Naslov originala

Vi Keeland Penelope Ward

HAPPILY LETTER AFTER
Copyright ©2020 Vi Keeland &Penelope Ward
Luni – ova knjiga jedinstvena je kao ti.
 Poglavlje 1

Sejdi
Slobodno: Recite devojci s kojom ste izašli koliko je lepa.
Nikako: Nemojte reći devojci s kojom ste izašli koliko liči
na vašu bivšu verenicu... ali da je malo mesnatija na pravim
mestima.

Članak za ovu nedelju bio je lak zadatak. Treba samo da

sažmem vreme koje sam sinoć provela sa Ostinom Kabldikom
(Dokom Kaldrmom). Ne, ne šalim se. Stvarno se tako zove –
pametan je potez što se predstavlja kao Ostin Kob na sajtu za
upoznavanje Match.com. Međutim, ime nije bilo ono najgore.
Momak je prosto užasan. Mogla sam da napišem ovonedeljnu
kolumnu Slobodno i Nikako na osnovu najmanje desetak stvari
koje je uradio pogrešno. Da vidimo...
Zurila sam odsutno u monitor računara na stolu i tapkala
prstom po donjoj usni, razmišljajući o onome što je bilo u
ponudi.

Slobodno: Pokrijte usta kad kijate.

Nikako: Nemojte da sejete upravo sažvakane komadiće
obroka svud po Barberi kaputu devojke s kojom ste izašli.
(Kaput, koji sam, usput da pomenem, odnela jutros na
hemijsko čišćenje. Trebalo bi da Kabldiku pošaljem račun.
 Nije ni čudo da se pridev „bivša“ ispred imenice „verenica“
naselio u njegovom načinu izražavanja.)

Članak o kijanju verovatno ne bi uzleteo. Populacija u

starosnoj dobi od dvadeset jedne do dvadeset osme godine koja
čita Modernu gospođicu pomalo je gadljiva. Možda bi ih više
zanimale druge Kabldikove veštine:

Slobodno: Naručite pivo, sok, vodu ili vino tokom

romantičnog sastanka.
Nikako: Nemojte naručiti širli tempi, bezalkoholni koktel sa
trešnjom, i nemojte ga koristiti kao rekvizit za
demonstriranje veštine vezivanja jezikom peteljke u čvor
dami koju ste upoznali pet minuta pre toga.

Totalna ljiga.
Iz duboke zamišljenosti prenula me je koleginica Devin, koja
je došla i isporučila mi poštu. Ubacila je gomilu koverata u
korpu na ćošku mog stola i upitala: „Hoćeš nešto iz Starbaksa?
Skoknuću tamo na brzaka.“
Samo da napomenem, imala je u ruci plastičnu čašu s pola
litre kafe.
Devin je jedna od modnih urednica časopisa. Ipak,
povremeno, kad je pogledam, dođe mi da se počešem po glavi.
Danas je imala belu bebi-dol haljinu, srebrni svetlucavi sako,
žute gumene čizme i šareni šal koji je visio sve do poda... a nije
padala kiša. Ugrizla sam se za jezik. Na kraju krajeva, donela mi
je pisma i ponudila se da ode po kafu. Bila sam dovoljnu mudra
da ne grizem ruku koja me hrani. Plus, Devin je jedna od mojih
najboljih prijateljica.
Otvorila sam fioku, iskopala novčanik iz torbice i izvukla
novčanicu od deset dolara. „Veliki ledeni late sa sojinim
mlekom bez šećera. Ja častim, ti naruči šta hoćeš.“
Nabrala je prćasti nosić. „Ima li uopšte kafe u tome?“
„Espreso.“
„Oh, u redu. Vraćam se za koji minut.“ Okrenula se, pošla i
onda stala u hodniku ispred vrata moje kancelarije. „Usput da
pitam, kako je bilo sinoć?“
„Pretvorio se posle pet minuta u dobar materijal za moju
rubriku.“
Nasmejala se. „Možda bi trebalo da se vratiš u eHarmoni?“
U poslednje dve godine probala sam Meč, Plenti of Fiš,
eHarmoni, Zusk i Bambl. Iako nisam Jevrejka, registrovala sam
se i na Jdate, sajt na kojem Jevreji traže srodne duše istih
religioznih opredeljenja. Moj baksuzluk u romantičnim
susretima za mene lično predstavljao je iskušenje, ali dobro mi
je došao za nedeljne kolumne koje sam morala da pišem kao
stalno zaposleni novinar časopisa.
„Razmišljam da se prijavim na Grindr.“
„Zar to nije sajt za biseksualce, gej i transrodne osobe?“
„Nakon sinoćnjeg izlaska preispitujem svoju seksualnu
orijentaciju.“
Devin se nasmejala, misleći da se šalim. Ali još izlazak-dva
nalik na ove poslednje, i mogla bih ozbiljno da odmerim koliko
volim penis.
Odlučila sam da sačekam da se vrati sa kafom pre nego što se
posvetim radu na članku koji sam morala da završim.
Da bi mi brže prošlo vreme, dohvatila sam svezu gomilu
pisama i počela da ih sortiram.
Oglasi.
Oglasi.
Rezime od nekoga ko je želeo da stažira u časopisu.
 Stranice za korekturu iz odeljenja pripreme za štampu.
Oglasi.
Pismo žene kojoj se ne sviđa što sam upotrebila reč „gaćice“
u prošlonedeljnom članku. Otkucano s obe strane papira.
Očigledno ima vremena napretek.
Stala sam kod pretposlednje koverte. Nije bila adresirana ni
na Sejdi Biset ni na uredništvo. Već na Deda Mraza. Pošto je bio
tek jun, pogledala sam žig, pomislivši da je možda reč o
zalutalom pismu. Ali... jok. Poslato je pre tri dana. Svako od nas
novinara u Modernoj gospođici imao je nekoliko nedeljnih
kolumni za koje je bio zadužen, ali smo takođe vodili i
tromesečne ili praznične rubrike. Ja sam bila zadužena za
Praznične želje, članke koji su izlazili u novembru i decembru.
Tako da nije bilo toliko neobično što je meni stiglo pismo
upućeno Deda Mrazu. Mada je svakako došlo u čudno vreme.
Nismo čak ni objavili adresu za pisma još od prošlog decembra.
Bez obzira na to, otvorila sam kovertu i zavalila se u naslon
stolice, radoznala da saznam ko je to tako nestrpljiv i ne može
da sačeka još nekoliko meseci.

Dragi Deda Mraze,

Zovem se Birdi Maksvel i imam deset i po godina.

Prva rečenica izmamila mi je osmeh. Kad sam ja prestala da

govorim to i po? Tehnički gledano, imala sam dvadeset devet i
po godina. Ali svakako nisam želela da naginjem tridesetoj više
nego što moram. Ovih dana, umesto tačnog broja više sam
volela da kažem da sam u drugoj polovini dvadesetih. Birdi je, s
druge strane, verovatno želela da ostavi utisak da je zrelija. I ja
sam to radila u njenim godinama. Vratila sam se čitanju, pitajući
se šta je devojčica poželela od Deda Mraza.
Iako ti pišem ovo pismo, nisam sigurna da i dalje verujem u
tebe. Znam da to zvuči glupo, ali tako je kako je. Imam
dobre razloge. Izneverio si me. Da li zaista postojiš? Možda
ovo pismo niko neće pročitati jer ne postojiš. Ne znam.
Bilo kako bilo, pre četiri godine pisala sam ti i zamolila
sam te da pomogneš mojoj mami da ozdravi. Imala je rak.
Umrla je dan pred Božić, dvadeset trećeg decembra. Kad
sam se rasplakala i rekla da ne postojiš, tata mi je kazao da
Deda Mraz radi samo za decu, i da ne ispunjava želje koje
se odnose na odrasle. Zato sam sledeće godina tražila plavi
bicikl sa belom korpicom i roze cvetićima, trubicom koja
kvače kao patka, i registarskom tablicom sa mojim
imenom. Ništa nije stiglo sa imenom Birdi. Ni magneti, ni
šolje za kafu, a pogotovo nije bilo registarskih tablica za
bicikl. Ali ispunio si mi glavnu želju. Moj bicikl je divan,
iako tata kaže da počinju noge da mi kače beton kad
okrećem pedale.
Prošle godine sam zatražila kučence. Stvarno sam
mnogo, mnogo želela veliku dogu koju bih zvala
Marmadjuk, s jednim plavim i jednim smeđim okom. Ali
nisi mi doneo kuče. Tata je pokušao da me uveri da ne
donosiš žive poklone. Nije znao da je Suzi Redmond,
devojčica koja me najviše nervira u razredu, tražila hrčka i
dobila ga je od takozvanog Deda Mraza. Kao što sam rekla,
nisam sigurna da postojiš. Niti da li stvarno postoje pravila
koja, kao što moj tata kaže, moraš da poštuješ. Ali
pomislila sam da bi ovo mogao da bude dobar način da ti
pošaljem listu ove godine. Pa, u stvari, nije baš lista ni
spisak, već jedna velika i važna stvar koju želim...
Ako si ti stvarno Deda Mraz, možeš li mom tati i meni
doneti jednu prijateljicu? Nekog nalik mojoj mami, ali ne
 pravoj mami jer ja imam samo jednu mamu a nje više
nema. Možda nekoga ko će tatu moći ponekad da nasmeje.
I ako ume da pravi pletenice, to bi takođe bilo super sjajno.
Tata ih stvarno, stvarno loše pravi.
Hvala ti!
Birdi Maksvel
P. S. Znam da je leto. Ali pomislila da će trebati
vremena da se nađe takva posebna prijateljica.
P. P. S. Ako stvarno postojiš, tati bi dobro došle crne
čarape. One koje danas nosi imaju rupu na palcu.
P. P. P. S. I ako si stvarno stvaran, možeš li da mi
pošalješ masline? Velike, crne koje se pakuju u konzerve.
Ponestalo nam ih je, a tata mi je konačno dopustio da
koristim otvarač za konzerve. Volim da stavim po jednu na
svaki prst i da ih jedem dok gledam TV.

Trepnula sam nekoliko puta, puštajući da mi se utisci slegnu.

Bilo je to najslađe, najnesebičnije pismo koje je dospelo do mog
stola. Činjenica da je devojčica izgubila majku sa samo sedam
godina slomila mi je srce. Ja sam imala šest i po kad je moja
mama umrla od raka. I oh bože... setila sam se kada sam
poslednji put videla mamu i shvatila sam kako sam tada govorila
koliko godina imam – šest... i po.
Oh, Birdi, potpuno te razumem. U godinama nakon smrti
moje majke i mom ocu retko se javljao osmeh. Moji roditelji bili
su zajedno još od srednje škole. Na Dan zaljubljenih u prvom
razredu srednje škole dao joj je prsten-lizalicu ispred picerije
dve ulice od škole. Pet godina kasnije doveo ju je tačno na to
isto mesto i zaprosio je pravim prstenom. Njihova ljubav bila je
ono o čemu devojčice maštaju. Iako je nadahnjivala, imala je i
mana. Postavili su visoko lestvicu onoga što bi ljubavna veza
trebalo da bude, i odbijala sam da se zadovoljim ičim manjim.
Uzdišući, još jednom sam pročitala pismo. Posle drugog
čitanja, suze su mi bile u očima. Nisam tačno znala šta bih
mogla da učinim za Birdi, ali javila mi se iznenadna potreba da
pozovem svog oca. I to sam i uradila.

***
Kao tipična Njujorčanka, svakog dana na povratku kući s posla
više sam išla u posetu maloj prodavnici na ćošku nego u
nabavku hrane. Kairo, momak koji je radio za kasom, doselio se
iz Bahreina i maštao da postane stendap komičar. Prema
kupcima se ponašao kao da su test-publika.
Počela sam da istovarujem stvari iz korpe ispred kase.
„Sinoć sam rekao ženi da je previsoko iscrtala obrve.
Izgledala je iznenađeno.“
Osmehnula sam se i odmahnula glavom. „Nije loše, Kairo.
Ali, znaš mene, ja volim bezobrazne viceve.“
Kairo je pogledao oko sebe i onda mi dao znak da se nagnem
ka njemu. „Devojka je primetila da su počele da joj rastu dlake
između nogu. Ne znajući o čemu se radi, zabrinula se i pitala
mamu da li je to normalno. Mama joj je odgovorila: ’Normalno
je, dušo. Mi to zovemo majmunče. To znači da postaješ žena.’
Devojka je zatreperila od uzbuđenja. Te noći, za večerom,
hvalila se sestri. ’Moje majmunče dobilo je dlake!’ Sestra se
nasmešila. ’Jaka stvar! Moje je već pojelo desetak banana.’“
Nasmejala sam se. „Zadrži ga za nastup.“
Kairo je pokazao na raf iza mene. „Jesi li videla? Nabavio
sam još onih čokoladnih keksića koje voliš.“
Prostenjala sam. Piruline, spiralni kornetići punjeni lešnikom
i čokoladom bili su moja slabost. Imala sam sreće da mi se
kalorije lepe za dupe, a obline su trenutno u modi. „Rekla sam ti
da prestaneš da ih naručuješ.“
Nasmešio se i mahnuo rukom. „Uzmi slobodno, ja častim.“
Uzdahnula sam. Ali ipak sam krenula duž rafa. Jer... volim
slatko. Kairova mala prodavnica nije imala nikakvog logičkog
reda u izlaganju proizvoda. Sunđeri su bili naslagani pored
špageta, a preko puta njih stajale su piruline. Dohvatila sam
pakovanje i primetila da su iza slatkiša konzerve. Crne masline.
Nasmešila sam se, pomislivši na Birdi. Krenula sam ka kasi.
Svega tri koraka kasnije, vratila sam se i uzela dve velike
konzerve maslina s police.
Kairo mi je ispričao još tri loša vica dok sam plaćala ono što
sam uzela. Izašla sam sa dve pune kese i nisam imala pojma šta
ću da radim sa tolikim maslinama, ali iz nekog razloga pevušila
sam na putu kući: „Zvončići, zvončići, zvone celu noć.“
 Poglavlje 2

Sejdi
„Šta to, pobogu, radiš?“
Narednog popodneva Devin je ušla u moju kancelariju i
zatekla me sa razmotanom rolnom ukrasnog, božićnog papira na
stolu i velikom konzervom u sredini. Slegnula sam ramenima i
počela da isecam papir. „Pakujem masline.“
„Uh! A zašto?“
Posegla sam ka plastičnoj torbi koja je stajala na stolici i
izvukla ono što sam kupila na pauzi za ručak. „Kako ovo da
umotam? Nemam kutiju.“
Devinine čupave obrve su se nabrale. „Hoćeš da spakuješ
crne muške čarape?“
Spustila sam makaze i obmotala crveno-beli ukrasni papir
oko konzerve. „Pa, ne mogu da pošaljem praznične masline bez
čarapa.“
Iščupala mi je čarape iz ruke i smotala ih u loptu. „Imam dva
brata. Tata mi je davao dvadeset dolara da im kupim poklon za
Božić. Svake godine dobijali su čarape sa rasprodaje, a ja sam s
preostalim parama kupovala šminku. Najbolje se pakuju ovako,
smotane u loptu.“
„Oh, pametno.“
Devin se nagnula nad sto i primakla mi samolepljivu traku.
„Pa, za koga su masline i čarape? Za nekog novog momka za
kojeg ne znam.“
 Odmahnula sam glavom. „Ne, spremam ih za Birdi.“
„Ohhh, Birdi.“ Klimnula je glavom kao da je sad sve jasno i
logično. „Ko je pa ta Birdi?“
„Devojčica koja je poslala pismo na adresu naših Prazničnih
želja. Hoću da joj se neke želje ostvare.“
„A tražila je muške čarape i masline?“
„Da, i specijalnu prijateljicu za tatu. Mama joj je umrla od
raka pre nekoliko godina. Mnogo je slatka.“
Devin se namrštila. „To je strašno. Kakav je tata?“
„Otkud znam.“
Slegla je ramenima. „Sam je, nema ženu ni devojku. Ali će
uskoro imati čiste čarape. I time je bolje plasiran od polovine
muškaraca s kojima si izašla u poslednje vreme.“
Osmehnula sam se. „Tačno, to je istina. Ali nisam
zainteresovana.“
„Kako god ti kažeš. Osim toga, klinka je čudno pače. Ko još
od Deda Mraza traži masline?“
Prestala sam da pakujem i pogledala sam je. „Kada sam imala
sedam godina, tražila sam pevca jer sam želela sveža domaća
jaja.“
„Ali... pevci ne nose jaja.“
„Nisam rekla da sam bila pametno dete.“
Devin se smejala dok je izlazila iz moje kancelarije. „Mislim
da si upravo našla razlog da potražiš Birdinog tatu na Guglu.
Izgleda da ste kao stvoreni jedno za drugo.“

***
Nikog nisam tražila na Guglu. U stvari, nakon što sam poslala
Birdi masline i čarape, poželela sam joj u sebi sve najbolje i
nisam više o tome razmišljala. To jest, sve dok se nije pojavilo
još jedno pismo nedelju dana kasnije. Kada sam videla ime na
povratnoj adresi, odmah sam bacila ostalu poštu i otvorila ga.
Fotografija je pala na pod. Podigla sam je i pogled mi se sreo
sa lepom devojčicom zlatne kose. Od vedrog osmeha na maloj
školskoj slici koja je mogla da stane u novčanik srce mi se
istopilo. Bila je tako lepa sa toliko dobrote u očima, divna duša.
Stavila sam fotografiju sa strane i pročitala pismo.

Dragi Deda Mraze,

Oh, bože. Oh, bože. Oh, bože! Stvarno postojiš. Stvarno
si stvaran. Dobila sam danas masline i čarape. Rupe mi
tačno stanu na prste! Ne rupe na čarapama. Rupe na
maslinama bez koštice. Čarape nemaju rupa. To jest, tatine
čarape više nemaju rupe. Tako su fine i meke. Trebalo je da
ga vidiš kad ih je našao u fioci! I dalje ne zna kako su se
stvorile tamo. Kaže da je čista sreća što je uspeo da ih
pronađe. A ja sam se nasmejala. Bilo je to tako zabavno! A
onda me je odveo na sladoled u poslastičarnicu pored
njegovog restorana da proslavimo srećan dan. Nisam mogla
da mu kažem da ne mogu ni da zinem jer sam pojela punu
konzervu maslina.
Da li sam ti rekla da moj tata ima lep, luksuzan restoran?
Dame dolaze na visokim štiklama da tamo večeraju. Ja više
volim da večeram u pidžami. Ali tata me tera da obučem
haljinu kad idemo na večeru. To je uvek prvog utorka u
mesecu. Tada je izlazio sa mamom. A sad je ja menjam. To
mi je najdraži dan u mesecu. Ne zato što volim da se
doterujem i da večeram u tatinom restoranu, već zbog
onoga posle večere. Tata se tada vraća kući sa mnom.
Inače, obično radi do kasno uveče.
Oh! I nisam mu rekla da sam ti pisala. Rekao bi mi da je
prerano da se piše Deda Mrazu i da treba da budem
 skromna.
Sinoć sam rekla tati da bih stvarno volela da mi neko
drugi isplete pletenice. On to ne zna da uradi kako treba.
Onda sam ga uhvatila kako gleda video na Jutjubu o tome
kako se prave pletenice. Rekla sam mu da želim pletenice
koje idu preko vrha glave. One fensi. Gledao je kako neko
pravi baš takve pletenice. Ako pokuša tako da mi uplete
kosu, sažaliću se i pustiću ga da mi napravi pletenice. A
izgledaću blesavo.
U svakom slučaju, samo sam htela da ti zahvalim što si
mi pokazao da stvarno postojiš.
Birdi Maksvel
P. S. Šaljem ti jednu od mojih školskih fotografija. Dali
su mi ih mnogo, a nemam kome da ih poklonim osim tati i
baki.
P. P. S. Dodala sam nešto božićnoj listi. Da li si čuo za
23andMe? U školi smo napravili ona velika stabla koja
pokazuju sve naše roditelje i bake i deke na različitim
granama. Gospođica Parker nam je rekla kako može da se
pljune u epruvetu i da se nađu ljudi s kojima smo u
srodstvu unazad nekoliko stotina godina. Želim da dodam
grane svom stablu tako da pokriju ceo zid u mojoj sobi.
Moje stablo bilo je najmršavije u školi jer nemam ni braće
ni sestara.
P. P. P. S. Time nisam ništa htela onako izokola da
kažem. Ne želim da mi ih kupiš. Ujna mi uvek kupuje
haljine koje mi se ne sviđaju, pa to čuvam za nju da mi
pokloni ove godine!

Duboko sam uzdahnula i nastavila da zurim u fotografiju.

Birdi je stvarno ista ja iz detinjstva. Mnogo toga bilo nam je
zajedničko, od plave kose do... pa, do toga da smo rano ostale
bez majke.
A njeno pominjanje pletenica oslobodilo je navalu uspomena
na mog oca koji je uzalud pokušavao da mi u detinjstvu napravi
frizuru. Toliko bi se namučio da bi na kraju, isfrustriran,
odustao. I onda bih u školu otišla kao Pipi Duga Čarapa.
Da, njen otac podsećao me je na mog. Obe smo imale sreće
da odrastamo uz dobrog čoveka. Saosećala sam sa gospodinom
Maksvelom, ko god bio – sa ocem koji je davao sve od sebe da
ćerkin život bude normalan.
Kad sam se vratila za svoj sto sa poštom, pokušala sam
nakratko da se usredsredim na rad na članak pre no što su mi
misli odlutale. Ponovo sam počela da razmišljam o Birdi i
iznenada sam pokrenula Gugl i upisala Birdi Maksvel u polje za
pretraživanje.
Ne.
Obriši.
Nekoliko sekundi kasnije iskušenje se opet javilo. Upisala
sam: Birdi Maksvel Njujork, Savezna država Njujork.
I opet sam sve obrisala.
Šta to radim?
Ostavi se toga. Smiri se.
Zašto te toliko interesuje ta sirota devojčica i njen otac?
Srce mi je zakucalo jače kad sam ponovo napisala: Birdi
Maksvel Njujork, Savezna država Njujork.
Ne znam tačno šta sam očekivala, ali za prvi rezultat koji se
pojavio svakako nisam bila spremna.
Bila je to smrtovnica. Označila sam je kursorom i pritisla
taster.
Na vrhu je bila fotografija lepe smeđokose žene koja grli
malu plavu devojčicu – Birdi u mlađem izdanju.
Amanda Maksvel, 32 godine, iz Njujorka, preminula je 23.
decembra.
Amanda je odrasla u Gilfordu u Konektikatu, uživala je u
letovanjima sa brojnom rodbinom i rođacima, koji su svi
živeli na obali Konektikata. Volela je velike porodične
zabave koje je priređivala sa mužem i ćerkom.
Amanda je pohađala srednju školu u Gilfordu pre no što je
upisala ekonomiju na Njujorškom univerzitetu. Tamo je
upoznala ljubav svog života Sebastijana Maksvela.
Amanda je radila kao poslovni analitičar na Menhetnu
nekoliko godina. A potom je završila prestižnu školu
kuvanja. Ona i njen muž Sebastijan otvorili su luksuzan
italijanski restoran sa pet zvezdica na Menhetnu.
I pored mnogih poslovnih uspeha, Amanda je najviše
volela da bude mama svojoj ćerki Birdi, koja joj je bila ceo
svet.
Amanda je ostavila ožalošćene svog muža Sebastijana,
mladu ćerku Birdi Maksvel u Njujorku; majku Suzan Melo
u Gilfordu u Konektikatu; brata Adama Meloa u Bruklinu;
sestru Mejsi Melo u Nju Džersiju, i mnoge voljene ujne,
tetke, ujake, i druge rođake.
Amanda je tražila skromnu sahranu u Gilfordu kojoj će
prisustvovati samo uži krug porodice. Porodica želi da
zahvali svima onima koji su je okružili ljubavlju u njenim
poslednjim danima. Za one koji bi da odaju poštu Amandi i
da se oproste od nje služba će se održati u Stjuartovom
pogrebnom zavodu u Glavnoj ulici u Gilfordu 2. januara od
četiri do devet po podne. Umesto cveća i venaca porodica
vas moli da u njen spomen date donaciju Dečijoj bolnici
 Sv. Juda.

Trgla sam se od Devininog glasa. „Je l’ ti to plačeš?“

Obrisala sam suze. „Ne.“
„Šta se desilo?“
Dohvatila sam maramicu i rekla: „To je ona devojčica...
Birdi.“
„Šta je ovoga puta?“
„Poslala je... u znak zahvalnosti pismo sa svojom školskom
fotografijom. Trebalo je samo da pročitam pismo i da se time
zadovoljim, ali na kraju sam izguglala njeno ime i pojavila se
smrtovnica njene mame. Sve to mi je bilo previše dobro
poznato.“
„Uh, mogu da zamislim. Žao mi je, dušo.“ Devin je pogledala
ekran i onda na veb-stranici našla fotografiju smrtovnice.
Nekoliko trenutaka ju je pažljivo gledala.
Pritisla sam tasterom miša na vrh stranice da izađem iz nje.
„U redu je. Ionako treba da prestanem da mislim na to dete i da
se vratim poslu.“
„Šta ti je napisala? Pretpostavljam da je dobila masline?“
Posegla sam za kovertom i dodala joj je.
Nakon što je i Devin pročitala Birdino pismo, rekla je: „Oh,
bože. Tako je slatka. A njen tata... gleda video o tome kako se
prave pletenice? Da čovek padne u nesvest. Kladim se da je
zgodan. Mislim, mama je bila mnogo lepa.“
Osetivši čudnu potrebu da ih branim, rekla sam: „Hoćeš li
već jednom prestati da pričaš o tome?“
„Zašto?“
Iznenadila sam se što sam tako burno odreagovala na njenu
priču o tati – prema kojoj je on neka vrsta muškog slatkiša.
Mislim da sam se poistovetila sa Birdi. Cela ta stvar
predstavljala je previše osetljivu temu. Da li sam se rastužila
zbog sebe? Zbog Birdi? Više nisam znala.

***
Znate kako ponekad samo pomislite na nešto i odjednom vidite
na sve strane oglase za to, kao da su vam stručnjaci za marketing
ušli u mozak?
Nekoliko dana nakon Birdinog pisma, počela sam da viđam
oglase za traku za kosu u obliku pletenice napravljene od
sintetičke kose. A onda jednom kad pritisnete tasterom miša na
neki takav oglas, gotovo je – nikad ne prestaju da vam ga
prikazuju. Bilo kako bilo, te trake su izgledale kao pletenice koje
idu preko vrha glave – tačno onakve kakve je Birdi želela.
Nedelju dana kasnije kutija sa trakom za kosu u obliku
pletenice stigla je na adresu moje kancelarije. Pažljivo sam
ispitala Birdinu sliku kako bi traka odgovarala njenoj nijansi
plave kose.
Uzevši ukrasni papir za pakovanje koji sam držala pored
stola, zamotala sam pletenice pre no što sam ih poslala u kutiji
adresiranoj na Osamdeset treću ulicu.
 Poglavlje 3

Sejdi
Uglavnom radim u kancelariji, a ima dana i kad me zaduženje
odvede napolje. Za predstojeći članak o upoznavanju preko
interneta pod naslovom Deset najboljih, zakazala sam dva
sastanka dnevno za narednih pet dana. Da bih do najveće mere
umanjila proizvoljnosti, sa svom desetoricom sastaću se u istom
restoranu, i sedećemo čak i za istim stolom. Ideja je bila da se
odredi da li kvantitet prelazi u kvalitet – može li se naći barem
jedna dobra jabuka iz deset onlajn pokušaja.
Odgovor za mene, nažalost, nije bio potvrdan. Nijednog od
tih deset udvarača ne bih volela ponovo da vidim. Jedan od njih
pustio je da platim ceo račun nakon što sam se ponudila da
platim pola. Nije čak ni izvadio kreditnu karticu. Kada sam mu
predložila da podelimo trošak, obavestio me je da su mu
„fondovi trenutno veoma ograničeni“. Drugi je zatražio da mi
pomiriše cipelu. Ispostavilo se da ima fetiš nogu. Ostalih osam
nisu bili ništa bolji, svaki je ispoljio osobine koje su za mene
bile čvrsto, odlučno i nepokolebljivo „ne“.
Tako da sam na kraju te nedelje bila umornija nego inače kad
sam svratila do prodavnice na uglu moje ulice. Takvim danima
poželim da Kairo drži i alkohol, jer sam preumorna da odem još
i do prodavnice pića.
Pretražujući po policama, uzela sam kesu kokica sa sirom,
veliku flašu koka-kole ziro, pakovanje gumenih bombonica i
smrznutu piću sa feferonima. Biće to takva vrsta večeri.
Kad sam stigla do kase, Kairo je razrogačio oči na moju
ekstravagancu nezdrave hrane.
Dok je kasa zvonila, počeo je da se ceri kao što uvek radi kad
mu mozak kuva novi vic.
„Šta imaš večeras za mene, Kairo?“
Izneo je sledeće. „Šta kaže napaljena pica feferonu?“
„Šta?“
„Volim kad si odozgo.“ Nasmejao se.
„Ah, lepo.“ Ne znam da li je to bilo zbog umora i
neraspoloženosti, ali vic me je više iznervirao nego zabavio.
„Ostaješ kod kuće večeras?“, upitao je. „Nema uzbudljivog
sastanka?“
„Imala sam deset uzbudljivih izlazaka ove nedelje, verovao
ili ne, samo što su bili sve samo ne uzbudljivi. Nikad u životu
nisam bila srećnija što ću petak uveče provesti sama.“ Provukla
sam kreditnu karticu kroz aparat i nasmešila sam se. „Želim ti
prijatan vikend, Kairo.“
Dok sam iznosila papirne kese iz prodavnice, zapevušilo je
obaveštenje s telefona o pristigloj poruci. Posegla sam u torbicu,
izvukla telefon, a vetrić mi je podigao suknju, maltene me
obnažujući pred prolaznicima.
Devin: Nisi se vratila u kancelariju nakon što si otišla na
sastanak, pa sam uzela tvoju poštu. Imaš još jedno pismo od one
devojčice Birdi. Ponela sam ga kad sam krenula kući. Hoćeš da
ti ga donesem?
Sranje. Da li bih da se bavim time večeras? Znala sam da ću
se raspekmeziti. Biće mi bolje da samo pobegnem u Netfliks i da
to bude sve za večeras. Da, iako sam znala šta je dobro za mene,
napisala sam nešto sasvim suprotno.
Sejdi: Da, to bi bilo sjajno. Kupila sam grickalice i piću da
nas oraspolože. Donesi flašu vina.

***
Kasnije te večeri Devin i ja smo pojele picu, pola grickalica,
popile flašu vina i odgledale tri epizode horor-naučnofantastične
TV serije Tuđinske stvari pre no što sam odlučila da otvorim
pismo.

Dragi Deda Mraze,

Hvala ti što si mi poslao pletenicu. Nisam očekivala da
ću još nešto dobiti. Ne bih htela da pomisliš da sam ti sve
ono ranije ispričala zato da bih izmolila još poklona. Nisam
čak ni znala da postoje trake za kosu u obliku pletenica!
Baš je divna! Čak se i ne vidi da nije od moje kose!
Prvi put kad sam ti pisala samo sam htela da znam da li
postojiš. I stvarno postojiš. Zato sam zatražila masline. (A
zaista sam želela čarape za tatu.) Pletenica me je veoma
obradovala. Tata je video kako je nosim i pitao je odakle
mi. Rekla sam mu da sam je dobila od prijatelja. To i nije
laž. Izgleda da mu je laknulo što više ne mora da uči kako
se prave pletenice.
Videla sam tatu kako razgovara sa jednom damom pre
neko veče. Bilo je to baš čudno. Bila sam gladna i ustala
sam iz kreveta da krišom uzmem keksiće, a on je sedeo na
kauču i razgovarao sa nekom ženom preko kompjutera.
Otrčala sam u svoju sobu, jer sam se malo uplašila. Ne
znam zašto. Nije me video. Znam da bi trebalo da spavam,
ali jeo mi se oreo. Služi mi umesto doručka.
U svakom slučaju, neću ništa više da ti tražim. Do
Božića.
Ali zanima me da li možeš nešto da mi kažeš. Pošto je
 Severni pol daleko gore, možeš li da vidiš raj odatle? Da li
je mojom mami tamo dobro? Može li da me vidi?
Razgovaram s njom sve vreme, ali ne znam da li me vidi i
da li me čuje. Tražila sam da mi da neki znak, ali možda ne
može da uradi ono što od nje zatražim. Kao, ako zatražim
da mi pošalje leptira ili pticu, njih ima svuda, i kako da
znam da su od nje? Moja mama je volela konje i jahala je
pre no što se razbolela. Najviše je volela Vindi – jer je
letela kao vetar. Bila je skroz crna a imala je dugu, plavu
grivu i rep. Možda bih mogla da joj kažem da mi kao znak
pošalje crnog konja koji leti kao vetar? Tako bih znala da je
sve u redu. Možeš li da joj preneseš tu poruku?
Hvala ti još jednom, Deda Mraze.
Mnogo te volim!
Birdi
P. S. Zaboravila sam da ti kažem kako mi se mama
zove! Amanda Maksvel i ima dugu, smeđu kosu (takva je
bila pre no što joj je opala, ali sad joj je verovatno opet
porasla) i miriše kao parfem Anđeo.

Vino mi ni najmanje nije pomoglo. Nisam znala da li da

plačem ili da se smejem. Pa sam zato samo ostala – u šoku.
Devin je primetila moj izraz lica i rekla: „Šta piše?“ Dala sam
joj pismo i pustila je da ga sama pročita.
Vratila ga je nešto kasnije. „Pa, šta čovek da radi sa ovim?“
Uzdahnula sam. „Ne znam.“
„Uvalila si se u nešto ludo ovde. Slatka je i sve to, ali možda
je trebalo da staneš kod maslina, znaš? Možda bi trebalo da joj
odgovoriš na ovo pismo i da lepo sve to završiš ali tako da dete
ne bude povređeno.“
„Stvar je u tome... što joj ne pišem. Samo joj šaljem stvari.
Ne znam da li je pametno da sad počnem sa korespondencijom.
Iskreno govoreći, bilo mi je zabavno da joj malo ulepšavam
dane. Nisam sigurna da bih išta menjala. Ne bi mi bilo teško da
joj još ponešto pošaljem, ako bi je to obradovalo. Ali crni konj
sa dugom, plavom grivom brz kao vetar? To ne mogu da
ostvarim.“
Ma koliko da sam mislila da ozbiljno stojim iza reči koje sam
izgovorila, točkici u mojoj glavi već su se pokrenuli.

***
Nikad nisam bila ono što sam smatrala da je normalno. Volela
sam hot-dog ugnežđen u kriškama belog hleba i posut
izmrvljenim doritosom preko, a ne u kifli i sa kečapom. Kad mi
je na sastanku dosadno, kujem u mašti tobože planove za
bekstvo – obično zamišljam kako obaram za sobom stolove i
skačem po krovovima parkiranih automobila kao junak akcionih
filmova. A da i ne pominjem sulude laži koje serviram
nepoznatima u avionu – jednom kad su me prebacili u prvu
klasu, rekla sam ženi pored koje su me smestili da sam
vojvotkinja od Belgije. Ali danas sam verovatno prevazišla
samu sebe i prešla svaku meru. Ali, barem sam obezbedila
budući članak – Pet desetominutnih sastanaka.
Svakom od momaka zakazala sam sastanak na drugoj
lokaciji, počevši od jedanaest ujutru.
Sem me je prvi dočekao kod Prospekt parka u Bruklinu.
Prethodno sam im svima objasnila pravila. Naći ćemo se,
postaviti alarm na telefonu na deset minuta i reći zbogom kad se
alarm oglasi. Ako je jedno od nas zainteresovano, sačekaćemo
dvadeset četiri sata i onda poslati poruku. Ako primalac poruke
ne odgovori, znači da nije zainteresovan. Nema gnjavaže, lažnih
izgovora... čisto, jasno i jednostavno. Momcima sam prećutala
samo razlog što ćemo se u nedelju naći na tim odabranim
mestima.
Bilo kako bilo, ispostavilo se da je Sem sladak! Osmeh na
njegovom licu bio je iskren dok smo šetali parkom. Svakako,
imala sam skriveni motiv da napišem članak i da obavim malo
istraživanje u vezi sa Birdi – dve muve jednim udarcem. Ali
pronalaženje prave ljubavi nikad nije izlazilo iz domena
mogućnosti. Zato zamislite moje razočaranje kad sam krenula u
šetnju sa Semom a on je pljunuo. Pljunuo! Ne kao: Oh, bože,
uletela mi je osa u usta, vadite je odatle. Već je izvukao
šlajmaru i ispalio je na zemlju ispred nas.
Uh.
Šta je sledeće? Istrešće sline na travu?
Naš sastanak trajaće samo deset minuta. Nije mogao ni toliko
da se suzdrži? Možda bi to moglo da prođe da smo u braku a ja
sam već našla trideset četiri posebna razloga da ga volim koja će
zaseniti tu veliku manu?
Sajonara, Seme!
Sastanak broj dva odvio se u zoološkom vrtu u Bronksu, za
kojim je odmah usledio broj tri u Brajant parku, a potom i četvrti
sastanak u parku pored reke Hadson. Dozvolite mi da vam to
ukratko opišem.
Promašaj. Promašaj. I promašaj.
A nisam imala sreće ni sa onim što sam nazvala Birdi
potraga.
Peti i poslednji sastanak tog dana zakazan je u Central parku.
Trebalo je da se nađem sa Parkerom. Stala sam ispred fontane
Betseda tačno u pet po podne. Bilo je mnoštvo ljudi ali nisam
videla sto osamdeset centimetara visokog muškarca koji
pogledom traži ženu svojih snova. Dok sam čekala, izvadila sam
telefon i pogledala Parkerovu sliku da bih se podsetila kako
izgleda. Sve te fizionomije počele su da se zamagljuju. Nakon
još nekoliko minuta, sela sam i posvetila sam se Instagramu. U
pet i dvadeset, odlučila sam da označim kraj za to popodne. On
se neće pojaviti. Zvanično sam izvisila. Četiri od pet nije tako
loš procenat, pretpostavljam. Plus, jedva sam čekala da obiđem
poslednje odredište u okviru Birdi potrage.
Prešla sam kroz park razdaljinu jednaku tucetu gradskih ulica
i stigla do kioska za prodaju karata.
„Jednu kartu, molim vas.“
Klinac iza stakla odmahnuo je glavom. „Zatvoreno je.
Poslednja vožnja bila je u pet. Već pravim obračun za danas.“
Pogledala sam prema karusel-vrtešci. „Mogu li... samo da
uđem i da na minut pogledam figure konja?“
Nije ga ni zbunila ni iznenadila moja molba. Slegnuo je
ramenima. „Moraćete da preskačete ogradu. Već su zaključali
kapiju.“
Bacila sam još jednom pogled ka karuselu. Okolo je bila
postavljena metar visoka ograda. Odavno nisam tako nešto
radila. Ali, hej, što da ne?
Nekako sam uspela da preskočim ogradu a da ne pocepam
farmerke. Krenula sam da šetam oko živopisne vrteške, tražeći
ono što sam počela da doživljavam više kao jednoroga nego kao
crnog konja sa dugom, plavom grivom. Prešla sam pola kruga
kad sam stala u mestu.
Oh, bože.
Evo ga.
Bio je savršen! Pljesnula sam rukama. Ne samo da je to bio
crni konj sa plavom grivom, već su mu i sva četiri kopita bila
podignuta u vazduh kao usred galopa – leteo je kao vetar.
Preskočila sam ogradu po drugi put i otrčala do kioska za
prodaju karata. Klinac je upravo zaključavao vrata.
 „Mogu li, molim vas, da kupim kartu?“
Namrštio se.
„Neću vožnju. Treba mi samo karta. U stvari, trebaju mi dve
karte.“
„Već sam zatvorio kasu.“
Bila sam toliko radosna što sam pronašla svog jednoroga da
sam se malo zanela. „Daću vam pedeset dolara za dve karte.“
Klinac je pokazao na istaknut cenovnik zalepljen na
prozorčetu. „Znate da jedna košta tri dolara i dvadeset pet
centi?“
„Znam, ali stvarno su mi potrebne te karte. Moraju li da se
iskoriste do određenog datuma?“
Odmahnuo je glavom. „Ne, ne moraju.“
Otvorila sam novčanik i izvukla novčanicu od pedeset dolara.
Blesak novca uvek završava posao u uličnim dogovorima u
Njujorku. Pa, ili to, ili vam ukradu novčanik kad ga izvadite i
daju se u beg. Ali to mi se desilo samo jednom. Držala sam
novčanicu između dva prsta.
„Pedeset dolara. Neće vam trebati više od pet minuta da opet
otvorite kasu. Kusur je vaš.“
Klinac je otrgnuo novčanicu iz moje ruke. „Odmah se
vraćam.“
Osećala sam se kao da sam dobila na lotou... preplatila sam
dve karte za karusel za četrdeset tri dolara i pedeset centi.
Da, malo sam pošandrcala.
Nakon sedam sati putovanja kroz Bruklin, Bronks i Menhetn,
četiri loša sastanka, i petog kojeg nije ni bilo, ošamućeno sam
otišla iz parka sa kartama bezbednim u mom novčaniku. Osećala
sam se kao da sam pobedila u bici. U stvari, bilo je to samo pola
bitke. Jer, kako ću da dovedem malu Birdi do Central parka?
 Poglavlje 4

Sejdi
Odlučila sam da ostalo prepustim sudbini. Znam, znam... čak i
nakon cele te potrage za crnim konjem i podmićivanja prodavca
karata u parku, i dalje sam nekako osećala da bi bilo pogrešno
da pišem toj devojčici. Zato sam stavila dve karte za karusel u
kutiju, omotala je ukrasnim, božićnim papirom i poslala poštom.
Ako ode, ode. A čak i ukoliko ode, nije bilo garancija da će
shvatiti šta sam je navodila da vidi. Prošlo je skoro dve nedelje
bez pisama i pomislila sam da su dani glumljenja Deda Mraza za
mene ovog leta završeni.
Sve dok... nisam videla Devin kako dolazi hodnikom. Unela
se u ludu Deda Mraz – Birdi sagu skoro isto koliko i ja. Svakog
dana pogledala bi ima li pisma od Birdi pre no što bi izašla iz
sobe za prijem pošte. Njeni neveseli izrazi lica govorili su mi da
ništa nije stiglo i pre no što bi zakoračila u moju kancelariju. Ali
danas... doslovno je doskakutala sa širokim osmehom.
„Stiglo je!“ Mahala je dignutim kovertom levo-desno. „Stiglo
je!“
Šta je to nama dvema?
Nisam tačno znala. Ali odgonetanje će morati da sačeka da
pročitam prokleto pismo. Otvorila sam koverat, a Devin je
obišla oko stola, stala iza mene da ga čita preko mog ramena.

Dragi Deda Mraze,

 Obožavam Central park! Nisam znala da park ima i
karusel-vrtešku! Zamolila sam prošlog vikenda tatu da me
tamo odvede, ali nismo mogli da odemo zbog poplave.
Nešto se desilo u zarđalim cevima u kuhinji restorana i
Magdalena je morala da dođe kod nas. Magdalena je moja
bebisiterka. Pitala je želim li da me ona povede umesto tate,
ali stvarno sam želela da idem sa tatom. Prošle nedelje
moja učiteljica za sledeću godinu poslala je svim đacima iz
mog razreda pisma dobrodošlice, pa sam tati rekla da mi je
ona poslala i karte. Bilo kako bilo, idem na časove plesa u
pola deset svake subote ujutru, i tata je rekao da će me
voditi na karusel odmah posle časova. Tako da ću ovog
vikenda otići tamo! Hvala ti što si nam poslao karte.
Takođe, htela bih nešto da ti kažem. Sećaš li se da sam
pominjala Suzi Redmond? Devojčicu kojoj si poslao hrčka?
Rekla sam ti u prvom pismu da me ona najviše nervira. E
pa, odsekla sam joj kosu. Sedi ispred mene u učionici... a ja
sam imala makaze. Ali odsekla sam joj samo malo
otpozadi. Možda ne bi to ni primetila da nije videla crvene
dlake na podu. U svakom slučaju, zaslužila je to. U utorak
sam obukla one lepe ružičaste gumene klompe kroks koje
mi je tata kupio. Suzi je stajala u velikom krugu sa svim
svojim prijateljima kad sam prišla i rekla mi je: „Jesu li to
gumenjaci kroks? Ne mogu da verujem da te je mama
pustila da sa tim izađeš iz kuće. Oh, čekaj malo.
Nije ni čudo. Pa ti nemaš mamu.“
Možda se pitaš zašto ti pričam sve to o Suzi. Vidiš, tata
me tera da idem na časove veronauke nedeljom ujutru.
Prošle nedelje razgovarali smo o ispovesti. Odeš u crkvu i
kažeš svešteniku sve ono što si loše uradio, a onda ti on
kaže da izgovoriš nekoliko molitvi, i sve opet bude u redu.
 Nadala sam se da to nekako mogu da uradim i kod tebe. Jer
ne bih volela da to sam otkriješ i da ne pošalješ mom tati
onu posebnu prijateljicu.
Hvala ti!
Mnogo te volim!
Birdi
P. S. Sačuvala sam i pramen Suzine kose, u mojoj je
kutiji za nakit.

Prsla sam u smeh otprilike tri sekunde pre Devin. „Oh, bože.
Obožavam ovo dete!“, rekla sam.
Devin se nasmejala. „Misli da Deda Mraz radi kao Katolička
crkva. Idi ubij nekoga, ispovedi se i Sveti Petar će ti otvoriti
vrata raja. Odseci pramen kose drugarici iz razreda i dalje ćeš
dobijati poklone od Deda Mraza!“
Morala sam da brišem suze koliko sam se smejala. „Možda bi
trebalo da joj napišem pismo da za oproštaj greha mora triput da
otpeva Jingle Bells i dvaput Silent Nights.“
Obe smo se slatko smejale, a onda je Devin uzdahnula:
„Bože, ta Suzi je stvarno priča za sebe. Kako je mogla onako
nešto da kaže Birdi. Kladim se da joj je i mama prava kučka.“
„Da, kakvo malo pakosno derište. Volela bih da sam stvarno
Deda Mraz. Napunila bih joj čarapu ugljem i ništa joj ne bih
donela.“
„Siroti Birdin tata. Nikako sudbina da mu se smiluje. Žena
mu je umrla, nema ukusa za obuću, cevi su pukle.“ Devin je
iznenada raširila oči i podigla prst. Slici ispred mene falio je
samo strip-balončić sa upaljenom sijalicom. „Imam ideju!“
Nasmešila sam se. „Nije valjda. Ma, šta kažeš!“
„Hajde da odemo do Central parka u subotu i da iz zasede
kod vrteške osmotrimo Birdi i njenog tatu. Videćeš Birdin izraz
lica kad bude ugledala crnog konja, a ja ću konačno videti
njenog tatu. Prosto znam da je zgodan.“
„Ne možemo to da uradimo!“
„Zašto?“
„Zato što... je to... ne znam. Nedolično. Nepristojno.“
Devin se naslonila na sto. „Hm, zar me nisi ti naterala da
pratimo od posla do kuće onog momka Blejka s kojim si izašla
nekoliko puta? Onog koji je dobijao SMS poruke od neke Lili za
koju ti je rekao da mu je majka.“
„Nije mu to bila majka! Bio je oženjen!“
„Tačno u tome i jeste stvar. Ponekad je nedolično ponašanje
neophodno.“
Odmahnula sam glavom. „Ne znam, nekako je ljigavo da
pratimo dete.“
„Pa, pravi se da ne pratiš Birdi. Već njenog zgodnog tatu.“
„Skoro da želim to da uradim samo da bih ti dokazala da
grešiš po pitanju njenog oca.“ Zamislila sam muškarca nalik
mom tati u vreme kad je moja mama umrla. Ali iz nekog
razloga, Devin je mislila da će se ispostaviti da je supermodel.
Udarila je rukom po stolu. „Onda mi dokaži da grešim. Doći
ću po tebe u devet da bismo stigle do pola deset do parka.
Koliko može da traje čas plesa? Četrdeset pet minuta? Sat
vremena uvrh glave?“
„Ne znam...“
Devin je krenula ka vratima kancelarije i stala. „Vidimo se
sutra ujutru. A ukoliko mi ne otvoriš vrata, otići ću sama.“

***
„Ne mogu da verujem da radimo ovo.“
Devin i ja smo otišle metroom do Kolumbus Sirkla i svratile
do Starbaksa pre no što smo se prošetale do karusela. Moja
saučesnica došla je obučena za prismotru, od glave do pete u
crnom, sa tamnim naočarama za sunce i vunenom kapom... u
julu. Srećom pa je reč o Njujorku inače bi izgledala kao
čudakinja, što i jeste. Ja sam, s druge strane, obukla farmerke i
majicu benda Aerosmit. Jer... znate već... Stiven Tajler i one
njegove usne. Baš me je bilo briga što je najverovatnije prevalio
šezdesetu. I dalje bih upila te njegove slatkiše.
Sele smo na klupu desno od vrteške – ne direktno ispred nje,
već s mesta s kojeg smo mogli da vidimo sve koji dolaze i
odlaze. Kad smo zauzele busiju, počela sam da se osećam
stvarno neprijatno zbog onoga što ćemo uraditi – što ćemo
narušiti privatni život male Birdi.
„Možda ne bi trebalo to da radimo.“
Devin mi je stavila ruku na rame i pritisla me na klupu – za
slučaj da pokušam da ustanem. „Uradićemo to. Nemoj ni da
pomisliš da pobegneš.“
Sroljala sam se na klupu. „Dobro, dobro, u redu.“
Sedele smo tako skoro ceo sat, pijuckale kafu, ogovarale
kolege s posla, tražile pogledom devojčicu i njenog tatu. Kada
sam pogledala telefon i videla koliko je sati, rekla sam: „Prošlo
je jedanaest. Mislim da neće doći.“
„Dajmo im priliku, sačekajmo do pola dvanaest.“
Zakolutala sam očima. Ali nek ide sve, kad samo već otišle
ovako daleko – mogu da izdržim još malo. Inače ne bi bilo kraja
Devininom zvocanju. Tačno u jedanaesti i trideset, ustala sam:
„Idemo, Lejsi.“
„Ko je Lejsi?“
„Iz krimi TV serije Kegni i Lejsi. Moja mama je to gledala
kad sam bila mala. O dvema detektivkama.“
„Koja je bila zgodnija? Možda ja neću da budem Lejsi.“
Nasmejala sam se. „Možeš slobodno da biraš.“
 Okrenula sam se da bacim plastičnu čašu od kafe u kantu
pored klupe i bila sam spremna da krenem kada sam ugledala
devojčicu i muškarca koji su se upravo pojavili na ulazu u park.
Bili su daleko od nas, ali pomislila sam da bi to mogla biti Birdi.
„Oh, bože. Sedi! Sedi! Mislim da su to oni.“
Nas dve smo spustile dupe ponovo na klupu. Devin se
nagnula i zaškiljila. „Jesi li sigurna?“
Uhvatila sam je za rame i povukla na naslon. „Budi malo
diskretnija.“
Gledale smo, potpuno omanuvši u pokušaju da izgledamo
opušteno, kako nam se približavaju muškarac i devojčica.
Muškarac je bio visok, širokih ramena, nosio je farmerke i
majicu. Držao je za ruku devojčicu. A ona je imala... bodi i
kratku baletsku suknjicu. Bila je to definitivno Birdi!
„Oh, bože! To su oni.“
Nijedna od nas ni reč nije rekla dok su se otac i ćerka
približavali vrtešci. Kad su još prišli tako da sam mogla jasno da
ih vidim, uzdahnula sam. „Oh, bože. On je...“
Devin me je zgrabila za ruku. „Moj je. Prva sam se toga
setila. Hoću da mu rodim decu.“
Nisam mogla da verujem onome što vidim. Dok sam ja
očekivala modernu verziju mog tate od pre dvadeset godina,
muškarac ispred mene bio je sve samo ne to. Tek da se zna, moj
tata je divan, i nije ofucan ni oronuo. Ali ovaj muškarac... bio
je... da padneš na dupe. Ubistveno. Zgodan. Jao i joj. Prosto...
da, da, da. Uf.
Sebastijan Maksvel je imao crnu kosu, crte lica da umreš i
pune, lepe usne. Podsmevala sam se Devin što je zamišljala
supermodela, ali ovaj dasa bi to stvarno mogao i da bude. Imao
je onu razbarušenu kosu – i ako bi kroz nju provukao prste,
izgledao bi istovremeno i kao da je temeljno vodio ljubav i kao
da je upravo završio poziranje za foto-snimanje. Apsolutno i
potpuno sam zanemela.
Bila sam toliko preokupirana zijanjem u oca da sam skoro
zaboravila zašto sam pristala da dođem ovamo – da vidim
Birdinu reakciju kad otkrije crnog konja. Bila mi je potrebna sva
snaga volje, ali nekako sam uspela da pažnju usmerim na slatku,
malu devojčicu. Njih dvoje su pokazali karte na ulazu. Gledala
sam kako prolaze kroz kapiju i idu ka vrtešci. Negde na četvrt
kruga Birdi je pokazala na belog konja i nasmešila se. Njen otac
ju je podigao u vazduh, popeo se na vrtešku, prebacio je preko
konja i namestio je u sedlo.
Sranje. Nije čak ni prošla pored crnog konja.
Osećala sam se kao izduvana guma.
Mada mi se moral malo podigao... ili nešto tome slično... kad
se Birdin tata nagnuo da veže ćerki pojas.
Kakvo divno dupe. Bila sam malo ljubomorna na džins koji
grli obline te čvrste zadnjice.
Sebastijan je skočio na konja pored ćerkinog, i njih dvoje su
nastavili da se smeju dok su čekali da vožnja počne. Birdi se
kikotala, tata se pretvarao da pada s konja, a ona je milovala
grivu svog plastičnog ždrepca.
Kad je karusel počeo da se vrti, Devin i ja smo se zavalile u
naslon klupe. Da budem iskrena, čak sam zaboravila na nekoliko
minuta da prijateljica sedi pored mene.
„Mislim da sam se zaljubila.“ Devin je pokrila srce dlanom.
„Trebalo bi o tome da obavestiš momka koji je stavio taj
nenormalno veliki dragi kamen na tvoj prst.“
Nasmešila se od uveta do uveta. „Reci sad, hoću to da čujem.
Devin Mari Abandandalo je bila u pravu.“
Zakolutala sam očima. „Da, reklo bi se da je zgođušan.“
Devin je prsla u smeh. „Džabe glumiš ravnodušnost.
 Volela bi da sad tebe jaše a ne onog plastičnog konja.“
Pa, odavno to niko nije radio. „Oh, umukni.“
Nacerila se. „Sejdi i Sebastijan to su srca dva. Čak i dobro
zvuči! Sejdi i Sebastijan. Kao neka melodija. Mogla bi da bude
čak i TV serija. Zvuči bolje od glupavih Keri i Lejsi.“
„Kegni“, ispravila sam je.
Devin je slegla ramenima. „Kakogod.“
Uzdahnula sam. „Birdi nije videla crnog konja sa plavom
grivom.“
„Eh, šta da se radi. Poslaćeš joj jednog prepariranog konja i
živog hrčka da to nadoknadiš. Vratimo se priči o zgodnom tati.“
Vožnja karusela trajala je otprilike pet minuta, a kad je
vrteška usporila i kad se zaustavila, crni konj je bio pravo ispred
mene. Potapšala sam Devin po ruci. „Eno ga!“
„Možda će ga primetiti kad budu izlazili.“
Birdi i njenog tate nije bilo nigde na vidiku, pa sam zaključila
da su ostali na drugoj strani kad se vožnja završila. Izlaz je bio
svega dva konja dalje udesno, tako da ne bi mogli da vide crnog
konja ukoliko bi došli zdesna. Gledala sam kako ljudi silaze s
vrteške i idu prema kapiji. Nažalost, kad su se Birdi i Sebastijan
pojavili, dolazili su s desne strane. Bili su poslednji iz grupe s
kojom su bili na vožnji, i izgledalo je kao da će moji pokušaji da
glumim Deda Mraza i boga biti uzaludni.
Sve dok... leptir nije proleteo pored Birdi pred samim
izlazom. Nasmešila se i otela ocu iz ruke da ga pojuri. Sebastijan
je doviknuo za njom kad je potrčala, ali već je odmakla. Povikao
je za njom drugi put dubljim, ozbiljnijim glasom, zaustavila se u
mestu... tačno ispred crnog konja.
Doslovno sam zaustavila dah.
Kunem se, sve se odigralo kao na usporenom snimku nakon
toga.
 Birdi se okrenula, naizgled kao da će otići. Ali mora da je
krajičkom oka videla crnog konja. Glava joj se trgla unazad, oči
su joj se raširile. Obe ruke poletele su ka otvorenim ustima.
Dugo je tako stajala, ne mičući se. Barem je takav bio utisak.
Onda je tata prišao i uhvatio je za ruku.
Rekla mu je nešto što nisam mogla da čujem, a potom su
krenuli ka izlazu. Birdi je napravila otprilike tri koraka pre no
što se izmigoljila iz očevog stiska, potrčala nazad ka vrtešci i
poljubila grivu konja koji je leteo kao vetar.
 Poglavlje 5

Sejdi
Bilo je istinski nalik čaroliji kako je leptir poveo Birdi pravo do
konja. Kao da se univerzum umešao da mi pokaže da ne mogu
svime da upravljam.
Možda me je odnegde tamo Amanda Maksvel gledala i
odmahivala glavom. Možda je pomislila da je vreme da
interveniše i da mi pokaže koja je stvarno glavna.
Deo mene nadao se da mi Birdi neće ponovo pisati, jer je sve
to počelo da izgleda kao da se igram boga. Nisam želela da
nastavim da je držim u pogrešnom uverenju kao što nisam želela
ni da je razočaram. Iskreno govoreći, bio je sjajan trenutak da se
izađe iz te situacije – i to veselo, na krilima dobrog raspoloženja.
U nedelju po podne, dan nakon što sam videla Birdi u parku,
otišla sam prigradskim vozom do Saferna. Osećala sam da je to
savršena prilika da posetim tatu. Uvek je imao za mene dobre
savete i korisne uvide za zapetljane situacije. Možda bi mogao
objektivno da prosudi jesam li preterala.
Pa, znala sam da sam preterala, ali i dalje sam želela da
čujem njegovo mišljenje. I da budem iskrena, takođe sam htela
da mi kaže kako je to biti samohrani otac. Za određene stvari
nikad nisam imala hrabrosti da ga pitam dok sam bila mlađa. Ali
sada me je zanimalo da li se bavio ženskim polom više nego što
sam ja toga bila svesna. Znala sam da je imao nekoliko veza
poslednjih godina, no da li je bilo žena za koje nisam znala
tokom odrastanja?
Pretpostavljam da je moja radoznalost procvetala nakon što
sam dan ranije videla Sebastijana. Mora da su se takvom
muškarcu žene same bacale u naručje. A ipak, na osnovu onoga
što se moglo zaključiti iz Birdinih pisama, trudio se da bude
diskretan i da ne remeti ćerkin život.
Moj otac je živeo u istoj onoj kući u kojoj sam odrasla. I dalje
je bila u lepim smeđim tonovima spolja, iako se boja ponegde
ljuštila. Imala je veliki trem sa naokolo okačenim saksijama. I
mada svakako nije bila najveća u gradu, nalazila se na
neverovatno velikom placu. Tata je imao divnu baštu, a ovo je
bilo doba godine kad bi svim komšijama nosio paradajz jer ga je
bilo toliko da nije znao šta da radi sa njim.
Tata bi uvek izračunao koliko će mi tačno vremena trebati da
stignem. Kao i obično, čekao me je ispred vrata.
Zagrlio me je snažno. „Kako je moja Sejdi?“
Gledajući kako se nešto klati s vrha vrata, rekla sam:
„Stvarno odlično. Vidim imaš novu skalameriju.“
Moj otac je voleo da pravi instrumente za koje je verovao da
mogu da prognoziraju vreme. Iako su danas svi na raspolaganju
imali nove tehnologije, voleo je sam da pravi alate i aparate za
koje se kleo da su dobri, ako ne i bolji od najboljih Doplerovih
radara. Davao im je i simpatična imena.
„Kako si ga nazvao?“, upitala sam.
„Hambag.“
„A zašto?“
„Ham je zbog činjenice da se papir širi i da šušti i šumi kad
raste vlažnost. Što se više raširi, veće su šanse da će biti kiše.
’Bag’ mi je prosto dobro zvučalo sa ’hamom’.“
„Baš lepo“, nasmešila sam se.
Zanimljivo je što se hobiju sa meteorološkim instrumentima
posvetio nedugo nakon mamine smrti. Bio je to njegov način da
se nečim zaokupi, da ne bi razmišljao o stvarima koje su previše
bolne.
„Upravo sam skuvao kafu“, rekao je kad sam krenula za njim
unutra.
„Oh, sveže skuvana kafa“, zadirkivala sam ga. „Čemu
dugujem tu čast? Mora da sam nekome posebno važna.“
Uvek sam se šalila sa tatom kad bi me dočekao sa svežom
kafom, jer bi obično za sebe skuvao mnogo kafe ujutru i
pijuckao je pomalo tokom celog dana. Samo bi je podgrejao u
mikrotalasnoj. Znao je da volim jaku, zato bi prosuo onu
spremljenu ujutru i skuvao novu kafu kad bih ja došla. Htela
sam da mu kupim jedan od onih Kjurigovih aparata kako bi
mogao da ima svežu kafu ceo dan, ali rekao mi je da mu ne
smeta malo odstojala kafa i da radije ne bi davao svoj doprinos
zagađenju prirode plastičnim otpadom.
Na stolu je stajala džinovska činija s paradajzom u različitim
nijansama crvene, zelene i narandžaste zajedno sa poređanim
krastavcima i papričicama na papirnom ubrusu.
„Da pogađam... salata od paradajza i krastavaca za ručak?“
„Sa feta-sirom i maslinama.“ Namignuo je. „I toplim pita-
hlebom iz pekare.“
Stomak mi je zakrčao. „Mhm, dobro zvuči.“
Ništa ne može da se uporedi sa utehom doma. Iako mi je ova
kuća budila i bolne uspomene, bilo je i mnogo lepih. Lenji
nedeljni ručkovi s ocem svakako su se svrstavali u tu dobru
kategoriju.
Seo je preko puta mene. „Pa, šta te je to dovelo kući ranije?
Mislio sam da ćeš doći tek sledećeg vikenda?“, upitao je, sipao
kafu i dodao mi šolju.
„Da, pa, desilo mi se nešto na poslu i pomislila sam na tebe.“
 „Nadam se da nije u pitanju jedan od onih tupavih muškaraca
s kojima izlaziš.“
„Nije.“ Nasmejala sam se. „Iako se tu, ukupno uzevši,
situacija nije znatno popravila.“ Uzdahnula sam. „Ovo ima veze
sa kolumnom Praznične želje. Znaš, onu koju obično pišem pred
praznike.“
„Da, naravno.“
„Jedna devojčica mi je poslala pismo za Praznične želje i to
je pokrenulo niz zanimljivih događaja.“
Uz dve šolje kafe, u sledećih desetak minuta ispričala sam
ocu za Birdi i njena pisma. Slušao je pažljivo, i kao što sam
očekivala, cela ta stvar bila mu je veoma dirljiva.
Odmahivao je glavom, sipajući sebi kafu. „Tako je slatka,
ima tako divno ime. Mogao bih po njoj da nazovem jedan od
instrumenata za predviđanje lepog vremena.“
„Da... slatka je i divna kao što bi se i očekivalo od devojčice
koja se zove Birdi.“ Odmahnula sam glavom. „Međutim, veoma
sam zbunjena.“
„Pitaš se treba li da nastaviš sa tim ako ti opet bude pisala?“
„Definitivno ne znam šta da radim. Osim toga, ta situacija me
je navela da se setim svog detinjstva.“
„Svakako se čovek naježi kad pomisli da ste obe izgubile
majku u istim godinama.“
„Da.“ Uzdahnula sam, a onda, nakon nekoliko sekundi
premišljanja i unutrašnje debate, odlučila sam da započnem
razgovor o temi koja me je veoma zanimala. „Pomenula je u
jednom od svojih pisama da je ustala usred noći i zatekla tatu
kako ćaska s nekom ženom preko interneta. Kazala je da ju je to
uplašilo i da je otrčala u krevet. Zapitala sam se da li si ti izlazio
na romantične sastanke kad sam ja bila mala. Uvek sam
pretpostavljala da nisi bio ni sa kim u to vreme, jer to nisi radio
preda mnom. Možda sam bila naivna.“
Moj otac je oborio pogled, zagledao se u šolju i klimnuo
glavom. „Nikog neću voleti kao tvoju majku. Znaš to. Nema tih
romantičnih sastanaka koji bi to mogli u onim godinama da
izbrišu.“ Ponovo me je pogledao. „Ali na kraju se javi
usamljenost. Bilo je situacija u kojima bih ti rekao da idem na
poker sa momcima ili na večeru kod ujka Ala, a u stvari sam
išao na sastanak s damom.“
Klimnula sam glavom, u trenu sve pojmivši. „Koliko sam
tada imala godina?“
„Bilo je to otprilike četiri godine posle mamine smrti, dakle
imala si možda deset godina. Prvih nekoliko godina nisam bio u
stanju ni da pogledam drugu ženu. Ali kad je prošlo tri godine,
javile su se muške potrebe. I nije se tu radilo o želji da krenem
dalje, da se udaljim od tvoje majke. Znaš šta hoću da kažem?“
Bilo je teško zamisliti seksualne aktivnosti mog oca, ali
nažalost, tačno sam znala šta je hteo da kaže. „Naravno, to sad
razumem. I nije bilo načina da mi u onim godinama objasniš
usputni seks. Da sam te videla sa nekom ženom, pomislila bih
da pokušavaš da mi nađeš zamenu za mamu. To bi me
uznemirilo.“
„Pa, to sam i ja mislio. Trudio sam se da ne otvorim bolnu
ranu. Ali iskreno govoreći, da sam pronašao neku zaista
izuzetnu ženu, na kraju bih je doveo da se upoznate, jer bilo bi
lepo da imaš pozitivan ženski uzor u životu.“
Zamislila sam se nad činjenicom da sam definitivno žudela za
ženskom rukom u kući kako sam postajala starija. „I to je došlo
s vremenom, kad sam ušla u pubertet, tada sam stvarno želela da
nekoga nađeš... i ne samo zbog tebe nego i zbog mene.“
„Nije bilo suđeno. Imao sam veliku ljubav svog života, iako
nije dugo potrajala. A sada... ne treba mi niko osim tebe.“
Nasmešio se i pokucao nekoliko puta zglavkom prsta po stolu.
„I pobedio sam rak. Šta još čovek može da traži?“
Kad sam bila u pubertetu, mom ocu dijagnostikovan je rak
debelog creva. Sećam se da sam pomislila da je to kraj sveta, jer
ako nakon majke izgubim i oca, kako ću nastaviti sa životom?
Bio mi je sve. Hvala bogu, nekim čudom, lečenje je dalo
rezultata i moj otac je ostao u remisiji otada.
Tata je ustao i otišao do skoro prazne staklene posude za
kafu. Podigao ju je. „Hoćeš da ti sipam još malo?“
„Ne, za razliku od tebe ja ne mogu da popijem pun bokal kafe
bez reperkusija. Ako bi ti nabili iglu u venu, izašla bi samo
najfinija Maksvel Haus kafa.“
Maksvel Haus.
Maksvel.
Tada mi je sinulo.
Kutija s kafom stajala je na kuhinjskom pultu sve vreme, ali
tek tada povezala sam Birdino prezime sa omiljenim brendom
kafe moga oca.
Maksvel Haus.
Zapitala sam se kako li izgleda kuća Maksvelovih. A onda,
naravno, misli su mi odlutale do Sebastijana Maksvela –
njegovih božanstvenih crta lica i njegove predivne kose. Način
na koji je pažnju poklanjao ćerki u parku. Birdi je rekla da je
vlasnik restorana – zapitala sam kako li to izgleda.
„Jesi li i dalje tu?“, upitao je moj otac, prenuvši me iz
sanjarenja.
„Da, nešto sam se zamislila...“
„U vezi sa Birdi?“
„Indirektno, da.“ Ispila sam kafu do kraja i uzdahnula. „U
svakom slučaju, nadam se da mi neće više pisati. Ma koliko da
mi prija da joj ispunjavam one male želje, ne mogu to da radim
doveka – da izigravam boga.“
Nasmešio se. „Kad si već pomenula boga, pored zdravlja
malo toga mi treba ovih dana, ali se iz sveg srca molim da te
jedan od onih luzera koje vozaš u okviru posla iznenadi i da se
ispostavi da je pristojan momak. Ne bih da se brinem zbog tebe
kad dođe čas da odem.“
„Mogu sama da se staram o sebi. Ne treba mi za to
muškarac.“
„Nije reč o novcu. Znam da si jaka, nezavisna žena, dušo,
ali... svakom je neko potreban. I to je neporeciva istina. Ja sam
imao tebe i to je jedini razlog što mi je život nakon smrti tvoje
majke bio koliko-toliko podnošljiv.“
„E pa, dobro je što moj tata nigde ne ide i što nigde neće otići
u skorije vreme.“ Namignula sam.
Moja poseta tati trajala je nekoliko sati. Nakon što sam se
najela slasne hrane koju je spremio za mene, pozvala sam kola
da me odvezu na železničku stanicu. Pošto smo tata i ja podelili
flašu vina za ručkom, nisam htela da me on vozi.
Kad smo izašli da sačekamo uber, pogledao je svoje
meteorološke aparature.
Počešao se po bradi. „Hmm.“
„Kakva je prognoza?“
„Hambag kaže da će biti kiše.“
I naravno, na putu kući tog popodneva, kiša koju je moj otac
najavio prskala je po prozorima voza. A onda, nakon predivnog
uskrsnuća, sunce je u kasno popodne obasjalo obrise Njujorka u
daljini, ispunjavajući me nadom i na moje čuđenje – mislima o
Sebastijanu Maksvelu.
 Poglavlje 6

Sejdi
Upisala sam u polje za pretraživanje.
Restoran Sebastijana Maksvela.
Taster je zaškljocao pošto sam odmah obrisala te reći.
Ne, ne mogu.
Nakon nekoliko sekundi zurenja u Gugl, ponovo sam
napisala.
Sebastijan Maksvel, restoran, Njujork.
Ovoga puta, umesto da obrišem napisano, pritisnula sam
taster „enter“.
Odeljak O nama veb-sajta iskočio je odmah u rezultatima
pretrage.
Bjanka Ristorante.
Pročitala sam.

Restoran Bjanka otvorili su 2012. Sebastijan Maksvel,

preduzetnik iz Njujorka, i njegova supruga Amanda.
Maksvelovi su bili posebno nadahnuti Sebastijanovom
bakom s očeve strane Rozom Bjanko, koja je emigrirala u
Ameriku iz severne Italije šezdesetih godina prošlog veka.
Sebastijan je godinama sakupljao i čuvao nonine recepte i
danas je, zajedno sa glavnim kuvarom Rencom
Vitadinijem, osmislio jedan od najdekadentnijih menija u
celom Njujorku, koji se može pohvaliti starim receptima s
 modernom aromom. Bjankina vrhunska kuhinja
upotpunjena prijatnim, diskretnim, rustičnim ambijentom
nudi nešto više od obične večere i pruža jedinstven
kulinarski doživljaj.
Od intimnih susreta do događaja zatvorenog tipa za više
zvanica, pozovite nas i rezervišite sto.

Pritisla sam tasterom miša na odeljak sa menijem.

Svaka od stavki nazvana je po nekoj osobi. Rencova pita sa
rikotom, Nona Rozina piletina sa parmezanom, Birdina pasta
bolonjeze, manikoti a la Mendi.
Mendi.
Amanda.
Sebastijanova saltimboka.
Imali su i podugačku vinsku listu.
„Šta radiš?“
Skočila sam na zvuk Devininog glasa koji se javio iza mene.
„Prepala si me.“
„Zašto si odmah sklonila tu internet stranicu?“
„Ni zbog čega. Znaš... ne bi bilo zgodno da vide kako traćim
vreme.“
Nacerila se. „Šta je Bjanka?“
Sjajno. Uspela je da vidi ime u zaglavlju stranice.
Duboko sam uzdahnula dajući sve od sebe da i dalje zvučim
nonšalantno. „To je restoran Birdinog tate.“
„Lepo!“ Nasmejala se, prezadovoljna mojom slabošću. „Znaš
da nemam ništa protiv uhođenja – posebno kad je reč o onom
izvanrednom primerku.“
„Znam da to u potpunosti podržavaš. Ali osećam se glupo što
to radim.“
„Međutim, deo tebe tome ne može da odoli?“
 Slegnula sam ramenima. „Budi radoznalost.“
Oči su joj zaiskrile od uzbuđenja kao detetu kojem se
zavrtelo u glavi nakon što je saznalo da se sprema karneval u
gradu. „Pa, kad ćemo da odemo tamo? Odjednom čeznem za
velikom činijom al dente paste.“
„Ah, ne! Tu povlačim crtu. Uhođenje preko interneta je još i
dozvoljeno. To je razbibriga, ležerna razonoda. Čak bezazlena.
Ali da se pojavim lično? Ne.“ Odmahnula sam glavom. „Ne, ne,
ne.“
„Pa to je restoran. Javno mesto dostupno svima. To nije
uhođenje.“
Rasklanjajući papire sa stola, rekla sam: „Devin... ostavi se
toga.“
„Da li bi ti smetalo da ja tamo odem? Armando i ja tražimo
nova mesta za izlazak.“
„Reći ćeš vereniku da ga vodiš u restoran da bi imala priliku
da vidiš zgodnog gazdu?“
Odmahnula je rukom. „On to ne mora da zna. Obožava
hranu. Biće oduševljen.“ Devin se nagnula ka mom računaru.
„Može li se rezervisati sto preko interneta?“
„Ne znam. Nisam to proverila jer nemam nameru da idem
tamo.“
„Daj da vidim“, rekla je, dohvativši miša, i povećavši
stranicu pre no što je uzela da pregleda sajt. „Aha.“ Nasmešila
se.
„Šta to radiš, Devin?“
Nastavila je da upisuje podatke. „Jedini slobodan termin je u
subotu u pet po podne. Izgleda da je sve pre i posle toga
rezervisano. Dobro je što volim te rane izlaske.“
Odmahujući glavom, rekla sam: „Ti si ćaknuta.“ Namignula
je. „Javiću ti da li sam ga videla.“
 ***
Dve nedelje je prošlo, leto se bližilo kraju, i nije bilo pisama od
Birdi. Devin i Armando su se sjajno proveli u Bjanki uz
izvanrednu i skupu večeru – ali od Sebastijana Maksvela nije
bilo ni traga ni glasa. Tako joj i treba kad je htela da ga uhodi.
I pošto je već prošlo neko vreme, bila sam uverena da mi se
Birdi neće više javiti.
Onda se jednog popodneva, na moje iznenađenje, usred
uobičajene gomile pošte, našlo pismo moje male prijateljice.
Puls mi se ubrzao. Otrčala sam za svoj sto, bacila ostala
pisma i otvorila koverat.

Dragi Deda Mraze,

Da li ti je moja mama rekla da me je posetila u Central
parku? Znam da si joj preneo moju poruku jer je tamo na
karuselu bio crni konj o kojem sam ti pričala. Poslala je
leptira da me odvede do njega. Ne znam da li ga je poslala
ili je, u stvari, ona bila leptir? U svakom slučaju, to je bilo
čudesno. Mnogo mi nedostaje.
Možeš li da je pitaš zašto ne dolazi češće da me vidi?
Nastavila sam da je tražim, ali nije mi dala nijedan novi
znak. Pošto si stupio u kontakt s njom, a ona je našla način
da se vrati, mislila sam da će želeti da više vremena
provodi sa mnom.
Brinem se. Da nije možda ljuta na mene sad kad može
da me vidi. Možda zna šta sam uradila Suzi Redmond i da
ponekad noću kradem keks.
Možeš li da joj kažeš da mi pošalje još jedan znak kako
bih znala da nije ljuta na mene? Čak i ako ne može da
ostane još malo.
Izvini što ti ponovo dosađujem, dragi Deda Mraze. Ovo
 je poslednji put da ti se ovako obraćam. Obećavam.
Birdi.

Vraćala sam pismo u koverat dok su mi suze lile niz obraze, i

shvatila sam da možda Birdi nije jedina kojoj je potrebna
pomoć.

***
Odavno nisam bila kod svoje psihoterapeutkinje, doktorke Eloiz
Emeri. Njena ordinacija gledala je na Tajms skver, što sam
smatrala neprikladnim i ironičnim, pošto su joj prozori bili iznad
najvećeg haosa. Svakako tu nije opuštajuća atmosfera za
terapiju. Tokom sesija, u pokušaju da saberem misli, zurila bih u
veliki digitalni bilbord koji se stalno menjao.
Podozrevala sam već neko vreme da treba neko da mi
pogleda glavu, a danas sam to shvatila doslovno, podelivši sa
doktorkom Emeri priču o Birdi i nadajući se da mi dobra
terapeutkinja može pomoći da sve to ostavim iza sebe.
Upravo sam završila priču o pismima, pomenuvši i ono
poslednje koje sam primila.
„Ton tog poslednjeg bio je uznemireniji“, rekla sam. „Kao da
je istinski zabrinuta. Misli da je uradila nešto zbog čega duh
njene majke neće da joj priđe. Nije bilo uobičajenog P. S. na
kraju, tako da je sve zajedno izgledalo nekako šturo. Shvatila
sam da sam stvari samo pogoršala time što sam je navela da
nađe konja, čak i ako ju je leptir odveo do njega.“
Doktorka je skinula naočare i stavila ih na nogu. „Znači
osećate veliku krivicu?“
„Da, naravno. Sada dete očekuje da će dobiti još toga od
majke, a toga, u stvari, nema. Napravila sam haos. Svaki
nagoveštaj da može da stupi u komunikaciju sa pokojnom
majkom dovodi je u zabludu.“
Doktorka Emeri je ponovo stavila naočare i nažvrljala nešto u
beležnici pre no što me je opet pogledala. „Sejdi, mislim da je
važno da naučite da prihvatate činjenicu da ne možete promeniti
ništa od onoga što ste dosad uradili. Sada znate da igranje sa
sudbinom, ma koliko bilo očaravajuće, nije najmudrija ideja.
Tako da stvarno mislim da je potrebno da tu strgnete flaster,
brzo i bez oklevanja.“
Dlanovi su mi se oznojili. Trljala sam ih duž butina. „Šta
tačno pod tim podrazumevate?“
„Čini se da ne možete da se uzdržite kad vam se ona obrati.
Mislim da ste se emotivno investirali jer podseća na vas. Kao da
drugome dajete onu mogućnost koja je vama bila uskraćena. A
tome je teško odoleti. Osim toga, povezujete se tako sa detetom
u sebi. Ali sad znate da je takva vrsta angažovanja štetna. I što
se više budete ulagali, to će vam teže biti da prestanete. Zato,
ukoliko vam ponovo piše, možda ne bi trebalo da otvorite njeno
pismo.“
Odmahujući glavom dok sam zurila kroz prozor, rekla sam:
„Ne mogu to da uradim.“
„Zašto?“
„Zato što u najmanju ruku moram da znam da je dobro... čak
i ako se ne budem angažovala.“
„Ona ne zna da postojite. Ona ne zna da su vam se javila
osećanja prema njoj. Prema tome, vaša osećanja, ma koliko bila
jaka, ne utiču na nju. Ako odlučite da ne komunicirate s njom i
ako obećate sebi da se više nećete mešati i glumiti Deda Mraza,
onda se ne smete ni na koji način uključiti u njen život. To se
odnosi i na njena pisma. Ne smete ih čitati.“ Nagnula je glavu u
stranu. „Možete li to da uradite? Možete li da prekinete sve veze
s njom za svoje dobro, i na kraju, za dobro te devojčice?“
 Zurila sam u bilbord i gledala kako se menja najmanje triput
pre no što sam konačno rekla: „Pokušaću.“
 Poglavlje 7

Sejdi
Prošlo je skoro mesec dana od poslednjeg Birdinog pisma.
Sledila sam savete doktorke Emeri i nisam pisala svojoj maloj
prijateljici, čak sam otišla toliko daleko da sam Devin zadužila
da bude u patroli pošte – zamolila sam je da pregleda sve
koverte i da budno motri na eventualnu pojavu Birdinih pisama.
Iako sam više puta poklekla, zahtevajući da mi kaže da li se
pojavilo pismo od Birdi, Devin se klela da nije morala da
interveniše. U poslednje vreme prestala sam čak i da razmišljam
o tome da li su moji postupci u odgovoru na njena psima doneli
više štete nego koristi. Ali danas nije bio jedan od tih dana i to iz
dobrog razloga.
Imala sam sastanak u Osamdeset prvoj ulici sa licenciranim
davaocem usluga sparivanja, da ne kažem sa profesionalnom
provodadžikom – ne za moje lične potrebe, već zbog istraživanja
za časopis. Planirala sam da narednog meseca napišem članak o
prednostima i manama korišćenja tih usluga, i za danas je bio
zakazan moj prvi razgovor.
Kiti Blum vodila je agenciju o kojoj je reč i dala mi je tonu
sjajnih informacija za budući članak. Dala mi je takođe da
mesec dana besplatno koristim usluge njene agencije – što je
inače koštalo zaprepašćujućih deset hiljada dolara. Iako sam
htela to da isprobam, tražili su gomilu ličnih podataka – od
lekarskog uverenja i psihološkog profila do pregleda
finansijskog stanja i detaljnog upitnika o svemu i svačemu, od
mojih hobija preko fetiša do seksualnih apetita. Prihvatila sam
poklon, ali nisam bila sigurna da želim da zabadaju nos u moje
lične stvari.
Bilo je lepo veče, pa sam odlučila da se prošetam.
Kancelarija agencije nalazila se u prizemlju lepe zgrade od
cigala, a Aper vest sajd je jedan od mojih omiljenih delova
grada, u kojem stan, usput da pomenem, nikad neću moći sebi
da priuštim. Nalazila sam se na uglu Brodveja i Osamdeset prve
ulice, a Birdi je stanovala u Osamdeset trećoj, koja bi mogla da
bude negde u blizini.
Stvarno ne bi trebalo.
Bila sam tako dobra u poslednje vreme.
Ali... kad sam već tu...
Dovezla sam se uberom do ovog dela grada jer sam kasnila,
ali mogla bih da se vratim metroom u centar s bilo koje od
obližnjih stanica. Tako da nije izgledalo kao da ću skrenuti s
puta ako se prošetam malo u bilo kom pravcu. Mogla bih da
odem do Osamdeset treće, i ako slučajno prođem pored Birdine
kuće na putu do stanice podzemne železnice, to je onda sudbina.
Zapamtila sam broj kuće, podsećao je na datum godišnjice braka
mojih roditelja, februar, deseti, ili 210. Zaista je sve zavisilo od
sreće. Ako ne stignem do stanice pre tog broja, onda ću videti
Birdinu kuću. Jupi.
A ipak... imala sam osećaj da je to pogrešno.
Posebno kad sam ušla u Osamdeset treću ulicu i videla broj
na prvoj kući pored koje sam prošla: 230.
Oh, bože.
Osamdeset treća ulica pruža se unedogled, sigurno je duga
više od kilometra, od Central parka pa skoro sve do Hadsona... a
ipak tačno sam se našla u delu u kojem je Birdi živela.
 To me je malkice izbezumilo.
Krv je počela hitrije da struji, puls mi je dobovao u ušima,
svakim korakom sve jače.
228.
226.
224.
Dakle, jedna od narednih osam kuća.
Uh, ovo je stvarno fin kraj. Birdi je stanovala u ulici
oivičenoj drvoredom sa kućama od cigala za koje su bile
potrebne ozbiljne pare. Nisam znala zašto, ali zamišljala sam da
živi u zgradi sa mnogo stanova, u skučenom prostoru, kao i svi
mi u pacovskoj trci, a ne u tako luksuznom domu. Ove kuće su
se prodavale za milione. Čak i ukoliko nije bila u njihovom
vlasništvu i iznajmljivali su je, i dalje bi to mnogo koštalo.
Usporila sam i pratila brojeve.
220.
218.
216.
Još samo tri kuće do Birdine.
Kad sam stigla ispred njenog broja, srce je počelo brzo da mi
kuca. Usporila sam korak i trudila se da vidim nešto kroz
prozore. Ali bilo je deset stepenika od trotoara do ulaznih vrata,
i ništa nisam mogla da vidim. Oblilo me je razočaranje.
Nekoliko koraka nakon što sam prošla stepenište koje je vodilo
do Birdinih ulaznih vrata, naterala sam se da prestanem da
buljim da ne bi izgledalo kao da osmatram lokaciju za buduću
pljačku. Spustila sam glavu i nešto bleštavo na prvom stepeniku
privuklo mi je pogled.
Da li je to?
Ne... nemoguće.
Pogledala sam oko sebe – niko na mene nije obraćao pažnju.
Vratila sam se i nagnula da bolje pogledam.
Oči su mi se raširile.
Oh, bože!
Srebrna šnala za kosu svetlucala je sa stepenika, upravo
onakva kakvu bi koristila devojčica čiji tata ne zna da pravi
pletenice. I... imala je srebrnog leptira kao ukras.
Leptir.
Birdi.
Nije bilo sumnje da to dvoje idu zajedno.
Podigla sam je, ne razmišljajući.
Samo... šta ću sad da radim s njom?
Pretpostavljam da bi najispravnije bilo da je stavim na
bezbednije mesto. Lepu malu šnalu mogao bi neko zgaziti ovde
na prvom stepeniku.
Izgledalo je kao da niko od Maksvelovih nije kod kuće.
Mogla bih da je ostavim ispred vrata.
Da... to je dobra ideja.
Činjenica da sam sa vrha stepenica imala bolji pogled na
prozore i ono što je iza njih bila je čista slučajnost. Na kraju
krajeva, postupala sam ispravno u želji da Birdina mala šnala ne
nastrada. Možda je veoma vezana za nju. Bacivši još jednom
pogled naokolo, primetila sam vrata ispod prilaznog stepeništa,
nekoliko stepenika ispod nivoa ulice. Možda su Maksvelovi
stanovali u tom podrumskom stanu, u suterenu? Mada mi je
osećaj u stomaku govorio da to nije slučaj.
Duboko sam udahnula i krenula uz stepenice zgrade od
cigala. Kolena su mi malo zaklecala kad sam stigla do
poslednjeg stepenika. Bože, stvarno sam bila nervozna.
S trotoara, nisam najbolje procenila koliko su visoko ulazna
vrata – dvostruka staklena vrata sa ornamentima bila su na tri i
po metra, možda i više, iznad ulice. Bila sam tačno u visini
prozora s moje leve strane, i delimično sam mogla da vidim
veliku dnevnu sobu. Muški sako ležao je preko stolice preko
puta sofe, i zapitala sam se da li je Sebastijanov. Stajala sam
tako i zurila jedan dug trenutak, pokušavajući da razaznam
detalje – naslove knjiga na policama, fotografije u ramovima na
postolju kamina – sve dok se zavesa iznenada nije pomerila.
Neko je kod kuće!
Osetila sam kako mi sva boja nestaje s lica.
Oh, bože.
Moram da se gubim odavde!
Sad već u panici, potražila sam pogledom mesto na kojem bih
mogla ostaviti šnalu za kosu. Pošto nisam pronašla ništa
odgovarajuće, stavila sam je na kvaku, misleći da će je neko
videti ili da će pasti kad se vrata otvore i tako privući pažnju.
Potom sam odvukla dupe niz stepenice. Srce mi je tuklo tako
brzo kao da bežim sa mesta zločina, a ne kao da sam učinila
dobro delo time što sam htela da vratim devojčicinu omiljenu
šnalu za kosu.
Posle svega nekoliko koraka čula sam škljocanje iza sebe –
zvuk otključavanja brave. Na ivici da se izbezumim, nastavila
sam da hodam... sve dok me dubok glas nije zaustavio.
„Hej, ti. Šta to radiš?“
Oh. Bože.
Zažmurila sam. Taj glas. Pa, naravno, čula sam Sebastijana
Maksvela samo nakratko kod vrteške, a ipak bila sam
stopostotno sigurna da je to on. Taj dubok, bogat, seksi
promukao bariton potpuno je bio u skladu sa ostalim
pakovanjem.
Pošto nisam odgovorila, još jednom mi se obratio. Ovog puta
glasnije.
„Gde bežiš?“
 Duboko sam udahnula, shvativši da ću morati da se suočim sa
posledicama svojih postupaka, i polako sam se okrenula.
Hriste bože. Sebastijan je bio još bolji izbliza. Izgledao je kao
da je upravo izašao ispod tuša. Kosa mu je bila mokra i
začešljana unazad, imao je na sebi običnu belu majicu sa
kratkim rukavima i sivi šorts. Pošto je stajao tako blizu mene,
postala sam opčinjena bojom njegovih zelenih očiju – bile su
tako neobične, ne boje lešnika ni one zelene koju većina ljudi
ima, koja podseća na žad ili mahovinu, već svetle boje sjajnog
smaragda, a oko ženica istačkane zlatnim mrljicama.
„Kasniš“, zalajao je.
„Uh...“
„Zvono ne radi. Popraviću ga za vikend. Moraćeš da kucaš
malo glasnije i na vreme ako želiš da zadržiš ovaj posao. Moram
da krenem za pet minuta.“
„Posao?“
„Ti si dreserka pasa, zar ne?“
Njegove lepe oči zaranjale su u mene, i činile me više nego
nervoznom. U tom trenutku osećala sam se kao da skroz može
da me prozre i da će pomisliti da sam neka luda žena koja
proganja njegovu desetogodišnju ćerku. Mislim, tako je i bilo,
ali nikako nisam želela da to pomisli o meni. Zato sam popustila
u panici.
„Hm. Da. Izvinite što kasnim. Hm. Saobraćaj.“
Šta to, kog vraga, radim?
Pokazao je rukom ka kući. „Pa, ubrzaj malo. Idemo. Nemam
ceo dan. Upoznaću vas, a onda je ostalo na tebi. Vrati ga za sat
vremena. Bebisiterka će dotad doći, i preuzeće ga kad se budeš
vratila. Koje god komande da nauči, reci ih Magdaleni. Ona je
ionako ovde više od mene.“
Oklevala sam, ali sam ipak pošla nazad ka stepenicama.
Kolena su mi se sve više tresla. Kad sam došla do ulaznih vrata,
Sebastijan je već bio unutra. Nakon nekoliko opreznih koraka
hodnikom, bila sam iznenada napadnuta.
U redu. „Napadnuta“ možda nije prava reč. Ali oborena sam
na dupe. Dve džinovske šape pritisle su mi grudi. A najveći
jezik koji sam u životu videla počeo je da mi liže obraz.
„Marmadjuk“, viknuo je Sebastijan. Ogromna, crno-belo
istačkana danska doga pogledala je preko ramena i praktično se
nasmejala velikom, ljutitom muškarcu koji ju je odozgo gledao.
Onda je nastavila da mi liže lice.
Nakon prvog šoka nekako sam uspela da odgurnem gigantsku
životinju sa sebe. Obrisala sam sline s lica i uspravila se na
noge, samo da bih videla Sebastijana koji nije izgledao nimalo
srećno. Šta, kog đavola? Ja sam ta koja je upravo poharana, a ne
on.
Podbočio se. „Iskreno se nadam da to nije bila demonstracija
tvojih dreserskih veština. Manje te sluša od mene.“
Iznervirala sam se. „Pa, šta ste očekivali? Oborio me je
iznenada i bez upozorenja. Lepo je od vas što ste mi ponudili
ruku i pomogli mi da ustanem, usput da pomenem.“
Sebastijan se namrštio. „Ne ličiš mi na Nemicu.“
Obrisala sam pantalone. „Pa, verovatno zato što i nisam
Nemica.“
Zaškiljio je ka meni. „Pa zašto onda insistiraš da komande
obuke budu na nemačkom?“
Oh, sranje. „Hm.“ Zatreptala sam nekoliko puta pre no što
sam izvukla odgovor. „Nemojte odmah da dovodite u pitanje
moje metode. Ako ne želite da vam istreniram psa, kojem je
očigledno potrebna obuka koju ne možete sami da sprovedete,
onda tako i kažite da mogu da idem dalje.“
Ugao Sebastijanovih usana trznuo se naviše. „Dobro, doneću
ti povodac.“
Stvarno? Šta ja to radim? Morala sam da odem kod doktorke
Emeri zbog toga što sam se pretvarala da sam Deda Mraz. Kako
će se tek završiti moje glumljenje dreserke pasa koja komande
izdaje na nemačkom? Poslaće me u ludnicu. Gospode, kako sam
se u ovo uvalila?
Sebastijan se vratio sa povocem. Iznenadilo me je što je
ublažio ton i ispružio ruku. „Izvini. Nisam se predstavio. Taj pas
me ponekad izludi. Ja sam Sebastijan Maksvel, pretpostavljam
da si ti Grečen.“
Grečen. Naravno! Jer kako bi se inače zvala žena koja nije iz
Nemačke a dresira pse na nemačkom. Stavila sam dlan u
njegovu veliku ruku i rukovali smo se. Onog trena kad mi je
koža došla u kontakt s njegovom, puls mi je poleteo kao voz bez
kočnica. Kad se stisak pojačao oko moje ruke, poslao je šok
elektriciteta kroz moju ruku. Sjajno, još uznemirujućeg
ponašanja o kojem ću morati da razgovaram sa doktorkom
Emeri – mada je imalo smisla što sam zasvetlela kao božićna
jelka, pošto sam se predstavljala kao Deda Mraz. Moraću da
dignem kredit da platim terapiju.
Izvukavši ruku, usredsredila sam se na to kako da se izgubim
odatle. I izgleda da ću morati da povedem i svog novog učenika.
Uspela sam da zakačim kraj povoca na Marmadjukovu ogrlicu i
dala sam sve od sebe u imitaciji profesionalnog dresera. „U
redu. Vratiću se za sat vremena.“ Povukla sam džinovskog psa, i
za divno čudo, krenuo je za mnom. Samo da bih učvrstila utisak
da sam se potpuno pogubila, okrenula sam se na vrhu stepeništa
i nasmešila sam se Sebastijanu Maksvelu. „Danke.“
Nakon što sam to rekla, počela sam da se pitam da li to zaista
na nemačkom znači „hvala“. E pa, šta da se radi. Sad je već
kasno. Marmadjuk je poleteo niz stepenice i morala sam da
trčim da bih držala korak sa njim. Na podnožju stepeništa
odlučila sam da se ne predam lako i jako sam cimnula povodac.
„Curik...“, rekla sam.
Sranje! Staje meni. To je za konje, zar ne? Pogledala sam
preko ramena ka stepenicama, nadajući se da je Sebastijan već
ušao u kuću i da me nije čuo. Naravno, nisam bila te sreće.
Sebastijan je stajao na vrhu stepeništa i gledao me. Izgledao
je stvarno skeptično.
Da, nisi jedini. Ni ja ne znam kako ću to da izvedem.

***
Marmadjuk i ja smo otišli u obližnji park u kojem je bilo terena
za pse, što je značilo da mogu da ga pustim s povoca u
ograđenoj zoni dok guglam dresuru pasa. Provela sam dobrih
pola sata čitajući osnove o učenju pasa poslušnosti, a onda
upitala Gugl zašto se psi dresiraju na nemačkom. Za divno čudo,
to je bilo mnogo uobičajenije nego što sam mislila. Mnogi ljudi
dresiraju pse na jeziku zemlje iz koje pasmina potiče. A ko bi
rekao... danska doga u stvari nije danska – nego nemačka. Pa to
onda, pretpostavljam, ima smisla. Plus, životinja dresirana na
stranom jeziku ne zbunjuje se kad čuje uobičajene reči iz svog
okruženja. Takođe sam potražila nekoliko osnovnih reči za
obuku na nemačkom. Sitz, koje se izgovara ka zic, znači „sedi“.
Platz, koje se izgovara pla-c, znači „mesto“, a nein, koje se
izgovara kao najn, znači „ne“. Zaključila sam da su
Marmadjuku očajnički potrebne te reči u njegovom životu.
Dobra stvar u vezi sa štenetom sa mnogo energije bila je da
se brzo umaralo. Kad mi se učinilo da izgleda potčinjenije,
izvela sam ga iz ograđene zone i pronašla sam mirno mesto
ispod jednog drveta da sednem i da ga dresiram.
Spustio je svoje ogromno telo preko mojih nogu. Mazila sam
ga i govorila: „Pa, Marmadjuče, reci mi kakvi su ljudi s kojima
živiš. Da li je Sebastijan stvarno kreten kao što bi se reklo na
osnovu toplog dočeka? Uopšte ga nisam tako zamišljala. Birdi
ga je drugačije opisala.“
Kad sam rekla „Birdi“, Marmadjuk je počeo da maše repom.
Htela sam da proverim da li je to slučajnost. Zato sam sačekala
da prestane da maše repom i onda sam još malo popričala sa
njim. „Da, stvarno sam očekivala finog momka, možda blagog
glasa, iako je velik dasa popu tebe. Ali Sebastijan je pomalo
zloća, zar ne?“
Ništa. Marmadjuk je nastavio da me gleda, a rep se nije ni
mrdnuo.
„Nadam se da ne razgovara sa Birdi onako kako je
razgovarao sa mnom.“
Onog trena kad sam rekla „Birdi“, rep se uzmahao.
Nasmešila sam se i počešala psa iza ušiju. „Da, shvatam,
druškane. I iz pisama se vidi da je posebna. Drago mi je što si ti
tu da je zaštitiš.“
Birdi je napisala u jednom od prvih pisama da je tražila kuću
za Božić i da joj ga Deda Mraz nije doneo. Pa nisam mogla da
se ne zapitam zašto joj je otac sad nabavio psa. Da li se pojavio
neki sumnjivac u komšiluku, a Sebastijan je pomislio da je
potrebno da mu dom bude bolje zaštićen? To jest, neki
sumnjivac ne računajući mene. Nadala sam se da to nije slučaj.
Stvarno sam morala da naučim nečemu psa, jer je maltene
već bilo vreme da ga vratim kući. Ali većina informacija o
dresuri pasa nalagala je da dreser ima nešto čime će nagraditi
kuću. U tu svrhu sam improvizovala, iskopala sam ono što bi
mogla biti pristojna zamena. Nažalost, nisam imala previše
izbora – samo jednu žvaku i KIND čokoladicu u kojoj su
uglavnom lešnici. Pošto je izgleda pola sveta alergično na njih u
poslednje vreme, izguglala sam za svaki slučaj mogu li psi da
jedu lešnike. Mogu, ali ne smeju im se davati orasi. Nakon što
sam proverila koji sastojci se nalaze u KIND-u, stavila sam
žvaku u usta i ustala. Marmadjuk je ustao sa mnom. Odlomila
sam parče KIND-a i dala mu.
„Sedi“, rekla sam strogo. „Oh, čekaj, ne. Sitz.“
Kuče me je samo gledalo. Uzdahnula sam, ponovo pogledala
jedan od boljih članaka koje sam pročitala o dresuri pasa, i
potražila odeljak o učenju psa da sedne.
Prvi korak. Kleknite direktno ispred svog ljubimca.
Sjajno. Mrlje od trave na mojim belim pantalonama.
Duboko sam uzdahnula i spustila sam se na kolena.
Drugi korak. Držeći poslasticu u ruci, dopustite psu da vidi
nagradu, onda mu je prinesite njušci.
To mi je izgledalo nekako pakosno. Nadala sam se da
Marmadjuk neće skočiti na moju ruku i smazati mi nekoliko
prstiju zajedno sa KIND-om. Ali nije to uradio. Hmm... možda
pisac članka ponešto i zna. Pa sam nastavila.
Treći korak. Držite poslasticu u šaci i podignite ruku. Recite
psu da sedne.
Smotala sam parče čokoladice u šaku i onda rekla strogim
glasom. „Sitz!“
Sveca mu poljubim.
Marmadjuk je seo.
Stvarno je seo!
Dala sam mu nagradu i počešala ga iza uveta. „Dobra kuca.
Dobar si ti.“
Do trenutka kad sam krenula iz parka ka kući Maksvelovih
da vratim svog nagrađivanog učenika, izvršio je moju komandu
najmanje pet puta. Poslednji put čak nisam ni imala čime da ga
počastim. Onog trena kad sam digla ruku, prosto je uparkirao
dupe na travu. Nisam mogla da verujem. I mada sam uspela da
ostvarim taj mali napredak, definitivno nisam bila profi
dreserka. I morala sam da sasečem to ludilo u korenu. Moje
uplitanje u Birdin život već je nanelo dovoljno štete. Trebalo je
da se uzdržavam, da se izmaknem, a ne da naglavačke uskačem
u njen život. Mada, morala sam da priznam, stvarno sam jedva
čekala da upoznam tu slatku, malu devojčicu. A zbog činjenice
da se vraćam bebisiterki a ne Sebastijanu bila sam manje pod
stresom nego što bi to bio slučaj da moram ponovo da se suočim
sa njim.
Stigla sam do Osamdeset treće ulice sa nekoliko minuta
zakašnjenja. Zastavši da nekoliko puta duboko udahnem, sabrala
sam se i uputila stepeništem do kuće Maksvelovih. Pozvonila
sam i čekala, ali niko nije otvorio vrata. Minut kasnije, setila
sam se da mi je Sebastijan rekao da je zvonce pokvareno i da
moram glasno da pokucam. To sam i uradila.
Žena prijatnog izgleda, verovatno u srednjim šezdesetim
godinama, otvorila je vrata. Sa toplinom u osmehu ni blizu nije
bila toliko zastrašujuća kao momak s kojim sam ranije imala
posla.
„Ti mora da si Grečen“, rekla je.
Klimnula sam glavom. „Da, to sam ja. Grečen, dreserka
pasa.“
Koraknula je unazad. „Uđi. Ja sam Magdalena. Gospodin
Maksvel je rekao da treba da naučim komande koje ćemo
primenjivati kod kuće kako bismo pomogli u Marmadjukovoj
dresuri.“
Pogledala sam oko sebe kad sam ušla. Kuća je bila tiha. Nije
bilo ni traga ni glasa od Sebastijana i Birdi. „Hm, da li je
gospodin Maksvel tu? Svi su dobrodošli da se pridruže obuci.“
Odmahnula je glavom. „Ne, nije tu. Otišao je na posao. Radi
noću. Ali njegova ćerka i ja jedva čekamo da se posvetimo
dresuri. Marmadjuk je njen pas.“
Srce mi je neočekivano zalepršalo na pominjanje Birdi.
„Znači, ćerkin pas. Oh, u redu. Može li ona da nam se pridruži?“
Magdalena je odmahnula glavom. „Ne može, napolju je sa
svojom družinom ženskih skauta, prikupljaju novac ispred
supermarketa. Ali preneću joj sve na čemu treba da radimo.“
Osećala sam se kao izduvana guma. Nema Birdi.
Progutavši uzdah, klimnula sam glavom. „U redu. Danas smo
učili da sednemo, ali komande su na nemačkom. Ostala sam bez
zalogajčića za nagrade – imate li nešto da mu damo da bih
mogla da vam pokažem kako to funkcioniše?“
„Naravno. Samo trenutak. U kuhinji imamo svašta. Molim
vas, osećajte se kao kod svoje kuće dok se ne vratim.“
Delom sam osećala krivicu zbog onoga što sam radila, a opet
deo mene nije mogao da odoli i da ne pogleda naokolo kad mi se
već za to pružila prilika. Ružniji deo je pobedio nakon što sam
ugledala uramljene fotografije na postolju iznad velikog kamina
koji sam već ranije videla kroz prozor. Podigla sam prvu i srce
mi se steglo. Na slici su Sebastijan i njegova žena bili ušuškani u
zimske jakne ispred snegom pokrivene planine. Oboje su imali
skije, a Sebastijan je držao u naručju Birdi – a ona je imala
snoubord na malim nogama. Iz bucmastih, rumenih obraščića
širio se najradosniji osmeh koji sam u životu videla. Iako je
Sebastijan na slici izgledao superzgodno, od Birdinog osmeha
nisam mogla da odvojim pogled.
Magdalena se vratila pre no što sam stigla da prestanem da
zurim. Videvši šta mi je privuklo pažnju, nasmešila se tužno.
„To je gospodin Maksvel i njegova ćerka Birdi.“
Prekrstila se. „I njegova voljena supruga Amanda. Nije više
sa nama. Nek joj je pokoj duši.“
 Osećala sam kako počinjem da se gušim, pa sam se nakašljala
da pročistim grlo, i vratila sam uramljenu fotografiju na mesto.
„Veoma lepa porodica.“
Magdalena je klimnula glavom. Dodala mi je keks za kuče, i
ponovo sam posvetila pažnju Marmadjuku. Nadala sam se da je
zapamtio ono što je naučio u parku. Uradivši onako kako smo
vežbali, pustila sam ga da vidi nagradu, i onda je smotala u šaku.
„Sitz“, rekla sam. Nekim čudom, Marmadjuk je odmah seo.
Magdalena se nasmešila. „Oh, bože. Vrlo ste dobri u svom
poslu. Ovaj veliki momak nikog ne sluša.“
I ma koliko da je cela situacija bila ćaknuta, ponosila sam se
onim što sam postigla. „Hvala“, nasmešila sam se. „Ili, danke.“
Malo je falilo da se nasmejem nakon tog svog poslednjeg
komentara, ali nisam mogla da se ne uživim u ulogu. Nakon
moje demonstracije, dala sam Magdaleni savete koje sam
pokupila sa interneta, i onda je bilo vreme da krenem.
„U redu, dobro. Srećno s njim. Dobar je to pas.“
Magdalena me je otpratila do vrata. „Dolazite sledeće
nedelje, zar ne?“
„Hm, pa...“
„Birdi će biti tako žao što vas nije upoznala. Da budem
iskrena, zaboravili smo da dolazite kad smo pravile planove za
skaute. Sigurna sam da će stajati kod vrata i čekati vas sledećeg
utorka.“
Stajaće kod vrata i čekaće me.
Zamislila sam Birdi s nosom prilepljenim za staklo, kako
jedva čeka da počne da dresira psa.
Nisam mogla da je izneverim. Je l’ tako?
Jedna nedelja više, kratkih sedam dana ne mogu mnogo da
naškode? Hoću reći, već sam otišla toliko daleko – kako sve to
da okončam a da barem ne upoznam malu Birdi? Plus, biće
razočarana ako dreserka da otkaz prvog dana.
„Znate šta, svakako ću doći. Vidimo se sledećeg utorka.“
Izašla sam napolje i duboko uzdahnula.
U redu. Idemo još jedan krug.
 Poglavlje 8

Sejdi
„Bleib.“
Vuf.
„Bleib.“
Vuf!
„Šta to slušaš?“ Devin me je još jednom uhvatila kako se
glupiram na poslu. „Da li je to nemački... i lajanje?“
Pritisla sam dugme za pauzu što sam brže mogla. Gledala
sam još jedan video na Jutjubu o dresuri pasa na nemačkom.
Samo to sam i gledala u poslednje vreme kad god sam imala
vremena. U stvari, dresura pasa na nemačkom me je do te mere
obuzela da sam sinoć sanjala da sam na suđenju zbog nekog
prekršaja, a cela sudnica bila je puna pasa koji su na mene vikali
na nemačkom.
„Ne“, odmahnula sam glavom i slagala. „Nije nemački.
Nemam pojma šta si čula.“
„Nije? A šta je onda to bilo?“
Nema šanse da se iz ovoga izvučem.
Predala sam se i priznala. „U redu, u redu, jeste, to je
nemački.“
„Znam to... moja baba Inga je Nemica. Planiraš li da ideš na
put?“ Zasijala je od pomisli na putovanje u inostranstvo.
„Članak o romantičnim sastancima na međunarodnom nivou!
Spremna sam da ti budem asistent u tom slučaju!“
 Devin nije imala pojma u kakav sam haos upala. Ali pući ću
ako nikome to ne kažem. Devin je jedina koja bi me razumela i
bezrezervno podržala. Jedina.
„Nije reč o članku ni o putovanju“, uzdahnula sam. „Ali
moram nešto da ti ispričam, i bolje bi bilo da sedneš.“

***
Devin nije više mogla ni da sedi u miru. Špartala je uzbuđeno
prostorom između mog i svog odeljka. „Oh, bože. To je previše
dobro da bi bilo istinito.“
„To je katastrofa! I završiće se mojom sledećom posetom.“
Stala je na trenutak. „Znači planiraš da odglumiš još jednom
Nemicu dreserku? A šta ćeš posle da uradiš?“
Tapnula sam olovkom i duboko uzdahnula. „Onda moram da
smislim kako da izađem iz svega toga.“
„Čekaj... a šta se desilo sa pravom dreserkom?“
To je pitanje za glavnu premiju, zar ne?
„Nemam pojma. To je drugi problem. Grečen se juče uopšte
nije pojavila, ne znam ni da li će.“
„Nadajmo se da neće.“ Uzdahnula je. „To je sudbina, Sejdi.
Šnala sa leptirom, činjenica da je otvorio vrata tačno u tom
trenutku, pas koji je poslušno reagovao na tvoje glupe nemačke
komande kao da si pravi stručnjak! To ti je prolaz. Zašto bi ga se
odrekla nakon samo jedne posete?“
Nisam mogla da verujem šta predlaže, iako to nije trebalo da
me iznenadi.
„Gde vodi taj prolaz, Devin? I nemoj da kažeš u Sebastijanov
krevet.“
„Htela sam, u stvari, da kažem... u Birdin život. Sad možeš da
je viđaš, da budeš pored nje, a ne moraš da ostvaruješ i
ispunjavaš nemoguće želje, glumeći Deda Mraza.“ Zastala je i
nacerila se. „A to bi na kraju moglo da dovede do neverovatnog
seksa sa Sebastijanom Maksvelom, da.“
Ustala sam sa stolice. „Još samo ovaj put i završiću sa tim,
Devin. Ozbiljno ti kažem. Ne mogu da lažem tu devojčicu. To je
jedino gore od glumljenja boga izdaleka.“
„Ne moraš da lažeš. To je ono najbolje. Ti si... ti. Samo si uz
to, tako se potrefilo, dreserka pasa – na nemačkom. Ti jesi
dreserka. Zaslužila si to. Koga je briga kako si do toga došla.“
„I zovem se Grečen? Ni to nije laž?“
Slegnula je ramenima. „Nevažan detalj.“
Počela sam da čupam kosu. „Kako se kaže ’prevarant’ na
nemačkom?“

***
Bio je divan dan kasnog leta u Osamdeset trećoj ulici. Savršen
za piknik u parku ili za šetnju i pijuckanje kafe. Milion stvari
sam mogla danas da radim – bilo šta osim nastavljanja ove
šarade. Ali dok mi je srce tuklo, popela sam se stepenicama kuće
Maksvelovih i pokucala na vrata.
Čula sam kako Marmadjukove šape grebu po parketu kad je
mahnito potrčao da me pozdravi.
Kad su se vrata otvorila, odmah je skočio na mene. Ko je,
uopšte, otvorio vrata? Videla sam samo njega.
Okrenula sam glavu, pokušavajući da izbegnem da mi lizne
usta. „Oj! Sitz. Sitz.“
Očigledno je zaboravio sve što sam ga naučila prošli put. Sitz
ništa nije postiglo. Uspravio se na zadnje šape i pokušavao da
me poljubi.
„Uđite“, rekla je Magdalena odnekle iza Marmadjuka.
„Izvinite, pun je energije danas. Kao što možete da vidite,
veoma je razuzdan, tako da je savršen trenutak za nove lekcije.“
 Očekivala sam da će me Birdi čekati kod vrata kao što je
Magdalena pre nedelju dana rekla, ali od devojčice nije bilo ni
traga ni glasa.
Dok me je Marmadjuk pratio, išla sam za Magdalenom i
pogledom tražila Birdi. Magdalena me je odvela u kuhinju.
Pogled mi se na kraju sreo sa plavim Birdinim loknama.
Tu je.
Izgledalo je kao da pokušava nešto brzo da vrati u kredenac.
Kad se okrenula, obrazi su joj bili puni kao u veverice.
„Jesi li dobro?“, upitala je Magdalena.
Klimnula je glavom brzo i promrmljala punih usta. „Aha.“
Zar Magdaleni nije bilo jasno šta je radila? Jer čovek nije
morao da bude Ajnštajn da bi shvatio kako je Birdi iskoristila
priliku da ukrade keks kad je Magdalena otišla da otvori vrata.
Nasmejala sam se u sebi. Moja mala kradljivica. Ponovo u
akciji.
Nakratko nam je okrenula leđa, a tren kasnije obrazi joj više
nisu više bili naduveni. Očigledno je smazala oreo. Pošto nisam
više motrila na ono što se trudila da sakrije, stvarno sam mogla
da se zagledam u njeno predivno dečije plavetnilo. Birdi je bila
zadivljujuće lepa devojčica. I zaista sam se osećala nadrealno što
gledam u oči dete koje je tako dugo izdaleka očaravalo moje
srce. Nisam mogla da je lažem.
Zato sam odlučila da ću dati sve od sebe da budem iskrena
koliko god je to moguće u datim okolnostima.
„Birdi, ovo je Grečen, Marmadjukova dreserka“, rekla je
Magdalena.
„U stvari, Grečen mi je poslovno ime. Možeš da me zoveš
Sejdi.“
Birdi se javio zbunjen izraz lica. „Imaš dva imena?“
Zastala sam. „Da.“
 „Hoću i ja dva imena! Smisliću još jedno ime.“
Smešeći se, rekla sam: „Pa, da, to jeste zabavno,
pretpostavljam.“
„Vodićeš Marmadjuka u park za kuce?“, upitala je Birdi.
„Da, mislila sam da bi bilo dobro da prvo vidite kako mu
izdajem komande, a posle da obe to probate.“
Birdi je izletela iz kuhinje. „Idem po džemper.“ Marmadjuk
ju je pratio hodnikom, mašući repom.
Ubrzo potom, Birdi, Magdalena i ja krenule smo do parka. U
stvari, Marmadjuk me je u punom trku vukao za sobom, dok su
se Birdi i Magdalena trudile da ne zaostanu za nama. Moram da
smislim kako da ga naučim komandi „uspori malo“.
Kad smo stigli do odredišta, potražile smo zgodno mesto za
podučavanje.
Birdi se okrenula ka meni i upitala: „Jesi li ti Nemica?“ „Ne,
nisam.“
„Pa kako onda dresiraš Marmadjuka na nemačkom?“
„Naučila sam najvažnije reči, a preneću to znanje tebi, tako
da ti posle toga neću trebati. Cilj je da naučimo Marmadjuka da
sluša tebe, Magdalenu i tvog tatu.“
„Možeš li da ga naučiš da ne skače tati na glavu ujutru? Tako
ga budi, a tata se razljuti. Plašim se da će ga, ako nastavi to da
radi, dati nekome.“
„Mislim da tvoj tata neće to uraditi.“
Verovatno nije trebalo da dajem obećanja u Sebastijanovo
ime. Ali, u najmanju ruku, nadala sam se da nikad ne bi ćerki
tako slomio srce.
Ovoga puta došla sam naoružana punom kesom keksića za
pse. Pošto sam imala odgovarajuće pojačanje, očekivala sam da
će učenje biti lakše.
Pokazala sam sitz i platz nekoliko puta, pre no što sam
predala keks Birdi. Kao i obično Marmadjuk je mahao repom
kao lud kad god bi Birdi preuzela kormilo. Nivo radosti koju je
imao za tu devojčicu ni sa čim se nije mogao uporediti. Birdi je
zacičala od oduševljenja kad je pas poslušno izvršio komandu.
Dresura se odvijala zaista čudesno dobro. Stvarno nisam
verovala da ću uspeti to da izvedem, ali zasad je izgledalo da mi
polazi za rukom.
Ali na osnovu svega onoga što sam pročitala, propisna obuka
pasa traje mnogo duže, a ne tek nekoliko sesija. Nije bilo šanse
da se, bez dobrog razloga, izvučem nakon dva susreta. Zato ću
morati da smislim opravdanje, dobar razlog što sam sprečena da
dovršim dresuru. Čak je i sama pomisao na to bila
obeshrabrujuća.
Igrom slučaja, radili smo na komandi „mesto“, bleib, kad je
Marmadjuk uradio upravo suprotno nakon što mu je pažnju
privuklo štene koje je ušlo u zonu za pse. Nije bilo dovoljne
količine vikanja bleib koja bi ga ubedila da ne juri za malim
prijateljem. Nas tri smo jedva uspele da ga ukrotimo i odvedemo
u mirniji deo zone, podalje od drugih kučića. Nakon što smo ga
namamile sa još nekoliko slasnih zalogajčića, uspele smo da se
odmorimo s njim ispod drveta. Iako je s jurnjavom bilo gotovo,
definitivno me je oblivao znoj.
„Pa, kako si ušla u taj dreserski posao?“, upitala je
Magdalena.
Oh, ne bi verovala.
„Nije mi to glavno zanimanje i nemam nameru da od toga
pravim karijeru. Prosto sam doslovno u to upala. Radim to sa
strane, imam drugi posao.“
„Imaš dva posla i dva imena!“ Birdi se nasmejala.
Magdalena se nasmešila. „Smem li da pitam čime se još
baviš?“
 „Pišem za časopis.“
Oči su joj se raširile. „Oh, to zvuči zabavno. Koje teme te
zanimaju?“
„Izlasci, romantični sastanci. Ponekad izađem s nekim
momkom i o tome pišem.“
Birdi je nabrala nos. „Bljak, i moraš da ga poljubiš?“
Nasmejala sam se. „Ne, definitivno ne moram.“ „Dobro je. Od
momaka ja bih poljubila jedino tatu.“ „A ja mislim da bi tvoj
tata voleo da tako i ostane što je duže moguće“, rekla sam.
Magdalena i ja nacerile smo se jedna drugoj.
„Kladim se da bi mnogi momci voleli tebe da poljube“,
dodala je Birdi. „Imaš lepu plavu kosu i fin osmeh.“
To je bilo baš slatko.
„Oh, hvala, Birdi. Mogu li da ti odam jednu tajnu?“
Nagnula se ka meni radoznalo. „Da!“
Rekla sam tihim glasom da efekat bude jači: „Pre bih
poljubila žabu nego momke s kojima sam imala prilike da
izađem.“
Uzdahnula je. „I onda bi se pretvorila u princa! Mama mi je
jednom čitala takvu priču.“
Srce mi se steglo. „Stvarno?“
„Da, ne sećam se baš detalja. Ali znam da je bilo žabe,
poljupca i princa.“
„To zvuči zanimljivo.“
Ućutala se na trenutak, pre no što je rekla: „Znaš li da je moja
mama umrla?“
„Da, znam.“
Krivica mi se prišunjala. Magdalena je pominjala Amandu
prošle nedelje, ali ni ona ni Birdi nisu imale pojma da znam o
njoj mnogo više nego što bi mogle da zamisle. Iznenada sam se
podsetila činjenice da se lažno predstavljam i da sam prevarant.
 „Umrla je kad sam imala sedam godina.“
Obećala sam sebi ranije da se neću zbližavati s tom
devojćicom. Morala sam da se oslobodim poriva da to uradim.
Nažalost, potreba da joj pokažem da nije sama bila je jača.
„I ja sam ostala bez mame kad sam bila tvojih godina.“
Izraz lica joj se promenio i prešao put od tuge do čuđenja i
zainteresovanosti. „Stvarno?“
Kao da nikad dotad nije čula da neko tako nešto kaže.
„Da.“
„Šta joj se desilo?“
„Umrla je od raka.“
„Moja mama takođe.“
Srce mi je toliko otežalo da sam mogla da se zakunem da me
vuče nadole. U izrazu lica videlo joj se olakšanje što je još neko
prošao kroz ono kroz šta je ona prošla. To me je obradovalo.
„Da li nekad prestaneš da misliš na nju? Plašim se da ću je
zaboraviti kad porastem. I sada se malo toga sećam.“
Trudeći se da joj ulijem sigurnost, rekla sam: „Nisam
zaboravila stvari koje sam upamtila kad sam bila tvojih godina.
Jer su te uspomene tako važne i dragocene da su urezane u nas.
A imam i sjajnog tatu koji se takođe postarao da nikad ne
zaboravim mamu. Ali znaš li koji je glavni razlog što je nikad
nećeš zaboraviti?“
„Koji?“
Pokazala sam na svoje srce. „Jer je tačno tu. Uvek. Ona je
deo tebe i ti je nosiš u svom srcu svakog dana. Ne možeš da
zaboraviš svoje srce i nećeš je zaboraviti.“
Birdi je zažmurila i prošaputala: „Da, dobro.“
Taj trenutak zauvek ću pamtiti. Čak i ako nikad više ne
budem videla Birdi, barem ću znati da sam uspela da joj
pokažem da nije sama na ovom svetu. Sve vreme dok mi je slala
pisma misleći da sam Deda Mraz, jedno sam želela da joj
kažem: „Tačno znam kako se osećaš.“
„Stvarno mi je drago što sam te upoznala. Nikad nisam
upoznala nekoga ko je ostao bez mame kao ja.“
Nisam mogla a da se ne nasmešim. „Pa, možda nam je bilo
suđeno da se sretnemo da bi saznala da ima još ljudi poput
tebe.“
Magdaleni su se oči caklile.
Kad sam shvatila da sam možda otišla predaleko sa
emocijama, skočila sam na noge. „Hajde da se vratimo dresuri.
Šta kažete?“
Pas je izgledao kao da napola spava, uživao je u povetarcu
isplaženog jezika.
Birdi i ja smo ga podigle. Opet smo na smenu recitovale
komande na nemačkom i nagrađivale Marmadjuka. Sve je išlo
savršeno dok se ono štene od malopre nije ponovo pojavilo.
Onda je postalo jasno da smo ispunile kvotu sreće u dresuri za to
popodne.
Izašli smo iz parka i krenuli ka Birdinoj kući.

***
Kad smo ušli u zgradu od smeđih cigala, Magdalena je
insistirala da ostanem još malo i da probam ono što je ceo dan
dinstala. Nas tri smo bile za stolom i upravo smo pojele gulaš
kad su se javili čudni Marmadjukovi zvuci iz susedne sobe.
Prišle smo mu i nije mi trebalo mnogo da shvatim da se davi.
Davi se.
Kuče se davi.
Obuzela me je panika.
Sve se od tog trenutka odvijalo munjevito brzo.
Pre neko veče gledala sam video u kojem je opisano šta treba
uraditi ukoliko pas počne da se davi. Jutjub mi ga je preporučio
zato što je bio u vezi sa pretragom dresure pasa. Sedam se da
sam pomislila kako možda ne bi bilo loše da ga pogledam, pošto
ču još jednom izvesti Marmadjuka. Ali mili bože, ni na kraj
pameti mi nije bilo da ću morati da se poslužim nekom od tih
veština.
Pokušavala sam da se setim uputstava kad sam krenula u
akciju, stala iza doge i stavila joj ruke oko tela.
Misli.
Misli.
Misli.
Šaku leve ruke stegla sam u pesnicu, stavila sam
Marmadjuku palac na stomak i drugom rukom gurala nagore,
prema ramenima. Pošto nisam bila sigurna da to radim kako
treba, nastavljala sam da ponavljam taj pokret sve dok
Magdalena nije povikala: „Izašlo je!“
„Izašlo je! Izašlo je!“, javila se Birdi kao eho. Suze su joj lile
niz obraze.
Magdalena je otišla da podigne vinovnika s poda. Bila je to
mala gumena lopta, ne veća od kovanice od pola dolara.
Nikad u životu nisam bila toliko uplašena. Sirota Birdi se
prestravila. Nisam imala vremena da razmišljam o onome što se
umalo nije desilo.
„Spasila si Marmadjuku život“, povikala je Birdi, obavivši
ruke psu oko vrata i pritisnuvši obraz uz njegovu njušku. Doga
je izgleda bila nesvesna onoga što joj se moglo dogoditi.
Nagnula sam se da umirim Birdi. „Svako bi to uradio u ovoj
situaciji.“
Magdalena ju je privila na grudi, potresenija od nas dve. „Ne
bih znala šta da radim, Sejdi. Hvala nebesima da si bila tu.“
Od dubokog glasa koji se javio iza nas doslovno sam
poskočila. „Šta se, kog vraga, dogodilo? Zašto Birdi plače?“
Dok nije progovorio, niko nije primetio da je Sebastijan
došao.
Birdi je otrčala do oca. „Tata, Sejdi je spasila život
Marmadjuku! Ugušio bi se lopticom da nije izvela stručni
zahvat, himen manevar.“
Da li je to ona upravo rekla „himen manevar“? Verovatno je
mislila na Hajmlihov zahvat. Nasmejala bih se da me on nije
gledao smrtno ozbiljno.
Sebastijan je zbunjeno zaškiljio. „Ko je Sejdi?“
Pokazala je na mene i počela brzo da priča. „Dreserka! Ime
Grečen koristi samo kad je na poslu. Pravo ime joj je Sejdi, a
Marmadjuk je progutao malu loptu koji sam dobila kao nagradu
u supermarketu pre neki dan. Sejdi mu je uradila taj zahvat i
loptica je izašla. Tako sam se uplašila. Mislila sam da će
umreti.“
„Bilo je to zaista zadivljujuće, gospodine Maksvele“, rekla je
Magdalena.
Sebastijan je pogledao mene pa onda Birdi pre no što se
nagnuo da pomazi psa po glavi, kad je u potpunosti pojmio šta
se upravo desilo.
Digao je pogled ka meni. „Primenila si Hajmlihov zahvat na
kučetu?“
Bože, čak nisam ni znala šta sam uradila. Samo sam se setila
postupka iz videa i stupila u akciju.
„Tako nešto, da.“
I dalje klečeći, Sebastijan je zagrlio ćerku. „Jesi li dobro?“
Klimnula je glavom. „Da.“
Pogled mi je ostao fokusiran na njegove jake ruke dok joj je
trljao leđa.
„Zašto ne odeš u kuhinju sa Magdalenom da ti da keksiće i
mleko.“ Pogledao me je, i uspravio se. „Mogu li da popričam s
tobom, na minut, molim te?“
„Sa mnom?“, upitala sam glupavo.
„Da.“
S kim drugim?
„Naravno.“ Okrenula sam se ka Birdi. „Za slučaj da se ne
vidimo pre no što odem, drago mi je što sam te upoznala, Birdi.“
„Vidimo se sledeće nedelje, Sejdi. Nemoj da ljubiš ružne
momke.“
Nisam imala srca da joj kažem da se možda nećemo više
videti.
Čekaj malo... „možda“? Sad sam se već kolebala, i nisam bila
sigurna da ću preseći sve veze sa njom danas?
Pratila sam Sebastijana do njegove radne sobe. Bila je stroga
poput njega, sa tamnim drvetom i tamnobraon kožnom foteljom
iza velikog stola.
Stajali smo na dobrih nekoliko koraka jedno od drugog, i pre
no što sam išta stigla da kažem, počela sam da mucam.
„B-bila je... prosto za časopis... pišem članak o romantičnim
sastancima. Rekla sam joj to. Ona... Zato je to rekla o ljubljenju
ružnih momaka.“ Zaplela sam se o svoje reći.
„Ti si novinarka?“
„Da, dresiranje pasa je... ekstra.“
I jeste ekstra.
Klimnuo je glavom i razmišljao o mom priznanju na trenutak
pre no što je protrljao oči.
„Poslednje što mi treba u ovoj kući je taj pas. Godinama sam
odbijao da ga nabavimo. Previše radim i previše vremena
provodim na poslu, jedva postižem da mi ćerka bude živa i
zdrava, a kamoli da se staram o onom čudu koje više liči na
konja nego na kuče.“
 „Shvatam, to je velika obaveza.“
„Ćerka mi je tražila dansku dogu po imenu Marmadjuk ne
znam ni sam otkad. Nisam imao nameru da joj ostvarim taj san.
Ali pre nekoliko nedelja, iz nekog razloga, postala je ubeđena da
je pokojna majka ljuta na nju zbog nekih stvari koje je uradila.
Stvarno nemam pojma odakle joj dolaze takve ideje. Znam samo
da ono što najviše želi, više od psa, više od bilo čega drugog...
nikad neću moći da joj pružim. Nikad neću moći da joj vratim
majku.“
Zastao je. Suze su počele da mi se skupljaju u očima, ali dala
sam sve od sebe da im se oduprem kad je nastavio.
„Zato sam uradio nešto veoma glupo. Nabavio sam joj tačno
onakvog psa kakvog je želela. Crno-belo dogu – doduše, ne sa
različito obojenim očima kako je tražila. Rekao sam ćerki da mi
je njena mama došla u san i kazala mi da joj nabavim psa da bi
Birdi znala da to što joj ne šalje znake ne znači da je ljuta na
nju.“ Zagledao se u daljinu i odmahnuo glavom. „Slagao sam
ćerku da bih joj odagnao tugu. Nekako sam ubedio sebe da
laganje da bi se neko usrećio nije greh.“
Vau.
A to je, gospodine Maksvele, upravo razlog što sada stojim
pred vama.
„Razumem to bolje nego što mislite“, rekla sam progutavši
knedlu.
„Bilo kako bilo, stvari su se poboljšale otkako je stiglo glupo
kuče, iako me svako jutro budi svojom lepljivom njuškom. Ali
to je moj problem. Poenta je... Ne znam šta bismo radili da mu
se nešto desilo danas. Mojoj ćerki bi to slomilo srce. Veoma sam
zahvalan što si bila tu.“
Obrazi su mi zaplamteli kad se zagledao u moje oči. Snagu
njegovih osećanja jedva sam mogla da izdržim.
 Nakašljala sam se. „Kao što sam već rekla Birdi, svako bi isto
uradio.“
Pogledom je zaronio u moje oči, kao da stavlja na probu moj
slabašni pokušaj da umanjim ono što se desilo.
„Sumnjam da bi Magdalena bila u stanju to da uradi.
Činjenica je da si bila tu i da si mu spasila život.”
„Pa, stvarno mi je drago što sam... bila tu.“
Žvakao je donju usnu tren-dva, a onda dodao: „Takođe želim
da se izvinim što sam bio osoran prema tebi prošle nedelje. Imao
sam težak dan iz više od jednog razloga. Ali to me ne
opravdava.”
„Pa, kasnila sam... tako da vas razumem.“
Ništa nije rekao kad je zavukao ruke u džepove i nastavio da
me gleda. Njegovo izvinjenje, iznenadilo me je. Pokazalo je da
Sebastijan definitivno nije kreten kao što se moglo pomisliti
nakon našeg prvog susreta. Bio je ranjiv. Sad sam to videla.
Hteo je da zaštiti ćerku od daljih tragedija.
Javio mi se poriv da ga utešim, da ga uverim da razumem
koliko je teško samohranom ocu da preuzme sve obaveze brige
o detetu. Na kraju krajeva, i ja sam to proživela uz svog oca.
Ali ništa nisam rekla. Jer sam u tom trenutku bila prosto
preplavljena snagom njegovog pogleda i osećala sam da je
vreme da pobegnem.
„Hm, mislim da je vreme da krenem.“
Klimnuo je glavom. „Poslaću ti honorar na Pejpal adresu
koju si mi dala.“
„Hvala.“
Dok sam izlazila iz njegove radne sobe, i dalje nisam znala
kako da im saopštim da neću ponovo doći. Pre no što sam stigla
do vrata, osetila sam potrebu da mu još nešto kažem.
„Tek da se zna, gospodine Maksvele, čak i nakon ovo malo
vremena što sam provela sa vašom ćerkom, mogu da vam kažem
da odlično obavljate posao roditelja. I ne kažem to tek tako.
Imate divnu ćerku, i delom je za to nesumnjivo zaslužno to što
ste dobar otac.“
Trepnuo je nekoliko puta. Mislila sam da neće odgovoriti, pa
sam nastavila put ka vratima.
Njegov glas me je zaustavio.
„Sejdi.“
Okrenula sam se. „Da?“
„Ne moraš da mi persiraš. Ime mi je Sebastijan.“ Zastao je, a
onda je bljesnuo iskren osmeh. „I... danke.“
 Poglavlje 9

Sejdi
Koliko puta nedeljno imate koitus.
Žvakala sam kraj olovke i mučila se sa još jednim teškim
pitanjem. Pa, to zavisi, zar ne? Mislim, da li je dobar i da li me
dovede do mog srećnog mesta pre no što sam pređe liniju cilja?
Morala sam da pretpostavim, pošto sam tražila idealnog
partnera, da pitaju kako bi se stvari odvijale sa njim, a ne sa
nekim nespretnjakovićem. Misli su mi odlutale Sebastijanu.
Nema šanse da on ne bi isporučio ono najbolje.
Uzdahnula sam. Odlučila sam da iskoristim besplatne usluge
agencije Kiti Blum da ne bih mislila na Sebastijana Maksvela. A
ipak, iskočio bi mi u svesti kod svakog indiskretnog,
nametljivog pitanja sa sajta agencije.
Opišite fizičku pojavu svog idealnog partnera.
Zažmurila sam, razmislila o tipu muškarca koji me privlači i
onda sam ukratko opisala ono što mi se javilo. Visok, širokih
ramena, zelenih očiju, isklesana vilica, jake podlaktice i držanje
alfa-mužjaka. Mili bože. Nedostajale su samo Sebastijanove
zlatne flekice oko ženica. Stvarno moram da prestanem s tom
vožnjom Maksvelovim vozom.
Željena lokacija primarnog boravišta.
Da. Aper Vest Sajd, naravno. Mada, u svoju odbranu moram
reći, tako bih odgovorila i pre no što sam upoznala znate već
koga.
 Koju pesmu ste poslednji put nasamo pevušili?
Moraću da lažem. Osećala sam se pomalo potišteno, i jutros,
pre no što sam se istuširala, odvrnula sam starog dobrog Sir
Mix-a-Lota i mrdala kukovima dok sam prala kosu.1 Bila sam
prilično sigurna da svi volimo velike guze, ali mislim da to ne bi
bilo pohvalno za moj profil. Zato sam odabrala nešto malo
zrelije – Someone You Loved Luisa Kapaldija, i onda gubila
vreme razmišljajući koju li vrstu muzike Sebastijan voli. Iz
nekog razloga, etiketirala sam ga kao ljubitelja kantrija – sve
one pesme o izgubljenim ženama i kučićima nekako su se
uklapale s njim. Iako sam, začudo, imala jasan osećaj da bi
Sebastijana više interesovala žena koja pevuši Sir Mix-a-Lota
nego Luisa Kapaldija.
Dovršite rečenicu: Volela bih da imam nekoga s kim bih
mogla da podelim...
Moj odgovor bez oklevanja bio je: sve. Ali pomislila sam da
bi to zvučalo kao da sam previše u oskudici. Smanjila sam
doživljaj i navela ono što je bilo istina posuta sa malo lične
konkretnosti: hladnu pastu i smeh u dva ujutru.
Kuckanje ženskih potpetica upozorilo me je da Devin dolazi
hodnikom. Brzo sam sakrila upitnik pod druge papire.
„Vreme je za kafu“, ulepršala je u moju kancelariju. „Za tebe
ono uobičajeno?“
„Da, to bi bilo sjajno. Stvarno se razvlačim celo popodne.“
„Oh? Nešto zanimljivo si radila sinoć?“
Pošto video-klipove o dresuri pasa nisam svrstavala u
kategoriju zanimljivog, odmahnula sam glavom. „Ne, rano sam
se probudila i nisam mogla posle ponovo da zaspim.“
Devin je pogledala moj sto. „Na čemu radiš?“
„Pregledam i ispravljam članke za sledeći mesec.“
„Mm-hm.“ Zaškiljila je, gledajući me. „U redu... dobro.
 Moj je red da platim kafu. Vraćam se časkom.“
„Super, hvala ti.“
Devin se okrenula ka vratima, a onda opet ka meni. „U
stvari... zaboravila sam novčanik. Pozajmi mi dvadeset dolara.“
„Da, naravno.“ Ustala sam i otišla do ormarića ispod prozora
u kojem sam držala tašnu. Čim sam krenula u potragu za
novčanikom, Devin je zgrabila papire s mog stola.
Namrštila sam se. „Šta to radiš?“
„Pregledaš i ispravljaš malo sutra.“ Počela je da lista papire.
Pokušala sam da joj ih otmem, ali brzo se izmakla.
„Daj mi to!“
Iskopala je nekoliko strana iz gomile i onda zamahala njima.
„Aha! Znala sam da pokušavaš nešto da sakriješ od mene.“
„Luda si.“
Počela je naglas da čita. „Agencija za sklapanje poznanstava.
Ekskluzivne usluge za probrane.“ Devin je zakolutala očima.
„Dozvoli da ti prevedem. ’Ekskluzivne’ znači ’skupe’. ’Za
probrane’ znači za gomilu nadmenih kretena koji misle da su
previše dobri za Match.com i odlazak u barove.“
„To je istraživanje za kolumnu.“
„Zašto si me onda lagala da pregledaš i ispravljaš članke za
sledeći mesec?“
„Upravo zbog ovoga što sad radiš. Sve preuveličavaš.“
Devin je bila previše zauzeta skeniranjem papira, tako da nije
ni čula moju odbranu. Nacerila se kad je digla pogled. „Opis
tvog idealnog partnera veoma mi je poznat.“
„Uvek sam volela visoke, crnomanjaste momke.“
Izvila je obrvu. „Sa dobrom strukturom kostiju lica, zelenim
očima i muževnim držanjem?“
„Pa ko to ne voli?“
„Ma nemoj, znači ovo nije opis Sebastijana Maksvela?“
 „Apsolutno nije.“
Okrenula je stranu i pogledala pitanja na koja sam još jutros
odgovorila. „Koliko dece ima tvoj idealan partner? Od nula do
jedan. Otkad si ti zainteresovana za samohrane očeve? Prvi put
da čujem tako nešto.“
Istrgla sam joj papire iz ruku. „Zar nisi na poslu? Trebalo bi
nešto da radiš? Ili da intravenozno uzimaš kafu?“
„Treba samo da ga pozoveš da izađete i to je sve.“
„Da, tačno to mi treba. Zato što temelj svake dobre veze
počiva na lažima o tome... da vidimo... kako se zovem, čime se
bavim i šta radim sa njegovim detetom. Očigledno smo kao
stvoreni jedno za drugo. Venčaćemo se do Božića.“
Devin je uzdahnula. „Zašto prosto ne izađeš na čistac sa svim
tim? Reci mu istinu.“
„I šta posle? Da ga pozovem da izađemo na romantičan
sastanak?“
Slegnula je ramenima. „Pa, da. Što da ne?“
„Zato što će poludeti ako sazna šta sam radila. Kupio je
neposlušnu dansku dogu koja ga izluđuje jer je njegova ćerka
iznenada postala ubeđena da je njena pokojna majka ljuta na nju
zbog nečega što je uradila. Za to sam ja kriva, Devin. Navela
sam dete da pomisli da je Deda Mraz u direktnom kontaktu sa
mrtvom ženom.“
„Ali uradila si to iz najbolje namere.“
„Sigurna sam da Sebastijan Maksvel to neće tako videti.“
„Pa, to nikad nećeš saznati ukoliko mu ne kažeš šta se desilo, zar
ne?“
Uzdahnula sam i odmahnula glavom. „Stvarno bi mi dobro
došla ta kafa.“
Devin je klimnula glavom. „U redu. Idem. Ali razmisli, Sejdi.
Ima osam miliona ljudi u ovom našem malom gradu i nekim
čudom uspela si da naletiš na tog momka. Vaš odnos je počeo
pogrešno, ali možda postoji neki sudbinski razlog što ste se
sreli.“
Nakon što je Devin otišla, zgužvala sam prijavu i upitnik.
Nisam imala nimalo želje za romantičnim sastancima. Devin je
u pravu. Stvarno mi se dopadao Sebastijan. I ne samo zbog toga
što je bio ludo zgodan. Imao je nežnu stranu ličnosti koja je bila
rezervisana za ćerku. Sigurna sam da je i njegova žena to volela.
Veoma je lepo kad muškarac najbolji deo sebe čuva za ženu
svog života. Podsećao me je na jednog drugog pripadnika
muškog pola kojeg sam obožavala. Bože, Frojd bi se divno
proveo sa mnom.

***
Odlučila sam da kažem istinu, da sve iznesem na videlo. Devin
je u pravu. Od prvog Birdinog pisma nešto je tu bilo sudbinski.
Kao da je trebalo da upoznam nju i njenog oca iz nekog razloga.
Naravno, pomoglo je što se ispostavilo da je njen tata božanski
zgodan. Ali delom sam zaista osećala da bi mi Sebastijan
Maksvel bio privlačan čak i da nije tako zgodan. Ono što me je
privlačilo dolazilo je iznutra, iz dubine, a ne s površine. Takođe
sam bila savršeno svesna da je ono što se meni događalo u
detinjstvu delimično odgovorno za fasciniranost njegovom
malom porodicom – ali život upravo tako funkcioniše, zar ne?
Naše srce stvoreno je od slomljenih komada i komadića, delova
koji pripadaju drugima, a kad nađemo onog pravog, on nam
pokaže kako da ih sastavimo i spojimo.
Možda sam otišla predaleko u filozofiju, ali suština je u
sledećem... dovoljno puta sam prošla izazove izlazaka i
upoznavanja novih ljudi, i znam da morate krenuti za onim
muškarcem zbog kojeg vam uzlete leptirići u stomaku. Jer to se
ne dešava često.
Zato sam odlučila da nakon današnjeg časa dresure zamolim
Sebastijana da nasamo, u četiri oka porazgovaramo. Tada ću mu
sve reći. Sva je prilika da će poludeti i verovatno neće hteti
nikad više da me vidi. Ali nisam više mogla da lažem. Nije bilo
pošteno ni prema meni, a ni prema njemu i njegovoj ćerki. A
ukoliko postoji i najmanja šansa da se nešto desi između nas, da
nešto započnemo, ne mogu to da gradim na lažima.
Dlanovi su mi se oznojili kad sam se približila kući
Maksvelovih. Bila sam đavolski nervozna. Nadala sam se da
Sebastijan danas neće biti tu, i da ću moći sve da odložim.
Prošlog utorka samo su Magdalena i Birdi bile kod kuće. Stigla
sam do njihove zgrade, duboko sam uzdahnula i pomolila se da
tako bude i danas.
Dok sam se penjala stepenicama, osećala sam se kao da
hodam po gusarskoj dasci podgurkivana sabljama i mačevima.
Otresla sam drhtave ruke i naterala se da pokucam na vrata.
Nekoliko sekundi kasnije videla sam senku s druge strane i
zaustavila dah kad je kvaka počela da se pomera.
Nažalost to nije bila Magdalena.
„Hm... Sebastijane... nisam očekivala da ćeš mi ti otvoriti
vrata.“
Prekrstio je ruke na grudima i zaškiljio u mene. „Nisi? A
zašto, Sejdi?“
Da li mi se to samo učinilo ili je rekao moje ime nekako
čudno? Ili su mi možda nervi popustili. Podižući nepostojeći
končić s pantalona da bih izbegla njegov intenzivni pogled,
nakašljala sam se. „Ovaj... uh... mislila sam da si na poslu. Prošli
put je Magdalena bila tu.“
Usta su mu se razvukla u zao osmeh. „Uzeo sam slobodno
popodne. Mislio sam da bismo ti i ja mogli da prođemo kroz
jednu sesiju dresure. Samo nas dvoje.“
Džinovska knedla mi se stvorila u grlu. Sranje. Sad nisam
imala izbora. Morala sam sve da mu kažem. Prepustila sam
odluku sudbini, a sudbina nije mogla da me ošamari jače od
ovoga. Ovaj čovek koji je radio šest dana nedeljno nekim čudom
uzeo je slobodan dan da bi ga proveo sa mnom. I to nasamo.
„Hm, u redu. Odlično.“
Zakoračio je unazad, širom otvorivši vrata. „Uđi, voleo bih
da počnemo s dresurom unutra, ako nemaš ništa protiv.“
A imala sam. I te kako. Prešavši preko praga, počela sam da
se osećam klaustrofobično. Dok sam bila napolju, barem sam
mogla da pobegnem. Vrata su se iznenada, iza mene, s treskom
zalupila i poskočila sam.
Sebastijan je sevnuo još jednim pakosnim osmehom. „Izvini.
Promaja.“
Još bih mogla pomisliti i da mi namerno tanji živce.
Srećom, Marmadjuk mi je priskočio u pomoć. Dojurio je do
mene i gotovo me oborio u pokušaju da mi lizne lice. „Hej,
druškane.“ Počešala sam ga iza ušiju. „I meni je drago što te
vidim.“
Kada sam digla pogled, videla sam kako Sebastijan zuri u
mene. Držao je u ruci savijen list belog papira koji ranije nisam
primetila.
„Šta si ono rekla, gde si obučavana?“
Uh. Na to sam zaboravila. Gledajući po sobi, osećala sam
kako me hvata panika. Mogla sam da strgnem flaster i da kažem
istinu, ali srce mi je galopiralo i prosto nisam bila spremna. I šta
sam uradila? Naravno, zakopala sam se još dublje. U hodniku
gde smo stajali nalazio se veliki okrugli sto. I na njemu svežanj
ključeva. „Išla sam na obuku u školu dresure Ki.“
„Dresersku školu Ki...“
 Bacio je pogled na ključeve na stolu i nakon toga me
namršteno pogledao. „A gde se ta škola tačno nalazi?“
„Umm... u centru.“
„Moraću da je potražim. Da vidim imaju li odeljak sa
komentarima da ih pohvalim. Rekla si škola dresure Ki?“
Sranje. „Da... ali sad je zatvorena.“
„Zatvorena samo danas ili zatvorena zauvek?“
„Za stalno.“
„Šteta. Pošto su nam dali tako kvalifikovanu dreserku.“
Šta se dešava? Da li mi se on to podsmeva? Rastali smo se
prošlog utorka tako fino nakon što sam njegovom psu spasila
život, a sad mi se činilo da smo se vratili na onu osornost iz
prvog susreta.
Nakrivio je glavu. „Zašto su zatvorili školu?“
„Hm, mislim da je zakup bio preskup u gradu.“
Zaškiljio je toliko da sam mu jedva videla belinu beonjača. A
onda, bez ijedne reči, okrenuo mi je leđa i krenuo u dnevnu
sobu. „Pođi za mnom.“
Kao štene, išla sam za njim. Marmadjuk je otišao napred i bio
je zauzet nečim u ćošku. Sebastijan se okrenuo ka meni i
pokazao rukom na psa. „Ovo je novo. Možda bismo mogli
današnju obuku da započnemo tako što ćeš mi pokazati kako da
sprečim psa da to radi ćerkinoj igrački.“
Nagnuvši se da bolje pogledam, videla sam da džinovski pas
zaskače plišanu kornjaču. Uh. Vršak karmina mu je izvirio.
Nabrala sam nos. „Zaskače kornjaču.“
„To radi? Nisam bio sasvim siguran. Možda u tome imaš više
praktičnog iskustva od mene.“
Razrogačila sam oči. Da li me je upravo nazvao kurvom?
Trepnula sam nekoliko puta. „Molim?“
„Pa, rekla si mojoj ćerki da pišeš o svojim romantičnim
sastancima i da tako zarađuješ za život. Prirodno, pomislio sam
da izlaziš sa raznim muškarcima.“
Svakim trenom sam sve više bila iznervirana i ljuta. Možda
sam lažov, ali svakako nisam promiskuitetna. Podbočila sam se.
„To što izlazim sa raznim muškarcima ne znači da zaskačem sve
što mi dođe pod ruku. Možda bi trebalo da pogledaš sebe –
možda tvoj pas sledi gazdin primer. Kako stoje stvari kod tebe
kad su u pitanju romantični odnosi?“
Sebastijan je praktično zarežao na mene. Zajebi ti to.
Zarežala sam i ja na njega.
Pažnju mi je privukao Marmadjuk koji je stvarno krenuo u
provod. Dok je pre toga nežno vrteo kukovima u nasumičnim
pokretima, sad je pumpao usredsređeno kao čovek sa ciljem u
životu. Odnosno kao pas. Pas sa misijom. Dreknula sam na
njega. „Ne, Marmadjuk! Ne!“
Na moje zaprepašćenje ukočio se u mestu. Stao je u pola
pokreta. Izgledao je kao da nije bio svestan da ga gledaju, a
uhvaćen je na delu. I dok je stajao tako nepomično, domarširala
sam do njega i izvukla kornjačicu. Uh. Bila je... mokra. Nisam
htela ni da znam koju vrstu psećih tečnosti dodirujem. Digla sam
je, držeći repić sa dva prsta, i pogledala Sebastijana. „Gde ti je
mašina za veš?“
„Vešernica je pored kuhinje.“
Znala sam u kom pravcu treba da pođem, pa sam tako i
uradila. Otpratila sam obeščašćenu kornjaču do kuhinje i
otvorila nekoliko vrata dok nisam našla ona iza kojih je bila
mala vešernica. Podigavši poklopac veš-mašine, ubacila sam
plišanu igračku i okrenula se ka Sebastijanu koji me je gledao s
vrata.
„Šta još zaskače?“
„Još nekoliko ćerkinih igrački.“
 „Donesi ih.“
Sebastijan je nestao i vratio se sa još tri male plišane punjene
životinje. Dodao mi ih je, a ja sam ih ubacila u veš-mašinu.
„Imate li u kući sirćeta?“
Nabrao je obrve. „Mislim da imamo.“
„Donesi i sirće.“
Opet me je iznenadio uradivši bespogovorno ono što sam
naložila. Kad se vratio, pustila sam da se mašina napuni vodom i
dodala sam dve pune šolje sirćeta. „Štenad ulazi u pubertet tek
sa šest do osam meseci, to znači da igračke ne zaskaču zbog
seksualnog zadovoljavanja. Obično je to samo igra. Biraju stvari
koje im lepo mirišu. Malo sirćeta biće dovoljno da ga odvrati.“
Srećom, mnogo sam čitala i naletela sam na članak upravo o
tome, o zaskakanju. Na tren sam zvučala kao da znam o čemu
pričam.
Sebastijan je klimnuo glavom. Nije više bilo one arogantne,
nadmene oštrine s kojom me je dočekao. Prošla sam pored
njega, izašla iz vešernice i vratila sam se u dnevnu sobu.
Marmadjuk je sedeo tamo gde sam ga ostavila kao da me čeka.
„Rekao si da bi želeo da sa dresurom počnemo u kući.
Mislim da bi bolje bilo da ga odvedem u šetnju pre no što se
posvetimo obuci. Ima mnogo energije, a bolje prati komande
kad je malo umoran.“
„U redu, pridružiću vam se.“
Podigla sam ruku, dlanom okrenutu ka njemu. „Više bih
volela da se sa njim prošetam sama.“ Nisam želela da mu kažem
da mi treba vremena da se saberem, pa sam servirala još jednu
laž. „Tako se ja kao dreser povezujem sa Marmadjukom.“
Sebastijan me je pažljivo gledao kao da razmišlja o onome
što sam rekla. Na kraju je kratko klimnuo glavom. „Dobro,
čekaću vas ovde.“
 Znate ono kako ste smireni trenutak pre katastrofe samo da bi
vam srce kao ludo udaralo kad se situacija ponovo nađe pod
kontrolom. Upravo tako sam se osećala nakon što sam sišla
stepenicama Maksvelove kuće sa Marmadjukom. Noge su mi se
tresle pri svakom koraku, i morala sam da dobro udahnem
nekoliko puta da umirim disanje. Šta se dešavalo tamo?
Ponavljala sam poslednjih deset minuta u glavi – podsmešljiv,
provokativan i rugajući ton kojim mi se Sebastijan obraćao,
izgledalo je kao da preispituje svaku moju reč, kako je samo
prokomentarisao ono što sam rekla njegovoj ćerki o svojim
sastancima i izlascima. Ali pošto sam prošla nekoliko ulica,
smirila sam se i uverila sebe da me je krivica navela da učitam
značenja kojih nije bilo. Kao da je izdajničko srce kucalo ispod
dasaka poda – sa svakim minutom koji bi prošao u
Sebastijanovom prisustvu, čula bih sve glasnije dobovanje, i
imala sam utisak kao da mi se zidovi primiču i da me zatvaraju.
Ali, u stvari, nije bilo srca koje je kucalo ispod poda. Čitav ludi
susret bio je začinjen mojom bujnom maštom.
Da, tako je. Mora biti da je tako. Hoću reći, Sebastijan je tvrd
orah. Ali nema pojma ko sam ja. Da zna, odmah bi mi to
spočitao. Dakle, sve sam to preuveličala.
Dvadeset minuta kasnije konačno sam skupila hrabrost da se
vratim do kuće Maksvelovih. Duboko sam udahnula i podigla
ruku da pokucam, no vrata su se otvorila pre no što sam stigla to
da uradim.
„Krajnje je vreme bilo.“
„Marmadjuk je pun energije danas.“
„Već sam pomislio da si pobegla sa mojim psom.“
Gotovo sam se nasmejala na tu pomisao. Ko bi pri zdravoj
pameti oteo ovu životinju koju je nemoguće kontrolisati? Samo
neko ćaknut. Oh. Čekaj. Možda se kvalifikujem za tu kategoriju.
Mislim da sam shvatila šta je hteo da kaže. „Izvini, ako želiš,
ostaću duže, tako da imaš pun sat dresure.“
Sebastijan je zakoračio u stranu i primetila sam da opet drži
presavijeno parče belog papira u ruci. Samo ovoga puta neću
dozvoliti da me mašta navede da pomislim da sadrži zloslutne
činjenice koje će razotkriti da sam varalica. Zato sam visoko
podigla bradu i ignorisala ono što mi pokazuje kad sam prošla
pored njega.
Ponovo se našavši u dnevnoj sobi, osećala sam Sebastijanovo
prisustvo svud oko sebe. Bilo je i neprijatno i čudno uzbuđujuće
istovremeno. Nakašljala sam se da pročistim grlo. „Da li si hteo
da danas radimo na nekim konkretnim elementima dresure?“
Gledao me je pažljivo. „Da, hteo bih da radimo na
preskakanju ljudi.“
Namrštila sam se. „Molim?“
„Tvoj veb-sajt kaže da je to jedan od trikova koje podučavaš.
Pomislio sam da bi moja ćerka možda uživala u tome, pa bih
voleo da naučiš psa da preskače ljude kad se spuste na ruke i
kolena?“
„Hoćeš da naučim Marmadjuka da preskače ljude dok su na
sve četiri?“
Sebastijan je pogledao oko sebe. „Je l’ ja to čujem eho?“
„Ne, ali... čini mi se da je bolje da vreme za dresuru
iskoristimo za savladavanje nekih osnovnih komandi. A ne da
odmah pređemo na nešto tako... napredno.“
„Nisi u stanju da ga naučiš naprednim trikovima?“
Uh... ne... nisam još stigla do toga na Jutjubu. „Naravno da
sam u stanju.“
Sebastijan je sevnuo ciničnim osmehom i seo na kauč.
Ispružio je obe ruke preko naslona i digao noge na stočić ispred
sebe. „Odlično, sad se spustite na sve četiri, gospođice Šmit.“
 „Šmit?“
„Oh, zar to nije tvoje prezime? Tvoj veb-sajt kaže da si ti
Grečen Šmit. A rekla si mojoj ćerki da ti je pravo ime Sejdi? Pa,
kako stoje stvari? Da li si ti Sejdi Šmit, ili imaš i drugo
prezime?“
Počela sam da osećam kako mi obraze gore. „Hm, ne,
prezivam se Šmit. Kao što sam rekla tvojoj ćerki imenom
Grečen služim se samo u poslovne svrhe.“
„Da, jer zvuči više nemački.“
„Tako je.“
„Dobro, gospođice Šmit. Što ne biste počeli? Kako se na
nemačkom kaže ’skoči’?“
Oh, bože. Totalno sam se uspaničila i rekla sam prve zbrkane
slogove koji su mi pali na pamet. „Flunkerbš.“
Sebastijanu su obrve poskočile. „Flunkerbš.“
„Tako je.“
Mogla sam da se zakunem da sam primetila nagoveštaj
osmeha na uglovima njegovih usana. Koji je brzo nestao.
„Spreman sam da počnemo kad god ti kažeš... flunkerbš“
 Poglavlje 10

Sejdi
Bilo je to najdužih deset minuta u mom životu. Ozbiljno vam
kažem. Svaki sekund bio je čisto mučenje dok je Sebastijan
gledao s rukama prekrštenim na grudima kako pravim budalu od
sebe.
Uzalud sam pokušavala da tu konjinu od psa nateram
besmislenom, izmišljenom komandom da me preskoči. Veće
šanse su bile da ću pretvoriti vodu u vino.
Kako uopšte da naučite psa da vas preskače? Sve sam
pokušala, od toga da sam demonstrirala šta treba da uradi,
preskačući sto i vičući „flunkerbš“... do toga da sam uzela još
jednu igračku iz Birdine sobe i preskakala je. Na kraju je krenuo
ka igrački i zaskočio je.
Ja sam flunkerbš, tu nema sumnje. Veliko flumker sranje.
U poslednjem očajničkom pokušaju, spustila sam se na sve
četiri i vikala „flunkerbš“ i cimala glavom, nadajući se da će
nekim čudom Marmadjuk to shvatiti kao signal da me preskoči.
Na to bi on legao i spustio bradu na pod, ili bi mi se, što je gore,
popeo na leđa i pokušao da tu ostane. U jednom trenutku našla
sam se prikovana pod njim. A onda, nakon što sam se okrenula,
počeo je da mi liže lice.
Kako sam od toga da kažem Sebastijanu istinu stigla do...
ovoga?
Moram to da završim.
 Odmah.
Moram Sebastijanu sve da ispričam.
Konačno sam skinula Marmadjuka sa sebe i ustala.
Brišući pantalone, rekla sam: „Sebastijane, moramo da...“
„Prestani, Sejdi. Prosto prestani.“ Glas mu je bio oštar a oči
pune gneva kad je rekao: „Ni reč više ne želim da čujem. Ionako
bi to bila još jedna laž.“
Srce mi je tuklo, a soba je počela da se okreće.
Šta se dešava?
Razmotao je papir koji je dotad držao i okrenuo ga ka meni.
Bila je to fotografija žene uz nekoliko pasusa. Kao da je reč o
biografiji. Žena je imala dugu, kovrdžavu, crvenu kosu.
„Ko je to?“, progutala sam pljuvačku.
„To je prava dreserka Grečen Šmit. Javila mi se da se izvini
što se nije pojavila pre tri nedelje jer je imala neodložne
porodične obaveze. Dala mi je link do svog veb-sajta na kojem
sam pronašao njenu biografiju.“
Oh, ne.
Znam da je trebalo da kažem nešto u tom trenutku, ali reči
prosto nisu izlazile.
Nastavio je. „I ko bi rekao... prošla je obuku u Minhenu
tokom godine koju je provela u inostranstvu, a ne... kako si ono
rekla? U dreserskoj školi Ki? Izgleda da u toj školi polaznike
uče samo da lažu!“
Stvarno mi je pripalo muka.
„Mogu da objasnim...“
„To nije loše da se zna, ali nažalost, ni u šta što kažeš ne bih
poverovao. Zato bih voleo da sad odeš iz moje kuće i da te nikad
više ne vidim.“
Ovo je loše.
Veoma loše.
 „Otići ću, ali dozvoli mi da objasnim.“
„Možda bi više volela da sve to objasniš policiji?“
Policiji? Mora da se šali. Zar je zločin što sam se
predstavljala kao dreserka? Nisam imala dovoljno pravničkih
znanja da odredim da li sam zaista u ozbiljnoj nevolji. I da ne
bih pogoršala stvari, odlučila sam da uradim kako je rekao.
Uputila sam se ka vratima.
Mogao je isto tako da mi kaže da pripazim da me vrata ne
udare kad budem izlazila, jer, kunem se, osetila sam kako su me
udarila po dupetu kad ih je zalupio za mnom.
Njujorški vazduh nikad nije bio hladniji, nebo nikad nije bilo
tako sivo kao kad sam sišla stepenicama na trotoar, osećajući se
kao smeće koje je istreseno gore od Birdine kornjačice.
Mešavina emocija se obrušila na mene. Nije to bio samo šok
što sam izbačena iz njegove kuće već i neobjašnjivo osećanje
gubitka – ne samo Birdi već i pripadanja koje je došlo sa tim
iskustvom. Nisam ni bila svesna da mi je to nedostajalo dok nije
otrgnuto.

***
Ni dve nedelje nakon onog užasnog dana kod Maksvelovih
nisam uspela to da prebolim. Jedino sam bila zahvalna što Birdi
nije bila kod kuće i što nije bila svedok svega toga. Svakako sam
se nadala da joj Sebastijan nikad neće reći šta se stvarno
dogodilo. Slomilo bi mi srce ako bih Birdi ostala u sećanju kao
zla osoba.
Srce mi je zaista bilo slomljeno, i provela sam mnoge besane
noći odmeravajući treba li da nađem način da sve objasnim
Sebastijanu. Izričito je rekao da ne bi poverovao ni reč onoga što
bih imala da kažem. A istina bi, osim toga, mogla samo da
pogorša stvari. A onda, opet, može li uopšte da bude gore?
 Doktorka Emeri je otputovala iz zemlje na nekoliko meseci,
pa nisam čak ni njoj mogla da prenesem šta se desilo. Nije bilo
važno koliko puta sam pretresla celu tu situaciju, uvek bih došla
do zaključka da je bolje da se okanem toga.
Ali, naravno, život ume ponekad da sve zaobiđe i da donese
odluku umesto vas.
Jednog popodneva pregledala sam poštu i otkrila da je Birdi
poslala „Deda Mrazu“ još jedno pismo. Mnogo dana je prošlo
od poslednjeg pisma i zaista nisam očekivala da će mi ponovo
pisati.
S obzirom na okolnosti, ništa me nije moglo sprečiti da
otvorim koverat.

Dragi Deda Mraze,

Nisam nameravala da ti ponovo pišem, ali pošto se sad
već bliži Božić, ovo se može shvatiti kao moje božićno
pismo.
Imam psa po imenu Marmadjuk. On je danska doga.
Mnogo ga volim. Mama mi ga je dala. Pa, ne baš lično, ali
tata mi kaže da mu je u snu rekla da mi nabavi
Marmadjuka. Tako sam znala da nije ljuta na mene što
kradem keks. (I dalje ga kradem. Znaš to, zar ne?)
Mama mi nije slala druge znake. Ali to je u redu.
Znam da je zauzeta. Anđeli nemaju predaha.
Upoznala sam devojku koja je kao i ja izgubila mamu
kad je imala šest godina. Nikad pre nisam upoznala nekoga
kome je mama umrla od raka. Bila je stvarno fina prema
meni. Zove se Sejdi. U stvari, ima dva imena: Sejdi i
Grečen. Zato sad i ja imam dva imena: Birdi i Mafaleta.
Sejdi je bila Marmadjukova dreserka. Naučila ga je da
sedne i to na nemačkom i još ponešto. Oh, i spasila mu je
 život. Pomislila sam da si možda nju poslao u odgovor na
moju molbu za onom posebnom prijateljicom. Ali onda je
Sejdi nestala. Ne znam šta se desilo. Tata kaže da više neće
dolaziti, rekao je da ne zna zašto. Ali ponašao se čudno kad
sam ga pitala za Sejdi. Mislim da sam možda ja kriva što je
otišla. Možda sam je rastužila jer sam izgubila mamu.
Možda ju je to podsetilo na njenu mamu? Volela bih da
znam zašto je Sejdi otišla a da se nije pozdravila sa mnom.
Zašto me svi ostavljaju?
Bilo kako bilo, ne znam da li možeš da nađeš Sejdi i da
joj kažeš da mi je žao.
Hvala, Deda Mraze.
Voli te, Birdi
(takođe poznata i kao Mafaleta)

***
Na kraju sam ranije otišla sa posla tog dana. Iako sam htela da
odem do prodavnice pića, znala sam da verovatno ne bih znala
kad da stanem s utapanjem tuge. Umesto toga, otišla sam pravo
kući.
Ma koliko puta da sam pročitala pismo, odgovor na pitanje
šta sledeće moram da uradim bio je jasan.
Sebastijan je platio dreserske usluge preko mog Pejpal
računa. Tako sam imala njegovu imejl-adresu povezanu s
isplatom.
Pre no što sam stigla da se predomislim, otvorila sam laptop,
unela njegovu adresu i počela da pišem.

Dragi gospodine Maksvele,

Odlučila sam da vam pošaljem ovaj imejl umesto da se
 sastanem sa vama lično, jer sumnjam da biste pristali da se
vidite sa mnom. Molim vas da ovo pročitate i da sud
donesete tek na kraju. Obećavam da ću vam u potpunosti
objasniti zašto sam se našla na vašem pragu onog dana.
Zovem se Sejdi Biset. Imam dvadeset devet godina, i kao i
vašoj ćerki, majka mi je umrla od raka kad sam imala šest
(i po) godina. Deo mog posla je da odgovaram u kolumni
na pisma čitalaca u vezi sa njihovim božićnim željama. Ta
kolumna obično izlazi pred praznike, ali pismo vaše ćerke
Birdi stiglo nam je tokom leta.

Imejl Sebastijanu predstavljao je jednu od verovatno najdužih

tirada ikada napisanih. Opisala sam i objasnila svako pismo koje
sam dobila od Birdi, želje koja sam joj ispunila, a takođe koliko
sam se dvoumila da li na njena pisma da odgovorim. Na kraju je
došao red i na to da mu objasnim zašto sam se predstavila kao
dreserka pasa.

Nisam imala nameru da vam se pojavim na vratima.

Slučajno sam se našla u vašem susedstvu i na trenutak sam
stala, shvativši da se nalazim pred onom istom adresom s
koje su stizala pisma vaše ćerke. Primetila sam šnalu sa
leptirom na stepenicama, vratila se da je sklonim odatle i
stavim negde bliže vratima da je neko ne bi zgazio. U tom
trenutku ste otvorili vrata i pomislili da sam Grečen. Bila
sam zatečena. Možda je moje prosuđivanje dezavuisano
činjenicom da sam se već emocionalno investirala u
dobrobit vaše ćerke. Za vas, bila sam stranac. Ali pošto mi
se Birdi poverila, osećala sam se ne samo kao da poznajem
nju već kao da poznajem i vas. Donela sam nepromišljenu
odluku da ne protivrečim vašoj pretpostavci. Bila je to
očigledno pogrešna odluka i duboko žalim zbog nje.
Uprkos tome, provela sam mnoge sate proučavajući veštine
nemačke dresure pasa i istinski sam nameravala da pošteno
obavim posao, da vam pružim usluge zbog kojih ste me
angažovali. Ali da budem iskrena, pravi razlog što sam
ostala nakon prvog susreta bila je želja da se svojim očima
uverim da je Birdi zaista dobro.
To me dovodi do razloga što sam odlučila da vam danas
pišem. Stiglo nam je još jedno Birdino pismo „Deda
Mrazu“. Ovoga puta pominje iznenadno odsustvo dreserke
pasa – mene. Podozreva da je nešto pošlo naopako, iako joj
niste rekli zašto sam prestala da dolazim. (Usput da dodam,
hvala vam na tome.) Ima jaku intuiciju. Ali izvlači
pogrešne zaključke; da sam otišla jer je uradila nešto što me
je sneveselilo, da me je možda podsetila na tužne dane
nakon smrti moje majke. Ubija me pomisao da sebe krivi
za moj odlazak. Ne znam tačno kako to da popravim. Samo
želim da vas o tome obavestim.
Znam da sam napravila veliku grešku. Ali čovek sam, i
molim vas da znate da nikad ne bih namerno povredila ni
vas ni vašu ćerku. Želim najbolje vama oboma.
Htela bih da vas podsetim na ono što ste jednom
prilikom rekli. Objasnili ste mi zašto ste slagali Birdi da joj
je mama poslala Marmadjuka. Rekli ste da verujete da u
laganju s ciljem da se razveje i odagna ćerkina tuga nema
greha. Laž je tada izbrisana. Moje laži se možda od vaših
razlikuju kao nebo i zemlja, ali namere su iste. Čiste.
Ako ste stigli do kraja ove poruke, hvala vam što ste
odvojili vreme da je pročitate.
Sve najbolje,
Sejdi Biset
 Poglavlje 11

Sebastijan
U ovakvim noćima bogu zahvaljujem što je moja ćerka tu i što
mirno spava. Da Birdi nije kod kuće, možda bih popio celu flašu
viskija ili uradio nešto drugo podjednako nepromišljeno.
Najveća greška je što sam večeras pogledao imejl poruke pre no
što sam otišao u krevet. Jer sada nema šanse da ću zaspati.
Mora da sam pročitao Sejdinu poruku više od deset puta, ali
time mi nije nimalo lakše bilo da prihvatim činjenicu da će moja
ćerka pre poveriti svoje strahove nekom neznancu nego meni.
To je poziv na buđenje. Znam da nisam bio uz Birdi onako i
onoliko koliko joj je bilo potrebno. Ma koliko da sam se trudio
da bude srećna, bio sam emocionalno nedostupan, i moja ćerka
je to osetila. Tako sam se uvek nosio i sa Amandinim odlaskom,
utapanjem bola u flaši i posvećivanjem poslu.
Sejdi Biset.
Bilo je nečega zanimljivog u vezi sa njom od samog početka.
Obarala je s nogu, a to se ne odnosi samo na njenu lepotu. Bilo
je nečeg čudno poznatog i bliskog u vezi sa njom. Nisam tačno
mogao da odredim o čemu se radi. Sad je taj čudan osećaj
bliskosti imao smisla. Iako je nisam poznavao, na neki
indirektan način, ona je poznavala mene. I svakako Birdi.
Njeno glumljenje dreserke bilo je glupo. Tu nije bilo sumnje.
Ali sve ostalo? I dalje nisam znao šta da mislim o tome.
Na neki način, ono što je uradila za moju ćerku bilo je
dirljivo, a opet s druge strane i ludo. Što sam više procesuirao taj
imejl, sve više sam verovao da Sejdi nije imala zle namere, da je
želela da uradi nešto dobro. I nije bilo šanse da je izmislila celu
priču, jer se prosto videlo da mnogo toga zna. Sve što je
pomenula o Birdi poklapalo se sa istinom. S olakšanjem sam
prihvatio činjenicu da u tom glumljenju dreserke nije bilo
skrivenih motiva. A obuzet gnevom, nisam joj dao priliku da se
opravda. Proganjalo me je što nisam znao ko je ona i odakle je
došla, a još gore je bilo što sam prebacivao sebi lošu procenu.
Sad je barem sve imalo smisla.
A kad se saznanje sleglo, počeo sam da se smejem kao u
delirijumu. Čarape.
Jebene čarape.

***
Sledećeg jutra uradio sam nešto što retko kad radim. Napravio
sam palačinke. Odnosno pokušao sam da napravim palačinke.
Subotom je Magdalena imala slobodan dan, što znači da se
Birdin doručak sastojao od bilo kojih ušećerenih pahuljica koje
bi izvukla iz kuhinjskog ormana. Kuki krisp bile su joj omiljene.
Ali danas sam se zakleo da ću ćerki pripremiti propisan
doručak i da ću porazgovarati s njom kad ustane.
Birdi je spavala duže nego obično. Ušla je u kuhinju, trljajući
oči, plava kosa bila joj je umršena.
Okrenuo sam palačinku samo cimnuvši tiganjom. „Dobro
jutro, sunašce moje.“
Njen glasić bio je pospan. „Tata... je l’ ti to kuvaš?“
„Nego šta.“
„Jesi li siguran da smeš da koristiš šporet?“
To me je nasmejalo. Moja curica zvanično nije imala
poverenja u kulinarske veštine svog oca. A stvarno za to nije
bilo razloga.
„Hej, pa tvoj tata ima restoran. Znam ponešto o hrani.“
„Da, znaš kako da zagori.“ Zakikotala se.
Brzo sam okrenuo palačinku da sakrijem donekle zagorelu
stranu. Onda sam je stavio na tanjir tako da se vidi dobra strana.
„Zar ti ova palačinka izgleda zagorelo?“
„Ne.“ Nasmejala se. „Hvala ti što ih praviš, tata.“
„Nema na čemu, dušo. Napraviću ih još. Zato donesi sirup i
šlag.“
Nakon što je Birdi sela, napravio sam još dve palačinke pre
no što sam skuvao sebi kafu. Onda sam seo prekoputa ćerke.
Jela je u tišini i izgledalo je da uživa u palačinkama. Majka ih joj
je pravila tako da liče na glavu Mikija Mausa. To se nisam
usuđivao da probam.
Spustivši bradu na dlanove, rekao sam: „Hej... znam da
izgleda kao da sam uvek zauzet, ali želim da znaš da nikad
nisam zauzet za tebe. Ako te nešto brine, slobodno mi reci.
Želim da znam o čemu razmišljaš. Obećaj da ćeš mi reći ako te
nešto muči.“
Žvakanje joj se usporilo kad je digla glavu i pogledala me
svojim velikim očima. „U redu.“
„Časna reč?“
Nastavila je da proždire palačinke. „Da“, rekla je punih usta.
Nakon što sam je neko vreme gledao kako jede u tišini,
iskosio sam glavu. „Da li te nešto muči, da li bi htela sa mnom
da popričaš o tome?“
Podigla je mleko i progutala ga u nekoliko gutljaja, onda je
obrisala gornju usnu rukavom. „Ne, tata“, konačno je rekla.
Nadao sam se da će mi se poveriti, da će mi ispričati šta je
brine u vezi sa Sejdi. Onda bih bio u prilici da je uverim da za tu
situaciju nije ona kriva. Ali ništa nije rekla. Shvatio sam da
uprkos mom uveravanju i dalje nema nameru da mi se poveri. I
to me je pogodilo. Ali ne možete promeniti stare navike preko
noći. U tom trenutku zavetovao sam se da ću ubuduće voditi
više računa, da neću dopustiti da se udalji još više od mene.
„Hvala ti što si mi napravio palačinke, tata.“
„Bilo mi je zadovoljstvo, dušice.“
Ustala je i stavila svoj tanjir u sudoperu.
„Gde ćeš?“, upitao sam.
„Idem u svoju sobu da se igram.“
Namrštio sam se, ali nisam se usprotivio. „U redu.“
Kad je krenula hodnikom, zaustavio sam je.
„Hej... pustiću te da se igraš pola sata. Kako bi bilo da se
posle toga prošetamo sa Marmadjukom do parka? Da mu
bacamo lopticu?“
Slegnula je ramenima. „Važi.“ Onda je otišla u svoju sobu.
Znao sam da ne mogu da budem sve ono što joj je potrebno.
Devojčici njenih godina potrebna je majka, a to nisam mogao ni
da joj dam ni da nadoknadim. Ipak, posebno nakon što sam
saznao da se za pomoć obratila neznancu, bilo je neophodno da
se više potrudim da ispunim tu prazninu.

***
Zaslužio sam zlatnu zvezdu za roditelje danas. Držao sam se
svog obećanja i nisam proveravao poslovne imejlove ni
telefonske poruke i ceo dan sam proveo sa Birdi. Nakon što smo
se prošetali sa Marmadjukom po parku, vratili smo se kući i
posle otišli na sladoled.
Kasnije smo se igrali slaganja reći iz zadatih slova pre no što
sam za večeru spremio ono jedino što znam: špagete s ćuftama.
Obično bismo naručivali hranu. Bilo je izvesne ironije u tome
što vlasnik najboljeg italijanskog restorana u gradu ne zna da
kuva.
Birdi i ja smo jeli zajedno, posle toga smo odgledali film
Matilda. Setio sam se da mi je Amanda rekla da bi se taj film
jednog dana mogao dopasti Birdi. Čudno da sam se tog filma
baš danas setio, kao da mi je pokojna žena došapnula naslov dok
sam prebirao po filmovima. Dragi bože. Počinjem da zvučim
kao moja ćerka.
Bilo kako bilo, Birdi se smejala i uživala, a to me je i oblilo
toplinom i zaseklo kao nož. Pitao sam se treba li da joj kažem da
mi je njena mama predložila taj film, ali nisam želeo da dete
rastužim. Sijala je od sreće ceo dan, nisam mogao a da ne
pomislim da to ima neke veza sa onim što je Sejdi pominjala: da
Birdi sebe krivi zbog Sejdinog odsustva. Krivica je zao gost, i
kad je držiš u sebi, zagnoji se. Loša je i kad za nju ima razloga, a
u ovom slučaju bila je potpuno nepotrebno trošenje vremena i
energije moje sirote male ćerke.
Nakon što je Birdi otišla na spavanje, ležao sam u krevetu,
pokušavajući da odlučim da li da odgovorim na Sejdin imejl.
Nisam znao šta bih joj rekao, u tome je bio problem. Delom
sam bio u iskušenju da joj kažem šta mislim o tome što je
manipulisala mojom ćerkom. Ali veći deo mog bića bio je
svestan da je to proseravanje. Nije joj bila namera da povredi
Birdi. Samo me je razgnevilo što je neznanka bila u stanju da
usreći Birdi onako kako ja nisam mogao. I dok se Sejdino
laganje moglo svrstati u neprimereno ponašanje, za mene ono
nije predstavljalo problem.
Znao sam da neću zaspati ako ne odgovorim na njen prokleti
imejl. I tako sam, ne razmišljajući previše, otvorio njenu poruku
i pritisnuo mišem na opciju „odgovori“.

Draga Sejdi,
Hvala ti što si odvojila vreme da mi sve objasniš. Moram
reći da sam, najblaže rečeno, bio u šoku kad sam shvatio
koje su razmere tvojih interakcija sa mojom ćerkom.
I mada ne razumem u potpunosti razloge tvoje odluke da
me pustiš da verujem da si dreserka pasa, mislim da tvoje
namere nisu bile zle. Zato zaboravimo ono što se kasnije
desilo.
Ono što je važno jeste činjenica da je tvoje neobjašnjivo
odsustvo moju ćerku uvelo u neko tužno stanje. Čak me je
baš briga može li glupo kuče bilo šta da preskoči, ume li da
sedne i da li će i dalje zaskakati kornjaču. Samo želim da
vidim svoju ćerku srećnu. A očigledno je bila srećna za to
kratko vreme druženja sa tobom, jer je pronašla osobu s
kojom ima nešto zajedničko. Ne mogu da verujem da ću
reći ovo. Možda bi trebalo da odem da mi pregledaju
glavu... No, da li bi došla još koji put da „dresiraš“
Marmadjuka? Tako bi mogla da isplaniraš da tvoj
eventualni odlazak bude manje nagao od onog na koji si
bila prisiljena. Mogli bismo da kažemo Birdi da si morala
da odeš na nekoliko nedelja i da si se vratila da završiš
obuku.
Možda ćeš nakon ovog mog predloga pomisliti da je tvoje
ludilo delom prešlo na mene. Svakako ću razumeti ako ne
želiš da se vratiš, posebno nakon što sam te izbacio iz kuće.
Ali nadam se da razumeš zašto sam to uradio, uzevši u
obzir u šta si me navela da poverujem. Bilo kako bilo, žao
mi je što sam bio onako grub, i što ti nisam pružio priliku
da sve objasniš.
Javi mi da li si spremna da prihvatiš moju ponudu. Platiću
ti dvostruko ili trostruko za uloženo vreme. U osnovi ne
moraš da radiš ništa posebno, dovoljno je da Marmadjuk
ostane živi zdravi bićemo zadovoljni. Budući da si mu već
jednom spasila život, verujem da ćeš moći to da izvedeš.
(Ovo je bio moj pokušaj da malo rasteretim stvari i da
krenemo dalje.)
S poštovanjem,
Sebastijan Maksvel
 Poglavlje 12

Sejdi
Možda sam čak i nervoznija sada nego onda kad sam se prvi put
penjala ovim stepenicama. Iako danas nisam imala razloga za
nervozu. Sada ništa nije bilo skriveno. Sebastijan i ja smo
razmenili nekoliko imejlova i pozvao me je da dođem. Ipak, ko
zna zašto, stvarno sam bila nervozna.
Duboko sam udahnula nekoliko puta i pokucala. Minut
kasnije Birdi je otvorila vrata. Cela je zasijala i praktično me
oborila, omotavši ruke oko mog struka u zagrljaju.
„Sejdi! Vratila si se!“
Iako o tome nismo razgovarali, prosto sam pretpostavila da
će reći ćerki da danas dolazim.
„Hej! Da, vratila sam se. Nisi znala da dolazim?“
Glas koji je odgovorio nije bio Birdin. „Mislio sam da će to
biti lepo iznenađenje, pa to nisam pominjao.“
E pa, izgleda da smo, onda, obe iznenađene. Mislila sam da
Sebastijan danas neće biti kod kuće. Pogledala sam ga, nagnuvši
se da zagrlim Birdi. Nasmešio se, iako sam videla oklevanje u
njegovom držanju.
„Nisam očekivala da ćeš i ti biti tu.“
„Jesi li razočarana?“
Sasvim suprotno od toga. Iako nisam više bila sigurna da ću
moći da glumim dreserku pred njim, pošto sad zna sve.
Odmahnula sam glavom. „Ne, nimalo.“
 Marmadjuk se progurao između Sebastijana i Birdi i skočio
na mene. Polizao mi je obraz svojim džinovskim, vlažnim
jezikom. Birdi se zakikotala. Njen smeh bio je melem na ranu
koju sam nosila poslednje dve nedelje.
Počešala sam Marmadjuku uši. „Hej, druškane. Drago mi je
što te vidim. Čini mi se da si porastao još pola metra otkako se
nismo videli. Mnogo brzo rasteš.“
Sebastijan je povukao psa. „Mesto, Marmadjuk. Platz!“
Za divno čudo, poslušao je.
„Uh, izvini zbog toga.“ Oborio je pogled na moje grudi. „Sad
mu je hobi da kopa po saksijama. Pretpostavljam da je to radio
pre no što si se pojavila na vratima.“
Pogledala sam nadole i našla dva gigantska otiska šape, jedan
pored drugog tačno na mojim sisama. Pokušala sam da ih
obrišem sa bele majice. „Ništa strašno. Opraće se.“
Sebastijan se ponovo zabuljio u mrlje. Odmahnuo je glavom i
promumlao nešto sebi u bradu pre no što je širom otvorio vrata.
„Uđi.“
Kad smo ušli u dnevnu sobu, rekao je Birdi: „Dušo, idi da se
obučeš.“
„Idem!“ Doslovno je odskakutala do svoje sobe.
Sebastijan je uhvatio moj pogled. „Obradovala se što si
došla.“
Nasmešila sam se. „Nije jedina.“
Pogled mu je preleteo preko mog lica, imala sam osećaj da
procenjuje moju iskrenost. Pošto je izgleda zaključio da je
prihvatljivo ono što je video, klimnuo je glavom. „Hvala ti što si
pristala da se vratiš.“
„Već sam to napisala u imejlu. Stvarno mi je žao zbog svega
što se desilo. Jedna mala laž odmotala se u drugu i pre no što
sam toga bila svesna, nisam znala kako da se iskobeljam. Ali
veruj mi, kad je reč o tvojoj ćerki, namere su mi bile samo
dobre.“
Sebastijan je izvio obrvu. „Samo kad je reč o mojoj ćerki? Da
li to znači da si imala loše namere kad sam ja u pitanju?“
O, da, imam i te kako nevaljale namere kad si ti u pitanju.
Osetila sam kako obrazi počinju da mi gore. Srećom, Birdi je
dotrčala i pružila mi izgovor da okrenem glavu i sakrijem lice.
„Sejdi, da li znaš da praviš pletenice?“
„Znam, hoćeš da ti napravim pletenice?“
Skočila je od radosti. „Da, molim te.“
„Kakve pletenice voliš?“
Sebastijanu se naboralo čelo. „Ima više vrsta?“
Nasmejala sam se. „Na desetine.“ Okrenuvši se ka Sejdi,
upitala sam: „Hoćeš da ti napravim pletenice u obliku ribljeg
repa? Te su mi omiljene.“
Brzo je klimnula glavom. „I ja ih volim.“
„Donesi onda češalj ili četku za kosu.“
Kad je otrčala iz sobe, primetila sam da Sebastijan zuri u
mene. Stavila sam ruku na grudi. „Oh, bože. Da nisam preterala?
Trebalo je da te prvo pitam za dozvolu.“
Podigao je ruku. „Ne, ne. Sve je u redu. Zahvalan sam ti.
Uvek sam se mučio sa njenom kosom.“
„Oh, u redu. Ako hoćeš, mogu da ti pokažem kako se prave
pletenice.“
„To bi bilo sjajno.“
Kad se Birdi vratila sa četkom za kosu, sela sam na kauč, a
ona je sela između mojih nogu. Sebastijan je seo pored mene.
Bože, mirisao je divno. Zapitala sam se koju kolonjsku vodu
koristi. Imala je šumsku, čistu aromu... možda s primesom
kože... i čega još... eukaliptusa? Kladim se da je drži u kupatilu.
Možda bih mogla...
 Pobogu, Sejdi, šta ti je? Prekorila sam sebe. Ovde si zbog
Birdi. Ne bi bilo dobro da te uhvate kako im preturaš po
ormariću u kupatilu. Naterala sam se da ignorišem feromone
koji su lebdeli vazduhom i da se usredsredim na Birdinu kosu.
Nakon što sam raščešljala pramenove, skupila sam joj kosu u
konjski rep i onda je podelila na dva jednaka dela. Podigavši
jedan, objasnila sam: „Ovde je podeliš.“ Pokazivala sam dok
sam govorila. „I prebaciš je ovako s unutrašnje strane.“
„Dobro.“
„Pokazaću ti još nekoliko puta, a onda ti možeš da probaš.“
Sebastijan je gledao dok sam od dela kose pravila simetrične
pletenice. Nastavila sam tako sve dok nije jasno mogao da vidi
da pletenice počinju da liče na riblji rep.
„Sad shvatam“, rekao je.
Nasmešila sam se. „Birdi, da li bi ti smetalo da još nekoliko
dodatnih minuta radimo ovo? Rasplešću ti pletenice i pustiću
tvog tatu da proba.“
Nasmejala se. „Gore pravi pletenice nego palačinke. Ali,
dobro, može.“
Rasplela sam joj pletenice i prolazila prstima kroz njenu
kosu, obraćajući se Sebastijanu. „Birdi mi je rekla da imaš
restoran. Kako to da ne znaš da praviš palačinke?“
Javio mu se svečan izraz lica. „Moja supruga je nadgledala
kuhinju. Ja sam vodio poslovnu stranu restorana.“
Namrštila sam se. „Oh, žao mi je.“
Klimnuo je glavom.
„U redu, pomeriću se, da ti probaš.“ Oslobodila sam mesto
Sebastijanu da sedne iza ćerke i potom sam se nagnula da
gledam izbliza i da mu pomognem uputstvima korak po korak.
„Razdvoj kosu u dva dela, i onda jedan deo prebaci pre no što ga
staviš s unutrašnje strane, kao što sam ti pokazala.“
 Sebastijan je uzeo Birdinu kosu i podelio je, ali to je bilo sve
što je uspeo da uradi. Držao je pramenove i smejao se. „Nemam
pojma kako si ti ono uradila.“
Smešeći se, posegla sam i pokrila njegove ruke svojima kako
bih mogla da vodim njegove pokrete da bi stekao osećaj. Gest je
bio nevin i nedužan, ali kad sam rukama obgrlila njegove ruke
doživljaj je bio elektricitetan, trnci su prostrujali mnome i doveli
sve moje molekule u stanje uzbune. Toliko me je to zbunilo da
sam zaboravila kako se prave pletenice. „Hm, staviš ovu ovde...
Ne, čekaj... nije tako... ova ide ovamo.“ Stvarno vam kažem,
morala sam da mu pustim ruke da sirota Birdi ne bi izgledala
kao da su joj miševi napravili gnezdo navrh glave.
Sebastijan se svojski trudio da nastavi bez mene, ali prosto se
izgubio.
Na kraju je uzdahnuo. „Bolje da ti to uradiš, inače će nam ceo
dan otići na ovo.“
„Da, možda je tako najbolje.“
Sebastijan i ja smo ustali da zamenimo mesta. Oboje smo
pokušali da prođemo sa iste strane i sudarili smo se.
„Izvini“, rekao je.
„Moja greška“, nasmešila sam se.
Krenula sam ulevo a Sebastijan udesno, što je značilo da smo
se opet sudarili. Ovoga puta, pogled mu je poleteo ka mojim
usnama pre no što smo uspeli da se mimoiđemo.
Da li mi se to samo učinilo? Ne bih rekla.
Nakašljao se kad sam sela iza Birdi. „Idem da... dam
Marmadjuku vode pre no što izađemo.“
Ako se ono što sam mislila da se desilo zaista i desilo, Birdi
toga nije bila svesna. „Vidiš, rekla sam ti“, kazala je. „Gori nego
u pravljenju palačinki.“
Pošto je Sebastijan izašao iz sobe, napravila sam Birdi
pletenice za svega nekoliko minuta. Otrčala je do ogledala kad
sam završila. „Tako su lepe. Možda možeš da me naučiš kako
sama da ih pravim. Mislim da tata neće biti dobar u tome.“
„Svakako, to je možda bolja ideja.“
Sebastijan se vratio iz kuhinje. „Nešto je iskrslo na poslu,
moram da obavim nekoliko telefonskih poziva. Zašto ne biste
vas dve odvele Marmadjuka u šetnju, a ja ću se priključiti
dresuri kad se budete vratile.“
„U redu, tata.“
Nisam imala pojma zašto, ali imala sam jasan osećaj da mu, u
stvari, ništa nije iskrslo na poslu. Doduše, čovek me je pustio da
se vratim u njegov život, i zbog toga neću sebi dozvoliti da
napravim neku glupost. Poravnala sam nabore na pantalonama.
„Vraćamo se za dvadesetak minuta.“
Napolju sam držala Marmadjuka na povocu, a Birdi je išla
pored mene.
„Mislila sam da se nećeš vratiti“, rekla je.
„Žao mi je zbog toga. Nešto... neočekivano se desilo. Nije mi
bila namera da te razočaram.“
Slegnula je ramenima. „U redu je. Drago mi je što si se
vratila.“
„Pa, šta ima novo? Kako je Marmadjuk? Šta je radio ovih
nekoliko nedelja?“
Birdi se zakikotala. „Pojeo je jorgan sa tatinog kreveta, bilo
je perja na sve strane. Kao, milion pera.“
„Oh, čoveče. Kako je tvoj tata to podneo?“
„Naljutio se. Čula sam ga te noći kako kaže jednoj dami da bi
najradije odveo Marmadjuka na neku farmu.“
„Dami?“
„Moj tata ponekad uveče razgovara s tom damom. Iz svoje
sobe jer misli da ga onda ne čujem.“
 Stigli smo do raskrsnice, ispružila sam ruku da Birdi ne bi
krenula na crveno svetlo. Dok smo čekale na pešačkom prelazu,
krenula sam da kopam dublje.
„Da li je ta dama tatina prijateljica?“
„Dobio ju je preko interneta.“
Morala sam da prigušim osmeh. „Preko interneta? Kako to
misliš?“
Birdi se namrštila. „Mislim da traži meni novu mamu. Ona
Suzi iz moje škole kaže da je njen tata kupio svoju novu ženu.
Ona je iz Rusije.“
Razrogačila sam oči. „Šta je uradio?“
„Kaže da joj je mama rekla da je tata ženu dobio poštom.“
Slegnula je ramenima. „Iz Rusije.“
„Dušo, mislim da to Suzina mama kaže u šali.“
„U šali?“
Nasmešila sam se. „Kao neku vrstu vica.“
„Oh, znači njen tata nije kupio ženu iz Rusije? To onda ima
smisla. Jer ako već planira da kupi, verovatno će tražiti neku
svojih godina, zar ne? Suzina maćeha je stvarno mlada.“
A možda je Suzin tata stvarno i kupio ženu. Bilo kako bilo, taj
razgovor išao je u čudnom pravcu. „Zašto misliš da tvoj tata
traži novu ženu?“
„Pre nekoliko nedelja, stajala sam kod njegovih vrata i čula
sam kako je rekao toj dami da želi da bude direktan u vezi sa
onim što traži – da mu ne treba neko s kim bi izlazio, s kim bi se
zabavljao.“
Oh-oh. „Da li je rekao šta traži?“
„Nije, ali šta bi drugo mogao da želi ako neće da izlazi s tom
damom?“
Nisam htela da u to dalje ulazim. Možda je vreme da
promenimo temu. Znala sam iz Birdinih pisama da je Suzi ona
devojčica iz škole koja je bila zla prema Birdi. Pomislila sam da
je to prilika da vidim u kom pravcu idu stvari što se toga tiče.
„Da li ti je Suzi dobra prijateljica?“
Birdino malo lice se skvrčilo kao da joj je neko pod nos
stavio smrdljivu ribu. „Nema šanse. Ona je najgora.“
„Zašto?“
„Svima se ruga. Zbog onoga što nose, zbog toga kakva im je
kosa, čak i zbog knjiga koje čitaju u biblioteci.“
Upalilo se zeleno svetlo, i nas troje smo prešli ulicu. „Zašto je
Suzi tako zla prema ljudima?“
„Zato što joj je duša crna.“
Nasmejala sam se. „Gde si to čula?“
„Na časovima verske nastave. Mislim, nisu nam to baš tako
rekli. Kazali su da dobri ljudi imaju čistu dušu. A belo je nekako
čisto. Pa sam zaključila da je njena sigurno crna.“
Pa, bilo je neke logike u tome. Ali želela sam da usmerim
razgovor na prave razloge što se pojedina deca siledžijski
ponašaju.
„U stvari, deca koja su zla ne vole sebe. Drugima se rugaju
da bi imali bolje mišljenje o sebi.“
Birdi se nasmejala. „Suzi sebe mnogo voli. Misli da je
najbolja u svemu.“
„To je ono u šta bi Suzi volela da veruješ. Ali kladim se da
joj nije lako kad ostane sama sa sobom.“
„Ne znam...“
Očigledno nisam uspevala to da prodam Birdi. „Daj da
vidimo mogu li da pogodim nekoliko stvari u vezi sa Suzi.“
„Okej.“
„Da li se previše brine o tome kako izgleda? Da li se uvek
trudi da joj frizura bude besprekorna; nosi lepe haljine uvek i u
svakoj prilici, umesto da ponekad samo navuče trenerku i
izgužvanu majicu, kao svi ostali?“
„Da, uvek je savršena.“
„I da li je deo klike, grupe devojaka koje su uvek zajedno?“
„Da.“
„Da li ogovara ljude u školi i širi glasine?“
Birdi je brzo okrenula glavu ka meni. „Kako si to znala?
Prošle nedelje je svima rekla da Amelija Aster i dalje nosi
pelene kad spava jer piški u krevet. Ali to nije istina. Amelija mi
je dobra drugarica i često spavamo jedna kod druge.“
„Vidiš... znam sve to jer su to tipični znaci ponašanja zle
devojčice koja ne voli sebe.“
„Da li je i u tvojoj školi bilo zlih devojčica?“
„Nego šta. I otkrila sam šta treba da radim da bi prestale da
me napadaju.“
„Šta?“
„Da se smešim.“
Birdi je izgledala zbunjeno. „Da se smešiš?“
„Da, kad god bi mi rekle nešto zlobno, ja bih im se samo
nasmešila. I nakon nekog vremena, kad više nije bilo reakcije
koje su očekivale, ostavile su me na miru.“
Mačka lutalica izletela je niotkuda. Nažalost Marmadjuk ju je
video pre mene pa nisam bila spremna kad se dao u trk. Ruka mi
je bila umotana povocem i povukao me ja za sobom.
„Marmadjuče! Ne! Stani!“
Nije me slušao. Protrčala sam pored sedam kuća vrišteći kao
luda i trudeći se da ne zaostanem. Prokleto kuče bilo je brzo.
Birdi me je stigla i viknula: „Nein!“
Marmadjuk je stao u mestu.
Rukom sam pokrila srce koje je mahnito kucalo. „Oh, bože!
Hvala ti. Ne mogu da verujem da te je poslušao.“
„Radila sam sa njim svakog dana.“
 „Opa! Pa to je sjajno. Očigledno si ga vrlo dobro obučila.“
Birdi je zasijala. „Hvala.“
Ostatak šetnje prošao je bez događaja, i vratili smo se kući
Maksvelovih nakon otprilike dvadeset minuta.
„Kako je bilo u šetnji?“, upitao je Sebastijan ćerku.
„Odlično, Marmadjuk je pojurio mačku.“
Sebastijan me je pogledao i namrštio se. „Kako je to prošlo?“
„Pa, da budem iskrena, ne baš najbolje. Uhvatio me je
nespremnu i nisam uspela da ga obuzdam. Ali Birdi ga je
zaustavila.“
Slegnula je ramenima. „Sejdi ga je naučila da sluša tu
komandu. Ja sam je samo viknula.“
Sebastijan mi se nasmešio sa toplinom. Od toga mi je stomak
malo poskočio.
Bože, danas sam baš osetljiva. Otkačila sam povodac s
Marmadjukove ogrlice, napravio je nekoliko koraka i opružio se
na tepih. Izgledalo je kao da će zadremati. „Mislim da je
dovoljno izmoren. Mogli bismo da počnemo s dresurom. Danas
ćemo raditi na komandama ’sedi’ i ’lezi’.“ Bog sveti zna da sam
odgledala sto sati različitih video-klipova da bih naučila
dreserske tehnike za te dve komande.
Sebastijan je ostao u sobi, ali sedeo je po strani, i ostavio je
dresuru Birdi i meni. Svako malo, digla bih pogled i videla da
nas gleda. Nakon više od sata obuke, pogledao je na sat i ustao.
„Mislim da ste radili i duže od predviđenog vremena.“
„Nije mi teško palo. Birdi i Marmadjuk su sjajni danas.“
Sebastijan je prišao. „Nego šta.“ Čučnuo je kod ćerke. „Mislim
da sav taj trud zaslužuje da bude nagrađen sladoledom. Kako bi
bilo da svratimo u Emak &Bolio pre no što odem na posao?“
Birdi je sevnula širokim osmehom. „Da!“
„U redu, idi da se umiješ i da opereš ruke... i to sapunom,
vazi?
„Važi, tata!“ Birdi me je pogledala. „Sejdi, hoćeš sa nama?
Prave ljubičasti sladoled, mnogo je lep sa izmrvljenim
pahuljicama odozgo.“
„Um, to zvuči fenomenalno. Ali moram da idem, čekaju me
druge obaveze.“
Namrštila se. „U redu, ali doći ćeš opet, zar ne?“
Nasmešila sam se. „Definitivno.“
„Kada?“
„Dogovoriću se o tome s tvojim tatom dok se ti spremaš.“
Birdi mi je obmotala ruke oko struka u zagrljaju. „Hvala ti
što si se vratila.“
Ta devojčica je umela da mi rastopi srce. Nagnula sam se i
povukla je nežno za pletenicu. „Hvala tebi što si vežbala
Marmadjuka dok ja nisam bila tu. Stvarno sam ponosna na
tebe.“
Kad je otrčala u kupatilo, Sebastijan me je čudno pogledao.
„Šta je sad?“, obrisala sam obraz. „Je l’ mi ostala neka mrlja
od Marmadjuka?“
„Ne, nije, samo... Stvarno se čvrsto povezala sa tobom. Ni sa
jednom ženom se nije tako zbližila otkako joj je mama umrla.“
„A ima li... drugih žena u njenom životu?“
„Ima tetku koja živi u Džersiju. Dolazi u posetu svakih
nekoliko nedelja i uvek donese Birdi lep poklon. Ali... ne
znam... ono što vas dve imate prosto je drugačije.“
Nasmešila sam se. „I ja osećam da smo bliske. Nadam se da
je to i za tebe okej.“
Sebastijan je stavio ruke u džepove i oborio pogled. „Da, to je
sjajno, u stvari. Izgleda da nisam shvatao sve donedavno koliko
joj nedostaje ženska ličnost u životu.“
Ženska ličnost... To me je podsetilo. Klimnula sam glavom
prema ulaznim vratima. „Možemo li da popričamo napolju na
minut?“
Iako se začuđeno namrštio, rekao je: „Da, naravno.“
Kad smo se našli ispred kuće i sa zatvorenim vratima, nisam
tačno znala kako da kažem ono što mi je bilo na umu.
Sebastijan je izgledao zabrinuto dok je čekao da formulišem
misli. „Da li je sve u redu?“
„Da, sve je u redu, Samo... Birdi mi je rekla nešto, a to
moram da ti prenesem.“
„Šta je u pitanju?“
„Pa, izgleda da zna da pričaš sa nekom damom noću preko
Interneta.“
Sebastijanu se lice izdužilo. „Sranje. Šta ti je tačno rekla?“
„Misli da pokušavaš da kupiš suprugu... novu mamu za nju.“
„Molim?“ Razrogačio je oči. „Zašto bi tako nešto pomislila?“
„Ponekad noću prisluškuje tvoje razgovore. Čula je kako si
rekao toj ženi da ne želiš da izlaziš sa njom. Pa je pretpostavila
da to znači da tražiš suprugu a ne devojku za izlaske.“
Sebastijan je zažmurio, i odmahnuo glavom. „Hteo sam da
kažem da tražim...“ Otvorio je oči, i pogledi su nam se sreli.
„Povremeno se upoznajem sa damama preko interneta. Trudim
se da budem iskren, otvoren i direktan... Kad kažem da ne želim
devojku za izlaske, to znači da ne želim emotivnu vezu.“
Namrštio se. „Samo fizički odnos. Ako razumeš šta želim da
kažem.“
„Naravno. Nekako sam to i pomislila. Ali nisam to dalje
objašnjavala Birdi jer nije na meni da joj kažem da joj otac samo
traži kratak, neobavezujući odnos.“
Sebastijan je provukao prste kroz kosu. „Nije ih bilo mnogo.
Ne bih da pomisliš...“
Digla sam ruku. „Nema potrebe da objašnjavaš. Odrasli smo
ljudi. S potrebama. Veruj mi, razumem te.“ Nasmejala sam se
nervozno. „Ili možda razumem pošto toga ne dobijam
dovoljno.“
Sebastijan se nasmešio. „Sušan period?“
„Ljudi kojima se dopada moj onlajn profil izgledaju kao da
su izašli iz arhive seksualnih prestupnika.“
Oboje smo se nasmejali.
„Da, nije lako“, rekao je Sebastijan. Brzo je preleteo
pogledom po meni i onda digao glavu da se sretne sa mojim
pogledom. Otkrivši da sam upravo videla kako me je odmerio,
nakašljao se. „Pa... kad možeš opet da dođeš?“
„U isto vreme sledeće nedelje?“
„To bi bilo sjajno. I hvala ti što si mi rekla za Birdino
prisluškivanje.“
„Nema na čemu. Vidimo se sledeće nedelje.“
Sišla sam stepenicama i krenula ka uglu ulice. Sa svakim
korakom imala sam sve jači poriv da se okrenem da vidim da li
me Sebastijan gleda. Kad sam stigla do kraja ulice, pre no što
sam se skrenula za ugao, predala sam se i pogledala iza sebe.
Sebastijan se nije mrdnuo s mesta na kojem sam ga ostavila.
Uzdahnula sam onako za sebe. Da, nije lako s muškarcima.
Ali ne bih imala ništa protiv da se na ovog uspentram.
 Poglavlje 13

Sebastijan
„Lepa je, zar ne?“
„Hm?“ Pravio sam se da nisam čuo pitanje koje mi je
Magdalena upravo postavila. Bili smo sami u kuhinji
neposredno nakon što su Sejdi i Birdi otišle s Marmadjukom u
park.
Sejdi nije imala dogovoren termin. U osnovi složili smo se da
dolazi kad god joj to druge obaveze dozvoljavaju. Danas se tako
potrefilo da je nedelja i bila je to druga Sejdina poseta otkako se
vratila. Nismo razgovarali o eventualnoj poslednjoj sesiji
dresure, a činilo se i da ne žuri da prestane s posetama. Dok god
je Birdi srećna, neću inicirati okončanje našeg dogovora.
„Sejdi. Veoma je lepa“, ponovila je.
Kao da je nisam čuo malopre.
Otpio sam poslednji gutljaj kafe i rekao: „Kasnim na sastanak
sa važnim dobavljačem za restoran...“
„Pokušavate da izbegnete tu temu. Razumem.“
Stao sam u pola koraka na izlasku iz kuhinje i okrenuo se.
„Šta očekuješ da kažem? Naravno da je lepa.“
Obrisala je kuhinjsku ploču. „I mila... i dobra.“
„Na šta ciljaš, Magdalena?“
„Ni na šta... samo sam primetila da je... gledate, i...“
„Doviđenja, Magdalena.“ Nasmešio sam se pa nije pomislila
da sam se naljutio. Ali bilo je potrebno da potpuno izostavimo tu
temu iz razgovora.
Nije bilo dobro što je primetila kako gledam Sejdi. U stvari,
veoma sam se trudio da to ne radim. Ali nije bilo lako. Teško je
čoveku da je ne pogleda, da se ne divi njenoj prirodnoj lepoti.
Sejdi je bila privlačna i bez doterivanja i preteranog truda. Nije
joj trebala ni trunka šminke. A o telu da i ne govorimo. Bilo je
savršeno. I primetio sam to, pa šta?
Uzeo sam iz radne sobe ključeve i novčanik i krenuo ka
ulaznim vratima kad me je još jednom zaustavila.
„Gospodine Maksvele...“
Okrenuo sam se. „Da?“
Oborila je pogled. „Samo... prošlo je četiri godine i zapitala
sam se da li...“
„Znam da imaš dobre namere. Ali ne trebaju mi romantični
odnosi niti... zamene. Niko ne može zameniti Amandu. Da li si
na to ciljala?“
„Ne, naravno, ali zaslužujete da budete srećni... i gospođa
Maksvel bi to želela.“
Nasmejao sam se. „Gospođa Maksvel ne bi bila srećna što
piljim u slatku plavu dreserku, Megz. Ako misliš drugačije, onda
nisi dobro poznavala moju ženu.“
„Izvinite.“ Odmahnula je glavom. „Nije trebalo da se
mešam.“
„Znam da mi želiš sve najbolje. Ali napokon sam našao dobar
ritam. I on ne uključuje ništa ozbiljno kad je reč o romantičnim
odnosima. Jedva imam vremena i za svoju ćerku.“
Zažmurila je i klimnula glavom. „Razumem. Šta god vas čini
srećnim.“
Nisam nameravao da odgovorim na taj komentar. „Sreća“ tu
nije bila baš odgovarajuća reč. Stabilan, možda. Da se nekako
držim, možda. Dobro je što nisam spalio kuću, možda. Ali
srećan? Nije bilo vremena za sreću. Sreća više ne stanuje ovde.
Magdalena je već dugo bila sa našom porodicom. Kad nije
pazila na Birdi, čistila je i kuvala za nas. U ovom trenutku,
predstavljala je jedinu konstantu u našem životu. Takođe je i
znala previše. Znam da je našla kondome u mojoj fioci sa
donjim vešom jer je uredno vratila kondom u kutiju i zatvorila
je. Jasno joj je da nisam u celibatu. Možda se dragoj Magdaleni
odatle javila pogrešna ideja – pošto mi opet đokica funkcioniše,
ima nade i za moje srce. Ali to ne ide tako. Očigledno, u ovoj
kući Birdi nije jedina čeznula za „posebnom prijateljicom za
tatu“.

***
Kasnije te večeri moja ćerka je utrčala u radnu sobu dok sam
radio na popisu nabavki za restoran.
Mahnito je rekla: „Tata... moraš da nazoveš Sejdi.“ „Zašto?“
Digla je tablet. „Zaboravila je svoj ajped.“
Uzeo sam uređaj od nje i pogledao ga. „Oh, izdržaće bez
njega do sledećeg susreta.“
„Ne! Rekla mi je da joj treba za posao. Sve beleške tu drži.
Znaš, za članke sa izlazaka. Pozajmila mi ga je da pogledam
nešto sa Hulua kad je razgovarala sa Magdalenom. Iskrala sam
se da uzmem keks iz ostave dok su one razgovarale. Onda sam
počela da pričam sa njima u kuhinji i tako je otišla, ne ponevši
ga. Tek sam se sad setila da mi je u sobi.“
Uzdahnuo sam. „U redu, imam njen broj telefona. Pozvaću
je. Reći ću joj da je kod nas i da može da dođe po njega.“
„Hvala, tata.“
Obgrlila me je rukama oko vrata, nežno sam je stisnuo u
zagrljaj.
Protrljavši joj leđa, rekao sam: „Idi na spavanje. Kasno je.“
 Birdi je istrčala iz sobe. Slušao sam kako se tabananje
udaljava hodnikom.
Zurio sam u telefon nekoliko sekundi pre no što sam potražio
Sejdi u adresaru.
Kada se javila, čuo sam zvuke iz pozadine pre no što je na
kraju rekla: „Halo?“
„Hej... Sebastijan Maksvel ovde.“
Trudila se da nadjača okolne zvuke. „Oh, hej, kako si?“
Zvučalo je kao da je u punom restoranu ili baru.
„Zaboravila si ajped. Birdi je insistirala da ti to javim.“
„Oh, sranje. Tako je. Potpuno sam zaboravila na njega kad
sam krenula.“
„Biće kod nas. Samo sam hteo da ti kažem da je tu za slučaj
da nisi znala gde je.“
„Mogu li da svratim po njega?“
Ne očekujući to, oklevao sam. „Naravno.“
„Hvala ti. Izvini zbog te neprijatnosti. Mogu da svratim za
otprilike pola sata.“
Prošao sam prstima kroz kosu. „U redu.“
„Sjajno. Hvala. Vidimo se uskoro.“
Nakon što sam prekinuo vezu, ostao sam za stolom, cupkao
nogom, meškoljio se, tapkao olovkom, gužvao papire. Sve,
samo se nisam posvećivao poslu. Na kraju sam se predao, odneo
ajped u dnevnu sobu i iščekivao njen dolazak.
Kad se konačno čulo kucanje, ništa me nije moglo pripremiti
za prizor s druge strane vrata. Otvorio sam ih i zatekao Sejdi u
maloj crnoj haljini. Samo joj je kratki krzneni ogrtač pokrivao
ramena. Imala je kožne čizme koje su sezale do kolena. S
dugom, plavom kosom talasastijom nego obično, bila je đavolski
seksi i trebalo mi je tren-dva da dođem do daha. Pogled mi se
upleo sa njenim. Ulična svetla osvetljavala su joj oči taman
dovoljno da plave dužice zasijaju u mraku. Jebote, bila je lepa.
Pomisao na to kako bi te oči izgledale dok odozdo zure u mene
prošla mi je glavom. Stvarno, Sebastijane?
Zakoračila je i ušla u hodnik, iako je još nisam pozvao da
uđe. Doduše bilo je hladno napolju, a ionako je ne bih ostavio
pred vratima.
„Opasno si doterana. Imala si neki seksi sastanak večeras?“
Pogledala je svoju odeću, činilo se maltene postiđeno.
„Oh, bože, ništa tu nije bilo seksi. Bila sam... na radnom
zadatku. Ne na pravom večernjem izlasku.“
„Ah, trebalo je da znam.“
„Tamo me je zatekao tvoj poziv. To mi je bio savršen izgovor
da zbrišem, samo da ti kažem.“
„Nije ni čudo onda što si toliko žurila da dođeš po ajped. Još
jedan promašaj?“
„Recimo to ovako: išao je u toalet više puta nego što sam
mogla da izbrojim. Ili ima težak slučaj dijareje ili je zavisnik.
Bilo kako bilo, meni je to dovoljno.“
Prsnuo sam u smeh. „Jao!“
„Da, nadajmo se samo da je prao ruke, pošto je mnogo
čeprkao po korpici za hleb.“ Uzdahnula je. „Dobro... uzeću svoj
ajped i idem dalje veselo.“
„Oh, da, tu je negde.“ Počešao sam se po glavi, na trenutak
zaboravivši gde sam ga stavio.
Video sam ga na drugom kraju stola i dohvatio ga. Ali ne pre
no što sam se sapleo o prokleti stočić. Unervozilo me je njeno
prisustvo. Konačno sam joj dodao tablet.
„Hvala ti još jednom“, rekla je, uzimajući ga. „Ne mogu da
verujem da sam ga tu ostavila. Da nisu u njemu sve moje
beleške, sačekala bih do sledećeg časa dresure, ali imam rok do
kojeg moram da završim članak.“ Pogledala je preko mog
ramena. „Pretpostavljam da Birdi spava.“
„Da, ili se možda pravi da spava da bi se posle išunjala i
zdipila par keksića.“
Nasmešila se, od toga joj je celo lice zasijalo. „Naravno.“
Osmeh je polako izbledeo, povukla se nekoliko koraka ka
vratima. „Pa, sklanjam ti se s grbače. Hvala ti još jednom.“
Oklevala je kao da nije sasvim spremna da ode.
Onog sekunda kad se okrenula, javio mi čudan osećaj da se
kuća iznenada ohladila. I jebote, hteo sam da opet bude topla.
Ne radi to.
Nemoj.
„Sejdi…“, pozvao sam je.
Odmah se okrenula. „Da?“
„Hladno je napolju. Obično u ovo vreme skuvam čaj... da se
opustim i da ostavim radni dan iza sebe. Hoćeš da popijemo čaj
pre no što kreneš?“
Opet onaj osmeh. „Nakon ovakve večeri... topla šolja čaja
zvuči mi veoma dobro.“
„Sjajno. Ovaj, obećavam da neću trčati u toalet na svaka dva
minuta.“
Glasno se nasmejala. „Pa sad, ozbiljno. Ko to još radi?“
Sejdi je pošla za mnom do kuhinje i sela za sto. Uzeo sam
čajnik, napunio ga filtriranom vodom sa slavine pre no što sam
stavio dve šolje za čaj na kuhinjsku ploču.
„Može crni čaj?“, upitao sam.
„Da, mogu da ga konzumiram u bilo koja doba noći i
svejedno ću zaspati ko bebica.“
„Ja takođe, a čak i kafu mogu da pijem.“
„Isti slučaj.“ Nasmešila se.
„Mleko... šećer? Imam i med.“
„Samo malo mleka. Hvala.“
 Dok sam čekao da voda provri, naslonio sam se na kuhinjsku
ploču i prekrstio ruke.
„Pa, koliko puta nedeljno obavljaš ta istraživanja?“
„Misliš, koliko katastrofalnih sastanaka mogu da
podnesem?“, nasmejala se. „Najviše dva-tri. I to je mnogo.
Ozbiljno ti kažem, zastrašujući je to svet.“
Javila mi se potreba da je zaštitim. „Uvek se sastaješ sa njima
na javnim mestima, zar ne?“
„Da, uvek.“
Iskreno govoreći, bio sam uveren da može da ima kojeg god
muškarca izabere.
„Znaš... u stvari me čudi da nisi bolje sreće. Privlačna si,
pametna... otkud svi ti luzeri?“
„Problem je u Njujorku, u stvari. Ima više žena nego
muškaraca. I zbog toga je igra udvaranja nezgodna. Moraš
mnogo da se potrudiš da nađeš one koji nešto vrede. A takvi
imaju na raspolaganju veliki izbor. Izbegavam da izlazim kad to
nije povezano s poslom.“
„Ja sam svoju ženu upoznao na fakultetu i nisam morao da se
bakćem sa upoznavanjima preko interneta. To je jedna od stvari
koja mi se sviđala u braku, nisam morao da brinem o logistici i
resursima.“
„Da, to odnosi mnogo vremena.“
Čajnik je počeo da pišti. Sipao sam malo mleka u njenu šolju,
dodao vodu, pre no što sam ubacio kesicu sa čajem.
Stavio sam šolje na sto i seo.
„Hvala“, rekla je pre no što je počela da duva u vreli napitak.
„Danas je sve dobro prošlo sa kerom?“, upitao sam.
„Očigledno pitaš za Marmadjuka, a ne za onog s kojim sam
se večeras upoznala..
„Da, pitam za Djuka.“
 „Djuk, sviđa mi se taj nadimak.“ Pogledala je oko sebe. „A
gde je Djuk?“
„Spava kad i Birdi.“
„To je tako slatko.“ Zasijala je. „I da, danas je stvarno bio
jedan od boljih dana. Sad već sluša Birdi, što je uostalom i bio
cilj.“
„Da li je to bio cilj? Mislio sam da je prvo cilj bio da se spase
šnala sa leptirom, zar ne?“, zadirkivao sam je.
Stvarno je porumenela i to je, jebote, bilo divno. Oborila je
pogled ka šolji i odmahnula glavom. „To sam i zaslužila.“
„Šalim se. Znaš to.“
„I to je neki napredak. Sad se s tim šališ i ne pada ti na pamet
da zoveš policiju.“
„Ni onomad ih ne bih pozvao. To je bila prazna pretnja.“
„Laknulo mi je.“
„Biče ti drago da čuješ da se nasmejem svaki put kad se setim
koliko je sve to bilo blesavo“, rekao sam s osmehom. „Mora da
ti nije bilo lako kad si saznala da treba dogu da dresiraš na
nemačkom?“
Sad se i ona smejala. „Nemaš pojma kako je to.“
„Moram da ti odam priznanje što si se prihvatila tog izazova.
Za to je potrebna hrabrost.“
„Da, i malo ludila.“
Pogledi su nam se sreli na tren. Bilo je nečeg tako udobnog u
druženju sa njom. Bila mi je bliska, nekako poznata, iako se pre
ovoga što se desilo sa Birdi nikad nismo sreli. Kad sam već
pomislio na ćerku, toliko toga sam hteo da pitam Sejdi. Ali
nisam znao da li će to shvatiti kao nešto previše nametljivo.
Reskirao sam.
„Mogu li nečim da ti nakratko zaokupim pažnju?“
„Svakako, mislim da sam uspela da spasim deo mozga koji
nije sasvim spržen na večerašnjem sastanku. Rado ću ti na
raspolaganje staviti ono što je ostalo.“
Nasmejao sam se. „Okej, cenim to.“
Otpila je čaj, i onda upitala: „O čemu se radi?“
Spustio sam bradu na dlanove. „Rekla si da ti je majka umrla
kad si imala šest i po godina, isto kao i Birdi. Da li bi volela da
je tvoj tata nešto uradio drugačije kad se s ove vremenske
distance osvrneš na svoje detinjstvo bez majke?“
Klimala je glavom i razmišljala. „Zanimljivo pitanje.
Shvatam zašto te to interesuje, uzevši u obzir da si u istoj
situaciji.“
„Prošla si kroz to, imaš iskustva. Ne bih želeo da napravim
greške koje se mogu izbeći. Birdi je i dalje mala. Ne mogu da
zamislim kako će joj biti kad uđe u pubertet. Ima li načina da se
unapred isplanira...“
Oči su joj se pomerale levo-desno. Kao da se muči da nađe
odgovor koji bi me zadovoljio. „Nema tu ničeg konkretnog što
bih promenila u načinu na koji se moj otac ponašao prema meni.
Uvek sam bila svesna činjenice da moj tata daje sve od sebe.
Više od toga nisam mogla da tražim. Ali roditelji ponekad ne
shvataju... koliko su deca u stanju da ih prozru. Uvek sam znala
kad je moj otac tužan, čak i kad je pokušavao to da sakrije od
mene. Stvarno bih volela da je više vremena posvećivao sebi i
da nije toliko brinuo kako će pojedine stvari uticati na mene. Mi
ćerke... jače smo nego što mislite. I na kraju, stvarno želimo da
nam tate budu srećne. Jer to nas čini srećnim.“
„Da“, prošaputao sam. „U redu, pošteno.“
Kažu da se određeni ljudi s razlogom nađu u vašem životu.
Možda je trebalo da se Sejdi i ja sretnemo jer je ona odražavala
Birdina i moja iskustva. Nikad pre nisam upoznao nekoga ko je
sasvim razumeo našu situaciju. Razgovor s njom definitivno mi
je donosio mnogo utehe. Bio sam manje usamljen. Prvi put
otkako je Amanda umrla.
„Birdi zna koliko se trudiš i koliko je voliš. A može i da oseti
kad si tužan i kad ti nije dobro.“
„Sve više i više počinjem to da shvatam.“
Sejdi se javio saosećajan osmeh. „Kad je mom ocu
dijagnostikovan rak...“
„Čekaj... i otac ti je imao rak?“ Nisam hteo da je prekinem.
Ali bilo je prilično šokantno to čuti.
„Da, moj tata imao je rak debelog creva kad sam ja bila u
pubertetu. Možeš li da veruješ? Sad je u remisiji, hvala bogu.“
Odmahnuo sam glavom u neverici. „Ne mogu da zamislim
koliko je to strašno bilo i za tebe... i za njega.“
„Da, našli smo se na velikom iskušenju. Nije mi bilo jasno
kako to može da mi se desi dvaput. Ali trudila sam se iz sve
snage da se ne predam jadikovanju. Bila mu je potrebna moja
pomoć da se izbori sa tim, i fizički i psihički. Tako da je
samosažaljevanje moralo da sačeka. Trajalo je to nekoliko
godina. Kad je konačno pobedio bolest, ja sam se naravno
osećala kao da sam izbegla metak. I bila sam još zahvalnija što
imam oca.“
Njen stav me je oborio s nogu. „Stvarno si imala teško
detinjstvo okružena tako opasnim bolestima.“
„Da, u jednom trenutku otišla sam da uradim genetsko
testiranje jer sam bila sigurna da i mene to čeka. Što je
apsurdno.“
„Nije to ništa čudno. Mnogi tumori su genetski
predisponirani. Veoma ja zrelo što si odlučila da se testiraš.“
„Hm, jesam li ti pomenula da sam usvojena?“ Nasmejala se.
„Znala sam da gene nisam nasledila od mame i tate, a ipak sam
bila uverena da me čekaju ta iskušenja. I dalje misliš da to nije
čudno?“
Nasmešio sam se. „U redu, to stvarno malo menja stvari.“
„Da, moja mama nije mogla da ima decu. Dijagnostikovali su joj
rak jajnika kad je imala dvadeset tri godine. Godinama su
pokušavali da ostane u drugom stanju dok je bila u remisiji, ali
hemoterapija je ostavila posledice.“
„Neverovatno... koliko je tvoja situacija slična našoj. Moja
žena i ja smo takođe imali problema sa plodnošću, morali smo
da potražimo stručnu pomoć.“
„To je ludo. Verovatno je to još jedan od razloga što smo se
Birdi i ja tako lako zbližile. Obe smo posebne jer su naši
roditelji morali više da se trude da nas dobiju.“
Nasmešio sam se. „Izvini što sam skrenuo na te tužne teme.
Ali stvarno cenim tvoje uvide. Prošlo je četiri godine otkako je
Amanda umrla, a i dalje mi to solo vaspitavanje deteta izgleda
svakog božijeg dana kao stupanje na nepoznatu teritoriju.“
Zažmurio sam na trenutak, razmišljajući o tome u šta se moj
život pretvorio. Onda sam otvorio oči i rekao pomalo
omamljeno: „Mladost provedeš trudeći se da napraviš nešto od
sebe. Osećaš se nepobedivo, živiš na adrenalinu. Na kraju
započneš karijeru, osnuješ porodicu... sve ide savršeno, zar ne?
A onda rak stupi na scenu, a život ti je tek počeo, izbaci te iz
šina, ostavi ti jedra bez vetra. Ali to je previše teško pojmiti.
Pravio sam se da toga nema, to je bio jedini način da se nosim sa
Amandinom bolešću. Govorio sam sebi da će sve biti u redu.
Obavljaš dnevne obaveze neprisutno, bez emocija, kao automat,
trudiš se da budeš jak zbog nje i zbog svih drugih. Kao u stanju
stalne otupljenosti, utrnulosti, obamrlosti. I mora tako da bude.
Jer nije dolazilo u obzir da dopustiš sebi da osećaš ono što se
dešava. Čak i kad je umrla, i dalje sam bio tup. Prosto te ne
pogodi odmah. Znaš, tek kad ljudi prestanu da dolaze, da
svakodnevno pomažu, da ti donose hranu. Probudio sam se
jednog jutra. Na TV-u je bio jutarnji program. Obično jutro za
većinu ljudi. Ali to je bio dan kada sam shvatio da je dotadašnji
život završen. Ili sam se barem tako osećao. Ali nije mogao da
se završi. Jer morao sam nekako da idem dalje... zbog Birdi. I
tako počneš ponovo da guraš, gradiš novi život od temelja, i
dalje se trudeći da ništa ne osećaš previše, jer bi to moglo da
prelomi tu slamku za koju se držiš.“ Protrljao sam oči i
uzdahnuo. „Nekako je to čudno postojanje.“
Hriste bože. Stvarno sam nas uveo u depresivne teme.
Njene oči su me ubadale. Izgledala je kao da će zaplakati.
Nadao sam se da se to ipak neće desiti. Ne bih to mogao da
podnesem.
„Osetila sam svaku reč koju si izgovorio, Sebastijane. Svaku
reč. Nisam izgubila bračnog druga, ali gledala sam svog tatu
kako kroz to prolazi. I znam iz prve ruke to osećanje obamrlosti.
Stvarno znam.“
Popio sam poslednji gutljaj mlakog čaja, poželevši da je
viski. Spustio sam praznu šolju. „Kako je neveseo ovaj čaj.
Kladim se da bi sad radije bila sa ’moram u toalet’ tošom.“
„Pobogu, ne.“ Uzdahnula je. „Znaš li koliko mi se retko
dešava da vodim dubok, zreo razgovor o stvarima koje su mi
bliske?“
„Svakako nisam planirao da te zaskočim s tim.“
„Kad god poželiš da popričamo, tu sam. Iskreno ti kažem.
Biće mi zadovoljstvo.“ Namignula je. „A možda i ja tebi
napunim uši. To je rizik.“
„Hvala ti.“
Sejdi je iskosila glavu i pažljivo me gledala u tišini. Izgledalo
je kao da se premišlja da kaže ono što joj je na umu.
„Mogu li nešto da te pitam?“, na kraju je rekla.
 „Nakon prethodnog monologa dugujem ti odgovor na svako
pitanje koje ti padne na pamet.“
Džinovski osmeh raširio joj se licem. „Dobro. Ako bi gledao
golu ženu kako pleše, da li bi više voleo da igra uz Sir Mix-a-
Lota ili uz Luisa Kapaldija?“
Nasmejao sam se. „Ti si zanimljiva žena, Sejdi. To je pitanje
koje definitivno nisam očekivao.“
„Da li je to dobro ili loše?“
Pretraživao sam pogledom njene oči. „Veoma dobro. I
stvarno volim velike guze.“
Trebalo joj je tren-dva da shvati šta sam hteo da kažem.
Nisam imao pojma zašto me je to pitala, ali osmeh na njenom
licu rekao mi je da sam izabrao pravi odgovor, i to mi se mnogo
svidelo.
Na kraju smo otvorili kutiju s Birdinim keksom i još
razgovarali. Pričala mi je o svom odrastanju, o čudnim očevim
meteorološkim instrumentima, postavljala pitanja o poslu s
restoranom, o kojem sam naravno mogao da pričam celu noć.
Pričali smo i o njenoj karijeri. Sejdi mi je rekla da se nada, iako
ne razmišlja o odlasku iz časopisa, da će jednog dana završiti sa
kolumnom o izlascima i romantičnim sastancima i da će se
oprobati u nečem novom. Razgovor s njom bio je prosto... lak.
I prijalo mi je što sam skinuo teret s pleća. Ali pošto sam sad
bio otrgnut iz emocionalne obamrlosti, buljio sam u njene usne
dok je govorila. To je bilo pogrešno iz mnogo razloga. Da je u
pitanju samo fizička privlačnost, još bi se to moglo i opravdati.
Ali bilo je i uboda u grudima koje nisam želeo da osećam. Koje
nisam smeo da osećam.
I evo dolazi zatvaranje Sebastijana za tri, dva, jedan...
Stolica je zaškripala o pod kad sam je gurnuo unazad. „Ne
bih da te dalje zadržavam.“
 Izgledala je iznenađeno mojom naglom promenom
raspoloženja i time što sam joj dao do znanja da je vreme da
ode. Baš kao i meni pre no što me je ono osećanje pogodilo.
Bilo mi je prijatno, udobno. Previše udobno.
Pogledala je telefon. „Da, bolje je da krenemo.“
Na kraju sam joj pozvao uber.
Nakon što je otišla te noći, odneo sam šolje do sudopere i
primetio trag crvenog ruža na njenoj šolji. I kurac mi se trznuo.
Sad sam spao na to da me i tragovi karmina uzbuđuju?
Definitivno je bilo vreme da ponovo spavam sa nekim. Samo na
sa Sejdi.
Ponavljam. Na sa Sejdi.
 Poglavlje 14

Sejdi
„I šta se dešava u Birdilendu? Imam osećaj da si se povukla u
sebe otkako si počela ponovo da odlaziš u kuću Maksvelovih?“
Devin se svali u veliku fotelju za posetioce s druge strane mog
stola s kafom u ruci. Zavijorila je obrvama. „ili još bolje, šta ima
novo kod zgodnog tate?“
Bilo je prilično tiho na tom frontu u poslednje vreme. I dok
sam delila sa njom sve kude detalje još od prvog pisma, nešto se
promenilo nakon što sam izašla na čistac i nakon što mi je
Sebastijan dozvolio da obnovim posete. Nisam se više pravila da
sam neko drugi, pa su stvari nekako postale… ne znam…
stvarne. I zato sam sad osećala da su lične, intimne, privatne, da
nisu za ogovaranje.
Ali nakon one noći kad sam otišla po svoj ajped, i nakon što
smo Sebastijan i ja proveli neko vreme nasamo, osećala sam
potrebu da o tome s nekim popričam. Bog sveti zna da sam već
preterala s analiziranjem onoga što se tada desilo, a i dalje nisam
mogla da vidim gde je tu glava a gde rep i zašto je sve pošlo
naopako.
„U stvari... bila sam kod Sebastijana pre neko veče.“
Devin su se oči raširile. „Oh, bože! I tek mi sad to kažeš?
Zašto me nisi o svemu do detalja izvestila?“
Nasmešila sam se. „Nije ono što misliš. Zaboravila sam
ajped, Sebastijan mi je to javio. Bila sam usred lošeg sastanka,
pa sam njegov poziv iskoristila kao izgovor da izlazak ranije
završim i otišla sam po ajped. Na kraju smo dugo pričali i pili
čaj. Mislila sam da nam sjajno ide, veoma iskreno, veoma
emotivno smo razgovarali, a ipak stigli smo i da se našalimo. U
jednom trenutku primetila sam kako mi gleda usne s onim
izrazom lica... znaš već... kad pažljivo slušaš sagovornika, a
onda iznenada tvoje telo preuzme, tako da kažem, stvar u svoje
ruke i počne da se fokusira na to kakvog bi ukusa bile te usne
kad bi ih pritisnuo svojima.“
„Opa! Taj pogled? Da, potpuno kapiram.“
„Dobro. Pa, ubrzo nakon toga, ustao je i naglo prekinuo
razgovor. I pre no što sam se osvestila, našla sam se na zadnjem
sedištu smrdljivog ubera sa vozačem koji je jeo jaretinu sa
karijem.“
„Mhm... jesi li saznala gde je uzeo kari? Obožavam kari, a
jedino mesto gde ga je bilo kod mene u kraju zatvoreno je.“
„Uh, nisam, izvini.“
Devin je slegnula ramenima. „Da se vratimo zgodnom tati.
Očigledno je da mu se sviđaš i to ga je malo prepalo.“
„Ali, zašto? Bio je već, nakon Amandine smrti, sa ženama.
Priznao mi je to kad sam mu rekla da ga je ćerka prisluškivala.
Tako da problem nije celibat.“
Devin se namrštila. „Tražiš gospodina Savršenog, Sejdi.
Svako može to brzo da shvati. Zato nisi imala ljubavnu vezu
dužu od nekoliko meseci. Nećeš gospodina Trenutno Savršenog
ili nekog nasumično izabranog momka da obavi posao. Sigurno
je Sebastijan to osetio kod tebe.“
Uzdahnula sam. „Ne bi mi smetalo da Sebastijan obavi
posao.“
Oči moje prijateljice su zaiskrile. „Pa zašto mu to ne bi
otvoreno rekla, zašto ne izađeš otvoreno sa tim predlogom?
Oboje ste odrasli. On se sviđa nama, ti se sviđaš njemu.“
Nasmejala sam se kad je rekla da se sviđa nama. Ali nisam
bila sigurna da bi trebalo da predložim Sebastijanu da se
smuvamo. „Šta ako sam pogrešno procenila situaciju i ako je
buljio u mene zato što sam imala među zubima komadić salate,
ostatak od večere?“
„Proveri te pretpostavke. Nagni se da vežeš pertlu kad stoji
iza tebe, i vidi da li će mu se pogled zalepiti za tvoje dupe. Ili još
bolje, pokaži mu onaj crveno-crni čipkani brushalter i gaćice
koje si pre mesec dana kupila na rasprodaji donjeg veša
Viktorija sikret.“
„Da... samo ću strgnuti majicu i farmerke dok dresiram
dansku dogu. Sjajan plan.“
Devin je ustala. „Smislićeš nešto. Sigurna sam da možeš da
nađeš potvrdu da se sviđaš Sebastijanu. To nije problem.“
Obrve su mi se skupile. „Nije?“
„Problem je što ćeš se ti previše uskukavičiti da bilo šta
preduzmeš čak i kad budeš sigurna da bi te rado raspametio od
seksa. Ti to prosto ne radiš.“
„Imala sam usputni seks ranije. Znaš to.“
Otpila je kafu. „Da, ali to je bilo onda kad si znala da momak
nimalo nije za tebe. Tu ničeg drugog nije ni moglo da bude do
usputnog seksa. Ali kad je reč o Sebastijanu, mislim da vidiš
njegov pun potencijal. Bićeš previše kukavica da skočiš u vatru
– ma koliko da je vrela i znojava – jer ćeš previše paziti da se ne
opečeš.“
„To je smešno.“
Devin je krenula ka vratima moje kancelarije. „Dokaži da
grešim. Volela bih to da vidim.“

***
U petak uveče imala sam u pola šest čas joge od četrdeset pet
minuta, a posle toga zakazanu obuku s Marmadjukom u pola
osam. Mislila sam da ću imati vremena da skoknem kući, da se
na brzinu istuširam i presvučeni pre no što se uputim ka drugom
delu grada. Ali došlo mi je da preispitam taj plan kad sam izašla
iz joga-studija. Ostala sam u opremi za vežbanje, a jedan stvarno
sladak momak pogledao me je dok sam stajala i pregledala
poruke na mobilnom telefonu. Tako je zalepio pogled za mene
da se sapleo.
Pogledala sam ga kad je pao. „Jesi li dobro?“
Muškarac je izgledao postiđeno. Ustao je, obrisao pantalone i
ponudio mi je iskrivljen osmeh. „Ne bi trebalo tako da ideš
ulicom. Povrediće se neko.“
Malo sam pocrvenela, i nakon što je otišao, pogledala sam
bolje svoju odevnu joga-kombinaciju. Imala sam tamnoljubičasti
sečeni top lululemon i helanke sa kovitlacom mrežastih izreza
koji su se spuštali niz noge. Prianjale su kao druga koža, i zato
su bile savršene za jogu. Imala sam odgovarajući gornji deo
trenerke sa rajsferšlusom, ali nabila sam ga u torbu, pošto je
napolju bilo dvadeset i nešto stepeni iako je bio kraj oktobra.
Poslednja dva dana obradovalo nas je pravo Miholjsko leto. Ali
reakcija onog momka dala mi je ideju. Ili bolje da kažem bila je
to Devinina ideja. Možda bi trebalo da preskočim odlazak kući i
presvlačenje i da se Maksvelovima uputim ovako obučena.
Uzela sam telefon s namerom da pošaljem Sebastijanu
poruku da vidim mogu li doći ranije, ali minut kasnije zakolutala
sam očima. Šta mi je? Ne moram da pribegavam takvim
taktikama da privučem pažnju muškarca. Muškarac koji ne bi
bio zainteresovan za mene ako nisam polugola nije istinski
zainteresovan za mene. Stvarno zvučim kao moj tata.
Uzdahnuvši, krenula sam ka stanici podzemne železnice. Kad
sam se našla u vozu, primetila sam da me još jedan momak
gleda. Ova odevna kombinacija definitivno je privlačila pažnju.
Zapitala sam se kako bi Sebastijan reagovao kad bih se pojavila
u ovakvom izdanju. Da li bih bila razočarana njegovom
ravnodušnošću, ili bi se sapleo o sopstvene noge?
Oh, bože.
Sebastijan se stvarno sapleo pre neki dan. Potpuno sam to
zaboravila. Neposredno pošto mi je otvorio vrata kad je krenuo
po moj ajped. Ali to je sigurno slučajnost. Samo jednom pre
toga primetila sam kako me odmerava. Doduše te noći sam bila
doterana za izlazak. A onda, s druge strane, Maksvelovi imaju
tepih u dnevnoj sobi. Kladim se da je jedan kraj Marmadjuk
podvrnuo, trčeći naokolo, a Sebastijan to nije video. Da... mora
da je to u pitanju.
Izvadila sam telefon da pogledam poruke, da se zaokupim
tokom vožnje od šest stanica nečim drugim, a ne samo
razmišljanjem o Sebastijanu Maksvelu. Bilo je to delotvorno dve
stanice, a onda je voz naglo stao. Nekoliko minuta kasnije, i
dalje se nismo mrdnuli, a prigušeni glas je objavio:
„Dame i gospodo, voz ispred nas ima tehničkih problema.
Ostaćemo ovde neko vreme. Čim saznamo nešto više,
obavestićemo vas.“
Putnici su kolektivno uzdahnuli, a mrmljanje psovki javilo se
sa svih strana. Nakon deset minuta glas konduktera došao je
ponovo odozgo:
„Izgleda da će popravka potrajati. Vratićemo se do stanice u
Dvadeset trećoj ulici da biste mogli da pređete na druge linije.
Ali iza nas je još jedan voz, i prvo moraju njega da pomere.
Službenici će biti na raspolaganju onima koji nisu upoznati sa
našim ljupkim metro-sistemom. Nadam se da ste uživali u ovom
zabavnom početku vikenda.“
 Svi su zarežali. Čekali smo još pola sata, ali na kraju smo
krenuli polako nazad. Dok smo stigli do stanice u Dvadeset
trećoj ulici, bilo je već sedam i dvadeset. Čim sam izašla na
ulicu, pozvala sam Maksvelove. Birdi se javila.
„Halo.“
„Hej, Birdi. Sejdi ovde. Da li ti je tata kod kuće?“
„Nije, na poslu je. Da li dolaziš?“
Nasmešila sam se kad sam čula zabrinutost u njenom glasu.
„Da, naravno. Malo kasnim jer mi se voz zaglavio. Mogu li da
se čujem sa Magdalenom da vidim da li je u redu da dođem
kasnije nego što je planirano?“
„Naravno.“
Magdalena se javila. „Zdravo, Sejdi.“
„Ćao, Magdalena. Malo kasnim. Da li je okej da dođem u
pola devet? Da li je to suviše kasno za Birdi?“
„Hm, u stvari, večeras spava kod drugarice koja pravi
rođendansku proslavu. Šest devojčica će biti tamo. Počinje u
osam, ali odvešću je tamo čim završite s obukom. Mogla bi da
ode tamo u pola deset. Upravo je otrčala u kupatilo. Hoćeš da je
pitam da li joj to odgovara?“
Uzdahnula sam. „Ne, ne bih volela da propusti početak
zabave. Mogu da uskočim u voz do vas. Kasniću u tom slučaju
najviše deset minuta.“
„U redu, nema problema.“
„Hvala, Magdalena.“
Brzim korakom prošla sam dve ulice do linije metroa koji
staje najbliže njihovoj kući i onda uletela u poslednjem trenu u
voz koji je čekao. Vagon je bio pun. Nekako sam uspela da se
uhvatim za šipku kad je voz uz trzaj krenuo.
Za razliku od prethodne linije, vožnja ekspresom do Aper
vest sajda prošla je neometano i stigla sam do kuće Maksvelovih
samo sa sedam minuta zakašnjenja. Pokucala sam, očekujući da
će mi Magdalena otvoriti vrata.
Samo nije se Magdalena zabuljila u mene kad su se vrata
otvorila.
 Poglavlje 15

Sebastijan
Hriste bože.
Progutao sam knedlu. Šta je to obukla?
„Uh, zdravo. Nisam očekivala da ćeš biti kod kuće. Birdi mi
je rekla da si na poslu.“
Iznerviran što me nekontrolisano privlači, istresao sam se na
Sejdi. „Znači, zato kasniš? Kad mačke nema, miševi kolo
vode?“
„Ne, javila sam Magdaleni da sam se zaglavila u podzemnoj
železnici. Planirala sam da odem kući da se istuširam posle časa
joge. Ali pošto sam provela sat vremena u vozu, požurila sam
pravo ovamo da Birdi ne bi propustila početak rođendanske
zabave večeras.“
Ima pirsing na pupku. Kako samo sija...
Jebote. Naterao sam se da pogledam Sejdi u oči i video da
zuri u mene s iščekivanjem. Da li je upravo nešto rekla?
Pokušavajući da premotam u glavi poslednjih deset sekundi,
učinilo mi se da je rekla... nešto u vezi voza?
Šta god.
Zakoračio sam u stranu. „Uđi. Magdalena je upravo vratila
Marmadjuka iz duge šetnje, izvalio se na sve četiri na podu u
dnevnoj sobi.“
Ušli smo, Marmadjuk je digao pogled. Video je Sejdi, i jezik
mu je skliznuo iz usta.
 Da, znam kako ti je, druže.
Birdi je dotrčala iz svoje sobe i zagrlila Sejdi, koja se sagnula
u zagrljaju, omogućivši mi direktan pogled na dupe. Hriste bože.
Izgledala je dobro i otpozadi i spreda. Pogled mi se zalepio za
njenu zadnjicu i ostao tako i kad se okrenula da mi se obrati,
umalo me uhvativši kako blenem.
„Da li si uspeo da nabaviš klik-taster za dresuru koji sam ti
pominjala prošle nedelje?“, upitala je.
Moja ćerka je otrčala do stočića, uzela paklenu spravicu i
počela da pritiska taster.
Klik-klik. Klik-klik. Klik-klik.
Taj zvuk tanjio mi je živce već nekoliko dana. Pogledao sam
Sejdi i dalje iziritiran, zavaravajući se uverenjem da moje
trenutno raspoloženje ima veze sa tom spravicom za dresuru.
„Možda bi sledeći put mogla da izabereš rekvizit koji će me
manje nervirati.“
Sejdi je spustila ruke na kukove. Na svoje veoma lepo
oblikovane kukove. „Nešto ti tu smeta?“
Prošao sam prstima kroz kosu i progunđao: „Biću u svojoj
radnoj sobi ako vam budem potreban.“
Srećom, u kabinetu je bilo alkohola. A bio je to dug dan. Moj
menadžer dao je otkaz, što je značilo da ću morati da mu nađem
zamenu i da ću provoditi mnogo više vremena u restoranu dok
se novi ne uhoda. Onda se zapalilo ulje u kuhinji i upropastilo
nam jednu fritezu, i na kraju greškom su nam isporučili povrće
namenjeno drugom restoranu u kojem su izgleda planirali da
kukuruz bude prilog uz svako jelo. Došao sam kući ranije,
računajući da neću biti u prilici da to uradim naredne dve
nedelje. Plus, iz nekog razloga, loše sam spavao poslednjih
nekoliko dana. I tako sam uzeo flašu vina iz ormarića s pićem,
otvorio je, nasuo sebi punu čašu kabernea i svalio se u stolicu.
 Jebote, kako je zgodna.
Otpio sam veliki gutljaj purpurnog pića.
Imao sam ludu potrebu da stisnem zube oko tog dijamanta u
njenom pupku i da ga dobro povučem.
Progutao sam još vina.
I ono dupe. Možda bi opet mogla da uči Djuka da je
preskače. Kladim se da bi to bio lep prizor: ona na sve četiri u
joga-opremi.
Još jedan gutljaj.
Kako je beše ono rekla? „Flumk ser.“ „Flukerguz.“
„Flunkerbš.“ Tako je. Komanda „skoči“ je „flunkerbš.“ Počeo
sam da se smejem. Što je zvučalo maltene manijački.
Flunkerbš.
Rado bi flunkerbušnuo tu dreserku.
Odmahnuo sam glavom i još jednom nagnuo čašu.
Poslednjih nedelju dana nisam mogao da prestanem da
mislim na nju. One noći kad je došla po svoj ajped bila je tako
ranjiva i tako otvorena kad sam je upitao za odnos sa ocem.
Plave oči bile su pune osećanja i iskrenosti. Odavno nisam
upoznao ženu koja je spremna da tako otvori srce i pokaže ga
celom svetu. A da ne pominjem da je bilo i drugih delova koje bi
vredelo videti. Ta njena današnja sportska odevna kombinacija
svakako je to potvrdila, u to nema sumnje.
Bože, ta tesna mala joga-uniforma.
Iskapio sam vino.
U sledećih sat vremena popio sam pola flaše. Odjeci Sejdinog
i Birdinog smeha iz druge sobe toliko su me dekoncentrisali da
sam pojačao muziku i zažmurio. I zato nisam čuo kucanje na
vratima kad su završile s dresurom.
„Hej.“ Sejdi je odškrinuta vrata taman toliko da proturi glavu.
„Izvini, nisi odgovorio na kucanje. Završile smo. Birdi je otišla
po svoj ranac sa stvarima za rođendansku zabavu. Hoćeš da je
otpratim do te drugarice koja stavi rođendan?“ Pogled joj se
fokusirao na flašu vina i na praznu čašu. Nacerila se. „Vidim da
si zauzet.“
Napućio sam usne. „Ne, u redu je. Savršeno sam u stanju da
je sam tamo odvedem. Hvata ti.“
Sejdi se namrštila. Zurili smo jedno u drugo dobrih trideset
sekundi, a onda je širom otvorila vrata i ušla. Zatvarajući ih iza
sebe, upitala je: „Da li je sve u redu? Izgledaš... napeto.“
Nemoj da je odmeravaš.
Gledaj je u oči.
„Sve je u redu.“
Nakrivila je glavu i ispitivački me gledala.
„Jesi li siguran?“
Pogled mi je pao na njen stomak. Prosto nisam mogao da se
uzdržim.
Ti si takav kurac od čoveka, Maksvele.
Digni pogled.
Gledaj je u oči.
Sejdi je ostala nema. Nisam bio čak ni siguran da me gleda.
Jer mi je pogled lutao svuda... prateći liniju struka, slineći na
njen ravan stomak... fantazirajući o šljaštećem dijamantu u
njenom pupku.
Zakoračila je ka mom stolu.
Možda je to bilo zbog vina, ali srce je počelo jako da mi
udara u grudima. Pokušao sam da dignem pogled ka njenim
očima, i ovoga puta u tome sam uspeo. Pa, donekle. Digao se,
ali nažalost, ugnezdio se na njenim grudima.
Koja je to veličina, trojka?
Lepo.
Vrlo lepo.
 Kladim se da joj se dekolte dobro oznoji na jogi.
Znoj kaplje između njenih sočnih, okruglih sisa na pupak.
Do trenutka kad sam uspeo da dignem pogled da bi se sreo sa
njenim, Sejdi je već stajala tačno ispred mene.
Ljuljuškala se napred-nazad veoma blago. „Šta to radiš,
Sebastijane?“
Pogledi su nam se isprepleli, i nestašan nagoveštaj osmejka
naterao me je da pomislim da je upravo čula sve moje misli.
Progutao sam knedlu. „Ništa.“
„Ništa, je li? Samo sediš tu... gledaš naokolo?“ Ugao usana
trznuo joj se nagore.
Kakva pametnica.
Tačno je znala šta sam radio.
Ispravio sam se u stolici i nakašljao sam se.
„Ako si završila, možeš da ideš.“
„Da li si o tome razmišljao? O tome kako bi voleo... da
odem?“
Kucanje na vratima radne sobe nateralo me je da zatrepćem.
Bio sam potpuno zbunjen kad sam digao pogled i video Sejdi
koja je proturila glavu kroz odškrinuta vrata.
Šta kog mog...?
Zar nije bila...?
Bacio sam pogled na mesto gde je, mogao sam se u to zakleti,
do malopre stajala. Trebalo mi je nekoliko sekundi da se
povratim i da shvatim da sam sigurno zadremao od vina i sanjao.
Hriste bože.
Sejdi se nasmešila. „Završili smo. Hoćeš da otpratim Birdi do
drugarice pošto ionako idem u tom pravcu?“
„Hm, da, to bi bilo sjajno. Hvala ti. Čekaj, idem da se
pozdravim sa njom.“
Otišao sam u dnevnu sobu. Birdi je već imala spreman ranac,
jastuk i vreću za spavanje. „Izgleda da si sve spremila.“ Čučnuo
sam ispred nje. „Može li zagrljaj za starog dasu?“
Ćerka mi je obavila ruke oko vrata uz veliki osmeh. „Volim
te, tata.“
„I ja tebe volim, dušo.“
„Marmadjuk je bio sjajan danas! Kad Sejdi klikne tasterom,
odmah sedne.“
„Je l’ tako?“
Klimnula je glavom.
„U redu.“ Nežno sam je povukao za konjski repić. „Onda
možeš da kreneš na zabavu.“
Birdi se okrenula da ode, ali se onda opet okrenula ka meni.
Njena mala ruka pomilovala me je po obrazu. „Tu sam, odmah
na kraju ulice, ako ti zatrebam.“
Srce mi se steglo i nasmešio sam se. „Hvala ti, imaću to na
umu.“
Poljubila me je još jednom i onda odskakutala ka vratima.
„Treba li nešto da kažem roditeljima te drugarice?“, upitala je
Sejdi.
„Ne, nema potrebe. Poslaću kasnije poruku Rene da vidim
kako je Birdi.“
„U redu.“ Očigledno, dremka i fantazija koja je iz nje
proizašla dobro su mi došle. Uspeo sam da uljudno razgovaram
sa Sejdi i nisam je zaskakao pogledom kao što je bio slučaj u
mom snu. Mada, kad se okrenula i pošla za Birdi ka ulaznim
vratima, nisam mogao a da ne gledam u njeno dupe u onim joga-
helankama. Mislim, bilo je tačno tu, meni pred nosom. Koji
muškarac pri zdravoj pameti ne bi gledao?
„Oh, umalo da zaboravim...“ Sejdi se okrenula, i pogled mi je
skočio ka njenim očima.
Jebote.
 Uhvatila me je.
Čak i da nisam bio siguran da sam upravo uhvaćen, znalački
osmejak kojim je Sejdi sevnula potvrdio bi da zna šta sam radio.
Nije ni pokušala to da sakrije. Ispruživši ruku pokazala mi je
taster. „Ovo je tvoje.“
Skrenuo sam pogled i uzeo joj ga iz ruke. „Sjajno. Hvala.“
Kad je izašla, naslonio sam glavu na zatvorena vrata. Pravi si
magarac, Maksvele. Moraš nešto da kresneš.
Pošto imam slobodno veće, možda bi upravo to i trebalo da
uradim. Razgovarao sam već neko vreme sa onom Irinom,
veoma zauzetom izvršnom direktorkom reklamne agencije koju
sam upoznao preko Interneta i kojoj je bio potreban tačno isti
aranžman kao meni. Ali nisam joj se javljao poslednjih nekoliko
nedelja. Možda je vreme da ponovo stupimo u kontakt.
Na putu do radne sobe gde mi je bio laptop trudio sam se da
se obodrim.
Irina.
Ona je seksi.
Duga crvena kosa.
Žena koja zna šta hoće.
Upravo ono što mi je potrebno.
Da, tako je.
Da definitivno ću da vidim šta Sejdi radi večeras.
Irina, hoću reći, Irina.
Stigavši do stola, odlučio sam da sipam sebi još jednu čašu
vina pre no što se priključim na mrežu da vidim da li je Irina
slobodna večeras.
Seo sam, počeo da pijuckam i odlučio da ponovo malo
sklopim oči. Treba mi malo mira da razbistrim glavu.
Ali umesto bistrine, vizije o Sejdi preplavile su mi um.
Ponovo.
 Bila je tako vraški seksi.
Ono dupe.
Onaj ravan stomak.
Blještavi dijamant.
Njene velike, lepe oči.
I ona usta. Kako joj se ugao usana izvio kad me je uhvatila da
joj gledam dupe... Hriste bože... šta bih dao da budem u tim
ustima.
Nasmejao sam se sebi i otvorio oči.
Dobro da je otišla. Jer sam sveti bog zna kakvu glupost bih
napravio večeras. Gubim razum zbog te žene.
Otpio sam još jedan dobar gutljaj vina i otvorio laptop.
Baš kad se oglasilo zvonce na vratima...
 Poglavlje 16

Sejdi
Otvorio je vrata, i sve u glavi mi se zamračilo. Odluka da se
okrenem i da pozvonim došla je u deliću sekunde. Prosto mi se
nije odlazilo. Problem je bio što je verovatno trebalo da smislim
neki izgovor pre no što sam pozvonila.
Sebastijan je zurio u mene a disanje mu je postajalo, svakim
sekundom, sve brže. „Je li sve u redu?“
Progutala sam knedlu, ali mi je i dalje sve u glavi bilo prazno.
Šta je trebalo da mu kažem? Nisam mogla da mu serviram
istinu: videla sam kako me gledaš i pomislila sam da bi možda
bio zainteresovan i da me dodirneš.
On je probio led. „Da li je ovo sad deo u kojem bi trebalo da
pogrešno pretpostavim da si dreserka i da te izgrdim što kasniš?
Imam osećaj da smo kroz to već prošli. Ja otvaram vrata, a ti si
pomalo zatečena. Pravi deža vi.“ Sevnuo je iskrivljenim
osmehom, što me je malo umirilo.
Nasmejala sam se nervozno.
Pokazao je rukom da uđem. „Što ne bi ušla dok smišljaš šta
ćeš reći? Bilo je toplo danas, ali sad je zahladnelo.“
Protrljala sam dlanovima mišice. „Hvala.“
Marmadjuk je dotrčao do vrata i počeo da skače po meni.
Nije baš bio onaj kojeg sam želela na sebi u tom trenutku.
Srećom, brzo se smirio i otišao u ćošak da zaskače igračku.
Da, druškane, nisi jedini koji je uzbuđen večeras.
 Sebastijan je samo zurio u mene, i dalje čekajući da mu
objasnim zašto sam se iznenada vratila.
Dragi bože. Gde su ti muda, Sejdi? Ti si savetnica za
ljubavne sastanke, romantične odnose, zaboga, a ne možeš čak
ni da se setiš kako se treba ponašati u prisustvu muškarca koji ti
se sviđa.
„Vratila sam se jer sam pomislila da bi ti prijalo društvo
večeras“, izbrbljala sam.
Sebastijan je stavio ruke u džepove, više nego udobno
prihvatajući moju objavu.
Od njegove reakcije malo sam se uspaničila. Pokušala sam
smehom to da sakrijem. „Glupo od mene, zar ne? Verovatno si
već nešto isplanirao. Ako je tako, mogu da..
„Belo ili crno, koje više voliš?“, iznenada je upitao.
Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim. Pitao je za vino.
Ja sam za.
„Crno koje si pio izgledalo je sasvim dobro.“
„Odmah se vraćam“, kazao je.
Uzvrpoljila sam se kad je Sebastijan otišao do svoje radne
sobe. No brzo se vratio sa flašom i svojom čašom. Stavio ih je
na stočić pre no što se uputio u kuhinju.
Kad se vratio, gledala sam ga kako mi sipa vino u veliku čašu
pre no što je ostatak ispraznio u svoju čašu.
„Hvala“, rekla sam.
Sela sam na jedan kraj sofe. A on je seo skroz na drugi kraj,
na najdalje moguće mesto.
Otpila sam gutljaj i rekla: „Pa, šta si planirao da radiš pre no
što sam se ja kao lasica ušunjala u tvoje veče?“
Usne su mu se trznule. „Nisam još smislio.“
„Verovatno se retko dešava da Birdi nije kod kuće?“
„Da, samo jednom pre ovoga je otišla da prespava kod
drugarice.“
Sebastijan je večeras, u opuštenijoj odevnoj varijanti,
izgledao posebno dobro. Mornarska majica prianjala mu je za
široka pleća. Nosio je farmerke i bio je bos. Imao je velika, lepa
stopala – ako je uopšte moguće reći za muška stopala da su lepa.
Pa, on i njegova stopala bili su lepi na svaki mogući način.
„Da li sam ugazio u nešto?“, upitao je.
Sranje. Uhvatio me je.
„Oh, ne, samo sam se... divila tvojim nogama.“
Napravila sam grimasu. Možda nije trebalo to da mu
priznam.
„Hvala.“ Čelo mu se naboralo. „Valjda?“ Sebastijan je
položio ruku na naslon sofe i nastavio da sedi u ćošku kauča.
„Pa, gde ideš da vežbaš, Sejdi?“
„Imam četrdeset pet minuta joge nekoliko puta nedeljno. U
komšiluku, blizu moje zgrade.“
„Lepo, trebalo bi da se i ja tako nečeg poduhvatim da izbacim
stres.“
„Odlično je za oslobađanje od stresa... ali ja to radim zbog
gipkosti i razgibanosti.“
Nakašljao se. „Znači... razgibana si?“
„I te kako.“ Namerno sam samouvereno odgovorila na to
pitanje. „Danas smo vežbali pozu u kojoj noge treba držati iza
glave.“
Izgledao je kao da će se zagrcnuti i iskašljati vino. „To zvuči
veoma... avanturistički. Kako se zove ta poza... pas koji leži? Psi
su tvoj fah.“ Namignuo je.
Zakikotala sam se. „Ne, pas koji leži je vežba u kojoj si
okrenut licem napred. Instruktorka nas je naterala da savijemo
noge unazad i da ih prebacimo preko glave. To je poza pluga.“
Oči su mu se raširile. „Saviješ noge preko glave i to se zove
plug?“
U tom trenu shvatila sam dvosmislenost tog termina.
Nevaljale su mu misli. Sviđa mi se to.
„To je traćenje veštine, pošto se ništa ne dešava dole u toj
areni.“
Sebastijan ništa nije rekao kad je iskapio vino. Onda je
podigao flašu. „Još vina?“
„Da, hvala.“
„Ova je prazna. Hoćeš da probaš nešto drugo ili da otvorim
još jednu flašu kabernea?“
„Ovo mi se sviđa. Koje je to vino?“
Pogledao je etiketu i kunem se videla sam kako je pocrveneo.
Očigledno se tek sad osvestio kako se vino zove.
Nije hteo da kaže.
„Pa?“, podstakla sam ga.
„Zove se... Pornfelder.“ Smejao se dok je otvarao flašu i
punio nam čaše.
Nisam mogla a da se ne nasmejem. „Kakvo ime.“
„Kao iz neke TV serije. Nešto kao flunkerbš.“
Obrazi su mi utrnuli od stida. „Ah, da.“
Podigao je čašu. „Trebalo bi taj pojam da zaštitiš autorskim
pravom, usput da kažem.“
Otpio je vino, a kad se čaša odvojila od njegovih usana,
primetila sam da mu pogled putuje do mog pupka i nazad gore.
Sviđalo mi se što me gleda. Odmah je promenio temu da bismo
se udaljili od činjenice da sam ga uhvatila kako zuri u moj
pirsing na pupku.
„Nisi mi rekla kako si se zainteresovala za pisanje.“
Namestila sam se udobnije na svom mestu. „Pa, žurnalizam
mi je bio jedan od glavnih predmeta na fakultetu, ali godinama
ništa nisam radila sa svojom diplomom i svojim zvanjem, samo
gomilu usputnih, čudnih poslova. U jednom trenutku počela sam
da radim kao pripravnik u kompaniji koja je vlasnik časopisa, a
novinar koji mi je bio nadređeni puštao me je da napišem poneki
članak. Na kraju, zaposlili su me za stalno, i otada sam prošla
kroz razne rubrike i radila za razna odeljenja časopisa. Kolumnu
Praznične želje uređujem već četiri godine, ali glavna zaduženja
menjala su se u tom periodu nekoliko puta. Pisala sam članke o
pravilima ponašanja i poslovnom bontonu nekoliko godina, a
onda sam se prebacila na kolumnu Osnove lepote. Pisanje o
šminki čoveku brzo dosadi.“
„Ali pišeš i kolumnu o romantičnim sastancima već neko
vreme, je l’ tako?“
„Da“, nasmešila sam se. „Četiri godine. Ta je ostala sa
mnom. Misle da sam ja prava osoba za nju, i postala je prilično
popularna.“
„Vidim i zašto. Čitateljke sigurno vole da se poistovećuju sa
lepom, uspešnom ženom koja živi u gradu. Kao TV serija koju
je moja majka volela da gleda... ona sa devojkom iz Hokus
pokusa.“
Nasmešila sam se. „Da, sa Sarom Džesikom Parker. Seks i
grad. Iako sam ja više sirotinjsko izdanje Keri Bredšou.“
Izgledalo je kao da gleda kroz mene kad je rekao: „Ti bi ih
sve oduvala s ekrana.“
Čitavo telo mi je preplavila vrelina. Dao mi je kompliment, a
nisam imala pojma kako da reagujem. U osnovi samo sam htela
da skočim na njega – ali mislim da to ne bi dobro prošlo.
„Vidiš li sebe i ubuduće na tom poslu?“, upitao je.
„Iako bih mogla na štošta da se požalim, stvarno uživam. Ne
bih mogla da se zamislim na tipičnom od devet do pet poslu.“
„A šta će se desiti kad nađeš nekoga s kim bi volela da
provedeš život? Da li ćeš i dalje pisati kolumnu o
upoznavanjima i romantičnim sastancima?“
Od njegovog pitanja, srce mi je malo zalepršalo. „Koje sam
sreće, ne mogu da se kladim da će se to dogoditi... ali ako se
dogodi, onda ću prestati da uređujem kolumnu. Moji članci
moraju da budu iskreni, istinski doživljeni. Ako moje srce
pripadne nekome, u čemu bi bila poenta laganja, simuliranja,
lažiranja? To nikud ne vodi. Ne bi dalo željeni rezultat, ne bi
bilo pošteno prema čitaocima, a ni prema mom partneru.“
„Znači, tražila bi da uređuješ neku drugu rubriku?“
Njegova radoznalost probudila mi je nadu, verovatno bez
osnova. „Da, verovatno bih pisala za neku drugu rubriku, ako bi
glavni urednici na to pristali.“
„Recimo kolumnu o Deda Mrazu...“ Nasmešio se. Primetila
sam tek sada da ima male jamice na obrazima.
„To je kolumna koja izlazi samo u vreme praznika. Ne bi me
pokrivala, što se plate i para tiče, celu godinu... ali u njoj bih
ostala bez obzira na eventualne promene na ljubavnom planu,
dokle god su voljni da me zadrže. Pruža mi mnogo zadovoljstva
i mnogo mi daje zauzvrat.“
„Drago mi je što voliš svoj posao“, rekao je.
„Da, jer, znaš, taj dreserski posao... tu nema budućnosti.“
Nasmejao se. „Tačno tako.“
Ispila sam vino i uzdahnula. „Uvek bi moglo da bude i gore,
znaš? Nisam postigla ono što sam očekivala da ću postići kad
napunim trideset godina. Ali imam sreće što sam, sve zajedno
uzevši, zadovoljna, zdrava, i što mi jedan aspekt života –
karijera – ide kako treba.“
„A drugi aspekti?“
„Pa, uvek sam mislila da ću u ovim godinama već biti u
braku, možda imati i dete. Nisam sigurna da mi to stoji u
kartama.“
 Zurio je u mene tren-dva, i onda rekao: „Ali želiš to? Želiš da
imaš porodicu, kuću, psa...“
Bez oklevanja, rekla sam: „Da... ali samo sa odgovarajućim
čovekom.“
Klimnuo je glavom, i duboko se zamislio. Zapitala sam se da
li razmišlja o Amandi, kako je nekada imao sve to o čemu smo
pričali... dom, porodicu, lepu ženu. Ali sad nje nije više bilo.
Ništa od nabrojanog nema smisla ako ostaneš bez svoje bolje
polovine, žene koju voliš. A bez nje Sebastijan je morao da bude
i majka i otac Birdi, što nije nimalo lako, uzevši u obzir da je
imao zahtevan posao.
„Jesi li dobro, Sebastijane?“, osetila sam potrebu da pitam.
„Ne mislim sada, nego... generalno u toj situaciji samohranog
roditelja?“
„Misliš da li se samo pretvaram da je sve u redu dok sam
duboko u sebi tužan i potišten?“ Pogled mu je odlutao. „Hoćeš
iskren odgovor? Ponekad me uhvate teška osećanja. Ali
postaram se da ne stajem i ne dozvoljavam da me proguta
depresija. Ona je tu, u pozadini.“
Progutala sam knedlu, nisam znala šta da kažem. „Mora da je
teško nastaviti sa životom kad veliki gubitak dođe u tako
sjajnom braku. Znam da mom tati nije bilo lako.“
Zažmurio je i odmahnuo glavom. „Birdi misli da su njena
mama i njen tata imali savršen brak. Ali moja žena i ja prošli
smo kroz težak period. Kad je Birdi imala dve godine, rastali
smo se ne neko vreme.“
Razrogačila sam oči. To je bilo poslednje što sam očekivala
da će reći. Mislila sam da su bili savršena mala porodica.
„Nisam imala pojma...“
„Da, naravno, moja ćerka to ne zna. I voleo bih da tako i
ostane.“
 „Naravno. Ništa joj ne bih rekla.“ Odmahnula sam glavom.
„Smem li da pitam kako je do toga došlo? Šta se desilo?“
„Trebaće mi još vina ako ćemo da pričamo o tome.“
Sebastijan nam je napunio čaše. Uzdahnuvši, rekao je: „Trebalo
je neko vreme da restoran postane ono što je danas. Oboje smo
mnogo radili, uz to je došlo i dete. Svu energiju ulagali smo u
posao i ćerku, i na kraju, kad se dan završi, ne bi nam ostalo
dovoljno da našem odnosu posvetimo pažnju. Delom sam ja kriv
za to. Ali...“ Sebastijan je otpio vino. „Mojoj ženi je bio
potreban neko s kim će pričati i o drugim stvarima, a ne samo o
novčanim problemima i pelenama. I zbližila se sa jednim
konobarom iz restorana. Jedne večeri malo više su popili, i malo
su se previše zbližili.“
„Oh, bože, žao mi je što to čujem.“
Klimnuo je glavom. „Otišli smo na bračno savetovanje, ali
nismo mogli to da rešimo. I tako, nakon nekoliko meseci, počeli
smo da živimo odvojeno. Preselio sam se u mali stan nedaleko
odavde kako bih i dalje bilo blizu ćerke. Upravo smo počeli da
se privikavamo na razdvojenost kad je Amanda tokom redovnog
pregleda saznala da joj se rak jajnika vratio. To nas je navelo da
stvari sagledamo iz drugog ugla. Nijednog trenutka nisam
prestao da volim svoju ženu, a bio sam joj potreban.“
„I ponovo ste počeli da živite zajedno?“
Klimnuo je glavom. „Imali smo i dobre godine nakon toga.
Ali Amanda je uvek mislila da sam pristao da sve izgladimo
zato što su joj dijagnostikovali rak.“
„Ali nije bilo tako?“
Sebastijan se tužno nasmešio. „Ne znam kako bi se stvari
odvijale da se nije razbolela. Ali nije ni bitno. Ponekad je
čoveku potrebno da ga nešto pogura u životu da bi bio tamo gde
želi da bude. Njena bolest odigrala je tu ulogu. Uspeli smo da
popravimo stvari, a ja sam se divio njenoj snazi i hrabrosti.
Osećao sam krivicu što je umrla sa uverenjem da sam ostao uz
nju samo zato što je bolesna.“ Odmahnuo je glavom. „Voleo
sam je. Stvarno sam je voleo.“
Nisam htela da zaplačem, ali nisam mogla da zadržim suze
koje su se prosule.
Kad ih je primetio, po izrazu lica se videlo da se uzbunio.
„Oh, sranje. Šta sam uradio? Nisam hteo da te rasplačem.“
Brišući nos rukom, šmrcnula sam: „Ne, izvini, samo... tužno
je, ali je i lepo, Sebastijane. Lepo je da imaš nekog koga voliš,
čak i nakratko. Zadivljujuće je što si našao snage da joj oprostiš
i što si vaskrsao ljubav. Amanda će uvek živeti kroz Birdi.“
„Ne znam šta me kod tebe navodi da ti se otvorim.“ Protrljao
je oči. „Pređimo na vedrije teme... važi?“
Pretresla sam mozak u potrazi za nečim „vedrijim“. „Birdi se
kune da Marmadjuk ume da kaže ’zdravo’.“
Usta su mu se razvukla u blag osmeh. „Stvarno?“
„Da, snimile smo to. Čekaj.“
Izvadila sam telefon, pritisla dugme i pustila video na kojem
sam snimila kako Marmadjuk ispušta neki zvuk što mnogo
podseća na „zdravoooo“.
Sebastijan se nasmejao. „Tražio sam da pređemo na nešto
vedrije, a ne na potpuno urnebesno.“
Sad smo se oboje valjali od smeha, i hvala bogu činilo se da
je tuga malo popustila.
„Moram do toaleta“, rekla sam.
„Naravno.“
Noge su mi lelujale kad sam ustala i krenula u kupatilo.
Umila sam se i pogledala se u ogledalo. Vino je počelo da me
hvata, a i fizička i emotivna angažovanost krenule su da uzimaju
svoj danak. Sebastijan me je privlačio gotovo do bola. Samo
sam želela da na jedno veče sve zaboravi, ali više od toga, želela
sam da me želi. Bila sam prilično sigurna da mu se sviđam, ali
sam isto tako bila prilično sigurna i da me poštuje. A to je
značilo da me neće gledati kao na osvajanje za jednu noć. A za
to poslednje je najverovatnije samo i imao emocionalnog
prostora, što je navodilo na zaključak da neće biti mesta za
nekoga poput mene u njegovom životu.
Kad sam se vratila iz kupatila, Sebastijan je i dalje sedeo na
kauču i čekao me. Osećala sam da ću morati malo da ga
poguram ukoliko želim da se nešto desi između nas. Tako ću
barem, na osnovu njegove reakcije, saznati da li uopšte ima
šanse za nešto više sa njim. Sela sam, ali ovoga puta, drsko, tik
do njega. Toplota njegovog tela mogla se opipati. Vilica mu se
stegla. Ćutao je i gledao me. Disanje mu je postalo otežano kad
je, nimalo ne krijući, dozvolio da mu pogled odluta do mog
dekoltea, i onda da se vrati do mojih očiju. Za razliku od
prethodnih puta kad me je krišom gledao, kao da je sada želeo
da budem svesna njegovog pogleda. Želela sam njegova usta na
sebi, ali već sam napravila dovoljno veliki prvi korak time što
sam sela tako blizu. Vino me je definitivno udarilo u glavu i
pojačalo mi fizičku potrebu.
Sad je gledao u moje usne.
„Ne smeta ti što sam sela ovako blizu?“, upitala sam.
Odmahnuo je glavom i dalje teško dišući. Ostavljala sam jak
utisak na njega. To sam sada zasigurno znala.
„Mislim da si divna, Sejdi. I spolja i iznutra“, prošaputao je
promuklo.
Ugrizla sam se za usnu i onda nastavila njegovu rečenicu.
„Ali...“
„Nemoj pogrešno da me shvatiš... ali gotovo me previše
privlačiš. Osećam da gubim kontrolu kad si ti u pitanju, kao da
bih mogao da postanem zavisnik. I...“
„A odlučio si da ne dozvoliš da ti se to desi.“
„Tako je najbolje iz mnogih razloga.“
Srce mi je potonulo kad sam konačno čula potvrdu onoga
čega sam se pribojavala.
„Samo sam pomislila da možda... može biti nečega tu.“
Njegove oči su me probadale. „Ima nečega. Samo ne želim
da krenem u tom pravcu.“
„U redu.“ Oborila sam pogled ka njegovim bosim nogama.
Nekoliko trenutaka kasnije pogledala sam ga u oči. „Šta bi radio
večeras da ja nisam došla?“
„To nije važno.“
„Meni jeste. Radoznala sam.“ Nagnula sam se malkice ka
njemu. „I nemoj da mi serviraš neku laž, neku ublaženu istinu.
Reci mi šta bi stvarno radio.“
Klimnuo je glavom. „U redu.“ Nakon što je otpio gutljaj vina,
konačno je rekao: „Hteo sam da zovem ženu za koju znam da
želi samo da spava sa mnom. Hteo sam da odem do nje – jer ne
dovodim žene u ovu kuću. Nakon bezbednog seksa vratio bih se
ovamo, ne osećajući se nimalo ispunjenije. A to je upravo ono
što mi treba.“
Posle njegovog priznanja ostala sam na tren bez teksta.
„Kad si poslednji put... bio s nekim?“, upitala sam.
„Pre nekoliko meseci.“ Otpuhnuo je. „A ti?“
„Kod mene je prošlo mnogo više vremena.“
Sebastijan je progutao knedlu. „Zašto?“
„Jer ne mogu da budem sa nekim samo zbog seksa. Treba mi
nešto više. Treba mi povezanost. Moram da budem u stanju da
ga pogledam u oči i da mi se svidi ono što vidim u njima. To mi
je veoma važno.“ Emocije su prosto prštale iz mene. Nekako
sam osetila da je to moja prilika da ih iskažem. Zapanjila sam
samu sebe kad sam rekla: „Veoma me privlačiš... na svaki način.
Ali potpuno razumem zašto ti je potrebno da stvari ograničavaš.
Shvatam zašto bi ti bilo zastrašujuće da pustiš nekoga... ne samo
u svoje srce nego i u svoj život. Mislim da bih se ja isto tako
ponašala da sam na tvom mestu.“
Ćutke me je slušao. Nastavila sam.
„Žao mi je, Sebastijane. Žao mi je što stvari nisu lakše. Žao
mi je što si izgubio ženu i što moraš sam da spavaš. Nadam se
da ćeš jednog dana opet biti srećan. I ma koliko da bih volela da
mi se pruži prilika da te upoznam bolje i na dubljem nivou,
takođe znam da je mesto za to u tvom srcu i dalje zauzeto.“
Vratio se zurenju u moja usta kad je rekao: „Mnogo mi
otežavaš to ograničavanje, Sejdi.“
Srce mi je brže zakucalo.
„Hoćeš da odem?“, prošaputala sam.
Posegao je za mojom rukom. „Ne.“
Njegovu velika, topla ruka ispreplela se sa mojom i to je bilo
nešto najbolje što sam osetila u mnogo, mnogo dana.
„Onda ću ostati. Kao prijatelj. Dok god želiš da ostanem,
ostaću. A kad budeš bio spreman da ponovo budeš sam, otići
ću.“
Pogledao je naše ruke. „Ne volim da budem sam. Mrzim to.
Ne volim da budem ovde kad Birdi nije kod kuće. Jer onda
moram da se suočim sa onim sa čim sam ostao. Što je ništa bez
moje ćerke. Ne želim da mi život bude takav. Želim da budem
srećan ponovo. Samo nisam još smislio kako to da postignem.“
„Mislim da se to dogodi samo od sebe. Sreću ljudi ne mogu
da nateraju da se desi. Javlja se nasumično kad je ne jurimo.“
Ono što je sledeće rekao slomilo mi je srce.
„Amanda mi nikad nije rekla da li bi joj bilo okej da ja
nastavim dalje. I mislim da je to delom ono što me sputava. Ne
bih želeo da pogleda odozgo i da pomisli da sam joj našao
zamenu. I to me proganja.“
Oči su mu postale vodenaste kad mi je pustio ruku i rekao:
„Bože, nisi se za ovo prijavila večeras. Pakao, jebote.“
„Molim te“, pozivala sam. „Molim te, nemoj da se izvinjavaš.
Tvoja iskrenost mi udahnjuje život. Nemaš pojma koliko je
zadivljujuće doživeti pravu ljubav kroz tebe, kroz tvoju
naklonost, odanost, poštovanje. Dao si mi mnogo nade,
Sebastijane. Zaista.“
Zagledao se u moje oči. „Hoćeš da ti kažem šta je tu
zajebano?“
„Da.“
„Dok sedim ovde i pričam o pokojnoj ženi, i dalje želim da te
poljubim.“
Njegove reči bile su iskra od koje je buknuo plamen u meni.
Tobogan emocija. „Niko nije rekao da emocije moraju da imaju
smisla“, rekla sam, grudi su mi se ustalasale od potrebe.
„Pitala si me šta sam planirao da radim večeras…“, rekao je.
„Kazao sam ti samo pola istine. Nisam ti rekao da nisam mogao
da prestanem da mislim na tebe nakon što si otišla.
Na tvoj osmeh, na to kako si seksi izgledala. Nije bilo te žene
na svetu koja bi mogla da te izbaci iz moje glave večeras. A kad
si se vratila, kao da me je neko udario ciglom. Kao da si mi
pročitala želje.“
Primakla sam mu se tako da mi je lice bilo na svega nekoliko
centimetara od njegovog. To fizičko privlačenje bilo je zaista
jako. Obično nisam preduzimljiva, ali možda to ima veze sa
činjenicom da mi se niko nikad nije ovoliko sviđao. Da, volela
bih nešto više od seksualnog odnosa sa Sebastijanom. Ali
ukoliko nije spreman za više, da li bih bila spremna da
provedem jednu noć sa njim? Odgovor je bio potvrdan.
 Jedva u stanju da dišem, rekla sam ono što sam osećala u tom
trenutku. „Ako me želiš, uzmi me. Bez obaveza. Meni je to
potrebno isto koliko i tebi. Možemo uskraćenost i frustracije
uzajamno da potremo.“
Progutao je knedlu i prostenjao pre no što je odmahnuo
glavom. „Pod dejstvom si alkohola, Sejdi. Ja takođe. Ne smemo
to da uradimo.“
Klimnula sam glavom nemo. Potpuno sam razumela njegov
stav.
I prema tome, uzevši u obzir ono što je upravo rekao, možete
zamisliti u kolikom sam šoku bila kad je, čini se, izgubio
kontrolu, obuhvatio mi lice rukom i privukao me k sebi sekund
kasnije. Vrelina njegovih usana na mojim poslala je talase
uzbuđenja kroz čitavo moje telo. Sebastijan je prostenjao u moja
usta. To je duboko zavibriralo u mom grlu. Imao je ukus na vino
i najdivniju aromu koju sam u životu probala. Bio je sav
muževan i želela sam ga još. Nije me bilo briga što sam pripita,
nije me bilo briga ni za šta osim da doživim svaki sekund toga.
Povukao me je na sebe i promeškoljio se u kukovima. Osetila
sam da bih mogla da svršim samo od trenja njegove erekcije
koja se trljala o mene preko pantalona. Da ne pominjem da je
bilo jasno iz tog ograničenog kontakta da je masivan. Noge su
mi drhtale dok mi je prstima milovao leđa.
„Jebote“, promrmljao je u moja usta. „Tako si seksi. Celu bih
te pojeo.“
Od tih reći doslovno su mi se mišići između nogu zgrčili.
Mogli su da mi kažu i da će mi život biti u opasnosti ako pustim
da bude u meni i bilo bi me baš briga.
I baš kad sam osetila da dosežem najvišu tačku, Sebastijan je
izašao iz transa i povukao se.
Pokrio je usta dlanom i ustao. „Ne mogu, Sejdi. Prosto ne
mogu. Želim te, ali ne mogu da te uzmem ovako. Previše si
popila. Ja takođe.“
Usne su mi bile otečene, bradavice tvrde. Moje telo bilo je
spremno. I prirodno, ovo je bilo razočaranje ali tako je bilo
najbolje.
Dašćući, upitala sam. „Hoćeš da odem?“
Odmahnuo je glavom energično i dalje ostajući odmaknut.
„Ne, ne bih se osećao dobro da sad odeš kući. Molim te, ostani.
Možeš da spavaš u mom krevetu, ja ću spavati u Birdinoj sobi.“
Ispunila me je nada. „Jesi li siguran?“
„Insistiram, nema šanse da te sad pustim da uđeš u kola sa
nekim neznancem, pa čak ni ako je to uber.“
Osetila sam toplinu, osetila sam se zaštićeno. „Hvala ti.“
Cimnuo je glavom. „Hajde, odvešću te do tvoje sobe.“
Sebastijan me je poveo hodnikom do svoje spavaće sobe.
Veliki bračni krevet sa uzglavljem od tamnog drveta
zauzimao je centralno mesto. Satenski pokrivač ležao je preko
njega. Veličanstven pogled na Mesec pružao se s prozora. I ma
koliko da je sve to bilo primamljivo, osećala sam se kao uljez tu.
„Raskomoti se. Osećaj se kao kod svoje kuće. Istuširaj se u
velikom kupatilu, radi šta hoćeš.“
„U redu...“ Nasmešila sam se. „Hvala.“
Nakon što je izašao iz sobe, nekako sam znala da ga do ujutru
neću videti. Doneo je ozbiljnu, tešku, zrelu odluku. Poštovala
sam ga zbog toga, ali to nije ugasilo plamen koji je divljao u
meni.
Te noći, istuširala sam se u njegovom luksuznom kupatilu i
legla u njegov bračni krevet. Čudno je bilo ležati u krevetu u
kojem je Sebastijan spavao sa svojom ženom. Mogla sam
sasvim da razumem prazninu koju je osećao. I čeznula sam za
njim. Moja osećanja prema tom muškarcu javila su se i pre no
što sam ga upoznala. Ali pošto sam sada iskusila iz prve ruke
koliko je strastven, još više sam ga želela.
 Poglavlje 17

Sebastijan
Bio sam veoma blizu da sve sjebem sinoć. Tako blizu da sam
mogao to da namirišem. Da osetim njen miris. Uzdahnuo sam.
Mirisala je fenomenalno. Iako nisam više bio pijan, osećao sam
se pijano zbog nje.
Čudo je da sam uopšte i spavao. Sigurno me je vino oborilo,
jer sam se negde oko dva ujutru potpuno obeznanio na Birdinom
krevetu. Ali ne pre no što sam se povukao u kupatilo u hodniku i
proslavio to veće zamišljajući kako se zabijam u Sejdi u plug
joga pozi dok su joj noge iza glave. Trebalo mi je punih trideset
sekundi da svršim svud po kliznim vratima tuša tako jako kako
nisam svršio mesecima. Bolje tamo nego u nju i, verujte mi, da
nije bila pijana, to se moglo desiti.
Navukao sam belu majicu i farmerke i otišao u kuhinju.
Zapahnuo me je miris kafe.
Kad sam je video u kuhinji, srce mi umalo nije stalo. Nisam
ni shvatao koliko mi nedostaje žena s kojom bih se budio.
Možda sve do tog momenta nisam shvatao koliko sam usamljen.
Ali nije čak ni to bilo presudno. Nosila je moju košulju. Moju
belu košulju i ništa drugo. I u kratkim plesnim koracima mrdala
dupetom iako nije bilo muzike.
„Hej“, javio sam se.
Poskočila je. „Hej“, nasmešila se. „Uzela sam slobodu da
spremim doručak.“ Spustila je pogled na košulju. „Ukrala sam
jednu od tvojih najdužih košulja. Nije mi se dalo da oblačim
prljavu odeću za vežbu pošto sam se sinoć istuširala. Nadam se
da ti to ne smeta?“
Šta da kažem na to? Mom kurcu se to očigledno svidelo, jer
se ukrutio na njenu pojavu. U stvari, počinjao sam da se osećam
kao pećinski čovek. San nije ništa učinio za obuzdavanje mog
apetita.
Nisam joj odgovorio. Bio sam previše zauzet buljenjem.
„Da ti spremim lep doručak, to je bilo najmanje što sam
mogla da uradim nakon što si mi ljubazno dopustio da ostanem
kod tebe.“
Bila je više nego milostiva, uzevši u obzir da sam joj pojeo
usta i onda je poslao u krevet da spava sama.
Miris jaja, kafe i cimeta ispunio je vazduh. A iz nekog
razloga, umesto da me muče krivica i sukobljena osećanja, bio
sam vedar i veseo.
„To je fenomenalno. Hvala ti“, rekao sam i prišao joj.
I upravo u tom trenutku oglasilo se zvonce na vratima.
Pogledao sam ka vratima. „Šta je sad?“
„Očekuješ nekoga?“, upitala je.
„Ne.“
Kad sam ih otvorio, Birdi je stajala ispred sa majkom njene
drugarice. Trebalo je da se moja ćerka vrati tek po podne.
„Hej! Šta se desilo?“
Birdi je digla glavu ka meni. „Imam konjuktivitis.“
„Žao mi je, gospodine Maksvele“, rekla je žena. „Zarazno je,
pa sam mislila da će najbolje biti da je vratim kući.“
Sranje.
Rene je primetila kako sam njene reči dočekao umornim
izrazom lica.
„Da li je... nezgodan trenutak? Pokušala sam da vas nazovem,
ali vaš mobilni telefon odmah me je prebacivao na govornu
poštu.“
Zato što mi je pre odlaska u krevet sinoć poslednja stvar na
pameti bila da stavim telefon na punjenje.
Odmahnuo sam glavom. „Ne, sve je u redu. Potpuno vas
razumem.“
I mada sam uspeo da izgovorim te reci, telom sam i dalje
fizički blokirao vrata.
Šta sad da radim? Nikako ne bi bilo dobro da Birdi vidi
polugolu Sejdi u našoj kuhinji. Bilo je to neprikladno na svakom
nivou. Kako da joj to objasnim?
„Izgleda da konjuktivitis ide od jednog do drugog deteta u
njenom razredu. Obično je dovoljno malo kapi za oči da se to
očisti. Birdi kaže da ništa nije ni primetila, dušica draga.“
Moja ćerka slegla je ramenima. „Uopšte ne boli.“
U tom trenutku Marmadjuk je došao do vrata. Probio se
pored mene i praktično oborio Birdi na pragu.
„Hej, Marmadjuče! Jesam li ti nedostajala?“ Klekla je i
počela da ga mazi, iako je bio visok skoro isto koliko i ona.
Rene se nasmešila. „Ostavila sam muža samog sa sedam
devojčica. Moram brzo da se vratim tamo.“
„U redu, da, hm. Hvala što ste je doveli kući.“
Okrenula se da siđe stepenicama, a ja sam pogledao preko
ramena dok je Birdi bila zaokupljena Djukom. Ni traga od Sejdi.
„Uh, znaš šta, dušo. Upravo sam se spremao da povedem
Marmadjuka u šetnju. Uzeću povodac, pa ćemo ga prošetati
zajedno. Pozvaću doktora i zakazaću ti pregled kad se budemo
vratili.“
„U redu, tata.“
„Dolazim za minut. Budi tu. Idem u kuhinju po povodac.“
Birdi se nasmejala i pokazala prstom. „Odmah je tu, pored
tvoje ruke, tata.“
Sranje. Da... prokletinja je visila na kuki za ključeve u
hodniku pored ulaznih vrata.
Birdi je ustala i obrisala kolena. „Idem da ostavim jastuk i
vreću za spavanje u svoju sobu.“
„Ne! Nemoj to da radiš.“
Čelo joj se naboralo. „Zašto ne mogu da ih ostavim u svoju
sobu?“
„Hm.“ Misli. Misli. Čekaj malo. „Možda ima bakterija na
njima. Od infekcije oka.“ Nasmešio sam se, smislivši
opravdanje. Ćerka me je čudno pogledala. Kao... šta je smešno u
tome što mi je oko inficirano i što su bakterije na jastuku, ti
čudaku jedan. Svejedno, uzeo sam jastuk i vreću za spavanje i
bacio ih iza sebe u dnevnu sobu.
Onda sam zakoračio napolje i zatvorio ulazna vrata što sam
brže mogao. „Jesi li spremna?“
„Uh... tata... zaboravio si povodac.“ Oborila je pogled.
„I cipele!“
Hriste bože. „Oh, da... čekaj sekund.“ Otvorio sam vrata tek
toliko da posegnem rukom, dohvatim povodac i cipele i odmah
sam ih opet zatvorio.
„Idemo.“
Birdi je sišla stepenicama. Pogledao sam iza sebe preko
ramena, ali nije bilo ni traga od Sejdi. Shvatiće šta se dešava i
barem će biti pristojno odevena kad se vratimo.

***
Otezao sam dobrih pola sata dugu šetnju sve dok Birdi nije
morala da ide u toalet. Stigavši kući, s oklevanjem sam otvorio
ulazna vrata. Birdina vreća za spavanje i jastuk bili su tamo gde
sam ih i ostavio. Pogledao sam naokolo – u kući je vladala
tišina. Kad je Birdi otrčala u kupatilo, provirio sam u kuhinju. Ni
traga od Sejdi, Otišao sam do spavaće sobe i velikog kupatila.
Ni tamo je nije bilo. Na povratku iz dnevne sobe, video sam
nasred kreveta uredno složenu svoju košulju – onu koju je jutros
nosila, u kojoj je sinoć spavala.
Sejdi je otišla. S olakšanjem sam uzdahnuo, ramena su mi se
opustila. I mada mi je bilo drago što sam zaštitio ćerku, delom
sam se osećao loše što sam pustio Sejdi da ode bez pozdrava.
Posebno nakon onoga što se sinoć dogodilo. Zaslužila je više od
toga.
I tako, pošto sam pozvao lekara i zakazao Birdi pregled,
stavio sam telefon nakratko na punjenje i potom poslao Sejdi
poruku.
Sebastijan: Izvini što sam onako naglo otišao. Birdi se vratila
kući ranije sa konjuktivitisom. Vodim je sad kod lekara.
Nekoliko minuta kasnije telefon je zvrcnuo kad je stigao
odgovor.
Sejdi: Nema problema. Potpuno te razumem. Srećno kod
lekara!
Razmišljao sam da napišem nekoliko reći o onome što se
desilo sinoć, ali šta sam pa mogao da joj kažem?
Hvala ti što si dopustila mom pijanom dupetu da se trlja o
tebe.
Neću da se tuširam da bi tvoj miris ostao na meni.
Rezonujući da je ponekad bolje stvari ostaviti na miru,
napisao sam nešto bezazleno i neškodljivo.
Sebastijan: Hvala. Čujemo se uskoro.
Onda sam vratio telefon na punjenje.
Naterao sam se da se na brzinu istuširam i obrijem pre no što
pođemo kod lekara. Zgrabio sam prvu košulju iz ormana, i onda
iz komode uzeo majicu. Ali lepo složena košulja na krevetu
ponovo mi je privukla pažnju.
Ne bi trebalo.
To bi bilo baš nastrano.
Bacio sam pogled ka zatvorenim vratima spavaće sobe, a
onda sam sa dva metra udaljenosti zurio u prokletu stvar, kao da
bi me mogla ujesti ako joj priđem.
Ali prokletinja me je mamila čak i izdaleka.
Dodirni me.
Pomiriši me.
Obuci me.
Samo jednom. Neće ti ništa biti.
Pokušao sam da je ignorišem, no potom sam počeo da se
ubeđujem.
Trebalo bi barem da je pomirišem. Da vidim treba li da se
opere.
Da... to bi trebalo da uradim.
Naravno, to je imalo smisla.
Jednom samo.
Na sekund.
Prišao sam krevetu, uzeo košulju i prineo je nosu. Duboko
udahnuvši, Sejdin miris prožeo mi je čula. Mirisala je tačno na
nju.
Jebote.
Udahnuo sam još jednom.
Iako je trebalo da poslušam sebe... samo jednom... jer tog
drugog puta... Birdi je uletela u sobu i uhvatila me nosa
zabodenog u košulju.
Obrve su joj se spojile. „Šta to radiš, tata?“
„Uh... samo sam hteo da vidim da li mi je košulja čista.“
Zakikotala se. „I, je l’ čista?“
„Um, da, izgleda da jeste.“ Zurio sam u nju.
 „Da li ti je dobro, tata? Ponašaš se stvarno čudno danas.“
„Stvarno? Dobro sam, dušo. Izvini.“
„Hajdemo.“ Ispružila je ruku. „Vreme je da idemo kod
lekara.“
„U redu... samo da uzmem košulju.“
„Šta fali toj?“
„Prljava je.“
Nasmejala se. „Pa sad si rekao da je čista.“
„Oh, da... čista je. Samo... ima mrlju.“ Smotao sam košulju,
bacio je na krevet i uzeo onu drugu koju sam ranije izvadio iz
ormana. „Obući ću ovu.“
Kasnije te večeri bilo mi je drago kad je Birdi rekla da je
umorna i da ranije ide na spavanje. Oboje smo bili umorni od
sinoćne zabave. Stvarno mi je bilo potrebno da se opustim i
jedva sam čekao da odem u svoju sobu, da dignem noge, možda
da gledam TV. Ali nakon što sam provrteo kanale i nisam našao
ništa zanimljivo, zaključio sam da mi je za opuštanje potrebno
nešto više od glupih TV emisija.
Zato sam ustao, zaključao vrata spavaće sobe i otvorio
poslednju fioku stola u kojoj sam krio losion. Samo, kad sam
hteo da ga uzmem, našao sam presavijeno parče papira na
bočici. Ne razmišljajući previše, krenuo sam da čitam poruku.

Dragi Sebastijane,
Sjajno sam se provela sinoć. Ako si posegao u fioku za
onim što je ispod ove poruke, nadam se da ćeš misliti na
mene kad ga budeš koristio.
Sam bog zna da sam ja mislila na tebe sinoć dok sam
sebi davala oduška u tvom krevetu.
S ljubavlju, Sejdi
P. S. Možda bi trebalo da opereš čaršave ;)
 Poglavlje 18

Sejdi
Čujemo se uskoro.
Tako je stajalo u njegovoj poslednjoj poruci. Ali očigledno
uskoro za nas nije imalo isto značenje i trajanje.
Pet dana, a i dalje bez kontakta.
Kao posle teškog gubitka prošla sam kroz sve faze
ožalošćenosti. Prvo sam poricala da me Sebastijan neće pozvati.
Proveravala sam telefon svakih dvadeset minuta, iako sam zvuk
podesila na najjače, a uz zvonjenje bilo je aktivirano i
vibriranje... znate, za slučaj da mi pošalje poruku ili da me
pozove dok spavam. Znala sam da Sebastijan i ja tražimo
različite stvari, ali čak i obična avantura za jednu noć zaslužuje
neobavezujući razgovor nakon samog čina.
Posle prvih nekoliko dana tišine prešla sam u fazu ljutnje i
ogorčenosti. Kako se usuđuje da ne pozove nakon one večeri.
Mogao je barem da pošalje poruku? Znam da sam ja inicirala
stvari, ali on je više nego spremno prihvatio da učestvuje.
Erekcija kojom mi se zabadao u kuk bila je veoma čvrst dokaz.
A onda, šestog dana, konačno je došlo do kontakta.
Sebastijanov broj iskočio je na mom mobilnom. Toliko sam se
uzbudila da mi je telefon ispao iz ruke i pao na pod – i ekran je
napukao. Ali, hej... barem je nazvao.
Samo što glas s druge strane veze kad sam se javila uopšte
nije bio Sebastijanov. Već Magdalenin. Pozvala me je da se
dogovorimo za sledeći čas dresure jer je Birdi pitala kada ću
doći. Očigledno je glava kuće bila previše zauzeta da sama
okrene moj broj.
Nakon toga prešla sam na sledeće faze... one koje treba da
dođu posle poricanja i ljutnje. A to su, mislim, pregovaranje,
depresija i prihvatanje. Ali nisam sigurna, jer koga ja to
zavaravam? Nisam prešla ni u kakvu sledeću fazu. Pod uslovom
da se kao faza ne računa gnevnije stanje koje se javilo nakon
ljutnje i besa.
I eto, došlo je subotnje jutro, i stajala sam ispred Maksvelove
kuće spremna da visoko dignem nos kad sam pokucala na vrata,
došavši na dresuru.
Samo, kad su se vrata otvorila, tamo nije bio Sebastijan.
Ni Birdi.
Pa čak ni Magdalena.
Već žena u bademantilu, kose umotane peškirom.
Nasmešila se i ispružila ruku. „Ti mora da si Sejdi. Ja sam
Mejsi. Seb mi je rekao da ćeš doći u jedanaest, ali izgleda da
sam malo izgubila pojam o vremenu dok sam se tuširala. Ovde
kod njega je pritisak vode neverovatan.“
Seb? Tuširanje? Kao da me je neko udario u stomak, tako
sam se osećala. Sva moja ljutnja iznenada je nestala, preskočila
sam fazu tri i prešla pravo na četvrtu: na potištenost.
„Uh, zdravo.“
Žena je širom otvorila vrata. „Uđi. Raskomoti se, osećaj se
kao kod kuće. Idem da se obučem.“
Klimnula sam glavom i pošla za njom unutra, iako sam
jedino želela da se okrenem i da odem. Žena je krenula
hodnikom... i ušla u Sebastijanovu spavaću sobu. U stanju šoka,
stajala sam, zurila u zatvorena vrata i nisam mogla da se
mrdnem.
 „Tako, sad je bolje.“ Izašla je u tesnim farmerkama i majici
sa kratkim rukavima i skinula je peškir s glave. Duge, crvene
lokne u kaskadama su se spuštale oko njenog lepog lica.
„Birdi i Magdalena treba svakog trena da se vrate.“
Trepnula sam nekoliko puta, shvativši da nisam čak ni
primetila da ih nema. „Oh, u redu. Da li... i ti ostaješ?“
„Samo do sutra. Nisam ni planirala da dođem. Ali kad me je
Seb pozvao, bilo je to tako lepo iznenađenje da prosto nisam
mogla da ga odbijem.“ Nasmešila se. „Obično sam ja ta koja se
nameće.“
Ljubomora mi je pulsirala u venama. Stisla sam zube. Ova
žena očigledno nije imala pojma da sam samo pre nedelju dana
ja spavala u sobi u kojoj se ona upravo obukla. Nisam mogla a
da je ne upoznam sa tom malom činjenicom.
„Nadam se da je oprao čaršave pre no što ste vas dvoje.
Pokazala sam rukom ka Sebastijanovoj spavaćoj sobi. „Pre no
što ste vas dvoje uradili šta god da ste radili unutra. Jer moje
gole dupe bilo je svud po njima pre manje od nedelju dana.“
Ženine obrve su se izvile. Htela je nešto da kaže, ali upravo u
tom trenutku širom su se otvorila ulazna vrata. Utrčali su Birdi i
Marmadjuk. Magdalena je ušla nekoliko sekundi nakon njih, bez
daha. Nasmešila se. „Trkali su se od početka ulice. Ne mogu da
se merim sa desetogodišnjakinjom i četveronošcem.“
Crvenokosa iz Sebastijanovog kreveta prišla je i pomogla
Birdi da skine jaknu. Čim ju je smakla sa ramena, Birdi je
potrčala da me zagrli. Osetila sam olakšanje. Barem Birdi više
voli mene.
„Sejdi, hoćemo li danas da naučimo Marmadjuka da se
prevrne?“
„Naravno, šta god želiš.“
„Može li rođaka Mejsi da nam pomaže?“
 Obrve su mi se nabrale. „Ko?“
„Rođaka Mejsi.“
Strava me je preplavila. Crvenokosa je prišla, spustila ruku
Birdi na rame i pogledala je. „Još nisam stigla da objasnim ko
sam, dušo.“ Žena je digla pogled ka meni. „Kao što je Birdi
rekla, ja sam joj rođaka.“
Zažmurila sam. Bože, nemoguće je da mi se ovo dešava.
Molim te, molim te reci mi da je ona Sebastijanova sestra.
Barem bi toliko mogao da mi učiniš.
Progutavši knedlu, otvorila sam oči. „Sebastijanova sestra?“
Žena je odmahnula glavom. „Ne, sestra njegove žene.“

***
Došlo mi je da se sakrijem u mišju rupu.
Nakon što se obuka sa Birdi završila, Magdalena je rekla da
je vodi da se igra kod drugarice. Htela sam da se iskradem s
njima iako sam znala da dugujem Mejsi objašnjenje i izvinjenje.
Ali izgleda da se neću tako lako izvući.
„Sejdi, imaš minut?“
Prokletstvo... bila sam tako blizu vrata. Uzdahnula sam,
klimnula glavom, a onda zagrlila u znak pozdrava Birdi i rekla
Magdaleni da ćemo se videti sledeće nedelje.
Kad su se vrata zatvorila, duboko sam udahnula i okrenula
sam se da se suočim sa Mejsi.
„Izvini zbog onoga ranije.“
Nasmešila se s toplinom. „Jesi li za čaj ili možda za kafu?“
„Da li je rano za vino?“
Mejsi se nasmejala. „Devojka po mom ukusu. Hajde da
vidimo šta Sebastijan krije u ormanu s pićem. Sigurna sam da
ima bejlis kojim možemo da presečemo kafu.“
Ja sam se šalila, ali Mejsi izgleda nije. Ušla je u
Sebastijanovu radnu sobu, donela flašu i onda otišla u kuhinju
da skuva kafu i da je začini krem-likerom.
Vratile smo se potom u dnevnu sobu i sele na kauč.
„Prestravljena sam onim što sam rekla“, odmahnula sam
glavom. „Stvarno ne znam šta mi je bilo. Naravno, nisam znala
da si mu svastika. Samo sam videla kako ulaziš u njegovu sobu
da se presvučeš, a rekla si da mu se obično namećeš... i prosto
sam... izvini.“
Odmahnula je rukom. „Ništa strašno. Shvatam. Da sam bila
na tvom mestu, i ja bih verovatno isto uradila. Možda i nešto još
gore. Jednom sam uhvatila bivšeg dečka kako me vara i
počupala sam njegovoj igračkici nadograđene pramenove kose.“
Nasmejala sam se, ali i dalje sam bila nervozna. „Hvala na
razumevanju.“
Mejsi je otpila kafu. „Pa... koliko dugo se viđate?“
Odmahnula sam glavom. „Ne viđamo se. Nismo stvarno...
Samo smo... Pre neko veče... I onda...“
Mejsi je podigla ruku. „Ne moraš ništa da mi objašnjavaš.
Moj zet je komplikovan čovek. Sestra mi strašno nedostaje, a
znam da su se ona i Sebastijan voleli. Ali takođe znam da bih
volela da on nastavi sa svojim životom. Dovoljno dugo je bio u
žalosti. Primetila sam da ste se ti i Birdi lepo povezale i
zbližile.“
Nasmešila sam se. „Da, i ja to mislim. Ostala sam bez majke
kad sam bila mala, otprilike u Birdinim godinama.
Tako da sam osećala da mi je blisko mnogo toga kroz šta ona
prolazi... znam da joj nedostaje to što nema žensku osobu s
kojom bi išla u kupovinu, nekog ko bi joj pravio pletenice,
prosto nedostaju joj one stvari koje rade mame i ćerke.“
Mejsi se namrštila. „Trebalo je češće da dolazim poslednjih
nekoliko godina.“
 „Oh, bože, izvini. Nisam htela to da kažem.“ Osetila sam
kako crvenim od nelagodnosti. „Danas pričam sve same
gluposti.“
Tužno se nasmešila. „U redu je. Osećam se loše zato što si
stoprocentno u pravu. Ponekad istina boli, ali nisi ti za to kriva.
Mojoj nećaki nedostaju intimni trenuci sa majkom i potreban joj
je ženski uzor.“ Pogledom je pretraživala moje lice. „Videla sam
to danas. Ugleda se na tebe.“
„Ona je divna devojčica.“
Mejsi je uhvatila moj pogled. „Jeste, a pretpostavljam da ti se
sviđa i njen tata?“
Bilo je stvarno čudno voditi taj razgovor sa sestrom njegove
pokojne žene, ali bila je tako fina i ljubazna nakon što sam se ja
ponela kao totalni kreten. I zato sam bila iskrena. Klimnula sam
glavom. „On je sjajan momak i dobar otac.“
„Mogu li da ti dam jedan savet?“
„Svakako.“
„Ako misliš da tu ima nečega... nemoj da oklevaš da malo
poguraš stvari. Mnogi muškarci se plaše vezivanja, ali
Sebastijan nije jedan od njih. On je dok nas smrt ne rastavi vrsta
momka. Ali njegove odluke uticaće i na Birdi. A plaši se odluka
koje bi mu mogle povrediti ćerku.“
Nasmešila sam se. „Malo sam pogurala stvari prošle nedelje.
I mada smo tada krenuli napred, čini se kao da se posle toga
odmakao, odstupio, napravio četiri koraka unazad.“
„Pa, ako je odstupio za četiri... ti priđi za dva i navedi ga da i
on napravi još dva. Da li ste dosad izašli na romantičan
sastanak?“
Odmahnula sam glavom.
„Počni odatle. Od malih koraka.“
Uzdahnula sam. „Ne znam.“
 Mejsi me je potapšala po ruci. „Rasplešćeš ti to. U
međuvremenu, hvala ti što si dobra prema mojoj nećaki.“
„To mi je zadovoljstvo.“
Ispile smo kafu i onda me je Mejsi ispratila do vrata.
„Oh, još jedna stvar... sutra vodim Birdi do grada. Idemo
prvo na branč. A za posle sam joj spremila iznenađenje,
gledaćemo Kralja lavova. Samo nas dve.“
Nasmešila sam se. „To je sjajno. Sigurna sam da će joj se to
svideti.“
„Da, krećemo u deset ujutru. Vratićemo se tek predveče, oko
sedam. Sebastijan nedeljom odlazi u restoran u tri. Biće ovde
sam od deset do tri.“ Namignula je. „Pomislila sam da možda
nije loše da to znaš.“

***
Sutradan ujutru prevrtala sam po glavi razgovor s Mejsi iznova i
iznova. Možda je u pravu. Gledajući ovako s vremenske
distance, mom tati bi dobro došlo da ga je neko malo pogurao.
Proveo je tako mnogo godina trudeći se da radi samo ono što je
dobro za mene. Budila bi mu se griža savesti kad god bi malo
sebičnije mislio na svoje potrebe. Želela sam da se pojavi žena
koja bi ga volela i koja bi ga naterala da nađe sreću.
Duboko sam uzdahnula i uzela telefon. Ne dozvoljavajući
sebi predomišljanje, brzo sam napisala poruku i poslala je. Samo
što u žurbi nisam obratila pažnju na slovne greške.
Htela sam da kažem ovo:
Sejdi: Hej, jesi li slobodan? Možemo li se povezati?
A otkucala sam:
Sejdi: Hej, jesi li slobodan? Možeš li me polizati?
Zažmurila sam i odmahnula glavom. Gledala sam kako stiže
potvrda da je poruka isporučena i počela sam naglas da se
smejem. Bila sam toliko džangrizava cele nedelje da mi je
prijalo što se za promenu desilo da ne shvatim sebe toliko
ozbiljno. Tačkice su počele da skaču u krug i onda su stale, a
onda su počele ponovo da skaču. Zamislila sam s kakvim
izrazom lica Sebastijan čita poruku i to me je dodatno zabavilo.
Dok sam čekala da vidim kako će odgovoriti, budalastost prošle
nedelje pogodila me je u punom sjaju i cerekala sam se kao luda.
No smeh se naglo prekinuo kad sam videla da je stigao
odgovor. Oči su mi maltene iskočile, morala sam da trepnem
dvaput da bih pročitala poruku po drugi put.
Sebastijan: Dođi u jedanaest.
Oh. Moj. Bože.
Da li sam se upravo pozvala na oralni seks i on je to
prihvatio?
Mislim da jesam.
Je li moguće da je pročitao poruku onako kako sam
nameravala da je napišem bez slovnih grešaka?
Još jednom sam pogledala kratku razmenu reči.
Sejdi: Hej, jesi li slobodan? Možeš li me polizati?
Sebastijan: Dođi u jedanaest.
Meni je tu sve bilo jasno.
Ali šta sad da radim?
 Poglavlje 19

Sebastijan
Zurio sam u poruku. Nije valjda stvarno mislila na „lizanje“?
Nasmejao sam se jer to zaista nisam zasigurno znao. Nakon one
male poruke koju mi je ostavila u fioci pored kreveta, nisam
mogao biti siguran da li je Sejdi istinski tako otvorena po pitanju
seksualnosti. A takođe, nisam mogao da se odlučim da li bi mi
odgovaralo da je baš predložila „lizanje“. A u šta sam onda bio
siguran? Da me je pomisao na oralni seks s njom ostavila sa kao
kamen tvrdom erekcijom.
Zvonce se oglasilo gotovo odmah nakon što je sat pokazao
jedanaest sati. Otišao sam do vrata. Nije bilo nikakvo čudo što
sam se osećao pomalo napeto, posebno kad se uzmu u obzir
misli koje su mi se motale po glavi.
Izgledala je zanosno u belom vunenom kaputiću. Jesen se
posle početnog oklevanja uozbiljila. Sejdi su se obrazi
zarumeneli od hladnoće. Kosa joj je bila puštena i padala je u
dugim, slobodnim uvojcima.
„Uđi.“
Pre no što sam stigao bilo šta da kažem, Sejdi je počela da
priča – i to brzo.
Oborila je pogled, a onda ga digla ka meni. „Uh, shvatila sam
da je u mojoj poruci stajalo ’polizati’. A htela sam da kažem
’povezati’. Ne bih želela da pomisliš da sam htela da kažem
’polizati’. Mislim... ako želiš to da uradiš... neću prigovarati, ali
ne bih volela da pomisliš da sam tako nešto sugerisala. Znaš... te
slovne greške. Koliko sam puta zbog njih imala problema.
„Sejdi, smiri se. Shvatio sam. Bio sam osamdeset posto
siguran da si htela da kažeš ’povezati’.“
Otpuhnula je dah u svoju kosu. „Oh, sjajno, a ostalih
dvadeset posto?“
„E, to mi se i sviđa... čovek bi mogao očekivati takav predlog
od tebe. Hrabro iskazuješ namere i sklonosti. Ne plašiš se da
jasno kažeš šta želiš. Bio bi to zanimljiv zahtev.“
Pomisao na to kako bih joj mogao strgnuti kaput, odneti je na
kauč, raširiti joj noge i zaroniti glavu između njih, prošla mi je
svešću. Na kraju krajeva, to svakako ne bi bila najgora stvar na
svetu. A da je stvarno predložila „lizanje“? Sam bog zna šta bih
tada sve sebi dozvolio da uradim.
Za početak, bila bi dobra ideja da se maknemo odavde.
„Već se bliži vreme ručku, Sejdi. Da li kojim slučajem voliš
italijansku kuhinju?“
Nasmešila se. „Da, volim italijansku kuhinju.“
„Kako bi bilo da odemo do mog restorana? Retko mi se pruža
prilika da uživam u njemu kao gost. Obično odlazim tamo
nedeljom po podne da posvršavam poslove i popišem inventar.
Mogli bismo pre toga da ručamo?“
Zasijala je. „To sjajno zvuči.“
„Daj samo da uzmem karu i alat za kurčenje“, rekao sam.
Čelo joj se naboralo. „Molim?“
„Hoću reći kapu, šal i ključeve.“ Namignuo sam. „Svima se
dešavaju te jezičke omaške, samo to sam hteo da pokažem.“
Zbog osmeha koji joj se potom javio vredelo je rizikovati sa
tom nepristojnom šalom.

***
Tog popodneva u mom restoranu zaposleni su stvarno bili malo
previše zainteresovani za moju gošću. Svaki put kad bih
pogledao hostesu ili nekog od konobara, video bih da nas s
osmehom gledaju.
Istina je da nikoga nisam doveo u restoran otkako je Amanda
umrla. Naravno, čim su videli Sejdi, odmah su izvukli određene
zaključke. Ali i dalje nisam zaista znao da li su njihove
pretpostavke tačne. Da li sam sad sa Sejdi ušao u fazu
udvaranja? Da li je ovo zvaničan romantični izlazak? Nisam
imao pojma. Ali su na to svakako ukazivali adrenalin i
uzbuđenje koje osećate kad počnete s nekim da se viđate. Sve je
bilo tu. Jedino me je savest sprečavala da uronim u sve te
doživljaje bez oklevanja.
Moj glavni konobar Lorenco došao je do stola da vidi šta
ćemo naručiti.
Njegov budalasti osmeh potpuno je otkrivao o čemu
razmišlja.
Okrenuo se ka njoj. „Za vas, madam?“
Sejdi je zatvorila jelovnik. „Mislim da ću probati Birdinu
pastu bolonjeze.“
„Birdi će štucati, neko je pominje.“ Nasmešio sam se.
Lorenco je klimnuo glavom. „Odličan izbor.“ Pogledao je
mene. „A za vas, gospodine Maksvele?“
Bože, baš je bilo nadrealno naručivati jelo u svom restoranu.
„Znaš šta, Lorenco? Ja ću uzeti isto.“
Pokupio je jelovnike i otišao sa kezom na licu. Okrenuo se
kad Sejdi nije mogla da ga vidi i podigao palčeve. Nasmešio
sam se i odmahnuo glavom. Možda sam pogrešio što sam ovde
došao sa Sejdi. Svi su bili previše radosni zbog toga.
Sejdi je pogledala oko sebe. „Lepo je ovde. Zadivljujuće
dobar posao si uradio sa dizajnom i dekoracijama.“
 Imali smo kamine na nekoliko mesta. Rustičan enterijer i
prigušeno osvetljenje davali su prijatan ambijent i stvarali
opuštenu atmosferu.
„Amanda je mnogo uradila u izboru dekora. Tako da ne
mogu za to da preuzmem sve zasluge.“
Da li bi možda mogao da naučiš da ne pominješ svoju
pokojnu ženu u svakoj prilici?
Pogled mi je lutao prostorom. „Ovo mesto bilo je njeno drugo
čedo. To što sam nastavio da ga vodim bilo je i iskušenje i
blagoslov. Provelo me je kroz teške dane.“
„Rad ume da bude dobar izlaz.“
„Ulaganje u restorane je rizičan poduhvat, posebno u gradu,
gde dobrih mesta ima napretek. Prevelika je konkurencija.
Moraš stvarno da doneseš nešto novo i drugačije.“
Sejdi je gledala naokolo sa divljenjem. „Fenomenalno je,
stvarno. Mislim da ljubav i strast čoveka mogu daleko da
odvedu. Restoran cveta jer su ga utemeljili dvoje ljudi koji su se
voleli i poštovali, koji su ujedinili svoj trud. A uz to su bili
podržani činjenicom da je većina jela zasnovana na starim
receptima tvoje bake. Ovo je više od restorana. Ovde ima istorije
i ljubavi i duha. Dovoljno je da čovek sedne tu i da to oseti.“
Sejdi je izgledala kao da će zaplakati. Nije to govorila samo
da bi mi laskala. Stvarno je to mislila. Njena senzibilnost bila je
definitivno izuzetna.
„I ja sam to ovde uvek osećao. Drago mi je što si i ti to
primetila.“
Nakon što su stigla jela, opušteno i sa uživanjem smo ručali.
Dodajte tome i vino i shvatićete da je dobro što nisam planirao
mnogo toga da uradim za popodne. Nismo se napili. Svakako
nismo bili ni blizu nivoa one noći koju smo proveli zajedno.
Opisao bih to kao... blago nacvrcani i radosni.
 Posle ručka stavio sam dlan na njena leđa kad smo ustali od
stola. Iniciranje čak i tako malog kontakta bio je ogroman korak
za mene. A pritom mi je to došlo lako, sasvim prirodno, kao
zaštitnički gest kojim sam odbio sve ljubopitljive poglede koji
su nas pratili. Došao sam u iskušenje da poželim da budem
nasamo sa njom i setio sam se da sam hteo nešto da joj pokažem
pre no što odemo.
„Hajde, hoću nešto da ti pokažem“, rekao sam.
Poveo sam je niz stepenice i otključao vrata velikog vinskog
podruma.
Zinula je. „Oh, pa ovo je nebeski.“
„Da, prilično sam ponosan na to. Mnogi gosti i ne znaju da ga
imamo. Ali oni posebni često dolaze da sami izaberu vino,
naravno tu ne puštamo svakoga.“
„Tako nešto očekivala bih da vidim u Evropi.“
„Pa, napravili smo ga od tesanog kamena da lični na evropske
vinske podrume, tako da te utisak nije prevario.“
„Sigurno je trebalo mnogo truda da se sve to uradi.“
„Da, moraju se naći odgovarajuće police, i naravno, mora se
održavati stalno ista temperatura koja prija vinu. Morali smo da
ugradimo vrhunski sistem za regulaciju temperature i da kupimo
generator koji se uključuje kad nestane struje.“
„O toliko toga treba voditi računa.“
Pogled joj se zaustavio na boci kabernea.
„Hoćeš da izabereš neku da poneseš kući?“, upitao sam.
„Oh, ne, nema potrebe.“
„Insistiram.“
Nasmešila se i krenula da prelazi kažiprstom duž flaša dok je
polako išla vinskim podrumom. Pratio sam je i nisam mogao da
se ne opijam njenim divnim mirisom. Na kraju se okrenula ka
meni.
 „Izabrala sam“, rekla je.
Radoznao da vidim za šta se odlučila, čekao sam odgovor.
Umesto da uzme jednu od boca sa police, stavila je dlanove
na moje obraze i rekla: „Uzeću ovo.“
Pre no što sam toga bio svestan, njene usne bile su na
mojima, a moj jezik kliznuo je u njena usta. Sve druge misli
nestale su. Koliko je prijatno ljubiti je ponovo, samo o tome sam
mogao da razmišljam.
Progovorila je preko mojih usana. „Hoću s tobom da odem
kući, a ne sa nekom flašom vina.“
Bio sam kao kamen tvrd kad su mi se njene dojke pritisle na
grudi.
Svakako nisam donosio odluke umom pošto sam je uhvatio
za ruku i rekao: „Hajde da odemo odavde.“
Poveo sam je napolje a nisam čak ni znao kuda smo se uputili
kad sam zaustavio prvi taksi koji je naišao.
Taksista je upitao za odredište, Sejdi i ja smo se samo
pogledali. Mora da je videla čistu glad u mojim očima jer mu je
rekla ono za šta sam pretpostavio da je njena adresa.
Vožnja do njenog stana prošla je kao nejasna mešavina
požudne izmaglice i preispitivanja ispravnosti naših postupaka.
Nakon što sam platio taksi, uhvatio sam je za ruku i povela
me je stepenicama do svog stana. Vrata jedva da su se i zatvorila
pre no što je zbacila kaputić. Tašna joj je pala na pod kad sam je
privukao k sebi. Svest mi je maltene napustila telo. Podigavši je,
namestio sam joj noge oko svog struka.
Sisala mi je vrat i trljala se o moj razgoropađeni kurac. Nosio
sam je, očajnički tražeći spavaću sobu.
„Prva vrata levo“, prošaputala je promuklo u moje uvo.
Imao sam utisak kao da mi nikad u životu nije trebalo tako
mnogo vremena za tako malu razdaljinu. Podigavši joj majicu
preko glave, divio sam se njenim punim i jedrim sisama koje su
se nadimale u čipkastom brushalteru boje lavande. Nagnuvši
glavu, sisao sam kožu, ali bilo mi je potrebno da okusim
bradavicu. Hitro sam joj otkopčao grudnjak otpozadi i pustio da
padne na pod.
„Jebote, imaš prelepe sise“, rekao sam, proždirući jednu, a
onda i drugu dojku.
Sejdi je zabacila glavu u ekstazi. Žarko sam želeo da čujem
kakav glas će ispustiti kad usta spustim južnije.
Prošaputao sam joj u uvo: „Da li dalje stoji ponuda iz
poruke?“
Nasmejala se zadihano i klimnula glavom. „Da, jebote.“
Sejdi je pala na krevet. Nadneo sam se nad nju. Skinuo sam
joj pantalone, a zatim gaćice. Raširivši joj noge, uradio sam ono
o čemu sam sanjario ceo dan, prinevši njenu picu svojim ustima.
Bila je slatka, jebote. Nisam tu uslugu nikom pružio otkako mi
je umrla žena. Držao sam se brzog, čednog seksa sa kondomom.
Ali Sejdino toplo meso na mom jeziku, probanje i ispijanje
njenog uzbuđenja bilo je nešto najintimnije što sam podelio sa
nekim u poslednjih ko zna koliko godina.
Prostenjala je kad sam spustio jezik na njen klitoris, kružio i
sisao osetljivo meso tamo. Ruke je provlačila kroz moju kosu
dok sam se svojski trudio da je zadovoljim. Kurac mi je bio tako
tvrd, da sam pomislio da ću svršiti u farmerke i pre no što se ono
što samo započeo završi.
Sejdi je digla kukove da dočeka moje ne tako nežne zahode
jezikom. Znao sam da je blizu i bilo je potrebno doneti odluku
da li želim da mi svrši na jeziku – ili bih se radije priključio
zabavi.
Kad je izgledalo da je sasvim blizu, povukao sam se naglo.
„Da li želiš da mi svršiš na ustima ili tako što ću biti u tebi?“
 „Želim te u sebi“, prodahtala je.
Te reči bile su jasne kao dan i samo to mi je trebalo da čujem.
Hvala kurcu pa sam uvek imao kondom u novčaniku. Moram
priznati da nikad nisam morao dotad da ga tako neočekivano
iskoristim. Posegavši u zadnji džep, izvadio sam kondom i
pocepao omot zubima, očajnički željan da budem u njoj. Spustio
sam pantalone, tako da mi je kurac u erekciji odskočio. Vrh je
bio kompletno pokriven preejakulatom. Sejdin pogled bio je
fiksiran na njega, a kad je ovlažila usne, nisam mogao dovoljno
brzo da navučem zaštitu.
Trebalo je da budem nežan sa njom, ali instinkt mi je govorio
da uđem u jednom grubom pokretu. Zvuk zadovoljstva koji je
izašao iz nje kad sam se zabo u nju duboko do testisa, potvrdio
je da je to i ona želela. Ne računajući Amandu, nikad se ni sa
kim nisam osećao dovoljno udobno da bih se potpuno izgubio u
seksu. Nije bilo strepnje, oklevanja, samo sirova potreba.
„Sebastijane...“, šaputala je. Svaki put kad bi Sejdi to rekla,
zabio bih se jače, želeći da zaslužim to izgovaranje svog imena.
„Jebote, Sejdi. Prosto... jebote...“ Jedva sam bio u stanju i to
da kažem. Osećao sam se kao da potpuno gubim razum. „Povuci
me jače za kosu...“, rekao sam, ne ustežući se da joj kažem šta
želim. „Više raširi noge...“
Tako je i uradila i mrdala je kukovima još brže. Izgleda da je
neko voleo da mu se naređuje u krevetu, a ja sam bio i te kako
voljan da tome udovoljim.
„Kaži mi kad budeš spremna, Sejdi.“
Nekoliko sekundi kasnije njeno telo se potreslo kad me je
zgrabila za dupe. „Svršavam“, rekla je. Jedva čujno, ali čuo sam
je.
Prepustio sam se, gurnuvši ga duboko u nju, ispraznio sam
svoj beskrajni tovar u kondom. Ruka joj je bila na mom dupetu
sve vreme, vodila me je dok sam svršavao. Zvuk kojim je
ispratila orgazam nikad neću zaboraviti. Ta devojka mi je
razvalila svet, okrenula ga naglavačke za svega nekoliko minuta.
Pao sam preko nje i disali smo maltene sinhronizovano, u
istom dahu. Bio je to, ozbiljno vam kažem, najluđi seks u mom
životu. I mada je bio potpuno primalan i sirov, znao sam da sam
bio u stanju da mu se prepustim u toj meri zato što sam imao
poverenja u nju. Bilo je drugačije od svega što sam doživeo sa
Amandom. I da budem iskren, drugačije od svega što sam
doživeo pre Amande. Ali ne bih se prepuštao sada
razmišljanjima o svojoj ženi, jer je to pomalo uvrnuto.
Trebalo mi je nekoliko minuta da se nateram da se sklonim s
nje. Da je po mome, ostao bih unutra mnogo duže. Ali nisam bio
baš siguran da bi to bilo bezbedno, uzevši u obzir količinu
sperme koju sam ispalio u gumu.
Nakon što sam bacio kondom, vratio sam joj se i položio
glavu na njene grudi. Mogao sam da čujem kako joj srce kuca u
moje uvo sto puta u minutu. To je bila prva potvrda da je ono što
se upravo desilo između nas daleko više od najboljeg seksa u
mom životu.
 Poglavlje 20

Sejdi
Nisam znala šta je bolje, ono u šta se prepodne pretvorilo ili
prizor Sebastijanove preplanule mišićave guze kad je ustao iz
kreveta da navuče pantalone. Okrenuo se u stranu taman
dovoljno da bacim pogled na kurac u erekciji koji je poskočio
pre no što je nestao u njegovim kratkim boksericama.
Prokletstvo. Telo mu je bilo doslovno savršeno. Noge
preplanule, bronzane, a mišići kao uklesani u kamenu. Nisam
mogla da verujem da sam upravo imala seks sa njim. Nisam
mogla da verujem da smo se nekako uzdržali da to ponovimo.
Ali imao je samo jedan kondom, i mada sam mu rekla da sam na
pilulama, pomisao da to uradimo bez zaštite nije bila opcija za
Sebastijana. Pa sam umesto toga spustila glavu i uzimala ga
ustima dok mi nije svršio u grlo. Guturalni zvuk koji je ispustio
bio je više nego seksi. To je najmanje što sam mogla da uradim,
uzevši u obzir da sam ga razgoropadila trljajući svoju vlažnost o
njegovu nogu. Da ne pominjem zadivljujući oralni seks koji mi
je pružio ranije.
„Ti si lep muškarac“, nisam mogla da ne kažem, gledajući ga
kako se oblači.
Nasmešio mi se i navukao majicu preko glave.
Kad se obukao, uspuzao se na krevet do mene. Ja sam i dalje
bila gola pod čaršavima.
Nagnuo se i spustio mi poljubac na nos. „Moram da se vratim
kući pre Birdi.“
Pogledala sam na sat i primetila da je još uvek rano da ode
tako brzo. Birdi treba da dođe kući tek u sedam. Nadala sam se
da će želeti da ostane, da bude sa mnom još malo. Ali nisam
htela da se namećem jer to nije lepo. Sebastijan nije od onih
muškaraca kojima bi se to svidelo, pogotovo što je već imao
devojčicu koju treba da razmazi, nije mu trebala još jedna.
Zato sam potisnula svoje potrebe i ranjivost i rekla: „Da,
bolje da se vratiš kući.“
Uspravio se na krevetu. Ustala sam, dohvatila odeću da se
pokrijem. Ali ne pre no što sam uhvatila Sebastijana kako zuri u
mene dok mi je golo telo bilo izloženo njegovom pogledu. Šta
god da ga je navelo na oklevanje, mislim da nije imalo nikakve
veze sa nedostatkom fizičke kompatibilnosti sa mnom.
Ustao je i zurio u mene kao da ne zna šta da kaže. „Čućemo
se uskoro, važi?“
Nagnula sam se da posadim poljubac na njegove usne, i onda
odgovorila: „Da.“
Lagala bih ako bih rekla da nisam osećala prazninu kad je
otišao. Prešli smo sa najdivnijeg seksa u životu do ovog čudnog
osećanja razdvojenosti. Što je bilo uvrnuto jer sam osećala
povezanost s njim čitavog dana, i ne samo seksualnu već i svaku
drugu. Bez obzira na to, činilo se da je seks nešto promenio.
I kao da je neko gore znao da mi je potrebna podrška, Devin
mi je poslala poruku i prekinula me u razmišljanjima.
Devin: Dosađujem se preko svake mere, a moj momak je
napolju sa prijateljima. Jesi li za druženje?
Sejdi: Da... ali nemoj da donosiš vino. Već sam ispunila
kvotu za danas.
Devin: Ja nisam. Ali neću biti sebična ako se predomisliš.
Sejdi: U redu, vidimo se uskoro.
 Pokucala je u svom uobičajenom živahnom ritmu. Kad sam
otvorila vrata, Devin me je pogledala u oči a onda spustila
pogled na moj vrat. „Šta ti se to desilo? Ili bolje rečeno... ko?“
„O čemu pričaš?“
Nisam nameravala da joj neizostavno ispričam za događaje sa
Sebastijanom. Nisam bila sasvim sigurna da je to dobra ideja,
ma koliko sam želela da o tome sa nekim porazgovarao!. Zato
sam se zapitala otkud joj ideja da se nešto između mene i
Sebastijana desilo.
Pokušala sam da glumim naivnost. „O čemu pričaš?“
„Da li si se pogledala u ogledalo? Imaš masnice po vratu i
grudima.“
Otrčala sam do ogledala u hodniku. Sranje. Sebastijan mi je
ostavio brojne šljivice.
„Govori. Šta se desilo?“
Sve je shvatila pre no što mi se pružila prilika da se
ispovedim.
„Oh, bože. Oh. Moj. Bože.“ Odmahnula je glavom. „Bio je to
Sebastijan Maksvel, zar ne?“
Kad sam nastavila da ćutim, to je bilo očigledno priznanje.
„Sveca mu poljubim.“ Spustila je flašu na kuhinjsku ploču i
krenula da je otvara. „Uzeću čašu, a onda ćeš sve lepo natenane
da mi ispričaš.“
Sele smo u dnevnu sobu i ispričala sam Devin sve što se
desilo od juče, poštedevši je najintimnijih detalja (iako bi ih ona
sa zadovoljstvom saslušala). I tako sam joj rekla da smo spavali,
ali pojedinosti sam zadržala za sebe.
„Sveca mu poljubim. Ne mogu da verujem. Zašto ne skačeš
od sreće? Ovo je, kao, najbolja stvar koja nam se desila?“
Nama?
Namrštila sam se. „I jeste. Najbolja stvar na svetu. Nikad se
nisam tako osećala sa nekim.“
Izvlačeći zaključke na osnovu mog izraza lica, dodala je:
„Ali...“
„Ali nešto se promenilo pre no što je otišao. Ne mogu tačno
da odredim o čemu se radi. Možda je tek tada postao svestan
onoga što se desilo.“
„Misliš... činjenice da te je pojebao?“
„Nije to prvi put da je imao seks otkako mu je žena umrla.
Ali imam utisak da je to bilo prvi put sa nekim prema kome bi
mu se mogla javiti osećanja. Možda je osetio grižu savesti,
možda ga je uhvatilo kajanje. Ne znam zasigurno.“
Uzdahnula je. „Naravno, ne može sve da bude jednostavno,
zar ne?“
„A u ovom slučaju to nisam ni očekivala. Da budem iskrena,
i dalje sam u šoku što se to uopšte desilo. Mogu samo da
zamislim kako se on oseća, kakve će mu se sve emocije javiti
kad ga pogodi stvarnost onoga što smo uradili. Nadam se samo
da će biti dobro.“
Zavrtela je vino u čaši i odmahnula glavom. „Neverovatno.“
„Molim?“
„Većina žena osećala bi se zapostavljeno da su na tvom
mestu. A ti govoriš o njegovim osećanjima? Stvarno ti je stalo
do njega.“
Nisam uopšte o tome morala da razmišljam. „Da, da, stvarno
je tako, i to me plaši jer postoje velike šanse da ću zbog toga biti
povređena.“

***
Na osnovu onoga što smo napisali jedno drugom svako ko bi
uzeo moj telefon pomislio bi da je to prepiska sa rođenim
bratom. Uzdahnula sam i ponovo pogledala naše poruke od
prethodnih nekoliko dana.
Kasno u nedelju uveče, nakon što je Devin otišla:
Sebastijan: Hej, izvini što sam morao da odem po podne,
stvarno mi je bilo fino.
Fino?
To nije reč kojom bih ja opisala seks od kojeg se zemlja trese.
Fenomenalno? Zadivljujuće? Neverovatno? „Fino“... to bi rekla
vaša baba sa mamine strane. Baš je fino od tebe što si došla do
staračkog doma da me posetiš, Sejdi.
A ipak... pratila sam njegov ton i odgovorila.
Sejdi: I meni je bilo fino.
Onda u ponedeljak uveče prosto nisam mogla prestati da se
pitam šta se odvija u Sebastijanovoj glavi. Pa sam zaključila da
je, ovoga puta, na mene red da započnem kontakt. Napisala sam:
Sejdi: Hej, kako ti je prošao dan?
Tačkice su se okretale, onda stale, i onda počele sve iz
početka. Na kraju je odgovorio.
Sebastijan: U gužvi i poslu. A tebi?
Otkucala sam:
Sejdi: Dobro.
U utorak i sredu nije bilo interakcija, a onda su mi se sinoć
probudile nade kad je telefon zazujao objavljujući da je stigla
poruka:
Sebastijan: Da li si zauzeta u subotu uveče?
Razmišljala sam... večera... film... možda seks?
Sejdi: Slobodna sam posle sedam!
Ali srce mi je potonulo kad sam pročitala njegov odgovor.
Sebastijan: Onda možemo čas dresure da održimo u pola
osam ili u osam. Birdi mi ne da mira. Naučila je Djuka novom
triku i jedva čeka da ti to vidiš. Čak neće ni meni prvo da ga
pokaže.
 Obradovalo me je Birdino uzbuđenje. Ali bila sam razočarana
što ništa nije pomenuo u vezi nas dvoje. Ipak, nisam prigovorila.
Umesto toga, napisala sam:
Sejdi: To zvuči sjajno. Jedva čekam subotu!
Pola sata kasnije i dalje me je nerviralo koliko je bezazlena i
čedna bila naša razmena poruka. Zato sam odlučila da vidim
mogu li da ga malo razdrmam. Bilo je to glupa, nepromišljena
reakcija na to što su mi bila povređena osećanja i pokajala sam
se čim sam poruku poslala.
Sejdi: Više će mi odgovarati da to bude u osam, doći ću
odmah nakon što završim... ono na poslu.
Žvakala sam nokat, čekajući da vidim kako će odgovoriti.
Znao je kojim poslom se bavim posle radnog vremena. Ovoga
puta imala sam kombinaciju sata besplatnog pića u barovima i
šestominutnih sastanaka uz pratnju prijatelja. Nakon svega što se
desilo između Sebastijana i mene u poslednje dve nedelje,
osećala sam se čudno u pogledu tih randevua i kolumne. Osam
šestominutnih spojki sa muškarcima koji konzumiraju obilne
količine alkohola ne bi mi zvučalo privlačno čak i da nisam
upoznala Sebastijana Maksvela. Ali prijavila sam se za to pre
dva meseca jer me je zanimao onaj detalj uz prijatelja, mislila
sam da bi se iz toga mogao izroditi zabavan članak. U
uobičajenom brzom upoznavanju provedete pet do deset minuta
u razgovoru sa kandidatom i onda prelazite na sledećeg. Na
kraju sesije od šest ili osam različitih mini-sastanaka, napišete da
li ste zainteresovani da se bolje upoznate se nekim od
predstavljenih kandidata. Ako je i neki od njih napisao vaše ime,
onda vam kontaktne informacije prenosi domaćin. Sve to je
važilo i za ovo što sam ja organizovala. Samo što je tu bio i
dodatak. I gospodin i dama morali su da povedu prijatelja, a ti
prijatelji vodice razgovor i postavljaće pitanja u šestominutnom
sastanku. Zvučalo je ćaknuto, ali tada nisam znala da će se
Maksvel naći u mom životu. I bilo je prilično nadrealno
razmišljati o tome sada, pošto sam imala osećaj kao da ga
poznajem mnogo duže.
Gledala sam telefon dok je moja poruka prelazila put od
poslate preko isporučene do pročitane. Tačkice su počele da
skakuću u krug, zadržala sam dah, čekajući Sebastijanov
odgovor.
Sebastijan: Ono na poslu?
Nasmešila sam se. Privukla sam mu pažnju, ali kad sam
počela da pišem odgovor, postala sam nervozna. Zašto? Ne
znam. Nije bilo kao da smo u nekom ekskluzivnom odnosu. No
stvari sa Sebastijanom nisam shvatala olako. Pokajala sam se što
sam čačkala mečku nakon što sam dobila tačno ono što sam
tražila. Kako bih se ja osećala kad bi mi Sebastijan rekao da ide
na romantičan sastanak? Uh. Morala sam stvari malo da vratim
unazad... i da ih ublažim.
Sejdi: Da, istraživanje u vezi sa člankom.
Ali Sebastijan se time nije zadovoljio.
Sebastijan: Sastanak?
Pa, tehnički gledano, imala sam osam sastanaka. Mada nisam
mislila da je potrebno da razjašnjavam taj detalj.
Sejdi: Tehnički, da. Ali ne pravi. Samo neka nova varijanta
brzih sastanaka za predstojeći članak.
Bodrila sam se, čekajući odgovor. I dok smo pre toga
razmenjivali poruke brzo u stilu razgovora, iznenada se
Sebastijan ućutao. Punih deset minuta je prošlo pre no što mi je
telefon ponovo zazujao. A kad se to konačno desilo, srce mi je
stalo dok sam čitala njegove reči.
Sebastijan: Lepo se provedi.
 ***
„I kako Tajler zarađuje za život?“, upitala je Devin pijuckajući
svoj drugi kozmo-koktel.
Tajlerov prijatelj Itan je odgovorio. „On je pilot. Na dugim
rutama, odavde do Sidneja.“
„Oh, to je sjajan posao. Dobija li Tajler popuste za prijatelje i
članove porodice? Ako je to slučaj, možda bih bila spremna da
zaobiđem pravila i da ti dam odmah Sejdin broj telefona.“
Svi smo se nasmejali. Bio nam je to peti sastanak te večeri i
Devin se stvarno uživela u svoju ulogu u kontroli kvaliteta
kandidata. Mada treba dodati da ono u čemu smo uživale nije
imalo nikakve veze sa muškarcima, jer me, budimo iskreni,
uopšte nisu zanimali. Zabavljala su nas neočekivana pitanja koja
su dolazila od Devin. A možda bih da smo se našli u poznije
doba noći primetila koliko je Tajler sladak.
„Ima li tvoj prijatelj neki nadimak?“, upitala je Devin.
Tajler je sevnuo ka Itanu opasnim, upozoravajućim
pogledom.
„Oh, ne, nema toga“, rekla je. „Da čujemo. Reci slobodno.“
Itan se nacerio. „Nadimak mu je Zvončića?“
„Kao vila iz Diznijevog Petra Pana?“
Itan je odmahnuo glavom. „Ne, prvi put kad smo se napili sa
trinaest godina, upišao se u krevet koliko se obeznanio.“
Nasmejali smo se, a Tajler je munuo druga laktom. „Trebalo
bi da mi pomogneš da nađem devojku, a ne da ih rasteruješ,
magarče.“
„Za koju TV seriju tvoj prijatelj ne bi voleo da saznamo da je
redovno gleda?“
Itanov osmeh ponovo se raširio. Tajler je samo zažmurio.
Ovo će biti dobro.
„Gleda onu seriju, ne znam tačan naziv, nešto i nespokojni.“
Razrogačila sam oči. „Mladi i nespokojni? Onu sapunicu?“ Itan
je prasnuo u smeh. „Imali smo cimerku na koledžu koja je to
gledala. Tajler je bio ludo zaljubljen u nju, ali imala je dečka.
Počeo je da gleda tu sapunicu samo da bi mogao barem neko
vreme da bude sa njom. Za Božić joj je čak nabavio karte za
susret glumaca sa obožavaocima.“
„Uh, to je tako slatko“, rekla je Devin. „Šta se desilo sa
njom?“
Tajler je prostenjao i u šali tobože udario glavom o sto pre no
što je Itan odgovorio. „Smuvala se s dasom iz serije nakon tog
susreta glumaca i publike. Sutradan je raskinula sa dečkom i
počela da se viđa sa tom televizijskom zvezdom. Sad imaju
dvoje dece, to je poslednje što smo čuli.“
„Oh, bože“, nasmejala sam se. „Je l’ se on to šali?“
Siroti Tajler je odmahnuo glavom. „Kamo lepe sreće.“
Osmeh mu je bio skroman i lep i reklo bi se iskren. Uzvratila
sam osmehom, i na tren smo se povezali. Minut kasnije domaćin
je viknuo da je vreme isteklo i naložio damama da se premeste
jedan sto udesno. Tajler i ja smo se rukovali. Pogledao me je u
oči. „Bilo mi je zadovoljstvo da podelim s tobom tih
neverovatnih šest minuta koji su me nezapamćeno osramotili.“
Nasmejala sam se. „Meni takođe.“
Premeštajući se za sledeći sto, Devin me je ćušnula ramenom.
„Stvarno je sladak, nadam se da ćemo se spojiti s njim.“
Sledeća tri sastanka bila su bolna. Jedan momak je mljackao i
gutao reći, a druga dvojica definitivno nisu razumela Devinin
smisao za humor. Sa zadovoljstvom sam dočekala kraj. Devin je
izvukla kartice koje su nam dali kad smo došle.
„Glasam za keca, trojku i peticu“, rekla je.
„Mislim da se čovek s kojim živiš neće obradovati što izlaziš
s njima trojicom. Možda bi trebalo da izabereš samo jednog.“
 Namrštila se. „Ozbiljna sam.“
Uzdahnula sam. „Ne bih da izađem ni sa jednim od tih
momaka, Dev.“
„Znam, dušo. Ali sama si rekla da ne znaš na čemu si sa
Sebastijanom. Zašto onda ne bi pružila šansu nekom od ovih
momaka? Barem broju pet. Bio je divan.“
„Po mom mišljenju, nije.“
Domaćin je došao da pokupi kartice sa imenima kandidata za
koje smo zainteresovani. Predala sam mu ih.
„Još ih nisi popunila?“
Nasmešila sam se. „Jesam, hvala na prijatnoj večeri.“
Napolju sam zagrlila Devin u znak pozdrava i zahvalila sam
joj što je pošla sa mnom.
„Barem će iz ovoga iznići dobar članak. Bilo je zabavno.
Prošli put je na tim kratkim sastancima bilo baš neprijatno.
Mnogo je opuštenije kad su tu i prijatelji.“
„Nisi ti zato opuštena. Nisi ni imala nameru da izađeš sa bilo
kojim od njih i pre no što si nogom kročila unutra. Tako da za
tebe i nije bilo pritiska.“
Slegnula sam ramenima. „Možda.“
„Znaš da sam navijala za Sebastijana od prvog dana.“
„Znam. Šta se desilo? Prešla si od ohrabrivanja da krenem za
njim do toga da želiš da odem na sastanak sa nekim drugim.“
Stisnula mi je mišicu. „Ne želim da te srce koje ne može da
voli spreči da nađeš ono koje može.“
Namrštila sam se. „Neću dozvoliti da se to desi. Veruj mi.“
Iako sam ozbiljno stajala iza reći koje sam izgovorila,
problem je bio u tome što nisam mogla da biram u koga ću se
zaljubiti.

***
„Mogu li da probam još jednom?“ Birdi je skakala u mestu.
Pogledala sam Magdalenu koja je celo veće bila velikodušna
i popustljiva. Klimnula je glavom. Birdi je pritisnula taster
dvaput i onda je viknula: „Glas! Marmadjuk. Gib laut!“
Preveliko štene počelo je da laje i nije prestajalo. Večeras
smo počele da ga obučavamo da zalaje po komandi. Pošto bi
uvek zalajao kad bi čuo zvono na vratima, uključili smo i to u
dresuru. Magdalena bi izašla napolje, i nakon što bi izbrojala do
deset, pozvonila bi, ja bih pritisnula taster i izdala naredbu. Kad
bi Marmadjuk zalajao, počešala bih ga iza ušiju, pohvalila bih ga
i nagradila keksom. Nakon što smo to uradili pet puta, bilo je
dovoljno samo da pritisnem taster, izdam naredbu i počeo bi da
laje i bez oglašavanja zvona na ulaznim vratima. Samo problem
je bio što ponekad nismo mogle da ga zaustavimo. Uzeo bi keks,
progutao ga u jednom zalogaju, i odmah se vratio lajanju.
A upravo se to ponovo desilo. I dok glasan lavež nimalo nije
smetao Birdi, mene je počeo da izluđuje. Sirota Magdalena
sedela je za stolom u kuhinji i trljala slepoočnice. U očajničkoj
želji da zaustavim zvuk koji je bušio bubne opne, otvorila sam
donju fioku stola u kojoj smo krili omiljene mu igračke i
dobacila sam mu punjenog jednoroga. Prestao je da laje, ali
samo zato što je sad bio previše zauzet zaskakivanjem.
Uzdahnula sam. Zabeleška sebi: Ove nedelje potraži video-
klipove o tome kako naterati psa da prestane da laje.
Magdalenin telefon počeo je da zvoni, nasmejala se
odgovarajući na poziv.
„Oh, dobro veče, gospodine Maksvele.“
Oči su mi se izbečile više nego Marmadjukove kad vidi
kornjačicu.
„Da, svakako. Tu je.“ Zastala je i onda rekla: „Samo
trenutak.“ Pokušala sam da izgledam zauzeto kad me je
Magdalena pozvala. „Sejdi, gospodin Maksvel bi voleo da
porazgovara sa tobom.“
„Oh, u redu.“ Srce je počelo da mi leprša.
„Halo.“
„Hej.“
Glas mu je bio napet. „Da li je sve u redu?“
„Pokušao sam da te dobijem, ali nisi odgovarala na pozive.“
„Oh, izgleda da mi je telefon ostao u torbi. Verovatno ga
nisam čula od lajanja.“
„Lajanja?“
„Učili smo Marmadjuka da laje.“
Čula sam kako je Sebastijan duboko uzdahnuo preko
telefona. „Slušaj, pokušavao sam da se izvučem odavde pre pola
devet, da bih mogao da dođem pre no što odeš. Ali to se
očigledno neće desiti. Verovatno ću krenuti zajedno sat-dva.
Možeš li... da me sačekaš? Moramo da porazgovaramo.“
Puls mi se ubrzao. „Naravno. Da kažem Magdaleni da može
da ide kući?“
„Ako ti ne bi bilo teško. Ove nedelje je redovno dokasno
ostajala. Tako da bi to bilo sjajno.“
„Nema problema.“
„Moram da idem, imamo manjak ljudi ovde.“
„Vidimo se kasnije.“
Veza se prekinula i vratila sam telefon Magdaleni.
„Sebastijan me je zamolio da ostanem da bismo mogli... uhhh...
da porazgovaramo o Marmadjukovoj obuci. Slobodno idite kući.
Rekao je da ste zaslužili da jedno veće odete ranije.“
Nasmešila se, pogledala preko ramena Birdi, onda se nagnula
ka meni i prošaputala. „Gospodin Maksvel je bio loše volje ove
nedelje.“
„Stvarno?“
 Klimnula je glavom i namignula. „Nadajmo se da će mu
razgovor o Marmadjukovoj dresuru popraviti raspoloženje.“
„Oh... nije... ono što mislite.“
Podigla je obe obrve.
Uzdahnula sam. „U redu... možda jeste ono što ste pomislili.
Ali to je... to je... ne znam šta je to, Magdalena.“
Nasmešila se. „On je dobar čovek. Budi strpljiva s njim.“
Nisam znala šta da kažem na to, pa sam klimnula glavom.
Nakon što je Magdalena otišla, Birdi se istuširala. Došla je u
dnevnu sobu i zatražila da joj ispletem pletenice. Oko pola deset
počela je da zeva, i ušuškala sam je u krevet. Onda sam sela u
dnevnu sobu i čekala Sebastijana. Neprestano mi se vrtelo po
glavi ono što mi je rekao. „Moramo da porazgovaramo.“ Nema
dobrih vesti nakon takvog uvoda. Užasno osećanje strepnje
nadvijalo se nada mnom. Osećala sam se povređeno a još nije ni
raskinuo sa mnom. Da budem iskrena, nisam tačno ni znala šta
bi to raskinuo. Ništa nismo definisali. Znala sam samo da smo
nešto počeli, a za mene je to nešto bilo zaista dragoceno i
posebno i važno i veliko.
U pola jedanaest i dalje sam sedela na kauču, ali sad sam
cupkala kolenima gore-dole, i došlo mi je da iskočim iz svoje
kože. Sebastijan se nije javljao. Rekao je sat-dva. Znači, mogao
bi doći svakog trena. Zaključivši da moram da se smirim,
krenula sam u potragu za vinom u njegovu radnu sobu.
Znala sam gde drži ključ, jer sam videla kako je Mejsi orobila
orman sa pićem prošlog vikenda. Ali kad sam krenula da ga
uzmem iz fioke stola, uramljena slika privukla mi je pažnju.
Uzela sam je i zagledala se u Sebastijana i Amandu. Fotografija
je snimljena u porodilištu. Sebastijan je jednu ruku prebacio ženi
preko ramena, a ona je držala tek rođenu Birdi. Oboje su se
smešili i bili su srećni.
 Da li će ovako biti ako ostanemo u vezi? Uramljene slike
njegove prve ljubavi svud po kući? Život u senci druge žene?
Kako će to funkcionisati ako se ponovo oženi? Da li će
fotografija nove neveste kliznuti u okvir pravo preko one sa
prvog venčanja? Možda je i bolje da raskine sa mnom.
Da, definitivno bi tako bilo najbolje.
„Rodila se tri nedelje pre termina.“
Poskočila sam kad me je Sebastijanov duboki glas iznenadio.
Nažalost, ram mi je ispao iz ruke i pao na pod, sletevši licem
nadole uz glasno cangr i krc.
Ruka koja je držala rame poletela je i pokrila mi srce.
„Prepao si me.“
„Izvini.“
Nervozno sam se nagnula da podignem sliku. Osetila sam
mučninu kad sam je okrenula.
Napukla. Staklo je napuklo.
Odmahnula sam glavom. „Bože, žao mi je. Slomilo se.
Zameniću ga.“
Sebastijan je prišao i uzeo mi sliku iz ruke. „U redu je. Ništa
strašno.“ Položio je ram licem nadole na svoj sto i pogledi su
nam se sreli. „Izvini zbog kašnjenja.“
„Nisam ti preturala po sobi. Ušla sam da vidim ima li tu neka
flaša vina... a fotografija mi je privukla pažnju.“
Sebastijan je klimnuo glavom. Došao je do mene i otvorio
fioku. Izvadio je ključ, otvorio orman s pićem i uzeo flašu vina.
Okrenuo ju je da mi pokaže etiketu. „Da li će odgovarati?“
„Ima li alkohola u njemu?“
Nasmejao se. „Da napunim čašu do vrha.“
„Hvala.“
Sebastijan je otvorio vino, napunio jednu čašu i onda vratio
čep.
 „Ti nećeš?“
Dodao mi je punu čašu. „Možda kasnije. Glava mora da mi
bude bistra sada.“
„Oh, u redu.“
„Hajde da pređemo u dnevnu sobu.“
Seli smo na kauč. Otpila sam vino i čekala, Sebastijan je
zaronio glavu u ruke i zurio u pod. Srce me je zabolelo što
izgleda tačno onako kako sam se ja osećala – bolno. Taj
muškarac je prošao kroz mnogo toga; moram da mu ovo malo
olakšam. Zato sam otpila džinovski gutljaj tečne hrabrosti i
spustila čašu na sto pre no što sam mu se primakla.
„Sebastijane... u redu je. Razumem. Ne moraš ništa da kažeš.
Zabavili smo se, ali nije ti više do toga. U redu je. Ne moraš
zbog toga da se osećaš loše.“
„To si pomislila? Da se osećam loše zato što sam završio sa
tobom?“
Obrve su mi se skupile. „Zar to nije ono što te muči? Plašiš se
da ćeš me povrediti?“
Počeo je manijački da se smeje. Odmahujući glavom,
pokazao je na čašu koju sam upravo spustila. „Dodaj mi je,
molim te.“
Dodala sam mu čašu i gledala kako ju je iskapio. Vrativši je,
rekao je: „Jebeš bistru glavu. Trebaju mi muda.“
Da li je govorio ono što sam mislila da govori? Nisam
dopuštala nadama da uzlete. „Ne razumem.“
Prošao je rukom kroz kosu i okrenuo se ka meni. „Kako je
bilo večeras na sastanku, Sejdi?“ Izgovorio je „na sastanku“
nekako čudno, gotovo kao da je ispljunuo „t“, kao da mu je
muka od te reći.
„Bilo je... fino.“
„E pa, drago mi je. Barem je jedno od nas provelo prijatno
veće.“
„Ti nisi proveo prijatno veče?“
„Da vidimo... slomio sam dršku rerne, dvaput sam opekao
ruku, tri narudžbe sam pogrešno isporučio, i umalo nisam
otpustio kelnericu ni krivu ni dužnu. A to je bilo pre šest.“
„Ne razumem.“
„Nisam mogao da se usredsredim, Sejdi. Pomisao da izlaziš
sa drugim muškarcem – i to ni manje ni više nego na brzaka sa
pola tuceta njih – budila mi je nasilne porive.“
„Bilo ih je osmorica, u stvari.“
„Hvala“, rekao je podrugljivo. „Sad se osećam mnogo bolje.“
Bila sam toliko sigurna da je planirao da raskine sa mnom da
sam čuvala srce čak i kad mi je rekao da nije mogao da podnese
to što sam izašla sa drugim muškarcem, odnosno muškarcima.
„Ako ti je to smetalo, zašto mi ništa nisi rekao? I što je još
važnije, zašto me nisi nijednom pozvao ove nedelje?“
„Zato što mislim da ne smem želeti da imam ženu samo za
sebe.“
Progutala sam knedlu. „Ali, smeš. Da li želiš to?“
Sebastijan me je pogledao u oči. „Želim te na svaki mogući
način, Sejdi. I to me prestravljuje.“
Tužno sam se nasmešila. „Biće ti drago da čuješ, ni meni nije
ništa lakše.“
„Želim da krenem dalje, da nastavim sa svojim životom. Ali
pritiska me krivica u vezi sa tim.“ Odmahnuo je glavom. „Da li
ste se igrali povlačenja konopca u školi?“
„Naravno.“
„Sećaš li se kako su nam govorili da ne omotavamo konopac
oko ruke?“
„Da...“
„E pa, to je ono što je zapravo sada radim. Igram se
povlačenja konopca, samo uže mi je omotano oko glave i to
čvrsto jer sam se toliko dugo plašio da ga pustim. Ali sad mi je
prekinuta cirkulacija. I ako ne pustim prokletinju, napraviću
mnogo više štete.“
Spustila sam pogled ka Sebastijanovim rukama. Tako ih je
čvrsto stiskao kao da stvarno drži nevidljivi konopac. A želela
sam da mu pomognem, čak i ako je to značilo da ga neću povući
na svoju stranu. Zato sam posegla, nežno mu otvorila pesnicu,
onda sam svoju ruku smestila u njegovu i držala ga.
Sebastijan je dugo zurio u naše spojene ruke. „Želim da
budeš moja, Sejdi.“
Srce mi je dobovalo u grudima. „Prilično sam sigurna da sam
to bila od samog početka.“
Nasmešio se. „Izvini što ti se nisam javljao. Što sam se
ponašao kao kreten nakon onog popodneva koje smo proveli
zajedno.“
„U redu je. Samo sledeći put razgovaraj sa mnom. Znam da
će te snaći svakakva pomešana osećanja, ostaviću ti prostora kad
ti to bude potrebno.“
Klimnuo je glavom. Prineo je naše spojene ruke usnama, i
poljubio moju. „I kako to sad ide? Mnogo vremena je prošlo
otkako sam se zabavljao sa nekim.“
Nasmejala sam se. „Zabavljao? Pa koliko ti to imaš godina,
šesnaest?“
Povukao me je u svoje krilo. Zadenuo mi pramen kose iza
uveta i rekao: „Znam da su izlasci i sastanci deo tvog posla.
Neću tražiti da ih se odmah odrekneš, ali možda bismo mogli
da uvedemo neka osnovna pravila.“
„Dobro...“
„Voleo bih da naša veza bude ekskluzivna što se tiče fizičkog
odnosa.“
 „Svakako, to bih i ja volela.“
„A o svemu drugom što moraš da radiš zbog posla, nemoj da
mi pričaš. Nemoj čak ni da mi pominješ da imaš ono na poslu.“
Nasmešila sam se. „Smisliću nešto kad je u pitanju posao.
Mogu da pišem članke o tuđim iskustvima, da tražim od ljudi da
mi ispričaju svoje najgore dogodovštine... ne moram uvek da
direktno učestvujem u onome što istražujem.“
Sebastijan mi je obujmio obraze. „Znači odsad se ozbiljno
zabavljamo.“
Nasmešila sam se. „Da, zabavljamo se.“
Zapečatili smo dogovor poljupcem. Kad smo ga prekinuli,
pogledala sam preko ramena ka Birdinoj sobi. „A šta ćemo sa
Birdi?“
„Mislim da bi trebalo da joj kažem. Šta ti misliš?“
Grickala sam usnu. „To je na tebi da odlučiš. Ali bolje je da
budemo iskreni nego da nas uhvati kako ti sedim u krilu.“
Klimnuo je glavom. „Razgovaraću sa njom sutra. Kako bi
bilo da posle toga nas troje odemo na večeru i film ili tako nešto.
Ja i moje devojke.“
Srce mi se istopilo i nisam mogla da zadržim osmeh. „Sviđa
mi se kako to zvuči.“
„Meni takođe.“
 Poglavlje 21

Sebastijan
Definitivno ću morati da improvizujem. Nije postojao
priručnik o tome kako da kažete svom detetu da imate devojku.
Ženu koja nije njena majka. Znao sam da je Birdi to želela, ali
često sam se pitao da li će se njen pristup promeniti kad se to
stvarno desi. Dlanovi su mi se znojili dok sam išao hodnikom ka
ćerkinoj sobi. Birdi je znala da će nam se Sejdi pridružiti
večeras, da ćemo zajedno ići na večeru i u bioskop. Možda je
nešto i naslućivala, ali svejedno sam morao da porazgovaram sa
njom.
Birdi je slušala muziku, mrdala glavom, ispružena potrbuške.
Njene duge noge dosezale su sada mnogo dalje. Rasla je. Bilo je
teško poverovati da će uskoro imati jedanaest godina. Nisam
smeo čak ni da pomislim kako će mi biti kad uđe u pubertet.
Pokucao sam da joj privučem pažnju.
Digla je pogled i izvadila slušalice iz ušiju. „Hej, tata.“
„Zdravo, bundevice. Raduješ li se odlasku u bioskop?“
„Da, i što ćemo se družiti sa Sejdi.“
Nisi jedina.
„Dobro“, seo sam na ivicu kreveta. „Pa... upravo sam o tome
hteo da porazgovaramo.“
Javio joj se zabrinut izraz lica. „Nije valjda otkazala?“
„Ne, doći će, dušo.“ Protrljavši dlanove, rekao sam: „Moram
da ti kažem da je Sejdi postala nešto više od dreserke. Ona i ja
smo se... upoznali, i stvarno nam je prijatno kad smo zajedno.“
 Nekoliko sekundi je prošlo kao pravo mučenje.
Usta su joj se izvila u osmejak. „Ne čudi me.“
Obrve su mi se podigle. „Stvarno?“
„Ponašaš se nekako čudno kad je ona tu. Plus, lepa je.“
„Kako to da mi nisi rekla da ti je tu nešto sumnjivo?“
„Nisam htela da sebi podgrevam nade.“
„Znači, drago ti je što se viđam sa Sejdi?“
Klimnula je glavom.
Osetivši donekle olakšanje, nasmešio sam se. „Ona ti se
stvarno sviđa, zar ne?“
„Da, stvarno stvarno mi se sviđa.“
Uzeo sam jednu od punjenih igračaka i oborio sam pogled
kad sam rekao: „Znaš da mi je važno da ti se ona sviđa, da se
dobro slažete i da ti je prijatno sa njom. Nikad ne bih doveo
nekog s kim se ne uklapamo.“
„Znam, tata.“
„Takođe se nadam da znaš da to što smo Sejdi i ja postali
bliski neće promeniti ništa kad je reč o ljubavi koju sam imao za
tvoju majku.“
Birdi je bacila pogled na Amandinu fotografiju koja je visila
na zidu, i onda rekla: „Znam. Mama se neće vratiti. Ti bi i dalje
bio sa mamom da je ovde. Mama to zna.“
Bio je to zanimljiv komentar, jer sam se često pitao da li
bismo Amanda i ja potrajali da se nije razbolela.
Vrativši igračku na mesto, rekao sam: „Imaš li neko pitanje
za mene?“
„Da li će Sejdi živeti sa nama?“
E pa, to je bilo direktnije nego što sam očekivao.
„Ne, barem ne odmah. Možda jednog dana ako stvari budu
išle kako treba. Ovo je sve još novo. To takođe znači da postoje
šanse i da nam ne uspe da ostvarimo ono čemu se nadamo, da se
rastanemo.“
„Misliš, mogao bi da zabrljaš?“
Nasmešio sam se na njenu pretpostavku. Da, to bi verovatno
bio mogući scenario.
„Nije mi to namera, ali veze odraslih su složene, i ponekad
iako ne želimo da omanu, ne uspeju da profunkcionišu.“
Nije imala pojma da smo čak i njena majka i ja imali
problema.
„Da li će Sejdi i dalje da ide na sastanke zbog svog posla?“
Da, teška tema.
„Ne na prave.“
„Zato što si ti sad njen momak?“ Nasmešila se.
Trebalo je nekoliko sekundi da prihvatim tu reč. „Momak?“
Hriste bože. Nisam nikome bio momak vekovima.
„Da, tako je.“
„Da li će i dalje obučavati Marmadjuka?“
Počešavši se po bradi, rekao sam: „Stekao sam utisak da voli
da bude sa tobom i Djukom. Kladim se da možeš da je
nagovoriš da nastavi s obukom.“
Uzdahnula je. „U redu, tata.“
Stisnuo sam joj kolence. „Nema više pitanja?“
Odmahnula je glavom. „Mislim da nema.“
„U redu.“ Nagnuo sam se i poljubio je u čelo. „Uskoro bi
trebalo da krenemo. Doći ću po tebe.“
Zaustavila me je kad sam krenuo da izađem iz sobe. „Čekaj.“
„Da?“
„Imam još jedno pitanje.“
„Reci.“
„Mogu li da uzmem veliku kutiju karamela milk duds u
bioskopu?“
Nasmejao sam se. „Videćemo.“
 Osetio sam još jedan talas olakšanja kad sam izašao iz njene
sobe. To je prošlo mnogo bolje nego što sam očekivao. Nadao
sam se da se ništa neće desiti da to urekne.

***
Birdi je veoma uživala u Diznijevom filmu koji smo gledali. A
što se mene tiče, stvarno sam uživao da držim Sejdi za ruku. Da
ne pominjem da sam u poslednjih nekoliko godina bio toliko
zauzet staranjem o svemu i svačemu, da sam zaboravio kako je
to kad se neko stara o meni. Sejdi bi suptilno uradila neku
sitnicu, recimo sklonila bi mi kosu sa čela ili mrvice sa košulje.
Definitivno je imala zaštitnički instinkt. I moram reći, svidelo
mi se što mi pažnju poklanja lepa žena.
Bilo je prerano da Sejdi provede noć kod nas, ali želeo sam
da bude u mom krevetu te večeri. Moraću da smislim kako da
budem nasamo sa njom, makar to bilo usred dana ili ću zamoliti
Magdalenu da povremeno uveče ostaje sa Birdi.
Kad smo izašli iz bioskopske sale i kad su Sejdi i Birdi
krenule hodnikom ka toaletima, palo mi je na pamet da prvi put
posle ko zna koliko vremena ne moram da čekam ispred vrata
dok je moja ćerka u javnom toaletu. To je jedna od stvari koju
sam uzimao zdravo za gotovo dok je Amanda bila živa.
Posle filma nas troje smo otišli u restoran po Birdinom
izboru, a kao i obično naručila je fondu.
Moja ćerka je umočila parče hleba u rastopljeni sir i digla
pogled ka Sejdi koja je sedela pored nje.
„Voliš li fondu, Sejdi?“, upitala je.
Sejdi je činilo se više uživala gledajući Birdi kako slatko
jede, nego što je sama uživala u hrani. „Znaš... možda mi nećeš
verovati, ali nikad pre nisam probala fondu.“
Birdi oči umalo nisu iskočile iz glave. „Oh, kako to?“
 „Da, znam, zvuči ludo, zar ne? Nisam izlazila na večere dok
se nisam preselila u grad, zato imam mnogo toga da naučim i
nadoknadim.“
„Tata te nikad nije vodio na večeru?“
„Nismo imali baš mnogo para kad sam bila mala. Zato je moj
tata više voleo da kuva i da večeramo kod kuće.“
„Tvoj tata ume da kuva?“ Birdi me je pogledala uz nestašan,
prekoran osmeh. „Moj ne ume.“
Ramena su mi se zatresla od smeha. „Hvala što si to istakla,
dušo.“
Sejdi se nadovezala. „Da, ali tvoj tata ima mnoge druge
sjajne osobine. Pametan je i duhovit i izvanredan je poslovni
čovek. I da još ume i da kuva, bio bi... savršen... a niko nije
savršen.“ Namignula mi je i došlo mi je da skočim preko stola
da pojedem te njene lepe usne.
„To je istina.“ Birdi se složila. „Pametan je i stvarno je dobar
i lepo priča priče pred spavanje i to iz glave.“
„Vidiš...“ Sejdi se nasmešila.
Birdi su se oči napunile radoznalošću. „Pa, šta ti je sve tata
kuvao?“
„Moj tata ima stvarno veliku baštu. Spremao mi je svakakva
jela s mnogo povrća. Paradajz-sos za domaću picu, pržene
tikvice... takve stvari.“
„Tikvice!“ Birdi je nabrala nos. „Ne volim povrće. Volim
samo masline.“
„Birdi bi volela da njen tata gaji kolače u bašti, je l’ tako,
dušo?“, rekao sam.
Sejdi je stavila prst na bradu. „Hm, moraćemo da nađemo
neki kreativan način da zavoliš povrće, Birdi.“ Podigla je obrve.
„Voliš li šejkove?“
„Obožavam ih, posebno sa sladoledom.“
 „Kladim se da se može prošvercovati neko povrće u slastan
šejk, a ti nećeš ni primetiti da je tu.“
Birdi je izgledala skeptično. „Stvarno?“
„Da, u stvari, ja ih stalno pravim, a ne podnosim spanać.“
Zinula je. „Spanać?“
Na osnovu reakcije moje ćerke, čovek bi pomislio da je Sejdi
rekla nešto nepristojno.
„Da, hoćeš da se kladimo da je to stvarno dobro?“
„Možeš li večeras da napraviš taj šejk kod nas?“
Sejdi me je pogledala kao da nije sigurna kako na to pitanje
da odgovori.
„Mislim da Sejdi sutra čeka mnogo posla“, rekao sam.
Sejdi je izgledala pomalo razočarano što sam zatvorio vrata
mogućnosti da posle večere svrati do nas. Nije da to nisam
želeo. Samo sam se trudio da ništa večeras ne zabrljam pred
ćerkom. No, stvarno sam želeo da svrati do nas makar i
nakratko. Zato sam dodao: „Ali ako želi da svrati i da ti napravi
šejk za desert, postaraću se da kasnije bezbedno stigne kući.“
Pokazao sam joj očima da sam se stvarno nadao da će svratiti
večeras kod nas. Što sam više o tome razmišljao, sve više sam
shvatao da mi je to potrebno kako bih barem mogao da je
poljubim za laku noć.
Sejdi mi se nasmešila. „U redu, možda mogu da svratim
nakratko.“
Birdi je poskakivala u stolici. „Jupi!“
Na putu kući, stali smo kod prodavnice da Sejdi kupi sastojke
za svoj „čarobni šejk“.
Kad smo stigli kući, stavila je sve namirnice na kuhinjsku
ploču.
„Ne bi trebalo da otkrivam svoj tajni recept, ali pošto si mi
stvarno draga, Birdi, pokazaću ti kako pravim šejk.“
 Birdi je uzbuđeno gledala kako donosim blender Sejdi. Onda
sam zavrnuo rukave i naslonio se na kuhinjski pult da uživam
gledajući njih dve u akciji.
Sejdi je oljuštila bananu. „Prvi čarobni sastojak je stvarno
zrela banana. Jer od toga je šejk supersladak i ne mora se
dodavati šećer.“
Birdi ju je pogledala. „Ja volim šećer.“
„Znam, gospođice Keksić, ali šećer nije dobar za tebe.
Videćeš da je ovo slatko ko šećer.“
Moja ćerka je slegnula ramenima. „U redu.“
Sejdi je otvorila teglicu kikiriki putera. „Ovo je tajni
sastojak... i ima malo šećera u njemu... ali puštam ga da
upadne.“ Namignula je.
„Volim kikiriki puter. A posebno kikiriki puter sa keksom“,
rekla je Birdi.
„Zašto me to ne čudi?“ Sejdi se osmehnula.
Moja ćerka se nestrpljivo propela na prste. „Šta je sledeće?“
„Sledi šolja bademovog mleka s aromom vanile.“
Birdi je nabrala nos. „Mleko koje se pravi od badema?“
„Da, i ima ukus kao sladoled od vanile.“
Izgledala je skeptično. „Hm.“
„Da li ti to sumnjaš u mene, gospođice Birdi?“
Moja ćerka se nasmejala. Bilo je lepo videti da se toliko
uključila. Druženje sa Sejdi činilo ju je srećnom. Mene takođe.
„Sledeći sastojak su... zaleđene borovnice.“ Sejdi je otvorila
kesicu sa voćem.
„Volim borovnice“, ciknula je Birdi.
Sejdi je otišla do aparata za pravljenje leda i postavila solju.
„Zatim dodajem nekoliko kockica leda da šejk bude ekstra
hladan. Onda, na kraju ali ne na poslednjem mestu, dolazi
najvažniji sastojak.“
 „A to je?“
„Zar si zaboravila? Spanać, naravno. Povrće.“
„Oh, nadala sam se da ga se nećeš setiti.“
„Nisi te sreće.“ Sejdi je dodala punu šaku sirovog spanaća.
„Je l’ to sve?“
„Da“, rekla je Sejdi i stavila poklopac. „Jesi li spremna da sve
ovo izblendamo?“
„Je l’ mogu ja?“, upitala je Birdi uzbuđeno.
„Imaš tu čast.“
Birdi je pritisla svojim prstićem dugme i gledala kako se
sastojci pretvaraju u tamnozelenu mešavinu sa gotovo
purpurnim prugama od borovnica.
„Znaš kako zovem ovo piće?“, upitala je Sejdi.
„Kako?“
„Zeleno čudovište.“
„To je baš kul.“
Sejdi je zaustavila blender i uzela iz kuhinjskog ormana
plastičnu šolju za ajs-kafu i slamčicu.
„Jesi li spremna da ga probaš?“, upitala je Sejdi i spustila
šolju na kuhinjsku ploču.
Moja ćerka je klimnula glavom.
Sejdi je sipala napitak u šolju i stavila poklopac pre no što je
ubacila slamčicu. Gurnula ju je preko ploče do Birdi.
Sejdi i ja smo gledali zaustavivši dah kako ga Birdi proba.
Nakon opreznog prvog gutljaja, stala je i oblizala usne, a onda
uzela još jedan poveliki gutljaj. Pogledala nas je.
Sejdi je spustila bradu na šake. „I?“
„Stvarno je stvarno dobro.“
Sejdi je slavljenički zaplesala. Jedno drugom smo pljesnuli
dlanove. Birdi je počela da se kikoće i ispila je dobru porciju
smutija.
 Sejdi je nešto od tog pića nasula u drugu čašu i dala je meni.
„Nešto mi govori da bi čak i tvoj tata umeo ovo da napravi.“
Otpio sam malo i oblizao usne. „Mhm, stvarno je dobro.“ Bio
sam siguran da joj je iz mog pogleda jasno da nisam mislio na
šejk kad sam ispustio taj zvuk zadovoljstva. I moram reći da se
nimalo nije osećao ukus spanaća.
Pogledao sam na sat. Odavno je već bilo vreme za spavanje
mojoj ćerki. „Birdi, već je trebalo da budeš u krevetu. Sutra ideš
u školu. Kako bi bilo da odeš da se umiješ, onda dođi da se
pozdraviš sa Sejdi.“
Izgledala je razočarano što se druženje završava. Nadao sam
se da će biti još mnogih večeri poput ove.
Kad je Birdi konačno nestala u hodniku, omotao sam ruku
Sejdi oko struka i privukao je za poljubac kojeg sam bio tako
neverovatno gladan celo veće. Prostenjala je u moja usta i to je
bila potvrda da ga je želela koliko i ja.
Privukavši je k sebi, ugrizao sam joj donju usnu i sporo je
pustio. „Tako si slasna, jebote! Znaš li to?“
„Oh, moj...“, očigledno je primetila budžu koja mi je rasla u
pantalonama. „Opa! Bolje se smiri pre no što tvoja ćerka dođe
da nam poželi laku noć.“
„Da“, uzdahnuo sam. „Nisam navikao na ovakav scenario.“
Zaključivši da je dobro da poslušam njen savet, otišao sam
hodnikom do kupatila i dao sebi oduška.
Kad sam se vratio, Birdi je stajala u kuhinji u spavaćici, s
mokrom kosom, glave dignute ka Sejdi.
„Možeš li da mi ispleteš pletenice, Sejdi?“
Sejdi me je pogledala kao da traži moju dozvolu. Klimnuo
sam glavom.
„Naravno, daj da to uradimo“, rekla je.
Sejdi se uputila hodnikom do Birdine sobe i zadržala se duže
nego što sam očekivao. Kad se vratila, čekao sam je na kauču.
„To je bilo baš dugo pletenje pletenica.“
Sejdi je sela pored mene i spustila glavu na moje rame. „Tako
je slatka. Samo je htela da još pričamo.“
„Hvala ti što si tako dobra prema njoj.“ Poljubio sam je u
teme. „Čime da te ponudim? Hoćeš vina?“
„Ne, hvala, ne treba mi ništa. Samo želim da budem ovde u
tvom naručju malkice. Je l’ to u redu?“
Namestio sam se tako da je potpuno bila omotana mojim
rukama. „To je više nego u redu.“
Nakon nekog vremena podigla je glavu, a ja sam to iskoristio
da joj posadim dug poljubac na usne. Kurac mi se digao i počeo
da obraća pažnju. Bio sam uspaljen, ali znao sam da ne bi
pristala da provede noć ovde čak i kad bih to predložio. Bila je
to komplikovana situacija. Znao sam da ne bi trebalo da ostane,
ali nisam bio spreman da je pustim da ode. Dok sam zaranjao
jezikom u njena usta, njihov poznat ukus probudio je potrebu
tako intenzivnu, tako jaku da nisam bio siguran da ću moći da se
zaustavim. Kad je prostenjala ovoga puta, zapitao sam se da li je
vlažna koliko sam ja tvrd. Obuzelo me je najsnažnije iskušenje
da kliznem prstom u njene gaćice da to proverim.
„Ovo boli. Želim da budem u tebi“, promrmljao sam preko
njenih usta. „Kao da je večnost prošla.“
Pitao sam se postoji li način da se ušunjamo u spavaću sobu
ili bilo gde drugde. Prosto mi je bila potrebna.
Sejdi mora da je osetila da ulazim u spiralu uzbuđenja jer je
prekinula poljubac. „Bolje da krenem.“
Isfrustrirano sam prostenjao. „Znaš koliko ne želim da odeš.“
„Naravno da znam. Ali bolje je tako.“ Ustala je.
Obujmio sam joj obraze. „Neću moći da te izbacim iz misli.“
Oči su mi išle levo-desno kako su mi se točkići u glavi okretali.
 „A o čemu sad razmišljaš?“, upitala je.
„Pokušavam da smislim kako da provedeš noć u mom
krevetu i da nekom čarolijom nestaneš ujutru.“
Iz nekog razloga bilo je pogrešno da je pustim da ode. Ovde
je pripadala.
Na kraju sam joj pozvao uber i dok nije došao, proveli smo
svaki sekund ljubeći se kao dvoje tinejdžera.
Nakon što su kola krenula, poslala mi je poruku.
Sejdi: Zaboravila sam da pospremim ostatke zelenog
čudovišta. Trebalo je da se vratim u kuhinju i da to uradim.
Sebastijan: Pravo čudovište je u mojim pantalonama i ne
može se ukrotiti večeras.
Sejdi: LOL.
Sebastijan: Ne brini za šejk. Ja ću to srediti. Dužnik sam ti što
si nagovorila moju ćerku da jede povrće. Ozbiljno ti kažem, tu je
bilo magije.
Sejdi: Tako mi je drago što joj se svidelo.
Sebastijan: Ti joj se sviđaš.
Sejdi: To me, takođe, raduje.
Sebastijan: A možda se i meni sviđaš, MNOGO.
Sejdi: I ti se meni sviđaš, Sebastijane. Možda sam čak luda za
tobom.
Sebastijan: Imam ideju za tvoj sledeći članak.
Sejdi: Stvarno?
Sebastijan: Sastanak sa napaljenim samohranim roditeljem.
Sejdi: LOL. Šta bi takav zadatak podrazumevao?
Sebastijan: Niz popodnevnih sastanaka na raznim mestima i
mnogo seksa. Da li si zainteresovana?
Sejdi: Definitivno jesam.

***
U ponedeljak ujutru i dalje nisam mogao da prestanem da
mislim na Sejdi. Zato sam odlučio da malo poguram predlog o
popodnevnim sastancima.
Sebastijan: Dobro jutro. Kako si spavala?
Sejdi: Lepo sam sanjala. Možda si i ti bio u mom snu.
Uhvatio sam sebe kako pišem odgovor sa džinovskim
osmehom.
Sebastijan: Kad ti je pauza za ručak? Možda mogu da svratim
da te izvedem, a ti možeš da mi ispričaš šta si sanjala.
Sejdi: To zvuči sjajno. Samo...
Povio sam ramena, čekajući da vidim šta će doći posle
„samo“. Pretpostavljao sam da će biti nešto kao: „samo... što ne
mogu jer imam mnogo posla“. Ili: „samo što već imam
dogovoren sastanak“. Ali od poruke sam živnuo... odnosno neki
delovi mog tela živnuli su više nego drugi.
Sejdi: Kako bi bilo da se nađemo kod mene u 2, i uradiću
nešto bolje od prepričavanja sna. Mogli bismo da ga ostvarimo...
Da, jebote. Nisam stizao da dovoljno brzo odgovorim.
Sebastijan: Biću ispred tvoje zgrade u 1.45.
Sejdi: LOL. Sviđa mi se tvoj entuzijazam, gospodine
Maksvele.
Sebastijan: Oh, pun sam entuzijazma. Treba da vidiš šta mi se
dešava u pantalonama... i to pet sati unapred.
Sejdi: Pa, mogao bi... da mi pokažeš šta se dešava.
I krv iz mozga sjurila mi nadole sa važnijim zadatkom od
podržavanja racionalnih odluka. I zato je, naravno, ideja da joj
udovoljim izgledala sjajno. Posegavši nadole, stegao sam svoju
erekciju preko trenerke, slikao je i poslao u odgovoru na njenu
poruku. Možda zbog ugla kamere, ali kurac mi je izgledao
impresivno, ako mi dozvolite da kažem.
Sejdi nije gubila vreme.
 Sejdi: od bože. Predlog za ručak je fenomenalan. Jedva
čekam. Bolje da se nađemo u 1 a ne u 2!
Nasmejao sam se.
Sebastijan: Vidimo se u 1 lepoto. Jedva čekam.
 Poglavlje 22

Sejdi
„Volim ovu jamicu.“
Ležala sam na stomaku. Sebastijan je prelazio prstom gore-
dole po luku između donjih leđa i vrha dupeta. Upravo smo
razvalili jedno drugo, a ipak, i mali dodir probudio bi mi novu
želju.
„Oh, stvarno?“
Klimnuo je glavom. „Da li bi bilo previše da zatražim da tu
sipam supu koju sam doneo za ručak i da je popijem odatle?“
Nasmejala sam se. „Pa, možda bi bila vrela, a mislim i da je
ne bi pio, pre bi je laptao kao pas.“
„Dušo, ta supa se dosad ohladila. A da je lapćem s tebe, to mi
zvuči apsolutno savršeno, jebote.“
Bio je definitivno u pravu što se tiče supe, sigurno se
ohladila. Sad mi je bilo drago što sam rekla na poslu da mi treba
slobodno poslepodne jer idem kod lekara. Već smo blizu dva
sata na tobožnjem ručku, a kineska hrana koju je Sebastijan
doneo nije stigla ni iz kese da izađe.
Kao da je ta pomisao podsetila moje telo da sam preskočila
doručak, stomak mi je zakrčao... glasno.
Sebastijan se osmehnuo. „Pa, pretpostavljam da mi se i tako
može reći da te nahranim.“
„Umirem od gladi. Obično pojedem čokoladicu u vozu, ali
neki momak naleteo je na mene i pala je na pod pre no što sam
stigla i zalogaj da uzmem.“
„Da podgrejem onda ono što sam doneo?“
„Nego šta.“
Sebastijan je ustao iz kreveta. Nagnuo se da uzme farmerke i
pružio mi spektakularan pogled na svoje veoma zategnuto dupe.
„Čekaj!“
Ukočio se u mestu s jednom nogom u nogavici i okrenuo se
da me pogleda.
„Nemoj da se oblačiš“, rekla sam.
Sevnuo je nestašnim osmehom. „Hoćeš da jedemo goli?“
„Aha. Da li bi te zgrozilo da jedemo goli u krevetu?“
Sebastijan se nasmešio. „Ne, ali možda me navede da te
zaprosim.“
Zbacio je nogavicu i otapkao do kuhinje go-golcijat.
Kakav prizor. Melem za oči. Uzdahnula sam. Osećajući se
zadovoljno, namestila sam ćebe i jastuke tako da mogu da se
uspravim i naslonim na uzglavlje.
Nekoliko minuta kasnije Sebastijan se vratio sa tri jela u
kartonskim kutijama i dva para štapića. Popeo se na krevet i
dodao mi jednu kutiju, onda odmotao papir sa štapića i razdvojio
ih pre no što mi ih je dodao.
„Hvala.“
Pogled mu je pao na moje gole grudi i odmahnuo je glavom.
„Najbolji ručak u životu, jebote.“
Napunila sam usta škampima. „Mhm, ovo je dobro. Gde si ih
uzeo?“
„Malo mesto na dve ulice od mene.“
„Vrlo sam izbirljiva po pitanju kineske hrane. Verovatno zato
što sam delom Kineskinja.“
Sebastijan je bio u pola zalogaja, počeo je da kašlje. „Ti si
Kineskinja?“
 „Četiri posto. Uradila sam pre dve godine jednu od onih
DNK analiza da otkrijem pretke, pošto sam usvojena. Šezdeset
posto sam Italijanka, trideset šest posto Norvežanka, i četiri
posto Kineskinja. Otkad sam to otkrila, mnogo bolje se služim
štapićima.“
Nasmejao se. „Zanimljivo. Moja ćerka je opsednuta tim
reklamama za DNK testiranja otkako su im tražili u školi da
naprave porodično stablo.“
„Potpuno sam na to zaboravila. Napisala je u jednom od
prvih pisama Deda Mrazu da bi želela jedno takvo stablo sa više
grana.“
Sebastijan je odmahnuo glavom.
„A ti? Koje je tvoje poreklo?“
„Moji baba i deda s tatine strane su sa Sicilije, a majka mi je
Velšanka.“ Sebastijan je izvukao parče piletine sa susamom i
krenuo da ga prinosi ustima. Na pola puta spetljao se i piletina
mu je pala na stomak. Pokupio ju je štapićima. „Mora biti da mi
se ovo desilo zato što nisam četiri posto Kinez.“
Nasmešila sam se. „Da li pevaš kad se tuširaš?“
Sebastijan je podigao obrvu. „To je čudno pitanje.“
Slegnula sam ramenima. „Možda, ali mislim da navike u
tuširanju mnogo toga govore o čoveku. Recimo, da li sve obaviš
za pet minuta, žuriš da što pre završiš ili uživaš, koristiš flašicu
šampona kao mikrofon kad ti dođe.“
„Mislim da nikad nisam šampon koristio kao mikrofon. Ali
definitivno ponekad zviždućem.“ Lice mu se izdužilo.
„Odnosno, barem sam nekad to radio.“
Spustila sam kartonsku porciju na noćni stočić, uzela i
Sebastijanovu i stavila je pored svoje. Uspuzavši se, zajahala
sam ga. „Mislim da možemo da te vratimo zviždukanju pod
tušem.“
 Sklonio mi je pramen kose s lica. „I ja to mislim. S tobom
sam srećan kako dugo nisam bio, Grečen.“
Protrljala sam nos o njegov. „Danke.“
Tek pola sata kasnije vratili smo se kineskoj hrani. Bilo je
suđeno da je jedemo hladnu. Ali bilo me je baš briga. Uvek bih
dala prednost krilu svog momka nego toplom obroku.
Nakon što smo se zajedno istuširali, Sebastijan je morao da
krene u restoran.
„Šta radiš večeras?“ Poljubio me je u teme dok sam sedela i
četkala mokru kosu. „Jesi li nešto planirala?“
„U stvari, imam opasan sastanak.“
Gledala sam u ogledalu kako Sebastijanu nestaje vedrine s
lica. Sranje.
„Znam šta si pomislio. Idem na večeru s ocem.“
Začkiljio je ka mom odrazu u ogledalu. „Nije smešno, uzevši
u obzir tvoj posao.“
Ustala sam i propela sam se na prste da mu posadim poljubac
na obraz. „Izvini, brži mi je jezik od pameti.“
Završio je sa zakopčavanjem košulje. „Gde idete na večeru?“
„Ne znam tačno. Obično se dogovorimo kad dođe po mene.“
„Što ne biste svratili do restorana?“
Trepnula sam nekoliko puta. „Stvarno? Hoćeš da upoznaš
mog oca?“
Sebastijan je slegnuo ramenima. „Što da ne? Ti si već jedna
od najomiljenijih ljudi mojoj ćerki.“
Toplina mi se proširila grudima. To što sam sad bila sa zrelim
muškarcem, druge s kojima sam izlazila – ne znam – u
poslednjih deset godina svelo je na obične dečake. Sebastijan se
nije plašio da upozna moju porodicu i uveo me je u svoju kad se
prepustio osećanjima.
„Volela bih to. Moram samo prvo da proverim da li se tata
već za nešto odlučio. Ali možda ćemo doći.“
„Dobro.“
Otpratila sam Sebastijana do vrata. „Hvala... na ručku.“
Poljubio me je još jednom, onda prešao palcem preko moje
donje usne. „Hvala što nisi odustala od mene.“

***
„Znači ozbiljno si se zagrejala za tog momka?“
Tata je uzeo salvetu sa stola i razmetao je, stavivši je u krilo.
Pogledala sam preko njegovog ramena. Sebastijan je otišao
da nam donese flašu vina sa šanka. Namignuo mi je s druge
strane prostorije kad je video da ga gledam. Nasmešila sam se i
uzdahnula. „Luda sam za njim, tata.“
„E, biće, onda, bolje da malo upoznam tog momka.“
Na putu do restorana ispričala sam tati ponešto o Sebastijanu
i našem zbližavanju. Nije imao komentar, pa nisam bila sasvim
sigurna šta o tome misli. Ali takav je bio moj tata. Bilo je
slučajeva kad sam mogla da se zakunem da ne obraća pažnju na
ono što govorim. A onda bi me, nekoliko nedelja kasnije,
iznenadio pitanjima o nekoj sitnici koju sam usputno pomenula.
Više je voleo da sluša nego da priča.
Sebastijan se vratio sa flašom merloa koju je otvorio pored
stola.
Tata je bacio pogled oko sebe. „Ima mnogo gostiju. Imaš li
vremena da nam se pridružiš? Voleo bih da upoznam čoveka s
kojim moja ćerka provodi vreme. Koliko godina imaš?“
„Tata“, ukorila sam ga. „Sebastijan ima posla.“
Sebastijan je odmahnuo rukom sa opuštenim osmehom.
„Idem samo nakratko do kuhinje da vidim ide li sve kako treba i
da naručim za vas.“ Okrenuo se ka mom tati. „Ima li nečega što
ne volite da jedete, da li ste na nešto alergični?“
 Moj otac je potapšao stomačić koji je pustio u poslednjih
nekoliko godina. „Izgleda li kao da ima mnogo toga što ne
jedem?“
„U redu, dajte mi deset minuta. Kad se vratim, vaš sam za
ispitivanje, gospodine.“
Mom ocu svideo se taj odgovor, ali mene je bilo sramota.
Čim se Sebastijan udaljio, rekla sam: „Tata, šta to radiš?“
„Šta?“
„Sebastijan nas je pozvao i izlazi nam u susret a ti mu kažeš:
’Hej, drago mi je što smo se upoznali... koliko imaš godina?’
Kakve veze ima koliko mu je godina?“
„Rekla si da si luda za njim. Zato želim da ga upoznam.“
„Velika je razlika između upoznavanja i nepristojnosti.“
Tata je uzeo hlepčić sa sredine stola i prelomio ga nadvoje.
„Imaš posla sa muškarcem sa mnogo prtljaga. Udovcem sa
ćerkom od deset godina, koji vodi ovo mesto... pročitao sam da
osamdeset posto restorana propadne u roku od pet godina. Samo
brinem za tebe, dušo.“
Uzdahnula sam. Pretpostavljam da je sasvim prirodno da
roditelj bude zabrinut što mu se ćerka viđa sa muškarcem koji je
već bio oženjen, posebno sa samohranim roditeljem sa ćerkom.
Bilo je logično što Sebastijanovu ćerku vidi kao prtljag, iako bi
se to sigurno promenilo kad bi upoznao Birdi.
„U redu, shvatam. Samo... budi fin, molim te. Ne navaljuj.“
Petnaest minuta kasnije Sebastijan se pojavio za našim
stolom s četiri puna tanjira. Spustio ih je i seo.
„Pravimo svežu mocarelu svakog dana. To nam je predjelo
koje se najviše traži.“ Pokazao je na drugi tanjir. „Doneo sam
šunku i smokve, krostini sa rikotom, domaće kuglice od pirinča i
rolatiće od minipatlidžana.“
Ne samo da je sve imalo božanstvenu aromu nego je i
prezentacija bila besprekorna... zalogaji s kapljicama dresinga i
dekorativnim garnirungom, gotovo previše lepo da bi se pojelo.
„Oh, ovo izgleda fenomenalno.“
Sebastijan se nasmešio. „Ne mogu da preuzmem zasluge. To
je kreacija glavnog kuvara. Mada mu možda jesam zapretio da
ću ga otpustiti ako ne bude savršeno.“
Nas troje smo navalili i Sebastijan se direktno suočio sa
mojim ocem.
„Pa, gospodine Bisete, da se vratim na vaše pitanje, imam
trideset šest godina, sedam godina sam stariji od vaše ćerke.
Oženio sam se sa dvadeset tri godine devojkom u koju sam se
zaljubio na fakultetu, a ona je preminula pre četiri godine. Moja
ćerka Birdi ima deset godina. Imam kuću na Aper vest sajdu, ali
stanujem samo u delu te kuće. Drugu polovinu izdajem mada ne
moram, jer restoran, u stvari, veoma dobro posluje, no mojoj
ćerki i meni ne treba sav taj prostor.“
Moj otac se tužno nasmešio. „Saosećam sa tvojim gubitkom.“
„Hvala.“
„Velika je slučajnost da ste i ti i moja ćerka izgubili nekoga
od iste vrste raka.“
Sebastijan je klimnuo glavom. „I ja saosećam sa vašim
gubitkom, gospodine Bisete.“
„Ne moraš da mi persiraš. Ime mi je Džordž.“
Sebastijan me je pogledao. „Da, Sejdi i ja mnogo toga imamo
zajedničko. Mislim da je to jedan od razloga što smo se tako
brzo zbližili.“ Pružio mi je ruku, i s radošću sam je pokrila
svojom.
Moj otac se nasmešio. „Želiš li da imaš još dece?“
„Tata, da nije to pitanje malo previše lično? Sebastijan je
veoma otvoren, ali mislim da si sad malo preterao.“
Sebastijan mi je stegao ruku. „U redu je. Verovao sam da mi
još dece nije suđeno. Amanda se razbolela kad je Birdi imala
samo četiri i po godine, i mislio sam da je s tim delom mog
života završeno. Imam ćerku i zahvalan sam na tome.“
Sebastijan mi se nasmešio. „Ali nemam ništa protiv dece.
Mislim da bih voleo da imam još koje dete. Birdi bi bila
oduševljena, siguran sam u to.“
Obradovala sam se što je Sebastijan spreman da ima još dece.
Meni je to važno, uvek sam maštala da ču imati veliku porodicu.
Moj tata je klimnuo glavom. „Hvala ti na iskrenosti, sine.“
Nakon toga nas troje smo ušli u opuštenu konverzaciju i
ćaskanje. Ispostavilo se da i moj otac i Sebastijan vole pecanje i
poker. Ni jedno ni drugo nije me privlačilo, ali fasciniralo me je
kako se ta dva muškarca povezuju. Sa zadovoljstvom sam ih
slušala i uživala u hrani. U jednom trenutku došao je konobar i
rekao Sebastijanu da im je potreban u kuhinji.
Nagnula sam se ka ocu kad je Sebastijan otišao. „Da li si
zadovoljan što nećeš ostati uskraćen za unuke?“, upitala sam.
Moj otac je posegao preko stola i uzeo me za ruku. „Dušo,
ako se budeš udala za čoveka koji već ima dete, to dete će mi
biti unuče, isto kao i da si ga ti rodila. Ne radi se ovde o onome
što ja želim. Ti si uvek htela da imaš veliku porodicu, a tvoja
majka i ja nismo mogli to da ti damo. Samo želim ono što ti
želiš.“
Stvarno sam dobila glavnu premiju kad je reč o roditeljima.
Ustala sam, obišla sto, došla do tate i posadila mu poljubac na
obraz.
„Čime sam to zaslužio?“ Tata se nasmešio.
„Time što si moj tata.“

***
„Hvala ti što si bio tako fin večeras.“
 Nakon večere u restoranu tata je otišao kući, a ja sam ostala
da sačekam da Sebastijan završi sa poslom. Onda me je
nagovorio da svratim kod njega nakratko.
Seli smo na kauč, Sebastijan mi je izuo cipele. Podigao mi je
noge, stavio ih u svoje krilo i počeo da masira. Kad je žabo
palce u luk stopala, zamjaukala sam.
„Oh, bože. To tako prija. Ali ti si na nogama celo veče.
Trebalo bi ja tebe da izmasiram.“
Nasmešio se. „Meni masaža ne treba. Ti je dobijaš samo zato
što si nosila te seksi potpetice večeras. A i tata ti je sjajan. Iver
nije pao daleko.“
„Da, dobar je. Ali žao mi je što je krenuo sa tako ličnim
pitanjima. Obično nije takav. U stvari, nikad pre to nije uradio.“
„Da li je upoznao mnoge tvoje momke?“
„Ne, samo nekolicinu. A i sa njima je samo ćaskao. Stvarno
ne liči na njega da bude tako nametljiv.“
Sebastijan je slegnuo ramenima. „Siguran sam da se zabrinuo
kad je čuo da sam bio oženjen i da imam ćerku. Ne mogu to da
mu zamerim. Teško je i zamisliti da će doći dan kad više neću
moći da zaštitim svoju ćerku.“
„Da, mada mislim da njegova zabrinutost nema veze sa
tobom, niti s tim što si bio oženjen i što imaš Birdi.“
„Nego?“
„Mislim da me nikad pre nije video u takvoj situaciji.“
„Kakvoj?“
Ugrizla sam se za usnu, pomislivši da sam možda rekla
previše. Sebastijan je to primetio i prestao je da mi masira
stopala.
„Reci. O čemu se radi?“
Odmahnula sam glavom. „Ništa loše. Mislim da je prosto
video... da tu ima budućnosti.“
 Sebastijan mi je pogledom pretraživao oči. „Pametan čovek.
Ja vidim isto. Ima tu budućnosti, dušo.“
Ima tu budućnosti.
Dušo.
Pustila sam da njegove reći proteku kroz mene, uživajući u
toplini u grudima koja se raširila od glave do pete. Ogroman
osmeh raširio mi se licem.
Sebastijan je ispružio prst ka meni. „Dođi ovamo,
smejuljice.“
Sela sam uspravno i primakla sam mu se na kauču.
Obujmio je moje obraze, pogledom je dugo putovao po mom
licu pre no što je zapečatio moje usne poljupcem. Osećanja su
zapenušala dok smo se ljubili. Počela sam da se gubim u
vremenu. Sve dok nas glas nije trgnuo i vratio u stvarnost.
„Tata...“

***
„Bolje da krenem.“
Birdi su probudili zvuci s ulice, i uhvatila nas je kako se
mazimo na kauču. Ako joj je i zasmetalo, dobro je to sakrila.
Sebastijan ju je podmitio keksićem da bi se vratila u krevet.
Zamolila me je da je ušuškam, što sam i uradila.
Sebastijan je prostenjao. „Mrzim što ideš.“
„Ja takođe. Ali moramo da joj budemo dobar primer.“
„Zar ne bi prosto mogla da se iskradeš ujutru pre no što
ustane?“
Propela sam se na prste i posadila poljubac na njegove usne.
„Pametna je devojčica. Mislim da joj neće trebati mnogo da
shvati stvari.“
Sebastijan je obesio glavu i napućio usne. „Dobro, pozvaću ti
prokleti uber.“
 „Hvala ti.“
„Ali želim jednu noć i to celu. Da mogu da zaspim s tobom u
naručju i da se probudim, okrenem i skliznem u tebe. Zamoliću
Magdalenu da prenoći ovde.“
Nasmešila sam se. „Sviđa mi se kako to zvuči.“
Nekoliko minuta kasnije stigao je uber i Sebastijan mi je
otvorio vrata. „Hej“, rekao je, uhvativši me za ruku kad sam
krenula da izađem.
Stala sam. „Da?“
„Lud sam za tobom.“
Cela sam se istopila. „I ja sam luda za tobom.“
 Poglavlje 23

Sebastijan
Narednog jutra je izgledalo kao da moja ćerka očekuje da će
zateći Sejdi.
Oči su joj bile sanjive kad je ušla u kuhinju i upitala:
„Gde je Sejdi?“
Spustio sam kafu. „Otišla je sinoć kući, dušo.“
„Oh, nadala sam se da će mi napraviti još jedno zeleno
čudovište.“
„Stvarno ti se svideo onaj šejk koji ti je napravila pre neko
veče? Nisi je hvalila samo iz pristojnosti?“
„Ne, stvarno mi se svideo.“
„Hoćeš ja da ti ga napravim?“ Namignuo sam. „Mislim da ću
moći s tim da se izborim.“
„Da, molim te.“
Brzo sam ustao. „Stiže jedno zeleno čudovište.“
Birdi je izgledala usredsređeno kad je sela na stolicu pored
pulta.
„Je l’ sve u redu?“, upitao sam i uzeo blender.
„Mislim da nam je Deda Mraz poslao Sejdi.“
Njen komentar uhvatio me je nespremnog. Zastao sam.
Nisam bio u stanju da sakupim ostale sastojke šejka.
„Molim?“
„Nisam ti rekla... ali počela sam da pišem Deda Mrazu u
junu.“
 Pošto sam znao ko je stvarno Deda Mraz, bilo mi je maltene
nelagodno što mi se Birdi ispoveda. Ispričala mi je sve o
pismima „Deda Mrazu“. Nisam tačno znao šta ju je navelo da mi
sad sve prizna.
„Bilo kako bilo, rekla sam Deda Mrazu da želim specijalnu
prijateljicu. I mislim da je Sejdi njegov poklon meni.“
Morao sam da upitam: „Zašto si tako sigurna da ju je Deda
Mraz poslao... možda je u pitanju srećna slučajnost?“
„Pa, mama je verovala da mu vredi pisati.“
Mama?
„Kako to misliš?“
„Pa i počela sam da mu pišem samo zato što mi je mama
čitala pisma ljudi koji su pisali Deda Mrazu. Zato sam mu i ja
pisala – na adresu u časopisu koji je mama čuvala.“
„Tvoja majka je čuvala članke s pismima Deda Mrazu?“
„Da, znaš onu veliku kutiju za lutke koja je nekad bila
mamina?“
„Da?“
„Tu je bila fascikla. Sa svim člancima i ostalim stvarima.“
Nisam imao pojma o čemu priča. „Da li je i dalje kod tebe?“
Birdi je klimnula glavom.
„Mogu li da je vidim?“
„Naravno.“ Otrčala je u svoju sobu i vratila se sa smeđom,
naklobučenom fasciklom. Isečci iz novina virili su iz nje. Bila je
najmanje pet centimetara debela i stegnuta debelom gumicom.
Zbunjen, uzeo sam fasciklu. „Zašto mi dosad nisi rekla da si
ovo našla?“
Oborila je pogled. „Mislila sam da ćeš se ljutiti na mene
štosam pisala Deda Mrazu. Jer, bio si u pravu, stvarno mi ne
treba mnogo stvari. I to je kao... pohlepa. Samo sam želela
posebnu prijateljicu za nas... i čarape za tebe.“
 „U redu je, dušo. Ne ljutim se. Idi se istuširaj i obuci, i onda
ćemo da odemo do parka u šetnju sa Djukom.“
„Dobro, tata.“
Birdi je otišla, a ja sam dugo zurio u fasciklu. Nisam tačno
znao o čemu se tu radi. Pa šta ako je Amanda imala kutiju punu
isečaka iz novina sa pismima Deda Mrazu? Verovatno je nije
namerno krila. Možda je fascikla bila u kutiji sa gomilom drugih
stvari, a ova je bila na dnu. Izvadila ih je da kutiju upotrebi za
nešto drugo i nije primetila ovu koja je ostala. Bio sam siguran
da postoji logično objašnjenje.
A ipak ono glođuće osećanje u dnu mog stomaka nije
nestajalo.
U pokušaju da ga se otresem, skinuo sam gumicu i otvorio
fasciklu. Mora da je tu bilo stotinu isečaka iz časopisa. Prvih
dvadesetak odnosilo se na Deda Mraza. Izgleda da je Amanda
sačuvala svaki od članaka koji su izlazili jednom nedeljno
tokom novembra i decembra u rasponu od nekoliko godina.
Izgleda da je stvarno bila veran čitalac. Ali kako sam dublje
zaronio, otkrio sam da je bilo i drugih članaka. Desetak i više o
šminkanju, onda gomila sa savetima zaposlenim ženama u vezi
sa različitim internim kancelarijskim pravilima i prikladnim
oblačenjem. Amanda nije nikad posebno mnogo pažnje obraćala
na šminkanje, a definitivno nikad nije radila u kancelariji. Tako
da mi je sve to izgledalo kao da je nasumično odabrano. Pošto
su to uglavnom bili isečci a ne cele novinske strane, nisu svi
imali datum. Ali pojedinima je datum bio na vrhu. Isecala je te
članke godinama. Ali zašto? I zašto mi nikad nije pomenula
svoju malu zbirku?
Onda mi je sinulo.
Članci o šminkanju.
Poslovna etikecija.
 Pisma Deda Mrazu.
Ništa tu nije bilo nasumično. Imali su nešto zajedničko.
Prelistao sam članke u potrazi za imenom. Nisam primetio da
je autor potpisan kad sam ih prvi put pogledao. U člancima iz
Prazničnih želja bio je potisan samo Deda Mraz.
Ali kad je reč o drugim člancima, onima o šminkanju i
poslovnom bontonu, svima je autor bio isti.
Sejdi Biset.
Godine i godine članaka koje je napisala Sejdi.
I samo Sejdi.
Zašto, jebote?

***
U nedelju po podne Birdi me je nagovorila da povedem nju i
njene dve drugarice u jednu od onih sala sa trampolinama. Sejdi
nam se pridružila i isplanirali smo da posle odemo do Barking
Doga na Aper 1st Sajdu, jedan od malobrojnih restorana u
kojem je bilo dozvoljeno doći sa psom. Iako moram reći da se
moja ćerka razočarala kad sam rekao da nećemo povesti Djuka.
To ludo kuće nije bilo spremno za tu vrstu izlazaka. U stvari,
nisam bio siguran da će ikada umeti da se ponaša pristojno.
Sejdi i ja smo naručili kafu u bifeu dok su deca otišla da
skaču po trampolinama. Jedva sam čekao da joj ispričam za
članke koje sam otkrio. Nisam znao zašto, ali nisam mogao to da
pripišem slučajnosti i da zaboravim.
„Birdi mi je juče rekla da je pisala Deda Mrazu.“
„Oh, drago mi je što ti je to konačno priznala. Nadam se da si
uspeo da odglumiš iznenađenje.“
Klimnuo sam glavom. „Pojma nije imala da ja to već znam.“
„Dobro je.“
„Ali nešto interesantno iskrslo je tokom tog našeg
razgovora.“
„Oh? Šta to?“
„Rekla mi je da ti je pisala jer je njena mama volela Deda
Mrazovu kolumnu.“
Sejdi je zinula. „Njena mama?“
Klimnuo sam glavom. „Pronašla je tvoje članke u fascikli.
Amanda ih je isecala iz časopisa i čuvala.“
„Znači sve ovo“, pokazala je rukom na mene i sebe, „desilo
se jer je njena mama bila verna čitateljka kolumne?“
„Tako izgleda.“
„To je nekako čudno, zar ne? Zbližila nas je tvoja žena, koja
je pokojna već četiri godine.“
„I nije to ono najčudnije.“
„Kako to misliš?“
„Bilo je i drugih članaka u fascikli. Koje si, takođe, ti
napisala. Još od vremena kad si tek počela da pišeš za časopis.
Amanda ih je sve sačuvala.“
„Uh.“ Sejdi je odmahnula glavom. „To je... ne mogu da
verujem.“
Ne znam šta sam očekivao da ću videti, ali pažljivo sam
gledao Sejdi. Bila je iskreno iznenađena. Možda čak i više
zaprepašćena od mene.
„I tu su bili samo moji članci? Ili je bilo i drugih?“
„Samo tvoji. Godinama sakupljani.“
Obrve su joj se skupile. „Ne razumem. Hoćeš da kažeš da je
bila moj obožavalac?“
Otpio sam kafu. „Tako izgleda. Da li ih ima mnogo? Tih
obožavalaca koji sakupljaju tvoje članke?“
„Dobijala sam povremeno pisma. Od ljudi koji kažu da me
redovno čitaju. Ali ovo je baš čudnovata koincidencija.“
„To sam i ja pomislio.“
 Sedeli smo neko vreme u tišini, razmišljajući. Na kraju je
Sejdi prva progovorila. „Dakle, tvoja žena je čitala moje članke i
čuvala ih u fascikli. Birdi je pronašla fasciklu što ju je navelo da
mi piše. Moje glumljenje Deda Mraza dovelo me je pred tvoja
vrata. A zbog šnale sa leptirom predstavila sam se kao Grečen.
Oboma nam je ista vrsta raka odnela voljene.“ Odmahnula je
glavom. „Nikad pre nisam čula da je sudbina otvorila toliko
vrata.“
Nasmešio sam se. Bila je u pravu. To je suđeno. Godinama
sam imao užasan osećaj da sudbina radi protiv mene umesto da
ono što donosi prihvatim kao darove. Ali možda sam takav bio
zbog prethodnih iskustava. Svaki put kad bismo Amanda i ja
ušli u srećan period, nešto bi se desilo. Naučio sam da čekam da
se nešto loše desi. Moram da prestanem sa tim sranjem i da
uživam u onome što imam, bez obzira na to kako i zašto je
došlo.
Posegnuvši preko stola, uzeo sam Sejdi za ruku. „Još jedan
čin sudbine odigrao se danas.“
„Oh, gospode! Šta se sad desilo?“
„Kad sam pokupio Melisu, plavu, kovrdžavu devojčicu koja
je došla sa nama, njena majka je upitala da li bi Birdi volela da
pođe s njima na branje jabuka. Sutra ne idu u školu, praznik je,
Dan veterana.“
Sejdi su se obrve nabrale. „Pa to je baš lepo. Samo kakve
veze to ima sa sudbinom? Osim ako ne misliš da smo i Birdi i ja
slobodne zbog praznika.“
Odmahnuo sam glavom i nacerio sam se. „Ne, sudbina je što
tamo kreću u šest ujutru da izbegnu gužve u saobraćaju.“
„Dobro... i dalje ne shvatam kakve veze to ima sa sudbinom.“
„Pošto odlaze tako rano ujutru, Melisina mama je pitala može
li Birdi da prespava kod njih. Što znači da ću biti sam skoro
dvadeset četiri sata.“
Sejdi su oči zasijale. „Oh, da, tu je sudbina sigurno umešala
prste.“ Nacerila se. „Ali na šta ćeš da potrošiš sve to slobodno
vreme?“
Uhvatio sam sedište Sejdine stolice i privukao je bliže k sebi.
„Na tebe... i onda opet i opet i još jednom.“
 Poglavlje 24

Sejdi
Pošto smo imali kuću samo za sebe tog ponedeljka ujutru,
stvarno smo se brzo zaneli. Očekivala sam da će ga Sebastijan
izvaditi u nekom trenutku da stavi kondom, ali nije to uradio.
Znao je da sam na pilulama, pa to nije bilo nimalo važno, ali
dotada je uvek bio pažljiv kad je reč o dodatnoj zaštiti.
Ali to što je bio u meni bez ikakvih prepreka neverovatno mi
je prijalo. Osećaj je bio tako jak da sam svršila mnogo brže nego
što sam očekivala. Naša tela su bila u harmoniji jer čim mi je
orgazam počeo, osetila sam i njegove potrese. Zajedno smo
uzleteli dok je orgazam istovremeno strujao oboma. Ne postoji
ništa lepše od grlenog zvuka koji je Sebastijan ispustio kad smo
bili na vrhuncu. Osetila sam kako vibrira kroz celo moje telo.
„Sebastijane“, govorila sam opet i opet dok je svršavao u
meni. „Sebastijane...“
Bio je to najbolji seks dotad. Nisam znala da li je razlog tome
što smo se toliko zbližili u poslednje vreme ili nešto drugo.
Samo sam znala da nikad u životu nisam bila tako povezana sa
muškarcem.
Položio je glavu ispod mog vrata. „Izvini, tako mi je bilo
lepo. Trebalo je da stanem.“
Posegavši rukom i stisnuvši mu dupe, rekla sam: „U redu je,
na pilulama sam.“
S olakšanjem je uzdahnuo. „Znam, ali nikad nisam bio ovako
neodgovoran. Malo sam poludeo od tebe, Sejdi.“
„Moj si“, nasmešila sam se.
Pogledao me je u oči i rekao: „Da, definitivno jesam...
slobodno me uzmi.“
Delirijumski srećna, uzvratila sam mu ogromnim osmehom.
„Šta hoćeš da radimo?“, upitao je. „Imamo ceo dan.“
Da ne radimo ništa, to je meni bilo sasvim dovoljno. Da se
razvlačimo po njegovom krevetu. Ipak nam se za to nije često
pružala prilika.
„Možemo li da samo ovako leškarimo neko vreme? Sviđa mi
se što ne moramo nigde da žurimo. Nema nikoga da nas uhvati u
nedoličnim pozama.“
Namrštio se na moju izjavu. „Žao mi je što ne možeš sve
vreme da budeš ovde sa mnom.“
„Ovako je vreme provedeno s tobom još dragocenije.“
Iskoristio je čaršav da me veselo privuče k sebi. „Šta da
radim s tobom? Potpuno si me oborila. Pao sam na dupe zbog
tebe, Sejdi Mej.“
Začkiljila sam. „Sejdi Mej? Odakle ti je to ime došlo?“
Nasmejao se. „Ne znam tačno. ’Mej’ mi se prosto slaže sa
tvojim imenom. Ali koje ti je stvarno srednje ime kad smo već
kod toga?“
„Nikad ne bi pogodio.“
„Pa, koje je? Reci mi.“
„Džordž.“
Oči su mu se raširile. „Stvarno? Po ocu...“
„Da, mama je mislila da će biti zabavno da mi da tatino ime.
Definitivno nije ženstveno, ali meni se sviđa. Drugačije je.“
Nacerila sam se. „A koje je tvoje srednje ime?“
„Roko.“
„Stvarno? Dopada mi se. Po kome si ga dobio?“
 „Po dedi.“
„Lepo ime.“
Sklonio je čaršav da gleda moje golo telo. Sviđalo mi se kako
me gleda.
Sebastijan je izgledao kao da o nečemu razmišlja. „Znaš,
činjenica da nisam ni pomislio da stanem i stavim kondom
mnogo govori. Obično sam odgovoran. Mislim da sam sebi to
dopustio zato što mi je tako udobno sa tobom.“ Otpuhnuo je.
„Ali žao mi je što te nisam prvo pitao.“
„Prekinula bih te da sam bila zabrinuta. Ali ako želiš...
možemo se odreći kondoma pošto sad znaš kako stoje stvari.“
Namignula sam mu.
„Mislim da bih to voleo... malo previše.“ Pogled mu je sleteo
na ožiljak na mom stomaku. Izgleda da ga je tek sada primetio.
Prešao je prstom preko njega. „Šta je ovo?“
Pogledala sam nadole. Srce mi je brže zakucalo jer ako mu
budem rekla, to bi moglo voditi priznanju i drugih stvari.
„Slepo crevo mi je puklo kad sam bila u pubertetu. Morala
sam na hitnu operaciju.“
„Sranje, to mora da je bilo strašno?“
„Da, stvarno sam se prepala. A i stvorilo mi je... neke
dodatne komplikacije.“
Zabrinutost mu je preletela izrazom lica. „Kako to?“
„To je duga priča.“
„Imamo vremena“, rekao je, uhvatio me za kukove i povukao
k sebi.
Možda je bilo prerano da pričam o tome. Ali ovo je bila
savršena prilika. Već neko vreme grizlo me je što on to ne zna.
Nisam strepela od njegovog suda i osećala sam da je to nešto što
moram da mu kažem. Kad smo već bili kod teme, verovatno nije
postojao bolji trenutak da mu to ispričam.
 Duboko sam uzdahnula. „Pre nekoliko godina, nakon
operacije slepog creva, počela sam tu da osećam bolove. Bila
sam u kasnom pubertetu. Otišla sam kod lekara, i kad me je
pregledao, ispostavilo se da mi ostaci operisanog tkiva blokiraju
jajovode. To je, u osnovi, značilo da bih mogla imati problema
da zatrudnim.“
Smračio se. „Ništa nisu mogli da urade po tom pitanju?“
„Pa, na kraju sam otišla na još jednu operaciju da se to sredi,
ali nisu mogli da uklone sve oštećeno tkivo, tako da nema
garancija da će sve biti u redu. Rečeno mi je da bi jednog dana
jajovodi ponovo mogli da budu blokirani. A moguće je da neću
imati problema. Ali stvarno su mi se javile strepnje da neću
imati tu sreću da zatrudnim kad za to budem spremna. Moj lekar
je znao koliko sam zabrinuta. Zato me je ohrabrio da zamrznem
jajne ćelije. Ako ne budem mogla da ostanem u drugom stanju
normalno, imala bih zdrava jajašca za vantelesnu oplodnju.“
Sebastijan je trepnuo nekoliko puta, procesuirajući te
informacije. „Znači, zamrznula si jajne ćelije...“
„Da, ali...“ Ovo je bio deo za koji sam morala da se
pripremim. Ovo nisam rekla nikome, nijednom od svojih bivših
momaka. „Nedugo nakon operacije počela sam da razmišljam o
onome kroz šta je prošla moja majka... zbog raka nije bila u
stanju da zatrudni i borila se za usvajanje. Sve je na kraju ispalo
dobro, jer je dobila mene. Ali nisu svi te sreće. Uvek sam želela
da uradim nešto u njenu čast, da joj odam priznanje. I došla sam
na ideju... pošto sam ionako već išla na zamrzavanje jajnih
ćelija...“, progutala sam knedlu i nastavila. „Moj lekar je
očekivao veću količinu jajašaca jer sam bila mlada i zdrava.
Pitala sam se da li će to biti moja jedina šansa da, u čast svoje
majke, doniram jajne ćelije nekoj od porodica kojima je to
potrebno.“
 Oči su mu se polako raširile. Nisam mogla da odredim o
čemu razmišlja.
Nastavila sam. „Osećala sam ne samo da radim nešto za
svoju budućnost već i da ću time istinski pomoći nekome.“
Sebastijan je trepnuo nekoliko puta. „Oh, to je... svakako
plemenita odluka za nekog tako mladog.“
„Da, mislim... nisam želela da ikad više ponovim to
zamrzavanje jajnih ćelija. Ali kad sam već morala kroz sve to da
prođem, to je bio pravi trenutak za takvu vrstu odluke. I tako
sam stisla zube, zagrizla metak.“ Odmahnula sam glavom. „Bilo
kako bilo, čak i ne znam šta me je navelo da ti to sada pomenem.
Prosto... pitao si me za ožiljak, i pomislila sam da je ovo dobra
prilika da ti to ispričam.“ Pogledala sam ga u oči. „Nadam se da
nisi promenio mišljenje o meni. Nadam se da me sad ne gledaš
drugim očima.“
Sekunde su mučno prolazile bez odgovora.
Onda mi je obujmio obraze. „Nikad te ne bih osuđivao zbog
želje da nekome pomogneš. Nikad to ne bih uradio. To
definitivno jeste... veliko iznenađenje... ali neću zbog toga
promeniti mišljenje o tebi, Sejdi. Ako ništa drugo, sad ti se još
više divim.“
Uzdahnula sam s olakšanjem. Ne znam zašto sam očekivala
da će to biti teže nego što se ispostavilo. Uopšte nisam morala
da mu se ispovedim, i ne bi ni znao šta sam uradila pre desetak i
više godina. Ali duboko u sebi, mislim da bi mi smetalo da ne
znam šta bi mogao misliti o tome i da li bi mu se zbog toga
promenilo mišljenje o meni.
„I dakle... te jajne ćelije...“, upitao je. „Da li su otišle kod
raznih ljudi?“
„Ne, nisam to htela. Želela sam da sve odu jednoj osobi kojoj
su potrebne – ženi koja je ostala neplodna zbog raka kao moja
majka. I nisam htela da znam ko je ta osoba. Bilo mi je važno da
ne bude kontakta. Samo sam želela nekom da pomognem. Zato
sam se postarala da sve ostane anonimno. Ni dan-danas ne znam
da li se iz toga... da li se rodila neka beba.“
„Oh.“ Stisnuo me je zagrljaj. „Hvala ti što si mi sve to
ispričala. Znam da nisi morala.“ Onda mu je pogled na tren
odlutao.
Ležali smo u čudnoj tišini nakon mog priznanja – sve dok
Sebastijan nije naglo ustao iz kreveta i rekao: „Kako bi bilo da
naručim ručak?“
Uspravila sam se i naslonila na uzglavlje. „To zvuči sjajno.“
„Ti se istuširaj. A ja ću nešto da odaberem da te čeka kad
izađeš iz kupatila.“
Stvari su svakog sekunda postajale sve bolje. Nasmešila sam
se i ustala iz kreveta. „Dogovoreno.“

***
Kad sam izašla nakon dugog tuširanja, iako su me čekala topla
tajlandska jela u kutijama, Sebastijan je neočekivano objavio:
„Moram da odem do restorana.“
Izgledao je uznemireno. „Glavni kuvar je javio da je bolestan
a zamena nikad nije radila sa nama. Moram da odem da
nadgledam stvari.“
„Oh, ne. Da li se to često dešava?“
„Retko kad. Na kraju sve ispadne kako treba, ali živci
stradaju.“
To je baš bilo bez veze.
„U redu... hm, dobro... mogu li ja nešto da ti pomognem?“
„Birdi se neće vratiti kući još neko vreme. Možeš da ostaneš
ovde ili da odeš kući. Kako god ti odgovara.“
„Hoćeš li da mi javiš ukoliko je potrebno da se vratim ovamo
da budem sa njom ako ti ne budeš mogao da stigneš da je
spremiš za školu sutra?“
„Apsolutno, hvala što si se ponudila.“
Nakon što je otišao, nisam mogla da se ne zapitam da li je
razlog njegovog naglog odlaska nešto drugo a ne ono što mi je
rekao. Znala sam da je to verovatno smešna i paranoična
pretpostavka. Samo izgledalo je da nam se raspoloženje
kompletno promenilo nakon moje ispovesti. Bilo mi je jasno da
ta priča može svakoga da prepadne. Sećam se priča u vestima o
donorima sperme koje su deca potražila godinama kasnije. Jedan
momak je imao dvadesetoro dece. Moja situacija bila je
drugačija, naravno. Nisam to uradila za novac. Već da u čast
svoje majke izađem u susret porodici kojoj je to zaista bilo
potrebno. Ali možda se Sebastijanu javila neka vrsta odložene
reakcije na moju ispovest.
Bilo kako bilo, verovatno sam preterivala. U ostatku dana,
trudila sam se da izbacim to iz misli.
 Poglavlje 25

Sebastijan
Ma to je apsurdno.
Zar ne?
Apsolutno je ludo na tako šta pomisliti.
Stvarno mi je trebalo neko vreme da smućkam ludu teoriju iz
onoga što mi je Sejdi ispričala. Kao prvo, šokiralo me kroz šta
sve je prošla, sa kakvim strahovima se suočila i kako ju je sve to
dovelo do veoma hrabre odluke. No, kad je pomenula doniranje
jajnih ćelija, upalile su mi se lampice alarma.
Bilo je teško dokučiti kuda to moj um ide. A ipak... kako da
ne ide? Kako da se ne zamislim? Velike su šanse da je sve to
slučajnost. Ali šta ako nije?
Zavukao sam ruke u kosu i vukao je dok sam sedeo sam u
kafeu odmah iza ćoška u neposrednoj blizini mog restorana.
Stvarno nisam znao šta da radim. Osećao sam se loše što sam je
slagao da imam vanrednu situaciju na poslu, ali bilo mi je
potrebno da budem sam i da na miru složim sve te novosti. Da
sam ostao sa njom, definitivno bi primetila da se sumnjivo
ponašam.
Misli.
Misli.
Misli.
U redu, o našem donoru dali su nam osnovne podatke o
izgledu, zdravstvenom stanju, poreklu. Ali... takođe su nam rekli
da je reč o ženi koja je to uradila bez novčane naknade da bi
nekome pomogla. Pretpostavljam da bi se i to moglo podvesti
pod koincidenciju. Ali članci. Zašto ih je Amanda sakupljala? I
kako je uopšte otkrila ime donora? Proces je navodno bio
potpuno anoniman. I ako je nekako uspela da otkrije identitet te
osobe, zašto mi ništa nije rekla? I zašto je samo čuvala isečke iz
novina a ništa drugo nije preduzimala? Šta je imala od toga?
Možda su se Amandi samo sviđali ti članci.
Možda je to slučajnost.
Možda bi trebalo svega toga da se okanem.
Da zaboravim da sam na to pomislio. Ali kako? Kako da
pređem preko ovoga a da ne znam zasigurno postoji li tu neka
veza?
Šta ako je Sejdi Birdina donorka? Nije li to zadiranje u
Sejdinu privatnost? Ona nije želela da sazna kome je donirala
jajne ćelije. Nije bilo fer da joj se to svali na glavu. Bože! Ovo je
ludo.
Oblila me je vrućina, skinuo sam sako i položio glavu u
dlanove. Nema šanse da bez dokaza pokrenem tu temu sa Sejdi.
Pomenuo sam da smo Amanda i ja potražili stručnu pomoć zbog
neplodnosti, ali tek treba da joj kažem da smo morali da se
oslonimo na donirane jajne ćelije zbog posledica koje je ostavilo
lečenje od raka. I kad joj sve to budem rekao, šta onda? Mogla
bi da se zapita isto ovo o čemu ja razbijam glavu. Moraćemo, na
kraju, da se suočimo sa tim.
Da Amanda nije sačuvala one članke, ništa od ovoga se ne bi
desilo. Bilo je to previše sumnjivo da se ne bi uzelo u
razmatranje. No nema šanse da uzbunim Sejdi bez dokaza.
Moram da smislim kako da nađem potvrdu svojih pretpostavki
pre no što porazgovaram sa njom.
 ***
„Tata, zašto me tako čudno gledaš?“
Nisam ni bio svestan da zurim u svoju ćerku kad je naredne
večeri preko puta mene sedela za stolom i jela pastu. Celog dana
sam tražio tragove Sejdi u njoj. Obe su imale plavu kosu, ali
Birdina fizionomija, pa... bila je moja. Ličila je na mene, tako da
mi njene crte lica neće mnogo toga otkriti.
„Samo sam pomislio koliko si lepa“, rekao sam. „I koliko
sam srećan što te imam. To je sve.“
„Oh“, uvila je špagete. „Kada ćemo se opet videti sa Sejdi?“
„Večeras nećemo. Ali uskoro svakako hoćemo. U stvari,
Magdalena svaki čas treba da dođe da bih mogao da odem u
posetu Sejdi.“
„Zašto ona ne dođe ovamo?“
Na to nisam imao dobar odgovor.
„Možemo da večeramo ovde ove nedelje. Šta kažeš na to?“
Slegnula je ramenima. „U redu.“
Nekoliko minuta je prošlo pre no što mi se ponovo obratila.
„Tata...“
Zatreptao sam i trgnuo se iz misli. „Molim, dušo?“
„Opet me čudno gledaš.“
Uzdahnuo sam. „Da.“
Ne samo da je Birdi osećala da nešto nije kako treba, već bih
mogao i sve sjebati sa Sejdi ako se ispostavi da su moje strepnje
neopravdane, da se brinem ni zbog čega. Da li ću i u nju ovako
zuriti? Moram da nađem način da ostanem opušten s njom
večeras.

***
Nakon što je Magdalena došla, uputio sam se ka Sejdinom stanu
što sam brže mogao.
Kad je otvorila vrata, javio mi se neočekivani poriv da je
privučem u zagrljaj i da je odatle ne puštam. Jer bez obzira na to
šta će se ispostaviti kao istina, veoma mi je bilo stalo do te žene.
Nisam želeo da na kraju bude povređena. Ona njena mladalačka
odluka došla je iz dobrote srca. Znao sam to.
„Čemu dugujem ovakav zagrljaj?“
Usana priljubljenih na njen vrat, rekao sam: „Upravo sam
razmišljao o tome koliko sam lud za tobom. A želim i da se
izvinim što sam onako naglo juče otišao.“
„Ne moraš da se izvinjavaš zbog toga. Imaš mnogo obaveza.
Iskreno govoreći, divim ti se. Ne znam kako uspevaš sa svim
tim da se nosiš.“
Odmakavši se da bih mogao da je pogledam u oči, kazao
sam: „Znaš, Sejdi, nekako sam s mukom izlazio na kraj s tim
dok se ti nisi pojavila, prolazio sam rutinski kroz život i malo
čemu sam se radovao. Mnogo je lakše uhvatiti se ukoštac s
obavezama kad imaš nekog pored sebe, nekoga ko ti budi radost.
Neka te nikad ne muče nedoumice po pitanju onoga što si unela
u moj svet. Znam da smo tek odnedavno zajedno, ali dugo nisam
bio ovako srećan.“
Izgledala je kao da će zaplakati. „Znaš da ne moraš da
govoriš takve stvari da bi mi se uvukao u gaćice?“ U šali me je
pljesnula po ramenu. „Hvala ti na lepim rečima. Imala sam sreće
da te upoznam. Ovo je prvi put posle sto godina da ništa ne bih
promenila u svom životu.“
Obujmivši joj obraze, nagnuo sam se, uzeo njena usta u svoja
i zažmurio, slaveći svaki ukus, svaki pokret naših jezika. Želeo
sam da sve ostane isto, da se ništa ne menja.
Bilo je savršeno onako kako je, nisu bili potrebni događaji
koji bi nam oboma svet okrenuli naopačke.
 Impulsivno podigavši Sejdi, poneo sam je do njene sobe i
spustio je na krevet. Posegla je rukom ka mom pojasu i
otkopčala kaiš. Moj kruti kurac poskočio je kad sam svukao
bokserice i kad sam se nagnuo. U trenu je raširila noge i bio sam
u njoj.
Seks sa Sejdi bio je svaki put drugačiji. Ponekad grub, u
drugim prilikama senzualan. Ovoga puta predstavljao je čistu
strast, otelotvorenje onoga što sam joj nekoliko minuta ranije
rekao. Dodir njenog toplog mesa na mom golom kurcu bilo je
kao i uvek gotovo nemoguće izdržati. Potrajao sam svega
nekoliko minuta pre no što sam izgubio kontrolu, svršivši u nju
brže nego što sam želeo.
„Sranje, izvini“, rekao sam i nastavio da se krećem napred i
nazad u njoj.
Prijalo mi je da osetim kako se njeni mišići stežu oko mog
kurca sekundama kasnije. Nema ničeg lepšeg od osećaja da
svršava oko mene.
I dalje zaronjen u nju, promrmljao sam joj u vrat: „Šta li sam
samo radio pre no što si se ti pojavila?“
„Nadam se da toga nikad nećeš morati da se sećaš“,
nasmešila se.
Dugo smo držali jedno drugo, Sejdi je utonula u san. Mora da
je imala dug i naporan dan. Plan mi je bio da se vratim kući do
jedanaest, i onda bih nazvao uber da odveze Magdalenu kući.
Bilo je devet uveče, a nisam imao pojma koliko dugo će Sejdi
spavati. Znao sam da je to možda jedina prilika da uradim ono
što sam morao da uradim – ma koliko sam to doživljavao kao
pogrešno i ma koliko da nisam želeo to da uradim.
Polako i pažljivo ustavši iz kreveta, otišao sam do kuhinje i
pogledao okolo. Pronašao sam pakovanje kesica za zamrzivač i
uzeo dve iz kutije.
 Tiho se preselivši u kupatilo, obrisao sam njenu četkicu za
zube pre no što sam je stavio u jednu od kesica. Otvorio sam
ormarić i uzeo pramičak kose s četke i stavio je u drugu kesu.
Koliko sam znao, bilo je potrebno da dlaka kosa bude izvučena
iz korena za DNK ispitivanje, zato sam sumnjao da će ovo
uspeti, ali nadao sam se da će četkica za zube biti više nego
dovoljna.
Hriste bože.
Da li stvarno to radim?

***
Osećao sam se kao lupež.
Svežnjić dlaka i korišćena četkica za zube nisu od neke
novčane vrednosti, ali ono što sam uradio svejedno je bila krađa
– ukrao sam Sejdino pravo na privatnost. I osećao sam se grozno
od onog trenutka kad sam to uradio.
U sali pošte obesio sam glavu, naslonio sam se na šalter i
otpuhnuo drhtav uzdah. Upravo sam poslao uzorke na DNK
analizu i prosto nisam mogao da odem kući. Glava mi je
pulsirala, u grudima me je stezalo i imao sam gadan osećaj u
dnu stomaka. U nekoj drugoj situaciji, uzeo bih neki lek za
glavobolju, ali nisam zaslužio da mi bude lakše. Bio sam govno
koje je zaslužilo da se oseća kao da mu neko dletom dubi
slepoočnice.
Iako mi je bilo muka zbog onoga što sam uradio, to me nije
sprečilo da budem prvi u redu u pošti sutradan ujutru.
Sejdi je rekla da ne želi da zna ko je dobio njene jajne ćelije.
Postarala se da ceo proces bude anoniman. A iz nekog razloga,
mislim i da nikad nije pokušala da stupi u kontakt sa svojim
biološkim roditeljima. Odnosno, to mi barem nikad nije
pominjala. Tako da sam bio prilično siguran da ne želi da zna
ima li dece.
Ali ja sam to morao da znam.
Plus, koje su bile šanse da je Sejdi naša donorka? Iz centra za
vantelesnu oplodnju nisu nam čak ni rekli iz koje je savezne
države donorka, samo su kazali da ima američko državljanstvo.
Preko trista miliona ljudi živi u ovoj zemlji. Veći su bili izgledi
da se pogode dobitni brojevi na lutriji. Sejdi će verovatno reći da
sam lud što sam uopšte pomislio da je tako nešto moguće – od
trista miliona ljudi u ovoj zemlji mojoj ćerki se potrefilo da
napiše pismo svojoj biološkoj majci. Što sam više razmišljao o
tome, to sam više shvatao da bi verovatno bila u pravu – malo
sam ćaknut što sam pomislio da se tako nešto može desiti.
Najsjebanije je bilo što se nikad pre nisam zapitao ko bi
mogla biti biološka majka moje ćerke. Mnogo sam mislio o
tome u poslednjih četrdeset osam sati. Zašto mi se sad javila
toliko jaka potreba da to saznam kad do pre nekoliko dana
nimalo nisam bio zainteresovan da to otkrijem? Odgovor je
očigledan – zato što je reč o Sejdi. Ali čemu sam se nadao? Šta
sam očekivao da ću dobiti od tih rezultata?
Da li sam želeo da Sejdi bude Birdina biološka majka?
Ili sam želeo da se vratim na staro i da ne znam ko je bila
donorka?
Najviše sam se rvao s tim pitanjima. Duboko u sebi, iako to
nisam hteo da priznam, mislim da sam delom želeo da Sejdi
bude Birdina majka. Moja ćerka je izgubila majku u tako
osetljivim ranom uzrastu, i dao bih sve da ponovo može da ima
majku. No, da li bi to sve podrazumevalo i da nateram ženu koju
volim da prizna kao svoje dete ono koje nikad nije želela da
upozna?
Trepnuo sam nekoliko puta.
Žena koju volim.
 Da li volim Sejdi?
Ramena su mi se oklembesila, i duboko sam uzdahnuo
poražen.
Jebote.
Da.
Zaljubio sam se u nju.
Sjajno. Prosto sjajno. Izneverio sam ženu koju volim.
Bio sam prilično siguran da nikad to sebi neću oprostiti. Ali
to je bilo u redu. Zaslužio sam da se kažnjavam zbog onoga što
sam uradio. Tu nije bilo dileme. Ali sad je najvažnije bilo da li
će mi Sejdi oprostiti.
 Poglavlje 26

Sejdi
Sebastijan se čudno ponašao poslednjih nekoliko dana.
Bio je ćutljiviji nego obično, zamišljen, rasejan. Skuvala sam
večeru za njega i Birdi kod njih kući, a posle smo nas troje otišli
sa Marmadjukom u park. Kao i obično Birdi je pričala non-stop i
zabavljala nas je dogodovštinama iz škole. Ali kad je otišla na
spavanje, postalo je stvarno primetno koliko je Sebastijan
odsutan.
Upravo sam mu pričala o članku za koji sam intervjuisala
muškarce i žene nakon prvog sastanka da bih videla koliko im se
odgovori na ista pitanja razlikuju. Često bi jedno od njih mislilo
da je sve bilo sjajno, dok bi onaj drugi otišao sa osećanjem da je
sastanak bio potpuni promašaj. Mlela sam dobrih deset minuta,
imala sam osećaj da Sebastijan nije čuo ni reč od onoga što sam
rekla. Gledao je pravo u mene, ali pogled mu nije bio
usredsređen. Zato sam odlučila da ga stavim na probu, da vidim
koliko daleko su mu misli odlutale.
„I tako...“, rekla sam. „Palo nam je na pamet da bi bilo
zabavno da im goli postavljamo pitanja o sastanku. Znaš, da bi
članak bio zanimljiviji.“
Prestala sam da govorim i čekala sam Sebastijanov odgovor.
Trepnuo je nekoliko puta, izgledalo je kao da je tek tada shvatio
da je njegov red da nešto kaže.
„Oh, to zvuči sjajno.“
 Namrštila sam se. „Da, savršeno. Spavaću možda samo sa
dvojicom ili trojicom njih. Zato ne brini.“
Počeo je da klima glavom. „Da, super... Čekaj... šta si ono
rekla?“
„Oh, zdravo, Sebastijane. Lepo od tebe što si odlučio da se
pridružiš našem razgovoru.“
„O čemu pričaš?“
Zakolutala sam očima. „O tome da me uopšte ne slušaš
poslednjih pola sata. Očigledno su ti misli negde drugde. Šta se
dešava s tobom? Da li je sve u redu?“
Oborio je pogled. „Da, sve je u redu. Samo o mnogo toga
moram da razmišljam.“
„O čemu, na primer?“
Nastavio je da izbegava da me pogleda u oči. „Ovaj... uh...
još nisam našao novog menadžera za restoran.“
Znala sam da me laže. „Pogledaj me.“
Pogled mu je skočio da se sretne s mojim.
„Šta se još dešava?“, upitala sam. „Čini mi se da nije reč
samo o poslu.“
Sebastijan je skrenuo pogled i odmahnuo glavom. Pokušao je
da nastavi da me gleda u oči, ali nije mogao. Nije bio dobar
lažov. Otkako mi je video ožiljak od operacije slepog creva,
čudno se ponašao. Nisam smatrala da je to slučajnost. Imala sam
osećaj da je njegova promena raspoloženja imala neke veze sa
razgovorom o doniranju jajnih ćelija. Da budem iskrena, od tog
našeg razgovora ni ja nisam bila u stanju da prestanem da
mislim o tome.
Uzela sam ga za ruku. „Da li te je, nekim slučajem,
uznemirilo ono što sam ti rekla pre neki dan? Doniranje jajnih
ćelija?“
Sebastijanu su se oči raširile, ali opet je brzo skrenuo pogled
pre no što je odmahnuo glavom.
Njegova reakcija manje-više potvrdila mi je da je u tome
stvar, a ipak iz nekog razloga i dalje nije hteo to da prizna.
Prošle godine napisala sam članak pod naslovom Stvari preko
kojih se neće preći. Intervjuisala sam stotinu muškaraca i žena i
zamolila ih da mi kažu šta bi to otpisalo potencijalnog kandidata
koji im se inače svideo. Oba pola navela su verska uverenja.
Znala sam da je Sebastijan katolik, a Katolička crkva je bila
protiv vantelesne oplodnje. Možda je u tome stvar. Ili ga je
možda izbezumila činjenica da sam dala svoja jajašca potpunim
neznancima.
„Da li su tvoja religiozna uverenja u suprotnosti sa praksom
veštačke oplodnje?“
Sebastijan je skupio obrve. „Religiozna uverenja? Molim?
Ne, naravno da nisu.“
„Pa, šta je onda u pitanju? Promenio si se otkako smo pričali
o tome.“
Uzdahnuo je i privukao me u zagrljaj. „Izvini zbog toga.
Nisam hteo da se osećaš kao da si nešto pogrešno rekla ili
uradila. Mislim da je ono što si uradila istinski izuzetno.“
Odmakla sam se da bih ga pogledala u oči. „Stvarno? Jesi li
siguran?“
Klimnuo je glavom. „Bio je to veoma nesebičan čin. Ono što
si mi ispričala samo je potvrdilo da si jedna od najvelikodušnijih
i najsaosećajnijih ljudi koje sam dosad upoznao.“
Uzdahnula sam sa olakšanjem. „Drago mi je što tako misliš.
Stvarno sam pomislila da si zbog onoga što si saznao stekao loše
mišljenje o meni.“
„Zašto bih zbog onoga što si uradila promenio mišljenje o
tebi?“
„Ne znam. Strepela sam da ćeš pomisliti da je uvrnuto što
sam donirala jajašca koja su vrlo verovatno prerasla u decu.“
Odmahnula sam glavom. „Znaš, zbog činjenice da možda imam
decu a da s njima nemam nikakav kontakt.“
Sebastijan je ćutao tren pre no što je ponovo progovorio. „A
šta ako... sa svim tim genetskim testiranjima koja su postala
uobičajena ovih dana... šta ako saznaš da imaš sina ili ćerku? Da
li bi želela da ih upoznaš?“
Odmahnula sam glavom. „Ne znam. Ostavila bih njima da to
odluče. Pošto sam usvojena, nikad nisam poželela da upoznam
svoje biološke roditelje. Mnoga usvojena deca imaju osećaj da
su napuštena, ostavljena, i javlja im se ozlojeđenost prema
roditeljima, ali kod mene to nikad nije bio slučaj. Začudo,
mislim da odluka koju je moja majka donela nema nikakve veze
sa mnom. Ona i moj otac nisu čak stigli ni da saznaju ko sam, pa
to ne shvatam lično. Mada ne bih omalovažavala one koji se
osećaju drugačije. Ako je jedno od mojih jajašaca uspelo da
postane prava živa osoba, i on ili ona žele da me upoznaju, ne
bih imala ništa protiv. Ali odluka treba da bude na detetu kad
bude dovoljno zrelo da takvu odluku donese. A ne na meni.“
Sebastijan je imao svečan izraz lica. Odmahnuo je glavom.
„Stvarno si divna osoba, Sejdi.“
Nasmejala sam se. „To ne znam. Ali još uvek se osećam
dobro zbog onoga što sam uradila. Pao mi je kamen sa srca što
te to nije uznemirilo. Ali ako nije to u pitanju, stvarno bih volela
da znam šta te muči.“
Sebastijan je odmahnuo glavom. „Ništa. Ali u pravu si –
malo sam odsutan poslednjih nekoliko dana. Izvini zbog toga.
Nisam hteo da te nasekiram.“
„U redu je. Svi imamo dobre i loše dane. Nadam se da znaš
da sam tu da te saslušam. Bez obzira na to o čemu se radi.“
Sebastijan mi je dlanovima obuhvatio obraze. „Znam. I zato
sam lud za tobom.“
Nasmešila sam se. „I ja sam luda za tobom.“

***
Izgledalo je kao da se sve vratilo u normalu nakon toga, iako je
Sebastijan morao da radi više nego obično jer još uvek nije
našao menadžera. Logično je bilo što ga je to zaokupljalo. A
pošto je bio zauzet, volontirala sam, starajući se o Birdi tako da
Magdalena ne mora da radi osamdeset sati nedeljno. Večeras
sam tamo otišla pravo s posla. Ponela sam razne materijale da se
nas dve malo zabavimo izradom rukotvorina. Bio je petak i
Birdi je mogla malo duže da ostane budna. Sedele smo za
trpezarijskim stolom posle večere i pravile narukvice
prijateljstva. Imale smo dovoljno raznobojnih uzica da
napravimo deset narukvica. Birdi je bila kod druge i već je
odgonetnula kako da ih lepo dizajnira.
„Oh, ta izgleda sjajno“, rekla sam.
„Pravim je za svoju najbolju prijateljicu.“
Nasmešila sam se. „Blago njoj. Kad sam bila u tvojim
godinama, pravili smo narukvice od zihernadli i perlica. I davali
smo ih najboljim prijateljima u školi. I ja sam napravila jednu i
dala je Darenu. Stanovao je preko puta mene, igrali smo se
svakog dana posle škole.“
Birdi se nasmejala. „Tvoj najbolji prijatelj bio je dečak?“ „Pa,
barem sam ja mislila da smo najbolji prijatelji. Kad sam mu
prišla u školi da mu dam narukvicu, bio je sa svojim drugarima i
veoma čudno se ponašao. Zavukao je narukvicu u džep i pravio
se kao da pojma nema zašto sam mu je dala.
Izgleda da nije bilo popularno da dečaku najbolji prijatelj
bude devojčica, a ja sam očigledno bila jedina koja to nije
znala.“
 „Da li ti je bilo neprijatno zbog toga?“
Klimnula sam glavom. „Narednih nekoliko dana dolazio bi
da vidi jesam li raspoložena da se igramo i odbijala sam ga.
Izgleda da mu se smučilo što nema s kim da se druži jer je
nedelju dana kasnije počeo da nosi u školi narukvicu koju sam
mu dala. Nismo nikad o tome pričali, počela sam ponovo da se
igram sa njim.“
„Onu prvu koju sam napravila daću Džonatanu u školi.“
„Oh? Da li ti je on najbolji drug?“
„Nije, ali sviđa se Suzi Redmond, a on je rekao Brendanu
Endruzu da je ne voli jer mu se ja dopadam.“
Opa! Momci? Već? Ima samo deset godina. „A da li se tebi...
sviđa Džonatan?“
Birdi je nabrala slatki nosić. „Definitivno ne.“ Slegnula je
ramenima. „Plus, tata je rekao da mi se ne smeju sviđati momci
dok ne napunim trideset godina.“
Nasmejala sam se. To je ličilo na Sebastijana. I začudo,
pomislila sam da je tu možda u pravu.
„Mogu li nešto da te pitam, Sejdi?“
„Naravno.“
„Tata je tvoj dečko, je l’ tako?“
„Da, mislim da jeste. Zašto pitaš?“
„Pa... ako je tata tvoj momak a ja te sada zovem Sejdi, kako
bi trebalo da te zovem ako se ti i tata uzmete jednog dana?“
Ruka kojom sam plela narukvicu ukočila se. „Hm, tvoj tata i
ja nećemo stupiti u brak u skorijoj budućnosti.“
„Znam, ali ako se to desi, kako da te zovem? Da li ću te i
dalje zvati Sejdi?“
Bože, nisam imala pojma koji je ispravan odgovor na to
pitanje. „Ne znam, dušo. Ti, tvoj tata i ja morali bismo da prvo
porazgovaramo o tome. I verovatno bismo se složili da me zoveš
onako kako ti najviše prija.“
„Ali ti bi tada bila moja mama, zar ne?“
Težina mi se spustila na grudi. To je bio jedan od razloga što
sam osećala toliku bliskost sa Birdi. Znala sam kako se čovek
oseća kad mu nedostaje majka.
„Pa, tvoja mama će ti uvek biti mama. Tehnički gledano, ako
se tvoj tata i ja venčamo, biću ti maćeha. Ali ne moram da se
udam za tvog oca da bi ti imala posebno mesto u mom srcu.“
Nagnula sam se i pomilovala je po kosi. „Znaš da si za mene
posebna, zar ne, Birdi?“
Silom se osmehnula, ali videla sam da je i dalje nešto brine.
„Šta je bilo, dušo? Šta te muči?“
„A šta će se desiti ako se ti i tata ne uzmete, a ti upoznaš
nekog drugog i udaš se?“
„Oh, dušo“, odmahnula sam glavom. „Nemoj da te to brine.“
Navrh jezika mi je bilo da joj kažem da ću uvek biti uz nju.
Tako jaka je bila naša bliskost. Ali iskreno govoreći, o takvoj
vrsti posvećenosti moraću prvo da porazgovaram sa
Sebastijanom. Ne bih želela da se nađem u situaciji da ne mogu
da održim tako važno obećanje. „Da li bi bilo u redu da
porazgovaramo o tome neko drugo veće? Htela bih da razmislim
o pitanjima koje si mi postavila. Jer reč je o važnim stvarima, i
želim da ti dam prave odgovore.“
Birdi se nasmešila. „Naravno.“ Vratila se pravljenju
narukvice i onda opet zastala. „Sejdi?“
„Da, dušo?“
„Pa pošto ćeš već da razmišljaš, imam još jedno pitanje.“
„O čemu je reč?“
„Kako Deda Mraz ulazi u našu kuću? Tata stavlja poklopac
na dimnjak da veverice ne bi ulazile.“
Nasmejala sam se. „Puna si pitanja večeras. Daj mi malo
vremena da i o tome razmislim.“
I kako je počeo tako se i završio naš ozbiljan razgovor i stvari
su se vratile u normalu. Sat vremena kasnije počistile smo sto i
Birdi je otišla da se spremi za spavanje. Oprala je zube i obukla
pidžamu i onda se vratila sa jednom od narukvica koje je
napravila.
„Ova je ispala baš fino. Mislim da mi je omiljena od onih pet
koje si napravila. Rekla si da je za najbolju prijateljicu, je l’
tako?“
Klimnula je glavom.
„A kako se zove ta najbolja prijateljica?“
Birdi mi je pružila narukvicu. „Zove se Sejdi. Za tebe je.“

***
„Hej, spavalice.“ Sebastijan mi je sklonio pramen kose s lica.
Mora da sam zaspala na kauču dok sam gledala TV.
Protegla sam se i digla ruke iznad glave. „Koliko je sati?“
„Skoro jedan. Stvarno moram da nađem novog menadžera.
Ne mogu više da mučim tebe i Magdalenu.“
Uspravila sam se i protrljala oči. „U redu je. Ne smeta mi.“
„Znam, ali ne volim da ideš kući u ove kasne sate. Razmišljao
sam nešto... Ranije je Magdalena ostajala da prespava ovde, kad
bih celo veče bio zauzet u restoranu. Spavala je na kauču na
razvlačenje u mojoj radnoj sobi. Kako bi bilo da kažem Birdi da
ćeš povremeno ostajati da prespavaš kod nas kad se dokasno
zadržim na poslu? Ja ću spavati na kauču, a ti možeš da budeš u
mojoj sobi.“
„To možda nije loša ideja. Ali ne bi bilo dobro da se probudi
i da me zatekne u tvom krevetu.“
Klimnuo je glavom. „Znam, razgovaraću sutra sa njom.“
Sebastijan je primetio narukvicu na mom zglobu i povukao je
prstom. „Nov komad nakita?“
„Birdi i ja smo pravile narukvice večeras. Rekla mi je da je
ova namenjena njenoj najboljoj prijateljici. Pre no što je otišla
na spavanje, dala mi je narukvicu.“
Nasmešio se. „Moje dete ima dobar ukus kad su žene u
pitanju. Nasledila je to od oca.“
„Da, to je bilo baš slatko. Započela je zanimljiv razgovor sa
mnom večeras.“
„Stvarno? O čemu?“
„Pa, prvo ju je zanimalo kako će da me zove ako se ti i ja
venčamo.“
Sebastijanu su obrve poskočile. „Sranje, i šta si joj rekla?“
„U osnovi sam eskivirala odgovor. Rekla sam joj da ćemo se
nas troje o tome dogovoriti.“
Sebastijan je prošao prstima kroz kosu. „Dobar odgovor.
Drago mi je što to pitanje nije postavila meni.“
„A onda me je upitala šta će se desiti ukoliko ti i ja
raskinemo, a ja se udam za drugoga.“
Namrštio se. „Da li ona zna nešto što ja ne znam?“
Nasmejala sam se. „Ne, ali mislim da je htela da se obavežem
da ćemo ona i ja ostati prijatelji čak i ako se ti i ja rastanemo.
Pritiska je gubitak, očigledno. Iz nekog razloga, brine se da bi
mogla izgubiti i mene.“
Sebastijan je uzdahnuo. „Ti si prva žena sa kojom se zbližila
otkako joj je mama umrla.“
Klimnula sam glavom. „Da, shvatila sam to. Zato sam
pomislila da bi trebalo da porazgovaramo o tome pre no što joj
bilo šta obećam.“
Sebastijanu se u očima videlo da je ozbiljan. „Hoćeš da joj
obećaš da ćete uvek biti prijatelji ma kako se razvijale stvari
između nas?“
 Klimnula sam glavom. „Da, poznajemo se tek nekoliko
meseci, ali ona je za mene nešto posebno. Volim je, Sebastijane.
I ukoliko ti nemaš ništa protiv da nas dve ostanemo u kontaktu
ako se ti i ja raziđemo – čak i ako se, recimo, budeš zabavljao sa
nekom kojoj se neće sviđati što bivša devojka dolazi ovamo
povremeno – u tom slučaju volela bih da joj obećam da ću uvek
biti tu za nju.“
Sebastijan je progutao knedlu. Oči su mu se zacaklile,
obujmio mi je obraze. „Sejdi Grečen Biset Šmit, volim te. Znam
to već neko vreme, ali bio sam previše kukavica da to priznam
sebi. Ti i moja desetogodišnja ćerka potpuno ste neustrašive u
davanju ljubavi.“ Odmahnuo je glavom. „Obe ste me nadmašile.
Voleo bih da sam upola hrabar kao vi.“
Srce mi je brže zakucalo i toplina mi je oblila grudi. „Stvarno
me voliš?“
„Da, volim te, Sejdi.“
Dlanom sam pokrila srce. „I ja tebe volim, Sebastijane. I to
znam već neko vreme. A mogu to i da ti dokažem!“
Uglovi usana su mu se izvili. „Kako?“
S osmehom od uveta do uveta, rekla sam mu: „Ich liebe
dich!“
 Poglavlje 27

Sebastijan
U subotu ujutru zvonce se oglasilo baš kad sam se spremao da
krenem na posao.
„Ja ću otvoriti vrata, Magdalena!“
Mladić u poštanskoj uniformi držao je tablet. „Sebastijan
Maksvel?“
„Da.“
„Potpišite se ovde, molim.“
Naškrabao sam svoje ime, pretpostavljajući da je to stigao
novi ajped koji sam naručio za restoran. Ceo sistem porudžbina
bio nam je elektronski, a otkako se onaj drugi pokvario pre dva
dana, ostao nam je samo jedan ajped. Nakon što sam se
potpisao, poštar mi je dao mali koverat.
„Doviđenja i prijatno.“
„Hvala“, rekao sam.
Zatvorio sam vrata i krenuo hodnikom. I dalje nisam previše
razmišljao o onome što mi je bilo u ruci. Sve dok nisam video
logotip na omotnici.
Stao sam u mestu.
Poznat mi je bio taj logotip.
Laboratorija.
Ali rekli su sedam do deset radnih dana, a još nije prošla ni
cela nedelja. Obuzela me je strepnja.
Jebote.
 Zurio sam u koverat. Čitav moj život moglo bi naglavačke
okrenuti ono što je unutra. Pripalo mi je muka.
Birdi je doskakutala hodnikom do mesta gde sam stajao.
Videla je moj izraz lica i onda spustila pogled na koverat. „Šta je
to?“
„Uh... ništa.“ Zavukao sam omotnicu u zadnji džep. „Račun
za nešto što je isporučeno restoranu.“
„Sejdi dolazi po podne, tata?“
U grudima me je zabolelo samo od pomisli da bi Sejdi mogla
da bude blizu ovog koverta. „Da, dušo. Rekla je da će doći oko
pet.“
„Možemo li da dođemo u restoran na večeru?“
Nisam znao da li ću biti u stanju bilo koju od njih dve da
pogledam u oči. Ipak, klimnuo sam glavom. „Naravno, ukoliko
to bude odgovaralo i Sejdi. Uvek ste dobrodošle.“
Birdi je počela da skače. „Zamoliću Sejdi da se doteramo.“
Nasmešio sam se i nagnuo se da je poljubim. „U redu, moram
sad da krenem. Vidimo se, onda, kasnije.“
„Volim te, tata.“
„I je tebe volim, mala moja Birdi.“

***
Kad su se Sejdi i Birdi pojavile u restoranu, bio sam u rasulu.
Nisam mogao da se usredsredim na posao, nikome nisam bio od
pomoći. Davao sam pogrešne instrukcije, i kandidat za
menadžera koji je bio na obuci verovatno je pomislio da se
drogiram.
Sejdi mi je mahnula kad je nju i Birdi hostesa smestila za sto
blizu jednog od kamina. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi dok
sam ih gledao – moje dve devojke. Doterale su se kao da su
krenule na bal. Sejdina plava kosa uredno se smestila u punđu,
otkrivajući njen elegantni vrat. Nikad je takvu nisam video. Čak
i ovako sjeban, zamišljao sam kako zabadam zube u njenu kožu.
A tek Birdi. Moja ćerka izgledala je božanstveno. Imala je
istu frizuru kao Sejdi – kojoj je dodala i malu tijaru. Sejdi je bila
u dugačkoj večernjoj haljini, dok je Birdi obukla purpurnu
haljinu ukrašenu šljokicama.
„Vidi samo koliko ste lepe. Nisi se šalila kad si rekla da ćeš
nagovoriti Sejdi da se doterate.“
„Ponekad je dami potrebno da provede veče kao princeza.“
Sejdi je namignula Birdi.
„Zar ne izgledamo lepo, tata?“
„Bolje stavi salvetu preko te lepe haljine. Znam kakav haos
umeš da napraviš kad jedeš Birdi bolonjeze.“
Duboko sam uzdahnuo. Iznenada je ponovo počela da mi
raste nervoza u grudima. To bi se desilo kad god bih pomislio na
koverat koji je ostao u mom ormanu u kutiji sa starim CD-
ovima. Još ga nisam otvorio. Još nisam bio spreman. I ne samo
to, što više sam razmišljao, sve više sam shvatao da je to veliko
narušavanje Sejdine privatnosti. I dalje nisam znao šta da radim.
Ali bio sam svestan da neću još dugo moći da izdržim.
Dok sam tako stajao zamišljen ispred svoje devojke i ćerke,
očigledno nisam uspevao da sakrijem paniku.
Zabrinutost je preletela Sejdinim licem. „Seb, jesi li dobro?“
Trepnuo sam nekoliko puta. „Znaš... ne osećam se dobro ceo
dan.“
Što i nije laž.
Izvukao sam stolicu i seo sa njima, iskapivši vodu koja je
stajala ispred Sejdi.
Sejdi je stavila svoju ruku na moju. „To je od stresa. Previše
te je brinuo manjak osoblja ovde. Znala sam da će to da uzme
svoj danak.“
 „Da, verovatno je to u pitanju.“ Stavio sam drugu ruku preko
njene i stegnuo je, silom se osmehnuvši da joj odagnam brige.
Stavila mi je ruku na čelo. „Leden si. Mislim da nemaš
temperaturu.“
Birdi je napućila usne. „Tata, da li bi mogao da prestaneš da
radiš i da samo večeraš sa nama? Kladim se da ćeš se osećati
bolje posle velike činije Birdine bolonjeze paste.“
Morao sam da se saberem. Moram da normalno večeram sa
njima i da u miru smislim kako da se nosim sa ovom situacijom
a da se ne odam.
Saberi se.
„Znate šta? Mislim da mi upravo to treba. Idem da naručim
za vas.“ Okrenuo sam se ka Sejdi. „Šta da ti donesem, dušo?“
Pogledala je Birdi i nasmešila se. „Što ne bismo uzeli sve
troje bolonjeze?“
Klimnuo sam glavom. „Tri Birdine bolonjeze paste stižu.“
Povukao sam se u kuhinju da naručim jelo i duboko sam
uzdahnuo, zahvalan što ne moram Sejdi da gledam u oči. Dok
sam stajao tako usred haosa u kuhinji, slušao zveket tiganja,
gledao kako se para diže sa šporeta, svi zvukovi su se pojačali.
Čak je i seckanje salate zvučalo kao da mi neko udara čekićem
po glavi. Postajalo je iz sekunda u sekund sve jasnije da neću
moći s ovim da se izborim sam. Moje strepnje nisu se odnosile
na rezultate DNK testa. Plašio sam se da ću izgubiti Sejdi zbog
onoga što sam uradio. Znao sam da moram sve da joj kažem pre
no što otvorim omotnicu. A odluka o tome treba li je uopšte
otvoriti nije na meni. Već na Sejdi. I samo na njoj.
Obrisavši obrve, duboko sam uzdahnuo i vratio sam se za sto.
„Večeru će nam odmah doneti“, nasmešio sam se i jednoj i
drugoj.
„Odlično.“ Sejdi je posegla preko stola i uzela me za ruku, i
onda drugu ponudila mojoj ćerki. „Birdi, dušo, htela bih da
popričam o nečemu sa tobom.“
Birdi je stavila svoju ruku u Sejdinu. „Kazaćeš mi da za mene
nema deserta? Ne mogu prestati da mislim na one dugine kolače
koje ovde prave. Tako su meki i još imaju neki džem u sredini, a
sve okolo je napravljeno od čokolade. Htela sam da te pitam
možemo li ih naručiti pre večere, ali znala sam da tata to ne bi
dozvolio.“
Sejdi se nasmejala i odmahnula glavom. „Definitivno nije to
u pitanju, ali kad smo već kod duginih kolača, mislim da bi
trebalo da naručimo duplu porciju.“ Sejdi me je pogledala,
nasmešila se i stegla mi ruku. „Ono o čemu sam htela da
popričamo tiče se onoga što si me pitala pre neki dan. Pitala si
šta će se desiti ako se tvoj tata i ja rastanemo. Mnogo sam
razmišljala o tome i čak sam porazgovarala i sa tvojim ocem.
Mislim da sad mogu da ti dam bolji odgovor.“ Sejdi je bacila
pogled ka meni i onda se nagnula ka Birdi, gledajući je pravo u
oči. „Šta god da se dogodi između tvog oca i mene, ostaću ti
prijatelj. Ono što želim da kažem jeste da si mi se nekako uvukla
pod kožu, curo. Bez obzira na koju nas stranu život povede,
volela bih da ostanemo bliske.“ Sejdi me je pogledala. „I tvoj
tata se slaže sa tim, zar ne, Sebastijane?“
Zagrcnuo sam se gledajući njih dve zajedno i morao sam da
se nakašljem da pročistim grlo pre no što sam rekao:
„Apsolutno. Sejdi će uvek biti dobrodošla kod nas.“
Birdi je ustala sa stolice i stala između nas. Spustila je bradu
na grudi i rekla: „Tata, možeš li da mi skineš tijaru?“
Začudio sam se, ali uradio sam ono što je tražila. Razmrsivši
nekoliko pramenova kose, skinuo sam i predao joj svetlucavu
krunu. Onda je moja ćerka prišla Sejdi.
„Ovo je specijalna kruna prijateljstva. Od svega što imam,
ona mi je najdraža. Jednom sam pomislila da sam je izgubila, pa
mi je tata kupio istu takvu. Zato sad imam dve. Želela bih da ti
uzmeš ovu. Ona znači mnogo više od narukvice prijateljstva.“
Sejdi se nasmešila i spustila glavu da joj Birdi stavi krunu.
Nakon što je to uradila, moja ćerka je praktično skočila Sejdi u
zagrljaj. Njih dve su dugo ostale zagrljene, a potom se Birdi
vratila direktno pitanjima o desertu. Htela je da bude sigurna da
sam odvojio za nju duplu porciju kolača da se slučajno ne
rasprodaju. I dok se moja ćerka vratila uobičajenom ponašanju,
ja sam se osećao kao da je moj svet pomeren iz temelja i bilo mi
je potrebno piće da se malo smirim. Pozvao sam kelnera i rekao
mu da donese za mene i Sejdi flašu pino noara.
Nakon toga gledao sam svoje dve princeze i molio sam se
bogu da me večeras nakon što Birdi ode na spavanje, priznanje
koje sam spremao ne ostavi samo sa jednom.

***
Sejdi je odvela Birdi u sobu da joj pomogne da raščešlja kosu i
da je spremi za krevet. U međuvremenu sam ja špartao kroz
sobu. Sejdi je i dalje podozrevala da nešto nije u redu uprkos
mom najvećem trudu da odglumim smirenost tokom večere.
Njeno držanje jasno je pokazivalo da me je prozrela. Verovatno
neću ni morati prvi da pomenem svoje ponašanje.
Znao sam da će povesti razgovor o tome kad moja ćerka ne
bude mogla da nas čuje. Iskreno govoreći, i nadao sam se da će
to uraditi. Jer nisam imao pojma kako da započnem neprijatnu
temu.
I dalje špartajući ukrug, video sam kako Sejdi pažljivo
zatvara vrata Birdine sobe. Bila je tako lepa sa puštenom kosom
koja je padala u slobodnim uvojcima. Večernja haljina malo se
izgužvala. Prizor gole noge koja je provirila iz izreza sa strane
haljine uspeo je da me uzbudi uprkos mom teškom
neraspoloženju.
Sejdi mi je sporo prišla sa sumornim izrazom lica. Stavila mi
je ruke na obraze i usmerila mi glavu tako da je gledam u oči.
„Šta se dešava? Da li te gubim?“, upitala je.
Srce mi je potonulo, zažmurio sam i prineo obe njene ruke
svojim usnama. „Ne, ne, Sejdi. Nikako ne želim da te izgubim.
To moraš da mi veruješ.“ Uzdahnuvši duboko, pronašao sam
hrabrosti da dodam: „Ali plašim se da će za to postojati dobre
šanse nakon ovoga što ću ti reći.“
Zbunjenost je sevnula njenim lepim licem, i odmakla se malo
od mene. „Šta se dešava? Nemoj da me plašiš.“
Uzevši je za ruku, ćutke sam je poveo ka svojoj spavaćoj
sobi. Hteo sam da za predstojeći razgovor budemo što dalje od
sobe moje ćerke.
Pošto sam smestio Sejdi na krevet, upalio sam lampu. Legao
sam preko puta nje i upleo prste sa njom. Trebalo mi je nekoliko
sekundi da sakupim snage da izgovorim prve reči.
„Zabrinula si se da se moje ponašanje promenilo nakon što si
mi ispričala da si donirala jajne ćelije. Nisi bila daleko od istine.
Ali razloge za moj nemir nikako nisi mogla da znaš.“
Progutala je knedlu, i bila je uplašena i nestrpljiva da čuje šta
ću sledeće reći. „Da...“ Ruke su počele da joj drhte.
„Nisam ti rekao da je... Birdi... pa, ona je takođe rezultat
donacije jajnih ćelija, začeta je vantelesnom oplodnjom.“
Stao sam da vidim ima li promena u njenoj reakciji, ali izraz
lica ostao joj je zaleđen, osim očiju koje su pogledom
pretraživale moje. Izgleda da nije povezala tačkice na osnovu
jedne rečenice. Zato sam nastavio.
„Amanda... poput tvoje majke... nije mogla da ostane u
drugom stanju. Znao sam to kad smo se uzeli, i znao sam da mi
to neće biti važno. Da ćemo naći način da imamo dete. Kad mi
je rekla da bi volela da proba vantelesnu oplodnju sa doniranim
jajnim ćelijama, definitivno sam to primio sa rezervama.“
Uzdahnuo sam. „U početku nisam mogao da razumem kako će
to moja sperma i jajne ćelije neke druge žene napraviti našu
bebu. Ali insistirala je da naše dete bude u krvnom srodstvu
barem s jednim roditeljem, a želela je i da doživi trudnoću.
Nakon mnogo razgovora i rasprave pristao sam.“
Zastao sam da vidim Sejdinu reakciju. Još je nije pogodilo
saznanje. Ili nije stigla da obradi sve informacije. Zato sam
nastavio.
„Kad sam je video kako nosi dete, bila je to najlepša stvar na
svetu. Nakon što se trudnoća ostvarila i pošto smo doživeli tu
radost, znao sam da smo doneli ispravnu odluku. Doživeće ono
za šta je verovala da joj se nikad neće obistiniti. I sve to
zaslugom nesebične osobe koja je odlučila da deo sebe da nama.
Bilo je to nadrealno i zadivljujuće. I ispostavilo se da je još lepše
kad smo videli našu lepu ćerku koja je, tako se desilo, ličila na
mene.“ Nasmejao sam se. „Bilo je jasno od samog početka da je
to naše dete. Nije važno kako je došla na svet. Bila je Amandina.
Bila je moja. Bila je naša. Bila je od boga.“
Sejdino lice se razvuklo u blagi osmeh. „To je lepo.“
Nakašljao sam se i pročistio grlo. „I zato, vidiš, nisam ni
želeo da ti o tome detaljno pričam. Nisam želeo da stekneš
utisak da je važno kako smo je dobili. Naravno, znao sam da
ćemo ti i ja do toga s vremenom doći. Ali prosto nije se desilo
pre no što si mi ti ispričala svoju priču?
Namerno sam prestao da govorim da bih joj dao trenutak-dva
da o svemu razmisli.
Uzeo sam je za obe ruke, i prošaputao: „Sejdi, dušo, da li
znaš zašto ti sve ovo pričam?“
 Izraz lica ostao joj je nepromenjen, a onda u jednom trenutku
oči su polako počele da joj se šire a pogled joj je odlutao. A
potom, kad me je pogledala, znao sam. Točkići su konačno
počeli da se okreću u njenoj glavi. Shvatila je na šta ciljam.
Stegla je jače moje ruke, a oči su joj letele s jedne strane na
drugu.
Onda su reči konačno izašle.
„Članci... Amanda je čuvala moje članke... hoćeš da kažeš...
misliš... ona je mislila da sam to bila ja?“ Zadihala se. Grudi su
joj se ustalasale.
„Ne znam. Ništa mi nije rekla. Ako je i krenula u potragu za
donorkom, nije htela da ja za to saznam.“
Sejdi je uzdahnula, ne puštajući mi ruke. Nisam mogao da
odredim o čemu razmišlja. Izgledala je pomalo utrnulo i
uplašeno. Što mi je samo otežavalo ispovest.
„Kad sam postao svestan te mogućnosti, izbezumio sam se.
Zaključio sam da moram saznati istinu pre no što o tome
popričam sa tobom. Nisam hteo da te nepotrebno uzbunim. Zato
sam doneo nepromišljenu odluku da uzmem tvoju četkicu za
zube i dlake kose i da ih pošaljem u laboratoriju zajedno sa
Birdinom DNK na analizu.“
Sejdi je lice pocrvenelo do boje koju nikad pre nisam video.
Disanje joj je postalo isprekidano. „Šta si uradio?“
„Bila je to pogrešna odluka“, rekao sam. „Donesena iz straha.
Ne iz straha od toga šta će rezultati pokazati. Već iz straha da ću
te izgubiti, Sejdi. Volim te. I ništa me ne bi usrećilo kao
saznanje da je divno ljudsko biće puno ljubavi koje nam je dalo
deo sebe... žena koju volim. Nemoj da misliš... nimalo me ne
plaši pomisao da bi moja ćerka mogla biti deo i mene i tebe. Ali
odluka da se to sazna? Nije na meni. Zato nisam otvorio koverat
sa rezultatima testiranja. I dalje je zapečaćen. I neću ga otvoriti
bez tvog dopuštenja. U stvari, uopšte ne moramo da ga
otvorimo. Ništa se neće promeniti u našem odnosu, niti u tvom
odnosu sa Birdi. Imaš svako pravo na privatnost koja ti je
obećana. I želim da ti se iskreno izvinim što sam dozvolio sebi
da strah upravlja mojim odlukama.“
Teško sam progutao, čekajući njenu reakciju.
Uspravila se na uzglavlju kreveta. „Koverat... da li je...
ovde?“
Srce mi je jako tuklo. „Da, dobio sam rezultate danas. Stigli
su jutros, zato sam se onako ponašao u restoranu.“
Glas joj je bio drhtav kad je upitala. „Misliš li... da sam to
ja?“
„Ne znam, dušo. Bog mi je svedok, prosto ne znam.“ „Šta
ćemo da radimo? Treba li to da otkrijemo?“ „Osećao sam se
dužnim da ti kažem da ta mogućnost postoji. Ali na kraju o tome
ne odlučujem ja. I nikad više neću uraditi ono što bi moglo
narušiti tvoju privatnost. Rado ću otvoriti koverat. Ili možeš ti da
ga uzmeš. Možemo zajedno da ga otvorimo, a možemo i da
zaboravimo da je postojao. Ne moramo da saznamo. Birdi te
voli. Amanda je njena majka. Ništa ne mora da se promeni.“
Mrsko mi je bilo što sam joj svalio taj teret. Nisam znao šta
još da kažem, ali osetio sam kako mi je kamen pao sa srca pošto
sam joj rekao istinu. Samo apsolutno nisam imao pojma šta će
uraditi sa njom.
 Poglavlje 28

Sejdi
Imala sam utisak da sve to sanjam. Sedela sam preko puta njega
u šoku, nisam mogla ni da se pomerim, a kamoli da nešto
kažem.
Amanda me je možda pratila. Da li su joj otkrili moj
identitet? Kako je to uopšte moguće? Uveravali su me da je
proces anoniman. Zato sam i pristala da budem donorka.
„Žao mi je... još ne mogu sve to da pojmim“, rekla sam.
Sebastijan se nagnuo i celu me uzeo u zagrljaj. Disanje mi se
odmah opustilo. Uprkos nesigurnosti i šoku, osećala sam se
bezbedno. Osećala sam se voljeno. I znala sam, ma šta se
dogodilo – da je uz mene, da mi čuva leđa. Mnogo mi je značilo
što će me u potpunosti podržati koju god odluku da donesem. Jer
nisam imala pojma u tom trenutku koja je ispravna.
„Ne zameram ti što si uradio ono što si uradio“, rekla sam.
„Shvatam koliko te je to uznemirilo.“
Uzdahnuo je. „Hvala ti. Sad shvatam da je trebalo prvo da
porazgovaram s tobom. Pomislio sam da mogu da otpišem onu
ludu mogućnost, i da te ne prestravljujem nepotrebno.“
Odmahnuo je glavom. „Ali pogrešio sam. Zato što... ako se...
znaš... ispostavi da jesi... nije na meni da to znam pre tebe. Ili da
uopšte to saznam.“
„Ne znam kako da postupim.“
„Ne moraš sad da doneseš odluku. Ni sad ni ikada.“
 Otpuhnula sam još jedan drhtav uzdah i nastavila da klimam
glavom. „Sve vreme sam osećala da smo povezane.“
„Znam, cela ta stvar... bila je magična od samog početka. Ali
možda tu ima i nečeg više.“
„Recimo da me je Amanda stvarno potražila. Onda postoji i
mogućnost da su joj dali pogrešne podatke, zar ne? Ili možda...
možda su joj se samo svideli moji članci, davali su joj nadu, a
sve ovo je samo uvrnuta koincidencija. Hoću da kažem, to su
svima dostupni članci. Sve je moguće, je l’ tako?“
„Naravno. Zato sam se i dvoumio, nisam mogao tačno da
odredim treba li sve to da ti ispričam. Pomislio sam da sam lud
što mi je tako nešto palo na pamet. Činilo se da je u to teško
poverovati.“
Suza mi se konačno stvorila u oku, slila se niz obraz dok me
je saznanje pogađalo u talasima. Ne samo zbog toga što nisam
znala šta da radim već i zato što sam postala svesna da ukoliko
je Birdi moje biološko dete, onda je ona naše dete.
Sebastijanovo i moje. Napravljeno od nas. Nehotice sam
napravila dete sa muškarcem kojeg volim i pre no što sam ga
upoznala. Emocije koje je to donelo bile su jedne od najjačih u
mom životu. Ali jače od svega javilo se pitanje kako ću, ako je
sve tačno... to saopštiti Birdi? Već je izgubila majku. I bilo bi to
na neki način kao da je ponovo gubi. A zbog čega? Da bih ja
mogla dobiti nekakvu potvrdu? To nije fer.
Odmahujući glavom, rekla sam: „Moraću još da razmislim.“
„Odvoj koliko god vremena ti je potrebno. Stvarno to mislim.
Možemo dotad da se pravimo kao da se ništa nije desilo. Meni
to nije problem. Samo reci da nas ovo neće slomiti“, apelovao
je.
Pogledala sam u oči tog lepog muškarca ispred sebe i dala
sam mu uveravanja koja je tražio. „Trenutno sam jedino sigurna
u to da si mi potreban više nego ikad pre. Volim te, Sebastijane.
Tako mnogo te volim.“
Posegao je za mnom i usana priljubljenjih na moj vrat, rekao:
„Ne želim da večeras ideš kući. Potrebna si mi, potrebno mi je
da budeš ovde sa mnom. U mom krevetu. Vreme je.“
Nisam nameravala da se o tome raspravljam. Nisam mogla da
zamislim da odem kući sama sa teretom odluke koji me je
pritiskao.
Te noći nije bilo seksa. Sebastijan me je samo držao dok
nisam zaspala u njegovom zagrljaju, zbunjena i uplašena – a
ipak bezbedna i voljena.

***
Naredno jutro možda je izgledalo kao običan, normalan početak
dana kad smo nas troje seli za sto u kuhinji da zajedno
doručkujemo. Ali bilo je to daleko od običnog i normalnog.
Nisam mogla prestati da zurim u Birdi. Njena plava kosa... da li
ju je nasledila od mene? Njen nos... nije bio sasvim kao
Sebastijanov. Zar ne liči pomalo na moj?
„Iznenadila sam se kad sam videla da si tu“, rekla mi je Birdi.
„Nikad nisi ovde da doručkujemo zajedno.“
Sebastijan se nakašljao. „Sejdi je provela noć kod nas. Šta
misliš, kako bi bilo da to češće radi? Možda svakog vikenda?“
Birdi je slegnula ramenima i nasmešila se. „Zašto da ne.“
Sebastijan i ja smo se nacerili jedno drugom kad je posegao
preko stola za mojom rukom.
Bila sam potpuno ošamućena. Ma koliko da sam želela da
odagnam onu tešku dilemu, znala sam da odluka neće biti laka i
da neće doći uskoro.
Birdi i ja smo posle doručka odvele Marmadjuka u park.
Uživale smo u lepotama kasne jeseni u gradu.
 Kad smo se vratile kući, bile smo same, pošto je Sebastijan
morao da veći deo dana provede u restoranu. Nakon što se Birdi
povukla u svoju sobu da čita knjigu za domaći zadatak, lutala
sam kućom besciljno dok nisam naletela na jednu Amandinu
fotografiju u Sebastijanovoj sobi.
Podigla sam uramljenu sliku i zurila u nasmešene oči.
Sasvim prirodno došlo mi je da joj se obratim iako sam znala
da ne može da me čuje. „Šta si nameravala da uradiš? Zašto si
sakupljala moje članke? Da li si pokušavala da me nađeš, ili si
htela da ostaviš neki trag, neki putokaz? Da li si samo bila
radoznala?“ Uzdahnula sam. „Ili smo možda sve pogrešno
shvatili. Volela bih da znam šta bi ti htela da ja sada uradim?“
Suza mi je pobegla niz obraz.
Ako je Amanda nameravala da me nađe, zašto nije
kontaktirala sa mnom? Očigledno je znala i gde može da me
pronađe. A nije to uradila. Zašto je onda sakupljala moje napise?
Nikad neću saznati šta je želela. Sebastijan je tu odluku
prepustio meni. U jednu ruku, poštovala sam taj gest. A s druge
strane, možda bi bilo lakše da mi neko kaže šta da radim.
„Izvini, Amanda. Žao mi je. Nadam se da si na boljem mestu.
Obećavam ti da ću voditi računa o Birdi. Štitiću je i postaraću se
da ima dobar ženski uzor. Hvala ti što si je donela na svet. I
hvala ti što si me dovela do Sebastijana.
Znam da je uvrnuto da ti zahvaljujem što si me dovela do
svog muža. Ali obećavam ti da ću ga voleti i čuvati i da nikad
neću pokušavati da zauzmem tvoje mesto. Istinski osećam da bi
i ti volela da bude srećan, iako on sam nije siguran u to. Ovako
kao žena ženi hoću da ti kažem da znam u svom srcu da ne bi
želela da bude tužan i sam.“
„Hej.“
Poskočila sam kad je Sebastijan ušao u sobu.
 „Rano si se vratio“, rekla sam i spustila sliku.
„Šta si radila?“, upitao je.
„Razgovarala sam... sa Amandom. Tražila sam da me
posavetuje. Da li je to ludo?“
Nasmešio se. „Ja to radim stalno. Sve vreme.“
„I pomaže li?“
„Ponekad čujem kako me prekoreva, govori mi da budem
muško i da prestanem da joj se žalim.“ Nasmejao se.
„Nisam ništa bliže odluci nego što sam bila pre. Ne znam šta
da radim. Mislim da stvarno moram dobro da razmislim.“
„Ne žuri, odvoj koliko god vremena ti je potrebno.“ „Mislim
da ću morati da odem do tate.“
„Zna li tvoj otac da si donirala jajne ćelije?“
Klimnula sam glavom. „Da, rekla sam mu pre no što sam to
uradila. Nije bio baš oduševljen, ali razumeo me je. I na kraju,
podržao je moju odluku.“
„Tvoj tata je sjajan čovek. Možda može da ti pomogne da
doneseš odluku. Mislim da je dobro što ćeš porazgovarati sa
njim.“
Klimnuvši glavom, obrisala sam oči. „Verovatno ću otići do
njega sledećeg vikenda.“
Spustio je nežan poljubac na moje čelo. „Zvuči kao dobar
plan. Neka dotad sve ostane po starom.“
 Poglavlje 29

Sejdi
„To je luda priča.“ Moj otac je odmahnuo glavom i protrljao
vrat. Upravo sam provela ceo sat isporučujući mu tu
neverovatnu priču, od toga kako sam upoznala porodicu
Maksvel zahvaljujući Amandinoj zbirci članaka do toga da su
dobili donirane jajne ćelije. Deo je već znao, ali ne i celu ludu
stvar. Iskrena da budem, nakon što sam mu je naglas prenela,
zvučala je kao zaplet neke TV serije. Prošlo je nedelju dana
otkako mi je Sebastijan sve rekao, a i dalje je to izgledalo
nadrealno.
„Znam, tako mnogo toga je moralo da se desi da bismo se
našli u ovoj situaciji. Uzmimo da ja jesam njihova donorka i da
je nekako Amanda to otkrila i da je počela da me prati. Neko je,
u svakom slučaju, trebalo da dobije moje donirane jajne ćelije,
tako da to i nije najčudniji deo. Mada sam, naravno, svesna da
takva vrsta doniranja nije uobičajena. Ali čak i ako se to desilo, i
dalje je trebalo da Birdi nađe članke koje je njena mama isecala
iz časopisa i da samoinicijativno napiše pismo Deda Mrazu. A
onda je trebalo i da ja odlučim da glumim Deda Mraza, što je na
kraju dovelo do toga da budem radoznala i da prošetam pored
njihove kuće. Birdi je morala da izgubi šnalu sa leptirom, koju
sam ja slučajno našla. Da ne pominjem da me je, kad sam
pokušala šnalu da vratim, iznenada uhvatilo ludilo i odlučila sam
da se predstavim kao dreserka pasa... i to ona koji ih dresira na
nemačkom. I da ne zaboravimo da je prava dreserka morala da
se, igrom slučaja, ne pojavi tog dana. A čak i tada, nakon tog
ludog niza događaja, i dalje je još trebalo da se Sebastijan i ja
zaljubimo jedno u drugo. Koje su šanse da se sve to desi, tata?“
„Znaš, ja sam stvarno dobar u tome. Verujem da većina stvari
u životu dolazi od naših dela. Ne nađeš novčanicu od pet dolara
na ulici zato što si imao sreće. Nađeš je zato što obraćaš pažnju
na svoje okruženje. Ali ta tvoja priča navodi me da pomislim da
tu ima nečega više. Tvoja majka je bila religioznija od mene. Ja
verujem da ćeš ako vredno radiš doneti hranu na sto svojoj
porodici. Dok je tvoja majka verovala da bog blagosilja one koji
njega blagosiljaju. Moram da ti kažem, dušo, mislim da bi
trebalo da odem u crkvu u nedelju.“
Nasmešila sam se. „Šta da radim, tata? Treba li da otvorim
onaj koverat?“
„Da li bi danas išta bilo drugačije da si to uradila?“
Razmislila sam i odmahnula glavom. „Već volim Birdi, tako
da se ono što osećam prema njoj ne bi promenilo. I mislim da
sad nije pravi trenutak da joj se kaže kako je začeta. Ti i mama
nikad niste krili od mene da sam usvojena. Ne sećam se vremena
kad to nisam znala. Zato nikad nisam imala osećaj da će mi
jednog dana neko izmaći tlo pod nogama ako kaže da mi vi niste
biološki roditelji. Uvek sam znala ko sam, a mislim da Birdi
odjednom to ne bi znala.“
Tata je klimnuo glavom. „Nije nam bilo lako da odlučimo
kako da se postavimo u vezi sa tim. Ali na kraju zaključili smo
da istina uvek izađe na videlo. I to obično u nezgodnom
trenutku. Nismo želeli da veruješ u nešto celog života i da onda
otkriješ da je sve što si znala bilo laž. Tvoja majka i ja smo se
plašili da bi ti to moglo urušiti poverenje u ljude.“
Uzdahnula sam. „Da, to ima smisla, i drago mi je što sam
uvek znala da sam usvojena. Ali u Birdinom slučaju stvari stoje
malo drugačije. Ona već ima deset godina. Od nje su dugo krili
činjenicu da Amanda nije njena biološka majka. Zato će se
osećati kao da joj je svet izvrnut naopačke. I apsolutno si u
pravu, možda izgubi poverenje u oca i u mene, takođe. Gotovo
kao da je šteta već načinjena. To se ne može promeniti.“
„Kad smo pokušavali da odredimo kako da ti saopštimo
istinu, konsultovali smo agenciju za usvajanje. Znaš li šta nam je
gospođa iz agencije rekla?“
„Šta?“
„Rekla je da ako morate da sednete i porazgovarate sa svojim
detetom da biste mu rekli da je usvojeno, već ste predugo
čekali.“
Duboko sam uzdahnula. „Mislim da je u pravu. Pošto je to
već skrivano od Birdi, treba naći najbolji trenutak da joj se kaže
istina. Da li je taj trenutak sada ili je bolje sačekati da bude
zrelija? Ili joj to nikad ne treba reći?“
„Meni se čini da ti već znaš odgovor na to pitanje.“
Tužno sam se nasmešila. „Da, izgleda da znam. Hvala, tata.“
Potapšao me je po ruci. „Hoću nešto da ti pokažem. Pođi sa
mnom.“
Pratila sam tatu do njegove spavaće sobe. Skinuo je staru
kutiju za cipele sa vrha ormana. Kopao je po njoj i onda izvukao
nešto. „Evo ga. Pogledaj.“
Bilo je to izgužvano parče papira sa jednom rečenicom.
Rukopis je bio mamin. Pročitala sam naglas ono što je napisano.
„Kad je suđeno da dvoje ljudi budu zajedno, bog omogući da
se to desi.“
Zbunjena, digla sam pogled. „Šta je ovo?“
„Znaš da sam bio u vojsci kad smo se tvoja mama i ja
upoznali. Došao sam kući na odsustvo i tada smo se upoznali.
Dve nedelje smo svaki slobodan trenutak provodili zajedno, ali
onda sam morao da se vratim preko okeana u svoju jedinicu.
Ostalo mi je do kraja odsluženja vojnog roka još šest meseci.“
„Da, znam to.“
Uzeo je papirić iz moje ruke i nasmešio se, gledajući ga.
„Rastali smo se tog jutra. Bio sam lud za njom, a šest meseci je
dug period. Plašio sam se da ću se vratiti kući i videti da ju je
drugi zgrabio.“ Tata mi je namignuo. „Tvoja mama je bila prava
premija, posebno za prosečnog momka poput mene. Bilo kako
bilo, pozdravili smo se, i ja sam proveo sledećih osamnaest sati
u putu ka bazi. Te noći, kad sam se presvlačio, ovo parče papira
ispalo mi je iz džepa sakoa. Tvoja majka ga je krišom stavila.
Nosio sam ga svud sa sobom sve dok se nisam vratio.“ Zastao je
i pogledao me. „A onda onog dana kada smo te doneli kući,
tvoja majka je sedela u stolici za ljuljanje koju je toliko volela,
držala te u naručju. I nisam mogao da skinem pogled s nje.“
Srce mi se steglo. Bilo je tako lepo što mi je to pričao, ali
istovremeno me je i rastužilo. Naslonila sam glavu na tatino
rame i spustila pogled na papir.
Nakašljao se. „Bilo kako bilo... tvoja majka me je uhvatila
kako zurim u nju i upitala me šta to radim?“ Znaš li šta sam joj
rekao?“
„Šta?“
„Kad je suđeno da dvoje ljudi budu zajedno, bog omogući da
se to desi.“
Progutala sam suzu i osetila slanoću u grlu. „Oh, tata...“
Presavio je papir i stavio mi ga u džep. „Čuvaj ga. Podeli tu
mudrost sa svojim detetom jednog dana. Bilo da se ispostavi da
je to Birdi ili neko drugo srećno klinče.“

***
Nisam mogla da zaspim te noći. Poslala sam poruku Sebastijanu
i upitala ga mogu li da dođem iako je već bilo jedanaest sati.
„Hej“, otvorio je vrata i pre no što sam pokucala.
„Kako si znao da sam stigla?“
Sebastijan se nasmešio. „Čekao sam kraj prozora da vidim
uber.“
„Oh“, skinula sam kaput i obesila ga na jednu kuku u
predsoblju. „Izvini što dolazim ovako kasno.“
Kad sam se okrenula, Sebastijan me je odmah privukao u
zagrljaj. „Drago mi je što si tu.“ Poljubio me je. „Samo se
nadam da hitnost koju sam naslutio u tvojoj poruci nije došla iz
potrebe da raskineš sa mnom.“
Odmakla sam se. „Molim? Ne. Zašto si tako nešto pomislio?“
Teško je uzdahnuo. „Nisi se javljala poslednjih nekoliko
dana. Pomislio sam da si se možda opametila.“
Tužno sam se nasmešila. „Žao mi je zbog toga, samo mi je
bilo potrebno malo vremena za razmišljanje.“
„Naravno, hajdemo unutra, hoćeš čaj, možda nešto drugo?“
Odmahnula sam glavom. „Ne, hvala.“ Ušli smo u tihu
dnevnu sobu. „Birdi spava, pretpostavljam?“
„Da.“ Podigao je ruku i pokazao da nosi narukvicu
prijateljstva. „Naterala me je da ih napravimo još, i ispitivala
me, tražila je da joj kažem da li Deda Mraz stvarno postoji. Ovu
sam napravio za tebe.“
Nasmešila sam se. „Stvarno?“
„Da, ali ne uzbuđuj se previše. Loš sam u tome.“
Nasmejala sam se. „U redu, ali pažnja se računa.“
„Seti se šta si rekla kad budeš videla kako ti je džombast novi
komad nakita.“
Pokazala sam glavom ka njegovoj spavaćoj sobi. „Zašto ne
bismo otišli tamo da porazgovaramo. Za slučaj da Birdi ustane.“
 „Dobra ideja.“
Sebastijan me je poveo u svoju sobu. Seo je na krevet i
naslonio se na uzglavlje. Ja sam sela licem prema njemu,
ušuškana između njegovih raširenih nogu. Uzela sam ga za ruke.
„Mnogo sam razmišljala, i mislim da ne bi trebalo da
otvaramo koverat.“
Gledao me je u oči. „Jesi li sigurna u to?“
Klimnula sam glavom. „Mislim da je u ovom trenutku na
Birdi da donese tu odluku. Kad bude otkrila kako je začeta,
možda će hteti a možda i neće hteti da sazna ko joj je biološka
majka. Ja nikad nisam želela da upoznam svoju jer sam imala
mamu i tatu i ništa drugo nije mi bilo potrebno.“ Odmahnula
sam glavom. „Možda je moja tadašnja odluka došla iz odanosti
prema roditeljima. Ne znam tačno. Ali bila je to moja odluka, i
mislim da to pravo ima i Birdi, a mi ne.“
Sebastijan je provukao prstima kroz kosu. „U redu. Da li
ćemo joj sada saopštiti da ima mogućnost da donese tu odluku?“
„Mislim da ti, kao otac, treba to da odrediš. Najbolje je
poznaješ. Mislim da bi bilo bolje da sačekamo da bude zrelija.
Ali, u suštini, ti o tome odlučuješ.“
Ćutao je dugo pre no što je ponovo progovorio. „A ti? Zar ti
neće biti teško da ne znaš jesi li joj majka ako odložimo da joj se
saopšti kako je začeta?“
„Ponekad je ono što je teško takođe i ispravno.“
Sledeća dva sata razmatrali smo za i protiv razloge da se
Birdi sve kaže. Iskreno sam govorila šta mislim, Sebastijan bi
me saslušao i izneo bi svoje strepnje i strahove. Jedna stvar je
bila sigurna – nisam mu zavidela što će morati da donese tako
tešku odluku. Najteža pitanja su uvek ona koja nemaju pogrešan
i ispravan odgovor.
Na kraju je odmahnuo glavom. „Stavićemo koverat sutra u
moj sef. Ne znam kad bi trebalo da joj sve kažemo, možda kad
napuni osamnaest godina... Ne znam. Možda ćemo shvatiti da je
pravi trenutak kad taj trenutak dođe. Barem se tome nadam.“
Nasmešila sam se. „Da, mislim da ćemo umeti da ga
prepoznamo.“
„Hteo bih da porazgovaramo još o nečemu. Ne bih da budem
morbidan, ali oboje smo naučili da se život može promeniti za
tren oka. Ako mi se nešto desi, a ti si njena majka... trebalo bi da
Birdi ostane sa tobom. Po mojoj sadašnjoj oporuci starateljstvo
će dobiti Mejsi.“
„Oh, u redu, da. O tome nisam razmišljala.“
„Mislim da bi trebalo da odemo do advokata i da se
posavetujemo sa njim, da vidimo kako to da uredimo.“
„Ima smisla.“
Dugo smo se gledali u oči. „Pa, onda je to sređeno“, rekla
sam.
Sebastijan se nasmešio. „Da, izgleda da jeste.“
Duboko sam uzdahnula, ramena su mi se opustila prvi put u
poslednjih nekoliko dana. Obujmio mi je obraze.
„Ne znam da li nas je to sudbina ili luda koincidencija
spojila, ali šta god da me je dovelo k tebi, to nije važnije i
dragocenije od onoga što će te ovde zadržati, od ljubavi. Volim
te, Sejdi.“
„I ja tebe volim.“
Nasmešio se. „Dobro. A sada. Umdrehen!“
„Umdrehen?“ Namrštila sam se. „Da se prevrnem?“
Sebastijan je napravio neki brz nevidljivi potez i našla sam se
na leđima.
Oči su mu zasijale. „Znaš, meni ide u prilog da ne otvaramo
koverat zbog još jedne stvari?“
„Je li? A koje to?“
 „Imaćeš razlog da ostaneš dok ne saznaš rezultate iz
koverte.“
Nasmešila sam se. „Hoćeš da kažeš imaću još jedan razlog da
ostanem?“
Bio je iskreno zbunjen. „A koji je prvi razlog?“
„Prvi razlog si ti, nikad mi nije ni bio potreban drugi.“
 Poglavlje 30

Sejdi
Četiri nedelje kasnije

„Kafa?“ Devin je uplesala u moju kancelariju i bacila na moj sto

dva svežnja pisama omotanih gumicama. Svaki je bio najmanje
deset centimetara debeo. Više pisama nego juče.
Pogledala sam sve te koverte. „Trebaće mi kofein za ovo.
Veliki ledeni vanila late bez šećera sa sojinim mlekom.“
„Da, stiže šolja nezabave.“
Otvorila sam fioku i izvadila novčanik. Devin je podigla
ruku. „Ne, na mene je red da častim. Vraćam se za tren. Odvoj
mi najćaknutija pisma.“
Nasmejala sam se. „Kao i uvek.“
Pre dva dana časopis je objavio da rubrika Praznične želje
startuje od sledeće nedelje. Nisam mogla da verujem koliko
pošte je stiglo za samo četrdeset osam sati. Jedna od pripravnica
je obično pomagala u razvrstavanju pisama. Ali ja sam takođe
volela da preturam po njima. Ponekad bih to radila nasumice,
recimo uzela bih prvih pet pisama s vrha gomile, drugi put bih
izabrala ona sa zanimljivim prezimenima na povratnoj adresi ili
ona iz interesantnih mesta i gradova. Iako je časopis distribuiran
samo u Sjedinjenim Državama, redovno su se javljali i čitaoci iz
raznih delova sveta. Juče sam izabrala Dženis Vudkok
(Drvenkita) jer koga ne bi zanimalo šta bi žena sa takvim
prezimenom mogla poželeti za Božić. Takođe sam izdvojila i
čitateljku koja je živela u Bejkonu (Slanini) u Indijani. Pa,
zbog... slanine.
Vratila sam se u stolicu, skinula gumicu s jednog svežnja i
počela da prebiram po pismima koja su danas stigla. Prelećući
po imenima i adresama, ništa mi nije privuklo pažnju, dok se
nisam zaledila, stigavši do koverte na kojoj je stajalo:
B. Maksvel.
Sveca mu poljubim. Birdi je ponovo pisala Deda Mrazu.
Nisam mogla dovoljno brzo da otvorim pismo.

Dragi Deda Mraze,

Ne znam da li me se sećaš, zovem se Birdi Maksvel.
Pisala sam ti pre nekoliko meseci i zamolila sam te da
pošalješ mom tati i meni neke stvari. Ne brini, ne pišem ti
da bih zatražila još nešto. Imam sve što mi treba. Ali evo u
čemu je stvar: mislim da ne postojiš. A i nije bilo tako
teško to shvatiti.
Vidiš, iz prirode i društva učimo između ostalog i o
stanovništvu. Moja učiteljica gospođica Parker kaže da na
Severnom polu nema stanovnika. Kaže da ljudi ne mogu
preživeti tako niske temperature i da tamo ima samo
tuljana. Nula ljudi tamo gde ti navodno živiš!
A tu je još i Suzi Redmond, devojčica iz mog razreda.
Pominjala sam ti je ranije. Videla je prošle godine kako
njena mama ujutru podmeće božićne poklone. Osim toga,
ako praviš igračke u svojoj radionici, zašto na lutki koju
sam dobila piše Napravljeno u Kini? Nešto je tu sumnjivo.
Oh, i pozabavila sam se matematikom. Gospođica
Parker kaže da na svetu ima 1,9 milijardi dece koja žive na
preko trista miliona kvadratnih kilometara i da prosečna
 porodica ima 2,67 dece. To znači da bi trebalo da prelaziš
5.083.000 kilometara na sat da bi stigao do svakoga na
Badnje veče. Kako stare drvene sanke postižu tu brzinu?
Plus... ne možeš da se spustiš niz naš odžak!
I tako, pošto sam prilično sigurna da ne postojiš,
verovatno se pitaš zašto ti uopšte pišem. Pa, odlučila sam
da ću da budem pisac kad odrastem, kao moja prijateljica
Sejdi. Ponekad dođe kod nas da bi moja bebisiterka mogla
da ode kući ranije, i onda zajedno za stolom u kuhinji
radimo. Evo, kao sada, ona na laptopu piše preko puta
mene, a ja se pravim da radim domaći zadatak. Ali, u
stvari, uradila sam domaći danas u školi na času dok je
učiteljica pričala nešto dosadno, pa ti pišem samo da bih
vežbala pisanje.

Pokrila sam usta dlanom i počela da se smejem.

Kakva mala prevarantkinja. Sedele smo jedna preko puta
druge kad sam tog dana došla ranije a ostalo mi je da završim
nešto posla. Nisam imala pojma da ne radi domaći zadatak. I
dalje se smejući, vratila sam se njenom pismu.

Bilo kako bilo, ne smeta mi što ne postojiš. Imam sve što

bih mogla poželeti. Moj tata se sad sve vreme smeši. Za to
je najzaslužnija Sejdi. I meni mami osmehe.
Čak i da postojiš, ne bih ove godine tražila poklone za
sebe. Osim, možda da Sejdi kaže „da“ na ono što će je tata
pitati za Božić.
Voli te,
Birdi Maksvel.

Razrogačila sam oči

Šta će me to njen tata pitati za Božić?
 ***
Za Badnje veče sva sam bila kao na iglama. Biće to možda
najvažnije veče u mom životu. Pažljivo sam odabrala garderobu,
crvenu haljinu za koju sam znala da je Sebastijan voli, jer sam je
nosila ranije. Zaprosiće me večeras, htela sam da budem
odgovarajuće obučena za tu priliku.
Plan je bio da Sebastijan, Birdi i ja provedemo mirno Badnje
veče sa mojim ocem, koji će doći iz Saferna, i prespavaće u
Sebastijanovoj radnoj sobi, koja je služila i kao soba za goste.
Jedva sam čekala da Birdi vidi neke od tatinih božićnih tradicija
i da provedem prijatno veče kod kuće sa ljudima koji su mi bili
najvažniji.
Nakon što sam uzela uber do Sebastijanove kuće, zastala sam
da zaista upijem hladni, noćni vazduh kad sam izašla iz kola.
Počele su da se pojavljuju pahuljice. Može li veče da bude
savršenije od ovoga? Povrh svega, imaćemo i sneg za Božić. Da
li poslednji put stojim na ulici kao žena koja nije verena? Oh,
daj da to pojmim na trenutak.
Uvila sam se u kaput i pogledala već tamno nebo.
Zahvaljivala sam čoveku gore što je stvorio ovaj život, što me je
doveo do ove porodice, i što mi je dao mogućnost da budem s
njima.
Sebastijan je otvorio vrata pre no što sam stigla da pozvonim.
„Zašto stojiš tu na zimi, lepotice?“
„Samo sam zahvaljivala zvezdama – doslovno – za sve ovo.
Osećam se kao najsrećnija žena na svetu.“
Pokazao mi je glavom da priđem. „Dolazi ovamo da mogu da
te poljubim.“
Kad sam se popela stepenicama, Sebastijan me je obmotao u
svoje naručje. Njegova toplina donela je utehu istog trena.
Mirisao je divno, na smreku i sandalovinu. Ljubio me je dugo i
jako, mogla sam kroz grudi da osetim kako mu srce bije.
Zapitala sam se da li je nervozan zbog onoga što bi se večeras
moglo dogoditi.
„Sejdi, stigla si. Bilo je krajnje vreme.“ Birdi je dotrčala da
me pozdravi.
Nosila je ono što bi mnogi videli kao ružni božićni džemper
sa izvezenim mačkama, a kosa joj je bila podeljena u dve kikice.
Nas troje smo se zagrlili.
„Tako se radujem ovome večeras“, rekla sam. „Jeste li
spremni da se posvetimo kuhinji i spremanju?“
Birdi je pljesnula rukama i poskočila. „Da!“
Sebastijan mi je skinuo kaput. Odvojio je trenutak da se
zagleda u moju haljinu, prostenjao je tiho i odmahnuo glavom.
Jedva sam čekala da mi je skine kasnije. Moraćemo da budemo
tiši nego inače, pošto će moj otac biti u susednoj sobi, ali nije
bilo šanse da večeras ostanem bez božićne ljubavi.
Birdi je ispred mene otrčala u kuhinju. Zvonce na vratima
oglasilo se pre no što sam stigla da pođem za njom.
„To mora da je tata.“
Sebastijan je otišao da otvori vrata. Moj otac je nosio svoju
čuvenu zimsku kapu sa krznenim naušnicama.
„Džordže! Drago mi je što te vidim.“ Sebastijan ga je
potapšao po leđima.
Tati su obrazi bili rumeni od hladnoće.
„Kako je bilo u vozu?“, upitala sam, privlačeći ga u zagrljaj.
„Dosadno.“ Moj otac je pogledao naokolo. „Gde je mis
Amerike?“
„Ovde sam!“, rekla je Birdi, vraćajući se iz kuhinje.
Potrčala je u zagrljaj mom ocu. „Sejdin tata!“
„Srećan Božić, šećeru. Divno je što imam priliku da te
upoznam.“
 Zagrlio ju je sa ekstra ljubavlju. Znala sam da tata misli kako
je očigledno da bi mu ona mogla biti unuka.
Sebastijan je uzeo očev kaput. „Šta da donesem od pića,
Džordže?“
„Onaj fenomenalni punč od ruma savršeno bi mi odgovarao.“
„Upravo sam krenula to da napravim, tata. Pravim
bezalkoholnu varijantu za Birdi prvo, a onda ću dodati rum u
našu“, namignula sam.
Birdi i ja smo otišle u kuhinju. Ispekle smo kestenje,
napravile punč, i spremile pun poslužavnik povrća sa raznim
vrstama umaka i čipsa.
Sebastijan je dao da mu se u restoranu pripreme posebne
lazanje za nas, koje su čekale u frižideru svoj red na rernu.
U jednom trenutku Birdi je počela da sanjari. Onda je rekla:
„Mama je pravila čovečuljke od medenjaka za Badnje veće.“
Srce mi se steglo. Mislila je na majku i to me je duboko
pogodilo. Evo me kako se trudim najbolje što znam da budem
majčinska figura, a u stvari, nikad neću moći da zamenim
Amandu.
„Stvarno?“, rekla sam. „Od medenjaka? Sviđa mi se to.“
„Ne sećam se tačno kako ih je pravila. Ali sećam se tih
medenjaka i Miki Mans palačinki.“ Zažmurila je na tren, i onda
rekla: „Ne bih to da zaboravim. Ponekad se plašim da će se to
desiti kad budem starija.“
U tom trenutku tačno sam znala šta treba da uradimo.
„Nećemo to zaboraviti. Imamo li materijal za medenjake?“
Oči su joj se ispunile radošću. „Mislim da imamo. Znam da
imamo modle i kalupe u fioci.“
„Moramo da ih napravimo. A ukoliko nemamo sve sastojke,
odmah ću otići da ih kupim. Mislim da bi trebalo da ih pravimo
svake godine u čast tvoje mame.“
 Zasijala je. „Hvala ti. Mami bi se to svidelo.“
Na kraju sam morala da otrčim do prodavnice blizu nas i da
kupim sve što nam je potrebno. Srećom, prodavnica je bila
otvorena.
Nakon što sam se vratila, napravile smo čovečuljke od
medenjaka i ukrasile ih filom.
Baš kad smo završavale, Sebastijan je ušao u kuhinju.
„Samo sam hteo da vidim kako idu stvari ovde.“ Pogled mu
je sleteo na slatkiše na poslužavniku. „Pravite medenjake. Sad
mi je jasno zašto si išla u prodavnicu.“
„Da, Birdi mi je rekla da je sa mamom uvek to pravila za
Badnje veče.“
„Da“, nasmešio se. „Bogami jeste.“
„Rekla sam joj da ćemo ih praviti svake godine.“
Zurio je u kolače nekoliko sekundi pre no što me je ponovo
pogledao i nemo uobličio usnama reči: „Hvala ti.“
„Nema na čemu“, odgovorila sam mu na isti način.
Ušao je moj otac. „Da li to miriše pečeno kestenje?“
Nas četvoro okupili smo se u kuhinji, gosteći se svim
poslasticama uz punč.
Nakon što smo ponešto od toga preneli na stočić u dnevnoj
sobi, okupili smo se oko jelke, a moj otac je slikovito opisao
Sebastijanu nekoliko dogodovština iz mog detinjstva.
„Šta si tražila da ti Deda Mraz donese ove godine, Birdi?“,
upitao je moj tata.
„Ništa“, odgovorila je. „Imam sve što mi je potrebno. Plus,
ne znam da li Deda Mraz uopšte postoji.“
Pogledali smo se, nismo znali kako da odgovorimo na to.
Sebastijan je prvi odreagovao. „A odakle onda dolaze svi oni
pokloni svake godine?“
„Ne znam. Možda od tebe. Možda nešto i postoji, a neki
delovi su izmišljeni. Recimo, spuštanje niz odžak. Pisala sam
nekome za koga sam mislila da je Deda Mraz. Rekla sam ti to,
tata. Mislila sam da mi Deda Mraz šalje odgovore, ali ne znam
više da li je zaista tako.“ Slegnula je ramenima. „Ali dobre stvari
se dešavaju otada.“
Ućutali smo se.
„Verujem u dobre ljude“, rekla je na kraju. „Ali i dalje se
nadam maslinama i pečatima za glamurozne nokte ove godine.“
Namignula je Sebastijanu.
Uzdahnula sam. Naša devojčica je odrastala.
Naša devojčica.
Ovako ili onako, bila je to. Moja devojčica. Šta god da je
istina.
Sebastijan je ustao sa kauča. „Pa, Birdi, moraćeš da sačekaš
Božićno jutro da otvoriš poklone, jer Deda Mraz nije večeras bio
spreman. Ali možda je sad dobar čas da daš Sejdi poklon koji
smo joj kupili?“
Počela je da skače. „Da! Tako sam radosna.“
Da li je to to?
Srce mi je brže zakucalo. Da li će me Sebastijan zaprositi sa
Birdi? Da li će mi predložiti da zvanično budem deo njihove
porodice? Malo sam se zagrcnula kad su oboje otišli do spavaće
sobe.
Otac mi se nasmešio. Nisam bila stoprocentno sigurna, ali
činilo se kao da nešto zna.
Je li i on umešan u to?
Sebastijan je možda od njega zatražio moju ruku.
Birdi je skakutala hodnikom pored Sebastijana kad su krenuli
da se vraćaju u dnevnu sobu. Sebastijan je nosio kutiju umotanu
sjajnim, crvenim papirom sa stručno vezanom zlatnom mašnom.
Seo je pored mene pre no što mi je predao poklon. „Dugo i
pažljivo smo razmišljali šta da poklonimo nekome ko nam tako
mnogo znači. Otkako si prošla kroz ona vrata, život nam je
bogatiji i radosniji. Ovaj poklon predstavlja našu zahvalnost za
to što si postala deo našeg sveta. Volimo te.“
Ruke su mi drhtale dok sam otvarala kutiju.
Onda mi je srce malo palo kad sam shvatila da nisam dobila
prsten. Zažmurila sam, bilo mi je potrebno tren-dva da umirim
živce, jer bila sam tako sigurna u svoje pretpostavke. Otvorila
sam je. A onda kad sam videla o čemu je reč, moje emocije
prešle su put od razočaranja do potpune zadivljenosti i
uzbuđenja.
U kutiji je bila precizna replika šnale sa leptirom koja me je
dovela do Sebastijanovog praga onog dana, samo što je bila
ukrašena dijamantima i visila je sa lančića od belog zlata.
Zinula sam. „Nemam reči.“
„Pomenuo sam Birdi da si mi rekla koliko ti se svidela njena
šnala.“ Namignuo mi je, znajući vrlo dobro da samo on i ja
znamo celu priču o šnali i o tome kako me je dovela do toga da
postanem dreserka.
Nastavio je. „Otišli smo kod juvelira i zamolili ga da napravi
kopiju sa dijamantima. Mislim da je savršeno ispala. Nadam se
da ti se sviđa.“
Zagrcnuvši se, rekla sam: „Je l’ ti to ozbiljno? Ovo je
najpažljiviji, najdirljiviji, najdivniji poklon koji sam dobila u
životu.”
Nakon što sam čvrsto zagrlila prvo Birdi pa onda Sebastijana,
on je izvadio ogrlicu iz kutije.
„Daj da ti je stavimo.“
Od dodira Sebastijanovih ruku na mojoj koži poleteli su mi
drhtaji kičmom dok mi je stavljao ogrlicu oko vrata.
Moj tata je imao osmeh od uveta do uveta. „Izgledaš prelepo,
bundevice.“
Birdi je raširenih očiju gledala komad nakita. „Sad ćeš misliti
na mene svaki put kad je budeš nosila.“
Ponovo sam je zagrlila i rekla: „Medena, ne treba mi ogrlica
da bih mislila na tebe. Uvek si mi u mislima. Ali voleću i čuvaću
ovo. Ne možeš da zamisliš koliko mi je to važno, vredno i
dragoceno.“
I na kraju nije bilo prstena za Božić. I to je bilo sasvim u redu
što se mene tiče. I ne bih volela da Sebastijan žuri sa tako
važnom odlukom. Da li sam bila i pomalo razočarana? Svakako.
Ali i dalje sam se osećala kao najsrećnija žena na svetu.
 Poglavlje 31

Sebastijan
„Marmadjuk, pogledaj me.“
Kuče je trčalo po sobi i šapama grebalo po parketu.
„Stani, konju.“
Nastavio je da juri. Onda sam se setio nemačke naredbe za
„stani“.
„Bleib!“
To je dalo rezultata. Stao je tačno ispred mene.
„Pokaži mi šta si uradio s njim.“
Vuf.
Stavio sam mu pod nos razvaljenu, praznu kutijicu, i uperio
prstom unutra. „Šta si uradio sa prstenom?“
Vuf.
Da su poslednja dva dana bila film, imao bi naslov: Godina
kada je kuče uništilo Božić.
Ujutro na Badnji dan stajao sam ispred ogledala u svojoj sobi
i uvežbavao dirljive reči koje ću izrecitovati kad kleknem na
jedno koleno i zatražim od Sejdi da bude moja žena. Nisam
tačno znao kada ću to uraditi – na Badnje veće ili na Božić.
Znao sam samo da će to biti kad se ukaže prava prilika u ta dva
dana.
Birdi je sve znala i isplanirala je sopstveni mali govor za
Sejdi. Pošto je Sejdin otac bio u gradu u poseti, trebalo je da to
bude epski veličanstveno. To jest, dok nisam odlučio da ostavim
prsten na stolu i da odem da se istuširam. Kad sam izašao iz
kupatila, kutijice više nije bilo.
Sem Djuka, niko drugi nije se mogao okriviti. Samo on je bio
kod kuće, i ušao je i izašao iz moje sobe nekoliko trenutaka pre
no što sam otišao u kupatilo.
Na kraju sam morao sve da kažem Birdi. Proveli smo ceo dan
prevrćući kuću u potrazi za kutijicom. Na kraju smo je našli –
praznu. Naše kuće je izgubilo dijamantski prsten iz Tifanija
vredan 20.000 dolara.
Mogao bih da zaprosim Sejdi i bez njega. Ali želeo sam da
sve bude savršeno, a bez prstena, pa, to bi bilo prilično glupavo.
Hvala bogu pa sam dao da se izradi onaj privezak od iskopirane
šnale, i tako sam bar imao nešto da dam Sejdi. Kakav košmar.
I eto me, dan nakon Božića, bez prstena, samo sa
razvaljenom kutijicom, i razgovaram sa kučetom, očekujući kao
ludak da mi odgovori – kao da bi nekako mogao da se nagodim
s njim i da ga nagovorim da mi kaže šta je uradio.
Činjenica da smo prevrnuli celu kuću i da svejedno nismo
našli prsten bila je u najmanju ruku obeshrabrujuća.
Ako se ne pojavi u narednih nekoliko nedelja, moraću da
srežem troškove i da naručim novi prsten. Ali još nisam sasvim
izgubio nadu.
I Sejdi mi je bila nekako čudna jutros kad je otišla. Osetio
sam kod nje nešto nalik razočaranju. Zapitao sam se da li se
potajno nadala da ću je zaprositi. To je situaciju samo pogoršalo
– jer sam očajnički želeo da joj stavim prsten.
Birdi je ušla u moju spavaću sobu dok sam pregovarao sa
psom.
„Jesi li ga našao, tata?“
„Nisam, a ti?“
Odmahnula je glavom. „Ne, čak sam gledala i kod svojih
igračaka. Pomislila sam da se Marmadjuk možda igrao sa njima
i da je prsten nekim slučajem tamo završio. Ali nisam ga našla.
Gde bismo još mogli da potražimo?“
Pogledavši oko sebe, počešao sam se po glavi i rekao:
„Mislim da smo zavirili u svaki kutak kuće.“
Birdi je kleknula ispred kučeta. „Marmadjuk, molim te reci
nam gde si stavio Sejdin prsten.“ Liznuo ju je po obrazu. Čak ni
moja ćerka nije mogla sad da izvede čudo s njim.
Oglasilo se zvonce na vratima. Srce mi je brže zakucalo jer
sam znao da je to Sejdi došla kako smo se i dogovorili. Samo je
otišla kući da se na brzinu presvuče. Odvešćemo Marmadjuka
do parka, a posle idemo do restorana na ranu večeru. A kasnije
ćemo gledati film ovde kod nas.
Otvorio sam vrata. „Hej, dušo“, rekao sam i nagnuo sam se
da je poljubim.
Obrazi su joj bili rumeni od zime. „Hej.“
„Da li ti je tata stigao kući bez problema?“
„Da, malopre se javio iz Saferna.“
„Dobro, bilo nam je baš lepo sa njim.“
„Da, i on je uživao.“ Sejdi se nasmešila.
Birdi je ušla u dnevnu sobu, već obučena sve sa kaputom.
„Spremni smo da krenemo kad ti kažeš, Sejdi.“
„Hej, gospođice Birdi.“ Zagrlila je moju ćerku. „Da li sam ti
nedostajala ova tri sata koliko me nije bilo?“
„I te kako!“ Zakikotala se.
Nas troje smo krenuli napolje sa psom koji je kao i obično
šetao nas umesto da bude obrnuto.
Kad smo stigli do parka, pustili smo Marmadjuka da trči, a
mi smo seli na klupu i slušali Birdine priče o deci iz škole. Sve
vreme sam mislio o prokletom prstenu. Nadao sam se da se moja
neusredsređenost ne primećuje previše. Ne bih voleo da moram
da lažem Sejdi ako me zapita zašto sam tako zamišljen.
Posle dvadeset minuta Marmadjuk se konačno izmorio.
Ustali smo s klupe i krenuli kući da ga ostavimo i da odemo u
restoran na večeru.
Nekoliko ulica dalje pas je stao ispod drveta. Znali smo šta to
znači. Čekali smo dok je čučao. Sejdi je držala kesicu, i nagnula
se da pokupio ono što je ostavio.
Iznenada se ukočila.
„Šta ti je?“
Sejdi se donja vilica oklembesila.
Jedva je mogla da govori. „Hm... tu je... dijamantski prsten...
u Djukovom govancetu!“
Birdi je ciknula i počela da skače od sreće. „Jupi!“
A ja? Doslovno nisam mogao da se mrdnem očiju
razrogačenih od neverice.
Nema šanse.
Umesto objašnjenja, došlo je do nečeg neočekivanog. Počeo
sam da se smejem nekontrolisano. Mora da je nekoliko dana
stresa uzelo svoj danak. Bilo je to očigledno zarazno, jer je Birdi
takođe počela da se smeje. Sejdi se poslednja predala. Na kraju
je i ona prsla u smeh. Marmadjuk je onda počeo da laje na nas.
Kad se jednom završila histerija, shvatio sam da Sejdi i dalje
gleda u veliki dijamant – i sve ono što je išlo sa njim.
Podigao sam kažiprst. „Ne mrdaj. Ostani tačno tu.“
„Da... ne pada mi na pamet da odem odavde.“ Nasmejala se.
Srećom, na uglu je bila prodavnica. Utrčao sam unutra i
zamolio da mi daju nekoliko plastičnih kesa, i od srca sam im
zahvalio.
Dojurio sam nazad i jednom kesom pokrio ruku da bih
pažljivo izvukao prsten pre no što sam ga stavio u drugu kesu.
Sejdi je onda ostalo pokupila drugom kesicom.
 Nas troje smo stajali tamo zajednički prevladavajući napade
smeha. Morao sam da objasnim prisustvo prstena, ali nisam
znao kako to tačno da uradim. Zato sam uradio ono što sam
osećao da je ispravno u tom trenutku.
Kleknuvši, rekao sam: „Sejdi, ovo će verovatno ući u istoriju
kao najusranija prosidba. Ali pošto si već videla šta sam uradio,
to ne mogu izbrisati. Iznenađenje je ionako upropašćeno, pa ću ti
zato samo reći ovo.“ Duboko sam uzdahnuo: „Silno sam želeo
da te zaprosim na Božić. Birdi i ja smo planirali to već neko
vreme. A onda, kao što si verovatno shvatila, prsten je nestao.
Prevrnuli smo i nebo i zemlju da ga nađemo. A sad je jasno
zašto se nigde nije pojavio.“ Pogledao sam u nebo da saberem
misli pre no što su nam se pogledi ponovo sreli. „Bio sam
očajan, jer sam mislio da je prsten važan deo procesa i odlučio
sam da odložim ono što u srcu nikako nisam želeo da odlažem.
Ovako mi očigledno univerzum pokazuje da prsten tu nije
najvažniji deo. Najvažniji deo prosidbe je iskazivanje ljubavi.“
Stavio sam ruku na grudi. „Volim te. Birdi te voli. Molim te reci
da ćeš biti zauvek deo naše porodice!“
Sejdi su suze potekle, reči su joj jedva bile povezane kad je
klimnula glavom. „Da! Naravno, biće mi čast. Da!“
Onda sam ustao i poljubio strasno svoju damu – koja je i
dalje držala kesicu. Ali nekako ništa od toga nije bilo važno.
Moja ćerka je skočila i zapljeskala, a Marmadjuk je nastavio da
laje na nas. Birdi je prišla i stala između nas dok smo je grlili.
Sa smeha smo prešli na plač unisono. Mogao sam samo da
zamislim koliko smo neobičan prizor predstavljali i koliko bi bio
zbunjen onaj ko bi nas video.
„Obećavam da ću ga propisno dezinfikovati“, rekao sam.
Obrisala sam oči. „Tako je lep, koliko sam mogla da vidim.“
Okrenuo se ka psu. „Mogao si da se udaviš, luda životinjo.“
 Sejdi se nasmejala. „Rekla bih da je sasvim prikladno da
bude deo ovoga, pošto je veoma zaslužan što sam postala deo
porodice.“
Birdi je radosno objavila: „Sada svima mogu da kažem da
moj pas kaki dijamante.“
 Epilog

Sejdi
Osam godina kasnije

Božićni raspust postao je moj omiljeni deo godine. Dok sam

čekala kod vrata Birdin povratak sa koledža za praznike, jedva
sam uspevala da ostanem strpljiva. Mnogo mi je nedostajala.
Tokom godina Birdi mi je postala najbolja prijateljica. Naš
odnos je bio drugačiji od tipičnog odnosa majke i ćerke. Rođena
je iz svesnog izbora i želje da zajedno živimo. Nismo bile na to
prisiljene krivim srodstvom, već pre povezanošću
neimenovanim čarobnim izvorom koji je činilo se bio još jači.
Krv. Ta reč odmah me je podsetila na jedan od najtežih dana
u mom životu, na dan kad smo rekli Birdi istinu. Sebastijan i ja
smo odlučili da ćemo joj sve ispričati kad napuni šesnaest
godina. Nekoliko meseci nakon njenog rođendana izvadili smo
koverat i sve smo joj rekli, ne samo o donaciji već i o
okolnostima koje su me dovele u njihov život i na kraju smo joj
kazali i da postoji mogućnost da sam ja njena biološka majka.
Sedela je ćutke dok smo joj sve to izlagali. Sećam se da sam
pomislila da je verovatno u potpunom šoku jer je samo uspela da
preko usana prevali pitanje: „Pretvarala si se da si dreserka?“
Kad je pojmila stvarnost, nije joj bilo lako. To je sigurno bio
jedan od najemocionalnijih i najintenzivnijih dana, koji neću
zaboraviti dok god sam živa. Njena osećanja prešla su put od
šoka do zbunjenosti i tuge i na kraju do – razumevanja. Trebalo
je otprilike godinu dana da se stvari vrate u normalu nakon toga.
Ali na kraju to se i desilo. I ako ništa drugo, ta ispovest nam je
ojačala vezu. Na kraju, ma koliko da je bila luda naša priča, sve
se u njoj čvrsto sjedinilo ljubavlju.
Nakon tog otkrića trebalo joj je još gotovo godinu dana da
odredi da li zaista želi da sazna rezultate DNK testiranja.
Odlučili smo, da ako bude za to, sprovedemo i testiranje krvi da
bismo bili sasvim sigurni u tačnost rezultata. Birdi je na kraju
došla do zaključka da to što bismo otkrili da smo eventualno u
srodstvu ne bi ni uvećalo ni umanjilo njenu ljubav prema meni.
Takođe je verovala da Amanda možda ne bi volela da joj ćerka
to sazna. Zato je mislila da je najbolje da ne otvara koverat.
Sebastijan i ja smo u potpunosti poštovali njenu odluku i kad ju
je jednom donela, olakšanje se javilo u našem domaćinstvu. Bilo
smo u stanju da konačno krenemo dalje.
Sebastijan, Birdi i ja uzeli smo koverat koji je bio pohranjen
u Birdinoj sobi i spalili smo ga napolju.
I to je bilo to.
Da li je deo mene i dalje bio radoznao? Svakako. Ali, na
kraju krajeva, to ništa ne bi promenilo. I to je bilo najvažnije.
A onda, igrom sudbine, nakon svih tih godina, pisma su opet
postala deo našeg odnosa. Ta vrsta korespondencije bila je
Birdin omiljeni način da ostanemo u kontaktu dok je bila daleko
od kuće na studijama. Rekla je da je to kao vođenje dnevnika –
jedina razlika je u tome što osećanja i razmišljanja deli sa mnom
a ne zadržava ih samo za sebe. Bila sam tako srećna što me ne
doživljava samo kao majčinsku figuru već me smatra i
prijateljem. Radovala sam se svakom njenom pismu.
Moj sin je došao do mene i prenuo me iz misli.
„Šta to nosiš na glavi, mama?“
 Privukla sam ga k sebi i nastavila da gledam kroz prozor.
„Oh... to je moja specijalna kruna, koju mi je tvoja sestra dala
pre mnogo godina.“
„Izgleda kao da ti je premala.“
Nasmejala sam se. „Je l’ to hoćeš da mi kažeš da bi voleo da
je ti nosiš?“
Seb je nabrao čelo i nos kao da je upravo namirisao ribu.
„Ne! Krune su za devojčice.“
„U stvari, mislim da svako može da nosi krunu.“ Nagnula
sam se i protrljala mu nosić svojim nosom. „Ali drago mi je što
ne želiš da uzmeš moju, jer mi je to omiljeni komad nakita.“
Seb Junior rodio se pre šest godina kao rezultat veštačke
oplodnje jedne od mojih sačuvanih jajnih ćelija nakon što smo
Sebastijan i ja bezuspešno pokušavali nekoliko godina da
zatrudnim prirodnim putem. I kao i njegova sestra, Seb je imao
plavu kosu i Sebastijanove crte lica.
„Još nije stigla?“, čula sam muža iza sebe.
„Mora da se zaglavila u saobraćaju.“
Sebastijan je stavio ruku na moja leđa. „Bože, već mi se
nekoliko puta desilo da pomislim koliko će se Marmadjuk
obradovati kad je vidi, a onda se setim da ga više nema.“
Suza je počela da mi klizi niz obraz.
Naš divni pas preminuo je od limfoma početkom godine,
odmah nakon što je Birdi otišla na prvi semestar na Stanford.
Taj dan – kada sam morala da joj javim da je Marmadjuk umro
– bio mi je drugi najteži dan u životu.
Uzeli smo njegovu pločicu sa imenom i napravili smo ogrlicu
za Birdi kao božićni poklon. Hteli smo da ima uspomenu na
njega, pošto je njihov odnos bio tako jedinstven.
„Eno je!“ Seb Junior je objavio kad je video kako se
zaustavlja Birdin uber.
 Sebastijan je potrčao ka vratima. Moj sin i ja pojurili samo za
njim. Kao da se trkamo.
Birdi je izašla iz kola. Već od toga što sam je videla javio mi
se ogroman osmeh na licu. U poslednje vreme je negovala
boemski šik stil. Duga, plava kosa bila je vezana postrance u
pletenicu, i imala je cvetnu haljinu koja se spuštala sve do
zemlje. Ali ono što je imala na glavi navelo me je da porastem
od ponosa. Pokrila sam rukom usta u naletu emocija. Moja Birdi
imala je takođe navrh glave krunu. Nisam mogla da verujem.
Mada, verovatno ne bih trebalo da budem toliko iznenađena.
Nekako nam je, od samog početka, uspevalo da budemo
usklađene.
Birdi je potrčala stepenicama pravo u Sebastijanovo naručje.
Čvrsto ju je zagrlio. „Moja cura se vratila kući.“
„Tako mi je drago što sam napokon kod kuće.“ Nagnula se da
razbaruši mlađem bratu kosu. „Hej, pametnjakoviću. Hvala ti što
si čuvao tvrđavu dok nisam bila tu.“
Kad se uspravila, obmotala je ruke oko mene. „S-mama! I ti
si je stavila. Mnogo si mi nedostajala.“
„S-mama“ – tako me je nazvala nedugo nakon što smo se
Sebastijan i ja venčali. Bilo je to skraćeno od Sejdi-mama.
Iskreno govoreći, bilo je to savršeno za nas. Nisam joj bila
mama. Bila sam joj Sejdi-mama.
Pogledala je naokolo, a onda sam videla suze kad je shvatila
da naš veliki ludi pas neće dotrčati da je pozdravi. Bilo je to prvi
put otkako je imala deset godina da je ušla u kuću a da je Djuk
nije dočekao.
„Ne mogu da verujem da ga više nema.“
Obrisala sam oči. „Znam, dušo.“
„Doslovno to je jedini razlog što mi je bilo teško da se vratim
kući.“
 Sebastijan ju je protrljao po leđima. „Bio ti je srodna duša.
Uvek će biti sa tobom, Birdi.“
„Hoćemo li da odemo sutra na groblje?“
„Naravno“, rekla sam. „Planirali smo to da uradimo u nekom
trenutku tokom raspusta.“
Odmahnula je glavom. „Dobro, onda. Srećne misli, radosne
misli.“ Okrenula se ka meni. „Umirem od gladi.“
„E pa, slučajno sam napravila tvoju omiljenu salatu od kelja,
a tata je doneo veliku činiju Birdine bolonjeze paste iz
restorana.“
Stegnula je i podigla pesnicu. „To mi reci.“
Nas četvoro smo otišli do trpezarije gde sam već postavila
sto.
„Da li će Magdalena svratiti?“, upitala je Birdi. „Nadala sam
se da ću je videti.“
„Doći će sutra na Badnje veče da te pozdravi.“
„Oh, odlično.“
Magdalena nije više radila za nas, ali i dalje je bila deo
porodice. Ostali smo u kontaktu, a Birdi joj je redovno pisala sa
koledža. Magdalena nam je rekla pre nekoliko godina da ne
može više da radi za nas, da mora da se stara o bolesnom mužu.
Bio je to i savršen trenutak za tako nešto, jer sam pre toga već
razmišljala o tome da odem iz časopisa i da budem kod kuće sa
Sebom. Tako da je to odgovaralo svima.
Ta odluka je, gledajući ovako sa vremenske distance, bila
dobra, uzevši u obzir da mi se bližio drugi porođaj.
Birdi je stala i pogledala moj stomak pre no što se poslužila
brdom salate. „Stvarno si se zaokruglila, S-mama.“
Protrljala sam stomak. „Znam, ludo, zar ne?“
Čudo jedno kako se stvari ponekad odvijaju. Sebastijan i ja
pokušavali smo godinama da ostanem u drugom stanju pre no
što smo dobili sina i na kraju smo se okrenuli veštačkoj oplodnji.
A onda, kad smo prihvatili činjenicu da smo verovatno završili s
decom, zatrudnela sam prirodnim putem. Bili smo i iznenađeni i
oduševljeni.
„Hoćete li da saznate kog je pola?“, upitala je Birdi.
„Još nismo odlučili“, rekao je Sebastijan. „S-mama i ja
mnogo razgovaramo o tome. Šta ti misliš? Da ostavimo da to
bude iznenađenje?“
„Ova porodica je stvarno majstor za iznenađenja“, rekla je
sarkastično. „Tako da bi na to odgovor bio potvrdan.“
Birdi je provela nekoliko narednih minuta ubacujući hranu u
usta.
Na kraju je prekinula na dovoljno dugo da bi rekla: „Pa...“
Iskosila sam glavu. „Da?“
„Imamo gosta sutra na Badnje veče.“
Sebastijan je izvio obrvu. „Gosta?“
„Da, mog momka.“ Birdi je izgledala kao da je zadržala dah
čekajući očev odgovor.
Mogla sam doslovno da vidim kako vene iskaču Sebastijanu
po vratu. „Momka...“
„Da, znaš... imam skoro devetnaest godina.“
„Kako mu je ime?“, upitala sam.
„Nemoj da se smeješ.“ Obrisala je usta salvetom. „Djuk.“
„Nema šanse!“, uzviknula sam. „To bi mogao da bude dobar
znak.“
„Ili bi moglo da znači... da je džukela“, rekao je Sebastijan
mrtav ozbiljan.
„Tata.“ Birdi je zakolutala očima. „On je dobar momak.“
„Ja ću to prosuditi!“, doviknuo je Seb Junior niotkuda.
Potpuno je pokupio to od Sebastijana, koji je to često govorio.
Svi smo se okrenuli ka njemu i nasmejali smo se. Bio je
pametan za svoje godine, kao mali odrasli čovek. Čak i sa samo
šest godina, bio je zaštitnički nastrojen prema starijoj sestri.
Sebastijan je uzdahnuo. „Trudiću se da se pristojno
ponašam.“
„Porodica mu živi u Bruklinu. Čista je slučajnost da smo
oboje iz Njujorka.“
Posegla sam i spustila ruku preko njene. „Jedva čekamo da ga
upoznamo.“
Sledećih sat vremena, smazali smo svu hranu dok nam je
Birdi prepričavala događaje iz škole. Napravila sam medenjake
za desert. Nijedna godina nije prošla a da ih nisam napravila za
praznike u Amandinu čast.
Birdi je iskapila vodu iz čaše i podigla kažiprst. „Oh,
zaboravila sam da vam kažem. Na času genetike radili smo
genotipove i osobine. I kao jednu od pogodnosti, studenti su
dobili veliki popust za one DNK testove. Znate, one koje se
naručju preko Interneta, a šalje se uzorak pljuvačke. Sećaš se,
tata, da sam nekada na spisak božićnih želja svake godine to
stavljala, ali Deda Mraz mi to nikad nije doneo.“
Sebastijan je bacio pogled ka meni i rekao: „Da, sećam se.“
„E pa, uradila sam test. Rezultati su bili stvarno zanimljivi.
Praktično sam mešanac. Ali znaš šta je zanimljivo?“
„Šta to?“, nasmešila sam se.
„Delom sam Kineskinja.“
Osmeh mi je izbledeo kad sam čula te reći. Osetila sam
navalu krvi kroz celo telo.
Sebastijan i ja smo se samo pogledali.
I prosto... znali smo.
Sad smo znali.
Oh!
Prosto, oh!
 Nismo tražili istinu, ali izgleda da je istina pronašla nas. I kao
svaki pojedini deo našeg putovanja – bila je čarobna.
 Izjave zahvalnosti
Hvala svim divnim blogerima koji su nam pomogli da
prenesemo novosti o Srećnom pismu našim čitaocima. Veoma
smo vam zahvalne na podršci.
Džuli – hvala ti na prijateljstvu i što si uvek bila spremna za
naše male avanture!
Luni – hvala ti na ohrabrenju i podršci. Danas je čarobni broj
70. Jedva čekamo šta ćeš reći kad pročitaš ovo.
Našoj superagentkinji Kimberli Brauer – hvala ti što si nas
trpela!
Našem divnom uredniku u Montlejku, Lindsi Faber i Lorin
Plude i čitavom Montlejk timu – vaše uzbuđenje ovom knjigom
motivisalo nas je sve vreme. Hvala vam što ste omogućili
Srećnom pismu da zasija.
Na kraju, hvala našim čitaocima – hvala vam što ste nas
pustili u svoja srca i u svoje domove. Počastvovane smo što ste
krenuli sa nama na ovo književno putovanje. Bez vas nigde ne
bismo stigle!
Vole vas, Penelopi i Vaj
 O autorkama
Vaj Kiland je bestseler autor časopisa New York Times, Wall
Street Journal i USA Today. Sa milionima prodatih knjiga, njeni
naslovi pojavili su se na više od stotinu bestseler lista, a trenutno
su prevedeni na dvadeset šest jezika. Živi srećno u Njujorku,
ima troje dece sa momkom kojeg je upoznala kada su imali šest
godina.
Penelopi Vord je bestseler autor časopisa New York Times,
Wall Street Journal i USA Today sa više od dvadeset romana.
Bivša televizijska spikerka i prezenterka vesti, Penelopi je
prodala više od dva miliona knjiga i pojavila se na listi
bestselera časopisa New York Times dvadeset jedan put. Živi na
Roud Ajlandu sa mužem, sinom, i prelepom ćerkom sa
autizmom.
Vaj i Penelopi su zajedno autorke romana Skrivene poruke,
Srećno pismo i serije Raš. Za više informacija o njima, posetite
www.vikiland.com i www.penelopewardauthor.com.
 Napomena
[←1] Sir Mix-a-Lot, američki reper, tekstopisac i muzički
producent, poznat je po svom hitu Baby Got Back (Mala ima
pozadinu) u kojoj peva o svojoj ljubavi prema velikim
zadnjicama. (Prim. prev.)