~2~

1. poglavlje

- Zašto, ponekad, ne izađeš s njim kad je toliko uporan? -

upita Livija Sandinidis svoju najbolju prijateljicu.
- Zato što mi je odvratan! - odgovori crnokosa, plavooka
Teodora Tronzos, smejući se. - Ne volim muškarce niskog rasta
koji su skloni gojaznosti i već u tridesetoj godini su skoro ćelavi.
Smatram da zaslužujem nešto bolje.
Sedele su u jednoj od kancelarija petospratnice u ulici
Sotiros, u Atini, nedaleko od parka Filipis, u kojoj su se nalazile
poslovne prostorije velike brodarske kompanije „Atenaum“.
- Dobro, Aleksandar Liliotis možda i ne izgleda kao neki
holivudski glumac! - nasmeja se i Livija. - Ali, stručnjak je, ima
vlastiti stan u centru Atine, ima malu jahtu, odlično zarađuje,
očigledno mu se dopadaš i želi s tobom ozbiljnu vezu. Sigurna
sam da bi ti posle nekoliko zajedničkih izlazaka ponudio brak.
- To je moguće! - I dalje se smejala Teodora. - Međutim, kad
mi se neki mladić ne dopada fizički ništa drugo me i ne
interesuje. A ako mi se dopada kako izgleda, izađem s njim, pa
postepeno saznajem o njemu i ostalo. Dobar fizički izgled je kod
mene ulaznica, Livija. Mladić koji nije moj tip, kod mene nema
nikakvih šansi.
- Ostaje još samo da mi kažeš kako bi muškarac iz tvojih
snova trebalo da izgleda. Pretpostavljam da ti se dopadaju visoki?
- Volim visoke mladiće! - priznade Teodora. - Košarkaške
tipove. Oni me na neki način impresioniraju.
- Pretpostavljam da treba da bude i atletski građen? Kao
Švarceneger?
- Oh, ne, naprotiv! Gomile mišića su mi odvratne. Volim
visoke,vitke mladiće koji se neobavezno oblače i uvek su dobro

~3~
raspoloženi. Ćutijivi intelektualci koji govore u zagonetkama me
zamaraju.
- Onda naš jadni šef kod tebe zaista nema nikakvih šansi. On
je visok kao i ti, nije vitak, uvek je ozbiljan i neprestano razgovara
samo o poslu.
- Verovatno se i takvi mladići nekome dopadaju.
- Ako se nekim ženama ne dopada njihov fizički izgled,
svakako će im se dopasti to što ima odliično plaćen posao i što je
imućan. Ona koja se uda za njega neće imati nikakvih
materijalnih problema.
- Neka joj je sa srećom! - uzdahnu Teodora. - Volela bih da
Aleks što pre nađe neku takvu. Posle toga bi mene ostavio na
miru i više me ne bi saletao.
- Pošto si se preselila u elitni deo grada gde stanuju
isključivo bogataši, verovatno ćeš i ti sresti mladića svojih snova.
Možda si nekoga već zapazila?
- Ja sam se u Kalanaki preselila bez svoje volje - uozbilji se
Teodora. - Ujak mi je još pre nego što je umro rekao da će mi
ostaviti svoju kuću u tom elitnom del u Atine. Postavio je jedan
jedini uslov a to je da u kući živim godinu dana posle njegove
smrti. Čak je za tu jednu godinu unapred platio sve dažbine,
počevši od poreza, pa do struje, vode i ostalog. Inače, da sve to
moram sama da plaćam, ne bih mogla tamo da živim. Znaš i sama
koliko zarađujem, a možeš da pretpostaviš koliko stoji mesečno
održavanje jedne takve velike kuće.
- Poslugu si otpustila?
- Nije mi potrebna. Uostalom, ja i ne koristim celu kuću, nego
jedan njen deo. U ostale prostorije i ne ulazim.
- Zašto deo kuće ne izdaš? Postoje agencije koje se time bave.
S obzirom na rnesto na kome se kuća nalazi postigla bi dobru
cenu.
- Ne! - odmahnu Teodora. - Za sada ne razmišljam o tome.
- Šta ćeš učiniti sa kućom posle godinu dana? Hoćeš li je
prodati?

~4~
 - O tome još nisam donela odluku. Ili ću je prodati ili ću je
izdavati. U svakom slučaju, neću ostati da živim u njoj, jer znam
da mi tamo nije mesto.
Prekinula je da govori kad su se varata otvorila i kad je u
njihovu kancelariju ušao onaj koga su malo pre spominjale.
- Teda, ako večeras nemaš nešto drugo u planu, mogli bismo
da izađemo zajedno - odmah je počeo, prilazeći Teodorinom
pisaćem stolu. - Znam jedan lokal u kome sviraju odličan sirtaki a
i riblji specijaliteti su im izvrsni. Već sam telefonirao i rezervisao
sto za dvoje.
- Žao mi je, Aleks, ali večeras sam zauzeta - odlučila je da ga
odmah spusti na zemlju. - Već sam se dogovorila sa nekim
prijateljicama da zajedno izađemo.
Na njegovom okruglom licu pojavi se izraz nezadovoljstva.
- Dobro, onda ćemo to otkazati za neki drugi dan - rekao je,
potpuno drugačijim glasom. - Da li si uradila sve poslove za
danas? Jutros sam tražio od tebe da mi pripremiš...
- Sve sam uradila, Aleks - prekinula ga je osmehnuvši se, jer
je znala zašto skreće razgovor - samo da bi pokazao da joj je on
šef i da može da joj naređuje - Dva puta sam proverila sve analize.
Sigurna sam da nema nijedne greške.
- Proveriću! - progunđao je, uzimajući hartije koje mu je
pružila. - Do kraja radnog vremena, ostalo je još dva sata. Za to
vreme mi pripremi...
Objasnio joj je šta treba da uradi a ona ga je pažljivo slušala,
povremeno nešto zapisujući.
- Da li si razumela? - upitao je na kraju.
- Jesam, sve - potvrdila je, klimnuvši glavom. - Doneću sve što
ste tražili u Vašu kancelariju, pre kraja radnog vremena.
- Odlično! - nezadovoljno je rekao jer je očekivao da će se ona
buniti i tvrditi da je to previše posla i da neće stići da ga obavi u
roku koji joj je odredio. - Pazi da ne bude grešaka. Sva sreća što
uvek kontrolišem sve što ti uradiš.
Lepo lice joj obli rumenilo.

~5~
 - Ja sam sve tačno uradila i napisala, ali je daktilografkinja
pogrešila pri prekucavanju onog što sam joj dala. Pored toga, čim
je sve prekucala, donela je Vama a ne meni, da još jednom
proverim. Zato nemojte mene optuživati zbog toga!
- Nikog ja ne optužujem, samo kažem da je bilo grešaka i da
se to više ne sme dogoditi. Gospodin Nijarhos plaća nas da
radimo onako kako treba a ne da grešimo. To se odnosi na sve
zaposlene a ne samo na tebe!
Bila je ljuta ali više nije želela da se objašnjava.
On još malo sačeka, očekujući njen odgovor, a kako ga nije
bilo, polako se okrete i izađe...
- Neka je proklet! - promrmlja Teodora, spremajući se da
počne da radi. - I sve to samo zbog toga što ne želim da izađem s
njim! Da smo u Americi, tužila bih ga zbog seksualnog
uznemiravanja! Video bi on...
- Ali, mi nismo u Americi nego u Grčkoj! - podseti je Livija. -
Zato naš šef i sme tako da se ponaša. Ti nisi prva kojoj je
dosađivao svojim pozivima. Neke su pristale jer im je pretio
otkazom. Nije isključeno da će se to i tebi dogoditi.
- Pre bih pristala i na to da dobijem otkaz nego da izađem s
tim Plavobradim! - gunđala je Teodora. - A ako me zaista bude
ucenio otkazom, o svemu ću obavestiti lično gospodina Nijarhosa.
- Vlasnika kompanije u kojoj oboje radimo?
- Naravno! A i novinare, ako treba!
- Podsećam te da do gospodina Nijarhosa niko od nas ne
može doći. Menadžeri kompanije vode poslove po njegovim
uputstvima. Čak se ni sa njima ne sastaje, nego im naloge daje
putem telefona.
- A ja tebe podsećam da u hodniku postoji zaključano
poštansko sanduče u koje svi zaposleni u ovoj zgradi mogu da
ubacuju svoje poruke vlasniku firme.
- Ha-ha-ha! Znaš li šta se događaja s tim porukama i žalbama
zaposlenih? Zar zaista misliš da ih milijarder i plejboj Nikos
Nijarhos čita? Da nema druga posla?
- Šta hoćeš da kažeš?

~6~
 - Da se ta pisma bacaju!
- Ne verujem u to!
- U najboljom slučaju, završe na stolu nekog od šefova.
Možda upravo na stolu našeg šefa koji te saleće svojim ljubavnim
ponudama.
- Verovatno se na neki način može stići do vlasnika
kompanije i požalili mu se?
- Ne, to je apsolutno nemoguće. „Atenaum“ je jedna od
najvećih i najmoćnijih brodarskih kompanija na svetu a Nikos
Nijarhos, otkako je preuzeo vođenje poslova umesto oca,
neprekidno kupuje nove brodove i proširuje poslovanje.
- Ne, draga moja, do njega se ne može stići. Niko od nas čak
ne zna ni kako on izgleda jer ne voli fotografisanje i njegova
fotografija još nikad nije objavljena u novinama. Ne, ne, do
prebogatog gospodina Nijarhosa obične smrtnice, kakve smo ti i
ja, nikad ne možemo stići.
- U tom slučaju, neka mi Aleks da otkaz! - ljutito je rekla,
počinjući da radi. - Neka mi da otkaz, ali neće doživeti da izađe sa
mnom! Završila sam! Haug! - izgovorila je indijansku reč koja
označava definitivnu odluku o nečemu, nagnula se nad hartijama
na pisaćem stolu i počela da radi.

~7~
 2. poglavlje

Teodora je krenula kući umorna i ljuta. Dok je upravljala

svojom belom „tojotom“ kroz gužvu na ulicama u centru Atine,
više je mislila na uobraženog Aleksandra Liliotisa, svog šefa, nego
na vožnju i načinila je saobraćajni prekršaj. Saobraćajna patrola
ju je zaustavila i naplatila joj kaznu.
To je samo pogoršalo njeno već ionako loše raspoloženje.
Kad je stigla u elitno predgrađe Atine, Kalanaki, u kome su
bile samo velike kuće bogataša, nije mogla a da ne zapazi da pred
svakom kućom stoje najskuplji automobili - najnoviji modeli.
Moja stara „tojota“ ovde se ne uklapa isto kao što se ni ja
ovde ne ukapam, zlovoljno je pomislila.
Zaustavila je „tojotu“ i namerno je ostavila ispred kuće kao
da hoće da se inati sa bogatim susedima. Primetila je ispred
susedne kuće beli „mercedes“, dvosed, sa sedištima presvučenim
crvenom kožom i zadivljeno se zagledala u njega.
Nije čula kako joj s leđa neko prilazi i trgla se tek kad je
začula dubok, arogantan muški bariton.
- Možete da ga gledate jer se gledanje ne naplaćuje! Ali, ako
primetim da ste ga samo pipnuli, imaćete posla sa mnom!
Okrenula se i ugledala najzgodnijeg čoveka koga je ikad
videla. Bio je visok skoro dva metra, crne kose i očiju, vitak,
širokih ramena i uzanih kukova, odeven u bledoplave platnene
pantalone, „najk“ patike i „lakosta“ crvenu pamučnu majicu, što
mu je sve izvanredno pristajalo.
- I mene možete gledati, ali samo iz daljine! - nastavi visoki
lepotan. - Nemojte ni pokušavati da me zavedete! Prebukiran
sam a i inače niste moja krvna grupa! Da li sam bio dovoljno
jasan? Hajde, recite nešto, zar ste se toliko uplašili da ste

~8~
zanemeli od straha? Ne ujedam, osim u krevetu, a do mog kreveta
nikad nećete stići! Kažem vam, niste moj tip i uzalud se trudite!
Moj dosadni šef je spram ovog arogantnog divljaka dobar i
lepo vaspitan mladić, - i nehotično je pomislila.
- Ko Vam je dozvolio da mi se obratite!? - odgovorila je, na
isti način. - Takvi motkasti tipovi me proganjaju i zaista ću morati
da potražim zaštitu policije! Ubuduće, ako želite nešto da mi
saopštite, obratite mi se pismom! Moja sekretarica će Vam reći da
li imam vremena za takve gluposti kao što je razgovor s vama, ali,
čak i ako se odlučim da za vas odvojim jedan minut svog
dragocenog vremena, to će biti najranije kroz tri meseca! Kakav
je to način, saletati devojke na ulici?! I to u Kalanakiju! Ako ste
seksualno ugroženi, idite u kvart crvenih fenjera, tamo, kod luke!
Neka od prijateljica noći će se, možda, sažaliti na vas i primiti vas
kao klijenta, ali sam sigurna da će vam naplatiti trostruku tarifu
jer za vas zaista treba imati dobar stomak!
Zabezeknuto ju je gledao a ona je uživala u njegovoj
zbunjenosti.
- Do đavola, kakav govor! - bilo je prvo što je rekao kad ga je
početna zapanjenost prošla. - Kakav monolog! Verovatno ste ga
pisali danima i učili napamet sedmicama!
- Zašto bili to učinila?!
- Da me zavedete, naravno! Mislili ste da će to biti originalan
prilaz i da ću biti oduševljen! Mala moja, čitam misli takvima kao
što ste vi! Kao što vidite, i vaše sam pročitao! Vaš tako dugo
pripremljeni plan nije uspeo, ispali ste smešni i ne mogu reći da
mi je zbog toga žao!
- Vi ste, sasvim sigurno, pobegli iz ludnice! - zaključila je,
posmatrajući ga kao lekar pacijenta. - Samo luđak bi mogao da
pomisli da bi me zainteresovalo takvo stvorenje u obliku čoveka,
kao što ste vi! Želite li da pozovem momke u belim mantilima, da
vam obuku košulje bez rukava?! Verovatno ste na takve košulje
već navikli, pošto ih nosite od rođenja.
- Oho-ho! Hoćete grubu igru! Naišli ste na pravog,
liliputanko!
- Visoka sam 180 centimetara! - ispravila se.

~9~
 - Da, sa potpeticama od petnaest centimetara! - I dalje ju je
omalovažavajući gledao, sa visine svoja dva metra. - Takve i ne
zapažam na ulici! Pregazim ih!
- I ne pokušavajte mene da pregazite! Završila sam kurseve
nekih borilačkih veština! Koleno u prepone svakako vam ne bi
prijalo, isto kao ni lakat u lice, koje verovatno smatrate lepim,
samo zato što ste kratkovidi!
Zainteresovano ju je pogledao, - Udarili biste me?
- Ako nastavite da budete nasrtljivi, ne odgovaram za svoje
postupke! - hladno je potvrdila, posmatrajući ga s gađenjem, kao
krastavu žabu. - Sami ćete biti krivi za posledice koje vam se ni
najmanje neće svideti!
S omalovažavanjem je pogledao njenu staru „tojotu“ a zatim i
njenu garderobu.
- Verovatno radite kao kućna pomoćnica kod nekoga od
mojih suseda! - zaključio je, sa sigurnošću u glasu. - Ako mi se
odmah ne izvinite, razgovaraću sa vašim poslodavcima i
savetovaću im da vas otpuste!
- A vi? - nije dozvolila da ta uvreda ostane nekažnjena. - Šofer
ste? Baštovan? Spoljni momak? Potrčko? Za batlera niste jer
nemate dobro ponašanje! Nikad takvog kao vi ne bih uzela ni da
mi vodi psa u šetnju! Ni da mi zaliva cveće.
- Hoćete da kažete da niste jedna od devojaka iz posluge?
- Ova kuća je moja, dugajlijo! - nonšalantno je palcem
pokazala prelepu kuću iza svojih leđa. - Želite li da vam pokažem
i dokaz o vlasništvu? Nisam je iznajmila, nego je zaista moja! Ali
ako tražite posao, moram vas razočarati! Imam i vozača, i
baštovana i kuvara i sve ostale. No, čak i da nemam nikoga, vas
nikad ne bih primila da radite kod mene! Oduvek su me nervirali
uobraženi, arogantni ljudi koji nemaju u džepu novaca ni za
porciju girica a ponašaju se kao da je njihov ceo svet!
- Onda je zaista čudno što vozite jeftin automobil star
najmanje deset godina i što idete u konfekcijskoj haljini, kad sve
to imate! - podsmešljivo se nasmejao.
- Mladiću, ti još mnogo toga treba da naučiš! - s visine mu je
rekla. - Kad bih ti rekla ko sam i čime se bavim, klečeći bi mi se

~ 10 ~
izvinjavao i molio me da ti oprostim tvoje drsko ponašanje!
Shvati, postoje veoma važne osobe, kao što sam ja koje ne žele da
okolina zna ko su one, da im ne bi dosađivali nasrtljivci kao što si
ti!
- Oh, drago mi je što više nisam „vi“ nego „ti“! - nasmejao se. -
Postajemo intimni, zar ne primećuješ?
- Posluzi se uvek obraćam sa „ti“! - objasnila mu je. - A sada,
dugajlijo, ako je tvoj glupi šou završen...
- Ti si zaista luda! - zaključio je i prvi put mu se u glavi
osećalo i priznanje njenoj snalažljivosti. - Iskreno se nadam da te
više nikad neću videti! Zamaraš me, a ne mogu reći ni da mi se
pogled odmara na tebi! U svakom slučaju, drži se dalje od mene i
od mog „mercedesa“! Ni „mercedes“, ni ja, nismo za tebe!
- Pazi da ga ne oguliš, dugajlijo, jer će te poslodavac otpustiti!
- nije mu ostala dužna. - Bar vozača i baštovana u Atini ima
dovoljno!
Zatim se okrenula i brzo pošla prema kući, ne dajući mu
priliku da joj još nešto kaže.

~ 11 ~
 3. poglavlje

- Kažem ti, on je kompletan idiot - završavala je svoju priču o

poznanstvu sa dugajlijom, Teodora. - Nikad nisam upoznala
sličnog mladića. On zaista misli da je najvažniji na svetu, on misli
da se svet okreće oko njega!
- Iznervirao te je? - upita Livija Sandinldis. - Juče su te, znači,
dvojica muškaraca iznervirala. Naš šef, Aleks i taj dugajlija sa
„mercedesom“.
- Da, ali iz različitih razloga! - nasmeja se Teodora. - Aleks po
svaku cenu želi da izađem s njim, da bi me eventualno odvukao u
krevet, a dugajlija... Bilo je očigledno da na to nije ni pomislio.
Nije me gledao kao ženu nego kao crva! Možda nije ni primetio da
sam žena. Bar se tako ponašao. No, ni ja nisam bila ljubazna
prema njemu. Razgovarala sam s njim na isti način kao on sa
mnom i to mu se nije dopalo, veruj mi.
- Verujem ti! - klimnu druga devojka. - Da li si se kod suseda
raspitala o njemu? Ko je on?
- Nisam i ne interesuje me! - odmahnula je. - Neka se on
raspituje o meni, ako ga zanimam. No, već sad mogu reći da se to
svakako neće dogoditi. Ja ne interesujem njega, on ne interesuje
mene. Bar što se toga tiče, između nas dvoje nema nikakve
razlike.
- Ipak, ako je tako zgodan kao što kažeš... Možda bi se
vredelo raspitati? - glasno je razmišljala Livija. - I ako je beli
„mercedes“ zaista njegov! - dodala je i obe se nasmejaše.
- Ne deluje mi kao čovek koji je toliko sposoban da može da
kupi „mercedes“ dvosed i to najnoviji model - odmahnu Teodora.
- Najverovatnije je zaista vozač kod nekog od bogatih stanovnika
tog elitnog predgrađa u Kalanaki, u kome i ne stanuje niko ko nije
veoma bogat.
~ 12 ~
 - Osim tebe! - ispravi je Livija.
- Da, osim mene! - potvrdi Teodora. - No, ni ja neću tamo
dugo stanovati. Čim prođe dvanaest meseci, odseliću se.
- Ako se pre toga ne udaš za nekog mladog bogataša iz tog
kvarta. U tom slučaju ostaćeš u Kaianakiju čitav život.
- Nisam ja te sreće! Mene proganjaju ovakvi kao što je naš
šef. To je moj krajnji domet, bar mi se tako čini. Oni pravi, koje
bih poželela u svom društvu, na mene ne obraćaju baš nikakvu
pažnju.
- Ako nastaviš tako rasplakaćeš me, veruj mi.
- Govorim ti istinu.
- Ne pričaj gluposti, Teda! Pogledaj se u ogledalo. Ti si veoma
lepa, visoka, lepo građena, obrazovana. Takve devojke muškarci
su oduvek cenili.
- Gde su onda ti muškarci?! - raširi ruke Teodora. - Jedini koji
mi se trenutno udvara je Aleks a on mi je odvratan.
Ako ti |e dosadno, možeš da se pomiriš sa bivšim dečkom.
Nikolos je zgodan, šarmantan...
- Varao me je!
- Pa šta?! Nema zgodnog i šarmantnog mladića koji ne vara
SVOJU redovnu devojku. Trebalo je da ti bude dovoljno to što si mu
ti uvek bila na prvom mestu! Ti si mu bila najvažnija, ostale samo
prolazne avanture.
- Ne, ne želim da imam mladića koji trči za svakom zgodnom
devojkom a istovremeno mene ubeđuje da sam mu najvažnija na
svetu!
- Želiš da mu budeš jedina?
- Da. Ali, zato je i on meni jedini. Ako ćemo se međusobno
varati, onda to nije ljubav nego nešto drugo.
- Šta?
Teodora nije stigla da odgovori jer se vrata otvoriše i u
njihovu kancelariju uđe Aleksandar Liliotis.
Prišao je pisaćem stolu za kojim je sedela Teodora i stavio na
sto nekoliko listova hartlje.

~ 13 ~
 - U ovome ima dosta grešaka, Teda! - odmah je počeo. -
Prilično si popustila u poslu, ne znam šta se sa tobom dešava.
Lice joj je odmah porumenelo.
- Nemoguće! - odgovorila je. - Sve sam dva puta kontroiisala i
sve je bilo tačno!
- Ipak je moguće, pogledaj i sama!
Prstom joj je pokazao hartiju na kojoj su neki delovi bili
podvučeni crvenom olovkom.
- Ovo nisam ja pisala! - odmahnula je. - Ovo nije ono što sam
vam juče predala, Aleks!
- Jeste, Teodora. I ima dosta grešaka.
- Možda ste uzeli ono što je neko drugi radio, a ne ja?
- Ja ne grešim, Teda! Zato sam i postavljen za šefa, jer sam
sposobniji od drugih i nisam sklon greškama. Zato ja kontrolišem
druge a nije obratno. Juče sam ti rekao da je ovaj posao veoma
važan i zatražio od tebe da budeš posebno pažljiva. Nisi me
poslušala i loše si uradila povereni posao. Više ne znam šta da
radim sa tobom. Svakog dana radiš sve lošije, praviš sve više
grešaka. Ako se tako nastavi, više neću moći da te štitim.
- Meni nije potrebna vaša zaštita, Aleks! Ja znam da sam
povereni posao dobro uradila jer sam dva puta kontroiisala
svaku stavku i sve mi se slagalo. Nije bilo nikakvih grešaka,
sigurna sam u to!
- Uradi taj posao ponovo! - naredio je. - I, ovog puta misli na
ono što radiš, a ne na mladiće i na izlaske!
Ugrizla se za usnu, suzdržavajući se da mu odgovori.
Još nekoliko trenutaka ju je iščekujući posmatrao a zatim
slegnu ramenima i izađe.
- Neka je proklet! - impulsivno viknu Teda kad su se za njim
zatvorila vrata. - Jesi li shvatila šta je taj pokvarenjak učinio? Sam
je prekucao moj izveštaj i u njemu namerno načinio nekoliko
grešaka da bi imao razloga da mi prebacuje! I sve to samo zato
što odbijam njegova udvaranja! Muškarci su zaista prave divlje
životinje!

~ 14 ~
 - I prošli put je učinio nešto slič no! - podseti je Livija. - Aleks
zaista ne odustaje. Šta ćeš učiniti? Sumnjam da ćeš još dugo moći
to da trpiš.
- Nešto ću već smisliti! - odlučno je rekla. - Dokazaću mu da
nisam toliko glupa i da sa mnom ne može tako da se ponaša.
U tom trenutku telefon zazvoni i ona odmah podiže slušalicu.
- Izvolite? - kratko je rekla.
- Teda, ovde je Nikolos.
- Oh, Bože! Samo si mi još ti trebao! Danas mi je zaista loš
dan! Proganja me jedan koji hoće da mu budem devojka i jedan
kome sam bila devojka! Šta želiš od mene, Nikolos? Zar nismo sve
rekli jedno drugom i razišli se, bez suza i veiikih reči?
- Ja nisam rekao sve.
- Ali ja jesam!
- Ako večeras nisi zauzeta, predlažem da izađemo zajedno.
Čekaću te ispred zgrade u kojoj ti je kancelarija i otići ćemo
nekuda na večeru.
- Zašto bih to učinila? Sećaš li se kako si se ponašao prema
meni?
- To je ružna prošlost, Teda! Ja hoću da te povedem u svetlu
budućnost!
Budućnost s tobom nikako mi ne bi bila svetla! - nasmejala
se. - Varao si me na svakom koraku. Dugo mi je trebalo da to
shvatim. A sada se usuđuješ da me pozoveš na večeru. Šta uopšte
očekuješ od mene?
- To ću ti reći posle večere, uz crno vino.
- Zašto da izađem s tobom?
- Danas mi je rođendan, Teda. Zar ćeš dozvoliti da ga
proslavljam sam? Da sedim, pijem „metaksu“, razmišljam o tebi i
rasplačem se? Izađi sa mnom, bar zbog onoga što smo nekad
značili jedno drugom. Obećavam da neću biti nasrtljiv.
- To ti ne bih ni preporučila! - progunđala je. - Ovih dana sam
u takvom raspoloženju da jedva čekam da neko bude nasrtljiv
prema meni! Primenila bih na njemu sve svoje znanje borilačkih
veština i otpremila ga u bolnicu!

~ 15 ~
 - Neću rizikovati i neću ništa pokušavati, Teda. Želim samo
da još jednom razgovaram s tobom. To je sve.
Zašto da ne, iznenada je pomislila. Izlazak u neki lokal, malo
razgovora, malo plesanja, sirtaki, metaksa, morski specijaliteti za
večeru, posle crno vino... I onako svako veče provodim sama u
onoj ogromnoj kući, gledajući sapunice na televiziji. Malo
promene, samo će mi koristiti.
- U redu, Nikolos! - glasno je rekla. - Znaš dokle mi je radno
vreme. Čekaj me ispred firme.
- Teda, ti si divna! To sam oduvek mislio a i sada tako mislim!
Hvala ti i do skorog viđenja!
Odmah je prekinuo vezu, plašeći se da se ona no
predomisli.
Dobro si učinila! - javi se Livija dok je Teodora polako
spuštala slušalicu. - Nikolos je dobar momak a to što se dopada
devojkama znači samo to da je zgodan i šarmantan i da nisi
načinila loš izbor.
- Ne zanosi se, neće od toga ništa biti. Ljuta sam na njega i
čvrsto sam odlućiia da se više ne zabavljamo. Osećam se kao
glupača, znajući da, čim me otprati kući, žuri kod druge devojke,
da sa njom provede noć.
- Ako obeća da će se izmeniti...
- Oh, obećaće, naravno da će obećati! Obećaće sve, samo da
bi nastavio vezu sa mnom, a kad bih pristala, on bi se i dalje
ponašao kao ranije.
- Možda i neće jer će znati da to više nećeš trpeti.
- Znao je on to i ranije, ali je ipak rizi kovao. Nikolos je takav
čovek, to je jače od njega. Čim ga neka devojka obećavajuće
pogleda, spreman je sve da učini samo da bi je osvojio. Nikad se
on neće izmeniti, čak i da to zaista želi. Neće, jer neće moći.
- Bar ćeš provesti interesantno veče.
- Isto sam i ja pomislila. Zato sam i pristala da izađem s njim.
On je zaista i zgodan, i šarmantan, i interesantan sagovornik.
Jedina mana mu je ta što mu se, kad su u pitanju druge žene, ne
može verovati.

~ 16 ~
 Zatim je raširila hartije po stolu i koncentrisala se na posao.
Livija učini isto.

~ 17 ~
 4. poglavlje

Restoran se zvao „Erifilis“ i nalazio se nedaleko od Trga

Sintagma. Kad je Nikolos zaustavio svoj „pežo“ na parkiralištu,
Teodora se okrete prema njemu i iskosa ga pogleda.
- Ovo je jedan od najskupljih noćnih lokala u Atini - rekla je. -
Jesi li siguran da baš želiš ovde da večeramo? Na drugim mestima
se može dobiti isto tako kvalitetna hrana i isto tako kvalitetno
piće, za daleko manje novca.
- Danas mi je rođendan: - podsetio ju je, osmehnuvši se. -
Pored toga, želim da proslavimo naše pomirenje.
- Što se tiče ovog drugog, malo si požurio - progunđala je. -
Od pomirenja nema ništa, to sam ti već rekla. Prema tome,
možemo otići u neki mali restoran u Pireju i provesti ugodno
veče za daleko manje novca.
- Ako od pomirenja nema ništa, proslavićemo moj rođendan!
- nije se zbunio. - Uostalom, nemoj biti sigurna da se nećemo
pomiriti.
- Da ne budem sigurna? Toliko sam sigurna da sigurnija ne
mogu biti! Moja odluka je konačna.
- Videćemo! - zagonetno je rekao. - Čitavo veče je pred nama.
Nemojmo odmah počinjati.
Na ulazu ih je dočekao livrejisani konobar i idući Ispred njih,
doveo ih do stola za dvoje. Saslušao je porudžbinu li diskretno se
udaljio.
- Nisam ovde nikad bila - iskreno je rekla. - Izlasci u
ekskluzivne noćne lokale nisu za mene, tačnije nisu za moje
finansijske mogućnosti.
- Pošto sada stanuješ u elitnom delu grada, treba da izlaziš
samo u elitne lokale! - našalio se Nikolos. - Zaista, kako ti je tamo,
u Kalanakiju?

~ 18 ~
 - Dosadno! - iskreno je rekla. - Nikoga od suseda nisam
upoznala, niko za mene ne pokazuje nikakav interes. Tačno je da
tamo stanujem, ali me stalni stanovnici Kalanakija nisu primili
kao jednu od svojih. Verovatno su zaključili da ona koja vozi
jeftinu „tojotu“, staru deset godina, ne pripada njihovim
društvenim krugovima i da sam tamo slučajno, što je, u stvari,
tačno.
Konobar donese naručene metakse i ponovo ode.
- Čestitam ti rođendan, Nikolos! - rekla je, podigavši svoju
čašu i kucnuvši se s njim. - Želim ti ih još mnogo a svaki naredni
da proslaviš sa drugom devojkom koja će biti još lepša od
prethodne! S obzirom na tvoje sklonosti prema lepoticama,
mislim da ti ne mogu poželeti lepšu želju!
- Možeš, Teda! - rekao je, pošto su otpili po gutljaj, spustili
čaše i pripalili cigarete. - Možeš da mi poželiš da i sve naredne
rođendane proslavljam s tobom! To bi za mene bila zaista
najveća sreća!
- Oh, Nikolos, ne budi tako melodramski raspoložen! -
nasmejala se. - I sam znaš da je za tebe jedna devojka malo. Brzo
ti postane dosadna. Ti želiš neprestano da upoznaješ, i ne samo
da upoznaješ, nove. Zato sam ti poželela upravo to, da stalno
budeš u društvu novih lepotica koje će ispunjavati sve tvoje želje
i neće biti ljubomorne jedna na drugu. U stvari, možda bi bilo još
bolje da sam ti požeiela da imaš harem sa 365 žena, da bi svaki
dan mogao da budeš sa drugom! - završila je, ne prestajući da se
smeje.
- Teda, ja sam nameravao da večeras ozbiljno razgovaramo...
- Ali, Nikolos, pa ja ozbiljno govorim! Zaista tako mislim!
- Zar ne možeš da zaboraviš moje ponašanje prema tebi?
Samo jednom sam te prevario.
- Samo jednom? - podigla je obrve. - Vidim da će ovo biti
veselo veće, Nikolos jer me neprestano zasmejavaš!
- Nije mi to bila namera, Teda! Naprotiv, veoma sam ozbiljan!
Otpila je još gutljaj metakse i pogledala po velikoj sali.
Iznenada se ukoči.

~ 19 ~
 Ugledala je dugajliju, kako ga je u sebi nazivala. Visokog,
zgodnog mladića koji ju je izvređao i koga je ona izvređala. Samo,
dugajlija je sad bio odeven u skupo odelo, očigledno šiveno kod
nekog od najskupljih atinskih krojača i delovao je veoma
elegantno. Društvo mu je pravila prelepa dugokosa plavuša u
svilenoj haljini, koja je isticala sve sve njene savršene obline.
Veselo se smijala dok joj je dugajlija nešto pričao.
Posluživao ih je šef sale, što je značilo da je dugajlija jedan od
veoma važnih gostiju jer samo oni imaju tu privilegiju da ih
poslužuje najvažniji čovek u lokalu.
- Šta je? - upita Nikolos. - Ugledala si nekog poznatog?
- Samo mi se učinilo! - odmahnula je. - Poznaješ li, možda,
onu zgodnu, dugokosu plavušu u svilenoj haljini, sa preskupim
nakitom? Čini mi se poznata, kao da sam je negde videla.
- To je Melina Malatali, najlepša filmska glumica Grčke! - tiho
odgovori Nikolos, pošto je diskretno pogledao prema dugajliji i
plavuši. - Mnogo snima u Holivudu. Ovde, u Atini, provodi malo
vremena. Poznata je po svojim mnogobrojnim ljubavnim
avanturama sa najpoželjnijim muškarcima iz sveta filma.
Nedavno sam u novinama pročitao da su na spisku njenih
ljubavnika čak i takvi filmski lepotani kao što su Bred Pit,
Leonardo di Kaprio, Dejvid Duhovni, zvezda mega serije „Dosije
Iks“... Novinari su joj dali nadimak „ljubavna mašina“, zato što
često menja ljubavnike...
- A onaj dugajlija u njenom društvu? Da li je i on filmski
glumac? - upitala ga je.
- Njega ne poznajem! - slegnu ramenima Nikolos. - To je neki
totalni anonimus. Verovatno je izašla s njim samo zato što je
zgodan i bogat. Vidiš da ih poslužuje lično šef sale ovog elitnog
restorana a takvo poštovanje se ukazuje samo odabranima.
- Verovatno im je ta čast ukazana zbog nje a ne zbog njega -
zaključila je. - O čemu smo ono razgovarali, Nikolos, pre nego što
sam te prekinula?
- O našem pomirenju.
- Smatraj tu temu okončanom. O tome više nema šta da se
kaže.

~ 20 ~
 - Znači, pomirili smo se? - upitao je, s nadom u glasu.
- Ne, pa mi se nismo ni posvađali. Mi smo samo prekinuli da
se zabavljamo, zar ne? Nije bilo nikakve svađe, bar se ja ne sećam.
- Ostavila si me.
- Možeš to i tako nazvati, ali pre toga si ti ostavio mene Zar
me nisi varao s drugim devojkama? Zar to nije ostavljanje?
- To je bio samo jedan bezazleni izlet. Samo jedan! I rekao
sam ti da se to nikad više neće dogoditi.
- I ti i ja znamo da nije tako. Varao si me od prvog dana. Moja
krivica je bila što sam te toliko volela da ništa od toga nisam
primećivala. Zato ti sada ništa i ne prebacujem, samo ne želim
više da se zabavljam s tobom.
- Kratko i jasno! - progunđao je.
- Da, kratko i jasno! - potvrdila je. - Imao si me. I izgubio si
me! A ja sam tebe izgubila još ranije, samo što to nisam znala.
Dugo mi je trebalo dok mi nije nestala koprena Ijubavi sa očiju i
dok nisam zaista progledala. Tek onda sam videla stvari onakve
kakve zaista jesu, a ne onakve kakve sam želeia da budu.
Konobar na kolicima dogura naručenu večeru. Dok im je
servirao ćutali su, a ćutaii su i dok su jeii. Tek kad su tanjiri i sve
ostalo bili odneti, kad je stolnjak bio zamenjen i kad je doneto
crno vino sa Kipra, nastavili su da razgovaraju.
- Zašto ne bismo pokušali, Teda? - prvi je progovorio Nikolos.
- Da ii to odbijaš zato što si već počela s nekim da se zabavljaš?
- Nemam dečka! - odmahnula je. - No, nemoj nešto da
uobražavaš, nema ga ne zato što te još nisam prebolela, nego zato
što želim malo da se odmorim od muškaraca. Pogotovo takvih
kao što si ti, koji bi me prevarili čim bih im okrenula leđa. A
velika većina muškaraca je upravo takva, bar tako tvrdi moja
najbolja prijateljica, Livija, i ja joj verujem.
Dok je razgovarala sa Nikolosom, posmatrala je dugajliju i
dugokosu glumicu. Razgovarali su i smejali se dok je šef sale
budno motrio na njihov sto, spreman da odmah donese sve što
neko od njih dvoje zatraži.

~ 21 ~
 Dugajlija ni na koji način nije pokazivao da ju je primetio i to
ju je na neki način uvredilo. Znala je da je zgodna i lepa, muškarci
su je uvek primećivali i okretali se za njom i dugajlijino ponašanje
na nju je delovalo kao hladan tuš. Možda zaista treba da se
spustim na zemlju, neraspoloženo je pomislila, samo površno
slušajući ono što joj je uporni Nikolos govorio.
- Možeš da me uzmeš na probni rad, Teda. Dokazaću ti da ne
dajem prazna obećanja, nego da ozbiljno mislim ono što govorim.
- Zar ne misliš da si dosta dugo bio na probnom radu,
Nikolos? Imao si svoju šansu i nisi je iskoristio.
- Sve je to bio samo nesporazum, Teda.
- Kakav nesporazum? Zar ti tvoje odlaske u krevet sa drugim
devo j kama, dok si se zabavljao sa mnom, nazivaš
nesporazumom? Možda se nisi o tome sporazumeo sa mnom, ali
sa njima si se svakako sporazumeo. I to dobro.
- Oh, Bože, stalno mi to ponavljaš!
- To ću pamtiti dok sam živa! Zar ne shvataš koliko si me
time povredio, Nikolos?
- Ali, ja želim da ispravim tu grešku! A ne mogu da je
ispravim ako mi ne pružiš šansu!
- Ja ne želim nikakve ispravke, Nikolos. Potpuno sam se
ohladila prema tebi. Toliko si me uvredio da mi više ništa ne
značiš. Ne želim da mučim samu sebe, nastavljajući da se
zabavljam s tobom.
- Ko ti kaže da bi to bilo mučenje?
- Ja to znam, niko ne treba da mi kaže! Uvek kad nisi sa
mnom, mislila bih da si sa nekom drugom i bila bih u pravu. Zar
to ne bi bilo mučenje?
Orkestar je počeo da svira muziku za igru. Dugajlija i
dugokosa glumica ustadoše i uputiše se prema prostoru za ples.
Muzika je bila spora i oni su plesali pripijeni jedno uz drugo.
Zaista su skladan par, oboje tako visoki, elegantni, lepo građeni i
lepi, priznade sama sebi, ljubomorna Teodora.
Na podijumu im se pridruži još nekoliko parova.

~ 22 ~
 - Zašto me ne pozoveš da plešemo, Nikolos? - iznenada je
upitala. - Zar si me izveo samo da bismo jeli i razgovarali? Znaš
koliko volim da plešem.
Odmah je ustao. Već je bila prilična gužva i dok su plesali,
dodirivali su i druge plesače. U jednom trenutku, očešala se o
dugajliju, ali on se pravio da to ne primećuje. Međutim, kad je to
učinila i drugi put, okrenuo se prema njoj i ijutito je pogledao.
- Ako ne umeš da plešeš, upiši se u školu plesa! - osorno joj je
rekao. - Zatražiću od šefa sale da te Izbaci iz lokala i budi sigurna
da će to i učiniti! Rekao sam ti da se držiš dalje od mene i da ne
pokušavaš da me zavedeš! Ovo ti je poslednja opomena!
Pocrvenela je sve do korena kose.
- Pre bih pokušala da zavedem prvog prosjaka na koga
naiđem na ulici, nego tebe, dugajlijo! - odbrusila mu je.
- Jadnice, pogledaj se na šta ličiš! Zar nemaš kući ogledalo?
Plešući, udaljili su se jedno od drugog i više nisu mogli da
razgovaraju.
- Zar ga poznaješ?! - upita zbunjeni Nikolos. - Zato si se
interesovala za njega?!
- Prišao mi je na ulici i pokušao da mi se udvara ali sam ga
ismejala! - odgovorila je. - Verovatno se zbog toga tako ponaša.
Plešimo dalje i ne obraćajmo pažnju na njega! - zatražila je,
spuštajući glavu na njegovo rame, da po izrazu na njenom licu ne
primeti da laže.
Blago ju je pomilovao po kosi i čvršće je stisnuo uz sebe.

~ 23 ~
 5. poglavlje

Iza kuće koju je Teodora nasledila od ujaka, bilo je veliko

dvorište sa dobro održavanim travnjacima i cvetnjacima.
Dvorište je celom širinom izlazilo na morsku obalu, gde se
nalazio šumarak narandžinog drveta, malo pristanište uz čamce i
mala plaža.
Teodora se te subote izležavala na ležaljci, pored mora, u
hladu narandžinog drveća, nezainteresovano prelistavajući neki
modni časopis, da bi na kraju zaspala.
Nije znala koliko dugo ie spavala.
Probudila se kad je osetila nečije prisustvo. Pospano je
otvorila oči ali se odmah razbudila kad je na udaljenosti od svega
tri metra ispred sebe primetila neku veliku životinju. Uspravila se
i zapanjeno se zagledala u pravog, živog tigra koji je ležao na travi
i lenjo je posmatrao svojim žutim, mačjim očima!
I ne znajući šta da radi, skočila je sa ležaljke i najbrže što je
mogla, popela se na najbliže stablo. Tek kad se smestila visoko u
krošnji, malo je odahnula.
Tigar ustade, priđe drvetu, onjuši ga i uspravi se, prednje
šape naslonivši na stablo.
Zbunjena Teodora ponovo se uplaši, ovog puta da životinja
ne pokuša da se popne na drvo.
- Upomoć! - povikala je. - Hej, pomozite mi! Zovite lovce,
zovite vatrogasce, zovite policiju, zovite zoološki vrt! Ovde je
divlja životinja!
Napeto je osluškivala, ni trenutka ne prestajući pažljivo da
posmatra životinju prugastog krzna, koja se lenjo teglila, i dalje
sa prednjim šapama prislonjenim uz stablo u čijoj krošnji se ona
nalazila.
Niko nije odgovarao na njene pozive za pomoć.

~ 24 ~
 - Niko me ne čuje, - uplašeno je pomislila.
Oči su joj bile raširene od straha, usta suva i teško je disala.
- Hajde, idi odakle si došao! Ostavi me na miru! Ništa ti nisam
učinila! Idi, hajde idi, prokleta životinjo!
Tigar zevnu, široko otvorivši usta. Kad mu je ugledala oštre
zube, skoro je pala sa drveta od straha.
- Idi! - nervozno je vikala, - Odlazi, prokleta životinjo! Šta
sam ti ja uradila, da si došao upravo ovamo?! Idi! Odlazi!...
Iznenada začu nečije korake, a odmah zatim već poznati
arogantni glas.
- Cezare! Cezare, šta tu radiš? Kako si uspeo da se odvežeš?
Dolazi ovamo!...
Tigar spusti prednje šape sa drveta, još jednom pogleda u
krošnju, prema uplašenoj Teodori a zatim poslušno priđe
dugajliji. Čovek se sagnu i potapša ga po glavi a tigar mu liznu
šaku.
- Znači, to je tvoja zver! - viknu sa drveta Teodora. - To sam
mogla i da pomislim! Samo zveri vole da budu okružene zverima!
Vodi to čudovište odavde, pre nego što pozovem policiju!
Visoki sused se zbunjeno osvrte oko sebe pa tek zatim, kao
da se setio, podiže glavu i pogleda gore. Kad ju je ugledao kako
čuči u krošnji, lica bledog od straha, počeo je da se smeje.
- Hej, mala žabo! - obratio joj se. - Šta radiš tu, gore?! Bereš
narandže? Koliko znam sezona branja još nije nastupila!
- Bežim od zveri kakve ste ti i tvoj tigar! Odlazite oboje sa
mog imanja, inače ću pozvati policiju!
- Cezar je još beba. Ima tek tri meseca! - sagnuo se i
pomilovao tigra. - Uopšte nije opasan. Verovatno je samo poželeo
da se igra s tobom!
- Ne igram se sa zverima, svejedno da li imaju dve ili četiri
noge! Odlazite oboje, i to što pre!
Od gore ga je posmatrala. Imao je odlučan izraz lica i
talasastu, crnu kosu. Posmatrao je i on nju, ali gotovo zatvorenih
očiju, tako da nije mogla da mu vidi oči.

~ 25 ~
 - Ti si obična glupača! - zaključio je, autoritativnim tonom. -
Uostalom, to sam zaključio još kad sam te prvi put video i nemam
nikakvog razloga da promenim mišljenje!
- Jedina glupa stvar koju sam uradila je što sam iz kuće izašla
bez puške! No, sledeći put ću je svakako poneti i za večeru ću
imati tigrovo meso!
- Ne jede se!
- Ja ću ga jesti!
Malo je podigao kapke, iznenađen njenom reakcijom.
Posmatrao ju je kao neki interesantan eksponat u muzeju.
- Ponovo pokušavaš da me zavedeš! - polako je izgovorio. -
To već postaje dosadno. Zar ti već nekoliko puta nisam rekao da
kod mene nemaš nikakvih šansi? Da ne volim mršave liliputance
kao što si ti!
- Pre bih zavela ovog tigra nego tebe! - ljutito je viknula. -
Uostalom, to sam ti i rekla, tamo, u onom noćnom klubu, dok si
skakao kao medved po podijumu za ples i koristio svaku priliku
da se nasloniš na mene!
- Izgleda kao da si sa tigrom to i pokušala. Zašto si ga
namamila da dođe ovamo?
Od ljutnje je skoro pala sa drveta.
- Ja da namamim tu zver?! Ti si, zaista, lud, dugajlijo!
- Ako ga nisi namamila, zašto si ostavila otvorena vrata na
ogradi?
- Prokletniče lažljivi! Ako siđem, pokazaću i tebi i tvom
tigru!...
- Oh, da! Tvoje znanje istočnjačkih borilačkih veština, zar ne?
Da samo znaš koliko te se plašim!
- Videćeš ti!... Zar misliš da sam vrata namerno ostavila
otvorena?... Kako možeš to...
- Zašto da ne? - prekinuo ju je, nonšalantno stavivši ruke
duboko u džepove pantalona. - Siguran sam da je bilo tako, samo
što nisi želela da namamiš tigra, nego mene. Samo gubiš vreme,
mršavice, neprestano ti to ponavljam. Ja više volim jedrije žene.

~ 26 ~
 - Kako se usuđuješ, proklet bio?! Sa mnom se tako ne sme
razgovarati! Ne dozvoljavam ti!
- Govorim kako hoću! Ko će me u tome sprečiti? Poslednji
put te molim da ubuduće držiš zatvorena vrata na ogradi. Postoje
žene koje mi se dopadaju, ali ti nisi među njima. Pogledaj se kako
izgledaš, dođavola! Zar zaista misliš da postoji muškarac kome bi
se ti svidela? Pored toga, ne volim tako providne načine
zavođenja muškaraca! Cezar je bio vezan u dvorištu moje kuće.
Ušunjala si se tamo neprimećena i domamila ga ovamo, samo da
bih ja došao. Zar nije bilo tako?
Odlučila je da promeni taktiku.
- Da, priznajem, pogodio si! - ljubazno mu se osmehnula. -
Kako si samo pogodio! Sve to radim samo da bih privukla tvoju
pažnju, da bi me zapazio.
Zapanjeno ju je pogledao, očigledno iznenađen promenom u
njenom ponašanju.
- Znači, ipak sam bio u pravu! - promrmljao je. - Sve se na
kraju svodi na isto! No, ja nemam vremena za glupa flertovanja sa
mršavim tinejdžerkama! - zaključio je. - Znači da si sve to uzalud
radila!
- Nije važno! - ponovo mu se slatko osmehnula. - Bar ću te
tužiti zbog ometanja poseda i dovođenja mog života u opasnost!
Tigar je ipak opasna zver, to će svakom sudiji biti jasno! Ako želiš
da izbegneš sudski spor, možemo se dogovoriti koliko treba da
mi platiš za povredu poseda i pretrpljeni strah. Novac već danas
možeš uplatiti na račun brodarske kompanije „Atenaum“, sa
naznakom da je za mene!
- Kome da pošaljem novac? -začuđeno ju je pogledao.
- Firmi „Atenaum“, sa naznakom da je za mene. A ja se zovem
Teodora Tronzos. susede. Vlasnik firme u kojoj radim je Nikos
Nijarhos, za njega si svakako čuo. Znaš, susede. ja pokušavam da
zavedem i njega, ali mi uvek nekako izmakne! - poverljivo je
završila.
Gledao ju je kao da je luda.
- Ozbiljno sam zabrinut za tvoje mentalno zdravlje, Teodoro
Tronzos! - najzad je promrmljao. - A tog Nijarhosa slučajno

~ 27 ~
poznajem. Mislim da mi je nedavno pričao da neka mršava
tinejdžerka iz njegove firme pokušava da ga zavede. Oboje smo
se tome slatko ismejali!
Znači, to si bila ti? Oh, Bože, kako je svet mali!
- Poznaješ Nikosa Nijarhosa? -sad se i ona zainteresovala. - Ili
lažeš, pokušavajući da me impresioniraš svojim poznanstvima sa
nekim iz kruga bogatijih ljudi u Grčkoj?
- Mršava, ja sam arheolog a prebogati Nijarhos je sponzor
mojih arheoloških istraživanja. Ja istražujem a on plaća troškove.
Da li ti je sada jasno? Usput, zovem se Jorgos Joanidis, ako ti to
ime nešto znači.
- Nikad čula! - odmahnula je. - Mogu li sada da siđem sa
drveta? Hoće li me tvoja zver napasti? Upozoravam te, ako skoči
na mene, slomiću joj kičmu!
- Zašto to nisi učinila odmah, nego si pobegla na drvo?
- Bilo mi je žao, zver je još mlada! Ja nisam ubica!
- Ah, znači to je bilo u pitanju! Baš sam glup što to odmah
nisam shvatio!
- Ne čudim se, zaista si glup i to mi neprestano dokazuješ!
Znači, mogu da siđem?
- Pokušaj, mršavice, pokušaj! Za to ne treba biti naročito
hrabar! Pogotovo ako si zaista toliko spretna sa tim borilačkim
veštinama koje stalno spominješ!
Polako i oprezno spuštala se niz stablo. Osećala se neprijatno
jer je bila samo u minijaturnom kupaćem kostimu koji je više
otkrivao nego skrivao a on ju je pažljivo posmatrao. Isto kao i
tigar.
Kad seo najzad spustila i leđima oslonila na stablo, tigar
ustade, priđe joj i protrlja glavu o njene gole noge!
- Smem li da ga pomilujem? - plašljivo je upitala.
- Još nikome nije odgrizao ruku, bar koliko ja znam! - slegnuo
je ramenima. - No, ništa ne garantujem!
Ispružila je ruku i oprezno pomilovala mladu životinju po
glavi. Tigar odmah poče da se umiljava, kao neka domaća mačka.

~ 28 ~
 - Moram da Idem, mršavice! -reče Jorgos Joanidis. - Hoćeš li
da ti ga ostavim?
- Ne, hvala! - odmahnula je. - Samo ga povedi! I drugi put ga
čvršće veži i zatvori za sobom vrata na ogradi! Niste mi potrebni
ni ti ni tvoja zver! Sasvim su mi dovoljne i one dvonožne zveri sa
kojima neprestano ima posla!
- Žao mi je što nemam vremena da više čujem o tome! -
podsmehno, joj se. Neće biti drugog puta, mršavice! Od sada ću se
sakrivati kad te negde ugledam! A vrata na ogradi ću zakovati,
odnosno reći ću svom slugi da ih zakuje! Nagledaj me se sada, jer
za to više nećeš imati prilike! I želim ti uspešno zavođenje tog
strašnog Nikosa Nijarhosa! Ako u tome uspeš, zaista ću početi da
te cenim! Mada, s takvim telom, unapred procenjujem da kod
Nikosa nemaš nikakvih šansi! Za njim trče najlepše žene sveta i
nude mu se, a u takvoj konkurenciji ti si apsolutni autsajder!
Pomri se sa sudbinom, ne možemo svi biti lepi i zgodni! -
pomirljivo je završio.
- Zar tebe ubrajaš u tu kategoriju? - podsmešljivo je upitala. -
Ili ti ne valja ogledalo Ili treba da posetiš očnog lekara! Čoveče, ne
bi me zainteresovao ni da smo sami na pustom ostrvu!
- Pa, svakako nisam toliko lep i zgodan kao onaj plavokosi
idiot s kojim si se pojavila u noćnom klubu! - otegnuto je
odgovorio. - Stalno sam se pitao iz kojeg zoološkog vrta si ga
dovela, ali pouzdano znam da si ga izvukla iz kaveza sa
majmunima!
- Hm, hm! - značajno ga je pogledala. - A ona našminkana
lepotica s kojom si ti bio?
- Šta je s njom?
- Ima sidu u poodmaklom stadijumu. To se po njoj odmah
može videti. Zato te molim da mi više ne prilaziš na razdaljinu
bližu od tri metra. Najnovija ispitivanja kažu da se ta bolest,
bolest osoba koje žive preterano promiskuitetno, može preneti i
bez fizičkog kontakta. Prema tome, jadni moj Jorgose, dalje od
mene! Obećavam da ću doći na tvoju sahranu, ali više zaista
nemoj očekivati od mene!

~ 29 ~
 - Radi ti mozak! - s poštovanjem ju je pogledao. - Uostalom,
moj prijatelj Nikos u svojoj firmi ne upošljava glupače. Moram
mu te pohvaliti kad ga sledeći put budem video!
- Onda mi učini uslugu i reci mu da me moj šef, Aleks Liliotis,
seksualno ucenjuje! - uozbiljila se. - Preti mi da će mi dati otkaz
ako ne pristanem da izađem s njim! Izmišlja za mene glupe i
nekorisne poslove a kad ih besprekorno obavim, on tvrdi da sam
sve pogrešno uradila i tera me da Ih radim ponovo! Ponižava me,
vređa, ucenjuje... A sve zato što neću da odem s njim u krevet!
Ako mi to učiniš, Jorgose Joanidlse, zaboraviću da me je tvoj tigar
napao i da ste ti i tvoja zver bez mog odobrenja došli ovamo i
smetali mi i neću te tužiti!
- Dogovoreno, mršavice! - ozbiljno je klimnuo glavom. -
Srešću se uskoro sa Nikosom i pokušaću nešto da učinim za tebe.
Kad smo već kod toga, zašto ne izađeš sa tim Aleksom i na taj
način rešiš problem?
- Zato što je odvratan, podmukao i ljigav! - jednostavno je
odgovorila. - Rekla sam najboljoj prijateljici, koja me takođe
nagovara da izađem s njim, da ću radije primiti otkaz i ostati bez
posla, nego što ću dozvoliti da me taj ucenjivač dotakne!
- Nikosu se neće dopasti što se njegovi službenici tako
ponašaju, siguran sam. Dobro ga poznajem i znam da je pošten
čovek.
- Videćemo! - slegnula je ramenima. - Nemam baš visoko
mišljenje o tim prebogatim tipovima.
- Zašto? - zainteresovano je upitao.
- Zato što običan, pošten čovek, nikada ne može postati
prebogat, ako se bavi samo poštenim poslovima! - mudro je
odgovorila. - Sumnjam da u celom ovom otmenom kvartu, u
kome stanuju samo bogati i superbogati, živi neko ko je zaista
pošten. - A ja?
- Ako o sebi misliš da si pošten, onda je tvoj pojam poštenja
veoma rastegljiv! - nasmejala mu se u lice. - A sada me zaista
izvini, Jorgose Joanidise, ali moram da idem. Još jednom te
podsećam da povedeš i ovu prugastu zver sa sobom i da dobro
zatvoriš vrata na ogradi, kad budete otišli iz mog dvorišta!

~ 30 ~
 - Već sam ti rekao da ću ih zakovati! - nije joj ostao dužan.
Okrenuo se i krenuo dugačkim koracima dok je mali tigar
poslušno trčao pored njega.
Nijednom se nije okrenuo.

~ 31 ~
 6. poglavlje

- Osećam da će se ovaj dan za mene loše završiti! - reče

Teodora. - Osećala sam to čim sam se jutros probudila.
- Postoje dani kad je bolje ne ustajati iz kreveta - saglasi se
Uvija. - Kako je prošao tvoj sastanak sa bivšim dečkom?
- Onako kako sam i pretpostavljala, Ubeđivao me je da treba
da mu oprostim, izvinjavao mi se, obećavao da će se popraviti...
- Šta si mu rekla?
- Da prestane da priča gluposti. Da se on nikad ne može
izmeniti, čak i kad bi to ozbiljno želeo. Kad je najzad shvatio da
mislim ozbiljno, prestao je da insistira i oboje smo postali
opušteniji. Večerali smo, pili crno vino, plesali i zatim me je
otpratio do kuće. Ako se i nadao da ću ga pozvati na piće pre
spavanja, nije to pokazao. Dogovorili smo se da se i dalje
povremeno viđamo i da ostanemo samo prijatelji. To je sve.
- Ipak si izašla, nisi bila kod kuće i sama se dosađivala
gledajući glupe serije na televiziji.
- Samo zbog toga sam i izašla Oh, da, Nikolos me je odveo u
neki zaista skup lokal. Tamo sam za jednom od stolova ugledala
mog suseda, onog dugajliju o kome sam ti govorila. Bio je sa
nekom poznatom glumicom. Dok smo plesali, slučajno sam ga
gurnula i izvređao me je, ali sam mu odgovorila na isti način.
Dobro je što smo se, plešući, udaljili jedno od drugog, inače bismo
se potukli!
- Znači, ipak nije ni vozač ni baštovan čim ima novaca da
večera utako skupom lokalu?
- On je arheolog. Bar mi je tako rekao.
- Kako znaš?
Teodora ukratko Ispriča događaj sa malim tigrom, svoje
bekstvo na drvo, dolazak dugajlije i njihovo upoznavanje.
~ 32 ~
 - Znači da kod njega nemaš nikakve šanse, čim se zabavlja sa
tom glumicom? - primeti Livija. - To je šteta. Nekako imam utisak
da bi ti taj dugajlija odgovarao, bar po onome kako ga opisuješ.
- Onda ga nisam dobro opisala! - nasmeja se Teodora. - To je
najuobraženiji mlad čovek koga sam ikad upoznala. Ne bih sa
njim izdržala duže od pet minuta jer bismo se zaista potukli! Ne
podnosim arogantne, uobražene muškarce koji sa ženama govore
kao da su bogovi sa Olimpa! A taj Jorgos Joanidis je upravo takav!
Htela je još nešto da kaže, ali u kancelariju uđe njihov šef,
Aleksandar Liliotis.
Po licu mu se videlo da nije dobro raspoložen.
- Ovo ništa ne valja! - bacio je na sto svežanj hartija. - Sve što
si napisala, pogrešno je! Zaista više ne znam šta da radim s
tobom, Teodora. Moje strpljenje je pri kraju! Prošli put sam ti
rekao da treba više da misliš na posao a manje na mladiće, ali me
nisi poslušala! Ovo je ozbiljna firma i gospodin Nijarhos svakako
ne želi da plaća one koji rade ovako loše kao ti!
Teodora uze hartije koje je bacio na pisaći sto i brzo ih
pogleda.
- Aleks, ovo nisam ja napisala! - mirno je rekla.
- To isto si tvrdila i prošli put!
- I bila sam u pravu, kao i sada! Okruglo lice mu pocrveni od
ljutnje.
- Hoćeš da kažeš da ja lažem?! Otvorila je fijoku pisaćeg stola
i izvadila nekoliko listova papira.
- Pogledaj ovo, Aleks! - pozvala ga je. - Sve što sam radila za
tebe, radila sam u dva primerka, kroz indigo. Ovo je kopija
izveštaja koji sam ti prošli put predala. A to nije ovo što si mi sada
doneo na sto!
Drhtao je od besa.
- Više ne želim s tobom da razgovaram! Kroz jedan sat javi se
u kadrovsku službu! Dotle će rešenje o tvom otkazu biti
napisano! I nikad više nemoj pokušati da uđeš u ovu zgradu jer u
tome nećeš uspeti! Portiri će dobiti naređenje da te spreče!
Izjurio je iz kancelarije, snažno zalupivši vratima.

~ 33 ~
 Teodora slegnu ramenima i pripali cigaretu.
- Nešto slično sam mogla i da očekujem - rekla je. - Taj
pokvarenjak je sposoban samo za prljave udarce! Kažem ti da
sam još jutros osetila da ću danas imati loš dan. Sad vidiš da sam
bila u pravu!
- Ovo je najpodmukliji i najdirektniji slučaj seksualnog
ucenjivanja na poslu za koji sam ikad čula! - zgađeno reče Livija. -
A što je najgore od svega, ne možeš se nikome žaliti!
- To i ne nameravam, svi su oni isti! - progunđa Teodora. - Pa,
žao mi je što više nećemo raditi zajedno, Livija. Bilo mi je lepo sa
tobom.
- I meni sa tobom, odlično smo se slagale! - tronuto reče
Teodorina najbolja prijateljica. - Mogu li ti na neki način pomoći?
Šta ćeš sada da uradiš? Moraš potražiti neki posao. Tvoja
ušteđevina brzo će se istopiti. Život u Atini je skup, znaš i sama.
- Potražiću neki drugi posao, naravno, a mislim da ću ga i
naći. Imam završen ekonomski fakultet a pored grčkog govorim i
engleski i španski.
- Aleks će ti dati veoma lošu radnu karakteristiku! - upozori
je Livija. - Takvu da te niko neće primiti kad je pročita.
- Ako ne budem mogla da se zaposlim ovde, u Atini, otići ću u
neki drugi grad. Na primer u Solun. Uostalom, mlada sam, nemam
nikakvih obaveza i mogu raditi i u inostranstvu. Na Internetu ima
dosta oglasa kojim se traže stručnjaci mog profila.
- Zar zbog jednog pokvarenog, uobraženog gada, da napuštaš
svoju zemlju?!
- To sam spomenula samo kao poslednju mogućnost. Ne
verujem da će doći do toga, ali sam i na to spremna.
- Hoćeš li odmah početi da tražiš posao?
- Neću. Imam malu ušteđevinu i nekuda ću otputovati. Još ne
znam kuda, ali daleko od Atine. Želim malo da se odmorim od ove
gužve i ljudske pokvarenosti. Možda ću posetiti severnu Afriku,
to nije daleko, svega sat leta avionom. Oduvek sam želela da
vidim piramide i Dolinu kraljeva u Luksoru.

~ 34 ~
 - Mislim da je to dobra ideja - klimnu Livija. - Javi mi se kad
se budeš vratila. Možda će se dotle nešto izmeniti?
- Sumnjam! - odmahnu Teodora. - Lepe stvari se događaju
samo u bajkama, a ja sam suviše stara da bih verovala u bajke.
Život je nešto sasvim drugo.
- Nažalost, tako je! uzdahnu Livija.
Teodora pokupi neke svoje sitnice sa stola i stavi ih u tašnu.
- Odlazim! neraspoloženo je rekla. - Da znaš da mi je žao. Ovo
mi je bilo prvo radno mesto i nekako sam se vezala njega.
Nedostajuće mi!
Livija je otprati do vrata i polako ih zatvori za njom.
Kancelarija joj se odjednom učinila praznom.

~ 35 ~
 7. poglavlje

Ostavila je „tojotu“ ispred kuće i ušla u dvorište. Tamo ju je

već čekao tigrić Cezar. Skakao je oko nje i umiljavao se. Pomazila
ga je, izvadila iz frižidera komad mesa i dala mu ga. Halapljivo ga
je pojeo.
Podgrejala je za sebe ručak iz konzerve i bezvoljno ručala.
Zatim je na poslužavnik stavila bocu soda-vode i čašu, presvukla
se u kupaći kostim i odšetala do obale.
Ležeći na ležaljci, popušila je cigaretu, popila čašu vode,
udobnije se namestila i zamislila se.
Tigrić je ležao pored nje kao pas čuvar.
Pored njega se osećala potpuno sigurnom.
Razmišljala je o svemu što joj se tog dana dogodilo, sve dok
nije zdremala na suncu.
Probudio ju je već tako dobro poznati glas da je znala ko je i
pre nogo što je otvorila oči.
- Ponovo si otvorila vrata u ogradi, mršavice! - optužio ju je
dugajlija. - Da li ćeš već jednom prestati sa tim uzaludnim
pokušajima da me zavedeš? Koliko sam ti već puta rekao da
nemaš nikakvih šansi kod mene, da nisi moj tip? Ti si zaista
uporna, ali ti to u mom slučaju neće pomoći!
Otvorila je oči, uspravila se i sela.
- Zaista ću te tužiti zbog ometanja poseda, dugajlijo! -
mrzovoljno je rekla. - Slušaj, danas sam imala loš dan i dosta mi je
uobraženih udvarača. Gubi se sa mog imanja pre nego što te
izbacim!
- Ne samo što si otvorila vrata, nego si prešla u moje dvorište
i odvezala Cezara! Bio je čvrsto vezan i sam se nije mogao
osloboditi! Zatim si ga dovela ovamo, obukla taj minijaturni
bikini i čekala da se pojavim! Kakav providan plan! Kakav glup
~ 36 ~
plan! Žene su pokušavale da mi se približe i da me zavedu i na
daleko lukavije načine, pa nisu uspele u svojim namerama! Nećeš
niti!
- Proklet bio! - iznervirano je uzviknula, zgrabila bocu
soda-vode i isprskala mu lice. - Hoćeš li već jednom otići!
Upozorila sam te da sam danas imala loš dan na poslu i da nisam
najbolje raspoložena!
Treptao je, brišući oči i mokro lice rukavom.
- Izigravaš divlju mačku, mršavice! Ono što tebi treba je
nekoliko dobrih udaraca šakom po stražnjici! A upravo to ću ti
sada i priuštiti!
Skočila je sa ležaja i malo se pognula, napeto ga
posmatrajući.
- Odlazi sa mog imanja, dugajlijo! Ne prilazi mi! Ako te
budem po vredila, sam ćeš za to biti kriv!
Grudi su joj se uzbuđeno podizale i spuštale, u ritmu njenog
dubokog disanja.
On joj polako priđe i ispruži ruku da je uhvati. Čvrsto ga je
uhvatila za tu ruku, naglo povukla, pognula se i prebacila ga u
širokom luku preko sebe, tako da je pao u plićak. Odmah je
skočio, kašljući i pljujući morsku vodu koja mu je ušla u usta.
- Rekla sam ti! - govorila je, pažljivo ga posmatrajući,
očekujući njegov sledeći napad. - Ovo je bila samo opomena,
dugajlijo! Sledeći put će biti mnogo gore!
- Ti si poludela, histerična tinejdžerka! - izgovorio je, kad se
iskašljao i udahnuo vazduh. - Zbog ovoga bih mogao da
zaboravim da si žena i da se prema tebi ponašam kao prema
muškarcu!
- Upravo to i čekam! - podsmevala mu se. - Danas osećam
neodoljivu potrebu da premlatim nekog uobraženog, arogantnog
predstavnika muške vrste! Upravo nekog kao što si ti! Učinićeš
mi uslugu ako nešto pokušaš dugajlijo!
Stajali su i odmeravali se pogledima, iščekujući šta će
protivnik preduzeti.

~ 37 ~
 - Ne želim da se tučem s tobom, mršavice! - najzad je rekao. -
Još nikad se nisam tukao sa nekom ženom, pa to neću ni sada
učiniti! No, ovo je zaista naš poslednji susret! Vrata na ogradi
neću zaključati, nego ću ih zazidati! Hajdemo Cezare! - pozvao je
tigrića. - A ako te još jednom vidim u ovom dvorištu, završićeš u
zoološkom vrtu!
Tigrić poslušno ustade. Prvo se očešao o Teodorine gole
noge, mazeći se, kao da je pozdravlja, a zatim potrča za vlasnikom
koji je već odmicao, dugim koracima, bez osvrtanja.
Pokupila je stvari i unela ih u kuću,
Spakovala je najnužniju odeću u kofere i odnela ih u
prtljažnik „tojote“. Presvukla se u farmerice i pamučnu majicu,
pogasila sve sijalice, uključila alarmni uređaj, zaključala sva vrata
i prozore, sela u „tojotu“ i odvezla se.
Nije znala da je Jorgos Joanidis zainteresovano posmatra
stojeći iza zavese, pored prozora u jednoj od soba svoje kuće i da
se pita kuda to ona tako iznenada odlazi.

~ 38 ~
 8. poglavlje

Na dugom putu ka Kokali, mestu u kome su joj živeli roditelji,

Teodora je prošla i kroz neugledno selo Stagiru, od samo
nekoliko kamenih kuća obraslih bršijanom. Pa Ipak, kao i uvek, i
ovog puta srce joj je zadrhtalo jer je u tom malom seocetu, daleko
u zabiti balkanskih planina, bio rođen Aristotel, najveći um
ljudske istorije, koji je još davno, veoma davno, otkrio sve
mudrosti ovog sveta.
„Tojota“ je jurila dalje kroz Peloponez. Seoce Kokala, nalazilo
se na krajnjem jugu srednjeg od tri poluostrva na Peloponezu, na
samoj morskoj obali. U kućama od tesanog kamena, sa crvenim
krovovima, živelo je dvadesetak ribarskih porodica. Svi u Kokali,
bavili su se uglavnom ribarstvom i vinogradarstvom. Blage
padine okolnih brda, koje su skoro preko cele godine izložene
jarkom mediteranskom suncu, bile su idealne za gajenje vinove
loze a u toplim vodama Sredozemnog mora, oduvek je bilo
mnogo ribe.
Život u Kokali, još od starih vremena, prolazio je veoma
sporo. Stanovnicima tog malog mesta, daleko od turističkih
centara i velelepnih hotela, nikada se i nikuda nije žurilo. Sve se
radilo sporo, za sve je uvek bilo vremena, ako nešto nije urađeno
danas, biće urađeno sutra, ili prekosutra, ili nekad... Ili nikad!
U Kokali nije bilo luksuznih kuća bogataša, nije bilo
supermodernih jahti niti brzih glisera. Ali je zato bilo divnih,
vitkih čempresa, procvetalih Handera i agava, kaktusa, stabala
smokava, maslina, narandži i limunova i... velikog, plavog
beskrajnog mora. Ljudi su bili mršavi, pocrneli od sunca i
opušteni. Noću su išli u ribolov, danju su se bavili oko vinograda,
stoke, radili su kućne poslove Ili, jednostavno, spavali.U Kokali
vreme zaista kao da je stalo a činilo se da svim stanovnicima tog

~ 39 ~
malog seoceta upravo takav naćin života i odgovara. Bez žurbe,
bez stresova, bez rokova.
Teodorini roditelji u prvi mah su se iznenadili kad su je
videli kako izlazi iz prašnjave „tojote“. No, kad im je objasnila da
je uzela nekoliko dana od godišnjeg odmora, da bi došla u Kokalu
da se odmori od smoga i gužve u višemilionskoj Atini, odmah su
se umirili.
Poslužili su je kozjim mlekom, pršutom i sirom a posle svega
i domaćim crnim vinom. Presvukla se u kupaći kostim, vezala
dugu kosu vrpcom da bi izložila sunčevim zracima i vrat i ramena
i već dva sata kasnije činilo joj se kao da nikad nije ni napuštala
Kokalu, kao da nikad nije ni živela u Atini, kao da firma
„Atenaum“ i pokvareni Aleksandar Liliotis više i ne postoje.
Iskreno je poželela da zauvek ostane tu, da se bavi ribolovom
i vinogradarstvom kao i njeni roditelji, da uživa u miru, tišini,
mirisu južnog voća i cveća i prelepim prostranstvima plavog,
mirnog mora.
Uveče se pekla riba na gradele, na otvorenoj vatri, pored
mora. Zatim se pilo crno vino, pevale su se stare pesme, sviralo se
u buzuki, igrao se sirtaki i svi su bili opušteni i raspoloženi.
Teodora je odlazila na noćna kupanja, sa ocem je lovila ribu
„na sviću“, upravljala je čamcem dok su snažni ribari izvlačili
mreže pune skuša, orada i drugih riba koje su se koprcale i
presijavale spram svetlosti moćnih lampi, čija hola svetlost ih je i
namamila da bezglavo dojure i budu ulovljene.
Dani su se pretakali u noći a noći u dane. Vreme je brzo a
neoseto prolazilo. Začudila se kad je pogledala u kalendar i
izračunala da je prošlo tačno deset dana od njenog dolaska.
- Moram se vratiti - jedne večeri obavestila je roditelje. -
Čeka me posao.
- Pa tek si došla! - pobunila se njena majka. - Nismo se još ni
ispričali, nismo te se ni nagledali a ti već odiaziš. Zašto tako brzo?
- Posao, mama, posao! - nasmejala se. - Od nečega se mora
živeti, mora se zaraditi novac.
- Možeš da izdaš deo kuće koju si nasledila od mog pokojnog
brata - savetovala ju je majka. - Sebi zadrži jedan stan a sve ostalo

~ 40 ~
izdaj. Kuća je zaista velika, za tebe samu svakako prevelika.
Možeš da živiš samo od izdavanja stambenog prostora, od
izdavanja soba bogatim turistima. A sve to možeš da poveriš
nekoj od turističkih agencija i da ne radiš ništa. Da živiš od rente,
kao i svi oni koji imaju nekretnine za izdavanje. Onda bi mogla
ovde da provodiš i po nekoliko meseci, da živiš opušteno i
bezbrižno, da ni o čemu ne brineš.
- Zvuči privlačno! - nasmejala se Teodora. - Ko zna, majko,
možda ću upravo tako i učinit. Atine, velegrada, buke automobila,
pokvarenih ljudi i smoga, zaista mi je dosta! Ovo je ovde pravi
Raj, a iz Raja se uvek teško i sa žaljenjem odplazi priznala je.
- Onda ostani! Ne vraćaj se!
- A posao?
- Za posao uvek ima vremena!
- Ne, ne! odmahnula je. - Zaista se moram vratiti, ali
neprestano ću misliti o tvom savetu! I vratiću se, majko, vratiću
se, obećavam ti! A onda ću ostati dugo, ostaću mesecima, ponovo
ću postati jedna od vas!
Njena majka, iako nerado, morala je da se zadovolji sa tim
njenim obećanjem.
Te večeri, u Kokali je priređeno oproštajne veče. Pekla se
riba, pekli su se jaganjci, popilo se mnogo crnog vina, mnogo se
sviralo u buzuki; skoro do zore, igrao se sirtaki.
A sledećeg dana, oko podne, Teodora je krenula natrag, u
Atinu. Svi stanovnici zabačenog seoceta. sakupili su se da je
isprate jer je bila veoma omiljena, jer je bila jedna od njih.
Zaplakala je kad je sela za volan „tojote“ i povezla mali automobil
kroš špalir jednostavno obučenih meštana koji su joj mahali,
pozdravljajući je i dovikujući joj da se što pre vrati i da ih nikad
više ne napusti.
- Možda ću tako i učiniti, možda ću zaista tako učiniti...
nemo se zaricala, brišući rukavom suze i teško gutajući
pljuvačku. - Svi ste vi dobri, svi ste vi pošteni, svi ste vi predivni,
sve vas mnogo, mnogo, mnogo volim, ali...

~ 41 ~
 9. poglavlje

Prenela je kofere u kuću i otvorila ih. Uključila je mašinu za

pranje i stavila u nju rublje a zatim se istuširala i presvukla.
Upravo je jela sendviče sa tunjevinom kad se začulo zvono iznad
vrata prema dvorištu.
Otvorila ih je i začudila se kad je ispred njih ugledala
mršavog, crnoputog Indijca u sariju, tradicionalnoj indijskoj
odeći i sa turbanom na glavi. Lice mu je bilo mršavo a oči tamne i
inteligentne.
Pored njegovih nogu, stajao je tigrić Cezar. Čim je Teodora
otvorila, prišao joj je i počeo da se umiljava, češući meko, šareno
krzno o njene noge.
Sagnula se i pomllovala ga a zatim pogledala Indijca.
- Izvolite, gospodine?
- Ja sam sluga kod vašeg suseda, gospodina Joanidisa - poče
čovek iz Indije mirnim, dubokim glasom. - Zovem se Ranganatan
Karunamorti, ali gospodin Joanidis je to, dugačko ime za ovu
zemlju, skratio i zove me samo Rango. Vodim računa o njegovom
Cezaru i dresiram ga.
- Izvolite, gospodine Rango - ponovila je, još zbunjenija,
pitajući se sta dugajlijin sluga želi od nje.
- Mogu li vam na neki način pomoći? Hoćete li da uđete?
Hoćete li da popijete čaj sa mnom?
- Hvala vam na pozivu koji sa žaljenjem moram odbiti,
gospođice Tronzos. Došao sam samo da bih vam predao ovo
pismo. Poštar je nekoliko puta dolazio da vam ga uruči. Kako
niste bili ovde, zamolio je mene da ga primim za vas i da vam ga
predam kad se budete vratili.
Iz jednog od džepova izvadio je zatvoren koverat i pružio joj
ga.
- Izvolite, gospođice Tronzos. Iskreno želim da su u pismu
dobre vesti za vas.

~ 42 ~
 - Oh, i ja to želim, Rango, mada sumnjam da će se naše želje
ostvariti. U poslednje vreme mi se događaju samo loše stvari I
primam samo loše vesti. U svakom slučaju, hvala vam što ste se
potrudili i primili pismo za mene i što ste mi ga doneli. Da li ste
sigurni da nećete sa mnom da popijete čaj?
- Sad je vreme za Cezarovu obuku. Radim sa njim svakog
dana po četiri sata, uvek u isto vreme. Sledeći put ću s vama sa
zadovoljstvom popiti čaj, gospođice - odgovori Indijac i lako se
nakloni. - A sada, dozvolite mi da odem. Moje oči su srećne što su
vas danas videle.
Okrenuo se da pođe a onda se zaustavio.
- Nešto mi govori da vesti u pismu nisu loše, gospođice -
rekao je, ozbiljno je pogledavši. Kao što posle kiše uvek dolazi
sunce, tako posle loših vesti uvek dolaze dobre. Doviđenja,
gospođice!
Ponovo se lako naklonio i krenuo a na jedan njegov znak,
Cezar pojuri za njim.
Teodora ih isprati pogledom i uđe u kuću.
Nestrpljivo je otvorila koverat, iz vadila presavijen list
hartije, ispisan pisaćom mašinom i preletela pogledom preko
teksta.

„Poštovana gospođice Tronzos,

Molimo Vas da odmah po prijemu ovog pisma dođete u

prostorije firme „Atenaum“ u Ulici Sotiros broj 155, u Atini. Ovo
pismo pokažite portiru, od njega ćete dobiti dalja obaveštenja.

Unapred hvala.“

Potpis je bio nečitak.

~ 43 ~
 Šta li ovo treba da znači, zapitala se. Jedini način da saznam
je da odem tamo i saznam zašto me zovu, mudro je zaključila. Pa,
kad me već zovu, onda ću otići!
Sa posebnom pažnjom, našminkala se i očešljala.
Ostavila je automobil na parkiralištu ispred zgrade i ušia.
Portir, koga nije poznavala, zaustavio je ju i zapitao kod koga ide.
- Ne znam! - odgovorila je i pokazala mu pismo.
Pročitao ga je, zamolio da sačeka nekoliko trenutaka,
podigao slušalicu internog telefona i nekome saopštio da je došla
gospođica Teodora Tronzos.
Teda nije mogla da čuje šta mu je odgovoreno, ali portirovo
ponašanje je odjednom postalo puno poštovanja.
- Gospođice Tronzos, treba da se javite gospođici Kanganis.
Ona je na drugom spratu, soba broj jedan. Prijatno.
Vratio joj je pismo i pozdravio je dodirnuvši sa dva prsta
obod kape.
Teda postade još zbunjenija.
Ksenija Kanganis, bila je lična sekretarica Lazarusa
Papazoglua, izvrsnog direktora firme „Atenaum“, za Grčku.
Jednostavnije rečeno Lazarus Papazoglu, bio je direktor firme
„Atenaum“, direktor grčkog dela te velike, multinacionalne
kompanije. I jedan od petorice članova borda direktora firme
„Atenaum“, kome je predsedavao lično vlasnik i generalni
direktor cele firme, tajanstveni i neuhvatljivi Nikos Nijarhos.
Možda me je pokvareni Aleks Liliotis optužio da sam nešto
ukrala, ili da je zbog mog lošeg rada firma pretrpela neku veliku
štetu, bilo je prvo što je pomislila. Poželela je da prvo ode do
svoje najbolje prijateljice Livije, da bi od nje čula o čemu se radi,
ali za to nije bilo vremena jer ju je portir već najavio sekretarici
izvršnog direktora i ona je svakako već čeka. Požalila je što još od
kuće nije telefonirala Liviji, čim joj je Indijac Rango predao pismo,
ali sada je već bilo kasno za kajanje. Ne preostaje mi ništa drugo
nego da odem i čujem o čemu se radi, zaključila je i krenula uz
stepenice.
Uvek je izbegavala da ide liftom, pa je tako i tog puta
postupila.
~ 44 ~
 Pokucala je na vrata na kojima je pisalo Ksenija Kanganis,
sačekala poziv i ušla.
Vitka negovana plavuša ustade, obiđe pisaći sto i pruži joj
ruku.
- Drago mi je što ste došli, gospođice Tronzos - ljubazno joj
se osmehnula, pažljive je odmeravajući. - Gospodin Papazogiu je
trenutno na veoma važnom sastankusa poslovnim partnerima iz
amerike, Obavestila sam ga da ste stigli. Rekao mi je da vas
uvedem u njegovu kancelariju i da vas zamolim da sačekale
najviše pet minuta. On će prekinuti sastanak i odmah će doći da
razgovara sa vama. Izvolite, ovamo.
Još zbunjenija, Teda pođe za njom.
Zar da direktor „Atenauma“, za Grčku, prekida važan
poslovni sastanak da bi razgovarao sa mnom, pitala se. Šta to sve
treba da znači? Nešto čudno se događalo, osećala je to, ali nije
znala šta.
Ušla je za Ksenijom Kanganis u prostranu kancelariju,
dimenzija deset puta pet metara. Ceo jedan zid, bio je u staklu i
kroz njega se pružao prekrasan pogled na zelenilo Fiiipis Parka.
Nameštaj je bio bele boje, počevši od velikog pisaćeg stola, na
kome je stajao kompjuterski terminal sa dva telefona, stola za
konferencije sa dvanaest stolica, do niskog, pravougaonog
stočića, oko koga su bile četiri fotelje presvučene belom kožom.
- Izvolite, sedite, gospođice.
- Tronzos! - topila se od ljubaznosti sekretarica izvršnog
direktora. - Gospodin Papazoglu je već na putu ovamo i ubrzo će
stići. Zamolio me je da vam prenesem njegovo izvinjenje što vas
nije lično dočekao. Čime želite da vas poslužim? Metaksa,
kurvoazije, viski, koka-kola, kafa, sokovi...
- Mislim da. bi mi prijala kafa, ali ne espreso, nego crna,
kuvana - rekla je, sedajući na jednu od fotelja oko niskog stočića.
- Odmah, gospođice Tronzos! - reče sekretarica i odjuri.
Vratila se trideset sekundi kasnije, noseći na poslužavniku
veliku šolju crne kafe koja se pušila i fino mirisala i čašu
mineralne vode. Servirala je kafu na niski stočić, uklonila
poslužavnik i pogledala je,

~ 45 ~
 - Još nešto, gospođice Tronzos? Gospodin Papazoglu mi je iz-
ričito naredio da vam u svemu budem na usluzi. Želite li da vam
pravim društvo dok on ne stigne?
- Nije potrebno, hvala - odmahnu Teodora. - Možete li ga
nekako obavestiti da požuri? Danas imam još neke neodložne
obaveze.
Rešila je da se malo poigra i začudila se kad se sekretarica
uplašeno trglo.
- Oh, odmah ću ga pozvati preko mobilnog telefona. On se
trenutno nalazi u automobilu, vozač ga vozi ovamo. Verovatno su
zapali u neku saobraćajnu gužvu. Izvinite me, gospođice
Tronzos...
Ponovo je odjurila da preko mobilnog telefona pozove onog
koga je Teodora očekivala. Tedu je na neki način sve to počelo da
zabavlja. Ništa nije razumela, zna la je samo da je dobila otkaz i
da više ne radi u toj firmi. Zato je od lučila da ne bude nimalo
ljubazna prema tom Lazarusu Papazoglu u, koga do tada nikad
nije ni vide la, samo je čula njegovo ime i znala ko je on.
- Gospodin Papazoglu je pred zgradom! - usplahireno je
obavesti sekretarica, s očiglednim poštovanjem. - Upravo ulazi u
zgradu. Biće ovde za manje od jednog minuta.
- Toliko mogu da sačekam! -promrmlja Teda, pogledavši na
sat. - Jedan minut, ne više!
Sekretarica brzo izađe.
Trideset sekundi kasnije u kancelariju uđe čovek srednje
visine, četrdesetih godina, u skupom odelu i sa naočarima sa
rožnatim okvirom. Bio je malo zadihan i po njemu se videlo da je
žurio.
- Oh, izvinjavam se što ste morali da čekate, draga gospođice
Tronzos! - počeo je da govori još dok je ulazio i prilazio joj,
pružajući joj ruku. - Znate i sami kakav je u Atini saobraćaj u ovo
vreme! Zaista se izvinjavam...
Rukovala se s njim ne ustajući sa stolice.
- Dobila sam ovo pismo, gospodine Papazoglu - rekla mu je,
ne obazirući se na njegove osmehe i njegova izvinjenja. - Možete
li mi objasniti o čemu se radi?
~ 46 ~
 Stajao je pred njom kao da se ne usuđuje da sedne, iako se
nalazio u svojoj kancelariji.
Sve je to vrlo jednostavno, gospođice Tronzos - nastavio je
brzo da govori. - Saznali smo za neprihvatljivo ponašanje
Aleksandra Liliotisa prema vama. Čitav slučaj je brižljivo ispitan.
Aleksandar Liliotis je trenutno otpušten, da budem precizniji,
izbačen je iz firme „Atenaum“. Direktori koji su pokušali da ga
zaštite, također su otpušteni. Svi su dobili toliko loše
karakteristike da se ni u jednoj firmi u Grčkoj, pa ni u Evropi,
nikad neće zaposliti. Vlasnik „Atenauma“, poštovani gospodin
Nijarhos, bio je vrlo ljut kad je čuo kako se Aleksandar Liliotis
ponašao prema vama. Da budem iskren, veoma malo je
nedostajalo pa da i ja ne dobijem otkaz, kao direktor dela
njegovog preduzeća koje posluje u Grčkoj. Rekao mi je da mi daje
rok od tri meseca da sredim sve poslove u firmi a da ako u tome
ne uspem, ako za to vreme bude bar jedna žalba nekog od
radnika na ponašanje bilo koga od rukovodećih ljudi ili na mene
lično, smatram da sam takođe otpušten! Mogu vam reći da sam
veoma ozbiljno shvatio njegovo upozorenje. Naravno, vi ste
vraćeni na posao. Firma „Atenaum“ će vam isplatiti iznos od sto
hiljada dolara, kao odštetu za sve što ste od ove firme pretrpeli,
pod uslovom da odustanete od tužbe protiv nas. Najiskrenije vas
molim da prihvatite taj skromni iznos i da nas ne tužite. Gospodin
Nijarhos, bio je vrlo jasan kad mi je rekao da u slučaju vaše tužbe
smatram da sam i ja otpušten, jer me smatra sukrivcem za sve što
se dogodilo, jer sam ja generalni direktor njegove grčke firme i
odgovoran sam za sve što se u grčkom delu njegovo firme
događa. Smatram njegov način razmišljanja potpuno ispravnim i
siguran sam da snosim sve posledice.
Na Tedinom licu nije se pokrenuo nijedan mišić.
Delovaia je hladno i uzdržano.
Uplašeni direktor njeno ponašanje pogrešno je protumačio.
- Lično vas molim da mi oprostite, gospođice Tronzos! -
govorio je sve brže, zaplićući jezikom. - Osećam se krivim prema
vama, osećam se krivim zbog svega što ste pretrpali i najiskrenije
vas molim za izvinjenje.

~ 47 ~
 Tedi se u jednom trenutku učinilo da će kleknuti, sklopiti
ruke i klečeći je zamoliti za oproštaj.
- Kao što sam rekao, vi ste vraćeni na posao, gospođice
Tronzos. Rešenje o otkazu je povučeno, tako da nemate prekid u
radnom stažu. Vreme koje ste proveli ovde, računa vam se kao
vreme provedeno na poslu. Pored toga, raspoređeni ste na drugo
radno mesto. Moja sekretarica, gospođica Kanganis, daće vam
rešenje u kojem piše da ste raspoređeni na radno mesto izvršnog
direktora „Atenauma“ za centralnu Grčku i Peloponez. Praktično,
to znači da ste sada jedan od trojice mojih zamenika, sa velikim
šansama da me zamenite na ovom radnom rnestu u roku od
nekoliko meseci. Gospodin Nijarhos lično mi je naredio da vam to
kažem i da vam prenesem i njegovo lično izvinjenje, uz obećanje
da vam lično garantuje da vam se ništa slično u ovoj firmi nikad
više neće dogoditi i molbu da i dalje ostanete da radite u
„Atenaumu“ jer vas smatra izuzetno dobrim i perspektivnim
stručnjakom. To bi, u najkraćem, bilo ono što je trebalo da vam
kažem, gospođice Tronzos.
Pružila je ruku da otrese pepeo sa cigarete a on priskoči i
primače joj pepeljaru.
- Razmisllću, gospodine Papazoglul - hladno je rekla. - Bićete
obavešteni o onome što sam odlučila.
Lice izvršnog direktora bilo je bledo. Po njemu se videlo
koliko je uplašen.
- Oh, gospođice Tronzos!... Ako imate još neke uslove, samo
ih recite!... Gospodin Nijarhos, naredio mi je da ga odmah
obavestim o razgovoru s vama!... Veoma je zainteresovan da
ostanete da radite u „Atenaumu“, shvata šta ste sve pretrpeli
zbog neodgovornog ponašanja službenika firme čiji je vlasnik i
spreman je da vam ponudi i druge ustupke, iii da prihvati sve
vaše zahtevei... Treba samo da kažete šta želite!...
- Da li je upražnjeno mesto Aleksandra Liliotisa? - prekinula
ga je.
- Još nije...
- Postoji li mogućnost da na to mesto bude raspoređena
gospođica Livija Sandinidis?

~ 48 ~
 - Rešenje će odmah biti napisano, gospođice Tronzos! Postoji
li još nešto?
Energičnim pokretom, ugasila je polovinu nepopušene
cigarete u velikoj kristalnoj pepeljari i ustala.
- Javiću vam, gospodine Papu zoglu! - bez osmeha je rekla i
brzo izašla, namerno ga ne pozdravivši prlikom izlaska.
Kad je ostao sam u prostranoj kancelariji, uvaženi direktor
izvadi iz džepa veliku maramicu i njom obrisa bledo, oznojeno
lice. Bio je zaista uplašen za svoje odlično plaćeno radno mesto.
Osećao je da još nikad u životu nije bio tako blizu tome da ga
zauvek izgubi.

~ 49 ~
 10. poglavlje

- Bilo je gore nego za vreme onog zemljotresa koji je razorio

po la Atine! - govorila je Livija Sandinidis, rumenog lica i sjajnih
očiju od uzbuđenja.
- Počni od početka! - zamoli je Teda, smejući se. - Prvo mi
reci kako je sve to počelo? I kad?
- Sledećeg dana posle tvog odlaska, naš šef Aleks, došao je
ovamo, u našu kancelariju. Izgledao je kao da je upravo doživeo
težak infarkt, kao da je na rubu nervnog sloma!
- Šta je želeo?
- Pitao je gde si ti. Kad sam mu odgovorila da ne znam,
zahtevao je da te odmah pronađem. Telefonirala sam u kuću u
kojoj stanuješ ali tamo mi se javio samo mehanički uređaj za
ostavljanje poruka. Izdiktirala sam poruku za tebe, da se javiš
ovamo, čim se budeš vratila. Aleks je bio van sebe. Ispitivao me je
kuda si mogla da odeš. Setila sam se da si napomenula da nikada
nisi videla piramide i Dolinu kraljeva, u Egiptu. Nekoliko
službenika, dobilo je naređenje, od samog gospodina Papazoglua,
da prekinu redovne poslove i da telefonom pozivaju sve
turističke agencije, da bi saznali da li si otputovala preko neke od
nijh. Kad ništa nisu saznali, naređeno je da pozovu sve aero-
drome, čak i one male, za privatne avione i čarter letove. Ni tamo
ti nisu ušli u trag.
- Šta je bilo dalje? - upita Teda kojoj je sva ta iznenadna
potraga za njom odjednom bila samo smešna.
...Papazoglu je sam sproveo Istragu o Aleksovom ponašanju
prema tebi i ja sam saslušavana. Ispričala sam kako te je
maltretirao i ucenjivao, kako je zamenjivao tvoje tačne izveštaje
onima koje je sam pisao i u kojima je namerno pravio mnogo
grešaka, da bi mogao tebe da optuži da si ti načinila te greške!

~ 50 ~
Ispričala sam mu i kako si sve izveštaje koje si mu predavala
radila u dva primerka, kako si ga uhvatila da laže i da ti podmeće
svoje pogrešne izveštaje, kako si mu to dokazala i kako ti je istog
dana dao otkaz. Papazoglu je pozeleneo od besa, da si ga samo
videla! Mislila sam da će fizički nasrnuti na Aleksa. Urlao je na
njega! Svi direktori koji su pokušali da zaštite Aleksa, zato što su
se i sami slično ponašali prema mlađim službenicama koje su
odbijale njihove ljubavne ponude, odmah su otpušteni! Ovde je
radila čelična metla, draga moja! Otpušteno je oko osamdeset
ljudi a priča se da je i sam Papazoglu ostao samo uslovno, dok
gospodin Nijarhos ne pronađe nekog drugog za to veoma važno
radno mesto direktora njegove kompanije za celu Grčku.
- I sve to zbog mene?! - ne verujući upita Teda.
- Ti si bila ona inicijalna kapisla koja je dovela do eksplozije!
Priča se da je sve pokrenuo lično vlasnik firme, gospodin
Nijarhos. Kad je čuo šta se dogodilo, hteo je sve da nas otpusti!
Ovde je bio pravi pakao! Nikad ništa slično nisam videla ni na
filmu! Bilo je upravo neverovatno! Kompletno je pretreseno
poslovanje čitave firme, svako radno mesto, svaki pojedinac je
morao da podnese detaljne izveštaje o svemu što je radio i svi ti
izveštaji predavani su vlasniku firme. Očigledno da gospodin
Nijarhos nije ni znao šta se sve događa u njegovoj firmi.
Pouzdano znam da se pripremaju još neka rešenja o otkazima.
- I velike kadrovske promene!
- Dve od tih kadrovskih pramena mogu odmah da ti
saopštim! - seti se da kaže Teda. - Ti si postavljena na mesto
otpuštenog Aleksa, našeg bivšeg šefa, a meni je ponuđeno mesto
jednog od trojice zamenika Papazoglua. Mesto Izvršnog direktora
„Atenauma“ za srednju Grčku i Peioponez.
Livija ju je gledala širom otvorenih očiju i otvorenih usta,
tako da Teda prsnu u smeh.
- Ozbiljno ti govorim! - ubeđivala ju je, misleći da joj najbolja
prijateljica ne veruje. - Ti si postala jedan od šefova a meni je
ponuđeno mesto jednog od direktora.
- Oh ... Verujem ti, Teda, naravno da ti verujem... Ali, rekla si
da sam ja raspoređena na mesto šefa a da je tebi radno mesto

~ 51 ~
direktora ponuđeno. Šta to znači? Zar ćeš odbiti tu fantastičnu
ponudu?
Rekla sam da ću razmisliti! - uozbilji se Teodora. - Znaš,
nekoliko dana bila sam u Kokali, kod roditelja. To je seoce od
dvadesetak kuća od kamena, na samoj obali mora. Meštani idu u
ribolov i bave se vinogradarstvom. Živi se sporo i opušteno, nema
direktora, nema intriga i ucena, nema podmetanja... Već posle
nekoliko sati provedenih tamo, zaboravila sam i na Aleksa, i na
„Atenaum“, i na Atinu, na gužvu, smog, večitu jurnjavu na posao i
sa posla... Imala sam vremena za razmišljanje i razmišljala sam,
mnogo sam razmišljala. Možda Atina zaista nije pravo mesto za
mene? Možda ja nisam za velegradsku gužvu, za trku za zaradom
po svaku cenu, za život sa pokvarenjacima koji će me ucenjivati i
iskorišćavati? Možda sam ja stvorena za mir Kokale, za odlazak u
noćni ribolov sa mršavim ribarima preplanulim od sunca, za
orezivanje vinograda, za pravljenje vina, za kupa nje, sunčanje,
maslinjake... Možda sve ovo zaista nije za mene?
- Ne budi luda, Teda! - otresito reče Livija, - Ponuda koju si
dobila je ponuda iz snova! Nikad više neće ti se ukazati takva
prilika! Nikad, zapamti to, nikad!
- Ali, ako ja neću patiti što ću je propustiti, onda to znači da
sam dobro učinila što sam je propustila. Poznaješ me, Livija, znaš
da sam izuzetno skromna, da meni ništa ne znače luksuzni
automobili, visoko društvo, skupe haljine, džet-set... Želim da
živim mirno i da uživam u životu a nisam sigurna da ću tako
živeti ako prihvatim ponuđeno mesto. Zato sam Papazogluu i
rekla da ću razmisliti i to sam mislila potpuno ozbiljno.
- To su dečji snovi, pubertetski način razmišljanja, Teda!
Takav život nije za tebe. Ti si aktivna i dokoličarenje u nekom
malom selu, u dalekoj provinciji, brzo bi ti dosadilo.
- Nisam sigurna da si u pravu! - zamišljeno reče Teodora. - U
svakom slučaju, još ću o svemu dobro razmisliti.
- Hoćeš li za to vreme raditi? Hoćeš li sutra doći na posao?
- Papazogluu sam rekla da ću mu javiti šta sam odlučila.
- Verovatno te je ubeđivao da prihvatiš ponudu „Atenauma“?

~ 52 ~
 - Jeste, zbog sebe samog, jer ni njemu radno mesto više nije
sigurno.
- Šta ćeš raditi sama u onoj velikoj kući, ako ne budeš
dolazila ovamo? Zar ti neće biti dosadno?
- Kupaću se, sunčaću se i razmišljati o tome šta je u životu
najvažnije! - odgovori Teodora ustajući. - Do viđenja, najbolja
prijateljice. Sad sam kod kuće i moći ćeš da me nađeš preko
telefona, ako ovde zbog nečega budem potrebna.
- Hej! Čekaj! Treba da častim zbog postavljenja na novo
radno mesto! Nadam se da me nećeš izneveriti i odbiti me jer si ti
za to moje iznenadno napredovanje najzaslužnija!
- Naravno da te neću odbiti! - toplo reče Teda. - Kad sve bude
pripremljeno, telefoniraj mi i doći ću!
- Obećavaš?
- Zar sam te ikad slagala? - odgovori Teda i izađe.
Dok je prolazila dugim hodnicima zagrade, svi su je ljubazno
pozdravljali i uklanjali se u stranu, da bi joj ostavili više mesta da
prođe.
Ispred ulaza ju je dočekao livrejisani vozač, sa grbom
„Atenauma“ na levom džepu, na grudima.
- Gospođice Tronzos, ja sam Joakirn Stavros, vaš vozač -
predstavio se.
Uspeo je da je iznenadi i zastala je.
- Moj vozač?! - začuđeno je ponovila. - Ali, ja nisam tražila
nikakvog vozača!
- Svaki od izvršnih direktora ima na raspolaganju automobil
i vozača, gospođice Tronzos - objašnjavao je ljubazni mladić. - Ja
sam dodeljen vama, a ovo je vozilo u kome ćete se voziti.
Okrenuo se i pokazao joj crni „mercedes“ sa šestora vrata,
najnoviji model.
- Vozilo vam je, zajedno sa mnom, na raspolaganju dvadeset i
četiri sata dnevno. Imam mobilni telefon i potrebno je samo da
me pozovete i da mi kažete gde da dođem i kuda da vas odvezem.
- Plašim se da ćeš pored mene ostati bez posla, Joakime! -
progunđala je i krenula prema svojoj staroj „tojoti“.

~ 53 ~
 11. poglavlje

Kad ju je ugledao, tigrić poče da skače od sreće. Prevrtao se

preko glave a zatim joj priđe i poče da se umiljava.
- Da li sam bio u pravu kad sam vam rekao da sam siguran da
se u pismu ne nalaze loše vesti za vas, gospođice Tronzos? - upita
ozbiljni, mršavi indijac, pažljivo je posmatrajući svojim mirnim,
pametnim očima.
- Imali ste zaista dobar predosećaj, Rango! - raspoloženo mu
je odgovorila, - Danas su mi se dogodile stvari koje se inače
događaju samo u bajkama, bar tako sam do sada mislila. Još uvek
ne znam šta sve to treba da znači.
- Posle kiše, uvek dolazi sunce, gospođice Tronzos! Samo
treba biti strpljiv i verovati.
- Gde je vaš poslodavac, gospodin Joanidis, Rango? Nisam ga
videla otkako sam se vratila u Atinu.
- Otputovao je na neko arheološko nalazište, gospođice.
Trebalo bi večeras da se vrati, ako se ne dogodi nešto
nepredviđeno. Sahib je telefonirao i raspitivao se da li ste stigli.
- Oh, odakle toliko interesovanje mog suseda za mene!? -
nasmejala se, mada joj je prijalo što se Jorgos zanima za nju. Šta
ste mu rekli?
- Sahibu uvek govorim istinu, gospođice.
- Kakva je ta istina bila ovog puta?
- Rekao sam mu da sam vam predao pismo i da ste nekuda
otišli. To je sve.
- A on se vraća večeras?

~ 54 ~
 - To nije sasvim izvesno. Sahib je napomenuo da može da se
dogodi da produži svoj ostanak na tom arheološkom nalazištu za
još jedan dan.
- Hvala ti, Rango.
- Treba li vam u nečemu moja pomoć, gospođice? Sami ste u
toj velikoj kući?
- Hvala, Rango, ali mislim da mi neće biti potrebna. Koristim
samo deo kuće. Ručala sam u gradu a sad ću se odmoriti, pa ću
onda plivati. Ah, da, kad budem polazila na plivanje, doći ću po
Cezara, ako vam to odgovara. Zbližili smo se.
Pri pominjanju svog imena, kao da zna da se govori o njemu,
tigrić poče da maše repom i da se umiljava oko njenih nogu.
Čučnula je i pomazila ga, milujući ga po krznu.
- Voli vas! - osmehnu se Indijac.
- Vi ste prva osoba, osim Sahiba i mene, kojoj je dozvolio da
ga dodirne. Čak ni poštaru ne dozvoljava da uđe u dvorište, nego
jadni čovek mora da me zove preko interfona da izađem pred
kuću i da primim poštu. Životinje osete ko je dobar, gospođice.
Životinje nikad ne vole one koji su loši.
- Od vas uvek čujem nešto lepo, Rangol - nasmeja se Teodora.
- U redu, sad idem da se odmorim. Videćemo se.
- Do viđenja, gospođice Tronzos! - učtivo je pozdravi ponovo
ozbiljni Indijac, lako se naklonivši, a zatim se udalji, zajedno sa
Cezarom.
Teodora je gledala za njima dok nisu nestali iza žive ograde
koja je delila dva imanja, a zatim i ona uđe u kuću.

~ 55 ~
 12. poglavlje

Iako se nadala da će te večeri najzad ponovo videti Jorgosa,

Teodor! se ta nada nije ispunila.
Predveče ju je indijac Rango obavestio da se sahib javio
telefonom i da je rekao da će se vratiti u Atinu tek sledećeg dana.
Na neki način, Teodori je to dobro došlo.
Imala je vremena za razmišljanje o poslednjim događajima, i
iskoristila ga je. Povezala je sve činjenice i shvatila da je za
otpuštanje Aleksandra Liliotisa i sve događaje u „Atenaumu“, u
vezi nje, najverovatnije zaslužen upravo on, njen visoki, zgodni
sused, Jorgos Joanidis.
Jedino njemu je ispričala, bolje reci napomenula, da joj se šef,
Aleks Liliotis, napadno udvara, da je kinji na poslu zato što odbija
njegova udvaranja i da joj je zbog to ga dao i otkaz.
A Jorgos joj je rekao da je dobar prijatelj sa vlasnikom firme
„Atenaum“, Nikosom Nijarhosom. Objasnio joj je da Nijarhos
finansira njegova arheološka istraživanja, da je on njegov
sponzor.
- Znači, to je ta veza, - zaključila je.
Jorgos je o mojim neprilikama ispričao Nikosu Nijarhosu, za
koga pričaju da je veoma strog ali i veoma pravičan, kad je posao
u pitanju. Jorgos ga je verovatno zamolio da ispita moj slučaj i da
proveri šta se zaista dogodilo. Nijarhos je uslišio prijateljevu želju
i kad je saznao da sam govorila istinu i da se u grčkom delu
njegove firme događaju tako prljave stvari, ozbiljno se naljutio i
počistio sve što nije valjalo. Da, jedino tako se sve moglo dogoditi,
- zaključila je.
Te noći je ranije otišla na spavanje, ali je, pre nego što je legla
u krevet, zaboravila da uključi alarmne uređaje, što je inače uvek
činila.

~ 56 ~
 Da je mogla da pretpostavi šta joj se može dogoditi, svakako
na to ne bi zaboravila.
Nepoznat čovek je preskočio ogradu, preko travnjaka došao
do vrata kroz koja se ulazilo u kuću sa dvorišne strane, razbio
malo staklo na njima, otvorio ih i ušao! Nije ih zatvorio za sobom
nego ih je samo pritvorio!
Oslušnuo je i krenuo prema sobi iz koje se čulo Teodorino
mirno, uspavano disanje.
Otvorio je i ta vrata, ušao, odmah pritisnuo prekidač za
paljenje svetla i prišao krevetu na kome je ona ležala.
Čim su sijalice zasijale, Teodora, koja je imala lak, san, trgla
se, otvorila oči i uspravila se u sedeći položaj.
Zaprepašćeno se zagledala u crveno lice svog nekadašnjeg
šefa iz „Atenauma“, Aleksandra Liliotisa, oko koga se širio jak
zadah alkohola. No, nije to bilo ono što ju je uplašilo: Aleksandar
Liliotis u desnoj ruci, držao je revolver!
- Aleks! - uzviknula je. - Šta vam je, do đavola?! Šta radite
ovde? Kako ste ušli?!
- Otpušten sam! Isteran sam, oteran sam sa posla! Izvređali
su me! Podneli su krivičnu prijavu protiv mene! Dali su mi takvu
karakteristiku da se ni u jednoj firmi u Grčkoj, niti u Evropi, više
ne mogu zaposliti! A za sve to si kriva ti! Samo ti! - vikao je
Liliotis, mašući revolverom. - Bio sam najsrećniji na svetu! Imao
sam dobro plaćen posao, imao sam poslovnu perspektivu, imao
sam svaku ženu koju sam poželeo, imao sam sve! A sada nemam
ništa! Sve si mi uzela! Sve! Sve!...
- Čekajte, Aleks! Ništa ja vama. nisam uradila! Smirite se,
sedite da na miru razgovaramo!...
- Neću da razgovaram! Došao sam da te ubijem! Zbog tebe ću
završiti u zatvoru!...
- Saslušajte me, Aleks...
- Neću da te slušam!
- Aleks, molim vas!
- Ha! To sam želeo da čujem! Sad me moliš! A pre nisi htela ni
da izađeš sa mnom! Ne vredi ti da moliš za svoj bedni život, Teda!

~ 57 ~
Došao sam da ti se osvetim jer si me uništila! Uništiću i ja tebe!
Ubiću te, Teda, ubiću te! Odlučio sam!
Povodio se od mnogo popijene metakse. Teodora sa strahom
zapazi da mu je kažiprst na okidaču revolvera čija cev je bila
uperena u nju. Dovoljna je bila samo mala nesmotrenost tog
pijanog čoveka, samo mali pritisak prsta na okidač, i iz cevi bi
izletelo olovno zrno koje bi je usmrtilo!
Uprkos opasnosti u kojoj se nalazila, nije izgubila prisustvo
duha.
Shvatila je da je jedini način da ostane živa da ga odobrovolji,
da mu skrene pažnju, da odugovlači, a onda, kad mu pažnja
oslabi, da iskoristi taj trenutak, baci se na njega i pokuša da mu
otme revolver.
Druga šansa za spas nije postojala. Pijani Aleksandar
Liliotis, došaonje s čvrstom namerom da je ubije into će učiniti
ako ga ona na neki način ne spreči.
Bila je sama u kući i ni od koga nije mogla da očekuje pomoć.
Bila je upućena jedino sama na sebe. Ako sebi ne pomognem,
niko mi neće pomoći, pomislila je, i bila je u pravu.
- Aleks, ti si mi oduvek bio simpatičan! - mazno je počela.
- No, bio si preterano uporan... Nisi mi dao vremena da
odlučim...
Još uvek nije sve gotovo...
- Sve je gotovo! - pijano je vikao. - Uništila si me!... Ja sam
sada prosjak!... Optužen sam i za utaju, i za zloupotrebu
službenog položaja... A iza svega toga stojiš ti!... Ti si mi sve to
učinila, prokleta bila! Ti, samo ti!...
- Aleks...
- Ne pomeraj se!... Ne pokušavaj da ustaneš iz kreveta!... Ne
pokušavaj da mi se približiš!... Znam šta hoćeš, znam!... Da mi
otmeš revolver! ... Nije ti dovoljno sve što si mi učinila, nego sad
hoćeš i da me ubiješ.
- Čoveče, smirite se!... Želim samo da ti pomognem!... Loše ti
je...

~ 58 ~
 Razbarušena kosa, pala mu je na čelo. Oči su mu bile
zakrvavljene i u njima se video ubilački sjaj.
Mahao je rukom u kojoj je držao oružje ali je ipak pazio da
cev stalno bude uperena u nju.
Teodora je bila potpuno svesna kakva joj strašna opasnost
preti. Po prvi put je pomislila da možda neće uspeti u svojoj
nameri i da neće preživeti tu noć.
Ipak, nije odustajala.
Borila se i dalje.
- Loše mi je, da, loše mi je! - vikao je Aleksandar Liliotis, ljut
od nekontrolisanog besa. I još više razgnevljen popijenim
alkoholom. - Loše mi je od tebe! Znaš li šta si mi učinila? Ubila si
me i zbog toga ću ja ubiti tebe! Oko za oko, zub za zub, Teda!
Ubila si me, i bićeš ubijena!
- Aleks, sve si pogrešno razumeo!... Ne znam o čemu govoriš!
...Ne znam šta se dogodilo u „Atenaumu“, nekoliko dana nisam
bila ovde, u Atini!... Nisam ni sa kim razgovarala, ni putem
telefona! Optužuješ me, a ja ne znam zbog čega! Bar mi pruži
šansu da ti dokažem da nisi u pravu!...
- Šta?! Još se usuđuješ i da lažeš! Gledaš smrti u oči i lažeš
me! Oh, sad tek vidim da sam dobro učinio što sam odlučio da te
ubijem! Takve kao ti, ne zaslužuju da žive!...
- Aleks, sve si to uobrazio!... Ja sa tim što ti se dogodilo
nemam nikakve veze! ...
- Sve znam!... Sve sam saznao!... Žalila si se Nijarhosu!... Ne
znam kako si uspela da stigneš do njega, ali čak i to ti je nekako
pošlo za rukom!... Rekla si mu da te seksualno ucenjujem!... Lažno
si me optužila.!... Uzalud sam dokazivao da lažeš, niko nije hteo
da mi poveruje, niko nije želeo ni da me sasluša!... Unapred su
poverovali tvojim glupim optužbama! Osudili su me a nisu mi ni
dali šansu da se odbranim, da im dokažem da ništa nije tako kako
si im ti rekla! Zato sam došao da te ubijem, Teda! Došao sam da te
ubijem, i ubiću te!...
Ona spusti noge sa kreveta i polako, samo u kratkoj bebi-dol
spavaćici, koja joj je dopirala jedva do početka butina, krenu
prema njemu.

~ 59 ~
 No, Aleksandar Liliotis, bio je suviše pijan i suviše zaslepljen
nekontrolisanim besom i željom za ubijanjem, a da bi obratio
pažnju na njeno prelepo, zavodljivo mlado telo koje se naziralo
kroz kratku, providnu spavaćicu.
U drugoj prilici to mu ne bi promaklo, ali ovog puta to ga nije
interesovalo.
- Stani!... Stani, prokleta bila! - histerično je povikao. - Stani,
ubiću te!...
Za trenutak se zaustavila a zatim još sporije nastavila prema
njemu.
- Stani, Teda!... Stani!... Ne prilazi mi!... Stani!...
Podigao je ruku i nanišanio joj u glavu.
Gledala je tačno u crni, mračni otvor revolverske cevl. Ipak
se nije zaustavila.
- Stani!... Stani!...
Jasno je videla kako mu se prst grči na obaraču, obuhvatajući
ga i polako ga pritiskajući.
Od smrti su je delili samo delići sekunde.
- Pa, dobro, kad hoćeš! - zlurado se nasmejao. - Uostalom,
zato sam i došao, svojim ponašanjem samo ćeš ubrzati svoju
smrt! Zbogom, Teda!... Zbogom, prokleta bila!.. Pozdravi đavole u
paklu, jer ćeš tamo sigurno stići!...
U tom trenutku kroz otvorena vrata iza njegovih leđa projuri
tigrić i baci se na njega. Od siline njegovog naleta pijani zločinac
se zanese i pade na tepih. Ispustio je revolver a Teda se odmah
sagnu i podiže ga.
Kada se okrenula, videla je napasnika kako nepomično leži
na leđima, dok ga Cezar svojim oštrim zubima drži za vrat.
Liliotisu su izbuljene oči uplašeno kolutale.
U njima se sad video strah od smrti. Smrti koja je bila veoma,
veoma blizu.
- Zaustavi ga, Teda! - zavapio je. - Zaustavi ga, ja sam se samo
šalio!... Želeo sam samo da te uplašim!... Poznaješ me, znaš da
nisam mislio ozbiljno!... Znaš da nikad ne bih pucao u tebe!...
Molim te, zaustavi ga!...

~ 60 ~
 Preklinjao je, drhteći od straha. Lice mu više nije bilo crveno
nego biedo. Plašio se bliske smrti i bio je ti pravu. Tigrić kao da se
kolebao šta da uradi.
U sobu uđe mršavi Indljac Rango.
Bio mu je dovoljan jedan pogled da shvati šta s događa.
Prišao je zbunjenoj Teodori, uzeo iz njene ruke revolver i tek
tada progovorio.
- Telefonirajte policiji, gospođice Tronzos. Cezar će paziti na
njega dok policajci ne stignu.
To joj se učinilo najboljim rešenjem i odmah ga je poslušala.

~ 61 ~
 13. poglavlje

Posle odlaska policije, saslušanja, uzimanja izjava i

odvođenja Aleksandra Liliotisa, Teodora se vratila u krevet, ali
nije mogla da zaspi. Noćna uzbuđenja učinila su svoje.
Ponovo je ustala, istuširala se mlakom vodom i uzela prašak
za spavanje. Spavala je čitavo pre podne narednog dana.
Probudila se tek u podne, podgrejala ručak iz folije a zatim se
odvezla do dragstora da kupi sve što joj je bilo potrebno.
Popodne, provela je u kuhinji, tiho pevušeći i radujući se
Jorgosovom povratku u Atinu i razgovorima s njim.
Torta je bila gotova tek oko pola osam, uveče.
Istuširala se, obukla džins pantalone i pamučnu majicu,
stavila tortu na poslužavnik i izašla u dvorište.
Prošla je kroz vrata na ogradi, ušla u susedno dvorište i pošla
prema Jorgosovoj kući.
Pokucala je i strpljivo čekala.
Vrata joj otvori visoka, prekrasna plavuša u kratkim
pantalonama koje su otkrivale njene duge, vitke noge, pocrnele
od sunca i u providnoj košulji kroz koju su joj se videle velike
čvrste grudi. Duga, zlatna kosa, bila joj je rasuta po ramenima.
Teodora ju je odmah prepoznala.
Bila je to glumica Melina, ona ista koju je prvi put videla sa
Jorgosom u noćnom lokalu „Erifilis“, kad je izašla na večeru sa
bivšim dečkom Nikolosom Nikolidisom.
Glumica je sa visine, omalovažavajući pogleda.
- Izvolite? - kratko je rekla. Teodora se nikad nije osećala
tako glupo i neprijatno, stojeći pret tom visokom, vanserijskom
lepoticom koja ju je prezrivo gledala, i držeći tortu u rukama.
Poželela je da se zemlja otvori i da propadne u nju.

~ 62 ~
 - Ja... Ovaj... zamucala je. - Da li je gospodin Joanidis kod
kuće?
Plavokosa lepotica se okrete.
- Jorgose! - pozvala je melodičnim, sladunjavim glasom. -
Dođi, dragi, traži te neka devojka!
Iza njenih leđa, ukaza se njegovo lice.
- Šta se događa? - upitao je. Sledeći trenutni poriv, Teodora
podiže tortu i baci mu je u lice.
- Srećan povratak u Atinu, susede! - rekla je, gledajući ga kao
nepomično stoji, sa licem koje se nije videlo od ostataka torte.
- Dobro došao!
Zatim se okrenula, protrčala kroz oba dvorišta, utrčala u
spavaću sobu, zarila pocrvenelo lice u jastuk i počela da plače.

~ 63 ~
 14. poglavlje

- Dobio je što je zaslužio! - mrmljala je sledećeg prepodneva,

posle buđenja i tuširanja, dok je pripremala skroman doručak. -
Nije me briga šta će o meni misliti posle svega!...
Na vratima, iz dvorišta, začu se kucanje i odmah potom
pojavi se onaj o kome je razmišljala.
U jednoj ruci, držao je ogroman buket najlepšeg cveća.
Bez reči je prišao stolu, uzeo vazu, do polovine je napunio
vodom i stavio cveće u nju a zatim je seo za sto i pogledao je.
- Hteo sam nešto da ti kažem - počeo je.
- Slušam te! - kratko je rekla, ne gledajući ga.
- Izreku „put do muškog srca vodi kroz njegov stomak“, ne
treba uvek shvatiti doslovno!
- Došao si to da mi kažeš?
- Da.
- Pravila sam tortu, pa sam pomislila da će ti prijati da
zajedno proslavimo tvoj povratak. Pogrešila sam.
- To nije ništa novo. Ne sećam se da si nekad nešto uradila a
da to nije bilo pogrešno.
Ona poče da se smeje.
- Čak i ako sam te ozbiljno naljutila, vredelo je! Da si samo
video sam sebe kako si izgledao kad si dobio tortu u sredinu lica!
Nešto tako smešno, posiednji put sam videla kad sam u kinoteci
gledala stare filmove Čarlija Čaplina! Bio si upravo neodoljiv!
Cele noći sam se smejala, misleći o tome! - slagala je.
- Dobro je, znači da si ipak mislila o meni, makar i na taj
način! - nasmejao se i on. - Ipak, napredujem kod tebe, zar ne?

~ 64 ~
 - Ti kod mene ili ja kod tebe?! Zar si zaboravio da sam se ja
ovde doselila samo da bih tebe zavolela?! Da zbog toga namerno
ostavljam otvorena vrata na ogradi da bi Cezar došao ovamo, da
bih i tebe namamila! Da sama odvezujem Cezara kad je čvrsto
vezan i dovlačim ga ovamo, samo da bih tebe videla i na tebi
oprobala svoje zavodničke sposobnosti? To su tvoje sopstvene
reči, podsećam te, ako si to slučajno zaboravio!
- Dobro, recimo to onda ovako: Ti napreduješ kod mene, a ja
napredujem kod tebe!
- Mene moje napredovanje kod tebe uopšte ne privlači! Ti si
noćas napredovao kod one odvratne ženturače koja mi je otvorila
vrata! Šteta što nisam napravila dve torte! Jednu bih bacila njoj u
lice!
- Ne verujem da bi joj se to svidelo! - promrmljao je.
- Nije važno, svidelo bi se meni!
- Sledeći put to uradi! - savetovao joj je. - U životu su
zadovoljstva tako retka, da nijedno ne treba propustiti!
- I učiniću tako! - ražestila se. - Zašto mi nisi javio da ćeš
imati posetu ljubavnice, da ne dolazim i ne pravim budalu od
sebe?
- Kako sam mogao da znam da ćeš doći? I to sa prokletom
tortom?
- Nije to nikakva „prokleta“ torta! Pravila sam je čitavo posle
podne! Nisi mi rekao da li je bila ukusna?
- Možda malo previše slatka za moj ukus.
- Ne voliš slatke?
- Ne volim slatke torte! - potvrdio je.
- A slatke glumice ti prijaju, zar ne?!
- Nema muškarca kome one ne prijaju. U tom pogledu se ne
razlikujem od drugih.
- Bar u nečemu si iskren!
- Kad me budeš bolje upoznala, videćeš da sam iskren i u
drugim stvarima.

~ 65 ~
 - Nemam nikakvu žeiju da te bolje upoznam! - izjavila je. -
Plašim se zaraze! Te glumice žive veoma promiskuitetno! -
pakosno je dodala.
- Možda ja imam želju da tebe bolje upoznam?!
- Odmah te obaveštavam da je ta želja neostvarijiva!
- Poznat sam po tome što ne odustajem, kad je realizacija
mojih želja u pitanju! - mirno ju je obavestio.
- U tome smo isti! - saopštila je. Ćuteći su se gledali.
- Zar me nećeš ponuditi doručkom, kad sam već ovde? -
najzad je upitao, kad se obostrano ćutanje odužilo.
- Sinoć si dobio celu tortu! - podsetila ga je.
- Da, ali u lice! Moja prijateljica dobila je nervni slom! Želela
je da pozovem policiju.
- Zašto je nisi poslušao?
- Smatrao sam da policajci imaju važnije poslove. Na primer
da hapse pijane ubice koje se uvlače u kuće devojaka koje žive
same i prete im revolverom - mirno je rekao.
- Dobro, dobićeš doručak...
- Zar sam ga zaslužio?
- Cezar i Rango svakako jesu.
Ali, pošto oni nisu tu...
Jeli su u tišini, povremeno razmenjujući ispitivačke poglede.

~ 66 ~
 15. poglavlje

Na njegov zahtev, ispričala mu je sve o događajima u

„Atenaumu“. Pažljivo ju je saslušao.
- Šta ćeš učiniti? - na kraju je upitao. - Hoćeš li kroz nekoliko
dana reći tom Papazogiuu, ili kako se već zove, da pohvataš novo
radno mesto i da ćeš i dalje raditi u „Atenaumu“, sa mogućnošću
novog napredovanja?
- Ne znam! - iskreno je odgovorila, slegnuvši ramenima. - Bio
bi red da se na neki način odužim tom Nijarhosu, vlasniku
„Atenauma“, za sve što je učinio za mene.
- Ti misliš da si njemu nešto dužna?! - začuđeno je upitao. -
Tom milijarderu koga nikad nisi ni videla?!
- Ni on mene nikad nije video, ali, kad je utvrdio da sam u
pravu, odlučio je da mi pomogne. Zato bih i ja njemu na neki
način trebala da pomognem.
- Na koji način ti možeš pomoći najbogatijem čoveku u
Grčkoj?! - veselo ju je upitao. - Za tog Nijarhosa kažu da je jedan
od najbogatijih ljudi u Evropi. Ne postoji način na koji ti njemu
možeš pomoći!
Ustala je, iz ormana izvadila debelu fasciklu u kome je bio
svežanj listova ispisanih kompjuterskim štampačem. Spustila je
fasciklu ispred njega na sto i ponovo sela.
- Šta je to? - zbunjeno je upitao.
- Pokušaću da ti objasnim, mada si ti arheolog i ne razumeš
se u ekonomiju. Dakle, najjednostavnije, grčki ogranak firme
„Atenaum“, trebalo bi iz osnova reorganizovati. Proučila sam
organizaciju drugih velikih brodarskih firmi u Grčkoj, i ne samo u
Grčkoj, nego i nekih iz Engleske, Amerike, Japana, Malezije,
Paname... Iz celog sveta. Zaključila sam da su te druge firme
daleko bolje organizovane i da posluju daleko efikasnije. A imaju

~ 67 ~
manje zaposlenih! Šta kažeš na to? Mislim da sam bila toliko
jasna da je mogao da me razume i jedan arheolog, čovek koji više
živi u prošlosti nego u budućnosti!
U njegovim očima, pojavi se poštovanje.
- I ti si to sama napisala?
- Mesecima sam radila na tome! - priznala je. - Tačnije, tačno
godinu dana. Želela sam da to na neki način dostavim lično
gospodinu Nijarhosu.
- Zašto? Zašto ne nekome od njegovih pomoćnika ili
zamenika?
- Zato što ne verujem da bi mu oni ovo pokazali. Tu se
analizira i njihov rad. Kratko rečeno, oni rade loše, neefikasni su,
uživaju u velikim platama i privilegijama a svojim radom ništa od
toga ne zaslužuju. Kad bi gospodin Nijarhos ovo pročitao,
otpustio bi ih. Zato mu oni ovaj moj predlog ne bi ni dali jer bi se
plašili za svoja radna mesta.
- Znači, tvoj problem je kako da ovo predaš Nijarhosu?
- Da! - potvrdila je. - Ali, lično njemu. Njemu u ruke. Ne nekoj
od njegovih sekretarica.
- Zašto?
- Zato što ni njima ne verujem. Sve one „rade“ za neke od
njegovih pomoćnika, zamenika i savetnika, prenoseći im
najpoverljivije informacije iz njegovog kabineta. A neke od njih
rade i za konkurentske brodarske kompanije. Potpuno sam
sigurna da poverljive informacije o budućim poslovnim potezima
vlasnika „Atenauma“, blagovremeno stižu do vlasnika
konkurentskih firmi, koji onda imaju vremena da pripreme
kontrapoteze. Upravo zbog toga vlasnik „Atenauma“ je u
poslednje vreme izgubio nekoliko unosnih poslova. Preuzele su
ih konkurentske firme i na njima dobro zaradile, mada je
zamisao, u stvari, bila gospodina Nijarhosa. Shvataš?
Poštovanje u njegovim očima kao da se uvećalo.
Sad ju je gledao sa otvorenim uvažavanjem.
- A u ovoj analizi poslovanja, na nekoliko stotina stranica, sve
je to napisano?

~ 68 ~
 - Da.
- I predložila si mere kako da se poslovanje „Atenauma“
poboljša?
- Kad bi gospodin Nijarhos ovo ozbiljno shvatio i postupio po
mojim savetima, efikasnost poslovanja povećala bi se sto posto a
mogao bi da otpusti oko sedamdeset procenata od sadašnjeg
broja radnika - potvrdila je.
- Ja se u ovo ne razumem i nemam nameru da čitam sve što si
napisala, Teda. Ono što ja mogu, to je da ovaj izveštaj, analizu,
predlog, nazovi to kako hoćeš, još danas predam Nikosu
Nijarhosu. Znaš da je on sponzor mojih arheoloških istraživanja i
da smo dobri prijatelji.
- Oh, to bi bilo divno, Jorgosel - pljesnula je šakama. - Ali,
pazi, ovu fasciklu moraš predati lično gospodinu Nijarhosu. Samo
u tom slučaju sve ovo što sam proučavala I pisala dvanaest
meseci, moglo bi da ima nekog efekta.
- Sve ću predati lično njemu! - svečano je obećao. - A sada,
predlažem da pređemo na druge teme. Dosta smo razgovarali o
poslu.
- Koje druge teme?! - sumnjičavo je upitala. - Na onu
plavokosu glumicu s kojom si proveo prethodnu noć?!
- Zar ne možeš da je zaboraviš?!
- Nisam je ni zapamtila! - podigla je glavu. - Ti svakako jesi,
jer ti ceie noći nije dala da spavaš! Imaš podočnjake do zemlje i
lepe su, tamnoplave boje.
I nehotično je rukom prešao preko lica.
- Ipak, pretpostavljam da se ta noć nespavanja isplatila! -
nastavila je istim, podsmešljivim tonom. - S obzirom da je ta
lepotica vodila ljubav sa svim holivudskim velikim zavodnicima i
lepotanima, verovatno ti je pokazala nešto iz svog bogatog
repertoara. A zbog toga se isplatilo nespavati! Oštro ju je
pogledao.
- Jesi li završila?
- Hoćeš li još? - umesto odgovora, upitala ga je.
- Ni ovo nisam tražio! - odgovorio je.

~ 69 ~
 - Da samo znaš kako si izgledao sa onom tortom na licu!
- Znam! - potvrdio je. - Pogledao sam se u ogiedalo. Hteo sam
i da se fotografišem, za uspomenu, ali je već bilo kasno i sve
fotografske radnje bile su zatvorene!
Oboje se nasmejaše.
- Kupio sam tu zgradu da bih se u njoj odmarao a ne da bih je
pretvorio u bojno polje, Teda! - nastavio je, kad su prestali da se
smeju.
- Kupio si je da bi je pretvorio u ljubavno gnezdo! - izrazila je
svoje mišljenje.
- Neka je i tako, ali šta se to tebe tiče? - zanimalo ga je. - Ja
sam oduvek bio okružen ženama. Ne znam zašto sam im se
dopadao, jednostavno je bilo tako I to sam prihvatao kao
činjenicu.
- I tu činjenicu iskorišćavao, zar ne?
- Kad god sam mogao! - priznao je, smejući se. - Ja sam
muškarac u najboljim godinama i imam svoje potrebe. Zašto da
onda ne iskoristim svoje komparativne prednosti, što biste rekli
vi, ekonomisti?
- Da, zaista, zašto? Ali, upozoravam te da kod mene ne
pokušaš da ih Iskoristiš? Neće ti uspeti!
- Hoćeš li da se kladiš?
- Nikad se ne kladim! - odmahnula je. - Uvek kad sam se
kladila, izgubila sam opkladu.
- Izgubila bi je i ovog puta! - rekao je, sa sigurnošću u glasu.
- Hoćeš da kažeš da bi me s lakoćom zaveo, da to želiš?
- Ne znaš šta podrazumevaš pod tim „s lakoćom“?
- Lako bi me zaveo da hoćeš?
- Pa ... Ne bi mi trebalo mnogo vremena! - važno je rekao.
- Oh, Bože! Kakva šteta što pri ruci nemam još jednu tortu!
Odmah bi je ponovo dobio u lice! Kako možeš da budeš tako
prokleto uobražen - tako apsolutno siguran u sebe?
- Poznajem svoje mogućnosti! - poverljivo joj je objasnio.
- Znam da sam neodoljiv!

~ 70 ~
 - Šališ se, a ja govorim ozbiljno! - prebacila mu je.
- Ne pada mi na pamet da se šalim! Kad su ozbiljne stvari u
pitanju, nema mesta za šalu.
- Zar je to tema o kojoj si želeo da razgovaramo?
- Ovu temu si ti nametnula! Prva si spomenula glumicu, noć
sa njom, moje podočnjake... - podsetio ju je.
- Da ta glumica nije bila kod tebe te noći, ja o tome ne bih ni
mogla da govorim! - branila se.
Morao je da se nasmeje njenoj logici.
- Nisam želeo da govorim o tome - ponovio je.
- Nego o čemu?
- Prvo mi reci, ako nastaviš da radiš u „Atenaumu“, kad ćeš
početi sa radom?
- Ništa ja njima nisam obećala. Čak ni da ću uopšte raditi.
- Znači, nemaš nikakve obaveze prema „Atenaumu“? U
pogledu svakodnevnog odlaska na posao?
- Nikakve! - potvrdila je, zainteresovana zašto je sve to pita.
- Onda bi mogla da pođeš sa mnom.
- Kuda?
- Na Krit.
- Šta bih ja radila na Kritu?
- Rekao sam ti da sam arheolog. Upravo sada na Kritu se pod
mojim upravljanjem obavljaju obimna arheološka istraživanja.
Pozivam te ako želiš tome da prisustvuješ.
- Šta očekujete da ćete tamo iskopati?
- Već kopamo, Teda. Otkopavamo veliki dvorac kralja Minosa
u nekadašnjem gradu Knososu. Ako misliš da bi to moglo da te
zainteresuje. pođi sa mnom. Odlazimo avionom a ti se možeš
vratiti kad hoćeš, ako ti bude dosadno. Sve troškove tvog boravka
tamo snosi gospodin Nijarhos, sponzor mojih iskopavanja. Reći
ću da si član moje arheološke ekipe.
- Zar će i on biti tamo?

~ 71 ~
 - Ne verujem da će svratiti, ali to nije sasvim isključeno.
Možda će biti zauzet čitanjem svega što si u ovome napisala! -
potapšao je fasciklu.
- Obećao si mi da ćeš mu to danas predati! - podsetila ga je.
- I izvršiću to obećanje! - potvrdio je. - Dakle, Ideš li sa mnom
na Krit ili ne ideš?
- Ne želim da u hotelu sobu delim sa tobom! - upozorila ga je.
Začuđeno ju je pogledao.
- Zar je to glavni problem?
- Jeste! - kratko je potvrdila.
- Tamo će ih biti toliko koje će želeti da dele sobu sa mnom,
bar na jednu noć, da nemaš šansi da stigneš na red! -
podsmehnuo se.
- Misliš na žene i devojke?
- Naravno!
- Ja neću da ti tamo deliš sobu ni sa jednom ženom niti
devojkom!
- Šta?! - zaprepašćeno je upitao.
- Dobro si me razumeo, Jorgose! Samo ako tamo budeš sam u
sobi, zaista sam u sobi, svake noći, pristajem da pođem sa tobom.
Obećavam ti da neću ostati na Kritu duže od dva ili tri dana.
Toliko ćeš valjda moći da izdržiš bez nekog ženskog arheologa u
krevetu?! - tobože zabrinuto je završila.
- Zašto ti je stalo da tamo ne budem ni sa jednom ženom? -
želeo je da zna.
- Zato što ću se tamo osećati kao glupača, ako svake noći
budeš imao drugu ljubavnicu, a došao si sa mnom!
- Mogu odabrati jednu i svaku noć provoditi s njom!
- Ni to ne dolazi u obzir! Opet bih se osećala kao glupača i
onda bih se nervirala što se osećam kao glupača i taj kratki izlet
na Krit za mene bi se pretvorio u pravu noćnu moru. Dakle, šta
kažeš? Pristaješ li na moje uslove?
- Dokle mogu da razmišljam?
- Kad se kreće na Krit?

~ 72 ~
 - Sutra pre podne, oko deset, jedanaet sati.
- Onda treba da mi odgovoriš u roku od jednog sata.
- Zašto tako brzo? - pobunio se.
- Zato što treba da počnem da se spremam, ako ću ići. Da
odaberem haljine i ostalo, da sve ispeglam i pripremim, da
spakujem odeću u kofere...
- U redu, kroz jedan sat, inače sam mislio da odem do Nikosa
Nijarhosa i da mu odnesem ovaj tvoj izveštaj. Kad budem polazio,
svratiću kod tebe i saopštiti ti šta sam odlučio.
- Ceniću to! - klimnula je. - Dakle, kroz jedan sat?
- Da!
- Onda idi odmah i spremaj se za tvog Nijarhosa a ja ću oprati
sudove i otići da plivam. Kroz jedan sat, naći ćeš me na mojoj
plaži.
Ustao je, uzimajući fasciklu sa ispisanim hartijama.
- Treba li nešto da kažem Nikosu Nijarhosu?
- U tim analizama sve piše. Ako je pametan kao što za njega
pričaju, shvatiće šta treba da radi.
- A ako me pita hoćeš li nastaviti da radiš u „Atenaumu“?
- Najiskrenije ti kažem da je to potpuno neizvesno. Ja sam
tamo doživela toliko ružnih trenutaka da baš i ne čeznem da se
vratim, bez obzira na sve izvršene kadrovske promene. Pored
toga, ekonomski sam nezavisna, mogu da izdajem dve trećine ove
velike kuće i da od tako zarađenog novca veoma dobro živim.
Zašto bih onda odlazila u ono gnezdo laži i intriga, taj „Atenaum“,
i tamo gubila i vreme, i zdravlje, i nerve, kad znam da ništa ne bih
mogla da učinim da se tamošnja loša situacija izmeni na bolje?
Zašto, pitam te, zašto!
- Kad se tako gleda na stvar, potpuno si u pravu! - priznao je.
- Onda je bolje da sa mnom provodiš vreme iskopavajući ostatke
davno iščezlih civilizacija, nego da se nepotrebno uzbuđuješ i da
gubiš vreme u „Atenaumu“, gde svako svakog mrzi i gde niko
nikome ne srne da okrene leđa.
- Rekao si tačno ono što mislim! - potvrdila je. - Uostalom,
možda će mi se arheologija i svideti. Oduvek sam volela da čitam

~ 73 ~
knjige o starim civilizacijama. A sada idi, nemoj da te gospodin
Nijarhos čeka! - izgurala ga je iz kuhinje i odmah počela da
sprema sto i pere suđe.
Iskreno se nadala da će Jorgos pristati na uslov koji je
postavila da bi otišla s njim na Krit.

~ 74 ~
 16. poglavlje

- Da li si nekad čula za Hajnriha Slimana? - upitao ju je.

- Ne! - domahnula je glavom. - Ko je on?
- Šllman je čovek koji je otkopao Troju, našao
Agamemnonovu Mikenu, našao je mesto zlatnog grada
Orhomenusa i otkopao veliku tvrđavu u Tirinsu, rodnom mestu
Herkula.
- Znači arheolog, kao i ti?
- Da, s tom razlikom što sam ja živ, a Hajnrih Šliman je već
odavno umro. Ma kuda da je prolazio, Šliman je pronalazio
tragove velike i moćne civilizacije koja je postojala i bujala na
obalama Sredozemnog mora.
- Mnoge legende govore o tome da je Krit bio ishodište
moćnog naroda koji je živeo mnogo pre nego što su gradovi
Mikena i Tirins postali veliki i snažni. Minos je bio prvi kralj koji
je raspolagao brodovima i pomoću njih je pod svojom vlašću
držao sva mora koja danas pripadaju Grčkoj. Bio je vladar
Kiklada, to je ona grupa ostrva u Egejskom moru za koju si
svakako čula. Ta ostrva, kralj Minos je naselio i svoje sinove
postavio za vladare na njima. Očistio je more od gusara i na taj
način osigurao brodovima sigurnu plovidbu.
- Ima li, po legendi, kralj Minos neke veze sa Minotaurom?
- O tome ću ti više reći kad budemo stigli na Krit i dok ti
budem pokazivao otkopani deo Minosove palate.
- Znači, ako ima istine u tim mitovima, onda na Kritu mora da
je postojala civilizacija koja je po svojoj dinamičnosti i bogatstvu
bila najveća i najsjajnija na celom području Egejskog mora?
- Upravo tako! - potvrdio je, zadovoljan što je shvatila šta je
želeo da joj kaže. - Eno, pogledaj ispred, ono tamo je ostrvo o
kome govorimo, ostrvo Krit. Sletećemo za dva ili tri minuta.

~ 75 ~
 U avionu su bili samo njih dvoje. Za komandama „falkona“
nalazio se Jorgos Joanidis a do njega je sedela Teodora.
Avion napravi polukrug iznad aerodroma a zatim elegantno
sleti i zaustavi se bez potresa.
- Odlično sletanje! - pohvalila ga je. - Odavno imaš dozvolu za
letenje?
- Oduvek, letim otkako sam se rodio! - našalio se, otvarajući
vrata, izlazeći i pomažući joj da i ona izađe.
U jednom trenutku izgubila je ravnotežu i pala mu je u
naručje a on je čvrsto stisnu uz sebe i trenutak je zadrža tako, pa
je, tek kad se ona pobunila, nevoljno pusti.
- Hoćeš li da ponovimo? - upitao je, ali ga ona samo
popreko pogleda.
Premestili su sav prtljag u džip, on je seo za volan a ona
pored njega i odmah su krenuli sa aerodroma.
- U blizini nalazišta ima mali hotel, a ako ti se tamo ne
dopada, možeš uzeti apartman u nekom od velikih hotela u
Irakleji ili Haniji, najvećim gradovima na Kritu.
- Znači, tako si to zamislio! - uzviknula je, kao da je jedva
dočekala. - Ja da spavam u gradu, u nekom bezličnom hotelu za
američke turiste, a ti da spavaš u malom hotelu nedaleko od
mesta gde se vrše iskopavanja? I cele noći kroz sobu i kroz krevet
da ti deflluju prelepe Krićanke.
- Neka Bog da da se ostvare tvoje bezrazložne sumnje! -
nasmejao se. - Hvala ti na ideji, Teda! Nisam se toga setio!
Ubrzo su stigli na gradilište. Jorgos je upoznao Teodoru sa
najvažnijim članovima svoje arheološke ekipe a zatim je poveo u
obilazak iskopina.
- Naišli smo na ostatke divne palate, prostrane i velike -
počeo je sa objašnjenjima. - Veća je nego ona koja je otkopana u
Mikeni. Jasno je da je palata delo genijalnog graditelja, i to
graditelja koji je živeo sigurno hiljadu godina pre Trojanskog
rata!
Zadivljeno je išla pored njega, posmatrajući oko sebe.

~ 76 ~
 Ušli su u veliku salu, čiji su zidovi takođe bili prekriveni
freskama.
- Gde smo? - upitala je.
- Ovo je prestona dvorana kralja Minosa. Odavde je on vladao
svojim kraljevstvom. Pogledaj, kopali smo tamo, duž poda
dvorane, prema zapadnom uglu a onda produžili duž hodnika
pored koga su se nalazile mnoge manje sobe. Pre nekoliko dana.
prodrli smo u ovu dvoranu za koju smo prvo mislili da je
kraljevsko kupatilo. Ali, kako nismo naišli na kanale kroz koje bi
voda mogla da otiče, nastavili smo rad i naišli na presto! Eno ga,
tamo, pored severnog zida. Odavde je kralj Minos, dve hiljade
godina pre nove ere vladao i delio pravdu!
Teodora oseti neku tihu jezu kako joj klizi niz kičmu.
- Već dugo kopamo i sad već imamo jasnu predstavu kako je
dvor kralja Minosa izgledao kad je bio u punom sjaju. Zidovi su
bili ukrašeni slikama u mnogo sjajnih boja. To je posebno dolazilo
do izražaja pod zracima jarkog Kritskog sunca, jer ovde na
plavom nebu skoro nikad nema oblaka. Sve je bilo veoma bogato
ukrašeno a živelo se veoma luksuzno. Oko sedamnaest hiljada
galona ulja bilo je smešteno u donje prostorije, a u riznicama je
ležalo nebrojeno blago. U doba svoje najveće slave, Krit je bio
veći trgovački centar nego Troja u doba svog punog procvata. A
veliki brodovi kojima je raspolagao Krit bili su tako moćni, da nije
bilo potrebno graditi posebna utvrđenja, jer, bez odobrenja
samog kralja Minosa, nijedan strani brod nije smeo da pristane
uz obale ostrva.
- Šta je ono tamo, u dnu?
- Pogledajmo, Teodora! Vidiš, to je otkopan prostor u kome
su se nekad nalazile kraljevske kuhinje. Bio je dobro provetren i
dobro osvetljen a u njemu je radilo mnogo kuvara i pomoćnih
radnika. Vidiš, na zidovima su neke spirale a evo i nekoliko slika
veselih delfina kako se igraju. Ovamo, nedaleko od kuhinja,
nalazila se radionica u kojoj je ceđeno ulje, spremano vino i
izrađivano posuđe.
Izašli su u dvorište i krenuli ukoso prema zapadnoj strani.

~ 77 ~
 - Ovo su bile prostorije za javne skupove, Teda! - nastavi da
objašnjava Jorgos. - Tu su se sastajali upravitelj grada i njegovi
savetnici, tu je kralj Minos objavljivao svoje odluke, tu su trgovci
iz dalekih krajeva prodavali svoju egzotičnu robu kraljevim
otkupljivačima.
Dopada mi se što je ceo dvor bio ukrašen! - rekla je,
okrenuvši se i pogledavši sve oko sebe. - Ovde, na unutrašnjoj
strani zidova, još uvek se vide i tragovi materijala kojima su se
graditelji dvorca služili.
- Ispitali smo ih! - potvrdi Jorgos. - To su bili listići zlata,
blistavi kristal, izrazito zeleni porcelan, plavi „lapis lazuli“. Sve to
govori da se nije štedelo prilikom ukrašavanja palate. Sve je ovde
služilo lepoti, udobnosti i veselju. Našli smo i kraljevu ploču za
društvene igre. Pokazaću ti je kasnije, ukrašena je kristalom,
slonovačom, zlatom i srebrom.
- Ovo je zapadna strana dvorca, zar ne?
- Da. Evo, ovde su se nekad nalazili hramovi. Na zidovima se
vide simboli Labris. Kao što vidiš, to je dvostruka sekira, a ona je
predstavljala boginju minojske kulture. Ovaj simbol se nalazi na
više mesta u palati, kao što će hrišćani, nekoliko hiljada godina
kasnije, svuda za sobom ostavljati znak krsta. A ime Minos
verovatno se prenosilo s jednog kralja na drugi, tokom vekova.
Po Minojskom verovanju, svaki od ovih kraljeva je za života
proglašavan za boga a posle smrti je postajao jedan od sudija u
Hadu.
- Meni je najlepše od svega u ovoj prelepoj palati njena
konstrukcija! - iskreno je rekla.
- Da, to je tačno! - potvrdio je. - Kao poređenje, mogu ti reći
da joj po veličini odgovara Bakingemska kraljevska palata u
Londonu, ali Bakingemska palata građena je nekoliko hiljada
godina posle ove! Dvorac kralja Minosa, u kome se mi sada
nalazimo, bez svake sumnje je bio najveća građevina svog doba.
Raspolagao je kupatilima sa vrlo funkcionalnim sanitarnim
uređajima. Bile su to sušione rublja i ventilatori, mali vodopadi,
voda je neprekidno tekla iz slavine... Neke tehničke pogodnosti
još uvek nismo shvatili i njih sada proučavaju stručnjaci.

~ 78 ~
 - Neshvatljivo je da je sve to napravljeno pre nekoliko hiljada
godina!
- Hiljadu i četiri stotine godina pre naše ere, sve ovo je
prestalo da se koristi, Teda. Rano minojsko kraljevstvo trajalo je
od 3.000 do 2.000. godine pre nove ere, srednje minojsko
kraljevsivo od 2.000. do 1.600. godine pre nove ere, a novo ili
poslednje minojsko kraljevstvo, trajalo je najkraće, trajalo je
samo od 1.600. do 1.400. godine nove ere.
Slušajući ga, zaustavila se pred zidom na kome su bili nizovi
predivnih, jarko obojenih freski.
- Sviđa mi se što su na svim slikama nasmejana lica Krićana u
potrazi za svim mogućim vrstama zabave! - zamišljeno je
govorila. - Zabave kojima se razonođuje i današnji svet. Žene su
odevene u duge, elegantne haljine, muškarci su lepi, razvijeni,
dobro raspoloženi. Evo ih ovde, u pozorištu, evo ih na sportskim
igralištima, ovde su na šetalištima, uz more, ovde su na nekom
prijemu... Način na koji je prikazano kako ove dve žene
razgovaraju u hramu, deluje zaista impresivno. Vidi, jedna od njih
pružila je ruku prema drugoj, kao da joj nešto pokazuje i
objašnjava.
- Dobro si to zapazila, Teda! -pohvalio ju je. - I mnoge druge
zidne slike, koje prikazuju žene u običnom razgovoru, ili neke
događaje na dvoru kralja Minosa, zaista se ne mogu uporediti ni
sa kakvim slikama koje nam je istorija ostavila na drugim
mestima. Taj živi način slikanja, a posebno neka atmosfera koja
podseca na vreme rokokoa, sve te scene još više približava našem
vremenu.
- Volela bih da sam živela u vreme kralja Minosa, Tezeja i
Arijadne! - iskreno je uzviknula. - Ne dopada mi se što živim u
vreme pokvarenjaka kakav je Aleksandar Liliotis i kakva je velika
većina ljudi i žena koje sam do sada upoznala!
- Volela bi da si Arijadna a ja da sam Tezej, pa da me spaseš
od rogova razgnevljenog bika?!
- Priznajem da sam pomislila i na takvu mogućnost! -
nasmejala se. - No, herojska vremena, vremena bogova sa
Olimpa, predivnih predanja i bajki, zauvek su za nama! Nema više

~ 79 ~
Arijadne, nema više ni Tezeja, ali Minotauri su ostali! Čak bih
rekla da su sada mnogo gori nego u vreme Tezeja i Arijadne.
- Čini se da nemaš baš dobro mišljenje o ljudima? Naravno,
pod ljudima podrazumevam i muškarce i žene.
- To nije teško zaključiti iz mojih reči, zar ne?
- To sam zaključio i po tvom načinu života, još dok si radila.
Išla si na posao, nikuda nisi izlazila, ni sa kim nisi neki veliki
prijatelj, neprestano si samo radila, radila, radila... Dokle ćeš
živeti tako kao da te nema, Teda? - upitao ju je i zagledao joj se u
oči. - Treba li da se pojavi neki Tezej da udahne bar malo života u
tebe?
Porumenela je u licu.
- Način na koji živim svoj život potpuno mi odgovara,
psihoanalitičaru! Bolje vodi računa o svom životu, nego što se
mešaš u moj!
Glasno se nasmejao.
- U redu, priznajem da sam preterao i izvinjavam ti se.
- I ja sam bez veze planula! - priznala je. - Zaista mi je žao,
spadam u one koji obično uspevaju da se kontrolišu. No, ponekad
izgubim kontrolu i to da reagujem malo burnije.
- Želeo bih da te upoznam u trenucima kad potpuno izgubiš
kontrolu nad sobom, i da ja budem taj zbog koga ćeš izgubiti
kontrolu, Teda! - rekao je, ponovo joj pogledavši u oči na takav
način, da je opet porumenela, jer je odmah shvatila na kakve je
trenutke mislio.
- Sve želje se retko kome ispune, Jorgose!
- Ipak mi niko ne može zabraniti bar da se nadam.
- To je tačno, a dok se nadaš, noći će ti prekraćivati lepe
Krićanke. I što se duže budeš nadao, više će te mladih i lepih
Krićanki posetiti!
- Neće! Zar si zaboravila da sam ti dao reč da ću ovde živeti
kao evnuh u sultanovom haremu? Moći ću da gledam lepe
devojke, moći ću da razgovoram sa njima, da maštam o vođenju
ljubavi sa njima i sve ostalo, ali neću smeti ni da ih dodirnem!

~ 80 ~
 - Oh, neka dobri Bog da, da zaista bude tako! - uzdahnula je i
prekrstila se. - No, poznavajući te, mislim da nećeš ispuniti dato
obećanje. A rekla sam ti šta će se dogoditi kad o tome budem
imala pouzdane dokaze?
- Prvim avionom ćeš odleteti sa Krita!
- Dobro je, bar si to zapamtio...
- Ako mi već toliko ne veruješ, zašto onda ne spavaš u mom
apartmanu? inače ima dve sobe. Ti možeš spavati u jednoj, a ja ću
u drugoj. Između soba su vrata koja se mogu zaključati.
- Sa čije strane bi bio ključ?
- Naravno, sa tvoje. Ja se ne plašim da ćeš u neko doba noći
otključati vrata, ući u moju sobu i zavući se pored mene u krevet.
- To je toliko malo verovatno, da toga zaista ne treba da se
plašiš, Jorgose! - nasmejala se. - Čekajući na to, moglo bi ti se
dogoditi da postaneš starac duge, bele brade, ćelav i bez zuba,
drhtavih ruku, šaputavog glasa...
- Dobro, dobro, ne treba dalje! - prekinuo ju je, smejući se. -
Onda, šta si odlučila? Hoćeš li spavati sa mnom?
- Plašim se da pitanje nije dobro postavljeno. Jorgosei -
upozorila ga je. - Kad bih odgovorila potvrdno, možda bi već prve
noći razbio vrata između naših soba i bacio se na mene, tvrdeći
da sam ti obećala da ćemo spavati zajedno!
- Hoćeš li da za stanovanje, dok smo ovde, na Kritu, uzmemo
višesobni zajednički apartman? - počeo je, pažljivo birajući reči. -
Naravno, ti bi spavala u jednoj sobi a ja u drugoj, vrata između
soba bila bi zaključana a ključ bi se nalazio u bravi sa tvoje strane
vrata.
- I ne bismo se zajedno kupali u kadi! - dodala je, trudeći se
da ostane ozbiljna.
- A pod tušem? - odmah je upitao.
- NI to! - odmahnula je glavom. - Formulisaćemo to na ovaj
način: u kupatilu nikad u isto vreme ne smeju biti dve osobe,
nego samo jedna. Slažeš li se?
- Znači, ne smem te pozvati ni da mi leđa namažeš sapunom?
- na licu mu se pojavio tužan izraz.

~ 81 ~
 - Smeš, ako pre toga obučeš kupaće gaće! - smejala se. -
Dakle?
- Pristajem na sve, ništa mi drugo ne preostaje!
- Ja pristajem samo na ono o ćemu smo se dogovorili,
Jorgose!
- U redu, u redu! - ne baš raspoloženo je rekao. - Odšetajmo
onda do hotela, da to uredimo sa recepcionerom. A posie toga
možemo otići na kupanje.
Uhvatila ga je ispod ruke i polako su krenuli natrag.

~ 82 ~
 17. poglavlje

Dani na sunčanom Kritu, brzo su prolazili. Teodora se

potpuno uklopila u arheološku ekipu, učila je i pomagala.
Naravno, bilo je vremena i za kupanje, a uveče su se ribe
pekle na roštilju i pilo se crno vino.
- Obećala sam ti, pre polaska ovamo, da na Kritu neću ostati
duže od tri dana, Jorgose! - rekla, mu je, četvrtog dana pre podne.
- Smatrala sam da je to maksimum koliko možeš da izdržiš bez
neke devojke u krevetu. Čini mi se da sam bila u pravu.
Primećujem da postaješ veoma nervozan i da čak i mene gledaš
na način na koji izgiadneli lav gleda gazelu! Zato smatram da je
zaista vreme da počnem da pakujem stvari u kofere.
- Ha-ha-ha! Znači, ja sam gladni lav a ti si nevina, krupnooka
gazela! Zaista lepo poređenje! I sad ja, odnosno gladni lav,
nameravam da progutam nevinu, krupnooku gazelu, odnosno
tebe!
- Nisam mislila da ćeš me tako bukvalno razumeti!
- Oh, dobro sam te ja razumeo, krupnooka gazelo! Ti nisi
mislila da ću te zaista pojesti! Ti si smatrala samo da bi ti za mene
bila ukusan seksualni zalogaj!
Stajala je pred njim u minijaturnom kupaćem kostimu.
Stavila je šake na kukove, isprsila se i izazivački ga pogledala.
- Hoćeš li reći da ti ne bih prijala?
Napravio je korak prema njoj ali ona učini korak natrag.
- Stoj! Ne prilazi! - ispružila je ruku sa raširenim prstima. -
Stop! Ne zaboravi na moje znanje istočnjačkih borilačkih veština!
Već si imao šansu da utvrdiš kako to izgleda!
Pripalio je cigaretu, seo na najbližu fotelju i ozbiljno je
pogledao.

~ 83 ~
 Plavičasti duvanski dim, lenjo se vukao po sobi.
- Mislim da je vreme da nas dvoje iskreno razgovaramo,
Teda! - progovorio je, ne prestajući da je gleda u oči. - Da li bi
pristala da se zabavljaš sa mnom?
Pitanje ju je zaista iznenadilo.
Osetila je kako je porumenela sve do korena kose. Oči su joj
se raširile i od iznenađenja postale još tamnije.
- Da li sam te dobro razumela?
- Pitao sam te da li hoćeš da se zabavljaš sa mnom.
- Zar si zaboravio da je to moj životni san? - pokušala je da
sve okrene na šalu. - Zbog toga sam se doselila u Kalanaki, zbog
toga sam kupila kuću pored tvoje, zbog toga stalno ostavljam
otvorena vrata na ogradi da tvoj Cezar može da prolazi i da bi ti
imao razlog da dođeš po njega! A kad si počeo da vezuješ Cezara,
prikradala sam se u tvoje dvorište, odvezivala ga i vodila kod
mene, tako da si ponovo morao da dolaziš a ja sam onda bacala
na tebe svoje ljubavne čini!
- To su bili početni dani našeg poznanstva, Teodora. Sad je
sve drugačije.
- Iznenadio si me tim pitanjem, Jorgose! - pošteno je priznala.
- Znaš i sama da je napad najbolja odbrana.
- Ne volim kad me napadaju! -pobunila se. - Odmah hoću da
se branim!
- Od mene ne treba da se braniš, Teodora! - nasmejao se. -
Neko ti je potreban, oboje to znamo. Čemu taj tužan pogled kad
misliš da te niko ne vidi? Još si veoma mlada za takav,
usamljenički način života. U stvari,i ja sam veoma usamljen i sve
što radim, samo su moji pokušaji bekstva od te usamljenosti.
- Ti usamljen?! Ne zasmejavaj me, Jorgose! Pa ti si stalno
okružen lepim ženama koje te žele, I danju i noću.
- To i jeste najbolji pokazatelj da sam zaista, usamljen. Kad
bih stalno bio sa istom ženom, onda ne bih bio usamljen. Onda
bih imao nekoga i neko bi imao mene, a od naše obostrane
usamljenosti ne bi ostalo ništa.
- Zar nismo stalno zajedno? Zar nismo prijatelji, Jorgose?

~ 84 ~
 Duboko je uzdahnuo.
- Jesmo, ali naše druženje može da se nastavi jedino ako se
od prijateljstva pretvori u nešto više.
- Čekaj, spusti se na zemlju i na lepom grčkom jeziku objasni
mi i da li ti to meni predlažeš da ti postanem ljubavnica?
Odgovori samo sa „da“ ili „ne“.
Sad je on bio zbunjen i pocrveneo je.
- Ne... Ovaj... Pogrešno si me razumela... Nisam to mislio...
Samo sam rekao...
- Rekao si da hoćeš da se zabavljaš sa mnom, Jorgose. A ja
sam te pitala da li pod tim „zabavljanjem“ podrazumevaš da treba
da ti postanem ljubavnica i tražila sam od tebe da mi odgovoriš.
To je sasvim normalno, pri razmatranju tvoje ponude želim sve
da uzmem u obzir, da bih znala na čemu sam. Dakle?
Ponovo je stavila šake na kukove i posmatrala ga.
- Idi do đavola, tebi je sve ovo smešno! - uzviknuo je, skočio
sa stolice i projurio pored nje, prema izlazu iz apartmana.
Ona slegnu ramenima i nastavi sa pakovanjem stvari u
kofere.

~ 85 ~
 18. poglavlje

- Odlaziš?
- Pripremam se za odlazak.
- Teodora, ti si za mene prava zagonetka. Prelepa si,
prezgodna si, a ne juriš muškarce i ne praviš se važna. Pored
toga, umeš i da pocrveniš! Zašto si vezala kosu u punđu? Ne
dopada mi se tako!
- Zašto misliš da me interesuje da li ti se dopada?
- Ponovo počinješ! Hajde da se više ne objašnjavamo! Neka
bude kako se meni dopada!
Ispružio je ruke i pažljivo razvezao traku kojom je povezala
kosu. Ona nije pokušavala da ga spreči u tome i uskoro se bujna,
duga, sjajnocrna kosa, rasu po njenim ramenima, preplanulim od
sunca.
- Tako je već bolje! - rekao je dubokim, lenjim glasom.
Stajali su sasvim jedno uz drugo. Sve na Jorgosu neodoljivo
ju je privlačilo ali je dobro pazila da on to ne primeti.
Njegovo prisustvo u njoj je izazivalo neka nova i uzbuđujuća
osećanja, koja su je pomalo plašila.
To otkriće, činilo ju je nesigurnom.
Imala je osećanje da joj je srce u grlu i nije tačno znala kako
da se ponaša.
Zagrlio ju je.
Dok ju je grlio, posmatrala je njegova muška, senzualna usta
na kojima je lebdeo osmeh. I njemu je lice bilo preplanulo od
jarkog kritskog sunca i takvo je delovalo još privlačnije.
- Teodora, srce ti lupa kao da će svakog trenutka iskočiti! -
lenjo je rekao. - Znači li to da me se plašiš?

~ 86 ~
 - Ne poznajem te dovoljno! -uspeia je tiho da kaže. - Tek
nekoliko dana, a to je premalo.
- Premalo za šta? Nije mu odgovorila.
- Da li bi ti bilo nešto lakše kad bih te poljubio?
Vešto se izvukla iz njegovog zagrljaja.
- Zaboravila sam da ti kažem da ne volim melodramske
efekte, Jorgose! - osmehnula mu se. - Sačuvaj ih za neku lepu
Krićanku ili još lepšu Atinjanku. Šta bi rekla ona plavokosa
glumica, kad bi znala da pokušavaš da me zavedeš?
- Prvo, ja ne pokušavam da te zavedem, Teodora. Drugo,
glumicu interesujem samo kad sam u njenom društvu. Kad sam
daleko od nje, za nju ne postojim.
- Dobro, ako ne pokušavaš da me zavedeš, šta onda
pokušavaš? Čemu te nežnosti? Zar zaista ne želiš da me nekako
ubediš da vodim ljubav sa tobom?
- Opeti ti! Zar ne možeš da se ponašaš normalno, kao sve
devojke?
- Zavisi šta podrazumevaš pod „normalnim“ ponašanjem.
Ako to, po tebi, znači da treba da ti padnem u zagrljaj i da ti
dozvolim da me na rukama odneseš do najbližeg kreveta, gde ćeš
me konzumirati kao ukusan seksualni zalogaj, onda se zaista
ponašam nenormalno!
- Ne počinji ponovo sa tim seksualnim zalogajem! Mislio sam
da smo tu temu u potpunosti završili!
- Nisam ja počela, nego ti!
- Šta, u stvari, očekuješ od mene?
- Prvo reci šta ti očekuješ od mene.
- To je bar lako. Da se zabavljaš sa mnom.
- Bar to nije lako! Kako da se zabavljam, sa tobom kaci ne
znam šta pod „zabavljanjem“ podrazumevaš? Da ti postanem
ljubavnica?
- To si me već pitala! - protestovao je.
- Nisi mi odgovorio! - branila se.
- Nisi ni ti meni rekla šta podrazumevaš pod „ljubavnicom“?

~ 87 ~
 - Ljubavnica je žena ili devojka koja vodi ljubav sa nekim
muškarcem.
- Glupost! To bi značilo da je svaka udata žena koja vodi
ljubav sa svojim mužem ljubavnica! Shvataš li kakve gluposti
govoriš?
- U trenucima dok vodi ljubav sa mužem ženi je muž
ljubavnik a ona je njemu ljubavnica! - nije odustajaia.
- Oh, Bože! Veću glupost nisam čuo u životu! - uhvatio se za
glavu.
- Ne budi tvrdoglava, nego priznaj da nisi u pravu!
- Nemam ja šta da priznam! Pitao si me šta podrazumevam
pod „ljubavnicom“ i ja sam ti rekla. Žena koja vodi ljubav sa
muškarcem. Sad ti odgovor! na moje pitanje!
- Podseti me koje je bilo tvoje pitanje? - pravio se da je
zaboravio mada mu je bilo savršeno jasno šta ona želi da čuje.
- Da li bi moj pristanak da se zabavljam sa tobom značio da
pristajem i da ti budem ljubavnica, sve dok to zabavljanje traje?
Kao što vidiš, toliko sam jasna da jasnija ne mogu biti!
- Koliko ti misliš da bi to zabavljanje trajalo?
- Ne skreći sa teme Jorgose, nije pošteno! Odgovori mi na
pitanje!
- zahtevala je.
- Pa... Ovaj... O tome se nikad ne govori...
- Čekam i slušam, Jorgose!
- Mislim... Hoću da kažem... Kako da se izrazim...
- Moje strpljenje je pri kraju Jorgose a koferi su mi
spakovanl! -podsetila ga je.
- Naravno da se podrazumeva da bismo vodili ljubav! -
prasnuo je. - Svi mladići i devojke dok se zabavljaju vode ljubav!
Zašto bismo mi bili izuzetak?! Zašto reci mi, zašto?!
Bio je toliko iskreno ljut da ona prasnu u smeh, što ga je još
više uvredilo i naljutilo.
- Zašto se smeješ? Zar sam rekao nešto smešno?

~ 88 ~
 - Ti si smešan, Jorgose! - govorila je zacenivši se od smeha. -
A još smešniji si zato što i ne shvataš koliko si smešan!
- Zašto sam smešan? - zbunjeno je upitao.
- Gde je sad tvoja arogantnost i muška samouverenost? -
zadirkivala ga je. - Ništa od svega toga nije ostalo! Ponašaš se kao
zaljubljeni tinejdžer!
- Ja? - raširio je oči. - Zar misliš da sam zaljubljen?
- To se vidi i sa Meseca!
- U koga sam zaljubljen, do đavola?! Ako misliš na onu
glumicu, već sam ti rekao da njoj nije stalo do mene, ni meni do
nje!
- Naravno da to znam!
- Šta onda hoćeš?
- Ja? Ti si započeo ovaj zanimljivi razgovor!
- Odgovorio sam na sva tvoja pitanja a ti na moje nisi!
- Na koje pitanje misliš Jorgose? - sad se ona igrala sa njim,
kao nešto ranije on sa njom.
- Optužila si me da sam zaljubljen a nisi mi rekla ko je ta
srodnica u koju sam se zaljubio!
- Interesuje te ko je ona?
- Normalno je da me interesuje!
Želim da znam u koga sam zaljubljen! Ha-ha-ha!.
- Zaista te to interesuje? - ispitivala ga je ne obazirući se na
njegov usiljen smeh.
- Da, da. da! Tri puta da! - potvrdio je.
- Ta srećnica sam ja Jorgose!
Skoro čitav minut, stajao je nepomičan, kao kip Minotaura na
ulasku u Lavlrint, otvorenih usta i raširenih očiju.
- Ti?! Misliš da si to zaista ti?!
- Ubeđena sam! - potvrdila je. - Tako glupo kao što se ti
ponašaš prema meni ponašaju se samo zaljubljeni muškarci!
- Ja se glupo ponašam prema tebi?!
- Zar to nisi primetio?!

~ 89 ~
 - Nisam!
- To je samo dokaz više koliko se glupo ponašaš! Zaista si
zaljubljen u mene jadni moj Jorgose! Tvoja glupost to najbolje
pokazuje! Zaljubljeni muškarci su najveći glupači! A smatraju
sebe najpametnijima!
- Hvala ti što si mi otvorila oči! -progunđao je. - Da nije tebe
ne bih ni znao da sam zaljubljen i to u tebe! A ne bih znao ni da
sam glup!
- Samo privremeno Jorgose!
- Šta je samo privremeno?! - ponovo se zbunio i sumnjičavo
je pogledao. - O čemu sada do đavola govoriš?!
- O tome da si samo privremeno glup. Eto o tome.
- Kako to misliš?
- Bićeš glup samo dok budeš zaljubljen u mene! -
objašnjavala mu je. - Kad prestaneš da me voliš tvoja glupost će
nestati kao rukom odnesena!
- Ah, tako! Ali ja uopšte neću da prestanem da budem glup!
Prišla mu je toliko blizu da su se dodirivali grudima i
nosevima i iz neposredne blizine, zagleda mu se u oči.
- Siguran si u to što si rekao?!
- Želim da budem glup do kraja života! - ozbiljno je potvrdio.
- Onda budimo glupi oboje! - prošaptala je I ponudila mu
svoje meke vlažne usne...

~ 90 ~
 19. poglavlje

Sedeli su na baštenskim stolicama, u sencl narandžinog

drveta, u velikom dvorištu Teodorine kuće, u Kalanaklju. Pored
njih, na travi se izležavao Cezar, a na niskom stočiću, bile su boce,
čaše, kutije cigareta, upaljači i posuda sa kockama leda.
- Nastavi Jorgose! - pozvala ga je.
- Odmah, po povratku ovamo, u Atinu, otišao sam do svog
sponzora, Nikosa Nijarhosa, i to iz dva razloga. Da mu podnesem
izveštaj o rezultatima poslednjih iskopavanja palate kralja
Minosa na Knososu, na Kritu, i da čujem da li je našao vremena da
pročita onaj tvoj obimni, analitički izveštaj o stanju u grčkom
delu firme „Atenaum“ i o merama koje bi trebalo preduzeti da se
to stanje popravi.
- Zaista si epski opširan Jorgose! - nije odolela a da mu ne
kaže.
- Možeš II sve to da ispričaš malo kraće?
- Malo kraće ili mnogo kraće?
- Rekla sam, malo kraće! - jasno je ponovila.
- O čemu želiš prvo da ti govorim? O njegovom mišljenju o
prošlosti kritske civilizacije, na osnovu onoga što smo iskopali i
što smo saznali ili o izveštaju koji si napisala? - igrao se sa njom.
- Naravno, prvo o jadnim Krićanima! - sasvim ozbiljno je
rekla. - Kako je gospodin Nljarhos protumačio rezultate naših
iskopavanja?
- Njemu se čini najlogičnijim da je Krit opustošen u nekoj
invaziji. U prilog te pretpostavke govori i to da zidovi kraljeve
palate nisu samo srušeni nego i nagoreli od požara. Pored toga,
ako se Krit pre toga već dva puta obnavljao od zemljotresa nije
jasno zašto Krićani to ne bi učinili i treći put, nego su napustili
ostrvo i njihova predivna civilizacija je iščezla. Nijarhos smatra

~ 91 ~
da je treći put posle zemljotresa, došla nova vojska, koja je
osvojila Krit, srušiia sve građevine a stanovnike odvela u ropstvo.
- Ko su, po njemu, bili ti nasilnici i pljačkaši?
- Izneo mi je dve teorije, dve mogućnosti.
- Slušam te.
- Po prvoj, Krit, Mikena i Tirins, bili su naseljeni istim
stanovništvom tamnopute rase. Mikena i Tirins, bile su kolonije
Krita. Oko 2.000. godine pre nove ere, pojavila se sa severa neka
rasa ljudi bele kože.
To su bili Ahajci, nomadski, varvarski narod ali veoma
brojan. Ahajci su napali Mikenu i Tirins.
- Da li su uspeli da ih osvoje?
- Ta dva grada, bila su opasana jakim zidovima. Na primer,
zidovi oko Mikene, bili su debeli četrdeset i šest sopa a oko
Tirlnsa čak pedeset i sedam stopa. Nikos Nijarhos smatra da je
moguće da su se stanovnici Tirinsa i Mikene, kao kolonisti
minojskog kraljevstva sa Krita, branili od varvarskih Ahajaca, koji
su došli sa severa. Ta borba trajala je vekovrma. Ali, kako su
stoleća prolazila, belokoži Ahajci su postepeno potiskivali i
savladavali crnopute stanovnike Mikene i Tirinsa i na kraju su
zauzeli oba grada i pokorili njihove stanovnike.
- A kralj Minos na Kritu? Šta je sa Knososom?
- Po prvoj od Nijarhovosovih teorija, kad su se učvrstili u
osvojenim gradovima, Ahajci su bacili oko i na metropolu tih
kolonija, bogati i moćni Krit. Krit je bio poznat po tome što je od
svakog napadača mogao da se odbrani uz pomoć svojih moćnih
brodova, pa zato nije ni podizao zidine oko svog glavnog grada,
Knososa. Ahajci su se pojavili pred Kritom 1.400. godine pre nove
ere. Možda se ta invazija zaista dogodila odmah nakon nekog
razornog zemljotresa. U svakom slučaju, Krićani - Minojanci, nisu
mogli uspešno da se nose sa dvostrukom katastrofom:
zemljotresom i invazijom Ahajaca, pa su poginuli od ahajskih
mačeva, braneći svoje ostrvo. Ahajci su tada uništili sve gradove
kraljevine Minosa i zauvek slomili moć Krita i Knososa.
- A druga Nijarhosova teorija? Ali ukratko, molim te.

~ 92 ~
 - Druga njegova teorija kaže da stanovnici Tirinsa i Mikene
nikad nisu ni bili kritskog porekla. Oni su takođe bili Ahajci i
samo su dobro oponašali civilizaciju koju su videli na Kritu, učeći
od Krićana- Minojanaca umetnost i građevinarstvo. Kad su sve
naučili, napali su Krit i uništili kraljevstvo Minosa.
- Predlažem da, bar nakratko, ostavimo na miru arheologiju i
da mi kažeš šta je Nijarhos učinio sa izveštajem koji sam mu
poslala. Da li je našao vremena da ga pročita?
- Detaljno ga je pročitao! - potvrdi Jorgos. - Veoma, veoma
pažljivo. I sam izveštaj, sa nabrajanjem nedostataka, i mere koje
si predložila da se ti nedostaci otklone i da se poslovanje njegove
firme poboljša. Kaže da se na neki način osećao kao Tezej dok je
bio u Lavirintu. Isto tako je on bio u Lavirintu lažnih izveštaja i
lažnih prikaza stanja u „Atenaumu , od strane svojih pomoćnika i
zamenika. A za izveštaj koji si mu poslala kaže da je prava
Arijadnina nit, jedina ali vrlo efikasna pomoć, koja će mu
omogućiti da iz Lavirinta u kome se našao, izađe. Lepo poređenje,
zar ne?
- Šta je odlučio? Hoće li me poslušati?
- Zaključio je da kompletnu organizaciju grčkog dela njegove
firme „Atenaum“ treba izmeniti na način koji si ti precizno
razradila i predložila mu. Pošto gospodin Nijarhos smatra da bi
taj posao ti najbolje obavila, jer si sve to sama i osmislila,
predložiće ti mesto generalnog direktora „Atenauma“ za Grčku. U
sprovođenju mera koje si predložila imala bi potpuno odrešene
ruke i njegovu pomoć u svakom trenutku. Izveštaje bi, naravno,
podnosila samo njemu.
- Znači, taj veliki gospodin, koga iza leđa zovu i „gospodin
Nevidljivi“, želi da me vidi i da razgovara sa mnom?
- Da.
- Kada bi to trebalo da se dogodi?
- On predlaže da to bude već sutra uveče. Gospodin Nijarhos
je energičan i praktičan čovek, videćeš kad ga budeš upoznala.
Zašto čekati do sutra, ako se nešto može učiniti već danas, često
ima običaj da kaže. Zašto čekati do prekosutra, ako se nešto može
učiniti već sutra?

~ 93 ~
 - Znači, rekao si mi kad. Sad mi još reci gde će biti upriličen
taj sastanak?
- Kod mene, u mojoj kući. Rango će pripremiti večeru. Nikos
Nijarhos obožava indijske specijalitete. Bili bismo prisutni samo
ti, ja i gospodin Nijarhos. Odgovara li ti njegov predlog?
- Onda sutra moram ići kod frizera. Kosa mi loše izgleda.
- Učini sve što hoćeš ali u osam sati uveče budi kod mene.
- Ne znam da li ću sve stići! - iskreno je rekla. - Ipak je to
samo jedan dan! Da zamolimo gospodina Nijarhosa da taj susret
odloži za prekosutra, ili neki od narednih dana?
Bila je toliko ozbiljno zabrinuta, da je on počeo da se smeje.

~ 94 ~
 20. poglavlje

Sledećeg dana, svratio je kod nje oko podne.

Upravo se vratila od frizera i stavljala je na lice neke kreme.
- Šta hoćeš? - upitala ga je umesto dobrodošlice. - Ne volim
kad me vidiš ovakvu. Nisam lepa.
- Samo sam poželeo da te upitam da li pristaješ da se udaš za
mene! - nehajno je rekao. - Čim čujem odgovor odlazim.
- Naravno da pristajem! - odmah je odgovorila. - Šta misliš
zašto sam pristala da se zabavljam sa tobom? Samo da bismo
vodili ljubav? Varaš se dragi moj! Još onda je moj cilj bio brak sa
tobom! Eto, čuo si odgovor i sada možeš da Ideš kao što si
obećao.
Okrenuo se da izađe ali ga ona zaustavi.
- Znaš li da sam oduvek sanjala o tome da se udam za nekog
arheologa, Jorgose?
- Za arheologa? Zašto? - zbunjeno je upitao.
- Arheolozi obožavaju starine. Znači, što budem starija moj
muž arheolog će me sve više voleti! Hoće li biti tako?
Prišao joj je i nežno je poljubio ne obazirući se na kremu
kojom joj je namazano lice.
- Naravno da hoće! - obećao je. - Požurio sam da te danas
zaprosim jer se plašim da te večeras ne očara taj prebogati Nikos
Nijarhos I da me ne ostaviš zbog njega! - objasnio je svoj
postupak.
- Ne budi lud, Jorgose! Znaš da te ne bih ostavila ni zbog
jednog muškarca! Ma ko on bio! Volim samo tebe i uvek ću voleti
samo tebe!
- Sigurna si? - nepoverljlvo upita.

~ 95 ~
 - Naravno da sam sigurna! Zar ti ličim na neku nesigurnu
devojku? Uvek u životu sam tačno znala šta hoću pa to i ovog
puta pouzdano znam: volim samo tebe i želim samo tebe! Nikakvi
bogataši me ne interesuju!
- Šta ćeš Nijarhosu odgovoriti na njegovu ponudu da
postaneš generalni direktor „Atenauma“?
- Pristaću da obavljam taj posao, ali samo šest meseci.
- Zašto samo toliko?
- Zato što procenjujem da mi je toliko vremena potrebno da
iz osnova reorganizujem firmu onako kako sam mu to pismeno
predložila. Posle toga, firmom će moći da upravlja i neko drugi,
neću više morati to da budem ja.
- Ne interesuje te taj posao?
- Nije to u pitanju! Hoću više vremena da provodim sa
tobom, Jorgose. Hoću da zajedno obilazimo arheološke nalazišta.
Moram te stalno držati pod kontrolom, jer se žene lepe za tebe
kao med za prste. A jedini način da te stalno držim pod
kontrolom je da neprestano budem uz tebe, da te ni trenutka ne
ostavljam samog. Shvataš?
- Savršeno! - potvrdio je. - U redu, ostavljam te da se
ulepšavaš za gospodina Nijarhosa. Očekujem te u punom sjaju
oko osam sati!
Mahnuo joj je rukom i izašao.

~ 96 ~
 21. poglavlje

Stigla je tačno u osam i zaista je Izgledala prekrasno. Blistala

je u punom sjaju baš kao što je Jorgos i rekao da očekuje da će
zablistati.
Vrata joj je otvorio Indijac Rango. Kad ju je ugledao, duboko
se poklonio i širom otvorio vrata.
- Dozvolite mi da vam prvi kažem da izgledate veoma lepo,
kao boginja, gospođice Tronzos! - učtivo je rekao. Izvolite, uđite.
- Hvala na komplimentu, Rango! - zahvalila mu se i ušla a on
za njom zatvori vrata.
Jorgos ju je dočekao u smokingu, beloj košulji i sa leptir
kravatom. Kad ju je ugledao, i u njegovim očima jasno se videio
divljenje.
- Fantastično izgledaš Teodora! - rekao je ljubeći je pažljivo
da joj ne pokvari šminku na licu. - Predlažem da prvo popijemo
po jednu metaksu, pa da zatim pređemo u trpezariju, gde će nam
Rango poslužiti večeru.
- A Nikos Nijarhos? Zar ga nećemo dočekati?
- Ne brini za njega.
- Kako to misliš „da ne brinem za njega“?
- On je već ovde.
- Stigao je? Nisam kroz prozor primetila da se pred tvojom
kućom zaustavlja neki automobil.
- Nisi ni mogla da vidiš. Ja sam Nikos Nijarhos...
Rekao je to mirnim ravnim glasom bez ikakvog uzbuđenja,
kao da joj saopštava koliko je sati.
Tek kad je pogledao u njeno lice, otvorena usta i raširene oči
počeo je glasno da se smeje.

~ 97 ~
 - Jorgos Joanidis je jedno od imena pod kojim se pojavljujem
u javnosti Teodora! - kroz osmeh joj je objašnjavao. - Znaš da ne
volim kad me svi prepoznaju kao milijardera.
- Pokaži mi ličnu kartu! - zatražila je kad se malo pribrala. -
Ništa ti ne verujem! Hoću da znam ko si i kako se zoveš zaista!
Pronašao je novčanik i iz njega izvadio ispravu sa
fotografijom i pružio joj je. Pažljivo je pogledala fotografiju i
pročitala upisane podatke pa mu je vratila.
- I pustio si me da stalno verujem da si ti arheolog Jorgos
Joanidis! To uopšte nije smešno! Pravio si od mene budalu! Čak si
me i isprosio!
- Ja i dalje hoću da se oženim sa tobom.
- Nažalost, to je nemoguće!
- Zašlo bi bilo nemoguće? - uplašeno i začuđeno ju je upitao. -
Zar si se predomislila?
- Nije to u pitanju. Već sam verena.
- Verena? - zapanjio se. - Za koga? Zašto mi to nisi rekla?
Pravila si budalu od mene!
- A što si ti pravio budalu od mene, šta ćemo s tim?
- Za koga si se verila? Kome si obećala da ćeš se udati za
njega?!
- Arheologu Jorgosu Joanidisu u koga sam se zaljubila!
- Ali, to sam ja!... Oh, Bože, kako si me uplašila!
Pošao je prema njoj, ali se ona odmače.
- Čekaj! Ti tvrdiš da si Jorgos Joanidis?
- Da!
- Daj mi svoju ličnu kartu!
- Već si je pogledala!
- U toj koju sam ja pregledala piše da si ti Nikos Nijarhos!
Stajao je i gledao je otvorenih usta.
Na pragu se pojavi Indijac.
- Da li da iznosim večeru, sahibe? - upitao je.
- Ko sam ja, Rango? Reci Teodori, ko sam ja?

~ 98 ~
 - Vi ste moj sahib! - ozbiljno odgovori Indijac.
Situacija je bila tako komična da oboje prsnuše u smeh.
Smejali su se i dok su se grlili i dok su držeći se za ruke ulazili u
trpezariju i dok su sedali za sto. Uživali su u Rangovoj
zbunjenosti, a on se dok im je sipao hranu u tanjire neprestano
pitao zbog čega se oni smeju i šta je to rekao što ih je toliko
zasmejalo.

~ 99 ~