Говор љубави и истине надјачава силу и мржњу

Једно од најдрагоценијих осећања које човек може да има је љубав. Она нас
покреће, инспирише и нагони на несебична и племенита дела; извлачи оно најбоље из
нас. Када је узвраћена, доноси нам срећу и задовољство. Уколико није, чини нас тужним и
несрећним. Толико је дела било посвећено љубави и инспирисано њоме. Чини се да је
она вечита тема песницима и писцима и да заинтересованост свих уметника да је
представе и осликају у својим делима - не престаје .

А шта је са мржњом? Како њу дефинисати? Неки би рекли да су љубав и мржња

лице и наличје једне исте ствари и да онај који некога мрзи, то чини јер га је некада
волео, а љубав му је остала неузвраћена. Ја се не слажем с таквим гледиштем. Истина је
да су и љубав и мржња снажна осећања, и да и једно и друго осећање могу покренути
човека и руководити његовим понашањем и утицати на његово размишљање. Али никако
не могу да прихватим да се између нечега што је потпуно супротно ставља знак
једнакости. Мржња је све оно што љубав није. Мржња је ружна. У човеку буди и друга
лоша осећања – завист, бес, осветољубивост. Од њега прави свирепу, лошу особу, која
жели зло другоме. Љубав, напротив, добру особу направи још бољом, а племените
особине пробуди и у најтврђем срцу. Још је Шекспир крајем XVI века описао љубав која
надилази све границе , и можда би управо његово дело могло потврдити наслов ове теме.

У делу је описана свађа Ромеове и Јулијине породице. Мржња коју су њихови

родитељи осећали једни према другима довела је до очекивања да и њихови потомци
никада не осећају ништа друго осим мржње. Али, као што то обично бива, љубав је нашла
начин да освоји срца њихове деце. Снажнија од сваке отровне стреле мржње, успела је да
се развије и опчини Ромеа и Јулију. Иако су знали да им је љубав забрањена, ово двоје
младих није се одрекло онога што су осећали. Њихова романса се, на жалост, завршила
трагично. Али и у тој трагедији и тужном крају осликана су лепота и снага једне чисте и
искрене љубави. Иако је неспоразум довео до смртног исхода Ромеа и Јулије, они су
умрли не одустајући од љубави и не прихватајући ограничења која су им мржњом
затрована срца њихових родитеља наметала.

Шекспирово дело даје одговор на питање – да ли љубав и истина могу да надјачају

силу и мржњу. У последњем чину, када се две завађене породице мире над мртвим
телима своје деце, они схватају да је мржња довела до трагедије. У покушају да мржњом
наметну границе истинској и чистој љубави узроковали су велику несрећу. Иако су Ромео
и Јулија окончали своје животе, њихова љубав тим чином није окончана. Напротив,
постала је вечна, и као да је однела победу над мржњом. Показала је да може и човека
најтврђег срца да наведе да се преиспитује и да се покаје због лоших дела на која га је
мржња навела. Исто тако, никаквом силом није могуће сакрити и спречити истину, која ће
увек наћи свој начин да се манифестује.

Ђуровић Теодора I5