traži nekog ko je bio obučen za rad sa pticama sam je
poslao poziv za pomoć. Zahvaljujući njemu, pojačanje iz Starog
Dvora je stiglo u poslednji čas.8
U donjem desnom ćošku prikazan je čovek u beloj odori koji drži
srp, i jedan manji koji kleči ispred njega, poslednja scena prikazana
sa te strane vrata. Ruber pokuša da ih otvori i na njegovo veliko
iznenađenje uspeo je. Zakoračili su u mračnu prostoriju, slabo
osvetljenu bakljama koje su visile na zidovima. Ruber osmotri uglove
sobe, ne bi li video još neko bure sa fogajom, ali nije uočio nijedno.

274
U centru prostorije stajao je pacov mimo ih posmatrajući, bez i
trunčice straha u pogledu. Vojnici zakoračiše kroz vrata, oprezno i
polako, pritom ne skidajući pogled sa pacova ispred njih. Iza tog
jednog bila je i gomila drugih, oko njih desetak, ali nijedan nije držao
mač niti bilo kakvo drugo oružje u ruci.
„Ipak ste stigli“, reče pacov ravnodušno. „Moram vam odati
priznanje zapovedniče, odličan posao. Upasti u grad pun neprijatelja,
probiti se do ovde i uhvatiti mene... To svakako nisam očekivao.
Odvažno, nema šta.“
Zašto je ovako miran?, pomisli Ruber. Izgledao je kao i svaki drugi
pacov, ali bio je obučen u svilu i finu kožu, a ne u oklop kao i ostali.
„Nisam došao ovde da slušam tvoje hvale“, reče Ruber besno.
„Nemaš gde da pobegneš.“
Pacov ga pogleda sa interesovanjem, a onda pređe pogledom
preko vojnika koji su blokirali vrata. Nasmešio se, a onda pogledao u
zapovednika. „Da bežim? Verujte mi, lorde Grinvud, to mi nije ni na
kraj pameti.“
Sta? Ima neki plan, prokletnik je previše samouveren. Napašće
svakog časa.
„Nego, ako nije tajna, zašto jedan od vaših vojnika nema
pantalone?“, upita pacov nasmejano. „Mora da je neki običaj u
pitanju. Možda... ko zadnji u zamak skida pantalone? Ili je to, ili mi
imamo totalno pogrešne informacije o vašim seksualnim
sklonostima“, dodade uz kez.
On se šegači sa mnom.
„Ne pravi se lud, znaš ti dobro zašto“, reče Ruber pritom
pokušavajući da zvuči što ozbiljnije. „Ona tvoja zamka nas je koštala
jednog dobrog čoveka. Za to ćeš posebno platiti.“
„Samo jednog?“, upita pacov iznenađeno. „Očekivao sam bar
četvoricu. Priznaćete da je bure sa vinom jako dobar mamac“, reče
on pritom nameštajući svileni prsluk koji mu je spadao sa ramena.
„Kako god, uspešno ste stigli do cilja, a pošto vidim da smo
nadbrojani jedino što mi preostaje je...“, zastade pritom teatralno
uzdahnuvši, „da se predam.“

275
 „Š-šta?“, upita Ruber. Razrogačenih očiju je gledao u pacova
ispred sebe, a sličnu reakciju napravi i većina vojnika oko njega. „Da
se predaš?“, upita Ruber zbunjeno.
„Da“, potvrdi pacov mimo. „Niko više ne mora da umre.
Ako bismo sada ušli u sukob, vi biste verovatno pobedili, ali ne
bez ozbiljnih gubitaka. Ja kao vođa cenim svoj narod i zato predlažem
sopstvenu predaju, a ako i vi cenite svoje ljude, prihvatićete je kao i
jedan uslov koji imam.“
Uslov? Proklet bio Elok, nećeš se izvući. Zapovednik taman zausti
da kaže nešto, ali ga pacov preduhitri.
„Uveravam vas da vam taj uslov sasvim ide na ruku“, reče on
mirno. „Ukoliko pustite moje ljude da nepovređeni izađu iz zamka,
ne samo da ću se predati nego i garantujem da ćete svi živi izaći iz
grada. Zvuči pošteno, zar ne?“
Ruber je par trenutaka ćutao, nemo ga posmatrajući. „Stvarno si
glup ako misliš da ću prihvatiti tvoju ponudu“, reče on naposletku.
„Obojica znamo da je to laž. Poklali biste nas čim bi izašli iz dvorišta.“
„Podsetiću vas da je moja reč zakon“, objasni pacov
samouvereno. „Kada dam naređenje, slobodno mi zapušite usta.
Niko neće ništa uraditi dok ja ne kažem.“ Pogledao je u vojnike iza
Rubera, a njihovi pogledi nisu izgledali toliko samouvereno kao
pogled njihovog zapovednika. „Da li želite da živite?“, upita on
vedrim glasom. „Onda ubedite svog zapovednika da prihvati moju
ponudu. Bilo bi glupo da umrete kada ste došli ovako daleko. A i ko
zna, oni dole na vratima možda neće još dugo moći da izdrže.“
Vojnici se diskretno pogledaše, a nemi sporazum prolete kroz
redove. Zapovednik se okrenu ka njima da bi video lica ljudi koji
jedva stoje na nogama. Bili su umorni, gladni, neispavani, a preostale
dane života koje imaju bi radije čuvali za svoje žene i decu nego da ih
potroše na borbu u ovoj sobi. Da pristanem?
Pogledao je pacova koji je mršavom rukom ponovo nameštao
prsluk, pritom se zadovoljno smeškajući. „Pa“, upita on smireno.
„Imamo li dogovor?“
Zapovednik ga ponovo osmotri od glave do pete, par trenutaka
nemo pomerajući usne dok mu je pogled išao preko pacova, gore
dole, gore dole... A onda zastade.

276
 „Da nije možda onaj debeli njihov vođa“, reče Ruber zamišljeno.
„Molim“, upita pacov iznenađeno.
„Henk... Ja nisam video, ali on... Rekao je ‘onaj debeli...“’ Ruber
na trenutak prestade da diše, usmerivši svu svoju pažnju na pacova
ispred sebe. „Debeli...“, dodade tiho. Zatim izvadi mač i zalete se na
pacova, samo par brzih koraka i mač mu je bio tik uz njegov vrat.
Pacov iskolači oči, poluotvorenih usta gledajući u komad čelika i
čoveka koji ga je besno držao, toliko prestravljen da nije čak ni disao.
Ruber pogleda preko pacovljevog ramena, ali niko od ostalih se
nije ni pomerio. Svi su bili kao skamenjeni par sekundi, ali tišinu
prekide Ruberov smeh.
„Ovako vi branite svog vrhovnog vođu?“, upita on kroz histerični
smeh. „Ovako?“ Niko ne progovori ni reč, ali par njih diskretno spusti
ruku ka svom oružju. „Dobro“, reče Ruber, „onda će umreti.“
„Lorde Grinvud, dogovor... predaja...“, započe pacov drhtavim
glasom.
„Ne pregovaram sa lažovima“, zareža Ruber i zari mu mač kroz
grlo. Pacov poče da se guši, bespomoćno pokušavajući da od gume
zapovednika od sebe. Ali bilo je uzalud. Nakon par sekundi pao je na
pod. Ruber izvuče nož iz čizme i zari mu ga u slepoočnicu.
„Sada kada smo se rešili posrednika, da pređemo na pravu stvar“,
reče dok je vadio nož, a tamnozelena krv polako počinjala da kaplje
na pod. „Elok!“
Nakon par trenutaka, pacovi se razmakoše i na čelo istupi jedan
od njih, doduše mnogo deblji i niži od ostalih. U odnosu na pacove
oko sebe, izgledao je drugačije, mekše... Pokvarenije.
„Vi ljudi niste tako glupi kao što sam mislio“, reče on. „Ali to ne
znači da nećete umreti.“
„Dosta je bilo igara“, odbrusi Ruber i okrenu se ka vojnicima.
„Pobijte ih sve do jednog!“
Debeli pacov se nasmeja i odmahnu rukom dok su Ruber i ostali
vadili mačeve. „Živiš u neznanju mali čoveče“, reče on zlokobno. „Ni
ne vidiš u šta si se uvalio.“
Ruber krenu da korača ka njemu, besno stežući mač. „Ne
vidim?“, upita zbunjeno. „U tom slučaju, hajde da malo osvetlimo
sobu da bih bolje video.“ Sveštenik mahnu rukom i jarka svetlost

277
obasja Eloka i ostale pacove koji su stali odmah iza njega, ali niko od
njih nije ni trepnuo.
Pacov ponovo odmahnu rukom, još glasnije se smejući. Ruber
iznenađeno zastade, nesiguran zašto svetlost nema nikakvog efekta.
„Vaše jadne magije i vradžbine ne deluju na mene“, reče on
samouvereno. „Mali dar od gospodarice Ozore“, dodade, a onda
naredi nešto na svom jeziku i pacovi isukaše mačeve.
„Gospodarice...“, zausti Ruber, ali prizor naoružanog neprijatelja
ga je trenutno više brinuo. „Kako god, umrećeš na ovaj ili onaj način“,
reče on besno, a onda se zalete praćen svojim vojnicima. Pacovi
pojuriše napred i soba postade bojno polje, dok su se krici i povici
odbijali o zaobljene zidove sobe. Ruber izbegnu mač prvog pacova i
zada mu udarac u stomak, ali neprijatelj nekako smognu snage i
odalami zapovednika po glavi. Ovaj se sruši na zemlju, padnuvši
između nogu svojih i neprijateljskih vojnika. Kroz gomilu je video
Eloka kako se zadovoljno smeška, a onda se u zadnjoj sekundi
otkotrlja u stranu izbegavši smrtonosan udarac u glavu. Sveštenik
svetlosti je ponovo pokušao da napadne, ovog puta kompresovanom
svetlošću, ali kugla najednom skrene od svoje mete i rasprši se o zid
sobe. Na drugoj strani video je Eloka kako odmahuje prstom, podlo
se osmehujući. A onda iznenada izvadi bodež iz rukava i svom
snagom ga baci ka svešteniku. Nož neobjašnjivo prolete kroz gomilu,
pritom ne dokačivši nikoga na svom putu, da bi se zario tačno u
sveštenikovo rame. Ovaj jauknu i pade na pod, a ruke počeše da mu
se grče i na licu mu se stvori grimasa krajnjeg bola. Sveštenik iščupa
nož, ali iz nekog razloga nije bio u stanju da ustane. Naprotiv, ostao
je tako da leži, a neprirodno svetlo koje je stalno isijavalo iz njegove
kože kroz par sekundi nestade.
Vojnici sedme legije padali su jedan za drugim i ubrzo su strane
bile brojno izjednačene. Ruber prikla još jednog od njih, ali onda
oseti ubod i oštar bol mu svenu kroz butinu. Pokleknuo je, i dalje
držeći mač iznad glave u nadi da će ga spasiti predstojećeg udarca, ali
jedan od vojnika ga šutnu u stranu i obori pacova koji ga je ranio. Par
trenutaka su se rvali, a onda čovek izvadi nož i zari ga pacovu u vrat,
toliko duboko da je maltene i sama drška oružja ušla u meso. U tom
trenutku Elok jedva primetno izgovori neke reči, a pacov
nadljudskom snagom zbaci čoveka sa sebe, iščupa nož i uz mahnit

278
poklič skoči na njega. Strela polete kroz vazduh i pogodi pacova u
ruku, a onda još jedna u glavu, pa u grudi, pa opet u glavu, da bi ovaj
konačno pao na zemlju. Ruber pogleda ka vratima, da bi video
Grovera Hila sa zapetim lukom i desetak vojnika koji su u tom
trenutku utrčavali u sobu. Oni se sručiše na pacove, po dvojica,
trojica na jednog i kroz par trenutaka više nijedan nije bio na
nogama. Elok preplašeno zakorači unazad, izgovarajući neke reči, ali
jedan od vojnika ga pogodi šlemom u glavu i on uz jauk pade na leđa.
Ruber pokuša da ustane i napravi par koraka, ali noga ga je previše
bolela. Jedan od vojnika ga pridrža, pomogavši mu da došepa do
ranjenog pacova dok su oko njih vojnici završavali posao ubodima u
vrat, glavu, srce...
„I šta sad, o veliki vođo“, reče Ruber pakosno. „Kako ćeš se izvući
iz ovoga?“
Pacov preplašeno podiže pogled, na kolenima se pomerajući ka
ćošku sobe. „Svi ćete umreti!“, povika besno. „SVI DO JEDNOG!“
„Ne“, reče Ruber mimo, „ovde umireš samo ti.“
Pacov ga pogleda dok mu se strah na licu pretvarao u manijakalni
smeh. „Ti pogotovu“, reče kroz jeziv osmeh.
„Umrećeš na najgori mogući način. Lugove sluge će se postarati
za to. Elok ne oprašta.“
Zapovednik ga pogleda sa žaljenjem. Podiže mač sa zemlje.
Oslonio se na jednu nogu i ispravio leđa koliko god je mogao. „Elok
će upravo umreti, oprostio on meni ili ne.“
Ako se ono ranije moglo nazvati smehom, ovo sada je bila
histerija. Pacov je vrištao u svom ludilu, neartikulisano vrteći
glavom. „Znaš li ti šta sam ja?“, upita dok su mu suze tekle niz obraze,
mada mu je osmeh i dalje dosezao od uva do uva.
„Ti?“, upita Ruber ravnodušno. „Ti si vođa ove pošasti, ove kuge,
sivog prokletstva koje nas je zadesilo. Ali tome je došao kraj.“ Podigao
je mač, gledajući pacova pravo u oči. Oštrica polete.
„Ja sam samo glasnik“, prosikta on, sekundu pre nego što mu je
glava odletela na drugi kraj sobe.

279
 „Petog dana opsade su nam rekli da pomoć stiže. Dvanaestog dana su
samo ćutali. Petnaestog dana nismo više imali koga da pitamo, svi
oficiri su izvršili samoubistvo dok su nam rušili kapiju. Kukavice.
Konjica je stigla četvrt sata kasnije.“

Ispovest jednog od preživelih vojnika nakon opsade Anger Toma

Zapadno Kraljevstvo,
Negde zapadno od Velikog Sela

Glava 27

„Kurvo – kažem ja i zalepim joj šamarčinu. Ona uzme motiku i

udari me glavu. Ja da ustanem, ona opet. Ma Lovac je odneo, ako je
vidim negde krvi ću joj se napiti.“
„Jašta“, saglasi se čovek. „Ne moš’ drugačije.“ Sišao je sa konja i
prišao drvetu da se olakša. „Joj, sad sam se setio. Nisi bio tu pre neki
dan, a ja zaboravio da ti ispričam.“ Čovek se nasmeja, dok mu je mali
potočić vijugao oko nogu. „Znaš onu budalu što prodaje lubenice?“
„Da“, odgovori drugi, a osmeh mu se razvuče po licu. Sedeo je na
konju i otpijao vino iz čuturice koja je bila skoro pa prazna. „Sta s
njim?“
„Išli ja i Ron pre neki do zapadne stražare i eto ti njega genijalca,
popadale mu lubenice na sred puta.“ Čovek poče da se smeje,
pokušavajući da izgovori nešto.
„Šta?“, upita ovaj radoznalo. „Pričaj, jebem te.“
„Ma slušaj“, reče ovaj kada je malo smirio smeh. „I kaže njemu
Ron: „Pomeri se lubeničar, ide straža.“ A ovaj kleči na putu i skuplja
lubenice. Tu Ron popizdi i...“
„Mark“, prekide ga čovek na konju i pokaza na drum.

280
 Mark pogleda i na nekih sto metara dalje ugleda jahača. Išao je
polako, a sudeći po veličini reklo bi se da je dete. Šuma je bila svuda
unaokolo i jedini put vodio je pored njih dvojice.
„Zanimljivo“, radoznalo promrmlja Mark dok je prilazio svom
konju. „Gde li ovaj ide?“
„Možda do stenčuge“, reče Gas, drugi stražar zadužen za patrolu
ovim delom puta. Zadnjih par dana straže su udvostručene i nikome
nije dozvoljeno da putuje sam. Glasnik je doneo naređenje od samog
lorda Riplija, a narod Velikog Sela se nije preterano protivio novim
pravilima.
„Bilo kako bilo, krši pravila“, reče Mark dok se peo na konja. „Šta
kažeš da se malo zabavimo?“, upita zločesto. „A?“
Gas se ljigavo osmehnu i vrati čuturicu u unutrašnju pregradu
kaputa. „Naravno“, saglasi se on, a onda lagano obode konja ka
napred. Momak im je i dalje jahao u susret, polako usporavajući svog
pastuva.
„Vidi, vidi“, reče Gas ozbiljnim glasom kada mu je prišao na samo
par metara. „Šta je ovo? Dete jaše pastuva?“
Mark se priključi igri, obišavši momku iza leđa. „Odakle ti ovakav
konj, sinak?“
Dečak ih je uplašeno gledao, čas jednog čas drugog. Nelagodno
se vrpoljio u sedlu, nesiguran kako da reaguje. „To je moj konj“, reče
napokon. „Vi ste straža, zar ne?“, upita sa tračkom nade u glasu.
„Da“, prijateljski će Gas, „ne moraš da se bojiš.“ Osmehnuo se
vrlo misteriozno, kao čovek koji nešto planira. „Ima samo jedan mali
problem.“
„Š-šta?“, upita dečak, a kapljice znoja mu potekoše niz čelo.
„Vidiš“, reče Mark, „problem je u tome što si prekršio zakon. Lord
Ripli je naredio da niko ne sme da ide ovim putevima. A pogotovu ne
na ukradenom konju.“
„Kažem vam, konj je moj“, zavapi on.
„Ma daj, ovaj lepotan vredi bar deset zlatnih krula. Priznaj, gde
si ga ukrao?“
„Konj je moj“, prodra se dečak, a onda poklopi usta rukom kao
da se trgnuo iz sna.

281
 „Vidi-vidi, još se i dere na stražu“, reče Gas. „Krši zakon, krade,
vređa ljude koji ga čuvaju... Gde ide ova omladina?“
„Strašno“, odgovori Mark naizgled uvređeno. „Jedini način da
izbegneš kaznu je da lepo siđeš sa tog konja i vratiš se odakle si došao.
Ja mislim da je to fer, a Gase?“
„Sasvim“, složi se Gas zadovoljno. „A pošto smo tako fini, daćemo
ti i komad piletine, da imaš da grickaš usput.“
„Ne...“, reče dečak, sada već na ivici suza. „Ne mogu vam dati
mog konja.“
„Ne možeš?“, upita Mark zbunjeno. „E ovo je već protivljenje
straži i lordovom zakonu“, dodade oštro.
Nešto se začu u šumi sa južne strane puta. Vojnici zastaše sa
pričom, pažljivo zagledani u gusta stabla. Gledali su par trenutaka,
ali ništa se nije pomeralo.
„Slušaj mali“, reče Gas i isuka mač, „dosta je bilo zajebancije. Ili
daj konja ili ode glava.“
„Dobro razmisli šta ćeš reći“, nasmejano predloži Mark.
„Taj mač mi izgleda prilično oštar.“
„Imam... imam i ja mač“, reče dečak i izvuče sečivo negde ispod
ćebadi koje su prekrivale konja.
„Opa bato.“ Gas poče da se smeje. „Pa ovaj mali je totalno
poludeo. Ti stvarno hoćeš da se boriš protiv nas dvojice?“
Mark spusti ruku na dršku mača, kružeći oko momka kao lešinar
oko strvine. „Ne igraj se životom mali“, reče on glasno.
„Ma on misli da se mi zajebavamo.“ Gas namršteno odmahnu
glavom. „Sad ću stvarno da ga ubijem.“ Zamahnuo je mačem ka
momku. Momak odbi udarac, a konj se prope za zadnje noge, kao da
se najednom probudio iz neke hipnoze. Počeo je da skače i njišti,
pokušavajući da izbaci momka iz sedla. Najednom mač sevnu i
probode dečaka kroz rebra, a topla krv okvasi plašt koji je nosio na
leđima. Momak pade na zemlju trzajući se u bolnoj agoniji, dok je
konj mahnito poskakivao oko njega. Gas pritrča i dohvati uzde,
pokušavajući da umiri životinju. Nakon par trenutaka, dečak više
nije ispuštao nikakve zvuke, a stražari sedoše na konje i osmotriše
situaciju. Pastuv se sada smirio, očiju sablasno uprtih u dečaka na
zemlji.

282
 „Rek’o sam mu da se ne zajebava“, reče Gas, skoro pobedonosno.
Pljunuo je na zemlju i okrenuo konja u pravcu iz kog je mladić došao
pre samo par minuta.
„Da, bre!“ Mark obrisa mač o jednu od krpa koja se nalazila na
pastuvu. „Ja kad jednom posečem nema ustajanja.“ Krenuli su niz
drum, vodeći pastuva za sobom. Nakon par metara, konj poče da
njišti i da se propinje, cimajući uzde iz ruku stražara.
„Šta ti je prokletinjo?“, reče Mark nervozno, pritom pokušavajući
da umiri životinju. „Koji je đavo ušao u tebe, bogovi te prokleli?“
„Mark...“, pozva ga Gas tiho.
„Čekaj bre, vidiš da je načisto poludeo“, reče stražar nervozno
dok se borio da zadrži uzde u svom posedu.
„Mark...“, ponovi Gas, skoro nečujno.
„Šta bre?“, povika ovaj, ljutito pogledavši u kolegu. Gasovo lice je
bilo izbezumljeno, a gledao je pravo u njega.
Mark se brzo okrenu, a ruka mu polete ka dršci od mača. Uopšte
mu se nije svidelo to što je video. Tačnije, šta nije video. Iza njega, na
mestu gde je pao povređeni momak, nije bilo ničega. Mark prestade
da diše na trenutak, pogledom preletevši od jedne strane šume do
druge, ali nije video nikakav trag. Ni krv, ni odeću, ništa.
„Nemoguće“, prosikta preplašeno. „Nije mogao da se odšeta posle
takvog uboda. Bar ne tako brzo.“
„Čovek nije“, začu se hrapav glas iza njih. „Ali gul je sasvim druga
priča.“
Stražari se skameniše, previše uplašeni da se okrenu. Konj se i
dalje ritao, ali druga dva jedva da su disala. Pastuv se otrgnu i potrča
u suprotnom pravcu, dok mu je pena na sve strane curila iz usta.
Mark proguta knedlu, pritom uzaludno pokušavajući da stegne dršku
mača, ali ruka mu se previše tresla i jednostavno nije uspevao da je
smiri. Krajičkom oka video je obrise stvorenja koja se kreću među
stablima, a zvuk grebanja dopirao je iz svih pravaca. Vetar je
iznenada počeo da duva, a crni obrisi su postajali sve jasniji.
„Fatmogul“, reče nešto dubokim, promuklim glasom.
Skoro kilometar severnije, umorni seljak je tovario lubenice na
kolica, spremajući se da ode na seosku pijacu. Najednom, jezivi
vrisak prekide tišinu, odzvanjajući kroz okolnu šumu. Čovek

283
preplašeno ispusti lubenicu i pobeže u kuću, a zatim prebaci debelu
gredu preko ulaznih vrata. Vetar je zatresao drvena prozorska okna,
a neprirodni šapat ispuni vazduh. Dok je uplašeno čučao ispod
kuhinjskog stola, učinilo mu se kao da neko veoma glasno šapuće.
Kroz celu tu buku, jedino što je razaznao bilo je... fatmogul.
„Pusti mene da ga ispitam“, reče Ben nervozno.
Lord Ripli je upravo izašao iz jedne od malih kuća sagrađenih oko
trga, a statua čovečuljka koji sedi u centru svakim danom ga je sve
više nervirala. Prešao je rukom preko čela, duboko uzdahnuvši.
„Džabe“, priznade poraženo.
„Lorde zapovedniče, ručak je spreman“, doviknu jedan od vojnika
iz dvorišta pored. Napravili su kamp na trgu i skoro svako dvorište je
bilo puno šatora i kotlića. Nikome nije bilo dozvoljeno da ide dalje od
trga, iako je bilo još par kućica raštrkanih po bočnim ulicama. Bele
drvene ograde su neobjašnjivo zračile sigurnošću za razliku od
mračne šume koja je vrebala sa svih strana.
„Hajde da jedemo“, reče Vajat umorno. „Lakše ćemo razmišljati
punih stomaka.“
Ben Mentus klimnu glavom i pođe sa svojim zapovednikom ka
jednom od postavljenih stolova, pritom tiho mrmljajući sebi u bradu.
Za istim stolom sedelo je par oficira i vojnika, kao i ser Frederik Holt
koji je divljački kidao meso sa pilećeg batka. Drvenom kašikom je
grabio umak od pire krompira prelivenog vinom, mašću i močom koja
je ostala od piletine. Mast mu je curela niz bradu dok je parčićima
pogače pokušavao da pokupi kapljice.
„Sve sam ga naučio osim kako da jede kao što dolikuje jednom
vitezu“, promrmlja Ben dok su sedali za drugi kraj stola. Vajat je i
dalje ćutao, lenjo sipajući vino iz jednog od bokala koji su bili
poređani ispred njega, a onda otpi gutljaj zamišljeno gledajući u
daljinu.
„Pokušao sam, nije da nisam“, nastavi Ben i otkide parče pogače.
„Al' džabe, čim mu daš nešto masno i po mogućstvu živinskog
porekla, u njemu se probudi mali aljkavi stvor. Odvratan prizor,
zaista.“ Ben zagrize pogaču nesvesno odmahujući glavom, a onda
pogleda u Vajata. Ovaj je žmurio, glave oslonjene na šaku.

284
 „Pogrešio sam“, reče tiho. Onda podiže pogled ka vojnicima koji
su sedeli oko kotlića, žustro raspravljajući oko nekih svojih tema.
„Ima li nekih vesti?“, upita on ravnodušno.
Vojnici se uspraviše na noge, a četni vođa se nakašlja. „Nema
lorde Ripli... ništa“, odgovori on, a ostali jedva primetno pognuše
glave.
„Nema...“, ponovi on zamišljeno. „Pošalji još jednu izvidnicu na
jug“, naredi on, pritom nervozno vrteći čašu sa vinom. „Ne manje od
dvadeset ljudi. Neću opet neke neočekivane nestanke.“
„Razumem“, reče četni vođa, a onda užurbano nestade među
šatorima.
„Šta očekuješ?“, upita Ben, pažljivo umočivši parče hleba u mast,
a onda ga još pažljivije ocedivši o ivicu posude.
„Leševe“, priznade Vajat, a onda otpi vino. „Mada mi nešto govori
da ćemo ih ponovo videti. Nažalost žive.“
„Malopre reče da si pogrešio“, dodade Ben nakon što je sažvakao
par malih pečuraka u kiselom mleku. „U čemu to?“
Vajat se nasmeja, više iz muke nego sreće, dok je ponovo sipao
vino u čašu. „Poveo sam pogrešne ljude“, reče bespomoćno. „Trećina
su vojnici šeste legije, trećina gradska straža, a ostali moji lični
čuvari. Imam četne vođe, oficire, vitezove, kerovođe, stražare,
vojnike... Imam sve... osim lanca komande. Zato i nestaju.“
Ben klimnu glavom i obrisa usta svilenom maramicom, a onda
lagano drmnu ruku lorda Riplija. „Naći ćemo ih.“
„Plašim se da oni pre toga ne nađu nas“, reče tiho Vajat,
krajičkom oka gledajući ka gustoj šumi.
„Lorde Ripli.“ Jedan od vojnika je prilazio stolu za kojim je ovaj
sedeo. Vajat ga pogleda, a onda zabrinuto ustade kada je video da
ovaj u ruci nosi nešto krvavo. „Šta je to?“, upita Vajat dok su svi
polako počeli da se okupljaju oko stola.
„Četni vođa me je poslao da vam ovo donesem. Našli smo je na
samo stotinak metara od sela.“ Predao mu je dečiju lutku, krvavu i
pocepanu. „Oni su nastavili dalje, misle da je neko u blizini.“
„Nije“, reče Ben. „Krv nije sveža, vidiš da se skorila po tkanini.“
„Prolazimo tim putem već tri dana ser Mentuse“, objasni vojnik.
„Nemoguće da je niko nije primetio do sad. Blizu su.“

285
 Vajat osmotri lutku, očigledno pravljenu za devojčicu. Par plavih
niti koje bi trebalo da predstavljaju kosu i dalje su virile iz pocepane
glavice, a na mestu gde je trebalo da bude levo oko bila je krvava
mrlja. I ruke, i noge, i haljina, sve je bilo umrljano krvlju.
„Prokletnik je govorio istinu“, reče Vajat zamišljeno. Spustio je
lutku na sto i užurbano krenuo ka susednoj kući. Na vratima su bila
dva čuvara, ali oni se razmakoše kada videše besnog zapovednika
kako ide ka njima.
„Lorde...“, zausti jedan, ali Vajat samo prođe pored i otvori vrata
od kuće. Levo, u maloj sobi za spavanje, na stolici je bio vezan jedan
čovek. Prema njegovim rečima, trgovac. Prema rečima ser Mentusa,
špijun. Prema rečima Vajata Riplija, nešto sasvim treće.
„Je li bilo dece u ovom selu?“, upita nervozno.
Čovek ga iznenađeno pogleda, nespreman na ovo pitanje.
„Valjda... otkud znam.“
„Trenutno ti život zavisi od te informacije tako da bih ja na tvom
mestu još malo razmislio“, dodade ovaj besno.
Čovek proguta knedlu, a onda mu nesiguran osmeh izbi na lice.
„Jeste?!“, reče neodređeno. Vajat ga je samo posmatrao, što je ovaj
izgleda shvatio kad odobravanje, tako da je užurbano ponovio, samo
sada mnogo sigurnije. „Jeste! Bilo je i muške i ženske dece.“
Vajat ga odmeri još jednom, a onda privuče stolicu i sede
naspram njega. „Htedoh da te pitam nešto, a nikako da se setim.“
„Naravno“, reče čovek, sada već mnogo samouverenije. „Još
glupih pitanja. Umesto da nas poslušate i potražite ovaj jadni narod,
vi trošite vreme ispitujući mene...“
„Običnog trgovca kožama, znam“, prekinu ga Vajat. „Ne moraš
da ponavljaš, čak i konjska balega iza kuće zna čime se baviš.“ Vajat
se nasmeši, skoro prijateljski, a onda privuče stolicu još bliže
njegovoj, tako da su sada bili udaljeni tek nešto više od pola metra.
„Kažeš, dolaziš ovde već četiri godine?“, upita mirnim glasom.
„Da...“, odgovori ovaj nesigurno. „Ovde lovim zečeve i ostale
živuljke i posle prodajem njihovu kožu.“
„I kažeš da kada dođeš, ovo selo u proseku ima oko šezdesetak
stanovnika?“, nastavi Vajat staloženo.
„Da“, ponovo reče Džek, sada malo opuštenije.

286
 „I pre nego što smo mi došli, ti si bio ovde... koliko?“
„Tri dana.“
„Tri dana...“, ponovi Vajat zamišljeno. „E sad, ako su po tvojoj
teoriji banditi, razbojnici ili ko već upali u selo, zarobili sve
stanovnike i odveli ih negde, objasni mi kako to da se ti tri dana
šetkaš ovde kao da je sve u potpunom redu i još pritom zviždućeš
tako da te čuju svi u prečniku od pedeset metara?“
Džek zausti da nešto kaže, ali u tom trenutku kroz vrata prolete
Ben Mentus, zadihan i sa mačem u ruci. „Dolaze“, reče on.
Dolaze. Tako obična, a opet tako neverovatno značajna reč. Vajat
skoči sa stolice i iznenađeno pogleda u Bena, a onda opet u čoveka
ispred sebe koji je i dalje držao usta otvorena, ali ih je sada polako
zatvarao, praveći grimasu koja je neodoljivo podsećala na osmeh.
„Koliko?“, upita Vajat i krenu ka vratima. Pritom je pogledao
kroz prozor i video vojnike koji trče po logoru, brzo praveći borbene
linije.
„Ne znam“, reče Ben. „Napali su izvidnicu nekih pola kilometra
južno odavde, četni vođa je sav izbezumljen. Samo njih devet se
vratilo i svi su povređeni.“
„Tako dakle“, reče Vajat mimo. „Neka dođu, spreman sam.“
Krenuli su da izlaze kroz vrata, a onda začuše povike iza sebe.
Trgovac se otimao u stolici, pokušavajući da se odveže.
„Skidajte mi ovo“, povika besno. „Ja sam lovac, mogu da se
borim“, reče dok se trudio da izvuče ruke iz konopaca. „Neću pobeći,
obećavam!“
Vajat ga odmeri na delić sekunde, a onda uhvati kvaku od vrata i
polako poče da ih zatvara. „Ne budem li ja prošao kroz ova vrata kada
se sledeći put otvore, nećeš imati razloga da bežiš.“
„Brže sa tim deblom“, vikao je ser Nestor Konors, dok su vojnici
balvanom blokirali južni putić koji je vodio u selo. Strelci su bili
raspoređeni na krovovima i u par kuća koje su imale sprat. Ostali su
pokrivali sve osim severne strane sada već potpuno uzburkanog sela.
Vajat izađe iz dvorišta, da bi par metara odatle video nekoliko
ranjenih vojnika kojima su previjali rane, dok je konjušar pokušavao
da umiri pobesnele konje.

287
 „Smiri te životinje da ih ja ne smirim“, povika Ben Mentus dok je
stavljao šlem na glavu, a jedan od vojnika mu pomagao da namesti
oklop.
„Ne znam šta im je“, reče konjušar, sekund pre nego što ga jedna
od kopita dokači u rame. On pade na zemlju, a zatim pokuša da
ustane, ali konj se prope i rascopa mu lobanju blatnjavim kopitama.
Na trenutak svi zastaše, gledajući čas u smrskano lice čoveka koji se
trzao u barici sopstvene krvi, čas u konja kome je pena tekla iz usta,
pravo niz vrat pa sve do grudi. Stajali su tako skamenjeni par sekundi,
a onda čelik prolete kroz vrat životinje i mlaz krvi šiknu sve do
obližnjeg šatora. Čelik nestade dok je životinja i dalje vrtela glavom,
a onda se opet pojavi pola stope iznad, poslavši još jedan krvavi gejzir
ka lordu Ripliju i ostalima. Pobesneli konj pokuša da pobegne, ali
nakon par koraka klonu i bespomoćno pade pored svog doskorašnjeg
konjušara. Frederik Holt vrati krvavi mač u korice i bez reči se pope
na svog pastuva, toliko samouvereno da niko nije ni doveo u pitanje
neophodnost njegovog postupka. Ben je takođe ćutao, navlačeći
oklopne rukavice dok je prilazio Vajatu.
„Čisto sumnjam da će nas napasti ovde“, reče staloženo. „Čekaće
da mi krenemo ka njima.“
Vajat klimnu glavom. „Neka niko ne napušta selo. Držite
barikadu i čekajte.“ Pošao je ka četnom vođi koji je ležao povređen
par metara od njega, a onda zastao i okrenuo se. „Bene“, reče dok je
vitez u pratnji ser Holta išao ka barikadi.
„Da?“ Ser Mentus se okrenu, sa rukom prepoznatljivo položenom
na dršku mača.
„Ako vidiš naše kako izlaze iz šume... ne puštaj ih nazad“, reče
Vajat hladno.
Benedikt Mentus je tokom godina stekao reputaciju zapovednika
koji ceni svoje vojnike, postupajući prema njima strogo, ali pravedno.
Nikada ih nije ostavljao na cedilu često time stavljajući sebe u
opasnost, što je i bio jedan od razloga zbog kojeg su ga ljudi slepo
pratili. Ali sada, sada je samo klimnuo glavom i nastavio ka
barikadama. Frederik Holt je ipak zastao, nemo posmatrajući svog
učitelja kako mimo odlazi ka prvoj liniji, naizgled nimalo potresen
činjenicom da je upravo dobio naređenje da ubije svoje vojnike
ukoliko ih vidi. Par minuta kasnije, kada ga je Frederik upitao zašto

288
se nije pobunio i odbio da posluša lorda Riplija, ser Mentus je rekao
da bi on na njegovom mestu izdao isto naređenje. „Nešto nije u redu
ovde“, reče on tiho dok su čučali iza barikade. „Mogli su da dođu sto
puta do sada, a nisu. Zato i nemam nameru da ikoga puštam nazad,
pa makar mi plakao ovde sa strelom u leđima.“
Bolni krik odjeknu iz šume, a jato vrana polete visoko iznad
krošnji. Jeziva tišina ispunila je narednih par sekundi i niko se nije
usuđivao ni da diše, a kamoli da se pomeri. Jedino je lord Ripli mimo
došetao do barikade, mrko gledajući ka gustom mraku koji kao da se
širio među stablima koja su okruživala selo. Ali pre toga...
„Šta se desilo?“, upita Vajat kada je prišao četnom vođi. Ovaj je
ležao na zemlji, naslonjen na belu drvenu ogradu. Jedan od učenjaka
mu je zavijao ranu, zbog čega se ovaj drao iz sveg glasa.
„Prokleti smo, eto šta!“, povika ovaj, malo iz gneva a malo zbog
nesnosnih bolova koje je očigledno preživljavao. Desna ruka mu je
bila pošteno isečena.
Vajat je par sekundi ćutao, a onda ponovio pitanje, sada već
mnogo ozbiljnijim tonom.
„Prokleti smo“, ponovi čovek bespomoćno, „i mi, i ova šuma i oni
đavolji stvorovi što vrebaju svuda oko nas.“ Učenjak zari iglu u meso
i četni vođa dreknu, ali glas mu je svakim povikom slabio i postajao
sve umorniji.
„Kakvi stvorovi?“, upita Vajat iznenađeno, ali duboko u sebi znao
je da bi ga svaki drugi odgovor iznenadio još više.
Vojnik je par sekundi dolazio do daha, a onda stegnu zube kada
učenjak ponovo zari svoju oštru iglu u rasečenu ruku. „Jahali smo na
jug“, procedi on kroz zube, trudeći se da ostane priseban. „Nismo
prešli ni pola kilometra kada nam je na put istrčala uplakana
devojčica. Nismo znali kako da reagujemo, ali ona je plakala... skoro
pa vrištala...“ Vajat je primetio da vojnik izgubljeno gleda u daljinu,
potpuno nesvestan da ga učenjak i dalje bode u ranu. Vilica mu je
drhtala, ali Vajatu ju nešto govorilo da to nije zbog bolova.
„Najdžel je sišao sa konja i prišao joj, ali ona je i dalje plakala.
Podigao ju je i stavio na konja, tačno iza sebe, i tek tada je prestala
da plače. Zagrlila ga je oko struka, ali nije htela da ispriča šta joj se
desilo. Tada su prokleti konji počeli da besne, da njište i da se

289
propinju. Začuli smo neke povike iz šume, ali niko nam nije
odgovorio kada smo i sami vikali. Odlučili smo da se vratimo, ali konji
nisu hteli da se pomere, ma ni za metar. A onda...“
„Šta?“, upita Vajat, dok mu jeza išla niz kičmu.
„Sve je utihnulo“, reče vojnik sablasno. „Glasovi su zamrli, a konji
su jednostavno prestali da skaču... ma šta da skaču, prestali su da
jebeno dišu, samo su pognutih glava blentavo zurili u šumu.“ Vojnik
zastade, a suza mu poteče niz blatnjavi obraz. Vajat ustuknu,
nenaviknut na to da jedan tako iskusan i okoreli vojnik plače pred
njim, ali ovaj čovek više nije znao za razum.
„Taj smeh...“, reče on histerično, toliko ludački da je čak i sedi
učenjak zastao uplašeno gledajući u njega. „Taj prokleti smeh...
Dopirao je sa svih strana, odzvanjao, zavijao... Onda je počeo da duva
vetar, a ono što je do malopre zvučalo kao smeh hiljadu male dece
sada je preraslo u zavijanje, životinjsko, neljudsko... A onda su počeli
da istrčavaju iz šume, desetine odvratnih stvorova koji trče na sve
četiri i urlaju kao da su došli direktno sa onoga sveta. Ona dva
prokletnika što smo ih izgubili kod Velikog Sela izvade mačeve i
prerežu grkljan dvojici najbližih vojnika, a onda i oni počnu da urlaju
kao pobesnele zveri posle lova. Ostali su pokušali da se bore, ali zveri
su samo kružile unaokolo poskakujući na dve noge, kao da nam se
rugaju svojim đavolskim pokretima. Krajičkom oka sam video kako
Najdžela konj odnosi u šumu, dok mu je ista ona devojčica jahala na
ramenima i krvavim ručicama čupala kosu. Ja i još par drugih smo
uspeli da nateramo konje u galop, ali neki su pali ili su jednostavno
bili svučeni sa svojih konja, vrišteći nestavši u gomili onih stvorova.
Čuo sam kako zapomažu moleći nas da se vratimo, a onda ponovo taj
smeh, taj urlik, koji kao da me je pratio u stopu.“ Vojnik pogleda u
lorda Riplija dok su mu suze tekle kao iz izvora. „Kao da su mi
demoni vrištali na uvo sve vreme dok sam bežao, ali nisam smeo da
se okrenem i pogledam! Nisam smeo...“ Počeo je da se trese,
histerično udarajući rukama oko sebe. „Beži! Beži od mene! Neeeee!“
Učenjak mu brzo poturi neku tkaninu pod nos i on kroz par
sekundi prestade da se rita, naizgled mimo zaspavši u blatu i krvi u
kojima je ležao. Učenjak samo klimnu glavom i nastavi da mu zašiva
ranu, a lord Ripli besno ustade i krenu ka barikadama. Utom se začu
bolan krik iz šume.

290
 „Šta god da se desi“, povika Vajat, „ne izlazite iz sela. I ne puštajte
nikoga unutra, pa makar vam bio rođeni brat.“
Vojnici klimnuše glavama kao da im nikada ne bi palo na pamet
da urade ovo prvo, ali im se na licu videla nesigurnost u vezi
naređenja o njihovim saborcima. A onda, ponovo vrisak. Ali sada se
videlo od koga dopire. Na ivici šume, vojnik u krvavoj i iscepanoj
odeći nespretno je bauljao ka barikadi.
„Upomoć“, povika on uplašeno. Ćutao je par sekundi, a onda
vrisnu kada nabasa na drvo. Koraci su mu bili kratki, a ruke
ispružene ispred tela. „Upomoć“, povika on još jednom.
„Slep je“, povika jedan od vojnika. „Moramo mu pomoći.“
„Tomase?“, povika slepi vojnik i zastade, mašući rukama ne bi li
šta napipao. „Jesi li to ti?“
„Da se niko nije mrdnuo“, reče mirno lord Ripli.
„Pomozi mi, molim te“, nastavi uporno slepi vojnik.
„Prijatelju...“, projeca bolno, dok su mu krvave suze tekle preko
usana. „Lorde Ripli“, povika ponovo. „Ser Nestore.“
Lord Ripli je dobro poznavao ovog čoveka, koji je bio jedan od
njegovih ličnih stražara. Dobar vojnik i veran, uvek je pričao o svojim
sinovima i o tome kako će ih jednom voditi da vide Stari Dvor. Vajat
obrisa suzu i zatraži luk i strelu od jednog vojnika koji je čučao pored.
Ovaj mu ih nevoljno predade i okrete glavu.
„Upomoć“, povika čovek još jednom, tužno koračajući napred,
svakih par metara se saplićući o koren ili neki poveći kamen. Ruke
su mu bile blatnjave i izgrebane a obrazi i usne krvavi, ali on je i dalje
dozivao i jecao.
„Ovde smo“, povika onaj vojnik od malopre, pritom preskočivši
barikadu.
„Tomase“, zaječa čovek, a na licu mu se ocrta sreća kakvu je malo
ko od vojnika koji su bili tu tog dana imao prilike da iskusi. „Hvala
bogov...“
Strela polete i pogodi ga u grudi, a čovek se zatetura unazad i
pade na leđa, pritom udarivši u kamen koji mu glavu rascepa poput
cepanice. Bio je mrtav iste sekunde čemu je svedočio osmeh koji je i
dalje imao na licu, srećan, misleći da je spašen.

291
 Vojnik koji je preskočio barikadu sada je užasnuto posmatrao
svog prijatelja, a šaka mu se polako grčila oko drške mača. Vajat je to
primetio i zaustio da nešto kaže, ali ga Ben Mentus preteče u tome.
„Vrati se iza barikada“, reče Ben glasno, tonom koji nije ostavljao
mesta za raspravu. „Odmah.“
„Čovek ne treba tako da umre“, zaurla vojnik besno. Pogledao je
u lorda Riplija očima prepunim mržnje i besa. „Proklet bio Vajate
Ripli...“, prodra se on i verovatno bi nastavio sa uvredama da u tom
trenutku odnekuda nisu počeli da padaju leševi. Vojnik se trgnu i
potrča ka barikadi, dok su parčići ljudskih tela padali svuda oko
njega, udarajući u zemlju uz gnjecav zvuk.
„Neka nam vatreni jahač pomogne“, povika neko uplašeno. Svi
su se zaklonili na neki način, neko ispod balvana, neko metalnim
štitom a neki su pobegli u obližnje kuće, ali Vajat Ripli je nepomično
gledao ka mračnim stablima na drugom kraju čistine. Iza tih stabala,
neko kao da je bacao komade mrtvih tela na njih, sa takvom lakoćom
kao da su kamenčići. Vajat spusti pogled ka delovima koji su pali oko
njega, da bi video glave stražara koji su se izgubili pre par dana dok
su istraživali šumu. Konačno smo vas našli, pomisli on i histerično se
nasmeši. Paljba je prestala par sekundi nakon toga, a prizor koji je
usledio bio je zastrašujuć. Vojnici su izbezumljeno gledali oko sebe i
dok su se neki molili, većina je drhtala od straha. Svi delovi tela
izuzev glava bili su odrani. Nigde kože, samo meso. Vajat podiže
jednu od glava i zagleda se u dve tamne rupe gde su trebale da budu
oči. Njih nije bilo.
„Nazad na položaje“, povika ser Konors. „Ne dozvolite slugama
prokletog lovca da nas pokopaju u ovoj nedođiji.“
„Ovo je nešto mnogo gore od njega“, reče Vajat tiho. Ipak, niko
ga nije čuo i svi zauzeše prvobitna mesta, i dalje uplašeni od onoga
što sledi. Par minuta ništa se nije dešavalo, ali to kao da je samo još
više uznemirilo vojnike. Jedan od strelaca opali, a ostali panično
ispratiše njegov postupak.
„Koga gađaš?“, povika ser Mentus.
Strelac je nervozno gledao ka šumi, a onda se okrenu ga Benu.
„Učinilo mi se... Nešto...“

292
 „A vama ostalima, je l’ se i vama učinilo?“, povika besno
zapovednik. „Nemoj niko da je opalio dok ja ne kažem. Ako nastavite
da se ovako razbacujete strelama, moraćete da ih gađate jebenim
kamenjem kada stvarno budu došli.“
Vajat je i dalje zamišljeno zurio u glavu koju je držao, dok se
pored neprestano čulo gunđanje ser Mentusa i molitve uplašenih
vojnika. Svet oko njega se zamagli dok su mu se zenice polako širile,
a ruke jedva primetno počele da drhte. Naglo se okrenu ka mestu na
kojem je ostavio četnog vođu, samo da bi video da on i dalje leži u
nesvesti. Usne su mu se blago pomerale, a oči igrale levo desno dok
je pogledom preletao gomilu koja je ležala pored ograde. Prebrojavao
ih je.
„Bene“, reče on nesigurno. Suzio je pogled i još jednom osmotrio
gomilu povređenih vojnika.
Ben Mentus mu priđe, gledajući čas ka njemu, čas ka šumi, a čas
ka strelcima, za slučaj da treba da se izdere na nekoga. „Lorde?“, reče
on tiho.
Vajat mu glavom pokaza na povređene ljude koji su ležali oko
trga. Pored svakog je bio po jedan učenjak, vešto baratajući svojim
nožićima i zavojima. Ovaj ih pogleda i nakon par sekundi odmahnu
glavom. „Šta? Nešto nije u redu?“
„Mnogo je ljudi, mnogo je lica...“, prošaputa Vajat.
„Znam da ih je mnogo“, promrmlja Ben pomalo nervozno, kao da
je ljut što ga ovaj odvlači od mnogo bitnijeg posla.
Vajat se okrenu ka šumi, gledajući u pravcu mrtvog vojnika kome
je strela virila iz grudi. „Mnogo je onih koji ne zaslužuju oči kojima
gledaju...“, reče izgubljeno, a onda se okrenu pritom podigavši jednu
od glava sa poda, „...jer se boje onoga što vide.“ Ben je osmotri, a oči
mu ostadoše fiksirane na praznim crnim dupljama. Vajat zatim
čizmom šutnu parče mesa koje je ležalo u prašini, a ser Mentus se
nakašlja i mahnu rukom da bi rasterao oblak koji se podigao oko njih
dvojice.
„Mnogo je onih koji ne zaslužuju kožu koju nose... jer ih ona boli
i peče, a treba da im bude oklop“, reče Vajat tiho, sa primetnom
nervozom u glasu. Ben ga zabrinuto pogleda, a onda spusti pogled ka

293
odranoj butini koja se otkotrljala nekih par metar dalje. Sada je i on
izgledao zamišljeno, ali taj izraz lica se brzo promeni u iznenađenost.
„To su beše one mne sa kamena?“, upita Ben dok je među
vojnicima počeo da se širi žamor lagane priče, verovatno nagađanja
o sudbini cele grupe.
Vajat ništa ne progovori, samo uplašeno klimnu glavom i priđe
Benu. Zatim ga jednom rukom zagrli i laganim korakom ga povuče
na drugu stranu, kao dete koje ne želi da svi saznaju za njegovu tajnu.
„Šta se dešava Vajate?“, upita ser Mentus zbunjeno. „Kakve veze
kamen ima sa ovim?“
„Treći deo“, prošapta Vajat. „Mnogo je onih koji ne zaslužuju telo
koje koriste...“, reče tiho, pritom jedva primetno okrenuvši glavu i
pogledavši oko sebe, „spasenje je među vama. Mi smo tu.“
Najednom, vetar poče da se probija između kuća noseći sa sobom
govor šume, poj njenih ptica, šuškanje lišća i jako, jako neprijatan
zvuk nečijeg smeha. Vajat podiže pogled ka šumi i vide par tamnih
obrisa koji mahnito protrčaše među drvećem. Ben ih takođe ugleda i
iste sekunde izda naređenje.
„Spremite se“, povika on odlučno, mada i dalje pometen
Vajatovom izjavom. Vojnici stadoše u pripravnost, a odsjaji desetine
mačeva i oklopa zablistaše preko trga.
„Bene...“, zausti Vajat da ga prekine, ali ovaj nastavi da se dere.
„Zapamtite, nema prelaženja barikade. Ni u kom slučaju.“
„Bene“, povika Vajat, sada već vadeći mač iz korica, a graške
znoja mu potekoše niz čelo.
Ovaj se okrenu, gledajući u izbezumljeno lice svoga zapovednika.
„Vajate?“, upita, sada već zabrinuto.
„Rekao si da ih se samo devet vratilo?“, upita lord Ripli,
namršteno gledajući ka beloj ogradi preko puta trga.
„Da“, reče Ben, isprativši mu pogled ka gomili ranjenika.
„Zašto ih je onda četrnaest?“, upita Vajat, jedva glasom
nadjačavajući sve jači vetar. Ben Mentus očima izbezumljeno prelete
preko vojnika i nakon par sekundi shvati da učenjaci stvarno leče njih
četrnaestoricu. Zaustio je da nešto izgovori, ali vilica je samo ostala
da visi u vazduhu, poput udice koja će možda upecati nešto korisno.

294
 Negde iza drveća začu se zvuk roga. Doduše, više je zvučalo kao
glas nego kao instrument, duboko zavijanje koje bi slušaocu koji zna
šta da očekuje možda nešto i značilo. A Vajatu je značilo.
Nekoliko ranjenih vojnika obori svoje učenjake šakom im lomeći
vrat ili vilicu, lako nalik na kera koji davi bespomoćnu kokošku. Iz
šume počeše da istrčavaju stvorovi grabeći na sve četiri noge, toliko
pokretni da ih prvi talas strela potpuno promaši. Vajat pogleda ka
barikadi na kojoj su dugačka koplja izronila da dočekaju neprijatelja,
a onda ka trgu gde se pet đavola u ljudskim telima borilo protiv svih
onih koji nisu bili u prvom redu.
Lord Vajat Ripli, gospodar i zaštitnik Severne Luke, potrčao je
podignutog mača i praznog uma, uma u kojem su sve misli nestale
usled otrovnog zavijanja koje je dopiralo odnekud iza pozlatnelih
krošnji. Besno je nasrnuo na neprijatelja, ali nije čuo ni zveket metala
niti povike ljudi oko sebe.
Čuo je samo jedno.
Fatmogul...

295
„Vodi moje sečivo do srca onih koji bi da me unište. Neka tvoj gnev
bude poslednje što će osetiti.“

Jedna od molitvi bogu rata

Zapadno Kraljevstvo,
Negde zapadno od Kraljevog Vida

Glava 28

Dan deseti osmog meseca

Sedamsto dvadeset šeste godine od Prvog zapisa

Lokacija i dalje ista. Kiša pada već dva dana, ne možemo da

nastavimo put. Potera nas nije uočila zahvaljujući magli, ali nisu
daleko. Ona zver se i dalje mota po selu, sinoć je ponovo
preplašila konje. Jedan se odvezao i pobegao na zapad, pritom
oborivši potpornu gredu sa obližnje štale. Zver ga je, barem
prema rečima dvojice vojnika, sa zanimanjem pratila kroz selo
da bi potom nestali negde u mraku, daleko na maglovitoj livadi.
Konj se nije vratio.
Danas je zapovednik izdao naređenje da konji budu pod
stalnom stražom. Zver se i dalje ne sme napadati, osim u slučaju
da ona napadne prva. Bio je veoma izričit po tom pitanju.
Jedan od vojnika je preminuo danas tokom doručka.
Odjednom je počeo da bljuje krv. Drugi je zbog jakih bolova u
stomaku smešten u kuću u kojoj spavam. Ona se za sada tretira
kao ambulanta. Mislim da se otrovao nečim. Ne izgleda dobro.
Danas mi je sedamnaesti rođendan...
Utrošeni materijal i preostale zalihe:

296
  Zavoji x2 (Oficir Grem, povreda ruke, ostalo x11)
 Napitak od bruzine i limuna, mala čaša x2 (Oficir Grem,
groznica, ostalo litara x3)
 Koren lebrije u prahu, doza 1g x1 (Zapovednik Starvud,
glavobolja, ostalo grama x179)
 Cvet pagode u prahu, doza 0,5g x2 (Vojnik Džeremi
Grims, obilno rektalno krvarenje i bol u stomaku, ostalo
grama x4)

„Kako ide?“, upita Rupert kada zakorači kroz otvorena vrata

ambulante.
Dervin se trgnu, a onda odloži pero i papir umorno zevajući. „Nije
loše, kod tebe?“
Rupert samo slegnu ramenima. Voda mu je kapala niz iznošeni
pamučni plašt, a čizme su mu bile blatnjave skoro do kolena.
„Napolju nema žive duše.“
„Ne čudi me“, reče Dervin ravnodušno. „Ova kiša je jako
depresivna“, dodade tužno.
„Kiša?“, upita Rupert kroz osmeh. „Ti bar imaš krov nad glavom.
Šta misliš kako je onim pacovima što lutaju livadom po ovom
pljusku?“
„Sigurno bolje nego njemu“, reče Dervin i mahnu rukom ka
krevetu iza sebe. Osmeh sa Rupertovog lica u trenutku nestade kada
je ugledao Džeremija Grimsa kako leži pod gomilom krznenih ćebadi,
ali se i dalje trese. Odmahnuo je glavom i pogledao ka svom tužnom
prijatelju.
„Uvek gledaš sa negativne strane“, reče a zatim poče nešto da
rovari po unutrašnjim pregradama dubleta.
„Čovek krvari već satima“, uzdahnu Dervin umorno. „Ne smem
da mu dam više od dva gutljaja vode u sat vremena, odmah dobije
proliv. Da vidimo, šta još... A da, jebeni vuk se igra žmurke po selu,
samo je pitanje kada će neko da nastrada. To jest, još neko osim
jadnog Grema“, reče nervozno. „Sanjam prokletinju svake noći kako
otvara prozor, gura svoju zubatu njušku u sobu i izvlači me napolje.
A da ne spominjem sive pacove koji svakog trenutka mogu da, eto

297
čisto onako iz dosade, izađu iz magle i pobiju nas ko piliće. A kad smo
kod pilića...“
„Srećan rođendan“, reče Rupert i izvadi nešto iz džepa.
Dervin zbunjeno zastade da bi zatim polako spustio pogled na
ono što je Rupert držao u ruci.
„Nosim to još od Kraljevog Vida“, objasni čovek zadovoljno.
„Pripadalo je ser Norisu Feltonu.“
Dervin je izgledao potpuno oduzeto. Podigao je ruku da uzme
poklon ali ona je toliko drhtala da se momak nije usudio da je ispruži
do kraja. „Ja... ja... znaš li ti...“, mumlao je tiho.
„Znam da ih ima možda dve tuce u celom kraljevstvu“, reče
vojnik ponosno. „A sada si ti vlasnik jedne od njih. Ja i onako ne bih
znao da je koristim“, dodade uz osmeh. U Rupertovoj ruci nalazila se
mastiljka, jedna od najvećih dostignuća Sveučilišta do sada. Uz
pomoć najboljih zanatlija u Starom Dvoru uspeli su da naprave tanku
metalnu spravicu, nešto nalik peru za pisanje, samo što je ova imala
mali rezervoar za mastilo. A ako bi se ventil koji je bio ugrađen sa
strane okrenuo, mastilo bi postalo crveno.
„Tačnije, ima ih samo devet“, ispravi ga Dervin, i dalje hipnotisan
predmetom koji mu je bio nadohvat ruke. „Ostalih sedam su
poklonili. Vladar Tegaba ima jednu, kao i vojvoda Ujedinjenih
zemalja, car Duraša, magistar Lepsa... Istom ovakvom je kralj Piref
potpisao primirje. Bogovi...“
Rupertovo lice se ozari, toliko da je na trenutke izgledalo kao da
je on dobio poklon a ne Dervin.
„Drago mi je da ti se dopada“, reče on zadovoljno. „Kada je lord
Mejnard naredio povlačenje iz Kamene utvrde, ser Felton je potrpao
gomilu spisa u neko ćebe i dao ga meni. Južna pijaca, kula motrilja,
sve je gorelo, ali on je skupljao papire i drangulije u to ćebe kao da se
ništa ne dešava. Kada sam pitao zašto ga sam ne ponese, pogledao me
je i tužno se osmehnuo. ‘Ne daj da nam uzmu i istoriju’, rekao je.
Držao sam to prokleto ćebe kao nesposobna budala dok su oni jahali
preko dvorišta za vežbu, bučni kao oluja iako niko nije progovarao.
Lord Mejnard je jahao na čelu uporedo sa barjaktarom, a ser Felton,
ostali zapovednici i sedam stotina konjanika i vitezova iza njih. Onda
je Uriel naredio polazak...“

298
 Rupertova ruka klonu, a pogled mu zamišljeno odluta u stranu.
Dervin uzdahnu i obema rukama prihvati mastiljku iz vojnikovog
stiska. „Čuvao sam to koliko sam mogao, ali sve je ostalo u logom
kada smo otišli“, reče on tužno. „Sve osim te spravice.“
„Rupe?“
Vojnik ga pogleda staklastim očima.
„Slušaj...“, prošaputa Dervin smireno. „Istoriju nam ne mogu
uzeti dok god smo živi i možemo da pričamo. Ti spisi će ostati u logom
dok se jednog dana ne vratimo po njih, ili ih neko slučajno ne
pronađe. Uradio si koliko si mogao, a činjenica da držim ovu
mastiljku u ruci mi govori da bi ser Felton bio ponosan na tebe.“
Nešto nalik osmehu se pojavi na vojnikovom licu i on potapša
Dervina po ramenu. „Verovatno si u pravu“, reče on zadovoljno.
„Hvala ti.“
„Jedva čekam da je isprobam.“ Momak uzbuđeno protrlja ruke.
Vrata kuće se otvoriše i Sorel zakorači u sobu, a Rupert i Dervin
tek tada primetiše kakvo nevreme besni napolju.
„Mali, trebaš nam“, reče oficir zadihano. „Brzo.“
„Opet trovanje?“, upita Dervin iznenađeno. Ustao je i besno
huknuo. „Rekao sam da se jede samo ono što smo mi doneli, a voda
mora...“
„Nije trovanje“, odvrati Sorel i odmahnu glavom. „Grem...
Umire.“
„Umire?“, ponovi mladić u neverici. „Ali... kako?“
„Očekujemo da nam to ti kažeš“, reče Sorel nervozno. „Ajde
požuri, Uriel je naredio da odmah dođeš.“
Rupert i Sorel izađoše na kišu i nestaše u magli, a Dervin pokupi
par bočica sa stola i vreću nekakvog bilja, a onda krenu ka vratima.
Nakon par koraka ipak zastade, okrenu se i sa poda pokupi mastiljku
potom je dobro sakrivši pod nabore svoje tunike. Evo mi prilike da je
iskoristim, pomisli ravnodušno.
Oštar miris ošinuo je Dervina po nosu čim je kročio u sobu u kojoj
je ležao Grem. Prostorija je smrdela na trulo meso i sirće, uprkos
cvetnim grančicama salfe koje su ubačene u kamin. Miris smrti, znao
je. Par ljudi je stajalo pored kreveta i tiho razgovaralo, dok su Sorel i
Rupert cedili svoje plaštove ispred kamina.

299
 „Priđi“, reče Uriel ozbiljno.
Dervin primeti da je zapovednik besan, što nikada nije bila dobra
stvar. Kosa mu je bila mokra, oko čizama se napravila barica, ali
prsluk mu je bio suv. Dervin tada primeti da se na podu iza kreveta
nalazi potpuno mokar plašt, kao i omanja sekira čija je drška
obložena raznim travama i tkaninama. Šta se desilo ovde?
Uriel kao da ga je čuo, nervozno zakoračivši ka njemu. „Nemam
vremena za objašnjenje, pregledaj mu ranu.“
Dervin nesigurno klimnu glavom, a onda polako priđe krevetu u
kome je oficir ležao bez svesti. Grema su zavili u jedini svileni čaršav
koji su imali i pokrili ga sa par vunenih ćebadi. Lice mu je bilo bledo
i naizgled hladno, ali groznicu su odavale kapljice znoja koje su mu
tekle niz čelo. Momak podiže pokrivače i lagano poče da mu skida
zavoj sa ruke. Već je kroz tkaninu video da situacija nije dobra.
„Uriele“, reče Rupert tiho.
Zapovednik se okrenu, upitno ga gledajući.
„Jesi li je našao?“, upita oficir smireno. „Sorel mi reče...“
Zapovednik je ćutao, nemo ga posmatrajući par sekundi. Onda se
okrenuo nazad ka Gremu, duboko uzdahnuvši. „Jesam“, reče
ravnodušno.
„I? Šta kaže?“
„Kaže da nema leka“, prošaputa zapovednik, i dalje gledajući u
Grema. „Kaže da je bio gotov one sekunde kada je ugrizen i jedini
način da preživi je... da mu odsečemo ruku.
Takođe je rekla da je sada kasno za to.“
Rupert mu ne odgovori. Jedino što se čulo bio je vlažan zvuk
zavoja koji se odlepljivao od rane.
„Gluposti“, reče Sorel. „Mada Grem je rekao da to ne dolazi u
obzir“, dodade i priđe krevetu. „Doduše, tada je još mogao da priča.
Možda bi sada promenio mišljenje.“
„Zašto nam to odmah nije rekla?“, proreža Rupert. „Prokleta bila,
kada je nađem...“
Uriel se mučno nasmeja. „Mislila je da znam...“, reče nervozno.
„Čitao si tolike knjige, mislila sam da znaš i za taj detalj.“

300
 Dervin skinu i poslednji zavoj, otkrivši nadulu šaku ispresecanu
popucalim venama. Ljubičasta boja se širila, bila je samo desetak
centimetara od lakta. Svi su ćutali. Momak je osmatrao ranu, pažljivo
je zagledajući sa svih strana.
„Secite je“, reče mirno svom zapovedniku. „Ne mogu mu
pomoći.“
„Hoće li preživeti?“, upita Uriel nervozno.
Dervin još jednom baci pogled ka inficiranoj ruci, a onda
neodređeno klimnu glavom. „Ne vidim zašto ne bi“, reče i počeša se
po potiljku.
„Dobro.“ Uriela ovo kao da je malo umirilo. „Ostaćeš ovde da
paziš na njega nakon amputacije, koju ćemo obaviti odmah. Imaš li
sve što ti treba?“
„Nemam lorde“, priznade momak. „Trknuću na brzinu do
ambulante da pokupim stvari i da još jednom pogledam Džeremija.
Vraćam se za par minuta.“
„Požuri“, reče Uriel i izvadi mač. Momak istrča kroz vrata, a
zapovednik izvadi kamen za oštrenje i lagano poče da ga prevlači
preko oštrice.
„Šta je sa sekirom?“, upita Rupert i sede na stolicu pored kamina.
„Poklon od starice“, reče Uriel mirno. „Rekla je da ga tom
sekirom...“ Rečenicu dovrši oštar zvuk kamena koji je strugao preko
sečiva.
„Hmm. Baš tom sekirom?“, upita Sorel, koji se naslonio na zid
pored kreveta.
„Da, baš tom. Vidiš, ta sekira je magična“, reče Uriel sarkastično.
Počeo je sve jače da prevlači kamen preko mača, a na licu mu se jasno
videlo koliko je besan. „Pošto naš prijatelj ovde sigurno neće
preživeti, ja moram da uzmem ovu...“ –sssssssssssk– „magičnu sekiru
i da mu je...“ –ssssssssssk- „zarijem u lobanju.“
„Zašto?“, upita Rupert.
Zapovednik prestade sa oštrenjem, a zatim polako prevuče palac
preko oštrice. „Da ga zloduh ne odvede pre nego što ga lovac u crnom
pokupi“, odgovori tiho. Držao je tako prst par sekundi, zamišljeno
gledajući ispred sebe, a onda ustao i položio mač na krevet uporedo
sa Gremom.

301
 „Spremite sve za polazak“, naredi odlučno. „Šta god da se desi
noćas, sutra idemo odavde. Na jednim kočijama napravite mesta za
njega“, reče i pokaza ka Gremu.
„Biće kako kažeš.“ Obojica oficira se uputiše ka vratima.
„Umalo da zaboravim“, dodade Uriel mimo. „Rasporedite pet
grupa od po dva izvidnika po obližnjim livadama.“
,Po ovom nevremenu?“, upita Sorel. „Magla je, pljusak...“
„Da“, reče zapovednik ravnodušno, „primetio sam. Ali ako su
pacovi u blizini, ili su makar prošli ovuda, hoću da znam. Prvo pitajte
ima li dobrovoljaca, u suprotnom ih birajte nasumice.“
Vojnici klimnuše glavama i nastaviše ka izlazu, u istom trenutku
kada je Dervin bojažljivo zakoračio u prostoriju.
„Jesi sve doneo?“, upita Uriel, a onda primeti dečakov izraz lica.
„Šta ti je, nisi nikada video kako nekome odsecaju ruku? Ne brini,
nemaš čega da se bojiš sve dok ta osoba nisi ti.“
Rupert ga u prolazu potapša po ramenu i nastavi ka vratima, ali
onda Dervin zbunjeno reče: „Džeremi... Mrtav je.“
Oficiri zastaše leđima okrenuti od momka, a Urielov izraz lica
uprkos svim zakonima anatomije postade još ozbiljniji. „Kako?“,
upita on nakon što je duboko udahnuo. Ovo je već počinjalo da ga
nervira.
„Previše je iskrvario zapovedniče“, reče momak i tužno pogleda
ka podu. „Ali nije logično da umre tako iznenada...“
„Kako to misliš?“, upita Uriel, sada već sa trunkom gneva u glasu.
„Pa... kada sam ga poslednji put pregledao, izgledao je manje više
dobro. Brzinom kojom je krvario i gubio tečnost, čak i bez mojih
lekova, ne bi umro bar još jedan dan.“
Rupert i Sorel se okrenuše ka zapovedniku, ali on je već prišao
prozoru i sumnjičavo gledao kroz njega. „Neću da iko ide sam“, reče
on pre nego što su uspeli da ga bilo šta pitaju. „Pazite šta radite, kuda
se krećete i najvažnije, šta jedete.“ Okrenuo se ka svojim oficirima i
osmotrio ih na sekund, a onda odlučno prišao krevetu i uzeo mač u
ruke. „Razglasite to svima, i neka se paze. Kontakti sa divljanima nisu
dozvoljeni.“ Pogledao je u Dervina. „Spreman?“, upita nestrpljivo.

302
 Momak nesigurno klimnu glavom, a onda spusti torbu na stolicu
i iz nje poče da vadi zavoje i razne meleme. Poslednje što je izvadio
bila je metalna pločica, koju je spretno žaračem položio na vatru.
„Šta čekate, zloduha? Pokret!“, povika Uriel kada je shvatio da su
oficiri i dalje u sobi. Oni se trgnuše i izađoše napolje, puštajući hladan
severni vetar u sobu na par kratkih sekundi.
Dervin parčetom natopljene tkanine premaza sredinu podlaktice,
jako utrljavajući tečnost po koži.
„Gore“, reče Uriel samouvereno. „Nisko je to, proširiće se opet.“
„Iznad lakta?“, upita Dervin nesigurno. „U Sveučilištu prave
proteze...“
„Daleko je Sveučilište“, prekide ga zapovednik besno. „Ko zna da
li ćemo i mi koji smo u jednom komadu stići do tamo.“ Nervozno je
huknuo, ali onda primeti kako se dečakove ruke tresu dok nespretno
trlja Gremovu ruku tkaninom. „Ti ni ne znaš koliko je daleko, zar
ne?“, upita on, sada već mirnijim tonom. „Nisi nikada bio u Starom
Dvoru?“
Momak odmahnu glavom, ne podižući pogled sa bolesnikove
ruke. „Nisam, lorde zapovedniče“, reče tiho.
„Veličanstveno mesto“, reče ovaj zamišljeno, a pogled mu odluta
u stranu. „Ogromno, uzbudljivo i veličanstveno mesto. Stotinu ulica
prepunih prodavnica i krčmi, parkova, fontana, malih mostova... a
tek luka. Sveučilište... Videćeš“, dodade odlučno. „Videćeš.“
„Sve je spremno“, reče mladić, i još jednom jako pritegnu kanap
koji je vezao malo iznad Gremovog lakta.
Uriel klimnu glavom i položi ruku svog oficira preko drvene
daske. „Spremi žarač“, reče tiho.

 ...z bol u stomaku, ostalo grama x4)

 Zavoji x2 (Oficir Grem, amputacija ruke, ostalo x9)
 Kašika melema od koprive u ključalom vinu (Oficir Grem,
sterilizacija rane, ostalo približno 5x)

Dervin uzdahnu i osmotri šta je napisao, sa zanimanjem

posmatrajući razliku između slova. Mastiljka je radila savršeno i on

303
dozvoli sebi mali osmeh. Šćućurio se na stolici pored kamina,
okrenut tako da u svakom trenutku vidi i Grema i ulazna vrata, ali
mu je prozor ipak bio iza leđa. Nema razloga za brigu, na sigurnom
sam, pomisli on i rukama obuhvati kolena. Gledao je vatru par
trenutaka, a onda se kiselo osmehnuo. Budalo glupa, isto to si rekao i
u Starčevoj dvorani...
Kamena Utvrda je bila velika tvrđava u severnom delu Kraljevog
Vida, visoka i prelepa građevina koja je iza svojih zidina čuvala
mnoga blaga i tajne zapadnih naroda. Takođe je bila dom zaštitnika
juga, Čeličnog koplja i drugosveštenika boga rata, lorda Grimsona
Mejnarda. Imala je ogromno dvorište po kome su bile raspoređene
lutke za vežbanje mačevanja, mete za strelce, kao i nekoliko
turnirskih polja na kojima su konjanici vežbali borbu kopljima. Po
ivicama dvorišta nalazile su se radionice raznoraznih majstora, od
kovača oklopa i oružja, preko konjušara koji su potkivali konje i
pravili sedla pa sve do vrhunskih drvodelja i ćurčija, a u centru
dvorišta nalazila se statua boga rata.
Visoka četiri metra, predstavljala je konjanika sa visoko
podignutim mačem, čiji se konj propeo na zadnje noge i sprema se da
jurne u boj. Mač mu je jednom mesečno premazivan nekom tečnošću
koju su pravili u Učilištu, tako da je danonoćno goreo i jačao volju
svih koji su u tom dvorištu vežbali. Zamak je imao tri dvorane
predviđene za razne aktivnosti s tim što je jedna od njih, Starčeva
dvorana, korišćena kao Učilište u nedostatku bolje lokacije. Bila je
lepo uređena, sa vitrinama prepunim retkih minerala i prepariranih
životinja, dok je na zidu iza učiteljskog stola bila okačena velika mapa
zapadnih zemalja. Doduše, mapa je bila stara oko pedeset godina i
nekoliko stvari se u međuvremenu promenilo, ali reljefna suština je
ostala ista, kao i većina teritorije. Tu su mladi mogli da se prijave i
uče neke od Visokih veština, ukoliko već vide da im ratovanje i zanati
ne idu od ruke.
Posle prve nedelje učitelji su odlučivali ko neće više dolaziti u
Učilište zbog nedostatka pažnje, volje, ili pre svega, inteligencije.
Nakon dva meseca, razvrstavali su ih po veštinama koje im najviše
odgovaraju, mada su i dalje svi učili kako da ovladaju svakom od njih.
Dervin Leveret je raspoređen na Visoku veštinu lečenja, što mu je i

304
bila želja kada se prijavio na ulazu Starčeve dvorane tog kišnog
jesenjeg dana.
Otac mu je bio konjušar u gradskoj straži i nije bio preterano
oduševljen kada mu je ovaj saopštio svoju nameru, ali ga je pustio
misleći da neće opstati do druge nedelje. Recimo da je bio iznenađen
kada je od stražara čiji rođak predaje botaniku čuo da mu je sin među
najboljima u grupi. Pored lečenja učio je još i pisanje, istoriju,
zemljopis, kao i o zanatskim dostignućima koja su nastajala
zahvaljujući odeljenju za nadarene zanatlije. Takva odeljenja
postojala su jedino u Starom Dvoru i Kraljevom Vidu, dok su ostala
Učilišta imala samo grupe za one učenike vične matematici, što je
takođe bio jedan od predmeta koje je Dervin pohađao, doduše ne baš
najuspešnije.
„Postaje hladno“, reče momak tiho, ogrnuvši se kaputom koji je
visio pored kamina. Lenjo ubaci još jednu cepanicu u vatru i polako
priđe oficiru koji je i dalje spavao. Opipao mu je čelo i pomalo
iznenađeno klimnuo glavom. Groznica je slabila. Nakon što je
promenio obloge vratio se nazad na stolicu, pospano se nameštajući
u prvobitan položaj. Ponovo je uzeo svoju knjigu, pažljivo zagledajući
korice kao onog dana kada ju je dobio, da bi je zatim otvorio i ugledao
očajan rukopis na prvoj strani. Zamišljeno se osmehnuo...

Dan prvi prvog meseca

Sedamsto dvadeset šeste godine od Prvog zapisa

Zovem se Dervin Leveret i pohađam Učilište u Kraljevom

Vidu. Pre malo više od šest meseci raspoređen sam u grupu koja
uči Visoku veštinu lečenja i od tad svakog dana dolazim u
Starčevu dvoranu. Danas je prvi dan nakon Noćenja i svima nam
je predata po prazna knjiga u koju ćemo pisati iskustva koja
doživimo. Svaka ima četiristo pet strana, po jedna strana za
svaki dan u godini i naša obaveza je da je ispunimo stvarima koje
su imale uticaja na naš život. Ali samo jedna strana dnevno, ne
više. Danas sam jako srećan i...

305
 Dervin se smeškao čitajući ostatak teksta, donekle postiđen
sopstvenom nezrelošću koju je tada tako ponosno ispoljavao. Sa
druge strane bio je pomalo ljubomoran na tog veselog momka,
blagoslovenog neznanjem koje će ubrzo izgubiti. Kada je stigao do
kraja strane nehajno okrenu desetak listova gonjen radoznalošću, a
delom i u potrazi za razbibrigom s obzirom na to da onesvešćeni
oficir i nije baš bio zanimljivo društvo. Okrenuo je knjigu ka vatri,
pokušavajući da razazna šta je napisao. Odmah se setio da je tog dana
potopio mokro pero u mastilo i da su slova bila skoro prozirna, što ga
je jako nerviralo narednih par dana.

Dan dvadeset četvrti prvog meseca

Sedamsto dvadeset šeste godine od Prvog zapisa

Kao što je i obećao, učitelj botanike nas je vodio u lekovitu

baštu Učilišta, koja se nalazi u ograđenom delu dvorišta za
vežbu. Veliki staklenik koji je uvek zaključan i pod stražom
otključan je uz dozvolu predstavnika učenjaka i ličnog savetnika
lorda Mejnarda, ser Norisa Feltona. On je takođe učitelj grupi za
nadarene zanatlije i jako je cenjen, kako u Kamenoj utvrdi, tako
i u celom Kraljevom Vidu. Otključao nam je vrata i uveo nas
unutra, prethodno onesposobivši par zamki koje je on lično
postavio da bi sprečio krađu lekovitih biljaka. Cak bi i išao u
obilazak zajedno sa nama da ga nisu pozvali da se hitno vrati u
zamak. Spominjali su nekakvog glasnika i mada nisam siguran,
učinilo mi se da su pomenuli Šakor. U svakom slučaju, nastavili
smo obilazak bašte počevši od biljaka čije se korenje koristi za
meleme. Posebno me je iznenadilo...

Dervin nezadovoljno huknu, što je često radio u poslednje vreme,

a zatim okrenu par strana unapred ponovo pažljivo tumačeći tekst.
Grickao je unutrašnjost obraza i čitao svoj dnevnik, brzo pogledom
tražeći određeni deo. A onda ga je našao...

...kog sam spominjao pre par dana, ispostavilo se da je zaista

nosio vesti iz Šakora. Priča se da su u gradu neki nemiri i da su

306
 divljani zaratili međusobno. Lord Mejnard, bar kako sam čuo,
neće da se meša u njihove probleme sve dok to direktno ne bude
uticalo na život našeg naroda sa ove strane Rajske reke. Ipak,
poslao je stotinak konjanika četvrte legije u Južni Vid za slučaj
da i tu izbiju neredi. To mi je otac rekao, kao i da misli da treba
pustiti plemena da se međusobno istrebe. Moj otac nije preterano
pametan. Nadam se da će se sve to brzo rešiti jer poslednjih dana
gubimo neke časove, a i one koje imamo ometa graja sve većeg
broja vojnika koji sve češće vežbaju u dvorištu. Inače, danas smo
učili o važnosti sterilizacije rane...

„Bradati mudrac mora da je spavao onog dana kada sam se ja

rodio“, reče Dervin kiselo. „Budalo glupa“, promrmlja i besno okrenu
desetak stranica unapred.

Dan deseti drugog meseca

Sedamsto dvadeset šeste godine od Prvog zapisa

Šakor je pao. Već danima sa juga stižu različite verzije, ali

sada je potvrđeno da je okupator zauzeo grad. Narod iz obližnjih
sela beži u Južni Vid, a ljudi koji žive tamo beže kod nas. Lord
Mejnard je odlučio da pošalje celu četvrtu legiju i da u Južnom
Vidu pripremi odbranu kako bi sprečio dalje napredovanje
okupatora. Koliko sam čuo, kapija grada je otvorena i svi su
ljudi, naši i divljani, su dobrodošli da u njemu nađu utočište, ali
će se u određenom trenutku kapija zatvoriti da bi se sprečila
infiltracija neprijateljskih špijuna.
Ser Felton je dobro zapazio da jedini put na sever vodi kroz
Južni Vid i da je kretanje bilo kakve vojske po okolnim njivama
približno nemogućem. Zato ih naši i čekaju tamo i nadam se da
će ih uplašiti da se vrate nazad, ako se oni uopšte i usude da dođu
toliko severno. Danas smo pitali našeg učitelja zemljopisa odakle
neprijatelj dolazi, jer mnogi od učenika smišljaju ratne taktike i
morali su da znaju koliko je neprijatelju daleko izvor hrane i
pojačanja. Učitelj nije odgovorio i čak nas je i prekorio što se ne
koncentrišemo na lekciju. Danas smo učili o severnim

307
 trgovinskim rutama i o vremenskim uslovima u svakoj od
Ujedinjenih zemalja...

Začu se glasno stenjanje i Dervin preplašeno skoči umalo ne

padnuvši sa stolice. Grem je počeo da se prevrće po krevetu,
ispuštajući bolne jauke prigušene nesvesnim stanjem u kom se
nalazio. Dervin pritrča i vrati ga u prvobitni položaj, da bi zatim iz
torbe iskopao bočicu nekog praha i poturio mu je pod nos. Grem se
još par sekundi prevrtao i stenjao, ali je onda ponovo potonuo u snove
nastavivši da mimo leži na leđima. Dervin je ostao da ga posmatra
nekoliko minuta, a onda se vratio na stolicu zadovoljan što su opijati
odradili svoj deo posla. Opet je uzeo knjigu i, nakon par neuspelih
pokušaja da nađe stranicu na kojoj je stao, nevoljno okrenu neku
nasumice izabranu.

Dan dvadeset sedmi drugog meseca

Sedamsto dvadeset šeste godine od Prvog zapisa

Danas su nam prekinuli časove i zajedno sa profesorom

istorije odveli nas u Crvenu dvoranu, najveću od svih u Kamenoj
utvrdi. Tu su bili stariji učenici i mnogobrojni učitelji, ali i vojni
zapovednici i dosta poznatih i viđenih ljudi iz Kraljevog Vida. Na
drugom kraju dvorane stajao je ser Noris Felton i tiho
razgovarao sa lordom Mejnardom i još dvojicom meni tada
nepoznatih ljudi. Posle se ispostavilo da je jedan od njih lord
Južnog Vida Teodor Bouard, a drugi zapovednik četvrte legije,
čije sam ime nažalost zaboravio, ali ću ga sutra obavezno saznati
i zapisati. Kada su nas rasporedili tamo gde je bilo mesta,
povisoki vojnik istupio je pred gomilu i par puta dunuo u trubu.
Svi su zaćutali. Na izdignuti podijum koji je sagrađen istupio je
lord Mejnard u pratnji ostalih, dok je ser Teodor u rukama nosio
poveći džak. Pokušaću da što tačnije citiram ono što su nam rekli.
„Okupili smo vas ovde da vam objasnimo određena
dešavanja za koja ćete sigurno čuti narednih dana, ali će priča o
njima hiti preuveličana i izmenjena, kao što to obično biva kada
je narod prenosi. Takođe smo mislili da je pametno da istinu iz

308
prve ruke čuju mladi ljudi koji će jednog dana pisati istoriju
našeg doba, voditi naše vojske i graditi naše odbrane. Juče je
Južni Vid pao u ruke neprijatelja, bez šanse povratka brzom
vojnom akcijom. Svi preživeli vojnici i stanovnici su na putu
ovamo i očekuje se da će stići u narednih nekoliko sati. Ovde sa
mnom su zapovednik četvrte legije kao i lord Južnog Vida koji će
vam objasniti šta se tačno dogodilo i kakva je trenutna situacija.
O ovome što će vam oni reći možete da pišete u svojim beleškama,
ali nipo koju cenu ne smete pričati ljudima koji trenutno nisu u
ovoj dvorani. Ne želimo da potencijalni špijun prenese
informacije koje posedujemo u ruke neprijatelja koji će, kako
stvari stoje, uskoro zakucati i na naša vrata.“
Potom je stao pored ser Feltona, a zapovednik četvrte legije
zauze njegovo mesto, pomalo nervozno lomeći prste na rukama.
Izgledao je umorno i zbunjeno, strah na licu mu se video uprkos
tome što je pokušavao da ga prikrije. Rekao je sledeće:
„Pričanje pred masom mi nije jača strana tako da ću ovo
ispričati u najkraćim crtama. Vojska koja nas napada nije
sačinjena od ljudi.“
Ovo je izazvalo veliku pometnju u dvorani, ali je lord
Mejnard ubrzo uspeo da utiša buku koju su pretežno pravili
oficiri, zapovednici i mnogobrojni kapetani gradske straže. Onda
je ovaj nastavio:
„Uveravam vas da je to istina. Ali tu nije ni početak onoga
što sam video u proteklih sedam dana. Uz pomoć ljudi ser
Bouarda, par dana pre prvog napada iskopali smo duboke rovove
duž celog južnog zida i u njih postavili drvene šiljke. Spremili
smo i kazane sa katranom, kao i veliku količinu vrelog ulja iznad
same kapije. Stanje u gradu je bilo napeto, ali smo sve držali pod
kontrolom da ne bi došlo do opšte panike i histerije. Severna
kapija je bila otvorena za sve koji su hteli da napuste grad, mada
su mnogi ostali sve dok nismo naredili povlačenje. Lord Bouard
mi je na raspolaganje stavio skoro dve hiljade svojih ljudi i
pritom nam obezbedio sve zalihe koje su nam bile potrebne. A
onda, osam dana po našem dolasku u Južni Vid, neprijatelj je
stigao pred kapiju.

309
 Napravili su kamp na otprilike pola kilometra od grada tako
da nismo mogli najbolje da ih vidimo, ali smo lord Bouard i ja
procenili brojnost na nekih pet hiljada, što je glavni razlog zbog
kojeg nismo tražili pojačanje. Napali su pod okriljem noći nakon
četvrtog dana, time ponovo prikrivši svoju... neljudskost.
Pokušali su da merdevinama pređu zidine i uhvate nas
nespremne, ali su ih šiljci u kanalu dovoljno usporili da ih straža
primeti i oglasi uzbunu. Borba se vodila skoro ceo sat tokom kojeg
je neprijatelj neumorno navirao uz kameni zid, ali taman kada
smo se spremali da izvršimo šestu smenu boraca, merdevine su
povučene unazad i neprijatelj je jednostavno nestao. Još čudnija
stvar je to što ujutru nismo pronašli ni jedan jedini leš... Zelene
mrlje, za koje smo kasnije utvrdili da su krv, nalazile su se svuda
duž kanala i zidina na kojima se vodila borba, ali tela nismo
pronašli. Moral ljudi je opao, izgubili smo skoro tri stotine
vojnika, a neprijatelj naizgled nijednog.
Narednih par dana ništa se nije dešavalo. Koliko smo mogli
da vidimo, njihov kamp je ostao nepromenjen. Lord Bouard je u
jednom trenutku rekao da su se povukli da bi na miru sabrali
utiske, i nažalost, bio je u pravu.
Treću noć nakon napada, začuli smo rog. Jedan, drugi, a par
minuta kasnije, i treći. Uprkos tome što smo ih spremno čekali,
te noći smo izgubili dve hiljade ljudi i južni deo grada, a zid i
kapija su bili potpuno srušeni. Kada je svanulo, bili smo sasvim
sigurni da se ne borimo protiv ljudi, jer je jutarnje sunce obasjalo
njihova odvratna siva lica. Ne znam šta su, ali naša vrsta nisu.
Još u prvom napadu smo zapalili katran koji je sipan u rovove i
to je donekle urodilo plodom, spalivši sigurno par stotina
njihovih vojnika. Problem je to što je dim zamaskirao nadolazeći
napad, tako da nismo videli šta nam se približava. Srušili su
kapiju kao od šale.“
„Kako?“, prekinu ga nečiji povik iz gomile. „Ta kapija je jaka
skoro kao naša, a za našu bi morali gadno da se potrude da je
sruše“. Vitez je nesigurno posmatrao u pravcu iz kojeg se začuo
glas, a onda tiho promrmljao:
„Skorpije. Jahali su džinovske škorpije.“

310
 Progutao je knedlu, dok je iz gomile grmelo stotinu ljutitih
glasova, optužujući ga da laže i da tako pokušava da opravda svoj
neuspeh. Ser Teodor podiže džak koji je bio položen pored njega.
Na pod pade džinovska klešta, žutu stvar dugačka ceo metar, ako
ne i malo više. Gomila je utihnula, pomalo nesigurno prilazeći
bini, ali nema sumnje da je ta stvar bila prava. Zapovednik je
potom nastavio.
„Branili smo grad koliko smo mogli, dovoljno da se narod
povuče na sigurno, ili bar pokuša da to uradi. Neki su ostali do
kraja... Slali smo gavrane i golubove, ali kako mi je lord Mejnard
rekao, ovde nijedan nije sleteo. Pretpostavljamo da se jedan odred
neprijateljskih strelaca provukao severno od grada i da je obarao
sve ptice koje lete iz Južnog Vida. Doduše, u povratku nismo
primetili ništa sumnjivo kao što su leševi mrtvih ptica, tragovi
neprijatelja, pa čak ni razbacano perje. Ah da, umalo da
zaboravim. Njihovi vojnici imaju neverovatnu sposobnost brzog
zaceljivanja, tako da sam ubod mača u grudi ili udarac
buzdovanom u glavu nije dovoljan. To je sve. Lord Mejnard će
sada nastaviti.“
Kada se zapovednik povukao, lord Grimson je stao na
njegovo mesto i rekao samo ovo:
„Ko o ovome bude pričao van ove dvorane, ostaće bez jezika.“
Zvučao je prilično ozbiljno, a to su i ostali primetili sudeći po
njihovim izrazima lica. Lord Mejnard ne govori u prazno.

Iznenada, vrata se širom otvoriše potisnuta jakim vetrom, toliko

jakim da se vatra u kaminu na trenutak ugasila, ostavljajući Dervina
u neprirodnom mraku i magli koja je umilela u kuću. Žar ponovo
poče da tinja i kako je svetlost plamena polako postajala jača, Dervinu
se sve više činilo da ima još nekoga u sobi, a da taj neko nije Grem.
Naglo se osvrnuo oko sebe, sada već potpuno siguran da nije sam. A
onda je video da je u pravu. Pored kreveta, nadvijen nad ranjenim
oficirom, stajao je čovek nepomično ga posmatrajući. Bio je do brade
zavijen u crnu vunu, a ako je i imao ruke, bile su negde pod debelim
naslagama odeće. Sa zanimanjem je posmatrao ranjenika, kao da ga
prepoznaje od negde ali nije siguran odakle.

311
 „Ko si ti?“, upita Dervin nervozno, suzdržavajući se da ne vrisne
od muke.
Čovek ga ne pogleda, već tromo podiže ruku i dugačkim tankim
prstom tupnu Grema po grudima. Utom još jači vetar zahuka kroz
sobu, podižući u vazduh sve papire i mape tom snagom da je Dervin
morao da pokrije lice da ga neki svitak ne udari u oko. Čovek u crnom
nije mnogo obraćao pažnju na situaciju, dok je kovitlac vetra oko
njega nosio sve što je lakše od mača ili... Sekira, doseti se Dervin i
skoči na pod, grabeći sekiricu sa obe ruke i nespretno se podigavši da
zamahne na uljeza. Kao prenut iz sna, stvor vrisnu visokim tonom i
ustuknu, kao da je tek sad postao svestan da je momak uopšte u sobi.
Vetar prestade da duva i stvari popadaše na pod, a visoka crna figura
preskoči krevet i istrča napolje, toliko brzo i tiho da je Dervin u
trenutku pomislio da sanja. Nije prošlo ni par sekundi kada
zapovednik sa još par vojnika utrča u sobu, isukanog mača oprezno
prišavši krevetu.
„Šta se desilo?“, upita on, očiju fiksiranih na sekiru u momkovoj
ruci. „Je l' umro?“
„Je l’ ste ga videli?“, prostenja Dervin, napola uplašen, a napola
ljut što je stvor uspeo da pobegne.
„Koga?“, upita jedan od vojnika. „Opet vuk?“
„Ne, mater mu, čovek“, povika Dervin besno. „Čovek“, ponovi on,
„sad je istrčao iz kuće, nemoguće da ga niste videli.“ Beznadežno je
gledao zapovednika, a ovaj na sekund osmotri Grema pa ponovo
pogleda u njega. „Čovek? Naoružan?“
„N... ne, nije naoružan“, reče momak zbunjeno. „Stvarno ga niste
videli?“
„Šta je radio ovde?“, upita Uriel, pažljivo gledajući kroz prozor.
„Mora da je neko od divljaka hteo da ukrade mač...“
„Ne“, odbrusi Dervin i priđe svom zapovedniku. „Nije divljak.
Nije hteo ništa da ukrade, niti da otme.“ On uze sekiru i predade je
zapovedniku, a ovaj je zbunjeno preuze.
„Nego šta je hteo?“, upita Uriel.
Dervin proguta knedlu i pogleda u ranjenog oficira. „Mislim da je
hteo... Gremovu dušu.“

312
 „Želim sve.“

Helio Starvud

Ujedinjene Zemlje,
Grofovija Lor, Grad Belat

Glava 29

„Prestani da se znojiš kao prokleto prase pred klanje. Sve će biti

u redu.“
„Nisam baš siguran“, odgovori debeli čovek u svilenom prsluku.
„Šta ako nas...“
„Aman, čoveče, koliko puta da ti kažem, ne može da nas ubije“,
odgovori visoki trgovac, odmahujući glavom. „Potrebni smo joj“,
dodade odlučno, mada su mu graške znoja kapale niz čelo.
„Zašto si tako siguran?“, upita treći čovek koji je išao sa njima, a
koji je obično ćutao u ovakvim situacijama.
„Zato“, reče onaj visoki, „jer bez nas nema ko da rukovodi lukom.
Ma šta lukom, celim prometom robe u grofoviji.“
„Ima i drugih ljudi koji znaju da sabiraju“, promrmlja debeli dok
su se peli uz široke stepenice ka kapiji unutrašnjeg zamka.
„Dok ih bude našla propašće država“, reče visoki i nesigurno se
nasmeja. Ovaj treći samo uzdahnu i odmahnu glavom, dok je debeli
brisao čelo svilenom maramicom. Na kapiji su stajala dva stražara.
Kada su ih videli otvoriše vrata bez ikakvih pitanja.
„Vidiš“, reče visoki ozareno. „Svi nas poštuju.“ Na to se debeli
osmehnu, kao vojnik novajlija kojeg je zapovednik nazvao po imenu.
Tri glavna upravnika trgovine zakoračiše u veliko dvorište
unutrašnjeg zamka u Belatu, glavnom gradu grofovije Lor, koja se

313
nalazila na istoku Ujedinjenih zemalja. Lor je pretežno zavisio od
trgovine, zanatstva i ribolova baš kao i ostale grofovije, s obzirom na
to da je svaka od njih izlazila na more. Svaka je poštovala isti zakon,
a vladari svih grofovija su račune polagali jednom čoveku.
„Nismo mi neki ribari“, dodade visoki kako bi još malo učvrstio
samopouzdanje. Prešli su dvorište i ušli u zamak, staru građevinu za
koju niko nije znao kada je tačno podignuta. Dve vučje glave,
ogromni komadi granita koji su izranjali iz bočnih zidova, posmatrale
su ih kako ulaze u dvoranu. Prema legendi, ko smera loše vladaru
zamka biva proždran pre nego što uopšte i zakorači u prestolnu
dvoranu, pa je hodnik dobio epitet „krvavog“. To možda ima više veze
sa stražarima koji stoje u tajnoj odaji i čekaju naređenje da prikolju
nepozvane goste, ali šta narod zna.
Na kraju dugačkog stola sedela je žena, trenutno potpuno
zanesena razgovorom sa jednim od svojih savetnika. Ili ubica. Ili
špijuna. Od nje se zaista svašta moglo očekivati.
Tri upravnika polako priđoše suprotnom kraju stola, ali ona ih
nije primetila sve dok joj čovek pored nje nije skrenuo pažnju.
Osmotrila ih je na momenat, a onda mu nešto došapnula na šta on
ustade i napusti prostoriju.
„Ledi Lupo“, reče visoki, a sva trojica se pokloniše sa izrazitim
poštovanjem.
„Upravniče Nero“, odgovori ona i klimni glavom. „Majstore
Tomas. Majstore Mert. Šta vas dovodi u ovu situaciju... hoću reći,
ovde?“, upita ona staloženo. Džoana Lupo je bila mlada žena,
dugačke crne kose i oštrog pogleda. Vitko i snažno telo naslućivalo
se ispod vunene tunike koju je nosila, kao i ispod grubo sašivenih
pantalona koje su joj bile uvučene u čizme. Izgledala je smireno i
opušteno, ali nešto u vezi nje bi vam uporno govorilo da će svakog
sekunda skočiti sa namerom da vam zabode nož u vrat. Ili u neki
drugi deo tela, ako baš nemate sreće tog dana.
„Pre svega“, započe visoki, „želeli bi da se zahvalimo što ste
izdvojili vreme da nas saslušate.“
„Nema na čemu“, reče grofica osmehnuto, „pod uslovom da vaše
prekidanje mog razgovora tumačite kao moje izdvajanje vremena.“

314
 Nero ostade zatečen, kako odgovorom tako i osmehom koji mu je
upućen, jer koliko god izgledao dobroćudno ipak nije ulivao
poverenje. Ljudi kažu da se i planinska mačka iskezi pre nego što
napadne.
„M... mislio je... da... znate“, zamuca debeli Tomas dok je brisao
znojavo čelo maramicom, dodavši osmeh na kraju da bi malo ublažio
glupost sopstvene izjave.
„Znam šta je mislio“, odgovori ozbiljno ledi Lupo. „A sad pređite
na stvar, nemam mnogo vremena.“
Trgovci se nesigurno pogledaše između sebe, a onda upravnik
Nero klimnu glavom i započe. „Ovde smo jer je promenjen zakon o
porezu na trgovinu. To već znate jer ste ga sami promenili pre dva
dana.“
Ledi Lupo nezainteresovano nasloni glavu na ruku.
„Kao što znate, mi od trgovine živimo“, brzo nastavi Nero,
ohrabren jer ga i dalje niko nije prekinuo. „Belat već decenijama vodi
bitku sa ostalim grofovijama u tome ko će postati centar trgovine, a
sada čujem da će nam se zarada smanjiti za petinu. To je, usudiću se
da kažem, nečuveno. Kako očekujete da živimo... Ne, kako očekujete
da Lor napreduje i bude najbolji ako trgovci nemaju da prežive od
sopstvene zarade.“ Veoma mu se svideo onaj deo o napredovanju, pa
je sebi dozvolio i jedan pakostan klim glavom.
„Je li to sve?“, upita Džoana, glave i dalje naslonjene na ruku.
„Bogami nije“, reče visoki nervozno, što je iznenadilo sve
prisutne, uključujući i njega samog. „Hoćemo i da se ukine zabrana
trgovine sa Tegabom.“
„Ma nije valjda?“, upita Džoana radoznalo, sada se već
ispravljajući u stolici.
„Da“, reče Nero odlučno. „Znate li koliko bi nam to para donelo?
Da ne spominjem da smo im mi maltene najbliži od svih gradova
Ujedinjenih zemalja. Trgovina bi procvetala.“
„Još nešto?“, upita ledi Lupo, sada već izuzetno zainteresovana
za ovaj razgovor.
„Pa.“
„, zamuca čovek.
„Ajde, ajde, nemoj da se stidiš“, reče ona veselo. „Da čujem.“

315
 „Pa“, nastavi on uprkos tome što ga je Mert cimnuo za rukav,
„znam da se za potrebe kafana u luci uvozi samo provereno i
kvalitetno piće, ali imam par prijatelja u Linoču koji bi za veoma male
pare mogli da isporuče velike količine vina i piva. Nije baš duraški
kvalitet, ali poslužiće. Ljudi ne bi ni primetili razliku.“
„To je to, je l’ da?“, reče grofica Lupo sa primetnom nadom u
glasu.
„Prasići“, ubaci se Tomas najednom.
Druga dva trgovca ga pogledaše sa nevericom, kao i sama grofica
koja ga zbunjeno pogleda i klimnu glavom. „Prasići, majstore
Tomas?“, upita ona tiho.
Debeli upravnik izrogači oči kao da ni sam ne veruje šta je rekao,
ali unutrašnji glas ponovo nadvlada. „Prasići... i jarići.“
„Šta sa njima?“, upita ledi Lupo, koja je po prvi put u skorije
vreme ostala zbunjena.
„Ne znam...“, promuca trgovac, sada već primetno počevši da se
trese. „Valja ih nabaviti. Znate... za jelo.“
Ledi Lupo ne progovori ništa par momenata, vagajući ovo sve
samo ne validno objašnjenje, a onda blago slegnu ramenima. „Valjda
ste u pravu... prasići su uvek poželjni. A sada, ako je to sve“, reče i
pogleda u upravnika Nera pogledom koji je označavao da to jeste sve,
„dozvolite mi da vam odgovorim. Prvo, zabrana trgovine sa Tegabom
nije nešto o čemu ja sama mogu da odlučim. Dobro znate zašto je to
tako i zašto savet ni u ludilu ne bi dozvolio ukidanje tog zakona,
koliko god bi poslovanje sa njima nama išlo u korist. Drugo, piće
nekog tamo balvana sa Linoča ne dolazi u obzir jer ljudi uvek primete
razliku. Bar oni kojima je to bitno. A ovi kojima nije često misle da je
jedno isto piće drugačije jer su videli da je sipano iz druge flaše, tako
da me oni ne zanimaju. Treće, Vi jeste dobar trgovac, ali ne toliko
dobar da meni prodate priču kako nemate za život. I Vi i ja dobro
znamo da su vam vreće pune, prepune i da nema te zabrane koja će
vas sprečiti da zaradite. Mislite da ne znam za one kurve u
potkrovlju?“
Nero iskolači oči, zakoračivši korak unazad. „Š-šta? Uveravam
Vas, ledi Lupo...“

316
 „Majstore Nero, mislila sam da sam bila jasna po pitanju... javnih
kuća u ovoj grofoviji. Ili ipak nisam?“
„Ne... mislim jeste“, promumla čovek, „ali ja nikada ne bih
organizovao tako nešto. Ja poštujem...“
„NEMOJ DA ME LAŽEŠ“, povika Džoana i udari šakom o sto.
„Znaš da to mrzim najviše od svega. To me vređa, majstore Nero“,
reče ona i elegantno ustade. „To vređa moj intelekt.“ Polako je
krenula ka njemu, a druga dvojica jedva primetno zakoračiše unazad.
„A kad već spominjete Linoč, šta ćemo sa misterioznom galijom?“,
upita ona skoro nestašnim glasom, na šta upravnik preblede kao
kreč. „Znate na koju mislim, ona koju čekate na nekih sto kilometara
južno od obale. Pa onda lepo razmenite robu, oni odnesu našu, a vi
kupljenu unesete u grad. Nije gradska trgovina, vi ne plaćate porez
na zaradu, oni ne plaćaju porez na uvoz, svi srećni i zadovoljni.“
Upravnikovo lice poče da se grči, a znoj mu toliko obli čelo da se
presijavalo pod svetlošću baklji. Grofica mu je sada već potpuno
prišla, naslanjajući glavu na njegovo uzdrhtalo rame.
„Zamislite da vojvoda čuje za ovo“, šapnu mu ona zamišljeno,
pritom mu prstom polako prelazeći preko obraza. „Šta mislite da bi
uradio?“
Upravnik proguta knedlu, neuspešno pokušavajući da dođe do
reči. „Pa... on... on bi... me ubio.“
„U najboljem slučaju“, reče ledi Lupo. „U najboljem slučaju.“
Okrenula se u stranu i pogledala kroz prozor, zamišljeno
posmatrajući šumu četinara koja se pružala sa one strane zida.
„Znate“, započe Nero piskavim glasom, „ona petina što ste nam
skinuli... nema veze. Mislim, izdržaćemo i bez toga. A tavan ću da
ispraznim, neće više niko dolaziti...“
„Znate šta bi vojvoda još uradio?“, upita ledi Lupo.
„Ne grofice“, odgovori upravnik, sada već na ivici da zaplače.
„Ubio bi i mene“, reče ona zamišljeno. „A to ne mogu da
dozvolim.“
Munjevito se okrenula i rapirom koji se stvorio niotkuda presekla
upravnikov vrat. Krv šiknu do susednog zida, a Nerove ruke
bezuspešno pokušaše da zaustave krvarenje. Kroz par sekundi je pao
na pod, ubrzo se ugušivši u sopstvenoj krvi. Druga dva trgovca su

317
zaprepašćeno posmatrala, a debeli je posle morao da objašnjava zašto
su mu nogavice mokre.
„Nabavićemo te prasiće majstore Tomas, nemojte se brinuti“,
reče Džoana dok je brisala sečivo o upravnikov svileni prsluk. „A što
se tiče ove petine koje vam uzimam, sada je postala četvrtina.
Verujem da će vam slobodno tržište prouzrokovano njegovom
neposlušnošću nadomestiti razliku.“
„Naravno“, reče Mert. „Zarada će biti sasvim dovoljna.“
„Odlično“, primeti grofica. „A sada napolje, imam posla.“
Trgovci klimnuše glavama i napustiše dvoranu, dok su dva čuvara
neprimetno pokupila leš sa poda i izneli ga u neki od bočnih prolaza.
„Kako je prošlo?“, upita čovek kada stražari izađoše iz sobe.
Grofica se trgnu, a onda se ponovo zavali u stolici. „Koliko si dugo
već ovde?“, upita ona nervozno.
„Sad sam došao, inače ne bih ni pitao kako je sve prošlo“,
odgovori čovek mimo, smestivši se u stolicu pored nje.
„Nero laže, Tomas plače, a Mert ćuti. Uobičajena priča.“
„Sada jedan plače, dvojica ćute i niko ne laže“, reče čovek i
nasmeši se.
„Ima li vesti?“, upita grofica i pogleda ga popreko. „Nemoj da mi
skrećeš temu.“
„Za sada sve ide po planu“, reče čovek i prekrsti ruke. „Visoki
izaslanik i kraljev brojač su juče stigli na Suze. Videćemo kako će se
to završiti.“
„Dobro po nas, nadam se“, odgovori Džoana zamišljeno.
„A jako loše po njih“, dodade ovaj. „Ako ovo uspe, nastaće haos.“
„Haos stvara prilike“, reče grofica odlučno. „A ja ću biti tu da ih
iskoristim.“
Negde iza kamenih zidina zamka, duboko u šumi igličastih
četinara, čulo se zavijanje vukova.

318
 „Čuješ li kako pevuše?
Za nju, za nju.
Svaki zvuk i boju,
Tog umilnog tona,
Svaki klepet krila,
Inspiriše ona.
I pevaće večno,
Da je predmet snova.
Čuješ li kako pevuše?
Za nju. Za nju.“

Aleksandar,
340. godine od Prvog zapisa

Zapadno Kraljevstvo,
Stari Dvor

Glava 30

„Kapetane, izgleda da nam dolazi neki glasnik.“

„Stvarno?“, upita ovaj smireno, lagano se klackajući u svojoj
drvenoj stolici. „To može biti zanimljivo.“ Pljunuo je travku koju je
do tada marljivo grickao, a onda lenjo mahnuo rukom. „Otvorite
kapiju.“
Stražar na zidini klimnu glavom, izda naređenje, da bi nakon par
sekundi teški metalni lanci počeli da se vrte, a gvozdene rešetke
Velike kapije polako počele da se podižu. Iako je bila tek druga kapija
po veličini u Starom Dvoru, nije slučajno dobila to ime. Ojačana
drvena vrata koja bi u slučajevima opasnosti bila zatvarana pokrivala
su put širine čak šest metara, dok su u visinu išla više od deset. Još

319
jedan od razloga zbog kojeg je dobila to ime je to što se Veliki Tok
maltene paralelno ulivao u grad u odnosu na put koji je od nje vodio
ka zapadu. U podnožju sa unutrašnje strane kapije bila je smeštena
stražarska kućica na čijem se tremu upravo protezao kapetan straže.
„Kapetane“, povika stražar, mada ovog puta pomalo nesigurno.
„Šta je?“, prostenja ovaj dok je ispravljao leđa.
„Izgleda da je jahač žensko.“
Kosti krcnuše, a kapetan značajno izvi obrvu. „Žensko?“ Maleni
osmeh mu zaigra na usnama. „To mi se više dopada“, reče tiho.
Dugmići na savršeno beloj košulji caklili su se na podnevnom
suncu kao zlatnici, dok su čizme uprkos prilično blatnjavom putu
nekako uspele da mu ostanu neukaljane. Kapetan se nagnu nad
obližnje bure sa vodom i nakon što se postarao da mu frizura bude
po volji, lagano je sa drvenog trema skočio na put. Levu ruku je
teatralno položio na dršku mača, a desnu povio iza leđa, ispravivši se
koliko god je mogao. Tog jutra se obrijao i na trenutak mu kroz glavu
prođe kako to možda nije trebao da uradi, ali šta je tu je. Kroz par
trenutaka jasno se začuše zvuci konjskih kopita i kapetan još jednom
provuče prste kroz svoju gustu smeđu kosu, tek da bude siguran. U
tom trenutku u kameni tunel ujaha devojka, ne starija od dvadeset
godina. Jahala je veliku belu kobilu, ukrašenu svetloplavim
trakicama i svilenim prekrivačem. Ipak, kapetan je odmah primetio
da životinji kaplje krv iz usta i taman kada je hteo da to i naglas kaže,
plavokosa devojka se najednom preturi sa konja i pade u blato, a
umorna životinja učini isto nakon par koraka.
„E mater mu...“, progunđa kapetan i potrča u tunel. Preskočio je
zadihanu kobilu i prišao devojci, polako je okrenuvši na leđa. Lice joj
je bilo potpuno blatnjavo, kao i prednji deo haljine. On joj rukom
očisti malo blata sa lica, dovoljno da otkrije njene poluotvorene
zelene oči. Gledale su ga par sekundi, a onda su se potpuno sklopile.
„Dovedite mi učenjaka“, povika kapetan i tek tada stražari na
zidu koji nisu videli šta se dešava u tunelu, potrčaše niz kamene
stepenice ka stražari. „Medicinara“, dodade kapetan dok je nežno
podigao devojku u naručje i sporim i pažljivim koracima krenuo ka
izlazu iz tunela.

320
 Svaka kapija Starog Dvora imala je svoju ekipu učenjaka
smeštenu u kući koja je uvek bila u neposrednoj blizini kapije za
slučaj da se neko povredi, da stigne trgovac iz strane zemlje koji ne
zna jezik ili ako treba da se prekontrolišu brojke određene isporuke.
S obzirom na to, učenjak je stigao kroz samo par minuta i detaljno
pregledao povređenu devojku, ustanovivši da je posledica pada samo
umor i da nema ozbiljnijih povreda.
„Samo je pustite da se naspava i čim se probudi neka pojede
nešto“, reče dok je izlazio iz stražare. „I neka pije vode, nikako vino
ili nešto slično.“ Na tu poslednju opasku kapetan se uvređeno okrete,
ali učenjak je već otišao.
Napunio je lavor toplom vodom i seo pored kreveta na kojem je
devojka ležala, nakvasio peškir i onda nežnim potezima počeo da
briše blato sa njenog lica. Košulja mu se isprljala dok ju je nosio kroz
tunel, tako da je sada na sebi imao sivi vuneni džemper koji je dobio
pre par dana za svoj trideseti rođendan. Kobilu su izveli iz tunela,
mada je to dosta potrajalo jer je bila na izmaku snage. Par puta su bili
na ivici da je ubiju i konopcima izvuku odatle, ali jedan od stražara
se burno protivio tome i na kraju uspeo da je natera da se podigne.
Sreća po nju jer je par minuta kasnije na kapiju stigao tovar zaliha iz
jednog obližnjeg sela. Da je ležala još samo pet minuta, volovi ne bi
mogli da prođu.
I sad bi se u dvorištu pekla konjetina, pomisli kapetan ravnodušno.
On ponovo potopi peškir u vodu i ona postade malo mutnija, da bi se
tkanina kroz par sekundi ponovo našla na njenom licu. Čistio je deo
po deo, pažljivo i nežno kao da se boji da je ne probudi. Nakon svakog
potapanja voda bi postajala sve prljavija i mutnija, a njeno lice sve
čistije i čistije i on se na trenutak oseti kao da slaže slagalicu. Sada su
joj se videli bledi obrazi, nos, usne i čelo, sve osim očiju koje je ostavio
za kraj. Kroz par pokreta peškirom i poslednji tragovi blata su nestali
i sada je mogao da vidi celu sliku. Zastade na nekoliko sekundi
pažljivo je posmatrajući, a onda ubaci peškir u vodu i pomeri lavor
ispod kreveta. Kada je ponovo podigao glavu, par zelenih očiju ga je
posmatrao.
On se prijateljski nasmeši, ali njena reakcija izostade. Gledali su
se tako par sekundi, a onda devojka skoči kao da je tek sada bila

321
svesna da je budna. Pridigla se i leđima oslonila uza zid, panično
gledajući oko sebe.
Stražara je bila jednospratna građevina u kojoj su se nalazile sobe
za odmor, kao i jedna zajednička prostorija koja je bila smeštena u
prizemlju i služila za pripremanje obroka i slično. Nije bila bog zna
kako uređena. Nekoliko slika na zidovima, nekoliko razmeštenih
stolica, kazan koji se lagano njihao iznad vatre i pokoji komad odeće
koji je visio sa eksera u zidu. Na sredini sobe nalazio se sto na kojem
je bila postavljena činija nečega što se jako primamljivo pušilo i
devojka to očigledno primeti. Nesigurno je pogledala ka čoveku
ispred sebe, a on se na to ponovo prijateljski osmehnu.
„Slobodno, spremljeno je za tebe“, reče on mimo. Oklevala je još
par sekundi, a onda maltene polete sa kreveta i dohvati stolicu
privlačeći je bliže stolu. To što je čorba bila vruća nije joj predstavljalo
prepreku i kapetan se zapita može li neko zaista biti toliko gladan.
Činija je bila prazna kroz samo desetak sekundi.
„Mora da si dugo putovala“, reče on i ustade sa kreveta, na šta
ona pomalo ustuknu. Gledala ga je uplašeno, ali joj pogled ubrzo
skrenu na kazan u kaminu. On to primeti i glasno se nasmeja. „Curo
ti baš imaš apetit“, reče veselo i pažljivo podiže kazan sa prečage.
Spustio ga je na sto i podigao poklopac, a jak miris začinjene teleće
čorbe ispuni sobu. Kutlačom je ponovo napunio činiju i ona još
jednom prionu na jelo. Seo je preko puta nje i sa zanimanjem je
gledao kako jede, mada mu se u jednom trenutku toliko osladilo da
je i sam sipao pola činije. Iz pregrade u radnom stolu on izvadi pogaču
i prelomi je na dva dela i ona svoj deo oberučke prihvati. Kada su
završili sa jelom, on joj bez reči nasu pehar vode i ponovo sede preko
puta nje. Sada je disala polako, očiju opet poluzatvorenih od umora.
Gledala ga je sa razumevanjem, sada možda prvi put od kako se
probudila, što se moglo videti po kretanju njenih očiju. Pokušavala je
da otkrije gde se nalazi i sa kime sedi.
„Ja sam Morgan“, preduhitri je kapetan. „Nalaziš se u Starom
Dvoru.“
Ovo kao da ju je veoma iznenadilo, ali i dalje nije progovarala.
Pogled joj zamišljeno pade na sto koji se nalazio između njih dvoje i
izgledalo je kao da se uz muku priseća nečega što joj se skoro
dogodilo. A onda se setila.

322
 Prestravljeno pogleda ka čoveku, poluotvorenih usta i
izrogačenih očiju, što Morgan protumači kao nešto jako loše.
Izgledala je potpuno izgubljeno i to ga na trenutak uplaši, ali onda se
pribra i upita:
„Šta se desilo?“
„Gde je Nana?“, upita ona, sada već na ivici suza.
Nana? Kapetan se počeša po vratu, ne baš siguran kako da joj
odgovori. „Devojko, došla si sama u ovaj grad...“, reče što je blaže
mogao. „Niko nije došao sa tobom.“
„Sama?“, ponovi ona u neverici.
„Da...“ Zaćutao je na par sekundi, a onda ipak odlučio da je pita:
„Je li Nana tvoja baka?“
Devojka ga pogleda suznim očima, dok su joj usne jedva primetno
podrhtavale. „Nana je moj konj.“
„Konj?“ O bogovi, šta se ovde dešava? „Tvoj konj je živ i zdrav, dali
smo joj da jede... Nisam znao...“
Devojka se na trenutak nasmeši, a onda briznu u plač i spusti
glavu među dlanove, sve glasnije jecajući.
„Tvoj konj je u redu“, ponovi Morgan glasnije za slučaj da ga nije
čula. „Nema razloga da plačeš.“ Nelagodno se osvrnuo oko sebe, ali
ništa od okolnih predmeta mu nije nudilo rešenje. Na trenutak htede
da je zagrli, ali se bojao kako bi devojka mogla da reaguje. Ovde ipak
nisu bila čista posla.
„Ostala sam sama“, zaplaka devojka još jače. „Sama...“ Suze su joj
lile niz obraze, a način na koji se tresla sve više je zabrinjavao
kapetana. „Sama...“
„Hej, nemoj da plačeš“, reče Morgan u odsustvu pametnijeg
saveta, pritom čučnuvši pored nje. Laganim pokretom joj je položio
ruku na rame, ali na njegovo iznenađenje ona nije ustuknula. Samo
je plakala. „Hej... Reci mi šta se desilo“, reče on prijateljski. „Nemoj
da se bojiš, ovde ti niko neće nauditi.“
Ona ga pogleda crvenim očima, dok su se sitne kapljice caklile na
njenim bledim obrazima. Pokušavala je da dođe do vazduha i, videvši
to, kapetan poče da je ohrabruje. „Tako je, smiri se. Ispričaj mi šta se
dogodilo.“

323
 „Pacovi su ih sve pobili“, reče ona tužno. „Ubili su svakoga koga
poznajem...“, dodade drhtavim glasom, „i ostala mi je... samo Nana“,
promrmlja, a onda ponovo nastavi da plače.
Kapetan spusti glavu, bespomoćno uzdahnuvši. Jadnica. „Reci
mi...“, započe on. Svaka joj čast što je stigla do ovde. „Reci mi, odakle
si? Iz Raskrsnice, ili južno od Rajske Reke?“
Devojka kroz plač procedi: „Uvala“, na šta njemu otkazaše
kolena.
Kapetan Velike kapije, Morgan Dakob, sedeo je na podu
razrogačenih očiju posmatrajući devojku pred sobom. Jedva je
naterao sebe da izgovori: „Ispričaj mi sve!“
Deset minuta kasnije ta ista devojka i on probijali su se kroz
gomilu na Graničarskom mostu, neumoljivo hrleći ka ulazu u zamak.
Most se tako zvao jer je Veliki Tok smatran za granicu koja je
kraljevstvo delila na jug i sever, a most je omogućavao kralju da iz
udobnosti svoga grada simbolično stigne sa severa na jug za samo par
minuta. Doduše, drugim ljudima je trebalo malo više vremena.
Ogromna gužva učinila je most skoro neprohodnim i da kapetan nije
uposlio dvojicu stražara da idu ispred njih i da rasklanjaju ljude,
trebalo bi im pola sata da ga pređu. On je išao prvi, čvrsto je držeći za
ruku i vukući je za sobom, ali se ipak osvrtao na svakih par sekundi
iz straha da je ne izgubi u gomili.
Od kada je počeo rat, ljudi su se pretvorili u ovce... pomisli Morgan
dok je gledao izgubljene poglede ljudi koji su prolazili. Bezumne,
preplašene ovce...
Kada su stigli na kapiju zamka, jedan od čuvara istupi i zatraži da
čuje razlog njihovog dolaska. Na kapiji ih je bilo samo pet-šest, većina
stražara je bila na severnoj kapiji zamka, pripremajući sve za dolazak
kralja Pirefa i njegove svite koja je trebalo da stigne tog jutra. Već su
kasnili i to je unelo dodatnu nervoznu u sveopšte raspoloženje, s
obzirom na to da su kralja Pirefa jedni dočekivali kao spasitelja, a
drugi kao dojučerašnjeg neprijatelja i dušmanina.
„Stvar je hitna“, reče Morgan zadihano. „Vodite nas ser Redvilu.“
Kroz par minuta sprovedeni pratnjom stigli su pred vrata Male
dvorane, ispred koje su stajala dva viteza kraljeve garde. Morgan ih
je poznavao obojicu, ser Melvina i ser Halbata, prvi sveštenik boga

324
rata, a drugi samo vrsan borac kao i devet njegovih saboraca iz garde
koji nisu pripadali nijednom od pet hramova.
Iz dvorane su dopirali uznemireni glasovi. Pričali su o nekom
brodu, ali Morgan nije uspeo da shvati o čemu se radi. A onda je
prepoznao kašljanje matorog admirala, a zatim i hrapavi glas koji kao
da je rekao: „Šta želite da uradimo?“ Priča se nastavila još par
minuta, ali nedovoljno glasno da bi išta razumeo. Ubrzo su kroz vrata
izašli neki ljudi, a među njima i admiral kraljeve flote. Krupan, debeo
čovek, karakteristično je odšepao niz hodnik dok mu je tamnoplavi
kaput visio sa ramena. Čak i kada je zašao za ćošak, njegov kašalj se
bez greške mogao odvojiti od bilo kakvog drugog zvuka. Morgan se
okrenu, taman na vreme da vidi jednog od stražara kako im prilazi.
„Možete da uđete“, reče stražar i pokaza im na vrata.
Kapetan pogleda ka devojci, koja je za sve to vreme stajala
privijena uza zid, brišući nepresušne suze. Morgan je nežno uhvati
za ruku, laganim pokretima joj davajući do znanja da moraju da
krenu. Ona ga posluša i sledećeg trena se nađoše u Maloj dvorani,
gde su već sedela tri čoveka pažljivo ih posmatrajući. Morgan ih
prepozna svu trojicu. Jedan je bio njegov zapovednik, drugi kapetan
kraljeve straže a treći... treći je bio sam kralj. To je Morgana pomalo
iznenadilo i on zbunjeno zastade, da bi zatim kleknuo u znak
poštovanja. Videvši to, devojka uradi isto.
„Ustanite“, reče kralj pomalo mrzovoljno. Izgledao je ljut zbog
nečega i to se jasno videlo po načinu na koji je lupkao prstima po
stolu. Na sebi je nosio skupoceni dublet zlatne boje, čiji su dugmići
predivno svetlucali na jesenjem suncu koje se provlačilo kroz prozor.
Druga dvojica su nosila jednostavne kožne prsluke preko svojih,
zbunjeno primeti Morgan, debelih verižnjača.
„Kažu mi da imate neke vesti za mene, kapetane Dakob“, reče
smireno ser Goro Redvil. Njega malopređašnja rasprava izgleda nije
toliko dotakla.
„Da, lorde zapovedniče“, potvrdi Morgan. „Tačnije, ima ih ova
devojka“, reče i pokaza na plavokosu priliku pored sebe. Tek tada mu
pade na pamet da on uopšte ne zna njeno ime, ali sada nije bio
trenutak da je to pita. „Ispričaj im sve sto si i meni“, zamoli je on
mirnim glasom. Devojka ga nesigurno pogleda, a onda pogled prebaci
na tri čoveka sa druge strane stola.

325
 „Ja...“, zamuca ona, „ja ne znam... odakle da počnem...“, reče
tiho, a suze joj ponovo potekoše niz obraze.
„Počni od svog imena“, predloži ser Edvidž. „I ne boj se, ovde ti
niko neće nauditi“, dodade prijateljski, dok mu glas odjekivao od gole
kamene zidove dvorane. „Tu smo da pomognemo.“
„Zovem se Kleora Flindon“, započe ona, a zatim obrisa mokre
obraze svilenim rukavom svoje bele haljine.
„Flindon...“, ponovi ser Edvidž zamišljeno. „Ti mora da si kći
lorda Alberta, gospodara Uvale. Jesam li u pravu?“
Devojka klimnu glavom.
„Da... Kuća Flindon je uvek bila odana i verna kraljevskoj
porodici“, zaključi Vilijem. „Čujem da ti se brat ženi“, dodade on
nasmešeno. Na to, devojka ponovo poče da plače. Vilijem zbunjeno
zastade otvorenih usta, da bi uhvatio pogled kapetana koji je tužno
odmahivao glavom.
„Sta sam rekao?“, upita on tiho, vidno potišten njenom
reakcijom.
„Prekini sa plakanjem i reci nam o čemu se radi“, napokon
progovori kralj, u čijem glasu se mogao naslutiti trag besa. „Imam
mnogo važnije poslove nego da gledam neku devojku kako cmizdri.“
„Oprostite...“, zajeca ona. „Nisam htela da...“
Kapetan joj priđe i zagrli je, tihim šapatom je hrabreći da nastavi
svoju priču. Nakon par trenutaka sakupljanja hrabrosti, ona podiže
glavu i kroz suze započe:
„Moj brat Bendžamin se juče oženio“, reče pokušavajući da
ostane pribrana. „Bilo je to veliko slavlje i svi viđeniji ljudi iz Uvale i
okolnih mesta su došli na venčanje. Kada se ceremonija u Hramu
bogova završila, prešli smo na naše porodično imanje, gde su bili
podignuti šatori za slavlje. Otac je...“, zastade ona i zatvori oči na
trenutak, od čega su joj nakupljene suze ponovo potekle, „otac je bio
tako srećan. Svi su se napili i pevali, pa čak i stari lord Dolvin koji je
jedva imao snage da hoda. Muzičari su svirali bez prestanka, a hrana
je samo pristizala iz kuhinje. Stric je Bendžaminu poklonio lovačkog
sokola, prelepu životinju koju je sam trenirao. Tada je ujedno bio i
vrhunac slavlja i moj brat je hteo da isproba svoj poklon, što su mnogi
prihvatili sa oduševljenjem, pa čak i njegova mlada. Spremili su

326
goluba za probu i nakon sto je stric dao Benu par saveta, pustili su
pticu. Jadni golub je odmah počeo da leti u visinu, kao da je
predosetio šta mu se sprema. Par trenutaka kasnije, stric je skinuo
kapicu sa sokolove glave i prošaputao mu nešto, na šta je ptica
zloslutno raširila krila i poletela. Svi su zastali da vide ishod, pa čak i
muzičari, dok se grabljivac uzdizao na gore sve brže i brže. Kroz par
sekundi, bio je na samo par metara od jadne životinje.“
„!?“, omaknu se ser Vilijemu, koji je očigledno goreo od
znatiželje.
Devojka ponovo upotrebi svoj rukav kao maramicu a onda
nastavi, pogleda tužno oborenog ka podu:
„Zveri su se pojavile niotkuda. Dve crne... harpije. Dva saiksa,
pomislih na tren, jer čije je to delo moglo biti do prokletog lovca. Prva
je pod pravim uglom naletela na goluba i maltene ga raspršila u
komadiće, ostavljajući samo perje iza sebe. Druga se ustremila na
sokola, ali on ju je na vreme primetio i uspeo da se izmakne, praveći
zaokret na levo. Kružili su oko njega odmeravajući ga par trenutaka,
jer je izgledalo da zveri nisu očekivale bilo kakav otpor. Stric je tada
zazviždao i životinja je krenula da ponire ka njemu, brže od bilo
kakve strele, ali crne ptice su krenule za njim. Neki ljudi su uzeli
lukove i strele i pokušali da pogode progonitelje, ali nisu uspeli. Tada
smo začuli bubanj.“
„Kakav bubanj?“, upita kralj nervozno, već se polako ispravljajući
u svojoj stolici.
„Bubanj smrti“, devojka će tužno, a usne joj još jače zadrhtaše
nakon tih reči.
„Nisu valjda...“, zausti kralj preneraženo.
„Počeli su da izlaze iz obližnjeg drvoreda, tihi kao san iako ih je
bilo na stotine. Jahali su velika osmonoga stvorenja, vitlali svojim
mačevima preko poljane i trčali kao jedan, trčali u ritmu tog
prokletog bubnja. Otac me je podigao na Nanu i udario je po sapima,
vičući mi da se ne okrećem. Ipak sam stala posle nekog vremena, ali
proklinjem sebe zbog toga. Oni koji nisu bili previše pijani pružali su
kakav takav otpor, ali čudovišta su im... komadala tela svojim
kleštima, a sivi pacovi...“, zastade devojka i pokri lice šakama, „pacovi
su... samo išli redom i ubijali... bez ikakvog žaljenja za žene niti

327
starce... ni malu decu nisu poštedeli...“ Napokon, devojka pade na
pod i zakuka toliko glasno da joj je plač odjeknuo kroz ceo zamak.
Morgan čučnu pored nje i zagrli je, a kralj polako ustade i bez reči
krenu da izlazi iz dvorane. Ser Vilijem i ser Goro krenuše za njim ali
zapovednik straže zastade na tren.
„Udvostruči stražu na svim kapijama. I pošalji najbolje izvidnike,
ako priđu na manje od trideset kilometara od grada hoću da znam“,
reče Morganu.
„Razumem.“
„Ali imaj na umu da se pacovi ne kreću samo drumom“, dodade
dok je odlazio. „Gamad uvek ide onuda gde niko ne gleda.“
„Prokletnici“, povika kralj kada su ušli u njegove odaje.
„Lovcu će jazbina postati premala kad ja završim sa njima.“
„Nije mi jasno zašto uporno menjaju pravac“, reče ser Vilijem
zamišljeno kada je ušao za njim. „Kao da hoće da nas zavaraju.“
„Kako to misliš?“, upita kralj.
„Pa, na početku su napadali redom. Grad za gradom. Ali pratili
su određenu putanju, pratili su glavni put na sever. A onda su
skrenuli na istok. Pa opet na sever, kada su zauzeli Plavu kulu. Nakon
toga su nastavili na sever, pa najednom skrenuli na zapad, zauzeli
Zelendvor i umesto da stegnu obruč oko Raskrsnice, oni krenu na
severozapad. Nema nikakvog smisla.“
Kralj zamišljeno sede u fotelju, odsutno gledajući u činiju voća
koja je stajala na stolu.
„Kao da su se zaputili na neko određeno mesto“, dodade Vilijem.
„Kao da znaju gde idu, ali nisu baš sigurni kako da do tamo dođu.“
„Da...“ promrmlja kralj. Ovo mu se nije nimalo dopadalo.
Ser Redvil uđe u sobu i pažljivo zatvori vrata za sobom. Izgledao
je uzbuđeno, mada je to u njegovom slučaju bilo teško oceniti.
„Imam zanimljivu misao“, reče zvanično.
Kralj izvi obrve, a ser Vilijem se zadovoljno nasmeši. „Podelite je
sa nama lorde zapovedniče, verujem da će biti korisna.“
„Devojka je spominjala nekakve harpije. Ako se dobro sećam,
rekla je da su goluba oborile iste sekunde, ali da su se zbunile
prisustvom sokola. Verujem da nisu očekivale da on bude tu.“

328
 „A goluba su očekivale?“, upita Teron pomalo sarkastično.
„Goluba... ili gavrana.“
Teron zamišljeno zaćuta, a ser Edvidž zbunjeno slegnu
ramenima. „Kakve veze ima gavran sa njima?“
„Mislim da su te harpije krive što već mesecima ne stižu pisma sa
juga. Kada je Južni Vid napadnut, u Kraljev Vid nije stigao ni jedan
jedini gavran. A kada su napali Kraljev Vid, takođe je prestao svaki
vid komunikacije sa nama.“
„Znači oni imaju svoje grabljivice koje love naše pismonoše“,
zaključi Teron mimo. „Priznajem da to nisam očekivao.“
„Naučili su ih da love golubove i gavrane, ali verovatno tek kada
izađu iz vidokruga onih koji su pismo poslali. U suprotnom, neko bi
to već primetio. Ali danas nisu imali vremena. Kada je golub poleteo,
mislili su da su otkriveni i morali su brzo da reaguju.“
„Ipak ne dovoljno brzo“, reče ser Vilijem. „Sada znamo gde su i
nema im izlaza. Nalaze se tačno između tri vojske. Ozvort Donson i
ser Stilon ih prate sa juga, ledi Delaver i jezerska vojska dolaze sa
zapada, a na istoku su visoke zidine Starog Dvora. A da ne spominjem
Valdena i njegove sveštenike.“
Na ovo poslednje kralj se nelagodno promeškolji. Videvši to, ser
Vilijem nastavi u malo mirnijem tonu. „Mogu jedino na sever, ali čak
i tada samo odlažu neizbežno. Ovaj rat se neminovno bliži kraju.“
„Mogu oni gde hoće“, reče kralj mrzovoljno. „Prešli su skoro
dvesta kilometara neopaženi, imaju te zveri koje prikrivaju njihovo
kretanje i, što je najgore od svega, nikako da utvrdimo gde su krenuli
i šta hoće. Imao si pravo Vilijeme, ovo ne liči na rat. Ovo je prokleta
igra skrivanja... i trenutno, oni pobeđuju.“
„A šta ako idu na zapad?“, upita ser Goro i pogladi kratku
čekinjastu bradu. „Nemaju način da znaju da im se odatle približava
vojska.“
„Nisu oni tako glupi“, reče ser Vilijem. „Oprezna je to gamad.“
„Osim ako...“, zausti kralj zamišljeno, a onda uznemireno
pogleda u ovu dvojicu. „Osim ako upravo na to i računaju.“
„Šta, da iznenade vojsku od deset hiljada ljudi? Pa njih ima
maksimalno dve hiljade.“

329
 „Nisam na to mislio“, uzvrati kralj, ali u tom trenutku neko
zakuca na vrata. „Napred“, povika on.
U sobu uđe jedan od slugu, pomalo zadihano se naklonivši. „Vaše
visočanstvo. Lordovi zapovednici.“
Kralj mrzovoljno otpozdravi rukom. „Bolje bi ti bilo da su dobre
vesti.“
„Jesu, vaša visosti. Karavan kralja Pirefa se približava niz
Blatnjavi drum i biće ovde kroz jedan sat.“
„Dobro. Odlično. Prenesi kapetanu na Trgovačkoj da još jednom
proveri put od kapije do zamka, neću bilo kakve neprijatnosti. I kada
kažem da neću neprijatnosti, mislim da centralna ulica bude potpuno
raskrčena, a kapija prohodna. Ser Redvil će uskoro doći sa svojim
ljudima da zatvore bočne ulice.“
„Razumem“, klimnu čovek glavom i krenu da izlazi iz sobe.
„I još nešto.“
Sluga zastade, ponovo se naklonivši.
„Ako na ulici vidim prosjake, balegu, kerove, ili kojim slučajem
buriće one smrdljive duraške ribe kada kralj Piref prođe kroz kapiju,
neka vam bogovi pomognu.“ Sluga proguta knedlu, klimnu glavom i
maltene izlete iz sobe.
„Ovo mora da prođe savršeno“, reče Teron par trenutaka kasnije.
„Ser Goro, da li su bundžije dobile plaćen odmor u gradskim
ćelijama?“
„Po vašem naređenju“, odgovori ser Goro, skoro kao da je hteo
da naglasi da to nije bila njegova ideja.
„Odlično“, reče kralj zadovoljno. „Takođe bi bilo dobro da se ove
gomile izbeglica što lutaju gradom stave na bezbednu razdaljinu od
povorke. Neću da pomisle da smo baš toliko očajni.“
„Razumem.“
„Onda bi to bilo sve.“
Ser Redvil se nakloni, a onda laganim korakom krenu ka vratima.
„Šta ćemo sa napadom na Uvalu, vaše visočanstvo?“, upita
Vilijem ozbiljno.
„Jao... čekaj, stani“, reče Teron nervozno, na šta se zapovednik
straže mirno okrenu. „Zaboravio sam na proklete pacove“, dodade

330
kralj ljutito. „Pošaljite pismo u zamak lorda Henslija. Hoću da svim
snagama čuva Visoki most od pacova, on im je jedini način da stignu
na sever. Neka ga sruši ako je potrebno, napravićemo mu drugi. I
neka polete tri, četiri gavrana... za svaki slučaj.“
Ser Redvil klimnu glavom i napusti sobu, a Teron i Vilijem
izađoše na balkon koji je gledao na luku. Ispod njih grad je izgledao
poput mravinjaka ali kao i svaki put, bez reči su se zagledali negde u
plavetnilo horizonta. Odozdo je dopirala graja tri stotine hiljada
iznurenih duša, zauzetih sopstvenim opstankom u ovom velikom,
nesigurnom gradu. Veliki stubovi dima dizali su se iz dimnjaka
legionarskih kovačnica na jugu grada, koje su radile punom parom.
Rat je uzimao maha i uskoro će komad dobrog čelika vredeti više
nego vreća zlata.
„Koliko je trajao rat sa jezercima?“, upita Teron zamišljeno.
„Sedamdeset dve ili sedamdeset tri godine?“
„Sedamdeset četiri“, odgovori Vilijem i uzdahnu.
„Sedamdeset četiri“, ponovi kralj tiho. „Znači da je počeo pre
nego što se moj otac uopšte i rodio... Moj deda tada čak nije ni bio
kralj, imao je godina možda kao Uriel sada...“, reče, ali najednom
zastade i Vilijem primeti bolan izraz na kraljevom licu.
„Vaša visosti...“
„Prekinuo sam rat...“, nastavi on posle par trenutaka, „rat koji je
počeo pre nego što se većina ljudi koji danas žive u ovoj zemlji uopšte
i rodila. Šta misliš koliko njih se zaista seća zašto je rat izbio?“
„Ne mnogo“, odgovori tiho Vilijem.
Teron protrlja lice šakom, a onda se pomeri od ivice i sede u svoju
stolicu na terasi. „A mene nazivaju izdajicom. Trgovcem slobode... Ja
sam taj koji je prelomio i rekao dosta, a zašto? Da bi me polovina
sopstvenog naroda mrzela? Da bi mi sin umro u drugom ratu, a
prijatelji mi okrenuli leđa?“
Vilijem je ćutao, pognute glave i tužnog pogleda.
„Izgubljeni kralj, tako me zovu“, dodade Teron nemoćno.
„Poslednji kralj iz loze Starvuda.“
„Vaše visočanstvo, još ima nade“, reče ser Edvidž ohrabrujuće.
„Još ima snage u vama. Kroz par godina, kada ovaj rat bude bio

331
odavno gotov, možda će ovim pustim hodnicima trčati Urielov mlađi
brat.“
Na ove reči kralj se naježi. Nije da nije pomišljao na to tokom
proteklih deset godina, ali tada je Uriel bio živ i zdrav. Od malena se
videlo da će biti pravi vođa, pomisli Teron. Uvek je trčao unaokolo
mašući štapom, praveći se da je vitez i da je u blizini dama koju treba
spasiti. Bio je jako živahan, ali uprkos tome što je voleo da se bori
puno vremena je provodio nad knjigom. Tako je htela njegova majka.
Zajedno su čitali legende i priče o dalekim zemljama, knjige o
životinjama ali i o lekovitim biljkama kojih je bilo na pretek u
Sveučilištu. Dečakov deda, Rendal Starvud, par puta se bunio
govoreći kako njegov unuk neće biti neki tamo učenjak ili travar, već
vitez koji će jednog dana vladati ovom zemljom. Ali je ona istrajala u
svojoj nameri i svaki dan je sa dečakom uspevala da izbori par sati
tokom kojih ga je učila o svetu oko njega, svetu kojim će jednog dana
vladati. Veliku podršku je dobijala od Teronovog brata Valdena, koji
je život posvetio bogu svetlosti i znao je da kralj ne može vladati samo
mačem. Teronu je bilo svejedno, samo mu je bilo bitno da mu je sin
živ i zdrav. Ali sada....
„Vilijeme... Kako bi me moja dva deteta pogledala kada bih sada
uzeo drugu ženu?“
„Ako dopustite, vaše visočanstvo... Ledi Lenora nije sa nama već
jedanaest godina. Niko vam neće zameriti.“
„Nikada je ne bi prihvatile“, reče kralj odsečno. „Ali ipak...“
Oborio je glavu i lagano protrljao lice i kosu, a onda pogledao u
Vilijema i duboko uzdahnuo, kao da traži odgovor.
„Žene ne mogu da vladaju“, naglasi zapovednik odlučno.
„Narod to neće prihvatiti. A još manje će prihvatiti... Pirefa.“
„Da... Ako ja umrem, nekim zlim hirom sudbine on postaje kralj“,
reče Teron. „E to se zove ironija. Pa dobro, bar ću dobiti još jednu
zaslugu“, dodade uz osmeh. „Ne samo da će me pamtiti kao kralja
koje je okončao rat, prekinuo lozu Starvuda i izgubio celu južnu
pokrajinu, već ću biti i taj koji je ponovo sastavio dve države u jednu.
Tako što je umro.“
„Ipak... ako me moj starački mozak ne vara, imamo još jedan
adut.“

332
 Teron klimnu glavom i zamišljeno pogleda negde niz horizont.
„Larisa.“
Vilijem klimnu glavom, polako prekrštajući ruke. „Larisa je,
hvala bogovima, starija od Suzan. Verujem da Pirefu to u trenutku
nije bilo bitno s obzirom na to da je Uriel bio živ, ali garantujem da
se sada živ jede što je oženio mlađu sestru“
„Misliš da je mogao da bira?“, frknu kralj prezrivo. „Nisam ni ja
glup. A uostalom, Larisa je previše tvrdoglava da bi pristala na tako
nešto. Suzan je drugačija, ona sluša šta joj se priča, ne joguni se
mnogo i vidi kako joj je. Ima slatko malo dete i postala je kraljica
proklete Jezerske zemlje. Čak sam je čuo kako jednom prilikom priča
sa Larisom, rekla je za Pirefa da joj je lep! Zamisli...“
Vilijem se na ovo nasmeši, a kralj ga ošinu pogledom. „Šta se ti
smeškaš?“
„Nije ništa, vaše visočanstvo...“, reče Vilijem trudeći se da
prikrije osmeh, „samo... ovo poslednje je zvučalo kao da ste pomalo
ljubomorni.“
Teron ustade iz fotelje, razrogačenih očiju uprtih u ser Edvidža.
„Ja? Na Pirefa? Pa jesi ti njega video uopšte? Izgleda kao lešinar u
svilenom dubletu. Imaš utisak da hoda na prstima, samo da bi bolje
video gde je lešina. Ja sam stariji od njega petnaest godina, a izgledam
ko momak u poređenju sa njim!“
„Slažem se“, reče Vilijem ozbiljno.
Kralj ga odmeri, a onda izvi obrvu. „Ovo si rekao samo da bi me
razdrmao, zar ne?“
Stari zapovednik zadovoljno klimnu glavom i nasmeši se.
„Proklet bio Vilijeme.“ Kralj ponovo sede u fotelju. „Valjda si u
pravu. Moglo bi da uspe.“
„Za dete nikada nije kasno“, reče ser Edvidž.“ Ali šta ćemo sa
Larisom? Našli vi ženu ili ne, ona se mora udati. Dvadeset i pet joj je
godina.“
„Mora je reč koju ona slabo poznaje...“ Ćutao je par sekundi, a
onda zamišljeno pogledao u Vilijema. „Za koga?“
„Pa, mislim da ser Torčvil ne bi bio loš izbor.“
„Ha! Lakše ćeš naterati Dominika Fostera da podeli pogaču sa
mojim bratom.“

333
 „On je veliki lord“, dodade Vilijem i slegnu ramenima.
„Ljudi pod njegovom zaštitom dobro žive, a napadi iz
Odmetničke šume su postali jako retki. A i znate da on gaji osećanja
prema Larisi.“
„Gaji i ona osećanja prema njemu. Kako je ono beše rekla, ‘pre
bih sebi iskopala i oči i jezik nego da provedem jedan dan u njegovom
zamku’, tako nešto.“
„Nije mi poznato da je to rekla, ali pouzdano znam da su se na
početku poznanstva dobro slagali. Bilo kako bilo, ne verujem da će
on čekati doveka. Ipak su mu trideset četiri godine, ako se ne varam.“
„Videćemo kad budu došli, pod uslovom da se nisu međusobno
poubijali“, reče kralj i odmahnu rukom. „Ali ima tu još potencijalnih
mladoženja.“
Vilijem izvi obrvu. „Na primer?“
„Riplijev mali. Mislim da mu je ime Sem, tako nešto. Približnih
su godina, dečko je obrazovan i odgajan da nasledi oca, zašto ne bi
mogao i mene?“ Kralj zahvati punu šaku malina i ubaci ih u usta,
puštajući Vilijema da razmisli o ovome.
„To možda nije loša ideja...“
„Mmmm“, promrmlja kralj i otpi malo crvenog vina ne bi li
proterao voće. „Idemo dalje. Sledeća opcija je sin Alfreda Majlsa.“
„Koji?“, upita Vilijem. „Ima ih trojicu.“
„Najstariji. To će biti čast za lorda Alfreda, a i obezbediće nam
jaču podršku njega i njegovih vitezova. Od kad mu je brat umro
braneći Mali prelaz, nije više onako prijatan kao što je bio. A od
sklapanja primirja samo je postao još gori.“
„Da ne spominjemo veliku količinu zaliha koja će nam biti
potrebna za ovu i, ako se rat oduži, sledeću zimu.“
„Ako se rat oduži, neće nam gladovanje doći glave, već pacovska
sečiva“, reče Teron i lagano ustade iz fotelje. „A sada me ostavi,
moram da se pripremim za doček. Pošalji mi onog čupavog, videćeš
ga, sedi na kraju hodnika.“
„Naravno, vaše visočanstvo“, reče Vilijem i uz naklon izađe iz
sobe. Nakon par trenutaka, na vratima se pojavi mladić kovrdžave
crne kose, duboko se naklonivši čekajući naređenje.

334
 „Napunite mi kadu toplom vodom i spremi mi onaj tamnoplavi
dublet. Hoću i čakšire i košulju, znaš na koji komplet mislim. I neka
mi neko donese čaj od trešnje.“
„Razumem“, reče sluga i brzo napusti sobu. Kroz desetak minuta,
kralj je ležao u zaparenom kupatilu uživajući u čarima vruće vode.
Veliki betonski bazen bio je ukopan u pod prostorije, a voda je u njega
postepeno curila iz jednog od zagrejanih rezervoara sa strane.
Toplota ga je opuštala, pripremala da izdrži stres.
„Vaše visočanstvo, vaš čaj“, reče jedna od kuhinjskih devojaka
dok je prolazila kroz vrata kupatila. Bila je u beloj krpenoj suknji koja
joj je jedva prelazila preko kolena, dok je gore na sebi imala nešto
nalik pekarskoj uniformi. Na rukama su joj se videli tragovi brašna i
sve je to izgledalo toliko neuobičajeno da se kralj u trenutku nasmeja.
Devojka na to zbunjeno zastade, a onda posramljeno obori
pogled. „Nešto nije po volji, vaše visočanstvo?“
„Ne“, reče on kroz osmeh, u trenutku osetivši krivicu, „sve je u
redu. Ali gde je Adam? Obično mi on donosi čaj.“
„Izvrnuo je nogu dok je silazio u kuhinju“, reče devojka tiho, „i
starije kuvarice su mi rekle da požurim da se čaj ne bi ohladio. Nije
mudro da kralj čeka, tako su rekle.“
„Istina“, potvrdi kralj mimo. Nešto mi je poznata.
„Izvinite što dolazim ovakva, nisam imala vremena da se
upristojim“, dodade ona postiđeno. „Sramota je ovako izaći pred
kralja.“ Očigledno ju je bila sramota i da podigle glavu, s obzirom na
to da je kralj bio van vode od grudi pa na gore, a donji deo je bio tik
iza tankog sloja mirišljave pene za kupanje.
„Nema zbog čega da ti bude žao“, reče on umirujućim glasom,
pokušavajući da se seti odakle je poznaje. „Da li se mi prvi put
srećemo?“, upita on zamišljeno.
„Da, vaše visočanstvo. Mislim, ja sam vas viđala ranije... znate...
ali ne, to jest da, prvi put da pričam sa vama.“
Nije bila starija od njegove neudate ćerke, možda je čak bila i
mlađa koju godinu. Dugačka smeđa kosa bila joj je vešto nameštena
u pletenicu, verovatno rad neke od žena iz kuhinje. Bila je
ispreplitana kao testo, viseći preko levog ramena sve do grudi.

335
„Hvala“, reče on posle par sekundi, a ona mu predade pehar i nakon
brzog naklona pohita ka vratima.
„Devojko“, reče on u poslednjem trenutku, a ona se iznenađeno
okrenu i pogleda ga, da bi zatim brzo spustila pogled. „Da?“
„Kako ti je ime?“
„Lijena.“
„Lijena“, ponovi on tiho. „Hvala ti još jednom.“
Devojka zbunjeno klimnu glavom, a onda nestade negde u
hodnicima.
„Lijena“, ponovi kralj još jednom, onako za sebe. Šta mi je to toliko
poznato u vezi nje?
Srknuo je čaj i spustio pehar pored kade, da bi potom iz džepa
mantila koji je spustio pored izvadio malu bočicu punu
svetloljubičaste tečnosti. On izvadi čep od plute i pažljivo omirisa
sadržaj bočice, a zatim nasu par kapi u svoj čaj i dobro promeša
cevčicom koja je virila sa donje strane pampura. Kralj nije često
koristio ulje bruzine, ali ponekad topla voda i mirišljava kupka nisu
mogli da ga u potpunosti opuste. Primetio je da je efekat
najdelotvorniji kada se ulje rastvori u čaju od trešnje. Nikako u
alkoholu. Otpio je pola čaše i zatvorenih očiju do brade zalegao u
kadu, puštajući da ga osećaj smirenosti potpuno obuzme. Odakle je
poznajem?
„Vaše visočanstvo.“
Otvorio je oči i ugledao ser Vilijema. Da li je prošao minut? Dva?
Deset? Možda i ceo sat?
„Karavan je na kilometar odavde. Tu su za petnaest minuta.“
Dobro je, ipak je prošlo samo deset. „U redu, čekaj me u maloj
dvorani. Dolazim ubrzo.“ Zapovednik klimnu glavom i izađe iz
kupatila.
Teron se pridiže iz vode i obrisa se peškirom, zatim obuče odeću
koja ga je čekala uredno složena na krevetu i na kraju se namirisa
jakim i vrlo skupocenim parfemom koji je dobio na poklon od
magistra Lepsa. Znak pažnje zato što je progledao kroz prste rođaku
njegove žene, uhvaćenog kako krijumčari u luci Morskog Brda. U
istom tom paketu stigla je i bočica ulja od bruzine. Pogledao se u
ogledalo i par trenutaka zurio u sopstvene oči. A onda se setio.

336
„Lenora“, reče zatečeno. Podseća me na Lenoru...

337
 „Ponekad budem tužan. Ali onda se setim da sam prokleto bogat.“

Lord Elroj Gudvin,

gospodar Tri Reke

Zapadno Kraljevstvo,
Raskrsnica

Glava 31

Vrata prostorije se otvoriše i žutozubi Pol odlučno zakorači

unutra. Sivi oklop mu je bio delimično uprljan blatom, ali su
preovladavali tragovi krvi. Na njihovu sreću, bili su tamno zelene
boje. Pod levom miškom je držao šlem tako da mu se lice jasno videlo,
ugruvano i prljavo, sa po kojim svežim ožiljkom da razbije
monotoniju. Ipak, on se smeškao.
„Gotovo?“
„Gotovo“, reče Pol. „Zvanično smo bez glodara.“
Lord Benton mimo klimnu glavom, a onda otpi još jedan dugačak
gutljaj jakog crvenog vina. Tog dana bilo je mnogo dugačkih gutljaja.
„Sakrivali su se gde su stigli“, dodade Pol, „ali džabe. Od kako su
čuli da je debeli umro, nastalo je totalno rasulo. Jedini problem su
napravili njih desetak koji su se zatvorili u silos za brašno i nikako
nismo uspevali da provalimo unutra.“ Čovek poče da se smeje.
„Ironično, da se pacovi zatvore baš tu. Prokleti glodari.“
„Znali su da nećete zapaliti zgradu. I ja bih to isto uradio.“
„Da, imali smo sreće što je oni nisu zapalili iznutra. To bi nam
napravilo gadan problem ove zime. Hvala bogovima pa nisu imali
kako.“
„Pa šta ste uradili?“, upita zainteresovano lord Benton.

338
 Žutozubi Pol se jezivo iskezi i time u potpunosti opravda svoj
nadimak. „Jedan od sveštenika je ubacio neke kristale kroz gornji
prozor i nakon par sekundi sami su istrčali napolje. Dočekala ih je
sekira.“
„Nadam se da je bila oštra“, dobaci ser Grinvud iz svoje fotelje.
„Ne bi ti se svidelo da te potraže ako prežive.“
„Ne brinite zapovedniče, neće oni nigde“, odgovori Pol
samouvereno. „Po vašem naređenju“, reče i pritom pogleda u lorda
Bentona, „izvukli smo sve leševe na livadu kraj istočnog druma. Vatra
će goreti danima, ima ih na hiljade.“
„Što više to bolje“, reče Ralf Benton pa povuče još jedan dim iz
lule. Iako i dalje u verižnjači i tvrdim kožnim čizmama, izgledao je
kao najopušteniji čovek na svetu. Okrenuo je lulu i istresao pepeo u
kamenu pikslu, a zatim nastavio da puši, rukom čisteći trunčice
pepela koje su mu završile na crnim čakširama. „Gde je sveštenik?“,
upita mirno.
„Negde na jugu“, reče Pol ravnodušno. „On i desetak belih su
krenuli za njima.“
„Sami?“, upita Ruber iznenađeno. „Iskušava sudbinu, taj
čarobnjak. Pacova i dalje ima na stotine. A poslednji put kada sam
bio južno od grada, video sam logore i barikade na putu za Sivu kulu.“
„Poveo je pedesetak ljudi ser Ozvorta Donsona“, odgovori Pol i
pokaza na flašu vina, a lord Benton klimnu glavom i izdahnu
nekoliko krugova dima, dodajući mu praznu čašu. Vojnik nasu vina
do vrha, a onda halapljivo otpi i obliza kratke brkove. „Kaže da će dim
od lomače privući još glodara i da treba obezbediti put. Prave neke
barikade koliko sam ja shvatio.“
„Pametno“, primeti lord Benton. „Ima li još novosti?“
„Da znate da ima“, reče Pol i nasmeja se, a onda ispi vino do kraja.
„Gospodar motika jaše na zapad. Da ne kažem pešači.“
„Zašto?“, upita iznenađeno lord Benton.
„Ide da oslobodi sva sela odavde pa do Zelene kule.“
„Budala“, reče lord iznervirano. „Rekao sam mu da se ne udaljava
od grada. Posle ću ja biti kriv ako on i njegovih pedeset budala
izginu.“
„Ko je taj Gospodar motika?“, upita Ruber zbunjeno.

339
 „Bogami lorde, ima ih skoro dve stotine“, priznade Pol.
„Zaista? Otkud sad to?“
„Nakon što su se pacovi povukli, narodu je prekipelo i hoće da se
vrate na svoja ognjišta. Sve više ljudi mu se pridružuje iz časa u čas.“
„Aman ko je taj?“, upita Ruber ponovo, sada malo glasnije.
„Zovu ga Gospodar motika“, reče Ralf kiselo. „Predvodi četu
sastavljenu od lokalnih seljaka i nekih izbeglica od preko reke.“
„Seljovođa“, dodade Pol iskeženo. „Čovek umislio da je
zapovednik legije.“
„Nesmotrena budala, eto šta je on“, reče lord iznervirano. „Šta
misle da jedu dok su na svom „pohodu“? Travu i opalo lišće? Gde
misle da spavaju? Od čega da se greju?“ Lord Benton ustade i priđe
prozoru, nemo se zagledavši u grad pod sobom.
„Moja majka je imala jednu izreku kada god bi nam kuče
nestalo“, reče Pol i prihvati se boce sa vinom. „’Kad ogladni, samo će
se vratiti kući’. To je nažalost važilo i za mog matorog“, dodade tiho.
Ralf se na to okrenu i pogleda ga, a onda ponovo sede u fotelju.
„Idi i obiđi skladište. Utovar hrane iz karavana bi trebalo da je u
toku.“
„Ser Jakob je tamo, lorde Benton.“
„Idi i ti, bar dok se sve ne utovari. I postavi stražu na vrata, bojim
se da katanac neće biti dovoljan da zadrži gladna usta.“
„Razumem“, reče čovek i ode, ali pre toga se postarao da pošteno
isprazni času.
„Nastavi priču“, nestrpljivo će Ruber.
„Gde sam stao?“, upita lord zamišljeno.
„Kod tunela.“
„A, da, prokleti tunel. Kao što rekoh, mi smo držali tu ulicu
dobrih dva dana i prokletnici nisu mogli da prođu, ali smo ipak bili
zbijeni na jako malom prostoru. Maltene smo bili leđa uz leđa sa
ovima sa severne kapije. Doduše, zalihe Vajata Riplija bi nam
potrajale mesecima, a i dobio sam desetak sveštenika od Druge legije
tako da smo valjano utvrdili položaj. Ali nismo mogli da čekamo, pa
smo krenuli na Kulu branioca grada. E sad, ima taj tunel koji je
septička jama i ide od dvorišta kule pa sve do gradskih štala koje su

340
severno od našeg položaja. Pacovi su, kao glodari što i jesu, često
koristili taj tunel i napadali nas sa leđa. Uspeli su da nas iznenade
samo prvi put, ali nam je tad svejedno stradalo preko pedeset ljudi
samo dok smo otkrili odakle izlaze.“ Lord povuče dugačak dim iz lule,
a onda smireno ispusti omanji oblak ka suprotnom zidu. „Tunel ih je
bio prepun. Zamandalili smo izlaz najbolje što smo mogli, ali su uvek
provaljivali kada nas glavnina napadne na površini. Čak su i
sveštenici opkolili otvor onim svojim kristalima, ali ovi kao da su
postali imuni na magiju.“
„Primetio sam.“
„Bilo kako bilo, vidimo mi da će u jednom trenutku da prevagnu
jer, jebeš mu mater, ima ih više. A pojačanja ni na vidiku. Tako da
smo skupili svu preostalu snagu i udarili na zapadni deo barikada, u
nadi da ih uhvatimo nespremne. Naravno, ovima severno sam rekao
da paze leđa jer se mi pomeramo.“
„Kako je zapovednik Stilon reagovao na to?“, upita Ruber i
počeša se po nosu. „On ti je stari taktičar, uvek gleda da proračuna
sve unapred i igra na sigurno. A ovaj tvoj plan i nije baš bio pouzdan.“
„Rekao sam mu da gleda na to sa svetlije strane.“
„Koje?“, upita Ruber zbunjeno.
„Vidiš, on je odmah razumeo“, odgovori ovaj uz osmeh. „Više
hrane za nas, odgovorio je istog trenutka.“
„Vidi ti njega.“
„On je ostao na manje od četiristo vojnika, ali iz nekog razloga
magija njegovih sveštenika je imala i te kako uticaja na ove severno.
A imao ih je preko dvadeset. Taj je mogao da brani grad sa severa još
pola godine.“
Ruber otpi gutljaj vina pritom klimajući glavom. „Pod uslovom
da vi ne izginete“, reče kada je progutao.
„Da... To ne bi baš bilo dobro. Ali sreća je ponovo pogledala
dobrog gospodara Raskrsnice.“ Ralf teatralno podiže stegnutu
pesnicu u vazduh.
„Pogledala i poželela da se pridruži slepim slugama duraških
bogova“, uzvrati Ruber i prasnu u smeh.
„Ne pravi se pametan, šumaru“, reče lord iznervirano.
„Dobro se dobrim vraća. A mene sreća prati.“

341
 „Znam, lovili smo zajedno bezbroj puta.“ Ruber se i dalje smejao.
„Lično sam video kada ti je... kada ti je srna iskočila... pred strelu koja
je bila upućena zecu...“ procedi ovaj kroz sve glasniji smeh, boreći se
za vazduh.
„Samo se ti smej, zeleni. Ali ja sam i dalje živ i za razliku od nekih,
ja i dalje plivam u ovim govnima koja su nas zadesila.“
Ser Ruber malo primiri smeh, a onda prijateljski potapša lorda po
ramenu. „Šalim se, stari druže. Nećeš ti potonuti makar te hiljadu
pacova vuklo na dno.“
Ovo kao da ga je malo oraspoložilo ponovo je povukao dim iz lule
i zamišljeno pogledao ka prozoru. „Znaš šta?“, upita on tiho. Nije
sačekao odgovor. „Mislim da si ti taj koji mi donosi sreću.“
„Ja?“
„Da, baš ti. Da nije bilo tebe i tvojih zelenih, mi se možda ne
bismo probili do kule. Vidiš, samo par minuta pre nego sto smo
krenuli, sa juga su se začule neke trube. Nešto se zbivalo među njima,
ali smo pomislili da samo pokušavaju da nas zastraše. A i da su zaista
kretali u napad, nije nas bilo briga jer bismo se jednostavno mimoišli
sa njima. To bi nam čak i odgovaralo.“ Zastao je i povukao još jedan
omanji dim, a onda istresao preostali pepeo iz lule. „Ali nisam ni
slutio da pacovi u stvari dižu uzbunu ne bi li pohvatali tebe i tvoju
četu.“
„Da... Jedan od mojih oficira je naleteo na zamku.“
„Mladi, a? Uvek će pre zagaziti u vodu nego je preskočiti.“
„Na smrt je izgoreo od fogaje“, reče Ruber tužno.
„Davljenje u vodi je blaženstvo u odnosu na to.“
Lord uzdahnu, mirno posmatrajući ser Grinvuda. „Žao mi je“
„! meni je.“ Šakom protrlja levo oko, a onda se ispravi u fotelji.
„Nastavi priču.“
„Bez problema smo probili barikadu“, nastavi ovaj. „Kroz samo
par minuta bili smo u dvorištu kule, ali nisu svi skotovi otišli ka vama.
Posadili su se gore, na vrhu, i gađali nas sa toliko strela da sam u
jednom trenutku pomislio da od njih napravim jebenu opsadnu kulu.
Pobili smo pacove u dvorištu, ali su neki uspeli da zablokiraju vrata
iznutra i nikako nismo mogli da uđemo. I taman da napravimo ovna,
kad kroz kapiju za susedno dvorište proviri glava.“

342
 „Čija bre glava?“, upita Ruber zbunjeno.
„Škorpijina“, reče Ralf uznemireno. „Prokleta škorpija. A zatim i
još dve. Hvala bogovima, te dve su bile dosta manje, upola manje
nego one iz Plave kule. Ali ova jedna...“
„Majka i njeni mladunci“, predloži Ruber.
„Stvor Noćenja i njen demonski okot. Tako nešto ne bi smelo da
hoda ovom zemljom.“
„Jesu li vas napali?“
„Ne, pozvali su nas na čaj...“ nervozno odbrusi Ralf. „Naravno da
su nas napali. Ono jedno mladunče, ono najmanje, ubilo mi je trojicu
ljudi dok ga nismo posekli. Sve ukupno dvadeset mrtvih, uključujući
i barikade i borbu za dvorište.“
„Prihvatljivo.“
Lord Benton neodređeno klimnu glavom. „Elem, srušimo mi
vrata i uđemo u kulu, i krenemo da se penjemo do gnezda. Gore ih je
bilo sigurno pedesetak, gamad prokleta. E sad, zašto sam uopšte i
počeo da ti pričam sve ovo. Probijamo se mi sprat po sprat, al sve teže
jer ljudi se umorili od pentranja. I u jednom trenutku ja zastanem da
uhvatim vazduha, bili smo otprilike negde na trećem odmaralištu,
kad kroz prozor sevnu neka svetlost toliko jaka da smo svi na dupe
popadali.“
„Sveštenici što su ostali u dvorištu?“, upita Ruber.
„Ne“, odgovori lord uzbuđeno.
„Neko bacio kristal al nije dobacio do vrha, pa upao kroz prozor?“
„Ma, ne bre“, ponovi Ralf. „Slušaj“, reče uz osmeh. „To je trajalo
jedno pet sekundi i napokon ja sklonim ruku sa lica i bacim pogled
kroz okno. U tom trenutku od gore padaju dva pacova i proleću mi
tik ispred nosa. Nisam znao šta me je više iznenadilo, to, ili činjenica
da je ka zidinama grada pristizao talas svetlosti, dva puta viši nego
sama kapija. Bogovi... izgledalo je kao da sunce izlazi na severu.“
Ruber se naježi, u očima mu videvši istinsko zaprepašćenje. Ili
divljenje. Ili strah...
„Taj talas...“, nastavi lord zamišljeno, zureći u jednu tačku na
zidu, „bio je... ogroman. Ogroman. Polako se valjao preko njihovog
logora, mrveći sve pred sobom. Šatore, konje, škorpije, sive pacove...
I nisu imali gde da beže osim na jug, jer prokleti talas je bio širok više

343
od dva kilometra. Naterali su ih pravo na zidine, gde su ih čekali
sveštenici i Grant Stilon. Zadržali smo se na tom stepeništu bar deset
minuta, bez reči posmatrajući pokolj koji se... odvijao takvom
lakoćom kao da je sam bog svetlosti zgnječio gamad svojom šakom.
Ali na kraju, kada je svetlost iščezla, bilo nam je jasno da je pokolj tek
počeo.“
Vrata se otvoriše i jedan od lordovih vitezova uđe u sobu. Prosedi
čovek je nezgodno hramao, a izraz lica je odavao bol pri svakom
koraku. „Moj gospodaru“, reče on ozbiljnim tonom,
„sveštenik dolazi. I želi da priča sa vama.“
„Zar već?“, upita Ralf iznenađeno. „Mislio sam da je on negde na
jugu.“
„Poslao je svetlosnu poruku, kažu. Stiže ovde za deset minuta i
želi da odmah priča sa vama. Tako bar kažu ovi beli što su videli zrak.
Meni je izgledalo kao najobičnija munja.“
„Munja...“ ponovi Ralf mimo. „Hvala, Brendone. Uzgred, ima li
vesti od Sedrika?“
„Nema, moj gospodaru“, reče čovek tiho. „Gavran nije doleteo.“
„Čim doleti, javi mi.“
„Naravno“, odgovori ovaj i nakon naklona izađe iz sobe, isto tako
polako i nespretno kako je i ušao.
„Šta mu je sa nogom?“, upita Ruber.
„Metalna šipka. Pacovi koriste sve što im padne pod ruke.“
„Hoće li se oporaviti?“
„Učenjaci kažu da se nešto iskrivilo i da moraju da mu ponovo
lome kost, al on neće ni da čuje. Ne veruje im, kaže da hoće da uče
na njemu i da će ga samo još više obogaljiti. Ali uskoro će ga toliko
boleti da će ih preklinjati da ga nameste.“
„A šta ti je značili ono od malopre: ‘Pokolj tek počinje’.“
„Kada je svetlost nestala, iz mraka su izronile stotine baklji.
Procenio sam oko osam stotina, što se kasnije ispostavilo kao
netačno. Tek nešto više od pet stotina ljudi uletelo je u njihov logor i
počelo da kolje i ubija one koji su preživeli talas. Imaj na umu da je
pacova bilo skoro pet hiljada, plus škorpije koje ne reaguju na magiju
svetlosti. Mogli su gadno da nastradaju... Ali talas je izgleda bio toliko

344
jak da pacovi ne da nisu mogli da se bore, nego nisu ni digli svoja siva
dupeta sa zemlje. Vojnici kažu da su ih zatekli ispečene, a velika
većina se nije ni mrdnula iako su videli oštricu pred sobom. A kada
se uverio da je opasnost nestala i sam Grant Stilon je istrčao ispod
zidina da pripomogne.“
„Bogovi...“, omače se ser Ruberu. „I to je sve on sam uradio?“
„Sa sobom je imao sedam, osam sveštenika koji su mu pomogli,
ali koliko sam ja shvatio, bez njega to ne bi uspelo.“
„Neverovatno.“
„Jak je“, zaključi Ralf i lagano klimnu glavom. „Veoma.“
„Hvala bogovima pa je na našoj strani.“
Vrata sobe se otvoriše po ko zna koji put tog dana, ali prvi put da
je kroz njih prošao sveštenik svetlosti prvog reda.
„Ta ‘naša’, strana o kojoj pričate zapovedniče“, ubaci se Valden
namršteno, „neće još dugo ostati naša.“ Bio je odeven u belu odoru,
a dugačak plašt mu se spuštao niz leđa dok je oko vrata bio povezan
tankim konopcem. Kragna na dubletu bila je ukrašena zlatnim vezom
koji je predstavljao neke reči na nepoznatom jeziku, dok su vrhovi
rukava bili plave boje označavajući kraj tkanine iz koje su virile tanke
šake mršvog sveštenika. Ovo je bila njegova stara odora, sećao se, ona
koju je nosio dok je još služio kao drugoobrednik u Hramu boga
svetlosti. Ali sada je visila sa njega, ta odeća koju je nekada ponosno
nosio sada je izgledala preširoko na njegovom izmučenom telu. Ali je
uprkos tome ipak izgledao nestvarno, svetleći za trunku više nego
bilo šta u njegovoj okolini.
„Molim?“, upita Ruber zbunjeno.
„Mračni oblaci se skupljaju na jugu“, reče Valden i priđe zidu na
kome je visila mapa, uopšte ne obraćajući pažnju na njih dvojicu. „I
polako ali sigurno, idu ka nama“, dodade zloslutno.
„Kakvi sad oblaci?“, upita Ralf Benton. „Je l’ to neka metafora za
finalnu bitku? Za invaziju zla na svet ljudi?“
„Ne“, reče Valden i okrenu se ka njemu, prodorno ga pogledavši.
„To znači da je oblačno na jugu i da nam vetar donosi kišu.“
Ralf zastade, zbunjeno gledajući Rubera par sekundi, a onda
ponovo prebaci pogled na Valdena. „Šta...“

345
 „Znate, ono kad kapljice padaju sa neba“, reče Valden
ravnodušno.
Lordove iskolačene oči se zadržaše na njemu na tren, a onda
sevnuše kroz prozor. Doduše, ta strana kule je gledala na istok i,
nakon par sekundi koliko mu je trebalo da to i shvati, ponovo je
pogledao u sveštenika. „Da li se ti to šegačiš sa mnom?“
„Sarkazam, lorde Bentone, sarkazam. Šegačenje bi bilo kada bih
rekao da će se neprijatelji vratiti kući ako odete i lično ih zamolite.“
„To je više laž nego šegačenje“, reče Ralf uznemireno. „A nisam
ljubitelj ni jednog, ni drugog.“
„Opet grešite lorde“, ispravi ga Valden i prijateljski se osmehnu.
„Laž bi bila kada bih rekao da nam sa juga ne preti nikakva opasnost.
Laž bi između ostalog bila i kada bih rekao da je moj brat presrećan
što sam na slobodi.“ Prešao je par koraka i seo na stolicu, neudobnu
drvenu stvar koja je više služila za skidanje stvari sa visokih polica
nego za sedenje. „Laž je takođe i izveštaj lorda ovog grada u kome
piše da je južni zid popravljen pre nekoliko godina, jer rupe na njemu
govore drugačije.“ Ralf nelagodno pogleda u stranu, ne baš siguran
odakle svesteniku ti dokumenti.
„Bilo kako bilo, ja to ne nalazim za smešno“, reče lord,
pokušavajući da skrene sa teme opravke zubaca na vrhu zidina i
promene potpornog zida oko kapije. „Ovaj rat je jako ozbiljna stvar.“
„Slažem se, ali, znate, sklon sam da tražim smešno u tužnim
situacijama. Na primer, onaj Klerianov sveštenik koji sebe naziva
drugoobrednikom je meni jako zabavan. Sluga svetlosti prvog reda,
samo da napomenem.“ Valden frknu i odmahnu glavom. „Taj bi upao
u septičku jamu da ne nosi baklju u klozet.“ Uzdahnuo je i slegao
ramenima. „Nekad su postojala pravila...“
„Vrati se na ono o mračnim oblacima“, prekide ga lord Benton.
„Da...“, reče Valden, nezadovoljan što je prekinut. „Opasnost je...
pozamašna.“ Ustao je i ponovo prišao mapi.
„Put do Sive kule je skoro celom dužinom pretvoren u logor.
Mogu misliti kako tek izgleda prelaz preko reke. A očekujem i jaku
kontraofanzivu.“
„Možemo li da zauzmemo Sivu kulu?“, upita Ruber.

346
 Valden odmahnu glavom. „Ne postoji šansa da povratimo južne
teritorije, bar ne u ovom trenutku.“
„Malo nas je“, zaključi lord Benton.
„Bez ozbiljnog pojačanja, nema nam mrdanja odavde.“
„A da napraviš još jedan talas?“, upita Ruber sa nadom u glasu.
„Ne moramo da ih pobijemo, bar da ih poteramo preko mosta. Lakše
ćemo braniti Sivu kulu nego ceo grad.“
„Da“, saglasi se Ralf, „to bi bilo sjajno.“
Valden ga ošinu pogledom. „Koliko su me savetnici mog brata
uputili, izvesni ser Trejt je držao taj most duže od dva meseca, ali tada
mu niko nije pomogao. Doduše ni sam kralj, ali Teron je uvek bio loš
taktičar, tako da me njegova nesposobnost i ne čudi. Ali vi lorde...“
Valden zastade i izvi obrvu, „vi ste bili, takoreći, na brdu pored i ništa
niste uradili.“
„To nije istina“, povika besno iznervirani lord. „Slao sam mu
kočije sa hranom svake nedelje, i zavoje.“
„I poruke ohrabrenja, pretpostavljam?“, upita Valden
namršteno. „Ili ste možda lično išli da ga potapšete po ramenu i
uputite mu koju lepu reč?“ Sveštenik frknu, sada sa primesom besa,
a onda se ponovo okrenu ka mapi. „Onaj talas je jako korisna stvar,
slažem se, ali nije nimalo lak za izvesti. Čak i kada bismo se svi skupili
na gomilu, a koliko razumem ima nas skoro četrdeset, taj talas ne bi
bio dovoljan da ih potera preko mosta. Razdaljina je prevelika. A
onda ih ništa ne bi sprečilo da nas tako slabe pokopaju u zemlju.“
„Znači da se branimo?“, upita Ruber.
„Za sada, da. Znam da bi lord najviše voleo da se odmori uz vino
i neku lepu devojku dok su pacovi po mogućstvu sa one strane Rajske
reke, ali moramo se dovesti u red.“ Lord Benton se namršti na ovo,
ali ne reče ništa. „Uostalom“, nastavi Valden,
„naše pojedinačne snage nisu dorasle neprijatelju, ali ako se
udružimo i dobro organizujemo...“ Sveštenik zamišljeno pogleda u
plafon. „Sa sobom imam pet stotina ljudi koje mi je ostavio ser
Tupavi, vi zapovedniče kažu imate oko šest stotina...“
„Četiri stotine sedamdeset četiri vojnika“, prekinu ga Ruber.
„Neki su se vratili u Plavu kulu, a neki su izginuli dok smo ganjali
onog glavnog pacova.“

347
 „Dobro“, reče Valden, „to je skoro hiljadu. Grant Stilon ima nešto
manje od četiristo, a vi lorde duplo toliko, ako se ne varam.“
Ralf Benton neodređeno klimnu glavom. „Ako proberem još
sposobnih među izbeglicama iz Kraljevog Vida, mislim da će to biti
tačno. Pod uslovom da ih Seljovođa nije sve pokupio“, dodade
mrzovoljno.
„Ah da“, reče Valden, „čuo sam za njega. Verujem da ću ga
ubediti da stane uz nas. I onda ćemo brojati dve hiljade četiristo
sposobnih i obučenih ratnika. I ako se tome doda onih četrdeset
sveštenika, ima nas taman da oformimo legiju.“ Svestenik se
zagonetno osmehnu. „Nazvaćemo je... Legija goniča pacova. Ili legija
propalog kralja, kako vam se više sviđa.“
„Uzgred“, reče lord ne bi li prekinuo ovu potencijalno neprijatnu
temu, „moji sveštenici su nešto zatajili.“
„Kako to misliš?“
„Pa, kao da su se istrošili. Njihova magija više ne deluje na
pacove. Objasni mi to, o presvetli čoveče“, dodade sarkastično na
kraju.
„To nije moguće“, odgovori ovaj pomalo iznervirano.
„E pa moguće je. Lično sam video. Snopovi, kugle, koplja, zidovi,
ništa ih ne zaustavlja. Mora da su istrošili zalihe, ovi tvoji.“
„Kao što rekoh, to je nemoguće. Ako je magija bačena, to samo
po sebi znači da taj neko ima dovoljno energije. Malo ili mnogo, nema
veze, ali ako je magija bačena, reakcija mora postojati.“ mojima se to
desilo“, reče najednom ser Grinvud. Zamišljeno je pogledao u lorda
Bentona, a zatim i u Valdena. „Kada smo se borili sa pacovima u
potkrovlju, oni nisu pokazivali bilo kakvu reakciju na sveštenika
svetlosti koji se nalazio u sobi. Čak ni kada je zasijao toliko jako da
smo i mi morali da zažmirkamo. Mada, kad malo bolje razmislim...
sveštenici su podigli svetlosnu barijeru tamo gde je bila kapija
dvorišta, pa su pacovi morali da preskaču zid. Na ove dole je
reagovala, a na one gore nije. Zašto?“
„Tako i kod mene“, ubaci se Ralf Benton. „Moji zatajili, a oni iz
druge legije na severnoj kapiji samo obaraju gamad.“ Zamišljeno
zastade na trenutak, a onda ljutito huknu. „Da mi nije ono đubre od
Granta Stilona poslalo neke učenike, što još nisu ni obuku prošli?“

348
 „Ne“, zaključi Valden, „sveštenici su pravi. Tu nema početnika.
Ali zašto su pacovi na jugu i severu podložni magiji, a oni u sredini
nisu? To nema nikakvog smisla!“
„Sećam se daje Elok spominjao neku... Ozoru, čini mi se“, reče
najednom Ruber Grinvud.
„Elok?“, upita Valden zaprepašćeno. „Koji Elok?“
„Pa onaj pacov što smo ga ubili, onaj glavni. On se zvao Elok.
Kada je sveštenik pojačao svetlo, on se nasmejao i rekao da je dobio
dar od neke gospodarice Ozore i da mu ne možemo ništa.“
Zapovednik huknu i odmahnu glavom. „Toliko o tome.“
Sveštenik je mimo posmatrao ser Grinvuda, a onda laganim
korakom prišao stolici i seo, ni u jednom trenutku ne skidajući pogled
sa njega. „Zapovedniče“, reče tiho, „odakle vam to da se taj pacov
zvao Elok?“
„Tako su ga zvali ostali pacovi“, reče Ruber nesigurno, potpuno
zbunjen sveštenikovim ponašanjem. „A kada sam ga ja tako oslovio,
nije se bunio. Zašto?“
„Zato što...“ Valden gricnu usnu, a onda duboko uzdahnu.
„Zato sto je Elok demon.“
„Šta je?“, povika Ralf Benton iznenađeno. „Kakve su sad to
gluposti?“
„Demon?“, upita Ruber mimo, pažljivo posmatrajući Valdenov
izraz lica. „Je l’ ovo opet neka šala?“
„Bojim se da nije. Za Ozom ne znam, ali o Eloku sam čitao u
nekim knjigama. Jako starim knjigama.“
„Koliko starim?“
„Toliko da se tad godine nisu merile brojevima.“
„Pre prvog zapisa?“, upita zaprepašćeno Ruber.
„Da...“,
Lord Benton ispusti dugačak zvižduk.
„Pisane su na jeziku starih naroda. I govore o demonu Noćenja,
o onome sa četiri lica. Koliko se sećam, te priče potiču od ljudi koji
su živeli u nekim zemljama na jugu i daleko, daleko na istoku.
Doduše, u poslednjih desetak vekova nema nikakvih pomena tog

349
imena, zato sam toliko i zbunjen. I sad se pojave ovi i uzvikuju
njegovo ime, ime koje niko nije čuo proteklih hiljadu godina.“
„Nije čuo na ovim prostorima“, ubaci se Ralf.
„Šta?“
„Pa, rekao si da je to demon iz nekih dalekih zemalja. Možda ga
jednostavno niko nije spominjao ovde gde mi živimo. Jebeš ga, pa mi
ne znamo ni odakle su pacovi došli, a kamoli demon iz starog doba.“
„Verovatno iz istog ponora“, procedi Ruber neraspoloženo.
„Sami smo krivi“, reče Valden i odmahnu glavom. „Previše smo
ratovali međusobno, a premalo ulagali u razvoj. Nekada su jednom u
tri godine birani sveštenici iz svih pet hramova, koji su putovali
brodom do velikih gradova na južnom kontinentu. Tamo su gledali i
slušali, zapisivali i pamtili mudrosti i znanje drugih naroda, a onda
to prenosili na svoju braću i učenike. Ali to nije rađeno već skoro
četrdeset godina. Poslednji iz hrama svetlosti koji je išao na to
putovanje bio je matori Klerian.
„Vremena se menjaju“, reče Ruber. „Sada drugi dolaze kod nas.“
„Samo ovi nisu tu da bi učili.“
„Čekaj malo“, izleti Ruberu uzbuđeno.
„Šta je sad?“
„Ne mogu da verujem da sam ovo zaboravio“, reče pritom se
cereći. „Kada smo, da tako kažem, branili Plavu kulu od pacova, neki
njihov što se popeo na zidine rekao je da su pacovi ovde da bi tražili.“
„Šta?“
„Nekakvu pločicu, otkud znam.“ Ruber na trenutak zaćuta,
blentavo zureći u zid. „Do vraga, zaboravio sam na svitak.“
„Kakav sad svitak?“, upita Valden.
Ruber mu ne odgovori već poče mahnito da pretražuje
unutrašnjost svoje verižnjače. „Nije mi valjda ispao... Proklet daje...“
„Tebi svetlost udarila u glavu“, progunđa Ralf, a onda uze sebi da
nalije još malo hladnog vina. Na zvuk klobotanja alkohola Valden
diskretno uputi pogled ka čaši, ali ništa ne reče.
„A, evo ga“, uzviknu Ruber pobedonosno. Razmotao je zgužvani
svitak, pokušavajući da oceni na koju stranu treba da ga okrene.

350
 „Odakle ti uopšte postava na verižnjači?“, upita džangrizavo Ralf.
„Kakva je sad to glupost?“
„Svi zapovednici imaju postave na svojim verižnjačama“,
odgovori Valden ravnodušno. „Za naređenja i mape previše važne da
bi se nosile u vrećama.“
„Evo“, reče Ruber i predade pergament Valdenu. „To je to.“
Sveštenik osmotri parče kože, a onda stegnu usne i nabora obrve.
„Ne umem ovo da pročitam“, reče razočarano. Zavalio se u stolicu,
pomalo besno preletevši pogledom preko njih dvojice, a onda i preko
svitka. Gledao ga je u tišini par minuta, a onda tapnuo prstom na
jedan određeni deo. „Ovo!“
„Šta?“
„Ovo znam. Kasidis Gera. To je Šakor. To jest, tako se Šakor
nekada zvao. Na divljanskom znači Najveći Grad, ali kada su divljani
videli Kraljev Vid nakon što ga je Stelan sagradio, iz poštovanja su
promenili ime u Najstariji.“
„Čekaj, to je bilo pre petsto godina“, reče Ruber. „To znači da je
taj svitak stariji od toga.“
Valden mirno klimnu glavom.
„Majku mu... A kad pomislim da sam ga nosio sa sobom sve ovo
vreme kao da je najobičnije parče kože...“
„Ovo je sve samo ne obično“, zaključi Valden. A onda zastade,
zamišljeno gledajući u ugao pergamenta. „Hmm.“
„Šta hmm?“
„Je T vas ovo podseća na nešto?“, upita on i okrenu svitak ka
njima, prstom pokazujući na neku ilustraciju u uglu. Bila je pomalo
pohabana, a čak je i deo nedostajao kao da je iscepan.
„Liči mi na neku motku“, reče Ralf nezainteresovano i nastavi da
pije.
„Više izgleda kao žezlo ili tako nešto“, ispravi ga Ruber.
„Izgleda, zar ne?“, saglasi se Valden. „I to ne bilo koje žezlo.“
„Kao da ih pa ima puno“, dobaci lord Benton.
„Ja sam ih sve ukupno video dva ili tri, ne više.“
„O, mislim da ovo jedno od tih“, zaključi Valden i klimnu glavom.
„Ovo je Žezlo Pobede. Verujem da ste ga obojica videli za života.“

351
 „To je ono što se nalazi u Heliovoj tvrđavi?“
„Da.“ Valden mahnu rukom i između njih se pojavi svetlosna
maketa, minijatura jedne od odaja tvrđave. Ruber se iznenađeno
trgnu, dok je lord Benton reagovao potpuno suprotno.
„O tome ti pričam!“, povika dok se naginjao sve bliže, napokon
počevši da pokazuje interesovanje. Maketa je prikazivala sobu u
čijem je središtu stajalo žezlo, pažljivo namešteno na kameni stalak.
„Žezlo Pobede je jedno od istorijskih nasleđa ovog naroda“,
objasni Valden. „I kao i sva ostala blaga i dragocenosti, čuvano je u
Heliovoj tvrđavi. Ne znam da li ste znali, ali ta tvrđava je nekada
stvarno korišćena u vojne svrhe. Tada još nismo imali Tri Reke,
Drvenik je bio obično selo, a Dugački drum nije ni postojao, kao ni
Arka. Tvrđavu je sagradio Helio Osvajač, kako bi imao gde da ostavi
deo vojske koja će paziti na drum. Zemlje su tada bile pune
razbojnika.“
„I danas su, samo su ovi sivi“, reče Ruber.
„Ti razbojnici su dolazili sa planina, „, nastavi Valden, „iz šuma
sa juga, čak i sa druge strane Ogledala... Bilo ih je puno. Ali par
vekova kasnije kada je zemlja postala veća, a granice određene, ta
stara tvrđava je postala nepotrebna. Ali bilo je nešto jako pogodno u
vezi nje.“ Valden zaćuta na sekund, a onda uz smešak reče: „Nalazila
se u središtu teritorije.“
„Pa?“, upita Ralf.
„Pa u slučaju da dođe do rata ili nečega sličnog, ima dovoljno
vremena da se blago skloni na sigurno. I tako su počeli da pune taj
stari zamak svim dragocenostima koje su imali. Neke su stvarno
vredele bogatstvo, dok su neke bile vise istorijske prirode, kao na
primer knjige ili mape. Pa čak i par slika.“
„I jedno žezlo“, primeti Ruber.
„I jedno žezlo“, potvrdi Valden. „Da li ste znali da je to žezlo bilo
poklon tadašnjeg poglavice Šakora Stelanovom sinu Marselu?“
„Zaista? Nisam znao da su se baš toliko voleli.“
„I nisu, ali je Marsel Starvud igrom slučaja spasao Šakor od
uništenja.“
„Kako to?“

352
 „Divljani imaju običaj. Kada neki dečak iz plemena napuni
petnaest godina, oni prirede veliku gozbu u čast bogova koji su mu
dozvolili da postane muškarac. Pogodilo se da su pirati odmetnici
napali Šakor baš tog dana kada je sin velikog poglavice slavio svoj
petnaesti rođendan i pokušali da opljačkaju grad. U to vreme to nije
bilo neuobičajeno, jer tada su piratske flote slobodno lutale morima
i napadale sve redom. Obično se ne bi usudili da napadnu tako veliki
grad, ali znali su da će svi biti zauzeti slavljem pa su se prišunjali uz
obalu i napali u zoru, tek par sati uoči početka gozbe. Uhvatili su ih
nespremne i ušli u grad, preko dve hiljade odmetnika naoružanih do
zuba. Jedino na šta su zaboravili bili su gosti... Marsel Starvud je bio
pozvan na tu gozbu, a kako su rane između naša dva naroda tada još
bile sveže, sa sobom je poveo par brodova kraljevske flote sa punim
posadama, i oko pedesetak vitezova koji bi ušli u grad zajedno sa
njim. Kada je video šta se dešava, napao je pirate sa leđa dok je njegov
admiral razbio brodove koji jedva da su pružili ikakav otpor. Par
brodova je uspelo da se izvuče, ali oni na kopnu nisu bili te sreće.
Kada se pokolj završio, kapetan i njegovi zapovednici koji su
zarobljeni nabijeni su na ražanj i ispečeni, a onda posluženi na gozbi
napravljenoj na još sveže krvavim ulicama. Marselu je ukazana čast
da pojede kapetanov mozak, što je on ljubazno odbio pod izgovorom
da ne želi u sebi mozak budale koja se usudila da napadne ovaj moćni
grad. Na ovo se poglavica nasmejao i zavitlao mozak na krov obližnje
kuće, gde su ga razgrabili galebovi. U znak zahvalnosti, poklonio mu
je žezlo koje je jedan od njegovih predaka osvojio tokom ratova preko
mora, a svakom od vitezova je darivao po lobanju punu zlata. To je
inače bila velika čast, to žezlo je čuvano u Šakom još od...“
Valden zaćuta, najednom potpuno izgubljen u svojim mislima...
A zatim naglo ustade, brzo priđe mapi i nakon par sekundi gledanja
u istu udari sebe po čelu toliko jako da se Ruber i Ralf u trenutku
trgnuše.
„Otupeo si u onom mraku“, reče tiho sam sebi. „Ser Bentone“,
nastavi on ne okrećući se, „pošaljite glas lordu Robertu u Heliovoj
Tvrđavi. Recite mu...“
„Nemam više ptica“, prekide ga ovaj. „Pacovi su ih sve pobili.“
„Onda mi dajte najbržeg konja kojeg imate!“ Valden zamota
pergament i ubaci ga u jednu od pregrada svoje odore.

353
 „Mogu li znati šta se dešava?“, upita Ralf.
„Moram da stignem ser Donsona.“
„Ali zašto?“
„Zar ne vidite?“, upita Valden uznemireno i poče da kruži po
sobi. „Pacovi nisu slučajno napali Šakor pre koliko... osam meseci.
Oni su tražili nešto. Nešto što je, sudeći po ovom pergamentu, trebalo
da bude tamo...“ Počeo je da trlja čelo i odmahuje glavom, i dalje se
nervozno vrteći po sobi. „A onda su saznali da više nije tu i krenuli
su na sever.“
„ AH zašto u Kraljev Vid?“, upita Ralf.
„To je bar jasno. Ogroman broj divljana iz Šakora nikada nije bilo
severno od Rajske reke, a kamoli toliko severno da zna gde je Heliova
tvrđava. Jedini naš grad za koji oni znaju je Kraljev Vid.“
„Poslali su ih na nas“, reče gnevno ser Benton. „Da spasu svoje
guzice.“
„Pre će biti da bi im pacovi prekratili muke“, ispravi ga tiho
Ruber. „A to se verovatno ponovilo i u Kraljevom Vidu, čim oni znaju
gde idu. Jadan taj kojeg su ispitivali. Većina njih nije ni čula za to
žezlo, a kako mogu da otkriju ono što ne znaju...“
„Moramo krenuti na sever“, reče odlučno Valden. „Ne smeju se
dokopati tog žezla.“
„Šta misliš, šta će im?“
„Nešto mi govori da ne želimo to da saznamo... A takođe mi
govori da ima neke veze sa tim Elokom.“ Sveštenik zaćuta na tren, a
onda duboko uzdahnu.
„Ali šta ćemo sa pacovima na jugu?“, upita Ralf nesigurno.
„Nemojte da strahujete lorde, sveštenici ostaju sa vama. Idem
sam.“
„Idem i ja“, ubaci se Ruber. „Povešću pedesetak ljudi, ostale ti
ostavljam.“
Ralf klimnu glavom, a Valden krenu ka vratima. „Nadam se da
nećete izgubiti grad dok se ne vratim“, reče ravnodušno dok je izlazio
iz sobe, a svetlost u prostoriji po običaju postade slabija.
Ralf frknu i izvadi vrećicu sa duvanom. „Budala.“
„Popravi zidine“, reče mu Ruber tiho i ode za Valdenom.

354
 Lord ostade sam, mrko posmatrajući vrata kroz koja su prošli.
Sat vremena kasnije, grupa ljudi jahala je severno kroz ruševine
pacovskog logora, ostavljajući za sobom gust oblak prašine. I još
jedan, mnogo veći, koji se sa juga vukao ka njima preko sivog,
tmurnog neba.

355
 „Znam da mogu mnogo. To što me drugi ne shvataju za ozbiljno će mi
samo olakšati stvari.“

Riktus,
godina nepoznata

Linoč

Glava 32

Vetar je duvao kao lud. Zvuk koji je pravio bio je oštar, prodoran.
Bolan.
Ne mogu da dišem. To je bila prva pomisao koja mu je prošla kroz
glavu. Probao je da udahne, ali usta su mu bila puna...
Pesak?
Počeo je da kašlje, i dalje zatvorenih očiju iako je pokušavao da
ih otvori. Bile su slepljene i bol mu sevnu kroz glavu. Najzad je
ispljuvao sav pesak iz usta i probao da proguta pljuvačku, ali je u
istom trenu zažalio. Tek je tada postao svestan koliko su mu usta suva
i slana. Okrenuo se na leđa i prljavim prstima protrljao oči, osetivši
naslage soli koje su mu se nahvatale na kapke. Htede da vikne
upomoć, ali mu u grlu zastade knedla i samo poče ponovo da kašlje.
Kada je najzad otvorio oči video je svetloplavo nebo bez ijednog
oblaka i sunce koje je pržilo tačno iznad njega.
Gde sam to, za ime bogova?
Polako se pridigao, potpuno iscrpljen iz njemu nepoznatih
razloga. Prvo što je primetio bila je njegova odeća, mokra i pocepana,
sva uvaljana u pesak. A onda je video more. Ogromno, svetlucavo,
tamnoplavo more. More bez kraja. A onda se setio...

356
 Izbezumljeno se okrenu oko sebe, tražeći pogledom bilo šta što
mu je poznato... Ali uzalud, osim par delova drvene građe, plaža je
bila potpuno prazna. Ponovo je bacio pogled na horizont, ne bi li
video neku lađu koja mu je promakla. Prokletstvo. Još nekoliko
trenutaka je prikupljao snagu, a onda ustao uprkos tome što su mu
se noge tresle od gladi.
„Ser Define?“
Silas se trgnu i pogleda iza sebe. Na granici plaže, tamo gde se
pesak mešao sa zemljom, a drveće označavalo početak šume, stajao
je čovek.
„Živi ste?!“, progovori on ponovo. Nije izgledao ništa bolje od
Silasa, ali kao da je imao više vremena da se prilagodi novonastaloj
situaciji.
„Vekto?“, promumla ovaj. „Vekto. Gde smo mi?“
Vitez kraljeve garde je ćutao, ravnodušno gledajući u njega. Ili
kroz njega... „Bojim se da ne znam, lorde Define.“ Pokunjeno je
spustio pogled i pogledao u šake, kao da od njih traži odgovor. „Samo
znam da smo daleko od kuće...“
Silas se još jednom osvrnu oko sebe, malaksalo šireći ruke. „Ne
razumem...“
„Lorde, ima još preživelih. Našli smo vodu i napravili kamp...“
„Vodu“, reče tiho Silas. To je jedino što me zanima. „Idemo.“
Zašli su u šumu, gustu i jedva prohodnu. Sve je bilo zeleno, ali
toliko zeleno da je izgledalo... čudno. Zemlja se mešala sa peskom koji
je ulegao pri svakom koraku, ali kako su zalazili dublje put je postajao
sve tvrđi i tvrđi. Silas je posmatrao sve ovo kroz svoje i dalje
zamagljene oči, sa vremena na vreme podižući ruku ne bi li se zaštitio
od sunčevih zraka koji su se provlačili kroz krošnje. Gde smo mi ovo
završili? Svaka biljka je izgledala drugačije, svaki žbun, svako drvo...
Čak i pesma ptica koja je dopirala odnekud iz šume zvučala je...
nepoznato.
Nakon deset minuta izašli su na malu čistinu među drvećem u
čijem je središtu žuborio potočić, a oko njega je bila skupljena grupa
ljudi. Bili su tu mornari, primetio je, nekoliko gardista iz Starog
Dvora, dve pralje iz potpalublja i kuvar, kao i Džejs, njegov učenik i
pomoćnik. On ga je prvi i ugledao.

357
 „Lorde!“, izlete mu za stepen glasnije nego što je trebalo. „Živi
ste!“
„To je i on rekao“, reče Silas umorno dok je išao ka potoku,
napokon čučnuvši pored kao ranjena životinja. Pio je polako, brojeći
do pet između svakog gutljaja. Nakon par minuta je prestao,
osvrnuvši se da osmotri odrpanu družinu, kao i mesto na kojem se
nalazi. „Vidim par putića koji vode iz kampa“, primeti on i ustade.
„Koliko dugo ste ovde?“
„Pet, možda šest sati“, odgovori momak.
„Hrana?“
„Samo jedno bure sa suvim mesom... Ostalo je potonulo.“
„Potonulo...“, ponovi Silas tiho. „Ima li traga tegabskom brodu?“
„Za sada ne“, odgovori Vekto. „Nismo videli ni brod ni preživele.
Izgleda da su svi na dnu mora.“
Silas zaćuta na kratko, a onda pogleda oko sebe. „Gde smo to mi?
Ovo mi ne liči na kamene obale Suza.“
„Mora da je neko od severnih ostrva. Ono najistočnije možda.“
„Ne“, reče jedan od mornara. „Vetar koji nas je potopio duvao je
na jug.“
„Plutali smo po moru dva dana.“ Džejs utučeno uzdahnu. „Struja
je mogla da nas odnese gde god.“
„Da nismo na Linoču?“, upita Silas i duboko uzdahnu. Svi na
trenutak zaćutaše, a on uhvati zabrinuti pogled mornara koji je
umorno klimao glavom. Prokletstvo.
„Samo je pitanje na kojoj smo strani ostrva“, reče Vekto.
„Ako je severna, što je i najverovatnije, onda ima nade“, odgovori
mornar.
„Kakve to veze ima?“, upita jedan od vojnika. I dalje je na sebi
imao prsluk garde Starog Dvora, svetloplav sa belim figurama bogova
na leđima, mada ispod toga nije nosio verižnjaču i oklop.
Verovatno ga je skinuo pre nego što je brod potonuo, pomisli Silas.
Metal vuče na dole.
„Zato što je na severnoj strani Irpej, jedini civilizovani grad na
celom Linoču. Tu bi nam pružili pomoć... Možda.“
„Hoćeš da kažeš da bi nas negde drugde ubili?“

358
 „Uz malo sreće, da“, reče mornar neraspoloženo. „Nisu ovi baš
čisti sa razumom. Divljački je to izrod.“
„Pobogu ljudi“, prekide ih Džejs uznemireno, „pa još nismo ni
sigurni da smo uopšte na Linoču.“
„Momak je u pravu“, reče Silas. „Trenutno imamo većih
problema. Kao na primer, hrana.“ Pogledao je ka nebu i osmotrio
sunce. „A uskoro će nam trebati i prenoćište.“
„Idem ponovo do plaže.“ Sveštenik protrlja bolna ramena i
proteže ruke. „Možda nađem još preživelih, ili makar još neki sanduk
sa hranom.“
Ovo drugo bi nam više značilo... „Idi“, reče Silas nevoljno. „Ali
nemoj dugo. Ne nameravam da prenoćimo na otvorenom.“
Vekto klimnu glavom i ode, a Džejs ustade i krenu ka Silasu.
Momak je hodao sporo i nespretno i lord tek sada primeti da on ne
nosi svoje naočare, bez kojih jedva da je video dalje od par metara.
Gledao ga je kako pažljivo korača preko kamenja, sav iscepan i prljav,
ali i dalje sa tim nevinim smeškom koji je stalno nosio na licu. To je
bio smešak sigurnosti, znao je Silas.
„I dalje misliš da ništa ne može da nam se desi?“, upita lord, sada
već i sam počevši da se osmehuje.
„Ne, samo mi je drago što vas vidim“, reče momak kada mu je
potpuno prišao.
„Ne verujem ti... To jest verujem ti“, dodade kada vide da se
momkovo lice iznenada snuždilo, „ali to nije jedini razlog, zar ne? Ti
se smeškaš samo kada ti brojke rade u korist.“
Džejs se ponovo iskezi, a onda poče da maše prstom. „A i kada ne
rade, kreativnost ih obično ubedi u suprotno. To sam od vas naučio.“
Silas zadovoljno klimnu glavom. „Da. Mada sumnjam da ovde
ima mesta za kreativnost... A sada mi reci šta si to primetio, a ja
nisam.“
„Grad“, prošaputa Džejs.
„Šta?!“
Momak prinese prst do lica, pokušavajući da ga utiša. „Ne tako
glasno lorde.“
„Video si grad?“, upita ovaj tiho.

359
 „Nisam ja.“
„Nego?“
„Kapetan Krogbi..
„Kapetan je živ?“
„Da. On me je i izvukao iz vode.“
Silas se osvrnu oko sebe, a onda ponovo pogleda momka. „Gde je
on sada?“
„Pa... Kada smo krenuli od plaže ka ovamo, kapetan se popeo na
drvo i osmotrio okolinu. Posle je rekao da je video grad, nekih tri
kilometra istočno odavde i da će otići da izvidi o čemu se radi. Dvojica
mornara su krenuli sa njim, ali je ovaj treći rekao da će ih linočani
ubiti i da će se radije vratiti ovde...“
„A h?“ Silas izvi obrvu.
„Ja... Kapetan je rekao da će se vratiti po nas ako su ljudi u gradu
miroljubivi, rekao je da priča linočki i da će sve biti u redu. A ja sam
sračunao...“
„Da ćeš ovde biti bezbedniji nego tamo“, ubaci se Silas.
Momak klimnu glavom. „Ako sve bude u redu, vratiće se po nas.
A ako ne bude...“
„Preživećeš u svakom slučaju“, zaključi lord. „Ali reci mi jednu
stvar. Zašto krijemo ovo od ostalih?“
Džejs se osvrnu i pogleda gomilu iza sebe, a onda bojažljivo
nastavi. „Kapetan je rekao da je bolje da im ništa ne govorimo dok se
on ne uveri da nam ne preti opasnost. Kaže ako svi krenemo zajedno,
možda pomisle da im želimo zlo ili da ćemo ih napasti. I da je najbolje
da ih čekamo ovde.“
„Da ih čekamo...“, ponovi Silas. Na koga li je mislio? „Da li je još
neko video taj grad?“, upita nakon par trenutaka.
Momak na tren zastade, a onda zamišljeno odmahnu glavom.
„Mornari nisu hteli da se penju na drvo, a ja bez naočara nisam ni
mogao. Čak i da sam se nekako popeo, nema šanse da bi video tako
daleko.“
„I kažeš da je to bilo pre šest sati?“
„Da.“

360
 „Moramo da se pomerimo odavde“, reče Silas nervozno, dok mu
je iz očiju izbijao strah.
„Zašto?“, upita momak zbunjeno, ali ne dobi odgovor jer je lord
već krenuo ka pospanoj gomili.
„U redu, slušajte“, reče on glasno. „Uzmite sve što imate i krenite
za mnom. Nema vremena za pitanja, samo uradite tako.“
Ljudi skeptično razmeniše poglede, nesigurni kako da reaguju.
Devojke bojažljivo ustadoše, kao i mršavi kuvar koji se izgleda zbližio
sa njima, ali drugi ostaše da sede. Mrak je polako padao i na licima
im se sada jasno video umor. „Moramo da krenemo“, ponovi Silas
ozbiljnije.
„A gde?“, upita ravnodušno jedan od mornara, lenjo ga
posmatrajući.
Silas ga podobro osmotri. Možda je to taj treći koji nije hteo sa
kapetanom. A možda ga je kapetan namerno ostavio da nas usporava.
„Bilo gde, samo ne ovde. Idemo. To je naređenje!“
Mornar ga pogleda ispod oka, a onda razmeni poglede sa drugom
dvojicom. U međuvremenu, sva trojica gardista ustadoše i podigoše
bure sa hranom, čekajući dalja naređenja. Niko od četnih vođa nije
preživeo, a ni dva viteza zapovednika koji su putovali sa njima, tako
da je Silas bio jedini nadređeni. Od tri tuce vojnika na brodu, samo
su oni preživeli. Bolje trojica nego nijedan, pomisli Silas.
„A gde vi mislite da idete sa tim buretom?“, upita onaj isti mornar
i ustade.
„Lord je naredio polazak“, odgovori vojnik sa čela i spusti ruku
na dršku mača. Na ovo i druga dva mornara ustadoše, a vojnici
spustiše bure ne skidajući pogled sa njih.
„Ovde imamo vodu“, reče onaj krupniji. Čovek je bio bakarne
puti, širokih ramena i okorelih šaka, rezultat godina provedenih za
veslom. „On je samo bankar. Šta on zna o preživljavanju?“
„Sigurno više od tebe“, usprotivi se vojnik. „On je jedan od
najpametnijih ljudi u Starom Dvoru i pre ću da slušam njega nego da
sedim pored potoka i čekam da mi bog mudrosti šapne par saveta.“
„On je navikao na svilu i zlato“, bio je uporan mornar. „To ovde
ne vredi ni pišljive pare“, reče nervozno.

361
 Silas se okrenu prema Džejsu, upitnim pogledom pokazujući na
ljutitog čoveka. Momak bojažljivo odmahnu glavom.
„A šta bi ti? Da sedimo ovde doveka?“
„Da sačekamo jutro“, ubaci se treći mornar. Iako mršav, ruke su
mu bile vidno mišićave. Lice izbrazdano ožiljcima naziralo se kroz
gustu crnu kosu koja mu je padala skoro do ramena, a sitne oči
sakrivene iza masnih i prljavih šiški pažljivo su posmatrale vojnike.
„Zašto bismo to radili?“
„Ne želiš noću da se izgubiš u ovim šumama“, odgovori on tiho.
„Ovde imamo vodu, čistinu da možemo da se branimo, dovoljno
granja da napravimo vatru...“
Vatru, pomisli Silas. Ponovo se okrenuo ka momku. Ovog puta,
Džejs je klimao potvrdno. Znači to je taj...
„Slušajte“, prekinu ih Silas, odlučno prišavši gomili. „Imam
razloga da verujem da će nas uskoro napasti linočani“, reče. Pogledao
je u mornara. Kao što je i očekivao, mornar nije izgledao zabrinuto.
„Moramo što pre otići odavde.“
„Kako vi to znate?“, iznenada upita jedna od devojaka. Silas
pokuša da joj odgovori, ali u tom trenutku iz šipražja iskorači Vekto
noseći na ramenima dva onesvešćena čoveka. Sveštenik je isijavao
crvenu svetlost, nadljudskom snagom noseći teret.
„Neko dolazi“, prostenja on dok ih je spuštao na zemlju. Čim su
dotakli tlo, svetlost nestade.
„Ko?“
„Video sam baklje nekih pola kilometra na onu stranu“, reče i
pokaza na istok. „Idu plažom, njih dvadesetak.“
„To mora da je pomoć“, reče mornar zagonetno.
„Kakva pomoć?“, upita njegov krupniji drug, ali umesto odgovora
dobi samo pakostan osmeh.
„Moramo da se pomerimo odavde“, zavapi Silas. „Dolaze po nas.“
„Ovde smo“, prodra se izdajnik pritom vadeći bodež iz svoje crne
tunike. „Nema bežanja sad!“, dodade uz manijakalan osmeh. „Svi
idete u roblje. Svi vi koji ste slušali ovu budalu ovde. Svi...“
Jake sveštenikove šake zgrabiše ga oko vrata. Čulo se samo jezivo
krckanje. Beživotno telo pade u prašinu, a bodež se odbi od kamen i

362
odskoči u stranu. „Idemo“, reče Vekto. Okrenuo se i duboko
udahnuo, a zatim promrmljao par reči neke molitve i ponovo podigao
dvojicu onesvešćenih na ramena. Devojke i kuvar ostaše u mestu
uplašeno gledajući mrtvog čoveka, ali svi ostali potrčaše ka sigurnosti
šume.
„Šta ste se ukipili“, povika Silas na njih. „Trčite!“
Vojnici koji su nosili bure već su zalazili iza stabala. Vekto se
kretao malo sporije, ali sada su ih i ostali sustizali dok je svetlost dana
sve brže bledela.
Silas baci poslednji pogled na mrtvog mornara. Prošao je prstima
kroz slepljenu i slanu kosu. Prokleti kapetan. Nije morao to da uradi...
Zatim se okrenu i ugleda Džejsa kako polutrkom hita ka šumi, svim
silama se trudeći da ne padne. Momak najednom zastade, zadihano
se okrenuvši.
„Lorde... Požurite.“ Na trenutak je sklopio oči. „Osećam im
korake.“
Nepun minut kasnije, posmatrali su čistinu sa bezbedne
udaljenosti. Momak je bio u pravu, da nisu krenuli te iste sekunde
bili bi uočeni. Ali lord ga nije pitao kako je znao. To je bila jedna od
mnogih misterija u vezi sa Džejsom, i zato ga je Silas i voleo. Obojica
su bili pomalo čudni. Na čistinu su prvo izašli kapetan Nestašne
Device, Krogbi, i jedan oniži, neverovatno prljav čovek. Zastali su i
dobro osmotrili situaciju, da bi tek nakon pokreta rukom koji je
prljavac načinio iz tame izronili i ostali, dva mornara i petnaestak
naoružanih ljudi. Upalili su baklje i okružili leš koji je ležao u prašini.
Linočani su vodili poreklo od Durašana, koji su pre mnogo vekova
došli na ovo ostrvo i proglasili ga za svoje. Doduše, svaki čovek u
Durašu će reći da nema ništa zajedničko sa prljavim divljakom sa
Linoča, ali to je samo donekle istina. 9
Prvi je progovorio prljavac, slabim i promuklim glasom.
„Nema ih.“
Niko od ostalih nije našao za shodno da mu kaže kako je to jako
očigledna stvar, što je Silasu odmah zapalo za oko. Ovaj mora da je
glavni.
„Zašto ih nema?“, upita zbunjeno. Odavao je utisak usporenog
čoveka, kome kao da nisu sve daske na broju. Stomak mu je virio

363
ispod kratke košulje, dok su mu pantalone od tvrde grube vune na
par mesta bile zašivene zakrpama. I bio je prljav. Toliko prljav da su
izbeglice iz Šakora izgledale kao sveštenici svetlosti u poređenju sa
njim.
„Ovde...“, prostenja kapetan dok je rukom pokazivao ispred sebe.
„Tu je trebalo da budu... Tu...“
„Ja ih ne vidim“, primeti Linočanin. „Nema ih.“
Bio je toliko usporen i tupav da je Silasa bolelo samo što ga sluša.
Iza lorda je na zemlji čučao ostatak preživelih, tihi u svom strahu
znajući da ih i najmanji zvuk može koštati glave. Ćutali su... i slušali.
„Rekao sam im da me čekaju ovde“, zajeca kapetan bespomoćno.
„Je l’ ovo taj tvoj što je ost’o sa njima?“
Krogbi klimnu glavom, mada je više izgledalo kao da drhti.
„Znali su da dolazimo“, zaključi čovek nakon par trenutaka.
„Zato i nisu tu. Da nisu znali i dalje bi bili tu. Ali su znali.“ Polako je
obrisao prljave ruke o još prljavije čakšire, da bi se onda počešao po
retkoj i tankoj kosi. Zatim čučnu i položi ruku na čelo mrtvog
mornara, par sekundi intenzivno razmišljajući o nečemu, što se jasno
videlo po načinu na koji su mu se obrve pomerale. Kada je završio sa
tom unutrašnjom borbom, reče nešto od čega se Silasu sledila krv u
žilama:
„Blizu su...“
Kapetanov osmeh bio je prepun olakšanja. „Ha... Pa to je...
sjajno.“
„Jeste“, reče čovek i ustade. „To je sjajno.“ Ruka mu sevnu i bodež
koji je do malopre ležao u prašini sada se nalazio zariven duboko u
kapetanovom vratu. Silas se uplašeno trgnu, iznenađen jer ni sam
nije primetio da je prljavac drugom rukom dohvatio nož. Krogbi pade
na kolena, nerazumno krkljajući nešto što je jako ličilo na
zapomaganje. Ili proklinjanje. Druga dva mornara iste sekunde
potrčaše ka šumi, ali sporijeg u leđa pogodi linočko koplje i on se
stropošta na zemlju.
„Hvatajte ga“, reče vođa uznemireno dok je ovaj drugi zalazio
među stabla, uz mnogo sreće uspevši da izbegne nekoliko strela.
Silas ugrabi priliku i okrenu se ka gomili. „Sad il’ nikad!“

364
 Svi potrčaše na suprotnu stranu od Linočana, trudeći se da prave
što manju buku. Silas je trčao pored Džejsa držeći ga za ruku, a Vekto
je sada na ramenima nosio samo jednog čoveka. Drugi je u
međuvremenu izdahnuo.
Šta ako su nas videli? Trčali su sve brže i brže, sve manje mareći
da li će ih linočani čuti. Šta ako nas prate? Šta ako su upravo iza nas?
Ipak, nije se okrenuo da pogleda. Verovatnoća da bi Džejs ili on, ili
najpre obojica u tom slučaju pali, bila je veća od one da ih prate. A
Silas Defin nije voleo da prkosi verovatnoći.
„Stanite“, prostenja momak nakon nekoliko minuta trčanja.
Zadihano se savio pokušavajući da dođe do vazduha. „Ne mogu više.“
Ovi sa čela ga nisu čuli, nastavili su još desetak metara dok Silas nije
uspeo da ih dozove. Devojke su takođe popadale na zemlju, malaksalo
se valjajući po travi. „Mislim da smo im pobegli“, reče neko.
„Ja ne mogu... više“, zaključi momak. „Ne mogu... Ako nas ne
stignu kroz par minuta, bezbedni smo.“ Napravio je malu pauzu ne
bi li otpio malo vode iz čuture. „U suprotnom, bilo je zadovoljstvo
bežati sa vama.“
„Humor?“, upita Silas iznenađeno. „To ne liči na tebe“, reče dok
je osmatrao šumu iz koje su malopre istrčali.
„Bez mojih naočara, meni niko ne liči na sebe“, odgovori momak
bojažljivo, na šta se jedan od vojnika nasmeja. „Ima li neko predstavu
gde se nalazimo?“, dodade ozbiljno.
„Trčali smo na zapad“, reče Vekto. „To je sve što ja znam. Mada
ne izgleda loše.“
Nalazili su se na livadi, ogromnom zelenom prostranstvu koje se
na jug pružalo maltene beskrajno, dok je na zapad nastavilo da ide
paralelno sa šumom još nekih dva kilometra, gde se livada završavala
a krošnje ponovo nastavljale spremajući se da prihvate već skoro
zašlo sunce.
„Severno od nas je more“, reče krupniji mornar. „U to sam
siguran.“
„Ja kažem da idemo do plaže, a onda na zapad“, predloži jedan od
vojnika. „Možda nas ujutru uoči neka prijateljska lađa. A ako ne,
idemo uz obalu dok ne nađemo omanji brod ili bilo kakvu vrstu
prevoza.“

365
 „Slažem se“, reče kuvar. „Samo da se pomerimo odavde.“
„A ako nas uoči neki od linočkih brodova?“, upita Silas.
„Ići ćemo obodom šume“, odgovori vojnik. „Ako budemo bili
oprezni, koja je šansa da nas vide...“
Džejs se nakašlja. „S obzirom na godišnje doba i njegov uticaj na
povećanje morske trgovine, takođe i ako u obzir uzmemo veličinu
naše grupe i moju nemogućnost da se krećem brzo, teret koji nosimo
i zalihe vode i hrane koje će nas dodatno usporiti, šansa da nas uoče
i nije tako mala.“
„A da ne spominjemo njega“, reče Vekto i pokaza na čoveka kojeg
je nosio na ramenima. Sveštenik zamišljeno uzdahnu. „Je l’ neko zna
ko je on uopšte?“
Grupa tek sada obrati pažnju na onesvešćenu osobu koja je
prevalila ceo ovaj put sa njima. Plavokosi čovek u svojim tridesetim,
obučen u kožni prsluk i svilene čakšire. Bilo je više nego očigledno da
je sa tegabskog broda, ali osim malog žutog sunca na džepu prsluka,
nije imao nikakvo drugo obeležje.
„Poznat mi je odnekud...“ reče Silas zamišljeno. „Kako god,
probudiće se pa će nam reći...“ Seo je na zemlju i protegao noge.
„Odmorite se, krećemo za pet minuta.“
„Prespavaćemo na plaži?“, upita Vekto.
„Ne. Moramo se sakriti među ovim drvećem, suviše smo ranjivi
na otvorenom...“
Vrisak prekide njihov tihi razgovor i razleže se svuda oko njih.
Svi zaćutaše, pogleda uperenih ka šumi iz koje su istrčali.
„O bogovi“, zajeca jedna od devojaka.
„Mora da su ga stig...“
Još jedan vrisak odjeknu, a onda dug, bolan krik koji kao da je
trajao beskrajno. Nakon nekog vremena je utihnuo, ostavljajući za
sobom jezivu tišinu. Desetak sekundi niko nije progovarao, a činilo
se kao da nisu ni disali, plašeći se da će ih i najmanji zvuk odati
nevidljivom neprijatelju.
„Idemo“, reče Silas. „Brzo.“

366
 „Ezekiel Starvud nikada nije imao sastanke veća niti je slušao savetnike
kada je u pitanju bilo nešto od velike važnosti za kraljevstvo. Odlazio
je u Sirotište i pričao sa decom u potrazi za iskrenim savetom. Priča se
da je zahvaljujući siročićima jednom prilikom izbegnut rat.“

„Istorija Starog Dvora“,

združeno izdanje

Zapadno Kraljevstvo,
Stari Dvor

Glava 33

Sledeći na redu bio je žongler noževa, mladić braonkaste puti i

ugljenocrne kose. Sečiva su vitlala u vazduhu pevajući svoju pesmu
od koje je zastajao dah, preteći da svake sekunde žongleru zaustave
isti. Momak je veoma vešto baratao svojim rekvizitima, trudeći se da
se pritom osmehuje i izgleda veselo, lagano se njišući u ritmu muzike
koja je svirala u pozadini.
Nakon nekoliko minuta raznih trikova, na scenu pored njega
izašla je mlada devojka, obučena u belu svilenu haljinu koja je
lepršala na sve strane. U obe ruke je nosila po nož, zavodljivo
prilazeći momku koji je sada bacao sečiva prilično visoko. Nakon što
ga je poljubila u obraz, pažljivo se približivši sa strane kako mu ne bi
smetala, bacila je svoje noževe u vazduh i oni se pomešaše sa onima
koje je on bacao. U trenutku se mogla čuti muva u dvorani. Momak
se savi u kolenima, spretno prihvativši dodatna sečiva i uvrstivši ih u
svoju tačku. Gromki aplauz se proširi dvoranom, praćen usklicima
muškaraca i uzdasima zapanjenih devojaka. Čak je i Piref, koji je do
tada sedeo i ravnodušno posmatrao predstavu, sada počeo da tapše
sa izrazom krajnjeg oduševljenja. Na početku nije izgledao baš

367
presrećan idejom o letećim noževima u njegovom prisustvu, ali
nakon pogleda razmenjenog sa svojom ženom malo se umirio.
„Sjajna predstava“, reče zadivljeno. „Momak je jako talentovan.“
„Ima još“, odgovori Teron uzbuđeno. „Ovo je najbolji deo.“
Devojka priđe momku iza leđa, nežno ga mazeći po ramenima pa
sve niz kičmu. Zatim se spustila na kolena, polako mu se provlačeći
kroz noge. Kada se potpuno opružila na zemlji, okrenula se na leđa i
prstima izazovno počela da ga dodiruje po butinama. Spuštala je ruke
sve do listova, a onda ih ponovo podizala do njegove muškosti i tako
u krug.
„Kad malo bolje razmisliš, ovo je jako smešna situacija“, šapnu
ser Ori veselo.
„Kako to?“, upita Mark Moreb. „Ona sečiva mi uopšte ne
izgledaju smešno.“
„Pa vidi, ona kao da mu poručuje: „Pazi šta radiš, držim ti jaja u
šaci.“
Zapovednik proguta knedlu. „Ni to mi ne izgleda preterano
smešno. Ja veoma cenim svoje testise.“
„A je li?“, upita ser Torčvil i poče da se smeje.
„Bogami jeste“, odgovori ovaj veselo. „Tokom godina smo razvili
neku vrstu drugarstva. Kao da su mi prirasli... za srce.“
„Razumem te u potpunosti. U to ime“, reče i podiže pehar, i dalje
se smeškajući.
„Za naše testise“, nazdravi zapovednik Moreb.
„Za naše... testise“, ponovi Ori nesigurno. „Stvarno Mark, mogao
si malo lepše da se izraziš...“
„Slažem se“, dobaci jedna od služavki dok je prolazila pored,
namršteno odmahujući glavom.
„Vidiš sad?“, reče ser Ori dok je gledao devojku kako odlazi.
„Kvariš mi reputaciju.“
„Izvinjavam se, lorde“, reče Mark, suzdržavajući se da se ne
nasmeje. Zatim polako ukrstiše poglede, a onda obojica prasnuše u
smeh.
„Lako je tebi“, dodade Ori nevoljno kada se malo primirio.

368
 „Tebe kući čeka žena. Kada se vratimo sa ovog prokletog puta,
imaš nekoga da te zagrli i poljubi.“
„Verujte mi lorde, to traje jako kratko“, odgovori ovaj
ravnodušno. „Čim vidi da sam živ i zdrav, odmah nastavi po starom.
Te popravi ovo, te nabavi ono, te idemo ovde, te idemo onde... Lakše
mi je noćno dežurstvo nego par sati sa njom u šetnji.“
„I dalje je bolje od gomile molbi i suđenja koje me čekaju kada se
vratim. Pola dana mi prođe u rešavanju banalnih sporova između
tupavih seljaka, na kraju kojih je neminovno da će me polovina njih
pominjati u istoj rečenici sa ‘crk'o dabogda’, ako ne i svi zajedno.
Druga polovina dana mi prođe u razgovoru sa trgovcima,
blagajnicima, kapetanima straže... Nije lako vladati gradom, a kamoli
tako velikim kao što je Gorski.“
„U tom slučaju dosta o obavezama, uživajmo dok smo ovde“,
zaključi Mark i otpi još vina.
„Slažem se.“ Ser Ori nasu sebi još jednu čašu, a onda srknu malo,
pritom diskretno gledajući u pravcu princeze Larise. Ona je sedela za
glavnim stolom koji je bio levo od njih, izdignut iznad ostalih i
najlepše ukrašen. Za tim stolom su sedeli kraljevi Teron i Piref,
Pirefu sa leve strane Suzan sa detetom u krilu, a Teronu sa desne
Larisa, nezainteresovana i ravnodušna na sve ono što je večeras bilo
prikazano. Još nije uspeo da razgovara sa njom, iako je pokušao
nekoliko puta od kad su krenuli iz Šumske Varoši, mada to mu je
samo pojačalo inat. Ja ne odustajem tako lako. Zbog promene ritma
muzike skrenuo je pogled na žonglera kome je devojka i dalje ležala
između nogu, doduše sada mnogo oskudnije obučena. Raširila je
ruke i ispravila glavu, očiju zatvorenih uz spokojan osmeh.
Dobošari su ubrzavali. Momak u trenutku kada su svi noževi bili
u vazduhu takođe raširi ruke i podiže glavu ka plafonu. Jedan, drugi,
treći, svaki je padao tik oko njenog tela. Kada je i poslednji nož pao,
muzika prestade. Jedino što se čulo bilo je ubrzano disanje žonglera.
On zatim devojci samouvereno pruži ruku čak ni ne pogledavši da li
je živa. Nakon par dugih sekundi, ona mu uzvrati istim gestom i on
je podiže u naručje gde se strasno poljubiše. Dvorana buknu od
oduševljenja.
„Fantastično“, reče Piref pridruživši se opštem aplauzu.
„Neverovatno. Prosto neverovatno.“

369
 „Zar ne?“, zaključi Teron zadovoljno. Uzvici se i dalje nisu
smirivali, dodatno pojačani činjenicom da je poljubac i dalje trajao.
„Inače, njih dvoje su sluge u hramu boginje strasti“, dodade Teron.
„To objašnjava dosta toga“, veselo će Piref.
Elodova dvorana bila je ispunjena do poslednjeg mesta, možda po
prvi put u proteklih stotinu godina.10
„Verujem da ste dobro putovali“, reče kralj i otpi gutljaj vina.
„Nadam se da niste imali problema usput.“
„Problema?“, upita Piref zamišljeno. „Ne, ne bih rekao. Sve je
prošlo u najboljem redu.“
„Odlično.“ Teron zadovoljno klimnu glavom. „Baš odlično.“
„Hteo bih da se izvinim zbog zakašnjenja“, reče Piref
neočekivano. „Danas nisam imao šanse to da učinim.“
„Zaboga, nema potrebe.“
„Nepristojno s moje strane, u svakom slučaju. Zastali smo na
jednoj livadi dvadesetak kilometara severno odavde.“
„Problem sa kočijom?“
„Daleko od toga“, mimo će Piref, „zastali smo radi pejzaža.
Verovatno zvuči kao da se pravdam, ali devojke su insistirale... Bio
sam nadglasan“, dodade uz osmeh.
Bio bi nadglasan i bukvalno da ste stali malo bliže Cvetpolju, pomisli
Teron.
„Mekana trava“, nastavi Piref „blago jutarnje sunce, lagani
povetarac koji duva sa istoka... Priznaću da je pauza i meni prijala.“
Nakašljao se. „Ipak, to je nepoštovanje dogovora.
Nadam se da nije mnogo uticalo na plan.“
„Budite bez brige“, nasmešeno će Teron. „Ratovi se ne gube zbog
pauze za doručak.“
Piref prezrivo frknu. „I veće gluposti su se dešavale zbog manjih
stvari... Znate priču o tome kako je magistar Lepsa slučajno zauzeo
Nerom?“
Teron se nasmeja, pritom klimajući glavom. „Da, tako što je seo
u stolicu vrhovnog vladara.“
„Upravo tako“, potvrdi Piref uzbuđeno. „I to sasvim slučajno.
Kada je jednom prilikom došao u posetu, ostane sam sa vrhovnim

370
vladarom Duraša i dok je ovaj otišao do kupatila da isprazni creva,
magistar ne razmišljajući sedne u njegovu stolicu. Ulaze sluge sa
posluženjem, vide magistra na stolici i potpuno se pogube misleći da
im je ubio vođu. Da stvar bude gora, vrhovni vladar je taj dan imao
bolan stomak i podosta se zadržao na svom nokširu. Skoro dvadeset
minuta Nerom je zvanično bio pod vlašću Lepsusa, s obzirom na to
da je magistar bio bezbedan sve dok ne ustane sa stolice, čega se on
na svu sreću setio. Jedan pogrešan potez i visio bi na vešalima pre
nego što bi vrhovni vladar uopšte stigao i da obriše dupe.“
„Srećom po nas, moja stolica ne donosi takve povlastice“,
odgovori Teron učtivo. „Osim obaveze da rešavam probleme u zemlji
i slušam tuđe molbe i žalbe.“
„Ah, ali takva su vremena, problema koliko hoćeš. A tek sa
molbama... ne mogu da se izborim koliko ih ima...“ dodade tiho i otpi
gutljaj vina ravnodušno skrećući pogled.
„Verujem da je tako“, hladno će Teron. I on pređe pogledom
preko dvorane, osmatrajući lica fiksirana na plesačicama koje su
igrale u centru. Levo od njih, tačno naspram stola gde je sedeo ser
Torčvil, bili su smešteni zapovednik Gevajo i njegov prvi kapetan, kao
i dva savetnika koja su došla sa Pirefom. Oni su, kao i kralj i njegova
žena, bili u tradicionalnim svetloplavim odorama koje su bile simbol
Jezerske zemlje. Dugačke haljine sa pozlaćenim okovratnicima,
zlatni dugmići na košulji, ukrašeni rukavi. S tim što je bradati
zapovednik nosio i dodatni prsluk, svilen spolja, ali od tvrde metalne
krljušti iznutra.
„Je l' vidite?“, upita tiho ser Edvidž, dok je viljuškom ravnodušno
nabadao komad mesa.
„Da“, odgovori ser Darijus Grisom. „Verižnjača.“
„Neki bi rekli nepotrebno u ovo doba mira“, zaključi kada je
sažvakao. „Šta mislite, šta li će mu?“
Ser Grisom otpi gutljaj vina, nezainteresovano gledajući ka dnu
dvorane. „Pa, sudeći po tome kako vas Piref gleda celo veče, mogu da
zamislim par načina za upotrebu.“
Vilijem frknu, zamišljeno odmahnuvši glavom. Ali zaista, Piref ga
jeste posmatrao tokom večeri, definitivno više nego dovoljno da se
ovaj oseti neprijatno.

371
 „Rat je nemilosrdna zver“, nastavi Darius ozbiljno. „Ujeda gde
stigne.“ Pogledao je u Pirefa, a onda dohvatio bokal sa crnim vinom
i namršteno dosipao sebi u čašu „To što se njemu ne sviđa gde ga je
ujela, nije naš problem. A ni vaša krivica“, dodade. „Radili ste šta ste
morali. I ja bih uradio isto.“ Otpio je dug gutljaj, a onda nastavio da
kida parče mesa koje je imao u tanjiru.
Ti možda jesi zver, pomisli starac zgađeno, ali ja nisam. Krajičkom
oka je proverio da li ga Piref posmatra, a onda polako ustao od stola
i pošao ka izlazu iz dvorane. Prošao je pored ser Torčvila i njegovog
zapovednika straže, a zatim i pored gomile devojaka koje su
komentarisale prethodnu tačku i, na njegovo čuđenje, nečije testise.
Prolazio je pored bezbroj stolova za kojima su sedeli plemići, dvorske
dame i oficiri, da bi ubrzo stigao do vrata pored kojih je naslonjen
stajao ser Goro Redvil. Crni dublet mu je bio prošaran zlatnim vezom,
dok su pantalone bile od čistog crnog pamuka.
„Zapovedniče.“
„Ser Vilijeme.“
„Kako vam se čini proslava?“
„Za sada je u redu..“, reče ser Goro i slegnu ramenima. „Mada
oseća se neka napetost...“
Vilijem klimnu glavom i pogleda ka glavnom stolu. „Nažalost,
napetost je jedna od glavnih gostiju večeras“, reče tiho.
Ser Goro ne odgovori ništa, ali jedva primetno klimnu glavom.
„Ima li vesti sa fronta?“, upita Vilijem dok je krajičkom oka
posmatrao ljude koji su izlazili na podijum za igru, a među kojima je
bio i ser Ori Torčvil. Larisa ga je takođe pomno pratila pogledom dok
je sa sobom vodio jednu od dvorskih dama i uopšte nije izgledala
zadovoljno. Čak se moglo reći i da je pomalo iznervirana. Hmm...
možda ipak ima nade za njih dvoje, pomisli starac zadovoljno.
Ser Goro frknu i odmahnu glavom. „Niko ništa ne javlja. Ser
Donson i brat njegovog visočanstva su negde između Zelendvora i
Raskrsnice, ledi Delaver bi trebalo da je južno od Tri Reke, a za ove
ostale se ne zna ni da li su živi. Bilo kako bilo, nama niko ništa ne
javlja.“
„Da li je admiral isplovio za Suze?“
„Jeste, pre par sati. Sa sobom je poveo desetak ratnih galija.“

372
 „To je dobro, sa ostrvljanima se nikada ne zna... Ser Defin može
biti u velikoj opasnosti.“
„Nadajmo se da nije“, ozbiljno će na to ser Redvil. „U suprotnom
bismo morali da organizujemo još jedan front.“
Od same pomisli na to Vilijem se strese. Rat sa Suzama je
poslednje što im je trebalo u ovom trenutku. Klimnuo je glavom u
znak pozdrava i izašao iz dvorane. Narod se još privikava na savez sa
jezerskom zemljom, ali rat sa pacovima im samo budi stare, ružne
uspomene na period pre toga. A sad još i nestanak ser Defina i njegove
posade... Stvari ne izgledaju dobro.
Izašao je napolje i obreo se u hodniku prepunom pripadnika
kraljeve garde i gradske straže, koji su pomno motrili na sve koji
ulaze u dvoranu, a posebno na poslugu koja je sa desne strane
dolazila iz kuhinje. On skrenu levo i nakon desetak koraka izađe na
drugi, još veći hodnik, koji je vodio u ostale delove zamka. Nakon
kraćeg razmišljanja, nastavi pravo i izađe na balkon koji je sa
međusprata gledao na južnu stranu grada. Malo vazduha će mi prijati.
U tom trenutku spazi mladića naslonjenog na kamenu ogradu u dnu
balkona, spuštene glave i zatvorenih očiju u svom kutku samoće.
„Je li sve u redu?“, upita Vilijem i stade pored njega.
Momak mu ništa ne odgovori. Nije ga čak ni pogledao.
„Hej“, ponovo će Vilijem. „Da li spavaš ili si samo mrzovoljan?“
Momak se i dalje nije pomerao, ali mu se omače jedan dugačak
uzdah.
Vitez klimnu glavom i nasloni se na ogradu, sa zanimanjem
osmatrajući južne kapije grada. „Devojka?“, upita prijateljski.
„Nisam ja te sreće“, odgovori mu mladić.
„Eh sad, da je devojka u pitanju ne bi tako govorio“, zaključi
starac veselo. „Neke ti toliko bola nanesu da ti čak i odlazak u rat
zvuči kao manje bolna opcija.“
„Nisam imao prilike da budem u tim situacijama.“
„Ja sam bogami bio u obe“, priznade Vilijem i klimnu glavom, „i
mogu ti reći da ni jedna ne valja.“
Momak podiže glavu i osmotri ga. Gledali su se par sekundi, a
onda ga upita: „Borili ste se u ratu?“

373
 „Nažalost, da“, odgovori Vilijem.
„Zašto nažalost?“
Starac uzdahnu, a onda sa smeškom odogovori. „Vidiš momče,
borim se u ratovima već četrdeset godina. Služio sam tri kralja,
ratovao na sedam frontova, ubio bezbroj ljudi... I jednog dana kada
umrem, neću imati ništa da ostavim iza sebe. Nemam ženu, nemam
decu, nemam unučad... Rat ti uskrati toliko toga u životu.“
„Ali branili ste svoju zemlju. To mora nešto da znači.“
„Oh, ne shvati me pogrešno. Nije meni krivo što sam život
podario svojoj zemlji. Krivo mi je što je jednim potpisom pergamenta
rat prestao, a ja i dalje nemam nikoga da me čeka kada dođem kući.
Zato nemoj da gubiš vreme već povrati to što je izgubljeno, ili nađi
novo, bolje.“
Momak uzdahnu i obori pogled. „Otac mi je umro pre tri dana.“
Ser Edvidž zagrize usnu i namršti se, svestan šta je rekao.
„Oprosti, nisam znao.“ Prislonio je pesnicu uz grudi i blago naklonio
glavu. „Neka ga bogovi čuvaju gde god da je.“
Momak klimnu glavom. „Neka ga čuvaju.“
„Vilijem Edvidž“, predstavi se starac i pruži mu ruku.
„Markus Stoun“, odgovori momak umorno.
„Odakle ti večeras ovde?“, zainteresovano će Vilijem. „Kladio bih
se da nijedan sizeren niti vazal ne nosi ime Stoun. Osim ako nisi u
pratnji kralja Pirefa?“
„U pravu ste ser, moja loza nije plemenite krvi. Ali nisam
jezerac... Mada sam doduše došao zajedno sa njima.“
„Kako to?“, zbunjeno će Vilijem. „Trgovac?“ Markus odmahnu
glavom. „Pevač?“ Kao da ga je ovo pogađanje zabavljalo. „Prijatelj
princeze Suzan?“
„Ja sam iz pratnje lorda Torčvila“, odgovori momak. Objasnio mu
je celu priču, od pijanica i borbe, preko zasede na Šumskom drumu,
pa sve do dešavanja u Šumskoj Varoši. Vitez je sve pomno slušao, ne
prekinuvši ga nijednom. Kada je završio, Markus se počeša po
ramenu i zagleda u mračnu pučinu koja je vladala na istoku.
„I gde ti je sada majka?“, upita Vilijem.

374
 „Spava. Iako je prespavala ceo put do ovamo, toliko je iscrpljena
da je pala u krevet čim smo došli. Ali ja jednostavno ne mogu. Budan
sam već drugi dan, kad god sklopim oči vidim njega na tom krevetu...
Lordu Torčvilu sam rekao da ću doći da ispoštujem njegov poziv, ali
istina je da se plašim da ostanem sam u tišini.“
„Da... na dvoru je tišina retka pojava“, reče vitez i osvrnu se oko
sebe. „Znači sutra idete nazad za Gorski Grad?“
„Nadam se. Dosta mi je ovih avantura.“
„Ser Edvidže“, začu se iza njih. Vitez se okrenu i na vratima koja
vode sa balkona ugleda princezu Suzan. U rukama je držala Elenu,
koja ju je rukicama čvrsto obavila oko vrata. Iza njih u senci, jedva
primetan, nazirao se zapovednik Plave garde Nados Gevajo.
„Princez...“ započe vitez, ali onda se ispravi. „Kraljice... Suzan.“
Devojka se na to nasmeja i odmahnu glavom. „Verujte mi, ni
sama se nisam navikla da me tako zovu. Princeza mi je sasvim
odgovaralo.“
Ser Edvidž uzvrati osmehom. „To vreme je prošlo, sada Elena ima
tu privilegiju“, dodade starac uz namig. Devojčica ga stidljivo
osmotri, a onda nešto prošaputa majci na uvo. Suzan poče da se
smeje tako glasno da ju je zamalo ispustila. „Nije, srećo“, odgovori joj
tiho nakon par sekundi.
Ser Vilijem ih je nasmešeno posmatrao. Iste su, tako mi bogova.
„Pitala je da li si ti moj deka“, reče Suzan veselo, na šta se Vilijem
takođe nasmeja. „Razlog za to je“, nastavi Suzan, „što smo usput
svratili do Pirefovog oca u posetu. On već par godina ne živi sa nama
u Lanakoru. Bili smo tamo par dana i ona ga je neopisivo zavolela. A
kada je saznala da ide u posetu i drugom deki, bila je presrećna. Tako
da su joj deke ovih dana glavna atrakcija.“ Tek tada je primetila
Markusa koji je nemo stajao sa strane. „A ko je ovo?“
„Markus Stoun“, reče momak i kleknu.
„Zaboga, ne mora to“, prekori ga Suzan prijateljski. „Da budemo
iskreni, ja čak ni nisam tvoja kraljica“, dodade uz osmeh. Markus se
polako pridiže i stade nazad uz ogradu. „Imate prelepu ćerkicu.“
„Hvala. To je moj mali anđeo.“ Poljubila ju je u čelo, a onda privila
uza sebe. „Nego, šta vi radite ovde?“, upita ona starog viteza.
„Zapovednik kraljeve garde bi trebalo da je tamo unutra.“

375
 Markus iznenađeno pogleda u viteza, potpuno pogođen ovom
informacijom.
„Gužva i glasna muzika mi sve manje prijaju“, odgovori Vilijem
umorno. „Videćeš draga moja, bićeš i ti u ovim godinama.“
„Hajde, ne bulaznite“, sarkastično će Suzan, „pa pedeset godina
uopšte nije mnogo.“ Osmehnula se i namignula. „Ostavljam vas
vašim razgovorima, a nadam se da ćemo ovih dana imati vremena da
povedemo i jedan sopstveni.“
„Biće mi zadovoljstvo“, odgovori vitez uz naklon. „Nego, kuda vi
ovako rano? Proslava se tek sada razbuktava.“
Suzan mu očima pokaza na Elenu, a onda reče: „Pa zar ne znate
da je san jako bitan za male princeze?“
„Biću lepa i pametna“, ubaci se devojčica pospanim glasom.
Na ovo se svi nasmejaše, pa čak i zapovednik Gevajo dozvoli sebi
jedan osmeh. „Laku noć“, reče Suzan.
Ser Vilijem i Markus se nakloniše. Kada su koraci utihnuli,
momak se okrenu ka starcu. „Zapovednik kraljeve garde?“
Starac klimnu glavom.
„Čast mi je, lorde zapovedniče. Vi mora da znate puno toga o
situaciji na frontu? Da li je istina da je Siva kula pala?“
„Nažalost, jeste. Jedno vreme je okupator držao i Plavu kulu i
Raskrsnicu, ali smo uspeli da ga potisnemo.“
„Bogovi...“, prošaputa momak. „Koliko ih je?“
„Tri, četiri hiljade... a možda i deset. A možda i dvadeset...
Uporno se pojavljuju na mestima gde ih ne očekujemo, provlače se,
pregrupišu, zaobilaze naše linije. Sutra ih može biti duplo toliko.“
„Je li istina da se boje svetlosti?“
„Više bih rekao da im smeta nego da je se boje... Strah mi ne
izgleda kao nešto čemu oni pridaju mnogo značaja.“
„Svi ljudi se boje“, reče momak, „čak i oni najhrabriji. Strah je
preduslov za hrabrost.“
Starac se osmehnu. „Istina. Ali ovo nisu ljudi.“
„Zapovedniče“, začu se sa ulaza na balkon. Vilijem se okrenu i
ugleda ser Redvila. „Kralj vas traži.“

376
 Vitez se namršti, odmah pomislivši na susret sa Pirefom. „Da li je
rekao zašto?“
„Nije moje da pitam“, odgovori ser Redvil i zaputi se nazad ka
dvorani.
Sjajno. Vilijem potapša momka po leđima i osmehnu se. „Dužnost
zove. Hoćeš li sa mnom u dvoranu?“
Markus odmahnu glavom. „Ne, mislim da ću ipak ostati ovde.“
„U tom slučaju, drago mi je što sam te upoznao. Srećan put.“
„Hvala vam, ser.“
Vitez izađe sa balkona i produži niz hodnik, dok mu je verižnjača
tiho zveckala, a metalne čizme odjekivale pri svakom koraku, mada
su bile sve nečujnije kako se približavao dvorani. Kada je otvorio
vrata, prigušen zvuk muzike i graje pretvori se u bujicu zvukova koja
ga preplavi i on se seti zašto je uopšte i izašao odatle.
Muzičari nisu štedeli ni glas ni instrumente, a pijani gosti su im
dobrano pomagali u pevanju. Vilijem pogleda ser Redvila, a ovaj
samo neraspoloženo odmahnu glavom. Ni njemu ovo nije prijalo.
Vitez krenu po sredini dvorane pravo ka glavnom stolu,
izbegavajući pijane oficire i razigrane devojke. Par vojnika se
pomerilo u znak poštovanja, ali većina ih je bila isuviše pijana da
prepozna zapovednika kraljeve garde. Nekada se znao red, pomisli
Vilijem. Previše su se opustili. Sa leve strane video je matorog lorda
Flodersa kako igra sa služavkom, koristeći tu priliku da joj opipa
donji deo leđa. Stariji je od mene, a ponaša se kao derište. Na podijumu
za igru bilo je desetak parova, ali Larisa i ser Torčvil nisu bili jedan
od njih. Oni uopšte nisu ni bili prisutni. Da nisu odlučili da odu sa
strane i reše problem? Starac se na trenutak nasmeši, ali onda uhvati
Pirefov pogled i momentalno promeni izraz lica.
Šta da radimo sa njima zapovedniče?
To mu je prvo prošlo kroz glavu. U zadnje vreme, samo je o tome
i razmišljao. Piref je sedeo gore za glavnim stolom, zajedno sa
Teronom i još par kapetana Plave garde. Vilijemu se to na trenutak
učini sumnjivo, ali znao je da niko od njih nije bio naoružan. Samo
su on i pripadnici kraljeve garde smeli da nose oružje, a kralj je
naredio da ih u dvorani budu samo dvojica, dok ostatak patrolira
hodnicima za slučaj da se neki od protivnika primirja ušunja u zamak

377
i napravi problem. „Neću da dižem tenziju dvoranom punom
stražara“, rekao je Teron tog jutra. „Dovoljan mi je jedan neprijatelj.“
Vilijem prođe u stranu krenuvši ka nekoliko stepenika koji su
vodili do uzvišenja na kojem je bio postavljen čeoni sto. Osećao je
kako ga Piref posmatra, kako mu se njegov pogled utiskuje u glavu
poput užarenog šila. Ovo će biti zanimljivo. Ono danas je bio samo
početak.
Vilijem zagazi na prvi stepenik.
Tog podneva kada je karavan stigao, dočekali su ih na Trgovačkoj
kapiji uz sve počasti koje priliče. Ulica koja vodi ka dvoru bila je
ukrašena velikim barajacima sa znakom Starog Dvora, Zapadnog
Kraljevstva kao i velikim svetloplavim platnima koja su visila između
zgrada.
Prvi su kroz kapiju prošli elitni ratnici prve legije, prethodnica na
čijem čelu je jahao zapovednik Grisom. Iza njih su marširali vojnici
Plave garde, veličanstveni u svojim svilenim dubletima i svetloplavim
plaštovima. U sredini njihove povorke išle su dve kočije, jedna
jezerska i jedna u kojoj je putovala princeza Larisa. Na začelju su
jahali ljudi lorda Torčvila, ili bar ono što je od njih ostalo. Dvadesetak
vojnika jahalo je pognutih glava, još uvek žaleći za palim saborcima.
Na čelu kolone išli su četni vođa i barjaktar sa barjakom Gorskog
Grada, koji se uprkos svemu visoko viorio. U sredini se vukla komora
sa hranom i opremom, kao i buretom vina koje je lordu Torčvilu
poklonio lord Horton, dok su na kraju kolone jahali sam lord i njegov
zapovednik straže Mark Moreb. Ipak, oni nisu bili poslednji koji su
prošli kroz kapiju. Na nekih desetak metara iza poslednjeg čoveka,
jahali su momak i starija žena. Tačnije, žena je ležala na konju i
spavala, dok je momak išao par koraka ispred držeći za uzde njenu
mimu kobilu.
Odbor za dobrodošlicu ih je čekao na trgu koji je bio malo dalje
niz ulicu, gde su bili poređani svi visoki oficiri, trubaduri, zapovednik
gradske straže, zapovednik kraljeve garde i naravno, sam kralj. Teron
je bio obučen u najbolju svilu, dodatno ogrnut zlatnim prslukom i
crvenim somotskim plaštom obrubljen vunom, koji je dopirao sve do
zemlje. Na glavi je nosio krunu od čistog zlata koja je na rubu bila
prošarana crvenim rubinima, a u središnjem delu se nalazio tamno
crveni gamet veličine oraha. Naoružani vitezovi kraljeve garde su bili

378
raspoređeni svuda unaokolo, iako niko od stanovnika nije mogao da
priđe povorci. Gradska straža je prethodno zatvorila sve prilaze iz
bočnih ulica tako da je narod mogao samo da dovikuje i tapše preko
čete stražara. S obzirom na to da su sve poznate bundžije uklonjene
sa gradskih ulica, povorka je dobijala samo ovacije i povike
oduševljenja. Prvi je pred kralja izašao ser Darius Grisom, prethodno
predavši uzde jedom od momaka koji su čekali sa strane.
„Vaše visočanstvo“, reče i kleknu.
„Vidim da je sve proteklo po planu, zapovedniče“, pohvali ga kralj
zadovoljno. „Kao i obično, niste me razočarali.“
„Živim da služim“, reče zapovednik ravnodušno. Više kao „živim
da ubijam“, pomisli Vilijem.
„Zato i jeste jedan od mojih najboljih i najpouzdanijih ljudi“,
dodade Teron ponosno.
„Vaše visočanstvo, ako smem“, započe Darius i pogleda ga
ozbiljno. „Kakva je situacija na frontu?“
„Negde dobra, negde... ne tako dobra.“
„Kada ćemo moći da krenemo?“
„Pričaćemo o tome kasnije“, reče kralj i odmahnu rukom.
Zapovednik ustade i nakloni se, a onda ode bez reči. Za to vreme,
kočije su stigle do trga, sa svih strana okružene ratnicima iz plave
garde. Kada su stale, zapovednik Gevajo izda naređenje i vojnici
momentalno stadoše u liniju. Zvuk marširanja utihnu kao i graja
okupljene gomile i na trenutak se jedino čulo kotrljanje taljiga po
kaldrmi na kraju povorke. Nakon par sekundi napetog iščekivanja
vrata prve kočije se otvoriše i iz nje istupi kralj Piref, obučen u
svečano plavi dublet sa dve srebrne šare koje su mu se spuštale od
ramena, paralelno sa linijom srebrnih dugmića. Na nogama je imao
ukrasni oklop iscrtan u motivima vodenih bića, a rukavice su mu bile
od tanke verižnjače spojene tako da izgledaju kao riblja krljušt.
Dvojica savetnika izađoše za njim, oniži, proćelavi ljudi koji su pod
miškom nosili gomilu nekakvih papira. Jedan od kapetana Plave
garde priđe drugoj kočiji i krenu da otvori vrata, ali utom se ona sama
otvoriše i Larisa iskorači napolje.
„Nema potrebe“, reče mu ona. „Možemo mi i same.“ Pružila je
ruku i Suzan se prihvati, u levoj ruci noseći Elenu dok je polako

379
silazila niz stepenik. Čim je zakoračila na zemlju, ogroman osmeh joj
iskoči na lice i ona se polako osvrnu oko sebe. „Dobrodošla kući
seko“, reče joj Larisa toplo.
Trubaduri zasviraše i ponovo nastade galama među narodom.
Jedni su pozdravljali Pirefa i njegove vojnike, dok su drugi
oduševljeno uzvikivali reči dobrodošlice mladoj princezi. Piref sačeka
da mu Suzan priđe, a onda se uhvatiše pod ruku i priđoše kralju dok
je Elena radoznalo gledala celu ovu ceremoniju. Suzan je spusti pored
sebe i potrča ocu u zagrljaj.
„Tata“, reče i čvrsto ga zagrli.
„Malena moja“, odgovori Teron uz osmeh. Tako ju je uvek zvao i
to joj se dopadalo. A onda joj pogleda preko ramena. „A ko je ovo
malo stvorenje?“
Piref uhvati devojčicu za ruku i zajedno priđoše Teronu. „Lorde
Starvude“, reče on prijateljski. „Lepo je videti da ste dobro.“
„Takođe, lorde Piref. Dobrodošli“, osmehnuto će kralj.
„Zadovoljstvo mi je da vam predstavim najlepšu princezu u svim
zemljama zapadnog kontinenta, Elenu Jezersku.“
Devojčica se nespretno savi u kolenu i raširi haljinicu, što je
očigledno vežbala, ali nije sasvim savladala. Ipak, izgledalo je
neverovatno slatko.
Teron kleknu ispred nje dok ga je ona zbunjeno posmatrala.
„Znaš li ko sam ja?“, upita je on trljajući suzne oči.
Gledala ga je par sekundi, vidno zbunjena njegovim suzama, a
onda mu je tiho odgovorila: „Deka.“
Teron je zagrli i podiže u ruke, nasmejano je ljubeći u glavu i
obraze, srećan kao malo puta u poslednjih desetak godina.
„Suzan, ljubavi, izvini“, reče on dok je vrteo Elenu oko sebe što
joj se sudeći po njenom dečijem smehu jako sviđalo, „ali od sada
imam novu malenu.“
„A šta sam onda ja?“, upita Suzan nasmejano.
„Kraljica“, odgovori Piref umesto Terona.
Suzan se privi uz njega. „Poslužiće.“

380
 U tom trenutku na trg stiže lord Torčvil sa svojim ljudima. Sjahao
je sa konja i predao uzde konjušaru, da bi onda sporim koracima
prišao kralju.
„Vaše visočanstvo“, reče i kleknu.
„Lorde Torčvil“, veselo će kralj, mada možda malo previše veselo.
I dalje je bio pod utiskom.
Ori primeti ton glasa i iznenađeno ga pogleda, i sam počevši da
se smeši. „Vaše visočanstvo, sve je prošlo u najboljem redu.“
Naravno, sad nije bio trenutak da kaže kako je kralj Piref umalo
otrovan u Šumskoj Varoši.
Kralj klimnu glavom, pokušavajući da izgleda što ozbiljnije.
„Odlično. Vi i vaši ljudi ste pozvani da večeras prisustvujete proslavi
u čast posete lorda Pirefa i njegove porodice.“ Zastao je na trenutak,
a onda spokojno dodao „naše porodice“, potom poljubivši Elenu u
čelo.
„Biće mi zadovoljstvo“, reče ser Torčvil. Ustao je i naklonio se.
„Zar nije preslatka“, upita ga Teron, ne uspevši da se suzdrži. Na
ovo se svi prisutni nasmejaše, pa čak i Elena.
Ser Torčvila ovo uhvati nespremnog. „D, da...“, zamuca on na
trenutak, ali onda dođe sebi i nastavi u svom maniru. „Prelepa je,
vaša visosti. Uostalom, kao i sve devojke koje u sebi imaju krv
Starvuda.“
Na ovo ga Larisa ošinu pogledom, a on joj uzvrati smeškom i još
jednom se nakloni. „Gospodaru. Lorde Piref, kraljice Suzan.“
Piref klimnu glavom, a Suzan nasmešeno pogleda svoju sestru,
koja je polako počinjala da crveni.
Teron spusti devojčicu i ona otrča do majke, a kralj mahnu
rukom. „Ovo je moj zapovednik straže, Goro Redvil“, reče kada je
vitez prišao. Ser Goro na nakloni. „Ukoliko vam bilo šta bude
potrebno, a ja ne budem u blizini, slobodno se obratite njemu“,
dodade Teron.
Evo ga, pomisli Vilijem. To je to.
„Verujem da mog zapovednika garde znate od pre par godina
kada smo potpisivali primirje.“ Ser Vilijem Edvidž istupi napred u
punom ratnom oklopu, uglačanom do savršenstva.

381
 „Hmm, mislim da nisam imao to zadovoljstvo“, reče Piref
ledenim glasom.
Ne počinji, molim te. „Čast mi je“, reče Vilijem i načini dubok
naklon.
Jezerci se približavaju.
Čekamo vaše naređenje.
…
Šta da radimo sa njima zapovedniče?
Piref ga je nemo posmatrao nekoliko sekundi, a onda staloženo
rekao: „Znači to je taj...“
Nemoj...
„...čuveni vitez o kome sam toliko slušao.“
Vilijem se na trenutak zaledi, otvorenih usta gledajući u Pirefa.
„Zapovednik kraljeve garde, to je jako velika čast. Da li je istina
da je ovo treći Starvud kome ste zavetovali svoj mač, ser?“
„D...da.“ Priberi se starče. „Imao sam tu čast da sluzim lorda
Rendala kao i lorda Kristofera.“
„Ako se ne varam, čuveni lord Kristofer je poginuo u bici kod
Malog prelaza?“, upita Piref nedužno.
„To je istina“, tužno će Vilijem. „Borio se junački tog dana.“
„Bili ste tamo?“, iznenađeno će Piref.
„Da. Imao sam devetnaest godina. Preživeli smo najjaču zimu
koja se od tada pamti, sakriveni u stražarskim kućicama na zidu kao
miševi. Bio sam u sklopu četrnaeste legije, četa koja je bila maltene
na pola puta između Velikog i Malog prelaza. Bili smo odsečeni od
ostatka sveta ponekada i nedeljama, čekajući da se karavan pojavi iz
pravca Šumske Varoši. Ali umesto karavana, pojavili su se jezerci.“
Vilijem primeti kako je Pirefovo oko zacaklilo na trenutak, ali izraz
lica mu se ipak nije menjao. „Napali su nepunih pet dana pre početka
Noćenja, što niko ne bi očekivao ni da je zima bila slabija. Velika
vojska sjurila se na kapiju jednog jutra i kada se začula uzbuna, skoro
svi su pohitali na istok ne bi li im pomogli. Oficir je naredio da naša
četa ostane za slučaj da probaju da pređu na kvarno, tako da nas je
ostalo možda pedesetak.

382
 Četni vođa mi je tada bio Damel Majls, prek i surov čovek, ali
ratnik kojeg bi svako voleo pored sebe u takvom trenutku. Urlao je
na nas da motrimo na sever i otvorimo četvore oči. Ko god bi okrenuo
glavu na istok da vidi šta se dešava na kapiji dobio bi šamar istog
momenta. Kao da je znao, iz magle su izronili jahači na malim
čupavim konjima i bez ikakvog razmišljanja počeli da se penju uz
zaleđeni zid, koristeći šiljke i nazubljene sekire. Bili smo daleko
nadbrojani, a da ne spominjem čete koje sam u daljini video kako
marširaju prema Malom prelazu. Borili smo se dobrih pola sata, a
onda je sa zapada začuo dobro poznat rog konjice. Napad je
predvodio kralj Kristofer lično koji je sa svojom pratnjom iz Starog
Dvora izjahao na Veliki prelaz i prišao neprimetno se krećući uz zid.
Jahali su u klin, on i njegovih dvesta vitezova, kao i sedam stotina
jahača trinaeste legije. Počistili su jezerce sa svojih malih konjica, a
onda produžili dalje na istok. Mali prelaz je odbranjen, ali je kralj
podlegnuo ranama par dana kasnije.“
Piref duboko uzdahnu. „Šteta što niste uspeli da ga spasete,
kakva bi to samo priča bila.“
Prokletnik. Znao sam...
„A pošteni kralj Rendal?“, nastavi Piref istim tužnim tonom.
„Njegov život se okončao u snu, ako me sećanje dobro služi?“
Izgledao je toliko snuždeno da bi čovek pomislio kako priča o svom
ocu, a ne tuđem.
„Najbolja smrt“, ubaci se Teron. „Kažu da dobri ljudi umiru u
snu, bez bolova i muka.“
„To je tačno“, potvrdi Piref. „Lepo je kada čovek može da spava
noću posle svega što je preživeo. Rendal je očigledno mogao.“
Pogledao je u Vilijema. „Kako vaš san, zapovedniče?“
Vilijem se namršti. Sasvim dobar, hteo je da slaže, ali prekinuo ga
je dečiji glasić. „Mama ja sam gladna.“ Elena ju je vukla za haljinu, a
onda joj obgrlila nogu. Suzan je pomazi po glavici. „Evo srećo, idemo
da jedemo.“ Pogledala je u Pirefa. „Idemo li?“
„Naravno, draga“, reče Piref nasmešeno. Ponovo je pogledao u
Vilijema. „Nadam se da ćemo nastaviti ovaj razgovor na večerašnjoj
proslavi.“ Zatim svi zajedno krenuše ka dvoru, dva kralja jašući jedan
pored drugog na čelu, dok ih je povorka lagano pratila.

383
 Ovo nije gotovo, pomisli vitez dok je jahao iza njih. Gad hoće krv.
Narod je i dalje oduševljeno klicao.
Vilijem zagazi na drugi stepenik.
Jednim od velikih ratnih uspeha smatralo se osvajanje Anger
Torna, grada na jugu jezerske zemlje koji je godinama bio najveći
izvor zaliha vojnicima na frontu i koji se tokom vremena pretvorio u
svojevrsni vojni kamp. Bilo je to pre dvadeset i četiri godine, odličan
vojni manevar koji im je na određeno vreme doneo nadu da će nakon
pedeset godina okončati rat i povratiti svoje teritorije. Nakon što je
jedan iz flote jezerskih brodova napadnut i osvojen u vodama kod
Severne Luke, ratno veće Starog Dvora je došlo na ideju kako da taj
brod najbolje upotrebi.
Plan je izložio Vilijem Edvidž, tadašnji zapovednik druge legije
Njegovog Visočanstva. Predložio je da se deo njegovih ljudi preruši u
jezerce i tim istim brodom otplovi do Mitroa, grada na severnoj obali
Jezerske zemlje. Odatle će peške proći kroz neprijateljsku teritoriju
sve do Anger Toma koji će, uz faktor iznenađenja, diverziju ostatka
legije i malo sreće, i osvojiti. On se lično prijavio da predvodi tu četu.
Nedelju dana kasnije, isplovio je iz Starog Dvora sa sto dvadeset
svojih najhrabrijih vojnika i zaplovio u Mitro. Prošli su graničarske
brodove bez problema, kao što je i planirano. Po dolasku suočio se sa
sumnjičavim pogledima lučkih kapetana i posade ostalih brodova, ali
imao je unapred pripremljen plan za svaku situaciju koja je mogla da
ga zadesi. Pod izgovorom da je sam kralj Kafzak, Pirefov otac, tražio
da mu donesu retku tkaninu sa istočne obale Tegaba uspeo je da
prođe pored znatiželjnih očiju koje su sumnjičavo zagledale ovu
družinu. I zaista, četvorica vojnika koja su išla u sredini kolone nosila
su kovčeg u kojoj je navodna tkanina bila smeštena. Niko nije želeo
da dira kraljeve stvari.
Nakon dva dana pešačenja stigli su nadomak Anger Toma. Plan
je bio da se ostatak druge legije priključi trinaestoj na Velikom
prelazu, zajedno sa osmom legijom čiji je zapovednik tada bio ser
Lukas Grifin. Njihov posao bio je da zavaraju jezerce da se sprema
veliki napad i da je vojska spremna za juriš. Bubnjevi su se čuli duž
celog zida, a ratni rogovi neumorno su odzvanjali skoro ceo dan. Kao
što je i predviđeno, jezerski izviđači prijavili su ovo i iz sigurnosti
šumarka na obronku jednog brda, Vilijem Edvidž i ostatak njegove

384
čete posmatrali su kako iz Anger Toma prema Velikom prelazu kreće
konjica jezerske vojske. U narednih par sati, preko dve hiljade
vojnika otišlo je na položaje koje su imali na jugoistoku od grada.
Kada su procenili da se grad dovoljno ispraznio, krenuli su niz brdo i
kroz desetak minuta bili na gradskim kapijama.
U svoj toj pometnji prošli su stražu bez problema i raštrkali se
unaokolo da utvrde brojčano stanje neprijatelja. Kao što su i
sumnjali, grad je bio skoro prazan. Plan je uspeo. Prvo su pobili
stražu na kapiji i zatvorili je iznutra, a onda onesposobili sve one
zadužene za dizanje uzbune. Jedno od zvona na južnoj kuli se ipak
oglasilo, ali ljudi nisu tome pridavali značaj s obzirom na to da je
uzbuna označavana dobar deo dana. Kroz sat vremena, u gradu su
ostali samo starci, žene i deca. I oko dvestotinak jezeraca koji su se
predali, misleći da je grad već pao.
Tadašnji oficir druge legije, Sedrik Benton, prihvatio je da obavi
sledeći deo plana. Izjahao je na konju i zaputio se na jug ka
barikadama jezerske vojske, pretvarajući se da je jedan od glasnika.
Svoju uniformu jezerske vojske prethodno je dobro umazao krvlju, a
plašt i rukave pocepao tako da posvedoče njegovoj priči. Kada je
stigao do komore sa hranom i šatorima sa opremom koji su bili na
kraju borbene linije, odmah je tražio da ga primi komandujući
zapovednik ili neki od oficira. Usput do šatora pokupio je bezbroj
izbezumljenih pogleda od strane jezerskih vojnika, a njihov strah su
dodatno potkrepili barjaci kraljevskih legija koji su se u tom trenutku
zavijorili sa one strane zida. Od njega su bili udaljeni oko jedan
kilometar, a između njih je bila samo ravnica.
Kada je izveden pred zapovednika, uvežbanim rečima mu je
rekao kako je grad pod opsadom i da je otprilike sedam četa prošlo
njihove linije. Grad je bio mnogo važnije uporište od ovog gde su se
sada nalazili, a i ogroman izvor hrane i opreme. Proklinjući izvidnike
koji su motrili na potez do Malog prelaza gde je neprijateljska vojska
neminovno prešla zid, zapovednik je naredio da se hiljadu ljudi vrati
i razbije opsadu, nadajući se da vojska za to vreme neće preći Veliki
prelaz i krenuti u napad. Nakon što su se jahači odaljili samo par
kilometara, ser Lukas Grifin je dao znak za napad i druga i osma legija
su se sjurile na branioce, potpuno uništivši njihovu oslabljenu
odbranu. Prešli su rovove koji su bili iskopani da onesposobe prolaz

385
kočija sa hranom i materijala za opsadne mašine, ali Lukas Grifin je
znao da im to uopšte nije potrebno. Nastavili su napredovanje ka
Anger Tomu, usput stigavši skoro stotinak vojnika koji su napustili
borbene pozicije i krenuli nazad. Pre nego što su ih pobili, saznali su
da je i sam zapovednik zajedno sa pedesetak svojih najbližih ljudi
odjahao čim je bitka počela, nadajući se da će opsada grada biti
razbijena dok on ne stigne.
Jedan od oficira koji je shvatio da ne može pobeći konjici klečeći
je čekao u blatu pored puta i kada su ga sustigli, glasno se prodrao
bacivši užasnu kletvu na svog bivšeg zapovednika. Kada je Lukas
Grifin sišao sa svog konja i isukao mač, smireno mu je prišao i
nasmešeno rekao: „Grad nije pod opsadom. Grad je već naš.“ Čovek
ga je izbezumljeno pogledao, a onda počeo da se smeje. Lukas
zaklima glavom u znak slaganja. „Da“, reče tiho. „Grebaće na
sopstvenu kapiju kada ga stignemo.“ Oficiri krenuše suze i sada već
poče histerično da urla. „Onda seci“, povika veselo i isturi bradu
unapred. „Čekaću prokletnika u lovčevoj jazbini.“ Lukas klimnu
glavom i oštrica zaseče vazduh.
Par sati kasnije, legije Starog Dvora uništile su jezersku konjicu
pod zidinama Anger Torna i zauzele neprijateljski grad nakon više od
trideset godina bezuspešnog pokušavanja.
Vilijem zagazi na treći stepenik.
„Lorde zapovedniče“, reče Piref veselo, mada je više zvučalo kao
da mu se ruga. Vilijemu se uopšte nije dopao ton. „Uplašio sam se da
ste već otišli u postelju i lišili nas Vašeg cenjenog društva.“ Njegovi
kapetani se na to srdačno nasmejaše.
Bogovi, smirite mi ruku, pomisli vitez dok mu se desna šaka jedva
primetno trzala. Još samo jedan stepenik.
Nakon tri nedelje masovnih borbi, kralj Rednal je osvojio sve
istočno i severno od Anger Torna, osim Hadbara i Mitroa. Trupe
kralja Kafzaka opkolile su Anger Tom i odsekle ga od ostatka vojske,
ali to Rendalu nije smetalo jer je primami cilj bilo zauzimanje
gradova koji izlaze na obalu. Anger Torn je mogao da se drži
mesecima ako treba, a to je bilo više nego dovoljno da se ostali
gradovi bace na kolena. Da, kralj Rendal je bio zadovoljan. Sve do
dana kada je Mitro pao.

386
 Trebalo im je dva dana da probiju gradsku kapiju, sve vreme
zasipani kišom strela sa tri velike kule koje su se nalazile na južnoj
strani zidina. U trenutku kada su ušli u grad, flota Severne luke je
vodila odlučujuću bitku sa ratnim brodovima u Hadbaru i sve je išlo
protiv jezeraca. A onda je Rendal video zastrašujuć prizor. Ceo Mitro
je bio napušten, do poslednjeg čoveka. Prazna luka sa tek po kojim
čamčićem, puste ulice, napuštene kuće. Jedine osobe koje su zatekli
u gradu bili su tri slepa prosjaka, ostavljena na sred ulice da udaraju
u ratne bubnjeve i tako zavaraju neprijatelja. Besan, Rendal ih je na
mestu posekao.
U istom tom trenutku, svi brodovi koji su bili usidreni u luci
Mitroa obrušili su se sa leđa na flotu Severne Luke i potukli ih do
kolena. Dok je vest stigla do kralja, jezerska flota je već uveliko
plovila ka nebranjenoj Severnoj luci. Plan je morao da se promeni i
Rendal je povukao svojih šest hiljada vojnika, ostavivši pola Treće
legije da drži Hadbar pod opsadom. Deset gavrana je poslato u Anger
Tom u nadi da će bar jedan probiti liniju koja ga je okruživala, mada
se ispostavilo da su jezerski vojnici malo slabiji strelci i čak šest ptica
sa istom porukom je sletelo na zidine zamka. Naređenje je bilo da
brane grad po svaku cenu.
Dva meseca je prošlo od kada se kralj Rendal povukao sa vojskom
nazad u Zapadno Kraljevstvo, a osma legija ostala da brani Anger
Torn. Svakim danom situacija je postajala sve gora i gora i činilo se
da ne postoji način da živi izađu iz tih zidina. Nakon prvih mesec
dana trampili su žene, decu i starce za stoku i živinu. Krdo krava ušlo
je kroz kapiju dok je stotine strelaca motrilo sa zidina, spremni da
reaguju ako jezerci pokušaju neku prevaru. Neki su se bunili što
puštaju taoce, ali ih je miris pileće supe brzo ućutkao. Bila je to dobra
razmena. Manje gladnih usta, manje potencijalnih noževa u leđima i
najvažnije od svega, hrana. Strogo je naglašeno da životinje moraju
žive proći kroz zidine grada, čime se izbegavala mogućnost otrovanog
mesa. Za svaki slučaj sačekali su nedelju dana da vide da li je sa
životinjama sve u redu, što je i bilo. Sada su imali zaliha za još pola
godine. Uskoro će zima, znao je Vilijem, a za njom i Noćenje, i svaki
izvor hrane će im mnogo značiti. I tako je i bilo.
Zima je došla i donela snegove, hladan vetar i ledene kiše. Ipak,
opsadne kule se nisu pomerale sa svojih mesta, a vrhovi brojnih

387
katapulta i trebušeta virili su iz snežnih nanosa kao peščani paukovi
spremni da skoče na plen. Ipak, ovaj plen nije bio nemaran i zbunjen.
Ser Edvidž i ser Grifin motrili su na svaki korak jezerskih oficira, na
svakog goluba ili gavrana koji poleti u vazduh, na svaku vatru koju
neprijateljska vojska upali... Njihovim očima ništa nije promicalo.
Sve dok nije došlo Noćenje. Tada nema kretanja. Tada nema
ratovanja. Postoji samo čekanje... čekanje da Sunce ponovo svane.
Jezerske trupe su u jesen, kao i u zimu, maksimalno držale kralja
Rendala zaokupljenog i nikako nije uspevao da podigne opsadu
Anger Torna. Mitro je oslobođen, vojska se povukla i jezerci su počeli
taktički da napadaju gradove na obali, paleći sela i ponekad se čak
krećući dublje u unutrašnjost neprijateljske teritorije. Vodili su rat
mačke i miša, nestajući taman kada konjica stigne. Rendal je ludeo
od te taktike, svake noći sanjajući kako stoji na zidinama Anger
Torna i pobedonosno gleda na bojno polje prekriveno leševima
jezerskih vojnika, slomljenim opsadnim mašinama i kulama i
zapaljenim jezerskim zastavama. Želeo je taj grad, ali je još vise želeo
Lanakor. A da bi došao do njega, morao je da ide redom.
Noćenje se završilo i proleće je nastupilo, ponovo dižući na noge
budne stražare i njihove starešine, neumorne izvidnike i strelce na
zidinama, kao i dva zapovednika kojima se čekanje dobrano smučilo.
Hrane je ponestajalo, a Rendal se nije pojavljivao sa svojom vojskom,
tako da su ser Vilijem i ser Lukas odlučili da pošalju pticu u Stari
Dvor. Molili su kralja da dođe što pre i pomogne im, ali kada je
odgovor stigao, znali su da su prepušteni sami sebi.
„Čekajte pojačanje“, pisalo je, „i ni po koju cenu ne dozvolite da
zamak padne. U suprotnom ću vam ja poskidati glave, a ne jezerci.
Dolazimo čim budemo mogli.“
Dani su prolazili i stvari su izgledale jako loše. Cela okupirana
teritorija je sada ponovo bila pod jezerskom vlašću, sve osim Anger
Toma. A kralj Kafzak je gubio strpljenje. Igra izgladnjivanja je mogla
da prođe dok je imao posla sa oslobađanjem teritorija, ali sada je
mogao svu svoju pažnju da usmeri na vraćanje tog grada i čekanje
više nije bilo potrebno. Čarke između dve vojske postale su sve
učestalije i ser Edvidž je shvatio da im jezerci traže slabe tačke i
manje branjene pozicije gde bi mogli da napadnu. Već neko vreme je
kružila ideja da se ispod zidina iskopa tunel koji bi im omogućio da

388
pobegnu u slučaju da napad bude prejak, a u isto vreme bi služio kao
potencijalna slaba tačka odbrane ako se ikada budu vratili da ponovo
napadnu grad. Problem je bilo ljudstvo. Tunel nije imao ko da kopa
jer bi to previše umanjilo broj stražara na zidinama i neprijatelj bi
pomislio da su branioci bolesni, mrtvi ili jednostavno nemarni.
„Privid da možemo da odbranimo grad je jedino što nas drži u
životu“, pričao je Vilijem na sastancima oficira. „Ako odvojimo
makar sto ljudi, videće to kao slabost.“
Nakon nekoliko sati većanja, Lukas Grifin je došao na ideju zbog
koje će ubrzo zažaliti, i zbog nje proklinjati sebe do kraja života.
Predložio je da uposle onih dve stotine zarobljenih jezeraca koje su
držali kao taoce skoro godinu dana. Svi su to sa oduševljenjem
prihvatili i već te večeri, zarobljenici su počeli da kopaju tunel. Grupe
su se menjale i pravile pauze, a bilo ih je toliko da su mogli potpuno
da povrate snagu dok čekaju da dođu na red. Tunel je napredovao
mnogo brže nego što su očekivali.
„Jesi li siguran da će izdržati?“, upita ser Grifin skeptično. Stajali
su u mračnom zemljanom tunelu i bakljama osvetljavali svod iznad
njih.
„Grede su debele i dobro učvršćene. Ovim tempom izbićemo na
drugi kraj kroz samo par dana.“
Tako je i bilo. Za nepunih nedelju dana, kraj tunela izvirao je u
šumarku poprilično udaljenom od grada, dovoljno da niko ne može
da ih primeti kada izađu. Pisma o ovom poduhvatu poslata su u Stari
Dvor na divljanskom jeziku koji je Sedrik Benton donekle pričao kako
jezerci ne bi mogli da saznaju za tunel ukoliko im obore neku od
ptica. A onda je stigao odgovor od kralja, cm kao i krila gavrana koji
ga je doneo. Na njihov predlog o povlačenju kralj je odgovorio:
„Momentalno pobijte sve jezerske zarobljenike. Branite grad po
svaku cenu. Čekajte pojačanje, nema povlačenja. Pobijte ih sve!“
Ser Vilijem je stajao za stolom, nem i bled dok je Sedrik prevodio
pismo pod okriljem sveće. Lukas Grifin koji je stajao u ćošku sobe,
pljunuo je i prokleo lozu Starvuda. U tom trenutku je stigao izveštaj
sa zidina da će napad jezerskih trupa uslediti u narednih par sati i da
se oglasi uzbuna. Prvi oficir je nervozno pogledao svog zapovednika,

389
ali on nije imao šta da kaže. Zatim je pogledao u ser Edvidža. „Šta da
radimo sa njima zapovedniče? Jezerci dolaze.“
Vilijem je ćutao, dok se na ulici čulo vikanje i buka, njištanje
konja i zveckanje ratnih oklopa.
„Je l' idemo u tunel?“, prodrao se neko.
„Na zidine“, odgovori drugi, „tunel je zadnja opcija. Vreme je da
jezerci ponovo krvare.“ Haos je zahvatio ulice, ali je u toj sobi vladala
najveća tišina koja je ikada postojala. Vilijem pogleda ser Lukasa, a
ovaj samo odmahnu glavom.
„Jezerci se približavaju“, reče jedan od oficira koji je ušao na
vrata, pritom nespretno navlačeći metalne rukavice. „Čekamo vaše
naređenje.“
„Šta da radimo sa njima zapovedniče?“
Pobijte ih sve!
„Zapovedniče?“
Pobijte ih sve!
„Zapovedniče, šta da radimo sa njima?“
„Naredite povlačenje u tunel“, usporeno će Vilijem. „Spremite
prekrivač da zatvorimo rupu, ne smeju videti gde smo izašli. A
zarobljenike...“ Vilijem obrisa znoj sa čela, jedva uspevajući da
proguta pljuvačku. „Dajte mi vina.“
Oficir mu dodade flašu i on nateže iz nje, ni ne potrudivši se da
sipa u čašu. Kada je u flaši ostalo za četvrtinu manje, duboko je
udahnuo i zatvorenih očiju prošaputao kratku molitvu. A onda je
presudio: „Skupite ih u štalu kod južne kapije. I pazite da ne
propustite nekog, svi moraju biti tu.“
Lukas ga je posmatrao u neverici, a onda uzeo svoj šlem i izašao
ne rekavši ni reč. Vilijem je kasnije saznao da je zapovednik otišao u
hram i položio žrtvu bogovima, kako za spas svoje, tako i njegove
duše. Pola sata kasnije, poslednji od hiljadu ljudi koji je izašao na
drugu stranu tunela pažljivo je naslagao granje preko otvora i
nagurao kamenje i lišće kako bi ga prikrio. Lj daljini, dvesta metara
odatle ka zapadu, crni gusti dim se uzdizao preko zidina grada i svake
sekunde dopirao sve bliže oblacima i nebu. Svi su znali, mada niko
nije rekao ni reč...
Dim je bio previše crn da bi se o njemu pričalo.

390
 Vilijem zagazi na četvrti stepenik.
„Vaše visočanstvo, zvali ste me“, reče vitez ne obazirujući se na
smeh i opaske kralja Pirefa.
„Da...“ odgovori Teron. „Mislio sam da sutra...“
Glasan tresak vrata ga prekide u sred reči i on začuđeno pogleda
ka dnu dvorane. Vilijem uradi isto. Iako je muzika bila veoma glasna,
a graja u dvorani skoro zaglušujuća, tresak je bio toliko jak da su svi
momentalno ućutali i okrenuli se ka vratima. Čak je i muzika
prestala, ali u ovom slučaju malo koja ne bi. Na vratima dvorane,
jednom rukom naslonjen na drveni štok, a drugom držeći rascepan
stomak, stajao je zapovednik Nados Gevajo. Oči su mu bile
iskolačene, a ruke i tunika u potpunosti krvave. Mala crvena barica
stvorila se tačno između njegovih drhtavih nogu, šireći se ka tvrdim
kožnim čizmama stražara i finoj obući plemića oko njega. Svi su
stajali u mestu, zaprepašćeni i skamenjeni.
A najzaprepašćeniji od svih bio je Piref. Počeo je da se trese,
nemo ustavši sa stolice i otvorenih usta zverajući u svog zapovednika
garde.
Prokletstvo, pomisli Vilijem. Zar ponovo rat?
„Gde su?“, prošaputa Piref, a kada ne dobi odgovor dreknu koliko
su mu pluća dozvoljavala. „GDE SU?“
Zapovednik zausti nešto da kaže, a onda poče da bljuje krv.
Nespretno je pokušavao da je zaustavi šakom. Curela mu je i iz nosa,
prolazila koz šake i kapljala na pod stapajući se sa već postojećom
baricom. Iako jedva svestan i dalje je pokušavao da stoji uspravno i
zaustavi krvarenje praveći se kao da se ništa ne dešava. I dalje je bio
dostojanstven. I dalje je bio vojnik..
„NADOSE“, zaurla Piref ponovo. „GDE SU?“ Poslednje dve reči
nisu zvučale preteće jer ga je glas izdao. Više je zvučalo kao da moli.
Oni koji su stajali blizu vrata kasnije su tvrdili da je u tom
trenutku zapovednik zaplakao.
„Oprost...“ prošaputa on jecajući, a onda se sručio na zemlju u
lokvu sopstvene krvi, da nikada više ne ustane.

391
 „U noći kada se rodio Kristofer Starvud, ceo Dalgren je sijao od slavlja
i veselja. Kada je rođen njegov sin Rendal, grad je sijao od jezerskih
baklji.“

„Ratni zapisi“,
združeno izdanje

Ujedinjene Zemlje

Glava 34

Put za Sefren je bio užasan. Ledi Lupo je uvek mrzela da tamo

putuje kočijama, ali zbog oluje koja je besnela već dva dana putovanje
brodom bi bilo previše opasno. A uostalom, brodom bi mogla samo
do Loida u šumovitoj grofoviji Enkor, jer je luka u Sefrenu bila
zatvorena zbog velikog Jesenjeg festivala. Masivna drvena
konstrukcija koja je spuštana u vodu u potpunosti bi povezala krajeve
lukobrana, tako da niko ne može ni da da uđe, ni da izađe brodom.
To bi takođe smirilo talase i vodu i celih pet dana luka i sve okolne
ulice bile su pretvarane u mesto za slavlje i razonodu.
Grad bi tih dana vrveo od ljudi, a mnogi bi dolazili i par dana
ranije kako ne bi zakasnili da uđu u luku na vreme. Bilo je tu ljudi iz
Duraša, sa Lepsusa, iz raznih gradova širom Zapadnog Kraljevstva
kao i iz Jezerske zemlje, trgovaca iz dalekih zemalja na jugu i istoku
sa one strane okeana. To je takođe bio i jedini period u kojem bi ljudi
iz Tegaba mogli slobodno da šetaju nekim od gradova Ujedinjenih
zemalja i da ne moraju da se okreću pri svakom koraku. Velika krađa
i trgovinski skandal načinio je da netrpeljivost između ta dva naroda
traje skoro tri decenije i nijedna strana nije htela da prizna da je
pogrešila. Mnogo je lakše bilo da se dure i kolju međusobno.

392
 Ipak, ovih pet dana svaki čovek iz Tegaba mogao je da uživa i da
se opusti zahvaljujući jednom jedinom pravilu koje je važilo tokom
festivala. Nema ubijanja. Vojvoda je bio jako striktan po tom pitanju,
uostalom kao i u vezi svega ostalog što bi proglasio kao bitno. Svako
ko se usudi da digne ruku na drugog čoveka i tako ukalja slavlje u
čast rodne godine i bogatih prinosa, mogao je samo da se nada da će
uspeti da izvrši samoubistvo pre nego što ga gradska straža uhvati.
Niko nije želeo da završi u Morskoj tamnici.
Putovala je već dva dana kroz države koje su razdvajale Lor i Tris
i, kao i uvek, najveći problem bila je dosada. Tačnije, ona je bila i
jedini problem. Niko se ne bi usudio da zaustavi crne grofičine kočije,
a kamoli nešto ozbiljnije. Čak i kad bi neko sišao sa uma i pokušao da
je opljačka, verovatno ne bi uspeo ni da joj priđe jer konji koji su vukli
te kočije nisu bili uzgajani u običnoj štali ili dvorištu. Zvali su se
Proteji, posebna rasa koju su čarobnjaci sa južnog kontinenta
napravili po porudžbini prethodnog vladara. Privilegiju da ih koriste
imaju samo vojvoda, grofovi i njihove porodice. Ogromni, jaki,
izdržljivi, mogli su da se kreću danima bez prestanka i to veoma
velikom brzinom. A najbolje od svega, nije im bio potreban kočijaš.
Džoana se već satima nije pomerala, zamišljeno gledajući kroz
prozor ka velikim planinama na severu, planinama koje su razdvajale
Ujedinjene zemlje od Beskrajne pustoši koja se pružala iza njih.
Hiljade kilometara pustinje, močvara, oguljene zemlje i isušenih
rečnih korita čekalo je svakog ko se usudi da krene na sever. Prema
predanju, postoji jedan grad u celoj toj nedođiji, ali niko ne zna gde
se on tačno nalazi. Bapske priče, pomisli Džoana ravnodušno.
Činjenica je bila da se skroz na drugom kraju zaista nalazio grad, ako
ne i više njih, koji je sagrađen na samoj obali. Ali ti ljudi su od čudne
sorte i retko putuju na jug. Ali grad u sred pustoši? Glupost.
Osmotrila je četinare koji su rasli pored puta, s mukom
pokušavajući da ih prebroji. To joj je bila zanimacija svaki put kada
bi putovala kočijom, još od kada je bila mala i morala da se izdiže na
prste kako bi videla kroz okno. Iako se do sada uvežbala, i dalje je to
bio pravi izazov s obzirom da su krošnje izgledale skoro stopljene
jedna sa drugom od brzine kojom se kočija kretala. Od kada su ušli u
Tris pre pola sata, konji su samovoljno ubrzali osetivši bolji drum pod
kopitama. Džoana zevnu od dosade. Put je vodio kroz unutrašnjost i

393
jedino što je mogla da vidi bila su sela, njive, divlje životinje i prokleti
četinari. Put uz obalu bio je mnogo zanimljiviji, ali i duži. Htela je da
svrati u Loid i u još par mesta gde je imala saradnike i prijatelje, ali
to bi se odužilo i ne bi stigla na vreme. Ipak moram što pre da se vratim,
imam posla u Belatu, pomislila je usput. Veoma važna posla. Dok joj je
pogled leteo preko stabala pored puta i misteriozan osmeh postepeno
izbijao na lice, u ruci je nesvesno vrtela zlatni bodež sa ugraviranom
vučjom glavom na dršci.
Nakon pola sata usporavanje konja je trgnu iz misli. Proteji staju
samo kada stignu na cilj ili kada im ona zapovedi. Ili kada ne postoji
način da prođu putem kojim se kreću... Džoana se namršti i pogleda
kroz prozor.
Na sred druma nalazila se ograda sa šiljcima i stražom od preko
dvadeset ljudi iz Sefrena. Njihov kapetan istupi napred, dok su ostali
posmatrali šta će se desiti. Bili su naizgled u pripravnosti, ali Džoana
vide da je većina zapravo gledala u dva ogromna konja koja su stajala
pred njima. Dečurlija, pomisli ona iznervirano i izađe iz kočije. Na
sebi je imala cm džemper sa dugačkim rukavima, bez ikakvih ukrasa
i vezova. Mrzela je ukrase i vezove. Kosa joj je bila nespretno zavijena
u punđu tako da su repovi virili na sve strane, ali uprkos tome i dalje
je zračila dobro poznatom aurom.
Bodeži na njenim bokovima čekali su da ih upotrebi.
„Šta ovo treba da znači?“, upita grofica gnevno.
„Samo polako“, reče kapetan pokušavajući da zvuči što smirenije.
„Najobičnija kontrola.“
„Molim?“ Džoana nije navikla da je iko kontroliše. „Kontrola
čega?“, upita ona iznenađeno.
„Prtljaga, ledi. I provera putnika.“ Kapetan je posegao ka
unutrašnjosti tunike i izvadio parče papira. „Ovo je naređenje
direktno od vojvode“, reče samouvereno, a onda joj predade papir uz
krajnji oprez.
Džoana mu otrže papir iz ruke i pogledom prelete preko crvenih
slova. Ha, pomisli ona nervozno. Od kada je dobio prokletu mastiljku
nijedno pismo mu više nije plave boje.

394
 Svako ko prođe kroz spoljašnje kapije grada mora biti
podvrgnut kontroli. Ne zanima me ko je u pitanju, svi podležu
ovom pregledu. Prtljag, putnici i kočija se moraju proveriti, a
informacije proslediti kapetanima na najbližoj unutrašnjoj
kapiji. Za nepoštovanje ovog naređenja sledi smrtna kazna za sve
članove kontrolnog prelaza, a za kapetana odlazak u Morsku
tamnicu.

Vojvoda Ujedinjenih zemalja,

Teodor Dast

„Tako znači“, zaključi ona tiho. „Znate li zbog čega?“

Kapetan nesigurno pogleda u ostale, a onda odmahnu glavom.
„Ne znamo ledi. Mi samo pratimo naređenja. A sada, ako smem...“
reče i pokaza na kočiju. Džoana nevoljno mahnu rukom.
Kada je pregledao spoljašnjost kočije, zavirio je kroz prozor i par
sekundi osmatrao šta se nalazi unutra. „Putujete sami?“, upita.
„Da“, odvrati ona. „Da li je sve po propisu?“, dodade nestrpljivo.
Kapetan zamišljeno klimnu glavom, a onda joj uputi zadovoljan
pogled. „Jeste grofice. Sve je u redu. Možete proći.“
Džoana frknu i krenu nazad ka kočiji. „Onda otvarajte tu
prokletu kapiju.“
Kapetan mahnu rukom i stražari počeše da pomeraju masivnu
metalnu ogradu u stranu, dok je jedan sa strane zapisivao nešto na
parče papira.
„Izvinite na smetnji“, reče čovek učtivo. „Ovo je mor...“
Džoana ga ne sačeka da završi već reče nešto njima nerazumljivo
na šta konji iste sekunde krenuše. Prašina se momentalno podiže dok
su stražari rukama pokrivali oči ne bi li se zaštitili, dok je ona samo
elegantno navukla zavesu. Kroz nekoliko sekundi već se kretala brže
nego što bi ijedna od običnih kočija ikada mogla, a iza nje su se čuli
udaljeni zvuci oduševljenja.
Nešto se desilo, pomisli ona dok je odmicala drumom. Ponovo je
izvadila bodež iz rukava i zamišljeno ga vrtela u ruci. Nešto loše.

395
 Uskoro je stigla pred veliku gradsku kapiju na kojoj je stražara
bilo pet puta više nego obično. Konji su usporili i napokon stali iza
jedne od kočija koje su čekale na ulaz u grad. Ona ponovo pogleda
kroz prozor, sada već veoma zainteresovana za neobičnu situaciju.
Kapija je bila ogromna, deo istočne zidine grada i dobro kontrolisane
trgovačke petlje koja je tuda prolazila. Oni su imali poseban ulaz
desetak metara odatle, gde je roba podvrgavana svim mogućim
pregledima. Ni trgovci nisu bolje prolazili. Ovde je poštena trgovina
značila puno.
„Napred“, zapovedi kapetan na ulazu i prva kočija u koloni prođe
kroz gradsku kapiju, a sledeća zauze njeno mesto. Bila je samo još
jedna koja je delila njenu i tu prvu, obe lepo ukrašene i kvalitetno
napravljene. Lokalni plemići, pomisli Džoana ravnodušno. Nikada nije
volela plemiće. Uvek su se pozivali na neko pravo i na neke
povlastice. Zato ih je ona potpuno istrebila u svojoj grofoviji. Ješće
onaj koji radi, a ne onaj koji na to polaže pravo.
Nakon par minuta razgovora sa čovekom koji se u njoj vozio,
kapetan propusti i tu kočiju i ona otandrka niz Sefrensku kaldrmu.
„Napred.“
Kočija ispred njene se pomeri za jedno mesto i starac sa štapom
izađe iz nje. „Hvala bogovima da sam i ja došao na red. Čekam već
pola sata“, požali se on. Bio je lepo obučen i doteran, ali nije baš
sigurno stajao na nogama. Bez štapa ne bi mogao da hoda, primeti
Džoana. Leva ruka mu je jaka, kao i ramena, ali leva noga mu ne
funkcioniše od kolena nadole. Uvek je primećivala takve stvari. To je
naučila od oca. „Gledaj detalje jer oni život znače, nekad tvoj, nekad
tuđi“, govorio joj je on nekada. Ispostavilo se da je to veoma tačno,
kako je i mogla da se uveri u par situacija gde joj je brzo oko spasilo
glavu.
„Vraćaj se unutra“, začu se najednom i mršava ženska ruka ga
povuče za kragnu košulje. „Sad si našao da šetaš, proklet bio.“
„Smiri se harpijo, nemoj da urlaš“, odgovori on nervozno. Sa
mukom se pope uz stepenik kočije i zagazi unutra, ali onda zastade i
okrenu se ka kapetanu straže. „Ne ceni vola po rogovima, a ni ženu
po bokovima.“
„Ma ulazi unutra“, prodra se ona ponovo dok su kapetan i ostali
stražari pokušavali da prikriju osmeh. „Sve je u redu“, reče kapetan i

396
mahnu rukom, i dalje se smejuljeći sebi u bradu. Kolona se pomeri i
na red dođe crna grofičina kočija. Ona pomeri zavesu u stranu i
osmotri kapetana.
„Poštovanje grofice“, učtivo će kapetan. „Dobrodošli u Sefren.“
Ledi Lupo klimnu glavom. „Čemu ovolika gužva?“, upita ona
naizgled ravnodušno, iako ju je zapravo veoma zanimalo šta se
dešava.
„Ništa specijalno“, odgovori kapetan uz osmeh. „Samo malo
pojačana kontrola tokom festivala.“
„Bila sam na poslednjih dvadeset i pet festivala i nikada niste
pravili pretres na spoljnoj kapiji.“
Kapetan se na ovo promeškolji, nervozno pogledavši oko sebe.
„Stvarno ne znam grofice...“, zamuca on, pritom nabacivši veoma
neuverljiv osmeh. Na njegovu sreću, jedan od stražara mu priđe sa
nekakvim spiskom i sumnjičavo izjavi:
„Ove kočije nema na spisku.“
„Pa naravno da je nema“, prodra se kapetan, srećan jer je
napokon mogao da se oslobodi neugodnog pritiska.“ Vidiš da je vuku
Proteji? Ptica sa imenom ledi Džoane neće stići bar još petnaest
minuta.“ Stražar zbunjeno ustuknu, a onda se posramljeno povuče
par metara do svog stražarskog mesta. Kapetan huknu i okrenu se
nazad ka grofici. „Prolaz je slobodan, ledi Lupo“, reče on nasmešeno
dok se blago savijao u naklon.
Ona klimnu glavom i navuče zavesu. Ovde nešto zaista ne valja.
„Napred“, začu se promukli glas, praćen teškim zvukom metalnih
šarki dok se kapija grada otvarala. Konji frknuše i Džoana oseti da se
ponovo kreće. Išla je ulicama koje su vodile ka zamku i vojvodinim
štalama, što je mogla da oseti po kaldrmi koja je promicala ispod
drvenih točkova kočije. Proteji su znali kuda idu. Ulice Sefrena su
tokom godina postajale sve uže i uže jer su trgovci otvarali nove
radnje i tezge gde god su stizali. Ipak, tokom Jesenjeg festivala svi
oni su bili dužni da svoje tezge prebace u luku i da raščiste sve ulice
osim onih predviđenih za trgovinu. Vojvoda nije voleo da mu se
stranci šetkaju svuda po gradu.
Ulica kojoj se Džoana kretala vodila je na veliki Sefrenski trg,
svojevrsni centar grada i mesto gde bi većina putujućih trgovaca

397
tražila smeštaj i nešto za pojesti. Prelep kružni trg je bio popločan
finom kaldrmom, prošaranom pokojim obojenim kamenom i
oblikom koje su graditelji namerno napravili. Oivičen tavernama i
prenoćištima, nudio je smeštaj kako za one plitkog džepa tako i za
one koji cene udobnost i dobru uslugu. Žardinjere sa živopisnim
cvećem bile su raštrkane svuda po trgu, kao i kamene klupice za
odmor i drvene klatilice za dečju zabavu. Konji utom izađoše na trg i
skrenuše desno, lagano se krećući ka ulici koja je od trga vodila
uzbrdo, ka vojvodinoj palati. Trg je bio skoro prazan, primeti Džoana
kada je bacila pogled kroz prozor, rukom elegantno sklonivši zavesu
u stranu. Majke sa decom, primeti ona nezainteresovano. Žive svoje
male dosadne živote, gaje plačljivu decu i pričaju međusobno jedne te iste
priče svakoga dana. Zatim se nasmeja i odmahnu glavom. Za mene je
život spremio nešto mnogo više.
U tom trenutku jedan od dečaka koji je trčao unaokolo sa ostalom
decom, verovatno očaran konjima koji su prolazili pored, krenu
direktno ka kočiji. Džoana ga opazi i na vreme izgovori naredbu na
koju se Proteji momentalno zaustaviše. Oni inače nisu stajali zbog
tako malih prepreka.
„Stefone“, povika preplašeno njegova majka koja je sedela
nedaleko odatle sa svojim prijateljicama. „Sine, ne prilazi mu. Stani!“
Ali plavokosi dečak je bio previše zapanjen prizorom koji je video
i prišao je na samo korak od zadihane životinje.
„Vau“, izusti on zadivljeno. „Kako su veliki.“ Krenuo je da pomazi
jednog, dok su se u pozadini čuli vapaji majke koja je krenula da trči
ka njemu. Koliko god vikali, dečak se nije okretao.
„Zašto ne slušaš svoju majku?“, upita Džoana i uhvati ga za ruku.
Dečak se trgnu i pogleda u nju, a zatim povuče ruku pokušavajući da
se oslobodi. Ona ga je pak stegla još čvršće. „Pusti me“, zavapi on.
Majka dotrča do njih i uhvati ga u naručje, a Džoana mu oslobodi
ruku i ispravi se.
„Hvala...“, prošaputa zadihana žena. „Zašto me nisi poslušao?“,
prodra se. Dete poče da plače, a ona ga privi uza se.
„Da je do mene, pustila bi ga da dodirne konja“, priznade Džoana
ravnodušno. „Tako bi naučio da sluša.“

398
 Žena je preplašeno pogleda, a zatim brzim korakom krenu natrag
ka klupi na kojoj je sedela, povremeno se okrećući da se uveri da je
bezbedna.
Džoana frknu i vrati se nazad u kočiju, ponovo navukavši zavesu
i izdavši komandu za polazak. Bila je jedna zanimljiva stvar u vezi
Proteja koju to dete verovatno nije znalo, ali sudeći po
izbezumljenom pogledu, njegova majka sigurno jeste.
Da bi sprečio krađu ovih dragocenih životinja, vojvoda koji ih je
naručio mudro je naložio čarobnjacima da ih naprave veoma
agresivne. Nisu reagovali jedino na dodir samog vojvode, svojih
grofova i po jednog konjušara kojeg je svaki od grofova birao. U
slučaju da ih neko drugi dotakne, postajali bi neverovatno agresivni
i opasni. Zanimljivo je bilo da grofovi nisu smeli da dodirnu nijedan
drugi par Proteja osim svog, dok su konjušari mogli da odsedlaju i
istimare bilo kog od šesnaest konja koliko ih je bilo. Zbog svoje snage
i agresivnosti, nijedan Protej nikada nije bio ukraden, mada je to
pokušavano više puta. Priča se da je za svakog konja vojvoda dao po
jednu ratnu galiju, što je dovoljan dokaz njihove vrednosti.
Prošla je kroz kapiju zamka i tu se konji nakon nekoliko metara
zaustaviše, a ona otvori vrata i izađe iz kočije. Zamak je vrveo od
ljudi. Bilo je tu stražara, slugu, dvorskih dama. Pekara i trgovaca
vinom, raznih zanatlija i stranih gostiju. Bezbroj lepo obučenih i
nasmejanih ljudi dolazilo je da ostavi svoj dar vojvodi i njegovoj
porodici i da možda, ako ih on lično primi, ugovore neki unosan
posao. Jedan od konjušara pritrča kočiji, odsutno gledajući oko sebe.
Bio je nizak i mršav, usukanih obraza i tankih ruku. Uhvatio je uzde,
i dalje zamišljeno gledajući oko sebe. Oči su mu letele preko gomile,
preko roja ljudi koji je išao tamo-vamo i on ne uspe da nađe to što je
tražio. A onda se iznenada okrenuo ka Džoani.
„Noćite u zamku ili u gradu?“, upita je on nezainteresovano.
Sudeći po načinu na koji je to izgovorio, ovo mu je bio stoti put danas
da izgovara to pitanje.
Džoana upitno izvi obrvu. „Sa kim ti misliš da razgovaraš?“, upita
ona iznenađeno. „Da li ti ja ličim na nekog trgovca ili dvorsku
pratnju?“
Momak se trgnu iz letargije u kojoj je bio i pažljivije osmotri sa
kim priča, a onda postade svestan teškog disanja koje je dopiralo

399
odnekud pored njega. On se okrenu i ukrsti pogled sa zadihanih
Protejem koji ga je sumnjičavo gledao sa visine. Krvave oči fiksirane
na njemu čekale su na najmanji znak opasnosti, dok su se široke
nozdrve širile u ritmu disanja. Momak načini zvuk nalik cviljenju, a
onda polako ispusti uzde i sleđeno ostade tako da stoji narednih
desetak sekundi, sve dok mu Džoana nije udarila šamar.
„Dovedi mi vojvodinog konjušara“, zareža ona.
„Grofice“, promumla on uz naklon.
„Šta je sa ljudima danas...“, tiho će Džoana dok je momak trčao
preko dvorišta ka velikoj dvorskoj štali.
Krenula je ka ulazu u zamak, koračajući elegantno ali ipak
nekako vojnički, odlučno i sa stavom. Prošla je kroz vrt u
unutrašnjem dvorištu gde su rasle slatke pomorandže i krupni žuti
limunovi koji su za te predele bili retkost, ali još veću retkost
predstavljalo je drvo leperike koje je raslo u sredini dvorišta. Crvena
krošnja krasila je biljku kao kruna, dok su grane pune plodova
dosezale skoro do zemlje. Ova biljka je bila veoma retka, a to što je
cvetala jednom u pet godina još više je doprinosila njenoj vrednosti.
Plodovi su bili tamno plave boje i veličine prosečne dinje, bez šara,
bez tufni, bez ikakvog ukrasa majke prirode. Jednostavno plavi. A
iznutra, blaženstvo ukusa. Plod leperike bio je najskuplji od svog voća
i povrća koje se moglo kupiti na zapadnom kontinentu, a verovatno i
šire. Ipak, ovo drvo koje je raslo na desetak metara od nje izgledalo
je potpuno nebranjeno. Nikakva ograda ili stražari nisu čuvali tu
dragocenu biljku. Nema ni potrebe, pomisli ona i osmehnu se. Svi
znaju čija je.
Kada je prošla kroz stotinak metara visokih hodnika i nebrojano
bočnih prolaza, napokon je stigla do sefrenske prestolne dvorane,
poznatije kao Molitvena soba. Dobila je ime po nebrojano ljudi koji
su u njoj tokom vekova molili vojvode za usluge, pozajmice, pomoć,
ili jednostavno za svoje živote.
A tako je bilo i danas.
Džoana u dvorani zateče red molilaca dugačak kao omanja ratna
galija. Na drugom kraju prostorije nalazio se presto, visoka masivna
stolica isklesana iz jednog jedinog komada bazalta. Često su ga zvali

400
Crni Tron, a još češće Vražja stolica. Ali nikada u vojvodinom
prisustvu.
Džoana osmotri gomilu. Bilo je tu plemića koji su došli da iskažu
poštovanje svom domaćinu, bilo je stranih izaslanika koji su nosili
ponude o saradnji i pozdrave svojih vladara, ali najviše od svih je bilo
trgovaca koji su mimo čekali u redu da vojvodi predaju nekakav
poklon ili znak pažnje ne bi li mu ostali u lepom sećanju. Ko zna,
možda će i oni jednog dana biti dovedeni pred vojvodu da im presudi
zbog nekog zločina, a tada je lepo sećanje daleko bolje od nikakvog.
Vojvoda Teodor Dast je bio naočit čovek u svojim četrdesetim
godinama, pravog držanja i prodornog pogleda. Doduše, zalisci su
počinjali da uzimaju maha na njegovom ozbiljnom licu, što ga je
prema nekim glasinama jako nerviralo. Ipak, bio je doteran i uvek
uredan. Bio je poznat po tome da je nosio najkvalitetnije tunike i
dublete koje je novac mogao da kupi, šivene od materijala koji je
ponekad donošen čak sa južnog kontinenta. Isto je važilo i za
pantalone i za obuću. Ali njegova narav nije bila ni blizu uglađene
spoljašnosti kojom je plenio, što su mnogi naučili na bolan način.
Džoana uzdahnu. Danas ih ima baš mnogo. Ona krenu uz ivicu
dvorane ne obraćajući pažnju na preke poglede koji su dopirali iz
gomile. Zastala je na čelu kolone i uputila vojvodi osmeh i elegantan
naklon. Vojvoda, koji je za to vreme nezainteresovano slušao
izlaganje jednog trgovca sa Lepsusa mimo klimnu glavom u njenom
pravcu. Zatim je sela na klupu pored na kojoj su već sedela dvojica
ljudi, verovatno čekajući vojvodin odgovor na ponudu koju su mu
izneli. Klupa je imala somotski omotač i mekane jastuke, tako da
Džoana zauze lepu poziciju za popularnu predstavu zvanu „Molimo
te, vojvodo.“
Smenjivali su se jedan za drugim, molba za molbom, poklon za
poklonom. Jedan prosedi zemljoposednik iz istočnog Pursa tražio je
pomoć jer su vukovi počeli da silaze sa planina i napadaju mu seljake
i stoku, a grof navodno nema vremena da mu pomogne zbog
izgradnje novih rudarskih okana na zapadu zemlje. Kao poklon, mali
kovčeg optočen srebrom. Sledeći je bio bradati kapetan iz Hadbara,
po njegovim rečima vlasnik najlepšeg i najvećeg broda u Mimom
mom. Došao je pred vojvodu sa poslovnim predlogom koji je, za
razliku od ostalih tog dana, prilično zaokupio vojvodinu pažnju.

401
Kapetan je tražio od vojvode deset brodova opremljenih za lov na
ajkule koje će mu ustupiti sa sve posadom na period od godinu dana.
Vojvoda, zbunjen ovim nelogičnim zahtevom, upita šta će njemu
sefrenski brodovi kada već ima tako jak i veličanstven brod. Odgovor
je zapanjio celu dvoranu.
„Uloviću mugena“, odvrati kapetan nasmejano.
Vojvoda se pridiže u stolici, pažljivo pogledavši čoveka ispred
sebe. Na pitanje da li je lud kapetan je odgovorio da zna kuda se
životinja kreće i da mu neće trebati više od godinu dana da je ulovi.
U tom slučaju vojvoda bi kao naknadu dobio skelet čudovišta, a
kapetan jedan ogroman zub kao trofej i titulu ubice mugena.
„A šta ako ga ne uloviš?“, upita vojvoda smireno.
„Uloviću ga“, samouvereno će kapetan, gladeći svoju gustu
bradu.
„Potpuno si siguran?“
„Da“, reče ovaj odlučno.
„Onda ti neće predstavljati problem da mi obećaš nešto u slučaju
da ga ne uloviš?“
„Bilo šta.“ Kapetan se udari pesnicom po grudima. „Moja reč je
jaka kao čelik. A moja volja je još jača. Pred svim ovim ljudima se
zaklinjem da ću uloviti mugena, a ti vojvodo reci svoju cenu.
„Želim tvoj brod.“
Kapetan zastade na trenutak, uhvaćen u mrežu sopstvenog
obećanja. „Moj brod...?“, upita zbunjeno.
„Tvoj brod i celu njegovu posadu.“
„I posadu?“ Kapetan poče da se znoji, vidno nervozan. „Ali ti ljudi
imaju svoje kuće...“
„Imaće ih i za godinu dana, kada uloviš to morsko čudovište i
doneseš mi njegov leš. U suprotnom, predaješ ih meni, zajedno sa
brodom.“ Vojvoda se osmehnu i izvi obrvu. „Ali ako si nesiguran u
sebe...“
„Dogovoreno!“, prekide ga kapetan iznervirano. Bradato lice mu
se zacrvenelo, a nozdrve raširile od besa. Džoana je gledala kako
krupnim koracima izlazi iz dvorane, dok mu se plašt viorio poput
jedara ratne galije.

402
 Sledeća je bila žena trgovac sa najsevernije Suze, koja je već
godinama dolazila na Jesenji festival. Sudeći po vojvodinom
srdačnom osmehu, trgovina se i dalje odvijala dobro. Suvonjava žena
mu predade svilenu vrećicu nepoznatog sadržaja, ali Džoanine uši su
uspele da razaznaju mekani zvuk zlata među slojevima svile.
„Sve pohvale za kvalitet voća i ulja“, reče vojvoda zadovoljno.
„Moji ljudi vas hvale na sva usta.“
„Hvala, veliki vojvodo“, pomalo promuklo će ona. Imala je tanku,
slamastu kosu koja joj se spuštala do polovine leđa i dugačak, kukast
nos ispod kojeg su se mrdale dve ispucale usne. Pomerila je pramen
kose koji joj je padao preko lica i vratila ga iza levog uveta. „Imamo
novog upravnika glavne luke“, reče ona kratko.
„Čuo sam. Neki veseljak po imenu Teoban De Hermo, ako se ne
varam?“
„Da.“
„Ljudi mi kažu da je pobedio za jedan glas.“
„Da.“
Ala je pričljiva, pomisli Džoana i promeškolji se u jastucima. Ona
nije volela kada je neko škrt na rečima. Pričljive ljude mnogo lakše
proceniš.
„Da li si ti bila jedna od kandidata?“, upita vojvoda
zainteresovano. „Mogu lako da te zamislim kao glavnog upravnika.“
„Ne“, ravnodušno će ona. „Moj trenutni položaj mi sasvim
odgovara.“
Vojvoda se na ovo nasmeši. „Slažem se. Severno ostrvo je kao
stvoreno za tebe. Nego reci mi, kakav je taj novi upravnik?“
„Previše priča. Stalno se dere i smeje. Ali nije glup.“
„Zanimljivo“, zamišljeno će vojvoda. „A koliko...“, zausti da kaže,
ali ga prekide jedan od stražara koji mu priđe i šapnu nešto na uvo.
Vojvoda iskolači oči i pogledom prelete ka dnu dvorane, gde su
zapovednik i četvorica stražara među sobom držala jednom krupnog
momka i jednog mršavog čoveka. Vojvoda ustade i podiže ruku.
„Nastavićemo ovo sutra ujutru. Imam previše posla, a ovom redu
nikako da dođe kraj. Pogledao je ka ženi trgovcu koja je mimo stajala
u dnu prestolnih stepenica. „Nastavićemo ovaj razgovor, jako me
zanima šta imaš da mi kažeš. Očekujem te sutra.“

403
 Žena se nakloni. „Vojvodo.“
Kroz par minuta dvorana se ispraznila, zajedno sa dvojicom ljudi
koji su čekali zajedno sa Džoanom. Ona je pak ostala da sedi,
zavaljena u somotski naslon i prekrštenih nogu.
„Grofice Lupo, moraćete da sačekate da ovo završim. Jako je
bitno.“ Vojvoda sede natrag na svoj presto, a zapovednik straže priđe
i sede pored nje.
„Naravno“, odgovori grofica uz smešak, a zatim pogleda u
zapovednika.
„Grofice Lupo“, reče on zvaničnim tonom.
„Zapovedniče...“
„Abner.“ Čovek je bio prosečne visine i ne preterano krupan, ali
primetno jak ispod svih slojeva verižnjače koje je nosio. Gusta crna
kosa mu je bila neuredna uprkos opštem vojničkom kodeksu, ali čim
vojvoda nije našao za shodno da mu naredi da je skrati, verovatno je
odlično obavljao svoje dužnosti. Prekrstio je noge i naslonio se na
naslon klupe naizgled opušten, ali Džoana je primetila kako gleda u
pravcu zatvorenika. Bio je spreman da reaguje u svakom trenutku.
Mada, na njeno iskreno čuđenje, nije nosio mač za pojasom.
Osmotrila je ljude koje su vodili ka vojvodi. „Nisu valjda ubili
nekog?“
„Jedan je krao, a ovaj drugi je izgleda špijun.“
Džoana izvi obrve. „Zanimljivo“, prošaputa ona uzbuđeno. Ovo će
biti dobro.
Vojvoda je namršteno gledao u pravcu krupnog momka koji se
delimično opirao dok su ga vodili niz kamene pločnike dvorane. Iza
njega, mršavi čovek jedva da je i hodao. Krupni stražari koji su ga
držali ispod ruku kao da su ga nosili među sobom poput korpe sa
voćem. Doveli su ih ispred bazaltnog trona, a onda ih oborili na
kolena.
Vojvoda je neko vreme ćutao, sa zanimanjem posmatrajući
momka. „Gde si rekao da ste ga našli?“, upita napokon stražara koji
je stajao pored.
„Motao se oko severne kapije zamka“, odgovori stražar. „Bio je
prerušen u jednog od onih bankara iz Duraša, ali onda je stigla vest
da je jedan čovek pronađen maltene go nedaleko odatle i da se traži

404
prevodilac za Duraški jezik. Bilo nam je sumnjivo i odmah smo ga
uhapsili. Ispostavilo se da smo u pravu, opljačkani bankar ga je
prepoznao.“
„Svaka čast kapetane“, zadovoljno će vojvoda. „A šta on kaže na
sve to?“
„Ćuti.“
„Ćuti?“ Vojvoda izvi obrve i klimnu glavom. „Zanimljivo.
Videćemo koliko će još dugo da izdrži.“
„Šta da radimo sa njim, vojvodo?“
„Šta kažeš, momak?“, upita vojvoda glasno. „Da li bi više voleo da
te ubijem ili da te pustim da ideš?“
Momak ga je gledao pravo u oči, ali nije progovarao. Dva stražara
koja su stajala iza njega držala su ga za ramena, a mačevi su im bili
položeni na njegovom vratu.
„Nemaš nikakav predlog?“, zbunjeno će vojvoda. „Zar ne želiš da
živiš?“ Ponovo nije dobio odgovor, tako da je ovog puta ustao iz
stolice i nadvio se nad njim. „A da te pošaljem u Morsku tamnicu?“
Momak je i dalje ćutao.
„Dobro...“, smireno će vojvoda. „Pretpostavimo da me razumeš.“
Prišao mu je za par koraka i seo na jedan od stepenika, pritom
pažljivo nameštajući kosu po nekoj svojoj zamisli. „Ovako stoje
stvari. Znam da nisi došao kopnom jer te straže na spoljnim kapijama
nisu zapisale kao putnika. Osim ako nije došlo do nekih propusta“,
dodade suptilno, na šta se zapovednik Abner brzo uključi.
„Nije bilo nikakvih propusta“, reče samouvereno. „Garantujem.“
„I ja vam verujem“, nasmešeno će vojvoda. „Ovolikog čoveka
teško da ne bi primetili. To nam ostavlja dve opcije. Jedna je da si već
bio u gradu, a druga je da si došao nekim od brodova. Mislim da ću
isključiti ovu prvu opciju jer na pomen Morske tamnice nisi ni
trepnuo. To znači da ili nikada nisi čuo za nju, ili si potpuna budala
pa ne reaguješ. Jer toliko hrabar čovek se još nije rodio.“ Ponovo je
rukom prošao kroz kosu, a onda nehajno namestio podvrnuti rukav
na tunici. „Sto znači šta? Strani špijun.“ Vojvoda ustade i obrisa
zadnjicu od prašine, a onda se vrati u svoju bazaltnu stolicu i sede.
„Zapovedniče Abner, vodite ga u ćeliju. Bez hrane i vode do kraja
dana. I hoću da ga neko konstantno nadzire, nemojte da se desi da

405
sebi oduzme život pre nego što saznam šta želim. To ne bi bilo dobro
ni po koga.“ Nakon ove poslednje rečenice vojvoda mu uputi poseban
pogled.
„Razumem“, reče zapovednik i ustade sa klupe. „Ledi Lupo“, reče
uz naklon.
„Zapovedniče“, odgovori ona nasmešeno.
Dok su momka izvodili iz dvorane, vojvoda prenese pažnju na
drugog zatvorenika. Mršav, prljav čovek u odrpanoj odeći klečao je
pred Crnim Tronom, dok su mu graške znoja curile niz lice.
„Šta je ovaj uradio?“
„Krao je, vojvodo.“
„To već znam“, odbrusi vojvoda nervozno, „ali šta je ukrao?“
„Pozlaćeni dublet sa tezge jednog od trgovaca u festivalskoj zoni.
Stigli smo ga dve ulice dalje. Brz je, to mu moram priznati.“
„Pozlaćeni dublet?“ Vojvoda je bio vidno iznenađen. „Šta će
odrpanom bedniku poput tebe tako skupocena odeća?“
Čovek ga je molećljivo gledao, dok mu je strah izbijao iz svake
pore na telu. „Molim vas gospodaru...“, zakuka on.
„Šta me moliš, pitao sam te pitanje. Odgovori.“
„H... hteo sam... da ga prodam. Taj trgovac je imao gomilu takvih
dubleta, mislio sam da neće primetiti...“
„Da ga prodaš?“ Vojvoda se nasmeja. „Znaš li ti koliko taj dublet
vredi? Ne postoji šansa da ti poznaješ nekoga ko poseduje toliki
novac.“
Čovek na trenutak zastade, pokušavajući da razmisli o ovome, ali
ga vojvoda prekide. „Trebalo bi da ti odsečem šaku zbog ovoga.“
Zatvorenik iskolači oči, a lice mu preblede. „Molim vas
gospodaru, nemojte.“
„To bi bila poštena kazna, zar ne?“, zamišljeno će Teodor Dast, a
zatim se okrete ka Džoani. „Šta vi mislite grofice?“ Džoana na ovo
ravnodušno slegnu ramenima.
„Ili možda čak i celu ruku“, predloži on i klimnu glavom. Čovek
zacvile i pokuša da ustane, ali ga čuvari vratiše nazad na kolena.
„Molim vas, zaklinjem se...“

406
 Vojvoda ustade iz svoje stolice i polako krenu da silazi niz
stepenice. „Vidite li, grofice, na šta ja moram da trošim vreme?“
„Razumem vas u potpunosti“, reče Džoana i ustade sa klupe.
„Vojvodo“, ubaci se stražar najednom. „Šta ste na kraju odlučili?
Da mu odsečemo celu ruku ili samo šaku?“
Vojvoda zastade na trenutak i pogleda u stražara. „Zaboga, ni
jedno ni drugo.“ Čovek podiže glavu i pogleda ga, dok su mu suze
radosnice tekle niz obraze. „Zamisli kakva bi to nacija bila, kada bi
svakom lopovu sekli udove“, dodade vojvoda i nastavi da silazi ka
grofici.
„D... da...“, promumla zatvorenik, primetivši šansu da se izvuče.
„Hvala vam... Hvala.“
„Imao bih narod pun bogalja i osakaćenih prosjaka“, završi
vojvoda nonšalantno. „A to ne zvuči nimalo lepo.“ Odmahnuo je
rukom. „Ubijte ga.“
Stražari ga podigoše na noge, dok se on bespomoćno koprcao
pokušavajući da se otrgne iz njihovog stiska, ali to nije urodilo
plodom. Bio je preslab.
„Neeee“, vikao je dok su ga vukli ka izlazu iz dvorane. „NEEE.“
„Vojvodo“, tiho će grofica, sada kada je on već potpuno sišao u
podnožje stepenica. „Zar nije trenutno festivalska nedelja? Mislila
sam da treba da izbegavamo ubijanje, pa čak i ološa kao što je on.“
Vojvoda prevrnu očima i uzdahnu. „Prokletstvo. Zaneo sam se“,
dodade, a onda se okrenu i povika. „Čekaj! Neće biti pogubljenja. Ne
smemo da skrnavimo svetu nedelju.“
Čovek poče histerično da se smeje, nesiguran da li je ovo dobro
ili loše po njega. Barem se više nije opirao.
„Vodite ga u Morsku tamnicu“, odluči vojvoda. „Ali gledajte da
bude u gornjim nivoima. Nije toliko skrivio da ode u dubinu.“
„Razumem, vojvodo“, odgovori stražar i nakloni se.
„E, tako“, veselo će vojvoda kada se okrenuo prema Džoani. „Ledi
Lupo, tako je lepo ponovo vas videti. Prošetajmo“, reče i pokaza
rukom na jedan od bočnih hodnika.

407
 „Hvala, vojvodo“, nasmešeno će ona, dok je lagano koračala
preko kamenog poda dvorane. „I vi ste prijatan prizor za oči“, dodade
potom. Samo ne znam za čije.
„Laskate mi grofice. Većina ljudi koja me vidi poželi da to nikada
nije uradila. Doduše, to nema nikakve veze sa mojim izgledom, ali
opet...“, kroz smeh će on.
„Pravda je uvek okrutna u očima onih koji su se o nju oglušili“,
primeti Džoana. „Drago mi je da vidim da vam deljenje iste nije
uticalo na prirodnu lepotu po kojoj ste poznati.“
„Moram priznati da nije lako. Ali šta da se radi, sami su krivi.“
Vojvoda napravi malu pauzu tokom koje su se čuli jedino njihovi
koraci koji su odzvanjali u praznom hodniku. „Verujem da i vi imate
istih problema u vašoj grofoviji“, dodade on zatim, zvučeći totalno
ravnodušno. Ipak, Džoana je u toj rečenici odmah primetila skriveno
pitanje.
„Zapravo, i nemam“, smireno će ona, nezainteresovano gledajući
u ćilime i slike izložene na zidu hodnika. „U Loru sve funkcioniše
kako treba.“
„Drago mi je da to čujem.“
„Doduše, pre par dana sam imala jedan omanji incident u kome
je glavni upravnik Nero izgubio svoj relativno bezvredan život, ali
osim toga sve je pod konac.“
„Upravnik Nero? Zaista?“, upita vojvoda naizgled iznenađeno.
„Pobogu, šta se desilo?“
Prokletnik zna da sam ga ubila, pomisli Džoana iznervirano. Samo
je pitanje da li zna zašto. „Oglušio se o jedno od mojih pravila“,
odgovori Džoana samouvereno.
„Nije valjda ukrao nešto?“, zgroženo će vojvoda. „Ili je možda
trgovao sa Tegabom?“ Džoana ga pogleda i vide kako mu se oči
fokusiraju na nju, dok je izraz lica odavao prikriveno iščekivanje.
Tada je shvatila. On nema pojma zašto.
„Ispostavilo se da je držao kurve u potkrovlju jedne od svojih
krčmi. A to je kod mene zabranjen vid sticanja bogatstva.“ Gledala je
kako mu se oči skupljaju i šire, a obrve jedna vidno pomeraju. Vagao
je njen odgovor u nekom svom sistemu odlučivanja, što je uvek bilo

408
nesigurno tlo. A onda je klimnuo glavom, ponovo se vrativši u
ravnodušno stanje od malopre.
„To pravilo postoji samo u vašoj grofoviji“, primeti on dok su iz
hodnika izlazili u travnato dvorište slično onom kroz koje je već
prošla. Džoana nije uspevala da oceni gde se trenutno nalazi u okviru
dvora, ali nije osećala nikakvu neposrednu opasnost. Oko nje je raslo
samo drveće i cveće. „Ipak“, nastavi vojvoda i sede na jednu od
hrastovih klupa koje su gledale na malo jezerce u sredini, „ako ste vi
to proglasili za pravilo i za važeći zakon, neposlušnost je nedopustiva,
a kazna opravdana.“
„Drago mi je da se slažete sa mojim sudom.“ Džoana priđe jednoj
od najlepših i najkrupnijih ruža koje je u životu videla. Prstima je
prešla preko crvenih latica, pažljivo izbegavajući oštro trnje koje je
raslo ispod. Nikada nije volela cveće, mada ovo je bilo više od obične
biljke.
„Zar nije prelepa?“, upita vojvoda zadovoljno. „Sam sam ih
uzgajao. Svaku od njih.“
„Veličanstvene su.“ Znala je da on voli te dugačke i šljašteće reči.
Omiljena mu je bila egzekucija.
Vojvodino lice se ozari. „Jesu, zar ne? Latice su mekane poput
najfinije svile. Boja je toliko jarka da se čini nestvarnom, a miriše
lepše nego ijedan drugi cvet. Ipak...“ Vojvoda polako ustade i priđe
stabljici. „Ipak, svaki trn je toliko oštar da može da probije i najtvrđu
kožu.“ Rukom je otkinuo jedan omanji i podigao ga ispred lica.
„Savršen sklop lepog i opasnog.“
On ne priča o cveću, pomisli Džoana dok je vojvoda i dalje
osmatrao trn koji je držao u ruci. Ne priča čak ni o meni, iako bi drugi
ovo iskoristili kao način za udvaranje. Ne... On priča o sebi.
„Uskoro će izbiti rat“, reče on iznenada.
Džoana ostade sleđena.
Na trenutak ju je osmotrio iskosa, a onda vratio pogled na trn.
„To je veoma izvesno.“
Džoana nije znala šta da kaže. Da li je moguće da zna da sam
umešana? Ne... Ne postoji način. Diskretno je osmotrila dvorište.
Samo jedan stražar koji je prolazio svojim poslom. Možda su skriveni,
pomisli ona napeto. Polako je prekrstila ruke, opipavajući bodež

409
skriven u levom rukavu vunenog džempera. Da je posegnula za onim
koji su joj visili o boku, to bi možda bilo poslednje što bi uradila u
životu.
„Verujem da znate, „, nastavi vojvoda smireno, pritom počevši da
razgleda ostalo cveće, „da je Manrak Te Reho, upravnik glavne luke
na Suzama, ubijen pre nekih nedelju dana.“
„Čula sam za tu nemilu vest“, odgovori Džoana, trudeći se da
zvuči što nezainteresovanije.
„Nemilu, da“, složi se vojvoda. „Sa njim smo uvek lepo poslovali.
Ali avaj, šta je tu je.“ Čučnuo je i pažljivo razmakao ljubičaste lale,
proveravajući nešto u vezi stabljika samo njemu znano.
„Ali kako će to izazvati rat?“, upita ona zbunjeno.
„Vidite grofice...“ Pridigao se na noge i nastavio dalje. „Na
njegovo mesto je došao izvesni Teoban De Hermo. Da li ste ikada
ranije čuli to ime?“
Džoana odmahnu glavom, odglumivši potpuno neznanje. „Ne, ne
bih rekla da jesam.“
On u tom trenutku zastade i pogleda je preko ramena, a onda
nastavi da hoda pritom jedva primetno klimajući glavom. „Nisam ni
ja. A to nam već dosta govori o njemu.“
Prokletnik.
„Dobio sam informaciju da su dva broda pristala u luku samo dan
nakon što je on postao upravnik i da su predstavnici Zapadnog
Kraljevstva i Tegaba bili na razgovoru sa njim.“ On joj uputi značajan
pogled. „A taj razgovor nije prošao u prijateljskom tonu. Štaviše,
sledećeg jutra, oba broda su nestala iz luke bez ikakvog traga.
Navodno, tegabski brod je krenuo kući, a brod iz Starog Dvora je
krenuo za njim. I tu im se gubi svaki trag.“ Vojvoda na trenutak
zastade, a onda zamišljeno frknu. „Neki moji prijatelji kažu da su čuli
eksploziju dok su brodovi još bili u vidokrugu dokova.“
„Možda je bio grom“, predloži ona. „Oluja je besnela na Suzama
većinu protekle nedelje.“
„To sam i ja pomislio, ali ti isti ljudi mi kažu da nije grom u
pitanju. Ne... Ovo je klasična podmetačina. Tu neko vuče konce, a na
kraju uzice se nalazi taj Teoban De Hermo. Ne znam šta on ima od
toga, ali najverovatnije je izazvao rat između Rikaja i Starog Dvora.“

410
 Proklet bio. Iako je narcis i prikriveni sadista, daleko od toga da je
glup.
„I šta god da se desilo, desilo se van nadležnosti luke.
Odgovornost nije njegova.“ Vojvoda se nasmeja. „Genijalno, kad
malo bolje razmislite. Potplatiće par mornara da kažu kako su se
izaslanici posvađali tog jutra, kako su pale neke teške reči, da su
mačevi vađeni iz korica... I tako počinje rat.“
Neverovatno. Pogodio je sve u detalj. „Zašto meni govorite sve
ovo?“, upita ona.
Vojvoda se zlokobno nasmeši. „Želim da odete i popričate sa tim
novoizabranim upravnikom. Verujem da će vama ispričati i šta zna i
šta ne zna“, nasmešeno će vojvoda, pokazavši glavom na njene
bodeže okačene o kožnom pojasu.
Džoana nije mogla da veruje svojim ušima. „Hoćete... da ga
ispitam?“
„Što je detaljnije moguće. Verujem da je onaj špijun kojeg smo
danas uhvatili u vezi sa tim istim gadovima koji izdaju naređenja tom
upravniku luke. A ako su počeli i nas da uvlače u taj plan masovnog
ratovanja, onda je to i te kako moj problem.“
„Ali, zašto baš ja?“
„Zato što, draga ledi Lupo, jedino vama mogu da poverim ovako
važan zadatak. Imam šest grofova i jednu groficu, a ona je izgleda
sposobnija od svih njih zajedno. Žensko će lakše proći stražu, a i veća
je šansa da će prihvatiti razgovor sa ženom nego sa nekim od mojih
ljudi. Videli ste ih, razumete od čemu govorim.“
Džoana klimnu glavom.
„Nisu oni za te delikatne zadatke“, nastavi vojvoda. „A ima i još
jedna stvar. Da budem iskren, vi ste jedina osoba za koju sam siguran
da me neće odati ukoliko padne u neprijateljske šake.“ Par sekundi
ju je pažljivo posmatrao, a onda smireno upitao: „Da li možda
grešim?“
Ovo možda i nije tako loše, pomisli Džoana u sekundi. Čak može
biti i jako dobro po mene. „Ne grešite, vojvodo“, odgovori ona i nakloni
se. „Neće im ostati šake u koje mogu da padnem.“
Vojvoda se glasno nasmeja. „Uvek me oduševite svojom
odlučnošću.“

411
 „Tu sam da služim.“ Veoma sam odlučna, da... odlučna da te
zamenim. „A sada me izvinite, volela bih da malo obiđem grad. Jesenji
festival nije nešto što treba propustiti.“
„Naravno, naravno“, sa odobravanjem će vojvoda. „Uživajte u
festivalu, ledi Lupo. Verujem da će vam se svideti ovogodišnji
program.“
„Ne sumnjam.“ Ona se pokloni i krenu ka hodniku iz kojeg je
došla.
„Grofice“, reče vojvoda nakon nekoliko njenih koraka. „Ovuda je
mnogo bliže“, predloži on pokazavši rukom na malu kapiju na drugoj
strani dvorišta. „Izaći ćete tačno ispred štale.“
„Hvala“, ljubazno će ona. Kada je prošla kroz drvenu kapiju, pred
njom se pružao zemljani puteljak koji se na kraju račvao na levo i na
desno. Sa obe strane puta su se nalazili visoki cigleni zidovi, a šta je
bilo iza njih to nije mogla nikako da vidi. Krenula je polako da korača,
razmišljajući o svemu što se upravo desilo. On od mene traži da
raskrinkam sopstveni plan. S tim što će dotični Teoban završiti u moru
zajedno sa svim tajnama koje zna, a ja ću nastaviti kako sam naumila. I
niko neće moći da me spreči. Pa čak ni vojvoda.
Sada je već stigla na kraj putića i ona zastade, pažljivo
odmeravajući na koju stranu da skrene. Prokletnik nije spominjao
nikakvo skretanje, pomisli ona nelagodno. Sa leve strane se nalazila
drvena kapija slična onoj kroz koju je malopre prošla, samo malo veća
i ukrašenija. A sa desne, par metara odatle, masivna čelična vrata
iznad kojeg je pisalo nešto na njoj nepoznatom jeziku. Zanimljivo,
pomisli ona, a onda primeti da vrata nisu potpuno zatvorena. Jedan
palac dužine razdvajao je debelu metalnu rezu i žljeb uklesan u
kameni okvir. Nasmešila se. Jedva da je napravila pola koraka ka
desno, kada ipak zastade i nelagodno pogleda iza sebe. Nije bilo
nikoga. Možda me gleda odnekud. Možda je ovo zamka. Da...
Lagano je okrenula stopalo nalevo, a zatim i celo telo praveći se
da kao da ni ne primećuje put koji se pružao iza nje. Napravila je par
koraka, sada već samouvereno koračajući ka drvenoj kapiji. Da sam
krenula desno, možda bi i mene optužio za špijunažu. Mada, onaj od
danas zaista radi na uštrb vojvodine reputacije paranoika. A onda je
začula taj zvuk. Metalna vrata zaškripaše uz jeziv odjek, a deo koji se
vukao po kamenom podu zapara Džoanine uši poput kreštanja vrane.

412
Ona se naglo okrenu, levu ruku instinktivno spuštajući na bok.
Obmotala je prste oko drvene drške bodeža, a onda ga povukla iz
kožnog pojasa i sve to pre nego što su vrata uopšte i stigla da se
potpuno otvore. Svaki mišić u telu joj je bio zategnut, a prsti koju su
držali nož spremni da ga svake sekunde pošalju u pravcu nepoželjnog
gosta. Metalna vrata udariše u zid i sve što je Džoana mogla da vidi
bila je muška ruka koja ih je odgurnula sa unutrašnje strane. A onda
ruka dobi ostatak tela. Grofica ostade zatečena.
Ti?
„Ledi Lupo“, nasmejano će zapovednik Abner. Istupio je iz senke
hodnika i lagano krcnuo ka njoj. „Oprostite ako sam vas uplašio.“
Džoana spusti ruku i ispravi se, pritom vraćajući sečivo u futrolu.
„Poslednji čovek koji me je tako prepao ostao je bez uveta.“
„To znači da i niste toliko precizni“, nasmejano će on nakon što
stade pored nje.
„Zapravo, videla sam ko je pre nego što sam bacila nož“,
ravnodušno će ona. „Gubitak uveta mu je bila kazna za šunjanje.“
Zapovednik se ponovo nasmeja. „Sledećeg puta ću se najaviti pre
nego što slučajno naletim na vas.“
Ha. „A odakle vi to, ako nije tajna?“, upita ona naizgled
nezainteresovano. Mada je i te kako zanimalo.
Zapovednik se okrenu ka vratima, a onda ponovo ka njoj.
„To? To je jedan od ulaza u Morsku tamnicu.“
„Fascinantno“, ravnodušno će ona, iako ju je ovo saznanje veoma
iznenadilo. Iz čajanke u bašti pravo na popodnevno mučenje
zatvorenika. Kako zgodno.
„Ne bih baš rekao fascinantno, više je korisno... Glavni ulaz u
tamnicu je četiri ulice odavde. Ko će ih vući iz dvorane čak do tamo?
Ovuda je mnogo lakše, a i rizik da će neko pokušati da ih oslobodi
praktično nestaje.“
„Priznajem, ima logike.“
„Ja volim stvari da radim na lakši način, ukoliko mogu. A kuda vi
idete?“
„Idem da obiđem festival“, odgovori ona. „A posle toga nazad za
Belat.“

413
 „Napuštate nas tako brzo?“, upita zapovednik razočarano.
„Ali festival traje još četiri dana.“
„Moj otac je uvek dolazio prvog dana jesenjeg festivala i, nakon
što bi se javio vojvodi kao što tradicija nalaže, vodio bi mene i majku
da gledamo festivalski program. Ostajali bi to veče, ali bismo onda
sutra nakon ručka već bili na putu za Belat. Kada sam ga jedne godine
pitala zašto ne ostanemo duže, odgovorio mi je: „Dok se ostali opijaju
i prežderavaju, moj grad i moja grofovija će cvetati i razvijati se.
Odavde ništa ne mogu da uradim, a vino i dvorske lude imam i kod
kuće.“
„Mudar čovek“, zaključi Abner. „Mada, i on je sebi davao oduška
bar prve festivalske večeri.“
„Zato je tada Lor bio peta grofovija po zaradi od trgovine, a sada
je treća. Odušak i opuštanje ne idu zajedno sa mojim karakterom.“
Stravični vrisci jednog, kao i besno dranje drugog muškarca
začuše se u tom trenutku. Na Džoanino iskreno zaprepašćenje,
glasovi nisu dopirali iz mračnog hodnika tamnice. Ona se okrenu i
vide kako kroz drvenu kapiju prolaze četiri stražara noseći jednog
izbezumljenog čoveka, dok je kapetan išao iza njih i drao se na
zarobljenika.
„Budalo naivna. Pa zar zaista možeš biti toliko glup?“ Kapetan
lenjo odmahnu glavom. „Neverovatno. I jebeno se više smiri, prekini
sa tim ritanjem.“ A onda je video Abnera i Džoanu. „Stanite“, naredi
brzo, a onda istupi na čelo gomile i kleknu pred njima. „Grofice Lupo.
Zapovedniče Abner.“
„Kapetane Grejbel“, odvrati mu zapovednik. „Vraćate našeg
gosta sa izleta?“
„Da, zapovedniče. Ali nije nešto voljan da se vrati u svoju udobnu
postelju.“ Iza njega, zatvorenik se sve borbenije ritao, dok mu jedan
od stražara nije metalnom rukavicom polomio nos.
Kapetan se na to okrenu i opsova. „To će ga valjda umiriti.“
„Nastavite sa poslom“, reče zapovednik i pomeri se u stranu.
Kapetan se na brzinu nakloni, a onda izda naređenje. „Ajde, šta ste
stali. Da se niste umorili?“ Stražari ponovo krenuše napred, prolazeći
između radoznale Džoane i smirenog Abnera. Kada su ušli u tunel i
zatvorili vrata za sobom, ona ga upita.

414
 „O kakvom izletu pričaš?“ Nesvesno je prestala da mu persira, ali
on nije mario zbog toga.
„Vojvodina najnovija ideja“, reče on i krenu ka kapiji. Išli su rame
uz rame. „Ovog puta je prevazišao sam sebe.“
„Zvuči... Interesantno.“
„Oh, zaista i jeste“, nasmešeno će on. „Sa vremena na vreme
vojvoda odabere zatvorenika kome će uručiti pomilovanje, sa
izgovorom da su nađeni dodatni dokazi koji ga oslobađaju optužbe.
Vojvoda ga takođe moli da prihvati njegovo izvinjenje tako što će
pristati da večera sa njim u najboljoj krčmi u gradu. Kapetan i
stražari ga izvedu iz tamnice na pomoćni izlaz, a onda vode do ove
drvene kapije“, objasni Abner i otvori je. Džoana samo prođe napred,
ne rekavši ništa. Zapovednik se na to nasmeja.
„Hvala?“, upitno će grofica kada mu je uhvatila pogled.
On klimnu glavom u znak odobravanja. „Elem, zatim ga vode
kroz prolaze koji su izgrađeni između štala, u kojima se prethodno
postavi posluga koja glumi obične građane, prodavce, radnike,
prosjake...“
„Baš se potrudio oko ovoga“, zadivljeno će Džoana.
„Njegove reči: „Meso je najmekše kada životinja ne očekuje
sekiru.“
„Ima smisla.“
„E sad, kada ga provedu kroz sve te improvizovane ulice, dolaze
pred najbolju krčmu u gradu. To je u stvari bila stara štalska
kovačnica, ali je ona pre nekoliko godina premeštena u veću zgradu.
Vojvoda je preuredio prostor i sada stvarno izgleda kao gostionica,
nemoguće je primetiti da nije. Da bi sve to bilo uverljivije, za nekim
stolovima sede ugledni građani i bogataši, ne obraćajući pažnju na
stražare i tog jadnička. Kada se on i kapetan smeste za najudobniji
sto, nekoliko devojaka im se istog momenta pridruži. Gostioničar
ponizno priđe i uzima narudžbinu, sa sve notesom i keceljom, u uglu
prostorije svira tročlani sastav muzičara, devojkama alkohol
preuzima kontrolu nad rukama... Stvarno uživanje.“
„Ali gde je tu vojvoda?“, upita Džoana zbunjeno.
Sada su već silazili izlizanom kaldrmom ka štali, dolazeći sa
potpuno druge strane nego da je išla na glavni izlaz iz zamka. Momak

415
kojeg je ošamarila tog dana skoči iste sekunde kada ju je ugledao,
osvrćući se ne bi li video vojvodinog konjušara i ona to primeti. „Bilo
kog konja“, doviknu mu ona. „Nastavi“, okrenu se ka Abneru dok je
momak sa sedlom u rukama trčao ka najbližoj kobili.
„Obično i vojvoda sedi zajedno sa njima, ali danas je u obavezama
preko glave. Prima goste ceo dan, a to će raditi i sutra i narednih par
dana. Festival svake godine ima sve više posetilaca.“
„Pa zašto je onda danas to organizovao? Zašto nije sačekao da
festival prođe?“
„Vidite, vojvoda ima par prijatelja koji dele njegovu strast
prema...“ Vrteo je rukom ispred sebe, pokušavajući da nađe pravu
reč. „Lepotama obmane.“
I mučenja, pomisli ona, ali ne reče ništa. Koliko god on bio
druželjubiv, ipak je vojvodina desna ruka. „Da li ste i vi jedan od
tih?“, upita ona sa smeškom. Ne bi me čudilo da je taj neprestani osmeh
deo neke obmane.
„Ne“, odgovori on smireno. Osmeh mu se ponovo iskrao na lice.
„Ja više volim iskrenost. Ali umem da prepoznam razliku.“
„To je dobro“, zaključi ona. „Ko to ne ume neće potrajati dugo u
ovom gradu.“ Džoana izvi obrve. „I? Gde se kriju ti njegovi prijatelji?
Da im je sagradio neku prostoriju iz koje posmatraju predstavu?“
„Stvar je mnogo jednostavnija od toga“, odgovori Abner. „Sećate
se plemića i bogataša koji sede za ostalim stolovima?“
Džoana ne uspe da zadrži osmeh. „Genijalno.“
„Da“, saglasi se on. „Obično je to dvorska posluga, ali ponekad su
zaista ljudi od statusa. U poverenju, jedan od grofova je danas
prisustvovao toj predstavi.“
„To me nimalo ne čudi“, odgovori ona hladno. „I, šta se dalje
dešava?“
„Stiže hrana skromnog gostioničara, zapravo vojvodinog ličnog
kuvara. Sva jela su fantastična, ukusna, prava remek dela
kulinarstva, toči im se najbolje vino, čak se i kapetan opusti toliko da
zapeva. Kada se zatvorenik prepusti doživljaju i spusti gard, tada
njihovom stolu prilazi jedan od plemića, to jest onaj koji je platio
vojvodi za posebnu čast.“
Džoana ga zbunjeno pogleda. „Kakvu čast?“, upita ona.

416
 „Da mu izbliza vidi izraz lica“, nasmejano će zapovednik.
„Slušajte. On im prilazi i seda za njihov sto, najpre stidljivo, ali onda
nakon par razmenjenih reči sa kapetanom iznosi poslovni predlog.
On pita kapetana da za određenu sumu novca isprati njegov tovar sa
zlatom od Sefrenske banke do luke gde ga čeka usidrena galija. Treba
mu par žestokih ljudi za taj posao, koje je spreman da dobro plati.
Kapetan to odbija sa obrazloženjem da ne može to da prihvati s
obzirom na to da je već u službi vojvodine straže i da postoje ljudi u
banci koji su za to zaduženi. Zatim se navodni trgovac okreće ka
našem zatvoreniku i nudi mu isti posao. Na njihove upitne poglede
kapetan mu odgovara da je sada slobodan čovek i da može da radi šta
mu je volja, dok god ne prekrši zakon. Ovaj to oberučke prihvata.“
„I dalje ne vidim šta je on tu platio.“
„Stižem do poente“, smireno će Abner. „Nakon što su zaključili
posao, toči se još vina i pesma se pojačava, sve dok trgovac ne
predloži da svi oni odu u sobe na spratu i povedu devojke da bi
proslavili dogovor. „Šta kažete momci“, pita ih on, „da odemo svi gore
i da se malo zabavimo. Ponećemo vino, povesti devojke... ionako su
plaćene do ujutru.“
„Slažem se“, odgovara zatvorenik, na šta se kapetan gromko
nasmeje. Ovaj ga isprva zbunjeno pogleda i sam počevši da se smeje.
A onda trgovac kaže, gledajući u čoveka sa ledenom ozbiljnošću:
„Šteta što ti ideš nazad u tamnicu.“ U tom trenutku devojke počinju
da vrište od smeha kao i sam trgovac, dok stražari uleću u prostoriju
i hvataju potpuno zbunjenog jadnika. Nisam lično prisustvovao tim
predstavama, ali ljudi mi kažu da su izrazi lica tim zatvorenicima
nešto što čovek nema prilike da vidi ni u najneobičnijim situacijama.
Zamislite strah, zbunjenost, bes i razočaranje stopljeno u jedan izraz
lica. Ostalo znate“, reče, pritom pokazavši na kapiju kroz koju su
prošli.
Džoana je ćutala neko vreme. „Neverovatno.“ Samo je to imala
da kaže.
„Zar ne?“, saglasi se zapovednik.
Spor topot kopita navede Džoanu da se okrene i vidi štalskog
dečaka. „Vaš konj...“, promrmlja momak dok joj je pružao uzde.

417
 „Hvala“, odgovori ona i okrenu se nazad ka Abneru. Momak
ostade zbunjeno da stoji, kao da je „hvala“, bilo poslednje što je
očekivao od nje. Ipak, brzo je došao sebi i neprimetno se udaljio od
njih dvoje.
„Jeste li se predomislili u vezi odlaganja Vašeg odlaska za sutra,
ledi Lupo?“, upita on dok je ona proveravala da li je sedlo dobro
pričvršćeno. Šamar je ipak bio prilično jak.
„Nažalost, ne“, odgovori ona hladno.
„Onda nećete imati ništa protiv da Vam se pridružim u obilasku
festivala.“
Ona se trgnu. „Molim?“
„Pa, pored toga što su mi jedni od zadataka da obilazim
festivalsku zonu i da pazim na bezbednost gostiju, voleo bih i da vam
u međuvremenu pravim društvo.“
„Velikodušno od Vas“, odgovori ona relativno uljudno, „ali
mislim da ću danas jahati sama. A što se tiče bezbednosti gostiju, da
li mislite na moju ili nečiju tuđu bezbednost?“
Zapovednik se nasmeja. „Na vašu, naravno. Koliko sam ja
upućen, u Sefren ste došli bez pratnje. Bez straže, bez slugu...“
„Vidim da znate dosta toga“, prekinu ga ona pomalo iznervirano.
„To mi je posao. Takođe znam da je enkorski grof Vodrijan došao
sa dvadeset vojnika, isto toliko slugu i obe svoje žene. Grof iz Pursa
je sa sobom poveo dečaka šamana, za kojeg kažu da ima moć da
predvidi opasnost i da potom učini da njegov gospodar nestane. Grof
Kajto, pak, nije pokornik toga da stavlja svoj život u ruke male dece,
pa je došao u pratnji šest okorelih ubica koje je nedavno uvrstio u
svoju ličnu gardu. Jedan od njih, ćelavi jednooki mornar iz Duraša,
ima reputaciju da siluje svoje neprijatelje pre nego što ih ubije. A
kada imate grad pun takvih... riskantnih ljudi, veoma je bitno voditi
kontrolu o situaciji.“
„Hvala na brizi“, reče ona i pope se na kobilu, „ali ne postaje se
prva grofica u istoriji Ujedinjenih zemalja bez određenih kvaliteta. A
verujte mi, samoodbrana je jedna od njih.“ Podbola je kobilu i polako
krenula ka izlazu iz zamka. „Doduše, neki bi to nazvali nepotrebnim
masakrom, ali šta da im radim...“ Okrenula se i klimnula glavom u
znak pozdrava. „Do sledećeg susreta, zapovedniče Abner.“

418
 On je par trenutaka ćutao, a onda odgovorio uz njegov
prepoznatljivi osmeh: „Očekujem ga sa nestrpljenjem.“ Ostao je tako
da stoji sve dok ona nije izašla kroz veliku, svečano ukrašenu kapiju
sefrenskog zamka.
Grofica Lupo je sada jahala niz kaldrmu koja je vodila do trga, iza
sebe ostavljajući izopačeni svet sefrenskog plemstva i sve tajne
prolaze i sobe koje zamak u sebi krije. Na ulicama je situacija bila
drugačija. Tu se sve jasno videlo i nije bilo skrivenih očiju i pogleda
iz tame. Bar ne toliko koliko bi se moglo očekivati od ljudi koji su
njima hodali. Žene sa decom su otišle sa trga, primeti Džoana. Sada
verovatno u svojim domovima pričaju o tome kolika sam kučka i
detetomrzac. Nijednoj od njih neće ni pasti na pamet da sam mu svojim
postupkom spasila život. I to ne samo danas, već i nebrojano puta u
budućnosti kada će umesto da juri bez glave zapravo zastati da posluša
šta mu se kaže.
Velika ulica kojom je jahala zvala se Ulica Večne Vatre, u čast
loze koja je davala vojvodu za vojvodom već dve stotine godina. 11
Ova ulica je imala veoma važnu svrhu. Da putnicima koji idu od
luke do zamka prikaže raskoš i lepotu Sefrena, što veličanstvenim
zgradama, što uličnim umetnicima koji u njoj izvode svoje predstave.
I naravno, da veliča vladajuću lozu vojvoda. I vojvotkinja...
Kada je dojahala na kraj ulice, Džoana skrenu desno i prođe kroz
ukrasni luk koji je označavao festivalsku zonu, mada luk nije bio
potreban da bi neko shvatio gde se nalazi. Ulice su vrvele od ljudi,
trgovaca, muzikanata, zabavljača. Hiljade i hiljade posetilaca šetalo
je među tezgama sa robom, merkajući potencijalnu korist pri trgovini
ili jednostavno stvari koje bi kupili za sopstvenu razonodu.
Podgojene sočne prepelice vrtele su se na malim ražnjevima zajedno
sa pokojim fazanom i piletom, rasečeni hlepčići zagrevani su na
masnim plotnama i punjeni parčićima mesa i voća, dok su se tamo
gde je to prostor dozvoljavao okretali ogromni volovi, hrskavih kožica
prelivenih duraškim pivom.
Kovači i ćurčije su se cenkali oko izložene robe, ceneći je ovako
ili onako, hvaleći svoju i nipodaštavajući onu sa susedne tezge.
Najglasniji su privlačili najviše mušterija, ali onaj ko je nudio kvalitet
nije morao se dernja i da vuče prolaznike za rukav. Te zanatlije su
bile dobro poznate i sedele su mirno iza svojih tezgi i u unutar malih

419
radnji, lagano ispijajući čaj sa limunom i medom. Džoana krenu
ulicom koja je vodila ka luci na ćošku prolazeći pored zgrade Žetvene
Trgovine, gde se po ceo dan trgovalo ogromnim količinama voća,
povrća i žitarica. Kažu da je količina prodata za vreme Jesenjeg
festivala dovoljna da se ceo zapadni kontinent hrani dva meseca.
Izašla je na dugačku lučnu ulicu koja je išla uz dokove, gde su
brodovi maltene bili pretvoreni u tezge, prodavnice i pokoju krčmu.
Zastala je da osmotri prizor pred sobom. Ulica je bila ukrašena celom
dužinom, uključujući i brodove čiji su mostovi direktno izlazili na
put, stare zgrade i zanatske radnje nasuprot njih, pa čak je i montažni
lukobran sa unutrašnje strane bio ofarban u motive jesenje žetve.
Pretvorili su grad u njivu, pomisli Džoana ravnodušno. Utom oseti da
je neko vuče za nogavicu.
Ona polako obori pogled dok joj se desna ruka neprimetno
spuštala ka dršci bodeža, ali kada je videla ko stoji podno nje, ruka
joj zastade negde na pola puta.
Zanimljivo.
Crnokosa devojčica koja ju je vukla za nogavicu, uopšte ne
gledajući da li je Džoana gleda, podigla je suvonjavu ručicu i pružila
joj okrzani svitak. „Plaćeno je“, prošaputa ona, a onda nestade u
gomili koja je u tom trenutku prolazila. Džoana ne uspe da joj vidi
lice, ali to nije ni bilo bitno. Izgledala je kao bilo koje od gradskih
siročića, u pocepanoj haljinici, bosa i prljava. Doduše, sva Vračeva deca
tako izgledaju. To je neophodno za posao, pomisli Džoana. U ruci je
držala svitak koji je prenosio poruku velike važnosti, u to nije bilo
sumnje. Devojčica koja joj je donela svitak bila je jedna od mnogih u
službi samo nekoliko živih vračeva koji su ostali na zapadnom
kontinentu. Izgledala su kao siročići, odrpanci i prosjaci koji su se
vrteli po gradskim ulicama, a u stvari su ta deca prenosila poruke
onim retkim ljudima koji su za njih imali da plate. Vračevi nisu
jeftini.
Džoana otvori svitak, pažljivo odmotavajući iskrzane krajeve.
Papir je izgledao kao da će se svake sekunde raspasti u prašinu, iako
je mastilo očigledno bilo sveže. Prokleti vračevi i njihova tradicija.
Džoana primeti da poruka nema naslov niti ime kome je namenjena
i osmeh joj se iskrade u ćošku usana. Uvek ju je zanimalo kako ta
prokleta deca znaju kome nose poruku, kada nemaju ni ime ni lice

420
na raspolaganju. Bila je radoznala po prirodi i ovakve stvari su je
intrigirale, ali sada nije bilo vremena da razmišlja o tome. Poruka je
čekala. Da vidimo o čemu se radi.

Sa zadovoljstvom te obaveštavam da stvari idu i bolje neko

što snio očekivali. Sinoć je neko ubio zapovednika Plave garde
maltene ispred samih vrata Elodove dvorane, ali je pre nego što
je ispustio dušu bradonja je stigao da napravi teatralni ulazak i
dodatno pospeši čitavu situaciju. Da stvar bude go... bolja,
kraljica Suzan i njena ćerka Elena Jezerska su nestale u celoj toj
pometnji. Sumnja se da ih je oteo Dominik Foster uz pomoć
nekolicine pripadnika gradske straže koji su i dalje odani
njegovom ocu. Ovde je potpuna ludnica, zatvorili su gradske
kapije i pretražuju grad, ali šuška se da je on već odavno na putu
za Morsko brdo. Dvadeset vojnika Plave garde je konstantno oko
Pirefa, a malo je falilo da se sinoć na mestu poubijaju sa
Teronovim stražarima. Piref je, kako čujem, van sebe od besa i
preti da će ako se nešto desi njegovoj kćerci rat njihovih dedova i
očeva izgledati kao omanja kavga. Primetićeš da ne spominje
svoju ženu Suzan u tim pretnjama... „Izgubljeni“, kralj Starvud
pokušava da smiri situaciju, ali krvoproliće je u vazduhu, u to
nema sumnje.
Odgovor na pismo je plaćeno, čekam dalje instrukcije. I da,
stigla mi je vest o tome šta se desilo jadnom upravniku Neru. Taj
gad me je uvek nervirao, podseti me da ti se i lično zahvalim zbog
toga.

Pozdrav, Beatris

Džoana ponovo pročita pismo, pokušavajući da suzbije osmeh.

Zaista, plan se odvijao fantastično. Budale će same zaratiti, samo mi
olakšavaju posao.
Grofica podiže pogled sa pisma da bi ispred sebe ponovo ugledala
sirotu devojčicu, s tim što bi se zaklela da ovo nije bila ista ona od
malopre.
„Odgovor?“, upita ona tiho, pritom ne dižući glavu.

421
 Džoana na trenutak ostade zatečena, ali onda se sabra. „Da. Reci
joj: „Ostani gde si i prati situaciju, Derik i ostali će ti se uskoro
pridružiti. Ako rat izbije pre nego što oni dođu, postupi po planu.
Pozdrav.“
Devojčica klimnu glavom i krenu na suprotnu stranu ulice.
„Čekaj“, dobaci Džoana.
Dete zastade i okrenu se. Iako joj od kose nije videla lice, grofica
je osećala upitni pogled koji joj je ova upućivala.
„Kako znate kome predajete poruku?“, upita Džoana radoznalo.
„Nisi me ni pitala za ime, šta da sam neko ko samo liči na mene?“
Nekoliko sekundi se ništa nije dešavalo, da bi devojčica zatim
blago nakrivila glavu u stranu, uputivši Džoani ljubazan osmeh.
Desetine oštrih zuba izvirilo je iza tankih dečijih usana, da bi isto
tako nestali kada se dete izgubilo u bujici ljudi koja je prolazila
ulicom. Džoana zamišljeno klimnu glavom, a onda obode konja i
lagano krenu kroz gomilu.
Jednog dana ću saznati, pomisli ona. Kada sve ovo bude bilo moje.
Dok je jahala kroz redove lukavih trgovaca i naivnih mušterija,
primamljivih štandova sa hranom i raspevanih muzičara, grofica
Džoana Lupo je sa zanimanjem gledala kako se poruka koju je držala
u ruci postepeno raspada, kruni i pretvara u bezvrednu prašinu.

422
 „Lakše je baciti kamen na drugoga nego pogled na sebe.“

Izvor nepoznat

Linoč

Glava 35

Kretali su se paralelno uz obalu već satima, prateći liniju šume iz

bojazni da ih neprijateljski brodovi ne primete. Ipak, na pučini nije
bilo ničega. Kako je jutro odmicalo, Silas je sve više prizivao taj brod,
pa makar bio i Tegabski.
Tu noć grupa je spavala samo par sati. Nakon što su umakli
poteri, krećući se neprekidno još sat vremena od trenutka kada su
začuli vrisak, grupa je stala jer su Džejs i devojke bili na izmaku
snage. Na tom mestu su i prenoćili, sakriveni u nisko rastinje i široke
listove priobalnog drveća koji su se spuštali skoro do zemlje. Vekto i
Silas su iz probudili dobrih sat vremena pre nego što je svanulo, jer
je i dalje postojala šansa da ih Linočani prate. Jedini koji je ostao da
spava bio je misteriozni čovek na Vektovim ramenima koji je i dalje
bio u nesvesti. S vremena na vreme bi mu sipali malo vode u usta da
ne bi dehidrirao, ali to je bilo sve što su mogli da urade. Brodski kuvar
mu je dao nadimak Papagaj, što je kod ostalih izazvalo smeh. Još više
su se smejali kada je Džejs ozbiljnim glasom zaključio da je onda
Vekto piratski kapetan. Na to se čak i sveštenik nasmejao, svestan da
maltene ni jednog trenutka nije spustio tegabljanina sa ramena.
Jedini koji se nije smejao bio je Silas. Hrane ima jako malo, a vode
još manje, razmišljao je tokom noći. Nećemo stići daleko ukoliko se nešto
ne promeni. Ali ništa se nije menjalo. Prošlo je sigurno četiri sata od
kada je svanulo i grupa je prepešačila zavidnu razdaljinu uprkos
teretu, ali nisu naišli ni na kakav znak civilizacije. Pod civilizacijom

423
Silas je podrazumevao čak i ribarsko selo. Cak i obrise premeštenog
naselja. Čak i čamac.
Nije bilo ničega.
Kako je jutro odmicalo, temperatura je počinjala da raste, a zalihe
vode da opadaju. Suvo meso koje su vukli sa sobom im je bilo dobar
izvor energije, ali i ono je radilo u korist žeđi. Silas je organizovao
grupu da se rasporedi u širinu, relativno zalazeći u unutrašnjost
šume. Nakon sat vremena ovo se isplatilo jer je jedan od mornara
uočio potok u kamenom koritu stotinak metara od obale. Tu su
napravili pauzu da se odmore i napune svoje čuture, a neki i da umire
svoje prazne stomake.
„Nisam verovao da ću ikada biti ovoliko srećan što vidim vodu“,
reče prosedi sveštenik nasmejano nakon što je iskapio sadržaj svoje
čuture.
„Popijte što više možete“, reče Silas zabrinuto. „Ko zna kada
ćemo naići na sledeći izvor.“
„Ne moraš mi dvaput’ govoriti“, mumlao je krupni mornar dok je
žvakao komad mesa, svaki odgriz zalivavši sa nekoliko gutljaja vode.
Vojnici su takođe uzeli da pojedu malo suvine, delom zbog gladi a
delom da olakšaju teret koji su nosili.
„Ne možete da verujete šta smo našle“, začu se veseo glas, a onda
iz drveća izroniše pralje koje su tokom pauze odlučile da pogledaju
čega ima u blizini. Jedna je u ruci nosila tri kokosova oraha, a druga
gomilu banana i nekoliko grozdova ljubičastih bobica.
„Odlično“, zaključi Silas. „Podelite to ravnopravno, a kokosove
orahe pažljivo izbušite. Koristićemo ih kao posude za vodu.“
„Baci te bobice“, umorno će kuvar koji je sedeo u prašini i
pokušavao da ne zaspi. „Otrovne su.“
Devojka izbezumljeno pogleda u ono što je držala u ruci, a onda
ponovo ka momku. „Jesi li siguran?“
„Da. To su trespeke, otrovnije su od ujeda zmije.“ Na trenutak je
zaćutao, zabrinuto gledajući ka njoj. „Nisi ih valjda jela?“
Devojka je nemo posmatrala bobice u ruci, a onda oblizala sada
veoma suve usne.
„O, bože“, otrže se Džejsu.
„Koliko si ih pojela?“, upita momak.

424
 „Nekoliko“, mucajući odgovori ona. „Samo... par bobica. Samo
par.“
„Povrati“, predloži Silas. „Brzo.“
Niko nije progovarao dok je devojka preplašeno gurala prste u
grlo, pokušavajući da povrati. Nije išlo.
„Dajte joj vode“, reče Silas. „Lakše će izbaciti.“ Ipak, niko se nije
ponudio da joj ustupi svoju čuturu. Otrov je otrov.
„Za ime bogova.“ Silas otrže svoju sa boka i dodade joj, a ona je
ispi na silu i ponovo pokuša. Sada je ipak uspela da povrati.
„Ako nije pojela više od jedne šake, možda i preživi“, reče kuvar
umorno. Ni drugi nisu reagovali tako burno kao što bi reagovali u
normalnoj situaciji. Niko nije imao snage.
„Budi se“, začu se najednom.
Svi se okrenuše ka mornaru koji je to rekao, dok je njegov pogled
bio uperen na misterioznog saputnika koji je ceo put proveo na
Vektovim leđima. On ih je sada zbunjeno posmatrao, pokušavajući
da shvati gde se nalazi. Krenuo je rukom ka boku, ali njegovog mača
nije bilo.
„Sve bolje od boljeg“, procedi Silas.
„Bar više neću morati da ga nosim“, veselo će sveštenik.
„Dobrodošao u svet živih“, dobaci mu Silas. „Kako ti je ime?“
Čovek pogledom pređe preko ljudi koji su ga pomno gledali, na
trenutak se zaustavivši na devojci u pozadini koja je svim snagama
pokušavala da povrati i jednoj koja je stajala odmah pored nje i
pružala joj podršku, pazeći pritom da je ne dodirne.
„Gde sam?“ Pokušao je da se uspravi, ali ruke ga nisu najbolje
služile, tako da je ostao da leži naslonjen na kamen.
„Na prelepom ostrvu zvanom Linoč“, odgovori sarkastično Silas.
Čovek se od ove informacije vidno unervozi. „L... Linoč? Kako
sam dospeo ovde?“
„Šta je poslednje čega se sećaš?“
„Poslednje...“ Uhvatio se za glavu, a bolna grimasa mu sevnu
licem. „Brod... Brod je počeo da tone.“
„Zaista?“, upita Džejs iznenađeno. „To znači da si bio u nesvesti
tri dana.“

425
 „Da li se sećaš mora?“, upita Silas. „Plutali smo više od dva dana.“
Čovek odmahnu glavom. „Šta je sa njom?“, reče i klimnu glavom
ka devojci u pozadini koja je delom povraćala, a delom plakala.
„Jela je... Kako se zovu?“
„Trespeke“, odgovori kuvar.
„Dođavola“, omaknu se čoveku. „Koliko je pojela?“
„Pusti ti nju“, nervozno će Silas. „Još nam nisi rekao kako se
zoveš.“
„Ime mi je Arto“, odgovori čovek.
„Čekaj, čekaj“, iznenada će Silas. „Arto... To mi je poznato.“
„Ne mogu da verujem da se ne sećate“, odgovori on uz smešak.
„Vas prati reputacija čoveka sa izuzetnim pamćenjem, ser Define.“
Silas izrogači oči. Može li biti... Osmotrio ga je malo bolje. Da, to
je sigurno on. Nisam ga prepoznao sa tom prokletom bradom i tako
prljavog i pocepanog. „Kapetane Lom“, sa osmehom će Silas,
„oprostite mi, ali složićete se da su uslovi pomalo... neuobičajeni.“
„Primetio sam... Šta se to kog đavola desilo?“ Pridigao se u sedeći
položaj.
„Nadam se da bi vi to mogli nama da objasnite“, zainteresovano
će ser Defin.
„Ko je on?“, upita Vekto.
„Ovo je kapetan diplomatskog broda koji je putovao sa nama.“
„Arto Ko Lom“, ubaci se Arto učtivo. „Kapetan Istočnog Vetra.“
„Bivši kapetan“, prezrivo će jedan od mornara. „Brod vam je na
dnu Mirnog mora. Zajedno sa Nestašnom Devicom.“
Arto se na ovo namršti. „Toga se sećam“, odgovori on kratko.
„Kapetane Lom“, ubaci se Džejs pritom pažljivo hodajući preko
kamenja, ne bi li seo bliže njemu. Kada je seo, duboko je uzdahnuo.
„Mi nismo sigurni šta se zapravo desilo. Svi koji su trenutno ovde su
bili u potpalublju kada se eksplozija začula. Ser Defin, Vekto i ja smo
bili u glavnoj kabini, one dve devojke tamo su prale kuhinju, a ovaj
momak je kuvao u istoj. Ova dva mornara su se spremala da počnu
sa veslanjem u potpalublju, a vojnici koje vidite ispred sebe su bili na
straži u skladištu sa teretom koji smo nosili za Rikaj. Niko od nas nije
neposredno prisustvovao eksploziji koja se čula. Vi kao kapetan mora

426
da ste videli šta se desilo.“ Momak napravi upitan izraz lica, a i ostali
su se umirili ne bi li čuli nekakvo objašnjenje. To ih je mučilo više od
svih problema u kojima su trenutno bili.
„Eksplozija...“, tiho će Arto, namršteno oborivši pogled. „Bio sam
za kormilom zajedno sa lordom Tugalom kada se začuo prasak. Prvo
sam pomislio da je grom, tim pre što me je silina udara oborila na
palubu. Kada sam podigao pogled, video sam vatru... gustu, i skoro
potpuno crnu vatru čiji su plamenovi igrali na vetru. „Grom.
Spasavajte jedra“, počeo sam da urlam, ali tek kada sam se pridigao
na noge mi je čitava slika bila vidljiva. Jarbol, jedro, osmatračnica...
Ništa od toga nije gorelo, ali jeste donja paluba, jeste moja kabina i
jeste tovarni prostor kroz čije su rešetke virili plamenovi, poput
demonskih ruku koje pokušavaju da nas odvuku dole. Tada sam znao
da nije grom.“
Svi su zbunjeno ćutali, razmenivši međusobno nekoliko kratkih
pogleda. Prvi je progovorio Džejs.
„Kada smo pitali o eksploziji, mislili smo o onoj na našem brodu.
Nismo znali da je i tegabski brod pogođen.“
„Pogođen?“, zbunjeno će Arto. „Moj brod nije bio pogođen, to
mogu odgovorno da potvrdim. Doduše, kada sam video situaciju u
jednom trenutku jesam pomislio da ste nas napali, ali onda sam
pogledao preko ograde i na nekih pola kilometra odatle video
„Nestašnu Devicu“. I ona je gorela, isto kao i moj brod.“
„Možda su galije...“, započe momak.
„Džejs“, prekinu ga Silas.
„Galije?“, upita Arto. „Kakve galije?“
„Zaboravi“, reče mu ser Defin i kleknu pored izvora.
„Tamo nije bilo drugih brodova osim mog i vašeg, to je sigurno.“
„Mada, jedna stvar me zbunjuje“, smireno će Silas dok je punio
svoju čuturu vodom. „Rekao si... ‘u jednom trenutku sam pomislio da
ste nas napali...’ Zašto bi to pomislio, kapetane Ko Lom? Zar nismo
prijatelji?“
Arto u tom trenutku oseti veliki broj pogleda koji su bili uprti u
njega, dok je tenzija u vazduhu neosporno rasla. Na njegovu štetu,
činilo mu se.

427
 „Da budem iskren, „, hladno će kapetan, „i ja sam tako mislio.
Sve dok nisam saznao da šurujete sa onim prokletim pajacem, De
Hermom.“
Silas ostade bez reči. Otvorio je usta, ali ih je onda zbunjeno
zatvorio. Ni ostali nisu progovarali, tako da je kapetan nastavio.
„Mislili ste da ne znamo?“, upita on prkosno. „Znao sam da svašta
mogu očekivati od Terona, ali ovo... ovog puta je prevazišao sebe.“
Niko i dalje nije progovarao, čak je i devojka koja je do malopre
povraćala sada sedela na zemlji i pokušavala da se koncentriše na
razgovor koji se odvijao.
„Mene baš briga“, nastavi kapetan besno, „nek ratuje sa kim
hoće. Ali da mi nakon toliko godina saradnje i mog reskiranja
prokletnik potopi brod... To je stvarno nisko čak i za njega... Odneo
ga Lovac.“
Nekoliko trenutaka je vladala tišina tokom koje se čuo jedino
zvuk vode koja je žuborila pored. Nakon što se sve ovo sleglo u
umovima prisutnih Silas sede pored njega i, zbunjen kao malo puta
u životu, zatraži objašnjenje.
„O čemu ti za ime bogova pričaš?“
„Jedan od trgovaca sa Suza je došao da nas obavesti o tome da
šurujete sa Teobanom i da se spremate da nas potopite jer je Numo
Tugal otkrio manjak u isporukama. Rekao je da je čovek zadužen da
nam sabotira brod trenutno na sastanku sa vama“, pritom prstom
pokazavši na Silasa, „i da stojite na palubi i osmatrate kako je najbolje
da se to izvede. Kada smo lord Tugal i ja izašli iz potpalublja, vas
petorica ste zaista bili na paiubi i osmatrali Istočni Vetar. Tada je lord
Tugal, vidno uplašen, naredio polazak. Nije želeo da se zadrži u toj
luci ni minut duže i tako pruži priliku vašim špijunima da nam oštete
brod. Istočni Vetar je manji i slabiji brod od Nestašne Device, tako da
ste mogli i sami da nas potopite negde na putu do Rikaja, ali je i brži
što je lord Tugal ponovio bezbroj puta dok nismo isplovili. „Ne mogu
da nas stignu ako krenemo bez njih.“ Doduše, ja nisam odmah
poverovao u celu tu priču, ali kada sam video da i vaš brod isplovljava
po onakvoj oluji, bez prethodnog dogovora o nastavku putovanja,
znao sam da nam želite zlo.“
„Neverovatno“, prošaputa Silas.

428
 „To i ja kažem“, gnevno će kapetan. „Da vi izazivate rat zbog par
tona kamena i drveta, i u procesu podavite skoro stotinu ljudi... Ali
šta god da ste nam podmetnuli na brod, niste preneli u potpunosti“,
dodade Arto uz osmeh. „Bogovi su vas kaznili...“
„Naivna budalo“, prekinu ga Silas nasmejano, pritom gledajući u
zemlju.
„Lorde?“, tiho će Džejs.
„Još i vređa“, prkosno odgovori kapetan.
„Nisam mislio na tebe“, smireno će ser Defin, polako podigavši
pogled ka kapetanu. I dalje se smejuljio. „Mislio sam na sebe.“
Kapetan ga nesigurno osmotri. „Ne razumem.“
„Prevareni smo. I ti, i ja, i Numo...“ Zatim mu je ispričao o poseti
misterioznog Benedikta Jagoa tog jutra kada su isplovili, o navodnoj
prevari koju je Numo Tugal izvodio u rikajskoj luci, o dogovoru koji
je on imao sa tim istim upravnikom luke, o ratnim galijama koje su
dolazile po njih i sve ostalo što je dovelo do toga da isplove u uslovima
savršenim za nestanak brodova. „Da li sada shvataš?“, upita Silas.
„Naveli su nas da uradimo tačno ono što su hteli, koristeći
međusoban strah koji su izrodili između nas.“
Arto je izgledao još besnije nego malopre. „Prokleti Teoban.
Jedno pišljivo ostrvo u sred ničega, jedna tačka na karti sveta, i jedan
pajac koji tu živi su verovatno izazvali rat u kome će poginuti stotine
hiljada. Zašto?“
„Nije bitno zašto“, ubaci se Džejs. „Bitno je da smo mi jedini koji
možemo da sprečimo krvoproliće. A to nećemo uspeti ako nastavimo
da sedimo ovde kao lenjivci.“
„Momak je u pravu“, reče krupniji mornar. „Moramo da se
dokopamo broda što pre.“
Žamor slaganja se raširi kroz gomilu.
„Sta bi sa onim gradom o kojem ste pričali?“, upita jedan od
gardista. „Možda tu nađemo brod koji ide za Stari Dvor ili neki od
gradova Zapadnog Kraljevstva.“
„Nisam siguran da li idemo ka njemu, ili od njega“, odgovori
mornar nesigurno. „Mape mi nisu bile specijalnost. Samo znam da je
na severu.“

429
 Arto podiže pogled i potraži sunce, a onda osmotri šumu oko
sebe. „Gde je plaža odavde?“ Silas mu pokaza rukom kroz krošnje.
Arto klimnu glavom. „Koliko dugo idete paralelno uz nju?“
„Oko četiri sata, plus još dva-tri juče.“
„I sve vreme je ravna? Hoću reći, nema nikakvih zaliva niti
poluostrva, relativno pravolinijska plaža? Vuče blago na jug?“
Silas pogleda ostale, a onda klimnu glavom. „Da“, reče nesigurno.
„Onda smo ga prošli. Irpej je na sredini severne strane ostrva, u
Mrkom zalivu. Mi smo daleko na zapadu, moramo nazad.“
Džejsu se omaknu kikot.
„Šta je smešno?“, upita kapetan, pritom oberučke prihvatajući
čuturu koju mu je jedan od gardista davao.
„Dok si ti bio u nesvesti, imali smo malih... problema“, ubaci se
Silas. „Ne možemo na istok.“
Nakon što je otpio par dobrih gutljaja, kapetan obrisa usta
rukavom. „Ne vidim drugi izbor. Zapadno odavde nema ničega.“
„Istočno odavde ima besnih linočana“, odgovori Silas. „Jako, jako
besnih linočana.“
Arto huknu i klimnu glavom. „Mmmm. Onda vas u potpunosti
razumem.“
„Moramo da se pomerimo odavde“, reče ser Defin i osvrnu se oko
sebe. „Kako ti je?“, upita on devojku koja se sada donekle smirila i
prestala da povraća. Ona mu ne odgovori, ali njena drugarica je našla
za shodno da se ubaci. „Može da hoda“, procedi ona kiselo. Znala je
da se sve ipak svodilo na to.
Silas klimnu glavom, a onda pogleda dole u kapetana Ko Loma.
„A ti? Da li ti možeš da hodaš?“
Arto promrda noge levo desno, a prisustvo bola mu se na
trenutak jasno ocrta na licu. „Trebaće mi par minuta da ih
protegnem.“
„U redu. Spremite se, uskoro krećemo dalje“, objavi on zvanično.
Čučnuo je pored kapetana i počeo da mu zateže kaiš na levoj čizmi,
dok su ostali punili svoje čuture i umivali se hladnom izvorskom
vodom. Čizme su bile od veoma kvalitetne kože, primetio je. Kaiš je
imao čak deset kopči, a šav na dnu je bio tako fino izrađen da je

430
garantovao da ih voda nikada neće prodreti. Skupa stvar, pomisli Silas
zadivljeno. A onda se setio.
„Kapetane Lom“, reče on ravnodušno, trudeći se da zategne i kaiš
na drugoj čizmi. „Malopre ste spominjali nekakvu saradnju koju ste
imali sa kraljem Teronom.“
Arto koji je u tom trenutku masirao levo koleno zastade i uputi
mu prijateljski pogled. „Neke stvari izrečene u naletu besa ne treba
uzimati kao istinite.“
Silas pritegnu kaiš do kraja. „A opet, neke su istinite samo tada.“
Artov pogled se za sekundu promeni iz prijateljskog u ledeno
proračunat. Guste obrve mu se nakriviše na dole dok je pogledom
streljao kraljevog brojača i taman kada je zaustio da mu odgovori iz
šume se začuše zvukovi.
Svi se ukipiše u mestu, osluškujući odakle zvuk dopire. Kroz par
trenutaka, shvatili su da čuju nečije pevanje. Počelo je kao usamljeni
glas iz dubine šume, ali ubrzo je preraslo u čitav hor glasova koji su
zajedno pevali tu laganu, smirujuću pesmu.
„Daleko su, ko god da su“, reče Džejs tiho.
„Ne želim da budem ovde kada ne budu bili tako daleko“,
uznemireno će Silas.
Par minuta kasnije, grupa je izašla na plažu i nastavila svoj put
uz liniju palminih krošnji. Kapetan Lom je išao na začelju kolone, par
metara iza Silasa i Džejsa. U početku je šepao, ali nije dozvolio da
mnogo zaostane za grupom. Znao je da više nema izgovora. Dalje ga
niko neće nositi.
Pešačili su dobrih tri sata, dok se sunce pelo po vedrom linočkom
nebu svakim minutom pržeći sve jače. Silas se često okretao i gledao
iza sebe, donekle da proveri kapetana, ali više da se uveri da ih niko
ne prati. U početku su bili zabrinuti jer se pesma i dalje čula sigurno
dvadeset minuta nakon što su nastavili put i mnogi su se plašili da
zapravo idu ka izvoru zvuka, a ne od njega. Ipak je pesma utihnula
nakon nekog vremena i grupa je smirenije nastavila da pešači na
jugozapad.
Prvu pauzu su napravili tek nakon dva sata i to samo da bi
sahranili devojku koja se ipak otrovala ozbiljnije nego što su mislili.
Nekoliko puta je povraćala dok je hodala, a više puta je morala da

431
zastane kako bi sakupila snagu da nastavi. Naposletku, snaga ju je
izdala i stala je po poslednji put, umorno se sručivši u vreli žuti pesak.
Iz straha da ih Linočani ne stignu zadržali su se samo desetak minuta,
dovoljno dugo da nabacaju kamenje i tako joj naprave kakav, takav
grob. Kuvar i druga devojka su izgovorili par kratkih molitvi, ali to je
bilo to. Morali su dalje.
Sat vremena kasnije primetili su dim na nekih kilometar dalje niz
obalu i nakon kratkog većanja odlučili da sa oprezom priđu i vide o
čemu se radi. Zašli su par metara u šumu i nastavili da pešače pod
okriljem gustih krošnji. Tvrdo tle je prijalo svima osim Džejsu, jer je
sada morao dodatno da pazi gde korača s obzirom na to da je zemlja
bila ispresecana korenjem i sitnim rastinjem. Ubrzo, on i Silas su se
našli na začelju kolone jer se sada čak i kapetan Lom kretao brže od
njih. A onda u jednom trenutku, momak je samo stao. Silas je
nastavio još par koraka, a onda se zbunjeno okrenuo.
„Zašto si stao?“
„Neko je u blizini.“
Ser Defin se osvrnu oko sebe. „Ne vidim nikoga.“
„Neko nas posmatra“, bio je uporan Džejs.
Silas je znao da momak ima neke neobjašnjive sposobnosti, tako
da je ponovo osmotrio okolinu. „Ne...“, reče dok je pažljivo zagledao
među krošnje. „Nema nikoga.“
Momak nije progovarao.
Silas utom shvati da im je ostatak grupe podobro odmakao.
„Moramo da požurimo“, reče i povuče ga za ruku, a Džejs nevoljno
krenu za njim. Sustigli su ih na brdašcetu par stotina metara napred,
gde su se ostali već utvrdili da je dim poticao od male logorske vatre
koja je sada bila napuštena. Spustili su se na plažu da bolje osmotre
izvor sada već tankog stuba dima koji je pretio da svake sekunde
nestane.
„Ovde nešto ne štima“, reče Vekto kada je čučnuo pored zgarišta.
„Zašto bi neko palio vatru u sred bela dana i to po ovoj vrućini?“
„Možda su pravili dimne signale“, predloži jedan od gardista.
„Linočani ne koriste dimne signale“, samouvereno će Arto. „To je
previše komplikovano za njih.“
„Pa šta je onda?“, zbunjeno će Silas.

432
 Kapetan slegnu ramenima. „Pojma nemam.“
„Znam ja šta je“, najednom će krupniji mornar.
Svi se okrenuše ka njemu i sa izrazom krajnjeg čuđenja ga
fiksiraše pogledima. „Ti znaš?“, iznenađeno upita gardista.
„Jašta da znam“, zadovoljno odgovori mornar. Na trenutak je
zastao i izgledalo je da uživa u momentu, što se moglo zaključiti po
malenom osmehu koji mu je igrao u uglu usana. Ipak je on znao nešto
što drugi nisu. „To vam je zbog skuruše.“
„Ribe?“, upita Arto.
„Jes', ribe. Ne znam da l' ste ikada videli kako se ona lovi.“
Zavrteo je glavom i coknuo par puta. „Svi vole da jedu, al' ne znaju
koje su muke sa njom.“ Pogledao je u ugljenisane ostatke u kamenom
krugu. „Ta riba kad se ulovi i izvuče na suvo, mora rep da joj se odseče
što pre. Znate, njen rep ima šiljak na vrhu i iz njega ona ubrizgava
otrov. E sad, kad skuruša oseti da je u problemu, odma' ispusti taj
otrov u celo telo. Zato mora rep brzo da se iseče, al' da bi čovek bio
siguran da nije već ispustila malo otrova, mora da spali meso gde je
riba presečena. To je najsigurniji način.“ Rukom je pokazao na
ugljenisane ostatke u pepelu. „Ono tamo je verovatno vrh repa. On
se spali ceo da se kučići ne otruju.“
„Znači... Ako je vatra paljena skoro, verovatno ima nekoga u
blizini“, zaključi Silas. Krajičkom oka je pogledao Džejsa koji mu je,
iako poluslep, uzvratio pogledom prepunim likovanja.
„To je dobro, zar ne?“, upita kuvar. „Ribari imaju brodove.“
„Da.“ Arto zadovoljno klimnu glavom. „Imaju.“
Nastavili su da idu uz obalu, pažljivo osmatrajući okolinu ne bi li
videli bilo kakav trag civilizacije. Silas je bio uzbuđen, mada su mu
osećanja bila pomešana. Brodovi bi mogli da znače spas sa ovog
prokletog ostrva, ponavljao je u sebi. Ali opet... Sta ako naiđemo na grad
prepun besnih Linočana?
Ipak, ono na šta su naišli desetak minuta kasnije nije bilo ni blizu
gradu. Čak nije bilo ni selo. Grupa se smestila iza žbunja na ivici
šutne i osmatrala prizor pred sobom.
„Ribarsko naselje“, reče Vekto. I zaista, bilo je to pravo naselje.
Dvadesetak kuća napravljenih od gline i trske, posađenih na samoj
obali Mirnog Mora. Silas je uspeo da vidi oko tridesetak muškaraca,

433
možda i malo više. Istina, pola su ih bili starci i zeleni mladići, ali ipak
ih je bilo više. Bolje nego hiljadu trideset, pomisli Silas.
„Eno brodova“, reče gardista oduševljeno, a druga dva vojnika se
radosno složiše.
„Više mi liče na čamce“, promrmlja Vetko.
„Šta je da je, bitno je da plovi.“ Na desetak metara od obale
nekoliko povećih čamaca bilo je privezano za motke koje su virile iz
peščanog dna i koji kao da su čekali da ih neko odveže. Jedan je čak
imao i jarbol i jedro, kao i dva velika vesla koja su visila sa strane.
„Pitanje je, kako ćemo doći do jednog“, zamišljeno će Silas.
„Možemo da napravimo diverziju“, predloži kuvar.
„Suviše riskantno. Ništa nam ne garantuje da će svi otići da vide
o čemu se radi.“
„A dovoljno je da ih ostane nekoliko“, reče Vekto i pokaza u
pravcu naselja. Iako su to u startu svi videli, niko nije želeo da ruši
timski duh tako što će to naglas prokomentarisati. Naselje je bilo
prepuno oružja. Ribarske satare, koplja, mali noževi i mreže, pa čak
i po neki mač bili su razbacani po stolovima na kojima se pripremala
riba, naslonjeni na kolibice ili ostavljeni u pesku.
„Treba da sačekamo mrak i kada svi budu spavali, da se onda
došunjamo i otmemo jedan“, reče oniži mornar.
„Nema šanse da će to uspeti“, odvrati stariji gardista. „Ne sa ovim
poluslepim momkom. Slučajno će šutnuti neku plehanu šerpu i
odoše nam glave.“
„Slažem se“, reče Vekto. „Verovatno imaju i neku džukelu među
onim kolibama. Suviše je opasno.“
„A da doplivamo“, ubaci se devojka. Ovo je bio prvi put da je
progovorila još od kada su sahranili njenu drugaricu par sati ranije.
„Zanimljivo“, zaintrigirano će Silas.
„Sačekamo da padne mrak, uđemo u vodu par stotina metara
odavde i polako doplivamo do čamca.“
„Moglo bi da uspe“, reče mornar.
„I ja mislim“, ozareno dodade Silas. „Pratićemo plićak“, dodade
obazrivo, pritom pogledavši ka Vektu. Stari sveštenik nije umeo da
pliva.

434
 „Neće vredeti“, najednom će Arto.
Silas iznenađeno pogleda u kapetana. , „Zašto? Ako budemo
dovoljno tihi...“
„Ne mislim na to“, snuždeno će on. Okrenuo se i seo u pesak,
oborivši glavu između skupljenih kolena. „Ti čamci neće izdržati
put.“
„Kako misliš, neće?“
„Jednostavno neće. Suviše su mali da bismo u njima putovali
preko mora. Prva omanja oluja će nas okrenuti naopako.“
Par trenutaka niko nije progovarao, da bi onda mladi gardista
nervozno odbrusio: „Niko te ne tera da ideš.“
„Polako“, ubaci se Silas.
„Pa ne tera ga, zar ne?“
„Samo kažem da je plan loš“, odgovori Arto, glave i dalje među
kolenima.
„Neko dolazi“, prošaputa Džejs mašući rukama. Svi zastaše na
trenutak, osluškujući bilo kakav znak da su možda u opasnosti. Ipak,
ništa se nije čulo.
„Ne bi ti tako pričao da si video onog prljavog ludaka“, nastavi
gardista iznervirano. „Ti si tad spavao, papagaju.“
„Slušaj“, gnevno će Arto, sada se već okrenuvši ka njemu. „Na
mora sam od svoje četvrte godine i dobro znam o čemu pričam. Ti si
brod viđao jedino u luci kada kreneš na riblju pijacu.“ Pokazao je ka
čamcima na obali. „Ono tamo neće izdržati put i to je činjenica. Vas
dvojica znate da sam u pravu“, reče i pogleda ka mornarima koji su
sedeli pored. Oni su bez reči oborili poglede.
„Neko dolazi“, ponovi Džejs uplašeno.
„Pričinjava ti se“, reče mu Silas pomalo gnevno, jer mu je bilo
dosta nevidljivih progonitelja, a i imao je veće probleme da rešava.
„Pre ću okušati sreću na pučini nego da čekam da me Linočani
prikolju jednog od ovih dana“, glasno će gardista.
„Tiše“, opomenu ga Džejs.
„Od njih možeš da se odbraniš“, iznervirano odgovori Arto. „Od
mora nema odbrane.“

435
 U tom trenutku se začuše zvuci na par metara od njih i
momentalno nastade tajac.
„Evo ih“, reče Džejs.
Znači, to je to, pomisli Silas. Duboko je udahnuo, spreman da se
suoči sa progoniteljima koji ga već danima nemilosrdno love u ovoj
prokletoj džungli. Dosta je bilo bežanja. Polako je posegnuo za
kamenom koji je ležao u pesku pored njegove noge. Gardisti i
mornari takođe dohvatiše šta im je bilo pri raci, neko nasukanu granu
a neko takođe kamenicu, dok je Vekto tiho izgovarao svoje molitve
od kojih mu je koža uvek dobijala crveni sjaj.
Taman su bili spremni da skoče na prljave divljake iz džungle
kada su iz žbunja pred njih izašla dva mala, čupava i neuredna
dečaka.
„Bogovi“, prošaputa Silas i ispusti kamen. Vekto ponovo zatvori
oči i nakon par sekundi crvena svetlost oko njega nestade, dok je Arto
ispustio veliki uzdah.
Dečaci se zbunjeno pogledaše, a onda podobro osmotriše gomilu.
Iz nekog razloga nisu izgledali uplašeno i Silasu se na trenutak učini
da je dečacima ovo bilo interesantno. Smeh jednog od njih dvojice
potvrdi Silasove sumnje.
Iskeženo je laktom udario svog drugara, a onda rekao nešto zbog
čega i je on počeo da se kikoće. Bili su to blatnjavi mali stvorovi, ne
stariji od osam ili devet godina. Verovatno su na nekoj od svojih
avantura, pomislio je Silas. Kosa im je bila ulepljena od blata, ruke i
noge takođe. Ipak, lica su im bila čista i Silas primeti da veoma liče.
Braća.
Onaj prvi, koji je bio malo krupniji i smeliji, reče nešto na
linočkom pritom gledajući u Džejsa.
„Mislim da se tebi obraća“, reče tiho mornar.
Džejs podiže glavu. „Meni?“ Zbunjeno je začkiljio ka dečaku.
„Pita te šta ti je sa očima“, objasni Arto smireno.
„Ti znaš linočki?“, iznenađeno će Silas.
„Kapetan diplomatskog broda mora da zna bar tri strana jezika.“
„I od svih jezika ti naučiš baš ovaj?“

436
 Arto slegnu ramenima. „Sa drugima uvek možeš nekako da se
sporazumeš, bar dovoljno da bi preživeo. Čak i u Durašu. Ali ovde...
Ovde leti glava ako samo mahneš rukom na pogrešan način.“
Dečak, verovatno ljut što ga svi ignorišu, ali i što ne razume ni
jednu jedinu reč koju su ovi izgovarali, ispusti nekakav krik
nezadovoljstva.
„Reci mu... Reci mu da sam izgubio naočare“, brzo će Džejs.
„Ne postoji reč za naočare u linočkom jeziku.“ Arto se nasmeja.
„Sačekajte, moram nešto da probam.“ On čučnu pored dečaka koji
isprva ustuknuše, ali kada je Arto počeo da priča nešto na njihovom
jeziku, obojica mu priđoše kao omađijani. Grupa je gledala kako
dečaci razrogačenih očiju gledaju u kapetana dok ovaj priča, par puta
oduševljeno razmenivši poglede među sobom. Kada je par trenutaka
kasnije završio, nasmešeno je ustao i okrenuo se ka Silasu dok su se
dečaci uzbuđeno okretali oko sebe pogleda prikovanog na zemlju.
„Šta si im kog đavola rekao?“, upita Silas.
„Da je izgubio magični kamen“, zadovoljno će Arto. Podigao je
svoje guste crne obrve, dok mu je osmeh igrao na licu.
„Kakav kamen?“, zbunjeno će Džejs.
„Kamen koji nosiocu daje natprirodan vid. Kada ga stavi ispred
očiju, može da vidi kilometrima unaokolo.“ Osvrnuo se ka dečacima,
a onda ponosno nastavio. „Dok oni budu tražili kamen, imaćemo
dovoljno vremena da se pritajimo u šumi i sačekamo mrak.“
„Odlično izvedeno“, priznade Silas.
„Reci im da je ljubičast“, reče Džejs.
„Zašto?“
„Zato što ljubičasti kamen ne postoji. Bar ne na ovom
kontinentu.“
Sada je Arto bio impresioniran. „Genijalno“, reče i zaklima
glavom. Dečaci su sada već odmakli desetak metara u pravcu iz kojeg
je grupa došla, tako da je Arto morao da im dovikne, ali je ipak pazio
da ne bude previše glasan. Oni zaklimaše glavama, a onda nastaviše
da češljaju niz plažu.
„Sačekaćemo da odmaknu nekih pola kilometra, a onda idemo u
šumu“, zadovoljno reče Silas. „Tamo ćemo sačekati mrak, a onda
otimamo čamac i odlazimo sa ovog prokletog ostrva.“

437
 „Valjalo bi da prethodno napunimo čuturice i prikupimo nešto
hrane za put“, reče gardsta i okrenu praznu čuturu naopačke, a
poslednjih par kapi iscureše na vreli pesak.
„Slažem se. Takođe moramo...“, započe Silas, ali ga prekinuše
radosni glasovi koji su dopirali malo dalje niz plažu. Svi se okrenuše
da bi videli kako im u susret skakuću dva vesela dečaka, od kojih je
jedan pritom mahao nečim što je držao u ruci i uzvikivao nešto na
linočkom.
„Nemoguće“, promrmlja Arto.
„Šta?“
„Pronašli su kamen.“
Silas se iste sekunde okrenu ka Džejsu. „Rekao si da ne postoji
ljubičasti kamen“, prosikta gnevno.
„I ne postoji“, pokuša da se odbrani momak. „U Sveučilištu imaju
zbirku svog dragog i poludragog kamenja na zapadnom kontinentu i
nijedan nije ljubičaste boje!“
„Pa šta mu je onda ono u ruci“, nervozno će kuvar.
Dečaci dotrčaše do njih i stariji pokaza Artu njihov veliki
pronalazak.
Kapetan uzdahnu od olakšanja. „Našli su običan kamen
prekriven nekom algom. Moram da priznam, izgleda donekle
ljubičasto.“
„Kaži im da to nije to“, prošaputa Silas, iako je znao da ga dečaci
ne razumeju.
Arto ponovo poče da priča na linočkom, ali bilo je očigledno da
se dečacima to nije dopalo. Mlađi uze kamen i demonstrativno ga
stavi ispred lica, a onda promumla nešto na šta stariji potvrdno
zaklima glavom.
„Kažu da to jeste magični kamen“, nervozno će kapetan dok su
dečaci nastavili da se igraju par metara pored njih.
„Ma daj, to je glupost“, pobuni se Džejs.
„Pogledajte ih“, smireno će Silas. Svi se okrenuše ka dečacima,
koji su i dalje zaneseno skakutali unaokolo. „U njihovim dečijim
glavama, taj kamen je i te kako magičan i niko ih ne može uveriti u
suprotno.“

438
 „Ovo ne valja“, reče Vekto.
Stariji dečak ponovo ispusti krik i Arto se okrenu da ga sasluša.
Par sekundi kasnije, kapetan je maltene pobledeo.
„Šta kaže?“
„Hoće...“ Arto proguta knedlu. „Hoće da ga pokažu roditeljima.“
Nekoliko trenutaka niko nije progovarao i jedino što se čulo bilo
je dečije skakutanje i pokoji usklik sreće.
„Ne možemo da ih pustimo da odu“, reče gardista. On je prvi
smogao snage da progovori i sada su sve oči bile uprte u njega;
„Šta hoćeš da kažeš?“, upita Silas napeto.
„Ser Define, mislim da znate o čemu pričam.“
„Ne!“, ubaci se Vekto.
„Ako odu nazad u selo, gotovi smo“, pobuni se gardista.
„Rekao sam ne!“, ponovi sveštenik glasnije. „Nećemo ih
povrediti.“
Vojnik zaćuta na trenutak, a onda uzdahnu. „Ni ja to ne želim,
ali imamo li drugu opciju?“
„Da ih vežemo negde u šumi?“, predloži mornar. „Dok ne
ukrademo brod.“
„Tražiće ih“, nervozno će Silas. Odmahnuo je rukom i seo u
pesak. „Čim primete da ih nema, raštrkaće se po šumi da ih nađu.“
„A ako im kažemo neku lažnu priču kako noćas pravimo zabavu
u šumi?“, predloži Džejs.
„Zabavu?“
„Pa da. Takođe im kažemo da povedu i svoje roditelje i prijatelje,
i kad oni krenu u šumu mi se ušunjamo u selo i ukrademo brod.“
„To je najgluplji plan koji sam u životu čuo“, promumla gardista.
„Bolji je od tvog plana“, odgovori Džejs.
„Ne mogu da verujem da ovo govorim“, snuždeno će Silas, „ali
koljač je u pravu. Nikada neće poverovati u tu priču, ma koliko god
da su glupi. Naoružaće se do zuba i prevrnuti svaki kamen dok nas
ne nađu.“
„Ljudi, nemamo još mnogo vremena“, prošaputa Arto. Dečaci su
svake sekunde mogli da krenu natrag i to je svima bilo jasno.

439
 „Nešto mora da se uradi“, bio je uporan vojnik.
„A ko će to da uradi, ti?“, ljutito će Džejs. „Da li stvarno možeš da
učiniš tako nešto?“
Dečaci primetiše da nešto nije u redu i prestaše da skakuću.
Pažljivo su odmeravali situaciju i Arto to primeti. „Smirite se“, reče
osmehnuto. „Plašite ih.“
„Postoji način“, najednom će Vekto.
„A to je?“
Starac uzdahnu. „Deca su svetinja, i bogovi bi nas kaznili
ogromnom patnjom ako bi naudili ovim dečacima. Pogotovu mene,
jer bog rata najstrože kažnjava oni koji ubijaju nedužne i slabe.“
Zaćutao je na trenutak i pogledao dečake. „Ja nikada ne bih povredio
dete.“
Silas je ćutao, kao i ostali.
Zatim sveštenik polako ustade i uperi pogled ka ribarskom
naselju. „Ali oni to ne znaju.“
Svi su i dalje ćutali... Naravno, ako izuzmemo Džejsa koji se
zadovoljno kikotao sa ogromnim osmehom na licu.
Par minuta kasnije grupa se odlučno kretala preko peščane plaže,
svakim korakom se sve više približavajući ribarskim kućicama na
obali mora.
„Moram da priznam, nisam ovo očekivao od tebe“, reče Silas
Vektu dok su išli rame uz rame na čelu povorke.
„Hvala, lorde“, odgovori Vekto mrtav ozbiljan. Uz njih je išao i
kapetan Lom, koji za razliku od njih dvojice nije nosio dete prebačeno
preko ramena. Obojici dečaka su vezali oči i usta, kako ne bi pravili
buku i plakanjem dodatno izazvali nervozu. Na Vektovu molbu,
nagurali su im i svilenu tkaninu u uši da se dečaci ne razbole ili
zaneme od onoga što će se desiti. „Već su dovoljno uplašeni“, zatražio
je Vekto.
Prve su ih primetile žene okupljene oko velikog vedra sa vodom,
gde su zajedno prale odeću. Jedna od njih vrisnu i ubrzo je celo
naselje bilo na nogama. Muškarci su hvatali šta im je prvo bilo pri
ruci i krenuli im u susret, dok su žene plakale i kukale, mada je i par
njih krenulo zajedno za muškarcima. Deca su takođe ostala pozadi.

440
 „Izgledaju veoma besno“, prošaputa kuvar. On i ostali su išli iza
Silasa, Vekta i kapetana Loma, trudeći se da izgledaju onoliko preteće
koliko su mogli.
„Nije da ih krivim“, odgovori Džejs.
„Tišina sada“, procedi Silas.
Rulja besnih linočkih ribara sada je bila na manje od deset metara
od njih, tako da je Arto dao znak za koji su se dogovorili da znači da
stanu. „Ne smemo da im priđemo previše blizu“, rekao je Vekto pre
nego što su krenuli sa planom. „Tenzija će biti ogromna, ne želimo
da je povećavamo.“
„Pozdrav“, povika Arto na linočkom.
Na ovo se i oni zaustaviše. Ipak, niko mu nije odgovorio. Ovi su
malo civilizovaniji, primeti Silas. Zbog blizine mora, pretpostavio je.
Odeća im je bila čista, kosa i koža takođe. Ovima bar vidim lica. Samo
se nadam da im umovi nisu zatrovani kao njihovim sunarodnicima na
istoku.
„Pozdrav“, ponovi kapetan smireno.
Jedan od ribara pljunu u njegovom pravcu.
„Došli smo da pregovaramo.“
Niko od linočana i dalje nije progovarao, mada su neki sa ivice
gomile izgledali krajnje nestrpljivo da se zalete na Silasovu grupu.
„Pustite decu“, najzad progovori starac, prosedi pogrbljeni čovek
sa čela rulje. U ruci je držao samo štap, mada je više izgledalo kao da
mu je neophodan da bi se kretao, a ne da ga je poneo zbog borbe.
„Pustićemo ih kada nam date jedan od čamaca.“
„Ne bi valjda...“, zamuca starac, a onda proguta pljuvačku pritom
brišući usta šakom. „Ne bi valjda povredio decu?“ Na ovo pitanje svi
zaćutaše i oči svakog linočana bile su uprte u Arta.
„Ne bih...“, odgovori Arto hladnokrvno, „ako ne moram.“
Ovo je izazvalo potpuni haos među ribarima i mnogi podigoše
oružje, glas, ali i jedva primetno zakoračiše unapred.
„Zar se ne bojiš bogova?“, upita ga starac dok se u pozadini čuo
sve glasniji plač žena i dece koji su nemoćno posmatrali situaciju.
„Zar se ne bojiš da će te kazniti?“

441
 „Bojim se“, odgovori Arto glasno, na šta se linočani ponovo
primiriše. Odgovor kao da ih je malo odobrovoljio, ali vrhovi koplja i
satara su i dalje preteće virili iz gomile.“ Ali ovaj čovek pored mene,
„, reče i pokaza na Silasa, „on se ne boji kazne bogova.“
Sada su svi gledali ser Defina, očiju prepunih prezira, ali i
čuđenja. Kakav se to čovek ne boji bogova? Starac frknu. „On ne
veruje u bogove?“
„Veruje... Ali ih se ne boji.“
„Onda je budala“, povika jedan od ljudi iz rulje.
„Idite odavde“, reče starac smireno. „Nećemo vas juriti. Samo
predajte decu.“
Arto proguta knedlu. „Kaže da će nas pustiti da odemo“,
prošaputa nervozno.“ Ali ne da čamac.“
„To je laž“, ubaci se Džejs uplašeno. „Ne smeš im verovati. Čim
pustimo dečake, mrtvi smo. A čak i da ne laže, prljavac i njegova
banda će nas pronaći kad tad.“
„U pravu je“, reče Silas. „Nemamo izbora, taj čamac nam je jedini
spas sa ovog prokletog ostrva.“ Na trenutak je pogledao Vekta, a onda
se ponovo okrenuo ka kapetanu Lomu. „Nastavi sa planom.“
„Postoji šansa da će nas spaliti na lomači, nadam se da si svestan
toga“, promrmlja Arto.
„Nastavi sa planom“, ponovi Silas. „I trudi se da budeš uverljiv.“
Kapetan klimnu glavom, a onda uzdahnu i zaklima glavom. „On
nije budala“, reče glasno na linočkom, ponovo se obraćajući grupi
ribara. „On je vrač.“
Starac se najpre trznu, brzo pogled prebacivši na Silasa, ali onda
sumnjičavo zažmirka. „Vrač?“ Ostali nisu ovo shvatili tako ozbiljno,
pa se iz gomile začula mešavina smeha i gnevnih psovki.
„Vrač“, potvrdi Arto. „A ovaj pored njega, to je... njegov demon.“
„Demon?“ Sada je i starac huknuo, ponesen reakcijom gomile.
„Dosta gluposti. Vračevi su mrtvi. On nije vrač.“
„Nisu svi mrtvi“, odgovori Arto, pritom planirano sa
strahopoštovanjem pogledavši u Silasa. „Nekoliko ih je živo, a ovaj
ovde želi da otplovi preko mora. Kaže ako mu ne date čamac, pustiće
demona da vam pojede decu.“

442
 „Vračevi mrtvi“, povika starac sada već vidno besan. „Predajte
decu ili i vi mrtvi.“ Nekoliko ribara krenu da im obilazi iza leđa, dok
je ostatak grupe polako smanjivao razdaljinu prilazeći korak po
korak. Oštrice linočkih sečiva pojavljivale su se u sve većem broju.
Kapetan proguta knedlu. „Sad ste vi na redu.“
Silas klimnu glavom, a zatim spusti vezanog dečaka na zemlju i
podiže ruke u vazduh. Linočani na ovo zastaše, ali njihova zbunjenost
je trajala samo par sekundi.
„Ako ovo krene po zlu, bežite ka krošnjama“, prošaputa Silas dok
je mahao rukama. „Džeejs“, reče sada već glasno, „uhvati nekoga i ne
puštaj ga.“ Glas mu je zvučao kao da priziva nekakvu magiju, a
pokreti tela su pridodavali celoj predstavi. „I moliiim teee, gledaaaj
da ne padneš.“ Još par sekundi se pretvarao da izvodi nekakav ritual,
a onda poklopi Vekta preko čela i poče glasno da govori najčudnije
reči kojih je mogao da se seti. Sveštenik zatvori oči i poče da se moli.
To je to, pomisli Silas. Nema nazad. „Daj sve od sebe“, prošaputa on
svešteniku.
Vekto je već uveliko prizivao boga rata, ali ovog puta snažnije
nego obično. Daj mi snage, daj mi gnev, ponavljao je on u sebi. Daj mi
snage, daj mi gnev. Daj mi snage, daj mi gnev.
„Dolaze“, zakuka jedan od gardista. „Bežimo.“
Silas primeti da sveštenikova koža postaje sve crvenija i crvenija,
i znao je da nema izbora. „NEMA BEŽANJA“, povika on glasno, a
zatim raširi ruke i prodra se najglasnije što je mogao. Delić sekunde
kasnije, Vekto učini isto, s tim što mu je koža sada izgledala kao
usijani metal. Bila je jarkocrvena, crvenija nego ijednom svešteniku
koga je Silas u životu video. Vitez kraljeve garde jednom rukom
podignu vezanog dečaka sa zemlje, sada ih obojicu držeći u istoj ruci,
a zatim iz peska dohvati poveću kamenčugu i nadljudskom snagom
je zafrljači negde daleko u džunglu, dalje nego što bi ijedan normalan
čovek bio u stanju da uradi. Zatim podiže dečake iznad glave i otvori
usta koliko god je mogao.
Malo je reći da su linočani bili preplašeni.
Polovina koja nije počela da beži skamenjeno je stajala u mestu,
mada im je oružje iz ruku poispadalo u vreli pesak. Neki od njih su
čak i zaplakali od straha, primetio je Silas. Stari ribar na čelu gomile

443
je pokušavao da dođe do daha, mada su ruke počele ozbiljno da mu
drhte i Silasu se na trenutak učini da će se starac srušiti na zemlju.
Ipak, nekako je uspeo da se održi na nogama.
„Molim vas“, počeo je da preklinje. „Nemojte decu...“
„ČAMAC“, povika Arto ljutito.
„Da, dobićete čamac“, zavapi starac i podiže ruku. „Samo ih
pustite.“ Mahnuo je štapom i rulja se razdvoji u stranu, i dalje van
sebe od prizora kojem su prisustvovali. Bojažljivo su gledali kako vrač
i crveni demon prolaze između njih, dok je za njima išao ostatak
vračeve čudne povorke.
Desetak minuta kasnije, čamac se otisnuo kroz talase i zaplovio
ka otvorenom mom. Dobili su onaj najveći, sa jarbolom i velikim
veslima, a na „molbu vrača“, ribari su im spakovali i hrane i vode za
put.
Silas je stajao na katarci i posmatrao linočane koji su i dalje bili
okupljeni na obali i pomislio kako je ovo verovatno bio najčudniji dan
u njihovim životima. Bar se sve dobro završilo. Dečaci su takođe stajali
na obali, okruženi drugom decom koja su ih izgleda smatrala za
heroje sudeći po načinu na koji su trčkarali oko njih. Silas dopusti
sebi jedan osmeh.
„Lorde Define“, napokon progovori jedan od gardista. Bio je to
onaj najstariji. „Kuda plovimo?“ Sve umorne oči bile su sada uprte u
Silasa. Gardisti su sedeli naslonjeni na jednoj strani čamca, a
mornari, kuvar i devojka na drugoj, dok se Vekto i dalje vrpoljio
tražeći mesto na kojem će mu najmanje biti muka. Džejs je pak ležao
u dnu pramca, prekriven nekom kožnom ciradom. Izgledao je
preumorno.
„Kući“, odgovori Silas kratko.
„Stari Dvor?“
„Ako nas struje posluže, da“, potvrdi on smireno. Znao je da treba
da plove direktno na zapad, ali morske struje i vetrovi mu nisu bili
jača strana. Imali su par predavanja o tome dok je bio u Sveučilištu,
ali pomorske lekcije ga nisu preterano zanimale.
„Kako ćemo znati da li su nas struje odvukle sa kursa?“, upita
zabrinuto drugi gardista. „Šta ako završimo na Suzama?“
„To je nemoguće, struje nisu toliko jake“, nesigurno će ser Defin.

444
 „Ako vidimo Zapadno svetlo znaćemo da smo odlutali na jug, ali
ne verujem da možemo otići toliko na sever da ponovo završimo na
Suzama“, pojasni mornar.
„Svejedno je“, promumla Vekto trudeći se da se preterano ne
napinje. „Meni je samo bitno da se iskrcamo negde između Morskog
Brda i Severne Luke. Odatle ćemo lako.“
Nisam baš siguran da želiš da se iskrcaš u Morskom brdu, pomisli
Silas nervozno. Potpuno je zaboravio da tamo možda neće biti
dobrodošli.
„Bogovi će nam pomoći da nađemo siguran put do kuće“,
nasmejano će najmlađi gardista.
Silas se nasmeja. On je verovao u bogove, naravno, ali nešto mu
je govorilo da je more mnogo bitniji faktor u ovoj igri. „Bogovi su
nepredvidljivi ovih dana“, primeti on tiho.
Gardista ga je čuo, a onda odgovorio sa još više optimizma u
glasu. „Siguran sam da hoće! Pa sačuvali su nas do ovde, zar ne?“
„Korina“, reče kuvar tiho.
„Šta?“, zbunjeno će gardista.
„Devojka koja se otrovala bobicama. Zvala se Korina.“
Vojnik mu ne odgovori.
„Mrtva je“, nastavi kuvar. „Kao i Volas, rošavi dečak koji je prao
sudove u brodskoj kuhinji. I on je mrtav.“ Vojnik je i dalje ćutao i
gledao ga sa čuđenjem, dok su druga dvojica oborili poglede.
„I Graham, dugajlija koji je menjao i prao posteljinu. I on je
mrtav.“
„Bogovi nisu krivi za ljudsku glupost“, promrmlja gardista. „Neko
je morao da pogine.“
„I sveštenik Sandar“, nastavi kuvar. „Božiji čovek.“ Ponovio je
ovo poslednje, izrazito naglasivši prvu reč. „Božiji... čovek. I on je
mrtav.“
„Prestani.“
„I Babit, debeli starkelja koji vam je svako jutro kuvao vino da se
zagrejete.“ Kuvar je sada već pričao veoma glasno, i svaka reč mu je
zračila gnevom. „I on je mrtav.“
„Rekao sam da prestaneš“, iznervirano će gardista.

445
 „I Ela, siroče sa Lepsusa koje je prvi oficir pokupio pre nekoliko
godina. Dete je volelo brodove. I volelo je da peva.“ Kuvar zastade na
trenutak i proguta knedlu, dok je devojka pored njega briznula u plač.
„Pevala je po ceo dan i nije mrava u životu zgazila... Ali je i ona
mrtva.“
Mornari su takođe oborili poglede, pa čak je na trenutak izgledalo
kao da će i sam gardista zaplakati. Ipak, kuvar je nastavio.
„I Tig, Džon, Debeli Stef, Ribar, Blez, Kerš...“
„Prekini!“, povika vojnik nemoćno.
„...Martin, Ljubičasti Bret, Sigven...“
„PREKINI!“
„...Gas, Jakbo, Ćoravi Orvel... A tu je i gomila vojnika čija imena
ne znam. Svi oni su mrtvi.“ Kuvar je ustao na noge, a oči su mu sevale
od besa. „Mornari, vojnici, starci, žene, siročad, nedužni ljudi! I
hoćeš da kažeš da je to božija pravda? Božija milost?“
Gardista napokon popusti i suze mu potekoše niz obraze. Videvši
to, kuvar se okrenu ka Vektu. „Hajde, ti si sveštenik“, vikao je
gnevno. „Da li je ovo božija milost?“
Vekto je uzdahnuo. „Ne možemo preispitivati plan bogova“,
odgovorio je tiho.
„Kakav plan? Svi su se podavili, kakav je to plan?“
Sveštenik natera sebe da se ispravi u sedeći položaj. „Moraš da
shvatiš jednu stvar. Bogovi nisu krivi što nam brod potonuo, za to je
kriv čovek. Čovek je kriv što su se toliki ljudi podavili i čovek je kriv
što će možda zbog toga izbiti rat. Samo znam da smo mi iz nekog
razloga pošteđeni i da su nam glave i dalje na ramenima, a da nam je
u plućima umesto slane vode i dalje vazduh. I zato nemoj da kriviš
bogove što su ti prijatelji mrtvi, već im se zahvali što si i dalje živ i što
možeš da osvetiš njihovu smrt.“
Kuvar je nekoliko trenutaka mimo posmatrao sedog sveštenika,
a onda bez reči seo na svoje mesto, rukama obgrlio kolena i pognuo
glavu.
„Čuvajte snagu za onog ljigavca De Herma“, predloži Silas, dok
se Vekto polako vraćao u ležeći položaj. „On je kriv za ovu
katastrofu.“

446
 Gardista klimnu glavom i obrisa suze, a onda uputi pogled
kuvaru. „Žao mi je zbog tvojih prijatelja.“
Momak klimnu glavom. „Hvala“, reče tiho, a onda pogleda ka ser
Definu. „U pravu si.“
„Smrviću ga sopstvenim šakama“, promumla krupni mornar dok
je pokušavao da prikrije crvene oči. „Iščupaću mu ruke iz ramena.“
„Teoban De Hermo je trenutno daleko koliko i južni kontinent“,
napokon progovori kapetan Lom. On je sve vreme stajao naslonjen
na ogradi čamca, zamišljeno gledajući ka dalekom horizontu. Sada je
zakoračio na sredinu i nogom tupnuo po drvenom podu. „Prokletinja
je previše plitka. Ovo korito je pravljeno za reke i priobalne vode, ne
za otvoreno more. Prva jača oluja i prevrnućemo se kao da smo od
papira.“
„Onda je najbolje da se molimo za vedro nebo, zar ne?“,
prijateljski će Silas. Kapetan ga nije udostojio odgovora, već se
smrknutog lica vratio nazad na ogradu. Ser Defin slegnu ramenima,
a onda se smesti u dnu krme i pokuša da nađe prijatan položaj da
malo odspava. Smrad ribe koja je tu sigurno bila smeštena u skorije
vreme štipala ga je za nos, ali nije uspeo da natera sebe da se pomeri.
Bio je preumoran, više nego što je i sam shvatao. Svi su bili iscrpljeni
od pešačenja, skrivanja i nedostatka sna, ali on... On je pored svega
toga morao i da razmišlja.
Vreme je da se malo odmorim, pomisli on i zatvori oči.
Dok je pokušavao da zaspi, kroz glavu su mu prolazile
potencijalne situacije koje će zateći kada se iskrcaju u Starom Dvoru.
Rat je počeo, rat nije počeo, otkrili su da je reč o prevari, pacovi su
već osvojili grad, pacovi su poraženi, Teoban De Hermo je pobegao...
Toliko toga je moglo da se izdešava za ovih nekoliko dana. To ga je na
trenutak učinilo nervoznim, pa je refleksno otvorio oči. Ne skroz, ali
dovoljno da vidi šta rade ostali putnici u čamcu.
Izgledali su kao da spavaju, što ga je donekle umirilo.
Jedino je kapetan Lom bio naslonjen na ogradu, pogleda
izgubljenog u daljini. Osim njega, svi su ležali ili sedeli spokojno
zatvorenih očiju, pa čak i Vekto koji je uspeo da nađe položaj koji mu
odgovara. Još nije povratio od kad smo isplovili, pomisli Silas
nasmejano. To je dobro. Pogled mu je prešao na Džejsa, srećno

447
ušuškanog u kožnoj ciradi i još srećnije u snu koji mu je zaista bio
preko potreban. Silas se ponovo nasmeši, prisetivši se dana kada ga
je upoznao.
Bilo je to pre mnogo godina, nakon što ga je jedan od učitelja u
Sveučilištu mesecima zvao da dođe i lično se uveri u sposobnosti
jednog od dečaka iz matematičke grupe. Silas je napokon pristao i tog
dana prisustvovao nastavi. Grupa je bila sačinjena od oko tridesetak
dečaka, starosti između deset i petnaest godina. Džejs je bio jedan od
najmlađih.
Učitelj je izašao pred grupu i, nakon što ih je umirio, objasnio im
da danas imaju zanimljivog gosta koji će im postaviti par pitanja i
zadataka, a onda reč predao Silasu.
„Hteo bih da vam napomenem par stvari pre nego što počnemo“,
prijateljski će ser Defin. „Prva stvar, morate da znate da vam od
današnjih rezultata ne zavisi ocena niti ostajanje u Sveučilištu.
Pitanja su za zabavu, a ne za ocenjivanje.“ Izraz olakšanja lančano
prelete preko lica dečaka u toj maloj dvorani, tako da Silas nastavi.
„Druga stvar, jedino oni koji daju tačan odgovor na pitanje mogu
raditi sledeći zadatak koji bude postavljen. Treće, imate samo minut
da pronađete rešenje, nakon čega ću pregledati šta ste uradili. I
četvrto, nema dogovaranja.“ Dečaci zadovoljno klimnuše glavama
vidno uzbuđeni zbog onoga što sledi, a učitelj im zatim naredi da
izvade pera i pergamente.
„Pa da počnemo“, reče Silas glasno. Prvo pitanje bilo je u obliku
matematičkog zadatka gde je bilo traženo vreme za koje će konjanik
stići od Starog Dvora do Kraljevog Vida. Pretpostavka je bila da konj
ne može da se umori, ogladni ili ožedni, ali da jahač mora da odmori
petnaest minuta nakon svakih sedam kilometara koje pređe.
„Vreme kreće... sad.“ Silas okrenu peščani sat koji je nalazio na
učiteljevom stolu, a onda stade pored njega i osmotri gomilu. Dečaci
su pisali punom parom, dok im je pogled leteo između brojki na
papiru i peščanih zrnaca koja su tekla kroz stakleni grlić.
„Koji je od njih?“, upita Silas diskretno.
Učitelj mu ništa ne odgovori, već samo laganim pokretom glave
ukaza na učenika u krajnjem desnom redu. Dečak je bio mršav i
slabašan, očiju prekrivenih ogromnim sočivima za poboljšanje vida.

448
Ipak, on za razliku od svojih drugova nije rešavao zadatak, već je
smireno gledao kroz prozor.
„On?“, upita Silas.
„Da.“
Silas pažljivije osmotri dečaka. „Računa u glavi, zar ne?“, upita
on zadivljeno.
Učitelj ništa ne reče, samo se zadovoljno iskezi.
Dečak odvoji pogled od prozora i udubi se u papir, spustivši glavu
skoro do samog stola. Zapisao je neke brojke, a onda podigao rešenje
i osmotrio ga pod sunčevom svetlošću.
„Kratkovid je?“, zbunjeno će Silas.
„Jadničak ima jako slabe oči, zato i sedi kraj prozora.“
„Ali nosi naočare, trebalo bi čak da vidi bolje od ostalih.“
Učitelj uzdahnu. „Roditelji su mu nisu preterano imućni, tako da
su sočiva lošeg kvaliteta jedina koja može da dobije. Mada kad se na
to doda sunčeva svetlost, vidi dovoljno dobro da može da uči i piše.“
„Hmmm.“
„U redu, vreme je isteklo“, primeti učitelj i zatapša rukama.
„Spustite pera.“ Silas zatim krenu kroz redove, proveravajući svaki
papir i svako rešenje, jedno po jedno. Na kraju je došao do mršavog
dečaka pored prozora, pažljivo ga osmotrivši iz blizine. Beli vuneni
prsluk koji je naizgled bio za broj veći visio mu je sa koščatih ramena,
dok su rukavi definitivno govorili da je košulju odavno prerastao. Oči
su mu izgledale ogromno kroz ta dva debela sočiva, ali ipak nekako
dobroćudno i mudro.
„Imaš li rešenje?“, upita Silas.
„Da, naravno“, odgovori dečak veselo, a zatim mu predade papir.
Silas osmotri brojke, a zatim namršteno pogleda ka učitelju.
Nakon par trenutaka, ponovo je pogledao u dečaka. „Znaš da ne
možeš dati više odgovora na jedno pitanje“, reče mu on smireno.
„Jedno od ova tri rešenja je tačno, to priznajem, ali ne možeš napisati
više rešenja u nadi da će jedno biti pravo.“
Dečak se na to osmehnu. „Zapravo, „, reče on prijateljski, „sva tri
rešenja su tačna. To prvo je ono koje su svi zapisali, zar ne?“
Silas zbunjeno klimnu glavom. „Da.“

449
 „Ono se odnosi na normalne uslove. Drugo rešenje koje sam
zapisao je vreme potrebno da se pređe ta razdaljina u slučaju da pada
kiša, a treće je ako pada sneg. S obzirom na to da je trenutno deseti
mesec u godini, sva tri slučaja su moguća.“
Silas ponovo pogleda papir, a onda zadivljeno klimnu glavom.
Tačno. Okrenuo se i polako vratio do katedre. „Nije loše“, prošaputa
on učitelju.
„Niste još ništa videli, lorde Defin“, odgovori ovaj samouvereno.
Silas klimnu glavom, a onda se okrenu ka učenicima i glasno
najavi: „U redu, drugo pitanje.“
Sledeća dva pitanja su bila istog tipa, samo mnogo teža. Od
dvadeset sedam dečaka koji su tačno odgovorili na prvo pitanje, samo
devet ih je odgovorilo na drugo, da bi nakon trećeg ostala samo
četvorica. Naravno, Džejs je bio jedan od njih.
Dobili su par minuta pauze, a onda je Silas ponovo istupio pred
njih. „Vreme je za četvrto pitanje. Imajte na umu“, dodade on i
zaklima glavom, „ovde će te morati da koristite i logiku.“ Četiri
dečaka su u iščekivanju gledala ka njemu, spremni da se uhvate u
koštac sa finalnim izazovom.
„Zadatak glasi ovako“, reče on i nakašlja se. „Nekada davno, kralj
koji je svake godine organizovao proslavu svog rođendana po običaju
je okupio svoje prijatelje i vazale u zamku u kojem je živeo. Jedan od
običaja je takođe bio da njegovih deset najmoćnijih lordova plate
godišnji porez kada dođu na proslavu, time štedeći vreme činjenicom
da ne moraju da dolaze dva puta. Porez su plaćali grumenom zlata
težine jednog kilograma. Kao i svake godine, okupili su se u velikoj
dvorani i doneli svoje darove, ali i zlato kojim će platiti porez kralju.
Ostavili su ga ispred njegovog stola kao što su uvek i činili, a onda
uzeli da se goste i da piju.
Ipak, nakon nekog vremena kraljev savetnik mu je prišao i izneo
glasinu da se neki od lordova pijan hvalio kako je doneo grumen koji
nije težak jedan kilogram, već za desetinu manje.“ Silas je na
trenutak zastao, napravivši malu pauzu da ih sve dobro pogleda.
„Moje pitanje glasi: kako će kralj otkriti čiji grumen zlata je manji
nego što treba?“

450
 „Uporediće ih i videće koji je manji od ostalih“, povika plavokosi
dečak iz drugog reda, jedan od četvorice koja su rešila sve zadatke.
Silas stegnu usne i zavrte glavom. „Grumenje nije pravilnog
oblika. Svaki grumen je drugačiji i tako mala razlika se ne može uočiti
golim okom.“
„A da ih izmeri na polugu?“, predloži drugi od četvorice, buckasti
dobrica iz prve klupe. „Učenjaci zanatlije imaju precizne poluge koje
mere u jako sitne težine.“
Silas ponovo odmahnu glavom. „Nekada davno“, naglasi on
smireno. „Nekada davno nisu imali.“
„Ali su imali terazije“, ponovo će plavokosi dečak. „Kralj ne mora
da zna koji grumen teži koliko, već samo koji je od tih deset lakši od
ostalih devet.“
„Znači, ti bi izneo terazije?“, upita Silas zainteresovano, pritom
na sekundu pogledavši ka Džejsu. On je ponovo gledao kroz prozor,
ali nije bilo sumnje da sluša njihov razgovor.
„Pa... da“, odgovori dečak, doduše ne baš tako odlučno. „Terazije
su jedino rešenje.“
„Jesu, ako želiš da nikada ne saznaš koji te je lord prevario“, ubaci
se treći dečak. Bio je suvonjav i vitak, bronzane kože i tamno crne
kose. Bilo je jasno da je poreklom iz Tegaba, ili su mu bar roditelji bili
odatle. Ipak, pričao je bez ikakvog naglaska što je značilo da je rođen
u Starom Dvoru. Siroče, zaključi Silas. Naravno, Sveučilište je
primalo siročiće jednako kao i decu uglednih ljudi. Ovde su boravak
osiguravali mozak i pamet, a ne novac i status.
„Zamisli da izneseš terazije pred punu dvoranu ljudi i počneš da
meriš grumenje“, nastavi dečak. „Imaj na umu da je zlato poređano
na gomili ispred kraljevog stola, i da se ne zna čiji grumen je čiji. Čak
i da nađeš onaj koji je manji od ostalih, nijedan normalan čovek neće
priznati da je to baš njegov grumen zlata.“
Plavokosi dečak klimnu glavom u znak slaganja. „Strah od mača
je obično veći od svake lojalnosti.“
„Ali ako ne tako, kako onda?“, ubaci se debeljko. „Kralj ne može
da iznese zlato iz dvorane da bi ga izmerio, a ne može ni da ih pita jer
mu niko neće priznati.“ Obrisao je znojavo čelo svilenom
maramicom.

451
 „Polako Tomase“, reče učitelj nasmešeno. „Ovo nije za ocenu.“
Debeljko proguta knedlu, sumnjičavo gledajući u Silasa.
„Zaista, nije“, odgovori Ser Defin, takođe sa osmehom.
„A šta ako postoji diskretan način da ih izmeri?“, predloži Džejs.
„Kako?“, zainteresovano upita Silas. Najzad i on da progovori,
pomisli zadovoljno.
„Kralj može da uzme grumenje i stavi ih na svoj sto? To nije
sumnjivo, zar ne?“
„Ne, recimo da nije“, složi se bronzani dečak. „I šta onda?“
„Takav grumen može da stane u vinski pehar, ako se ne varam?“
Plavokosi dečak zamišljeno huknu. „Grumen zlata od jednog
kilograma bi trebalo da bude veličine pesnice.“ Prošao je rukom kroz
bujnu zlatnu kosu, zamišljeno uvrćući lokne oko kažiprsta. „To je
dovoljno malo da stane u pehar za vino.“
„Zašto bi kralj stavljao zlato u svoje vino?“, zbunjeno će debeljko,
okrenuvši se ka Džejsu. Silas ga je takođe pogledao, izvivši jednu
obrvu.
„Izmeriće grumenje pomoću tečnosti“, objasni Džejs smireno.
„Genijalno“, izleti se bronzani dečak. „Koji grumen istisne
najmanje vina iz čaše...“
„Je ujedno i grumen koji je lakši od ostalih“, završi Džejs. „E tu
dolazimo do najzanimljivijeg dela.“
„Kako otkriti čiji grumen je čiji“, tiho će plavokosi, pritom
tapkajući prstima po stolu.
„lako najzanimljiviji, ujedno je i najlakši.“ Džejs se nasmeja i
pogleda kroz prozor.
„Hoćeš li nam obrazložiti kako će to uspeti?“, upita Silas
nasmešeno. Zabavljala ga je dečakova samouverenost.
„Nakon što kralj utvrdi koji grumen je najmanji, objaviće kako je
odlučio da te godine vrati porez svojim lordovima kao nagradu za
njihovo poštenje. Ili neki izgovor sličan tome.“
„Zašto misliš da će to uspeti?“, upita Silas.
„Zato što ljudi vole novac i blago“, odgovori dečak takvom
smirenošću da je Silas u trenutku pomislio da razgovara sa najboljim
gospodarom riznice koji je ikada živeo. Tako jednostavan odgovor

452
nije očekivao. „Pohrlili bi da uzmu natrag svoje zlato“, nastavi on, „i
onda bi kralj video koji lord ga je prevario.“
„A šta ako neko uzme pogrešan grumen?“, iznenada će debeljko.
Izgledao je ponosno što se baš on setio da to upita.
„Ljudi ne greše oko takvih stvari. Svako će misliti da je tuđi
grumen manji i zato će pronaći baš onaj koji je on sam doneo.“
Silas i učitelj razmeniše poglede, nakon čega lord zadovoljno
klimnu glavom i nasmeši se.
„Zaista je pametan kao što kažu.“
„Budi se!“
Silas otvori oči, napola svestan gde se nalazi. „Šta?“ Trebalo mu
je par sekundi da shvati da Arto stoji nad njim i da ga iz sve snage
drma. „Smiri se čoveče...“, promumla on pospano.
„Aman budi se kad kažem“, bio je uporan kapetan. „Brod nam se
približava.“
To je bilo dovoljno da ga iste sekunde prene iz pospanosti.
Pogledom je preleteo preko ostalih u čamcu i primetio da ih većina i
dalje spava uprkos buci koju je Arto pravio. Samo su Vekto i Džejs
bili na nogama.
„Jesi li siguran?“, upita Ser Defin.
Kapetan samo klimnu glavom, a onda požuri natrag na ogradu
čamca. Silas sakupi snage i ustade, ali pre nego što je pogledao ka
horizontu nešto drugo mu je odvuklo pažnju. Bilo je previše mračno.
Pogledao je u nebo i na veliko njegovo iznenađenje video da nema
oblaka, već da je sunce jednostavno palo veoma nisko i da će uskoro
zaći. Da li je moguće da sam spavao toliko dugo?
„Lorde“, začu Vektov glas. „Mislim da je ovo jedan od naših.“
Ovo je bilo dovoljno da ga potpuno trgne iz razmišljanja. „Može
li biti?“, radosno će on nakon što je prišao ogradi. Na severu se zaista
video jedan omanji brod, čija su plavobela jedra bila jasno istaknuta.
„Prilično sam siguran“, reče nasmejano sveštenik, koji je sada
izgledao kao totalna suprotnost onom čoveku koji je povraćao na
samu pomen reči „more.“. „Tegabski brodovi imaju žuta jedra, zar
ne?“
„To je tačno“, potvrdi Arto ravnodušno.

453
 „A brodovi koji plove u sastavu flote Suza imaju jedra sa
ljubičastosivim poljima“, dodade Džejs uzbuđeno.
„Onda nema ko drugi da bude.“ Silasu je svet sada izgledao
mnogo svetlije. Možda su nas bogovi stvarno pogledali. Utom su i ostali
putnici iz grupe počeli da se bude, da bi kroz par minuta svi bili
načičkani na ogradi čamca, veselo mašući rukama u pravcu sve bližeg
broda. Mornari su im srdačno otpozdravljali, dok su se plavobela
jedra vijorila na slanom, morskom vetru.
Silas od sreće zagrli Džejsa i živahno ga prodrma, ali tada preko
momkovog ramena uoči izraz na licu kapetana Loma. Arto je
sumorno gledao u brod koji se približavao, ni upola srećan što ga vidi
kao ostali putnici u čamcu.
Ser Defin stade pored njega, nesiguran kako da reaguje. I ja bih
bio zabrinut, pomisli on i zagrize usnu. Ne može znati šta će kapetan
broda uraditi kada shvati da mu je Arto Ko Lom na palubi, a pitanje je
da li ću ja moći tu nešto da promenim.
Brod je sada bio na samo stotinak metara od njih i već su mogli
da razaznaju lica mornara i oficira. Jedan od njih ispusti konopčane
merdevine preko ograde broda i one se uz čangrljanje obrušiše sve do
same vode, što je izazvalo salvu oduševljenja ljudi u čamcu. Silas
priđe Artu za još korak, a onda mu tiho šapnu na uvo:
„Ne govori ništa dok ne popričam sa kapetanom. Objasniću mu
da si pouzdan saradnik kralja Terona i da si nam svedok zavere da se
izazove rat.“ Arto se okrenu i iznenađeno ga pogleda.
„Šta?“, zbunjeno će Silas.
„Uradio bi to za mene?“
„Naravno da bih!“
„A ako ti kapetan ne poveruje? Možeš dospeti u nevolju ako me
budeš branio. Na brodu on odlučuje, to znaš.“
„Ne zaboravi ko sam ja“, samouvereno će Silas. „Jedini razlog
zbog kojeg su oni ovde je da bi mene pronašli.“
„Ti jesi veoma bitan čovek“, složi se Arto tiho.
Ser Defin klimnu glavom, dok su gardisti polako veslali prema
merdevinama koje su se klatile desetak metara od čamca.
„Hvala ti“, reče kapetan prijateljski. „Cenim to.“ Potapšao ga je
po ramenu i ljubazno se nasmešio.

454
 Čamac udari o brod, a sveštenik boga rata dohvati merdevine i
privuče ih tako da su sada plutali paralelno. Kuvar je prvi krenuo da
se penje, devojka i gardisti za njim, pa onda dva mornara, Vekto,
Džejs, Arto i na kraju i sam Silas.
Kada je ser Defin zakoračio na palubu, video je prijatnu
dobrodošlicu u vidu kapetana i njegovih oficira koji su ih čekali na
donjoj palubi broda. Svi iz čamca osim Vekta i kapetana Loma su sada
sedeli i pokušavali da uhvate dah od napornog penjanja, što bi i Silas
uradio da nije morao da izađe pred kapetana. Posada broda koja je
bila načičkana svuda unaokolo je radoznalo posmatrala ovu šaroliku
grupicu ljudi i Silasu se učini da među njima vidi par poznatih lica.
Kapetana pak, nije prepoznao.
„Pozdrav“, reče Silas i istupi ispred njega i njegovih oficira.
„Koliko nam je samo drago što vas vidimo.“
„Mogu da pretpostavim“, odgovori čovek nasmejano. Bio je visok
i plećat, jakih ruku i ramena, dok mu je gusta crna kosa pozadi bila
svezana u rep. Na sebi je imao tanku lanenu košulju, crne pantalone
i duboke čizme, kao i dve sablje okačene o bok. Silasu je ovo poslednje
posebno privuklo pažnju. Sablje?, pomisli on zbunjeno, ali ga kapetan
prenu svojim pitanjem.
„Vi ste Silas Defin, zar ne? Lord od Starog Dvora, kraljev lični
brojač i gospodar riznice?“
„Da“, odgovori Silas nesigurno. To bi trebalo da zna.
„Zadovoljstvo mi je da vas upoznam“, veselo će kapetan. „Čuo
sam toliko toga o vama.“
„A sa kim imam čast?“, upita Silas prijateljski. „Nisam vas nikada
viđao u luci Starog Dvora, ali mi je vaš brod poznat.“
Kapetan se glasno nasmeja, a onda pogleda u svog oficira i upita
ga nešto. Oficir potvrdno zaklima glavom, razvukavši kez od uva do
uva. „Brod je iz Severne Luke, lorde Define“, odgovori kapetan
glasno, a onda uradi blag naklon. „A moje ime je...“
„Ladok Kimdar“, ubaci se kapetan Lom, da bi zatim prošao pored
Silasa i stao ispred kosatog grmalja. Čovek ga je na trenutak
osmotrio, a onda mu pružio ruku uz srdačan osmeh. „Kapetane Ko
Lom.“ Oficiri i ostatak posade se blago nakloniše.

455
 Silasu u trenutku otkazaše noge. Tegabska posada, pomisli
prestrašeno. Tek je sada zaista obratio pažnju na njihova lica i odeću.
Neki su bili u uobičajenim mornarskim odorama koje svuda izgledaju
isto, ali ipak ih je većina bila u lanenim košuljama i vrećastim
pantalonama. Ne mogu da verujem da to nisam ranije primetio, prekori
se Silas u mislima. Lica su im bila crnpurasta, što je nesvesno pripisao
suncu koje je ovog leta i jeseni bilo jače nego obično, ali pogrešio je.
„Veliki vladar nas je poslao da vas nađemo“, reče kapetan kada
su završili sa zvaničnim pozdravom.
Dobro, barem su prijatelji, pomisli sa olakšanjem. Možda će nas
pustiti da nastavimo čamcem na zapad.
„Izbiće rat“, smrknuto dodade grmalj.
Ovo je bilo poslednje što je Silas želeo da čuje. Primetio je preteće
poglede posade broda, a onda se polako okrenuo ka svojoj grupi koja
je i dalje sedela na palubi i rukom im pokazao da ostanu gde su i da
budu mirni.
Arto klimnu glavom, ali pre nego što je išta rekao, kapetan
nastavi da priča.
„Pronašli smo lorda Tugala i još par ljudi kako plutaju na olupini
Istočnog Vetra. Lord Numo je sada na putu za Rikaj, a nama je izdao
naređenje da vas pronađemo.“
Numo je živ. Ser Defin nije bio siguran da li je to dobro ili ne.
Bogovi, mora da je besan kao ris. I verovatno misli da smo mi krivi za sve
ovo.
„Ostao sam sa nekoliko drugih brodova“, nastavi kapetan, „mada
smo usput naleteli na ovaj mali pa ko veli, da ga zauzmemo.“ Kapetan
Kimdar je izgledao zadovoljno. „Pokušali su da nam uteknu, ali
Moruna je bila daleko brža. Posadu smo pobili, a ja sam odlučio da
pređem ovde i nastavim potragu što sam zapadnije smeo. Njihovi
brodovi se šunjaju ovuda, kapetane Lom, brodovi mnogo veći od
ovog. Moruna, Val i Vetruška nas čekaju nekih pedeset kilometara
istočno odavde, tako da sad idemo da ih pokupimo a onda
nastavljamo za Rikaj.“
Ne ne ne, to nije bio plan. Morao je da se umeša, situacija nije
vodila na dobro. „Ne razumete.“

456
 „Razumem ja vrlo dobro“, prekinu ga kapetan Kimdar ljutito.
„Lord Tugal mi je sve potanko objasnio.“
„Lord Tugal ne zna celu priču“, opravda se Silas. „Ovo je neko
uradio da bi zavadio naša dva naroda.“
„Pitam se ko bi to mogao da bude?“, odgovori Arto drčno i okrenu
se ka njemu.
Silas nije mogao da veruje svojim očima. „Arto?“, reče
zabezeknuto.
„A sad sam Arto? lako sam poslednja dva dana bio ‘prljavi mornar
iz usrane pustinje’. ili si to već zaboravio?“ Na ovo veći deo posade
isuče oružje i uz psovke krenu da steže obruč oko Silasove grupe.
Kapetan Kimdar je morao da se prodere čak četiri puta dok se nisu
smirili, a jedan od mornara je dobio i udarac u glavu nakon što je
odbio da spusti mač.
Ser Defin je ćutao, iznutra goreći od želje da skoči na prokletnika
i da ga golim rukama zadavi, ali znao je da bi time presudio čitavoj
grupi. Pažljivo. Kada je napokon uspeo da progovori, reči su se jedva
čule od uzvika i glasnih psovki posade broda.
„Spasili smo ti život.“ Odmah je shvatio da nije bio dovoljno
glasan, tako da je ponovio svoje reči, ali ovog puta sa trunkom
emocije u glasu. „Spasili smo ti život!“
Besna posada se na trenutak utišala, a kapetan Kimdar je upitno
pogledao Arta. „Kapetane Lom?“
Pogodio sam žicu, iznenađeno će Silas, iako je pretpostavio da će
se tako nešto desiti. Dug života je u Tegabu bio vredniji od bilo čega
drugog. Odlučio je da dodatno iskoristi ovaj zlatni trenutak. „Reci
pred bogovima i pred svojim prijateljima, da li smo te onesvešćenog
nosili kroz džunglu i tako spasili od linočana?“
Arto je par sekundi oklevao, a onda raširio ruke i pogledao ka
nebu. „Emarak mi je svedok, ne dugujem život ovom čoveku.“
Sačekao je par trenutaka, a zatim se okrenuo ka kapetanu broda i
upitno ga pogledao.
Ladok Kimdar zadovoljno klimnu glavom i napokon izda
naređenje svojoj nestrpljivoj posadi: „Brojača bacite u potpalublje...
a ostale preko ograde.“
Vekto je bio prvi kojeg su talasi progutali...

457
 „Svi žele život prepun uzbuđenja, avantura i nezaboravnih iskustava.
A onda shvate da su sve te situacije mahom smrtonosne.“

Robert Mejnard

Zapadno Kraljevstvo,
Dugački drum

Glava 36

Računajući lorda Harbeka i njegove vojnike koji su im se

pridružili tog popodneva, povorka je sada brojala skoro devet hiljada
ljudi. Marširali su širokim zemljanim putem koji je od Arke vodio ka
istoku, polako, ali sigurno, zalazeći u mirne i ratom nedotaknute
teritorije čiji su lordovi bili zakleti na vernost kući Delaver. Jedan od
njih bio je i lord Eugen Harbek, koji se sa svojih dvesta pedeset ljudi
pridružio koloni još pre sedam kilometra kada su prolazili kroz
njegovu zemlju. Unapred je dobio poruku i, kao što je Astrid i
očekivala, odazvao se da pomogne i časno služi svom sizerenu. Astrid
je razmišljala da li da ga uopšte pozove, jer ljudi je bilo i više nego
dovoljno. Kraj kolone je verovatno i dalje ispred njegovog zamka,
pomisli ona sarkastično i osvrnu se preko ramena. I zaista, povorka
se otezala u nedogled. Ali ipak... Većina njih je pripadala jezerskom
admiralu i zato je odlučila da mu pošalje pticu i malo izjednači snage.
I bolje, pomisli Astrid dok je nehajno vrtela uzde među prstima.
Verovatno bi se smrtno uvredio da ga nisam pozvala. Njegova čast i
hrabrost bi bile dovedene u pitanje, tim pre što čak i ser Smols jaše sa
nama.
Krajičkom oka je pogledala u stranu i osmotrila znojavog lorda
kako jaše na svojoj kobili, vidno izmučen ovim neplaniranim
putovanjem. Kada je saznao da i on mora sa njima, debeli obrazi su

458
mu se toliko tresli od nervoze da je izgledalo kao da je napravljen od
pudinga. Nekoliko njegovih ljudi su pored sebe vodili dodatne konje,
tako da je lord mogao da menja životinju na svakih pola sata. To bi
uvek potrajalo par minuta, ali drugačije ne bi ni moglo.
Da stvar bude gora, vreme mu je dodatno otežavalo put. Ne samo
da nije bilo hladnih jesenjih vetrova koji su u ovo doba godine obično
stizali sa zapada i sa sobom donosili kišne oblake, već nije duvao čak
ni najslabiji povetarac. Sivi oblaci su se navukli preko neba, ali videlo
se da od kiše neće biti ništa. Umesto nje, na tlo se spustila teška
sparina koja je kao nevidljiva mreža gušila i pokrivala i ljude i konje.
Svi su otežano disali. Mlaka voda nije pomagala.
Samo da stignemo do Gvozdendoma, pomisli Astrid i obrisa znoj sa
čela.
Jedva je čekala da uskoči u kadu sa hladnom vodom i da sa sebe
spere ovaj nevidljivi sloj vrućine koji ju je izluđivao. Prokleti jezerci,
nervozno joj prolete kroz misli. Za sve su oni krivi. Kada se tog jutra
probudila, ako se dva sata ležanja sklopljenih očiju uopšte može
nazvati spavanjem, zatražila je od sluškinja da joj donesu svilene
pantalone, gvozdene rukavice, tvrde kožne čizme i laku ratnu
verižnjaču sa ukrasnim vezom koju je dobila od oca na svoj dvadeseti
imendan. A onda je shvatila da će jahati u društvu plemića i visokih
zapovednika i da bi bilo dobro da obuče nešto... prikladnije. Tako da
je sada preko verižnjače nosila ljubičastu košulju od fine svile i
vuneni prsluk koje je dobila na poklon od pokojne kraljice kada je kao
devojka bila u poseti Starom Dvoru. Znalački ispletena vuna bila je
veoma tanka i lagana, ali su je svi ti dodatni slojevi ipak neopisivo
nervirali i zbog vrućine joj je par puta došlo da ih poskida i ostane
samo u lančanom oklopu, ali ni u ludilu to ne bi pokušala da uradi
dok jaše konja, a pogotovu ne pred tolikim plemstvom. To bi pritom
značilo i da je slaba, a nikako nije htela da jezerci pomisle tako nešto.
Izdržaću, sabra se ona i ponovo obrisa znoj sa čela. Ako mogu oni,
mogu i ja. Rukom je prevukla dugačku plavu pletenicu preko desnog
ramena i nastavila da osmatra jezerce, i dalje potajno maštajući o
kadi punoj hladne vode.
Na čelu kolone jahala su tri barjaktara. Prvi je nosio zastavu sa
grbom Zapadnog Kraljevstva, drugi sa grbom Arke, dok je treći držao
barjak na kojem se viorilo obeležje Jezerske zemlje. Desetak metara

459
iza njih jahali su izmešani lordovi i kapetani, zatim vitezovi i ostali
plemići, dok su ih vojnici pratili neumornim maršem.
Šest hiljada jezeraca, od toga pet hiljada vojnika, sada je grabilo
blagom uzbrdicom koja je vodila ka Gvozdendomu. Njihovu vojsku
činilo je dve hiljade kopljanika, pet stotina praćkaša, hiljadu dvesta
strelaca i hiljadu trista oklopljenih pešadinaca. Ostalih hiljadu činili
su sluge, štitonoše, kuvari, zanatlije i ostali pratioci komore koja se
vukla na kraju kolone, prevozeći materijal za opravku oklopa, hranu,
vodu i, najvažnije od svega, pozamašne zalihe vina. Jezerci su bili
poznati po tome što vole dobro vino.
Vojska je čak imala sopstvene vinograde i zalihe koje je nosila na
ratište. Ovog puta su se dobro opremili što će se ispostaviti kao
pametan potez jer tamo gde idu, počevši od Gvozdendoma pa sve do
Heliove Tvrđave, ljudi su mnogo više cenili jako, tamno pivo te su
vinski podrumi bili prava retkost.
Petnaesta legija je takođe marširala zajedno sa njima, kompletna
sa svojih dve i po hiljade vojnika. Oficiri i četne vođe su jahali
legionarske pastuve, ali je ostatak legije marširao kako bi se
izjednačili sa jezerskim vojnicima koji nisu imali konje. Ovaj
neočekivan gest naišao je na veliku pohvalu admirala Kanoa, koji je
za uzvrat obećao svakom vojniku po pehar vina kada uveče budu
podigli kamp. Ipak, Astrid je znala da ni to vino neće sprečiti čarke
koje će kad tad morati da se dese između njenih i jezerskih vojnika.
Previše je zle krvi i tužne istorije među njima.
Lord Eugen Harbek, poznat po tome što jaše rame uz rame sa
svojim ratnicima i što ih smatra sebi jednakima, danas je ipak jahao
na čelu gomile zajedno sa ostalim lordovima i plemstvom. „Razumem
situaciju, moja gospo“, rekao joj je kada su se susreli na drumu ispred
njegovog zamka. „Dok ne ispratimo jezerce, ponašaću se onako kako
se od mene očekuje.“
I Astrid mu je verovala. Uprkos prostom izgledu i nedostatku
manira koje bi jedan lord trebalo da ima, Eugen Harbek je znao kako
da se ponaša kada situacija to od njega iziskuje. Ima sve odlike velikih
plemića, pomisli Astrid dok ga je gledala kako jaše ispred nje, samo da
ih je više vežbao i razvijao. U sedlu se nosio ispravljenih leđa, jake
četvrtaste vilice visoko podignute kao što bi i trebalo, pa čak mu se i
konj kretao na veoma elegantan način. Iako prosed i u svojim

460
pedesetim, i dalje se držao kao momak od dvadeset, prepun snage i
nemirnog duha. Astrid mu je donekle i zavidela. Sve je to od bezbrižnog
života, pomisli ona. Po ceo dan pije, lovi i mačuje se sa svojim
prijateljima u dvorištu zamka. Bar je tako čula.
Kao da joj je pročitao misli, lord Harbek se okrenu i uputi joj
dobroćudan pogled. Lagano je povukao uzde i sačekao da ga ona
sustigne. „Ledi Delaver.“
„Ser Eugene.“
„Još malo pa smo stigli“, reče on prepoznatljivo dubokim glasom.
„Da“, saglasi se ona. „Zamak je na manje od sata jahanja.“
„Šta lord Blekvud kaže na sve ovo?“ Čovek se srdačno nasmeja, a
onda dodade: „Mora da je veoma srećan što će ugostiti sve ove ljude.“
„Lord Blekvud ne kaže ništa“, odgovori ona ravnodušno, mada je
shvatala na šta je ser Eugen mislio. „Nije bilo vremena da pošalje svoj
odgovor nazad u Arku.“ Nekoliko trenutaka je ćutala dok su jahali
jedno pored drugog, očekujući njegovo mišljenje. A onda ju je obuzeo
taj odvratni osećaj nesigurnosti, osećaj za koji je odavno mislila da je
nestao. Brzo je pokušala da popravi situaciju. „Mada... Nije kao da
sam mu dala izbora“, odlučno dodade Astrid. „Dobio je naređenje i to
je kraj priče. Jedini odgovor koji je mogao da pošalje bi glasio ‘biće
vaša volja’.“
Ser Eugen zadovoljno klimnu glavom, ali ne reče ništa.
Astrid se prekore u sebi. Nije očekivala da se posle toliko godina
ponovo oseti nesigurnom, pogotovu ne u ovako važnom trenutku.
Saberi se i digni glavu, ponavljala je u sebi, kao i pre skoro jedne
decenije kada joj je otac umro. To je bio jedan od najtužnijih i
najtežih dana u njenom životu, ali godine koje su usledile bile su
podjednako teške, ako ne i teže za stidljivu plavokosu devojku kojoj
je na leđa pala ogromna odgovornost. Ceo grad je nedeljama nagađao
šta će se desiti sa njom i ko će sesti na presto i voditi Arku. U to vreme
rat sa jezerskom zemljom je i dalje trajao pa su mnogi vršili pritisak
na nju da se uda za nekog od vojnih zapovednika ili brojnih prijatelja
njenog oca, od kojih je mnogo njih tvrdilo da je lord Delaver baš
njemu rekao da planira da mu ponudi kćerinu ruku. Astrid je ipak
odolevala, prvo nedeljama, zatim i mesecima, dok je postepeno učila
kako da se nosi sa tolikim teretom. Prvosveštenik Abelard joj je puno

461
pomogao u tome davajući joj savete kako da vodi grad, ali i kako da
stavi do znanja svima koji su tu hteli da umešaju prste da je ona
sposobna i spremna da nastavi stopama svog oca.
I tako je i bilo. Prošlo je više od deset godina od očeve smrti, a
ona je i dalje držala glavu visoko, noge na zemlji, a Arku i njene
stanovnike u miru i slozi. I nikada više nije bila nesigurna.
Sve do danas.
„A gde je ser Gerion?“, upita lord Harbek namršteno.
Astrid se trgnu iz misli i osmotri plećatog ratnika, zbunjeno
pokušavajući da shvati pitanje. „Ser Gerion?“ Na trenutak je
zabrinuo ton kojim je to rekao, ali onda se setila da se njih dvojica ne
slažu baš najbolje.
„Jašta“, odgovori on hladno. Krajičkom oka ju je osmotrio, a onda
malo smekšao ton. „Oprostite što se mešam, samo... prošli smo
raskrsnicu koja vodi ka njegovim zemljama, ali ga ne vidim u koloni.“
„Ser Gerion je...“, zausti ona da mu odgovori, ali onda je shvatila
da ni sama ne zna gde je on zapravo, „dobio istu poruku kao i vi, ali
izgleda da je odlučio da se ne odazove.“
Ovo kao da je odobrovoljilo namrštenog lorda, jer mu se na licu
jasno videlo zadovoljstvo. „Ha... znači Crni Vuk se ipak boji pacova...“
Totalno sam zaboravila na njega, pomisli Astrid ravnodušno.
„Tako izgleda“, smireno će ona. „Posetiću ga u povratku, pa ćemo
videti o čemu se radi.“
„Momak je napravljen od šećera i vina, eto o čemu se radi“,
zabrunda Eugen Harbek. „Ali čak ni ja nisam verovao da je toliko
strašljiv da će se usuditi da odbije poziv svog sizerena.“ Pljunuo je i
odmahnuo glavom, a onda dodao, više onako za sebe: „U njemu nema
časti. „Crni Vuk“, malo sutra.“
Astrid slegnu ramenima, pogleda uperenog ka kuli motrilji koja
je bila sagrađena na obližnjem proplanku. Par strelaca koji su virili
kroz kamene zupce ispratilo ih je pogledom, a onda su pustili gavrana
na istok i nestali negde u unutrašnjosti kule. Blizu smo, pomisli ona.
Jahali su tako još par kilometara, ali niko nije progovarao. Čak su
i jezerci, koji su veći deo puta neumorni razglabali, sada ćutali i
pogledom tražili bilo kakav znak da će uskoro stići. Brodovi im bolje
pašu nego konji, pomisli Astrid. Svi osim admirala bili su pogrbljeni u

462
svojim sedlima, dok su im se tela klatila u ritmu kretanja životinja
koje su jahali. Admiral Kano se, doduše, i dalje besprekorno držao i
neko bi pomislio da je on tek malopre krenuo na put.
Napokon, put je prestao da vodi uzbrdo i čelo kolone izađe na
zelenu visoravan podno Orlove Planine, visoravan na kojoj je
vekovima unazad bio smešten Gvozdendom i koja je važila za granicu
zemalja zakletih na vernost gospodaru Arke. Ili u ovom slučaju,
gospodarici.
Cela ta visoravan protezala se između Orlove Planine na jugu i
Nebeske Gore na severu i bila je krcata pašnjacima, šumama i
izvorima hladne čiste vode koja se slivala sa planina. A ako bi se zašlo
dovoljno daleko na sever ili jug, tu su nalazili rudnici gvožđa i srebra
kojeg je ovde bilo u izobilju.
„Najavite dolazak“, naredi Astrid i obode kobilu ne bi li izbila na
čelo kolone.
„Razumem“, odgovori lord Harbek i okrete svog konja. „Najavi
dolazak“, prodra se on, a trubaduri se nakon par sekundi oglasiše kao
jedan. Isprekidan zvuk roga odjeknu preko livade, sve do prvih kuća
koje su se videle nekih kilometar istočno odatle.
Gvozdendom je bio omanji grad sagrađen na sred livade, potpuno
udaljen od šume sa svih strana. Ovo nekada nije bio slučaj, ali kako
je grad godinama rastao tako se i čistina do stabala brzo povećavala
usled ogromne potrošnje drveta. Gradić je brojao nekih četiri hiljade
duša čije su kuće bile podignute oko centralne utvrde, zamka
oivičenog vodenim kanalom širine desetak metara.
Kao što i samo ime kaže, stanovnici su preživljavali zahvaljujući
velikoj količini gvožđa koje se ovde obrađivalo, a zatim prodavalo
širom kraljevstva. Rudnici su bili bogati ovim metalom, istina, ali
pored toga i njegov kvalitet je bio na zavidnom nivou. Oružje, alatke
i oklopi iz Gvozdendoma su se prodavali svuda gde se mogao čuti
zvuk novca i pijačne graje i uvek su bili visoko cenjeni. Arka je,
naravno, svake godine dobijala određenu količinu ove robe na dar,
kao porez za zaštitu koju im je grad pružao tokom vekova. U današnje
vreme zaštita im nije bila toliko potrebna jer je odmetnika bilo veoma
malo, a rasprave i čarke sa susednim lordovima su utihnule još na
početka rata sa Jezerskom zemljom kada su svi resursi bili okrenuti
borbi protiv moćnog neprijatelja.

463
 Astrid je par puta načula šaputanja kako je taj običaj darovanja
nepotreban i da se gvožđe već osamdeset godina daje u zamenu za
vazduh, ali za sada niko nije imao hrabrosti da uradi nešto po tom
pitanju. Niti će uraditi, znala je Astrid. Ne hi im se isplatilo da mi se
zamere.
Primetila je da im u susret jaše nekoliko konjanika, od kojih je
jedan nosio barjak sa grbom Gvozdendoma. Srebrni nakovanj na
crvenom polju.
Kroz par minuta, dve grupe su se napokon susrele. Sunce je sada
bilo samo iskričava mrlja na horizontu, ali i dalje se videlo dovoljno
dobro da Astrid još iz daljine primeti da nijedan od jahača nije lord
Blekvud. A sada je bila i sigurna.
Suvonjavi čovek koji je jahao na čelu grupe podiže ruku u znak
pozdrava. „Ledi Delaver“, reče on sumorno. „Dobrodošli u
Gvozdendom.“ Izgledao je potpuno nezainteresovano, skoro kao da
će svakog trena zaspati. „Lord Blekvud šalje pozdrave i poziva vas i
vaše prijatelje na gozbu u zamak.“
„Jako lepo od njega“, odgovori Astrid, dok je iza nje gomila
postajala sve veća kako je kolona postepeno pristizala. „Verujem da
je sve uređeno u vezi smeštaja mojih i admiralovih trupa?“, upita
ona, mada je više zvučala kao da konstatuje činjenicu, a ne da
postavlja pitanje.
Izaslanik klimnu glavom. „Livada je očišćena od stoke i živine,
tako da imaju dovoljno mesta da podignu kamp. Kazani sa vodom su
razmešteni svuda unaokolo, drva za potpalu takođe.“
„A sobe za naše jezerske goste?“
Čovek na trenutak zaćuta, uputivši joj pogled sa trunčicom
prkosa. „Kao što se naredili.“
„Odlično.“ Okrenula se ka admiralu, njegovim kapetanima i
svojim lordovima, istog momenta shvativši da se jahači vraćaju nazad
u grad. Ako njima nije po volji što smo ovde, znači da ni lord nije
preterano zadovoljan zbog toga. „Admirale Kano“, reče ona sa blagim
osmehom. „Pozvani smo na večeru u zamak lorda Blekvuda“
„Baš lepo od njega“, nasmejano će admiral. „Zapovedniče Kelen,
verujem da ćete se snaći u organizaciji logora.“
Bradati zapovednik klimnu glavom i odjaha niz kolonu.

464
 „Hajdemo onda“, reče admiral veselo, a onda se naglo okrenu i
povika za jahačem. „Zapovedniče.“ Ovaj istog momenta zastade i
pogleda ga preko ramena.
„Ne zaboravite da podelite po pehar vina svima u logom“, podseti
ga admiral. „E sad možemo zaista da krenemo“, dodade i obode
konja.
Grupa je kroz par minuta prejahala preko livade i zašla u uske
uličice na obodu grada, koje su doduše bile unapred raskrčene tako
da su brzo stigli do zamka. Znatiželjan narod ih je posmatrao iz svojih
kuća i iz bočnih ulica i na par mesta su se začuli povici i psovke na
račun jezeraca, ali gosti izgleda da nisu na to obraćali preteranu
pažnju. Bar ne na vidljiv način.
Drveni most je bio spušten i tupi zvuk dobovanja kopita po istom
se razleže unaokolo poput potmule grmljavine.
„Uvek sam mrzeo ove proklete kanale sa vodom“, začu Astrid
lorda Harbeka, koji je jahao na začelju gomile. Čak i pored svih
zvukova i topota konja, njegov duboki glas se mogao jasno prepoznati
u vazduhu. „To dosta govori i o vlasniku zamka“, dodade on pomalo
kritično. „Pravi ratnik se brani mačem, a ne krije se iza kanala
prepunog seljačke pišaćke i konjskih govana.“
„Ja to ne bih spominjao pred lordom Blekvudom“, predloži ser
Arči Holovej.
„Bah“, odvrati gromada ravnodušno.
„Meni se baš dopada ovaj most“, primeti ser Smols oduševljeno.
„A kanal izgleda veoma korisno. Da.“
Astrid se nasmeši, zamišljajući pogled na licu lorda Harbeka
nakon ovoga što je rekao ser Smols. Prošli su kroz kapiju zamka i
konjušari pritrčaše da im prihvate konje i odvedu ih u štalu. Grupa je
par minuta sačekala da ser Smols siđe sa svog konja, što je
nepripremljenom osoblju zamka predstavilo veliki izazov. Niko
naravno nije prokomentarisao ovaj mučki čin i svi su se pravili da
gledaju nešto svojim poslom, mada se kapetanu Koneru par puta oteo
jedva primetan osmeh. Doduše, čim je razmenio pogled sa svojim
admiralom smešak je momentalno nestao i više se nije pojavljivao.
Kada je gojazni lord napokon sa obe noge stao na zemlju,
osmočlana povorka se uputiše preko dvorišta, pa kroz velika lučna

465
vrata hodnikom sve do ulaza u svečanu dvoranu Gvozdendoma. Na
vratima ih je sačekala posluga sa posudama u kojima su se nalazili
hleb i so, a nakon što se svako poslužio i ozvaničio svoj status gosta
u tom zamku, prišle su im devojke sa peharima slatkog, crvenog vina.
Nije loše, pomisli Astrid zadovoljno nakon što je otpila prvi
gutljaj. Nije skupoceno tegabsko, ali nije ni loše. Iskreno, nije znala šta
da očekuje od ove večere. Lord Blekvud ne bi otišao toliko daleko i
poslužio im mutno seljačko pivo i pečene piliće, ali u nekom trenutku
će sigurno pokazati svoje mišljenje o svemu ovome.
Lord Džon Blekvud je naširoko bio poznat kao... skroman čovek.
Nije voleo da se razbacuje, kako parama, tako ni hranom ni pićem, a
ovo večeras je bilo i jedno i drugo. Na sve to, takođe nije voleo da mu
se ljudstvo odvodi iz grada, jer što manje zanatlija i radnika manje će
zlatnika kapati u lordovsku riznicu. A ova poseta je vodila upravo ka
tome. Još jedna stvar koju nije voleo, a nju možda i više nego
prethodne tri, bili su jezerci.
„Dobrodošli u Gvozdendom.“ Astrid primeti lorda Blekvuda koji
je stajao u dnu dvorane, ruku raširenih u znak tople dobrodošlice.
Doduše, izraz lica mu nije bio toliko gostoljubiv. Dočekao ih je u
crnom svilenom dubletu, tradicionalno prošaranom srebrnim
trakama i krupnim srebrnim dugmićima. Kosa mu je bila kratko
podšišana, a gusta brada skoro obrijana tako da su se videle samo
kratke čekinje. Iako tek u ranim četrdesetim, već je imao borice kod
očiju, a ni čelo mu nije ostalo pošteđeno. Toliko bogatstvo ne dolazi bez
posledica, pomisli Astrid i krenu mu u susret. Izgleda toliko umorno i
ispijeno kao da mu je stota.
„Lorde Blekvud. Uvek je lepo videti vas.“
„Ledi Delaver“, reče on i nakloni se. „Zadovoljstvo je moje.“ Ton
mu je bio hladan, nimalo nalik na reči koje je izgovarao. „Uvek mi je
čast da vas ugostim.“
„Previše ste ljubazni, ser Džone“, odgovori Astrid i nasmeši se.
„Želim da upoznate naše saveznike.“ Jedan po jedan, jezerci su
prilazili i poklanjali se pred njim.
„Ovo je lord Kano, admiral jezerske flote“, reče ona kada je čovek
prišao sasvim blizu. „Ovo su njegovi kapetani, ser Tosom i ser Koner.“

466
 „Dobrodošli“, reče lord Blekvud hladno, trudeći se da izgleda
učtivo i nasmejano. „Čast mi je.“
„Hvala na gostoprimstvu“, odgovori Kano ljubazno. „Pravi ste
domaćin.“ Da je šaman Jo Kone bio ovde, nasmejao bi se od količine
lažne učtivosti koja je ispunila sobu.
„A ovo je Hadrijan, rođak njegovog veličanstva, kralja Pirefa.“
Ovo je pomalo uticalo na lorda Blekvuda, te se on vidno iznenadi.
„Doista? Sada mi je čast još veća.“ Momak se na ovo samo lagano
pokloni u znak poštovanja.
„Verujem da ove ljude znate“, nastavi Astrid. „Lord Smols, lord
Holovej i naravno, lord Harbek.“
„Gospodo, drago mi je što se ponovo srećemo“, ravnodušno će
domaćin. „Sedite za sto, pa ćemo se lepo ispričati.“
Grupa polako sede za ogroman hrastov sto, udobno se smestivši
u mekane stolice, a lord Blekvud zatim tapnu rukama i posluga sa
hranom se pojavi niotkuda. Prvo im je poslužena gusta čorba od
povrća i vruć hleb, jednostavno ali dobrodošlo predjelo. Nakon
čitavog dana provedenog u žvakanju suvog mesa i ponekog parčeta
sira, topla čorba je izgledala kao prava poslastica. Zatim je izneto
obilje voća i povrća, salata i preliva kao i meso iseckano na sitne
komadiće, taman dovoljno velike da nestanu u jednom zalogaju.
Tokom ovog dela večere vodili su se učtivi razgovori o tome kako su
putovali tog dana, o vremenu, o misterioznom nedolasku ser
Geriona, pa čak i o proizvodnji srebra koja je u poslednje vreme
počela da opada. Vino je teklo, a meso preliveno medom i pavlakom
nestajalo je poput jutarnje rose.
Kada su završili sa drugim predjelom, posluga je na sto iznela
ogromne ovale pečenog mesa, prošarane velikim komadima zlatnog
krompira koji se i dalje pušio od pečenja. Pečurke u pavlaci, sir,
povrće, paradajz sos, sve je ovo izneto i aranžirano pred goste lorda
Blekvuda, koji su u par navrata i otvoreno pohvalili večerašnju gozbu.
U komplimentima je prednjačio admiral Kano, kojeg su posebno
oduševile pečene prepelice iznete u komadu, a punjene suvim
mesom, belim lukom i kajmakom.

467
 „Skoro nisam jeo ovako dobre prepelice“, rekao je uz masni
osmeh na licu. „A tek kako su napunjene, prosto mi je žao da ih
rasporim“.
Lord Harbek se složio sa tim, ali je ipak tvrdio da od jagnjetine
nema boljeg pečenja. Ser Smols i Ser Holovej su se vremenom
zapričali, kao i kapetani jezerske vojske. Kako je vreme prolazilo,
Astrid se pitala kada će doći do teme rata i odlaska na front. Nije
morala dugo da čeka.
„Ledi Delaver“, polako izusti lord Blekvud, pritom pažljivo
grickajući pileći batak koji je držao u ruci. „Vi i naši... gosti, zaputili
ste se u Zelendvor, zar ne?“
Astrid klimnu glavom i pojede rotkvicu, čije je hrskanje
hipnotički obuzelo admirala te i on uradi isto. Astrid sa na to
nasmeja, a onda pogleda nazad u lorda Blekvuda. „Kao što sam vam
napisala u pismu, kralj je naredio da odemo tamo.“
Lord Blekvud na ovo napravi neodređen izraz lica, mada je
izgledalo kao da ne pridaje preteranu težinu kraljevim naređenjima.
„Dakle, tako“, odgovori on i odloži batak na tanjir ispred sebe. „U
tom slučaju, biće mi zadovoljstvo da vas opremim sa dodatnih pet
stotina mačeva i isto toliko štitova, kao i sa sedam stotina
četvorometnih koplja koje sam spremio za ovu priliku.“
Astrid jedva uspe da sakrije oduševljenje. Čak su i admiral Kano
i mladi Hadrijan, koji su slušali njihov razgovor, zastali sa jelom i
zadivljeno pogledali lorda. Ostali su ipak bili previše zauzeti pričom
da bi išta čuli.
„Lorde Blekvud“, reče Astrid zadovoljno, „jako ste velikodušni.“
Ser Blekvud odmahnu rukom, ravnodušan kao da joj je upravo
poklonio nekoliko drvenih mačeva. „Uz to“, nastavi on, „dajem vam
i dvesta pedeset srebrnih šlemova za vaše kapetane, oficire i
četovođe, pa ih razdelite na ravne časti.“
Astrid nije znala šta da kaže. Tolika količina srebra, pa čak i lošeg
kvaliteta, nije vredela manje od dve hiljade zlatnika. Astrid ni ne stiže
da odreaguje, kada ser Blekvud dodade i ovo: „A za vas, ledi Delaver,
posebno sam naručio da se napravi elegantan srebrni oklop za vašeg
konja. Ojačan je gde treba, ništa ga ne može probiti.“

468
 Admiral Kano više nije mogao da se suzdrži, te oduševljeno udari
šakom o sto. „Bogovi, ovaj čovek je neverovatan. Lorde Džone
Blekvude, imate moje poštovanje.“
Sada su već svi obratili pažnju na ono što se dešava, ostavivši
svoje priče po strani.
Lord Blekvud se istinski potrudio da izgleda polaskano. „Hvala
vam, admirale.“ Zatim je brzo skrenuo pogled na Astrid. „Pa, ledi
Delaver? Kako vam se dopadaju moji darovi?“
„Lorde Blekvud...“, zausti ona zbunjeno, ali nije uspevala da nađe
prave reči. „Ovo je... previše.“
„Čast mi je da pomognem“, odgovori on i blago se nakloni.
„A meni će biti čast da jašem u bitku sa takvim čovekom“, ubaci
se admiral i podiže pehar sa vinom u vazduh.
Lord Blekvud se nakašlja, a onda smireno otpi gutljaj vina, „Što
se toga tiče, bojim se da nećete imati prilike za tako nešto“, reče dok
je polako spuštao pehar nazad na sto.
„Ne razumem“, zbunjeno će admiral. Sada je već i Astrid došla
sebi, pa ga i ona upita: „Kako to mislite, ser Džone? Nije valjda da
mislite da će se rat završiti dok mi stignemo do fronta?“
„To bi bilo lepo“, ubaci se ser Smols.
„Ako budem jahao do prokletog Zelendvora za džabe, naši će
poželeti da su pacovi i dalje tu umesto što sam ja došao“, reče ser
Harbek nervozno.
„Hteo sam da kažem“, napokon nastavi ser Blekvud, „da ja ne
idem sa vama.“
Ova izjava je više naišla na čuđenje nego prekor prisutnih.
„Ali zašto?“, upita Astrid zbunjeno.
„Ni ja ni moji ljudi vam se nećemo pridružiti. Teška srca,
naravno, ali neko mora da vodi računa o proizvodnji oružja. Ako se
ovaj rat nastavi, bogovi znaju da će nam trebati. A ako ja sad izdvojim
tri četiri stotine ljudi i pođem sa vama, grad će ostati bez zanatlija,
kovača i svih onih koji tako vredno rade da pomognu našoj vojsci na
frontu.“
Svi su ćutali par trenutaka, diskretno razmenjujući poglede, a
Astrid oseti kako se svi polako okreću ka njoj. Pažljivo.

469
 „Lorde Blekvude...“, započe ona smireno, ali je on učtivo prekide.
, „Složićete se da su ti ljudi mnogo korisniji ovde, zar ne?“
„Ima smisla“, odogovori ona. „A i nas zaista ima puno, ne
verujem da će par stotina ljudi napraviti veliku razliku.“ Na to ser
Arči Holovej zaklima glavom, dok je ser Smols kao i uvek izgledao
zabrinuto. Njemu je dodatnih par stotina ljudi zvučalo odlično.
Prvi se oglasio lord Eugen, svojim dubokim i prekim glasom.
„Govoriš istinu Džone, ali zar ti čast ne nalaže da pomogneš svom
sizerenu?“
„Dragi ser Eugene“, odgovori mu ovaj hladno, pritom ga gledajući
svojim sitnim namrštenim očima, „da su pacovi napali Arku, ja bih
lično marširao na čelu svoje vojske ne bih li joj pritekao u pomoć.
Bogovi znaju da sam to i radio nekoliko puta u prošlosti“, reče i jedva
primetno osmotri jezerskog admirala. „Ovo pak nema veze sa njom,
a ja se povinujem višem cilju da na svoj način pomažem odbrani
našeg kraljevstva.“
„U redu“, ubaci se Astrid ne bi li sprečila potencijalnu svađu.
„Rešeno je. Lord Blekvud nam je ipak poklonio veliku količinu
naoružanja, jasno je da se ovde nešto radi i da ne leže i piju po ceo
dan. Imate moju saglasnost da ostanete u Gvozdendomu.“
„Hvala, moja gospo“, reče on uz blag naklon.
Večera je trajala još nekih pola sata, a onda su jezerci otpraćeni
do svojih soba u zamku dok su se Astrid i njena tri lorda vratila u
logor podignut na livadi.
Dok je prilazila svom šatoru, primetila je da je ispred istog čekaju
zapovednik petnaeste legije i par njegovih oficira.
„Zapovedniče“, reče ona umorno kada je sjahala sa konja. Predala
je uzde konjušaru, a onda krenula ka svom šatoru, podignutom par
metara odatle. „O čemu se radi?“
„Imali smo... malih problema“, reče on smrknuto i krenu za
njom. „Zapravo, i dalje ih imamo.“ Jednook ali naočit čovek, Belen je
bio jedan od najpouzdanijih ljudi pod Astridinim zapovedništvom i
uostalom jedan od najkvalitetnijih zapovednika u celom kraljevstvu.
Pramen crne kose delimično mu je prekrivao povez koji je nosio
preko levog oka, ali osim kose i čizmi, bio je sav u belom. Tanka

470
verižnjača virila mu je na kraju rukava košulje, a dva gladijusa visila
su mu o boku.
„Jezerci?“, upita Astrid i razmaknu krilo da bi ušla u šator. On i
oficiri uđoše za njom.
„Da, moja gospo“, odgovori on namršteno. „Tačnije, ljudi lorda
Harbeka i jezerci. Malo malo pa izbije neki sukob. I par mojih se
pokoškalo sa njima oko drva za ogrev, ali to sam rešio sam. Ali što se
tiče ljudi lorda Eugena, tu ništa ne mogu.“
„Pozovite mi lorda Harbeka“, naredi ona i sede na stolicu sa
druge strane stola. Umorno je protrljala čelo rukom, dok je jedan od
oficira otišao da nađe pronađe lorda. „Gde su ti vojnici?“
„Ako mislite na moje ljude, premestio sam ih na drugu stranu
logora i izričito im naglasio da neću trpeti takve gluposti. Mislim da
su i ostali shvatili poruku.“
„Dobro“, odgovori ona kratko, a onda se osvrnu oko sebe i pokaza
na stolicu. „Sedite zapovedniče.“
„Radije ne bih“, odgovori on prijateljski. „Ne nameravam da vam
oduzimam mnogo vremena, a i neko treba da drži na oku sve one
ljude.“
Ledi Delaver zadovoljno klimnu glavom. Znala je da je
netrpeljivost između njenih vojnika i jezerskih trupa velika i da je
bolje da ih neko konstantno nadgleda. A Belen je bio pravi čovek za
to. Bio je zapovednik već petnaest godina i dobro je poznavao ljude i
njihov pogled na celu ovu stvar. Poticao je iz niskorođene porodice i
bio je prvi zapovednik posle skoro četrdeset godina koji je izabran za
tu poziciju, a da nije dolazio iz ugledne porodice sa poznatim
imenom. „Veliki ratnik u srcu“, govorila je ona često, „a tu ime ništa
ne znači.“
Dugo je razmišljala da li da na put povede njega i njegovu legiju,
ili šesnaestu legiju pod zapovedništvo jednog zapovednika visokog
roda. Ni on nije bio ništa lošiji ratnik od Belena, ali se bojala da će ga
njegova mržnja prema jezercima previše ometati i da će to možda
dovesti do otvorenog sukoba. Ni Belen ih nije voleo, čak je i oko
izgubio u poslednjim godinama rata tokom sukoba na Čuvar-kapiji,
uskom prelazu koji se nalazio između Nebeske Gore i Ogledala, ali i
pored toga nije ih mrzeo ni približno kao drugi zapovednik.

471
 Krila šatora se otvoriše i Eugen Harbek umaršira unutra, vidno
besan. „Znam, znam“, reče on, „budale su se pobile oko prokletog
kazana za paprikaš. Raščistio sam to sa njima.“
Astrid izvi obrvu. „Dobro, drago mi je da je to rešeno“, reče ona
zadovoljno.
„To jeste rešeno“, zabrunda on, „ali ko će onim prokletnicima da
poudara ćuške, kad je admiral u svilenom perjanom krevetu u onom
bednom izgovoru za zamak.“
„Ja“, odgovori Astrid smireno. Ovo pomalo iznenadi lorda, pa čak
i samog zapovednika.
„Vi?“
„Da, ja“, ponovi ona ozbiljno. „Vi pazite na svoje ljude“, ona na
tren pogleda i u Belena, „obojici vam govorim. Ako ponovo iskrsne
neki problem, a vi budete tvrdili da vaši ljudi nisu krivi, ja ću da odem
na njihovu stranu logora i da im lično ‘poudaram ćuške’, kako vi to
kažete. Pošteno?“
Zapovednik disciplinovano stade u miran stav, dok je lord Harbek
još par sekundi zbunjeno gledao u Astrid. „Pošteno“, reče napokon.
„Odlično. A sad me ostavite, hoću da se odmorim za sutrašnji
marš. Bićemo na konjima ceo dan, pa i vama predlažem da se
naspavate.“
Kako je izgovarala te poslednje reči, jedan od oficira pomeri
zastor šatora i promoli glavu unutra. „Ledi Delaver.“
„Opet tuča?“, upita ona gnevno. Dođavola, ako nastave ovako neće
imati snage da se bore protiv pacova.
„Ne, moja gospo“, odgovori on. „Ser Gerion je upravo stigao u
logor sa svojim ljudima. Traži da vas vidi.“
„Ser Gerion?“, ponovi ona kao da procenjuje važnost ovih reči.
„Pošalji ga meni.“
„Razumem“, reče oficir i ode u mrak.
„Znači, Crni Vuk se ipak pojavio“, progunđa ser Eugen. „Ko bi
rekao.“
„Hvala vam što ste me saslušali“, ljubazno će Astrid, na šta Belen
krenu da izlazi iz šatora. Lord Harbek ostade još par trenutaka,
pažljivo je gledajući. „Moja gospo“, reče i jedva primetno se nakloni.

472
 „Dobri ser Eugene“, reče ona i uzvrati mu naklon.
Nije prošao ni minut kako su zapovednik i lord Harbek napustili
šator, a ser Gerion je već ušao kroz lepršava krila i zakoračio u
svetlost šatora. Nadimak Crni Vuk mu je u potpunosti pristajao.
„Crni ste kao sama noć“, primeti Astrid i zavali se dublje u stolicu.
„I podjednako opasan“, odvrati mladić i duboko se nakloni. „Moja
gospo.“ Ser Bret Gerion je sa svojih dvadeset pet godina bio najmlađi
vazal Arke i poticao je iz relativno mlade porodice. Njegov pradeda je
dobio posed i titulu još na početku rata kao nagradu za ogromnu
hrabrost pokazanu u borbi. Njihova zemlja se nalazila na pola puta
između Arke i Gvozdendoma, u srcu zapadne teritorije.
Astrid ga osmotri. Na sebi je imao crni dublet i prsluk, pantalone
od tvrde tkanine i crne, kožne čizme. Da nije stajao na svetlu,
verovatno ga ne bi ni videla.
„Već sam pomislila da nećete doći“, reče ona i odmahnu glavom.
Mladić se uspravi i uputi joj iznenađen pogled. „Tako mi bogova,
ne bih ovo propustio ni za šta na svetu.“
Astrid iznenađeno izvi obrvu. „Rat?“
„Susret sa vama, moja gospo“, reče on i nasmeši se. „Koliko je
prošlo, četiri godine?“
„Tako nešto“, odgovori ona klimajući glavom. Svim silama se
trudila da ne pocrveni. „Koliko ljudi imate sa sobom?“
„Sedamdeset“, odgovori momak, mada mu je na licu u dalje
stajao osmeh od malopre. „Svi omi za borbu, spremni za plen i
nestrpljivi da oslobode sve one silne devojke koje su u opasnosti.“
„Ako ste došli zbog devojaka i plena, možete odmah da se vratite
kući“, odgovori ona i nasu sebi još vina. „Pacovi su jedini sa kojima
ćete imati posla.“
„Avaj, mi smo pre svega došli da odgovorimo na poziv našeg
sizerena. Poziv na rat.“ Ser Gerion se ponovo nasmeši. „Sve ostalo je
samo lepa nagrada za družinu Crnog Vuka.“
„Da li su se vaši ljudi smestili?“
„Upravo rade na tome“, odgovori vitez. On na trenutak zaćuta,
zamišljeno je osmotrivši. Kada mu ona uzvrati pogled, on na brzinu
promeni izraz lica u ozbiljan. „Znači glasine su tačne...“

473
 „Kakve glasine?“
„Jezerci... Ima ih na hiljade.“
„Ah, to.“ Astrid ozbiljno klimnu glavom. „Tako mora.“
„Ima ih više nego nas“, primeti vitez ravnodušno.
Astrid izvi obrvu. „Nije valjda da se plašite, ser Gerione?“, upita
ona uz jedva primetan smešak.
„Samo kažem da onoliko jezeraca u sred naše teritorije nije baš
prijatna slika“, odgovori on pomalo ljuto. „Za osamdeset godina
nikada nisu stigli ovoliko daleko, a pritom ih i ima više nego nas.“
„Nisu oni stigli nikamo“, reče Astrid i zavrte bodež koji je stajao
na stolu. „Rat se završio, ser Gerione, oni su ovde da pomognu. A što
se tiče toga za osamdeset godina, pa pre tog perioda ovo mesto gde
mi upravo stojimo je bila njihova zemlja koliko i naša. A vi, da ste
živeli u to doba, mogli ste da odjašete do Lanakora bez ikakvih
problema, provedete tamo par dana, pa čak i da kupite zemlju i
sagradite kuću.“
„I da ostanem bez iste godinu dana kasnije“, odvrati momak
sumorno.
„Kunem se, ako nastavite tako da pričate, stvarno ću pomisliti da
ih se plašite“, reče ona vragolasto.
Momak se na ovo naglo brecnu, nešto između stida i uvređenosti.
„Mač mi je oštar, ledi Delaver“, reče ne bi li se odbranio, „i ja se
iskreno nadam da ću ga istupeti na pacovskim kostima. Ali ako dođe
do problema...“
„Lepo je znati da vodite računa o svom oružju“, prekide ga Astrid
namršteno i stavi prst preko usta da bi mu naglasila da bude tiši.
„Situacija je dovoljno napeta i bez takvih reči i polupretnji“, reče mu
ona tiho. „Imajte to na umu.“
Mladić klimnu glavom i nakloni se. „Ledi Delaver. Radujem se
nastavku puta u vašem društvu.“
Ona ga ošinu pogledom dok je izlazio iz šatora, ali on se ne
okrenu i kroz par koraka nestade u mraku logora.
Ona odmahnu glavom, a nakon par trenutaka mali osmeh joj se
iskrade na lice. Poslednji put je videla mladog ser Geriona pre četiri
godine kada je došao u Arku u posetu jednom od prijatelja, inače
uglednom bankaru koji i sam potiče iz visokorođene porodice. Kao

474
što red nalaže, ugostila je njega i njegovu povorku u zamku. Ta gozba
joj je ostala u jako lepom sećanju i njega je pamtila kao lepuškastog
momčića, ali bila je starija od njega skoro sedam godina i ni na pamet
joj nije padala bilo kakva mogućnost daljeg kontakta. Iako ju je on
očarano posmatrao čitave večeri i ona je to i te kako primetila, na
tome se cela priča završila. Ali sada...
Daleko je lepši nego što ga pamtim, pomisli ona i zagrize usnu.
Kratka crna kosa, uredno obrijana brada i smaragdno zelene oči bile
su iste kao i pre četiri godine, ali sada mu je kosa tamnija i mekša, oči
zelenije, a brada gusta i jaka. Prokleta bila, misli o tome kada se rat
završi, prekori ona samu sebe i leže u krevet namešten u uglu šatora.
Slatki san joj je brzo došao na oči i ona utonu u svoju podsvest.
☆ ☆ ☆
Sanjala je da sedi na obali reke, na mekanom travnatom tepihu
prošaranom cvećem. Bila je u lepršavoj beloj haljini, plave kose puštene
niz leđa. Topli zraci sunca blago su joj milovali lice, dok je voda ispred
nje tekla mirno i lagano, ocrtavajući vedro nebo nad njom. Reka je bila
previše mala da bi bila Veliki Tok, ali ipak je do suprotne obale bilo dobrih
dvesta metara.
U tom trenutku primeti da na suprotnoj obali neko takođe sedi i smeši
se, kao i ona. Jasno mu je videla lice, kao da sede jedan pored drugog. Bio
je to mladi Bret Gerion.
Ona mu mahnu, a on joj uzvrati i posla joj poljubac.
Sedeli su tako neko vreme i uživali gledajući jedno drugo, dok je
Astrid vragolasto vrtela uvojak svoje kose. U jednom trenutku ona
primeti da se nešto pomalja iza njega, ali nije bila sigurna šta vidi. A
onda je shvatila.
Ona brzo ustade i pokuša da ga upozori, mahnito mašući rukama.
Probala je da vikne, ali nije uspevala da ispusti ni glasa. On joj ponovo
mahnu, spokojno sedeći na travi. Taman se spremio da joj nešto vikne,
ali pacovska oštrica polete i preseče mu vrat. Krv je šiknula na sve strane.
Ona vrisnu od užasa, ali za razliku od malopre, bolan krik se razleže
preko reke. Sivi pacov koji je stajao iznad leša ser Geriona podiže pogled,
a onda uperi mač ka njoj i iskezi se poput divlje životinje. Nakon par
sekundi, voda između njih poče da poprima boju krvi i Astrid oseti da je
obuzima isti onaj osećaj nemoćnosti koji je tako davno prerasla.

475
 Kako se voda pretvarala u krvavu bujicu, tako su obale počele da se
približavaju jedna drugoj i tek tada je shvatila da nema svoj mač kod
sebe. Bila je u haljini, raspuštene kose i bosa, dok je pacov nosio tešku
verižnjaču, donji deo oklopa i jedan veliki, krvav mač preko ramena.
A onda nastupi potpuno crnilo.

476
 Porodice Zapadnog Kraljevstva

Kuća Starvuda

Elod Prvi
Helio Osvajač
Kenard Starvud
Kralj Stelan – Kenardov sin
Marsel Starvud – Stelanov sin
Armad Mudri
Kristofer Starvud
Rendal Starvud – Kristoferov sin
Teron Starvud – Rendalov sin, sadašnji kralj Zapadnog
Kraljevstva, lord zapovednik Starog Dvora
Valden Starvud – Rendalov mlađi sin, nekada drugoobrednik boga
svetlosti u Velikom hramu
Larisa Starvud – najstarije dete Terona Starvuda, princeza
kraljevstva, sveštenica boga svetlosti (trećeg reda)
Suzan Starvud – Larisina sestra i žena kralja Pirefa
Elena Jezerska – prvo i jedino dete Pirefa i Suzan Starvud
Uriel Starvud – sin kralja Terona, zapovednik Pete kraljevske
legije stacionirane u Kraljevom Vidu
Ser Vilijem Edvidž – kraljev savetnik, vitez lične garde njegovog
visočanstva
Klerian – prvoobrednik u Hramu boga svetlosti i visoki sveštenik
u Hramu bogova
Goro Redvil – zapovednik gradske straže
Silas Defin – gospodar Riznice i kraljev lični brojač
Džejs – Silasov učenik
Vekto – sveštenik boga rata
Krogbi – kapetan Nestašne Device
Darius Grisom – zapovednik Prve legije
Grant Stilon – zapovednik Druge legije
Ozvort Donson – zapovednik Treće legije
Morgan Dakob – kapetan Velike kapije

Velike i stare kuće Zapadnog Kraljevstva

477
 Torčvil
Lordovi Gorskog Grada i okoline

Ser Ori Torčvil – lord zapovednik Gorskog Grada

Mark Moreb – zapovednik gradske straže
Gema Moreb – zapovednikova ćerka
Markus Stoun – stanovnik Gorskog Grada

Ripli
Lordovi Severne Luke i svega severno
od Cvetpoljskog druma

Lord Vajat Ripli – lord zapovednik Severne Luke i zaštitnik severa

Džon Ripli – Vajatov otac (preminuo)
Hana Ripli – žena lorda Riplija
Sem Ripli – sin Vajata Riplija
Ser Nestor Konors – vitez u službi Vajata Riplija i rođak Hane
Ripli
Ser Ben Mentus – vitezu službi Vajata Riplija, nekadašnji
zapovednik pete legije
Ser Frederik Holt – vitez u službi Vajata Riplija, nekadašnji
štitonoša Bena Mentusa

Delaver
Lordovi Arke i svega istočno do Gvozdendoma

Astrid Delaver – zapovednica Arke i zaštitnica zapada

Ser Džejms Luton – zapovednik gradske straže
Abelard – prvoobrednik u Hramu boga mudrosti
Isak – sveštenik u Hramu boga mudrosti
Sofi – sveštenica u Hramu boga mudrosti
Jo Kone – šamanski poglavica
Tinod – šaman
Heket – šaman

Majls
Lordovi Cvetpolja i okoline

478
Darnel Majls – otac Ronalda i Alfreda Majlsa i Kventinov brat
(preminuo)
Alfred Majls – lord zapovednik Cvetpolja
Kventin Majls – starešina Velikog Sela
Ronald Majls – nekadašnji zapovednik treće kraljevske legije
(preminuo)

Pejdž
Lordovi Drvenika i okoline

Konrad Pejdž – lord Zapovednik Drvenika

Čester Pejdž – sin Konrada Pejdža

Mejnard
Lordovi Kraljevog Vida

Grimson Mejnard – lord zapovednik Kraljevog Vida, zaštitnik

juga, Čelično koplje i drugoobrednik u Hramu boga rata
(preminuo)
Noris Felton – savetnik vladara Kraljevog Vida, predstavnik
učenjaka i učitelj grupe za nadarene zanatlije na Učilištu u
Kraljevom Vidu
Rupert – oficir Pete legije
Sorel – oficir Pete legije
Polok – oficir Pete legije
Grem – oficir Pete legije
Gamba – vojnik Pete legije
Fabron – vojnik Pete legije
Dervin Leveret – student Učilišta u Kraljevom Vidu, smer
Visoka veština lečenja

Stare kuće Zapadnog Kraljevstva

479
 Benton
Lordovi Raskrsnice i okoline

Ralf Benton – lord zapovednik Raskrsnice

Sedrik Benton – Ralfov stric

Joster
Lordovi Morskog Brda i okoline

Dominik Foster – lord zapovednik Morskog Brda

Rufus – štitonoša Dominika Fostera

Horton
Lordovi Šumske Varoši i okoline

Klif Horton – lord zapovednik Šumske Varoši Marien Horton –

žena Klifa Hortona

Gudvin
Lordovi Tri reke i okoline

Elroj Gudvin – lord zapovednik Tri Reke

Male kuće Zapadnog Kraljevstva

Grinvud – Barice
Hensli – Rečni Dvor
Bouard – Južni Vid
Flindon – Uvala
Blekvud – Gvozdendom
Harbek
Gerion
Holovej
Smols

Ostali
Lukas Grifin – zapovednik Borovog zamka

480
Piref – kralj Jezerske zemlje
Teoban De Hermo – upravnik glavne luke na Suzama
Džoana Lupo – grofica grofovije Lor
Teodor Dast – vojvoda Ujedinjenih zemalja
Abner – zapovednik gradske straže Sefrena
Numo Tugal – visoki izaslanik Tegaba
Arto Ko Lom – kapetan Istočnog vetra
Ladok Kimdar – kapetan Morune

481
 1 Bog svetlosti je jedan od pet bogova u Zapadnom kraljevstvu, tačnije onaj
kojem se pripisuje sunce koje svakog jutra izranja odnekud i daje im svetlost da se
bore protiv „Demona Noćenja“. Ovaj bog je takođe zaštitnik onih čistog srca, a
sveštenici koji prate njegov put i učenje mogu da ovladaju veštinom stvaranja i
kontrole svetlosti. Ta veština je jedna od najplemenitijih koje postoje.
2 Bog rata je u mitologiji opisan kao ratnik koji jaše crnog pastuva,

nemilosrdan borac najčešće oslovljavan kao „vatreni jahač“. Predanje kaže da mu

je mač od čistog plamena, ali da ipak može da preseče i probije najtvrđi metalni
oklop. Njegov ogromni konj za sobom ostavlja usijane tragove kopita dok mu iz
nosa kuljaju dim i plamen. Ovaj bog je zaštitnik svih vojnika i ratnika i sveštenici
koji prate njegov put i učenje mogu da ovladaju kontrolom nadljudske snage i
borbenih sposobnosti kojima malo ko može da parira. Ipak, sveštenici boga rata ne
stupaju tako često u redove legionara i gradske straže, mada ponekad znaju da
pristupe nekoj od najamničkih četa. Tada doduše gube pravo na dalje učenje ratnih
veština.
U mitologiji se takođe spominje mala boginja milosti koja putuje rame uz rame
sa bogom rata i ponekad mu promeni mišljenje u vezi sa oduzimanjem nečijeg
života. Kako joj samo ime kaže tu je da ga umilostivi, ali tokom godina njena moć
je oslabila. Razlog tome bili su veliki broj ratova i pokolja, a tokom takvog perioda
milost zna da iščezne pod oštricom mača.
3 Bog mudrosti, opisan kao bradati starac, zaštitnik je onih čije su strpljenje i

dobrota na višem nivou od prosečnog. Sveštenici koji prate njegov put i učenje
mogu da ovladaju „čitanjem“ nečije namere, tj. da naslute da li im neko želi zlo ili
ne i kakva osećanja taj neko u sebi krije. Njima je pre svega cilj da prosvetle narod
i pomognu onima koji su se izgubili na svom životnom putu. Ljudi ih cene i poštuju,
smatrajući ih mudrim i slušajući njihov savet u teškim trenucima.
4 Boginja strasti je zaštitnik onih koji prate nešto nevidljivo i duhovno, ne

ograničavajući se postavljenim pravilima društva. Ovo su obično pesnici,

zabavljači, bardovi i igračice, svi oni kojima strast pokreće životne odluke i
postupke. U mitologiji boginja je prikazana kao ulična zabavljačica, glumica
oskudno odevena i slobodna da radi šta hoće. Oni malo konzervativnijeg pogleda
za nju smatraju da loše utiče na narod i da unosi „prostakluk“ u svakodnevnicu, da
je loš uzor i da predstavlja nešto što treba izbegavati. Doduše, to je najgore što se
iko usuđuje da za nju kaže. Ipak je ona jedna od Pet. A i neosporna je korist koju
oni koji njen put prate donose narodu. Ne postoje sveštenici boginje strasti jer bi
to značilo ograničenja i obaveze, koje bi se protivile samoj suštini njenog
postojanja. Postoje sluge koje žive u hramovima podignutim u njenu čast.
5 Bog smrti je u mitologiji prikazan kao lovac odeven u crninu, sa kapuljačom

i plaštom koji mu pomažu da ostane prikriven u noći. Živi u pećini sakrivenoj

duboko u šumi, u koju odvlači sve one koje ulovi da bi njima nahranio svoje
demonske ljubimce. Prema predanju, neka od stvorenja koja mu pomažu u lovu
zovu se saiksi, crne ptice dugačkih kandži i oštrih kljunova od kojih nijedan plen

482
ne može pobeći. Sveštenici boga smrti se nazivaju crni sveštenici. Jedno od
njihovih zaduženja je da sahranjuju ljude na grobljima označenim kao „sveta
zemlja“, mestima gde lovac neće uzeti pokojnikovu dušu i odneti mu telo u svoju
pećinu. Za ovaj gest dobrote porodica mora da plati određenu sumu novca, inače
će lovac to shvatiti kao nepoštovanje njegovih slugu. Iako neki ovo smatraju
prevarom pomoću koje sveštenici uzimaju novac narodu, malo ljudi se usuđuje da
ne plati posmrtnu dažbinu i zato ovaj običaj traje već stotinama godina.
Sveštenici koji prate njegov put i učenje mogu da ovladaju tajnama posmrtnog
života, kao i da produže ovozemaljski na veoma dug niz godina. Ipak, ne postoje
čvrsti dokazi koji bi potvrdili ovo predanje, jer niko van krugova crnih sveštenika
ne zna tačan broj godina koje imaju vrhovne starešine i prvoobrednik.
6 Ovo „momaka“ se odnosilo na lice izrezbareno na bakarnom novčiću, a ono

je predstavljalo kovačkog šegrta. I ljudi iz kraljevske kovnice su morali nekako da

se zabavljaju. A između ostalog, jedna pesma je nosila baš taj naziv. „Čet’ri
srebrnjaka i šes’ bakarnih momaka“, stara kafanska u kojoj mladi šegrt za te pare
otkupljuje od majstora svoj prvi mač, a onda ide po gradu i hvali se među
devojkama.
7 Noćenje je period mraka, poznatije kao crno godišnje doba. Na kraju zime,

po isteku dvanaestog meseca, počinje period od četrdeset i pet dana tokom kojih
sunce ne izlazi i ovo se dešava u svim delovima sveta. Doduše, mnogi tvrde da u
najudaljenijim delovima Južnog kontinenta Noćenje traje kraće, dok neki kažu da
se uopšte i ne dešava. Tokom ovog perioda ljudi obustavljaju sve moguće poslove,
ratove, izgradnje i proslave koje su u toku i povlače se u svoje domove, a u slučaju
velikih gradova iza kamenih zidina. Nema izlaženja dok se Noćenje ne završi.
Straže se tradicionalno udvostručuju i nikome nije dozvoljeno da ide sam. Što se
tiče seoskih domaćinstava, ljudi se zatvaraju u kuće koje su obično sagrađene tako
da imaju vrata koja direktno vode u štalu, kako bi imali pristup životinjama.
Na svakim ulaznim vratima gori po jedna svetiljka, što je znak susedima da su
ljudi u kući u redu i da im se ništa nije desilo, a ponekad se više porodica smesti u
jednu veću zgradu sagrađenu samo za tu upotrebu. Nije tajna da ovo godišnje doba
sa sobom nosi mnogo više od, čini se, beskrajne maglovite noći.
Izraz „Demoni Noćenja“ se često koristi na zapadnom kontinentu kada se
dogodi nešto što ljudi ne umeju da objasne. Izraz je nastao zbog čudnih stvari i
misterija koje su se tokom vekova dešavale u tih mesec i po dana mraka. Mnoge
legende kao što su „Priča o slepom čobaninu“, „Prokleta dadilja“ i „Štala puna
nakaza“ nastale su kao posledica ljudi koji navodno nisu verovali u predanja da je
tokom Noćenja najbolje ostati u kući. Ove legende su prenošene sa kolena na
koleno u cilju učenja dece o opasnostima mraka i magle koje crno godišnje doba sa
sobom nosi.
Kada se za nekog kaže da je rođen prvog dana Noćenja, za tu osobu se smatra
da je mrgud i da ima donekle mračnu ličnost. Ta teorija nikada nije dokazana, ali
se izraz često koristi.
8 Kenard Starvud, otac velikog Stelana Starvuda, lično je došao predvodeći tri

kraljevske legije. Poterao je divljane nazad na jug, a pritom je uspeo i da uhvati

483
jednog od divljanskih vođa. Satima ga je ispitivao kako su prešli reku, jer tada nije
bilo mostova koji vode na jug. Kralj je želeo da zna njihove planove i taktike, kuda
se kreću i gde su im kampovi, ali divljanin nije hteo da priča. Samo se smejao i
buncao nešto o tome kako su šume sada njihove i kako mogu da napadnu bilo koje
selo sa ove strane reke. Kenard je samo klimnuo glavom i nastavio da jaše na jug,
naredivši da se sagrade tri kule, jedna na mom, jedna na reci i jedna u šumi, ne bi
li primetili svakoga ko pređe na severnu stranu. Pre nego što je nastavio poteru,
pozvao je vrhovnog sveštenika boga rata kojeg je poveo sa sobom iz Starog Dvora.
Kako tradicija nalaže, on je ujedno bio i kraljev glavoseča, dželat, presudnik, ili
kako su ga najčešće zvali na ulici, Srp pravde. Prema kraljevom naređenju,
plemenski vođa je iseckan na hiljadu četiristo dvadeset delova, po jedan za svakog
nedužnog civila kojeg su prethodnih dana njegova vojska i on ubili. Nepotrebno je
reći da je skoro umetnost nekoga iseckati na toliko delova, pogotovo ako se uzme
u obzir da je čovek bio živ tokom izvršenja kazne. Do izvesnog trenutka.
9 Pre mnogo godina, tačnije pre pet vekova, jedan od klanova u Neromu je

optužen da namerno izaziva sukobe između ostalih porodica u gradu i da podstiče

nasilje. Tada Duraš nije imao vrhovnog vladara i širom zemlje klanovi su vladali
jedni uz druge u relativnom miru i slozi. Kada je istina otkrivena klan Mer Kaah je
proteran iz Neroma da živi u stepama i livadama na severu, blizu granice sa
Tegabom. To je bila najneplodnija zemlja u Durašu, a i postojala je stalna opasnost
od napada vukova i planinskih mačaka koji su živeli u planinama istočno odatle.
Gnevan onim na šta je osuđen, poglavica je poveo svoj klan na zapad i napao prvi
klan na koji je naišao. Malo ribarsko selo na mestu današnjeg Istočnog svetla palo
je tokom jedne krvave noći, nepripremljeno za napad koji ih je izbrisao i sa lica
zemlje i iz istorije Duraša. Kada su ostali klanovi čuli za ovo, obrušili su se na Mer
Kaah klan sa ciljem da ih pokolju do poslednjeg, a onda tela bace psima u Neromu
za nauk svakom ko pokuša nešto slično. Ali po dolasku vojske u to malo, spaljeno
selo, zatekli su samo pepeo, garež i leševe. Živih nije bilo. Prošle su godine dok se
nije saznala istina o tome gde je nestao Mer Kaah, a vest je u Nerom doneo trgovac
koji je igrom slučaja svojim brodom prišao preblizu jednom pustom, kamenitom
ostrvu kasnije znanom kao Linoč.
Poglavicama je ispričao o vatrama koje gore na peščanoj plaži u zalivu, o
dlakavim ljudima koji oko njih plešu i zavijaju neke čudne pesme, ali i o malim
ribarskim brodovima koji na jedrima nose grb krvave sekire, grb davno nestalog
klana Mer Kaah...
Iz bojazni da su se begunci sparili sa samim demonima mraka na tom pustom,
prokletom ostrvu, poglavice Neroma su odlučile da ne potraže svoju osvetu, jer bi
prokletstvo moglo preći i na njih same. Ostavili su ih da žive na svojoj izolovanoj
steni, stolinama godina zaobilazeći Linoč u širokom krugu. Ipak, ono što se zaista
desilo po dolasku Mer Kaaha na Linoč je daleko od demona Noćenja i lovčevih
ljubimaca iz dubine pećine.
Nakon nedelja lutanja po mom, klan je svojih nekoliko ukradenih brodova
zaustavio uz kamenite obale nepoznatog ostrva i tu se iskrcao. Podigli su logor i
postepeno ga razvijali zahvaljujući izvorima pitke vode, plodnom zemljištu i šumi

484
prepunoj divljači. Ipak, nakon nekog vremena, otkrili su da nisu sami na ostrvu.
Naime, ono je bilo nastanjeno plemenima divljaka koji su tu došli ko zna kad i ko
zna kako, ali je bilo neminovno da o ostrvu znaju puno i da ga smatraju svojim
domom. Iako su na početku vodili borbe oko resursa, vremenom su naučili da
sudeluju i dele znanje jedni sa drugima, a ponekad i više od toga. Tako su nastali
ljudi koje danas nazivaju Linočanima, mešavina duraških izbeglica i ostrvskih
divljana.
Obično su maljaviji nego prosečan čovek, a put im je tamnije boje. Doduše, ne
kao čistokrvnim durašanima čija je koža jako tamna, ali u odnosu na stanovnike
Zapadnog Kraljevstva razlika je i te kako uočljiva. Ne smatraju ih za inteligentan
narod i često se za nekog neobrazovanog i prostog kaže „došao sa Linoča.“
10 Kada je rat počeo 646. godine, dobar deo plemstva ostao je naklonjen

jezerskoj strani i Lanakom i njihove kuće nisu bile dobrodošle u prestonici.

Poslednji put kada je neki od jezerskih lordova bio u ovoj dvorani, ako ne računamo
potpisivanje mira pre šest godina, bilo je u noći kada je rat zvanično počeo. Jedan
od lordova tadašnjeg Visokog saveta, koji je bio oformljen radi pregovora sa Starim
Dvorom, bio je u Elodovoj dvorani i pričao sa kraljem Nikolasom i njegovim
savetnicima. Iako je kralj umalo postigao dogovor sa Visokim savetom, te večeri je
stigao glas da su izbili neredi u gradovima širom severne obale Ogledala i da je kuća
lorda Hovela u Lanakoru, inače zaštitnika severa, opljačkana i spaljena do temelja.
Kralj je pobesneo i objavio rat jezerskom regionu, počevši tako što je ispraznio
prestonicu od svih koji su javno podržavali ustanak, što je značilo mnogo jezeraca
na vešalima. Zatim je očistio Arku od svih koji su sa one strane jezera, napravivši
od luke snažno uporište. Na severnoj obali države jezerski pobunjenici pobili su
sve lordove koji su pružali otpor, zauzevši trgovačke gradove Hadbar i Mitro.
Najžešće borbe vodile su se oko Dalgrena, velikog i prelepog grada severno od
Čiode. Jezerci su ga jednom prilikom i zauzeli, stigavši sve do Šumske Varoši, ali je
kralj sa svoje tri najbolje legije zaustavio njihovo napredovanje i potisnuo ih nazad,
vrativši Dalgren pod svoju kontrolu. Ali kada su ušli u grad, zatekli su samo
ruševine i pepeo. Jezerci su spalili sve što nisu mogli da ukradu, uništivši jedan od
najlepših gradova ikada sagrađenih. Besan, kralj je naredio potpunu okupaciju sa
ciljem da osvoji Lanakor i lično presudi Visokom Savetu i njihovim lordovima. Šta
on tada nije znao je da Savet uopšte nije imao veze sa tim i da je ceo ustanak
organizovalo par preambicioznih zapovednika i savetnika koji su želeli više nego
što su imali. Bile su potrebne godine da to izađe na videlo, ali tada je rat već uništio
mnogobrojne gradove i sela, zavadio prijatelje i saveznike i odneo desetine hiljada
života, uključujući i život samog kralja Nikolasa koji je poginuo u opsadi Lanakora.
Zapovedništvo je preuzeo njegov sin Kristofer, ali opsada je propala i morali
su da se povuku. U međuvremenu je od ruševina Dalgrena podignut zid između
dve planine, a sam grad je preimenovan u Veliki prelaz, tmurnu tvrđavu sagrađenu
na pepelu i leševima slabih i nedužnih. Borbe su trajale godinama, ali nijedna
strana nije uspevala da napravi prevagu. Vremenom, napadi su se proredili i sve
što je ostalo bila je mržnja između dve strane, sa povremenim pokušajima da se

485
neprijatelj iznenadi nekim lukavstvom. Ali umesto napretka, svako lukavstvo
donosilo je samo još više mrtvih...
11 Jednog dana pre oko dva veka, besna masa predvođena psihotičnim

zapovednikom željnim slave upala je u zamak i ubila svakoga koga je zatekla

unutra. Zatvorili su kapije Sefrena i terorisali grad, skoro mesec dana provodeći
samo u kurvanju i piću, sve dok jedan od oficira nije zario zapovedniku bodež u
oko i dobro ga provrteo. Tiranska grupacija je pobijena i na čelo nezavisnog grada
Sefrena došao je smireni, naočiti i nadasve lukavi oficir Pitorijus Dast. Vladao je sa
dotad neviđenom lakoćom i doveo Sefren do procvata, ali nije se zadržao samo na
njemu.
Počeo je da obilazi ostale slobodne gradove i da pregovara, negde rečima,
negde mačem. Koliko je bio uspešan govori činjenica da su četiri godine kasnije,
522. godine od Prvog zapisa, nastale Ujedinjene zemlje.

486