1.4.

Организација образовно – васпитног рада у сеоској школи

Oрганизација образовно – васпитног рада у школама, а нарочито у сеоским

школама је веома сложена. У недостатку литературе и прецизнијих упутстава, а у
нужности да се реализују наставни план и програм као и укупан образовно – васпитни рад,
сеоске школе су се прилагођавале времену, условима и задацима који су пред њих
постављени. Углавном се ради о неподељеним школама и организацији рада у
комбинованим одељењима.
У циљу подизања ефикасности и квалитета образовно – васпитног рада у
савременој школи све се студиозније приступа програмирању, планирању, праћењу,
вредновању и организовању свих подручја образовно – васпитног рада. Свака школа има
своје специфичности (материјално – технички услови, наставни кадар, број ученика и
њихов социоекономски статус, специфично социокултурно окружење, специфични
проблеми васпитног рада, традиција школе, могућност сарадње са друштвеном средином и
родитељима и др.). Све ове специфичности узимају се у обзир приликом организовања
укупних активности школе (Илић, Николић и Јовановић, 2006: 199).
Потпуно исти наставни план и програм важи за градске школе и чиста одељења и за
мале сеоске школе у којима има три, пет или дванаест ученика. Школе са малим бројем
ученика различитог узраста, неједнаких интересовања и способности, у којој један учитељ
истовремено реализује неколико различитих планова и програма не могу бити
организоване на исти начин као и школа која има преко хиљаду ученика и стотину
наставника. Униформност и формализам плана и програма су озбиљна сметња ефикаснијој
организацији образовно – васпитног рада у сеоским школама.
Трнавац наводи да је „сеоска школа – основна школа на сеоском подручју која због
демографских, економских и културних промена које су захватиле село, има читав низ
својих специфичности (смањење броја ученика, комбинована одељења, ђаци пешаци,
неекипираност наставног кадра и др.)“ (Трнавац, 2004 :349).
На основу изреченог можемо закључити да сеоске школе све више остају без
ученика зато што се повећава број становника који одлази у градове да би задовољили
своје економске и образовне потребе. Да би се то спречило школа мора бити отворенија
према локалној заједници.
Бројни проблеми везани за организацију образовно – васпитног рада у сеоским
школама би били мање изражени ако би постојао посебан план и програм. Идеја о
посебном плану и програму за рад у комбинованом одељењу у Србији је последњи пут
практично реализована 1948/49. године. Те године је донет скраћени план и програм за рад
у комбинованом одељењу, међутим, укинут је већ 1950/51. године (Шпијуновић, 2003: 57).
Флексибилна организација подразумева школски календар који одговара условима
у којима школа ради, распоред часова прилагођен конкретној наставној ситуацији,
различито трајање часова, рад у смени и по и смени и четврт. У сеоским подручјима са
посебним климатским условима или где активности становништва, па и деце имају неке
значајније сезонске осцилације (пољопривредни радови) неопходно је да се годишњи
школски календар прилагоди локалним околностима. Једна од могућности је да деца из
села где су зиме дуге и сурове имају зимски распуст дужи, а летњи распуст краћи
( Богојевић, Илић и Карапанџа:2003: 151).
На квалитет основног образовања утичу и услови рада по школама. Да би школа
утицала на ученике опрема би морала бити таква да школа може да прати новине и
користи иновације у раду с децом. Још увек, посебно на селу, има непримерених услова за
рад. Истраживачи су дошли до сазнања да школску библиотеку има две трећине школа у
Републици Србији. Ретко које истурено одељење има библиотеку, што значи да тамо где
су највеће потребе за додатном образовном стимулацијом (низак социо-културни и
економски ниво средине, низак образовни ниво родитеља и др.), ње најмање има. Многе
школе, посебно у неразвијеним крајевима, још увек немају интернет конекцију, а рачунаре
и интернет конекције немају ни сви ученици код куће, посебно на селу.
Оно што је карактеристично за наставни час у сеоским школама са малим бројем
ученика различитог узраста јесте смена директног и индиректног рада са ученицима,
односно смена самосталног рада ученика и рада уз директно посредовање учитеља. Тако
мали број ученика пружа веће шансе учитељу за индивидуални и индивидуализовани рад,
за разлику од градских школа у којима је индивидуализација отежана због знатно већег
броја ученика.
 Према Стратегији развоја до 2020. године сазнајемо да је изузетно мала
заступљеност модерних облика рада у школи. У многим школама доминира предавачка
настава, а мало се примењују активно учење, истраживачке методе, индивидуализована
настава и други начини рада који су усмерени на ученика. Они сами изводе закључке и
правила, саопштавају чињенице што ученике ставља у пасиван положај, због чега немају
могућност да се оспособе за саморазвој и самоактуелизацију, док се у градским школама
све више користе облици рада који су усмерени на самообразовање ученика.
Шпијуновић истиче да би требало прихватити флексибилан (еластичан) распоред
који би учитељ сачињавао на крају једне седмице за следећу, уз могућност вршења измена
у току реализације у зависности од темпа напредовања ученика, природе обрађиваних
садржаја, интереса ученика и услова рада. Учитељ најбоље познаје своје ученике и услове
у којима изводи наставу па му треба оставити слободу да изабере најбољи начин за
остваривање постављених циљева и исхода. Међутим, наводи се да овакав приступ носи са
собом дозу ризика, тј. опасност да се целокупни образовно – васпитни процес у сеоским
школама комбинованим са два или четири разреда импровизује и оде у другу крајност од
оне која учитеље спутава. Често, учитељи преузимају (преписују) годишње и месечне
планове које су сачинили учитељи у чистим одељењима, што доводи до негативних
последица. Не води се рачуна о условима у којима се ти планови остварују. Планирање је
основна претпоставка ефикасног и успешног рада у сеоским школама
(Шпијуновић:2003:133).
Поред планирања, велики значај има настава која је најсистематичнији и
најодговорнији облик образовно – васпитног рада и обавезна је за све ученике. Савремени
облици организације наставе све више се заснивају на потреби уважавања и развијања
индивидуалних могућности ученика. У складу са захтевима за диференцијацијом и
индивидуализацијом образовно – васпитног рада у школама се организују: додатни и
допунски образовно – васпитни рад; изборна, факултативна, припремна и рекреативна
настава; ваннаставне активности (Илић, Николић и Јовановић, 2006:200).
Без обзира где се школа налази, односно, где се образовање и васпитање одвија,
учитељи треба да буду усмерени на отклањање сметњи и недостатака у развоју ученика
који умањују њихове резултате. У складу са тим се организује допунска настава која се
заснива на потпуној индивидуализацији рада, прилагођеној сваком конкретном ученику.
Допунска настава је намењена ученицима који у једном периоду школовања падну испод
свог (очекиваног и једном постигнутог) нивоа. Разлози за овакво стање могу бити
различити, али је најчешће посреди губљење радних навика (неуредно учење), одсуство са
наставе због болести или из других разлога. У оваквој ситуацији потребно је предузети
следеће мере:
(1) утврдити разлоге неуспеха ученика, анулирати их или минимизирати њихов
утицај;
(2) упоредо са тим допунском наставом попунити (допунити) празнине у знању
ученика, како бисмо га оспособили за даље несметано праћење редовне наставе
и усвајање садржаја.
Будући да сваког ученика може снаћи болест, или да се сваки ученик може селити у
другу школу и пролазити кроз период адаптације – индицира закључак да је допунска
настава намењена сваком ученику, независно од његовог општег успеха и то онда када му
затреба (Стопић, 2016:21).
Истраживања показују да је у неким сеоским школама допунска настава права
реткост тако да ученици постижу лошији успех у односу на ученике у градској школи.
Поред допунске наставе, права реткост је и додатна настава. Додатна настава не
представља само додавање садржаја него и савладавање тих програма на квалитативно
вишем ниво, зато се у њу укључују ученици које одликује стваралачко мишљење,
радозналост и креативност. Учитељи би требали да препознају надарене ученике и изађу
им у сусрет кроз различите активности које ће унапредити њихов рад и задовољити
њихова интересовања.
Поред допунске и додатне наставе, од изузетног значаја, како у градским тако и
сеоским школама, су и изборна и факултативна настава. Николић истиче да изборна
настава омогућава ученику да од понуђених програма одабере онај који ће задовољити
његова интересовања и проширити његова знања. Ученик може одбрати више разноврсних
програма и упознати различите садржаје. Факултативна настава је необавезна. Она такође
омогућава ученицима да задовоље своје склоности и интересовања (Илић, Николић и
Јовановић, 2006:238).
Осим наставе и свих њених видова (редовна, допунска, додатна и др.) школа
организује и различите облике образовно – васпитног рада; педагошке, културне и друге
активности; ваннаставне, ваншколске и слободне ученичке активности; друштвене
активности ученика као што су: излети, екскурзије, изложбе, приредбе, прославе и др.
Школе у сеоској средини могу да буду центри за реализацију наставе у природи.
Настава у природи и рекреативна настава имају, осим педагошких, и веома значајне
социолошке и здравствене вредности. Било би педагошки корисно омогућити ученицима
са сеоског подручја да известан период у току године организовано проведу у градским
срединама и обрнуто. Интезивнија размена ученика из различитих крајева значајно
доприноси бољем међусобном упознавању ученика, њихових култура, природних
богатстава, као и подстицању међусобног поштовања и пријатељстава. Дакле,
организација васпитно-образовног рада у сеоској школи у комбинованом одељењу је веома
сложено и осетљиво питање. И подразумева такав начин рада који ће омогућити достизање
оптималних резултата у реализацији циљева основног васпитања и образовања.

1.5. Организациони модели рада у сеоској школи

Као последица снажних демографских кретања јавља се велики број

четвороразредних сеоских школа. Млади одлазе из села и оно све више стари. Оснивање
нових породица на селу је успорено и отежано, па се нагло смањује број деце, односно,
број ученика у школама.
На територији Србије заступљени су различити модели рада школа као што су
подељене, неподељене школе, комбинована одељења. Раде Вуковић сматра да је
„подељена она основна школа у којој учитељ ради само са једним разредом у једном
одељењу или у којој раде најмање два учитеља без обзира на број одељења. Све остале
школе у којима ради један учитељ, без обзира на број деце и начин комбиновања разреда,
фактички су неподељене основне школе“(Вуковић, 1951:9).
Недељко Трнавац користи назив мале сеоске школе да би означио одељења
комбинована од ученика четири разреда у школи са мање од 15 ученика, а не и одељења
комбинована од по два разреда. Он сматра да такав назив више одговара називу
неподељена школа, јер је у Србији тренутно 15 ученика граница изнад које се у једној
школи могу формирати два комбинована или вишеразредна одељења (Трнавац и
сарад.,1992:22).
 Често се користе термини издвојено одељење, истурено одељење, комбиновано
одељење, патуљасте школе, школе са малим бројем ученика и сл. Данас је најчешће у
употреби термин комбиновано одељење. Према Шпијуновићу „комбиновано одељење је
одељење које је састављено од два, три или четири разреда са којима истовремено ради
један учитељ“(Шпијуновић, 2003:21). Увидом у литературу уочили смо да не постоје
битне разлике у терминолошком одређењу појма комбиновано одељење. Основна
карактеристика појма се односи на истовремени рад једног учитеља са више различитих
разреда.
Школе са комбинованим одељењима су старе колико и само организовано
школовање на нашим просторима што значи да заслужују велико поштовање. Једна
просторија за учење, један учитељ и ученици различитог узраста су само неки од
елемената који карактеришу комбиновано одељење и као такви постојали су и у
манастирским школама.
Настава у комбинованом одељењу представља својеврстан методички изазов. У
пракси се наилази на различите моделе комбинованих одељења као што су:
(а) комбинована одељења формирана од ученика два разреда и то два „ближа“
разреда I - II и III – IV или два „удаљенија“ разреда I - III и II - IV;
(б) комбинована одељења формирана од три разреда;
(в) комбинована одељења формирана од четири разреда.
Неки аутори сматрају да је најприхватљивија комбинација суседних разреда, због
ближег узраста ученика што омогућава организовање заједничког неподељеног рада
ученика оба разреда, могућност да старији понављају градиво млађих, а млађи се упознају
са оним што ће учити наредне године.
Док Раде Вуковић са групом дидактичара указује да треба спајати удаљеније
разреде, јер то гарантује да ће се са сваким разредом посебно радити и да ће се сигурно
реализовати сви наставани програми. А ученици млађег разреда неће обраћати пажњу на
оно што раде старији ученици јер им је то градиво исувише тешко тј.непримерно узрасту,
него ће се сконцентрисати на оно што им је дато за самостални рад док учитељ
непосредно ради са старијим разредом (Вуковић, 1953).
За организацију образовно – васпитног рада најнеповољнијим се сматрају одељења
формирана од ученика четири разреда. То значи да један учитељ у исто време ради са
ученицима четири разреда, реализује садржаје четири различита програма истовремено.
Све то додатно отежава рад.
Планирање и припремање за наставни рад у комбинованом одељењу је веома
сложен задатак од чије реализације зависи успешност рада и резултати рада ученика.
Припремање за наставни рад захтева доста времена и много је сложеније од припремања за
рад са чистим одељењима. Зато се и намеће потреба за флексибилнијом организацијом,
различитом од оне у школама са чистим одељењима (Трнавац и сарад.:1992).
Учитељ у комбинованом одељењу је организатор и партнер у учењу својим
ученицима за разлику од учитеља у чистом одељењу. Учитељ може планирати повезивање
садржаја, вршити међупредметно и међуразредно повезивање (вертикална и хоризонтална
интеграција), као и везивање одређених садржаја за дечја искуства.
Активности ученика у комбинованом одељењу су разноврсне и зависе од циља
часа, природе предмета и садржаја учења. Ученици кроз самосталне и кооперативне
активности у пару са неким учеником или у групи ученика (индиректан рад) имају
могућност да науче како се учи.
С обзиром да се школе са малим бројем ученика углавном налазе у сеоској средини
у којима постоје природни ресурси средине (реке, језера, живи свет) пружа се могућност
ученицима за амбијентално учење и истраживачке активности. Недостатак неких ресурса
(културних, историјских, институција, локалних кадрова) не мора увек бити
ограничавајући фактор активирања ученика. У неким случајевима недостатак ресурса
може бити мотивишући фактор за активирање ученика односно учење.
Једна од предности рада у комбинованом одељењу је и та што учитељ ради са
малим бројем ученика, где је наглашена потреба за индивидуалним радом и
индивидуализацијом наставе. На овај начин се стварају услови за напредовање ученика
према индивидуалном темпу и способностима као и поштовање разлика међу ученицима.
Комбинована одељења су погодна за развијање самосталности и креативности, као
и за оспособљавање ученика за самообразовање. Спајањем више разреда млађи ученици су
у прилици да се на спонтан начин упознају са темама које ће обрађивати док се старијим
ученицима пружа могућности понављања градива које су већ учили. Управо због малог
броја ученика учитељима се пружа могућност да брже проверавају самосталан рад ђака.
 Такође смена директне и индиректне наставе сам процес чини интересантнијим,
динамичнијим и разноврснијим. Учитељ у комбинованом одељењу мора пре свега да
организује наставни процес, али и да буде сарадник и саветник у том процесу.
Слабости у раду у комбинованом одељењу се пре свега односе на услове у којима
ученици живе и раде као и на саму опремљеност школе наставним средствима и
техничким уређајима. Учитељи немају много времена за директан рад са учеником као ни
довољно расположиве методичке литературе.

1.6. Модели организације ваннаставних активности у сеоској школи

Када говоримо о ваннаставним активностима које се реализују у школама, морамо

напоменути да оне имају важно место у васпитању и образовању деце. Њихова је улога да
сваком детету пруже прилику да открије и развије своја интересовања, сарађује са другима
на различитим активностима и да стекне нова знања и вештине. Сходно томе, ваннаставне
активности ученика обухватају различите активности и делатности ученика у школи, у
организацији школе, изван плана и програма редовне наставе.
Ваннаставне активности можемо груписати у односу на њихову примарну функцију
и подручја којима се баве. Као највећа група ваннаставних активности, које се понекад
користе као и синоним, су секције. Свакако поред секција постоје и активности које су
усмерене на јачање академских вештина које су директно повезане са наставним градивом
и постигнућима деце, као што су додатна и допунска настава, излети, екскурзије (Водич
кроз ваннаставне активности, 2016: 8) ...
Увођење различитих облика ваннаставних активности у школи условило је
окупљање ученика ван редовног наставног времена. Ваншколске активности се
осмишљавају кроз:
(1) слободне активности
(2) ученичке организације
(3) заједнице ученика.
Слободне активности се остварују кроз рад дружина, клубова, друштава и секција.
Врсте секција су условљене специфичним условима школе, средине и ангажовања
наставника. Друштвене организације у свој рад укључује један број ученика, а често и све
ученике у школи приликом извођења појединих активности, радних, хуманитарних и
других акција и манифестација. Од друштвених организација се могу оснивати: Дечји
савез, Ученичка задруга, Подмладак Црвеног Крста, Млади горани, Млади истраживачи и
др. Заједнице ученика се формирају као: одељенске, разредне и школске са циљем да
допринесу остваривању наставног плана и програма васпитно – образовног рада одређеног
разреда, садржаја у одељенској заједници и активном укључивању у живот и рад школе
( Николић, 2005:239). Можемо рећи да слободне активности ученика у млађим разредима
основне школе обухватају све облике васпитно-образовног рада које организује школа у
сарадњи са локалном друштвеном заједницом, како би се створиле могућности да ученици
испоље, задовоље и даље развију своје друштвене активности, склоности, способности и
интересовања. Свакако опредељивање ученика за ове активности би требало да буде
одређено њиховим интересовањем, јер је сувишно очекивати да сви ученици буду
укључени у рад свих слободних активности које се организују.
У сеоским школама је обиље услова у којима се омогућава не само посматрање већ
и искуствено учење. Међутим, према Стратегији развоја РС до 2020. године сазнајемо да
су ваннаставне активности по школама сиромашне, негде скоро и не постоје, нема
образовно - васпитних активности на екскурзијама и настави у природи. Ретке су културне
и јавне активности сеоских школа у локалним самоуправама (књижевне вечери, изложбе),
а ретки су и некада веома присутни, а васпитно – образовно моћни, модели рада ученика
као што су различите дечје организације (извиђачи, планинари и др.), разни клубови и
слично. Школе су великим делом изоловане (затворене у себе), мало сарађују с другим
образовним и културним установама и с локалном самоуправом. У школским плановима
често постоје посете некој културној институцији, али не постоји планирана, осмишљена
сарадња с утврђеним програмом , циљевима и начинима рада који су унети у планове рада
обе институције. Школе не користе локалне ресурсе у васпитно – образовне сврхе, па
млади немају могућност да учествују у животу властите заједнице и да тако боље схвате
средину у којој живе, развијају партиципацију и свест о друштвеној одговорности грађана.
На основу свега наведеног постављају се питања како извршити промене односно
како да сеоска школа постане отворена институција која ће сарађивати са другим
установама? Које спортске и друштвене активности организовати у школи? Како
обезбедити превоз ученицима?
 Школе са комбинованим одељењима најчешће се налазе у мањим селима и
засеоцима где ученици немају могућности да виде и сазнају многе ствари за разлику од
ученика градских школа. Зато учитељ кроз разне облике рада треба да им омогући да бар
донекле ту празнину попуне причом, сликом, излетом или екскурзијом.
Излети и екскурзије могу као непосредни извор знања утицати на:
 телесне и психичке компоненте личности;
 обликовање друштвене свести;
 свест о самодисциплиновању кроз самостално доношење одлука и властита
искуства;
 културне свести односно на учење и разумевање кутурне посебности земље,
народа, града или села;
 интеркултуралне свести кроз сусретање гостију из других земаља и култура
с намером учења веће толеранције и мирољубиве социјализације;
 свест о околини кроз проучавање и практичну заштитиу природе и околине.
Ови облици ваннаставних активности пружају могућност провере и примене већ
усвојених знања и вештина али исто тако се долази до стицања нових знања и сазнања
(Јагић, 2006: 211). Што значи да овакви облици ваннаставних активности поред примене
постојећих знања подстичу радозналост, посматрање, уочавање и откривање нових
интересовања.
Упркос бројним проблемима, најчешће финансијске и организационе природе, могу
се реализовати различити модели организације ваннаставних активности. Један од модела
је и организација наставе у природи која представља облик образовно – васпитног рада
којим се остварују обавезни, изборни предмети и ваннаставне активности. Наставу треба
да организујемо тако да у потпуности прати интересовање ученика и да омогући
практично примењивање и надограђивање теоријских знања. Непосредно посматрање
природне средине као и контакт ученика са предметима и објектима у природи је
неопходан, јер је природа сама по себи учитељ, довољно подстицајан за усвајање,
схватање и стицање одређених знања (Ђокић, Срећковић и Ивановски, 2021: 43). За укупан
развој ученика сеоских школа настава у природи има вишеструки значај – здравствени,
педагошки и социјални. Уз повећан обим физичке активности, у здравој животној средини
овај облик образовно – васпитног рада доприноси унапређивању и очувању здравља
ученика. Настава у природи омогућује утврђивање и проширивање постојећих и стицање
дубљих и трајнијих знања.
Сеоска средина је веома погодна за организацију слободних активности ученика.
Поред културно – уметничких активности организују се радне и производне активности и
спортске активности. Радне и производне активности имају непроцењив васпитни значај.
У пољопривредним крајевима и тамо где има услова (погодне пољопривредне површине)
деца могу да узгајају воће и поврће у сарадњи са радним организацијама. За рад са децом
треба бирати радне активности које не трају дуго. Скоро у свим школама се могу
организовати сакупљачки радови. То може бити сакупљање лековитог биља, различитих
шумских плодова. Пожељно је да ученици учествују у свим фазама рада: у припреми за
рад, извођењу рада и анализи резултата рада.
Спортске активности развијају смисао и љубав према спорту и здравом начину
живота. Могу се организовати различита такмичења и спортски сусрети са ученицима
других школа. Културно – уметничке активности веома су заступљење у комбинованим
одељењима. То су хорска, фолклорна, луткарска, ликовна, литерарна секција и друге.
Тешко је у условима рада у комбинованом одељењу говорити о слободном опредељивању
ученика за секције. Њихова специфичност је таква да се одвијају у колективу.
Побољшање квалитета наставе почива на једноставној идеји да се у сеоском и
природном амбијенту искористе сви локални образовни ресурси (историјски споменици,
природни резервати, традиционална локална култура) како би у облику активног учења и
истраживачке наставе на бољи начин усвојили неки делови школског програма. У складу
са тим могућа је организација секција „Млади истраживачи“ и „Планинари“ који ће
омогућити ученицима директан контакт и интеракцију са природним окружењем и тако
развијати свест о потреби заштите и неговања природне средине.
Трнавац (1992) износи да у савременим условима, када у сеоској школи има само по
неколико ученика и када је мала сеоска животна заједница принуђена на самопомоћ и већу
повезаност, школа и учитељ поново морају добити нове функције, животне и радне
задатке. Сеоска школа треба да сама понуди програме али и да буде средиште где ће се
реализовати програмске понуде других. Такође, школска врата треба поново отворити
сеоском становништву и омладини за њихове разноврсне активности.
 Трнавац (1992) истиче да би сеоска школа могла да своју образовну функцију
прошири и на друге узрасне групе: адолесценте који су напустили основну школу и
целокупно одрасло становништво које има идентификоване образовне потребе. У складу
са тим могуће је организовати следеће активности:
- основно образовање одраслих који нису завршили основну школу;
- организовање професионалног оспособљавања младих и одраслих (курсеви,
ванредно школовање, оспособљавање за кућну производњу и сл.);
- организовање рада сеоске (подручне) библиотеке за становништво;
- помагање у реализацији разноврсних програма из области општег образовања
(јавна предавања о актуелним догађајима, здравствено просвећивање, еколошко
образовање, учење страних језика и сл.);
- „школа за родитеље“ (оспособљавање родитеља да буду активни учесници у
васпитању);
- учешће у реализацији разноврсних активности (формирање стваралачких група –
песника са селе, културно – уметничких друштава, секција – фолклорних и сл.,
организовање приредби, изложби итд.);
- подстицање организовања разноврсних активности – размена видео касета,
музичког материјала, организовање друштвених игара;
- социјални рад са старим лицима којих је на селу све више;
- повезивање свих активности у селу са друштвеним животом и околним насељима и
градовима итд. (Трнавац и сарад.,1992: 173).
Сеоска средина се јавља као фактор културног живљења, просвећивања и
образовања. Образовање одраслих указује на могућност окупљања и активирања мештана.
У савременим условима сеоска школа може бити носећи чинилац развоја и
напретка своје друштвене средине и својих ученика у складу са њиховим могућностима,
интересовањима и потребама тако да обезбеди адекватно место у друштву, квалитетне
кадрове, стално подизање квалитета процеса и исхода образовно – васпитне и културне
делатности.
Ваннаставне активности представљају наставак васпитно-образовног деловања уз
посебан начин рада и доприносе развоју ученика. Задовољава се и развија интересовање
ученика, стичу се нова знања и развијају нове вештине, што утиче на социјализацију.
Самим тим, учитељ има веома тежак и одговоран посао када је у питању планирање и
програмирање рада ваннаставних активности, јер за успешну организацију рада потребно
је осмислити подстицајан садржај активности, пратити и евентуално извршити корекције
које су примерене узрасту ученика (Видулин и Папак: 2018).
Ваншколске активности су прилика да ученици изађу из оквира школе и стекну
знања из природног окружења. Њихова највећа предност је што ученици не доживљавају
учење као притисак и ослобођени су формалности које са собом носи настава.
Ваншколске активности пружају широк спектар могућности за обраду еколошких
садржаја и зато имају посебан значај за еколошко васпитање и образовање ученика.
Управо један од основних захтева еколошког васпитања и образовања је да се природа и
животна средина живе и доживљавају (Станишић, 2009: 199).

1.7. Предности и недостаци рада у сеоској школи

Предности рада у сеоској школи су многобројне како за учитеље тако и за децу али
постоје и недостаци који су присутни у руралним срединама. Мисија основног образовања
и васпитања јесте да буде темељ целокупног система образовања и да обезбеди квалитетно
образовање свих грађана. Обликовањем своје унутрашње средине и вишесмерном
комуникацијом са својим окружењем, основна школа може да осигура да се у њој
целовито одвијају два међусобно повезана процеса – процес индивидуализације личности
ученика и процес њихове социјалне интеграције. Основни циљ је не само савладавање
програма утврђених садржаја него и усклађен интелектуални, емоционални, социјални,
морални и физички развој сваког ученика у складу са његовим узрастом, развојним
потребама и интересовањима.
Сеоске школе које имају мање од 15 ученика карактеристичне су за подручја Србије
у којима су била најинтезивнија демографска кретања, депопулација на сеоским
просторима и пад наталитета. Одлазак учитеља и гашење школе је знак да је селу, као
друштвеној заједници, крај близу. Због тога треба сачувати мале сеоске школе где год је
то могуће, јер оне представљају средиште збивања културног и уметничког стваралаштва
ученика.
 Школа у сеоској средини је најчешће једина образовно – васпитна установа и
средиште културе која треба да мотивише ученике да се образују, одрасле да се укључе у
њен рад и културне активности које се организују у селу. Ипак за разлику од градских
школа, које раде у две или три смене, сеоске школе раде у једној смени што представља
велику предност јер су тако отвореније према локалној заједници, омогућавајући осталим
члановима те заједнице приступ школи после завршетка наставе. Тако, ове школе могу
боље да организују ваннаставне активности, курсеве за образовање одраслих, перманентно
образовање, итд. (Богојевић, Илић и Карапанџа: 2003).
Развој физичких способности деце и очување њиховог здравља угрожено је
негативним последицама урбанизације животне средине, повећаном загађеношћу ваздуха,
саобраћајном буком, недостатком зеленила, недовољном рекреацијом и сл. Због смањеног
кретања и физичке неактивности деце у градским срединама, све се више осиромашују
њихове моторичке функције. Шетњом пољима, ливадама, шумом удише се незагађен
ваздух пуним плућима, а управо то је велика предност школа које се налазе у сеоској
средини. Такве школе могу бити место за извођење наставе у природи. Настава у природи
омогућава ученицима да кроз разноврсне практичне активности као што су уређивање
непосредне околине, одржавање зелених површина, брига о птицама, сакупљање
лековитог биља, шумских плодова, прављење збирке инсеката и хербаријума, да употпуне
своја знања о биљном и животињском свету. Тако је ученицима омогућено да развијају
свест о потреби заштите и неговања природне средине и изграде еколошке навике
(Николић: 2005). Сви ови садржаји су доступни ученицима у школској библиотеци као и
на интернету, али је за поједина знања о природи, њеним појавама и богатствима ученици
треба да стекну директним искуством.
Можемо приметити да за разлику од градске средине, у селима и приградским
насељима не постоје позориште, биоскоп, музеј, културно – уметничко друштво, дом
културе, књижаре, библиотеке итд. Што нам указује да деца из села и приградског насеља
морају одлазити у град да би завовољили своје образовне потребе и интересовања.
Међутим, с обзиром да знамо какав је стандард њихових родитеља и какав превоз имају
можемо закључити да већина деце из сеоске средине не може то приуштити. Школа би
могла да обезбеди превоз и тако допринесе побољшању квалитета њиховог образовања.
Учитељи морају наћи начине да ученици виде и упознају све оно што је важно. Без обзира
што немају друге образовно – васпитне установе (позоришта, музеје и сл.) то се може
надокнадити разним активностима. Могуће је реализовати наставу у етно газдинству,
старим воденицама, посетити споменике природе, пећине и сл. и на тај начин неговати
традицију, упознати историју свог места, видети пећински накит и животиње које живе на
том простору.
Ученици могу уз помоћ локалног становништва у оквиру школе направити етно
музеј где ће се упознати са начином плетења, ткања и везења, а затим самостално радити и
своје радове изложити. Недостатак културно – уметничког друштва се може надоместити
организацијом фолклорне секције на којима ученици уче песме и игре села у коме се
школа налази и у народној ношњи наступати пред локалним становништвом.
Сматрамо да школска библиотека може да постане и библиотека за све грађане из
локалне заједнице и то не само као место где се издају књиге него и као место за многе
културне активности као што су наступ локалних писаца или деце која се баве литерарним
стваралаштвом или предавања за све заинтересоване. Такође сеоска школа може бити
место за изложбе, место где се организују биоскопске и видео представе, наступи
аматерских дружина. Наравно, овакве активности би биле интезивне у сезони када има
мање пољопривредних радова.
Сматрамо да су најважније предности рада у сеоској школи изложене у студији
случаја Злате З. Петровић. Аутор као једну од предности рада у сеоској школи чињеницу
да се могу користити ресурси из окружења за учење. Данас многа деца у граду домаће
животиње виђају у Зоолошким вртовима, а биљке на слици и у парковима, онда је ова
чињеница од изузетног значаја. Часови из Света око нас и Природе и друштва се могу
реализовати у воћњаку, повртњаку, на њиви, ливади, поред реке, што је са једне стране
уживање и здрава активност, али и прилика да ученици дођу до нових знања. Деца могу да
прате промену у природи са сменом годишњих доба. Такође, ученици у малој башти
испред школе са учитељицом учествују у сађењу биљака и праћењу њиховог напретка.
Деца су веома здрава, чему доприноси много времена провођења на чистом ваздуху и
редовно долазе у школу. Учитељица често организује мање излете у околину где о
природним појавама уче уз очигледну наставу. Ученици су весели, воле школу и учењу
приступају са радошћу. Вредни су, активни, радознали, одговорни, учествују на школским
и општинским такмичењима у централној школи и не заостају у знању за својим
друговима из "велике школе". Раде веома активно са учитељицом на уређењу амбијента у
учионици, зидним новинама једној скоро заборављеној форми у време дигитализације.
Њихови радови се редовно смењују на зидовима школе. Учионица у овој школи је зато
била похваљена, а просветни инспектори говоре са похвалама и о квалитету наставе (2019:
97).
Једна од основних карактеристика сеоских школа је мали број ученика, због чега
ученици колективно учествују у слободним активностима. Тако да су сви ученици
равноправни за разлику од градских школа у којима најбољи имају предност.
Према истраживању Трнавца ученици сеоских школа постижу знатно лошији успех
у односу на градску децу. Испитивањем учитеља је дошао до закључка да су сеоска деца
бистра и паметна, али да живе у изузетно неповољним околностима. То нам указује на
бројне проблеме и недостатке сеоских школа. Највећи проблем деце у сеоској средини тј.
брдско – планинским селима је удаљеност школе од куће. Раштрканост насеља,
специфичност рељефа, неуређени путеви, слаб аутобуски саобраћај доводе до тога да
ученици путују пешице до школе. Постоје велике разлике у образовном стандарду
породице и локалне средине (слаба писменост), неорганизовано предшколско васпитање,
ретко организована психолошко - педагошка служба. Када говоримо о предшколском
васпитању, сеоска школа укључује и рад са децом која се припремају за полазак у школу
(Трнавац и сарад.:1992).
Можемо приметити да сеоске школе имају доста недостатака у погледу услова
рада. Многе школе у сеоској средини немају наставна средства, техничка помагала,
недостаје им дидактички материјал, библиотеке су у већини случајева опремљене са мало
књига. Не примењују се савремени облици рада, већ доминира предавачка настава.
Међутим школско двориште и школска зграда су једна од предности у односу на градске и
приградске школе које имају проблема са недостатком простора.
Оно што је карактеристично за сеоске школе са малим бројем ученика је рад у
комбинованим одељењима састављеним од два, три или четири разреда. Такав рад има
бројне предности а то су мали број ученика што омогућава индивидуализацију наставе за
разлику од градских и приградских школа где је због великог броја ученика
индивидуализација отежана. Погодно је развијање креативности, самосталности,
оспособљавање ученика за самообразовање, ефикасна контрола рада ученика. Ученици
млађих разреда уче од старијих разреда, док старији могу да обнове оно што су учили у
претходним разредима. Неуспех и недостаци се приписују као што смо већ поменули
условима у којима ученици живе и уче, опремљености школе наставним средствима.
Такође велики недостаци су и нефлексибилна организација рада, сложена организација
часа, неспособност учитеља за рад у комбинованом одељењу, недостатак методичке
литерауре, честе промене учитеља и сл. (Шпијуновић, 2003: 33).
На основу истраживања које је спровео Трнавац можемо приметити да је за
савремену сеоску породицу карактеристичан мали број деце, па су сеоска деца у
предшколском периоду усамљенија и социјално изолованија, него градска. Родитељи, који
путују у град на посао и старија браћа или сестре, обично проводе ван куће скоро цео дан
па су деца препуштена „трећој генерацији“ болесним и често необразованим старим
лицима, комшијама и сл. За њихову социјализацију би било изузетно значајно да се још у
предшколском периоду укључе у групу од неколико сеоске деце која иду у школу.
Трнавац (2003) истиче да треба укључити и децу од 4 до 5 година. Обезбедила би се
њихова социјализација, повољнија радна клима и боља радна мотивисаност ученика. Рад
са предшколском децом не може бити на оном нивоу квалитета који обезбеђују дечији
вртићи, али ће свакако бити користан за децу која очекују да пођу у школу (Трнавац:2003).
Основна школа представља једну од најважнијих друштвених институција у селу не
због тога што је била и остала онај чинилац који пружа систематско јавно васпитање и
образовање новим нараштајима у селу већ их прва оспособљава за све оне животне улоге
које нису везане за породично имање и непосредно васпитање и образовање у сеоској
породици него због тога што је она увек жариште много делатности, иновација и
иницијатива у сеоској средини.

1.8. Досадашња истраживања

Увидом у литературу можемо уочити да постоји мало радова о истраживању

организације образовно – васпитног рада школе у сеоској средини. Постоје радови који се
баве овом проблематиком. Треба имати у виду да школа у сеоској средини има многе
специфичности. То се може разумети када се узму у обзир какви су услови рада у сеоској
школи односно заступљеност рада у комбинованом одељењу.
 Недељко Трнавац и сарадници су се у свом раду „Мале сеоске школе“ бавили
управо овом проблематиком. Истраживање је спроведено у школама које имају мање од
15 ученика у Србији. Циљ овог истраживања је био да се утврди стање и предложе
оптимална решења за организацију малих сеоских школа у нашим условима.
У току овог истраживања примењене су технике анкетирања и тестирања знања.
Анкетирано је 300 учитеља са циљем да се прикупе њихова мишљења и подаци о
организацији образовно – васпитног рада школе са мање од 15 ученика. Тестирано је 223
ученика IV разреда малих сеоских школа из општина Неготин, Горњи Милановац,
Пријепоље, Ниш, Врање и Бабушница. Коришћен је тест знања конструисан у
Републичком заводу за унапређивање образовања и васпитања Србије. Тиме су добили
могућност да успех ученика из малих сеоских школа упореде са успехом осталих ученика
из редовне популације.
Резултати које су на тестовима из математике, познавања природе, познавања
друштва и српског језика остварили ученици IV разреда малих сеоских школа значајно се
разликују од резултата које су остварили ученици из републичког узорка. На пример, на
тесту знања из математике просечан број бодова који су освојили ученици из „републичког
узорка“ је 68, а код ученика малих сеоских школа је 36. Просечан број бодова из српског
језика који су освојили ученици из „републичког узорка“ је 57, а код ученика из малих
сеоских школа је 25.
По резултатима на тестовима знања из наведених предмета ученици малих сеоских
школа знатно заостају за републичким просеком. Проблем није само у томе да ли је неко
одељење чисто или комбиновано већ и у економским, социјалним, културним и другим
разликама појединих средина и условима живота и рада деце, учитеља и школа. Трнавац је
на тестовима знања нашао далеко веће разлике међу сеоском него међу градском децу.
Регионалне разлике се јасније уочавају код ученика из малих сеоских школа него код
ученика из градских школа.
Основни закључак овог истраживања је да организацију образовно – васпитног рада
у малим сеоским школама треба темељно преуредити и прилагодити специфичним
условима сеоске животне заједнице и чињеници да учитељ ради само са неколико ученика.
Организација рада у овим школама не сме бити имитација рада у великим осморазредним
основним школама и да је у њима могуће остварити знатно бољи успех На основу
резултата овог истарживања они предлажу три модела организације рада мале сеоске
школе:
(а) Иновирање постојећег модела. Модел којим би увели ред и средили стање у
малим сеоским школама на читавој територији Србије.
(б) Делимична реорганизација постојећег модела. Модел који подразумева да
Просветни савет дозволи значајније адаптације наставних програма и организације рада у
малим сеоским школама (еластичност у планирању, припремању, изради распореда
часова).
(в) Радикална реорганизација начина рада малих сеоских школа. Овај модел
подразумева концепцију „интегрисане наставе“ и израду „ Посебног плана и програма
образовно – васпитног рада у основним школама које имају мање од 15 ученика“.
На основу свега наведеног можемо закључити да мале сеоске школе под постојећим
условима заиста пружају незадовољавајући квалитет знања. Ученици малих сеоских школа
живе у неповољним околностима, што се одражава и на њихов успех на тестовима знања.
То нам указује да уколико је већи степен развоја места у коме се школа налази, то је и
школа развијенија. Упркос томе организацију рада сеоских школа је могуће унапредити.
Крстивоје Шпијуновић се такође бавио овом проблематиком у свом раду
„Организација рада у комбинованом одељењу“. Спроведено је истраживање чији је циљ
био да се нађу оптимална решења за ефикаснију организацију образовно – васпитног рада
у комбинованом одељењу. Истраживање је спроведено у пет основних школа
Златиборског округа. Од свих школа су прикупљени подаци о успеху који су оствариле
генерације ученика комбинованих и чистих одељења. Формиране су две групе
(експериментална и контролна) и ученици обе групе су испитани тестовима знања ради
утврђивања иницијалног стања. У експерименталној групи је примењен експериментални
модел организације образовно – васпитног рада у комбинованом одељењу, док је
контролна група наставила да ради на традиционалан начин.
Истраживањем су дошли до закључка да организација образовно - васпитног рада у
различитим моделима комбинованих одељења у прва четири разреда основне школе
резултира разликама у успеху ученика израженом школским оценама у наставку
школовања, односно у V и VII разреду. Најмање ефикасним се показао четвороразредни
модел комбинованог одељења. Међутим, модел комбинације ближих разреда се показао
ефикаснијим када је упитању одржавање континуитета успеха ученика.
На основу овог истраживања можемо закључити да уколико су ученици блиски по
развојном и образовном нивоу, лакше се успостављају интерперсонални односи међу
ученицима, постиже се бољи успех ученика, олакшана је интеграција наставних садржаја и
једноставнија организација часова. Организацију образовно – васпитног рада у малим
сеоским школама треба преуредити и прилагодити специфичним условима сеоске животне
заједнице.
Богојевић, Илић и Карапанџа (2003) су се бавили истраживањем мреже школа у
Србији. Као основни задатак су имали оптимализацију мреже школа. У току истраживања
дошли су налаза да се мрежа школе суочава са бројним проблемима који се односе на
лоше стање у коме се налази већина школских зграда и лошу економску ситуацију. Како
би се смањили трошкови најмање школе се затварају што доводи до тешких последица за
сеоску средину. Показало се да највећи број основних школа у Србији чине издвојена
одељења.
Они предлажу следеће моделе оптимализације како би се побољшало стање у сеоским
школама:
- обезбедити превоз ученицима до најближе локалне школе уколико су трошкови
коришћења превоза исплативији од одржавања локалне школе,
- ако је осмогодишња школа удаљена и уколико четворогодишња школа има мали
број ученика организовати наставу за ученике V и VI разреда, а наставу ће изводити
учитељ који ће се обучити за рад са њима,
- локална школа пружа образовање за децу од 6 до 7 година,
- локална основна школа поред образовања деце прошири своје образовање свих
одраслих из локалне заједнице који имају јасне образовне потребе,
- сеоске школе искористити као место за извођење наставе у природи,
- сеоска школа - локални културни центар,
- локална школа – центар комуналног развоја.
Истичу да би требало извршити промене у школском календару и школским
програмима, док унутрашња организација треба да буде флексибилнија. Како би се
унапредила ефикасност и квалитет образовања у малим сеоским школама предлажу да се
израде специфични и конкретни програми стручног усавршавања. Уколико су учитељи
отвореног духа у локалној средини могу пронаћи богате образовне ресурсе.
Можемо приметити да је сеоска школа најчешће једина образовно – васпитна установа
која је средиште културе и културних активности које се организују у селу. Она треба да
мотивише ученике да се образују и одрасле да се укључе у њен рад. Успех сеоске школе је
у томе да учитељи могу бити оспособљени за рад у комбинованим одељењенима уз помоћ
стручног усавршавања.
Када говоримо о организацији не би требало изоставити и допунску наставу која је
изузетно значајна. Радоје Стопић се у свом раду „ Допунска настава - Методички осврт са
примерима“ бавио истраживањем организације допунске наставе у школи. Резултати
истраживања указују да међу бројним методичким заблудама предњачи она по којој се
допунска настава организује искључиво за ученике који током године добијају оцене
недовољан (1) међутим, поред тога многи греше у избору облика наставног рада, па на
часовима допунске наставе организују фронтални рад. Један од главних индикатора слабих
компетенција учитеља је недостатак садржаја о овој настави у универзитетским
уџбеницима на којима се они школују.
Допунска настава је уз редовну, продужну и додатну наставу обавезна у школском
систему Републике Србије. Упркос томе учинак допунске наставе је слаб, јер се ученици
окрећу приватним часовима. Многи послови који су у вези са допунском наставом, у
нашим школама се не спроводе.
Временска артикулација часа допунске наставе, а у оквиру тога смена директног и
индиректног рада је веома битна за успешност допунске наставе. Испоставља се да
комбиновано одељење има извесне предности које се односе на услове рада и навике
ученика, јер је систем рада комбинованом одељењу (смена директног и индиректног рада)
уједно и систем рада на часу допунске наставе.
Можемо приметити да су сеоске школе погодне за реализацију допунске наставе, али
да се оне ретко где одржавају што доводи до лошијег успеха у односу на ученике градских
школа. Од стручности учитеља зависи колико ће ученици напредовати. Међутим, уколико
учитељи нису довољно компетентни да одржавају допунску наставу постоје приручници
који им могу бити од велике помоћи. Допунска настава није искључиво само за ученике
који имају недовољан успех, већ је намењена сваком ученику независно од општег успеха
и то онда када му затреба.
Надамо се да ће наредна истраживања показати да је дошло до позитивних промена у
погледу квалитета наставе, ученичког знања и способности учитеља у раду са
комбинованим одељењем. Школа треба да стреми ка остварењу циља, а то је што боља
организација рада сеоске школе.