Бог Отац - узрок божанства

Кападокијски Оци су својом тројичном теологијом оспорили устаљено

гледиште, према коме је „једно“ увек битније него „мноштво“. Они су тврдили да је
првенство природе над личношћу, код нас проузроковано чињеницом да је људска
егзистенција створена егзистенција, те стога она не може бити начело свему па и
Нествореноме Богу. Истинско биће треба тражити у Богу, чија нестворена
егзистенција не садржи у себи првенство „једног“ или природе над „мноштвом“.
Овим је извршена једна од најкрупнијих револуција у јелинској мисли, јер
су сва дотадашња начела на којима се темељила филозофија била доведена у
питање. Личност за Грке никада није била онтолошка категорија и никада јој није
придаван неки велики значај. Једино што је била важно и битно јесте целина. У
Јелинским оквирима размишљања доминантно је било гледиште о онтолошком
јединству свега, и целини свих мноштава и појединачних бића и предмета.
Неповиновање појединца општем поретку који влада и којим је „једност“ чувана, је
сматрано преступом и грехом, зато што би се тиме нарушила целина, космос који је
представљао природни склад. Слобода појединца, која је свакако представљала
претњу општем јединству је дакле сматрана грехом, док је нужности која чува и
обликује истинско постојање доживљавана као позитивна.
Насупрот овоме Свети Кападокијци су сматрали да није нужност та која
јесте основ постојања и та која држи постојање, већ да је то слобода. Кападокијски
Оци су први који су историји поставили питање, шта је узрок свега постојећег?
Они се нису задовољили само тиме да Бог „једноставно“ постоји, већ их је
занимало одакле и само Божије постојање? И они су први који су у биће Бога унели
појам узрока, кривца за Божије постојање а за то су прогласили не природу, већ
Личност Очеву. Дакле, Бог не постоји слепо и по нужности, већ постоји зато што
хоће да постоји. Отац је у једном ванвременском, предвечном моменту „остварио“
постојање Свете Тројице које је вечно и које нема ни краја нити почетка. Он је
„зажелео“ да постоји са Својим Сином и са Светим Духом који су из љубави рекли
„да“ Оцу. Да је којим случајем суштина узрок постојања Свете Тројице, онда би и
сам Бог био роб свог властитог постојања. Налазио би се у оковима природе која
своје целокупно постојање пројављује кроз разне нужности и условљености. Но,
Отац је тај који узрок постојања и суштине, те је стога Он и слободан од ње.
Света Тројица је Тајна која надилази наше речи и разум и која се свакако не
може у потпуности појаснити и дефинисати, али то опет не значи да се о тој Тајни
не може говорити на рационалном нивоу, јер су то исто радили и чинили и велики
Кападокијски Светитељи који су показали да је могуће и да је пожељно изразити
своју веру на начин који ће бити прихватљив људима.