To je zaista bio Pakao; starinski, onaj čija je vrata otvorio sin čovečiji.

– ovim
stihovima iz „Jutra“ Artur Rembo opisuje pad svog životnog i pesničkog puta. Remboov
„Boravak u Paklu“ može se posmatrati kao ispovest, pokajanje i lament „genijalnog
deteta“ iz Šarlevila nad počinjenim eksperimentom koji je zahtevao rastrojstvo čula
najavljeno u pismima Polu Demeniju i profesoru Izambaru. „Boravak u Paklu“ je smatran
Remboovim oproštajem od poezije, on ga je i sâm tako tretirao, iako se Remboovo
poetsko delo završilo „Iluminacijama“. „Boravak u paklu“ je ezoterična i hermetična
ispovest jasnih aluzija na stvarne događaje iz Remboovog života, bogata podsećanjima na
njegove ranije stihove i poetološkim stavovima. Rembo definiše svoj stav prema minulim
godinama u Parizu, prema sopstvenoj poeziji, prema hrišćanstvu, radu i napretku. No,
„Boravak u Paklu“ nije samo ispovest. Kako što se vidi u citatu iz „Jutra“ kojim počinje
ovaj uvod: Rembo kaže da je to zaista bio Pakao. Ta dodatna rečca daje ton ubeđivanja,
Rembo ubeđuje čitaoca da je stvarno prošao kroz pakao, i otkriva njegovu sopstvenu
svest o postojanju čitaoca – zbirka je bila namenjena čitanju i objavljivanju. Rembo,
lirski subjekt „Boravka u Paklu“, i Rembo pisac su dva glasa – empirijsko i poetsko JA.
Jedan je očajni dečak koji iskazuje jad svoje duše, a drugi, Rembo pesnik, glumac je,
šarlatan i maštar. Njegov Pakao je isti onaj koji je otvorio sin čovečiji, taj pakao je
hrišćanski, mitološki i sakralni, a u isto vreme ovaj prozni stih je podriven ironijom, pa je
pakao i paganski, demitologizovan i svetovan – on je smišljena zabava za čitaoca.
Kako se u jednom stihu može naći okršaj suprotnosti Remboovih glasova,
prepletenih motiva iz života i književnih aluzija, tako je ceo „Boravak u Paklu“
hermetična celina čije će osnovne teme ovaj rad pokušati da prikaže.
 Osvrt na ove biografske podatke je bitan u slučaju pesništva Artura Remboa, jer
se veliki broj referenci iz „Boravka u Paklu“ odnosi na odrastanje, detinjstvo, na godine u
Parizu i obrazovanje. Rembo se poigrava sa sopstvenim biografskim podacima, menja ih
i tumači, pa je neophodno razlučiti biografske elemente koji su prethodili stvaranju
„Boravka u Paklu“ kao i poetičke stavove koje je Rembo ranije izrazio, a koji su ostali
dominantni u ovoj zbirci. Ono što ne treba zaboraviti jeste Remboova mladost. Ona
probija iz njegove poezije: detinje sanjarije, pubertetska oduševljenja prirodom i svetom
oko sebe i nesaglasje sa sopstvenim bićem i telom koji se tek razvijaju. Neophodno je
pomenuti njegovo odrastanje; izgled mirnog i odličnog đaka koji se menja u pubertetu i
postaje buntovan; učenost – interesovanje za Platona, Montenja, školsku i savremenu
književnost.1 Lakoća sa kojom je podražavao latinske pesnike i poznavanje latinskog
jezika. A onda i prvi pesnički i poetički događaji – dva pisma: profesoru Izambaru i Polu
Demeniju.2 Oni će dobiti naziv „Pisma vidovitog“ zarad ideja koje će Rembo u njima
izložiti. Dve osnovne ideje koje odlikuju ova dva pisma su „rastrojstvo čula“ preko kog
se dolazi do „vidovitosti“: „Pesnik postaje vidovit pribegavajući dugom, ogromnom i
smišljenom rastrojavanju svih čula. Svim oblicima ljubavi, patnje, ludila, on istražuje
sâm sebe, on sebe cedi kroz sve otrove, da bi sačuvao samo kvintisencije.“3
Druga ideja koja će se odraziti u „Boravku u paklu“, a prvi put je izrečena u
„Pismima vidovitog“ je „Ja, to je neko Drugi“. Ovoj Remboovoj ideji će biti poklonjeno
više pažnje u poglavlju o razlici empirijskog i poetskog Remboovog Ja.
Rembo ova pisma piše pred sâm odlazak u Pariz 1871. godine. Najavljeno
rastrojstvo čula će primeniti za godinu dana u Parizu, pustiće sve utiske boemskog života
da ga ponesu: pijanstvo, opijum, veza sa Verlenom i njihov turbulentan odnos. Rembo i
Verlen odlaze u London septembra 1872, zatim se Verlen sâm vraća u Pariz posle serije
svađa i na kraju 1873. godine, usledila je briselska drama – dva Verlenova pucnja iz
revolvera u Remboa koja ga fizički i neće toliko ozlediti koliko će okončati dotadašnji
način života i inicirati pisanje „Boravka u Paklu“.

1
Bonfoa, Iv. Rembo njim samim, str. 10
2
Rembo, Artur. Sabrana dela, str. 263-265
3
Rembo, Artur. Sabrana dela, str. 266

1
 U trenutku pisanja „Boravka u Paklu“, Rembo leži ranjen u briselskoj bolnici, a
kasnije je vraćen u Šarlevil i prepušten majčinoj nezi. Tada Rembo ima samo 18 godina,
a preživeo je burne godine u Parizu i Londonu, stekao pesnički ugled i rešio da se oprosti
od pisanja. Rembo je stekao slavu kao genijalni dečak, pesmama poput „Ofelije“,
„Samoglasnika“ i „Spavača u dolu“. Pesme ranijih godina okupirane su utiscima iz
spošaljnjeg sveta – lirski subjekti Remboovih pesama su razni, ponekad su pisane iz
prvog lica i to su mahom bezbrižne pesme kao „Moje boemstvo“, „Zloća“, „Večernja
molitva“.
Prozni sastavi „Boravka u Paklu“ su lični, opterećeni su prošlim utiscima. Ovi
stihovi nisu okrenuti ka spolja – oni prikazuju jedan unutrašnji svet. „Boravak u Paklu“ je
ispovest.4 Ispovest i razmatranje okolnosti koje su Remboa dovele do situacije u kojoj se
našao. „Boravak u paklu“ je hermetičnija i ličnija poezija od ranije Remboove poezije – u
njoj veliku ulogu igraju sećanja, asocijacije, ali on nije autobigrafija – to je pesnički
ciklus najfinije simbolističke poezije.
„Da bismo razumeli Remboa, čitajmo njegovo delo“ 5 kaže Iv Bonfoa. Ovo se
naročito se odnosi na „Boravak u Paklu“. Ovaj mali pesnički segment je zapravo skup
kratkih odlomaka koji su većinom prozne prirode, mada „Alhemija reči“ ima i stihovne
delove. Sastoji se od devet pesama – „Nekada, ako se dobro sećam...“, „Zla krv“, „Noć u
paklu“, „Bunila I – Luda devica/Paklenski suprug“, „Bunila II – Alhemija reči“,
„Nemoguće“, „Blesak“, „Jutro“ i „Zbogom“.
Povezani su istim periodom stvaranja: u bolnici i kod kuće i izazvani su istim
iskustvom. Izveštaj o paklu je svedočanstvo o porazu sopstvenih ideja. Pesma „Zbogom“
se smatrala oproštajem od poezije – a onda su došle „Iluminacije“. Njihov apokrifni ton 6
najavljuje nadu u postojanje sutrašnjice što „Boravak u paklu“ ne poseduje. „Iluminacije“
su čista simbolistička poezija. Remboov tok misli je ponovo zaokupljen svetom, ali na
nov i prečišćen način. On ponovo sebe nalazi u svetu i nalazi svet kao mesto lepote i
nade.
4
Milošević, Miloš. Od simbolizma do avangarde, str. 38
5
Bonfoa, Iv. str. 5

6
Bertolino, Nikola. Fenomen Rembo, str. 32

2
 „Iluminacije“ čak pojačavaju očajanje i pokajništvo „Boravka u Paklu“.
„Boravak“ je lament nad sobom, ali je daleko od jednostavne zbirke proznih pesama o
pokajanju. Na zvukovnom, metaforičkom i stilstom planu, to je ezoterična konstrukcija
čiste poezije.

Empirijsko i lirsko Ja u „Boravku u Paklu“

Nikola Bertolino određuje Remboovo pesništvo kao monološko.7

Budući da „Boravak u Paklu“ ima ispovedni, autobiografski ton, intenzitet i osobenost
lirskog Ja nameće se kao tema.
U „Pismima vidovitog“, Rembo ispisuje čuveno:

Ja, to je neko Drugi. Ako se bakar probudi kao truba, za to nikako ne snosi on
krivicu. Za mene je to očevidno: ja prisustvujem procvatu svoje misli: gledam ga, slušam
ga: dodirnem žicu gudalom: simfonija se pokrene u dubinama ili jednim skokom stigne
na scenu.8

Ova Remboova programska teza je ključna za tumačenje „Boravka u paklu“.

Koliko god ta zbirka bila lična, pri svakoj ispovesti, očajanju i priznanju, uvek postoji taj
drugi Rembo koji posmatra svoju misao, premerava je i oblikuje.
Lirski subjekat je Rembo sâm – napaćen, osvešćen i namučen. Sa druge strane, to
je samo maska.9 Rembo želi postići nov jezik koji će biti univerzalni jezik poezije. Takva
poezija, čak i kad se ispoveda, nosi dvostrukost namere u sebi. Lirski subjekt pati,
ispoveda se, iznosi činjenice o stvarnim događajima i ljudima, a onaj drugi Rembo
posmatra, podsmehuje se, iskrivljuje ispovesti u komiku i negaciju, pa čak i kad plač
7
Bertolino, Nikola, str. 64
8
Rembo, Artur, str. 265
9
Fridrih, Hugo. Struktura moderne lirike, str. 72

3
izgleda iskreno uvek postoji taj drugi ton koji opominje da je ispovest smišljena i
oblikovana zbirka poezije, a ne nabacani stihovi.
Rembo kaže u pismu Delaeu: „Moja sudbina zavisi od te knjige.“ 10 Ta zbirka je
lična i smišljena tako, da se ne obrati nikome. Ona je ključ razrešenja Remboovog pada
njemu samome. Njegove poetičke ideje iz „Pisama vidovitog“ podrazumevaju
komunikaciju sebe sa onim drugim u sebi – podelu unutar sebe na subjekat i objekat.
Rembo će pronaći sebe u mnogim maskama: u paganinu, šeretu, Galu, robijašu, porediće
se sa Jovankom Orleankom. To Drugo u njemu može biti Prabiće, varvarsko i pagansko
kakvim se Rembo javlja u „Boravku u paklu“:

Jasno mi je da sam uvek bio niža rasa kao i Plivati, mrviti travu, loviti, a nadasve pušiti;
piti jaka pića poput kišućeg metala, kao što su radili oni dragi preci oko vatara. 11

Namah, maska se menja. To se najbolje vidi u poglavlju „Zla krv“:

Od galskih predaka imam beloplavo oko... 12

On je naslednik svoje rase, koju naziva paganskom. Pesnik Rembo je taj koji se užasava
rada, on je lenj, i svetogrdnik. A onda se slika menja –

Nauka, novo plemstvo! Napredak. Svet se kreće. Pa zašto da se i ne okreće?13

Ova promena tona vodi čitaoca od subjektivnog Ja, do objektivnog Ja, a istina je
da su oba lika i subjektivna i objektivna. Lirski subjekt je samo donekle i empirijski i to
onda kad mu to odgovara pesničke slike radi. „Boravak u Paklu“ je time vrsta

10
Bertolino, Nikola, str. 70

11
Rembo, Artur, str. 170
12
Rembo, Artur, str. 168
13
Rembo, Artur, str. 169

4
eksperimenta, opita vezanog za lirski subjekt.14 Sâm Rembo je zaokupljen problemom
lirskog identiteta i realnog identiteta:
Kome da se iznajmim?... Kakvu laž moram podupirati?15

„Pisma vidovitog“ pokazuju stav o samoj poeziji. Ipak, on je taj koji odlučuje da će
postati pesnik:

Hoću da budem pesnik, i radim na tome da budem vidovit... Reč je o tome da do

nepoznatog treba dopreti rastrojavanjem svih čula. Netačno je reći: mislim. Trebalo bi
kazati: mišljen sam. 16

U ovoj igri rečima Rembo ukazuje na jasnu nameru da eksperimentiše sa

pozicijom subjekta/objekta. Ako je on neko Drugi, poeziju piše sebi, sebi drugome, jer
čemu onda inokativni i monološki karakter zbirke? Ne postoji odeljak „Boravka u paklu“
u kom se Rembo nekome ne obraća, ili nekog zaziva. On menja likove i lica – iz jednine
u množinu, pokušava da naše sebi najprirodniji ton i da isproba sve maske:

Oblaporno čekam Boga... Ostajemo ovde... Dosta! Evo kazne! –Napred!17

Zaziva bedu, mržnju, veštice i Boga. Njegove asocijacije su bogate, raspon im

seže od antičkih motiva do romantičarskih, jednako se pronalazi u istorijskim likovima,
marginalnim pojavama, muškarcima i ženama. Prebacuje se sa teme na temu, rečenice su
sve kraće. Ne treba biti u zabludi da je „Boravak u paklu“ pisan u dahu i u bunilu. Rembo
je predano radio na novim i novim verzijama, tako da prethodne verzije mogu da objasne
konačnu, budući da je pesnik težio sve većoj hermetičnosti i eliptičnosti.18

14
Milošević, Miloš, str. 39
15
Rembo, Artur, str.170
16
Rembo, Artur, str. 263
17
Rembo, Artur, str. 173
18
Fridrih, Hugo, str. 94

5
 Možda se to smišljeno raspiranje najbolje pokazuje u „Alhemiji reči“. 19
Ona otpočinje posvetom: „Sebi. Istorija jednog od mojih ludila“. Rembo analizira sebe
kao pesnika, svoj stih, jezik i izučavanje, kako kaže. Zatim citira svoje stihove, oni su
nastali kao plod mašte koja je izmenila stvarnost. On prebira po uspomenama - ponašao
se po sopstvenim pravilima, to je donelo uspeh, ali ga je skrhalo.

Moje zdravlje je bilo ugroženo. Stizala me je strava... Bio sam zreo za smrt, a moja
slabost me je vodila do granica sveta i Himerije, domovine mraka i vihora.20

Subjektivni i objektivni Rembo su ovde bliski – on leži u bolnici, njegov kako lirski tako
i životni eksperiment je došao do kraja. Nakon „Alhemije reči“ dolazi „Nemoguće“, a za
njim „Blesak“ i „Jutro“ i Rembo se ponovo otiskuje u prošlost, u istoriju, u podsmevanje,
u preterivanje. U tim oscilacijama počiva „Boravak u Paklu“. Ako su subjektivni i
objektivni Rembo najbliži u „Alhemiji reči“, najdalji su u „Ludoj devici/Paklenskom
suprugu“.21
Postoji debata oko lirskog subjekta ovog odeljka. Lik mlade devojke je lirski
subjekat, ona je „luda devica“ koju je Rembo zaveo. No, način na koji je ta osoba
privržena Rembou, njen karakter i ponašanje, umnogome liče na Verlena pod maskom
ženskog lika. Ova tvrdnja se može potkrepiti odeljkom „Skitnice“ iz „Iluminacija“, kao i
Verlenovim pesmama koje se odnose na Remboa i njegovim pismima. Saputnik iz
„Skitnica“ je identičan „Ludoj devici“, taj „kukavni brat“22 podjednako mrzi i voli
Remboa kao i „luda devica“, očarava se njime ali i trpi njegove hirove.

Slušam ga kako pretvara bestidnost u slavu, okrutnost u čaroliju... Pravio se da se

razume u sve, u trgovinu, umetnost, medicinu. Ja sam ga pratila, jer tako se mora!

19
Rembo, Artur, str.181
20
Rembo, Artur, str. 186
21
Rembo, Artur, str. 177
22
Rembo, Artur, str. 218

6
Stvarni identitet nije toliko bitan koliko Remboov pesnički eksperiment. On ismeva sebe
kroz lik svoje saputnice/saputnika, a u isto vreme i ismeva tu osobu koja ga glorifikuje i
očajava zbog njega. Rembo izokreće podsmehu i sopstveni manir da navlači maske:
Videla bih ceo dekor kojim bi se on u duhu okružio: odela, sukna, nameštaj: ja sam mu
pružila oruđe, jedan drugi lik.23

On postaje objekat koji je posmatran od strane nekog drugog, ko je opet on sâm – luda
devica je Remboova maska, Verlenove stvarne reči o njemu su drugačije. Rembo se
krevelji sâm sebi, postavlja sebi titulu enfant terrible i ismeva svoju pratilju/pratioca koji
je slabić i kukavica. Pod maskom ruganja sebi, ruga se svom saputniku, ludoj devici,
kukavnom bratu. I opet, ruga se ponovo sebi na izboru takvog saputnika. Na kraju tog
poglavlja gotovo dobroćudno kaže:

Smešne li zajednice!24 i posle dodaje: Moj život je bio slatka ludost, to treba žaliti.
Koješta! Nakreveljimo se što bolje možemo.25

U prvoj nameri pesnik je u potrazi za nepoznatim, a već u „Boravku u paklu“ se

pokazuje koliko je taj poduhvat propao. Rembo je želeo da nađe univerzalan jezik, a ono
što je uspeo jeste da otvori Pakao u samom jeziku. 26 Promene lirskog subjekta zahvataju
realnost i irealnost, Remboovo prošlo i buduće bitisanje. Zahtevaju takođe i ispovedni ton
i otklon od ličnog, ironijski stav prema sebi. Rembo uspeva da ceo ljudski rod smesti u
sebe, menjajući maske. U toj vizuri, on postiže preklapanje mikro i makrokosmosa, opet
u jeziku, u alhemiji reči, gde je sve moguće.

Odnos prema hrišćanstvu i radu

23
Rembo, Artur, str. 178
24
Rembo, Artur, str. 180
25
Rembo, Artur, str. 218
26
Bertolino, Nikola, str. 70

7
 Artur Rembo je pisao višeznačnu, simbolističku poeziju, a „Boravak u Paklu“
je zbirka izuzetnih kontrasta. Programske ideje iz „Pisama vidovitog“ su doživele
ispunjenje Remboovoj pesničkoj i životnoj praksi i trag o tom putu je zabeležen u
„Boravku“. Rembo ne pokazuje samo lament nad prošlošću u „Boravku u paklu“.
Njegove asocijacije su široke i raznolike, mali detalji iz života su okidači za velike
pesničke slike i neki od motiva se često ponavljaju.
Možda su najizrazitije ambivalencije u „Boravku“, odnos prema hrićšnastvu i
odlasku.27 U prvom poglavlju je već rečeno kako je Rembo bio miran i poslušan učenik,
upućen u latinski, zadojen hrišćanskim učenjem, kao i strogim vaspitanjem svoje majke.28
U pubertetu prerasta u buntovnika, u Parizu živi raspuštenim, boemskim životom. Želeći
da dosegne nepoznato, on sistematično i hotimice gazi sve moralne, hrišćanske zakone,
pod devizom – rastrojstvo čula. Nakon briselske drame i tokom pisanja „Boravka u
paklu“, Rembo zapada u različite faze – zaziva Sotonu, Isusa, Boga. Govori o anđelima i
paklu. Prema mišljenju Nikole Bertolina, Rembo je stvorio tri vrste Pakla:
- Socijalno-egzistencijalni
- Folklorni
- Hriščanski29
Socijalni-egzistencijalni je nastao iz životnih prilika. Uslovljen je lošim kvalitetom
života, pijankama, mazohizmom, ranjavanjem. On provejava kroz „Boravak u paklu“ u
obliku jadikovki povodom svojih pogrešaka.

Zaslužuješ smrt sa svim svojim apetitima, sa svojim sebičnjaštvom i svim smrtnim

gresima... Ujutro bih imao tako izgubljen pogled i tako mrtvo držanje da oni koje sam
sreo možda me nisu ni videli.30

Rembo preteruje u sažaljevanju sebe, pa se kaje i zbog preterivanja:

27
Fridrih, Hugo, str. 70
28
Mišon, Pjer. Rembo sin, str. 12
29
Bertolino, Nikola. Rembo ili objektivna poezija, str. 64
30
Rembo, Artur, str.171

8
Satana koji tvrdi da je plamen gadan, da je moj bes užasno glup. Dosta!... Kad pomislim
da posedujem istinu, da vidim pravdu: moje rasuđivanje je zdravo i odrešito, spreman
sam za savršenstvo... Oholost. 31

Pakao te egzistencije leži u tome, što nema rešenja.32

Folklorni pakao je možda najpoetičniji i najneozbiljniji. Mašta je preuzela
vođstvo i Rembo vidi sebe, van realnog sveta, prognanog, vraćenog, pomilovanog:

Postadoh basnoslovna opera: videh da sva bića imaju sudbinu koja ih neminovno vodi
sreći: akcija nije život, nego način da rasipamo snagu, iznuravanje. Moral je slabost
mozga.33

Počevši od naslova zbirke „Boravak u Paklu“, snažna stuja asocijacija i tema

koje se javljaju u Remboovom delu potiču iz sveta judeohrišćanske simbolike. Služi li
religija kao dobra forma tradicije koja se može ismejati ili Remboa boli otpor hrišćanskog
nasleđa kog ne može da se odrekne?34 Ono što sam tekst nudi jeste neosporno uranjanje u
hrišćansku sliku sveta. Remboov odnos je promenljiv kao i prema svemu ostalom.

Prepoznajem tu prljavo vaspitanje mog detinjstva,

reći će on u „Blesku“.35 U odeljku „Nemoguće“ zaključuje:

Crkveni ljudi će reći: Razumemo. Ali vi govorite o Zemaljskom raju. U istoriji

istočnjačkih naroda nema ničega za vas.36

31
Rembo, Artur, str.174
32
Bonfoa, Iv, str. 104
33
Rembo, Artur,str. 189
34
Bertolino Nikola, Rembo ili Objektivna poezija, str. 65
35
Rembo, Artur, str. 190
36
Rembo, Artur, str.188

9
Ja verujem da sam u paklu, dakle i jesam u njemu. Tako se ostvaruje veronauka. Ja sam
rob svog krštenja. Roditelji, vi ste izazvali moju nesreću, izazvali ste i svoju. Siroto
nevinašce! Pakao ne može da napadne pagane.37

Dati odlomci ilustruju različite, ali sinhronizovane ideje o hrišćanstvu – Rembo

oseća da je proklet religijom. Ona je usađeno vaspitanje njegovog detinjstva i predstavlja
nasleđe kog bi se najradije odrekao jer ga ipak uslovljava moralnim standardima. Iz tih
razloga on priželjkuje da je paganin. Kada bi bio van sistema, kada ne bi bio hrišćanin, on
bi ponovo bio čist. Ovako, on može samo biti palo biće, koje ne može da se vrati u Raj, a
i da može, ne bi ni želeo. Rembo oseća unutrašnji sukob modernog čoveka.

Čemu moderni svet ako ljudi pronalaze takve otrove?38

Remboova mašta pretvara ga u crnca, paganina, Gala i Skandinavca:

Da li neko želi crnačke pesme ili plesove hurija? Želi li neko da iščeznem, da uronim u
potragu za prstenom? Želi li neko? Praviću zlato, lekove.39

Sve što tvrdi da jeste, ono je što bi želeo biti. Bekstvo ili odlazak neminovno proističu
kao rešenje. Nema odeljka „Boravka u Paklu“ u kom Rembo neće pomenuti neki
hrišćanski motiv. Ponekad će se kreveljiti, zamišljati Isusa kako hoda „preko purpurnih
kupina“ ili Đavola kako „trči za divljim semenkama“. Ponekad će ozbiljno žaliti. Prvi put
se u Remboovoj poeziji ovde javlja smrt. 40 Iako za ovu temu ima povoda zbog briselske
drame, smrt ima hrišćanski koncept. Ona je duhovna smrt, koja priziva i telesnu. Jednom
će je prihvatati, na drugom mestu će se boriti protiv nje – u momentu pisanja „Boravka u
Paklu“, smrt nije stvarna pretnja, Rembo je ranjen u zglob na ruci, njegov poraz je smrt

37
Rembo, Artur, str. 174
38
Rembo, Artur, str. 189
39
Rembo, Artur, str. 175
40
Bonfoa, Iv, str. 123

10
njegove zamisli.41 Ona se razvija u temu spasa i izlaska – ima li više života, postoji li novi
život posle smrti koja je kod njega nastala?

Ah opet se popeti u život! Ili Brzo! Postoje li drugi životi?, a zatim – Ja hoću slobodu u
spasenju: kako da je postignem?42

Još jedan motiv se javlja, kao varijanta bega – san. San i spavanje pominje
Rembo u „Jutru“. „Pad i spavanje su izjednačeni“.43

Znao sa spavati ne budeći se više dana, a ustavši, nastavljao bih s najtužnijim snovima.

– kaže u „Alhemiji reči“ . Kako odmiče „Boravak u paklu“ i kako se vezanost za krevet
bliži kraju, Rembo viziju smrti postepeno zamenjuje ili ublažava vizijom sna. Pad time,
nije konačan – on je bio san ili spavanje, što je dugotrajnije, i može biti okončan. Nije
slučajno što ...opevati moje spavanje44, Rembo pominje u „Jutru“. Ovo poglavlje je
najmračnije, ali se „upravo u njemu rađa nada“. 45 Iako posle njega sledi „Zbogom“, i taj
oprošaj je optimističniji od „Noći u paklu“. Te različite varijacije okončavanja, što
životnog, što poetskog ukazuju na neobičnu polarizaciju Remboovog sveta – nevinost i
grešnost su polovi. Međutim, u nevinost spada sve što nije deo Remboovog stvarnog
života i iskustva, to je mašta o dalekim krajevima, o istočnjačkoj mistici i afričkim
predelima. Grešnost je hrišćansko vaspitanje, pariski život, njegovi ideali i izbori kojih bi
se rado odrekao.
U Remboovoj poeziji vlada čulnost, ona je mahom ružnoća. 46 U svetu
„Boravka u paklu“, sve je opipljivo, čak i njegove halucinacije, sve je gorko, grozno,

41
Bertolino Nikola, Rembo ili Objektivna poezija, str. 72
42
Rembo, Artur, str. 176
43
Bonfoa, Iv, str. 123
44
Rembo, Artur, str. 191
45
Bonfoa, Iv, str.147
46
Fridrih, Hugo, str. 83

11
uzvišeno, čulno na moderan način, nalik na Bodlerove slike grada. Nikola Bertolino
smatra da je Rembo učinio u poetskoj praksi ono što je Bodler prvi uneo u teoriju.47
Lepota postoji u „Boravku u paklu“. Ona postoji van domašaja poroka i van domašaja
umetnosti:

Razvrat je glup, porok je glup i treba odbaciti trulež.48

„Boravak u paklu“ počinje stihovima:

Nekada ako se dobro sećam, moj život je bio gozba na kojoj su se sva srca otvarala, na
kojoj su tekla sva vina. Jedne večeri sam posadio Lepotu na kolena. I našao sam da je
ružna. I izružio sam je. 49

Rastrojstvo čula je narušilo lepotu nevinosti, ali ta lepota nije zauvek izgubljena, na kraju
„Alhemije reči“, Rembo kaže:

To je bilo i prošlo. Ja danas znam da pozdravim lepotu.50

Rembo aludira na kraj svoj pesničkog stvaralaštva, kraj rastojstva čula i kraj bunila – „on
pozdravlja lepotu, jer se oslobodio umetnosti“. 51 Rembo je sâm izveo pobunu protiv
morala, a rastrojstvo čula ga je dovelo na ivicu smrti. On sili sebe na eksperiment koji mu
ne leži, radi vidovitosti. On vapi za nevinošću, jer mu je iskustva i previše. Nevinost
suprotstavlja svojoj oholosti, koja ga je nagnala u eksperiment.

Zločinci su odvratni poput uškopljenika: ja sam čist, i to mi je svejedno. Ali ko je moj

52
jezik učinio tako podmuklim, te je sve do sada vodio i štitio moju lenost? ...Jarost,
47
Bertolino Nikola, Rembo ili Objektivna poezija, str. 56
48
Rembo, Artur, str. 172
49
Rembo, Artur, str. 167
50
Rembo, Artur, str. 187
51
Bertolino Nikola, pogovor Sabranih dela Artura Remboa, str. 281
52
Rembo, Artur, str. 168

12
razvrat, ludilo, čije zanose i slomove ja poznajem – čitavo to breme je odloženo.
Procenimo bez vrtoglavice kolika je moja nevinost. 53

Pitanje nevinosti i krivice u hrišćanskom kontekstu muči Remboa. On

procenjuje i odmerava svoje postupke, pada u očaj, u halucinaciju spasenja, ali iza
mističnih i ezoteričnih slika se krije jednostavno traženje puta za dalji život. Remboovo
vidi spesenje u milosrđu i oprostu prema samom sebi, ali kako je to hrišćanski koncept,
Rembo mu ne veruje u potpunosti. Spasenje u „Boravku u paklu“ ipak počiva u radu i
napretku rad, to je put nade za Remboa. Rad, razum i nakuka su pokretačke sile koliko i
bekstvo, odlazak i paganstvo.

Ljudski rad! To je eksplozija koja s vremena na vreme obasja moj ponor.54

– reći će Rembo u „Blesku“. Suština možda leži u rečima – sa vremena na vreme.

U „Ludoj devici/Paklenskom suprugu“ će reći o sebi –
On nije od onih koji znaju neko znanje i nikad neće raditi.55

Menjaće iskaz nekoliko puta – tvrdiiće da mu je rad poznat i da on ume sve, a

zatim kako nikad ne želi raditi i da poseduje samo nadarenosti koje su beskorisne. Čini se
da u zasićenosti idejama koja ga opseda u „Boravku u Paklu“, jedina stvar koja „nije
taština“56 je rad. Koncept vidovitosti podrazumeva nerad i porok, naduvenost i oholost, a
ljudski rad je konkretan i isceliteljski. Rad je za Remboa plemenita ambicija, koja
spasava od rastrojstva. On je proleterski i slobodan, vezan za daleke krajeve i nove
početke i gradi jednu utopijsku sliku. Ipak, ta utopija je zanimljiva – ona se sastoji od
realnih i opipljivih životnih činilaca – Rembo je proživeo sve što je egzotično,
jednostavan, miran život je ono što bi mu nedostajalo.

53
Rembo, Artur, str. 172
54
Rembo Artur, str.190
55
Rembo, Artur, str. 178
56
Rembo, Artur, str. 190

13
 Zaključak

„Boravak u paklu“ je precizno osmišljena i zaokružena zbirka poezije Artura

Remboa. „Iluminacije“ su možda njegov najveći pesnički domet, ali „Boravak“ je ličan,
glasan krik mladog pesnika preobličen u remek delo simbolizma. Prožimanje stvarnosti i
poezije, ispovednog i metaforičnog, čini Remboov pokretni i živi duh gotovo opipljivim.
U eksperimentu u kom je zamalo izgubio život Rembo se pokazuje kao mladić neobične
snage za dalekovidost. „Boravak u Paklu“, koliko god bio stilizovan, ispovedan je, dubok
i prisan. On oslikava jedno mlado rastrzano biće u njegovoj paloj genijalnosti.
Čitajući „Boravak u paklu“, prigodno je porediti Remboa sa likom doktora
Fausta. Pesnik podseća na mladog Fausta koji je svesno gubi svoju dušu i nevinost zarad
alhemije, zarad vidovitosti, a zatim shvata da jedino rad nije taština na ovom svetu.
Takva jedna ličnost je, u najmanju ruku, interesantna. Dubinu Pakla koji je preživeo ne
može da nadmaši faustovska zasićenost – ovo je kompaktan, pažljivo oblikovan izveštaj
o sopstvenom padu. U njemu se prepliće stvarna tuga i klovnosko lice dečaka koji se
krevelji sebi i čitaocu, koji tiska cenu od jednog franka na korice i koji svačemu poriče
vrednost i zadaje novu.

14
 Literatura:

1. Bertolino, Nikola. Fenomen Rembo, Nolit, Beograd, 1991.

2. Bertolino, Nikola. Rembo ili objektivna poezija, Službeni

glasnik, Beograd, 2009.

3. Bonfoa, Iv. Rembo, njim samim, Vuk Karadžić, Beograd,

1966.

4. Fridrih, Hugo. Struktura moderne lirike, Svetovi, Novi Sad,

2003.

5. Milošević, Miloš. Od simbolizma do avangarde, Zmaj, Novi

Sad, 2006.

6. Mišon, Pjer. Rembo sin, Filip Višnjić, Beograd, 2006.

7. Rembo, Artur. Sabrana dela, Paideia, Beograd, 2004.

15