АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА

КОСОВСКО МЕТОХИЈСКА

ОДСЕК ПЕЋ ЛЕПОСАВИЋ

ТЕМА: УПРАВЉАЊЕ РИЗИКОМ ЛИКВИДНОСТИ У

ФИНАНСИЈСКИМ ИНСТИТУЦИЈАМА

- Семинарски рад –
Предмет: Управљање финансијским ризицима

Студент Ментор
Слободан Мијатовић др Јасмина Шмигић Миладиновић, проф.
Бр.индекса 2011/21

Лепосавић, 2023. године

 Садржај

УВОД........................................................................................................................................1
1. АНАЛИЗА ЛИКВИДНОСТИ.............................................................................................2
2. УПРАВЉАЊЕ РИЗИКОМ ЛИКВИДНОСТИ...................................................................3
2.1. Планирање ликвидности...............................................................................................3
2.2. Утицај ликвидности на пословну способност предузећа и узроци
неликвидности......................................................................................................................4
2.3. Показатељи финансијске структуре ликвидности.....................................................5
2.4. Рацио анализа као једна од метода финансијске анализе ликвидности...................6
2.4.1. Рацио структуре....................................................................................................8
2.4.2. Рациа управљања..................................................................................................8
2.4.3. Рациа рентабилности............................................................................................9
2.4.4. Рациа економичности.........................................................................................10
2.4.5. Рациа продуктивности........................................................................................10
2.5. Анализа финансијског положаја................................................................................10
2.6. Управљање финансијском равнотежом и ликвидношћу средстава........................13
ЗАКЉУЧАК...........................................................................................................................14
ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................................15
 УВОД
Финансијска анализа, у данашњем смислу речи, кроз евалуацију финансијских
перформанси у прошлости и/или садашњости, као основе за процену перспектива
предузећа, представља спој прошлости и садашњости. Финансијска анализа нема
аутономних циљева већ су они опредељени интересима аналитичара и корисника
њених резултата. У складу са тим финансијска анализа се може класификовати према
различитим критеријумима: корисницима, предмету анализе, времену посматрања,
начину припреме података, инструментима анализе и сл. Будући да је суштина
управљања финансијама предузећа доношење рационалних инвестиционих и
финансијских одлука (одлука о улагању у имовину и начину финансирања тих
улагања), онда финансијска анализа примерена тим захтевима треба да омогући
процену:
а) текуће финансијске позиције предузећа,
б) потреба проширења пословне активности и
в) потреба прибављања додатних извора финансирања.

У економској теорији постоје финансијске анализе које говоре, не само о различитим

аспектима финансијског стања, односно положаја и финансијске структуре предузећа,
о његовој активности у финансијској области и управљању активом и пасивом, него и
анализе, које преко финансијских израза и односа сублимирано говоре о целокупној
активности предузећа, његовом положају и развоју.

Суштина проблема управљања ликвидношћу произлази из чињенице да предузеће

доспеле обавезе, у нормалним околностима, може исплатити искључиво готовином.
Потребна готовина за ту исплату прибавља се било продајом и наплатом производа,
услуга или других уновчивих имовинских делова, било из извора изван пословног
процеса. У том контексту, ликвидност предузећа се обично поистовећује са
конвертибилношћу појединих имовинских делова у готовину. У том смислу, готовина
представља апсолутно ликвидну имовину, односно мерило у релацији са којим се
одређује ликвидност свих осталих имовинских делова. Практично, ликвидност било
ког средства одражава лакоћу и брзину његове конверзије у готовину без значајнијих
трансакционих трошкова и губитка на вредности. У мноштву фактора који опредељују
конвертибилност (ликвидност) конкретног средства посебно су значајне
карактеристике средства (врста и дељивост), стање на тржишту, стабилност цена,
трошкови продаје итд.

Избор и интерпретација финансијских показатеља морају се комбиновати тако да

финансијска анализа користи алтернативно и комплементарно: показатеље, који
представљају сазнања, опсервације и субјективно искуство аналитичара о
задовољавајућим или нормалним односима (стандардима) појединих односа;
показатеље, који говоре о временској димензији одређених финансијских категорија и
односа, њихово остварење у текућем периоду у поређењу са односима у неком ранијем
времену; показатеље, који говоре о просторној димензији, остварење одређених односа
и финансијских категорија са онима у другим предузећима, групацијама, гранама или
са привредом у целини. Значајно је и поређење са изабраном групом предузећа која се
сматра водећом, јер се на тај начин елиминише „умирујуће”, демотивационо дејство
поређења са слабијим предузећима; показатеље, који говоре о нормативној, планској
димензији, остварење одређених односа и финансијских категорија у поређењу са
онима које је предузеће планом или на неки други начин зацртало као циљ који треба
остварити.
1
 1. АНАЛИЗА ЛИКВИДНОСТИ

Према старијим интерпретацијама ликвидност се дефинисала као способност

појединих делова имовине привредног субјекта да се могу претворити, односно
вратити у новчани облик. Оваква дефиниција ликвидности је статична и непотпуна јер
не води рачуна о обавезама предузећа. 1 Новије интерпретације доводе стање
ликвидности делова имовине у везу са обавезама субјекта. Сматра се да се под
ликвидношћу треба схватити способност предузећа да у року измири своје обавезе
према повериоцима. Овако схваћена ликвидност обухвата три основна елемента, и то:
1. обавезе
2. временске рокове
3. средства плаћања

Привредни субјекат је ликвидан онда када је способан безусловно да измири своје

обавезе у оном моменту када оне доспеу за плаћање без ограничења у погледу висине и
рока. Да би то успео субјект мора имати онолико новчаних средстава колико износе
новчане обавезе.

Постоји више начина за мерење ликвидности један од начина је тренутна ликвидност. 2

Тренутна ликвидност. Коефицијент тренутне ликвидности израчунава се на следећи
начин: Коефицијент тренутне ликвидности = Ако је израчунати коефицијент тренутне
ликвидности један или веће од један, тада привредни субјект може расположивим
новчаним средствима подмирити доспеле обавезе, односно предузеће је тренутно
ликвидно. Међутим, ако је коефицијент мањи од један, тада привредни субјект не може
подмирити своје обавезе јер је неликвидан. Множењем коефицијента тренутне
ликвидности са 100 добије се степен покрића доспелих обавеза са расположивим
новчаним средствима.

Код израчунавања коефицијента тренутне ликвидности ради се заправо о статичком

мерењу ликвидности, јер упоређује расположива новчана средства и доспеле обавезе у
одређеном тренутку односно за одређени дан.3

Ако се жели утврдити каква ће бити ликвидност у одређеном временском интервалу,

нпр. за десет дана, за месец дана, и сл. тада се ради о будућој ликвидности.
Ако је израчунати рацио будуће ликвидности једна или већи од један, тада ће
привредни субјект моћи у току посматраног периода расположивим новчаним
средствима подмирити доспеле обавезе, под условом да се сва потраживања и све
хартије од вредности уновче и да се не повећавају доспеле обавезе изнад предвиђених
у току посматраног периода.

У овом случају ради се о динамичком мерењу ликвидности јер су код предвиђања

узети у обзир сви приливи и одливи новчаних средстава за одређени период.

1
Бандин, Т.: Економика предузећа, Савремена администрација, Београд, 1996., стр. 112.
2
Перовић-Јовановић, М., Кисић, С.: Економика предузећа, Савремена администрација, Београд, 1995.
стр. 125.
3
Кљаић, М.: Економика предузећа, Економски факултет у Београду, Београд, 2000. стр. 174.
2
 2. УПРАВЉАЊЕ РИЗИКОМ ЛИКВИДНОСТИ

Под ликвидношћу се подразумева способност предузећа да у сваком моменту може

измерити своје обавезе према повериоцима.4
Ликвидност као једна од начела финансијске политике предузећа, је детерминисана
брзином претварања имобилисаних средстава у новац и брзином доспећа обавеза за
плаћање. На степен ликвидности утичу врсте и величине појединих извора средстава.
Ликвидност се може посматрати као:5
1) садашња ликвидност
2) перспективна ликвидност

Садашња ликвидност показује тренутну могућност исплате доспелих обавеза

повериоцу, а његов коефициент се израчунава по обрасцу:
Ksl= Irns/Ido
Ksl = коефицијент садашње ликвидности
Irns = износ расположивих новчаних средстава
Ido = износ доспелих обавеза
Ако је коефицијент једнак или већи од један, предузеће је способно да измири доспеле
обавезе.
Будућа или перспективна ликвидност, представља способност предузећа да одговори
обавезама које ће доспети за исплату у одређеном веременском периоду.
Kpl = Irnsndml + Iphovkupp/ Idondml+Iokdzptpp
Kpl = коефицијент перспективне ликвидности
Irnsndml = износ расположивих новчаних средстава на дан мерења ликвидности
Iphovkupp = Износ потраживања и хартија од вредности које ће се уновчити у
посматраном периоду
Idondml = Износ доспелих обавеза на дан мерења ликвидности
Iokdzptpp = износ обавеза које доспевају за плаћање током послматраног периода
Ако је коефицијент једнак или већи од 1, може се рачунати на потпуну ликвидност.

2.1. Планирање ликвидности

Ликвидност предузећа се обезбеђује планом прилива и одлива новца. План се сачињава

на годину дана и краће: шест месеци, квартално, месечно, седмично. Приликом
планирања користи се:6
1) билансни метод
2) динамички метод.

Ликвидну напетост у предузећу је могуће превазићи путем следећих мера:7

 Брже претварање неликвидне имовине у ликвидни облик (распродаја залиха,
снижење цена, продаја сировина изнад минималних залиха);
 Измена услова плаћања за купце (скраћивање рокова кредитирања);
 Коришћење банкарских краткорочних кредита;
 Одлагање издатака за краћи рок, ради одржавања основних средстава и
непотпуне исплате зарада;
4
Кљаић, М.: Економика предузећа, Економски факултет у Београду, Београд, 2000. стр. 126.
5
Секуловић, Б.: Анализа пословања предузећа, Београдска пословна школа, 2005. стр. 59.
6
Кљаић, М.: Економика предузећа, Економски факултет у Београду, Београд, 2000. стр. 127.
7
Покрајчић, Д.: Економика предузећа – принципи и циљеви, Економски факултет универзитета у
Београду, Београд, 2011. стр. 101.
3
  Промене у политици цена;
 Емисија деоница;
 Коришћење дугорочних кредита;
 Промена у политици цена и услова плаћања;
 Одлагање одредјених задатака за краћи рок.

Основни фактори оптималне политике предузећа су:8

1) Залихе
2) Потраживања од купаца
3) Ликвидносне резерве

Оптимална ликвидност подразумева:

 обезбеђење апсолуне платежне способности;
 максимално ангажовање средстава;
 обезбеђење минималног ризика неликвидности;

Оптимална ликвидност зависи од остварења оптималних потраживања од купаца

готових производа. Тај обим продаје зависи од:
 обима продаје робе на кредит;
 рокови продаје на кредит;
 политика бонитета;
 политика наплате потраживања.

Ликвидносна резерва је новчани износ који предузеће држи у одређеном износу изнад
потреба за подмирење доспелих обавеза. Величина ликвидне резерве одређена је:9
 финансијском структуром предузећа;
 планирањем производње, продаје и новчаних токова;
 реалним могућностима за узимање камата.

2.2. Утицај ликвидности на пословну способност предузећа и узроци

неликвидности
Пословно ликвидно предузеће је способно да у роковима доспећа обавеза, уредно
измирује доспеле обавезе својим текућим новчаним средствима.
Ликвидност и пословна способност предузећа остварују се усклађивањем прилива и
одлива средстава. Узроци неликвидности могу бити:10
1. Екстерни:
 монетарно-кредитни систем;
 кредитна политика банака;
 политика Народне банке;
 банкарско-кредитни систем;
 спољно-трговински и девизни систем;
 систем платног промета;
 систем расподеле;
 инфлација
8
Бандин, Т.: Економика предузећа, Савремена администрација, Београд, 1996., стр. 113.
9
Кљаић, М.: Економика предузећа, Економски факултет у Београду, Београд, 2000. стр. 127.
10
Маркс, К.: Прилог критици политичке економије, Култура, Београд, 1960. стр. 263.
4
2. Интерни:
 инвестиције у основна средства;
 залихе;
 наплата потраживања;
 губици

Могућности за отклањање узрока неликвидности:11

 убрзана циркулација средстава;
 компензација дела средстава и обавеза према изворима;
 ангажовање додатних новчаних средстава.

2.3. Показатељи финансијске структуре ликвидности

За потребе сагледавања односа у финансијској структури предузећа користи се више

показатеља који прате односе укупних или дугорочних дугова предузећа и различитих
категорија извора или имовине. Међу тим показатељима, које неки аутори називају и
показатељима солвентности, најчешће се користи неколико карактеристичних односа.

У ову групу показатеља спадају сви односи који се употребљавају за мерење

способности предузећа да измири краткорочне новчане обавезе. 12 Најважнији од њих
су:
1) текући однос
2) брзи однос

Коефицијент за текући однос се израчунава тако што се стави у однос обртна средства
и текуће обавезе. Што је већи степен ликвидности предузеће има већу способност да
плати своје рачуне. Коефицијент за брзи однос се израчунава тако што се ставе у однос
текућа имовина минус залихе са текућим и краткорочним обавезама. Овај индикатор
служи као додатак текућем односу у анализи ликвидности. Анализа ликвидности врши
се са циљем да се утврди способност предузећа да плаћа доспеле обавезе. Плаћање
доспелих обавеза не сме угрозити кредитну способност предузеће нити да наруши
структуру обртних средстава. Најзначајнији показатељи ликвидности су:13
 општи рацио ликвидности;
 посебни (ригорозни) рацио ликвидности;
 нето обртна средства (нето обртни фонд).

Општим рацио ликвидностима показује са колико обртних средстава је покривен један

динар краткорочних обавеза. Сматра се да однос 2:1 у корист обртних средстава
представља индикатор задовољавајуће ликвидности. Да ли ће утврђени општи рацио
ликвидности посматраног предузећа указивати на задовољавајућу ликвидност
предузећа зависи од врсте, величине и обима активности предузећа, времена везивања
обртних средстава у појединим фазама циклуса репродукције, ефикасности наплате
потраживања.

11
Исто, стр. 264.
12
Покрајчић, Д.: Економика предузећа – принципи и циљеви, Економски факултет универзитета у
Београду, Београд, 2011. стр. 103.
13
Бандин, Т.: Економика предузећа, Савремена администрација, Београд, 1996., стр. 116.
5
Ригорозни (посебни) рацио ликвидности. Овај рацио може послужити за проверу
општег рација ликвидности. Да би се он утврдио, из укупних обртних средстава морају
се издвојити ликвидна средства (готовина, потраживања од купаца и краткорочни
пласмани у хартије од вредности). Стављањем овако утврђених ликвидних средстава у
однос са краткорочним обавезама добија се посебни рацио ликвидности.

2.4. Рацио анализа као једна од метода финансијске анализе

ликвидности

Рацио анализа представља један од најчешће коришћених инструмената финансијске

анализе. Употреба ове анализе у пословној пракси има дугу традицију. Сматра се да су
кредитне институције у Сједињеним Америчким Државама у другој половини XX века
у великој мери допринеле афирмацији рацио анализе, с обзиром на то да су исту
користиле као главни инструмент за оцену кредитног бонитета зајмотражиоца.
Имајући у виду значај овог инструмента финансијске анализе, многи данас
поистовећују финансијску и рацио анализу. Ипак, не треба занемаривати улогу и значај
осталих метода финансијске анализе, а рацио анализа се може посматрати као први
корак у финансијској анализи.

Рацио анализа представља методу финансијске анализе којом се испитује и оцењује

финансијски положај и успешност пословања и то на бази сета рацио бројева. Рацио
број представља количник који квантифицира однос између повезаних билансних
величина или позиција, које могу да припадају активи, пасиви, расходима или
приходима.

Стандарди (норме) за анализу рацио бројева:

 анализа се врши у односу на податке из претходних периода,
 анализа се врши у односу на планиране рацио бројеве,
 анализа се врши у односу на податке изабране групе предузећа,
 може се вршити упоређивање са подацима предузећа у одређеној привредној
грани или групацији,
 може се вршити анализа на основу искуства,
 може се вршити анализа у контексту правила финансирања.
Како се анализа рацио бројева може вршити у контексту правила финансирања најпре
ће бити изложена основна правила финансирања, а након тога ће бити приказано
квантифицирање, као и аналитичка интерпретација рацио бројева.14

У рачуноводственој литератури наводе се различите врсте рациа. Према једној

класификацији то су:15
 Рациа профитабилности (стопа приноса на коришћени капитал, стопа бруто
профита, стопа нето профита);
 Рациа ликвидности (текући - „cuррent“ рацио, „acid test“ рацио);
 Рациа ефикасноти (обрт залиха, однос потраживања и продаје, однос дугова
према добављачима и куповина);
 Рациа акционара - деоничара (зараде по акцији, однос цена и зарада,
дивидендни приход, обезбеђеност - покривеност дивиденди);

14
Дендић Д. Основи финансиског рачуноводства, оп.цит., стр. 69.
15
Стефановић Р., Билансирање у редовном годишњем закључку, оп. цит., стр. 208.
6
  Рациа структуре капитала (geaрing - однос акцијског удела према другим
видовима дугорочног финансирања);
 Остали рации - односи (однос пословног добитка и камата на зајмове, односно
укупних спољних обавеза и акционарских фондова, однос акционарских
фондова и укупне имовине).16

Рацио бројеви спадају у групу најчешће коришћених инструмената за аналитичко

испитивање и оцену финансијског положаја и зарађивачке способности предузећа.
„Рацио бројеви представљају односе или релације различитих економских величина,
које могу да буду од значаја за оцену финансијског статуса, рентабилности као и за
оцену управљања предузећем.“17 Доношење исправне оцене о финансијском статусу и
рентабилносту предузећа аналитичким испитивањем рацио бројевa претпоставља
постојање упоредивих елемената односно познавање стандарда (нормала) за рацио
бројеве који су предмет испитивања. У ту сврху, као нормални стандарди, могу се
користити:
 показатељ утврђен на бази основних финансијских извештаја предузећа из
неколпко претходних узастопнпх обрачунских периода.
 показатељ утврђен на основу планских величина за период који је обухваћен
анализом,
 показатељи једног или више изабраних предузећа,
 показатељи привредне гране или групације којој предузеће припада,
 показатеља произашлих квантификацијом правила финансирања.

С обзиром на то, да се у пракси у току пословања предузећа појављује велики број

различитих односа величина и појава, преко којих се одвија активност предузећа, у
литератури и у пракси развијен је систем показатеља који се могу сврстати у следеће
групе:18
 Рациа структуре,
 Рациа управљања,
 Рациа рентабилности,
 Рациа економичности,
 Рациа продуктивиости.

На основу добијених вредности тешко је дати оцену продуктивности рада у

посматраном предузећу. Посматрано са аспекта крстања пословиих прихода и
остварсног пословног резултата, продуктивност показује тенденцију пораста (и поред
тога што је таква појава делом и последица раста цена) док се на основу односа бруто
добитка и броја запослених може закључити да је продуктивност опала.
Па ипак, имајући у виду да је предузеће остварило већи пословии приход по
запосленом у текућој него у претходној годмни и да је остварило добитак из редовног
16
Видети опширније, Wood, Frank & Sangster, A Jan; Business accounting, FT Prentice Hall, Finanaciai
times, 2005. стр. 625-634.
17
Ранковић Ј., Управљање финансијама предузећа, Управљање финансијама предузећа, Економски
факултет, Београд, 2005., стр. 134.
18
Wood Frank, Sangster Alan, Business accounting, FT Prentice Hall, Financial times, 2005., стр. 619.
7
пословања у текућој години (према губитку у претходној), може се говорити о већој
продуктивности рада у текућој у односу на претходну годину.

Пошто је повећање продуктивности рада израз смањивања укупних трошкова рада

(живог и опредмећеног) у цени коштања производа (услуге), што подразумева веће
смањивање живог рада (с обзиром на све већу заступљеност опреме која замењује
живи рад) у односу на повећање минулог рада, већу продуктивност могуће је достићи
управо деловањем на факторе који утичу на обим трошкова укупног рада.

2.4.1. Рацио структуре

У зависности од дубине рашчлањивања у оквиру ове групе рациа могуће је извршити

сегментирање на 2 подгрупе показатеља и то:
 рациа глобалне структуре активе и
 рациа „разуђене“ структуре активе.

У циљу сагледавања глобалне структуре имовине квантифицирају се следећа два рацио

броја:19

Њихова величина најпоузданије се оцењује компарацијом са „органским саставом

гране у којој предузеће послује (пример). Осим тога, праћење померања у глобалној
структури имовине у сукцесивним обрачунским периодима пружа важне информације
за потпунију оцену финансијског положаја предузећа.

При анализи ових рацио показатеља веома је важно имати у виду да за сваку грану
постоји оптимална структура као идеал коме предузеће треба да тежи. Тако се на
основу анализе ових показатеља може оценити конкретна ситуација једног предузећа,
односно могу се анализирати евентуална одступања у структури имовине.

2.4.2. Рациа управљања

Рациа ефикасности управљања називају се и коефицијенти обрта. Служе за испитивање

мере у којој се ефикасно управља појединим облицима имовине и укупном имовином.
Најчешће коришћени коефицијенти обрта јесу:20
 коефицијент обрта купаца,
 коефицијент обрта залиха,
 коефицијент обрта добављача,
 коефицијент обрта укупних пословних средстава и
 коефицијент обрта сопствених средстава.
Коефицијент обрта купаца (Кок) израчунава се по следећој формули:

19
Жарковић Јоксимовић Н., Управљање финансијама – основе и принципи, ЗУНС, Београд, 2005., стр.
139.
20
Penman Stephen H. Financial Statement Analysis and Security Valuation, Mc Graw Hill, New York, 2001.,
стр. 74.
8
Број који се добије показује колико пута (просечно) годишње се наплаћују
потраживања од купаца. Када се број дана у години (365) подели са коефицијентом
обрта добија се просечно време трајања једног обрта, тј. просечан период наплате
потраживања од купаца (Вток). Добијени резултат показује у данима просечан период
наплате потраживања од купаца. Добијени број се оцењује у контексту кредитног
периода који одобравамо купцима.

2.4.3. Рациа рентабилности

Рацио показатељи рентабилности представљају инструмент контроле и меру

рентабилитета. Уобичајена је њихова подела на парцијалне и глобалне показатеље
зарађивачке способности. Парцијални показатељи рентабилности се утврђују
искључиво на основу података из биланса успеха. То су: стопа пословног добитка
(Сдп) и стопа нето добитка (Снп).

Утврђена величина показује процентуално учешће пословног добитка у пословним

приходима.

Добијени број показује учешће нето добитка у пословни приходима. Глобални

показатељи рентабилности, за разлику од парцијалних, утврђују се коришћењем
података из оба биланса, тј. и биланса стања и биланса успеха. У ову групу индикатора
спадају стопа приноса на укупна пословна средства (Спус) и стопа приноса на
сопствена средства (Спсс).

Број који се добије показује колико је динара приноса, у виду пословног добитка,
остварило предузеће у анализираном периоду на сваких 100 динара просечно
ангажованих пословних средстава. Ако се интерпретира у процентима, наведени број
представља стопу укамаћења укупног капитала.

Значајно је напоменути да је компарација стопе приноса на укупна средстава и стопе

приноса на сопствена средства значајан извор информација о целисходности
привлачења позајмљеног капитала. Наиме, све дотле док је рацио рентабилитета
сопственог капитала већи од стопе приноса на укупна пословна средства (рациа опште
економије) привлачење позајмљених извора доприноси повећању сопственог капитала.

2.4.4. Рациа економичности

9
Приликом анализе економичности најчешће се користе рациа пословне економичности
и рациа укупне економичности.21

Добијена величина показује колико динара пословних прихода (као најзначајније

категорије прихода) предузеће оствари на сваки динар пословних расхода. Она може
бити једнака јединици, већа или мања од ње. Када је овај рацио мањи од 1 предузеће је
остварило нижи износ пословних прихода од пословних расхода и тада је пословна
економичност незадовољавајућа.

Интерпретација овог рациа је аналогна интерпретацији претходног, с тим што је овде

реч о укупним уместо пословним приходима и расходима. Наравно економичност
пословања захтева да он буде већи од 1.

2.4.5. Рациа продуктивности

Најчешће коришћени рацио показатељи продуктивности су:

Први од њих показује продуктивност радника изражену кроз висину годишње

остварених пословних прихода по запосленом. Дубља анализа добијене вредности
подразумева анализу фактора који су утицали, како на величину пословних прихода,
тако и на величину просечног броја запослених. Осим тога препоручује се и временска
и компаративна анализа (компарација са сродним предузећима и у односу на просек
гране). Остала два наведена билансна показатеља продуктивности могу корисно
послужити, поред основне намене и за сагледавање утицаја броја запослених на
остварену рентабилност.

2.5. Анализа финансијског положаја

За појам „финансијски положај“ у домаћој литератури користе се још и термини

финансијска ситуација, финансијско стање, финансијска конституција, финансијска
снага, финансијски статус и др. Финансијски положај у суштини прсдставља скуп
средстава и извора средстава приказаних у билансу стања предузећа или неког другог
правног лица, разврстаних уз посебно уважавање рокова везаности средстава у активи
и рокова доспелости обавеза у пасиви. Финансијски положај (финаисијска ситуација)
може се дефинисати и као сложена појава која изражава бројне акције и интеракције
срсдстава и обавеза и њихову повезаност са финансијским резултатом

21
Стефановић Р., оп. цит., стр. 215.
10
На финансијску ситуацију предузећа утичу бројни фактори који се могу поделити на
интерне и екстерне. Интерни фактори односе се на самопословање предузећа и тичу се
ангажовања појединих видова средстава односно адекватне трансформације средстава
и у вези с тим ефикасног извршавања појединих задатака (набавка, продаја,
производња и др). По питању екстерних фактора, мисли се, пре свега, на величину
кредита и услове под којима се кредити користе. У екстерне факторе спадају и
привредно системске мере, коњуктурна кретања, стабилност домаће валуте и сл. При
томе треба имати у виду да не постоји само једносмерно деловање - утицај пословања
на финансијску структуру, већ и у супротном смеру - утицај финансијске ситуације
предузећа на само пословање истог предузећа.

Финаисијска ситуација предузећа у једном трунутку јесте резултат пословања

предузећа у прошлости (пословања као последица деловања унутрашњих и спољних
фактора) али се истовремено јавља и као потенцијал, као финансијска снага, која
омогућује и одређује пословање у будућности. Дакле, анализа финансијске ситуације
нема за циљ само испитивање узрока који су условили квалитет финансијске ситуације
у садашњости већ и да открије могућности развоја финансијске структуре у
будућности.

Анализа финансијске ситуације подразумева аналитичко испитивање појава и

величина које одређују финансијску ситуацију, и то стања ликвидности, финансијске
сигурности, задужености, ангажовања средстава у појединим облицима пословних
средстава, основних резултата пословања и ефикасности пословања. „Основно,
садржинско питање у оцени фннансијске ситуације је анализа финансијске сигурности
кроз сагледавање односа финансирања, кроз односе дугорочне и краткорочне
финансијске равнотеже или неравнотеже одређених средстава и извора средстава.
Међутим, за потпунији, целовитији увид у финансијску ситуацију потребна је анализа
финансијске сигурности не само кроз односе финансирања већ и са становишта
финансијске стабилностн и самосталности (тј. одређене структуре средстава н извора
средстава) уз упоредно разматрање ликвидности и рентабилности пословања.22

Аналитичко испитивање финансијског положаја треба да да одговор нa питање какав је

финансијски положај субјекта који је пpедмет анализе. Уколико је успостављена
дугорочна и краткорочна финансијска равнотежа, ако су задовољени сви захтеви
сигурности, ако је предузеће солвентно, ако предузеће послује рентабилио и ако из
својих средстава финансира и део проширене репродукције може се говорпти о доброј
финансијској ситуацији анализираног предузећа.
Прихватљивим се може оценити финансијски положај предузећа када оно успева да
одржи ликвидноет пословиља и ако је солвентно, да није презадужено и да успева из
својих извора да финансира обављање пословања у истом обиму. Као лош финансијски
положај углавном се третира стање предузећа када оно није ликвидно, када је због
презадужености угрожена његова самосталност, када нема сигурности поверилаца, и
када предузеће није у стању да из својих извора финансира редовно пословање.

Ово су само некс карактеристике финансијског положаја у коме предузеће може да се

нађе, а дешава се да у предузећу, истовремено, делују фактори са супротнмм ефектима
што отежава доношење коначне оцене о финансијском положају предузећа. У таквим
околностима, обично се тражи излаз у временском упоређивању и у упоређивагву са
упоредним вреностима (показатељима фактора који одређује финансијску ситуацију)
22
Јовановић Д., Бингулац З., Анализа пословања предузећа, Савремена администрација, Београд, 1994.,
стр. 200.
11
исказаним код сродних предузећа или на нивоу гране или групације којој односно
предузеће припада.

Пошто је о анализи резултата пословања и о ефикасности пословања већ било речи, у

наставку ће пажња бити усмерена на анализу ликвидности, финансијске сигурности,
задужености и солвентности, и то на примеру биланса стања предузећа који је раније
представљен табелом, као предмета анализе, и уз помоћ познатих метода које се
користе за потребе финансијске анализе.

Финансијски положај предузећа примарно детерминише његове могућности

финансирања. Често се у теорији и пракси уместо термина финансијски положај
користе термини финансијска позиција или финансијска ситуација предузећа.
Финансијска ситуација је ужи појам од финансијског положаја и њиме се углавном
означава новчано стање предузећа.23 Финансијски положај предузећа изражава се
обимом и структуром средстава и капитала, као и њиховим међуодносима - који се
исказују у билансу стања предузећа.

Финансијска политика, коју води финансијски менаџмент предузећа, креира стратегију

и тактику финансијског управљања на бази начела и правила финансирања, како би се
са пословно - финансијског аспекта обезбедили: сталност, раст и развој друштва и
максимално искористили позитивни коњуктурни трендови на финансијском тржишту.

Опстанак, раст и развој друштва, а самим тим и могућност финансирања друштва,

одређени су прије свега финансијским угледом које оно ужива, као и његовим
финансијским положајем.

Финансијски углед предузећа и његов финансијски положај су међусобно условљени и

тесно повезани. Без доброг финансијског положаја, свакако да нема доброг
финансијског угледа предузећа. Од финансијског угледа, или шире речено његовог
бонитета, зависиће могућност акционарског друштва да прибави изворе финансирања
за своју текућу и развојну активност. Оцена финансијског положаја предузећа заснива
се на анализи финансијске равнотеже, анализи пасиве са аспекта власништва тј.
анализи задужености, анализи могућности одржавања реалне вредности сопственог
капитала у условима инфлације и анализи репродуктивне способности.

Финансијски положај предузећа условљавају бројни чиниоци који међусобно могу

бити контрадикторни, што додатно отежава коначно сагледавање финансијског
положаја предузећа. Овај проблем се решава временским и просторним упоређивањем
финансијског положаја предузећа. Временско упоређивање омогућава сагледавање
динамике, то јест кретања или развоја финансијског положаја предузећа. Просторно
упоређивање омогућава упоређивање финансијског положаја предузећа у односу на
финансијски положај конкуренције, што пружа солидну основу за закључивање о
изгледима предузећа за опстанак, раст и развој.

Прихватљив је онај финансијски положај предузећа у ком постоји еквилибријум или

апсолутна једнакост између дугорочно везаних средстава и квалитетних извора
(сопствени капитал увећан за дугорочни дуг), чиме се само обезбеђује ликвидност али
се не гарантује и сигурност јер недостаје ликвидна резерва.

23
Васиљевић К., Теорија и анализа биланса, Савремена администрација, Београд, 1965.стр. 229.
12
Финансијска структура код предузећа, чији се положај квалификује као прихватљив,
обезбеђује му релативну независност, али не оптимизира рентабилност сопствених
улагања. На крају прихватљив финансијски положај имају она друштва која су у стању
да из властитих извора финансирају само просту репродукцију. Анализа финансијског
положаја предузећа представља саставни део финансијске анализе која осим овог
сегмента укључује:24
 анализу приносног положаја,
 анализу имовинског положаја.

Ови сегменти финансијске анализе се међусобно прожимају и допуњују, тако да се

оцена бонитета предузећа не може утврдити без претходно проведених анализа.

2.6. Управљање финансијском равнотежом и ликвидношћу средстава

Под финансијском равнотежом се подразумева уравнотежен однос измедју средстава и

извора средстава. Финансијску равнотежу можемо посматрати кроз анализу дугорочне
и краткорочне финансијске равнотеже. Дугорочну финансијску равнотежу посматрамо
кроз дугорочна средства, према дугорочним обавезама и сопственим изворима
средстава. Краткорочну финансијску равнотежу посматрамо кроз краткорочна средства
и новчана средства, према доспелим обавезама и обавезама које доспевају у кратком
року.

Ради успостављања финансијске равнотеже, потребно је успоставити паралелност

рокова у којима ће се поједини делови активе претворити у новац, а поједине обавезе
доспети за плаћање:
 Контрола краткорочне финансијске равнотеже представља контролу
ликвидности.
 Контрола дугорочне финансијске равнотеже представља контролу услова за
одржавање ликвидности.
 Анализа краткорочне финансијске равнотеже може се извршити ако су позиције
у активи биланса стања груписане по принципу опадајуће ликвидности, а у
пасиви по принципу растуће доспелости.
 Краткорочна финансијска равнотежа захтева да однос измедју имобилисаних
средстава и извора финансирања буде 1:1.

24
Wood Frank, Sangster Alan, Business accounting, FT Prentice Hall, Financial times, 2005., стр. 621.
13
 ЗАКЉУЧАК
Под финансијском равнотежом се подразумева уравнотежен однос измедју средстава и
извора средстава. Финансијску равнотежу можемо посматрати кроз анализу дугорочне
и краткорочне финансијске равнотеже. Дугорочну финансијску равнотежу посматрамо
кроз дугорочна средства, према дугорочним обавезама и сопственим изворима
средстава. Краткорочну финансијску равнотежу посматрамо кроз краткорочна средства
и новчана средства, према доспелим обавезама и обавезама које доспевају у кратком
року.

Ради успостављања финансијске равнотеже, потребно је успоставити паралелност

рокова у којима ће се поједини делови активе претворити у новац, а поједине обавезе
доспети за плаћање.
 Контрола краткорочне финансијске равнотеже представља контролу
ликвидности.
 Контрола дугорочне финансијске равнотеже представља контролу услова за
одржавање ликвидности.
 Анализа краткорочне финансијске равнотеже може се извршити ако су позиције
у активи биланса стања груписане по принципу опадајуће ликвидности, а у
пасиви по принципу растуће доспелости.
 Краткорочна финансијска равнотежа захтева да однос измедју имобилисаних
средстава и извора финансирања буде 1:1.

Теорија и пракса финансијске анализе има за циљ или настоји да пронађе адекватне
одговоре на ове проблеме и да њихов утицај смањи на толерантну меру. Према томе,
упркос овим и другим тешкоћама финансијска анализа остаје незамењив инструмент
евалуације ефикасности предузећа.

За потребе сагледавања способности предузећа да исплати преузете фиксне

финансијске обавезе, односно да преброди евентуалну кризу без угрожавања интереса
поверилаца (обезбеди дугорочну ликвидност), неопходно је потражити одговоре на два
кључна питања: а) Како предузеће финансира имовину? б) Може ли предузеће да
одговори обавезама по основу ангажованих извора? Одговор на прво питање
подразумева анализу односа у пасиви биланса стања и, евентуално, односа неких
категорија извора са појединим елементима активе. Односи из ове групе обично се
називају показатељима задужености (солвентности). Тражење одговора на друго
питање претпоставља сагледавање односа између појединих позиција биланса успеха.
Односи из ове групе се обично називају показатељима покрића.

Иако рацио анализа успева да продукује потребне информације за све групе корисника,
при коришћењу и оцени појединих показатеља, корисник или аналитичар мора бити
свестан инхерентних проблема и ограничења рацио анализе.

14
 ЛИТЕРАТУРА

1) Бандин Т.: Економика предузећа, Савремена администрација, Београд, 1996.

2) Васиљевић К.: Теорија и анализа биланса, Савремена администрација, Београд,
1965.
3) Дендић Д.: Основи финансиског рачуноводства, ДП проналазаштво, Београд,
2002.
4) Жарковић Јоксимовић Н.: Управљање финансијама – основе и принципи, ЗУНС,
Београд, 2005.
5) Јовановић Д., Бингулац З., Анализа пословања предузећа, Савремена
администрација, Београд, 1994.
6) Кљаић М.: Економика предузећа, Економски факултет у Београду, Београд,
2000.
7) Маркс К.: Прилог критици политичке економије, Култура, Београд, 1960.
8) Penman S.H.: Financial Statement Analysis and Secuрity Valuation, Mc Gрaw Hill,
New Yoрk, 2001.
9) Перовић-Јовановић М., Кисић С.: Економика предузећа, Савремена
администрација, Београд, 1995.
10) Покрајчић Д.: Економика предузећа – принципи и циљеви, Економски факултет
универзитета у Београду, Београд, 2011.
11) Ранковић М.Ј.: Управљање финансијама предузећа, Економски факултет,
Београд, 2005.
12) Секуловић Б.: Анализа пословања предузећа, Београдска пословна школа, 2005.
13) Стефановић Р.: Билансирање у редовном годишњем закључку, Финансиско
рачуноводство II, СРРС, Београд, 1998.
14) Wood F., Sangsteр A.: Business accounting, FT Pрentice Hall, Financial times, 2005.

15