1) Pojam i predmet Uvoda u pravo (13-15)

POJAM UVODA U PRAVO

• Društvo stvara pravo za svoje potrebe, isto onako kako je stvorilo i državu. Dakle, možemo da kažemo da su pravo i država
stvoreni u društvu. U antičkom dobu, nije se govorilo o pravu i dražavi kao o zasebnim tvorevinama, već kroz priču o drugim
stvarima.

• Smatra se da je volja suveren izvor prava, te je razlog pravne sigurnosti dovoljan da se prihvati svaka naredba i u tome da se
prava ispoljavaju u pravdi koja je data od Tvorca.

• Uvod u pravo omogućava ne samo da se pravo i država posmatraju kao apstraktne pojave nezavisne od vremena i mesta,
već i da se kritički pristupi pravu i državi. Dakle, to znači da nam Uvod u pravo omogućava nešto više od pukog posmatranja
činjenica, tj. nudi nam kritičko razmišljanje.

• UUP nam daje osnovna polazišta, ali i krajnje ishodišta u kritičkom promišljanju društveno-pravne stvarnosti, te se za UUP vezuju
nazivi poput: Enciklopedija prava, Opšta teorija države i prava ili Uvod u pravne nauke.

• Obrazovanje pravnika počinje sa uvodom u pravo, a završava se sa filozofijom prava. Ovo je značajno zato što je filozofija pristuna
u svakoj grani prava.

• Uvod u pravo je teorijsko-pravna disciplina koja ima svoj predmet i osobene metode kojima posmatra pojave i fenomene kojima se
bavi. Ona se, za razliku od ostalih nauka, bavi proučavanju onoga što je stalno u pravu i državi (misli se na društvo). Ta osnova
omogućava da se pravo istraži ontološki i sagleda kritički.

PREDMET UVODA U PRAVO

Predmet Uvoda u pravo može da se odredi ako krenemo od osnovne, tj. od:

1) Ontologija prava - nauka o biću, tj. ono što je osnov prava

2) Gnoseoligija prava - učenje o načinima kako saznajemo pravo

3) Aksiologija prava - nauka o vrednosnom sagledavanju prava, ili kako pravo štiti tipično društvene vrednosti

• Posmatranjem države i prava kao vanvremenske kategorije smeštene u pojedine momente ljudske istorije omogućava da se pravo i
država sagledaju u svojim osnovnim kvalitetima, a tek onda vrši poređenje društvenih fenomena. Ovo znači da uvod u pravo neće
dozvoliti da država i prava izgube povezanost sa društvenom stvarnošću, tj. pravo i država se neće odvojiti od društva.

• Prava nastaju kada država iskaže svoju potrebu da normalne životne pojmove pretvori u pravne, putem kojih reguliše određene
društvene odnose. Tako će država za pojam rođenja vezati pravni subjektivitet. Dakle, njega čine svi
društveni pojmovi koji su prerasli u pravo i time postali pravni pojmovi, a samim tim i predmet Uvoda u pravo.

• Ima, naravno, i onih pojmova koji su nastali u moralu i običaju (Rim), ali ih je pravo potom preuzelo, te se onda čini da su samo
njegovi, tj. da nikada nisu pripadali običajnim pravima.

• Ono što je osnov predmeta uvoda u pravo je i utvrđivanje veza, odnosno relacijskog odnosa svih pojmova vezanih za državu i
pravu. Dakle, pravo i država moraju da odgovaraju stvarnosti, ali i da međusobno budu povezani, jer su zavisni.

2) Metod Uvod u pravo i odnos za filozofijom (15-20)

• Radomir Lukić o tome zbog čega se njegova knjiga zove Metodologija prava: Ako bi se nazvala metodologijom pravnih nauka,
onda bi se ona ograničavala samo na onaj način bavljenja pravom koji se naziva naukom. Ali pored naučnog bavljenja pravom, ljudi
se pravom bave i na druge načine. Dakle, metodologija prava izučava metode koji se upotrebljavaju u našem bavljenju pravom, bilo
teorijsko-saznajnom bilo praktičnom.

• Metod je put ili način da se do nečega dođe, u našem pravnom kontekstu, da se dođe do valjanog saznanja prava i njegove što
bolje primene. Treba napomenuti da su prednet i metod međusobno spojeni, tj. predmet je objektivno dat i metoda je subjektivna
radnja čoveka. Dakle, predmet je pravo, kao što već znamo, a metod je izučavanje tog prava. Dolazimo do zaključka da država nije
stvorena putem metoda, već da je ona kao predmet već data.

1) Dijalektički metod : cilj je posmatranje prava odbacivanjem statičkog posmatranja države i prava, kao i otvoranje ovih fenomena
ka društvenoj stvarnosti. Država i pravo se stalno menjaju, a zadatak ovog metoda je da ispita koliko su određene istine tačne za
konkretan predmet, koji se kasnije ispituje u pozitivno-pravnoj ravni.

2) Nadahnuće i otkrovenje: Nadahnuće se ogleda u otkrivanju izvesnih stavova u stanju nadahnutosti, ushićenja, koje prevazilazi
razumsko stanje. Otkrovenje predstavlja uzdizanje i odvajanje od pukih fenomena stvarnosti, koji nas ograničavaju da shvatimo
ontološko-aksiološku suštinu prava. Herman Kantorovič smatra da ovim putem, pored nalaženja prava, možemo da nađemo i bolje
pravo.

3) Dogmatički metod : primenjuje se za saznanje jedne određene strane, vid, elementa prava kao normativne pojave - tj. njegove
sadržine kao norme. Cilj je utvrđivanja sadržaja same norme, jer su one, na posletku, stvorene za ljude.

4) Normativni metod : ispituju se norme kao takve i njihovi sistemi, ne ulazeći u njihovu konkretnu sadržinu kao pravila
ponašanja. Kako je pravo normativna pojava, odnosno društvena stvarnost "obučena" u pravnu normu, veoma je značajno ispitati
pripadnost ove norme normativnom sistemu.

5) Sociološki metod : veoma je bitno primeniti sociološki metod da bi se otkrila složenost društvenog života, koji je u ovom slučaju
zabeležen i izražen kroz pravnu normu.

6) Istorijski metod : nekada nam određeni događaji koji prate donošenje neke norme kazuju više od same sadržine norme. Ovaj
metod otkriva jedan uzročno- posledični tok događaja.

7) Politikološki metod : Zbog relacijskog odnosa između prava i politike, neophodna je primena ovog metoda, jer ono kao
društvena pojava ima i svoju političku stranu ili vid, a ono je i njegovo sredstvo, jer ga politika stvara da bi joj poslužio i olakšao
vladavinu.

8) Psihološki metod : pravo se stvara izvesnim psihološkim procesima, a to isto važi i za njegovo saznanje. Pravo izaziva određene
reakcije koje prate svest o tome. Psihološk metod je pronalazi svoje mesto samo u stvaranju, već i u
primeni prava (sudije koje sude za račun države)

9) Uporedni metod : pravo jednog sistema ne može da stoji izolovano prema ostatku sveta. Ovaj metod omogućava da se sazna i
tuđe iskustvo i, ukoliko bi se ovom metodom obuhvatilo celokupno pravo, iskustvo bi bilo potpuno.

10) Integralistički metod : pravo ne može da se posmatra kao izolovana pojava, a Integralistički metod omogućava da se pojava
označi sa različitih ravni, a da pritom svaka ravna zadrži svoju suštinu. Na ovaj način se svaka pojama, u ovom slučaju pravo,
objašnjava kao deo jednog velikog mozaika gde svaki deo dobija svoju boju i lepotu.

• Pluriperspektivizam : interakcija različitih perspektiva, koja potom stvaraju uporište i merila za orijentiranje u pitanjima koje se
odnose na život ili na uslove i okolnosti njegovog očuvanja.

ODNOS SA FILOZOFIJOM

• Filozofija prava je, prema shvatanju Radomira Lukića, samo deo filozofije, odnosno to je filozofija koja ima za predmet ne svet
u celini, već samo jedan njegov deo: pravo.

• Povezivanje i Integralističko uklapanje opšte filozofije i filozofije prava, a potom povezivanje sa pravnim naukama, predstavlja
okosnicu valjanog i celovitog bavljenja pravom.

• Ovakvo shatanje se može pronaći i u ontološko-aksiološkim postavkama prava, bez kojih nema razumevanja razumevanja prava.
Ovo je iz prostog razloga što utvrđivanje prava zahteva i utvrđivanje, pa barem to bile samo vrednosti koje pravo štit, i prenošenje
vrednosti na mehanizam pozitivnog prava i njenu sopstvenu tehniku. Ovo predstavlja valjanu postavku prava.

3) Država kao društvena potreba i pojava (25-28)

REČ DRŽAVA

• Pored toga što država nastaje u krilu društva, ona je istovremeni i potreba
samog društva, tj. da putem svog instrumenta, kao što je pravo, obezbedi odnose u društvu i sebi samoj.

• Radomir Lukić je najbolje objasnio, rekavši da su termini samo stvar društvene pogodbd (tačno). Recimo, status, će biti reč koju će
koristiti romanski i germanski jezici, gde se za državu vezuju pojam kao što su stanje ili stabilnost. Kod slovenskih naroda će se karakter
staviti na potčinjavanje vlasti koja je takvog karaktera da drži pod svojom voljom društvo i njegov poredak. Do saglasnosti nikada neće
doći, a jedna od posledica toga je što se država proučavala još u antičkom dobu, a tamo ako nisi bio original, tj. suprotnog mišljenja od
svog učitelja, onda nisi ni bio filozof.

• Hans Kelzen je uvideo problem u svemu ovome: konfuzija dolazi iz toga da država označava više termina. Može se koristi da bi
se označilo društvo, vladu, teritoriju, građane, pa i oblik vladavine.

DRŽAVA KAO DRUŠTVENA POTREBA I POJAVA

• Potpuno slobodan (nezavistan) čovek ne postoji u stvarnosti. Svi ljudi se nalaze u nekom odnosima sa drugim ljudima, ne
izuzimajući ni samoživce i čovekomrsce. Dakle, država je ovde nastaje kao jedan vid društvenog udruženja, sa ciljem da se zadovolji
jedna od osnovnih ljudskih funkcija - socijalizacija. Ovde, naravno, država raspolaže monopolom fizičke prinude. Bitno je napomenuti da
država konstantno evoluira.

• Pomenuti odnosi stvaraju veze, a, prema Spektorskom, one se najpre ispoljavaju u onome što je najvidljivije, a to su fizičke veze koje
čovek dobija od svoje porodice, narodnosti, rase, itd... Potom slede duhovne i privredne i pravne veze. Nama su bitne pravne veze, tj.
ovde se vraćamo shvatanjima Radomira Lukića da je pravo fenomen koji se neće iscrpsti u pravnoj nauci, jer pravne veze nisu toliko
jake, tj. veći broj ljudi prođe kroz život a da nema dodirnih tačaka sudovima, advokatima, itd..., ali to nije tačno. Mi u životu ne možemo
ništa da uradimo bez pravnih veza (ne možemo da sklopimo brak, da putujemo, da zarađujemo, da studiramo). Dakle, možemo doći
do zaključka (na osnovu
prve dve tačke) da je država društvena pojava i društvena potreba za ostvaranje društvenih i individualnih ciljeva i
vrednosti

• Država napomenuti potrebu najbolje ostvaruje preko prava, a dokle god ljudi ne budu stanju da razlikuje dobro i zlo, trebaće prava,
tj. postojaće država, tj. neće nestati ili odumreti (kako to kaže Marks). Država ne može da napravi "raj od
sveta, ali može pakao (gde se vladavina zasniva na strahu, tj. sankcijama.

• Država koristi pravo kao sredstvo za garant mira i reda, odnosno država se koristi "načelom pravnog regulisanja" kao nečim
apsolutnim. Možemo napomenuti i da je država kao društvena potreba neka vrsta najviše ravni čoveko društvenosti, tj. ona nije
podređena nekom drugom, čvršćem obliku. O ovome nam svedoče i razna udruženja poput Evropske Unije, koja nije čvrsta poput
države.

MONOPOL FIZIČKE PRINUDE

• Država raspolaže monopolom fizičke prinude koji služi vladajućoj klasi na vlasti. Pravo, koje je u svojoj suštini imperativ i nije stvar
razgovora i dogovora, već stvar poslušnosti, jeste instrument monopola fizičke prinude.

• Ono što karakteriše monopol fizičke prinude jeste da je njegova primena legitimna (u slučaju države), odnosno ona je prihvaćena
od strane građana. MFP nikada neće biti impersonalan, zato što ni država to nikada neće postati.

• Koliko god da želimo da posmatramo državu kao empirijsku tvorevinu, ona opet ima svoje nivoe apstrakcije u vidu zastave i grba.

• Dakle, na osnovu svega rečenog u ovom delu, možemo doći do zaključka da je država mehanizam koji je sastavljen da što bolje
odgovori posebnim zadacima osiguranja političke moći u društvu (ovo je još jedno shvatanje države).

• Države koje imaju veći naglasak na demokratiju mogu da služe i narodu. Država je institucija na kojoj počiva pravo, jer država teži
da putem institucija (pravnih) uredi međuljudske odnose u normativnoj ravni. Država kao pravno lice je personifikacija te zajednice ili
državnog pravnog poretka koji sačinjava tu zajednicu.

4) Teorijsko-pravna shvatanja države: Platon, Aristotel (28-32)

• Platon je veoma jasno, možda čak i jasnije i iskrenije od kasnijih učenja, odredio da je zadatak državi da zajednički život ljudi
uredi tako da vrlinom svi postanu srećni". Dakle Platon ističe „socijalni princip", koji valja da obuhvati
pojedinca kao člana zajednice koji služi državi.

• Platon govori da apstraktno izjednačavanje ljudi u državi sasvim protivreči prirodi, i od podele prema prirodnoj sposobnosti, jer
pojedinac ne može da proizvede sve što mu je potrebno za opstanak, te on celokupni državni posao deli na privredu, odbranu i upravu,
tj. na staleže

• Platon je delio ljude na tri staleža:

1) Vladari ili savršeni čuvari države

2) Čuvari ili vojnici

3) Seljaci, zanatlije, trgovci, radnici

• Platon pridodaje da je za uspešnost ovakve postavke potrebno da vladar bude filozof-kralj

• Miloš Đurić ističe da ne možemo govoriti o "pravnoj zatvorenosti društvenih skupina", već se može govoriti o zasnivanju
države gde pojedinac može da prelazi iz jednog slaleža u drugi.

• Platon je u svojim kasnijim učenjima govorio o tome da je zakon taj koji treba da vlada, a ne ljudi. Ovo je nemoguće zato što bi smo
polazili od pretpostavke da su svi ljudi savršeni, a ako je to slučaj, onda nam zakoni nisu ni potrebnin. Ovo je istakao Gvido Faso,
govoreći da je Platonovo učenje utopističko, te pridodaje da su to razmišljanja u nečijoj mašti

• Čak, prema Fasu, ni u delu Državnik, pravu nije pridat pravi značaj. Platon je i sam uvideo da zakon nikada neće biti u stanju da
donese zaista najbolju i najpravedniju za sve pripadnike društva. Stoga je i sam Platon bio stava da je zakon tu samo da učini život
ljudi podnošljivijim, a da nijedan nije dobar.

ARISTOTEL

• Verovao je da se postiže efikasnost racionalnih pravila etike. Aristotel čvrsto veruje da je čovek "društvena životinja" koja je
predodređena za život u državi, te mu života van nje i ne postoji. Aristotel je na zakon posmatrao kao oruđe kojim se vladar služi da
ograniči i usmeri pojedinca neke države na pravi put. Aristotel je verovao da je to dužnost vladara, i to onog koji vlada u korist države.
Ovo je jedna racionalna postavka Aristotela, te su za njega dobro države one koje su u skladu sa istinskom pravdom, i imaju pred sobom
opšti interes kao
imperativ

• Prema Aristotelu, oblici vladavine koji su dobri su: kraljevina (vlast jednod čoveka), aristokratija (vlast nekolicine izvršnih) i
politeja (vladavine većine)

• Prema Aristotelu, oblici vladavine koji su loši su: tiranida (vladavina jedne ličnosti), oligarhija (vladavina bogatih u sopstvenom
interesu) i demokratija (pod uslovom da oni koji vladaju vladaju u svoju korist)

• Aristotel je verovao da je srednja klasa ta koja treba da vlada (po njemu najbolji oblik), da je ona neka vrsta merila. Aristotel pridodaje
da je ona najopasnija po bilo koju vlast, te da će ona biti poštovana (od strane srednje klase), ali samo ako je poštena

• Aristotel je doveo u vezu suverena ovlašćenja onih koji vladaju i apstraktnost zakona, tj. da oni koriste svoja suverena ovlašćenja
samo onda kada apstraktnost zakona ne može da pokrije sve pojedinačne slučajeve. Ovde je Aristotel postavio temelje pravne
države, tj. države u kojoj vladari imaju obavezu da putem zakona svojim građanima utvrde granice slobode, te Aristotel pridodaje da
tamo gde zakoni nisu suvereni, ne postoji prava i istinska država. Aristotel je primetio da su zakoni politička i tehnička uloga, a ne
etnička, te je rekao da je vlast dobra tamo gde su dobri zakoni, odnosno da je loša tamo gde su loši zakoni

• Aristotel govori da je najbolji oblik vladavine onaj u kome osnivaču države stoje na raspolaganju najbolji delovi zemljišta, ljudski
materijal i materijalna pomoćna sredstva u neograničenoj količini. Aristotel je svestan da je ovaj oblik vladavine nerealan, te pridodaje
da je najbolji oblik vladavine onaj u kome je broj ljudi koji ga žele veći od broja ljudi koji ga ne žele.

• Prema Aristotelu, najbolje uređenje je republika, koja čini sredinu između oligarhije i demokratije, i u kojoj srednji stalež ima
dominantan položaj. Što smo više bliži republici, to je oblik vladavine bolji, odnosno gori što smo dalji od nje.

5) Teorijsko-pravna shvatanja države: Rimski stoicizam, Aurelije Avgustin,

Toma Akvinski (32-34)

• Istog je verovanja kao i Aristotel. Veruje da zakon ima za cilj opšte dobro, prema kojem je uvek usmeren. Toma deli zakon
na četiri dela:

1) lex aeterna - večni zakon

2) lex naturalis - prirodni zakon

3) lex humana - ljudski zakon

4) lex divina - božji zakon (stoji iznad svih drugih)

• Večni zakon je samo onaj koji poznaju Bog i blaženi, ali ga poznaje i svako drugo racionalno biće i to u njegovom značenju.

• Prirodni zakon nije samo nesavršena kopija, kako kaže Faus, već se i deo tog zakona nalazi u ljudskom umu. Dakle, učešće
racionalnog bića u večnom zakonu dobijamo prirodni zakon. Kao njemu podrška, javlja se i pozitivni božji zakon, koji ispravlja
nesavršenstva ljudskih zakona. Dakle, pozitivni božji zakon proističe iz prirodnih prava, što nam govori da je zakon utoliko pravedan
ako je ispravan prema normi razuma. To nam još govori da je zakon stvoren za zle ljude, jer ovima što su ispravni, zakon nije ni
potreban.

• Pridodaje da je zakon stvoren za zle i opake, koji sami od sebe nisu u stanju da uvide šta je loše a šta dobro.

• Senaka je verovao da je pre našeg perioda bilo "zlatno doba" u kojem su vladali mudraci koji su sprečavli nasilje, štitili slabije, itd.
Oni sami bili su moralno savršeni, te straha od njihove moći nije bilo

CICERON

• Ciceron smatra da postoji samo jedno pravo koje povezuje ljudsku zajednicu i jedan zakon koji ga određuje. Taj zakon je oličen u
zdravom razumu i primenjuje se pri naređivanju i zabranjivanju. Smatra da taj zakon niko nije stvorio, i da niko ne može da ga oduzme.
Prema njemu, sve postaje nesigurno ako se udaljimo od prava.

• Ciceron smatra da je glupo smatrati pravednim sve ono što utvrđeno običajima i zakonima naroda. Ciceron smatra da postoji samo
jedno pravo koje povezuje ljudsku zajednicu i jedan zakon koji ga određuje. Taj zakon je oličen u zdravom razumu i primenjuje se pri
naređivanju i zabranjivanju.

• Smatra da zakon nije ni izum ljudi, ni odluka naroda, nego nešto večno,
namenjeno upravljanju celim svetom svoga naređenja i svoje zabrane. Govori da se prirodnom zakonu ne može oduzeti njegova
vrednost, niti da se on može ukinuti.

• Uprkos svojoj prirodno-pravnoj filozofiji, Ciceron je usvojio i tipično rimsko shvatanje pozitivnog prava ius gentium, pravo naroda.
Ciceron pridodaje da je veoma važno da svaka država prihvati pravnu vrednost kakva je neizvesnost, što će dozvoliti građanima da
predvide stav koji će drugi građani imati prema njihovom ponašanju. Prema njemu, sve postaje nesigurno kada se udaljio od prava.

AURELIJE

• Posmatrajući propast carstva, kreće u ispitivanje problema zemaljskog društva i onoga što će nazvati država božija. Nema
doslednosti u njegovom shvatanju zemljake države, jer je u jednim trenucima ona oličenje đavola, a u drugim ona razrešava probleme u
Gospodnjoj državi. I u određenju države božije nije dosledan do kraja, odnosno ona je negde suprotstavljena zemljskoj državi, da bi opet
postala njen model, odnosno ono čemu zemaljska država stremi.

• Ono što nam je ostalo kao neka vrsta upozorenje od njega jeste da bez vrednosti kakva je pravda, sve države postaju
razbojničke bande, jer čak i zločinačka udruženja imaju svoja pravila.

• Avgustin dodaje da ako nema pravičnosti kojoj je narod potčinjen, a koja se sastoji u božijoj volji, nema ni valjane države.

6) Teorijsko-pravna shvatanja države: Nikolo Makijaveli, Tomas Hobs, Džon Lok

(34-36)

NIKOLO MAKIJAVELI

• Prema Fasu, Nikolo je pokazao manjak interesovanja za pravo kao za nauku i fenomen, već kao sredstvo kojim se država, ako može,
valja služiti. Pridodaje da postoje dva načina borbe: zakonom i silom. Govori da su temelji dobre države dobra vojska i zakoni, ali
dodaje: Tamo gde je vojska dobra treba da budu i dobri zakoni, a tamo gde nije ni ne mogu zakoni da budu dobri.
• Nikolo tvrdi da država ne sme da traži opravdanja u zakonima i pravdi, već da je jedini krivac sama ta država, odnosno njena
stvarnost, tj. nju ne opravdaju dobri zakoni i pravda.

TOMAS HOBS

• Tomas Hobs nekako nije imao poverenje u to da je ljudska priroda valjana i dobra, pa je iz tog razloga i smatrao da su ljudi skloni
nadmetanju, a ne udruživanju, te da ih na udruživanje tera strah. Zato on i određuje prirodno stanje kao stanje rata svih protiv sviju.
Pošto je priroda svakome dala sve. U takvom stanju ljudima vlada sila, a baš zbog te nekontrolisane sile čovek i želi da izađe iz tog
prirodnog stanja te da sebi obezbedi opstanak. Zašto? Ovo baš zbog toga jer u takvom stanju ljudi tragaju samo za idejom korisnog za
njih. Kako prirodni zakoni nisu dovoljni da obezbede mir i bezbednost za kojima ljudi tragaju, Hobs pribegava ideji društvenog ugovora
kojim se uspostavlja zajednička vlast. Tako je država „jedino biće čija volja na osnovu ugovora uzajamno zaključenih između mnogih
pojedinaca mora da se smatra voljom svih tih pojedinaca, pa zbog toga može da se služi silom imovinom pojedinaca radi mira i
zajedničke I odbrane.

• Kako se pojedinci, odnosno u ovom slučaju podanici, lišavaju svih svojih prava u korist suverena, Hobsova je država apsolutna.
Pošto je država,,smrtni Bog" ili
,veliki Levijatan", jasno je da je onaj ko je predstavlja nepogrešiv i svemoćan, čija volja predstavlja zapovest, tako da je Hobs u punom
smislu reči pozitivista, kod koga je apsolutno prisutno da podanici koji su potpisali ugovor da bi sebi obezbedili sigurnost koju im da
je država, ne mogu da ukinu vlast suverena.

DŽON LOK

• Džon Lok smatra da čovekom u prirodnom stanju gospodari razum. Dakle, u prirodnom stanju, odnosno stanju savršne slobode",
čovek se ponaš u granicama prirodnog zakona bez zavisnosti od volje bilo kog čoveka". Takvo stanje bismo mogli nazvati stanjem
jednakosti , u kojem nema zajedničkog gospodara na
zemlji" da im sudi. Ipak, on smatra da je takvo stanje nesigurno i izaziva potrebu za jednim poznatim i nepristrasnim sudijom koji bi imao
ovlašćenje da reši sve sukobe u skladu sa utvrđenim pravnim pravilima" . Za razliku od Hobsa, gde imamo dominaciju sile, ovde u
prirodnom stanu prevladava razum, gde je ipak sloboda očuvana prilikom izlaska iz prirodnog stanja.

• Dakle, zadatak države je da pri prelasku na prirodnog u političko stanje, kako to vidi i Faso, očuva slobodu čoveka. Prema Loku, čin
potpisivanja ugovora se stvarno desio, a razlog su strasti koje su i navele ljude da prihvate ugovor i zajedničkog sudiju, kome stoji na
raspolaganju zakon čiji cilj nije ukidanje ili sužavanje slobode, nego njena zaštita i uvećanje".

• Tako će taj zajednički sudija, suditi na osnovu zakona i to nepristrasno. Postaje jasno da je zakonodavna vlast veoma bitna za
državu, ali ni ona nije svemoćna, odnosno,,ona ne može da vlada nepripremljenim i proizvoljnim naredbama. Ovakva
zakonodavna vlast, veoma dobro i promućurno je Lok
uvideo moguće probleme funkcionisanja države i klizavu nizbrdicu kojom jedna država može da krene i preraste u totalitarizam, ne
može da svoja ovlašćenja prenese na drugog. Dakle nema prećutnog iskoraka u zadiranje izvršne vlasti u delokrug zakonodavne. U
imovinsko-pravnom smislu, opet je promućurno primetio opasnost koju su kasnije doneli nacionalsocijalizam i komunizam, nema
oduzimanja imovine pojedincu bez njegovog pristanka.

7) Teorijsko-pravna shvatanja države: Žan Žak Ruso, Imanuel Kant (36-38)

RUSO

• Prema Fasu, osnovna tačka problema oko koje se vrti Rusoova teorija je kako urediti društvo koje je nastalo iz prirodnog stanja, a u
kome je čovek izgubio svoju "autentičnost humanost" Ruso veli: Naći jedan oblik udruženja koji bi branio i štitio svojom zajedničkom
snagom ličnost i dobra svakog člana društva i kroz koji bi svako, udružen sa svima, ipak slušao samo sebe, i tako ostao isto toliko
slobodan kao i pre".

• Pri prilesaku iz prirodnog stanja ka društvenom stanju, došlo je do određenih promena, tj. neograničeno prirodno pravo
zamenjeno je ograničenom građanskom slobodom, koja se je ograničena opštom voljom i vlasništvom nad svojom imovinom. Do
ovoga je došlo zbog želje da se zaštiti lična imovina, gde su oni koji su imali najviše da izgubile nametnuli svoju volju i prodali svoje
prirodno pravo.
• Ruso smatra da nije broj glasova taj koji pravi državu, već usmerenost društva ka zajedničkom interesu. To je za Rusoa opšta volja
koja je nepogrešiva, te on smatra da i zakoni koji dolazi iz nje, da ne mogu da budu toliko nepravedni.

KANT

• Prirodno stanje kod Kanta nije nedruštveno stanje, ali i dalje nije građansko društvo. Kako nije nedruštveno stanje, prirodno stanje
nije stanje bez prava, ono ima onu pravnost koja vodi ka privatnom pravu. Kant govori da je sudija potreban (kao i Lok), i da on
obezbeđuju da subjektivna prava budu trajna. Dakle, to subjektno pravo je putem zajedničkog sudije kao garant građanskog društva
obezbeđeno.

• Kant smatra da ljude ne vuče sigurnost ili obezbeđenje, već moralna potreba. Dakle, ako bi ljudi želeli da ostanu u svom prirodnom
stanju, oni bi morali da deluju nepravedno kako bi ostali u stanju koje nije pravno, a ljudi to ne žele. Ovde se misli na ljude koji bi hteli
da žive po sopstvenom nahođenju, bez poznavanja prava i morala, što bi bilo sebično prema svim ostalim ljudima koji bi želeli da
formiraju zajednicu.

• Čovek mora da prihvati ugovor, kako on to kaže, kad ulazi u građansko društvo, jer samo tako i može biti sazdano društvo. On
prihvata da ugovor proističe iz uma, ima univerzalni karakter obavezivanja i zahteva zakonodavca koji ima na umu zajedničku volju
i pristanak. Napušta svoju divlju i nezakonitu slobodu kako bi povratio svoju integralnu slobodu.

8) Teorijsko-pravna shvatanja države:Georg Vilhem Fridrih Hegel, Karl Marks

(38-39)

HEGEL

• Polazi od običajnosti kao trećeg momenta objektivnog duha koji se ostvaruje u društvenom životu i navodi da se običajnost
ispoljava u tri stepena. To se dešava kroz porodicu, građansko društvo i državu. Konstatuje da su porodica i korporacija dva običajna
korena države. Navodi da u su, u građanskom društvu, u središtu društvenog života, pojedinci koji mogu da izraze svoju subjektivnost
u nametanju interesa. Ovakve slobode nema, jer on smatra da država apsorbuje
sve što je jedinstveno u sebi.

• Pošto suverena država nije po prirodi stvari ničemu i nikome podređena, vrhovni sudija među državama je rat. Veoma često će se
sresti i shvatanje da je njegovo posmatranje države zapravo bilo opravdanje tadašnje pruske države.

MARKS

• Suprotno od Hegela, smatra da je centar svega građansko društvo, čije razumevanje je i ključ razumevanje istorijskog procesa
razvoja čovečanstva. Sveukupnost naših odnosa čini ekonomsku strukturu društva, koja je i stvarna osnova društva, na koju se
nadovezuju pravna i politička nadogradnja. Marks konstatuje da smo mi proizvod okolnosti i vaspitanja, ali pridodaje da su ljudi ti
koji su u stanju da menjaju i da sam vaspitač mora da bude vaspitan.

• Marks smatra da je revolucija nešto sasvim prirodno i očekivan stav o pravu, koji samo prati ekonomske strukture društva. Marks
smatra da kako se menja društvo, da se tako menja i pravo, ali Fridrih Engels je suprotnog mišljenja: on smatra da je pravo nezavisno
od klase na vlasti, ali to nije tačno. Pođimo samo od monopola fizičke prirode, odnosno jedne vrste prava koje koristi vladajući sloj kako
bi održavao red. Dakle, Eglesova izjava je netačna.

• Marks je smatrao da ako dođe do revolucije, da će radnička klasa (proleterijat) biti ta koja će postati, u Ničeovom smislu reči, rušilac
starih ploča, a na kraju će odumreti i sama država i nestaće antagonizam koji ispunjava današnje društvo. Ovo će, naravno, desiti
onog momenta kada ljudi budu bili u stanju da razlikuju dobro od zlo.

9) Elementi države (39-40)

• Elementi države su teritorija, stanovništvo i vlast. Ova tri elementa lice na stolicu sa tri noge, koja bi pala ako bi smo izvadili
jednu nogaru. Naravno, kroz istoriju se dešavalo da su neki elementi bili naglašeniji od drugih, te se u antičkom dobu naglašava
pripadnost natodu, srednji vek naglašava teritoriji, a danas se naglašava vlast

• Dele se na tipične i atipične, i na prividne i nedovršene.

• Tipične su one države koje zadovoljavaju sva tri elementa, a atipične su one
koje to ne rade, tj. kod njih se ne nalaze sva tri elementa u ravnoteži. Primer atipične države su Vatikan i Sveta Gora. Vatikan je pak
država zato što se njena vlast pruža van granice (iako je maloljudna i ima malu teritoriu), dok je Sveta Gora okrenuta sebi. Sveta Gora
nema puno stanovništvo, a Vatikan teritoriju.

• Prividne države su San Marino i Monako uprkos tome što imaju slabu unutrašnjiu organizaciju. Nedovršene su one poput
SFRJ-a i SSSR-a., gde je u prvom slučaju postojala nulifikacija, a u drugom secesija.

10) Državna teritorija (40-43)

• Teritorija jedne države je teritorija na kojoj držaza može da primenjuje vlast nad svojim stanovništvom. Teritorija je trodimenzionalna:
zemljina površina, vazdušni prostor i zemljina unutrašnjost. Nama je u realnosti dostupana samo zemljina površina. Prostor iznad je
postao interesantan zbog od pronalaska aviona, a prostor ispod zbog rudnih bogatstva.

• Granice mogu da budu prirodne i veštačke, a one imaju i odbrambeno-politički karakter. Kao prirodne granice mogu se javiti
planinski venci, reka i jezera. Državne granice ustanovljene su nacionalnim i međunarodnim zakonodavstvom, čak i kada su prećutno
ustanovljene, te je logično da njihovo menjanje nije nešto što je lako izvodljivo.

• Do teritorije dolazi se kada se sve države koje se nalaze slože za teritoriju. Dogovor između dve države nije moguć zato što
može da se desi da se neka država nalazi između, ili da je ta država deo neke druge države. Bitno je napomenuti da država
jedne granice ne deli državu iznutra, to rade administrativne granice, kao što je slučaj kod federalnih država.

• Država može da bude:

1) Integralna - sastoji se od jednog komada zemlje

2) Rasparčana - kada se delovi države fizički ne dodiruju

3) Umetak - kada je država opkoljena teritorijama drugih država (Pakistan)

• Bitno je napomenuti da je ona sa političkog aspekta predmet osvajanja i odbrane, sa sociološkog ona je sredina društvenog
života, a sa pravnog, ona je suverena. Danas, može se reći da je teritorija i neki vid etničke pripadnosti, tj. zelje stanovišta da se
odvoje od ostalih.

• Spektorski je lepo uvideo da je ovde reč o imovinskom pravu države nad

teritorijom. Jer, kao što znamo, Rusija je prodala Americi Aljasku za 7.200.000 dolara, a Engleska je ustupila Nemačkoj ostrvo Hegoland
u zamenu za jednu svoju koloniju.

• Teritorija mora da bude jedinstvena, mada i danas postoje slučajevi kao što su to Aljaska i Havaji, SAD, a postoje i teritorije koje
pripadaju svima, kao što je Antartik ili nebesko telo Mesec.

• Eksteritorijalnost : pravo da se primeni prave druge države, recimo kada je u pitanju ambasada.

KAKO NASTAJE TERITORIJA I NJENE KARAKTERISTIKE

• Kod jezera: povlači se prava linija koja spaja kopnene granice.

• Kod reka: kod plovnih za određivanje se koristi sredina plovnog toka, a kod neplodnih se koristi sredina rečnog toka.

• Kod mora: dele se na priobalna i slobodna mora. Priobalna pripadaju državi i širine su između 3 do 18 nautičkih milja. Slobodna su
ničije more, i služe kao opšte dobro svake države. Slobodno more mora da omogući nesmetanu plovidbu i iskorištavanje pomorskih
resursa

• Epikontinentalni pojas: nalazi se izvan teritorijalnog mora, što ipak ne sprečava pravo korišćenja prirodnih morskih bogatstva.

Karakteristike teritorije su: postojanost, promenljivost i neprobojnost.

• Neprobojnost znači da na jednom prostoru ne mogu da vladaju dve države, odnosno dva monopola fizičke prinude.

11) Stanovištvo (43-48)

RANA SHVATANJA

• Aristotel je podelo stanovništvo na slobodne građane, strance i robove. Spektorski tvrdi da je slobodan čovek onaj koji može da
učestvuje u radu narodne skupštine i suda, dok je, prema Spektorskom, to pravo pripadalo onome ko ima pravo glasa na komicijama
(Rim). Ovde možemo da vidimo da teritorija
nije uticala na to šta se smatralo za stanovnika

• U srednjem veku je, pak, teritorija počela da igra ulogu. Naime, ako bi se seljak našao na teritoriji koja je pripadala nekom gospodaru,
onda bi on postao direktan objekat gospodarstva.

• Možemo spomentu i staleže, koji će nestati zajedno sa Francuskom revolucijom, kojoj je pošlo za rukom da zameni stalešku
hijerarhiju narodom, kao zbirom slobodnih i jednakih građana

• Kod kolonija se opet zanemaruje teritorija. Kolonizovan narod je ulazio u stanovništvo te države, iako nisu pripadali toj
državi po teritoriji.

• Državljanstvo je, na neki način, pakt sklopljen između građana i države. Građanin je istovremeno i gradjanin i podanik. Podanik je u
smislu da se pokorava državnoj vlasti i zakona, a gradjani je u smislu da uživa u svim pogodnostima i privilegijama koje donosi
njegovo državljanstvo, kao mogućnost političkog glasanje i rada u toj državi.

• Stanovništvo je širi pojam od naroda ako se narod shvati samo u etnografskom smislu. Narod je proizvod neke tamo istorije, a
stanovništvo je proizvod države. Narod može takođe da predstavlja i skupinu različitih društvenih grupa koje su okrenute ka
zajedničkom interesu. Stanovništvo ne može da postoji bez države, dok narod može da postoji bez države.

• Narod, pored etnografskog smisla, ima i politički smisao koji ga približava pojmu stanovništva, jer narod tada čine svi državljani
bez obzira na etnografske odlike. Tako se narod definiše kao ukupnost raznorodnih društvenih grupa koje su zasnovane na
zajedničkom interesu.

DRŽAVLJANSTVO

• Podela prema statusu:

1) Državljanin

2) Strani državljanin

3) Lica bez državljanstva

4) Stranac

5) Lica sa više državljanstva - bipatridi i tripartidi

• Način sticanja državljanstva:

1) ius sangunis - po krvi

2) ius soli - prema rođenju

3) naturalizacija - državni organi te države procenjuju da li je pojedinac pogodan za njihovo državljanstvo

• Državljanstvo može prestati udajom, nevršenje dužnosti, razvoda, pozakonjenjem, otpusta ili odricanja od
državljanstva.

• Strancima se ne priznaje pravo glasa, zaposlenje u javnim službama, niti se od njih može zahtevati ispunjenje određenih deuznosti
koje su svojstvene državljanima, kao što su vojna obaveza.

• Država je u obavezi da pruži zaštitu svojim državljanima u određenim situacijama, međutim, nivo te zaštite zavisi od
same snage države.

• Proces vraćanja osobe koja je optužena za/počinila zločin. Zavisi od države da li će da vrati kriminalca ili ne. (Ekstradicija)

• Čine ona lica koja jesu stanovnici te države bez obzira da li imaju državljanstvo ili ne. Uživaju u međunarodnoj-pravnoj zaštiti. Ovde
se država rukovodi da ostvari zaštitu, vrednosnu jednakost i jednakost. Status manjine se razlikuje od države do države.

• Prebivalište je mesto na kome je gradjanin stalno naseljen, dok je boravište mesto na kome privremeno ili povremeno boravi

12) Državna vlast (48-52)

• Vlast je širi pojam od državne vlasti. Vlast označava međuljudske odnose između pojedinaca u državi. Označava odnos u kojem
jedna strana ima moć da natera drugu stranu da uradi ono što ona hoće. Ima ih dosta u društvu, i subjekti su različiti. Primer je majka-
dete. U osnovi svake vlasti je prinuda, odnosno moć, odnosno posledica šta se može desiti ako neko ne izvrši zapovest, tj. mogućnost
da se natera neka osoba da izvrši nešto, a osnov je strah od samog neizvršenja naredbe.
• Državna vlast je vlast koja je iznad svih vlasti, odnosno sve druge vlasti su njoj potčinjene. Državna vlast mora da bude suverena.
Državna vlast može da bude vladavina i viših i nižih državnih organa, zavisi od društvenog uređenja. Državna vlast počiva na dve
karakteristike: ona je:

1) Javna - počiva na političkom područiju života

2) Pravna

• Potreban je organ koji može da je sprovede. Taj neko mora da ima jak društveni autoritet, ali ne do te mere da prerasta u prinudu,
mada ona je uvek prisutna. Nije dovoljan samo autoritet, već je potrebna i sila. Autoritet je prazan bez sile, a sila ne može da opstane
bez autoriteta. Potrebna je kombinacija ta dva faktora da bi državna vlast bila legitimna, jer, u suprotnom, to neće biti. Vrban dodaje da
se autoritet zasvina na priznavanju nekog više od sebe, tj. prihvatanje njegove reči bez rasprave, pa se može reći da se sila nalazi između
uverenja i sile.

1) Autoritet

2) Sila

3) Razumevanje

POREKLO AUTORITETA

1) Bog - pozovi se na boga, i miran si

2) Sama vlast, to jest: autoritet dolazi od samog sebe. Ovaj vid vladavine je autokratski i apsolutan. Kombinacijom prva dva
dobijamo harizmatski autoritet. HA je vladavina ličnosti u kome narod ističe neku njegovu crtu, a podiže je na nivou božanstva. Maks
Veber govori da je to autoritet koji potiče iz invanrednih crta onoga ko vlada, i njihovim preuveličavanjem. Takva je na primer bila
Hitlerova vladavina. Kim Yong-un je današnji primer.

3) Od naroda. Ovakav oblik vladavine je poznat kao demokratija. Mada, da li je zaista narod taj koji vlada, ili pak sloj koji je narod
izglasao? Dokaz je taj da živimo u proceduralnoj demokratiji, gde je bitnije ispuniti formu, nego dati valjan sadržaj.
LEGITIMNOST VLASTI

• Prema Vrbanu, legitimna vlast je ona koja se prihvata, tj. ako stanovišto pruža podršku toj vladi, ona je legitimna, nešto slično kao
što je govorio Aristotel za srednju klasu

• Antika je tvrdila da je moguće svrgnuti tiransku vlast, a da to još uvek nema karakter pobune, jer je takva vlast, odnosno
kraljevstvo, prema Avgustinu, razbojnička banda, a njoj se ne duguje pokornost.

• Legitimna vladavina je ona vladavina koja ima moj pristanak, to jest: naroda. Ovde se ponavljaj i učenje Rusoa koji je tvrdio da je
jedina legitimna vlast ona koja je dobila moj pristanak. Antika je takodje zahtevala i da vlast bude pravedna (Aurelije), ali da li je to zaista
moguće? Ne! Pravda nije nešto što može da se podeli na dobro i na zlo, to jest: podela je nemoguća.

• Prema pravnom pozitivizmu: volja je suverena vlast. Ako je zakon donet putem valjanje procedure, onda će i sam zakon biti takav,
ali pravda ne može da se meri ili podeli. Ono što je za nekoga pravedno, za drugoga to neće biti. Odgovor pravnom pozitivizmu je da
treba da vlada ono što valja, ali opet, šta je to što valja?

OBELEŽJA DRŽAVNE VLASTI

Spoljašnji: monopol fizičke prinude Unutrašnji: društveni cilj koji želi da

postigne Dodatni pojmovi:

• Teritorijalnost - državna vlast se mora realno prostirati

• Personalnost - izražena u vršiocima i onima nad kojima se vrši (vlast)

• Polarizovanost - uvek podrazumeva one koji vrše i onima nad kojima se vrši vlast

• Nadmoćnost - proističe iz monopola, nema konkurenta

• Sveobuhvatnost - obuhvata sve pore ljudskog života

• Samostalnost - mora da bude samostalna

13) Suverenost državne vlasti i narodna suverenost (53-55)

• Suverenost državne vlasti, prema Žanu Bodenu, takva je da je svaka vlast suverena, odnosno viša prema podanicima i
nevezana zakonima. Ona je samostalna, neprekidna i nedeljiva"

1) Samostalnost se deli na unutrašnju i na spojašnju. Spoljašnja se odnosi na to da nijedna druga država ne može da utiče na
odluke druge države u donošenju pravnih propisa. Unutrašnja se ogleda u monopolu fizičke prinude. Kada on nestane, nestaje i
unutrašnja suverenost. To znači da na teritoriji jedne države mogu postojati različitia udruženja, ali da oni ne mogu da utiču na vlast
države. U deo unutrašnje suprematije spada i pravna neograničenost , koja predstavlja moć države da donosi pravne propise
preko kojih direktno uređuje stanje društvenih odnosa.

2) Neprekidnost: ona je ista bez obzira na nosioce vlasti, što je izraženo u krilatici "kralj je umro, živeo kralj". Primer za ovo je Luj XVII
koji nije postojao, ali je stvoren kako se ne bi prekinula neprekidnost. Ovo se desilo kada se vlast nalaza u rukama jakobinaca i
Napoleona.

3) Nedeljiva: monopol fizičke prinude je nedeljiv. Ne može da na jednoj teritoriji postoji dva monopola, odnosno dve države.

NARODNA SUVERENOST

• Narodna suverenost, kao ideja, proističe iz ideje društveno ugovora koju daje Ruso, tvrdeći da valja stvoriti takav oblik
udruživanja koji će biti zasnovan na zakonima koji dolaze iz samog društva, te će se ljudi tako udruženi pokoravati sami sebi.

• Ovde se nailazi na koncept relacijskog odnosa između pokoravanja i slobode Odavde sledi da i suverenost kod njega proističe
iz opšte volje koja je takvog
karaktera da joj nije potrebna saglasnost, ali joj je neophodno da se svi glasovi prebroje", jer svako formalno isključenje" ukida njenu
opštost. Takva opšta volja je, prema njemu, i nosilac suverenosti, koja uopšte nije ništa drugo do izvršavanje te opšte volje i ne može se
otuđiti suverenost od suverena, koji opet nije ništa drugo do kolektivno biće", odnosno narod koji predstavlja zajedničko ja", te iz tog
razloga on i odbacuje mogućnost podele vlasti, pošto je suverenost nedeljiva.

• Suverenost u unutrašnjem pravnom saobraćaju negirao negirao je Leon Digi, za koga ono predstavlja apsolutno ništa, mada je,
prema Taranovskom, to nemoguće tvrditi, jer moderno društvo obuhtvata mnogobrojne organizacije između kojih se nalazi država
kao suverena.

• Ovde ćemo pomenuti i teoriju ustavnog pluralizma, koja kaže da države nisu jedina mesta na kojima može da se pronađe
suverenost

14) Funkcija države i njene vlasti (57-59)

• Da bi država postojala, ona mora da obavlja neke funkcije, a Spektroski kaže da organ postoji zbog funkcije, a ne obratno. Taj cilj
može da bude jedan, a može da bude i više njih. Taj cilj, prema Vračaru, može da odredi državni upravljač, ili pak onakav kakav zaista
jeste u društvu, te tako razlikujemo subjektivnu funkciju od objektivne.

• Može da se shvati da funkcija proizilazi iz njenog cilja, a cilj može biti različit, može ići od onih plemenitih ciljeva i kulturnih, pa sve
do striktno racionalnih ciljeva. Postoji shvatanje i da postoji samo jedan cilj, i da država teži ka ostvarenju tog cilja.

• Država ima tri funkcije: zakonodavstvo, upravljanje i sud, prema čemu teritorija prava deli državnu funkciju na zakonodavnu, izvršno-
upravnu i sudksu. Ova podela se može naći čak u Hamurabijevom zakoniku.

• Ovde ćemo da pomenemo i obavezujuću snagu prava. Ovo može da napravi problem u unutrašnjem pravnom poretku, jer
država u kojoj pravni poredak poćiva na obavezujućoj snazi prava, tj. koja se zasniva na strahu, ne može da opstane, odnosno
momenta kada nestanu sankcije koje ih obavezuju, pravila će postati ništavna. (Ovo je govorio Radomir Lukić)

• Međutim, pored spojašnje, bitna je i unutrašnja organizacija (čini je sve osim spoljašnje funkcije i na prirodan način je vezana za
ministarstvo spoljnih poslova). Zakonodavna funkcija se može vezati za donošenje najviših pravnih akata, odnosno ovde imamo
utvrđivanje onog što je opšte. Dakle, Kelzen je ovde
jasan: Zakonodavstvo jeste stvaranje zakona (leges). Prema nešto užem shvatanju, državnu funkciju države čini prevashodno
zakonodavna delatnost, gde nadovezujemo postavku određenih teoretičara, prava koja odbijaju da pruže pozitivno određene za upravu,
opisujući je negativno, tj. govoreći da uprava obuhvata svu onu državnu delatnost koja preostaje kad se oduzmu zakonodavstvo i
sudstvo.

• Monteskje će zauzeti stav da se čak i sudksa funkcija kada se uporedi sa zakonodavnom ima smatrati sporednom, odnosno
ona zajedno sa upravnom predstavlja izvršenje zakona. Možemo reći da je uloga sudstva i zaštita ljudskih prava, a predmet
sporovi.

• Izvršenje zakona je funkcija i izvršne i sudske vlasti, odnosno opšte pravne norme izvršava i sudsvo i izvršna vlast, tj. opšte
pravne norme se poveruju sudovima u jednom, a u drugom slučaju izvršnin organima. Tako i izvršnu funkciju predstavljaju poslovi
poslovi koje obavlja državni poglavar, a upravnu, koja je na neki način u njoj sadržana, obavljaju ministarstva i druga središnja i
lokalna nadleštva.

15) Kakve se sve promene dešavaju u državno- pravnom poretku? (59-64)

EVOLUCIJA

• Ona je prema Spektorskom neprekidno i postepeno preinačavanje, koje se vrši bez naročitog učešća ljudske volje. On takođe
dodaje da putem evolucije može da nastane nova država ili da menja stvari, te ovde možemo uzeti kao primer nastanak
parlamentarizma u Engleskoj.

REVOLUCIJA

• Slikovita i sveukupna kvalitativna društvena promena kojom se menjau suština i smisao svih društvenih pojava. Deli se na:

1) Političku revoluciju - nasilna promena vlade bez ikakvog pomeranja društvenih odnosa. Ponekad se ograničavaju samo na
promeni vlastodavca (Francuska revolucija iz 1830. godine, preko koje je Karl X bio svrgnu, a na presto došao Filip Orleanski)
2) Socijalna revolucija - duboko zahvataju društvene odnose, menjajući ih u korenu. (Francuska revolucija iz 1789. godine)

• Revolucija je nezakonita promena državno-pravnog poretka, zašto? Pa, pogledajmo šta je rekao Volter: "Želite dobre zakone?
Spalite one koje imate i stvorite nove". Naravno, revolucija ne ukida sve što je staro. Primer je, recimo, Francuska revolucija, gde oni
nisu zadirali u svetost privatne svojine, dakle nešto staro je ostalo.
Prema Marksu i Volteru, ona potiče (revolucija) zbog postojanja klasa (slažem se). Ona klasa koja vlada, bogati sloj, i ona nad kojom
se vlada, proleterijati.

• Poznata nam je misao Karl Marksa, koji je tvrdio da će srednji sloj, tj. radnički sloj, tj. proleterijat putem revolucije doći na vlast, te da će
doći i do odumiranja države

• Revolucija nije moguća bez sile, a često ume i da se okrene protiv samih revolucionara. Nasilje predstavlja oruđe preko kojeg
društvo sebi krči put i lomi okamenjene.

• Svaka revolucija je praćena reakcijom koja može da bude i pozitivna i negativna. Uvek će da postoje ljudi koji se opiti ma kakvoj
promeni. (Trocki). Trocki je revolucija uzela sve, a on u svojoj knjizi "Izdana revolucija" i sam kaže da je revolucija takve prirode da
proždire energiju i našu individualnu, ali i kolektivnu. Kako se svaka revolucija sveti svojim tvorcima i svojoj deci, te je Malkom Iks,
praktično, ubijen po prećutnom nagovoru Elajdže Muhameda, svog prvog idejnog vođe.

• Formalnopravna revolucija označava korenit raskid sa važećim, kako je kod nas to učinjeno Zakonom o nevažnosti pravnih propisa
od 5. aprila 1946. godine. Reakcija je nešto normalno što prati revoluciju, a prema rečima Spektorskog, ona je posledica ljudi koji izbijaju
na površinu, ljudi koji nisu ništa naučili niti zaboravili.

REFORMA

• Reforma je promena u državno-pravnom poretku koju sprovodi vlast, pa je samim tim i zakonita promena. Reforme mogu
da budu praćene otporom. Reforme se češće vezuju za posebne promene u određenim oblastima
društvenog života, kao što je na primer: zdravstvo, školstvo i uprava. Primer reforme jeste reformu koju je sprovodi Petar I, koji je u krvi
gušio svaki otpor, učešće u mučenju svoje polusestre Sofije i njenom kasnijem zatvaranju u manastiru, zajedno sa svojom ženom, a
kasnije i ubistvom sopstvenog sina Alekseja.

PREVRAT

• Nezakonita promena društveno-pravnog poretka. Po pravilu su antidemokratskog karaktera. Deli se

na:

1) Udar (dvostruki prevrat) - Sam vladar ili lica u visokoj vlasti pokreću prevrat

2) Puč (ulični prevrat)- iz ranga niže rangiranih pripadnika vlasti. (Majski prevrat 1903. protiv Aleksandra Karađorđevića, koji je bio
izveden od strane mladih oficira, mada se kasnije pridružuju i drugi sa višim rangom)

RESTAURACIJA

• Veštačko pomaganje revolucije. Ona obično dolazi posle revolucije, kada se kritično doba zamenjuje organskim, i kada se
uspostavljaju veze sa prošlošću. Remek delo Napoleonove restauracije je Građanski zakonik iz 1804. godine.

16) Da li država može da nestane (64-68)

• Kada govorimo o državi, možemo govoriti da je ona nastala kao društvena potreba koju je razvio i stvorio čovečiji um. Motivi
nastanka države bili su različiti, od toga da su je stvorili plemeniti sa plemenitim ciljevima, preko toga da je stvorena od strane moćnih, u
želji da potčine slabije. Iz ove postavke se i rađa ugovorno pravna teorija, koja govori da je država nastala putem ugovora koji su ga
stvorili i potpisali svi oni koji čine državu. Država je mogla da nastane i zbog zaštite, ali i zbog sile, jer su kasnije države, poput imperije,
nastale i opstale zbog sile.
OBLICI POSTANKA ODNOSNO NESTANKA DRZAVE

1) Priznavanjem jedne države, ili vojna okupacija (kolonije)

2) Aneksija je pripajanje jedne države drugoj, a to može da bude dobrovoljno ili putem sile. Primer Austrije Nemačkoj iz 1938.
godine. Sukcesija je odnos između dve države.

3) Ujedinjene podrazumeva ujedinjenje u jednu novu celinu sa novim identitetom, na primer Kraljevina SHS iz 1918. godine.
Podela je kada države podele teritoriju neke treće države, a ona prestane da postoji.

4) Cesija je dobrovoljno ustupanje teritorije, mada je ovde zapravo reč o ustupanju teritorije usled ratnih ugovora.
Secesija , umanjenje državne teritorije, ali takve da se formira nova država i pruža narodu pravo na samoopredeljenje, a
primer je izdvajanje Norveške od Švedske

5) Priraštaj je povećanje zemljišta putem novih formacija zemlje, kao što je rašcenje ostrva. Održaj je osnov koji proizlazi iz
toga da je državnina bila u određen vremenskom periodu držaoca, te postaje njegova teritorija.

• Država ne prestaje da postoji, već se samo menjaju njeni elementi, kao što su teritorija, stanovištvo i vlast. Spektroski je ovo
najlepša objasnio, rekavši: "Država je umrla, živela država".

• Marks i Engels uviđaju da je proleterijat jedina revolucionarna klasa suprotstavljena buržoaziji. Oni mogu da stvore idealno društvo,
tako što će da unište privatnu svojinu i privatna osiguranje, dalje oni tvrde da će ovo dovesti do stanja u kome će slobodni razvoj
pojedinca biti uslov za slobodan razvoj svih. Valja napomenuti da je Engles smatrao da, pošto država nije nešto što postoji od
pamtiveka, država može odumreti razvojem, što će se, prema njemu, i desiti kada odumru klase, jer kada nestanu klasni sukobi, koji su
svoj osnov pronalazili u državi, nestaće i sama država. Lenjin će tvrditi da je ovo stanje odumiranje države, a ne njeno ukidanje.

• Pjotr Stučka smatra pravo ne postoji u društvu u kojem nema klasa ili tamo gde su one nestale
• Kao koncept, ne. Zato što klase nikada neće prestati da postoje. Šta više, ako bi država nestala, Engles kaže da bi društvo u takvoj
situaciji zapalo u svoju protivrečnost, tj: društvo bi se odreklo svog građanskog prava i vratilo bi se na svoje prirodno pravo.

• Mi ljudi smo nesavršena bića. Dokle god tako ostane, ostaće i podli i gordi i zli ljudi. Dokle god postoje takvi ljudi, postojaće i zakoni, a
dokle god postoje zakoni, postojaće i oni koji će ih primenjivati putem autoriteta, sankcija i sile. Dokle god tako bude, biće i onih koji
vladaju, a dokle god tako bude, biće i vladajući sloj, a dokle god postoji vladajući sloj, postojaće klase, a dokle god postoje klase,
postojaće i država.

17) Pojam državne organizacije i načelo hijererhije unutar državne organizacije (71-74)

• Država je kao organizacija veoma složena pojava, na neki način predstavlja odraz društvenih potreba. Ona je svesno i planski
stvorena društvena tvorevina ustanovljena sa određenim ciljem, sa prethodno utvrđenim organima za izvršavanje
određenih zadataka i naročito opremljenim organima za primenu državnih sankcija.

• Kao posebnu karakteristiku državne organizacije izdvajamo suverenost. Kelzen navodi da se identitet države i pravni poredak izvodi
iz postavke države kao političke organizacije, koja je zapravo prinudni poredak, a on kasnije ima ulogu da reguliše upotrebu sile. Država
je poredak koji ima za cilj da reguliše silu gde je nužno da se ipak izvrši podela poslova unutar organizacije. To se sprovodi putem službi

1) Državna organizacija je širi pojam od državnog aparata i državnog mehanizma, uključuje i građane koji povremeno
učestvuju u vršenju vlasti.

2) Državni aparat čine lica koja kao državni službenici vrše državne poslove trajno i profesionalno u vidu zanimanja.

3) Državni mehanizam odnosi se na sastav i veze državnih organa koji sami po sebi čine mehanizam za vršenje vlasti.

• Ono što državno organizaciju razlikuje od drugih oblika organizacije u društvu

je taj stepen organizovanosti i podele poslova kao i onih koji vrše kontrolu nad radom delova državne organizacije.

• Državna organizacija može imati monopol prinude samo ako se shvati kao normativni poredak u kome se izvesne akcije
individualnih ljudskih bića smatraju akcijama države. Možemo smatrati da je državna organizacija tačka koja objedinjuje sve ovakve
delatnosti koje se obavljaju u ime i za račun države što dalje znači da je državni organ istovremeno i organ prava, ovo je tvrdio Hans
Kelzen.

HIJERARHIJA

• Hijerarhija predstavlja odnos nadređenih i podređenih, pri čemu oni koji su podređeni stoje u zavisnom odnosu prema
onima koji su nadređeni. Svaki pojedinac kao privatno lice jednak je drugom, ali je podređen državi.

• Dragan Mitrović smatra da hijerarhija predstavlja silu reda u državi i pravu. U užem pravno – političkom smislu to je ovlašćenje
nekog državnog organa da izdaje zapovest
drugom. Pravni akti tog državnog organa imaju veću pravnu snagu. Odluke onog koji je na hijerarhijskoj lestvici niži imaju takav karakter
da se mogu menjati, poništavati i ukidati.

• Hijerarhija u formalnom smislu označava formalnu lestvicu, rang prema kome se određuje položaj delova u organizaciji.

• Hijerarhija je najviše izražena između državnih organa koji imaju istu stvarnu, ali različitu mesnu nadležnost. Danas, putem
decentralizacije se teži da se umanji hijerarhijska lestvica. Usled toga, dolazi do izražaja sledećih načela

1) Centro-perifernog povezivanja: državni organi moraju biti povezani ne samo vertikalno i horizontalno već i dijagonalno, tj. da
se načini razlika između centralnih i necentralnih organa.

2) Načelo koordinacije: zahtev za uspostavljanjem skladnih odnosa između državnih organa, teško ostvarljivo

3) Načelo kooperacije: saradnje

4) Načelo komplementarnosti: dopunjavanja.

18) Uloga službenih lica u državnoj organizaciji (74-75)

• Uloga službenih lica u državnoj organizaciji bez obzira na njihov položaj je da istupaju u
ime i za račun države. Oni predstavljaju državu koju vidimo kao organizaciju. Možemo ih podeliti na:

1) Službenike , lica koja vrše državnu službu kao zanimanje za koje primaju platu. Potrebno je da imaju potrebno znanje da bi
vršili funkciju, a oni imaju i stalnost u svom poslu, a time se onemogućuje politički pritisak na njih, što je bitno za, recimo, sudije.

2) Državne neslužbenike , to su oni koji pored svog stalnog zanimanja povremeno ili privremeno imaju državnu
službu (primer
poslanici u skupštini ili sudije porotnici). Ova lica moga da napuste svoje primarno zanimanje i da mu se posle nekog vremena vrate.
Oni ne moraju da raspolažu nikakvim specijalnim znanjem, ali mogu da primaju nadoknadu ako im obavljane dužnosti umanjuje
primanja kod njihovog primarnog zaposlenja.

• Službena lica imaju veoma važnu ulogu u životu državne organizacije jer predstavljaju njen personalni momenat. Moraju da
imaju i svoje službene dužnosti koje treba da obavljaju u javnom interesu i prema pravilima službe. U delu službene
dužnosti prepoznajemo načelo hijerarhije koje od njih zahtevan najpre lojalnost prema državi, a potom i poslušnost prema nadređenima.

• Načelo hijerarhije u državnoj organizaciji direktno je povezano sa pojmom birokratije. Ona je određeni način postupanja unutar
organizacije, tj. odnosima koji nisu zasnovani na prijateljskim vezama.
Birokratija u užem smislu reči odnosi se na
rukovodeće državne organe koji upravljaju ili zauzimaju vodeće položaje u državnoj
organizaciji.

• Pojam tehnokratije odnosi se na poseban sloj stručnjaka koji raspolažu velikom vlašću prilikom donošenja važnih ili najvažnijih
odluka. Razvoj države zahteva i birokratiju
i tehnokratiju, ali moramo biti oprezni da birokratija i tehnokratija ne naprave od društva mašinu sa određenom dozom razuma, tj.
mogu da dehumanizuju društvo.
19) Pojam i vrste državnog organa (75-80)

POJAM DRŽAVNOG ORGANA

• Državni organ je pravni pojam koji je vezan za konstrukciju države. Lice koje izvršava
funkciju stvaranja ili primene norme ili izvršenje pravne sankcije može se nazvati državnim organom. Nadležnost državnih organa
određeno je za određeni organ i predstavlja skup poslova koje on obavlja u ime i za račun države. U užem smislu, državni organ bi moglo
da bude lice koje ima jedan specifičan pravni položaj.
Državni organ koji je postavljen ili izabran za neku funkciju, vršenje te funkcije treba da bude njegovo glavno zanimanje, tj. on je službeno
lice.

• Državni organ možemo shvatiti i kao normativu pojavu, odnosno skup pravnih poslova koji su određeni pravnim normama.
Dalje, državni organ možemo posmatrati kao organizacionu jedinicu koja je sastavljena od jednog ili više lica, dok je državno službeno
lice jedno fizičko lice.

• Trajanje državnog organa nije direktno zavisno od života ili smrti pojedinca koji se nalazi u njegovom sastavu. Tako, na primer,
sudijska vlast ne pripada sudiji kao takvom, već državi, kod sudijsvko svojstvo pripada samo sudiji lično

VRSTE NADLEŽNOSTI

1) Stvarna nadležnost - vrsta spora, vrsta posla ili predmeta koji državni organ valja da obavlja, te razlikujemo poslove koje
obavlja sud od posla koje obavlja parlament

2) Mesna nadležnost - određuje se prema prebivalištu ili boravištu određenog lica na koji se predmet odnosi, a može da bude i po
teritoriji na kojoj državni organ obavlja svoju stvarnu nadležnost.

3) Funkcionalna nadležnost - kada više stvarnih i mesnih organa biva uključeno u jedan privremeno stvoren državni organ zbog
određene potrebe. Ovde možemo da navedemo primer kriznog štaba, gde je on, zapravo, kombinacija različitih mesnih i realnih
nadležnosti. Ovakav organ nastaje odlukom nekog višeg državnog organa, a njegovom odlukom bila i ukinut.
ORUŽANI, CIVILNI I POLITIČKI ORGANI

• To je državni organ koji uz sebe ima rezervisanu silu, i koji ima vlast da je upotrebi. Možemo navesti nekoliko primera:

1) Policija

2) Vojska - ima primat na fizičku silu

3) Žandarmerija

• Civilni organi , u demokratskoj državi, imaju primat u odnosu na vojne, te tako i oni donose odluke o postupanju oružani
organa (ako za to ima potrebe)

• Politički organi su oni organi kojima je povereno rukovođenje države i koji na taj način određuju opšti smer i način vršenja vlasti.

• Politički organi su sastavljeni od građana koji imaju svoje redovno zanimanje izvan ove službe, a stručni su oni koji imaju samo to
zanimanje, i koji ga profesionalno izvršavaju.

ODLUČUJUĆI I IZVRŠNI, DEMOKRATSKI I BIROKRATSKI

• Hijerarhija govori o količini vlasti kojom državni organ raspolaže, to jest: ako se priihvati da država predstavlja samo personifikaciju
prava, onda se ovo ogleda u snazi pravnog akta koji državni organ donosi.

• Na vrhu lestvice se nalaze odlučujući organi, a na dnu izvršni. Bitno je napomenuti da pojedini organi mogu da imaju i odlučujuću i
izvršnu funkciju. Kod nas se na vrhu lestvice nalazi parlament.

• Ulazak u demokratsko društvo podrazumeva izbor, dok ulaz u birokratsko podrazumeva postavljanje, kako se postavlja ministar.
Načelno gledano, demokratski organi postavljaju birokratske, a birokratski se biraju demokratskim putem.
INOKOSNI I KOLEGIJALNI, PERIFERNI I CENTRALNI

• Inokosnki čini samo jedno lice, dok zborni čine više njih. Bitno je napomenuti da i inoksini imaju ljude iza sebe koji ih savetuju, znači
ne radi sami, ali sama odluka zavisi isključivo od njih samih, dok se kod kolegijalnih putem glasanja donosi finalna odluka. Glasanje može
da bude više od pola, ili nekog konkretnog broja.

• Periferni državni organi su stvoreni zbog toga što centralni državni organi nisu u stanju da izvršavaju sve funkcije.

20) Zakonodavna vlast (81-83)

BITNE KARAKTERISTIKE:

1) Može se shvatiti kao stvaranje opštih pravnih normi koja kao "predstavništvo onih nad kojima se vlada" to čini. Međutim,
Hans Kelzen smatra da su sve opšte pravne norme "državnog pravnog poretka stvorene isključivo od organa označenog kao
zakonodavac. Kaže da sve opšte norme moraju biti stvorene od organa koji se naziva "zakonodavan" ili na osnovu ovlašćenja tog
organa. Te tako ih on naziva uredbama i pravilnicima, ali po njemu imaju isti karakter kao zakon.

2) Može da donese ustav. Stoga se još naziva i ustavno-zakonodavnom vlašću.

3) Vrhovni organi vlasti koji donose opšte pravne norme naziva se predstavničko telo. Bira se putem demokratije.

4) Teži se ka tome da se zakonodavni organi popune profesionalnim političarima kojima je bavljenje politikom glavno zanimanje.

5) U radu zakonodavnog tela posebu ulogu imaju parlamentarni odbori, koji se osnivaju za posebne poslove, na primer za
poslove državne sigurnosti, a njihov rad je uređen posebnim pravilima.

6) Znači, zakonodavstvo ne podrazumeva stvaranje svih opštih pravnim normi, već samo onih koje to čini zakonodavno telo, ili telo
koje ima tu nadležnost (od strane zakonodavnog tela).

7) Postoje dve vrste pravila:

- Ona koja regulišu delatnost državnih organa.

- Ona koja regulišu delatnost društvenih organizacija i građana.

8) Zakone koje donosi zakonodavna vlast moraju daje da se razrađuju pomoću sudske i izvršne vlasti.

21) Izvršno upravna vlast (83-84)

BITNE KARAKTERISTIKE:

1) Taranovski navodi shvatanja Aristotela, prema kome je sadržina uprave u državnoj brizi, te konstatuje da kako se širio krug
poslova države tako se širila i državna briga. Čitava uprava se može podeliti na spojašnju i upravnu. Spojašnja podrazumeva odnose
sa drugim država, a unutrašnja sa stanovništvom. Izvršna vlast kao takva samo izuzetno donosi opšte prave norme, njen zadatak
je da stvara i primenjuje pojedinačne pravne norme kojima, na izvestan način, vrši konkretizaciju opštih pravnih normi.

2) Sam reč uprava označava državu i svaku javnu vlast i obeležava delatnost poput ,, predviđanja, planiranja i
organizovanja, ali i zapovedanja i nadzor.

3) Taranovski navodi da je sve do XIX veka uprava upravo bila označena kao policija. Delila se na:

- Policija sigurnosti: obezbeđenje lične i imovinske sigurnosti

- Policija blagostanja: pomoć narodnom blagostanju, kako materijalnom, tako i duhovnom.

4) Ova postavka pokazuje dvojaki karakter unutrašnje upravne delatnosti države. Tako se ona sastojala i sastoji u aktima preko kojih
upravni i administrativni stupaju u zvaničnu vezu sa stanovništvom. Upravno-izvršna vlast može da vrši nadzor i da rukovodi, to jest
da pruža usluge, čime se pretvara u službu.

5) Najpre su građani bili objekt vlasti, potom osobe nad kojima se vrši vlast, onda i subjekt vlasti i korisnik usluga vlasti.

• Deli se na:

1) Izvršno-politički: pripadaju državni poglavar i vlada

2) Upravni deo: pripadaju ministarstva i ostali organi središnje uprave koji su smešteni u većini država u glavnom gradu kako
bi se postigla što bolja koordinacija.
IZVRŠNA VLAST:

- Donošenje pravnih akata za izvršenje zakona

- Donošenje svojih opštih i pojedinačnih akata kojima konkretizuje dispoziciju opštih zakonskih normi

- Vršenje nadzora i davanje smernica upravi za izvršenje odluka zakonodavne vlasti

UPRAVNA VLAST:

- Donošenje pravnih akata koji mogu da sadrže čak i opšte norme (instrukcije, pravilnike, naredbe, odluke), pored uobičajenih
pojedinačnih pravnih akata i normi, i neposredno vršiti primenu prava

- Oni donose akte koji su u hijerarhijskom smislu niži od zakona, te se zato nazivaju i podzakonskim. One, pak, mogu doneti i akte
koji imaju snagu zakona, kakve su uredbe sa zakonskom snagom, koje postoje pored već uobičajeno shvaćenih uredbi. Mogu da
donesu i političke akte kao akte vlade, koji su vezani za sigurnost, kako unutrašnju, tako i spoljašnju.

- Kontkretizacija opštih pravnih normi se mora izvrši. Tako imamo i takve poslove
,,koji se stavljaju u nadležnost posebnoj izvršnoj vlasti" (šefu države ili vladi) kao što je vođenje, usklađivanje, nadziranje i sankcionisanje
delatnosti uprave ili predlaganje i izrada nacrta zakona i drugih akata iz nadležnosti zakonodavca. Ti poslovi se dele na:

1) Donošenje opštih pravnih akata

2) Donošenje pojedinačnih upravnih akata

22) Sudska vlast (86-88)

BITNKE KARAKTERISTIKE:

1) Zadatak sudske vlasti je stvaranje pojedinačnih normi (sudske odluke) na osnovu opštih pravnih normi koje stvara zakonodavna
vlast i čime se stavljaju u pokret sankcije koje te opšte pravne norme propisuju. Hans Kelzen konstatuje da
sudovi primenjuju pravo, ali da njihova uloga mora da bude više od pukog primenjivanja, te sudija ne sme da primeni
nepravedan zakon.

2) Sudija nije neko ko samo registruje životne i pravne činjenice, već mora da ima i aksiološki način promišljanje sveta prava (da
ispituje društvene vrednosti i vrednosti u opštem smislu).

3) Aristotel govori da sudije moraju da imaju jedan vid pravičnosti. Ta pravednost se, prema Aristotelu, ogleda u tome da je sudija u
stanju da reši slučaj bez obzira na to da li neki zakon sme da se primeni ili je previše strog da bi se primenio.

4) Spektorski je uvideo da jedino obrazovani aksiološki pravnik može da reši državnu krizu. Dodaje da iako je sudska vlast
potisnuta od strane zakonodavne i izvršne, da je ona jedina način da se ostvari prosperitet države.

5) Posebna karakteristika je nezavisnost sudstva. To znači da niko nije iznad sudije u hijerarhijskom smislu. Možda je bolje da se
kaže da hijerarhija nema uticaja na sudiju. To bi bilo kao kada bi neko mogao da priđe i utiče na odluku sudije, ili da neko može da
donese odluku sem njega samog. To, naravno, nije slučaj (mada, ko zna šta se sve dešava iza zatvorenih vrata).

"Klasično rimsko pravo se razvijalo bez pravosuđa."

6) Posao sudske vlasti se može, jednostavno, svesti na rešavanje sporova. Spor je, blago rečeno, nenormalna pojava koja sprečava
primenu prava, zbog čega što pre more biti rešen. Sudska vlast je ta koja rešava sporove i koja izdaje sankcije. Bitno je napomenuti da
nije svaki spor sudski spor.

7) Sud primenom materijalnih i proceduralnih normi utvrđuje činjenično a potom i pravno stanje, da bi na kraju doneo odluku koja je
imperativnog karaktera. On ne može da bude samo onaj koji konstatuje faktičko stanje stvari, baš iz tog razloga njegov autoritet mora
da bude aksiološkog karaktera.

8) Zbog želje da se uspostavi ravnoteža između tri vlasti, došlo je do kontrole sudova nad zakonodavstvom.

23) Oblici države (91-95)

• Vlast i državnu upravu ima ili jedan građanin ili nekolicina, ili množina, a svaki oblik ima svoj rđav ili valjan vid. To da li je rđav ili
valjan cilj, koji može biti opšte dobro ili ,, korist onih koji drže vlast". Interesantno je to da je Aristotel za opštu korist rekao da je motiv
zakonitosti dok je motiv nezakonitosti individualna korist.
• Po Aristotelu, dobri oblici vladavine su:

1) Kraljevstvo - vladavina jednog izvrsnog

2) Aristokratija - ima najviši stepen razvijenih etičkih i intelektualnih vrlina

3) Rebublika - vladavina sa visokim stepenom jednakosti

• Po Aristotelu, loši oblici vladavine su:

1) Tiranida - bezakonitost i samovoljna vlast jednoga

2) Oligarhija - vladavina najbogatijih; izopačen oblik aristokratije

3) Demokratija - vladavina mase; izopačen oblik republike

• Možemo da primetimo da je Aristotel razlikovao državne oblike po formi njihove vlasti, odnosno koristio se kriterijumom broja lica.
Aristotel je čak napomenuto da je moguće napraviti i kompromis između dva ili više oblika vladavine. Mešanjen demokratije i oligarhije
se pravi kompromis između slobode i imovine. Tako po njemu nastaje oblik vladavine koji se obeležava zajedničkim imenom svih
državnih oblika, politija .

• Aristotel je, takođe, izvršio i sledeću podelu:

1) Apsolutno najbolja vladavina: kada onome kome osniva državu, zemljište, ljudi i sredstva, su dostupni u neograničenoj količini.

2) Relativno najbolji oblik vladavine: odnos onih koji ga žele i koji ga ne žele. Ima više onih koji ga žele.

3) Najbolji oblik vladavine s obzirom na date političke odnose: onaj koji se zalaže za dugotrajnost i izbegava svaki oblik preterivanja.

4) Prosečno najbolji oblik vladavine: onaj koji je najpodesniji za sve države.

• Aristotel govori da dinamičnost državnih oblika zavisi od srednje klase, koja drži do suverenosti zakona. Na ovome se zasniva i
Aristotelova idealna država: Republika. Ona se nalazi između oligarhije i demokratije, a u kojoj srednji stalež ima središnji i rukovodeći
značaj. Ona je katalizator za sve državne oblike i on je, jednostavno, naziva politija .

POLIBIJE:
• Dodaje mešoviti oblik koji objedinjuje sve najbolje što Aristotel ističe, tj. smatraju da je to Rimska rebublika koja objedinjuje
monarhiju - izraženu u konzulskoj vlasti, aristokratiju - izraženu u senatu i politije - izraženu u skupštini.

• Aristotelovu politiju naziva demokratijom, dok će Aristotelovu demokratiju nazvati "olohokratijom" (vladavina prostog puka)

• Tvrdi da se uzajamnon paralezacijom privatnih interesa nosilaca vlasti može izaći iz nestabilnostk državnih organa.

CICERON:

• Dodaje mešoviti oblik koji objedinjuje sve najbolje što Aristotel ističe, tj. smatraju da je to Rimska rebublika koja objedinjuje
monarhiju - izraženu u konzulskoj vlasti, aristokratiju - izraženu u senatu i politije - izraženu u skupštini.

• Insistira da se najboljom državom upravlja najvećom pravdom, dok je njen vezivni element zakon koji stoji uz nju.

TOMAS HOBS:

• Izbacio je Aristotelove izopačene forme (Tiranija, Oligarhija i Demokratija). Verovao je da je država normalna samim tim što
postoji.

MONTEKSJE:

• Deli oblike na:

1) Umerene: Monarhija i Rebublika

2) Samovoljne: Despotija
• Govori da načel vladavine određuje oblik državne vladavine, pa tako imamo:

1) Demokratija: ljubav prema otadžbini ili politička vrlina ili jednakost načela

2) Aristokratija: umerenost koja odbacuje malodušnost i duševnu lenjost

3) Moharhija: čast

4) Despotsko vladanje: strah

• Naglasio je da je državni objekat ili cilj merilo za određivanje vladanja.

KANT

• Načinio je razliku između dva oblika vladavine:

1) Autokratija, aristokratija i demokratija: to je za njega monarhija (ovo govori za autokratiju)

2) Republikanske i despotske

• Ovo znači da se oblici vladanja određuju prema licima koja pripada vlast, a oblici upravljanja se određuju prema individualnoj
slobodi.

• Po njemu, rebuklikanska vlast se postiže onda kada kada se zakonodavna vlast odvoji od izvršne, a potom preda narodnom
predstavništvu. Despostka je ona u kojoj zakonodavna i izvršna nisu odvojene.

GLAVNI OBLICI DRŽAVE

1) Oblik vladavine : kriterijum koji vodi ka podeli prema monarhiji ili rebublike. Dakle, na monarha i na predsednika države.

2) Oblik političkog režima : kriterijum koji vodi ka podeli preme demokratije ili autokratije. Dakle, stepen odvojenosti onih koji
upravljaju i stanovišta, kao i način na koji upravljači uspostavljaju svoju vlast u odnosu na stanovništvo.
3) Oblik državnog uređenja : Kriterijum koji vodi ka podeli na (kriterijum je da li država postoji ili ne):

1) Jedinstvena država:
- centralna
- centralizovana
- decentralizovana

2) Složena država:
- regionalna
- savezna
- saveze države

4) Oblik državne vlasti : zavisi od istorije i teritorije jednog podneblja. Oblik državne vlasti zavisi od političke svesti stanovništva, kao i
od prevage određenih pravno-poltičkih ideja

24) Monarhija i vrste monarhije (97-103)

• Monarhija je oblik vladavine u kome se jedno lice ili naslednim putem ili izbornim puten (ređe), pojavljuje kao jedinstveni i direktan
državni organ ili kao jedan od takvih organa. Njegov položaj je određen osnovnim zakonom, kojim se njegova ličnost označava kao
suverena, sa svim njenim karakteristikama. Svaki napad ne njegovu ličnost, smatran je aktom izdaje. Monarh je neko ko vlada po
"Milosti Božjoj" ili, u Italiju, "Po milosti Božjoj i volji naroda.

• Prvi monarh u svojoj dinastiji ne može da naslediti svoje vladanje državom, već je on samo začetnik. Za nas bi to bio Miloš
Obrenoviće.

• Način dolaska na vlast se razlikuje od države do države, a evo ih nekoliko.

1) Salijski: po kome presto nasleđuje samo muška loza.

2) Holandsko-austrijski sistem: žene mogu da stupe, ali samo kada umru svi muškarci u tom rodu.

3) Engleska: ako nema sinova, onda presto nasleđuju kćerke.

4) Jugoslavija: kralja nasleđuje potomstvo stečeno iz zakonskog braka (samo muška), a ako njih nema, onda je kralj dužan da izabere
nekog iz pobočne linije. Ako on to nije učinio, onda narodno predstavništvo na zajedničkoj sednici bira kralja iz iste dinastije.
• On je po pravilu inoksini državini organ, ali može da bude i kolegijalni u vidu regenstva, tj. namesništva. Kod nas bi to bio Milan
Obrenović, i to dva puta.

• On je dvostruko iznad zakona. I u pravnom pogledu, a i u političkom pogledu. Što, u suštini, znači da se protiv njega ne može
pokrenuti postupak. Ako neko hoće da tuži kralja Engleske, on to može, ali samo uz njegov pristanak. Mada, ovo ne znači da su
imuni. Loši politički potezu mogu dovesti do njihovog proterivanja, pa evo nekoliko primera:

1) Luj XVI ubija carsku porodicu Romanov

2) Ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage

• Naravno, monarsi mogu i da zbog pritiska napušten presto. Kada je, recimo, Miloš Obrenović 1839. godine abdicirao u korist
svog sina Mihaila Obrenovića.

• Brak sa osobom kraljevskog porekla bio je zaključivan putem javnog prava, dok su se svi drugi brakovi smatrali morgantskim
brakovima. Edvard VIII je abdicirao zbog toga što su odbili ženidbu sa Volis Simpson (hteo je da ostane kralj, a da ona ni njena deca
ne naslede krunu).

• Dobar mohar: Antigona

• Loš monarh: Kaligula - bičovao je i ubio Seksta Papinija, sina bivšeg konzula, iz čistog hira.

VRSTE

NEOGRANIČENA :

• Kraljeva vlast postaje njegova "privatno-pravna povlastica" iz koje on/kralj izvlači mnogo prava, te se tako vode "ratovi" zbog
porodičnih interesa kraljevskih dinastija.

• Privatno-pravna povlastica se najbolje ogleda u izjavi Luja XIV: ,, država, to sam ja". Ovakav stav uključuje i aristokratske crte.
Vladavina mu je lične prirode i kralj ne priznaje stare običaje, staleške privilegije i druge pravne akte. Drugim rečima, on je jedini koji je
suveren.

• Apsolutna monarhija nigde nije voljno prihvaćena i izaziva otpore i revoluciju iz

1789. godine. Država je ta koja je apsolutna, a ne monarh, te mu je vlast više obaveza nego pravo.

OGRANIČENA :

• Kada monarh, biračko telo i narodno predstavništvo rade zajedno, kažemo da je u pitanju ograničena monarhija. Primer ovoga je
kada je Jovan bez Zemlje morao, na pritisak barona, da potpiše 1215. godine Magna carta libertatum, čime je ograničio svoju vlast.
Engleska će kasnije i sama doneti zakone kojima će ograniči vladavinu monarha.

• Ograničena monarhija može biti:

1) Staleška monarhija : vlast mu je ograničena staleškom skupštinom, koja takođe upravlja ali i popunjava državnu
blagajnu.

2) Dualistička monarhija : nema još uvek pravnog parlamentarizma. Kralj sam bira i postavlja ministre bez obzira na većinu u
parlamentu, te zapoveda vojskom koja je odana njemu lično.

3) Parlamentarna monarhija : ovde vlada parlament koga bira narod. Kralj bira vladu, ali je ona podređena parlamentu. Monarh
je samo figura države koja ne utiče na život svoje države. Suverenu vlast vrši parlament sam ili sa monarhom. On ima moć apsolutnog
veta, ali ga ne koristi. Njegovu vlast vrše ministri koje on postavlja, a narodna skupština razrešava. Monarh ne može ništa u pravnoj
sferi da uradi bez potpisa ministra. Evo primera: Premijer Boldvin se suprotstavlio ženidbi Edvarda VIII, a ovaj je potom abdicirao.

25) Pojam i vrste republika (103-106)

IZBOR I MANDAT:

• Republike možemo odrediti kao oblik vladavine u kojem je na čelu lice koje nije suvereno, to znači da on nema nikakve privilegije
sem one koje ima fizičko lice, tj. odgovora zakonu kao i svi drugi. Još jedan bitan faktor je taj da se kao biračko telo javlja narod, pa se
republika često meša sa demokratijom, barem u proceduralnom smislu.

• Predsednik, kao poglavar države, se bira putem glasanja. Za njegov izbor ne postoje prevelika ograničenja, svako punoletno lice
može da se kandiduju. Prilkom izbora, predsednik dobija mandat. Taj mandat može da traje četiri godine (SAD), pet (Rusija i Francuska)
ili jedna (Švajcarska). Kod nas je tri (proveriti!!!).
Postoji pravilo da predsednik ne može imati više od dva mandata, ako prihvati i treći, onda postaje član upravnog odbora od sedam
članova. Ovo pravilo je uveo predsednik Amerike, Vašington. Jer, kako on kaže, nije želeo da predsednik postane monarh (pitati
profesora da li ovo važi za sve zemlje!).

• Postoje dva načina izbora:

1) Putem naroda: kao što je SAD, ali je bitno naglasiti da kandidate biraju izbornici, te je ona posredna, i naglašava se da je
predsednik čitavog naroda.

2) Po ustavu iz 1875. godine: predsednika biraju zajedno gornji i donji dom koji tom prilikom postaju "nacionalna skupština".

• Međutim, izabrani predsednik ne ulazi u parlament, već mu se obraća putem svojih poslanika, što je garancija da neće vršiti pritisak
na parlament. Ovo pravilo je ukinuto od dolaska predsednika Vašingtona, i predsednik je bio dužan da prisustvuje. Međutim, za
vreme vladavine Džefersona, ovo pravilo će se ponovo uvesti (Džeferson je bio plašljiv), da bi ga ponovo izbacio Vilson.

KARAKTERISTIKE:

• Kao što smo napomenuli, predsednik nije monarh, i samim tim nije iznad zakona, te je i on sam podložan zakonu. Moglo bi se reći
da je on fizičko lice koje je odgovorno kako za svoje političke, tako i za svoje građanske postupke. Biće sankckonisan od strane zakona.

• U njegovim rukama se ne nalazi krivično-pravna odgovornost, ili je dosta retka. Npr. u Francuskoj bi to bio Visoki sud.

• U njegovim rukama je politička odgovornost, a u tu proceduru učestvuje i parlament, čime je iskazana zakonodavna nad
izvršnom vlašću. Određen broj predsednika je izgubilo vlast zbog grešaka. Tako je, na primer, Endru Đonson bio primoran da se
povuče 1869. godine zbog kršenja ustava.

• Veličina njegove vladavine zavisi od tipa uređenja. Da li je predsednički sistem, u kojem je njegova vlast kao kraljeva, dualistička
monarhija ili parlamentarni sistem.

• Predsednik republike je po pravilu inokosni organ, ali može da bude i kolegijalni, kao što je to slučaj sa predstavništvom
(predstavništvo SFRJ-a)
VRSTE

NEOGRANIČENE :

• Šef države je i poglavar u neograničenoj republici.

OGRANIČENE :

• Predsednik je poglavar, a funkciju šefa države vrši drugi organ. Dele se na:

1) Republike sa kabinetskom vladom (dominira demokratija): (NEMAČKA)

• Zakonodavno telo bira šefa izvršne vlasti. Zakonodavnom telu su odgovorni i članovi kabineta i predsednik. Vlada je kolegijalni
organ, u liku izvršnog veća, a predsednik republike je predsednik izvršnog veća.

2) Predsedničke republike (dominira autokratija): (SAD)

• Šefa izvršne vlasti bira narod, a ona je nastala po uzoru na ustavnu monarhiju, jer je predsednikova vlast ista ili veća od ustavnog
monarha, što dalje znači da predsednik ima pravo veta. Svi njegovi članovi kabineta, pa ni on, ne odgovaraju parlamentu.

RAZLIKA IZMEĐU MONARHIJE I REPUBLIKE

• Različite istorijske okolnosti dovele su do prerastanja monarhija u republike ili do pojave monarhije u kojima monarh, osim u puko
formalnom smislu, nema vlast. Mnoge revolucije su dovele do slabljenje monarhije, poput francuske iz 1789 ili Februarske revolucije
u carskoj Rusiji 1917. godine.

• Možemo da tvrdimo da monarhija nije u potpunosti nestala, već da ju je

rebublika samo u nekim delovima zamenila. Pa, ako pogledamo države u kojima vlada jedan predsednik već dugo, to nije ništa drugo
nego do monarha u nekom pogledu.

• Postavlja se pitanje: šta je bolje? Republika ili monarhija. Odgovor je da su oba loša, i da nijedan oblik države nije savršen. Neki će reći
da je bolja rebublika zato što ljudi više ne veruju u božansku moć kralja, a neki će pak reči da je bolja monarhija, zato što u periodu krize
pruža bolji oslonac. Mnogo je lakše okupite se oko jednog jednog čoveka, nego oko jednog organa.

• Bilo da je monarhija ili republika, oba oblika vladavine imaju inokosni organ organ na čelu, ili više lica, što je onda oličeno u
namesništvu ili predstavništvu kao kolegijalnom organu.

26) Autokratija: pojam i vrste (109-112)

AUTOKRATIJA:

• Pre svega, treba reći da je AUTOKRATIJA negativna pojava, koja je postajala pre demokratije. Autokratija u svojoj suštini označava
samovladu, odnosno vladavinu onih koju svoju vlast vrše u svoje ime i u svom interesu. Međutim, ne bi bilo pravilno reči da je
autokratija želja za moć, jer je u čovekovoj prirodi da teži ka što većoj moći, stoga ćemo reći da je glavna odlika autokratije nepostojanje
izbora onih koji će vršiti vlast od strane naroda. Građani nisu građani, već podanici.

• Moguće je dati nekoliko obeležavja aristokratije:

1) Neograničena vlast

2) Koncentracija moći

3) Nedostatak demokratskog legitimiteta

• Međutim, Vrban će tvrditi da ova obeležja nisu takve prirode da mogu služiti za pouzdano određivanje vlasti, što je i tačno. Ako
pogledamo moderne oblike autokratije, zapazićemo da mogućnost izbora prisutna u nekom obliku, tj. učešće naroda kroz masovne
partije, mada su i one na posletku vršili mobilizacija stanovištva. Najpoznatiji primer je Adolf Hitler, koji je na vlast došao putem izbora.
Dakle, zavodljivost autokratije se ogleda u tim blagim dodirnim tačkama sa demokratijom.

• Alfredo Roko je smatrao da su prava pojedinca samo odrazi državnih prava, tj. da su ona ustupak države
PARTIJSKA DIKTATURA:

• Obeležje vladajuće stranke je da je i ona sama autokratskog karaktera i uređenja, što dalje znači da su članovi te stranke pod
vlašću vođe, odnosno šefa te države. To je partijska diktatura.

• Kelzen tvrdi da je nemoguće odrediti do koje mere je aristokratija razvijena u partijama, ali je siguran da je razvijen "kult vođe"
(Adolf Hitler)

• Dakle, zaključujemo da se autokratija sastoji iz jednog vođe i iz jedne partije. Ta partija razvija svoju ideologiju kao oblik religioznih
ideja pod izgovorom da mogu da primenjuju silu nad onima koje oni smatraju neprijateljima države, dok su nasuprot tome članovi partije
u potpunosti odani partiji i vođi.

ZBOG ČEGA DIKTATURA:

• Može se reći da je nedostatak slobode govora i štampe jedna odlika diktature. Ne samo službeni državni organi, već i partijski
organi mogu se proizvoljno mešati u slobodu građanina. Pored toga, sudstvo je izgubilo svoju nezavisnost. Sve u autokratiji ima za
cilj da prikrije diktaturu.

• Dakle, gde se diktatura prvi put spominje? U Rimu. Mada, iako se zvala diktatura, ona nema nikakvih obeležja sa današnjom
diktaturom. Kao što znamo, ona je tada označavala vanredno stanje od šest meseci, gde je jedan konzul imao vojnu i civilnu vlast, ali
ne i zakonodavnu. Dakle, diktatura je prvobitno bila zakonita, a tek kasnije postaje nezakonita (za vreme vladavine Kornelija Sule).

• Dakle, diktatura je "centralističko objedinjavanje vlasti u rukama diktatora". Diktatura može biti relativno trajan oblik političkog
režima, može biti i prelazno stanje u državnom životu.

1) STRANAČKA DIKTATURA : Poseduje veću moć od diktature jednog, zato što je u stanju da izvrši mobilizaciju mase. Ova vrata
diktature je prisutna i danas.

2) VANSTRANAČKA DIKTATURA : Ima za cilj da završi građanski rat takvom vladom koja se načelno stavlja iznad stranačkih
interesa i trudi da uspostavi organsku celinu zajedničkog života.
PODELA AUTOKRATIJE

1) Diktatura

2) Tiranija

3) Despotija - jedan koji vlada po zakonu sile, a svi ostali su mu ropski podređeni

4) Oligarhija - vladavina nekolicine najmoćnijih

5) Aristokratija - vladavina manjine na osnovu izuzetnog porekla ili svojstva

6) Timokratija - srednjevekovna vladavina svetovnog plemena koje stremi počasti i slavi

7) Teokratija - vladavina duhovnog plemstva

8) Plutokratija - vladavina najbogatijih

9) Kleptokratija - vladavina lopova i korumpiranih

10) Patokratija - vladavina patološke manjine koja preuzima kontrolu nad "zajednicom normalnih ljudi"

27) Totalitarizam (112-116)

STA JE TOTALITARIZAM:

• Totalitarizam je jedan od oblika političkog poretka. Najjednostavnije rečeno, totalitarizam je potpuna vlast jedne klase, kaste,
političke organizacije, sistem sveobuhvatne političke vladavine utemeljene na ideološkoj manipulaciji, teroru i brutalnosti.

• Kelzen je upravo zbog ovoga uvide da su

ustavne ustanove beznačajne, jer jedna partija koncentriše celokupnu vlast, pa samim tim i kontroliše sveukupan život u državi, gde nije
redak slučaj da nema ni privatnosti.

OPŠTE ODLIKE TOTALITARIZMA:

• Prva odlika je ta ideološka manipulacija. Najbolji primer je plač naroda kada vladar umre - ovo je odličan primer u kojem se
guši individualizam, čovek se utapa u masu pod dogmom da smo svi mi jedan čovek.
• Osnovna karakteristike totalitarističke države jeste strah. On omogućava opstanak takve države. Strah je praćen i agentom
provokatorom, koji ima za zadatak da hapsi klasne neprijatelje.

• Nasilje je još jedan vid oruđa kojim se služi totalitaristička država. Ernst Rem bio je vođa milicijskih odreda koji su nasiljem
obezbeđivali Hitlerov dolazak i opstanak na vlasti. Iz njih će se kasnije izroditi CA. Naravno, kao što to i obično biva kada se muči narod,
došlo je i do likvidacije svih iz vrha, kao i samog Ernsta. (Noć dugih noževa)

• Odnos prijatelj-neprijatelj. Ako je jedna klasa na vrhu, a pritom ta klasa ne može sebe da okrivi, šta onda? Onda se valja naći neki
krivac, kao što je to bio slučaj sa Hitlerom i Jevrejima. Kristalna noć (9.novembar, 1938 godine).

• Postojala je i tajna policija, koja je imala za zadatak da sprovodi strah. Pa tako imamo Gestapo u Nemačkoj za vreme vladavine
Hitlera i NOVJ za vreme vladavine Josipa Broza Tita.

• Odsustvo nezavisnih sudova, te je suđenje izgledalo kao neki krvoločni teatar prilikom suđenja državnom neprijatelju.

• Kontrolisali su školstvo, medije i privedu. Nije potrebno da navodim kako su manipulisali gradjanima na ovaj način. Jer razvoj
"opasnih misli" može dovesti do propasta totalitarističke države.

• Postavlja se onda pitanje: čemu služi ovakva država, tj. čemu služi slika ovakvih vladara. Odgovor je jednostavan: da bi komunicirali
sa drugim državama koje ne žive pod hladnom rukom totalitarizma. Problem nastaje kada se takva država prizna od strane drugih
država, i to biva isključivo zbog interesa. Tako se, na primer, niko nije pitao šta se dešava unutar Jugoslavije za vreme vladavine Josipa
Broza Tita, jer je bilo u interesu da se on ima na strani protiv Staljina.

• Ko prvi oseti strah? Narod ili vladar. Odgovor je vladar, a potom i ovi koji se nalaze oko njega, što je i početak propasti
totalitarističke države.

• I za kraj, kako dolazi do kreiranja ovakve države? Može se reći da dolazi zbog "perioda duhovne krize", tj. društvene histerizacije,
tj. nezainteresovanost za politička pitanja.

• Kako ljudi žive u ovakvim država? Kako Lobačevački kaže, žive sa velikim stepenom strpljivosti, zato što su svesni da ljudi pri vrhu
nisu izabrani da bi vršili vlast, nego da bi obezbedili opstanak totalitarističkog vladara. Svesni su da su to njegovi ljudi.
28) Konkretni oblici totalitarizam: fašizam (116-117)

FAŠIZAM

• Potiče od italijanske reči fascio, što znači svežanj. Benito Musolini, koji je došao na vlast 1922. godine, je pravi reprezent ovog
pokreta. Okarakterisao je fašizam kao duhovni, etički, religiozni i istorijski, pa na kraju i kao antiinvidualistički pojam. Njegovi vojnici u
crnim košuljama su proglasili ustavnom uređenju države. I tu je italijanski narod proglašen za jedno, odnosno za organizam koji je bitniji
od svih lica i grupa, jer je morala da se izvrši dogma "sve za državu, ništa mimo nje i ništa nasuprot njoj.

• Privredni i stručni organi zamenili su političko predstavništvo. U takvoj državi, on/vođa postavljen je nad narodom, te je fašističko
zakonodavstvo na državu prenelo sva prava, ograničavajući prava pojedinaca i manjih društvenih grupa. (autoritet, poredak,
pravda)

• Istorija je pokazala da je fašizam bio samo jedna vrsta diktature, koja je iskoristila princip legalnosti kao svoj instrument koji je ojačao
one institucije koje su davale bezuslovnu vlast vladarima.

• Herman Heler, u svojoj knjizi Pravna država ili diktatura? opisao je taj odnos diktatora i korporacija, rekavši da su korporacije samo
bezvoljna oruđa diktature, što dalje znači da, prema uredni od 6. decembra 1928. godine, posloprimcima, koji su upisani u fašističku
stranku i deo su fašističkog sindikata, daju prednost jer "nije država u rukama korporacije, nego je korporacija u rukama države". Pa,
pogledajmo samo osnovu koja najbolje oslikava fašizam: "Italija pripada nama". Ovo je pogrešno, zato što država nije nešto što pripada
nekome.

NACIONALSOCIJALIZAM

• Gvid Fase tvrdi da je osnovana razlike između Italije (fašizam) i Nemačke ta što je Italija prihvatila pravni pozitivizam (zakon je zakon)
dok su ga Nemci odbacili čim je bio iskorišćen za njihove potrebe. To je dovelo do toga da je vođina zapovest ima veću pravnu snagu
nego što je to zakon, te se sudija morao pridržavati više njegovih direktiva, nego zakona.
• Postavlja se pitanje: Da li je moguće prihvati ideju da nemamo svest? Tj. da je naša svest uobličena u jednom čoveku, tj. Adolfu
Hitleru. Pa, moralo je tako biti, jer ljudi koji nisu prihvatili nacionalistički dug bivali su teško sankcionisani, te je tako Oto Tirak,
saksonski ministar pravde, u periodu od 1942. godine do 1945. godine otpustio četiri hiljade sudija zato što nisu prihvatali
novonastalu ideologiju.

• Ono što je ostalo karakteristično za pravnike toga vremena, jeste da su nehumani principi nacionalističke Nemačke bili odeveni u
ruho zakona. To znači da pravnici nisu više sprovodili zakon u ime pravde, već u ime sigurnosti. Lobačevski će ovo okarakterisati kao
neprijatno sećanje mnogih koji su učestvovali u ovom poduhvatu, a kao primer navodi Gertrudu, Hitlerovu poslednju sekretaricu, koja
je kao izgovor koristila svoju mladost, ali ovo teško da može poslužiti kao izgovor, sudeći da su Sofija i Hans Šol, pripadnici "Bele ruže"
optuženi i ubijeni 1943. godine.

• Mora se napomenuti da je denuncija bila jako izražena u tom periodu, iako nije bila pravna obaveza. Ljudi koji su je činili, verovatno
su znali da ne predaju čoveka ruci pravdi, već u rukama čudovišta, gde će, najverovatnije, izgubiti glavu.

• Sveobuhvatno ponašanje toga perioda može se najbolje okarakterisati kroz delo Hane Arent, Banality of Evil, gde otkriva ključ
opstanka totalitarizma, gde nisu čudovišta ta koja čine zlodela, već obični ljudi pod maskom države.

SOVJETSKI TERMIDOR

• Trocki smatra da je do Staljinove vladavine došlo onda kada se boljševička partija izrodila, a za to je krivio birokratizaciju društva
koja se, prema njegovom shvatanju, pobedila Lenjinov program i postala gospodar društva. Takvo birokratsko društvo izabralo je
Staljina, jer je baš on bio ono što je bilo potrebno birokratiji, čovek čvrste naravi i uskogrudog duha. Prema njemu, termidor je uništo
sve Lenjinove saborce.

• Trocki je video da je demokratija nestala i da ju je zamenio totalitaristički režim i pre nego što je taj izraz došao iz Nemačke. Staljin je
ubio dostojanstvo, a misaone komuniste pretvorio u automate koji se, u strahu za sopstveni život, bave uništenjem tuđih.

• Trocki konstatuje da se u društvu razvila korupcija i da je postao prihvaćen

termin, koji će kasnije poprimiti naziv "sovjetski buržuj", za označavanje povlašćenog sloja komunističkih funkcionera.

• Sloboda mišljenja i govora, jednostavno, ne postoje, kako je to konstatovano Molotov. Trocki zapaža usvajanje ponašanja
pobeđenih od strane pobednika, kao i ulogu žena rukovodilaca u novom društvu. Trocki govori o narodu koji je prihvatio zloglasne
diktatore, i koji neguje pokornost. Svaka vrsta nekažnjivosti vodi ka demokratizaciji naroda.

• Trocki istače da je razlog Staljinove pobede omasovljenje partije, čija su, kako on to kaže, vrata do tada bila dobro čuvana.
Međutim, u malograđanskom mentalitetu kojem je u početku podilazio, i sam Staljin je "našao odraz sopstvenog mentaliteta", te je
do dovelo do ropske poslušnosti Staljinu i njegovim zlodelima, koja su trajala sve do njegove smrti.

• Trocki je konstatovao da ako neka vlast mora da se služi prisilom i nakon dužeg vremenskog perioda, da je to onda zabrinjavajuće.

• Školstvo je bilo u haotičnom stanju, te Trocki tvrdi da je nastava u školi bila zaražena formalizmom i licemerjem. Gde se deca guše
od dosade, što dovodi do demokratizacije čitavog društva, ili, kako kaže Trocki, svakoj krtici lomi vrat. Trocki kaže da se krtici lomi vrat
sa odgovor: "To su ludi snovi", ili sa naredbom da se prestane brbljati, kada se pita o slobodnom učešću u politički život. Trocki navodi i
"crvene profesore", koji svoj autoritet stiču mašući.

29) Demokratija (121-127)

KARAKTERISTIKE:

• Demokratija je sistem koji nudi slobodu samoopredeljenja i vladavinu naroda. Međutim, ako dobro razmislimo, shvaticemo da je
demokratija to samo na površnom nivou. Ako kažemo da je demokratija vladavina naroda, čemu nam onda služi vlada? Kako možemo
da tvrdimo da je vladavina naroda u pitanju, ako odluke donosi samo većinski deo naroda? Pravilnije je reći da je demokratija vladavina
većine, što nas dovodi to Aristotelove politeje. Ako kažemo da imamo slobodu opredeljenja, zašto se onda pokoravamo zakonima?
Ako zaista imamo slobodu opredeljenja, kako to da nismo u stanju da odbacimo demokratiju? Dakle, pravilnije je reći da je demokratija
režim u kojem je poštovanje državne volje najmanje zasnovano na strahu.

• Pođimo od Atinske demokratije. Da li je ona zaista bila demokratija u pravom smislu te reči (ovo znaš iz istorije prava).
• Demokratija je kao normativni pojam skup pravno-poltickih načela. Kao aksiološki pojam, demokratija ima svoju vrednost samo ako
je povezana sa stvarnošću, odnosno to mora biti vrednost koja je data kao što je data i sloboda i realna mogućnost njenog
ostvarivanja.

• Još jedna bitan element demokratije je učešće naroda i političko nadmetanje, što sa sobom vuče proceduralnu stranu
demokratije, koja je danas odnela pobedu nad sadržajnom stranom demokratije. To znači da smo mi stalno pred izborom ne
najboljeg oblika političkog režima, već najmanje lošeg.

• Šta je nama zapravo potrebno? Prema Rusou, nama je potreban oblik udruživanja koji štiti svojom snagom svakog člana zajednice,
kao i njegovu imovinu, a koji je povezan sa drugima, pa iako je podređen, on je slobodan (ne u pravom smislu reči).

• Demokratija isključuje proizvodnost i pravni volunterizam i proizvodnost. (Ovaj sledeći deo je kako sam ga ja razumeo).Demokratija
, da bi mogla da postoji, zahteva saglasnost svih pojedinaca te države, što nas dovodi da je demokratska ustanova zasnovana na
slobodi svih pojedinaca (naravno, kao što smo napomenuli, ta sloboda je samo providna). Dakle, drugi narodi ne mogu da vladaju
drugim narodima zato što oni nisu ustupili svoju slobodu drugoj državi, već samo svojoj.

JEDNAKOST

• Zahteva od nas da više govori o jednakosti do zakona, nego o jednakosti pred zakonom. Treba napomenuti da se jednakost pred
zakonom stiče rođenjem, dok to nije slučaj sa ovom prvom. Kelzen nije pravio razliku između slobodnih i jednakih, on je jednostavno
konstatovao da će svi ti jednaki na kraju biti u sklopu slobodnih pojedinaca, to uključuje i manjine. Interesantno je konstatovati da
manjine mogu da utiču na većinu, ali obrnuto ne važi, što bi bila diktatura u nekom krajnjem smislu.

• O apsolutnoj jednakosti, naravno, ne možemo da govorimo. Uvek će biti bogata klasa koja vlada i siromašna nad kojom se vlada, te
stoga možemo govoriti o jednakosti do zakona, jer ta postavka ističe stvarnu jednakost šansi, ona ide izvan pravne jednakosti pred
zakonom i političke jednakosti.
• Jedna stvar o kojoj se pretpostavlja da se dešava sa delovanjem demokratije je ustanovljeje "dobrog društva" koje počiva na
pravednosti. Do ovog društva se dolazi tako što se stvaraju ličnosti koje su, poznavajući političke institucije i procese, kadre i da ih kritički
promišljaju, te se tako sprovodi i vaspitanje i obrazovanje za demokratiju. Pravnici moraju da poseduju aksiološke vrednosti, tj. da
razumeju da je pojam prava zapravo pravda.

• Demokratija je vršenje vlasti u ime i interes naroda, u kome, kako Volter kaže, mora da vlada visoki stepen tolerancije. Tolerancija bi
se najbolje objasnila ovako: Ljudi mogu da različitio misle, ali moraju da isto postupaju, tj. u skladu sa zakonom. Moraju da poštuju
odluke koje donosi demokratija.

• Kada govorimo o proceduralnoj demokratiji, bitno je istaći da ona obezbeđuje državni mehanizam, a istovremeno ga i stvaraju putem
pravnih pravila i procedura. Ovo je izuzetno bitno za ostvarivanje društvene stabilnosti. Možemo reći da je demokratija kompromis
između dve grupe (države i naroda), a proizvod kompromisa nametanje volje većini, tj. dobrovoljnom potčinjavanju pojedinaca pravnom
poretku, tj. same tolerancije.

• Kada smo već kod jednakosti, kako možemo govoriti o njoj ako je sama osnova demokratija zasnovana na nejednakosti, tj. na
oligokratiji (vladavina odbrane manjine).

• Habermas je istakao da su normativne pretpostavke koje obređuju demokratiju bitne samo onda kada su građani "suzakonodavci",
odnosno kada su više od adresata prava od kojih se samo očekuje da koriste prava u granicama koje propisuje zakon. Evo primera:
naše glasačko pravo je osnov same demokratije, tj. postojanje biračkog tela. Kada bi građani prestali da koriste ovo pravo, nestala bi i
demokratija. Zakon, naravno, ne obavezuje ljude da iskoriste svoja prava, niti može da ih natera da to urade.

• Lobačevski tvrdi da društva koja teže ka "dobrom društvu", da ta društva moraju da da neguju politička sećanja, što nije
slučaj sa autokratijom.

• Takođe je bitno da se neguju socijalne veze. One su još jedan uslov za stabilnost demokratije koji sprečavaju da ljudi postanu
pojedinačne razdvojene monade (U staroj helenskoj filozofiji monada označava jedinstvenost kao princip bića.)
30) Neposredna i posredna demokratija (127-132)

NEPOSREDNA

1) Zakonodavnu, glavnu izvršnu i sudsku funkciju vrše građani na masovnom skupu ili u lokalnoj skupštini. Za ovakav tip demokratije
možemo da vežemo Atinu, u kojoj su se građani okupljali na javnim mestima kako bi raspravljali o političkim pitanjima i o izboru
državnih funkcionera. Ovakva demokratija je imala više skupštinski nego parlamentarni karakter.

2) Međutim kako ovaj tip demokratije isključuje predstavnike naroda, jasno je da je on moguć samo u malim društvenim
zajednicama. Recimo, u Atini nije bilo dozvoljeno da glasaju žena, robovi i stranci.

3) Možemo je podeliti na demokratiju u užem i demokratiju u širem smislu. Uža je kada oni samo donose odluke u oblasti
zakonodavstva, a šira je kada oni učestvuju u tri sistema (zakonodavna, sudska i upravno-izvršna). I još na to da li obavezno ili
fakultativno učestvuju u vlasti.

INSTITUTI NEPOSREDNE DEMOKRATIJE:

1) Plebiscita : odluka naroda doneta glasanjem, poput zakona donetog u najširem smislu narodnim glasanjem.

2) Referendum : razlika između referenduma i plebiscite je ta da referendum označava neposredno izjašnjavanje stanovništva o
nekom predlogu vlasti. Konstruisan je na taj način da su tipovi odgovor da ili za i ne ili protiv. Dakle, time se potvrđuje ili negira neki
predlog vlasti. Njih konstruiše vlada i onakvog su ishoda kakav njoj odgovara. Primeri kod nas su referendum iz 1992. godine za simbole
Srbija, i iz 1998. godine za Kosovo i Metohiju

3) Narodna inicijativa : predstavlja pravo birača da podnese predlog zakona, a vlast može da na njihov predlog odgovori
potvrdno ili odričnoz dakle, uloge su zamenjene u odnosu na referendum i plebiscitu. Ako parlament odobri zahtev, onda nema
potrebe za referendumom.

4) Pravo na peticiju : mogućnost građana da podnese molbe, žalbe parlamentu, a o njima odlučuju odbori ili komisije, pošto
parlament ne mora da ih uzima i postupku odlučivanja.
5) Narodna sankcija : poznatija kao veto, a predstavlja mogućnost naroda da se naknadno izjasni o već donetoj odluci na nivou
države, gde takvo odlučivanje može da bude pozitivno ili negativno.

POSREDNA DEMOKRATIJA

• Objedinjuje narodni suverenitet i ideju predstavništva, a podrazumeva pojam političkog naroda, odnosno onoga koji poseduje
politička prava. Sastoji se iz državnih organa koji su sa svoje strane reprezent naroda.

• PD predstavlja mogućnost naroda da odlučuje i neposredno određuje ko će u njegovo ime i u njegovom interesu donositi
odluke. Takva demokratija je posredna, jer parlament vrši volju naroda, a narod ga bira.

• Hans Kelzen, međutim, smatra da je reč o "fikciji predstavništva", je u većini država, administrativni i sudski organi su odabrani
drugim metodama, a ne narodnim izborom. Oni, takođe, nisu ni pravno odgovorni biračkog telu. Narod može da preduzme određenu
vrstu alka, u kome ima moć da opozove, ali to je retkost. Hanz Kelzen je učio da zakonodavni mandat nema karakter imperativnog
mandata po kome bi članovi parlamenta mogli biti opozvani od strane biračkog tela. Nasuprot tome imamo slobodni mandat u kojem
je izabrani predstavnik slobodan u glasanju od volje birača, pa čak i od svoje političke organizacije čije bi interese valjalo da predstavlja.

• Kelzen je rekao da je svrha birača ne da obavlja vlast, već da u trenutku, svojim glasovima, stvori zakonodavni organ, što znači da je
volja naroda kao noseći princip demokratije zamenjena idejom podela rada.

DELOVI POSREDNE DEMOKRATIJE

1) Predstavničko telo ili parlament : obavljaju zakonodavnu funkciju i sastoji se od izabranih narodnih predstavnika.

2) Izbori : mogu se posmatrati kao tehnička sastavljanja predstavničkog tela na raznim nivoima, ali se mogu shvatiti i kao
postupak odabiranja predstavnika.
Izbori moraju biti slobodni, tajni i bez ikakve prisile.

3) Izborni sistem : glavna smernica stvaranja posredne demokratije, u kojem je glasanje glavni metod stvaranja organa, a opšte
pravo glasa jedno od najvažnijih prava.

4) Pravo glasa : pravo pojedinca da svojim glasom učestvuje u izbornom procesu nekog organa ili u izboru konkretnog lica lica za
obavljanje neke funkcije. Kada govorimo o pravu glasa, bitno je da napomenemo da ono može da bude aktivno i pasivno. Aktivno u
smislu da bude što izjednačije, tj. da što veći broj ljudi ima pravo glasa, a pasivno u smislu da neko može da bude izabran za neku
državnu funkciju. Može da bude i neposredno , u smislu da građani sami biraju svoje predstavnike, i posredne , kada oni biraju neko telo
koje će potom izabrati predstavnike.

PRAVO NA KANDIDOVANJE, POLITIČKE STRANKE I MANDAT

1) Pravo kandidovanja : sadrži se u pasivnom pravu. To može da bude osoba na čelu neke stranke, a može da bude i
vanstranačka ličnost, koja će biti na izbornoj listi koja može biti jedna za celu zemlju, ako je država jedna izborna jedinica, ili se za
svaku izbornu jedinicu ističe kandidat. Naravno, kod predsedničkih izbora moguće su samo pojedinačne kandidature.

2) Političke stranke : praksa je pokaza da izdvojeni pojedinac, mimo svoje stranke, ima malo uticaja na formiranje državnih
organa. Iz tog razloga, on je neko ko se udruže sa većim brojem lica, formira stranku, i na taj način stranka predstavlja volju
određenog broja lica. Tako pojedinac, preko takve jedne organizacije, može da ostvari veći uticaj u državi i prilikom formiranja
javnog mnjenja.

3) Mandat : može se izvršiti prema sistemu većinskog predstavništva , gde listi koja dobije najveći broj glasova pripadaju svi
mandati (ENG i USA), i prema sistemu srazmernog predstavništava , gde svaka lista dobija srazmeran broj mandata u zavisnosti od
broja osvojenih glasova. Navodi se i mešoviti sistem srazmernog predstavništava koji se smatra većinskim sistemom apsolutne
većine, u kome birači nisu strogo vezani za kandidatsku listu.
1) Grupe za pritisak i lobiranje : formalna ili neformalna grupa okupljenih ljudi koji žele da preko bojkota ili štrajka postignu svoje
ciljeve, a jedan primer su sindikati. Lobiranje je vid delovanja interesnih grupa i grupa za pritisak. Ovim putem se želi uticati na donosioce
odluka na takav način da njihove odluke idu što više u korist grupe koju lobisti zastupaju.

31) Stvarne razlike između autokratije i demokratije (133-136)

1) Stvarna demokratija ne postoji, jer ona podrazumeva stvarnu vladavinu naroda. Demokratiju ne možemo svesti samo na
proceduru i nominalno priznata prava. Zaobilaženje demokratije se može samo desiti u demokratiji. To se u demokratiji dešava
napuštanjem demokratskih institucija.

2) Bitan problem demokratije nastaje kada parlament ne održava volju birača, kao i primetan monopol političkih stranaka koje su
autoritarno uređenje. Tada dolazi do toga da se politikom bavi jedan uzan krug ljudi i čijem opštem interesu nije dobrobit države, već
sopstveni egoistični dobit. Ovim dolazi do otuđivanje same demokratije.

3) Demokratija i autokratija imaju dosta sličnosti, poput volje za moći i vlast, jer da nije tako, onda se ne bi toliko njih borili da stignu
do vlasti i na razne načine to činili. Sledeći element koji ljudi imaju običaj na vezuju samo za aristokratiju jeste postojanje tajne policije,
ali nju gotova da ima svaka država, tako da se ne može pričati o njoj kao konkretnoj osobini aristokratije. Mešanje države je podjedano
prisutno i u demokratiji i u autokratiji, a naručito u sistemu obrazovanja.

4) Možemo ovde reči i o legalnoj nezakonitosti, pa tako imamo primer u Engleskoj gde je vlast prešla sa parlamenta na vladu, a
omogućila je da položaj predsednika republike toliko ojača da su ovlašćenja data Šarlu de Golu dovela do toga da promena i primena
zakona bude stvar njegove volje (ovde se govori o tome kako demokratija može da preraste u autokratiju, tj. kako one nisu toliko
različite).

5) Suprotno od mešanja, imamo libelarni pristup države, koja je neutralna, i to apsolutno vrednosno neutralna u odnosu na pojave u
društvu. Zabrana vrednosnih sudova i odricanja mogućnosti da se stvari kritički promišljaju dovodi do stadijuma čiste deskripcije. Kada
do ovoga dođe, država tremi ka totalitarizmu, što dovodi do zaključka da je demokratija "jedno veštačko telo".
6) Interesantno je do da je Ruso primetio da postoji društveni sloj koji bi rado prodao svoju slobodu za parče hleba. Ovaj slon
društva predstavlja kariku u društvu kojom je najlakše moguće manipulisati.

7) Zašto se stalno vraćamo autokratiji? Pa, kako Volter veli: Šta jedan pas duguje drugom psu, jedan konj drugom konju? Čovek se,
pak, stalno rađa sa snažnom naklonošću ka prevlasti, bogatsvu i zadovoljstvu, a koji oblik vladavine ovo može da mu pruži bolje od
autokratije? To, naravno, ne znači da svaki čovek teži ka apsolutnoj moći, ali se svi rađamo sa time, pa bilo da vlast u samoj porodici.

8) Zašto je demokratija opasnija od tiranije jednog? Pa, veoma jednostavno, zato što je tiranija većeg broja ljudi opasnija od tiranije
jednog. Kako veli Volter: "vlastodržac ponekad ima i ponekih dobrih trenutaka; skup vlastodržaca nikada, društvo ozbiljnih tirana je
nepristupačno, i nikada ne širi blagostanje"

9) Da bi se izbegla autokratija, potrebno je da se napravi ravnoteža između vlasti, zavodljivosti moći i vrednosti. Đjozef Raz veli da nisu
zakoni ti koji treba da se poboljšaju, već sami ljudi, jer su ljudi i zakonodavci i sudije ti koji sprovode zakon. (mislim da oba treba da se
razviju, dobri zakoni a loše sudije je isto što i loši zakoni da dobre sudije).

10) Gde leži opasnost demokratije? Baš u tome da oni izabrani mogu da postupaju u ime građana a mimo zakona, što je izvor
najvećih zloupotreba. Do još veće zablude dolazi kada ti isti izabrani počnu da misle da su izvan zakona, jer vide dalje. Te tako, zato što
imaju državene položaje, državni činovnici veoma često smatraju da oni imaju neka prava ili nemaju neke obaveze koji imaju obični
građani, to dolazi do stvaranja krize vođstva . Ovde, naravno, valja reći da i sam lider može da bude korumpiran, a do toga dolazi kada
stavi svoj interes iznad državnog i društvenog. Ovo se sve može obeležiti jednim pojmom: "obstrukcija demokratije".

32) Oblici državnog uređenja – jedinstvena države (139-146)

• Jedinstvena država je ona u kojoj je jedinstvena najviša državna vlast, a ona se prema stepenu centralizacije može podeliti na
jednostavnu i složenu.

• Jednostavna država može da se podeli na centralnu i centralizovanu i decentralizovanu.

CENTRALNA:

• Nastaje kada je sva državna vlast u jednom ili više centralnih državnih organa, koji poseduje svu vlast, dok ovi drugi nemaju
nikakvu samostalnost. Ona je bila moguća u ranim državnim zajednicama, jer je jedan organ objedinjavao zakonodavnu, sudsku i
izvršnu funkciju. Ovde je stepen nulte decentralizacije. Naravno, zbog obima same države, ovo danas nije moguće.

CENTRALIZOVANA DRŽAVA:

• Nastaje kada necentralni centralizovani organi izvršavaju određene poslove poslove pored jednog ili više centralnih organa,
ali u punoj zavisnosti od njih.

• Necentralni organi su podređeni centralnim, i moraju od njih da traže odobrenje za donošenje određenih akata, odnosno moraju
dobiti odobrenje. Primer centralne države je Francuska u kojoj je teritorija podeljena na departmane, a na njihovo čelu se nalaze prefekti
kao imenovani državni službenici.

DECENTRALIZOVANA DRŽAVA:

• Javlja se kada pored centralnih državnih organa postoje i decentralizovani državni organi koji samostalno, ali ne i poptuno
nezavisno, obavljaju svoje poslove. Ideja decentralizacije je postojanje organa koji vrše vlast na nivou svog područija, ali se isto tako
može posmatrati i kao proces reorganizacije državne uprave u kojem se decentralizovanom organu daje veća ili manja samostalnost.

• Njihova samostalnost je takvog karaktera da ne može da ugrozi postojanje države, te stoga postoji maksimum koji se nikako ne sme
preći, a da se ne ugrozi postojanje države. To dalje znači da čista decentralizacija ne postoji, jer bi to onda značilo da je stvaranje
lokalnih normi konačno i nezavisno.

• Kao primer decentralizacije možemo da damo ustav, gde je on najviši oblik zakona, a svi ostali zavise od njega, tj. njemu su
podređeni. Imaju određen stepen slobode, ali nisu potpuno nezavisni.
• Decentralizaciju je moguće primeniti samo na određenim granama, kao što su poljoprivreda ili industrija, a da sve ostalo ostane
centralizovano. Ovo isto važi i za grane prava, gde su poslovi carina i državnih finansija retko decentralizovani.

• Ako se decentralizacija proširi na donošenje opštih akata i sudstvo, tada ona dobija elemente političke anatomije. Ovde valja
napomenuti da sudovi predstavljaju viši stepen decentralizacije, što je i logično, jer sudovi i treba da budu nezavisni prilikom
donošenja svojih odluka. Ovo je bitno zato što, uglavnom, viša administrativna vlast određuje sadržinu normi koje će doneti niža,
što ne sme da bude slučaj sa sudstvom.

• Primer iz prethodne tačke je odličan primer demokratije, tj. stepen decentralizacije zavisiće od odgovora na pitanje ko
postavlja lokalne organe vlasti i kome su odgovorni, te ko obavlja nadzor nad njima, kao i ko određuje opseg njihove
samostalnosti. Ovo je, ništa drugo, nego hijerarhijska lestvica.

• Složene države nastaju onda kada imamo visoki stepen decentralizacije državnih organa sastavnih oblasti ili članica. Dele se na
regionalne i na savezne.

REGIONALNA DRŽAVA:

• Podrazumeva postojanje jedinstvene složene države sa regionima koji poseduje određeni stepen političke decentralizacije i samim
tim raspolažu većim obimom samostalnosti pri obavljanju državnih poslova. Oni imaju mogućnost vršenja vlasti, ali ne i
ustavotvorne i zakonodavne. Oni se, međutim, mogu baviti zakonodavstvom, ali bez zakonodavca, te se zato smatra da je ovde
uloga centralnih organa manja.

• Sama reč regija označava neko područje, u međunarodnim odnosima vezujemo ovu reč za velike prostore, dok se za unutrašnje
uređenje države on vezuje za segment države. Regija može da se veže i za stanovništvo kao administrativno područje neke države.

• Regionalna država može da se posmatra i kao prelazni oblik između jednostavne i složene federalne države, gde pored
centralnih organa, postoje i decentralizovani državni organi sa samostalnošću čak i u pogledu zakonodavstva, ali bez zakonodavca.

• Regionu mogu da budu samostalni samo do onog stepena dok ne ugrožavaju

državu. Mada, čak i danas, imamo regione koji stiču sve veću i veću samostalnost, ali za sada nijedna regionalna država nije
postala unitarna (jednostavna).

• Primer regionalne države možemo videti u Italiji ili Španiji.

FEDERACIJA

• Ogleda se u postojanju najvišeg mogućeg stepena samostalnosti federalnih jedinica iz kojih se sastoji, ali taj stepen
samostalnosti ne sme da ugrozi postojanje države. Ovo podrazumeva da u federaciji postoje teritorijalne jedinice, odnosno federalne
jedinice koje imaju vlastito zakonodavstvo, upravu i sudstvo.Ovde imamo pravni poredak savezne države koji je ojačan većim brojem
saveznih propisa i pravni poredak federalnih jedinica, s tim da on ne sme da ugrozi postojanje države.

• Zakonodavnu delatnost, na nivou federacije, vrši centralni zakonodavni organ. Ustav određuje nivo pravne samostalnosti jedinica
federacija, odnosno to da izvesna pitanja mogu da budu isključivo u nadležnosti federalnih jedinica. Što je veći broj pravih normi
obaveznog karaktera koje dolaze od federacije, to je federacija čvršća. Ona tada postaje jedinstvena decentralizovana država, u kojoj je
federacija država, a ne federalne jedinice. Njihova vlast nije suverena, već delegirana (podređena).

• Najviši pravni akt ovakve države je savezni ustav , preko koga se obrazuje centralni pravni poredak. Sve ostale federalne jedinice
imaju svoj ustav, ali je savezni iznad svih njih i on je ustav cele federacije Oni su nekim delom zavisni od saveznog ustava, te su, na
primer, morali da imaju demokratsko- republikanske ustave. O ovome nam govori i činjenica da su stanovnici Jugoslavije imali dva
državljanstva, jedno svoje federacije i drugo svoje federalne jedinice.

• Interesantan je položaj autonomnih pokrajina, jer je nadležnost pokrajinskog zakonodavstva srazmerno ograničena time što
pokrajine nemaju ustavnu autonomiju, jer su njihovi ustavi propisani ustavom države i mogu biti izmenjeni samo ustavom države, tj .
njegovim menjanjem.

• Naravno, kako postoji postoje savezni državni organi, isto tako postoje i organi federalnih jedinica. Pa tako, na primer, pored
saveznih sudova, postoje i sudovi jedinica, pored savezne vlade, imamo i vladu svake jedinice. Savezna vlada je ta
koja garantuje da će se savezni ustav poštovati. Federacija ne sme da ugrozi istoriju, kulturu, i jezik federativnih jedinica.

• Jasno je da postoje poslovi koje može da obavlja samo federacija: vođenje spoljnih poslova, zaključivanje međunarodnih ugovora,
objava rata i zaključivanje mira, kao i upravljanje oružanim snagama. Takođe, pravo na jedinstvenu carinu i novčanu jedinicu i pravo
oporezivanja i ubiranje poreza.

• U federaciji ne sme postojati pravo na nulifikaciju i secesiju (odcepanje državne članice). Ustavom Jugoslavije iz 1974. godine, govori
se o tome da svaki narod ima pravo na samoopredeljenje i otcepljenje, ali se već u članu 5 govori o tome da teritorija Jugoslavije ne sme
da se menja ukoliko se ne slože sve republike i autonomne pokrajine. Ovakva postavka je dovele do različitih tumačenja ustava, a
naposletku i samog raspada Jugoslavije.

• Najstarija federacija danas je, naravno, SAD, a što se Evrope tiče, tu imamo Nemačku i Švedsku.

33) Oblici državnog uređenja - savezi država (146-149)

• Savezi država se mogu podeliti na:

1) Nezavisni savezi (konfederacija, unija, komonvelt): članice su ravnopravne i to su one koje su nastale kao državne i ugovorne
zajednice koje imaju "zajednički cilj" koji ostvaruju preko izvesnih zajedničkih organa.

2) Zavisni savezi (kolonija, mandat, vazalne države, protektorat): vezani su za zajednički cilj, ali svaka radi preko svojih organa u
cilju ostvarivanja tog cilja.

KONFEDERACIJA:

• Predstavlja savez suverenih država koje zadržavaju svoju suverenost. Savez država nije isto što i savezna država, jer je ovde suveren
članica konfederacije, a ne konfederacija. Konfederacija nastaje pravnim, a ne faktičkim putem (kao federacija), odnosno nastaje
ustavom, zbog čega je savez čvršći, ali ni tada članice ne gube svoju suverenost. Međutim, ona može da nastane i ugovorom kada se
smatra da je savez labaviji, odnosno to se naziva savez nezavisnih
država, kao što je to bila Mala antana.

• Svaka odluka koja se donosi u konfederacija mora apsolutno da bude saglasna sa svim članovima konfederacije. Ovo podrazumeva
da konfederacija nema svoju vojsku, policiju ili vlast, tj. nije izvršena centralizacija. Dakle, ulaskom u konfederaciju, oni sadržavaju svoje
pravo da samostalno vode unutrašnju i spoljašnju politiku. Što nas dalje vodi da zaključka da stanovništvo konfederacije ima samo jedno
državljanstvo.

• Ovde je reč o međunarodnoj zajednici, što se, prema Kelzenu, i potvrđuje činjenicom da države članice mogu da je u bilo kom
trenutku napuste, što kod federacije nije bio slučaj.

• Vrban je zapazio da konfederacije imaju tendenciju da prelaze u federaciju, kao što je slučaj sa SAD i Švajcarskom. Ovo ne znači da su
konfederacijski oblici udruživanja nestali, ali je teško odrediti kakav je karakter njihovog udruživanja.

UNIJA

• Deli se na:

1) Personalna unija: predstavlja ujedinjene dve monarhijske države koje na svom čelu imaju monarha iz iste dinastije. U njoj se vladar
birao odlukom staleške skupštine ili naslednim putem.

2) Realna unija: postoji u republikama, i nju odlikuje postojanje zajedničkih organa, a države zadržavaju svoju suverenost. Naravno,
realna unija može biti i monarhija, kakav je slučaj sa Austo-Ugarskom, gde je isti član habsburšked dinastije zauzimao i carski
austrijski presto i kraljevski ugarski.

KOMONVELT:

• Predstavlja najlabaviju vezu između Velike Britanije i njenih bivših domioniona. Nakon veoma rigidnog stava prema svojim
američkim kolonijam, a da bi predupredila otcepljenje, ona je prihvatala neku vrstu unutrašnjeg federalizma. Posle ovoga, njeni
dominioni su sada stajali sa njom u odnosu koordinacije, a ne
subordinacije. Nakon ovoga, oni su postali samostalni članovi Društva naroda, što se može i videti prilikom potpisivanja Versajskog
mirovnog ugovora, u kome su učestvovali i njeni dominioni poput Australijie, Indije, Novog Zelanda i Kanade.

• Ovo su bili ravnopravni savezi u kojima je država zadržavala određen stepen dostojanstva ispod kojeg ne može ići, jer bi je to
stavilo u podređen položaj.

KOLONIJA:

• Ona je u takvom položaju da je u suprotnosti sa pravom narodnog samoodređenja, što je bio slučaj sa svim kolonijama koje su
pripadale velikim pomorskim silama onog vremena, poput Velike Britanije, Španije, Portugalije, Holandije.

• Zaposednuta teritorijia gubi svaku samostalnost, a stanovništvo kolonija ne uživa u samom početku nikakva prava i biva
iskorenjeno do stanja neprepoznatljivosti. Naravno, sama uprava i život u kolonijama zavisila je od kolonizatora.

• Posle drugog svetskog rata, došlo je do oslobođenja kolonija od vlasti kolonizacije, ali to ne znači da je njihov uticaj
u potpunosti nestao.

PROTEKTORAT:

• Nastaje ugovorom, gde jedna strana prihvata obavezu da zaštiti drugu. Ona državu-štićenicu predstavlja spolja, ali je njena
delatnost ograničena nadzorom koji vrši država-zaštitnica, što znači da ona nema svoje diplomatske predstavnike.

VAZALNE DRŽAVE:
• Nastaju u procesu raspadanja Otomanskog carstva, gde je vrhovni suveren morao da štiti vazala zbog njihove odanosti;
takav odnos možemo videti u slučaju Srbije do Berlinskog kongresa 1878. godine i to prema Visokoj porti u Carigradu.

MANDAT:

• Predstavlja želju da se nadomesti vlast nekadašnjih kolonijalnih sila, gde je naglašena uloga nadzora međunarodne zajednice,
kao i države-mandatara. Kasnije će ovaj termin značiti "područja pod starateljstvom".

34) Kako će stvari sa državim uređenjem izgledati (149-150)

• Država može samu sebe da transformiše zakonodavnim aktom u saveznu državu, time što je povećavala stepen svoje
decentralizacije. Tako isto može svojim zakonodavnim organom da sebe pretvori u konfederaciju, što je opet put decentralizacije,
smatra Kelzen.

DEVOLUCIJA:

• Danas važi neka opšta tendencija da jednostavne države postaju decentralizovane, ili idu putem regionalne ili savezne države. Dakle,
devolucijom možemo označiti sledeće pojave:

1) Prelazak jednostavne države u regionalnu (Španija i Italija)

2) Prelazak jednostavno države u saveznu (Meksiko i Argentina)

3) Kada savezna država postane savez država (SRJ u SCG)

AGREGACIJA:

• Kada federalna država nastane sporazumom do tada samostalnih država, kao što je to bilo sa SAD, Nemačkom i Švajcarskom

SUPSIDIJARNOST:

• Sastoji se u tome da politički entiteti koji nastupaju sa više ravni, da treba da dopuste da svi poslovi mogu da se obavljaju na nižoj
ravni, butu tako i obavljani (ovde je reč o decentralizaciji)

35) Jedinstvo vlasti (153-155)

KAO POLITIČKO NAČELO:

• Kao političko načelo označava takav oblik državne vlasti u kojem postoji prevlast birokratskog ili demokratskog organa vlasti, a
u cilju njegovog najvišeg položaja na hijerarhijskoj lestvici.

• Ako ga posmatramo kao veoma mlaod građansko republikansko načelo, onda možemo reći da ona predstavlja oblik vlade u
kojem je vlada podređena parlamentu, tj. prevlast skupštine nad izvršno-upravnom i sudskom vlašću. Tako Kondorse tvrdi da je
dužnost skupštine da proklamuje prava naroda u pisanom ustavu.

• Skupštinska vlast se prvi put javlja u Francuskoj revoluciju, tada su narodnoj skupštini bili podređeni svi ostali državni organi.
Takođe, u Švajcarskoj, Savezno veće je podređeno narodnoj skupštini, jer ona može da prihvati ili odbaci predloge Saveznog veća.
Dakle, ovde narodna skupština predstavlja jedinstvo vlasti.

KAO ORGANIZACIJA:
• Pored političkog načela, možemo ga shvatiti i kao organizaciono-tehnički princip kojim uređujemo odnose između nosilaca
glavnih oblika državne vlasti tačnim utvrđivanjem njihove nadležnost.

• Zbog brojnosti državnih organa, teško je govoriti o jedinstvu vlasti, ali zato možemo o relativnom jedinstvu vlasti, koji
podrazumeva sistem u kojem svaku vlast vrši jedan organ, ali tako da su organi dve vlasi potčinjene trećoj vlasti.

• Postoji demokratsko jedinstvo vlasti (kada preovlađuje narodno predstavništvo nad drugim vlastima) i autokratsko jedinstvo
vlasti (kada izvršna vlast preovlađuje)

ODBACIVANJE IDEJE PODELE VLASTI:

• Hegel je bio zastupnik odbacivanja ideje o podeli vlasti, kao i odbacivanje ideje da će se u takvom sistemu međusobno ograničavati
jedna drugu. Ovo prema njemu vodi do rušenje države. Veoma jasno argumentuje da dve samostalnosti ne mogu sačinjavati
jednostavno, ali svakako mogu proizvesti borbu, jer se time narušava pojam celine.

ZAKLJUČAK:

• Jedinstvo vlasti shvaćeno kao demokratsko jedinstvo predstavlja oživotvorenje ideje narodne suverenosti, te se ova ideja pronalazi
u svim revolucijama, gde govore da sve vlasti moraju biti podređene skupštini. Međutim, ovakav sistem jedinstva nije dugoročan.

• Lukić zaključuje da od jedinstva vlasti ostaje samo da su upravni i sudski organi u izvesnoj meri potčinjeni predstavničkim organima,
a da ovi poslednji ne vrše ili vrlo malo vrše upravnu i sudsku vlast.

36) Podela vlasti (155-159)

• Iako je položaj zakonodavne vlasti bio veoma značajan u Lokovom učenje, čak i on govori o tome da zakonodavna vlast mora biti
ograniče, a sve u cilju
garantovanja slobode. Lok govori da građani ne mogu da prenesu prava na zakonodavnu vlast koje ni oni sami nisu imali, i isto tako
zakonodavna vlast ne može da funkcioniše sa rđavim zakonima, već su joj potrebni dobri i stabilni zakoni, a isto tako i dobre sudije. Ovo
je osnova prave sigurnosti .

(MONTESKJE)

• Podela vlasti kao ideja nalazi uporište u političkoj slobodi, tj. pravo da se čini sve ono što je zakonima dozvoljeno. Monteksje
zauzima stav da se politički i pravni uslov slobode mogu ostvariti samo tamo gde ima i podele vlasti zakonodavne, izvršne i sudske.
Zašto? Zato da bi se sprečila zloupotrebe vlasti, tj. da ovi drugi mogu da utiču na ponašanje prve. Monteksje drži čvrsto do svog
stava da jedinstvo vlasti nikako ne sme da postoji, jer tvrdi da on dovodi do tiranije, pošto, prema njemu, zakonodavac ne može da
bude i sudija. Tako je izvršno-upravna vlast pod stalnim nadzorom druge dve, a ove druge dve (sudska i zakonodavna) su zavisne
jedna od druge i pretpostavljaju jedna drugu.

(HEGEL)

• Hegel je, međutim, suprotnog shvatanja. On smatra da se do jedinstva dolazi kada se sve podredi toj istoj državi. On vidi propast
države u narušavanju tog jedinstva, govoreći da mu tada država više liči na neku upravu ili administraciju.

(KELZEN)

• Kelzen je sličnog mišljenja kao i Monteskje, govoreći da podela vlasti neće dovesti do stvaranja puke administracije, tvrdeći da su te
tri vlasti tako povezane da obezbeđuju opstanak, a ne propast države. Kelzen se ovde vraća na Hegelov stav, govoreći da zakonodavna
vlast nikako ne sme da se odvoji od sudske ili izvršne, jer bi tada ona isključivo vršila samo tu funkciju. Dakle, podela vlasti je ništa više
nego do povlačenja crta između tri organa vlasti, tj. njihovo ograničavanje. Kelzen smatra da je ovo teško ostvarljivo. Dakle, podela vlasti
čini mnogo toga protiv koncentracija vlasti, ali, prema Kelzenu, to ide protiv demokratije, jer bi to onda značilo da nepostoji jedna vlast,
tj. narodna, tj. zakonodavna vlast kojoj su sve druge vlasti podređene.
INTERFERENCIJA VLASTI

• Podrazumeva delimičnu i relativnu nezavisnost triju vlasti, odnosno ne isključuje vršenje više različitih vrsta glavnih državnih poslova
od strane istog državnog organa, što u konkretnom smislu može značiti: interferencija postoji kada zakonodavac u materijalnom smislu
vrši upravne poslove (postavlja funkcionere u skupštinskim domovima) ili sudske poslove (kada odlučuje o osporanju izbora članova
skupštinskih domova ili podiže optužnicu protiv predsednika republike ili ministra). Ona se javlja i kada upravna vlast vrši zakonodavnu
funkciju, tj. kada donosi propise koji su slabiji ili jednaki sa zakonom; ili kada sudska vlast vrši nadzor nad radom izvesnih i upravnih
organa.

ENGLESKI PARLAMENTARNI SISTEM:

• Podela vlasti je tu nastala ne kao razvoj određenih filozofskih, pravih i političkih promišljena zbilje, već kao evolucija odnosa odnosa
između parlamenta i vlade. Dakle, cilj je bio da se ograniči samovolja kralja, ali ne zbog naroda, već zbog grofova, barona, lordova. Iz tog
razloga se najpre zakoni usvajaju u parlamentu i to uz njegovu sankciju, da bi se kasnije oduzimala i izvršna vlast, Tako je nastala vlada
kao kabinet čija je politika solidarna i bez nedoslednosti, odnosno to je skup politički odgovornih ministra, a njih bira ili potvrđuje
parlament, što znači da su oni članovi parlamentarne većine.

• Ovo je značilo (iz prethodne tačke) da su ministri (vlada) mora da uživa poverenje parlamenta, kome podnosi zakonske predloge, a
kada ga izgube (poverenje), onda bi ministri davali ostavku da se ne bi nepoželjno glasalo na predloge vlade. A povratna sprega se
ogleda u tome da, kada bi vlada uvidela da se njihovi predlozi stalno odbijaju, vlada raspušta parlament i nalaže raspisivanje
prevremenih izbora. Takva vlada ostaje, a ministri izlaze iz vlade onda kada na izborima ne dobiju većinu (znači, može i njima da se vrati)

FRANCUSKI PARLAMENTARNI SISTEM:

• Specifičnost ovog sistema je interpelacija, odnosno pravo na pitanje kojim poslanik u skupštini zahteva od vlade ili nekog
ministra pismeno ili usmeno
izjašnjenje o nekoj stvari iz oblasti unutrašnje ili spoljašnje politike, na koju je vlada uvek dužna da odgovori.

• Nepoverenje vladi dolazi kao odgovor na nezadovoljstvo odgovorom koji je vlada dala na postavljeno pitanje, a ako se takvoj vladi
izglasa nepoverenje, ona odlazi, a skupština ostaje.

• Za razliku od engleske, gde je vlada dugotrajna, to nije slučaj sa Francuskom. Ovo dovodi do toga što tada nisu postojale velike i
moćne političke partije, sposobne da ,sa lakoćom, formiraju parlamentarnu većinu. Ovde je reč o "polupredsedničkom sistemu
podele vlasti", gde najveću vlast ima predsednik.

AMERIČKI PREDSEDNIČKI SISTEM

• Osnovu čine republikanizam, federalizam, podela vlasti i kontrola i ravnoteža. U ovom sistemu imamo jedinstvo izvršno-upravne
vlasti oličeno u predsedniku koji raspolaže znatnim ovlašćenjima, strogom podelom poslova, koja obezbeđuje da jedna vlast ne može
da ugrozi drugu.

• Predsednika biraju elektrori, odnosno Izbornici iz svake savezne države, što znači da ipak ne bira narod neposredno.

• Predsednik je vrhovni komandant oružanih snaga i šef celokupne izvršne vlasti, on postavlja ministre, odnosno države sekretare, i
to bez obzira na većinu u kongresu. Ovde dolazi do pretposvke da postoji "kabinet u senci", jer su ti ministri odgovorni samo
predsedniku, a kongres odmah napuštaju kako ne bi mešali zakonodavnu i izvršnu funkciju.

• Predsednik može da ima i svoj zakonodavni program koji je sastavni deo njegove poruke o stanju nacije, ali je podređen
sudskoj vlasti i od nje nije odvojen.

• Odnos zakonodavne i sudske vlasti u ovom sistemu je takav da kongres odlučuje o budžetu, objavi rata, ne može da naređuje
sudskoj vlasti. Međutim, on predsedniku i sudu može da zapoveda, ali samo putem donetih zakona. Predsednik, međutim, može da
uloži veto na donetu odluku kongresa, ali oni mogu ponovo da ga izglasaju (potrebno im je dve trećina glasa). Iako kongres može da
vodi razgovore sa predsednikom o raznim političkim i tehničkim pitanja, on ne može da odlučuje kakvu će politiku predsednik da
vodi.
• Vrhovni sud može da ocenjuje zakone izglasane u kongresu, koje je potpisao predsednik.

37) Poređenje i rezultati upoređivanja (160-161)

• Jednoznačanog pitanja na šta je bolje nema. Ako krenemo od jednog oblika, ubrzo ćemo naići na niz problema na koje nismo
očekivali. Ako želimo, na primer, da govorimo o jedinstvu i stabilnosti, naša naklanost će uvek ići ka sistemu jedinstvene vlasti, a
posebno ako govorimo o demokratiji. Ovakva postavka ide sa Hegelovim shvatanjem o podeli države, tj. razaranju državu kao
jedinstvene celine ako nje nema. Ovo se naravno može reći i za monarhiju, te vidimo još jednu crtu sličnosti između demokratije i
monarhije.

• Pa, opet, Kelzen je tvrdio da nema tri, već dve vlasti: vlast stvaranja i vlast primene prava, ali je dodao da je opet teško reći da
onaj koji stvara rast da je i ne koristi, te zaključujemo da nema jasne podele, što nas dovodi i do interferencije, tj. mešanja vlasti u
nadležnosti drugih vlasti.

• Kao što sam već napomenuo, jedinstvo vlasti može da bude i nizbrdica ka totalitarizmu, tj. ako pojedinac u svojim rukama drži
svu vlast. Zato je neophodna kontrola i ravnoteža, u vidu ograničenja te vlasti. Pa, sada, da li je bolji engleski način, francuski ili
američki? Odgovor je da su svi dobri i da su svi loši, tj. nema odgovora. Da li parlament imao više moći u svojim rukama, ili
predsednika, naposletku sve dovodi do sličnih rezultata. A šta je sa pitanjem nezavisnosti sudstva? Da li je sud zaista nezavistan ako
nije sam stekao tu nezavisnost.

38) O pojmu prava: Kant i Hegel (165-168)

IMANUEL KANT

• Prema njemu, moralni zakon ima svoju autentičnost i čistotu , te se moralnom zakonu pokoravamo zbog njegove unutrašnje
vrednosti , a pravo se sastoji od imperativa kojima se čovek pokorava. Pravo kao takvo vodi računa samo o spoljnoj usklađenosti, ali
ono neće nikada pitati za motive pokornosti, što znači da je ono vezano za spoljašnje dužnosti. Tako će on pravo dalje odrediti kao skup
uslova pod kojim se htenje jednog subjekta prema opštem zakonu slobode usklađuje sa htenjem drugog subjekta.

• Kant govori o spoljnom zakonodavstvu, koje je bitno za pravni nauk, što znači
da se pojam prava vezuje za obaveznost, ali spoljnog karaktera, za razliku od morala.

• Kantov kategorički imperativ glasi: "Delaj samo prema onoj maksimi (osnovno načelo koga se čovek pridržava u životu i
radu) za koju u isto vreme možeš želeti da ona postane jedan opšti zakon." ,a njegov opšti imperativ
dužnosti , što je neophodno da bi se razumela pravna dužnost: "Postupaj tako kao da bi trebalo da maksima tvog delanja postane
tvojom voljom opšti prirodni zakon."

• Zakon prisile koji postoji, nužno podrazumeva, i to ga opravdava, da je u skladu sa principom svačije slobode, odnosno za
postojanje jednog pravnog odnosa neophodno je da postoji usklađenost samovolje jednog sa samovoljom drugog. Sa pojmom
prava je i kod Kanta povezana prinuda, koja podrazumeva vlast na prisilu i to nad onim ko krši pravo . To dalje za njega znači da
pravo i pravo na prisilu "znače, dakle, jedno te isto".

• Kant će uvek vezivati pravo za slobodu i opšti zakon slobode, te je tako urođeno pravo samo jedne, odnosno to je sloboda
. Dakle, nezavisnost od prinudne volje drugog jedino je urođeno pravo čoveka, jer može da postoji, a prema opštem zakonu
slobode, sa slobodom drugog, i zato sloboda pripada svakom čoveku na temelju njegove ljudskosti.

• Prema Kantu, javno pravo, te državno pravo, odnosno ono je skup zakona" koji se daje određenom narodu, a gde je potrebna
sjedinjujuća volja" da bi se ostvarilo građansko stanje". Ovo znači da mora da postoji povezanost zajedničkim interesom svih da budu
u pravnom stanju", dok se privatno pravo vezuje za svet prirode, u kojem postoji društvo, ali ne građansko društvo. Dakle, on je
učinio podelu prava na:

1) Prirodno pravo , koje „počiva na samim principima a priori

2) Pozitivno pravo , koje proizlazi iz volje zakonodavca". Dakle. pravu će uvek biti neophodan spoljni zakonodavac, mada će i
opstanak države zavisiti od
„sjedinjene volje naroda", jer zakon u državi mora biti takav da nikome ne nanosi nepravdu, odnosno „zakonodavna može biti samo
složna i sjedinjena volja svih".

GEORG VILHEM FRIDRIH HEGEL

• Hegel će govoriti da je filozofija prava ideja prava, odnosno da je i sama pravna

nauka samo deo filozofije.

• Za pojam slobode on vezuje pojam personalnost , odnosno iz ovoga izvodi pravnu zapovest "budi osoba" (Person) i poštuj druge
kao osobe" Tako pravo postaje opšta volja koja je određena kroz posebnu volju, a nepravo je privid, odnosno zločin je negacija i to ga
čini ništavnim, dok je kazna koja se nadovezuje negacija negacije. Hoće da kaže da je zločin svaka protivrečnost opštoj volji.

• Pravo je povezao sa zakonom, jer ono dobija svoju istinsku određenost kroz zakon, dok će njegova obaveznost biti vezana za
obelodanjivanje . On već tada vidi značaj obelodanjivanja prava, te kaže da oni vladari koji su, poput Justinijana, narodu dali određen
zakonik postali su „ Dobročinitelji " koji su izvršili veliki akt pravednosti", jer niko nema monopol nad zakonom, odnosno neko ne mora
da bude obućar da bi znao da mu cipele pristaju"

Hegel je prepoznao dinamičnost i bogatstvo života naspram zakona, te je od njega zahtevao da:

1) Bude zatvorena jednostavna konačna građa.

2) Da bude neprekinuta potreba novih zakonskih određenja.

• Dakle, zakon mora da bude otvoren prema životnim činjenicama i životu uopšte, što negira njegovo savršenstvo koje sprečava
zakon da bude otvoren za dalje određivanje. Ovakvo stanje uverenosti u savršenstvo zakona Hegel naziva nemačka bolest , jer
potpunost jednog sistema, podrazumeva potpunu sabranost sveg pojedinačnog što pripada jednoj sferi, a u ovom smislu ni jedna
nauka i znanje ne može biti potnuno". Hegel već tada uviđa ono što pravni pozitivizam i normativizam mnogo godina kasnije neće
uvideti, a to je ograničenost zatvorenih pravnih sistema, jer u njima, po samom Hegelu, ništa neće napredovati, jer i iznad
veličanstvenog postoji veličanstvenije. Ovo se najbolje može videti u njegovim rečima: " Ali neko veliko stablo stablo grana se sve
više i više, a da stoga ne postaje novim stablom: ipak bi bilo ludo zbog novih grana koje bi mogle izrasti, ne htjeti
posaditi nikakvo stablo."

• Dakle, njegova filozofija prava predstavlja jednu istinsku sveobuhvatnu predstavu o tome šta pravo jeste kao dinamička
pojava, odnosno odbija da poveruje u pravo kao zatvorenu statičku datost ovog sveta. Znači, za njega je pravo nešto što je
dinamično , a ne statično.
39) O pojmu prava: Rudolf, Eugen i Herman (168-171)

RUDOLF VON JERING

• U svojoj definiciji prava, on obuhvataju dva osnovna elementa prava:

1) Momenat norme

2) Momenat njegovog ostvarivanja putem prinude.

• Na ovaj način on je sastavio dva elementa koja čine pravo, i dodaje da ime
prava zaslužuju one norme koje iza sebe imaju državu kao organizaciju koja ima monopol fizičke prinude, a kako je to
jedino država, jedino je ona izvor prava. Ovako nije izopštio iz pravnog sistema norme drugih društvenih organizacija, već
naglasio da one stvaraju norme uz prećutno trpljenje od strane države. Ove prema njegovom shvatanju važi i za sve oblike
autonomnog prava, koje se, uostalom, stvara uz saglasnost države i nikada protiv njenog interesa.

• Pravo bez prinude ne postoji, ne može da postoji, kao što nema vatre koja ne gori, svetlosti koja ne sija". Koja će konkretna vlast
sprovoditi pravo na osnovu prinude, to nije važno za prava, a čim nema prunude, pravila, koja možda i liče na pravo, postaju
moralne obaveze.

• Unutrašnji momenat prava, prema njemu čini sama norma, koja je jedno praktično pravilo, uputstvo prema kome se subjekti na koje
je ono upućeno i ponašaju. Valja napomenuti da je pravna norma imperativnog karaktera, i nije ni dogovor i razgovor , već
zahteva poslušnost, odnosno: Normu prema tome treba odrediti kao apstraktni imperativ za ljudsko delanje.

• Posebnu pažnju posvetiće društvenom cilju, unutar koga on u ličnosti sudije pronalazi tačku koja vezuje pravo sa idejom državne
vlasti: tako pravo postaje materija za prinudu . Kada se ovako posmatra razvoj njegove ideje prava, nije čudno što je on pravo
odredio i kao dobro shvaćenu politiku sile kojoj se svako ponašanje koje je suprotno naredbama mora označiti kao nepravo. Ipak,
u jednom delu nalazimo ono što će kasnija dešavanja poreći, jer Jering insistira na tome da je svaki akt donet od strane
Zakonodavca pravo i potpuno
je legalan akt, te insistira da zakonodavac stoji svojom moći iznad zakona. On donekle koriguje svoj stav kroz analizu
pravednosti, na ideju nepravednog zakona vezuje za samog zakonodavca, a ne za sudiju, jer ovaj drugi stoji ispod zakona.

Za pokoravanje kaže da je to„sopstveni insteres" za koji još vezuje i pojam

„samosavlađivanja". Celokupno Jeringovo učenje može se odrediti kao ciljna juriprudencija, jer i on sam ljudski život određuje kao
„skup ljudskih ciljeva", odnosno i samo društvo u pravnom smislu određuje kao udruženje više osoba radi ostvarivanja nekog
zajedničkog cilja. Ciljna juriprudencija vidi društvo kao ciljni subjekat prava i zadatak prava je da obezbedi životne uslove društva.

EUGEN ERLIH I HERMAN KANTOROVIČ

• Pitanje kolevke prava može se naći u društvenom cilju prava, tj. radi se o otvaranju prava ka životnim uslovima i činjenicama. Tako se
društvo posmatra središte prava, a ne u volji vlasti. Pošto je pravna norma uslovljena društvom, onda je logično da ona (pravna norma)
ne može da nastane ako se u društvu već nisu pojavili zahtevi na kojima ona počiva. Pošto mora da postoji veza između prava i
stvarnog života, pravna teorija je iznedrila pokret za slobodno pravo. Kao prvi predstavnik vezuje se Eugen, dok će se Herman javiti tek
kasnije sa svojom knjigom "Borba za pravnu nauku"

• Herman u svoj delu govori da taj pokret opominje na samosaznavanje sve pravnike koji uobražavaju da se njihovo činjenje nalazi
u najboljem skladu sa njihovim idealima. To uobražavanje on prozire i razara i preduzima da u svetlosti novih, manje skromnih ideala
pred nama samim opravda sve naše neprekidno činjenje - stvaranje prava. Taj se pokret ispoljavao u svim aspektima društvenog
života, dakle, ne samo u pravu. Ali se u domenu prava govorilo o slobodnoj
nauci prava , što je stajalo nasuprot ideji da je sudija „šraf" u državnom aparatu koji prima naredbe zakonodavca. Ovim je odbačena
ideja logičke potpunosti i celovitosti pravnog poretka koji važi u tom trenutku u jednoj državi. Dakle, ideja da nema pravnih praznina u
jednom sistemu koji želi da se predstavi kao kompletan je potpuno neopravdana i neodrživa.

• O širini prava izvan državnog prava govori i činjenica da je slobodno pravo temelj iz kojeg proizlazi državno pravo: skoro
sve zakonodavne ideje prethodno su postojale kao propisi slobodnog prava. Ono što Kantorovič nije propustio da kaže jeste da nema
gotovih i univerzalnih rešenja koja će biti opštevažeća, pa to, po njegovom mišljenju, ne izuzima ni slobodno pravo.

• Upravo zbog toga Kantorović poziva da sudije ne veruju slepo zakonima koje donose zakonodavci. Govori da kada imamo
slobodu da govorimo o zakonu bez straha, i da kada možemo bez straha i da ga primenimo, da ćemo tek onda da vidimo da je
zakon pun praznina i da je nerazumljiv.
• Prema Erlihu, kompletnost prava nalazi se u samom društvu, a ne u zakonodavstvu ili pravoj nauci, tj. govori da valja prihvati
činjenicu da govorimo o "živom pravu". Ideja prava se ne razvija u državi, već u društvu, jer pravo prvobitni uređuje društvene
odnose unutar države.

40) O pojmu prava: Gustav i Emil Laks (171-174)

GUSTAV RADBRUH

• Pravo je za njega "kultularni pojam", tj. pojam jedne stvarnosti povezane s vrednošću, jedne stavrnosti čiji je smisao da služi pravnoj
vrednosti, ideji prava. Dalje će samu ideju prava spojiti sa pravdom koju je vezao za pojam jednakosti. Kod njega, pravda se može
tumačiti na više načina. Može se vezati za primenu zakona ili za pokoravanje zakonu, ali i za sam zakon, pri čemu se primena zakona
vezuje za zakonitost.

• Njegova teorija povezuje "jeste" i "treba". Ovo se potvrđuje kada i sam kaže da se pojam prava razvija u obiju pravnih činjenica, ali i
u volji za pravdom. Međutim, ubrzo je uvideo da se važenje neispravnog prava ne može naći nikakvo opravdanje. Ovde je izvukao
zaključak da je pravo više od zapovesti i volje vladara ili grupe na vlasti, te odbacuje ideju "zakon je zakon", ali pridodaje da
pravna sigurnost nije presudna vrednost koju pravo valja da ostvari.

• Naravno, do sukoba odmah dolazi između pravde i pravne sigurnosti , jer pravda nije vezana vremenom, dok je pravna
sigurnost zapravo vrednost koja je direktno vezana za vreme. Prema njemu pravda preteže nad drugim vrednostima, a njoj služi
pravo, što znači pravda ide ispred drugih vrednosti koje baš prema njegovom iskustvu, a podržane pravnim pozitivizmom, mogu da
budu veoma dobra uvertira za totalitarizam.

• Radbruh ne prihvata relativizam kao moguć odgovor, jer pravo kao

poredak zajedničkog života ne može ostati prepušteno razlikama u shvatanjima pojedinaca, nad svima mora postojati
jedan poredak". Tako iznosi zapažanje da sigurnost prava odmah zahteva i njegovu pozitivnost, odnosno ako se ne može utvrditi
šta je pravedno, mora se propisati šta će biti po pravu.

• Ovde odbacujemo pravdu i svrsishodnost, a sve u ime pravne sigurnosti koju zahteva pozitivnost, koju ne možemo da
prihvatimo, jer bi to onda značilo da je pravo apsolutno, te Radbruh predlaže sledeću podelu rada:
1) Pravdu vezujemo za formu prava, odnosno za to da li se neki nalog može podvesti pod pojam prava. Pravdu vezuje za
doba prirodnog prava.

2) Svrsishodnost vezujemo za ispravnost prava, odnosno za to da li njegova sadržina ima karakter ispravnosti. Te nju vezuje
za policijsku državu.

3) Pravnu sigurnost vezujemo za pojam važenja. Pravnu sigurnost vezuje za pravni pozitivizam.

• Dakle, sve pravne i filozofsko-pravne rasprave imale su svoje veoma teške posledice za one koji su bili izloženi režimu koji je
negovao pravilo "zakon je zakon". Iz takvih vremena obično se izlazilo, a ulazilo u vreme renesanse prirodnog prava, te tako
izgleda da se celokupna ljudska istorija kreće između ove tri vrednosti, u nekim začaranim krugovima.

EMIL LAKS

• Zasniva svoju specifičnu teoriju vrednosti unutar filozofije prava, koja kao
„kritička teorija vrednosti" neće da „ izmišlja nadempirijsko pravo, nego samo hoće da se opominje nadempirijskog značenja
empirijskog
prava..." Pravna filozofija jeste razmatranje vrednosti prava, a empirijska nauka razmatranje stvarnosti prava, te obe ne mogu stajati na
putu jedna drugoj."

Ono što je, prema njemu, bitno jeste da filozofija prava istražuje "krajnje svrhe prava, njegov položaj u carstvu kulturnih vrednosti,
Njegov uticaj na način života." Naravno da će potom vrednost postati nezaobilazan sadržaj svake pravne norme, te tako i navodi
Štamlerovo shvatanje da "nalaženje ispravnog prava" pojedinačnom slučaju ne treba više da bude prepušteno samovolji i ličnom
taktu, već od strane filozofski školovanog sudije

• Dakle, sadržaj prava je vrednosnog karaktera i zahteva odbacivanje puke sile voluntarizma u procenjivanju konkretnih slučajeva od
strane nosilaca vlasti. Iz tog razloga pravo, prema Jelineku, mora predstavlja „etički minimum", a odlazak ispod tog minimuma
predstavlja opasnost za pravni sistem.

• Obojca pripadaju, prema Viskoviću, onom delu teorije i filozofije prava koja se može označiti kulturalistička, jer se pravo može
posmatrati kao realan kulturna činilac, kao životni društveni proces" . Laskova vrednosna teorija pripada "filozofiji kulture", jer je
prema njemu nauka o pravu grana nauke o empirijskoj kulturi", što znači da je pravo "realni kulturni faktor." Na ovaj način se
želi sjedinjenje "jeste" i "treba", odnosno valja svet vrednosti dovesti u vezu sa svetom stvarnosti, jer vrednosti dobijaju svoj značaj tek
kada učestvuju u stvarnosti. Kada stoje izolovano one ostaju beskorisne za kulturni život jednog društva. Dakle, vrednosti su date, i kao
take podrazumevaju i slobodu prihvatanja i odbijanja, kao i posledice tog prihvatanja i odbijanja. Svako nastojanje da se sadržaj prava
ispuni određenim vrednostima predstavlja iskorak ka dugotrajnosti jednog pravnog sistema.

41) O pojmu prava: Hans Kelzen (174-177)

• Hans Kelzen želi da pravnu nauku oslobodi svih elemenata koji su joj strani, jer pravna nauka ne može da se pretvori u prirodnu
nauku.

• Normativni pravac koji zauzima njegova pravna teorija polazi od postavke da je pravna nauka duhovna nauka, koja ipak konstatuje
da je sa racionalnog stanovišta postojanje interesa sasvim izvesno, kao i sukobi interesa i potreba za njihovim rešavanjem. Međutim,
on nikada nije želeo da moralne kategorije poveže sa pravnim, jer je po njemu tada postojanje pozitivnog prava
potpuno izlišno , a njegova egzistencija sasvim nepojmljiva. Iz tog razloga želi da ispituje da li je ono pravedno ili nepravedno,
što znači da odbija da vrednuje pozitivno pravo.

• Kelzen tvrdi da pokoravanje pravu ne zavisi samo samo od prinuda, te da pokoravanje pravu ne zavisi samo od
sekundarne pravne norme. Motivi pokoravanja pravu nalaze se u transcendentalnoj sferi, oni zavise od
"religijske, moralne pobude", tako pokornost vezujemo za obzirnost prema društvenim običajima.

Ono što Kelzenu "magli" pogled na pravni poredak je transcendentna sfera prava, te iz tog razloga želi da ima od ideologije
slobodnu teoriju prava", što bismo mogli da prihvatimo kao najbolji deo njegove teorije, jer svaka ideologija zapravo „prlja"
pravo. Na taj način je smatrao da čistu teoriju
prava neće zanimati nikakav viši pravni poredak koji stoji iznad njega. Kelzen je pravo i pravni poredak označio kao
„sistem pravnih normi" gde jedna norma u tom sistemu važi samo zato što pripada, nekom određenom poretku i zato
što se važenje te norme i svih drugih normi tog poretka može svesti na jednu normu kao poslednju osnovu tog
važenja.

• Ovde možemo govoriti o njegovom piramidalnom sistemu prava, u kojem se na samom vrhu nalazi osnovna norma, koja je
trascendentalna kategorija, na šta će Lukić konstatovati da Kepzen nije išao dobrim putem. Ovde možemo da navedemo primer
njegove piramide, pa recimo norme da ne treba da lažeš, da
kradeš, ili varaš, proizilaze iz norme o istinoljubivosti.

KELZEN: DRUGI DEO

• Međutim, Kelzen je bio izričito jasan u odvajanju pravnog poretka od bilo kakvog moralnog poretka, te smatra da se važenje norme
ne može odrediti s obzirom na njenu sadržinu, već govori da norma važi kao pravna samo stoga što je nastala na sasvim određen
način, tj. što je stvorena po sasvim određenom pravilu i propisana po specifičnom metodu. Ono u konkretnom slučaju znači da viša
norma određuje stvaranje niže norme.

• Pod pretpostavkom postojanja osnovne norme, šematski „pozitivnopravno najviši stupanj predstavlja ustav potom idemo
redom, poštujući načelo podređenosti i pravne snage pravnog akata, gde stupanj najbliži ustavu jesu opšte norme stvorene u
zakonodavnom postupku .

• Odavde jasno proizlazi da je Kelzen morao da ode i korak napred te i državu izjednačava sa pravnim poretkom. Država je
socijalni poredak prinude koji je identičan sa pravnim poretkom. Do ovog izjednačavanja dolazi onda kada se ustanove izvesni
organi koji funkcionišu na osnovu podele rada. Takva država jeste personifikacija određenog pravnog poretka, jer i elementi
države poput vlasti, oblasti i naroda nisu ništa drugo, do važenje državnog poretka.

• Na ovako postavljen odnos država - pravni poredak, jasno se nadovezuje da norma važi ako je proglašena, te otuda i
moramo imati organe među kojima je izvršena podela rada. Ovakvo postavljanje države je veoma
važno, pošto samo takva država ima poziciju i kvalitet legalnog
autoriteta, jer i banda kriminalaca ima autoritet, ali ne legalan. Ovo je zato što nemaju ustav.

• Ovakav se poredak temelji na Kelzenovoj piramiti, gde će sve norme jednog pravnog poretka proizlaziti iz ustava, ovaj ustav iz
prethodnog ustava, i na kraju jedan ustav mora biti "istorijski prvi". Taj istorijski prvi ustav zasniva se na normi
„koju pravnici pretpostavljaju". Ovaj deo pretpostavljene norme predstavlja na neki način Kelzenov izlazak iz sfere realnot u
sferu transcendentaln , od koje je Kelzen stalno nastojao da se udalji.
42) O pojmu prava: Herbert Hart (177-179)

• Herbert Hart veoma jasno prihvata Ostinovo shvatanje: „Postojanje prava je jedna stvar, njegova valjanost ili nevaljanost, druga".
Ovo je dalje vuklo zaključku da iz puke činjenice da jedno pravilo narušava neki moralni standard ne sledi da to pravilo
nikako i nije pravno pravilo: i obrnuto, iz puke činjenice da je jedno pravilo moralno poželjno ne sledi da je ono samim tim
i pravno pravilo.

• Hart jer je konačno naglasilo da pravo jedne države nije nikakv ideal već nešto što stvarno postoji. Hart je odbacio predstavu pravnog
sistema kroz trilogiju jer je verovao da ono negira vezu sa moralom i identifikuje pravo sa prinudom.

naredba - sankcija - suveren

• Da bismo shvatili kakao pravo deluje u društvu, prema Hartu, valja prihvatiti da su pravna pravila smernice za ponašanje i da
predstavljaju zakonski opravdane zahteve. Iako postoji veza između moralnih i zakonskih prava, njih
nikako ne valja poistovećivati, jer nema nužnog povezivanja sa moralnim vrednostima da bi se pravo odredilo. Iz tog
razloga Hart i prihvata da analiza pravnih pojmova ima vlastitu vrednost, a pokoravanje
pravnim normama jeste nešto sasvim normalno, što doprinosi ljudskom životu. U tom društvenom životu, pravne i moralne norme se
ponekad preklapaju, s tim što su pravne norme određenije.

PRIMER ŽENE IZ NEMAČKE

• Kod prava, za razliku od morala, svesnost da se nešto učini igra veliku ulogu, odnosno moral može da traži i prihvati izvinjenje
sadržano u postavci " nisam
mogao da se uzdržim, dok pravo nećet prihvatiti" . Ali, pravni sistem može da prihvati i ideju da donekle postoji moralna
obaveza da se poštuju pravila, jer se od morala može donekle preuzeti procenjivanje moralnog karaktera dela.

Hart je naveo sledeći primer:

• Jedna žena je iz namere de se oslobodi muža, ovog 1944. godine prijavila vlastima tadašnje Nemačke za uvredljive reči o Hitleru koje
je ovaj izgovorio. Obaveza takve prijave nije postojala, mada nije baš ni bila u koliziji sa odredbom koja je zabranjivala davanje iskaza
koji štete Trećem Rajhu. Na osnovu svega on je uhapšen, osuđen na smrt, ali je ipak poslat na front.
• Tu je ženu 1949. godine optužio zapadnonemački sud zbog prekršaja, koji Hart opisuje ka protivpravno lišavanje slobode.
Očekivano, žena je u svojoj odbrani istakla da je ona samo postupala po pravilima ponašanja koja je zahtevao nacistički skup
zakona. Obrazloženje drugostepenog suda bilo je sledeće:

- žena je kriva zbog uticaja da suprug bude lišen slobode, a zakon na koji se ona poziva bio je suprotan zdravoj svesti i smislu za
pravdu svih čestitih ljudi.

Ovo je na Harta ostavilo utisak "histerije", jer žena jeste počinila nemoralno delo, pravnički strogo gledano cilj je postignut samo
stavljanjem van snage zakona iz 1934. godine. Moralno gledano, cilj je ostvaren, pravnički gledano nedostaje dovoljno argumentacije,
to je ono na čemu Hart veoma odgovorno insistira. Po njemu, pravnički posmatrano imali smo zapravo sledeće mogućnosti, koje
nemaju baš neke veze sa moralnim stajalištem:

- prva , ženu je valjalo ostaviti nekažnjenu, samo je postupala po zakonima koji su tada postojali; druga , kazniti ali uvesti
retroaktivnost zakona, što on označava kao „vrednost iskrenosti".

• Dakle, ovde imamo "klackalicu" - ili je ostaviti nekažnjenu ili žrtvovati jedno veoma važno pravilo. Hart je jasno „ušao" u problem
koji veliki broj pravnika izbegava, kako oni koji su naklonjeni moralnosti prava, tako i oni koji su naklonjeni pravnom pozitivizmu, jer
možda osuda ovakvog ponašanja samo na osnovu morala, tj. nemoralnog dela te žene, osim što predstavlja „romantični
optimizam" ne rešava problem.

[DA LI KAZNITI ŽENU KOJA JE POČINILA JEDNO NEMORALNO DELO, ILI PAK PRIHVATI ČINJENICU DA JE ZAKON ZAKON I DA JE ŽENA
POSTUPALA SA TADAŠNJIM ZAKONIMA]

43) O pojmu prava: Lon Fuler (179-181)

• Daje osam, zapravo devet grešaka pri stvaranju prava koje dovode do toga da pravo bude takvo da dovodi do kraha i onoga ko ga
stvara i samog sistema, te izgleda da je narodu bolje da živi bez njega. Greške koje Fuler uočava pri stvaranju prava počinju sa idejom da
se o svakom pitanju koje se postavi za odlučivanje, odlučuje na ad hoc (pojedinačne slučajeve) osnovi; ovo je očigledna greška, jer
zakoni moraju da sadrže stepen opštosti, odnosno ne može se iz pojedinačnih slučajeva koji će se rešavati izvesti opšte pravilo, zato što
ono jednostavno i pre toga mora da postoji.
[ZAKONI MORAJU BITI OBJAVLJENI]

• Sledeća greška se odnosi na to da pravna pravila moraju da budu objavljena i dostupna subjektima na koje se odnose, jer iako je
jasno da građani ne mogu da imaju u svojoj svesti sve zakone jednog pravnog poretka, jasno je da oni moraju da budu objavljeni i
time dostupni onima koji su im potčinjeni, ali ovo obnarodovanje zakona ima i funkciju da se vidi da li ih primenjuju i poštuju oni koji su
ih doneli.

[RETROAKTIVNOST NIJE MOGUĆA]

Retroaktivnost u pravu podrazumeva primenu pravne norme na događaje koji su se desili pre njenog stupanja na snagu. Fuler
smatra da retroaktivnost ruši pravnu sigurnost, tj. govori da se ljudima ne može upravljati zakonima koji tek treba da budu doneseni.
Međutim, on pravi razliku između retroaktivnosti u krivičnom zakonodavstvu i retroaktivnosti u građanskim procesima. Od pravila se
zahteva jasnost , jer je zakonodavac itekako odgovoran za odustvo jasnosti u pravilima koja daje, a koja moraju biti ispunjena
pravilima zdravorazumskog rasuđivanja, koja su nastala u običnom životu izvan zakonodavčeve dvorane.

[ANTINOMIJA]

• Dovodi do pravne nesigurnosti jer nismo u stanju da razaznamo kako da se ponašamo, tj. postoje jedne zakonske odredbe koje
se suprotstavljaju drugim zakonskim odredbama, te dovodi do protivrečnosti

[NERACIONALNOST]

• Nijedan razuman zakonodavac neće zahtevati nešto nemoguće, tj. neće doneti zakon koji besmislen.

[STALNE PROMENE]

• Nestabilnost pravnog poretka ogleda se i u stalnim i previše čestim promenama pravnog sistema, što je opet suprotno pravnoj
vrednosti, odnosno pravnoj sigurnosti, jer narušava princip stalnosti zakona u vremenu. Ovde se treba napraviti zdrava ravnoteža
između promene životnih okolnosti i navike da se zakon koji reguliše izvesnu materiju previše često menja.

[NEDOSLEDNOST ZAKONA]

• Nastaje kada ne postoji usklađenost između propisanih pravila i njihove stvarne primene.
• Pravo podrazumeva neku vrstu svrsishodne delatnosti koja bi omogućila poštujući pravila unutrašnje moralnosti, da se
stvori delotvoran pravni sistem.

44) O pojmu prava: Ronald Dvorkin (181-183)

• Insistira na moralu kao osnovi za donošenje sudskih odluka i to posebno u teškim slučajevima, što bi značilo da pravo mora da
zadrži svoju moralnu osnovu. Dvorkin govori da moralno stanovništvo i moralno ubeđenje služe za kritiku i opravdanje, a
posebno pridaje značaj moralnom ubeđenju grupe , a kao primer navodi nacističku Nemačku, govoreći da te grupe mogu imati
pogrešna moralna ubeđenja.

• Dvorkin ne smatra da moral treba da se odvoji od prava. Govori da nema razloga da se plašimo uliva morala na prava, te dodaje da
je potrebno da ga posmatramo konstruktivistički, da ga shvatimo kao proizvod društva, i kao takvog podložnog promenama.
Vraćanje moralu se pravnicima posebno nameće kada se bave problemima koji nisu tehnički, te o kojima ne postoji opšta saglasnost o
tome kako postupati, što zapravo predstavlja teške slučajeve . On smatra da tri veštine koje pravnici koriste da nisu dovoljne, a te tri
veštine su:

1) Veština analiziranja zakonskih odredba i sudskih mišljenja, kako bi došli do pravnih mišljenja

2) Veština analizaranja složenih stvarnih situacija da bi precizno sažali bitne činjenice

3) Sposobnost da razmišlju u terminima taktike. [PRINCIP PRAVIČNOSTI I

TEŠKI SLUČAJEVI]

• Sve nedoumice oko postojanja ili nepostojanja principa, odnosno o tome koliko sudije, primenjujući principe, unose lične sklonosti
ka nečemu, jesu "tamna" područja jurisprudencije (sudske nauke), koja ona ipak ne može da ignoriše i mora da ih rešava kao probleme
moralne teorije.

• Mi se u našoj delatnosti rukovodimo principima, koji nam služe kao merilo, merilo koga se treba pridržavati, ne zato što unapređuje
ili osigurava ekonomsku, političku ili društvenu situaciju koja se smatra poželjnom, nego zato što je to zahtev pravde, nepristrasnosti ili
neke druge dimenzije moralnosti. Ovde možemo da kao primer navedemo princip pravičnosti, koji bi, zaista, trebalo da vodi da
pravednosti. Iz tog razloga, Dvorkin poziva pravnike da u teškim slučajevima idu dalje od puke zakonske formulacije, a kao primer
navodi "Rigs
protiv Palmers", gde unuk ipak nije dobio dedino nasleđe, jer ga je ubio.

• Dvorkin neće izbegavati razmišljanje o teškim slučajevima. Tako je od zaključio da, iako sudije donose i nepravedne odluke, ne
možemo da im oduzmemo to pravo, jer ih nemamo kome prepustiti. Te Dvorkin poziva sudije da se služe smrtnošću, koja će im pomoći
prilikom označavanja neke radnje kao nemoralne. Kada sudija pokuša da reši jedan slučaj, on mora da konsultuje sve oblike društvene
normativnosti. Dakle, "intelektualna majstorija" zahteva kritički prilaz svih oblicima društvene normativnosti, a to će učiniti rukovodeći
se nezavisnim kriterijumima, s tim što će i tu ostati kao problem da li se do kraja možemo složiti šta su to nezavisni kriterijumi.

45) O pojmu prava: Đon Finis (183-186)

• Njegova prirodno-pravna teorija dosta je naslonjena na učenje Tome Akvinskog i pokušava da odredi ljudska dobra koja se mogu
obezbediti samo pomoću ustanova ljudskog prava. Prema njemu, funkcija teorije prirodnog prava je u stanju da identifikuje uslove i
prinice praktične zdravorazumnosti, kako u pravnom poretku među ljudima tako i u individualnom ponašanju. Smatra da ona nema za
cilj čistu deskripciju, već za idem da pomogne u refleksiji onih koji su zainteresovani za akciju, bilo da su sudije, državnici ili građani.

• Dakle, i kod Finisa, kao ranije kod Tome Akvinskog, razum je važan činilac ljudskog ponašanja, jer je sve u skladu sa ili
suprotno razumu i na
njemu se zasniva. Moralnost je za Tomu Akvinskog neophodna punoća razumnosti, dobrote i ljudske prirode. Pitanje
autoriteta izvire iz stanovišta koje Finis prihvata - da je čovekova priroda "drugačija drugačije bi bile i
njegove dužnosti ", što dalje vodi zaključku da "ljudske slabosti" zaista pružaju dobre razloge za postojanje autoriteta. Taj autoritet,
navodi Finis svatanje Džozefa Raza, predstavlja razlog za zaključivanje", ali i delanje, i to u odsustvu razumljivih razloga "

• Finiš govori da pravo svoj autoritet mora da veže za pravednost ili barem za svoju sposobnost da obezbedi
pravdu, jer pravo usmerava
ljudsko ponašanje u jednom pravnom poretku , a za pravo vezuje dva bitna pojma: praktična razumnost i iskreni autoritet .

• Finis smatra da država neće dugo opstati ako bazira svoj pravni sistem na sankcijama. Potreba za pravednošću prava i pravnog
poretka posebno je naglašena ako prihvatimo da je pravo prinudni poredak i da ono samo reguliše svoje stvaranje . Odavde
možemo i prihvatiti da je „vladavina prava" zapravo vrlina ljudske interakcije i zajedništva, te kao takva spada u zahteve pravde ili
pravičnosti". (misli se da je to moguće zbog ljudskog dogovora). Finis
ne prihvata statičnost, jer uključuje sve moguće društvene promene u svoju analizu praktičnog prirodnog prava. Finis smatra
da sudija neće moći da odgovori na abnormalne pojave ako nije svestan da se izašlo iz
normalnih vremena. Tako i pravo dobija kod Finisa svoja obeležja; to su regulativna pravila koja su propisana od efektivne vlasti i
obezbeđena su sankcijama, kako bi razrešila probleme zajednice i da bi ostvarila zajedničko dobro te zajednice.

[PRINCIP PRVOG I DRUGOG REDA]

• Principi prvog reda usmeravaju zakonodavca koji je suveren u delatnosti donošenja pravnih akata, dok su principi drugog-reda
takvog karaktera da predstavljaju kristalizaciju ovih prvih, jer se tiču tumačenja i primene pravila koja se posebno ispoljavaju u
kontroli od strane građana, sudova i zvaničnika kada se ostvaruju ljudska dobra koja su krhka i predstavljaju kumulativno dostignuće
prošlih napora, ulaganja, discipline, te ih iz tog razloga ne možemo olako tretirati u ostvarenju budućih dobara. To bi sve, u krajnjem,
značilo da prema razumskom pravu, pozitivno pravo, kako to smatra Toma Akvinski,
derivira iz prirodnog prava čime se postiže da onaj ko je vladalac vlada zbog potreba opšteg dobra i u cilju opšteg dobra,
a ne u korist svoju, svojih prijatelja, stranke ili grupe, ili iz pakosti protiv nekog lica ili
grupe. Dakle, prvi red usmerava, dok drugi red analizira doneta prava od strane građana, sudova i zvaničnika kada se
ostvaruju ljudska
dobra.

• Finis će konstatovati da svako razmatranje koje odbije da unese kategoriju pravednih-nepravednih obaveza, kao i zakona,
da će to biti nepravilna
jurisprudencija . Finis nije želeo izbegne teška pitanja, te nam nudi odgovor na pitanje da li nam određeni nepravedni zakon nameće
obavezu da ga poštujemo ili ne. U odgovoru na ovo veoma komplikovano, a u isto vreme i jednostavno pitanje čovek ima apsolutno
pravo (slobodu) da ne vrši akte u pogledu kojih neko ima apsolutno pravo, ali tu on zastaje i unosi stav da ovo nije generalno
upotrebljiv stav bez potrebe za preciznim smernicama. Govori da smernice, zapravo, određuju nivo tolerancije, tj. da se pravo
poštuje u određenoj meri neophodnoj za funkcionisanje pravnog sistema, koji u osnovi ostvaruje zajedničko dobro, tj. on to
naziva kolatelarnom obavezom.
46) O pojmu prava: Gligorije Geršić (186-188)

• Smatra da je pravo propisan red i pravac, koji izvesno društvo postavlja i ostvaruje u pogledu ponašanja svojih članova prema
drugima i prema njemu samome, a isto tako i u pogledu formi sopstvenog društvenog ili kolektivnog delanja. Smatra da pravo
samo sebi nije cilj, već da je pravo sredstvo za cilj, koji služi za održavanje mirnog poretka. Smatra da pravo, i pored moralnih
naslaga, ipak ima i druge namere, jer ono ne određuje kaznu za kradljivca i lopova stoga što pravedno kažnjavanje godi i što
se ono dopada, nego zato da zaštiti svojinu. U njegovom učenju, isticaće
pravednost i celishodnost (razumnost) kao dve vrednosti kojima se treba upravljati, uz isticanje da se one ne poklapaju.

• Pravo podrazumeva momenat moći i sile, koje obavezuju i ovlašćuju, dakle koji je odnos dvosmeran. On je dvosmeran u pravcu
zaštite samog prava i u
pravcu njegove zapovesti. Grešić je tvrdio da se pravu pokoravamo i bez prisile, tj. tvrdio je da je moral taj koji nas tera na
pokornost, tj. ono što naša moralna priroda traži.

• Kako je Grešić bio prinuđen integralističkom metodu, on nije želeo da za pravo veže samo prinudu ili pravednost kao osnov
formiranja mira, već dodaje da mnogobrojni drugi faktori, takođe, utiču na formiranje sistema, tj. mira. Pravo, kako ga postavlja
Geršić, ima univerzalni karakter i karakter
neprekidnosti, jer se nalazi svuda i postojaće u svakom društvu stalno, i kao takvo ono je prema njemu jedan "kosmički
zakon". To znači da pravo nije neko nužno zlo, već bitan element društvenog života, u kome Geršić nalazi etnološko-socijalni koren
prava.

• Ispitujući čovekovu prirodu shvatio je da postoji još jedan koren prava, koji proističe iz fizičke i fiziološke (biološke) čovekove
prirode. Kako smo već naveli, Geršićev duh nikada nije bio jednostran, te je u čoveku otkrio da pored egoističkih nagona i motiva,
čovek biva pokrenut I nekim simpatičkim, nesebičnim, etičkim nagonima i pobudama. Tu već uključuje pravo u šire prostranstvo, u
kome se stalno nalaze dve sile, odnosno nalazi se zakon repulsije i atrakcije , koji vlada u celokupnom sklopu. Na ovaj način vidimo
da kroz čitavo učenje o pravu Gligorija Geršića jasno provejava duh holizma (holism is the idea that various systems should be
viewed as wholes,
not merely as a collection of parts.) , ali takvog da priznaje različite ljudske nagone koji utiču na ljudsko ponašanje, što se sve
kasnije prelama i kroz društveni proizvod.

• Dakle, Geršićevo izlaganje prava predstavlja jednu holističku-sistemsku celinu koju krasi odbijanje jednostranosti u definisanju
prava. Na ovaj način, ukazao je
da je svet jedno, a prozivod tog sveta je jedna velika pojava, odnosno to je "jedna organski vezana celina".

47) Prirodno pravo u učenju Tome Živanovića, Božidara S. Markovića, Djordja Tasića i Stevana Vračara (188-191)

• Prirodno pravo (lat. ius naturale) je skup nepromenljivih, objektivnih i večnih pravila ljudskog ponašanja koja su u tom smislu
slična prirodnim zakonima.

• Pozitivno pravo predstavlja pravni pojam koji se odnosi na važeće pravne propise ili propise koji su na snazi

TOMA ŽIVANOVIĆ

• Kao polazište uzima biološko-racionalno prirodno pravo, koje je još i nepromenljivog univerzalnog karaktera, kome je izvor nagon,
nagon društvenosti, odbrane, te instinkt odmazde i osvete, dok je sredstvo njegovog saznanja um. Prirodno pravo tako postaje
urođena ideja koja je objektivisana u čovekovoj prirodi. Ljudski duh je važan činilac razvoja ove ideje, a u samom prirodnom pravu mi
nalazimo pravno osećanje (osećanje za odmeravanje pravednog i nepravednog) i pravna volju (volja za postojanje i važenje u
socijalnom poretku univerzuma). Za razliku od prirodnog prava, pozitivno pravo je nacionalno i vremensko. Dakle, Toma tvrdi da se
ljudi rađaju sa urođenom sposobnošću da odmeravaju pravedno od nepravednog.

BOŽIDAR S. MARKOVIĆ

• Analizira pravedno pravo kao i Radomir Lukić. Lukić navodi da je Marković došao do zaključka da između pravde,
pravičnosti, prirodnog prava i
morala nema suštinske razlike, što znači da je dobro povezao pravni metod sa sociološkim i filozofskim metodom, te je
mogao da sintetički obuhvati pravni fenomen kao element duhovnog sveta povezan sa sociološkim, politikološkim i
filozofskim pojavama. Kako se pravo ne
može poistovetiti sa zakonima, to znači da se pravo ne može naći samo u pozitivnom pravu. Uz pozitivno pravo se, onda,
javljaju i pravda,
moral, prirodno pravo, objektivno pravo, društveno pravo.

• Ako je pravedno ono što doprinosi održanju, razvoju i usavršavanju života, društva i pojedinaca, onda je to jako blisko suštini i
cilju za koji je sredstvo objektivno pravo Lukića. Ovako postavljeno, pravedno pravo Markovića je veoma slično
objektivnom pravu Lukića, jer im je cilj isti blagostanje
ljudi, što znači da je predmet premešten na socijalni nivo. Pozitivno pravo mora evolucijom da se stalno prilagođava savremenim
shvatanjima pravde.

• Dakle, dok je pozitivno pravo obavezno pravilo društvenog ponašanja koje stvarno važi u jednoj državi i čije
nepoštovanje povlači za sobom državnu sankciju, pravedno pravo je ono pravilo društvenog ponašanja
koje je spontano nastalo u društvu, i za koje društvo smatra da treba da se u njemu primenjuje i da bude zaštićeno
državnom sankcijom. Nesklad između pozitivnog i pravednog prava uslovljen je statičnošću pozitivnog prava i dinamičnošću
pravednog prava.

• Sociološka norma je, prema Markoviću, u izvesnom smislu prirodno pravo, jer se vlada po prirodnim, racionalnim. ekonomskim,
etičkim I ostalim društvenim objektivnim zakonitostima. (slažem se). Međutim, Marković dodaje da sociološke norme moraju da ostanu
ispod državnih normi, tj. govori da je državna vlast suverena.

ĐORĐE TASIĆ

• Prirodno pravo on dovodi u vezu sa socijalno-istorijskom stvarnošću i shvata ga kao stvar postepenog progresa i usavršavanja,
čime on traži izlaz iz aporije ( teškoće sa kojima se suočava utemeljenje neke filozofske teorije) prirodnog i pozitivnog prava. Ovde Tasić,
očigledno, govori da prirodno pravo zavisi od društva, i dodaje da ono mora da se poštuje, ako bi htelo da opstane.

• Tasićev racionalizam je jedan od vrednijih u teoriji u filozofiji prava, jer nema sklonosti ka neracionalnom optimizmu smatrajući da
nema ničeg apsolutnog; ono što je apsolutno je samo čovekova vera u ideale, koji su ionako samo relativni. Totalno pravo
o kojem se može govoriti nalazi se između realnosti i idealnosti i dovodi do kompromisnih rešenja, što Tasića stavlja u ulogu i
idealiste i realiste.
• Tasić nikada nije dao punu definiciju prirodnog prava, ali će on smatrati da je prirodno pravo promenljivo, te da neretko ima i
revolucionarnu konsekvencu, odnosno apsolutno nepromenljivo pravo bi pretpostavljalo dovršenog čoveka, a to stvarnost
osporava. Govori da kada bi pravo postalo apsolutno, to bi onda značilo da je čovek postao savršen, a to nije moguće. Ta
revolucionarna komponenta govori o tome da su čovek i njegov moral promenljive kategorije koje u sebi nose dinamičnost i
aktivnost: tako na ovaj način možemo da izbegnemo statičnost prirodno-pravnog učenja.

STEVAN VRAČAR

• Takođe smatra da je objektivno pravo, opšte pravo, pravedno pravo ono koje se menja sa promenom sveta, tj. ono ima dinamični
karakter i ono se stalno usavršava. Integralizam koji zastupa govori u prilog postavci da deo prava uvek ostaje van državne
regulative, a integracija je povezivanje i sjedinjavanje mnogih, a različitih delova u više jedinstvo ili celinu putem većeg ili manjeg
uklanjanja postojećih razlika. To "više jedinstvo" on naziva opštim dobrom, a za ostvarenje služi objektivno pravo kao sredstvo. Veoma je
realan u svojoj postavci integracije, te smatra da koliko god da je metodološka integracija neophodna, toliko je sadržinska nemoguća.
Tako za integralistički metod smatra da predstavlja skladnu celinu, u kojoj delovi ostvaruju svoje zadatke, ispravljaju jedni drugima
slabosti, doprinose stvaranju opšte funkcije.

• Jedno od mesta gde razvija integralizam je pojam državno-pravna nauka , koja je celokupno znanje o državi i pravu, te ispravlja i
upotpunjuje znanje dobijeno izrazom pravna nauka, tako i postoji državno-pravni poredak. Uočio je razliku između
partikularnosti , koju shvata kao izraz dela i delimičnosti, i
integralizma , koji odslikava celinu države i prava. Prirodno, u okviru partikularnosti prisutan je disperzivni metod, dok kod integralnog
metoda imamo mogućnost sistematizovanja sveukupnog sistematizovanog i svestranog znanja o pravu i državi.

48) O pojmu prava: Radomir Lukić (191-195)

• Radomir Lukić ispituje pojam ustava i zaključuje da je ustav čista, a ne sankcionisana norma, ali tada dolazi do problema koji će on
posebno ispitivati, do problema obavezujuće snage pravne norme i objektivnog prava. Navodi da se u praksi obično polazi od
termina, zbog čega i dolazi do terminološke zbrke. A
termini su istovremeno i stvar društvene pogodbe, a pravo, nasuprot tome, smešta u šire i dublje okvire, jer se ono zasniva na suštini
sveta i njegovoj ulozi, kako bismo mogli da odredimo njegovu suštinu. Prema nekoj opštoj terminologiji, pravo je normativna pojava,
dok je norma misao koja određuje pravilo
ponašanja, te je kao takvo idealna pojava, van vremena i prostora. Dok I prema njemu, pravo određeno od strane najvećeg broja
pravnika kao skup normi koje država sankcioniše. Radomir Lukić nije želeo da previše proširi pojam prava, kako ne bi obuhvatio i one
delove koji se obično ne nazivaju pravnim.

[OBJEKTIVNO I POZITIVNO PRAVO]

• Objektivno pravo određeno je ontološkom suštinom prava, a njegove norme trebalo bi da budu i sadržaj pozitivnog prava
koje sankcioniše država, te se ostvaruje veza između sistema pozitivnog i sistema objektivnog prava, jer objektivno pravo utiče da
pozitivno pravo bude sadržinski istovetno sa njim. Objektivno pravo može da ne bude pozitivno pravo, ali da bude
„pozitivirano", odnosno podržavljeno pravo koje je država sankcionisala i pretvorila u svoje pravo. Ovo se, međutim, ne
dešava, odnosno država ne pozitivira objektivno pravo, pa pozitivno pravo u većoj ili manjoj meri odstupa od objektivnog prava.

• Lukić je kritikovao termin pozitivno pravo, jer je smatrao da ne označava sasvim tačno ono što želi da se kaže, a navodi da, ako
postoji pozitivno pravo, onda sasvim sigurno mora da postoji i neko negativno pravo, a i sam termin pozitivno pravo može da bude
shvaćen kao vrednosni pojam. U tom slučaju, pozitivno pravo je "dobro", "povoljno" pravo, za razliku od "lošeg", "nepovoljnog".
Pozitivno pravo bi trebalo da označava stvarno postojeće pravo, koje nije samo zamisao, već stvarna činjenica, međutim, Lukić će tvrditi
da je norma ta koja može da bude pozitivna, koja obavezuje i koja je sankcionisana, te samo ona može da bude pozitivna, a pozitivnost
prava se može odrediti samo ako ona postoji (norma)

[NORMATIVNOST PRAVA I PRAVA]

• Normativnost prava je ono što takođe zaokuplja pažnju Lukića, jer je norma misao, skup pojmova koji ne zavise od
vremena i prostora, te, prema
Lukiću, Kelzen ističući normativnost prava, zapravo, samo potvrđivao shvatanje važnosti tog elementa prava, koji niko ne može da
ospori i porekne. Iz tog razloga, normativnost prava postaje njen sastavni deo, dok je stvarnost ta koja pravnoj logici određuje granice.
Pravo, prema Lukiću, iako je vezano za
državu, ono se, ipak, rađa u društvu, te ulazi u svest ljudi i iz nje izlazi.
Pravo je pojava idealna pojava koja nema vremensku i prostornu dimenziju. Pravo se javlja kao svest ljudi.

• Dva činioca realnog sveta su uzrok prava - ljudski i društveni činilac. Čovek kao uzrok prava određen je samom svojom prirodom
slobodnog bića. Ta sloboda čoveka je i posledica svih pravnih i drugih normi, jer, kada njih ne bi bilo, ona bi svako radio kako bi hteo, a
za društvenu funkcionalnost potrebna je celina, tj. jednakost u postupanju. Ako bi čovek bio poptuno slobodan, onda on ne bi vodio
računa u društvenim interesima, a ona su potrebna da bi prava nastala u nekom svom obliku.

Cilj prava je da čovek postoji u što potpunijem dostojanstvu , što znači dalje da je uloga objektivnog prava da doprinese
opstanku sveta, jer je njegovo cilj opstanak najvećeg mogućeg broja. Objektivno pravo najpre služi čoveku kao najsavršenijem
biću na svetu, jer on je obdaren umom i jedino on
može da shvati pravo i da se po njemu ponaša. Najvažniji uslov ljudskog dostojanstva je privreda , a svako gaženje tog
dostojanstva dovodi do rđavih posledica.

RADOMIR LUKIĆ: OBJEKTIVNO PRAVO

• Međutim, da bi se društvo razvijalo, neophodno je da se odredi nejednakost dostojanstva raznih skupina ljudi, tj. nije realno da smo
svi jednaki, jer država tada ne bi ni postojala. Dakle, Lukić tvrdi da kada odredimo cilj sveta, da će se iz njega samog (tog cilja)
izroditi objektivno pravo, jer je ono sredsvo za postizanje cilja. Onda se ono putem normi konkretizuje, te nastoji da postoji kao
jedna vrsta prirodnog zakona. Lukić će napomenuti da je objektivno pravo, ipak, nekim delom vezano za vreme, jer se pozitivno pravo
javlja u društvu tek na određenom klasnom stupnju, a ono postoji u vremenu i
postojanje je idealno ako je vezano za neku realnu postojeću pojavu. Kao što smo rekli, objektivno pravo je jedan vid prirodnog prava, te
je jednim delom vezano za društvo i prirodno pravo, te se i ono samo menja, tj. nije uvek isto.

• Ovakav stav povlači sobom pitanje da li ovo pravo, budući da je suštinski različito od pozitivnog prava, može da se nazove
pravom. Moguće je, prema
Lukiću, i sistem objektivnog prava nazvati pravom jer je i to normativna pojava, koja se razlikuje od pozitivnog prava pošto
joj nedostaje
prinudna sankcija države. Objektivno pravo ne možemo da svedemo na nekoliko bitnih normi, jer bi morale da budu
toliko apstraktne da bi teško mogle služiti kao uzor regulisanja društvenih odnosa, pogotovo za rešavanje društvenih
sukoba. To ne znači da društvu nisu potrebni i opšta načela i konkretne norme.

• Iz tog razloga objektivno pravo sadrži norme koje su neophodne i u najvećoj meri obezbeđuju ostvarenje tog cilja. Te norme čovek
ne stvara, one su čoveku date. Tako shvaćeno objektivno pravo još nije u potpunosti saznato, i nikada verovatno neće biti, jer se, između
ostalog, stalno menja u zavisnosti od objektivnih okolnosti u kojima se primenjuje, a koje se stalno menjaju. Lukić tvrdi da čovek treba
da sazna za te okolnosti, a dodaje da tada objektivno pravo neće biti ništa drugo nego prevođenje u pravne norme naučnih zakona
koje čovek utvrdi. Odnosno, donekle to su prirodni zakoni, sociološki zakoni, moralni sistemi.

• Na taj način se u objektivnom pravu sjedinjuju prirodni zakoni sa

pravnim i moralnim normama. Tako se dolazi do objektivnog prava, koje je nezavisno od ljudske volje. Ovo je izuzetno teško,
jef podrazumeva saznanje svih zakona sveta, što je verovatno čoveku nemoguće da ikad postigne, jer se svet i negovi zakoni
neprestano menjaju.

• Posredan način saznanja objektivnog prava proističe iz same njegove suštine. Ovaj način podrazumeva saznanje rđavih
posledica primene pozitivnog prava koje krši objektivno pravo. Međutim, ovde se opet javlja problem: da bi se i to posredno saznanje
ostvarilo, neophodno je precizno poznavati prekršeno objektivno pravo. Ovde je naglasak stavljen na rđave posledice primene
pozitivnog prava koje dovode do nazadovanja društva. Treba pomisliti da to
nije ništa drugo do kršenje objektivnog prava, i pokušaj izmene pozitivnog prava.

49) Uzroci nastanka i koren prava (196-200)

• U svojoj suštini, pravo je nastalo kao društvena potreba, dok je sredstvo za ostvarenje prava državni aparat . Društveni poredak
je temelj pravnog poretka, koji se sa svoje strane sastoji od onog svog normativnog dela , koji je izražen u sistemu pravnih normi,
i od svog faktičkog dela , od stvarnog ponašanja ljudi po normama. Zapravo, uzrok nastanka prava nalazi se očuvanju društvenog
poretka, odnosno u zaštiti društvenih vrednosti koje omogućavaju opstanak društva. Važno je ispitati kako pravne norme štite
društvene vrednosti,
ali i kako same pravne norme mogu da nanesu štetu društvenom poretku. Ovaj odnos između pravnih normi i društvenog poretka je
veoma značajan, jer su pravne norme ponikle u krilu društva.

[SOCIOLOŠKA POSTAVKA]

• Sociološka postavka o svetu prava koja ima svoj koren u krilu društva zapravo je veoma šarolika i nije jedinstvena. Ono u čemu
jeste jedinstvena je to da se koren i uzrok nastanka prava ne traži u samom pravu, već se ide dalje i ispituju se društveni uzroci
nastanka prava. Time se ispituju društveni temelji prava, a forma prava ostaje nekako van tog ispitivanja, dok se težište pomera na
pitanja kao što su efikasnost prava , funkcionalnost , sama svrha i cilj pravnih
normi . Sociološke škole gledaju na pravo kao skup normi i kako ih što efikasnije primeniti u društvu. Tako se pravo više vezuje za
društvo, a ne za državu, jer je i država samo jedan od više različitih društvenih fenomena. Oni navode da se koren prava nalazi u
"stvarnim ljudskim potrebama i interesima unutar određenog rasporeda društvene moći, ili pak u samom ostvarenju
normativnog sadržaja u društvenim odnosima. Baš iz tih razloga Rosko Psuje navodi da je jurisprudencija jedna grana u
grupi društvenih
nauka. Posmatranje prava dobija svoju faktičku dimenziju jer pristalice sociološke škole pravo posmatraju kao društvenu
instituciju koja obuhvata iznalaženje normi kroz iskustvo i kroz svesno stvaranje. Na taj način se obezbeđuju društveni
interesi, a odbacuje mistifikacija prava.

[KAKO JE GIRKE GLEDAO NA PRAVO]

• Valja napomenuti i psihološki efekat u stvaranju prava. Kako Oto fon Girke kaže: Ono što čovek jeste - duguje savezu čoveka sa
čovekom. On ovde govori o udruženjima, koja ne samo što unapređuju moć onih koji žive u sadašnjosti, već i pružaju mogućnost da
buduća rasa, ona koja tek dolazi, dajući nam priliku da razvijamo istoriju. Zato je za njega pravo manifestacije zajedničkog života ljudi.
Girke govori da je ovde u pitanju interes, a ne volja. Govori da pravo ima unutrašnju snagu, koja je nezavisna od države i koja joj
prethodi, jer su prava izraz ubeđenja jedne zajednice. Girke će, međutim, prihvatiti činjenicu da se pravnim propisima pridodaje snaga
države, ali sa ciljem da se država stavi u službu prava. Jelinek je smatrao da pravo opstaje tamo gde ima podršku socijalno-psihološke
moći.

[DA LI JE MOGUĆE DA POSTOJI ČISTO NORMATIVNI KOREN PRAVA]

• Ako se prihvati da pretpostavka da se pravnik samo kreće kroz svet prava, i u tom svom kretanju, vodi svoje klijente, dajući im
pravno mišljenje i moguća pravna rešenja, onda je jasno zašto je Tomas Holand smatrao da je jurisprudencija jedna formalna nauka.
Džon Ostin će govori da je svako pravo
naredba i zapovest, on ovde govori o državnom pravu, tj. pozitivnon pravu, te je on smatrao da je predmet jurisprudencije pozitivno
pravo. Ovde se radi o pravnim aktima koji su voljom superiornih državnih organa nametnuti onim državnim organima koji su im
podređeni, ali ovakvi pravni akti, koji su označeni kao naredba, upućeni su i celini koja se tada ne može nazvati građanima, već samo
podanicima.

• Ipak, iako je moguće osloniti se na čisto normativni koren prava, mi nećemo da tako da ga gledamo, jer kako navodi Fuler,
nemoguće je da se pravo odvoji od morala, jer, na posletku, svaka naredba u sebi nosi neko polje moralnosti. Iz svega ovoga možemo
da zaključimo da je pravo jedan složen pojam koji nije lako definisati, a Kant je ovo najbolje rekao: pravnici još ne znaju šta je pravo,
iako toliko raspravljaju o njemu.

• Radomir Lukić je primetio da je razlog ovome zbog šarolikih definicija i shvatanja prava kako po svetu, tako i po istoriji. Termini su,
pak, samo puki dogovori. Možda je najbolje da na pravo gledamo kao jedno integralističko opredeljenje, koje neće isključiti nijedan od
elemenata i oduzeti mu njegovu specifičnost (misli se na pravo). To znači da prihvatamo da pravo reguliše naše spojašnje ponašanje, te
je samim tim heteronomno (zavisno od tuđih zakona), jer se kod prava pokoravamo nekoj normi koja je doneta mimo naše volje. Ta
volja je državna, ali je mi svejedno primenjujemo, što nam govori o socijalnoj dimenziji prava koja je nužna zbog sukoba interesa koji su
prirodni u društvu. Dakle, pravo je tu da reguliše i održi mir. Nikola Visković govori da je pravo proces impliciranja međuljudski
ponašanja i vrednosno-normativnih stavova koji to ponašanje kvalifikuju onako kako mogu, te ga potom usmeravaju. Znači, uz neke
naše izmene, pravo pripada specifičnoj društvenoj stvarnosti, a koja je normativno uređenje, i to prema istorijskim primenjivim
vrednostima, tj. ono je dinamično, i nije statično.

50) Delatnost stvaranja prava (200-204)

• Delatnost stvaranja prava je takvog karaktera da se odvija u razložnom mišljenju, kao uostalom i celokupan čovekov
život. Ono što, prema Tomi Akvinskom, upravlja razumskom delatnošću jeste umeće logike. Taj razum koji čovek
poseduje u kontekstu stvaranja prava valjalo bi da shvata
ontološku suštinu prava. Ovim ulazimo u samo središte metodologije prava koju je u svom istoimenom delu Metodologija prava
Radomir Lukić obradio, i to tako da je učinio podelu na one metode čijom upotrebom se dobijeni iskazi dokazuju i one čijom
upotrebom se dobijeni iskazi ne dokazuju:

1) Metodi čijom upotrebom se dobijeni iskazi dokazuju: proširenje iskustvenih iskaza na nadiskustvene, aprioristički metod,
aksiomatski metod, dedukcija iz
apriornih i aksiomatskih stavova.

2) Metodi čijom upotrebom se dobijeni iskazi ne dokazuju: intuicija, nadahnuće, otkrovenje i aksiološki metod (nauka o
vrednostima)

METODI KOJI SE DOKAZUJU

• Proširenje iskustvenih iskaza na nadiskustvo dovodi do toga da se iskaz koji je zasnovan na iskustvu shvati kao važeći i za neke
pojave koje se nalaze van iskustva, a na neki način su povezane sa iskustvom, a zapravo se radi o odnosu stvarnost - vrednost. Na
ovaj način možemo objasniti stvaranje osnovnih pravnih principa i načela koja su vodila i vode ka izgradnji boljeg prava, poput načela
jednakosti. Iskaz koji se izvodi iz iskustvenih pojava o kojima je stečeno iskustvo smatra se važećim, kao i za neke druge pojave o kojima
ono nije stečeno, ali se načelo može steći. Radomir Lukić smatra da svi filozofski iskazi koji na osnovu sadržine normi prava datog u
iskustvu zaključuju o sadržini nadiskustveneog prava.

• Lukić daje vezu između apriorističkog metoda i aksiomatskog metoda . Prvi nam govori da postoje urođena saznanja bez
kojih ne bi bilo moguće iskustvo, a drugi se sastoji u utvrđivanju stavova čija je istinitost očevidna za svakog. Ovde navodimo
jednakost, ravnopravnost, mir, red, odnosno potreba za njima je samoočevidna. Razum koristimo kada želimo da izvučemo nova
saznanja iz ovih metoda, bez pozivanja na iskustvo, te Radomir Lukić navodi da prava kao što su pravo glasa i svojine proizlaze iz
dedukcije jednakosti.

• Ovde će sada biti reč o običajnom pravu. Dakle, prema Lukiću, najpre se stvara običaj, sasvim spontano, a kasnije kada država
prepozna svoj interes prema običajnim pravima, ona ih sankcioniše. Može se zaključiti da se društvo, a samim tim i njihovo pravo,
menja mnogo većom brzinom nego običaj, te običaj nije najefikasniji način za stvaranje prava, gledano sa dinamike društvenih odnosa.
Lukić je primetio da se u prvom delu stvaranja prava ističe demokratija, samo da bi ona nestala kada je na red njeno sankcionisanje.

STVARANJE PRAVA KOJE VRŠI DRŽAVA

• Sada prelazimo na stvaranje prava koje vrši država dajući pravni oblik odnosno to je sve ono što pravo dodaje običnoj, nepravnoj
stvarnosti kako bi je pretvorio u pravnu. Pravo zapravo želi da preoblikuje društvenu stvarnost i da je obuče u pravno ruho , koje je
donekle specifično i donekle različito od stvarnosti, ali između stvarnosti i pravnog oblika ne može postojati suprotnost, jer ne tada
pravo postati besmisleno.

• Postoji razlika između nemodifikovane stvarnosti od one koju je pravo modifikovalo, odnosno prilagodilo svom izrazu, koji je,
doduše, uvek siromašniji od samog života i društvenih odnosa. To znači da ono utiče na ponašanje ljudi, a kao primer možemo da
navedemo vaspitanje deteta, gde roditelji imaju neku slobodu, ali opet moraju da se rukovode nekim zakonskim odrednicama. Valja
napomenuti da tvorac koristi i pravne pojmove pomoću kojih nemodifikovanu stvarnost jezički preobražava u pravnu, pri čemu i
društvene preobražava u pravne odnose. Pravni pojmovi se dele na:

1) Nepravni pojmovi : dolaze iz običnog života, te ovde navodimo pojam "muž" ili "roditelj" čiji supstrat već postoji u stvarnosti.

2) Pravni pojmovi : posebna tvorevina prava, te ovde navodimo pojam "tužilac" i "pravni lek", pošto izražavaju jednu pravom
stvorenu pojavu, čiji se supstrat ne nalazi u običnoj stvarnosti

3) Izvedeni pravni pojmovi : sastoje se iz većeg broja pravnih pojmova koji odražavaju stvarnost, te navodimo pojam subjekt u
pravu, koji je izveden pojam iz pojma "oca", "deteta", "krivca", "ugovorač"

• Veoma je bitno razumeti i pojam pravnog načela , koji predstavlja apstraktne norme, koje su izvedene iz onih koje su manje
apstraktne i potom načela važe za niz slučajeva koji su već obuhvaćeni i nižim normama. Recimo, opšte načelo o krivičnoj odgovornosti
se sastoji iz niza normi koje propisuju krivična dela.

ETAPE U STVARANJU POZITIVNOG PRAVA

1) Najpre se utvrđuje cilj prava, bez koga se društveni cilj ne može ostvariti. (misli se na prava). Cilj prava će biti u suštini određen
opštim ciljem date vladajuće klase . Kako je pravo sistem, i to logički sistem, jasno je da mora da postoji međusobna usklađenost
ciljeva. A kako pravo mora da bude usklađeno sa
stvarnošću, i to sa stvarnošću datog društva, i ciljevi će ce lakše ostvarivati ako je to učineno. Potom je, prema Lukiću, neophodno
utvrditi uzročne veze između cilja prava i prava, ali postoje teškoće prilikom preciznog ispitivana uzročne veze između prava i njegovog
društvenog cilja, zbog čega se dešava da pravo ostaje
„neefikasno", odnosno neće ostvariti zadate ciljeve.

2) Sam tvorac prava se nalazi u dilemi: da li da date situacije reguliše pravom koje stvara, ili da pravom predviđa niz situacija koje će
nastupiti. Međutim, nije lako predvideti društvene odnose putem eksperimenta, zato što ljudi imaju tendenciju da se ponašaju
drugačije u njima nego u stvarnostim. Ovo se ne radi, već se na osnovu opšteg iskustva i tradicije stvaraju norme za koje se misli da će
ostvariti cilj.

3) Dakle, prva faza je da se utvrdi cilj, a druga da se donese pravo. Treća faza je određivanje glavne sadržine prava, što je od velike
važnosti, jer je potrebno da se ona prilagodi zahtevima prava, a pre svega zahtevima javnog mnjenja. Ovde moramo da budemo
oprezni, jer ako previše podložimo pravo javnom mnjeju, ono može da izgubi svoje vrednosne karaktere. Isto će se desiti ako u
potpunosti ignorišemo zahteve javnog mnjenja, te je ovde potrebno da se napravi
balans između pravo - javno mnjenje.

4) Sledeća faza je da tvorac prava obezbedi dovoljnu gipkost i prilagodljivost opštih pravnih normi različitosti slučajeva koje
obuhvataju. Ovu fazu možemo nazvati formulisanje prava , gde tvorac mora sebe da stavi u ulogu onoga pravo upućuje. Ovde
tvorac mora biti svestan da nisu svi građani uceni pravnici, te tvorac mora da gleda da koristit pojmove i termine koji će da budu jasni
najvećem broju ljudi.

5) Poslednja faza je dostupnost samog prava, a ovde se vezujemo samo za pozitivno pravo, tj. državno pravo. Oni se moraju obaviti u
službenim glasilima i u autentičnom obliku.

REZIME ETAPA

1) Cilj prava - mora da se poklapa sa društvenim ciljem

2) Donošenje prava - tvorac donosi prava na osnovu tradicije i iskustva

3) Obrada glavne sadržine - mora se napraviti balans pravo - javno mnjenje

4) Formulisanje prava - jasna i precizna formulacija prava je neophodna, tako da što veći broj ljudi razume

5) Dostupnost - logično
51) Društveni i pravni poredak (204-206)

DRUŠTVENI POREDAK

• Društveni poredak sastoji se od društvenih normi, te ponašanja ljudi njima. Jasno je da te društvene norme štite određene društvene
vrednosti, te se relativna sloboda i delatnost čoveka ostvaruju preko društvenih pravila, koje sam čovek, tj. društvo određuje. Ta
pravila nazivaju se društvenim pravilima , a sistem tih pravila koji podrazumeva i ponašanje ljudi po njima - društveni
poredak . Društvene norme se menjaju i razvijaju vremenom, tj. dinamičkog su karaktera. Moglo bi se reći da društvene norme, na
neki način, predstavljaju "zahtev" i "naredbu" na čoveka, tj. određuje ponašanje čoveka, kakvo ono treba da bude.

• Mada i ovde kod društvenog poretka valja praviti razliku između onoga što društvo želi, odnosno onoga što treba i onoga što jeste
, odnosno treba načiniti razliku između idealnot i stvarnog društvenog poretka. Društveni poredak mora da odgovara stvarnosti i da
se ostvaruje, pri čemu je jasno da se on nikada neće u potpunosti ostvarivati, ali to ne znači da on ne postoji. Društvenu poredak se
može ostvariti spontano, bez dejstva svojih normi, s tim što se normativni poredak i stvarnost podudaraju potpuno, te je normativni
poredak, na neki način, besmislen. Ako ljudi ne vrše ubistva ne zato što to zabranjuju norme, nego iz nekig drugih razloga, te je norma
besmislena, jer odgovora stvarnosti. Ako, ipak, oni to čine zbog norme, onda kažemo da je normativni poredak suprotan stvarnosti, te
nije besmislen.

PRAVNI POREDAK

Pravne norme kao najmanji element prava povezane su u posebnu vrstu društvenog poretka koji se naziva pravni poredak; on je u
svojoj osnovi sačinjen od:

1) Normativnog : normativni element pravnog poretka izražen je kao sistem pravnih normi i pravnih akata.

2) Faktičkog : niz materijalno ljudskih radnji putem kojih se vrši primena pravnih normi.

3) Vrednosnog elementa : to je nešto što je samoočevidno, jer pravne norme

nisu sačinjene tek onako. Kako Toma Akvinski kaže, pravo je stvoreno za zle i opake, koji ne znaju da razlikuju dobro od lošeg, te je
očigledno da pravni poredak štiti neke vrednosti. Taj vrednosni momenat pravnog poretka je raog njegovog postojanja, i što je taj
vrednosni deo prisutniji, prava se, uslovno rečeno, sama od sebe stvaraju.

• Kako mnoštvo normi sačinjava jedinstvo, onda je jasno da taj sistem koji se, prema Kelzenu, može svesti na jednu normu kao
poslednju osnovu toga važenja mora biti neprotivrečna celina. Posebno je važno da ova celina bude
neprotivrečna , jer predstavlja osnov za ponašanje ljudi, te je jasno da ako je ona protivrečna sama sebi, ni ljudi neće znati kako da se
ponašaju.

• Pravni poredak je, dakle, jedna vrsta društvene pojave koja ispunjava cilj prava, da se norma ostvari u stvarnosti putem ponašanja
onih na koje je usmerena, što već govori da pravni poredak nije statična celina. Pravni poredak, dakle, kao jedan vid društvene pojave,
stalno se menja, jer se i društveni poredak konstantno menja, te se moraju menjati i njeni delovi.

52) Društvena norma - pojam i vrste (209-211)

• Sa pojavom društva moraju se pojaviti i pravila koja na neki način regulišu odnose u tom društvu, te se tako na početku ta pravila
pojavljuju u rudimentiranim oblicima, da bi kasnije, sa razvojem društva i pravila jednostavno rasla. Dakle, društvene norme
predstavljaju pravila, zapovedi koje su izdate članovima društva koji se potom po njima moraju ponašati, te onda po pravilu imaju i
sankciju, i to najčešće negativnu. Do ovoga dolazi zato što su i država i društvo zainteresovani da se ostvari i održi društveni poredak i
vrednosti koje on štiti.

• Vrednosti koje društvo želi da zaštiti nalaze se u samim normama društva, u običaju i moralu. Te vrednosti čine osnovu primarne
zapovedi koju društvo izdaje, dok će sekundarna zapoved biti sankcija. Kada se govori o interesovanju, bitno je napomenuti da to nisu
interesi čitavog društva, već interesi samo jednog njegovog dela, tj. onog dela koji vlada. Sistem koji bi zastupao interese čitavog društva
nije realan, tj. ne može da postoji u stvarnosti.

RADOMIR LUKIĆ I NJEGOVE OSOBINE DRUŠTVENIH NORMI

• Radomir ih deli na: stvaralac normi, način stvaranja, sankcije, ko primenjuje

sankcije i sadržina normi

1) Stvaralac normi : Normu može stvoriti čitavo društvo, te je reč o opštoj normi te društvene zajednice, a može biti stvorena i od
neke uže zajednice, što znači da će one važiti za određene društvene grupe i unutar njih, na primer za određene profesije. Snaga
neće nužno zavisiti od njegove opštosti.

2) Način stvaranja : Mogu da budu stvorene stihijski ili svesno. Stihijski stvorena norma stvorena je od neorganizovanog ili
nedovoljno organizovanog društva, a čije će karakteristike biti dugotrajnost stvaranja i konzervativnost . Dugotrajnost će govori
o tome da je stvorena na osnovu dugog iskustva, što je valjano, dok će konzervativnost govoriti o negativnoj strani, teškoj
primenjivosti i prilagodljivosti norme novim društvenim prilikama. Kod svesnog stvaranja, reč je o prilično organizovanom postupku
od prilično organizovanog društva, države.

3) Sankcije : veća vrednost i veći interes zahtevaće i snažniju sankciju koja će ih efikasnije štititi. Interesantno je da će priroda sankcije
zavisiti i od prirode društvenih odnosa koje ona mora da reguliše, odnosno društvena norma da supružnici treba da vole jedno drugo
ne može da se reguliše fizičkim nasiljem, jer se nasiljem ne može proizvesti ljubav. Sankcije druge vrste tu više pomažu (prekor,
vaspitanje)

4) Ko primenjuje sankcije : nju može da primeni difuzno, neorganizovano društvo, odnosno ovde se sa sigurnošću ne zna ko će je
primeniti, što dalje znači da one nisu tačno utvrđene pre delikta. Naravno, nju može da primeni određeni organ, i u tom slučaju one
su unapred određene i poznate (sankcije).

5) Sadržina norme : sadržina određuje vrstu norme, tj. sadržina određuje razlike između normi. Svaka norma je prilagođena
svom polju.

53) Prirodni zakoni i tehničke norme (211-212)

PRIRODNI ZAKONI

• Prirodni zakoni su takvog karaktera da se po njima odigravaju pojave u prirodi, i to po zakonu neminovnosti, bez obzira na svest i
volju čoveka. Možemo zaključiti da prirodni zakoni pokazuju snagu prirode koja je suprotstavljena čovekovoj volji i govori o
neminovnosti prirodnih zakona i događaja, odnosno prirodni zakoni konstatuju ono što se zaista dešava pod opštim zakonom
kauzaliteta. Prirodni zakoni su samostvoreni i mogu biti samo konstatovani od strane ljudi, a svako suprotstavljanje ovim zakonima
završava pogubno za čoveka, nepoštovanje zakona gravitacije. Prirodni zakoni, takođe, deluje
posredstvom nekog cilja. PZ imaju sankciju, ali ona nije nominirana, ali ona zaista postoji, i svako njeno kršenje može da bude pogubno za
čoveka. Recimo, ako bi smo iskočili kroz prozor, ubrzo bi smo shvatili da gravitacija neće početi da deluje onog trenutka kada pogledamo
na dole, kao u crtanim filmovima.

TEHNIČKE NORME

• Tehničke norme su one norme koje propisuju način ponašanja čoveka uglavnom prema prirodi, pomoću koga može postići izvestan
tehnički cilj, odnosno može postići izvesnu promenu uglavnom u prirodi oko sebe, a ta promena biće povoljna za njega, no u nekom
užem smislu reči, tehničke norme mogu biti norme određene struke, koje se moraju poštovati tokom delatnosti, koja je, doduše,
najčešće usmerena prema prirodi, tako to mogu biti norme iz oblasti građevinarstva, hemije, fizike. Zato se može reći da su tehničke
norme samo uslovno društvene, jer odražavaju čovekov odnos prema prirodi koju on želi da prilagođava i menja, u čemu i vidimo da
su one na neki način pravila struke.

• Tako je, recimo, nužno poštovati neke hemijske norme prilikom bavljenja iste, kako ne bi došlo do štetnih posledica poput eksplozije
ili trovanja. Naravno, one imaju i svoje sankcije, koje isto nisu nominirane, ali postoje. Međutim, ako društvo pronađe svoj interes u
tehničkim normama, one mogu postati društvene. Te navodimo primer korone, gde su prvobitno bili tehničke norme u pitanju, a
kasnije obavezne društvene norme. Dakle, postaće zapovesti, a ne uputstva.

54) Običaj (212-214)

• Običaj kao društvena norma crpi svoju obavezujuću snagu iz dugotrajnog ponavljanja. Tako je dugotrajnost običaja jedna od
njegovih glavnih karakteristika, jer je rezultat stihijskog nastanka i dugotrajnog ponavljana od strane članova društva, na osnovu čega
on stiče svoju obavezujuću snagu. Uz taj stihijski momenat nastanka, običaj zahteva i stalnost i stabilnost određenih društvenih
odnosa, što dalje govori da je običaj društvena norma koja nastaje dugotrajnim ponavljanjem, ali se teško menja novonastalim
društvenim odnosima, čime zapravo ispoljava svoj konzervativni karakter . Te možemo konstatovati da običaji mogu da budu i
kočnica razvoja društva, ali opet tako, oni mogu da budu i pozitivnog karaktera, zato što nije svaka promena unutar društva pozitivna
promena.

• Običaji nisu vezani samo za određeni deo čovekovog života, oni se javljaju
svuda i u svim oblastima života, počev od običaja odevanja, pozdravljanja i slično. Običaji, takođe, mogu da imaju svoje sankcije, a ona
se kreće od običnog podsmeha ili prezira, preko bojkota od strane društva, pa sve do novčanih ili drugih, težih sankcija. Običaji ne
moraju da nastaju samo na nivou države, već i na nivou zajednice, koje opet mogu da imaju sankcije za njihovo kršenje. Običaj je
kontkretno pravilo, jer nastaje iz ponavljanja jednog konkretnog ponašanja, te se može shvatiti i kao sistem ideja .

[OBIČAJ, PRAVO I MORAL]

• Ako prođemo od pretpostavke da se pravo može nametnuti, a običaj ne, vrlo brzo ćemo uvideti da to nije slučaj. Mnoge
norme međunarodnog prava se ne mogu nametnuti, dok se mnogi običaji mogu nametnuti, na primer, određen način odevanja za
ulazak u pozorište. Možemo reći da običaj predstavlja zajednički prethodni oblik u kome su pravo i moral sadržani još nerazvijeni i
nerazdeljeni. Tako Radbruh navodi primer milostinje, koji prati moralna norma dobročinstva, a sve se završava pravnom
ustanovom staranja o sirotinji.

• Običaj i moral imaju izražen spoljašnji karakter, odnosno oni su vezani za spoljašnje ponašanje: pobuda zbog koje se vrši radnja i kod
običaja i u pravu nema nikakav značaj, bitno je samo ispunjenje obaveze. Mada običaj od morala donekle prihvata i unutrašnji
momenat, jer „nije njemu stalo do stiska ruke nego do saosećanja koje se time iskazuje".

• Običaj se nameće društvu, i čovek je dužan kako prema sebi, tako i prema drugima, da ćuva pristojnost. Ovo nameće naša
prećutna društvena svest, a ne udžbenik o "uljudnom ponašaju". Običaji, takođe, mogu da steknu veliku snagu ne samo u
prošlosti, već i za budućnost, što može da dovede do sukoba generacija. Počev od ophođenja i odevanja, a završava se
revolucionarnim idejama koje su suprotstavljene idejama, tj. običajima starije generacije. Promenom morala i prava, menja se i običaj.

55) Moral (214-218)

Moral - određenje etike kao fenomena usmereno je najpre na pitanje unutrašnje strukture morala, što nije posebno čudno jer problemi
moralnog života jesu praproblemri s kojima se neprekidno bore filozofije i sam život. Večna borba filozofije vodi se oko problema
moralnoga i dobroga.

• Etička stvarnost čoveka gradi smisao pitanja o predmetu morala kao fenomena, jer je moral kao fenomen - stvarnost
pojedinačnog ljudskog delanja, odnosno razlikovanja dobra i zla, vrline i poroka.
• Moralnost ljudskog delanja i moralne vrline imaju karakter osnovnih etičkih pitanja na kojima se temelje teorijskopravno i
filozofskopravno promišljanje etike kao fenomena i istražujue etimologija i metodologija etike. Dvoznačnost pojma etičkog, kao onoga
što se odnosi na etiku kao nauku i onoga što se odnosi na etiku kao fenomen može se smatrati opravdanim u onoj meri u kojoj
počiva na tradicionalnom iskustvu bliskosti i preplitana mišljenja i delanja.

ETIKA PREMA HEGELU I KANTU

• Unet je duboki razdor između realnog istorijskog etičkog iskustva, odnosno etike kao fenomena, i njegove naučne refleksije,
odnosno etike kao nauke. To je onda dvoznačnost pojma etičkog dovelo do duboke unutrašnje napetosti. Tako etika gubi živi odnos
sa svojim misaonim predmetom. Zato Hegel razbija sinonimni odnos pojmova etički, moralni i sittlich . Koda njega se pojam etičko
vezuje najpre za:

1) Etiku kao filozofiju morala

2) Pojam moralnog za fenomen moralnosti

3) Pojam sittlich označava običajnost.

• Kod Kanta pojam morala imenuje i nauku o moralu, pa je sinonim sa pojmovima etike, filozofije morala i učenja o moralu, ali
imenuje i samu moralnost i običajnost, te su dakle, kod njega etika, moral, moralnost i običajnost sinonimi.

RAZNA PITANJA VEZANA ZA MORAL

Pitanje o načinu uspostavljanja moralnog fenomena odnosi se na problem razumevanja unutrašnjih duševno-svesnih struktura
u čoveku koje, posredovanjem pitanja o izvoru ili principu moralnosti, oblikuje moralni karakter čoveka koji u delanju obrazuje moralni
fenomen. Pitanje o delatnim oblicima moralnosti u osnovi je tradicionalno etičko pitanje o moralnim vrlinama i porocima. Pitanje o
svrsi moralnosti objedinjuje u sebi prethodna pitanja u opštem pitanju o teleološkom karakteru moralnog delanja i ljudske egzistencije.
Etička tradicija je pitanje o svrsi moralnosti postavljala kao pitanje o dobru i zlu, a pojam dobra u svom izvornom helenskom značenju
vezaće za čestitost, plemenitost, valjanost, dok će dobrost čoveka upućivati na njegovu sposobnost, valjanost odnosno na voljni
napor kojim se postiže samo savlađivanje.

NAUKA O MORALU I MORALNA FILOZOFIJA

• Nauka o moralu ili moralna filozofija jedna je grana specijalne filozofije, koja se zajedno s filozofijom prava, može nazvati
praktična filozofije. Objekti etike su moralna bića (ustanove) sadržana u moralnim normama, isto onako kako su objekti pravnih
nauka pravna bića (ustanove). Moralne norme su materijal etike kao nauke. Tako to postaje filozofija normi (regulativa) o dobrom i
pravednom, koja je, kao i pravo, usmerena na ljudsku delatnost. Moralne norme su imperativi, doduše autonomne prirode, ali i dalje
imperativi.

• Moral je vezan za unutrašnju strukturu čovekovog bića, uostalom kao i pravo. Taj naš unutrašnji karakter od nas zahteva da čovek
bude dobar. Kod morala, za razliku od prava, unutrašnji motivi zahtevaju posebnu pažnju, jer pitajući o dobru, činimo to zabrinuti zbog
zla. Moral u svojoj osnovi nije spoljašnjeg karaktera i nije borba za neki spoljašnji uspeh, a pošto nije tako preciziran kao pravo i ide iz
duševnog sklopa čoveka, nekada moralna zapoved izgleda kao zapovest iz kakvog drugog sveta. Ono što moral podrazumeva, s
obzirom na svoj unutrašnji karakter, jeste konflikt, koji može početi u čoveku samom i proširiti se na društvo kao celinu, jer mi uvek
nešto treba da učinimo. Ovakvo pitanje se nikada ne postavlja pred pravo, jer o moralnim vrednostima odlučuje sopstvena svest.

• Pored ovog prihvaćenog stava o moralu kao o svesti pojedinca o dobru i zlu postoji i pozitivni moral jednog društva, koji je takođe,
kao i prirodno pravo, promenljiv, mada se smatra da je veoma dobro kada u jednom društvu još nije došlo do odvajanja narodnog
morala i narodnog običaja. Dakle, svako vreme i svaki narod ima svoj važeći" moral koji će imati tako dugo važenje ok god je živa vera
u taj moral kao apsolutni za dati trenutak i dato društvo. Potom od pozitivnog morala razlikujemo etiku, koja ima opšte, idealne zahteve
dobra, što vodi zaključku o mnoštvu morala i jedinstvu etike, a to dalje vodi zaključku da je ideja čiste etike sadržana u svakom moralu.
ODNOS MORALA I PRAVA

1) Zasniva na razlici unutrašnjeg karaktera morala, koji pita za motive poslušnosti, i spoljašnji karakter prava. Smatra se da
unutrašnыe ponašanje spada pod moralno regulisanje, a spoljašnje pod pravno, jer niko ne može biti kažnjen za razmišljanje.
Međutim, Radbruh smatra da je spoljašnje ponašanje dostupno moralnom, a unutrašnje pravnom prosuđivanju. Tako unutrašnje
ponašanje itekako može da izazove pravno dejstvo, stanje duševne svesti zbog kojeg se neko stavlja pod starateljstvo. Motivi se
pojavljuju kao kriterijum usmerenosti morala i prava, tako se pravo povuklo, na primer, pred prijateljstvom, jer u prijateljstvu je
spoljašnje ponašanje sporedna stvar, bez vlastitog značaja, a značajno je samo ako i ukoliko svedoči o nekoj duhovnoj nastrojenosti,
samo kao dokaz prijatelstva.

2) Sledeća tačka razlikovanja nalazi se u subjektu svrhe morala i prava, odnosno pravna vrednost karakteriše neku radnju kao dobru
za zajednički život, moralna vrednost naprosto kao dobru.

3) Način obavezivanja je tačka u kojoj se može načiniti razlika između morala i prava, jer kod morala opet pobude, odnosno
doživljaj unutrašnje obaveze ima pretežni uticaj, dok pravo, dopušta i druge pobude

• Pored svih razlika između morala i prava, pravo u svojoj suštini i pitanju obavezujuće snage zavisi od morala, i čini se da je
tačna Jelinekova ideja o
„etičkom minimumu" prava, jer se iz pravnih imperativa može izvesti samo neko moranje. Ova sadržinska zavisnost prava od morala
ispoljava se u postavci
„Moje pravo je u osnovi pravo da izvršim svoju moralnu obavezu i zato je, obrnuto, Moja obaveza da čuvam svoja
prava"

• Ovaj se dvostrani odnos izražava i u postavci da pravo može da ostvari svojim moćima moralne norme, ali iako je pravo samo
mogućnost morala, ono je istovremeno mogućnost nemorala, što su pojedina zakonodavstva i potvrdila Jednostavno pravo počiva
na etičkom zahtevu, na istinskim vrednostima, a svako pozitivno pravo bi moralo da svedoči kroz sadržinu pravne norme o svojoj
povezanosti s vrednostima.

56) Pojam pravne norme (218-222)

• Kada kažemo pravna norma, preuzimamo shvatanje da znači pravilo, pa zbog toga pravna norma ili pravno pravilo označava
jedno te isto. Pravna norma je jedan oblik društvene norme, ali je razlika u tome što ona nastaje potpuno
svesno-planski i jedina je koja raspolaže državnim organima sa monopolom fizičke prinude. Pravo nastaje nakon morala i običaja, te
možemo da tvrdimo da se jedan njegov deo već sadržao u prethodnim oblicima. Berislav Perović smatra da nije bitan niti sadržaj
niti oblik, već da je samo bitno vezanost za državu i njena efikasnost.

• Pošto je pravna norma očigledno vezana za državu, jasno je da norma zapovest. Kao takva, pravna norma je uvek izraz jedne volje
koja zapoveda drugo, i to pravilo jednostavno važi i kada bude prekršeno, s tim što onda u liku sudije na delo stupa država. Pošto smo
pravo vezali za državu, jasno je da zapovest traži ovlašćenje, odnosno karakter obaveznosti pravo dobija kroz nadmoć onoga koji je tu
nadmoć dobio od države, te Ostin smatra da se zapovest razlikuje od drugih želja ne stilom, već snagom i namerom onoga koji
zapoveda da nanese zlo ili patnju u slučaju da želja ne bude poštovana. Kelzen s druge strane smatra da je kod zapovesti bitno da joj
je karakter obaveznosti dao pravni poredak, odnosno da je neko ovlašćen prema pravnom poretku. Dakle, prema dogmatskoj
jurisprudenciji, pravo je ustanovljeno spolja, od strane države, i može se posmatrati iz ugla njegovog sudskog primenjivanja.

• Dolazimo do zaključka da je pravna norma najbitniji element prava, odnosno da se pravo sastoji iz pravnih normi, što znači da se
pravna norma može nazvati atomom prava. Pravna norma, kao i moralna, važi za konkretne slučajeve i ponašanja (nemoj krasti, ubijati,
itd...). Bitno je zapamtiti da se pravne norme ne mešaju sa članovima ili paragrafima, jer se ona u celosti retko nalazi u jednom takvom,
već se nalaze u većem broju pravnih akata.

• Ako pravnu normu shvatimo kao atom prava, onda se u pravnoj normi stiču u jedinstvu sve dimenzije pravne pojave, materijalno-
interesne i vrednosno- teleološke, uključujući i saznajne procese, ali i pored toga postoje nejasnoće oko njene prirode, sastavaz kao i
porekla i funkcije pravnih normi. Pošto je pravna norma "atom", ona čini najmanji deo normativnog dela, tj. pravnog sistema, te ona
primarno služi za ispunjenje ciljeva pravnog poretka, što znači da je pravna norma ujedno i oblik društvene kontrole, to je sredstvo
prinude koje kontroliše subjekt koji je za to dobio ovlašćenje.

PRAVNA NORMA U REALNOM ŽIVOTU

• Pravna norma sadrži zapovest koja pripada jednom pravnom sistemu, a izražena je jezičkim znacima, gde se ističe kopula "
treba ", koja predstavlja trajni oblik svesti ljudi koji ih stvaraju i koji ih primaju. To znači da je pravo
imperativog karaktera, a ne indikativnog karaktera, tj. ono utvrđuje ono što biva, jeste, a ne ono što treba. Dakle, radi se o
odnosu vrednosti i stvarnosti, s tim što je pravo pre pravne norme u mogućnosti da određene vrednosti ono što nametne, ali i da
traži neko bolje stanje stvari i da izmeni postojeće

• Dakle, iako je norma takvog karaktera da zahteva poslušnost, ona treba da bude zasnovana na pretpostavkama poput slobodne
volje i njenog odnosa prema stvarnosti. Relacija pravna norma - stvarnost je neophodna da bi norma bila efikasno primenjena u
stvarnosti, što znači da je njena primena uslovljena stvarnim stanjem u društvu. Ovo znači da ne može da se donese norma koja bi
bila u suprotnosti sa stvarnošću, jer ona tada postaje besmislena. Primer je plaćanje poreza u granicama koje ljudi ne mogu da
priušte. Zahtev, naravno, mora da bude usmeren ka proseku društva, tj. ka što većem broju, tj. pravna norma koja pokriva celokupno
društvo je nerealna i besmislena.

• Pravna tehnika predstavlja skup postupaka i sredstva kojima se u cilju ostvarivanja vrednosti i ciljeva društva i države
stvaraju, obrađuju, ali i primenjuju pravne norme. Kako su neki pravnici i filozofi gledali na pravnu tehniku

1) Savinji je bio stava da je pravna tehnika samo naučna obrada prava od strane pravnika, tj. sve ono što čini pravnički
zanat.

2) Jering će pravnu tehniku označiti kao sredstvo za ostvarivanje prava, pri čemu je naručito isticao izgradnju i sistematizaciju
specifičnih pravnih pojmova.

3) Ženi će podeliti pravnu tehniku na:

- tehnika stvaranja prava

- tehnika tumačenja prava

- tehnika primena prava (osnovna tehnika)

• Da bi stvaranje, tumačenje i primena prava bilo moguće, neophodna je pravna tehnika koja podrazumeva i korišćenje jezika i
misaonih radnji kojima subjekti vrše ovu delatnost. Takođe, potreban je i autoritet i materijalna sredstva koja će omogućiti nastanak
pravnih normi i izgradnju pravnog sistema. Ovo sve
podrazumeva da tehnika ostvaruje nešto suštinsko, a u samom procesu bira najpogodniji metode stvaranja i primene
prava, koje će da obezbede najpotpunije prilagođavanje stvarnosti, kao i lakoću i brzini ostvarivanja primene prava, ali
mora, takođe, da obezbedk i neki stepen gipkosti na osnovu novonastalih okolnost. .
PRAVNA TEHNIKA MORA DA VODI RAČUNA O UNUTRAŠNJOJ SUŠTINI SVAKOG PRAVA, O NJEGOVOM CILJU, NJEGOVOM SMISLU.

57) Struktura pravne norme (222-224)

• Ako A treba B, odnosno ako nastupi činjenica, tj. uslov A, nastupiće činjenica, tj. posledica B. Na ovaj način možemo da objasnimo
krivično pravo: ako se subjekt prava ponaša u skladu sa A, onda nema prekršaja norme, a ako se ponaša ne-A, onda se on ponaša
suprotno normi, odnosno on krši normu. Kod Kelzena nema logičke nedoslednosti u ovoj postavci: on potom celokupnu pravnu
normu poima kroz delikt i sankciju, jedna je radnja uslov-prekršaj, a druga posledica-sankcija, a ta dva elementa povezana su kopulom
treba i čine primarnu normu. Navodi i obavezu kao sekundarnu normu. Možemo navesti i Kosijevu postavku, koja se naposletku svodi
na hipotezu, dispoziciju i sankciju. Hipoteza predstavlja početni fakt, a sve ostalo, pokriveno je dispozicijom i sankcijom, pri čemu ne
prikazuje posebno, odvojeno ostale elemente, tj. oni su deo jedne celine (hipoteza, dispozicija i sankcija)

HIPOTEZA, DISPOZICIJA I SANKCIJA

• Hipoteza ili pretpostavka predstavlja faktički uslov da bi se dispozicija primenila, što odmah navodi na zaključak da hipoteza
sama po sebi nema pravni karakter i samim tim nije pravna norma, ona samo opisuje izvesne društvene činjenice koje su uslov za
nastupanje pravne norme. Dakle, u iskazu svako ko ima imovinu, dužan je da plaća porez, [svako ko ima imovinu] predstavlja
hipotezu, a ovaj drugi deo je dispozocija.

• Dispozocija predstavlja suštinu pravne norme, zahtev za određeno ponašanje upućen subjektu prava. Međutim, Lukić tvrdi da
ona, iako ima normativni karakter, nema pravni, jer bez sankcije ona to je može da postigne.

• Sankcija je takođe pravilo ponašanja, ali sekundarnog karaktera, jer nastupa nakon što lice kome je upućena dispozicija nju i prekrši,
odnosno ponaša se suprotno njoj, što znači da ona postaje obavezna kada se dispozicija prekrši. Opet, prema Lukiću, ni sankcija sama
po sebi nije pravna norma, jer nema smisla bez dispozicije, te se zato i ona sama sastoji iz dva elementa:

1) Propis o ponašanju
2) Hipoteza: ovde je reč o sekundarnoj hipotezi, koja se uvek sastoji iz prekršaja, što se naziva deliktom. Evo primera: Svako ko ima
imovinu, dužan je da plaća porez. U suprotnom, mora će da plati novčanu kaznu u nekom iznosu. Prvi deo je hipoteza, drugi je
dispozocija, a treći je sekundarna hipoteza, odnosno sankcija.

58) Hipoteza dispozicije (224-225)

• Hipoteza dispozicije predstavlja neku vrstu pretpostavke, uslov koji nije nikakva vremenska kategorija, niti je to predviđanje, već je
čist uslov ako se nešto desi između dva lica onda nastaje izvesna dužnost za jednu stranu i izvesno potraživanje za drugu stranu.
Hipoteza dispozocije predstavlja uslov za
primenu dispozocija, te možemo navesti primer starosne penzije, gde je uslov određeni broj godina.

• Možemo ih podeliti na:

1) Apsolutno određena hipoteza dispozocije : Možemo je naći u krivičnom pravu, što znači da će sankcija uslediti samo pod
uslovom da je hipoteza zadovoljena. Dakle, mora da postoji tačan uzročno-posledični odnos između hipoteze dispozicije i ostalih
elemenata pravne norme, odnosno ko god nešto učini što je zabranjeno na način kako je to pisano i što škodi drugoj strani, kazniće ce
tačno određenom kaznom predviđenom za dato ponašanje. Ne može da se javi neodređenost .

2) Relativno određena hipoteza dispozocije : Kod relativno određenih hipoteza dispozicije, zakonodavac može da predvidi uslove,
ali ne toliko precizno, već će ih označiti kao, "vanredne okolnosti" koje će obuhvatiti sve što on ne može do kraja da predvidi; Ovde je
ostavljena diskreciona moć nekom državnom organu da odredi šta su to prilike, okolnosti.

3) Neodređena hipoteza : Berislav Pekić smatra da je ona nepostojeća hipoteza, tj. da ima samo dispozocije. Taranovski će smatrati
da takva hipoteza postoji kada zakonodavac ostavlja nekom državom organu vlasti da odredi faktičke prilike u kojima treba da se
ostvari dispozitivni propis pravne norme. Na primer: Kralj može u svako doba, po državnoj potrebi, pozvati Narodnu Skupštinu, koja je
svoje sednice odgodila". Ovde vidimo da je kralj taj koji određuje.
59) Dispozicija (225-227)

• Dispozocija je ono što predstavlja samu sadržinu pravne norme, odnosno ona izražava zapovest jedne volje upućenoj drugoj. Lukić
smatra da je dispozocija imperativnog karaktera, da uvek sadrži zapovest, i to bezuslovnu. Dakle, subjekt ima pravo da bira primarnu
zapovest u dispozociji, ili sekundarno u ponašanje iz sankcije, tj. ako prekršil diispoziciju. Ili ću da plaćam račune (dispozocija), ili ću da
platim kaznu (sankcija).

• Dispozocije možemo da podelimo na:

1) Naređujuća dispozicija : naređuje subjektu nešto da učini, i uvek je pozitivna radnja: da se vrati dug, da se plati
porez.

2) Zabranjujuća dispozocija : zabranjuje subjektu nešto da učini. Recimo da ne krađe, da ne ubije, dakle ona zahteva pasivnost
od subjekta. Ova dispozocija nudi izbor, te tako građanin može da bira da li će da krađe ili ne, s tim da ako to uradi, čekaće ga teške
sankcije. Isto tako može da bira šta će da radi sa svojom imovinom. Ona ne mora nužno da bude praćena sankcijama, te navodimo
dogovor između brančnih partnera oko prezimena.

3) Opisna dispozocija : sadrže opis ili objašnjenje. Tako imamo normu koja određuje koji je glavni grad određen države, ili opis grba i
zastave. Neko će reći da one nemaju imperativni karakter, ali teško je zamisliti da neki drugi grad bude glavni.

PODELA PREMA STEPENU SLOBODE

1) Apsolutno određene dispozocije : kategoričkog karaktera su, glase tako i nikako drugačije, tj. pravni subjekat nema slobodu u
postupanju. Ovde spadaju naređujuće i zabranjavajuće norme.

2) Relativno određene dispozocije : takvog su karaktera da dozvoljavaju izbor ponašanja i odlučivanja subjekta u pravu,
a sve u cilju prilagođavanja stvarnom stanju i stvarnim društvenim odnosima.

3) Dispozocija sa nedovoljno određenim pojmovima : ovo u pitanju 60)

60) Dispozicije sa nedovoljno određenim pojmovima (227-228)

• Podrazumeva određeni stepen slobode subjektima u pravu da sami odrede te pojmove, što znači da sami donekle određuju
ponašanje koje norma zahteva, dakle učestvuju u izvesnom smislu u stvaranju norme. Sudeći da je jezik bogatiji od prava, te prva
nisu u mogućnosti da precizno izraze društvene odnose. Recimo, u normi da roditelj treba da vaspitavaju i izdržavaju decu, ostavljen
je određen stepen slobode roditelja u tumačenju ovih pojmova. Naravno, neće sve grane prava dozvoliti veliki stepen slobode, te
krivično do ne dopušta. Mada, Lukić će smatrati da pošto su norme opšteg karaktera, da će sve one zadržati određeni stepen
slobode.

• Valja definisati šta su to pravni standardi . Oni podrazumevaju opšte izraze u kojima namerno nije dat konkretan sadržaj, već je
ostavljeno da to učini onaj ko primenjuje pravnu normu, građani i državni organi. Ovde možemo navesti: brza vožnja, javni red, javni
moral, javno dobro, savestan lekar i drugi. Pravni standardi predstavljaju "praznu formulu" u kojoj se ipak može smestiti različit sadržaj.
Ovi pojmovi će drugačije biti shvaćeni od pojedinca do pojedinca, a može doći i do zloupotrebe, ovo je takozvana siva zona pravnih
sistema . Mnogi će se okrenuti laganju kako bi zaštitili sebe i kako bi prikazali sebe u najboljem svetlu.

61) Alternativne dispozicije, dispozicije sa diskrecionim ovlašćenjima,

dispozitivne ili zamenljive dispozicije (228-229)

• Alternativa dispozocija : one dispozicije koje subjektu daju nekoliko mogućnosti za ponašanje, gde je on onda slobodan da
između ponuđenih mogućnosti izabere jedno. Međutim, on je vezan onim što mu je ponuđeno, tako da se izvan toga ne može kretati,
te mu je sloboda ipak omeđena, odnosno država nije dala mogućnost apsolutne slobode. Dakle, adresat bira, na primer jedno od dva
ponuđena ponašanja, ali ne može da stvori četvrto. Recimo, povraćaj ukradene stvari ili plaćanje njene vrednosti. Možemo navesti i
izvor prezimena kod bračnih drugova kao primer alternativne dispozocije. Ovde je moguće govoriti i o dispozicijama sa limitacijom,
odnosno onima u kojima je subjektu, adresatu data donja i gornja granica unutar kojih će se on ponašati

• Dispozicije sa diskrecionim ovlašćenjima : one su specifične jer se odnose na državne organe koji raspolažu diskrecionim
pravom. Ovo je, prema Lukiću , nastalo u upravnom pravu u eposi nepravne, policijske države, gde uprava nije bila potčinjena
zakonima, nego je slobodno delovala, ili, ukoliko je i bila
potčinjena zakonima, ovi su joj ostavljali veliku slobodu delovanja. Vezujemo termin slobodna ocena , gde je državni organ danas dobio
izvesnu slobodu da postupa između više mogućnosti, ali pri tom mora da se drži principa zakonitosti, celishodnosti. Ovo konkretno znači
da on može da stvori neko pravilo ponašanja unutar datih mogućnosti, ali on to čini na osnovu ovlašćenja koje dobija od višeg propisa.
On to ponašanje stvara unutar svoje nadležnosti, ono što on stvori je obavezno za adresate i, naravno, sve ovo mora da bude u javnom
interesu.
Možemo navesti sudiju kao primer, koji može da odredi visinu kazne ako se ona nalazi u nekom opsegu, recimo od tri meseca do tri
godine. Ovde nije reč o slobodnom izboru, jer sudija je može da ide van propisanih granica. Takođe, davanjem diskrecionih ovlašćenja
može da dovede do zloupotrebe, te je ona jedan od mnogih kamena koje država mora da pređe ako misli da sebe nazove pravnom.

• Dispozitivne ili zamenljive dispozocije : one su ostavljene slobodnoj volji adresata, što znači da oni mogu svoje odnose da urede
drugačije od onoga što je zakonodavac propisao: zakonodavac to i dozvoljava, jer država smatra da u pojedinim situacijama valja
ostaviti subjektima da sami stvore dispoziciju koja će imati pravni karakter, a tada dispozicija koju stvaraju subjekti sami zamenjuje
dispoziciju koju je propisala država u dotičnom aktu. Time je data velika sloboda subjektima u datom društvenom odnosu, a pritom
dolazi do razbijanja autonomije volje i samoopredeljenja.

• Međutim, ove dispozitivne dispozicije kad su jednom stvorene postaju obavezne, tj. dobijaju imperativni karakter, a samim tim i
sankciju. Veoma često se u primerima pojavljuje izraz „ako se stranke drugačije ne dogovore", na primer kod sporazuma gde se
saglasnošću volja stvara jedna potpuno nova norma (bilo opšta, bilo pojedinačna), koje dotle nije bilo, i kojom se zamenjuje
postojeća, dispozitivna norma (na primer, norma da usvojenik ima da nosi svoje porodično ime namesto norme da nosi usvojiteljevo
ime). Ovo znači da se subjekti mogu slobodno dogovoriti u stvaranju sporazuma oko ispunjenja obaveza, zamena ili čak da se
oslobode obaveze, npr. slučaj sa određenjem načina vraćanja duga.

62) Hipoteza sankcije (230-232)

• Hipoteza sankcije predstavlja pretpostavku koja u sebi sadrži opis prekršaja, koji bi morao da se desi da bi sankcija mogla da se
primeni. Odmah valja naglasiti da hipoteza sankcije nije isto što i delikt. Delikt se kao takav nalazi u stvarnosti i predstavlja povredu,
prekršaj pravila izraženog kroz dispoziciju, odnosno delikt je ljudska radnja, a to znači voljna i svesna radnja koja može biti pozitivna ili
negativna. Kelzen je tvrdio da je delikt uslov sankcije, odnosno
delikt je uslov za koji pravna norma vezuje sankciju. Za njega, delikt nije negacija prava, već je uslov koji je određen pravom, tj. delik i
pravo uzajamno određuju njihovo postojanje.

• Pod prekršajem podrazumevamo kada subjekt C1, u pravnom odnosu ne ostvaruje određene obaveze, i to prema subjektu C3, te
subjekt sankcije C3 ima u obavezi da odredi izvršenje prisile nad C1. Na osnovu ovoga možemo zaključiti da sankcija ne negira pravnu
normu, već negira jedan njen deo, odnosno negira obavezu, a ovo je izvor primarne nefikasnosti i nužna je pretpostavka
sekundarne efikasnosti.

[EFIKASNOST NORME]

• Pravna norma ima ispred sebe neki idealan zamišljeni cilj koji želi da ostvari, nešto što želi da učini kroz svoju primarnu efikasnost. Tu
primarnu efikasnost mi možemo odrediti ka „svojevoljno ispunjavanje pravnih pravila" i to pošto dispozicija motiviše svest i volju
subjekta da se ispuni zahtev. Misli se na ljudi koji izvršavaju pravne norme. Ovde pravimo razliku između:

1) Neposredna autonomija volje: odnosi se na to kada smo mi doneli normu, te je i prirodno prihvatamo i ispunjavamo.

2) Posredna autonomija volje: odnosi se na to kada mi nismo doleni normu, ali je svejedno prihvatamo i ispunjavamo.

3) Ispunjenu heteronomiju: odnosi se na to kada mi nismo doneli normu i kada je nismo prihvatili, ali je ispunjavamo.

• Kod prve i druge situacije, možemo govoriti o tome da se delikt ne vrši zato što postoji dublja vera u vrednost pravne norme, dok
kod treće možemo da primetimo da se ona vrši samo zbog straha od sankcije, a takav sistem ne može dugo da opstane.

• Sekundarna efikasnost : do nje dolazi ako je norma doneta voljom subjekta, ali je on nije moralno odobravao, te je samim tim
nije ni izvršio, čime je izazvao sankciju, i ako je, što je verovatnije, norma doneta tuđom voljom, pa joj mi ne dajemo naš moralni
pristanak. Delikt izaziva da primarna efikasnost bude nemoguća

• Zbog ljudske prirode, dolazimo do zaključka da ljudi često ne žele da načine razliku između dobrog i rđavog, tj. apsolutna primarna
efikasnost nije moguća, a oslanjanje na sekundarnu efikasnost umesto na aksiološki sadržaj pravne norme dovodi rđavog sistema.
Dolazimo do zaključka da je vrednosni sadržaj pravne norme neophodan, jer on mora da bude efikasan.
PITANJE ODGOVORNOSTI

• Valja pomenuti i pitanje odgovornosti, odnosno: ko će biti pravno sankcionisan zbog ponašanja kojim se ne ostvaruju ili se krši
neka pravna obaveza koja je propisana pravnim pravilima? Ko je pravno odgovoran za učinjeno delo. Te, najpre, da li govorimo o
individualnoj odgovornosti onoga koje prekršaj i načinio, pa se unutar toga pojavio i kriterijum uračunljivosti , odnosno pitanje pod
kojim uslovima pravni poredak određenom licu neće to ponašanje odrediti kao uzrok kazne; potom pitanje odgovornosti drugig
osoba koje nisu imale ni prekršile obavezu, ali između njih i prekršioca postoji određeni odnos, tj. ovde je reč o kolektivnoj
odgovornosti . Pravna odgovornost predstavlja osnov kažnjavanja.

• Prema Kelzenu , apsolutna odgovornost vezana je za ponašanje koje je izazvalo posledicu za koju zakonodavac smatra da je štetna,
te je dovoljno da postoji spoljna veza između njegovog ponašanja i posledice", gde nije nužno ustanoviti vezu između stanja svesti
delikventa i posledice njegovog ponašanja. Pravno odgovornim licima se smatraju i ona koja su isto tako i ako se posledica htela i bez
zle namere, ili ako je posledicu, iako je nije htelo, ipak barem stvarno, to lice predvidelo i u svakom slučaju izazvalo svojom radnjom. U
savremenoj teoriji prava, razlikujemo sledeće termine:

1) Krivica : kada delikvent predviđa i želi nastupanje štetnih posledica

2) Nehat : kada delikvent ne želi da nastupe štetne posledice, ali one opet nastupe.

• Kelzen pravi razliku između:

1) Individualna odgovornost : ponašanje se pripisuje određenom licu. Samo lice odgovora za svoje postupke.

2) Kolektivna odgovornost : kad je sankcija uperena protiv lica koja pripadaju istoj pravnoj zajednici.
63) Sankcija (232-236)

• Predstavljaju sekundarno pravilo ponašanja koje nastupa onda kada primarna efikasnost pravne norme, odnosno dispozocije,
budu opovrgnute, tj. narušene nekim ponašanjem. Dakle, ona ima pravni karakter, ali ujedno u sebi sadrži propis o ponašanju
subjekta i državnog organa koji treba da primeni sankciju.

• Pravni poredak će predvideti sankcije da bi izazvao izvesno ljudsko ponašanje za koje zakonodavac smatra da je poželjno. Zato u
društvu određeni subjekti imaju pravo da primenjuju prisilu, koja može biti i psihička i materijalna, na druge subjekte, a zbog njihovog
prekršaja i kao mogućnosti da se oni motivišu da se ponašaju na suprotan način, što onda predstavlja posledicu prekršaja. Većina
teoretičara prava slaže se u postavci da se pravo sastoji samo od onih normi koje imaju sankciju, a ta sankcija je zapravo sankcija
državnih organa. Jering smatra da je za postojanje pravne norme bitno da društvena norma raspolaže spoljnom prinudom.
Kelzen će tvrditi da stavran primena sankcije nije bitna za svaku normu posebno već za sistem pravnih normi i kao celine.

• Norberto Bobio izrazio je svoj stav koji predstavlja kombinaciju "realističko- normativnog" pristupa ovom pitanju, jer bitno
obeležje prava nije ustanovljenost sankcije kao elementa svake pravne norme ni primena sile kada se norma prekrši, već
uspostavljenost i primena sankcije za većinu normi jednog pravnog sistema. Ovim se neće negirati postojanje normi bez sankcije,
već su
pojedinačne norme pravne ako po važenu pripadaju efikasnom sistemu, a sankcija nije stvar važenja nego je stvar
efikasnosti koja je presudna za postojanje pravnog sistema . Bitna karakteristika je i sama mogućnost primene sile kod sankcije.

• Perić postavlja pitanje: da li su ustavne norme kao najviše norme u jednoj državi pravnog značaja, kada se primeti da one
nemaju predviđene sankcije za njihovo kršenje On razlikuje dve moguće situacije:

1) Jednu kada ustavne norme krši pravni subjekat koji nije najviši državni organ i gde nema nikakve prepreke da se sankcija
naknadno odredi i sprovede, jer je ustav preciziran nižim pravnim propisima, što znači da su oni povređeni, a oni imaju propisane
sankcije

2) Druga situacija kada ustavne norme krši najviši, suvereni državni organ i ne postoji niko iznada njega ko će mu odrediti sankciju,
jer i kada bi postojao ovaj prvi više ne bi bio suveren.

• Dakle, pravnu odgovornost za kršenje ustavnih propisa ne može imati suvereni organ , ali s druge strane, on može biti
politički odgovoran, što nikako
nije ista stvar. Tako i Lukić navodi stav da ako suvereni organ Narodna skupština" prekrši neku odredbu iz ustava, to se
može pravno
posmatrati kao situacija u kojoj je taj državni organ, koji je suveren,
prećutno za taj konkretan slučaj promenio propise", jer on stvara pravo, te ga on ne može prekršiti Kao zaključak Perić iznosi
stav da pravne norme mogu biti bez sankcija, ali i bez Državnog organa koji bi sankciju naknadno odredio i osigurao kazneno
izvršenje, što dalje vodi zaključku, strogo pravno posmatrano, da se ustavnim propisima, tj. najvišim pravnim propisima u
državi, u odnosu na suverenog organa, ne može priznati pravni značaj, dok se u odnosu na druge državne organe i
građane" priznaje
pravni značaj.

SANKCIJE - PODELA I DELOVI

• Visković izvlači zaključak da pravo nije prinudni poredak zato što se u njemu svako pravno ponašanje iznuđuje i svaki pravni
prekršaj sankcionira fizičkom prisilom, već zato što je u njemu moguće i predviđeno da se pravna ponašanja iznuđuju ili
sankcioniraju izričitom prisilom. Dakle, osnov pravnog poretka ne mogu biti sankcionisane norme i strah od sankcija, već vera u
određene vrednosti koje te prvne norme ostvaruju.

• Bitni elementi sankcije su premisa, ospeg i vrsta. Sankcije se prema stepenu određenosti dele:

1) Apsolutno određena kazna : ona kazna koja sadrži sve elemente, tj. za tačno određeni prekršaj, imamo tačno određenu kaznu i
tačno određeni državni organ koji je sprovodi.

2) Relativno određena sankcija : nedostaje jedan elemenat, te ovde imamo sankcije samo sa gornjom, ili samo sa donjom
granicom opsega kazne, potom alternativna sankcija (obično stoji "ili), kumulativna sankcija (obično stoji "i)

• Sankcije se prema vrsti dobara koja se oduzimaju dele na telesne,

materijalne i moralne, dok će se prema cilju podeliti na retributivne (plaćanje po zasluzi, nadoknada) restitutivne . Krivične
sankcije, na primer, imaju i retributivni i restitutivni karakter. Restitutivni karakter ima za cilj nadoknadu štete koja je pričinjena i idu ka
povraćaju u pređašnje stanje, što uglavnom nalazimo u materiji građanskog prava.
• Sankcije se dalje dela prema:

1) Licima (fizička i pravna lica): kazne su prema ličnost, gde nalazimo smrtnu kaznu, kaznu zatvora, a imamo i imovinske kazne.

2) Vrsta prekršaja (krivičnopravna, građanskopravna i disciplinske)

NIŠTAVNOST I RUŠLJIVOST

• U slučaju ništavnosti , postupa se od strane državnog organa po službenoj dužnosti i nište se sve pravne posledice određenog
prvnog akta i to od trenutka njegovog donošenja. Dakle, poptuno uništenje. Međutim, rušljivost subjektu u pravu ostavlja određeni
stepen slobode, koji se ogleda u tome da li će zahtevati poništenje, što, u slučaju da zahteva, znači da akt ne proizvodi posledice od tog
trenutka i ne može delovati za ubuduće. Primer ništavosti je brak koji je sklopljen u situaciji kada nisu svi uslovi zadovoljni, te on sa
sobom ne povlači nikakve posledice, a može se ponoštiti u tačno predviđenim situacijama.

• Pod poništenjem pravnog akta podrazumevamo njegovo stavljanje van pravne snage i eventualno ukidanje mogućnosti da taj
pravni akt izaziva pravne posledice. Lukić i Perić su istog stava, da ove sankcije iako upućene prema aktima, ipak nisu
bezlične, već su upućene prema licima u konkretnom pravnom odnosu, kao što je to pravni posao, gde njegovo
poništenje
ujedno šteti interesima strana u poslu i može štetiti i drugima.

• Za kraj, valja spomenuti i apstraktne sankcije , koje se nalaze u opštim pravnim aktima. Na primer, vrstu i raspon kazne je u
krivičnom pracu određuje sudija putem pojedinačnog sudskog akta, tj. sudsku presudu koja utvrđuje vrstu i raspon kazne.

64) Uloga društvenih i pravnih normi (237-238)

• Lukić tvrdi da pravo štiti opštedruštvene interese ili samo klasne interese. Visković govori da su pravne norme to sredstvo
kojima ljudi nastoje da u pravnim odnosima postignu položaj koji će više ili manje zadovoljavati njihove interese, vrijednosti i
ciljeve pravde, mira, sigurnosti, zakonitosti itd. u organizaciji i raspodjeli društvene moći i dobara. Na ovaj način smo definiciju
uloge proširili i na društvene norme.
• Visković pravi razliku između nameravane uloge i efektivne uloge. Prvi se odnosi na cilj kao predstava o "poželjnom učinku
norme na pravne odnose koji subjekti postavljaju kao zadatak u svom djelovanju". Dok se druga odnosi na stvarni učinak norme da
društvo i na poseebne elemente pravnog poretka (vrijednosti, pravne odnose) u datim, konkretnim situacijama.

• Tako se može govoriti o jeste i treba u pravu, odnosno o borbi za pravo kao borbi za bolje pravo. Iz tog razloga Visković izdvaja
sledeće grupe mišljenja o funkciji i ulozi pravnih normi:

1) Solidaristička koncepcija : smatraju da su pravne norme sredstvo ostvarenja i zaštite opšteg dobra, ideje pravde slobode,
odnosno to je ostvarenje onih vrednosti kojima se ostvaruju potrebe zajednice kao celine.(Savinji, Girke, Erlih)

2) Interesno-solidarističke koncepcije : koje polaze od sukoba interesa, i idu ka tome da pravne norme svojom funkcijom mogu
da razreše te sukobe, a sve zbog opšteg interesa (Hobs, Spiniza, Jering)

3) Interesno-neutralnih koncepcija : zauzimaju stav da su pravne norme tehnika prisilnog razrešenja sukoba, ali ne ulaze u
pitanje da li je to razrešenje sukoba u interesu svih ili samo određenih društvenih grupa. (Kelzen, Bobio)

4) Interesno-diskriminatorska koncepcija : govore o pravnim normama koje su sredstvo prisilnog razrešenja sukoba interesa i
to u korist klase na vlasti. (marksistički pisci)

• Dalje je Visković ukazao na relacijski odnos između:

1) Pravnih odnosa

2) Pravnih vrednosti

3) Pravnih normi

gde su oni integralno povezani. Pravne norme su tehnika izražavanja ideje klase na vlasti i kao takve one ne uvek imati za cilj održanje
poretka stvari, zato je tačno da pravo ne održava red uopšte, nego dati konkretni red. Država i pravo su stvoreni zato da od potlačene
klase oduzmu sredstva za borbu, osobito oružanu, i da sa najmanje upotrebe nasilja, tj. monopolizacijom tog nasilja, uspostave mir. Ali,
i taj mir je konkretan, jer se uspostavlja u korist jedne klase, koja ga i održava. Država razgraničava međusobnu slobodu ljudi i time
održava mir, s tim što to čini uz prisilu, čime određuje subjekte ovlašćenja i subjekte obaveze ,
odnosno pravo ipak vrši svoju klasnu ulogu, ostvarujući sistem ciljeva klase na vlasti.

• Ostvarujući red i mir, pravo zapravo mora da ostvari ideal pravne sigurnosti, i dok ostvaruje taj ideal ono dolazi u sukob sa pravdom
kao primarnom vrednošću jednog društvenog i pravnog poretka. Već je Kelzen ukazao na problem objektivnog shvatanja pravde, tako
da smo skloni da prihvatimo mišljenje da i pravda spada u red praznih formula u kojima se može naći svakojak sadržaj. Ovo navodi na
zaključak da svaka društvena grupa ima svoje sopstveno shvatanje pravde, koje će nastojati da nametne.

65) Klasifikacija pravnih normi (239-244)

OPŠTE I POJEDINAČNE NORME

• Opšte norme subjekte u pravu označavaju kao kategorije ljudi ili ustanova - npr. građani, muškarci, studenti, pravni fakultet, a to
znači da se ne spominju imenom ili prezimenom. Opšta pravna norma se ne odnosi na određen broj lica, nego na sva lica. Recimo,
svaki građanin je dužan da radi to i to....

• Pojedinačna norma se odnosi na jednog i to tačno određenog subjekta koji se i imenuje; istovremeno, ona može biti upućena i
većem broju lica, ali ona moraju biti precizno identifikovana, na primer ta i ta osoba mora da uradi to i to. Perić navodi i posebne pravne
norme , koje su upućene određenoj grupi građana, a ne svima, recimo advokatima, profesorima, radnicima i drugim. Jasno je da
pojedinačne i posebne moraju da budu u saglasnosti sa opštim pravnim normama. Ako je, recimo, propisano opštim da svaki
građanin ne sme da ima platu preko 100,000 din, to onda znači da ne može da se donese pojedinačna ili posebna koja bi kazala da
advokati moraju da imaju platu preko 110,000 din.

• Prema Kelzenu, opšte pravne norme imaju hipotetički karakter, što je i slučaj sa pojedinačnim, sem što postoje i one koje nemaju
hipotetički karakter. Kelzen navodi primer sudije i suda, koji na osnovu hipotetičke opšte norme stvara pojedinačnu normu, da optuženi
bude osuđen na, recimo, dve godine (od mogućih pet)

USLOVNE, BEZUSLOVNE, APSTRAKTNE I KONKRETNE PRAVNE NORME

• Prema Lukiću, kako zakonodavac želi da reguliše i buduće događaje, sasvim je

moguće da oni u okviru date stvarnosti još uvek ne postoje i mogu se samo apstraktno predviđati da će biti, što još uvek ne znači da će
se i desiti. Te pravimo razliku između uslovnih i bezuslonih normi . Uslovne se odnose na one situacije koje tek treba da nastupe, a
bezuslovne se odnose na one situacije koje su već donete, tj. koje će već važe. Naravno, život bez bezuslonih normi nije moguć, dok bez
uslovnih jeste. Međutim, uslovne su od ključne važnosti za opstanak samog društva, zato što se ono stalno menja u vremenu i
prostoru.

• Norme se, s obzirom na određenost sopstvene hipoteze i sadržaja pravne obaveze, prekršaja i sankcije, mogu podeliti
na apstraktne i konkretne pravne norme . Bobio je smatrao da su apstraktne norme univerzalnog
karaktera, dok su konkretne vezane za tačno određen broj slučajeva. Apstraktne regulišu neodređeni broj slučajeva, dok konkretne
regulišu tačno određeni broj slučajeva. Lukić sa određenom dozom rezerve kaže da postoji veza između apstraktnih pravnih normi i
uslovnih, jer se ne odnose na konkretnu, u vremenu datu i postojeću situaciju, nego na zamišljenu pretpostavku, uslovnu situaciju, te je,
logično, da postoji i veza između bezuslonih i konkretnih normi.

• Nikola Visković vezuje stepen apstraktnosti i konkretnosti za stepen određenosti i neodređenosti jezičkih izraza kojima se
normativni elementi iskazuju u pravnim odredbama, odnosno od onih veoma preciznih do onih
„rastegljivih" poput pravnih standarda. Moguća je i mešavina:

1) Opšte i apstraktne (krivični zakon)

2) Opšte i kontkretne (zakon o opštoj mobilizaciji za konkretnu situaciju)

3) Pojedinačne i apstraktne (zakon koji određenoj osobi dodeljuje zvanje sudije ustavnog suda)

4) Pojedinačne i kontkretne (sudska presuda)

NIŽE, VIŠE, KATEGORIČKE I DISJUNKTIVNE PRAVNE NORME

• Kada je reč o višim i nižim pravnim normama , onda je reč o hijerarhiji pravnih normi, što dalje znači da niže pravne norme
ne mogu da budu u suprotnosti sa višim pravnim normama. Ovo ide u ruke Kelzenu , koji je tvrdio da pravo samo sebe stvara, tj.
viša pravna norma određuje način stvaranja niže pravne norme.

• Kategorički pravne norme su one koje srećemo u materiji krivičnog prava, a u pogledu jasnog određivanja deliktnog ponašanja i
sankcije za takvo ponašanje. Ovo znači da ona imaju imperativni karakter i da moraju biti primenjena.
• Disjunktivna pravila su ona koja pružaju izvestan stepen slobode adresatima. Ovde se pominju alternativne pravne norme
koje možemo sresti u odabiru prezimena budućih bračnih drugova. Ova pravila mogu biti izražena i kroz dispozitivne pravne norme
koje srećemo građanskoj materiji kada kod ugovara subjekti mogu sami da stvore obavezno pravilo ponašanja, a ove norme
stvarne od strane države primeniće se samo u slučaju da oni to ne učine. Navodimo i diskreciona ovlašćenja , tj. mogućnost
državnih organa da odlučuju o pravima i obavezama drugih subjekata poštujući zakonitos i javni interes.

AKTIVNE I RETROAKTIVNE PRAVNE NORME

• Aktivne pravne norme važe sada i za buduće slučajeve a sve od trenutka njihovog donošenja, a retroaktivne pravne norme ,
koje će se primenjivati na slučajeve pre njihovog donošenja. Ovde valja naglasiti da opšte pravne norme važe od trenutka njihovog
objavljivanja, gde se rok između objavljivanja zakona i njegovog stupanja na snagu naziva vacatio legis , što dovodi do zaključka da
niko ne može da se žali kako ne poznaje zakon, tj. neznanje prava nikoga ne izvinjava. Istovremeno, smatramo da ovo pravilo ne
znači da je građanin putujuća zbirka" pravnih normi, već da je kao punoletan u obavezi da se u svojoj stvari zanima za važeće propise
koje i regulišu tu stvar.

• Polazeći od principa pravne sigurnosti, retroaktivnost zakona nije nešto što može da bude prihvaćeno kao pravilo "života" pravnog
poretka, jer je retroaktivnost direktno suprotstavljena pravnoj sigurnosti. Ovo znači da mi ne možemo da znamo da li će naše
sutrašnje ponašanje da bude deliktno, tj. stečena prava nam nisu sigurna. Zato i veliki broj pravih akata odbacuje retroaktivnost prava.
Međutim, iako krivično pravo isključuje retroaktivnost, postoji trenutak kada ono važi. Ako se donese zakon koji umanjuje trenutnu
kaznu zatvorenika, ono će se i primeniti. Perić navodi još dve mogućnosti: kada treba da se bolje pojasni važeći zakon (interpretativni
zakon) ili za popunjavanje pravnih praznina.

SVE OSTALE PODELE

• Dele se na državni i nedržavni karakter. Ove druge druge čine autonomno pravo, poput crkvenog prava kao jednog oblika

• Nepisane i pisane pravne norme , tj. ove prve se vezuju za običaje, mada mogu i za prava. Isto važi i za pisane, iako su pravne
obično pisane, može da se desi da to budu i običajna prava u vidu zbornika.

• Osnovne i tehničke pravne norme , a kriterijum podele je instrumentalizacija norme, odnosno osnovne pravne norme uređuju
osnovne pravne odnose građana i službenih osoba kao pravne obazeve i ovlašćenja, a tehničke regulišu način stvaranja, promene,
ukidanja prve vrste normi. Ovo se, prema Viskoviću, podudara sa materijalnom i formalnom podelom normi .

• Generalne i partikularne : da li norma reguliše odnose na nivou čitave države ili samo na jednom njenom delu, ove norme
posebno srećemo u državama sa visokim stepenom decentralizacije. Ovde se može izvršiti i podela na one sa nacionalnom i
međunarodnim karakterom .

66) Pojam pravnog akta (247-248)

• U najširem smislu reči pod pravnim aktom podrazumevamo sve pravne radnje, odnosno akti kojima se pravne norme stvaraju
nazivaju se pravnim aktima. Perić će smatrati da je pravni akt širi pojam od pravne norme. Tako je moguće pravni akt odrediti kao
ljudske radnje kojima je svrha stvarati pravna pravila i regulirati društvene odnose s njihovom pomoću. Ovde navodimo primer sudksi
akt, tj. to je akt stvaranja norme, a ona predstavlja volju sudije. Kada se proces sudskog akta završi, norma postoji.

• Radomir Lukić pravi razliku između pravnih akata kojima se stvaraju pravne norme, tj. kojima se određuje pravilo ponašanja i onih
kojima se stvaraju samo izvesne pravne činjenice koje su u pretpostavkama pravnih normi predviđene kao uslovi za primenu normi.
Recimo, izjava o prihvatanju nasledsva je pravni akt kojim se ostvaruje nasledno pravo. Lukić će, takođe, praviti razliku između izjave
volje i same tvorevine koja je nastala kao rezultat te volje. Pravni akt je u svojoj suštini vezan je za pojam izjave volje, te je i norma izraz
jedne volje, s tim što valja praviti razliku između kolektivne volje kao sadržaja norme i norme koja izražava volju jednog lica, tj. testament.

• Jedna od mogućih definicija pravnog akta je da je to „akt volje", ili izjava volje koja sadrži jednu pravnu normu. Ovde dodajemo da
on još podrazumeva
„nenormativne pravne radnje", tj. odnosno materijalne i jezike koje nisu vezane za stvaranje, već za izvršenje. Možemo da kažemo da je
akt u pisani oblik ili tekst, u kome su sadržani ti normativni iskazi, ustav ili zakon. Mada, pošto smo
rekli da je pravni akt izjava volje, on se to ne može shvatiti u pravnom smislu, te ga prvo vezujemo za izjavu volje poljedinca, a tek
kasnije za neko konkretno telo ili društvo.

• Bitno je naglasiti da je pravni akt vezan i za razum, jer kako drugačije odredi zapovest ako nije vezana za razum i kako je povezati
sa stvarnošću ako je samo izraz volje, jer volja može da bude i nerazumna. Ovo nas dovodi do zaključka da se ljudi, možda, ne
rukovode razumom kada donose akte, već voljom ili, jednostavno, mehanički dižu ruke. Ovo sve dovodi u pitanje kasniju primenu tih
akata.

• Perić smatra da u pojam pravnog akta valja prihvatiti i pravne akte koji nisu pravne norme, ali su u vezi s pravnim normama, odnosno
to su tužba, žalba, molba, izjava prihvatanja nasledstva na primer, izjava mada se ne mogu po snazi priznati kao pravni akti ako nisu
predviđeni od određene pravne norme.

67) Forma (oblik) i sadržina pravnog akta (249-250)

• Unutar jednog pravnog akta valja razlikovati njegovu formu i njegovu sadržinu. Za formu pravnog akta važan je donosilac pravnog
akta, odnosno onaj subjekat koji pravni akt i donosi. Ovde, ponovo, navodimo Kelzenovo shvatanje da pravo sebe samog stvara, jer
pravo određuje subjekta za nadležnost i donošenje pravnog akta. To znači da je punovažan pravni akt onaj koji je donet od strane
nadležnog subjekta i to u tačno određenom postupku za donošenje tog akta. U formi pravnog akta razlikujemo tri stvari:

1) Nadležnost državnih ili nedržavnih subjekta u donošenju pravnog akta

2) Postupak donošenja pravnog akta, koji će se razlikovati od njegove važnosti i položaja na hijerarhijskoj lestvici.

3) Materijalizacija, odnosno skup radnji koje se preduzimaju u cilju donošenja akta.

• Sadržina pravnog akta i njegova forma, prema Lukiću, moraju da budu saglasne jedna drugoj, jer u suprotnom slučaju, akt bi bio
donet u formi koja nije prikladna njegovoj sadržini, što znači da bi postojala opasnost da ne bude donet pravilno. Međutim, može se
desiti da određeni organi donose akte za koje nisu specijalizovani, te se oni neće forlamno i materijalno poklapati. Po formi je zakon, a
po sadržini upravni akt.

• U pogledu sadržine, možemo govoriti i o potrebi njegovog identiteta, a u svrhu

preciznog regulisanja društvenih odnosa, te su tako elementi koji služe za određenje pravnog akta: naznaka organa koji je akt doneo;
datum donošenja akta; ime samog akta, vrsta/tip akta, da li je to zakon, uredba, odluka, presuda i koje odnose reguliše; potom sadržaj i
oblik.

• Dakle, pravni akti su određeni po svojoj formi i sadržini, čime se prema Lukiću bolje obezbeđuje primena pravnih akata. U
formalnom smislu, doneo ga je zakonodavni organ u određenom zakonskom postupku, a u materijalnom smislu, to je opšti pravni
akt.

68) Hijerarhija pravnih akata (250-251)

• Jednostavno rečeno, u pravnom sistemu kao normativnom delu pravnog poretka postoji hijerarhija, u ovom slučaju hijerarhija
pravnih akata. To znači da u takvom sistemu svaki akt zauzima svoje određeno mesto i na taj način sređuju se u jednu lestvicu viših i
nižih akata, tako da na vrhu stoje najviši a u osnovi - najniži akti. Kelzenova piramidalna šema nam govori o tome da na dnu lestvice iza
nižih pravnih akata stoji samo njihovo izvršenje, a da viši pravni akti stvaraju one niže.

• Zapravo, hijerarhija pravnih akata predstavlja hijerarhiju državnih organa, tako pravna snaga odražava meru uticaja koju jedan akt
vrši na druge (od njega niže) akte, kao i meru uticaja koju trpi od drugih (u odnosu na njega) viših akata. Ona je, prema Lukiću,
sredstvo za učvršćivanje rasporeda društvenih, tj. klasnih snaga, što nas dovodi do zaključka da je hijerarhija od izuzetnog značaja za
funkcionisanje pravnog poretka.

• Pravna snaga zavisi od organa koji ga donosi, odnosno od forme, a ako je jedan isti organ nadležan za donošenje više akata, tada
će se pravna snaga odrediti putem postupka donošenja; tako je, na primer, skupština nadležna za donošenje i ustava i zakona, ali su
postupci drugačiji, kao i sa rezolucijama.

• Hijerarahija pravnih akata podrazumeva da opšti pravni akti sadrže opšte pravne norme, poput zakona, potom će slediti niži pravni
akti, koji će sadržati pojedinačne pravne norme i precizno odrediti ponašanje tačno određenih subjekata. To znači da niži pravni akt ne
može da bude u suprotnosti sa višim. Ova podela ipak dopušta da viši ili najviši organi državne vlasti mogu donositi i individualne akte
visoke pravne snage, kao što to može, na primer da bude akt o postavljenju ministra, ili kao što to mogu da budu ukazi.

• Ustav je najviši pravni akt, i kao takav on nema nijedan drugi akt iznad sebe, tj. ne trpi uticaj drugi akata. Bitno je napomenuti da
ustavnost predstavlja saglasnost nižih pravnih akata sa njim.
• Kolektivni ugovori između poslodavca i sindikata predstavlju pravne akte velike pravne snage koji su redovno pako na primer
obavezujući, kako za sudove, tako i za upravu. Možemo videti da i akti građana mogu da imaju veliku snagu.

69) Neslaganje unutrašnjeg akta sa njegovim spoljnim izrazom - manje volje (252-253)

• Pošto je čovek nesavršeno biće, te će i pravni sistem, tj pravni poredak biti isti takav. Može da dođe do neslaganja unutrašnjeg akta
sa njegovim spojašnjim izlegledom. Ovde razlikujemo: omašak, zabluda, prevara i prinuda.

OMAŠKA I ZABLUDA

• Omaška je zapravo greška u izražavanju, na primer, u ugovoru ili napišemo pogrešan iznos izostavljajući jednu nulu; ovo je slučaj sa
pojedinačnim pravnim aktom i vezan je za građane. Međutim, možemo da je vežemo i za tvorca norme, što je, takođe, omaška u
subjektivnom smislu. Za pravo vezujemo termin objektivno merilo , kojim se procenjuje da li prosečan čovek može da izvrši ono što se
od njega zahteva, i ako ne može, onda se taj uslov izbacuje iz norme. Štamparske greške nisu omaška, te se štamparska greška utvrđuje
uvidom u originalni tekst norme, jer se pretpostavlja da se tamo ona ne nalazi. Ne možemo da znamo da li je omaška bila namerna ili
ne.

• Zabluda za uzrok ima unutrašnju pogrešnu procenu subjekta o određenim činjenicama, što nam govori da one utiču na to da li će
subjekt da sklopi ugovor ili ne, tj. kako bi postupao da je znao te pravne činjenice. Ovo je zabluda o činjenicama, dok zabluda o sadržini
pravne norme može više spadati u neznanje prava. Kao i kod omaške, teško je govoriti o tome da li je zabluda bila namerna ili ne.

PREVARA I PRINUDA

• Prevara je, za razliku od zablude, razlog spojašnjeg karaktera, odnosno nju je

izazvao neko drugi i to namerno, na primer davanjem lažnih podataka prilikom zaključenja ugovora.

• Prinuda se sastoji u fizičkom ali i psihičkom pritisku na određeno lice, koje potom donese određeni akt pod prinudom. Ovde, kao
kod razbojništva, nema uopšte volje, niti o njoj možemo govoriti, zapravo ovde ima samo sile koja deluje na tuđu volju i menja je u
celini.

• Pravo, naravno, štiti lica ako dođe do ovakvih situacija, ali je neophodno da se prvo dokaže. Ti postupci omogućavaju, na primer, da
se utvrdi da li je lice koje je zaključilo ugovor duševno bolesno ili nije, kada za to može postojati opravdana sumnja. Najlakše je utvrdi
prevaru i prinudu, dok je za omašku i zabludu malo teže dokazati.

70) Pojam i vrste izvora prava (253-255)

• Lukić pravi razliku između izvora prava u materijalnom smislu i izvora prava u formalnom smislu. Kada govorimo o materijalnim
uzrocima nastanka prava, možemo govoriti o nekim stvarnim društvenim silama koje uzrokuju nastanak prava. Sukob interesa je
jedan od uzroka. Društvo želi da prevaziđe sukob interesa, ali to čini favorizovanjem jednog i nastojanjem da se ta jedan prihvati kao
opštedruštveni interes. Do slaganja o društvenim uzrocima nastanka prava nikada neće doći, zato što će teoritaci imati različita
shvatanja, te se navodi kao uzrok Bog u ulozi Tvorca, večne ideje o miru, ravnopravnosti, jednakosti, ali će ipak najtrajniji biti interes i
sukob interesa.

• Kada uopšte govorimo o teoriji i filozofiji prava, na prvi pogled uočavamo tri moguća izvora:

1) Normativna teorija: pravo samo sebe stvara, odnosno pojedinačni akti izviru iz opštih pravnih akata.

2) Sociološka teorija: društvo i regulisanje društvenih odnosa glavni je uzrok nastanka prava.

3) Prirodno-pravna teorija: iz prirodnog prava razvija se pozitivno pravo, koje čovek stvara na osnovnu slike o prirodnom pravu, da
bi regulisao svoje odnose.

FORMALNI IZVOR PRAVA I POREĐENJE

• Prema Viskoviću, subjekte koji mogu biti državni i društveni, a koji stvaraju pravo, a koji mogu biti akti i pravne odredbe. Neki
će autori smatrati:

1) Da su formalni izvor prava samo opšti pravni akti, ali ne individualni, a razlog je što oni prosto izviru iz opštih, pa ne mogu biti
izvor prava

2) Potom, tu su i oni koji smatraju da je svaki pravni akt izvor prava

3) Dok će treća grupa smatrati da je to skup činilaca koji utiču na oblikovanje pravila na kojemu sudac utemeljuje svoju odluku.

• Ova višesmislenost navela je Visković i Kelzena da je pojam "izvor prava" neupotrebljiv, i da više obmanjuje nego što govori o
onome o čemu bi valjalo da govori.

• Prema Lukiću, način traženja formalnog izvora prava proističe iz životnih situacija, odnosno kad god se zapitamo šta nas to
obavezuje, mi tražimo pravnu normu koja nas obavezuje i reguliše naše ponašanje.

• Analiza odnosa materijalnog izvora prava i formalnog govori nam o tome da je pravi izvor prava zapravo materijalni izvor
prava, dok su formalni
izvor prava zapravo samo oblici materijalnog izvora i nisu nikako samostalni izvori, osim kod Kelzena i procesa samostvaranja
prava. Formalni izvor prava je jako bitan, jer odražava materijalni izvor i istovremeno ga menja u izvesnoj manjoj ili većoj meri, odnosno
dograđuje ga, tj. dovršava njegovo dejstvo. Navodimo još jedno shvatanje Lukića. Naime, u slučaju pravne praznine, moguće je da se
donese pojedinačna norma, koja se stavra kako bi postala izvor prava za taj konkretni slučaj, ali ne u strogo formalnom smislu reči, jer
nije opšta pravna norma.

71) Ustav (256-259)

• Ako kreneme od normativne teorije Hansa Kedzena, zaključićemo da je ustav najviša norma u pravnom poretku. Ustav se može
posmatrati u formalnom i materijalnom smislu reči.

• Tako je ustav u formalnom smislu svečani dokument, skup pravnih normi koje se mogu menjati samo ako se postupi po
specijalnim propisima. Njega može da donese ustavotvorni državni organ, u postupku koji se naziva ustavotvorni postupak, ili će to
učiniti zakonodavni organ, ali će tada biti poseban postupak i ovaj akt će imati oblik ustava. Ustav je jači od zakona, a nastao je iz
čiste političke potrebe, tj. da se pojedinačne pravne norme učine formalno višim, tj.
nesalomivim.

• Ustav se još može odrediti i u materijalnom smislu , te se kao takav sastoji od onih pravila koja regulišu stvaranje opštih pravnih
normi. Dakle, ustav u materijalnom smislu određen je svojom sadržinom koja može da sadrži propise o organizaciji države, propise o
svojini, pravima građana i slobode. Možemo izdvojiti sledeća shvatanja ustava:

- državno-organizaciono (Jelinek)

- pravno-strukturalističko (Hans Kelzen)

- političko (Levenštajn)

- društveno-ekonomsko (Ferdinand Lasal)

• Opis ustava u materijalnom i formalnom smislu govori u prilog tome da svaka država ima ustav, bio on pisan ili ne. To znači da
države koje, poput Velike Britanije, nemaju pisani ustav, imaju pravne propise koji imaju ustavni znača, poput Magna Charta
Libertatum iz 1215. godine ili Habeas Corpus Act iz 1679. godine. Perić smatra da ustav mora da postoji u svakoj državi, bilo da je on
pisan ili nepisan, kodifikovan ili nekodifikovan. Razlog ovome je taj što je
ustav nužno povezan s postojanjem državnog uređenja , tj. organizacija vlasti i pravni poredak.

• Kako god, ustav će uvek biti, istorijski posmatrano, proizvod borbe da se ograniči vlast apsolutnog monarha, kao i
oživotvorenje ideje narodne suverenosti, te formiranja parlamenta, razvijanje načela jednakosti i slobode. Perić će tvrditi da
ustav samo usmerava državu u željenom pravcu, on ne može da je fiksira, jer je društvo dinamično, a ne statično.

• Pošto je ustav najviši pravni akt jedne države, zakoni koji se donose ne mogu da budu u suprotnosti sa ustavom, te narodna
skupština ne može da izglasa zakon koji ograničava slobodu veroispovesti. U ustavu SAD-A stoji da će se građaninu suditi
nepristrasna porota na teritoriji gde je počinjen delikt.

• Postoji formalno-pravna sličnost između ustava i zakona, koja je izražena u tome da dva veoma slična državna organa donose i
ustav i zakon po postupcima koji su slični, a moguća je i situacija da jedan isti organ, suvereno predstavničko telo, po različitom
postupku donosi i ustav i zakon. Ako bi postojalo ustavotvorno telo za donošenje ustava, u trenutku donošenja ustava, suverenost
prelazi na zakonodavno telo.
PODELA USTAVA

1) Pisani i nepisani ustav : Pisani ustav je skup osnovni propisa o uređenju jedne države, i on postoji u pisanoj formi, dok nepisani
ustavi oni koji se sastoje od načela koja nisu pismeno utvrđena, ali su se odredila tokom istorije i sadrže norme običajnog pravo.
Vidimo da razlika leži u tome kako su donešeni.

2) Kodifikovani i nekodifikovani ustavi : kodifikovani ustav je onaj u kome su kao jedinstvenom dokumentu sakupljena osnovna
načela o ustrojstvu jedne države, dok je nekodifikavani ustav onaj koji nije jedinstven dokument, što znači da se osnovna načela tog
ustava ne nalaze na jednom mestu (engleski ustav)

3) Kruti i meki ustav : Kod krutih ustana promena se vrši isključivo preko posebne ustavotvorne skupštine i po dosta složenom
postupku. Meki ustavi ne zahtevaju postupak promene koji je različit od zakonodavnog, odnosno postupak nije ni po čemu različit od
postupka menjanja običnih zakona. Argument za krute je da bi valjalo da se odredi ustrojstvo države na neki duži vremenski period, a
primer je francuski ustav iz 1884. godine, kojim se zabranila promena republikanskog oblika vladavine. Kod mekog je argument da
bi valjalo da budućnost ostane u rukama budućih generacija, tj. da narod uvek ima pravo da promeni ustav.

4) Oktroisani, ustavni i narodni ustavi : Prvi su jednostrani akti šefa države koji su bliski pojmu autokratije. Drugi su sporazum
između šefa države i predstavničkog tela, a vezujemo ih za ustavne monarhije. Treći je onaj ustav iza koga se nalazi volja naroda.

• Sam ustav ima svoju unutrašnju strukturu, odnosno sadrži preambule, osnovna načela, normativni deo, ustavne dodatke i
ustavne amandmane. Donošenjem jednog ustava nije sve gotovo, ipak je on samo pravni akt, a njegova efikasnost će zavisiti od
njegove stvarne primene. Rajka Grlića je rekao da je ustav najlepše ljubavna priča, u kojoj se svi slažu.

72) Zakonik (259-260)

• Dinamika života i nastojanja klase na vlasti nisu uvek bili takvog intenziteta da se čitav društveni odnos obuhvati jednim pravilom,
odnosno jednim velikim zakonom koji bi sa svoje strane predstavljao sistem. Međutim, istorija poznaje Hamurabijev zakonik, Zakonik
XII tablica, Corpus Iuris Civilis, Vasilije (Vizantija) i Dušanov zakonik.

• Jasno je da je život isuviše dinamičan da bi se dao regulisati jednim statičnim i glomaznim pravilom koje bi obuhvatilo, kodifikovalo
sva pojedinačna pravila u
jedan logički sistem, što bi bila opšta kodifikacija , ili kodifikovati pravila koja bi regulisala pojedinačne veće oblasti, kao što je posebna
kodifikacija . Sam postupak naziva se kodifikacije i zahteva stabilne društvene-ekonomske i političke odnose.

• Pravo je, ipak, vezani za politiku u njene lidere, koju su prošlosti dolazili iz reda vojskovođa kao istaknutih pripadnika društva koji su
se u određenim situacijama popeli i na želeli da na neki način konzerviraju stanje stvari kroz zakonike. Tako su uradili Hamurabi,
Justinijan I, Fridrih II Veliki i njegovo delo Allgemeines Landrecht, Napoleon I Bonaparta sa Code Civile (1804). Načinjena je relacija
između njih kao živih autoriteta i autoriteta prava koje su stvorili.

• Sama struktura zakonika mora da bude tako postavljena da se on zapravo zasniva na opštim načelima, a ne toliko na
pojedinačnim pravilima, što je očigledno zbog dinamike života. To znači da celokupna tehnika izrade pravnih pravila mora da bude
na zavidnom nivou. Ovo posebno što, naročito kod opšte kodifikacije, moramo stvoriti logički neprotivrečnu celinu koja ne dopušta
da pravila isključuju jedna drugo, a to je ovde veoma teško izbeći zbog glomaznosti društvenih odnosa. Kao i kod ustava i zakona, i
zakonik mora da bude pisan za prosečnog čoveka, i jezik mora donekle da bude prilagođen prosečno neobrazovanom čoveku.

73) Zakon (260-263)

• Nakon ustava zakon je drugi po pravnoj snazi od opštih pravnih akata, koji prema Lukiću, ima nekoliko značenja:

1) Kao pravno pravilo obezbeđeno državnom prisilom.

2) Da bi označili pisane pravne izvore.

3) Zakon izdaje državna vlast.

4) Zakon je onaj pisani izvori koji ima najvišu pravnu snagu od svih pisanih pravnih izvora

• Nisu samo laici ti koji identifikuju pravo i zakon, engleski pravni sistem i engleski jezik ne pravi razliku između prava i
zakona i označava ih kao law

• Kada govorimo o zakonu, mi prihvatamo da je on samo posebna vrsta opštih pravnih normi koja ima svoje specifičnosti koje ga
razlikuju od drugih akata. Tako možemo načiniti razliku između zakona u formalnom i materijalnom smislu. Zakon u formalnom
smislu određuju sledeće karakteristike: organ koji
ga donosi. postupak po kome se donosi i pravna snaga. Interesantno je da se ovde ne ulazi u razmatranje same sadržine
zakona, već je samo bitan postupak donošenja zakona. Zakon u materijalnom smislu određen je prema normama koje on sadrži
odnosno on sadrži opšte pravne norme, što znači da predstavlja opšti pravni akt.

Moramo još, prema Lukiću, praviti razliku između uredbe ili ukaza , koji jesu velike pravne snage i jesu pisani izvori prava ali nisu zakoni.
Tako je moguće da uredba u formalnom smislu nije zakon, ali jeste u materijalnom, jer sadrži opštu pravnu normu. Mi ćemo prihvatiti
Lukićevo shvatanje koje govori da su zakon kao izvor prava podrazumeva samo onaj zakon koji to zadovoljava u formalnom i
materijalnom smislu. Samo one akte koje donosi zakonodavni organ po zakonodavnom postupku i koji sadrže opšte norme.
Možemo navesti i predstavničko telo kao princip demokratije, koji donosi zakone.

• Princip ustavnosti znači formalnu i materijalnu saglasnost zakona sa ustavom. Prema Pericu, postoje tri praktična ovlašćenja
ustava nad zakonom: određivanje organa koji donose zakone, sam postupak po kojem se zakon donosi, i sadržaj samog zakona
(ovde se misli na to da zakon ne može da bude u suprotnosti sa ustavom)

• Hans Kelzen je zauzeo stav da neustavnost" zakona može postojati samo onda kada je za promenu ustava određen drugačiji
postupak od onog za donošenje ustava.

PROCES DONOŠENJA ZAKONA

1) Izrada nacrta zakona, gde pravo njegovog predlaganja imaju svi pojedinci, vlada ili grupe građana.

2) Nacrt ide na razmatranje specijalizovanim telima, odborima koji su sastavljeni od predstavnika svih političkih partija u skupštini.

3) Odbori potom daju svoje mišljenje osnovanosti predloga zakona, nakon čega, sa eventualnim izmenama i dopunama, on ide
pred skupštinu da se o njemu odlučuje.

4) Glasanje, a utvrđen je većinom glasova svih poslanika, nakon što se utvrdio kvorum za odlučivanje.
5*) Nakon što je zakon usvojen u jednom od domova parlamenta, ako ih on ima, isti postupak se ponavlja u odborima i na sednici
drugog doma, a u slučaju da se izglasani tekstovi zakona u prvom i drugom domu ne slažu, zajednička komisija usaglašava ove
tekstove i stavove.

6*) Pravo sankcije, odnosno pravo šefa države da potvrdi zakon. Nakon svega toga, šef države svojim potpisom potvrđuje da je
zakon zaista donet -
promulgacija .

7) Zakon izlazi u Službenom glasniku i nastupa period vacatio legis.

TIPOVI ZAKONA I RAZLIKA U MATERIJALNOM I FORMALNO SMISLU

1) Ustavni zakoni su stvoreni od strane zakonodavca po ustavnopravnom postupku, a materija tog zakona se
istovremeno može okarakterisati kao ustavna.

2) Lex specialis : donose se i odnose se na pojedine kategorije građana i to u određenim situacijama, a njima se može odrediti
i trenutak stupanja na snagu određenih pravnih akata. Oni, na primer, mogu da regulišu školstvo.

3) Individualni zakon : O ovome govori Pekić, a govori da oni regulišu individualne situacije, te ističe zakon koji bi
istaknutom naučniku dodelio specijalnu nagradu.

• Postoje zakoni koji su to samo formalno a ne i materijalno - budžet, završni račun, poslovnik o radu skupštine, kao što postoje
i oni koji su zakon samo u materijalnom smislu uredba sa zakonskom snagom.

• Tako je budžet zakon u formalnom smislu i predstavlja predračun svih državnih prihoda i rashoda za period obično od godinu dana.
On je to u formalnom smislu, jer ga donosi skupština, na predlog vlade. Međutim, u materijalnom smislu on nije nikakav zakon, on nije
opšta pravna norma, to je akt vlade kojim se izdaju uputstva za rad finansijskoj upravi za godinu dana. Završni račun vezan je za
izveštaj o ostvarenim prihodima i rashodima, ali se podnosi kao izveštaj vlade na kraju godine koja je označena kao fiskalna. I na kraju
imamo poslovnik o radu skupštine , on jeste zakon u formalnom smislu zbog načina svog donošenja, ali ne i u materijalnom, jer su to
zapravo interna pravila rada skupštine..
74) Opšti podzakonski akti (264-267)

• Karakteristika ovih opštih podzakonskih pravnih akata je da su oni manje pravne snage od zakona i ne mogu biti protivrečni, te
ako to uradi, oni postaju nepunovažni. Međutim, nisu svi podzakonski akti iste snage, već zavise od položaja državnog organa na
hijerarhijskoj lestvici. Dinamika života savremene države dovela je do toga da naraste broj ovih akata, koji na određeni način
predstavljaju dopunu, razradu zakonskih tekstova. To znači da su zakoni ponekada isuviše apstraktne prirode da bi mogli da se
neposredno primene na društvene odnose, te iz tog razloga zakonodavac ovlašćuje vladu,
ministarstva i druge upravne organe da donose opšte akte niže pravne snage. Ovo može da nastane iz zbog sporosti i
glomanznosti zakonodavnog tela, te se može dati vladi ili šefu države da u celosti normiraju određene društvene odnose uredbama.

UREDBA

• Norme koje su donete na osnovu opštih normi, od strane upravne vlade, nazivaju se uredbama. Oni su u materijalnom smislu
opšti akti, a u formalnom smisli akti koje donose uredbodavni organi (vlada) po uredbodavnom postupku u obliku uredba. Perić
navodi primer uredaba kao „ spontanih akata " koji se donose na osnovu opšteg ovlašćenja koje je dao zakon i opšteg ovlašćenja
koje je dao ustav.

• Perić na osnovu ovlašćenja za donošenje ovakve uredbe razlikuje one koje imaju generalno ovlašćenje za donošenje, gde
uredbodavni organ ima generalno pravo da svaki zakon uredbom razradi dalje, a to mu je ovlašćenje dato ustavom. Dakle, Perić
smatra da poziv od strane zakonodavca nema, već da je to organski odnos ustav-uredbodavac. Spominje se i specijalni poziv , kojim
se upućuje zahtev vladi da donese uredbu za izvršenje konkretnog zakona.

• Uredbe sa zakonskom snagom nastaju onda kada zakonodavac vladi poverava donošenje ovakvih akata. Što se tiče sadržaja
ovakvih uredbi, one ne mogu da protivreče zakonima i ustavu. Ovo može dovesti do toga da zakonodavna funkcija pređe sa
zakonodavnog tela na vladu. A da bi se to izbeglo, ova mogućnost prenošenja ovlašćenja mora biti određena ustavom. Zbog svog
načina nastanka, smatra Perić, iako moraju da budu usklađene sa zakonom, ove uredbe su takvog karaktera da nema zakonskog
sadržaja koji bi se njima nametnuo, te tako one dobijaju samostalnu egzistenciju i kao takve mogu da izazovu protivrečnost u pravnom
poretku.
• Možemo govoriti o uredbama za slučaj nužde , koje donosi izvršni organ vlasti u slučaju vanrednog stanja, neposredne ratne
opasnosti ili u stanju rata. U ovakvim situacijama, zbog glomanznosti zakonodavnog tela, zakonodavna funkcija prelazi na izvršnu
vlast, međutim, to se može desiti samo pod određenim okolnostima. Te okolnosti sastoje se u nemogućnosti da se u tom
vremenskom intervalu zakonodavno telo sastane; ova mogućnost je negde vezana za saradnju izvršne vlasti kod donošenja ovih
uredbi sa odborom zakonodavnog tela, kao i obavezom izvršne vlasti da naknadno podnese ove akte na odobrenje
zakonodavnom telu, koje opet može i da ih
poništi.

ODLUKA, PRAVILNIK, NAREDBA I UPUTSTVO

• Odluka može biti doneta od strane parlamenta, vlade, ministarstva, opštinskih skupština gde one mogu rešavati pitanja iz
nadležnosti lokalne vlasti koja će svojim statutom opštine regulisati organizaciju i rad opštinske skupštine.

• Pravilnika označava izvor prava za određenu oblast društvenog života, na primer, oblast braka, pravilnik koji reguliše rad
matičara

• Naredba izvršava zakon, i to na sledeći način: kada organ uprave reguliše pojedinačnu situaciju koja ima opšti značaj, na
primer naredba o ograničenju saobraćaja za izvesne vrste vozila na određenim javnim putevima.

• Uputstvo utvrđuje pravila za postupanje organa uprave pri izvršenju nekog zakona i instrukciju koja sadrži pravila stručne
organizacije određenih službi, koje su obavezne za njih.

75) Opšti akti društvenih organizacija i ugovorno pravo (267-269)

• Akti društvenih organizacija, osim što čine autonomno pravo, nisu izvori prava, jer ne sadrže nikakve pravne norme, i o njihovoj
primeni ne stara se država, a te organizacije mogu imati i takve norme koje liče na čitavo zakonodavstvo, kao što je to slučaj sa
crkvama, sindikatima. Ove organizacije mogu imati manji ili veći stepen autonomije, a taj stepen zavisi od volje države, koja je za neke,
uslovno rečeno, nezainteresovana.
• Kada država sankcioniše te norme, one mogu postati izvor prava. To znači da neka pravila koja ne donose državni organi pod
određenim uslovima mogu postati i dobiti značaj pravne norme. Isto tako, država nije u mogućnosti da reguliše sve društvene
odnose u državi, te prepušta jedan deo organizacijama

• Društvene organizacije imaju svoja pravila kojima regulišu odnose unutar sebe, a najvažnije pravno pravilo koje one donose je
statut . Statut mora da bude u saglasnosti sa svim većim pravnim aktima. Samim statutom reguliše se naziv te organizacije, sedište,
ciljevi rada, hijerarhija njenih organa, nadležnost kako nje same tako i određenih njenih organa, obaveze i ovlašćenja članova, pitanja
vezana za njenu imovinu i sredstva. Kako god bilo, država će ipak preko svojih opštih pravnih normi donekle regulisati rad društvenih
organizacija u vodu uslova za njihovo osnivanje i prestanka rada.

• Kolektivni ugovor je niži po snazi u odnosu na statut, a služi za razradu statuta, kao što to čine pravilnik i poslovnik o radu .
Kolektivni ugovor uređuje osnovne uslove rada kao i naknade za izvršeni rad, a i obavezujući su akti za sklapanje pojedinačnih ugovora o
radu.

UGOVORNO PRAVO

• Ugovor jeste pisani izvor prava i kao takav predstavlja pravni posao građanskog prava. Kao takav on nastaje saglasnošću volja,
odnosno sastoji se iz istovetnih izjava volje dva ili više lica. Kod ugovora izdvajamo pojam saglasnosti volja . Međutim, pošto sada
o ugovoru govorimo kao o mogućem izvoru prava, možemo konstatovati da on jeste izvor prava samo u slučaju da sadrži opšte
norme, što znači da su opšti ugovori izvori prava, a
pojedinačni, pravni poslovi, nisu. Te opšte norme mogu biti kolektivni ugovori. Uloga ugovora veća je u međunarodnom pravu
u ovoj oblasti, kao i ugovora koji se zaključuju između crkve i države- konkordati .

• Međunarodne ugovori nakon ratifikacije važe i u unutrašnjem pravnom sistemu onih država koje su ratifikovale određeni ugovor, a
bez ratifikacije oni ne mogu da važe u unutrašnjem poretku. Ovaj postupak se odvija na sledeći način:

1) Prvo se potpisuje ugovor, a onda sledi njegova ratifikacija u parlamentu.

2) Šef države, ukazom, izdaje ratifikacione isprave, što dalje znači da je on odobren, čime je postao obavezan.
3) Dolazi do razmene ratifikacionih isprava, o čemu se sastavlja zapisnik, i ugovor stupa na snagu.

• Bitno je da pravimo razliku između ugovora i zakona kojim je ratifikovani ugovor u unutrašnjem pravnom sistemu postao
obavezan. Ovo znači da imamo međunarodni ugovor koji je obavezan za državu na međunarodnoj ravni, a zakon kojim je ugovor
ratifikovan predstavlja obavezni akt u unutrašnjem
pravnom sistemu, koji postaje izvor prava.

76) Običajno pravo (269-272)

• Iako je izvor prava u formalnom smislu, on ima određene odlike koje ga razlikuju od ostalih formalnih izvora prava, jer je kod njega
ostao nepoznat njegov tvorac i nije izražen u pisanom obliku. Da bi kao takav postao pravnim aktom, on mora da sadrži jednu opštu
pravnu normu Već je rečeno da običaj svoju obavezujuću snagu crpi iz dugotrajnog ponavljanja, iz čega i potiče njihov normativni
karakter. Bez njegovog normativnog karaktera teško je zamisliti običaj kao izvor prava, a on će to postati kada država neku usmenu,
ali opštu normu prizna, te je tada običajna norma postala izvor prava. Pošto se običajnim normama regulišu neki društveni odnosi koji
još nisu postali pravni, jasno je da je pitanje svesti o obaveznosti veoma bitno, na primer kod imovinskih odnosa, ili u odnosima
vlasti. Međutim, pitanje svesti o obaveznosti je veoma teško utvrditi, jer ne postoji organ koji stvara običaj i koji utvrđuje da li
ta svest stvorena. Na primer, za crkveno pravo se smatra da je svest stečena posle 40 godina. Kada dođe to sukoba običajnog i
pozitivnog prava, prednost se dalje pozitivnom pravu. Međutim, nije lako ukloniti običajno pravo, što može da bude i dobro i loše.

• Obicajno pravo karaktertise:

1) Stepen prihvaćenosti, oni se mogu podeliti na opšti i partikularni . Prvi su najviši stepen prihvaćenosti, a drugi izražavaju volju
određenih društvenih grupa.

2) Dugotrajnost kao izvor njihove obaveznosti.

3) Stanje svesti koje govori o valjanosti običaja koji se primenjuju u tom društvu, što znači da mora da postoji uverenje kod najvećeg
broja ljudi o valjanosti običaja.
KADA OBIČAJ POSTAJE IZVOR PRAVA

• Šta je potrebno da bi običaj postao izvor prava? To je pravni poredak koji se veoma teško i sporo menja. Ono dobija i vrednosni
karakter u sistema koji se teže menjaju, tj. ona je viša nego u onom pravnom poretku koji se menja brže i lakše. Jedan od načina da
običaj postane pravni običaj jeste taj da bude priznat od strane zakonodavca, što se zove kodifikacija običaja. Tada jedan nepisani
običaj postaje pisana zakonska norma, tj. njen sadržaj se prenosi u zakon. Ako do toga dođe, mi se više ne vodimo po običaju, nego po
zakonu. Ako zakonodavac kaže da će u pogledu izvršenja određenih obaveza važiti običaji, onda onaj ko primenjuje norme mora da
utvrdi koji su ti običaji i kako glasi njihova norma za konkretnu situaciju.

• Bitan korak u prelasku iz običaja u pravo je sankcija, tj. sankcionisanje od strane države, što konkretno znači da običaj postaje
pravni izvor onda kada država počne upotrebljavati svoju sankciju za njegov prekršaj. Opet, moguće je i da kada državni organ daje
sankciju običajnoj normi da ona postane izvor prava. Ovde valja napraviti razliku između situacije gde prva primena običaja dovodi do
pretvaranja običaja u izvor prava, što znači da običaj dobija karakter
precedenta , i situacije gde je potrebno dugo primenjivanje običaja da bi on dobio karakter izvora prava, a do tada će on biti
neobavezni uzor. Dakle, on može da ima status precedanta posle prve primene, ili neobavezni uzor u zemljama gde mora dugo da se
primenjuje da bi postao izvor prava.

• Takođe, običaj može da postane izvor prava u slučaju pravnih praznina, ali pod uslovom da nema ni posredna ni neposredna
mogućnost da se primeni određeno pravno pravilo. Bitno je napomenuti da ako neki državni organ primeni
neki običaj po svojoj volji, da on tada je postaje izvor prava.

• Ako jedna norma, pa i običajnog prava, ostane stalno neefikasna, onda ona prestaje važiti usled izobičajavanja. To znači da norma
može biti poništena običajem, tj. običajem koji joj je suprotan, isto onako kao što može biti stvorena običajem.

• I za kraj, moguće je govoriti o običajima kojima se rukovode državni organi, kakvi su ustavni i sudski običaji, gde norma
postaje obavezna zbog svoje dugotrajnosti primene i samim tim se može reći da se ustalila.
77) Sudksa presuda (sudksi precedent i precedentno pravo) (272-274)

• Sudska funkcija posmatrano šire predstavlja i stvaranje i primenu prava. S druge strane, Lukić smatra, da pošto je konstatovano
da se kod donošenja sudske presude sud vezuje za određeni opšti akt koji potom primenjuje stvarajući pojedinačnu normu, jasno je da
sud ne stvara pravne izvore. Jedna takva sudska presuda ne može da ima opštu normativnu snagu, jer je strogo individualna, i na
buduće slučajeve se ne može primeniti, a ovakav stav rezulatat je stvaralačke snage zakonodavstva. Međutim, kao izvor prava, oni se
javljaju u anglosaksonskom pravu koje se sastoji iz običajnog prava potvrđenog i razrađenog sudskim presudama, a samo malim
delom iz pisanih izvora prava (zakona). Ako je doneta na osnovu običaja, ili na osnovu zakona, ali i sasvim samostalno od strane
suda, počinje se smatrati obaveznom za sve buduće slučajeve, i kao takva smatra se precedentom , a tako nastalo pravo naziva se
precedentnim pravom . Ovo znači da sudska presuda može da stvori opštu normu, što znači da ona može da važi za iste ili slične
slučajeve. Na neki način, sud je postao zakonodavni organ.

• Suštinu precedanta, prema Kelzenu, čini obavezna snaga sudske presude do koje je ona došla generalizacijom pojedinačne norme
koja je stvorena prvom presudom. Naravno, nije svaka presuda suda izvor prava. Recimo, presude vrhovnih sudova u Engleskoj ili SAD
automatski postaju izvor prava, dok presude nižih sudova postaju izvor tek posle dužeg vremena pozivanja na njih, poput obrasca od
strane drugih sudova. Ovde sudije imaju mnogo veću moć nego u kontinentalnom pravu.

• Razlika između sudske presude kao izvora prava i opštih pravnih akata, odnosno opšte pravne norme je što se one primenjuju
zahvaljujući svojoj opštosti na sve slične slučajeve, dok je kod precedenta to moguće samo na istovetne ili slične. Lukić smatra da je
precedentno pravo nesavršenije od zakonskot, kodifikovanog prava , te se vidi jedna njegova loša strana, a ono leži u samoj činjenici
da ono nije kodifikovano To što nije kodifikovano, vodi direktno put pravnih praznina i može stvoriti pravnu nesigurnost, jer nema
opštih normi, već se za svaki slučaj stvara novi precedent. Bentam je rekao da je ona zavjera pravnika protiv naroda. Problem leži u
tome kako osigurati njihovu valjanost za buduće slučajeve, sudeći da je društvo dinamično, a ne statično.

KOD NAS
• Bitno je napomenuti, posebno u kodifikovanim pravnim sistemima poput našet, gde sudska presuda nije izvor prva, da se treba
postići jednakost postupanja sudova u jednakim slučajevima, kako ne bi bila povređena vrednost jednakosti i načelo zakonitosti. Stvara
se sudska praksa, koja nije izvor prava, jer se sudovi nje ne moraju držati i mogu stvoriti novu (pojedinačna norma), što znači da je ona
faktički posmatrano vrlo blizu izvora prava, ali to još uvek nije. Pojavljivanje sudske prakse srazmerno je slobodi određenih državnih
organa, u ovom slučaju sudova, mada je ona ipak izvor prava samo u anglosaksonskom sistemu.

• Kao što smo već kod precedenta naveli kao dobru stranu - jednako postupanje u jednakim stvarima, isto važi i za sudsku praksu,
odnosno dva suda ne mogu u istovetnim slučajevima različito primeniti jedan isti pravni akt, jer se time narušava vrednost jednakosti.
Dakle, moguće je donekle prihvatiti stanovište da sudovi mogu stvarati pravo, ali ne mogu biti jedini koji to čine, te ne mogu
zahtevati abdiciranje zakonodavstva, pa pravo ne može biti samo izraz i proizvod procesa precedenta.

78) Pravna nauka (275-276)

• Kolika je moć pravne nauke, odnosno da li ona može dobiti takav značaj a preko svojih teoretičara stvara pravo, da dogmatički
izlaže njegov sadržaj, da ga objašnjava, tumači i predlaže njegovu promenu, što dalje znači da može da usavršava pravni sistem.

• Istorija je zabeležila primere apsolutnog zakonskot uvažavanja mišljenja istaknutih pravnika poput Gaja, Ulpijana, čija su
mišljenja predstavljala izvor prava. Njihova mišljenja su za vreme careva Teodosija II i Valentijana III toliko uvažena da je 426.
godine donet Zakon o citiranju (Lex citationis), na osnovu koga su za sudove postala obavezna mišljenja ovih pravnika: Papinijana,
Gaja, Paula, Ulpijana i Modestina

• Srednji vek, koji je doneo recepciju rimskot prava, prihvatio je kao izvor prava zajedničko mišljenje svih pozitivnih pravnika,
odnosno prihvatio je celokupnu pravnu nauku kao izvor prava, te su doveli dotle da pravne maksime, koje su vezane za pojedine
pravnike tog perioda, postanu opšti principi koji vekovima služe za rešavanje teških slučajeva.

• Razvoj države doveo je do toga da pravna nauka više nije imala ulogu u stvaranju prava kao nekada, te se ona danas
svela na konsultativnu stvar.
Naravno da u toku stvaranja prava pravna nauka učestvuje u stručnim pripremama za njegovo stvaranje, kao i u procesu
njegove primene tumačenjem i davanjem predloga za poboljšanje postojećeg stanja
pravnog poretka.
Međutim, pravna nauka danas nije izvor prava, „jer mišljenje nauke nije obavezno ni za koga", a njegova snaga direktno zavisi od
njegove ubedljivosti". Nekada je pravna nuka, odnosno mišljenja pravnika, istaknutih pravnika datog vremena, imala ulogu u
stvaranju prava, dok se danas ta uloga svela na konsultativnu stvar. Pravna nauka bi morala svojom postojanošću i smirenošću da
upotpunjava pravni sistem i da ga usavršava.

• „Ako Papijan nije imao o tom slučaju mišljenje, sudac je imao mogućnost sopstvenog opredeljenja". Smatralo se da je ovakav
položaj sudije bio veoma nepovoljan, što je moguće i danas zaključiti, jer je njegova sloboda bila znatno ograničena.

• Interesantno i vredno pažnje je nastojanje Teodora Sternberga da stvori zakonodavstvo nauke", odnosno razdoblje slobodnog
naučnog stvaranja prava", u kojem će pravni poredak biti stvoren i to neposredno od strane pravnih naučenjaka. Još je interesantno
kako Perić veoma jasno definiše stručnjake i naučenjake time što kaže da to nisu državni organi, te je hteo da kaže da oni ne mogu da
stvaraju pravo.

• Ako prihvatimo pravnu nauku kao valjani izbor prava, nameće se pitanje: čija mišljenja su prihvatljiva a čija nisu? Istovremeno, ta
„naučenjačka aristokratija" odvojena je od naroda, i pitanje je koliko je to u današnjim uslovima života prihvatljivo.

79) Pojam i podela pojedinačnih pravnih akata: ukaz i upravni akt (277-279)

• Pojedinačni pravni akt predstavlja konačnu tačku u procesu stvaranja prava, te iz tog razloga za njih ne možemo reći da su izvori
prava, osim kada govorimo o sudskom precedentu u anglosaksonskom pravu. Pojedinačni akt je onaj akt koji sadrži ili stvara
pojedinačku normu. Kao takav, on je kraj procesa stvaranja pravnih normi, jer iza njega ostaje samo njihova primena koja sa svoje strane
zahteva baš pojedinačne akte koji ce odgovoriti svim raznolikostima pojedinačnih slučajeva. Iz tog razloga ce pojedinačne norme
prilagođavaju pojedinačnim slučajevima iz života, a kao primer navodimo plaćanje poreza na osnovu imovine, te se ovaj zakon ne
može ostvariti ako se ne primeni pojedinačna za svakog pojedinca.

• Pojedinačni pravni akti se mogu podeliti na:

1) Onaj koji ih stvara:

- državni

- društveni

• Postoje pojedinačni akti koje donose i društveni i državni organi - poput upravnog akata, pravnog posla i sudskog akta, ili ih mogu
donositi samo državni organi poput ukaza šefa države.

2) Prema sadržini:
- potpune, koje sadrže dispozociji, sankciju i veoma su retki.
- nepotpune, koje sadrže samo dispozociju ili samo sankciju, te će se podeliti na:
Ukaze, upravne akte, pravne poslove (samo dispozocija)

Sudske akte (samo sankcija)

• Pravni poredak poseduje dva elementa, normativni, koga čini pravni sistem, i faktički, koga čini ponašanje ljudi po normama. Da
bude faktički deo ostvario, potrene su pojedinačne norme, i to mnogo češće bivaju nepotpune. Isto tako, moguće je primeniti opštu
pravnu normu (u slučaju kad se dosta određena), ali će pojedinačne postići bolji efekat, tj. biće efikasnije.

• Zašto kažemo da su pojedinačni pravni akti retki? Razlog je taj što je nadležnost za njihovo stvaranje i primenu podeljen između
većeg broja državnih organa, a kao primer možemo da navedemo sudsku presudu, koja se zasniva da dispozociji iz opšteg pravog
akta, dok sud sam izriče sankcije.

UKAZ I UPRAVNI AKT

• Ukaz predstavlja pojedinačni pravni akt kojim šef države odlučuje o poslovima iz svoje nadležnosti: vrši promulgaciju (objavljivanje)
zakona, postavlja diplomate, daje pomilovanje, dodeljuje odlikovanje, itd. Ovo je u formalnom smislu. Dalje, o ukazu možemo govoriti i
kao o aktu koji sadrži pravnu normu za konkretan odnos, što može biti ukaz o pomilovanju koji uvek glasi na ime i prezime osuđenika.
Ovo govori da ukaz nije izvor prava, jer nije opšti pravni akt i u materijalnom smislu uvek sadrži pojedinačnu normu.

• Upravni akt možemo razlikovati prema njegovoj formi i njegovoj sadržini. U formalnom smislu, to je svaki akt koji donese
državni organ koje si naziva upravnim organom. U upravnom aktu konkretizuje se dispozicija kao element pravne norme i to kroz
odgovarajući upravni postupak, odnosno njime se
izvršavaju opšti pravni akti, kakav je slučaj sa izdavanjem dozvole za gradnju kuće.

• Problem nastaje kada želimo da ga odredimo u materijalnom smislu, jer on je akt koji ima specifičnu sadržinu, koja je specifična za
upravu, koja čini njenu suštinu. Lukić navodi prinudnost ili nadmoć uprave kada se ona nađe kao jedna strana prema drugoj u nekom
odnosu, mada je to nešto što srećemo i kod sudksog akta. Kada već govorimo o sudskom aktu, valja napomenuti da se bitna razlika
ogleda u tome što upranvi akt određuje pravnu situaciju (prava i dužnosti) konkretnog subjekta, dok se kod sudksog akta govori o
ispravljanju grešaka u pravu, i to izricanjem sankcije. Lukić, će kritikovati one koji si rekli da se upravnim aktom stvara nešto novo,
govoreći da se to dešava i u sudksom aktu.

• Specifičan momenat razlikovanja između upravnog akta i privatnih akata nalazi se u postavci da je upravni akt prinudan kada se
norma, koja je sadržana u njemu, nameće nekom subjektu bez obzira na njegovu volju, a može da se primeni i monopol fizičke prinude.
Kao takav akt možemo navesti rešenje , koje se donosi po tačno određenom upravnom postupku, koje se može osporavati žalbom
pred višim upravnim organom, a potom tužbom pred sudom. Moguće je još od upravnih akata navesti i zaključke i odluke.

80) Sudski akt (279-281)

• Sudski akt je vezan za opštu normu i ima za cilj da izriče pojedinačnu sankciju. Dakle, možemo reći da je sudski akt u formalnom
smislu svaki akt koji donosi sud i to po određenom postupku, a u materijalnom smislu on je određen sadržinom i sadrži pojedinačnu
sankciju. Kelzen je sudski akt posmatrao kao akt stvaranja pojedinačne norme, što po njemu znači da je ona jedan stupanj u stvaranju
prava.

• Rad suda pokreće se tužbom da bi se utvrdila potencijlna protivpravnost na koju se tužbom ukazuje, i da bi se, nakon što se utvrdi
da protivpravnost postoji, izrekla sankcija, te je ovde reč o potpunom sudskom aktu . Nasuprot njena imamo nepotpuni sudksi akt
, koji nastupa kada se utvrdi da prekršaja nema, tj. nema ni sankcije. To znači da utvrđivanje činjenica ima u svakom postupku, dok
izricanje sankcije ima samo u potpunom.

• Sud sudsku odluku donosi kada dođe do spora, kada se dogodi delikt, odnosno kada se povredi dispozicija, te sud dela kada mu se
ukaže na postojanje delikta. Sudski akt je pravilo ponašanja subjekta koji je prekršio dispoziciju, ali i pravilo ponašanja državnih organa
koji imaju obavezu da nasiljem primoraju subjekta na izvršenje sekundarnog pravila ponašanja. Sudski akt je garant pravne sigurnosti
kao vrednosti, ali garant i pravde, mada su ove dve vrednosti prilično suprotstavljene. Te dve vrednosti valja da ostvari sud u sudskom
postupku, pri čemu to može biti državni sud, ali i izabrani sud, poput mirovnog veća. Sud mora da bude neutralan, a postupak pokreće
tužilac, a u slučaju težih krivičnih dela sud pokreće postupak po sopstvenoj inicijativi.

• Sud mora da bude nezavisan i samostalan. U konkretnom slučaju to znači da se ne može zamisliti, ako se želi da odredi jedna
država kao pravna, da drugi državni organi vrše uticaj na vršenje sudske funkcije. Međutim, ovde postoji izuzetak u vidu pomilovanja ,
tj. to je akt kojim se poništava primena sankcije koja je ranije izrečena. Pomenućemo i rešenje .

• Presuda se, kao pojedinačni pravni akt, sastoji iz:

1) Uvoda koji sadrži osnovne podatke o sudu i strankama i samom sporu.

2) Izreke, koja može sadržati osuđujuću ili oslobađajuću odluku.

3) Obrazloženje odluke i pouka o pravnom leku.

4) Presuda se proglašava usmeno, a strankama se dostavlja u pisanom obliku. I opet nakon toga počinje da teče rok za
ulaganje pravnog leka.

81) Pravni posao (281-283)

• Pravni posao ukazuje na činjenicu da pravne akte ne donose samo državni organi već i privatna lica, te se pravni posao našao
među aktima privatnih lica. Međutim, valja odmah naglasiti da kompletno isključenje države, odnosno njenih organa koji su nosioci
suverenosti nije moguće. To znači da su opšte pravne norme granice koje će odretit granice poslova koji će biti regulisani u pravnim
poslovima.

• Pravni posao je izraz volje jedne, dveju ili više osoba, kojom one, u dopuštenim granicama pravnog sistema, slobodno zasnivaju,
menjaju ili ukidaju neke pravne odnose. Ovde dolazimo do zaključka da pojedinačni pravni akt privatnih lica nastaje saglasnošću njihovih
volja, što ovde implicira da se volja pojavljuje kao neizostavni činilac. Međutim, moramo se ipak složiti da je ona ograničena kao što je
inače sve u državi ograničeno. Pravni posao mora da bude u saglasnosti sa opštim pravnim normama, koje će obezbediti da se čak i
vršenje svojih subjektivnih prava i raspolaganje svojim vlastitim stvarima može ograničiti ako to može štetiti drugima. Pravni poslovi
mogu da budu zaključeni u pisanom ili nepisanom obliku.
PODELA PRAVNIH POSLOVA

• Sve pravne poslove možemo podeliti na:

1) Jednostrane: potreban je izjava samo jedne strane da bi se postigao pravni efekat, kao što je testament

2) Dvostrane ili višestrane: potrebna je izjava i saglasnost više subjekata koji se nalaze u određenom odnosu u kojem je bitno da
postoji saglasnost volja, kao što je to kod ugovora o radu, kupovini, prevozu.

• Dvostrani pravni poslovi mogu biti jednostrano obavezujući, gde obaveza iz pravnog posla proizlazi samo za jednu stranu, a
druga strana u pravnom poslu ima samo pravno ovlašćenje, što možemo videti na primeru ugovora o poklonu, ili dvostrano
obavezujući, kao što je to slučaj sa kupoprodajom.

• Dvostrani pravni poslovi mogu se podeliti na:

1) Konsensualne - zaključeni su na osnovu izraza i saglasnosti volja, kakav je ugovor o najmu.

2) Realni ugovor - neophodna je i predaja stvari pored zaključivanja ugovora, te je takav ugovor o čuvanju robe.

3) Tispki ugovori - jedna strana nudi drugoj strani gotov tekst ugovora, te druga strana može da potpiše ugovor ili ne.

USLOVI ZA VALJAN PRAVNI POSAO

• Prema Pericu, oni su sledeći:

1) Mora da je objektivno moguć, odnosno da je njegov objekat realan i da se može ispuniti, inače postaje besmislen, te će biti
ništavan.

2) Mora da bude pravno i moralno dopušten, što znači da ako nije, on je, poput zelenaškog ugovora, izložen sankciji koja može biti
sadržana u ništenju pravnog posla, u proglašenju ništavnosti pravnog posla i kazni za onoga ko ga je zaključio.
3) Da se pravni posao ne poništi, ali da se kazni onaj ko ga je zaključno, jedna ili obe strane.

• Ovi uslovi govore u prilog tome da pravni poslovi moraju da budu formalno i materijalno zakoniti, to je taj vid ograničenja
autonomije volje. Oni, obično, ne zagrevaju strogu formu zaključivanja. Recimo, ugovor o prodaji nekretnine slobodno se sastavlja, i
uvek u pisanoj formi.

82) Vrednost kao izvor prava (283-286)

• Formalno-pravno posmatrano, vrednosti nikada nisu bile izvor prava, niti je ikada bilo priznato da su one izvor prava. Čak nije
nikada priznato ni to da su vrednosti zapravo izvor ljudskih prava. Maks Šeler ukazao je na postojanje vrednosti unutar naše
stvarnosti. Ako se ne želi da norma ostane
proizvoljna zapovest, ona mora svoj osnov da nađe u vrednostima, a ne u pokornosti subjekata. Dakle, vrednost određuje
smisao normi i prava

• Uprkos nastojanju pozitivista da pravo odrede kao pojam koji je slobodno postavljen u odnosu na vrednosti, može se zapaziti da
pravo nužno stiče svoj vrednosni sadržaj. Zbog toga se pravna norma može odrediti i kao jedna logički obavezujuća formulacija
vrednosti. Pravo, počiva na vrednosnim određenjima i zbog toga što teži da postane idelano. Tek kada se vrednosti
ustanove, one se mogu izraziti u obliku pravne norme, koja je nužno u službi vrednosti, te pravna norma može da formuliše neku
vrednost ili više njih u isto vreme, ali, prema Arturu Kaufmanu , to nije dovoljno. Kaže da pravna
norma nije dragocena sama po sebi, već samo ako izražava izvorne
vrednosti. Da bi norma stekla obavezujuću snagu, ona mora biti logična formulacija, koja tačno i primereno prenosi
sadržaj vrednosti u savest onih koji su pravno obavezni . Bitno je napomenuti da vrednosno određena pravna norma može da
postane "posrednik" i jedna vrsta puta za dolaženje do istih ili drugih vrednosti. Kada se bolje razmisli, pravo je zapravo "most"
između vrednosti i konkretnog vladanja. Pravo izražava sadržaj vrednosti i predlaže oblik idealnog vladanja. I još nešto: ta činjenica
dozvoljava da se govori o vrednosnoj strani prava kao stepenu "osetljivosti" prava prema vrednostima ili kao stepenu ostvarivanja
vrednosti u pravu i putem prava.

• Vrednosti sprečavaju da se ovlašćenja i dužnosti koje pravo propisuje izgube u

„praznini" pozitivizma koji istrajava na tome da pokoravanje ne može biti uslovljeno znanjem o pravnosti ili nepravnosti zakona.
Prema Emilu Lasku, pravne norme se mogu izvesti iz apstraktnih formula vrednosti. To se može
postići unošenjem" vrednosti prilikom stvaranja i primene prava, Čime
one mogu da postanu stvarno delotvorne.

• Iako se pravo može smatrati proizvodom čoveka, ono se kao takvo može odrediti i prihvatiti tek kada je
zasnovano na ideji koja ga
povezuje sa njegovom svrhom ili kada se odnosi na ponašanje povezano sa vrednošću. Vrednosti su ideja za građu prava,
čiji je smisao da služi vrednosti. Samo vrednosti mogu da podare obavezujuću snagu pravnim normama, jer samo one imaju
stvaralačku moć , a ovo se posebno odnosi na moralne vrednosti. Na osnovu njih, može se zahtevati etički minimum ispod koga ne
bi valjalo da se ide.

• Za aksiološki pristup je neprihvaljivo stanovište pravnog pozitivizma, prema kome se svako posmatranje pravne vrednosti
proglašava nenaučnim, pri čemu se svesno zastaje na empirijskom istraživanju prava. Vrednosni put prava je potreban da bi se
uklonile magle koje su toliko dugo stajale na putu razumevanja prava. Posebno je važno pravna nauka kritikuje, objašnjava i predlaže
vrednosne sadržaje pravnog poretka, a ne da to prepusti slučaju ili volji vlasti, i time odbaci svako pravno vrednovanje.

• Vrednosti moraju da ustanove pravila, a pravo mora da postane impersonalno, vezano za objektivne vrednosti, a ne za interese.
Takođe, potrebno je izgraditi poželjan „ vrednosni mentalitet ". Njega čovek može da prihvati ili odbije, ali to neće smanjiti ni srušiti
autoritet vrednosti.

• Odbijanje da se koriste vrednosni sudovi dovodi do deskriptivnog izražavanja i prikrivanja izvornog znanja. Za označavanje
takvog naučnog postupka Leo Štraus koristi Veberov izraz, intelektualno nepoštenje (intellectual
dishonesty)". Istiskivanju ili odbacivanju vrednosti iz prava, pravni pozitivizam ugrožava vlastitu o prirodi objektivnost i uskraćuje sebi
mogućnost da osvetli pravnu pojavu u njenoj ukupnosti. Zbog toga nije sposoban da razlikuje "dobro" pravo od rđavog" prava.

83) Važenje pravnih akata (287-290)

• Bitno je naglasiti da za pravnu državu mora da važi da pravni akt važi ne samo za subjekte, nego takođe i za organe koji primenjuju
pravo. Kelzen važenje nije vezivao za efikasnost, jer čak i kada kradljivac uspe da pobegne, pravo još uvek važi. Dakle, Kelzen je sam
čin postojanja prava vezivao za obavezujuću snagu prava, što dalje znači da je to trenutak kada može da se ostvari drugi deo pravnog
poretka, ponašanje ljudi po pravnim normama. Njihovo ponašanje po pravnim aktima vezano je vremenom i prostorom. Tako je zbog
pravne sigurnosti važan trenutak kada pravni akt počinje da važi i kada prestaje. Pravni akt važi za određeno vreme i na određenom
prostoru. Pravimo razliku između pojedinačnog
pravnog akta i opšteg pravnog akata.

POJEDINAČNI I OPŠTI PRAVNI AKT

• Pojedinačni pravni akt važi pod uslovom da je stvoren od ovlašćenog subjekta, i to opet ako nije ukinut od njega. Ovo
konkretno za pitanje njegovog važenja znači da će trenutak njegovog važenja biti vezan za istek određenog roka, za zaključenje
ugovora. Načini prestanka su:

1) Ispunjene ugovor, tj. njegovo ispunjenje, odnosno ispunjenje shvrhe zbog koje je doned pojedinačni pravni akt.

2) Smrt subjekta, propast stvari.

• Opšti pravni akti dobijaju svoju obavezujuću snagu, odnosno počinju da važe stupanjem na snagu, u slučaju zakona, kada
zakonodavac odredi vreme, odnosno kada se primeni pravilo o stupanju na snagu nakon osam dana od objavljivanja. On može da
prestane da važi u sledećim situacijama:

1) Izričito ukidanje, odnosno kada se donese novi zakon koji predviđa prestanak ranijeg.

2) Prećutno ukidanje, odnosno kada u novom zakonu ne stoji izričito da raniji zakon prestaje da važi.

3) Dotrajalost, ispunjenje shvrhe, kao i istek roka važenja zakona.

• Najpre, pravni poredak zasnovan je na vrednosti pravne sigurnosti, što znači da se subjekti imaju ponašati samo prema pravnim
normama koje su važeće, s tim što ovde ostaje pitanje šta sa normama koje važe ali imaju zločinačku sadržinu? Naravno, poželjno je da
se subjekti ponašaju na osnovu primarne efikasnosi, tj. ponašanje prema dispoziciji, a razlog je dvojake prirode: prvi se ogleda u brzini
ispunjena, a drugi je ideološke prirode, tj. ako ljudi poštuju dispozociju, to znači da oni veruju pravni poredak. Ako do primarne
efikasnosi ne dođe, država će pribeći primeni sankcija. Međutim, „bojazan" kao motiv da se sledi neki pravni akt ne mora da bude
presudna, to mogu biti i drugi razlozi, poput uverenja da norma sadržana u pravnom aktu nosi nešto od vrednosti koje valja poštovati.

• Znači, efikasnost je uslov, a ne razlog važenja, jer neka pojedinačna norma i čitav jedan normativni poredak prestaju da važe
ako izgube svoju efikasnost.
Recimo, nestanak objekta zaštite iz pravnog akta je odličan primer prestanka. Naime, ako bi postojalo zakon koji štiti neku ugroženu
vrstu, a ona kasnije nestane, onda i sam zakon postaje besmislen. Međutim, neće svaki zakon biti efikasan čak i kada se poštuje, te
navodimo primer prohibicijskog akta u SAD 1920. godine, kojim je uvedena prohibicija alkohola. Ovo je samo dovelo do pojave novog
talasa kriminala, te je i ukinut zakon 1966. godine. Dakle, on je bio efikasan u početku, ali je vremenom izgubio svoju efikasnost, te je i
nestao.

TERITORIJA KAO USLOV VAŽENJA PRAVNOG AKTA

• „Reći da norma važi za datu teritoriju, to znači reći da se ona tiče ponašanja ljudi koje se dešava u okviru te teritorije." Dakle, pravni
akt važi na čitavoj teritoriji jednog pravnog poretka ili na pojedinim delovima, te tako ovaj princip važenja nazivamo teritorijalni, dok na
brodovima i u avionima važe pravne norme onog pravnog poretka, odnosno one države čije oznake ti brodovi i avioni nose.
Podelićemo norme na:

1) Norme međunarodnog karaktera: norme koje su upućene svetskom stanovništvu.

2) Norme državnog karaktera: norme koje su upućene stanovištu jedne države.

3) Norme personalnog karaktera: norme koje su upućene nekoj grupi stanovništva (studenti, penzioneri)

4) Norme pojedinačnog karaktera: norme koje su vezane za tačno određene subjekte. Ovde možemo da navedemo i
eksteritorijalna lica.

84) Zakonitost pravnih akata (290-293)

• Pravna država će uvek nastojati da pokaže zakonitosti" dominira ili treba da dominira u odnosima među pravnim aktima. Tako
postaje jasno da pravni akti niže pravne snage moraju da budu u saglasnosti sa pravnim aktima više pravne snage, kojima su
ujedno i potčinjeni. Prema hijerarhiji pravnih akata, viši pravni akti mogu odrediti formu i sadržinu nižih pravnih akata. Kada govorimo
formi pravnih akata, viši određuju ko donosi niži pravni akt, i to određujući
nadležnost za njegovo donošenje: potom se određuje postupak i oblik u kojem će biti donet. Niži pravni akt, ne može svojom
sadržinom biti suprotan višem pravnom aktu. Sve drugo nije precizno, jer nužnost donošenja nižih
pravnih akata je baš i izazvana opštošću viših, te ako bi se višim potpuno odredila sadržina nižih pravnih akata, to bi obesmislilo
celu relaciju niži - viši pravni akt.

• Kada govorimo o hijerarhijskoj relaciji ustav - zakon, obično je tako postavljeno da ustav određuje formalnu stranu zakona, ali ne i
njegovu materijalnu stranu, odnosno sadržinu, gde je zakonodavac ostao donekle slobodan, tj. zakon opet ne sme da bude u
suprotnosti sa ustavom. S druge strane, zakon dosta precizno određuje sadržinu nižih akata, s tom razlikom što sudske akte određuje
obično bliže, a upravne akte određuje manje precizno. Iz ovakve postavke jasno se može odrediti da je zakonitost, zapravo, saglasnost
nižeg pravnog akta sa višim pravnim aktima dok će nezakonitost ili protivpravnost biti negov antipod. Međutim, saglasnost sa
ustavom nazivamo ustavnost , odnosno neustavnost . Problem se javlja u tehničko-političkon smislu, tj. ko će ocenjivati ustavnost
zakona? Da li sam zakonodavac, skupština, parlament ili neki drugi organ što nas vodi postojanju dvostruke suverenosti .

MATERIJALNA I FORMALNA NEZAKONITOST

• Materijalna nezakonitost nastaje ukoliko se sadržaj nižeg pravnog akta ne slaže s višim pravnim aktom. Kao primer navodimo
krivični zakon koji propisuje kaznu u opstegu od godinu do pet, a sudija da ispod godinu dana, tada će sudska presuda biti
besmislena.

• Formalna nezakonitost nastaje kada viši pravni akt propisuje u kojoj će se formi i po kojem postupku pojaviti niži pravni akt, a
niži pravni akt ovim zahtjevima ne udovolji. Tako, ako je višim pravnim aktom propisano da određeni niži pravni akt ima biti donet u
pisanoj formi, a on je donet usmeno, taj je akt formalno nezakonit. Ako je određeno da presudu u određenoj stvari mora doneti
određeni mesno i stvarno nadležni sud, po tačno određenom postupku i u formi koja je propisana, a to se ne učini, tada se akt ima
smatrati formalno nezakonitim.

OBJEKTIVNA I SUBJEKTIVA NEZAKONITOST

• Značaj zakonitosti ogleda se u sledećoj podeli na objektivnu i subjektivnu

nezakonitost, odnosno onu koju utvrdi nadležni organ u određenom postupku. Mi možemo smatrati da nezakonitost može postojati i
pre toga, ali je ona tada samo u ravni subjektivnog doživljaja nezakonitosti kojim raspolaže svako ko ima pravnu svest. Međutim, taj
doživljaj subjektivne nezakonitosti nema nikakvog pravnog dejstva, tj. on može da služi samo kao osnov za podizanje tužbe ili žalbe.

• Akt postaje ništavan ako se u postupku utvrđivanja njegove zakonitosti, a koji se u slučajevima teže nezakonitosti vodi po
službenoj dužnosti, utvrdi da je nezakonit. Ovo znači da se nište sve posledice koje je akt proizveo, odnosno njegovo dejstvo se
poništena od trenutka njegovog donošenja

• Zakonitost ima i svoju političku stranu, jer nema ideološkog pokreta koji nije razvio svoje shvaćanje o pravdi.

85) Pojam pravnog odnosa (297-299)

• Ako je pravo nastalo u krilu društva i predstavlja na neki način izraz društvenih potreba za regulisanje određenih društvenih odnosa,
postaje jasno da je pravni odnos jedna vrsta društvenog odnosa i to onog koji je regulisan pravom. Dakle, nisu svi društveni odnosi
automatski i pravni. Recimo, odnos dva prijatelja nije pravni odnos. Međutim, onog trenutka kada država postane zainteresovana
za određeni društveni odnos i zaodene ga pravnim ruhom, on postaje pravni. Dakle, pravni odnos se od ostalih društvenih
odnosa razlikuje po tome što će država intervenisati svojim aparatom za nasilje kako bi jedan subjekt pravnog odnosa izvršio svoju
dužnost, dok to neće učiniti u slučaju nepravnog odnosa. Bitno je napomenuti da stepen zainteresovanosti države nije preduslov
da neki društveni odnos postane pravni odnos.

• Neka pitanja:

1) Kada pravni odnos nastaje: pravni odnos nastaje kada neka imperativna norma počne da obavezuje subjekte u tom odnosu,
što može biti zaključenjem određenog ugovora.

2) Kako se i kako pravni odnosi menjaju: To se dešava onda kada na osnovu postojećih ovlašćenja i obaveza nastanu nova,
poput situacije kada neko ko je dužnik u pravnom odnosu, zbog kašnjenja u vraćanju duga, počne da plaća i zateznu kamatu, a ne
samo glavnicu i kamatu.

3) Kako pravni odnosi nestaju: do toga dolazi kada prestane obaveza subjekta da se ponaša prema zahtevima određene pravne
norme
APSTRAKTNI I KONKRETNI DRUŠTVENI ODNOSI

• Apstraktne pravne , što je zapravo naziv za sve društvene odnose koji su pravilima pravnog poretka regulisani, i konkretne
pravne odnose , koji nastaju između konkretnih pravnih subjekata, poput situacije kada jedno lice uspostavlja kupovinom stana. Perić
smatra da će apstrsktni pravni odnosi ostati
mrtvo slovo na papiru ako u stvarnosti ne uslede stvarni odnosi između konkretnih subjekata. Tako svako opšte pravilo
pravnog poretka može dobiti svoju primenu, odnosno nužnu konkretizaciju ako se stvore konkretni pravni odnosi između
konkretnih subjekata. Opšte pravilo o kleveti zahteva određene činjenice, a to su da je neko lice oklevetalo drugo, čime je stvoren
konkretan odnos koji sobom lovlači pravnu odgovornost i pravne posledice, odnosno sankcije

KAKO NASTAJU I PRESTAJU APSTRSKTNI I KONLRETNI PRAVNI ODNOSI

• Apstrsktni pravni odnosi nastaju na osnovu opšte pravne norme koja će utvrditi apstraktna ovlašćenja i obaveze apstraktnih
subjekata u pravu, poput situacije kada opšta norma predviđa obavezu svih koji poseduju nepokretnosti da plaćaju porez na imovinu.

• Konkretni pravni odnosi nastaju na osnovu opšte i pojedinačne pravne norme ili samo na osnovu pojedinačne, kada se ostvare
činjenice predviđene u hipotezi dispozicije ili hipotezi sankcije. Dalje, moguće je da pravni odnos nastane na osnovu bezuslovne norme
, poput prava na život, može nastati i na osnovu uslovne norme , koja važi, ali ne obavezuje konkretne subjekte dok se ne ostvari
uslov iz hipoteze dispozicije

• Apstrsktni odnosi prestaju da važe kada prestane važenja opšte pravne norme, a kod konkretnih pravnih odnosa, oni prestaju
prestankom važenja opšte ili pojedinačne norme, što znači mogu prestati i izvršenjem, na primer, plaćanjem poreza ili u situaciji koja je
vezana za pojam činjenica, kada neko umre i time prestaje da bude poreski obveznik. Kod bezuslovnih normi pravni odnosi prestaju
prestankom važenja norme, dok je kod uslovnih to posredno, ispunjenjem nekog uslova iz norme.
• Bitno je napomenuti da kada nastupi menjanje, da ono ne mora nužno da ukine stare, a kada to učine, stari prestaju da postoje, i
to trajno.

86) Elementi pravnog odnosa i pravni subjekat (299-301)

• Struktura pravnog odnosa govori o tome da on nastaje između određenih subjekata, koji se potom mogu označiti kao
pravni, gde možemo zapaziti da nasuprot pravu jednog stoji obaveza drugog subjekta u pravu.

• Lukić navodi da se pravni odnos sastoji iz dva elementa:

1) subjektivnog prava

2) dužnosti

• Oni su, između ostalog, i korelativni pojmovi, jer svako pravo pretpostavlja dužnost drugog subjekta, i naravno obratno. Prema
Kelzenu , to je samostalan pojam i odvojen je od pojma dužnosti, što znači da neko može biti dužan na određeno ponašanje, ali da niko
nije ovlašćen da zahteva takvo ponašanje, čime se usprotivio Ostinovoj teoriji o relativnoj obavezi, gde termin "pravo" i termin
„relativna obaveza" odgovaraju jedan drugome. Takođe je prema nekim autorima moguće govoriti o pravnom poretku koji će biti
izgrađen samo od dužnosti, jer kada država nešto zapoveda to je dužnost pojedinca, a ne
pravo države, mada se Lukić sa ovim ne slaže i smatra da iz činjenice da država može nešto zahtevati od pojedinca proizlazi
da ona ima i subjektivno pravo.

• Kupoprodaja kao društveni odnos koji je regulisan pravom govori nam o elementima pravnog odnosa, jer imamo strane u ovom
odnosu kupca i prodavca, koje još možemo označiti kao pravne subjekte ; potom imamo stvar, odnosno objekat ovog odnosa , i na
kraju korelativne pojmove subjektivnog prava i pravne obaveze, odnosno pravo kupca da dobije predmet kupovine pošto je za to
dao novac i obratno, na strani prodavca da zahteva novčanu isplatu za predmet koji je prodao.

PRAVNI SUBJEKAT
• Pojam subjekt prava srećemo kod onog dela pravnog poretka u kome su norme pravnog sistema usmerene ka onima koji su
nosioci prava i obaveza, što dalje znači da„
mora postojati nešto što ima obavezu ili pravo. Lukić smatra da ovaj stav treba nekritički da se prihvata, govoreći da se podrazumeva
da je subjekt prava fizičko ili pravno lice koje je nosilac prava i obaveze, te je samim tim učesnik u jednom pravnom odnosu.

• To „nešto" je najpre čovek u najširem smislu reči, jer danas su svi ljudi subjekti u pravu, za razliku od vremena kada su neki bili ne
subjekti već objekti prava. Potom to „nešto" mogu biti i organizacije koje nisu fizička lica, ali koje u svom sastavu opet imaju ljude. Danas
je prisutna ideja da i životinje mogu biti pod određenim uslovima i u određenoj meri subjekti u pravu, odnosno mogu biti nosioci
pasivne pravne sposobnosti. Razvoj informatičke tehnologije doneo je nam je pojam virtuelnih subjekata , koji postoje samo u
virtualnoj stvarnosti, ali i iz koje mogu da deluju na stvarne subjekte, ali i u virtuelnoj pored toga svoju suštinu subjekta u pravu
ispunjavaju samo u virtuelnoj stvarnosti, u kojoj jedino mogu imati prava i obaveze.

• Moguće je izostaviti subjektivna prava iz pojma subjekta prava, te taj pojam svesti na svesna i voljna lica koja postupaju po
pravnim normama, i samim tim subjekta prava svode na pravnog agenta koji dela u svoju ili tuđu korist.

• Radomir Lukić je prihvatio ideju jedinstva pravnog subjekta - lica koje ima subjektivna prava i obaveze i pravnog agenta,
odnosno lica „koje ima svesnu i razvijenu volju i koje prema tome može da svoje ponašanje motiviše pravnom normom". (BITNO)

• U nekom najužem značenju subjekt prava mora da ima mogućnost posedovanja, sposobnost stvaranja pravnih akata i
sposobnost da odgovara za svoje postupke. Takav subjekt u pravu nosilac je pasivne i aktivne pravne sposobnosti koju mu priznaje
pravni poredak.

87) Fizičko lice (301-304)

• Fizičko lice se može na opšti način odrediti kao ljudsko biće, dok pravno lice to nije, odnosno možemo dalje konkretizovati pa reći da
je to ljudsko biće koje se posmatra kao subjekt obaveza i prava. Odavde proističe zaključak da u današnjem opštem pravnom poretku
svi ljudi imaju svojstvo pravnog subjekta, odnosno imaju pravnu sposobnost, koja im se ne može umanjiti, a ono što može je
poslovna sposobnost. Dakle, čovek je taj koji ima svoj pravni identitet, jer raspolaže svojim ličnim imenom, svojim prebivalištem i
državljanstvom na osnovu kojih ostvaruje svoja privatna i javna subjektivna prava.
• Pasivna sposobnost deli se na:

1) Potpunu pasivnu sposobnost, koja je na način danas prihvaćeno pravilo, te se samim tim stiče rođenjem

2) Delimičnu, koja je izuzetak koji možemo primetiti kod privremeno nestalih lica ili osuđenika koji su lišeni svojih građanskih prava

• Valjalo bi napomenuti pitanje abortusa, tj. kako nerođene dete može imati bilo kakva prava ako mi možemo da ga, jednostavno,
uklonimo? Pa, kada prestaje pravna sposobnost određenog fizičkog lica? To se dešava njegovom smrću, i to ako se tačno zna kada
je smrt nastupila, kao i sudskim proglašenjem određenog nestalog lica za umrlo. Prema Napoleonovom Codé Civil-e, lica koja su bila
osuđena na smrt, doživotnu robiju ili trajno progonstvo bila su u statusu civilne smrti, što mu isto dođe kao i potpuni gubitak
pravne sposobnosti.

• Da bi fizička lica mogla da ostvaruju svoja prava i obaveze, potrebna im je

aktivna delatna sposobnost koju čini skup ovlašćenja fizičkih lica da svojim svesnim i voljnim radnjama izazivaju odgovarajuće
pravne posledice za sebe i druge u skladu ili protivno zakonu.

• Različite vrste sposobnosti fizičkih lica su:

1) Poslovna sposobnost : sposobnost fizičkog lica da svojim radnjama zasniva prava i obaveze u oblasti imovinskog prava,
poput zaključenja ugovora

2) Politička sposobnost : da bira i da bude birano za nosioca javnih funkcija.

3) Deliktna sposobnost : pravo lica da preduzme radnje suprotne zakonu, gde se poptuna stiče punoletstvom, te bi valjalo
napraviti razlike između starosnih grupa:

- do 14 godina = dete

- mlađi maloletnik = između 14 i 16

- stariji maloletnik = između 16 i 18

- punoletstvo = navrešena 18 godina

4) Procesna sposobnost : sposobnosti da bude aktivna ili pasivna strana u sporu

STICANJE POPTUNE AKTIVNE SPOSOBNOSI

• Punoletstvom, od 16 do 25 godina života, stiče se potpuna aktivna sposobnost , koja se, međutim, može priznati delimično i pre
punoletstva, što znači da lice ima ograničenu aktivnu sposobnost. Pravni poredak pravi razliku između mlađih i starijih maloletnika, tj.
za ove prve su odgovorni roditelji, dok za ove druge to nisu, zato što mogu da sklapaju poslove manje vrednosti, tj. mogu da stupe u
radni odnos i da raspolažu zaradom.

• Sledeće čime raspolažu stariji maloletnici, ali pod određenim uslovima, jeste mogućnost da zaključe brak na osnovu prethodne
odluke suda i saglasnosti roditelja i staratelja.

• Kada fizičko lice može da bude lišeno aktivne pravne sposobnosti? To se može dogoditi zbog životne dobi, zdravlja ili pravnih
odluka, odnosno to lišenje može biti potpuno ili delimično, i to u zavisnosti od mere u kojoj je utvrđena nesposobnost određenog lica
za zdravorazumsko rasuđivanje, koje se meri prema prosečnim sposobnostima. Neki sistemi su se vodili na osnovu vere, rase,
pola, a na kraju su se sami urušili. Takvi sistemi nisu prihvatili formalnu jednakost, već su je otvoreno gazili.

ZASTUPNIK

• Zastupnik uvek dela u ime zastupanog lica i vrsta je samostalnog pravnog agenta koji za druge vrši određene poslove i to u
njihovom interesu, što konkretno znači da je zapravo zastupljeno lice ipak subjekt u pravu, u ovom konkretnom pravnom odnosu,
poput situacije u kojoj poslovno nesposobno lice zaključi ugovor o kupoprodaji preko zastupnika, čime je ono steklo pravo svojine na
toj stvari, a ne zastupnik. Zastupnik se deli na:

1) Zakonsko zastupanje: roditelj se smatra zastupnikom svog maloletnog deteta

2) Statutarno zastupanje: kada nosilac zakonitosti u određenoj instituciji kao ovlašćeno lice zastupa na osnovu statuta tu
instituciju

3) Starateljstvo: kada staratelj na osnovu presude nadležnog suda zastupa maloletno lice bez roditelja, ili neuračunljivo
lice
4) Ugovorno zastupanje: kada se angažuje advokat da zastupa nekog u određenoj stvari iz određenih razloga,
poput bolesti ili putovanja

88) Pravno lice (304-307)

• Pravno lice je subjekt prava i predstavlja tvorevinu koja je dovoljno organizovana i uobličena jedinka i predstavlja jedan centar
interesa i delatnosti ljudi iako nema svoju posebnu volju i svest. Odavde proizilazi da, iako nema svoju posebnu volju i svest, pravno
lice raspolaže pravima i obavezama, koje na kraju i odgovaraju razlogu i cilju njegovog osnivanja. Pravno lice jeste jedna celina koja
ima prava i obaveze prema drugima, kao i prema sopstvenim članovima. Međutim, oni će svojstvo pravnog subjekta dobiti tek
konstitutivnim priznanjem od strane državne vlasti. Iz njihove posebne individualnosti proizilazi da su pravne posledice njihovog
postupanja uračunate pravnom licu kao celoj zajednici

• Istorijski razvoj pojma pravnog lica vodi od starog Rima i na primer, princepsove državne blagajne, preko udruženja i
korporacija onako kako ih je shvatao Hugo Grocijus, pa do proširenja ovog pojma na različita udruženja, ustanove i zadužbine,
potom na sindikate, političke stranke. Tako široko shvaćen pojam pravnog lica govori nam o tome da je to pravna
ustanova koja je po prirodi stvari trajnija od fizičkog lica, ali ni ona nije večita. Pošto fizička lica ulaze u njen sastav, jasno je
da ona lično nema poslovnu sposobnost, tj. ona je ima, ali je ostavaruje preko svojih članova, tj. svojih organa. Pravno lice je kao
celina nosilac određenih prava i obaveza, vlasnik nepokretne i pokretne imovine, a preko svojih organa sklapa ugovore.

TEORIJE O POSTOJANJU I NASTANKU PRAVNOG LICA

1) Teorija funkcije: pravno lice se smatra za prividni, odnosno veštački subjekt prava.

2) Teorija negacije: poricao se subjektivitet pravnog lica, te se smatralo da je reč o skupu fizičkih lica.

3) Teorija realnosti: pravnom licu se priznaje subjektivitet i smatra se centrom delatnosti.

4) Hans Kelzen: ne pravi razliku između fizičkog i pravnog lica, gde zauzima stav da tradicionalna pravna nauka odvajanjem ovih
pojmova negira i „zamagljuje tu bitnu sličnost

OSNOVNE KARAKTERISTIKE PRAVNOG LICA

• Pravno lice kao takvo ima svoje elemente: cilj, sredstva kojima raspolaže, članstvo, organe, statut, jedinstvenost i identitet. Njeni
ciljevi moraju biti pravno dopušteni, a suprotno je nezamislivo, a ovo još više dovodi do zaključka da država može da zabrani rad
pravnih lica usled nedopuštenih ciljeva. Rad pravnog lica nije moguć ako ono ne raspolaže određenom imovinom, odnosno
sredstvima. Pravno lice nema svoju volju, ali ima svoje organe koji ga zastupaju kako unutra, tako i spolja. Pravno lice preko zastupnika
manifestuje svoju egzistenciju.

• Pravno lice je uređena zajednica, što znači da je uređena pravilima države, odnosno onim što država postavlja kao pravila, i pravilima
koje samo određuje za svoj rad. Dakle, jednu vrstu pravila mu daje zakonodavac, a drugu daje ono samo sebi, te ih možemo podeliti
na:

1) Statut: reguliše sopstveni život preka njega, odnosno to je kompleks normi koji reguliše ponašanje njegovih članova.

2) Pravilnici i poslovnici: bliže regulišu određena pitanja.

3) Osnivački akt: njegov identitet određuje na osnovu osnivačkog akta koji u sebi sadrži naziv pravnog lica, sedište, a može sadržati i
njegovo državljanstvo. Tako na osnovu sedišta ostvaruje svoja prava, dok na osnovu mesta prebivališta imamo primenu materijalnog i
procesnog prava, što je opet vezano za određenje mesne nadležnosti

PODELA PRAVNIH LICA

1) Javna pravna lica: ovde spadaju država, pokrajina, region i opština

2) Javne ustanove: bolnice, fakulteti i javna preduzeća, na primer u oblasti elektroprivrede.

3) Privatna pravna lica:

4) Udruženja: mogu biti kulturna, politička, sportska, a sačinjavaju ih članovi međusobno povezani do te mere da bez njihovog
svojstva i određenog broja udruženja ne mogu da postoje, što znači da udruženja određuju članovi, a ne materijalna sredstva.

5) Ustanove: više odvojene od ljudi, što znači da mogu postojati nezavisno od njih. Ovo vodi zaključku da one nemaju članove
koji ih čine, već imaju upravne organe i ljude koji ne moraju da budu njihovi članovi te tako ovde pretežu materijalna sredstva kao
temeljni element; to su fakulteti, bolnice.

6) Zadužbine: osniva je fizičko lice svojom voljom, pravnim poslom među živima ili testamentom, gde je određena tačna svrha
zadužbine i to uz odobrenje državnog organa koji je nadležan Obično im je cilj pomoć pojedincu, ili nekoj određenoj grupi ljudi, te iz
razloga zahvalnosti one nose ime svojih osnivača.

7) Fondacije: osnivaju pravna lica, slična zadužbinama

8) Fondovi i legati: raspolažu tačno određena fizička lica

NESTANAK

Dakle, iz ovoga sledi da pravna lica mogu prestati da postoje zabranom, zaključkom svojih članova, promenom postojećih uslova
postojanja, brisanjem iz registra, ispunjenjem svrhe, propašću imovine.

89) Objekt prava (308)

• Pravni objekat je obično stvar i to je deo spoljnog materijalnog sveta, koji po pravilu, nije čovek (ali može biti čovek, na primer, u
robovlasničkom i feudalnom pravu) i koji stoji u čovekovo "vlasti". Pošto je u čovekovoj vlasti, on može njime gospodariti i tako može
biti predmet pravnog odnosa između subjekata pravnog odnosa. Perić navodi odnos kupca knjige i prodavca, a njih vezuje knjiga,
odnosno novac, što znači da pravni objekat vezuje subjekte u pravnom odnosu. Dakle, pravni objekat je sredstvo i razlog"
postojanja pravnog odnosa.

• Kao pravni objekti pojavljuju se:

1) Ljudske radnje - aktivne i pasivne

2) Stvari - nematerijalna dobra

3) Duhovna - obrazovanje, red

4) Proizvodi ljudskog duha - naučna dela kao i lična dobra (fotografije, dnevnici)

5) Delovi ljudskog tela - mogu postati objekt prava i to u slučaju zaveštanja organa, prema humanitarnom načelu, čime se
uslovno može reći i da je čovek u savremenom svetu opet objekt prava. Oko ovoga se pokreće pitanje moralnosti.

90) Pojam i vrste subjektivnog prava (309-311)

• Subjektivno pravo je element pravnog odnosa, i kao takvo predstavlja u najširem smislu reči ovlašćenje koje pripada pravnim
subjektima, a na osnovu pravnih normi. To je ovlašćenje koje mu objektivno pravo daje i
podrazumeva prava u pravnom odnosu da nešto sam čini, ili da zahteva od drugog da drugi nešto učini ili trpi . Kelzen je
najbolje rekao: „Ne može biti nikakvih subjektivnih prva pre nego što ima objektivnog prava". Nešto postaje subjektivno pravo tek
onda kada ga prizna i zaštiti pravni poredak, što znači da postoji direktna veza subjektivnih prava sa objektivnim pravom koje im
prethodi ili je istovremeno sa njima. Iako su pristalice prirodno-pravne teorije isticali da ima subjektivnih prava bez objektivnih, Kelzen i
Lukić nisu bili tog mišljenja, rekavši da čak iako ne crpe svoj izvor iz pozitivnog prava, oni to opet čine po nekom pravu iznad njih, a ono
će svakako biti objektivno pravo.

• Razvila se teorija o subjektivnon pravu kao društvenoj funkciji, gde su pomešane funkcije, npr. dužnosti sa ovlašćenjima. Nasuprot
tome, javila se ideja o subjektivnom pravu kao moći volje da se nešto zahteva i čini. Jering će subjektivno pravo vezati za objektivno
pravo koje štiti subjektivni interes, te će kritikovati teoriju volje, iz ravni da postoje lica koja nemaju volju, ali imaju subjektivna prava.
Međutim, mi ćemo da napravimo sintezu ovih dveju teorija i reći: volja čini suštinu subjektivnog prava da se nešto zahteva i učini, dalje,
ima subjektivnih prava i kada nema interesa, a i njihova zaštita nije automatska nego zavisi od volje subjekta prava.

• Kelzen ističe odnos interesa, volje i subjektivnih prava, prava, jer najpre čovek ima subjektivno pravo iako ga ne koristi, što liči na
Šelerove vrednosti koje su date i nisu stvorene od ljudi koji ih potom ne mogu uništiti. Slično Šeleru, koji kaže da se vrednost istine
neće uništiti ako ja lažem, i subjektivno pravo može
postojati iako ja ne znam da ga imam, što znači da interes nema nikakve veze sa subjektivnim pravom, koje postoji mimo mog interesa.
Kezlen je potom obrnuo situaciju i rekao da „čovek može biti jako zainteresovan da neko drugo lice ispuni svoju pravnu obavezu, a da
nema subjektivno pravo [...] u odnosu na njega".
Perić će dodati da da subjektivno i objektivno pravno ne mogu da postoje jedno bez drugog. Govori da subjektivno pravo postoji
zbog objektivnog, a da se objektivno pravo ostvaruje u pravnim odnosima putem subjektivnog prava.

APSOLUTNA (STVARNA) I RELATIVNA PRAVA

• Apsolutna prava deluju prema svima, poput prava svojine na nekoj stvari, a odatle proizlazi da u ovoj situaciji imamo poznatog
samo aktivnog subjekta, odnosno onog koji raspolaže svojim ovlašćenjima, a s druge strane subjekt obaveze postaje poznat tek u
slučaju povrede ovog apsolutnog prava. Dakle, tek kada neko povredi mora apsolutna prava, onda on postaje poznat. Gde su
granice korišćenja apsolutnog prava? U odnosu na to da li on može da ne koristi svoje apsolutno pravo iscrpljuje se njihov
karakter apsolutnosti, jer jer je njegovo ovlašćenje toliko da može i da se tim pravom ne koristi iako ga ima, a druga lica su dužna i
da se uzdrže od svake radnje koja bi ugrozila vršenje njegovog prava. Još se kaže da je stvarno pravo apsolutno, jer deluje prema
svima

• Relativna prava ne deluju prema svima, već samo između stranaka, i kod njih su samim tim tačno određeni subjekt ovlašćenja i
subjekt obaveze, a kako su odnosi ovde potpuno personalizovani, neki ih nazivaju i ličnim pravima.

• Valja napomenuti i prenosiva subjektna prava , odnosno pravima koja se mogu preneti na drugo lice, npr. pravo vlasništva.
Neprenosiva su ona koja se ne mogu preneti na drugog, npr. pravo glasa.

• I za kraj, valja napomenuti privatne i javne subjekte prava, pri čemu privatna subjektivna prava podrazumevaju ravnopravnost
subjekata - kao što je to kod kupoprodajnog ugovora, dok javna prava podrazumevaju subordinaciju i zapravo se svode na odnos
pojedinca i države, poput prava glasa ili prava na pristup sudu.
91) Način ostvarivanja subjektivnog prava (312-313)

• Valja praviti razliku između subjektivnog prava i zahteva za njegovo ostvarenje. Prema Periću , ovo je nužno, jer je moguća situacija
da subjektivno pravo ostaje, a zahtjev za ostvarenjem prestaje. Mada je, ipak, realnije posmatrati ovu stvar kao relaciju u kojoj je
subjektivno pravo osuđeno na pasivnost bez zahteva za njegovo ostvarenje.

• Aristotel je rekao da odlaskom nepristrasnog sudije, da je ono garant pravde. Ovo znači da se ostvarivanje subjektivnog prava,
odnosno njegova zaštita, vrši pred sudom, te je ovo jedan od načina da se shvati pravo na pristup sudu, koji po nekim pretpostavkama
mora da bude nezavisan i nepristrasan. Taj pristup sudu može biti izabran, nužan i prisilan, u zavisnosti od konkretne stvari. Pravni
poredak teži da se prikaže kao jedan poredak koji nastoji da obezbedi pravdu, slobodu, jednakost, mir, red, pravnu sigurnost i, preko
svega ovoga, nužnu pravdu, u vidu ostvarinja subjektivnog prava.

PUT OSTVARIVANJA PREMA PERIĆU

1) Najpre imamo onoga ko nosi subjektivno pravo, potom onoga ko je subjekt pravne obaveze, oni su u stanju koordinacije. Ovaj
odnos koordinacije ostale sve dok: ako bi nosilac subjektivnog prava pokušao da svoje pravo naspram drugih ostvari silom, to
stanje bi bilo označeno kao ,,situacija samovlasti" , što znači da u najširem mogućem smislu reči nastaje spor, a pošto država ne
dozvoljava situacije samovlasti", ona angažuje svoj državni organ, sud. Taj treći faktor sud, nadređen je drugima u ovom sporu, ali bi
morao biti nepristrasan, i taj treći faktor mora da raspolaže prisilom (monopo fizičke prinudu). Tom trećem faktoru (sudu) obraća se
nosilac subjektivnih prava zahtevajući zaštitu, koju može ostvariti pravom na tužbu . Putem tužbe se utvrđuje da li je došlo do delikta,
a onda će, ako jeste, doći do primene državnog aparata za nasilje.

VRSTE SUBJEKTIVNIH PRAVA ZA ZAŠTITU

• Subjektivna prava u užem smislu su zaštićena tužbom. Nasuprot njima,

ima ona koja to nisu. Lukić iznosi zaključak da za pravni poredak nije bitno da su identični subjekat prava na tužbu i subjekat
subjektivnog prava, a primer je prava na život: ako dođe do napada u modernom pravu pravo na tužbu ne pripada onom kome
pripada pravo na život nego državnom organu javnom tužiocu. Dakle, funkcija prava na tužbu iscrpljuje se u zaštiti subjektivnog prava
od njegovog ugrožavanja.

• Neki autori će praviti razliku između prava na tužbu kao nesamostalne pojave i prava na tužbu kao individualnog, procesnog
subjektnog prava, koje štiti subjektno pravo. Valja napravi razliku između materijalnog i procesnog prava
, odnosno samog zahteva za ostvarivanje subjektivnog prava, i oblika u kome se taj zahtev podnosi. Teorija još pravi razliku izmeđi
aktivne parnični
legitimacije i pasivne parnične legitimacije . Prva se odnosi na pravo da se tužba podigne, a druga na svojstvo subjekta da bude
tužen.

92) Zloupotrebe subjektivnog prava (314-317)

• Pošto je već Kelzen odredio da subjektivno pravo predstavl izraz objektivnog prava, jasno je da objektivno pravo određuje granice
subjektivnog prava, i to baš zbog toga što smo skloni zloupotrebi svojih prava. Ovde uvodimo pojam
neprava , radnji na koje subjekat nema prava, te zbog kojih je podložan sankciji na osnovu svoje odgovornosti.

• U istoriju, prvobitno je važilo shvatanje da svako može da vrši svoje pravo neograničeno, što znači on time ne nanosi štetu
nikome. Kasnije, međutim, počelo je pomeranje od stava da neko može neograničeno da vrši svoja prava, čak iako time nanosi
štetu drugima. Time se stvara ograničenje vršenja subjektivnih prava, te zabranjuje zloupotreba ovlašćenja, što će biti ostvareno od
strane države, a preko njenih organa koji raspolažu monopolom fizičke sile. Iz ovoga možemo izvući zaključak da se zloupotreba
subjektivnih ovlašćenja sastoji u upotrebljavanju svoga prava tako da se onemogući korišćenje drugog subjekta njegovim
pravom, potpuno ili delimično. Ovakvim ponašanjem mi koristimo svoje subjektivno pravo na način da povređujemo tuđe
subjektivno pravo. Ovde se radi o sukobu subjektivnih prava raznih nosilaca, što dalje znači da će realizacija jednog subjektivnog prava
naneti štetu drugom, te Ciceron govori da najveće pravo može biti i najveća nepravda, a Paulus govori da nije ujedno i pošteno sve
što je po pravu.

OBJEKTIVNA I SUBJEKTIVNA TEORIJA

• Utvrđivanje zloupotrebe subjektivnog prava nije lako, te navodimo mišljenje Roskoa Paunda , koje kaže da kada zloupotreba
kazivanja i objavljivanja izaziva bes drugog lica, te ovaj biva podvrgnut mržnji, a ovaj je sve to uradio u duhu dobrok komentara. Ovde je
zapravo reč o nameri , koja ne može lako da se utvrdi. Dakle, zloupotreba subjektivnog prava postoji onda kada neko namerno svoje
pravo vrši na taj način da time drugome nanosi štetu. On, dakle, ispoljava zlu volju ovakav stav zauzela je subjektivna teorija , koja je
nameru uzela za noseći kriterijum. Za objektivnu teoriju , dovoljno je samo postojanje nepravilnog vršenja svog prava.

• Ovo je odvelo ka teoriji vrednovanja , odnosno zloupotreba postoji samo ako se tokom vršenja svoga prava nanosi šteta koja je
veća od pretrpljene lične štete zbog nevršenja subjektivnog prava. Procena ovoga ostavljena je slobodnoj oceni državnog organa, koji
je pozvan da procenjuje i spreči zloupotrebu kada mu se obrati oštećena strana. Zato će uvek postojati naklonost ka objektivnoj
teško proceniti, procenu namere. Međutim, objektivna teorija nije potpuno zaobišla pitanje namere, koju koristi kao kriterijum za
odmeravanje kazne prema onome ko vrši zloupotrebu subjektivnog prava, što znači da će kazna biti veća ako se ta zloupotreba vrši sa
namerom, odnosno svesnom zluradošću.

TIPOVI ZLOUPOTREBE

• Navodimo zloupotrebu nadležnosti . Ovakva postavka zapravo zabranjuje da se nadležnost vrši u svom interesu. Ono što će
obuhvatiti zloupotreba nadležnosti može se označiti kao zloupotreba vlasti, zloupotreba službenog položaja, koja će uvek postojati
onda kada državni organ zloupotrebljava svoju nadležnost ne rukovodeći se interesom službe, odnosno javnim interesom. Bitno je
napomenuti da državni organ svoju vlast vrši zakonito. Lukić daje adekvatan primer za ovo, ako dotični organ ima pravo da između
više kandidata postavi za službenika svakog koji ispunjava uslove a on postavi jednog od njih ne zato što smatra da je on najbolji
nego zato što mu je lični prijatelj, tada postoji zloupotreba vlasti.

• Međutim, ovde se javlja veliki problem: opet, nije lako odrediti nameru državnog organa, odnosno namera da je on zaposlio nekog
radnika samo zato što je prijatelj, nije lako dokaziva u pravu, lakša je situacija sa moralom. Međutim, mnogo je lakše otkriti zloupotrebu
kada je u pitanju zluradost. Kada neko tokom vršenja svoje dužnosti odbije da izda neko uverenje, neko ovlašćenje, dozvolu ili ispravu
nekome ko ispunjava uslove za to, vođen mržnjom
prema njemu, ili je jednostavno reč demonstraciji sile i bahatosti, tada kažemo da je to zloupotreba nadležnosti. Potrebno je da se
dokaže činjenicama, a ne subjektivnom procenom.

• Navodimo zloupotrebu prava na pravnu zaštitu , prava na tužbu, što će postojati onda kada neko to svoje pravo vrši tako da
time ugrožava tuđe pravo na miran život. Ovo nije vezano samo za građane, već i za državne organe. Da bi se to ograničilo i na kraju
sprečilo, država poseduje mehanizam koji to sprečava, poput rismkog pravila ne bis in idem - ne dvaput u istoj stvari.

93) Pravna obaveza - pojam i vrste (317-319)

• Pravna obaveza predstavlja pravnom normom utvrđenu dužnost subjekta na određeno delanje ili uzdržavanje od njega. Prema
Lukiću, pravna obaveza se u pravnom odnosu jasnije izdvaja od pojma subjektivnog prava jer je pravo u prvom redu sistem pravila
o ponašanju, tj. pravila o obaveznom ponašanju. Ako subjekt obaveze svoju obavezu ne ispuni, na njega može biti primenjena
sankcija, što znači da je subjekt ovlašćenja ovlašćen da od subjekta obaveze zahteva da ovaj obavezu i ispuni.

• Kelzen će tvrditi da je pravna obaveza samo dopuna pojma pravne norme, te je odatle izvukao sledeći zaključa: to je ponašanje kojim
se izbegava delikt. Odavde proizlazi da se pravnim dužnostima subjekti u pravu obavezuju i opterećuju da bi ostvarili tuđe interse.

• Ne postoji pravno ovlašćenje bez pravne obaveze, što vodi zaključku da su ova dva pojma srazmerna, ali su i suprotna, jer neko
nešto dobija, a neko nešto gubi.
U jednom pravnom odnosu jedna strana može imati samo prava, a
druga samo obaveze , poput odnosa između zajmodavca koji ima pravo da traži od zajmoprimca da mu zajam vrati, a zajmoprimac
ima samo obavezu da to i učini. Nekad se svojstvo subjekta ovlašćenja i obaveze stiču u:

1) Istom subjektu , kao u oblasti privatnih pravnih poslova, gde imamo pravo kupca da traži predaju kupljene stvari, što odgovara
obavezi prodavca da preda traženu stvar, i obratno, pravu prodavca da traži od kupca novac za prodatu stvar odgovara obaveza kupca
da plati kupljenu stvar. U oblasti javnih poslova, stvar je drugačija. Tamo je državni organ jedini organ ovlašćenja, dok je građanin jedini
subjekt obaveze.

2) Odvojenom subjektu.
APSTRAKTNE I KONTKRETNE; JEDNOSTRANE I DVOSTRANE; JAVNO PRAVNE I PRIVATNOPRAVNE; PRENOSIVE I NEPRENOSIVE

• Apstrsktne su vezane za sve subjekte, poput obaveze da su svi građani jedne države dužni da je brane, i konkretne , koje su
imenom i prezimenom vezane za određenog subjekta prava, koji npr. mora da plati porez.

• Jednostarane pravne obaveze postoje u pravnom odnosu između dva ili više subjekata, ali je samo jedna strana obavezna na
činjenje ili uzdržavanje, na primer, građanin koji je obavezan da postupa po rešenju upravnog organa;
dvostrane pravne obaveze , koje postoje kod pravnog odnosa koga krase postojanje uzajamnih prava i obaveza obe strane, poput
relacije kupac - prodavac.

• Javnopravne i privatnopravne obaveze , vezane za razliku između trenutka obaveza privatnih lica i dužnosti države kao
potpisnice nekog međunarodnog ugovora.

• Prenosive dužnosti su, uglavnom, vezane za imovinu, što konkretnije znači da je jedna obaveza prenosiva ako se nestajanjem
jednog subjekta njeno ispunjenje može zahtevati od drugoga, poput situacije kada naslednik odgovara za dugove ostavioca do visine
vrednosti nasleđene imovine. Neprenosive obaveze su vezane za tačno određenu osobu i njene mogućnosti delanja, poput slikara
koji je sklopio ugovor za izradu slike sa drugom stranom, ali posle njegove smrti, očigledno, niko ne može da preuzme tu obavezu
zbog nedostatka veštine u slikanju (a šta ako ima?)

• Ovim podelama možemo dodati i situaciju gde apsolutnim pravima odgovaraju apsolutne obaveze , dok relativnim odgovaraju
relativne , poput situacije gde ako postoji relativno ili lično subjektivno pravo, onda je i obaveza relativna, lična, a svih ostalih subjekata
se ne tiče postojanje te obaveze, jer se nanjih ne odnosi. Ovo su, recimo, ugovi koji su vezani za treća lica.

ZAKLJUČAK

• Pravno stanje : to je skup svih ovlašćenja i obaveza koje ima jedan subjekt, i koja zavise o prostorno-vremenske dimenzije prava.
Tu spada njegovo pravo da vrši određeno subjektivno pravo slobodom volje koja je ograničena pravnim
poretkom, ali isto tako moraju i da ih vrše putem prinude, kao što je recimo odlazak na sud.

• U pojam pravnog stanja spadaju i mogućnosti subjekata da steknu izvesna ovlašćenja ili obaveze (na primer, ko može da bira, može
i da bude izabran), pored ovlašćenja i obaveza kojima već raspolažu. Svaka osoba mora da ima svoj tačno određeni lični pravni status
(stanje), koji se, međutim, menja i nije postojan, jer se, uostalom, i u životu sve menja, te tako maloletna lica postaju punoletna, pa im
se menja opseg ovlašćenja i obaveza. Bitno je napomenuti da one moraju samo da postoje, tj. ne moraju da se vrše.

94) Pravne činjenice - pojam i vrsta (320-322)

• U stvarnosti se dešavaju ili postoje određene činjenice koje utiču na nastanak menjanje i prestanak pravnih odnosa, a nazivaju se
pravnim činjenicama, te su, dakle, one uslov ili osnov zasnivanja, promene ili prestanka pravnih odnosa. Dakle, činjenice koje su
predviđene u hipotezi uslovnih pravnih normi, pa na osnovu kojih nastaju, odnosno prestaju pravni odnosi, nazivaju se pravnim
činjenicama. Pravne činjenice se mogu podeliti na:

1) Običajne : one koje još nisu pretvorene u pravne, ali izazivaju pravne promene, poput rođenja, starosti, smrti.

2) Kvalifikovane činjenice : koje su vezane za određene pravne pojmove, poput umišljaja, zablude, delikta.

3) Događaji i ljudske radnje

• Prema Lukiću, podela na obične i kvalifikovane činjenice je samo uslovna, jer onog trenutka kada običnu činjenicu, poput smrti,
pravo kvalifikuje, ona više nije obična već kvalifikovana činjenica

• Ljudska volja nije svemoguća, te tako postoje promene u prirodi koje nastaju nezavisno od nje, i mimo nje, i nazivaju se događaji,
poput rođenja, koje je uslov za ostvarivanje mnogih prava, kao što je i smrt. S druge strane, čovek može da preduzima određene radnje
svesno i voljno i da njima izaziva određene promene, što bi mogli da označimo kao ljudske radnje ili telesne radnje , poput donošenja
pravnog akta. Ove ljudske radnje mogu se podeliti na pravne akte i ostale radnje, odnosno na:

1) Telesne i psihičke , odnosno one koje su dozvoljene radnje, saglasne pravnog poretku.
2) Zabranjene : suprotne imperativnim normama pravnog poretka, poput sklapanja ugovora kao uslova za nastanak određenih
prava i obaveza iz novog pravnog odnosa koji nastaje, podnošenje tužbe ka uslova za nastanak procesnog pravnog odnosa tužitelj
- tuženi - sud.

• Moramo uvažiti i da postoji razlika u dejstvu unutar pravnog sistema između ljudskih radnji , koje mogu biti u saglasnosti sa
pravnim normama ili u suprotnosti sa njima, i prirodnih događaja . Naime, oni svojim ponašanjem mogu da budu samo uslov
primene dispozocije, tj. one ne mogu da pretrpe sankciju.

PROSTOR I VREME

• Prostor i vreme imaju izrazito dejstvo na pravo, koje je zbog toga prostorno i vremenski određeno. Prostor je, dakako, lakše odrediti
od vremena, jer protok vremena predstavlja posebnu pravnu činjenicu koju mi u pravu definišemo kao rok za nastanak, promenu ili
prestanak pravnih odnosa. Zašto je bitan rok? Bitan je zato što, ako je data neka mogućnost subjektu prava da čini li ne čini nešto,
onda ona nije data beskonačno dugo. Ovo znači da je svako subjektivno pravno vremenski ograničeno, te razlikujemo sledeće
materijalne rokove:

1) Odložni rokovi : protokom nastaje pravni odnos.

2) Rezolutivni ili raskidni rokovi : protok vremena utiče na prestanak pravnih odnosa.

3) Prekluzivni rokovi : pravni odnos prestaje, ali zbog nevršenja pravnog ovlašćenja.

4) Procesni rokovi : vezani su za mogućnost stranaka da koriste pravna sredstva i preduzimaju procesne radnje u
pravnom postupku, poput roka za tužbu, žalbu, ulaganje vanrednog pravnog leka.

ZASTARELOST I ODRŽAJ

• Zastarelost vezujemo za protok vremena usled kojeg subjekt prava gubi

određena ovlašćenja ili prestaju određeni odnosi. Ono što je važno istaći jeste da zastarelost vezujemo samo za mogućnost subjekta
prava da vrši svoja ovlašćenja, a on to u određenom vremenu nije činio, mada postoje ona ovlašćenja koja uopšte ne zastarevaju,
poput ovlašćenja roditelja.

• Održaj suprotno od zastarelosti, tj. ovde se izvesna ovlašćena (i odnos) stiču usred protoka vremena. Ovde zastarela ovlašćenja
prelaze na drugog, poput situacije kada zastarelo pravo u određenom roku neovlašćeno lice vrši neko drugi, tada taj drugi istekom
vremena stiče to ovlašćenje održajem.

• Značaj protoka vremena ogleda se u činjenici da pravo postoji u pravnom poretku uprkos njegovom nevršenju, a to vodi
do nesaglasnosti između društvene stvarnosti i pravnog poretka.

95) Pravne pretpostavke i fickije (322-323)

PRETPOSTAVKE

• Pretpostavke u pravu pojavljuju se kao nužda, jer se neke pravne situacije moraju jednom ipak rešiti, a izvođenje beskonačnog
niza dokaza vremenski nije moguće, te se iz tog razloga u pravu polazi od pretpostavke da je
dokazano ono što stvarno nije dokazano. , tj. pretpostavljamo da je tačno ono što je verovatno. Tako se pretpostavlja da je muž
majke i otac deteta, pa se dalje pretpostavlja da je neko ko ima 18 godina i poslovno sposoban.

Sve pretpostavke se mogu podeliti na:

1) Oborive : može se dokazati da nisu tačne, odnosno one se mogu obarati i protiv njih je moguće dokazivati suprotno. Teret
dokazivanja pada na onog ko tvrdi suprotno, te se tako optuženi smatra nevinim dok se pravosnažnom presudom ne utvrdi da je
kriv.

2) Neoborive : protiv njih nije moguće izneti protivdokaz, te je tako negde zabranjeno dokazivati da sudska presuda nije tačna.
Svaka mogućnost da se nešto ne može opovrgnuti govori nam o tome da to postaje dogma, o dogmi se ne raspravlja, te nas ovo
vodi ka totalitarizmu.

FIKCIJA
• Kada smatramo da je nešto tačno, da postoji, a u stvarnosti to nije tako, mi govorimo o fikcijama, odnosno za nešto što ne postoji mi
tvrdimo da postoji, i obrnuto. Ona je opasno pravno-tehničko sredstvo, jer nikada neće biti dobro prihvatiti kao tačno ono što nije.
Možemo navesti sledeće primere fikcije u pravu:

1) Fikcija o nascituri

2) Spomenuto pravilo da nepoznavanje prava škodi

3) Eksteritorijalnost zgrade ambasade gde se pravi fikcija da je to teritorija one države čija je i ambasada.

96) Pojam i vrste primene prava i proces primene pravne norme (327-329)

• Potrebna je primena prava da bi se ljudi ponašali po pravnim normama, koja je u najširem mogućem smislu reči „pretvaranje prava
u stvarnost, njegovo ostvarivanje. To znači da se ljudi zapravo ponašaju po pravnim normama, te se ona može označiti kao praktična
delatnost ljudi, ali se ova praktična delatnost može posmatrati i u užem smislu, te je onda to primena opšte pravne norme na
konkretan slučaj ili izvođenje pojedinačne norme za taj konkretan slučaj iz opšte norme. Iz ovakve postavke proizlazi da primena prava
podrazumeva postojanje pravne norme koja će se primeniti, postojanje pravnog subjekta koji će normu primeniti i konkretnog slučaja
koji zahteva primenu prava.

• Primena prava je složen proces, jer je nekada teško uskladiti i načiniti logičku celinu onih elemenata koji čine primenu prava. Nekada
je moguće da i ne primetimo, a primenjujemo pravo, poput situcije kada praktikujemo ustavnu normu o slobodi kretanja, kada se
krećemo. Postoje i oni slučajevi koje Ronald Dvorkin naziva teški slučajevi, hard cases , kada primena zahteva više od pukot
poznavanja prava i pravnog sistema, kada onaj ko primenjuje pravo mora da iskoristi celokupno svoje znanje iz svih oblasti.

• Primena prava sa sobom nosi potrebu da se ljudsko ponašanje prilagodi pravno normi, što znači da pri primeni prava imamo
ponašanje ili po dispoziciji ili po sankciji. Ovo nas dovodi do zaključka da imamo dva načina primene prava:
dobrovoljno, u slučaju kada se ljudi ponašaju po dispoziciji, i prinudno, kada se ponašaju po sankciji. Lukić dobrovoljnu
primenu označava kao najčešći normalan slučaj primene prava, što znači da se radi o ponašanju koje je očekivano i koje predstavlja
društveni interes, kao i interes klase na vlasti.
Međutim, moramo da kažemo da dobrovoljna primena nije apsolutno dobrovoljna primena, jer postoje sankcije. Prinudna primena prava
u najužem smislu
podrazumevaće ponašanje po sankciji i njenu primenu. Idealno, ali nikad dostignuto stanje stvari bila bi dobrovoljna primena prava iz
ubeđenja u njegovu vrednost.

• Zašto je poželjno da se ljudi ponašaju po dispoziciji? najpre će takvo pravo biti primenjeno efektivno i bez zastoja, što je veoma
važno za državu, ali i zbog ideološkog momenta, odnosno slike koja se tako gradi, da je zaprvo reč o pozitivnom pravu koje je
opšteprihvaćeno u društvu. Ako neko prekrši primarno ponašanje, sledi sekundarno, po sankciji, i ovde imamo mehanizam prinude.
To znači da je dispozicija bila tako podešena da je mogla biti prekršena, jer je njena primena zavisila od volje subjekta dispozocije.

• Svaka primena mora da obuhvati pravnu sigurnost jer pravo mora da bude takvo da se tačno može primeniti kako je propisano,
a efikasnost primene sastoji se u nameri da pravo izazove ono dejstvo koje mu je postavljeno kao cilj, i ekonomičnost odnosno da do
primene dođe najkraćim putem, što podrazumeva uštedu vremena, ljudskih radni i materijalnih sredstava.

• Za kraj, treba razlikovati slučaj koji je regulisan opštom, odnosno pojedinačnom pravnom normom. Ako je regulisan opštom normom
, primena prava podrazumeva utvrđivanje opšte norme, te stvaranje pojedinačne norme i još ponašanje subjekata po normi; Ako je
slučaj regulisan samo pojedinačnom
normom , onda se sve kod primene svodi na ponašanje ljudi po pravnim normama.

PROCES PRIMENE PRAVNE NORME

• To je odgovoran i složen proces, koji podrazumeva da „subjekt dispozicije ili sankcije mora da sazna pravilo ponašanja koje mu je
upućeno, zatim da motiviše svoju volju da po njemu postupi. Primena prava se, dakle, sastoji iz psihičkih i telesnih radnji, čiji je cilj
izvršenje zapovesti.

• Sam postupak se može podeliti na nekoliko etapa;

1) Saznaje se sadržaj norme : mora se saznati kako bi se primenila.

2) Tumačenje pravne norme : još uvek spada u saznajni proces

3) Utvrđivanje faktičke situacije : utvrđivanje konkretnog slučaja, čime se protumačena norma dovodi u vezu sa utvrđenim
činjenicama, pa se zaključuje
da se može primeniti

4) Ljudska radnja primenjivana : neposrednu primenu prava, što znači, zapravo, da subjekat vrši radnju koju mu
određuje sama norma.

97) Uslov primene prava – utvrđivanje opšte norme i činjenica (330-332)

• Dogmatički metod nam koristi kada želimo da utvrdimo značenje opšte pravne norme, mada, kako se norma ovde ne tumači
apstraktno, već je vezana za konkretan slučaj i samim tim donekle menja svoj sadržaj, mi koristimo i sociološki metod tumačenja.
Dakle, utvrđivanje pravne norme se može podeliti u dve etape: prva etapa se odnosi na to da moramo da imao što pregledniji i
potpunij pregled celokupnog prava, a zatim ih tumačimo putem dogmatskog metoda. Naravno, pošto je pravo obimno, dosta je teško
poznavanje njegovog celokupnog sistema, te se koristimo klasičnim metodama , koje se svode na utvrđivanje opšte pravne norme
za konkretan slučaj, a koji se sastoje u obradi pravnih izvora od strane pravne nauke, gde se ti izvori razvrstavaju po oblastima,
granama i manjim delovima oblicima

• Nakon toga prelazimo na tumačenje opšte norme, a dobijeni rezultat može biti pozitivan , dakle norma se zaista odnosi na taj
slučaj, ili negativan , odnosno ona se ne odnosi na dati slučaj. Ako se to dogodi, uzima se druga pravna norma za tumačenje, a
može se doći do zaključka da postoji i pravna praznina.

• U čemu se ogleda utvrđivanje činjenica? Zapravo se radi utvrđivanju koja opšta norma može da se primeni na konkretan slučaj, i to
se vrši na osnovu onih činjenica koje su sadržane u pretpostavci dispozicije te pravne norme, nakon čega se utvrđuje da li one zaista
postoje.

APSTRAKTNA I KONKRETNA NORMA

• Mehanizam utvrđivanja će, prema Lukiću, biti drugačiji u zavisnosti da li je

apstraktna ili konkretna pravna norma u pitanju. Za apstraktne norme kaže da postoji polazna situacija koja je određena u
dispoziciji, kako bi se ostvarila dolazna situacija. Tako, ako postoji norma koja zahteva da svi građani moraju da plaćaju porez, polazna je
situacija postojanje građana koji raspolažu imovinom, a dolazna određen iznos koji će se platiti. Dolazna situacija može da nastane i
ljudskom radnjom, nezavisno od polazne situacije. Na primer: ko navrši 18 godina života mora da vodi računa o pravnim
posledicama svojih postupaka, što znači da dolazna situacija nastaje iz konkretnog ponašanja, a ne iz sticanja punoletstva.

• Kod konkretne norme , polazna situacija se ne utrđuje, ona je ostvarena, utvrđuje se samo dolazna, poput situacije u kojoj je lice
A dužno da služi vojsku, lice A je dužno da plati porez.

PRAVNA STVARNOST

• Kada državni organi pravosnažno utvrde postojanje ili nepostojanje određenih činjenica, smatra se da je utvrđena pravna
stvarnost. Ta pravna stvarnost ne mora da se podudara sa materijalnom istinom, što za pravo nije bitno, jer ovakva istina jednom
pravosnažno utvrđena mora biti poštovana, i to bez obzira na svoju eventualnu netačnost. Ovo ipak ne znači da pravo ne vodi računa
o materijlnoj istini, jer su posledice ovakvog nepoklapanja veoma teške, pa su se tako nekada državni organi rukovodili samo
načelom formalne istine . To načelo zahtevalo je da su državni organi, uprkos svom uverenju, obavezni da istinitom smatraju neku
činjenicu, i to čim za nju postoji određen broj dokaza, i obrnuto.

• Postupci, odnosno metodi kojima se utvrđuju pravno relevantne činjenice nazivaju se dokazima. Njima se utvrđuje materijalna
istina, a mogu da se koriste i fikcije i pretpostavke. Dakle, pravna norma se može primeniti ako su činjenice potkrepljene dokazima, što
u pravu dovodi do situacije stvaranja posebnih normi koje precizno utvrđuju načine izvođenja dokaza kao pravno važnih, poznatih,
utvrđenih činjenica. Svi se dokazi mogu podeliti na:

1) Neposredni dokazi : sastoje se u neposrednom utvrđivanju činjenica čije se postojanje dokazuje. Kao neposredan dokaz
koristimo uviđaj

2) Posredni dokazi : sastoje se iz posrednog utvrđivanja činjenica na osnovu njihove veze sa drugim činjenicama, a koje se mogu
neposredno posmatratati. Kao posredan dokaz, koristimo svedočenje, iskaz veštaka.
98) Osnov primene prava – pravno zaključivanje i svrha donošenja pravne norme-

njena neposredna primena (332-333)

OSNOV PRIMENE PRAVA

• Kada državni organ reši sva pravna i činjenična pitanja, tada se prilazi poređenju između činjenica kako su predviđene u
protumačenoj normi i onih koje su utvrđene u stvarnosti, te ako se nađe da su stvarne činjenice tačno one koje su u normi
predviđene kao uslov za primenu norme, prilazi se zaključku, odnosno pravnom silogizmu. On se sastoji iz dve pretpostavke i jendog
zaključka.

1) Prva pretpostavka ili viši sud: predstavlja značenje protumačene norme

2) Druga pretpostavka ili niži sud: čini sam sud o postojanju činjenica predviđenih u normi

3) Zaključak: čini konstataciju da norma treba ili ne treba da se primeni

• Primer: opšta norma glasi da je svako ko ima prihode dužan da plati porez. To je prva premisa , tada sud o utvrđenom
činjeničnom stanju odgovara normama; pošto lice A ima prihode to je druga premisa , koja se iscrpljuje u neposrednom opažanju,
ali i izvođenju dokaza, poput potvrde o uplaćenim novčanim sredstvima na njegov račun, ono je dužno da plati porez, što predstavlja
pravni zaključak.

SVRHA DONOŠENJA PRAVNE NORME

• Svrha prava nije iscrpljena time što je pravna norma doneta, zapravo time je zaokružen samo normativni deo pravnog poretka,
ali se na ostvarenje drugog dela čeka i do njega dolazi neposrednom primenom prava i ponašanjem ljudi po pravnim normama

• Pošto idealna dobrovoljna primena ne postoji, to znači da su za primenu prava najčešće zaduženi različiti državni organi, koji imaju
veliko iskusto u primeni prava, pri čemu oni nisu slobodni pri primeni sankcija, a ponašanje im je precizno određeno zato što se sankcija
po pravilu primenjuje upotrebom prinude

• Međutim, pri izvršenju sankcija državni organi, osim toga što su dužni da se
pridržavaju odgovarajućih pravila, dužni su i da poštuju ljudsko dostojanstvo, koje tokom izvršenja sankcija može biti povređeno.

• Pravo je tokom svoje istorije predvidelo određene metode za primenu sankcije prinudom, a koje su propisane odgovarajućim
pravnim normama, koje po pravilu čine izvršne postupke.

99) Pojam tumačenja prava (333-337)

• Pravne norme do čoveka dolaze u pisanom obliku, a proces primene prava zahteva da norma dospu do čovekove svesti, što se
u pravu dešava po pravilu jezičkim tumačenjem, jer su pravne norme izražene jezikom. Naravno, nije smisao uvek dat u jeziku, te je
pravilnije reći da je tumačenje nije ništa drugo do utvrđivanje tačnog smisla norme, smisla koji nije uvek lako.

• Da li može da se protumači neki tekst tako da iz njega izvučemo ono što se u njemu ne nalazi. Ovo iz razloga što se time ide od
objektivnosti ka subjektivnosti, odnosno stvara se mogućnost da tumač pravne norme njoj da sasvim suprotno značenje od željenog
odnosno onog koje je imao zakonodavac. Moguće je da se značenje pravne norme potraži i izvan jezičkih okvira, kada je ona izražena
gestom.

• Ono što se kod tumačenja prava ističe kao neophodno nisu metodi, načini tumačenja pravne norme, već mnogo više od
toga - motivi kako se i kada nešto tumači, odnosno tumačenje jednostavno ispoljava zahtev za nepristrasnost.

• Kada govorimo o moći tumačenja, ona je omeđena, ograničena, te se tako moramo složiti sa postavkom da tumačnje često
može samo da omeđi okvir u kojem su različita rešenja, racionalno, podjednako vredna, tako se sudska presuda zasnovana na
zakonu zapravo drži onog okvira koji predstavlja zakon. To bi značilo da nas svi metodi tumačenja vode samo ka mogućem rezultatu,
i tu zapravo valja priznati ograničenost naših mogućnosti razumevanja stvarnosti, pa samim tim i prava.

PROCES TUMAČENJA

• Najpre se utvrđuje značenje znakova pomoću zakonika značenja , a potom se tako utvrđeno značenje dopunjava i precizira
otkrivanjem veza između pojedinih
znakova, pri čemu se u ovo uključuje povezivanje sa društvenim pojavama. Dakle, tumačenje je svakodnevna delatnost, i to
takva delatnost koja uvek podrazumeva tumačenje pravnog poretka kao celine, što opet
podrazumeva da postoji tumačenje prava kroz postojeću pravnu normu i tumačenje kada norma ne postoji, kada
postoji pravna praznina. Bitno je načini razliku između spontanog tumačenja koje se može vršiti svakodnevno, i onog koje
zahteva posebnu pažnju državnih organa.

• Kada govorimo o popunjavanju/tumačenju, jasno je da kada ga vrši državni organ, da ono ima imperativni karakter, za razliku od
onog koje vrše nedržavni subjekti, koje možda jeste valjano, ali nema preko potreban instrument prisile da bi bio nametnut. Kada se
pravne norma tumače, one se moraju shvatiti i sistematski, odnosno tumačiti na način da sve one pripadaju jednom logički
neprotivrečnom i sređenom pravnom sistemu.

HERMENEUTIKA

• Tumačenje prava drugačije možemo nazvati hermeneutika . Helmut Feter je primetio jezičku sličnost između reči hermeneutika i
imena grčkog boga
Hermesa , koji je glasnik dolazi iz daleka, te predstavlja nešto nepoznato, dok je Hestija boginja ognjišta i doma, te samim tim
predstavlja nešto poznato. Ovaj spoj Hermesa - nečeg nepoznatog, i Hestije - nečeg poznatog, predstavlja osnov saznanja i rada u
svakoj, pa i u pravnoj nauci, jer ako je sve nepoznato, kako išta saznati, a ako je sve poznato, čemu bilo kakav trud.

• Hermeneutika, prema mišljenju Habermasa , valja da obrazloži i kriterijume za istinite ili pogrešne sudove u etičkom i političkom
smislu, ali prema Polu Rikeru
, ona je više odgonetanje slika u postojećem tekstu. Gadamerova postavka da je hermeneutika utvrđivanje nekog zajedničkog
smisla, koji postaje baza za razumevanje , je valjana postavka. Međutim, valja prihvatiti
hermenautičku situaciju , odnosno valja se okrenuti drugim horizontima, što opet znači naići na nešto strano, te svoj horizont staviti
na probu, a ovo ćemo posebno imati u situacijama kada sopstveni pravni poredak približavamo ili usklađujemo sa onim
univerzalnim, sa međunarodnim pravilima. Da bi se to ostvarilo, moramo najpre prihvatiti ideju Artura Kaufmana da jezik
konstituiše pravo, a da je sporazumevanje jezikom moguće baš zbog njegovog socijalnog porekla i prirode.

• Pošto se ne srećemo samo sa apstraktnim pravnim normama, nego i sa konkretnim, statičko izučavanje pravnih normi nije
moguće. Tumačenje prava
mora da pomogne ostvarivanju prava ka životnim činjenicama, te iz tog razloga moramo prihvatiti ideju hermeneutičke situacije
razumevanja smisla i jezika kada se govori o hermeneutici. Zašto je potrebno ovako prihvatiti ideju hermeneutike? Razlog nalazimo u
svakodnevnim promenama društvenog života, koji potom menja i sam smisao razumevanja prava. Kao što već znamo, društvo je
dinamičnog, a ne statičnog karaktera, a samim tim dolazimo do zaključka da je i jezik dinamičnog karaktera, te je neophodno da se
pravo prilagođava promenama u samom jeziku i društvu.

100) Predmet tumačenja (337-341)

• Kada govorimo o tumačenju, onda predmet tumačenja možemo najjednostavije odrediti kao pravnu normu, odnosno opštih i
apstraktnih pravnih normi, odnosno izvora prava, odnosno zakona. Ne bi bilo pravilno vezati tumačenje prava samo za zakone. Dakle,
predmet tumačenja je svaka pravna norma, ali se tumače i pravne radnje, tužbe, žalbe, izjave svedoka, veštaka, tumače se i delikti.

• U svakom slučaju, bez obzira na to da li se tumači pravna norma ili se tumačenje shvata šire, valja naći smisao onoga što se
tumači, na primer, ako je to pravna norma, smisao pravne norme. Uzroci koji izazivaju potrebu za tumačenjem su praktične
prirode, pravo mora da se primeni, odnosno da se primeni pravna norma. A norma koja neće zahtevati tumačenje nikada
neće biti stvorena, jer ovi koji je stvaraju i sami nisu savršeni.

• Jedan od najčešćih uzroka potrebe za tumačenjem je neslaganje između oznake i misli, između norme, teksta, koji
leže pred nama kao znaci jedne misli, i same te misli, jer norma ne izražava u većini slučajeva
tačno i precizno smisao koji treba da izrazi . Razlog ovome je jezik. Jezik kao takav nije do kraja precizan, niti on u sebi sadrži
mogućnost da potpuno precizno izrazi misli, a i same reči mogu tokom vremena menjati svoj smisao, što je kod prava veoma bitno
pratiti, jer pravo kao takvo nije razgovor, već ima imperativni karakter. Do njega (smisla pravne norme), prema Lukiću, možemo doći
tako što krećemo od jezičkog tumačenja zasnovanog na gramatici, jer je ona objektivna, a za sva ostala tumačenja pravne norme, koja
dolaze kasnije,
moramo da odredimo jednu rukovodeću ideju kako ćemo ih upotrebiti, u kom pravcu, koji cilj želimo njima postići .

• U Drugom kanonu (Slajermah) govorit: "smisao svake reči na nekom datom mestu mora se odrediti po njenoj zajednici sa onim
rečima koje je okružuju". Dakle, govori da je pravna norma deo jednog većeg sistema i da se van njega ne može tumačiti. Kada
govorimo o hermeneutičkom krugu, polazimo upravo od ovoga, tj. interpretaciji pravne norme iz pravnog sistema.
PRAVNE PRAZNINE

• Primetno je da neke norme menjaju svoje značenje, a neke ga potpuno gube i time bivaju nepostojeće za primenu. Uz sve druge
stvari vezane za nejasnoću i nepreciznost u izražavanju, postojanje pravnih praznina veoma otežava posao primene prava. Tako
možemo reći da iznalaženje jedne pojedinačne norme za slučaj pravne praznine predstavlja tumačenje u širem smislu ", nasuprot
ovome, tumačenje u užem smislu predstavljaće ono koje za predmet ima jednu ili nekoliko povezanih pravnih normi.

• Pošto su pravne praznine zapravo društveni odnosi koji nisu regulisani pravom, postavlja se pitanje da li je moguće da svaki
odnos koji dolazi u pravo sadrži jedan pravni propis? Jasno je da to nije moguće iz tri razloga: složenosti
društvenog života, njegove nepredviljivosti i dinamičnosti . Kada posmatramo tumačenje u širem smislu, primetićemo da njime
obuhvatamo i pravne praznine. Tada se praznine popunjavaju na osnovu sistema prava i njegovog duha, te se tumači nešto što je
prepreka za primenu prava i iznalazi rešenje. Dakle, tumači se društveni odnos koji nije regulisan, a ne norme koje ne postoje.

VRSTE PRAZNINA

• Početne nastaju u trenutku donošenja pravnih propisa, naknadne nastaju nakon donošenja, koje mogu da nastanu zbog
nastanka novih odnosa i nepredvidivosti života. Potom, imamo apsolutne , koje se ne mogu popuniti, i relativne koje mogu
(donošenjem nekog pravnog propisa).

• Imamo prave , koje se pojavljuju kada je složeniji društveni odnos regulisan opštom pravnom normom. ali delovi tog odnosa nisu
regulisani. Neprave , kada čitava oblast društvenih odnosa nije regulisana opštim normama, ali sve druge norme koje regulišu druge
odnose mogu neposredno da se primenjuju

• Ako krenemo od pretpostavke da je tvorac prava savršen, brzo stižemo do toga da on to nije. Međutim, ovo možda može da natera
tumača da razmišlja u tom pravcu, tj. kako bi taj "savršen tvorac" rešio problem. Ipak, kako tvorac nije savršen, on može svojom
nesavršenošću da dovede i do praznina unutar same norme. Tako mogu nastati praznine kao rezultat slabog pravnog regulisanja
društvenih odnosa, koje se mogu nazvati tehničkim prazninama . Kao primer možemo da navedemo sankciju koja nije valjano
izražena, te do njene primene ne može ni doći. Ako neke norme uređuju određeni društveni odnos na vrednosno negativan način,
te se praznine mogu nazvati vrednosne praznine

• Naravno, tehničke praznine je lako otkloniti, dok je sa vrednosnim drugačija stvar, one se ne mogu otkloniti, barem ih ne može
otkloniti klasa na vlasti, jer ih i ne vidi kao praznine. Kelzen će tvrditi da vrednosna prazninannije ništa drugo nego razlika između
pozitivnog prava i jednog poretka koji se smatra boljim, pravednijim, ispravnijim.

• Lukić će na interesantan način govori o razvijanju pravnih normi, odnosno on govori za situaciju kada državni organi moraju da
regulišu dati slučaj, a postoji pravna praznina. Tada se pristupa iznalaženju pravnog propisa koji će to regulisati. Državni organi imaju
sledeće opcije:

1) Analogija i opcija argumentum a contrario

2) Običajno pravo

3) Sami da stvore

• Kelzen je smatrao da posebnu pažnju valja posvetiti rešavanju pitanja zakonodavčevih praznina. Ovo iz jednostavnog razloga što
ako popunjavanje praznina bude ostavljeno primenjivaču prava, on ne može da stupi na mesto zakonodavaca. Svi će se složiti da
pravnih praznina ne sme da bude u krivičnom pravu.

101) Subjekti tumačenja (341-343)

• Pitanje subjekata tumačenja zapravo je pitanje ko vrši tumačenje prava. Sam trenutak i prilika u kojoj se vrši tumačenje može odrediti
subjekte tumačenja; tako se ono može vršiti u procesu neposredne primene prava na konkretan slučaj od strane subjekta koji je
pozvan da dotičnu normu koju tumači, odnosno pravo primeni ali može biti i nezavisno od primene, u cilju pripreme za buduću
primenu.

• U prvom slučaju možemo govoriti o sledećim tumačima:

1) Stvaraoci nižih opštih normi : situacija kada tumače više opšte norme, a prilikom stvaranja nižih normi;

2) Stvaraoci pojedinačnih normi i subjekti koji su dužni da se ponašaju po pravnim normama;

• U drugom slučaju, to su:

1) Donosilac pravne norme : kada tumači normu koju je sam doneo i to je autentično tumačenje, poput situacije kada
zakonodavac tumači svoje zakone donošenjem novog interpretativnog zakona. Retko ima i povratnu snagu, jer nije sasvim
samostalan akt. On je sadržinski povezana sa aktom koji se tumači i njegov je sastavni deo, osim što nije donet kada je donošen akt
koji se tumači.

2) Pravni nadležni državni organ : tumači najvažnije norme

3) Pravna nauka , odnosno to je doktrinarno tumačenje.

DRUGI DEO

• Možemo reći da je najpre to tumačenje državnih organa , koje se može podeliti na ono koje vrši sam zakonodavac i ono koje vrše
drugi državni organi, na primer sud. Dalje, to je i tumačenje pravne nauke , ali ovome možemo dodati i tumačenje društvenih
subjekata . Tumačenje društvenih subjekata i privatnih lica razlikuje se od tumačenja državnih organa, ne baš po stručnosti, jer i jedan
pravnik koji je učen ali nije sudija takođe može dati svoje tumačenje pravnih propisa. Razlika leži u stepenu obaveznosti, odnosno to je
stepen koji proizvodi obavezujuće dejstvo. Dakle, pravimo razliku između obaveznog i neobaveznog tumačenja.

• Kako je rad na primeni pravnih propisa mnogo konkretniji kada govorimo o radu upravnih i sudskih organa, tako je i njihovo
tumačenje konkretno - kazuističko. Ovo je tako jer se i njihov rad sastoji od tumačenja opštih pravnih normi, kako bi se primenile, i to na
primer kada se tumače opšte norme na kojima sudija zasniva donošenje presude, ali možemo govoriti i o situaciji tumačenja
pojedinačnih normi koje se nalaze, na primer, u slučaju suda, u presudi, što nam govori da je ova vrsta tumačenja obavezna i konačna.
Dakle, u sudu, tumačenje se vrši i tokom a i posle donošenja presude. Razlika između sudskog i upranvog organa je ta da
tumačenje upranvih organa nije konačno.

• Naravno, i fizička i pravna lica mogu da se pojave kao tumači prava, zapravo svako fizičko lice je već sa punoletstvom tumač
pravnih propisa koji se odnose na njega i odnose u koje on stupa. Bitno je napomenuti da ovo tumačenje nije obavezno, ali to ne
znači da ono nije stručno, a obavezuje druge samo uz njihov pristanak.
• Valja napomenuti da naučno tumačenje nema karakter obaveznog tumačenja, iako ga vrši pravna nauka u raznim delima u kojima
razrađuje pojedine pozitivnopravne propise. Doktrinarno tumačenje uopštava rezultate svih drugih tumačenja kritički ih pretresajući,
a uz to može da da i novo tumačenje. Naučno tumačenje nema stepen obaveznosti koji će mu dati obavezujući i konačni karakter,
mada je nekada moguće da ono bude obavezujuće, naravno, ako se strane koje su i tražile tumačenje konkretnih pravnih normi,
slože.

SREDSTVA TUMAČENJA PRAVNE NORME

• Međutim, čak i kada je norma jezički jasno izražena, valja vršiti dalje tumačenje norme", odnosno ono značenje koje je dobijeno
putem jezičkog tumačenja valja upoređivati s drugim sredstvima pomoću kojih se utvrđuje smisao norme. Potrebno je naglasiti da je
obično za pravilno tumačenje potrebno da se upotrebe sva sredstva tumačenja i da se ona uporede i time uzajmno provere. Nakon
jezičkog tumačenja obično se pristupa logičkom tumačenju . Nakon toga prelazimo na korišćenje sistematskog tumačenja , jer je
norma samo deo logički sređene celine ili sistema; potom sledi istorijsko tumačenje i na kraju mi sagledavamo cilj norme, odnosno
koristimo se teleološkim , ciljnim tumačenjem.

102) Jezičko tumačenje (343-346)

• Pravna norma kao idealna pojava izražena je jezikom, a jezik koji se koristi za stvaranje pravne norme sastoji se iz reči običnogi
stručno-pravnog jezika, što znači da u pravnoj normi pojmovi iz običnog jezika mogu dobiti i drugačije značenje, poput izraza radnja,
savestan. Pravo je, takođe, uvelo i neke svoje termine, poput: pravosnažnost, izrašnost, zastarelost. Valja ukazati na činjenicu da
postoje pravni termini, koji su stvoreni čak i namenski, poput „pravne obaveze", i koji su samim tim veoma precizni, te ne ostavljaju
mnogo nedoumica. Međutim, pravo koristiti i reči iz narodnog jezika, poput reči "stvari", koje su višeznačnee i mogu stvoriti
poteškoće u razumevanju. Poseban problem predstavljaju i pravni standardi, koji su iz domena pravnog jezika, ali su jako neodređeni.
Potom, arhaizmi (reči koje su zastarele) i neologizmi - novonastale reči i reči iz stranog jezika, koje se preduzimaju i loše prevode.

• Jezičkim se tumačenjem žele da utvrde sva jezički moguća značenja norme; ipak njime se nikada ne može potpuno pouzdano
utvrditi i pravo značenje
norme. Kod jezičkog tumačenja, mi najpre pristupamo traženju i
utvrđivanju značenja određene reči u zakoniku značenja, odnosno u pravilima jezika, leksičkim, gramatičkim, sintaksičkim,
interpunkcijskim. Pošto je jezik dosta neprecizan i podložan promenama, valja koristiti objektivno postojeći društveni zakonik značenja.
Dalje, ne sme se preterivativu davanju posebnog smisla reči.

• Zadatak tumača je da ga učini što razumljivim, kako bi i primena prava tekla lakše.

Kako smo videli, jezik ima svoje granice moći, te korišćenje jezika nikada nije onako kako bi tvorac norme to i hteo; iz tog razloga je
zadatak tumača da jezik koji se koristi u propisima imperativnog karaktera učini što razumljivijim, kako bi i primena prava tekla lakše.
Postoje oblasti u pravu gde je potpuna pravna preciznost u izražavanju neophodna, poput krivičnog prava. Ovakva ograničenost jezika
izaziva potrebu za korišćenjem logike, te nas to nekako dovodi do zaključka o jezičko-logičkom tumačenju, odnosno o tome da su
vrste
logičkog tumačenja tesno vezane za jezičko tumačenje.

FAZE JEZIČKOG TUMAČENJA

• Ono ima dve faze:

1) U prvoj fazi utvrđuje se smisao pojedinih upotrebljenih znakova, ali se oni u ovoj fazi posmatraju pojedinačno, što znači da se taj
znak koji se tumači još nije povezao sa drugim, odnosno još se ne vidi celina misli. Ovo znači da se unutar jezičkog tumačenja
možemo koristiti leksičim tumačenjem , gde utvrđujemo jezičko značenje norme na osnovu značenja pojedinih reči, bez uzimanja u
obzir celine

2) U drugoj fazi se pomoću sintakse i logike otkriva značenje više pojmova povezanih u misao. Sintaksičko, gramatičko i
interpunkcijsko tumačenje pomažu da otkrijemo celinu misli.

• Ako se posle prve faze utvrdi da pravna norma ima jezički smisao, proces tumačenja se završava. Ako se utvrdi da norma nema
smisao, onda se prelazi u drugu fazu. Jezičkim tumačenjem dobijeno je jedno ili više jezičkih značenja, a to znači da ta značenja mogu
biti jasna ili nejasna . Ako se jezičkim tumačenjem došlo do jasnog jezičkog značenja, preći će se na utvrđivanje pravog, stvarnog
značenja. Međutim, ako je značenje nejasno, ponavlja se postupak jezičkog
tumačenja, a u cilju otklanjanja uzroka nejasnoće. Razlog zbog ovog su sama činjenica da su tvorac norme i jezik nesavršeni (jezik se
stalno menja i nikada nije potpun), a to može dovesti i do toga da pravna norma bude besmislena. Međutim, imamo i neodređene
norme , tj. pravna norma ima više značenja, a nije utvrđeno koje je stvarno značenje. Zadatak tumača je da smanji nejasnoću što je
više moguće.

• Kada je završena prva faza, i postoji potreba za drugim značenjem, tada tumač mora sredstvima van jezika da pokuša da utvrdi da li
je jedno jezičko značenje zaista pravo, odnosno koje je od dva ili više takvih značenja pravo..

103) Logično tumačenje (346-348)

• Posle jezičkog, sledi logično tumačenje. Stvarno značenje pravne norme ovde se određuje upotrebom pravila logike, posebno
logičkih pravila neprotivrečnosti, isključen trećeg i istovetnosti. Dakle, logičko tumačnje se sastoji u primenjivanju logičkih zakona na
sadržinu norme i u izvlačenju smisla norme pomoću tih logičkih zakona. Zapravo, mi utvrđujemo da li je značenje koje smo dobili
drugim vrstama logički moguće.

• Pravnička logika nije ništa više nego do primenjivanje opšte logike na pravnom materijalu. (Istog mišljenja bio je i Kelzen) Najpre,
logičkim tumačenjem, uz korišćenje opštih pravila logike, proveravamo logičku mogućnost značenja koje je dobijeno drugim vrstama
tumačenja, poput načela neprotivrečnosti ; potom, koristimo, na primer, zakon identiteta u slučaju analogije, kako bi smo dobili
eventualno novo značenje iz određene norme, koje se ne može dobiti drugim tumačenjima; onda je moguće da koristimo logičko
tumačenje da bismo popunili pravne prazine. Ovde se jasno vidi da putem logičkog tumačenja možemo da izvučemo više sadržaja
nego sa jezičkim tumačenjem. Međutim, ovo sa sobom vuče i opasnosti; poput izvlačenja novog značenja, u čemu logika može da
bude nepouzdana(?). Dakle, bez ograničenja je možemo koristiti kada proveravamo mogućnost logičkog značenja norme koje je
dobijeno drugim tumačenjima, posebno jezičkim, ali ne i u slučajevima kada logičko tumačenje može doprineti nekom novom značenju
pravne norme.

• Logika se, takođe, može koristiti da bi se utvrdila logička priorda prava kao sistema, gde se posebno određuje logička priroda
pravnog sistema i logičke veze između njegovih delova, kao i njegovo jedinstvo, poptunost i koherentnost. Takođe, ako tvorac
konstantno vodi računa o logici prilikom kreiranja pravnih normi, onda će ona utoliko biti lakša da se kasnije primeni. Pravni sistem po
sebi iskazuje potrebu da bude sam neprotivrečan, on odbacuje mogućnost da u njemu na jednom mestu stoje logički protivrečni
pojmovi, poput situacije da je jedno isto lice tužilac i tuženi. Uz ovo, veoma je važno za pravo kao sistem
primeniti zakon identiteta , odnosno da su istovetni oni pojmovi koji su istog obima i sadržaja, ali i da nema potrebe ponavljati, na
primer, krivac i počinilac krivičnog dela.

104) Analogija (348-350)

• Analogija ili razlog sličnosti, predstavlja zapravo zaključivanje po slučnosti i glavno je sredstvo za popunjavanje pravnih praznina koje
se pojave u pravnom sistemu. Kada će se javiti potreba za analogijom? Zapravo, to će biti uvek kad postoje dva konkretna slučaja
koji su među sobom slični, a samo za jedan od tih slučajeva je predviđena pravna norma, dok je drugi neregulisan, predstavlja pravnu
prazninu, pa se na osnovu njihove sličnosti norma koja je predviđena samo za jedan slučaj primenjuje i na drugi slučaj. Znači, na drugi
slučaj se primenjuje opšta pravna norma koja važi i za prvi. Recimo, pušenje u hodniku dovodi do toga da ono bude zabranjeno i u
amfiteatru. Međutim, kako dokazati ovu sličnost?

• Da bi se ona uopšte primenila mora se utvrditi sličnost, a dva su slučaja slična kad su im bitne osobine, istovetne, a
sporedne različite, te da bi se ona primenila mora postojati sličnost u bitnim osobinama. Analogija je relativno pouzdana u
slučaju kada idemo od opšteg ka posebnom, ali ne i kada idemo od posebnog ka opštem, jer to podrazumeva više slobode u
tumačenju, koja opet može proizvesti negativne posledicce, jer može biti čist proizvod voluntarizma.

• Kada koristimo analogiju, jasno je da za to mora da postoji društveni, ali i interes vladajuće klase kao eksponenta države, kao i
normativni cilj. Dakle, kada se utvrdi postojanje pravne praznine, neophodno je da se utvrdi i postojanje interesa, te tek onda može
norma da se primeni.

ZAKONSKA I PRAVNA NORMA

• Zakonska analogija je zapravo primena konkretne norme, odnosno, jer se pravilo koje se primenjuje na neregulisan slučaj
izvodi iz jednog konkretnijeg pravila koje postoji već u zakonu. Ovako bi smo mogli da zaključimo da se kod zakonske analogije
pravno pravilo proširuje, odnosno izvodi se iz jednog konkretnijeg pravila jedno apstraktnije. Koristimo je u slučaju kada je zakon
nejasan.
• Pravna analogija predstavlja primenu opšteg načela na slučaj koji je pravna praznina, s tim što kod nje tumač sam izvodi opšta
načela, do čega dolazi jer primenjuje pravilo izvedeno iz niza konkretnijih pravila. Koristimo u slučaju praznina u zakonu.

• Delimična pravna analogija : kada se norma izvlači iz nekoliko posebnih normi, i potpune , kada se izvlači iz opštih načela koja
odražavaju smisao celog prava

• Analogiji nema mesta u krivičnom pravu, i to zbog zaštite ljudskih prava, odnosno zbog proširivanja krivičnih dela i kazni od strane
suda na ponašanja koja su nekome po nečemu slična. Međutim, ona pronalazi svoje mesto u sudstvu. Kada sudija opštu pravnu normu
primeni na konkretan slučaj. Sudija neku važeću opštu normu primenjuje na neko činjenično stanje, koje doduše u opštoj pravno normi
nije jednako činjeničnom stanju, ali je po mišljenju sudije slično.

105) Razlog suprotnosti i razlog "utoliko pre" (350-351)

ARGUMENTUM A CONTRARIO

• Predstavlja još jedno pravilo logike koje pravo koristi za popunjavanje pravnih praznina. Razlog suprotnosti to čini na sledeći način:
ako neka norma nije obuhvatila slične slučajeve, primenjuje se norma koja je njoj suprotna , poput norme koje zabranjuje pušenje u
hodnicima fakulteta. Suprotno bi bilo da ako ništa ne kaže o pušenju u amfiteatru, da se zaključi da je dozvoljeno. Ovde uvek imamo
primenu suprotnog pravila, ali je uslov da nekom drugom normom nisu regulisani ti drugi slučajevi. Dakle, ovde najpre utvrđujemo da
pravna norma obuhvata određene slučajeve, s tim što ne obuhvata dati slučaj koji je pravna praznina, potom se utvrđuje taj slučaj koji
nije obuhvaćen normom, a na kraju se zaključuje da se norma koja reguliše te slučajeve koji su suprotni od onog koji predstavlja pravnu
prazninu, ne može primeniti, već će se primeniti norma koja joj je suprotna.

• Očigledno je da je razlog suprotnosti, kao i analogija, veoma neopuzdan, i da se mora biti oprezan pri njihovom korišćenju.
Potrebno je koristi druga sredstva da bi se utvrdilo da li može da se primeni suprotnost, poput teološkog metoda.

• Razlog suprotnosti možemo koristiti i kao zaključivanje, kada je niz slučajeva regulisan opštom normom, ali i izdvojen jedan nekom
posebnom normom, onda za taj slučaj koji nije obuhvaćen posebnom normom, koristeći se razlogom suprotnost. Poput situacije kada
se smrtna kazna ne smatra ubistvom. Tako možemo zaključiti da se razlog suprotnosti koristi prilikom tumačenja "specijalnih
normi", kako bi se sprečilo širenje' izuzetaka na druge slučajeve. Kao što je to bio slučaj i sa analogijom, primena će zavisiti, pre svega,
od društvenog interesa.
Bitno je napomenuti da su analogija i suprotnost dve različite radnje.

ARGUMENTUM A FORTIORI

• Predstavlja zaključivanje na osnovu upoređivanja istog kvaliteta u raznim stepenima. To je, dakle, logičko pravilo kojim mi
zaključujemo da obeležja jednog slučaja zbog jačeg razloga postoje u drugom slučaju, poput pravila da je zabranjeno nehatno ponašanje,
ali je utoliko pre zabranjeno isto umišljeno ponašanje. Ovde osnov zaključivanja nije sličnost ili razlog suprotnosti, već da je razlog
primene jači.

"When someone is dead, then he can be said with certainty that he has stopped breathing because when someone dies, he or she
stops breathing. Being dead, therefore, conquers any other argument that the person is no longer alive."

106) Zaključivanje od manjeg ka većem i od

većeg ka manjem i pravne konstrukcije; nauči latinske nazive (352)

ARGUMENTUM A MINORI AD MAIUS I ARGUMENTUM A MAIORI AD MINUS

• Od manjeg ka većem se govori o tome gde nešto što je propisano za događaj manjeg intenziteta, ili za pojavu manjeg
intenziteta, važi i za pojavu većeg intenziteta. Primer: ako je neko odgovoran zbog nehata, iz toga bi sledilo da je odgovoran i za
umišlja

• Od većeg ka manjem, gde se zaključuje sledeće: ako propis daje ovlašćenje nekom ko ima manje prava, onda ga daje utoliko pre
drugom, ko ima više prava. Tako, na primer, onaj ko ima pravo raspolaganja, ima i pravo upotrebe date stvari, ili ako je nekom
advokatu dato punomoćje za vođenje parnice, a nije označeno koja posebna ovlašćenja ima, smatra se da on ima pravo da podnese
ili povuče tužbu.
OPŠTA NAČELA PRAVA

• Govorimo o logičkom tumačenju, o tumačenju pomoću opštih načela prava, odnosno pomoću pravnih konstrukcija. Ako se jedno
opšte pravilo odnosi na više slučajeva, gde se smatra obaveznim, ono se odnosi i na druge slične slučajeve, iako to nije izričito
spomenuto. Ovo znači da su opšta pravna načela, apstraktne norme, koje su izvedene iz niza manje apstraktnih normi, i koje važe za
čitav niz slučajeva obuhvaćenih nižim normama

• Načelo zakonitosti, načelo nadoknade štete ili načelo krivične odgovornosti imaju se primeniti na sve slučajeve koji se mogu
podvesti pod ova načela. Kada izvesne norme budu sjedinjene u jednu celinu zato što se iz tih nižih normi uzima ono što im je
zajedničko, i pomoću toga se konstruiše jedan potpuno novi pojam, koji sve ove podvrste obuhvata, kažemo da je to pravna
konstrukcija .

• Tako Lukić smatra da se konstrukcijom nešto dodaje, stvara se nešto što još uvek ne postoji. Ono što je bitno za logički valjano
načinjenu konstrukciju je sledeće: ona mora tačno i potpuno da obuhvati sve norme iz kojih se
izvodi: mora biti homogena i celovita, kao i u skladu s konstrukcijama koje se grade iz drugih normi; nazjad, mora da služi
praktičnim
ciljevima prava .

107) Doslovno, prošireno i suženo tumačenje (353-354)

• Kada se prilikom tumačenja utvrdi da je jezičko tumačenje tačno odnosno da se ono poklapa sa drugim tumačenjima, to će se nazvati
bukvalnim, doslovnim tumačnjem , jer je tada tačno ono što bukvalno znače reči koje su upotrebljene da izraze jednu misao, jednu
normu, a to mogu biti norme iz oblasti krivičnog zakonodavstva.

• Ako se jezički smisao norme, koji je dobijen jezičkim tumačenjem, ne poklapa sa pravnim smislom, odnosno ako je uži od pravnog
smisla, kako bi se poklopno sa pravnim smislom, on se proširuje, a ako je širi od pravnog smisla, on se sužava, kako bi se poklopio.
Tako se dakle, širokim, odnosno proširenim ili ekstenzivnim tumačenjem proširuje smisao norme, poput situacije kada se kaže da
će državni organi postupati na osnovu ustava i zakona. Kada se govori o suženom ili restriktivnom tumačenju , norma se ima uže
tumačiti, kako ne bi došla u suprotnost sa drugim normama i pravnim propisima, poput situacije kada se kaže da testament ima da
bude sačinjen u pisanom obliku, izuzev u slučaju rata, te se smatra da se ovaj izuzetak ne može prošireno tumačiti
• Ovde možemo govoriti i o uskom tumačenju izuzetaka što je istovremeno i sredstvo za popunjavanje pravnih praznina. Izuzeci
znače pravila koja neke slučajeve "izdvajaju" od primene opšteg pravila. Naravno, samim tim šta će se smatrati izuzetkom zavisi od
vladajuće klase. Recimo: punoletstvo se stiče sa navršenih 18 godina života, a može i ranije, u slučaju zaključenja braka, ali ovaj
izuzetak ne možemo proširiti na vanbračnu zajednicu, jer bi to stvar otrglo kontroli. Dakle, izuzetak je u slučaju punoletstva. Kao što
vidimo, ne smemo se širiti dalje od izričnog dela.

108) Sistemsko tumačenje (354-355)

• Pravni poredak ima svoj normativni deo, pravni sistem, a taj pravni sistem predstavlja sistem pravnih normi koje su logički
sređene, na taj način da sistem predstavlja neprotivrečnu celinu. Ovo znači da se sve pravne norme nalaze u jednom sistemu prava,
što opet vodi ka zaključku da je sistematsko tumačenje jedna vrsta produženja logičkog tumačenja koje polazi od
pretpostavke da su sve pravne norme samo delovi jedne više celine , što govori o tome da se sistematsko tumačenje sastoji u
tome da norme protumači tako da one ne budu protivrečne jedna drugoj.

• Dakle, stvarno značenje jedne norme dobija se pomoću utvrđivanja njenih veza sa drugim normama, sa kojima ona
čini sistem prava. Ovde se
kod sistematskog tumačenja tumač koristi ne samo logikom, opštom i pravnom, već i primenom opštih načela (poput načela
zakonitosti), kojima pronalazi značenje nekih, na primer, nižih normi, koje dovodi u vezu sa višim pravnim normama.

• Sistematski tumačenje je neophodno, jer je gotovo nemoguće otkriti značenje pravne norme bez utvrđivanja njenih veza sa drugim
normama. Tako, na primer, sistematsko tumačenje imamo kada u jednoj normi imamo nepovezane pojmove roditelj, maloletnik,
nehat, briga, koji sami po sebi veoma malo govore, ali dobijaju smisao kada se povežu sa drugim normama pravnog sistema, na
primer, iz oblasti krivičnog ili porodičnog prava.

• Možemo vršiti i smisaono povezivanje pojmova i normi iz gore navedenog primera utvrđivanje i utvrđivanje njihove međusobne
povezanosti i značenja koje odatle proizlazi, a to možemo učiniti grupisanjem normi u veće celine.

• Dakle, možemo reći da je sistematsko tumačenje povezano sa ciljnim tumačenjem. Ono im različite oblike:

1) Sastavljanja pravne norme iz više odredaba.

2) Primene opštih pravnih načela utrđivanja značenja jedne norme značenjima drugih normi iz jedne ustanove

3) Povezivanje pravnih normi putem definicija.

109) Istorijsko tumačenje (355-357)

• Istorijsko tumačenje je veoma bitno, jer je svaka pravna norma izazvana izvesnom situacijom, realnim činjenicama u društvu, u
kojima se odslikavaju interesi klase na vlasti u tom datom trenutku, ili interesi pojedinih grupa, ili celine društva. Želi se ukazati na
određene društveno-političke okolnosti koje su uticale na proces donošenja pravne norme, kao i na odabir društvenih odnosa koji će
biti regulisani, kao i na prevlast ideja određenih grupa. Iako je Kelzen zastupao ideju o čistoj teoriji prava, jasno vidimo da prava ne
mogu da se odvoje od ideologije i politike.

• Istorijsko tumačenje vodi ka upoređivanju pravnih normi iz različitog istorijskog perioda razvoja jednog društva, potom ispituje
društvene okolnosti njenog nastanka, odnosno povode za njen nastanak, ali ispituje i pripremni postupak i materijalne koji su pratili
donošenje određene norme. Tako možemo da uporedimo trenutu pozitivnopravnu normu sa onom koja je važila pre nje kako bi smo
utvrdili smisao sadašnje norme. Ovo znači da ni jezik, ni logika, ni povezivanje pravne norme u sistem prava, nisu u mogućnosti da do
kraja otkriju njenu suštinu. Društveni odnosi mogu čak da uzrokuju i stvaranje novog pravnog sistema.

• Zašto je pogodno da koristimo istorijsku normu? Pogodno je koristi kada valja utvrditi volju tvorca pravne norme, ili cilja koji se
želeo postići, a to je nemoguće u sadašnjosti utvrditi bez istorijskog tumačenja, jer pomaže i omogućava otkrivanje dubljih razloga za
donošenje određenih pravnih akata, i time otkrivaju interese koji su doveli i pratili sam čin donošenja. Dakle, istorijsko tumačenje
pomaže da se otkriju pravi uzroci nastanka pravne norme, ili pak promene u pravnoj normi, na primer, u sankcionisanju novih
krivičnih dela, ili uvođenja određenih ograničenja onda kada društvo, odnosno država istakne svoj interes u normiranju i
ograničavanju određenih sloboda, poput zabrane pušenja u najvećem broju javnih objekata.

• Moguće je ispitivati sve promene koje su se desile u pravnom sistemu kao celini, kao i promene do kojih je došlo u regulisanju
određenih pravnih odnosa. Naravno, istorijska metoda uključuje i druge grane prilikom tumačenja, tj. ne drži se samo pukih istorijskih
činjenica. Bitno je napomenuti da sva rešenja iz bliže ili dalje istorije moraju biti kritički posmatrana, da se ne ponove greške.
110) Ciljno tumačenje (357-358)

• Putem njega dolazimo do otkrivanja koje je značenje od mnoštva značenja dobijenih drugim tumačenjima pravo značenje. U
tome nam kod njega pomaže utvrđivanje razloga postojanja norme, ali primenom sociološko-analitičkog pristupa, tako da
nekada izgleda da su sva druga tumačenja samo priprema za teleološko tumačenje.

• Kako je cilj od osnovnog značaja u pravu, postaje jasno da se njime utvrđuje objektivni, odnosno društveni cilj norme, što ciljno
tumačenje dovodi u vezu sa objektivnim tumačenjem. To znači da često sama norma određuje svoj cilj, izričito ga propisujući, što dalje
mnogo doprinosi stvarnom utvrđivanju cilja, jer se cilj nekih opštih akata, obično navodi u uvodu njihovom ili u pravom članu, a cilj
određene norme može se razumeti ako se poveže sa posledicama koje norma sa svojim imperativnim karakterom izaziva u društvu.
Bitnu ulogu u ciljnom tumačenju igra analiza stepena važnosti određenih ciljeva. Međutim, ko će biti taj koji je pozvan da odredi ciljeve.

• Moramo da se saglasimo sa činjenicom da je ono neraskidivo povezano ca gramatičkim tumačenjem, logičkim, sistematskim i
istorijskim tumačenjem, jer se samo tako može odrediti značenje određene norme i cilja koji se želi ostvariti poput situacije kada u
ustavima stoji da se granice jedne suverene države ne mogu menjati bez njene saglasnosti, tada je gramatički smisao jasan. Država
ima svoje telo koje je nosilac suverenosti, poput parlamenta. Onda primenjujemo istorijsko tumačenje, da bismo otkrili put nastanka
određenih granica, te razlog za čvrsto držanje tih granica, a iz toga, povezivanjem sa drugim normama pravnog sistema, izvlačimo
cilj te norme.

SUBJEKTIVNO I OBJEKTIVNO TUMAČENJE

• Ostaje teško utvrditi ko i zašto određuje cilj norme, mada nam u tome dosta pomaže istorijsko tumačenje, kao i sociološko, jer nije
dovoljno reći da se ciljno tumačenje iscrpljuje u ispitivanju mogućih jezičkih značenja. Teškoće se ogledaju i u tome da li želimo da
prihvatimo teoriju subjektivnog ciljnog tumačenja , koje se vezuje za značenje koje je dao tvorac norme pri njenom stvaranju, ili
objektivno ciljno tumačenje koje obuhvata u sebi i jednu integralističku koncepciju društvenih ciljeva i vrednosti koje valja da štiti.
Prednost dajemo objektivnom, jer se pravo mora shvatiti kao sredstvo za ostvarivanje širih društvenih interesa, ne volje tvorca. Kada te
potrebe dovedemo u vezu sa
pravnom normom, otkrivamo pravi smisao donošenja norme, te će mnogi sudovi ići ka rešenjima suprotnom zakonu kako bi se
postigao opravdani društveni cilj.

111) Subjektivnog i objektivno (359-360)

SUBJEKTIVNO TUMAČENJE

• Neko može shvatiti proces tumačenja prava kao želju da se među jezičkim značenjima nađe ono koje je želeo tvorac norme, tačnije,
to je onaj smisao koji je tvorac hteo da norma ima, koji je on pokušao da izrazi tekstom norme. Dakle, kod subjektivnog tumačenja mi
želimo da nađemo tvorčevo značenje koje nije izvan jezičkog značenja. Argumenti za subjektivno tumačenje su:

1) U slučaju nejasnoća valja ići ka utvrđivanju volje tvorca, a ne podmetati volju tumača pravne norme.

2) Volja tvorca je postojana, čvrsta, stalna, a objektivna volja tek valja da se utvrdi i opet može doći do zamene objektivne volje za
subjektivnu volju tumača, te je iz tog razloga subjektivno tumačenje sigurnije.

OBJEKTIVNO TUMAČENJE

• Objektivno tumačenje ide za tim da prida značaj pravog značenja normi, koje mu pridaje društvo na osnovu zakonika značenja ,
koji je objektivno utvrđen i samim tim nezavisan od tvorca i tumača. Dakle, potrebno je utvrditi šta ona znači, bez volje tvorca, tj. šta
ona objektivno znači, tj. treba utvrditi šta ona znači za društvenu svest. U prilog objektivne teorije navodimo sledeće argumente:

1) Norma mora da izražava nešto objektivno, nešto što je iznad subjektivnih volja, nešto čemu se subjektivna volja ima pokoriti, jer
sama norma ima objektivno značenje kakvo mu je bio morao dati i sam tvorac norme jer norma ne može biti njegova subjektivna volja.

2) Kada tumač ne može da utvrdi tvorčevu volju, on će sam konstruisati i podmenuti svoju volju za tvročevu, tako da je
bolje prema objektivno datoj situaciji potražiti značenje u objektivno datom zakoniku značenja.

3) Subjektivno tumačenje, te traženje volje tvorca, sprečava razumevanje norme

u sadašnjosti, čineći subjektivno tumačenje konzervativnim.

LUKIĆ I SMISAO PRAVNE NORME

• Lukić smatra da se jedna i druga ravan ne mogu isključiti, jer volja tvorca jeste jedan od važnih elemenata pri utvrđivanju smisla
norme, ali nije jedini, pa čak nije ni glavni, te valja tražiti onaj smisao koji norma objektivno ima. Ovo znači da moramo tražiti smisao
koji je norma imala za tvorca, posebno ako ne daje jasan smisao, ali i koji ima objektivno, jer ne možemo tumačenje
svesti na ispitivanje tvorčeve volje. Međutim, tvorčeva volja je presudna kod tumačenja pravnih akata pojedinaca, poput situacije kada
je ona jasno izražena u testamentu ili ugovoru.

• Za nalaženje smisla pravne norme veoma je važno prihvatiti objektivno značenje, jer je neophodno odrediti smisao pravnog sistema,
odnosno ne posmatrati norme izolovano, a to je nemoguće kada koristimo subjektivno tumačenje, jer bi tada tvorac trebao da bude
oličenje pravnog sistema, a to je nemoguće, a pritom, kako definisati volju kolegijalnog organa, poput parlamenta? Na ta način
odbacujemo i kompromisnu teoriju , koja je bila stava da za nove norme treba primeniti subjektivnu teoriju, a za stare objektivnu.

112) Statičko i evolucionističko tumačenje (361-362)

• Protokom vremena menja značenje znakova, što opet dovodi do promene značena norme, a to nas dovodi do statičkog i
evolucionističkog tumačenja.

STATIČKA I EVOLUCIONISTIČKA NORMA

• Pravo značenje pravne norme je ono koje je norma imala u trenutku njenog donošenja, smatraju pristalice statičke teorije , ističući
značaj sigurnosti, pošto pravna norma ima jednu određenu sadržinu, i ona se ne može menjati, jer bi to značilo u stvari menjati normu,
uzimati na sebe ulogu stvaraoca norme, koja ne pripada tumaču. Ovde se, naravno, postavlja pitanje kako primeniti pravnu normu na
novonastalu situaciju? Ako se uzme u obzir da je, recimo, ta norma nastala pre više od sto godina.

• Ovo nas navodi na zaključak da bi pravna norma valjalo da ima značenje koje
ima u trenutku njenog tumačenja, odnosno u trenutku njene primene, što je zapravo stav evolucionističke teorije . Ovo obezbeđuje
pravnu sigurnost u sadašnjosti, te je nemoguće naći tumačenje koje ne vodi računa o evoluciji i ne vrši prilagođavanje prava
društvenom razvoju. U prilog evolucionističkog tumačenja govore sledeći primeri:

1) Ako je zakon donet, a nije postojala električna energija, da li propise o krađi iz ranijeg perioda možemo primeniti na krađu električne
energije, ili kada ovo isto primenimo na pitanje brze vožnje, ne samo prema mestu, već i prema tome šta se smatralo brzom vožnjom
nekada, a šta sada, ili situacija gde će bilo kakav napredak u tehnici i tehnologiji biti suprotan pravnoj normi.

• Evolucionističko tumačenje ne može da ide mimo zakona, odnosno protiv propisa koji se tumači, tj. ne može se ići preko smisla
zakona. Iz tog razloga, ET može da biti problem kod popunjavanja pravnih praznina. Prilagođavanje prava životu važna je zasluga ET, jer
se neki propis mora promeniti, da se ne bi otišlo u pravcu nezakonitosti, ali se on primenjuje prema postojećim interesima društva.

113) Vezano i slobodno tumačenje (362-363)

• Postavka da je pravni sistem jedan logički savršen, zatvoren sistem pravnih normi nije moguća, jer je život dinamičnija pojava od
prava. Dugo se smatralo da je pisano pravo zapravo pisani razum, te se tumač prava shvatao kao pravi automat koji nema nikakvu
samostalnu ulogu u tumačenju, koji ništa ne stvara, nego samo automatski utvrđuje smisao teksta. Dakle, prema ovako postavljenoj
teoriji, stvarno značenje pravne norme proizilazi samo iz jednog od više mogućih jezičkih značenja, što znači da se ono ne može tražiti
izvan zakonika značenja. Ako bi se otišlo korak dalje, to bi onda išlo ka slobodnom stvaranju prava . Ono što se nameće kod
vezanog tumačenja je vezanost jednim od više mogućih značenja pravne norme, pri čemu se ističe vrednost pravne sigurnosti. Oni
koji su smatrali pisano pravo za pisani razum nisu prihvatali ideju da se ide van jednog od mogućih jezičkih zakona, odnosno nisu
prihvatali mogućnost da tumač preuzme drugu ulogu, ulogu tvroca.

• Slobodnog tumačenja on više nije vezan nikakvim jezičkim značenjem, što bi značilo da on može da utvrdi pravo značenje
nezavisno od jezičkog konteksta norme. Tako će se pojaviti i ideja da se ovde više radi o stvaranju prava nego o njegovom
tumačenju, te je to više tehnika stvaranja prava. Tada se javlja ideja poput nemoći zakona , i ta da se sudija nalazi u ravni
zakonodavca.
HERMAN KANTOROVIĆ

• Herman Kantorović daje opis pravnika koji je suprotan ideji slobodnog stvaranja prava, a koji je i danas prisutan: Vladajuća idealna
predstava o pravniku jeste ova: viši državni činovnik s akademskim obrazovanjem, sedi u svojoj sobici naoružan samo jednom mašinom
za mišljenje, naravno, jednom od najizvrisnijih. Jedini nameštaj te sobice jeste jedan zeleni sto na kojem pred njim leži državni zakonik.
Čovek mu dade kakav bilo slučaj, stvarni ili samo izmišljeni, i shodno svojoj dužnosti, on će biti kadar da pomoću čisto logičkih operacija i
jedne tajne tehnike, samo njemu shvatljive, pokaže rešenje koje je zakonodavac prethodno odredio u zakoniku. Tumač bi na svom
raspolaganju mogao da ima različite pravne knjige. One bil bile namenjene oceni državnog prava, njegovoj dopuni i daljoj izgradnji, s tim
što bismo ovo onda nazvali slobodno pravo Ovakvo tumačenje ne vezuje se samo za saznanje saznatog, ono ide dalje. Tumač i
primenjivač prava ovako počinju da liče na zakonodavca, jer, prema Kantoroviču, ako zakažu drugi izvori prava, sudija odlučuje po
pravilu koje bi on sam postavio da je zakonodavac čime je pređena uloga tumača.

• Ipak, većina pravnih sistema zadržala je stav držati se zakona utoliko ukoliko on postoji, a stvarati slobodno pravo na osnovu
shvatanja društvenih potreba ukoliko postoji praznina. Dakle, sloboda tumača vezana je postojanjem pravne praznine, on ne može
ići dalje od toga, što znači da je tumačenje prava vezano ipak samim pravom.

• Izgleda da se sukob dešava u ravni zakonitosti i celishodnosti, jer se prema slobodnom tumačenju tumač vezuje ne za zakonitost,
već za celishodnost. Ipak, zakon se ne može miomići a da se ne iskorači u nezakonitost, arbitrarnost i voluntarizam, jer ne možemo ići
toliko van teksta da izgleda kako stvaramo novi propis, kako tražimo nešto čega u tektsu nema. Tekst može biti elastičan i neodređen",
ali mi smo ipak vezani njime. To znači da prihvatamo vezano tumačenje, ali takvog karaktera da omogući onome ko primenjuje pravo
da bude koliko je to moguće stvaralački deo primene prava, a ne samo automat.

114) Načelo i obeležje zakonitosti (365-367)

• Načelo zakonitosti ima svoju jasnu ulogu u pravnom poretku, da obezbedi da svu drugi elementi pravnog poretka budu
usklađeni, kako bi pravni poredak mogao da funkcioniše, tj. saglasnost nižeg pravnog akta sa višim. Ovaj zadatak da se uredi
funkcionisanje pravnog poretka, u smislu njegovog hijerarhijskog usklađivanja, predstavlja normativno obeležje zakonitosti , u kojem
ona uređuje pravna pravila i njihov odnos, a samim tim, potom, i faktički element
pravnog poretka , ljudsko ponašanje. Još se zakonitost može shvatiti i kao kategorija obuzadavnje moći klase na vlasti, ako je tako nešto
i moguće.

• Sama reč zakonitost, pored saglasnosti nižih sa višim, može se posmatrati i kao saglasnost svih materijalnih akata i radnji sa
zakonom, odnosno da sve što se preduzima od strane državnih organa i građana mora biti saglasno sa zakonom. Kada govorimo o o
saglasnosti ili nesaglasnosti sa pravnim aktom najviše pravne snage, mi zapravo govorimo o ustavnosti. Opet, u pogledu saglasnosti,
iako je najvažnija saglasnost pojedinačnih akata s opštim aktima (viši - niži), možemo govoriti i o nezakonitosti opšteg pravnog akta koji
je protivan višem opštem pravnom aktu, ali i o nezakonitosti u slučaju kada je pojedinačni pravni akt suprotan višem pojedinačnom
pravnom aktu.

SLOBODA I DINAMIČNOST PRAVNOG SISTEMA, OPŠTOST

• Bitno je napomenuti da viši pravni akti dosta lako određuju formu nižih pravnih akata, ali ne toliko i materijalnu, te tako ne bi trebalo
ni suviše precizno određivati niži akt višim, jer u tom slučaju niži akt nema slobodu koja je potrebna da se viši i opštiji akt dovoljno
konkretizuje i prilagodi konkretnoj situaciji i obratno, previše slobode dovešće do situacije pravne nesigurnosti i nejednakog
postupanja. Dakle, ovde je reč o stepenu slobode . Jednostavno govoreći, sloboda se mora ostaviti, i ne može se sve u društvu obući
u strogo pravno ruho. Naravno, stepen slobode će biti manji u krivičnom pravo, nego li u nekom drugom. Drugi bitan aspekt je
primenjivost , odnosno dinamičnost društvenog života, tj. do koje mere primenjivost ne ugrožava pravni sistem. Naravno, svaka
suprotnost od navedenih definicija zakonitosti dovodi do nezakonitosti, kao što je to slučaj sa kršenjem pravnih normi i
neprimenjivanjem pravnih sankcija. Bitno je napomenuti i da država raspolaže monopolom fizičke prinude kojim se služi da ispravi
nezakonitost.

• Dakle, na osnovu zadnje rečenice, vidimo jednu bitnu osobinu zakonitosti: njena suštinska povezanost sa državom i njenim
pravnim poretkom, jer samo tako postoji garancija da će se zakonitost ostvariti. Ako se setimo ugovorne teorije koja glasi:
jedan od razloga prelaska iz prirodnog stanja u ovo državno jeste zahtev za opštim postojanjem i primenom zakona
zasnovanog na volji države, a ne pojedinca. Tako dolazimo i do opštosti kao bitne karakteristike zakonitosti. Opštost govori o tome
da se zakon primenjuje u celini pravnog poretka, što je ujedno i drži zgradu pravnog poretka. Ovde ćemo navesti činjenicu da će
nezakonitos nastupiti iz onog ili ovog razloga, ali ono što je bitno jeste spremnos naroda ta izađe iz te nezakonitosti, i da
ponovo hoda putem zakonitosti.

USTAV VS ZAKON I POLITIČKI ASPEKT ZAKONITOSTI

• Najjednostavnije rečeno, to je hijerarhijska podređenost, pravne snage zakona, samom ustavu. Ovde se jedino postavlja pitanje,
kom državnom organu valja poveriti posao utvrđivanja ustavnosti zakona, odnosno da li je ovo moguće poveriti nekom drugom
državnom organu, a ne zakonodavnom, ili tu vlast poveriti ustavotvornom organu? U ovom pitanju je sadržano pitanje dvostruke
suverenosti, i kontrola rada zakonodavnog organa. Ako je zakonodavni organ taj koji ceni ustavnost zakona, onda oni mogu i da ga
krše. Zbog njihove bliskosti kako formalne tako i sadržinske, ustavnost i zakonitost se mogu odrediti kao načelo legaliteta.

• Još jedan bitan element zakonitost jeste ograničenje političke vlasti. Vezuje se opet za društveno-pravnu vrednost slobode, koja se
ovde ispoljava kao sloboda i pravo građana, a još se vezuje za ideje pravde i pravne sigurnosti. Načelo zakonitosti posmatrano sa
ove ravni vezano je i za ideju podele vlasti, kao odnosa teže i protivteže glavnih vlasti u državi, što dalje podrazumeva kontrolu vlasti.

115) Vrste zakonitosti (367-369)

FORNALNA I MATERIJALNA ZAKONITOST/NEZAKONITOST

• Kada su akti manje pravne snage u saglasnosti ili nesaglasnosti sa zakonom, reč je formalnoj zakonitosti/nezakonitosti . Ako
su niži pravni akti sadržinski saglasni sa aktima veće pravne snage, onda je reč o materijalnoj zakonitosti/ nezakonitosti.

• Mada, Lukić postavlja pitanje o mogućnosti nezakonitosti u formalnom smislu, jer po njemu takva nezakonitost nije moguća u
pravnom poretku. Tako, ako utvrdimo da je jedan pravni akt nezakonit, on se praktično poništava i time uklanja iz pravnog poretka, a
ako se s druge stvane ne utvrdi da je nezakonit on pravno nije nezakonit, pa makar stvarno i bio to. Kod materijalnog akta se, nakon
utvrđivanja da je on nezakonit, primenjuje sankcija, a posledice se, ako je to moguće, nište. Ovo sve znači da pravni poredak isključuje iz
sebe svoju protivnost.
• Moguće je govoriti o situaciji kada je određeni pravni akt stvarno zakonit, ili nezakonit po svojoj formi i sadržini, bez obzira da li je
zakonitost utvrđena ili ne. Takođe, moguće je govoriti o situaciji kada je zakonitost utvrđena od strane nadležnog organa, bez obzira da li
je to zaista tako ili ne. Za pravo je od posebnog interesa da je zakonitost utvrđena, jer se po pravilu stvarna zakonitost valja da se
poklopi sa formalnopravnom zakonitošću, ali se može i pogrešiti. Tako je onda moguće da ono što je stvarno zakonito pravo odredi kao
nezakonito, što je veoma nepoželjna stvar.

SUBJEKTIVNA ZAKONITOST

• Valja se čuvati subjektivnog doživljaja zakonitosti ili nezakonitosti, koje je vezano za lično uverenje, te iz tog razloga ipak
valja kao zakonito ili
nezakonito, bez obzira na mogućnost greške, prihvatiti ono što nadležni državni organi procene kao zakonito, ili
nezakonito u tačno za to
predviđenom postupku. Međutim, subjektivna zakonitost ima određeni značaj za pravni poredak, jer izražava stav građana prema
pravu. Tako je u rimskom pravu postojala actiones populares - popularna tužba, kojom je svaki građanin mogao da se obrati
državnom organu, a u cilju ispitivanja zakonitosti ili nezakonitosti određenih akata ili materijalnih radnji, kada je prema njegovom
mišljenju ona nauršena. Danas, popularna tužba, označava aktivnu legitimaciju svakog građanina, tj. pravo lica da pokrene spor. Ovaj
subjektivni doživljaj zakonitosti ili nezakonitosti jeste moralna kategorija, ali kao i svaka stvar, ona zapravo može postati
svoja suprotnost, odnosno može
postati poziv na tužakanje.

• Može se govori o nezakonitosti pravnih akata i nezakonitosti prema fizičkim licima . Još je moguće govoriti o zakonitosti u
procesu stvaranja prava . kao i o zakonitosti ili nezakonitosti u procesu primene prava .
Takođe, spomenućemo i naknadnu zakonitost . Odnosi se na to da pravni poredak može da konvalidira , tj. proglašava zakonitim
određene akte. Tada se može pokrenuti postupak za ispitivanje njene zakonitosti; ona će stupiti na snagu po okončanju ovog postupka,
u kome se utvrdi da je zakonita. Može se desiti i da proglašava zakonitim i stvarno nezakonite akte, ako ne bude na određen način
formalno utvrđeno da su nezakoniti. Tada se kaže da naknadno konvalidira
• Postojanje zakonitosti u jednom pravnom poretku jeste obaveza za svaku državu koja misli da sebe nazove pravnom. Unutar
zakonitosti i oblika zakonitosti vidi se stepen slobode koji se ostavlja nižim državnim organima i njihovim pravnim aktima. Vidimo da i
proces stvaranja, ali i proces primene prava, moraju da budu praćeni zakonitošću rada određenih subjekata koji su uključeni u ova dva
procesa, jednako važna za pravo.

116) Sredstva za obezbeđivanje zakonitosti (370-372)

• Provera zakonitosti može se vršiti od strane državnih organa po službenoj dužnosti, ili od strane zainteresovanih subjekata koji taj
proces mogu da pokreću svojim zahtevom pred nadležnim organima. Tada pravna sredstva mogu predstavljati određene izjave volje
subjekata kojim oni zahtevaju od državnih organa da ispitaju zakonitost određenih materijalnih ili pravnih akata. Ovde pravimo razliku
između težih i lakših povreda zakonitosti:

1) Teže povrede zakonitosti : nezavisno od inicijative neslužbenih lica, pokreće se postupak za proveru zakonitosti. Ali, i u drugim
slučajevima pravni poredak predviđa određena sredstva kojima se može ispitivati zakonitost pravnih i materijalnih akata. Ovo se čini
kako bi pravni poredak mogao normalno da funkcioniše.

PODELA PREMA STEPENU

• Kada dođe do provere zakonitosti, to vrši državni organ, ali višeg u odnosu na onog koji je doneo akt koji se ispituje, te je tako u toj
mogućnosti sadržano pravilo o prvostepenosti, dvostepenosti, ali i trostepenosti rada državnih organa.

• U pravnom poretku, obično postoji dvostepenost u pogledu donošenja pravnih akata. Tako, na primer, u prvom stepenu
zakonitost ceni organ koji je i doneo određeni akt, u drugom stepenu to čini viši državni organ od onoga ko je akt doneo, a u trećem
je to najviši državni organ, poput vrhovnog, kasacionog saveznog sudskog organa. Trostepenost se ogleda u tome da, zbog njegove
važnosti, još dva viša organa i to sukcesivno, tako da se, kad prvi od tih organa izvrši ocenu zakonitosti, može zahtevati da to učini i
drugi. Naravno, pricnip dvostepenosti i trostepenosti se ne može primeniti na najviši pravni akt koji je doneo najveći državni organ.
• Postoje mogućnosti za pokretanje zakonitosti po službenoj dužnosti u slučaju sumnje o većoj povredi postupka utvrđivanja
zakonitosti, što bi se moglo označiti i kao obavezna kontrola zakonitosti, poput situacije kada to čini javni tužilac po službenoj dužnosti.

TUŽBA, ŽALBA I SAMOPOMOĆ

• Tužbu možemo podneti sudu kada želimo da ispitamo zakonitost, a on može tu tužbu odbaciti, odbiti ili usvojiti. A kada se ovaj
zahtev za ispitivanje zakonitosti podnosi višem sudskom ili upravnom državnom organu, to se može označiti kao žalba . Dakle, ako je
prvostepena odluka nezadovoljavajuća (bilo rešenja ili presuda), mi možemo da uložimo žalbu, i da pokrenemo drugostepeni postupak.

• Razlog pravne sigurnosti, ili vrednost pravne sigurnosti, zahtevaju da se stvar okonča, a to istovremeno može biti suprotno
pravdi. Pravni poredak utvrđuje granice ispitivanja zakonitosti, kao i rokove u kojima se sredstva mogu koristiti, poput roka od 15 da
za ulaganje žalbe, ili 8 dana za ulaganje prigovora.

• Moguće je da subjektivni doživljaj nezakonitosti izazove samopomoć , koja može biti po pravdi, ali se suprotstavlja ideji države
koja jedina raspolaže monopolom fizičkog nasilja. Ovde spadaju dvoboj i krvna osveta , a oni su, logično, zabranjeni zakonom. Tako je
u dvoboju najpre život izgubio Aleksandar Sergejevič Puškin. U Evropi u 19. veku dvoboji su bili zabranjeni. Što se tiče krvne osvete,
navodima primer Nikole Kaluđerovića, koji je 1989. godine izvršio krvnu osvetu u ime sine, rekavši da nije bilo načina da oprosti.
Osuđen je na 20 godina zatvora. Naravno, samopomoć je dozvoljena u slučaju života i smrti.

PRITUŽBA I PRIGOVOR

• Ovim se može shvatiti da je pravno sredstvo svaka radnja u postupku kojom se određeni subjekat u pravu
suprotstavlja određeno
nezakonitosti , što znači da se ovo može upotrebiti i protiv samog postupka, a ne samo protiv odluke, i to na primer ulaganjem
pritužbe , ali se može uložiti i prigovor , na primer protiv akta.
• I neka opšta načela pravnog poretka mogu poslužiti kao brana od nezakonitosti:

1) Zabrana retroaktivnosti

2) Sudska kontrola rada uprave

3) Objavljivanje zakona u službenom glasilu

117) Pravni lekovi (372-373)

• Njihov zadatak se sastoji u pobijanju prvostepene ili drugostepene odluke, zato što se one shvataju kao nezakonite, odnosno
primenjuju se s ciljem da se na kraju odluka preinači ili ukine.

PODELA PRAVNIH LEKOVA

1) Kada o pravnom leku koji je uložen odlučuje isti državni organ koji je i doneo presudu u prvom stepenu, takav pravni lek je
remonstrativni , a kada o uloženom pravnom leku odlučuje neki drugi, viši državni organ, takav se pravni lek naziva devolutivni .

2) Suspenzivni i nesuspenzivni : mogućnost da odloži izvršenje pravne odluke.

3) Kada državni organ kome se subjekt u pravu obratio pravnim lekom odlučuje o ovome na osnovu žalbe, onda je to jednostrani
pravni lek , ali ako pruži mogućnost i drugoj strani da se ona izjasni o pravnom leku, poput odgovora na žalbu, ili odgovora na tužbu,
onda je to dvostrani pravni lek.

4) Ako ulažemo pravni lek protiv odluka koje nisu pravosnažne, onda govorimo o redovnim pravnim lekovima , poput žalbe
protiv prvostepene presude i rešenja sudskog ili upravnog organa. Pošto o žalbi odlučuje drugostepeni organ, ona je devolutivni
pravni lek, a pošto odlaže pravosnažnost, ona je suspenzivni pravni lek, koji se mora izjaviti u roku od 15 dana.
VANREDNI LEKOVI I KARAKTERISTIKE

• Sloboda : ostavlja mogućnost da se stranka odrekne žalbe ili da odustane od one koju je izjavila, međutim ako to učini, tu svoju
odluku više ne može da opozove.

• Svaka žalba ima u sebi oznaku presude protiv koje se izjavljuje, potom razlog žalbe, izjavu da li se presuda pobija u celini ili
delimično, kao i potpis onoga ko žalbu podnosi. Razlozi za podnošenje žalbe su različiti, poput pogrešnog ili nepotpuno utvrđenog
činjeničnog stanja. Drugostepeni organ kome je žalba stigla može da nakon rasprave nju odbaci, da ukine presudu prvostepenog
organa i odbaci tužbu, preinači prvostepenu presudu ili dostavi prvostepenom organu predmet na ponovno suđenje.

• Kada je obluka postala pravosnažna, to još uvek nije kraj, jer se mogu izjaviti vanredni pravni lekovi. Za razliku od redovnih, ovi
pravni lekovi nisu suspenzivni ni devolutivni. Određeni državni organi, poput javnog tužioca, mogu da koriste zahtev za zaštitu
zakonitosti, i to protiv pravosnažne odluke, a u roku od tri meseca, i to zbog bitnih povreda parničnog postupka, ili zbog pogrešne
primene materijalnog prava. Odluku o ovom pravnom leku donosi sud, i to viši ili najviši sudski organ, koji može doneti odluku da se
napadnuti akt poništi.

• Zahtev za ponavljanje postupka : ulaže protiv pravosnažno okončanog sudskog postupka, i to u roku od 30 dana,
sudu koji je doneo prvostepenu odluku. Razlozi mogu biti sledeći:

1) Nije pružena prilika oštećenoj strani da raspravlja pred sudom.

2) Lažne izjave svedoka.

3) Ako dođe do bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava, ali ne i zbog pogrešno ili
nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, u toku od 30 dana, protiv pravosnažne drugostepene odluke ulaže se zahtev za vanredno
proispitivanje pravosnažne odluke trećestepenom sudskom organu.

• Ovi se vanredni pravni lekovi mogu sresti u krivičnom pravu, gde još nailazimo i na zahtev za vanredno ublažavanje kazne.
118) Sankcije zbog nezakonitosti pravnih akata (374-375)

• Sankcije mogu biti usmerene i prema pravnim aktima, a zbog njihove nezakonitosti, što dalje znači da, ako one budu izrečene, takvi se
akti uklanjaju, a do toga dolazi njihovim poništavanjem, odnosno oni se ukidaju. Tako poništen pravni akt, ili ukinut, ne može dejstvovati,
tj. obavezivati subjekte na izvesno ponašanje, koje je protivpravno.

• Cilj poništavanja pravnog akta je povraćaj u stanje bez nezaknitosti, ali ne poništava se sam pravni akt, već se poništavaju i
posledice koje je on proizveo.

TEŽE I LAKŠE POVREDE ZAKONITOSTI

• Kod težih povreda zakonitosti državni organi postupaju po službenoj dužnosti i pokreću postupak za poništavanje ovakvih
pravnih akata, čime se poništavaju i posledice koje su ovi akti proizveli i stanje vraća u ono pre delovanja ovakvih akata. Sve
posledice koje su ovakvi pravni akti proizveli nestaju i sve izgleda kao da se ništa nije dogodilo. Ovo znači da oni ne deluju u
budućnosti, a ni u prošlosti.

Za lakšu povredu zakonitosti vezujemo termin rušljivost Ovo znači da se ostavlja na volju zaiteresovanim subjektima da traže
sankcionisanje tog akta. One mogu to i da ne učine kada smatraju da im je to manje štetno. Ako dođe do poništavanja pravnog akta
njegovim rušenjem, akt se poništava samo za budućnost, što znači da sve posledice pre toga ostaju, odnosno sve što je takav akt
proizveo pre rušenja smatra se zakonitim.

• Jedan od razloga za razlikovanje ništavnosti i rušljivosti, jeste vrednost pravne sigurnosti. Odnosno, pošto je pravni akt već proizveo
određena pravna dejstva koja su trajala i na koja su se ljudi navikli, vraćanjem u pređašnje stanje doživljaj sigurnosti zamenjen je
nesigurnošću. Tada se postavlja pitanje koji su pravni odnosi stabilni, a to narušava pravnu vrednost pravne sigurnosti.

• Ništavost vezujemo za teže povede zakonitosti, te ne može da proizvode pravne efekte ni u budućnosti ni u prošlosti.
Ništavnost pravnog akta mogu svi da napadaju, dok rušljivost mogu da napadaju sami zainteresovana lica u određenom roku.

• Za materijalne pravne akte vezujemo pojam restitutivne sankcije :

uspostavlja se stanje stvari koje je postojalo pre izvršenja nezakonitih radnji, poput situacije kada se nezakonitost sastoji u
nevraćanju duga ovim putem, odnosno sankcija se sastoji u naplati tog duga.

119) Pravosnažnost pravnih akata (375-377)

• Mora se znati da li je akt zakonit ili ne, da bi se ljudi mogli ponašati ili ne ponašati po njemu. Ako je započet postupak, državni organ
je dužan da u određenom roku proglasi akt zakonitim ili nezakonitim. Neodređeno stanje stvari ne može večno da traje, i on mora
jednom da se završi.

PRAVOSNAŽNOST

• Iz tog razloga uvodi se pojam pravosnažnosti , što je zapravo svojstvo opšteg pravnog akta, ali i pojedinačnih akata koje oni stiču
okončanjem postupka za ispitivanje njihove zakonitosti, jer akt koji nije moguće više poništiti ili
menjati zbog njegove protivpravnosti naziva se pravosnažnim. Ako se nakon pravosnažnosti određenog akta pojave činjenice
koje mogu izazvati sumnju u njegovu zakonitost, pravni poredak dozvoljava da se pokrene postupak putem, na primer, zahteva za
obnovu postupka ili zahteva za zaštitu zakonitosti.

• Bitno je da razlikujemo pravosnažnost od stupanja prava na snagu, jer stupanje znači da subjekti čije se ponašanje reguliše
normom sadržanom u aktu od trenutka stupanja na snagu obavezni da svoje ponašanje prilagode normi, a
pravosnažnost vezujemo za mogućnost, odnosno nemogućnost da se akt više ne može poništiti.

• Potvrđivanje pravosnažnosti znači da je zakonitost potvrđena od strane drugostepenog postupka. Pravosnažni akt
se više ne može poništiti redovnim lekom, već jedino se pod određenim uslovima može ponovo pokrenuti
ispitivanje zakonitosti i napadane pravosnažnosti vanrednim pravnim lekom.

• Dejstvo pravosnažnosti sastoji u tome što se isti spor ne može stalno iznositi pred državni organ. Ovo dalje znači da razlog
pravne sigurnosti zahteva da se pravosnažnim aktom konačno uklanja spor povodom povrede prava, i omogućava normalno
funkcionisanje pravnog poretka. Na ovaj način pravni poredak jedino može da funkcioniše, sve ostalo dovelo bi do protivrečnosti
koje
bi ga onemogućile u funkcionisanju.

PRAVOSNAŽNOST OPŠTIH I POJEDINAČNIH AKATA

• Pravosnažnost opštih akata zapravo biva zamenjena izrazom, stupanje na snagu, dok će se termin pravosnažnost vezivati za
pojedinačne pravne akte , te tako u krivičnom postupku pravosnažnim smatramo sudsku odluku koja se više ne može menjati,
već se mora izvršiti, pri čemu suština pravne sigurnosti oličene u pravosnažnosti nije narušena. Nakon pravosnažnosti, vremenski
sledi izvršnost, a za to vezujemo izraz ne bis in idem (ne dva puta o istoj stvari)

FORMALNA I MATERIJALNA PRAVOSNAŽNOST

• Valja primetiti da je društvo dinamičnog, a ne statičnog karaktera, te samim tim možemo uvideti da se pravosnažnost kosi sa
tom dinamičnošću, a ona je opet veoma bitna za ostvarivanje pravne sigurnosti. Dakle, pravo se mora menjate, a Lukić pravi
razliku između formalne i materijalne pravosnažnosti.

• Za formalnu vezujemo činjenicu da se pravni akt više ne može menjati, zbog nezakonitosti, pravnim lekom. Mada je, prema
Lukiću, jasno da državni organ, ili subjekat koji ga je doneo, može i sam. mimo bilo kakvog zahteva izraženog u pravnom leku,
promeniti ili poništiti ovakav pravni akt.

• Kada govorimo o materijlanoj pravosnažnosti , to se vezuje sa svojstvo pravnog akta da ga više niko ne može poništiti zbog
nezakonitosti. Tako se smatra da sudski akt ima materijalnu pravosnažnost. Kod upravnih akata, koji su, za razliku od sudskih,
okrenuti budućnosti, mi ne govorimo o materijalnoj pravosnažnosti, i stoga može i da se menja ukoliko su se uslovi u odnosu na
prošlost promenili.

120) Izvršnost pravnih akata (378-379)

• Vremenski sled radnji do kojih dolazi da bi pravni poredak efikasno funkcionisao, doveo nas je do izvršnosti, koja označava
dužost subjekata da se ponašaju po aktu od trenutka kada su ispunjeni svi uslovi koji su za to
predviđeni. Njegovo nepoštovanje proizvodi sankciju. Kao primeri izvršenja mogu se navesti sledeće situacije:

1) Nakon izricanja presude kojom se neko osuđuje na pet godina zatvora, državni organi koji su vezani za tu normu moraju da
postupaju tako da obezbede pritvor od pet godina.

2) Situacija kada se određenom licu naređuje da mora da plati porez, naredba postaje izvršna, odnosno to lice je dužno da porez plati
u određenom roku, ako to ne učini, vrši se prinudna naplata poreza.

• Vremenski, izvršnost ne mora da se poklopi sa pravosnažnošću, tako neki akt može da bude prvosnažan ali ne i izvršan, i izuzetno
obrnuto. Ima slučajeva kada ce izvršnost stiče i pre pravosnažnosti, poput naredbe o pritvoru koja je izvršna pre nego što postane
pravosnažna, jer bi osumnjičeni mogao pobeći. Pošto je prinudno izvršen akt nasilja, moraju postojati posebni propisi o ovoj stvari,
odnosno ti se postupci tiču izvršnog postupka. Ti izvršni postupci u jednoj pravnoj državi moraju biti posebno valjano uređeni, jer
direktno zadiru, zbog nasilja kojim raspolaže državni aparat, u ljudske slobode i prava. Prema vrstama pravnih akata moguće je i
razlikovati, na primer, krivičnopravni postupak i
građanskopravni postupak .

• Izvršni mogu biti i oni akti koji nisu pravosnažni, ali jedino pod uslovom da postoji mogućnost vraćanja u pređašnje stanje
ako akt bude proglašen za nezakonit, poput situcije plaćanja poreza po naredbi koja je izvršna pre pravosnažnosti, jer se u
slučaju nepravilno naplaćenog poreza, uplaćeni iznos može vratiti, te se time omogućava vraćanje u pređašnje stanje.

121) Pojam pravnog sistema (383-386)

• Pravna norma jeste deo pravnog sistema, najmanji deo, ali pravna norma mora da se posmatra u jednoj logički sređenoj i
neprotivrečnoj celini sa drugim pravnim normama. Pravni sistem kao normativna celina deo je jedne veće celine pravnog poretka, gde
se preko njegovog faktičkog elementa ponašanja ljudi po pravnim normama, zapravo taj poredak i ostvaruje. Sve ove norme pravnog
sistema sređene su tako da se sve drže i zavise jedna od druge i teško ih je protumačiti i primeniti ako nisu povezane, te se može reći da
je pravo kao poredak pravni sistem pravnih normi gde mnoštvo normi sačinjava jedinstvo, sistem. Hans Kelzen govori da se se u analizi
pravnog sistema može poći od pravne norme kao osnovnog sastojka prava, ali se njeno važenje može izvesti samo iz sistema, odnosno
normativnog poretka.

• Kada se govori o pravnom sistemu, to podrazumeva da se prema određenim

formalnim i sadržinskim merilima raspoređuju pravni izvori, kako bi sačinjavali logički neprotivrečnu celinu. Ovakvo
sređivanje unutar pravnog sistema započinje od opšte norme, a skupljanje i sređivanje normi u više i niže celine vrši se na osnovu
njihove pravne snage i sadržine. Takvo skupljanje i sređivanje unutar pravnog poretka nazivamo viša kritika pravne norme , čime se
zapravo posredno saznaje koje opšte norme čine sistem pozitivnog prava.
Potom se norme grupišu u određene celine prema njihovoj sadržini. U popunjavanju praznina, kao i u primeni prava, naučni pravni
sistem daje poseban doprinos, jer ukazuje na pravne praznine, sadržinske nelogičnosti, protivrečnosti i druge neusklađenosti, a sve u
cilju izmene ili donošenja novih opštih pravnih akata.

CILJ PRAVNOG SISTEMA I SISTEMATIZACIJA

• Cilj stvaranja pravnog sistema ogleda se u mogućnosti da se sazna kako su uređeni određeni društveni odnosi, kako su oni
povezani sa drugim društvenim odnosima, odnosno kako bi subjekti u pravu u sistemu pozitivnih pravnih normi mogli da bez
velikog dvoumljenja znaju kako da postupaju u određenoj stvari.
Grupisanje određenih normi podrazumeva lakšu primenu prava, a u ovome nam dosta pomaže pravna nauka, i to
posebno njen dogmatičko- normativni deo, kao i pravna praksa. U praktičnom smislu, kada je potrebno primeniti norme bilo
koje grane prava, one su po pravilu bez sistema prava raštrkane, što direktno utiče na efikasnost prava, odnosno njegove primene, te
sistematizacija olakšava efikasnosti prava. Iz tog razloga možemo sistem shvatiti kao koherentna i metodički sređen skup određenih
činjenica, podataka, zakona, misli, a sve one pripadaju nekoj grani znanja.

• Sistematizacija prava ne znači da smo završili proces, odnosno zbog

dinamičnosti društvenog života, neophodno je da i sistematizacija bude takva, jer, inače, pravni sistem će postati
konzervativan i kočiće razvoj društva. Moramo konstatovati da u pravnom sistemu dolazi do toga da se svi njegovi elementi (tj.
pravne norme) stvaraju primenjuju i tumače po nekim izrazito formaliziranim postupcima kakvih nema u običaju, moralu i drugim
porecima. Zapravo, radi se o jednom nizu tačno utvrđenih strogih pravila postupaka", koja se tiču stvaranja i primene pravnih
normi, što znači da ovde vladaju posebne zakonitosti i postupci.

• Kada su pravne norme sređene, to olakšava i njihovo tumačenje, čime se lakše i uviđa koje to oblasti društvenog života nisu
regulisane pravnim normama, a država je zainteresovana da ih reguliše. Isto tako, zbog dinamičnosti ljudskog
života, možemo videti koji su društveni odnosi zastareli.

• Sistem prava čini i polaznu pretpostavku svakog naučnog ispitivanja stvarnosti, posebno u oblasti pozitivno-pravnih nauka, koje bi
bez sistema prava bilo skoro nemoguće, jer tek kad izgradimo sistem jednog pozitivnog prava, mi dolazimo do mogućnosti da
otkrijemo njegovu suštinu. Preplitanjem naučnog i pozitivnog sistema možemo u celini otkriti suštinu prava, njegove
konstitutivne elemente koji predstavljaju osnovu i temelj prava.

NIKLAS LUMAN

• Niz određenih pojmova, poput vremena, događaja, elemanata, koje navodi Niklas Luman, obuhvaćeni su u jedan logičan,
koherentan i univerzalan sklop, u teoriju sistema, koju neki čak nazivaju superteorija . Kod Lumana, kao i kod Kelzena, govorimo o
autoponezi sistema, odnosno o moći prava za samoproizvođenje. To je, zapravo, mogućnost prava da sebe samo stvara, odnosno da
samo stvara svoje elemente, pravne propise. Iz tog razloga je pravo za Lumana sistem, odnosno celina sastavljena od elemenata,
pravnih propisa, povezanih zahtevom međusobne neprotivrečnosti. Lukić je smatrao da se narav prava jedino može otkriti kroz
sistem.

122) Principi pravnog sistema (387-390)

PRINCIP HIJERARHIJE

• Podrazumeva da su pravne norme u sistemu prava raspoređene nejednako, odnosno po pravnoj snazi. Ta pravna snaga nam
govori o moći jedne norme, odnosno odgovarajući pravni akt, određuje postojanje, sadržaj i formu druge pravne norme odnosno
odgovarajućeg pravnog akta. Pravna snaga pravnog akta govori i o položaju određenog državnog organa.

• U jednom pravnom sistemu svaka je norma i niža i viša, sa izuzetkom najviših pravnih normi, jer su one određujuće, i nižih
pravnih normi, koje su samo određene. Što je norma više određujuća i manje određena, to je ona više apstraktna i opšta, što znači da
će ustavne norme biti prisilni okviri za zakonske norme. Ovde vezujemo i pojam autopoieza.
PRINICIP KOHERENTNOSI

• Podrazumeva formalizovanu povezanost opštih pravnih normi u jednom pravnom sistemu. Međutim, pravni sistem, ipak, ima
antinomije, pravne praznine i neodređenosti. Naravno, ideja je pravnog sistema da ne sme biti antinomija u njemu, odnosno niže
pravne norme moraju biti i formalno i materijalno utemeljene na višim normama, i sadržaj im ne sme biti protivrečan. Međutim, svaki
pravni sistem sadrži norme koje su protivrečne, a ipak važe, jer pravna norma važi ako je stvorena na način koji je predvideo pravni
poredak kome pripada.

• Gde se nekorehentnost javlja? Ona se, prema Norbertu Bobiju , javlja, kao i antinomija, između dve norme, i to one koja zapoveda i
one koja zabranjuje činjenje, kao i između one koja naređuje činjenje i one koja ovlašćuje nečinjenje, i na kraju, one koja zabranjuje
činjenje i one koja ovlašćuje činjenje. Prema
Perelmanu , nekorehentnost se sastoji iz iznemogućnosti da se istovremeno primene, onako kako su iskazane dve norme
pozitivnog prava koje su dovoljno tačne da se mogu primeniti same po sebi. Ako krenemo od autopoieze, jasno je da eliminiše
antinomije na sledeće načine:

1) Hronološki: kasnije pravno pravo ukida prethodno

2) Hijerarhijski kriterijum: više pravilo ukida niže

3) Kriterijum specijalnosti: specijalno pravo ukida generalno

PRINICIP POTPUNOSTI

• Izvire iz postavke o apsolutnoj sređenosti pravnog sistema, te njegovoj moć da sam sebe stvara i time opštim pravilima određuje
potpuno delatnost pravnih subjekata, čime se ostvaruju sigurnost i pravda. Prinicp poptunosti vezujemo za državu. Prinicp je
kritikovan od strane škole slobodnog stvaranja
prava i to opravdano, jer država ne može da potpuno reguliše
celokupan dinamičan društveni život i društvene odnose. Iz tog razloga, potpunost pravnog sistema je jedna idilična slika koju
svaka klasa na vlasti želi da prikaže kada govori o svom pravnom sistemu. Potpunost pravnog sistema se brani sa pozicija
shvatanja prava kao jedinstva opštih i pojedinačnih normi, ali se uvažava i uloga sudstva. Tako se smatra da pravne praznine
postoje s obzirom na zakon, ali ne i s obzirom na pravo u celini, a uloga sudije se time uvećava, jer on na taj način stvara pravo.

• Pravne praznine se mogu podeliti na:

1) Početne i naknadne : nastaju pri donošenju pravne norme i to onda kada donosilac predvidi postojanje određenih
pravnih odnosa. Naknadne nastaju nakon donošenja zakona.

2) Istinske pravne praznine : pravni odnosi nisu regulisani opštim pravnim odnosima.

3) Tehničke praznine : pravni odnosi jesu regulisani opštim pravnim odnosima, ali te to nedovoljno.

4) Prave pravne praznine : složen odnos je regulisan opštom pravnom normom, ali nije regulisan njegov sastavni
deo.

5) Neprave pravne norme : ceo složen društveni odnos nije regulisan opštom pravnom normom.

• Sredstva kojima se mogu popuniti pravne praznine mogu biti načela prirodnog prava, običajno pravo, ali i sudsko uverenje, opšti
državni principi i pravna nauka.

PRINICIP ODREĐENOSTI

• Podrazumeva potrebu da više pravne norme, što preciznije i potpunije odrede sadržaj nižih pravnih normi , a zapravo se
radi o slobodi onih subjekata koji donose pravne norme. Ovo načelo održava hijerarhijski odnos između prava i državnih organa.

• Ovaj princip je različito raspoređen u pravnom sistemu, pa ga tako više ima u krivičnom pravu, a manje, ili je blaže postavljen, u
građanskom ili obligacionom pravu. Da bi se ostvarila određenost pravnog sistema, možemo se koristi izgrađivanjem preciznih
pravih pojmova, možemo usavršavati zakonodavnu tehniku ili se služiti naučnim ispitivanjem pravnih normi, a takođe možemo
koristiti pricnip autoriteta, kao što se možemo osloniti i na sudksu praksu.
123) Elementi pravnog sistema (390-391)

• Kada se izvrši provera i utvrdi da pravne norme važe, kreće se sa njihovim grupisanjem u određene celine, i to prema njihovoj
sadržini, a rukovodeći se osnovnim načelima. Osnovni element pravnog sistema su pravne norme, i grupisanje kreće od njih,
odnosno one se povezuju po stupnju opštosti tako da se u osnov sistema prava stavljaju izvesne najopštije pravne norme. Ovde se
celine formiraju prema kriterijumu opštosti, a sređivanje se vrši prema sadržini, a ne prema formi.

• Prva faza je utvrđivanje važećih i nevažećih normi. Čim se ova faza završi, prelazi se na sistematizovanje normi prema njihovoj
sadržini. Ipak, u praksi se ova dva posla ne mogu odvojiti, jer se ne može odrediti koja norma važi a koja ne, ako se ne uđe u pitanje
jesu li one protivrečne jedna drugoj ili ne. Proces grupisanja normi prema njihovoj sadržini zapravo znači da su one sjedinjene u
jednu celinu, jer regulišu isti predmet na isti način, a ceo ovaj proces po nekom pravilu najpre se sastoji u analizi konkretnog pravnog
materijala

PRAVNA USTANOVA, PRAVNE GRANE I PRAVNA OBLAST

• Pravna ustanova je skup normi koje regulišu istu vrstu društvenih odnosa, zasnivaju se na istim osnovnim načelima i čine
sastavni deo veće celine, poput ustanove braka, tužbe, žalbe. Mogu biti uže ili niže, više ili šire. Kao primer navodimo ustanovu braka,
koja ulazi kao niža i uža u širu i višu ustanovu ugovora. Dakle, ustanova je skup više normi koji regulišu isti predmet. Kao takve one
mogu biti shvaćene i kao tehničko sredstvo koje pomaže izdvajanju određenih grupa normi vezanih za isti predmet, koje imaju isti cilj
i sadržinu. Takođe, jedna ustanova unutar sebe može da ima manje celine, tako unutar ustanove braka imamo manje celine poput
sklapanja braka, prava i obaveze brančnih drugova.

• Pravne grane su skup više ustanova koje regulišu istu oblast društvenih odnosa po istim načelima. Iako je u građanskom pravu
izvedena stabilna podela na grane moramo konstatovati da se one prepliću, što kasnije dovodi do neslaganja oko njihovih granica.
Naravno, i u granama prava postoje uže i šire celine, koje, kada narastu, prestaju da budu podgrana i postaju samostalne grane,
poput situacije gde su porodično nasledno, stvarno pravo zapravo ranije bili deo građanskog prava. Kao pravne grane izdvajamo:
ustavno, upravno, krivično, radno, građansko, porodično, obligaciono, nasledno, krivično i građansko procesno pravo. (9)
• Pravna oblast je skup srodnih grana, a uobičajena je podela na oblast, grupu javnog i privatnog, međunarodnog i unutrašnjeg
ržavnog i autonomnog prava. Potom se te pravne oblasti grupišu u i unutrašnjeg, formalnog i materijalnog prava, sistem državnog i
podsistemi jednog većeg sistema prava. sistem autonomnog prava, koji su zapravo

• Skup više srodnih grana prava formira pravnu oblast ili grupu prava, a uobičajena je podela na oblast, grupu:

1) Javnog i privatnog

2) Međunarodnog i unutrašnjeg

3) Formalnog i materijalnog prava

4) Državnog i autonomnog prava.

• Potom se te pravne oblasti grupišu u sistem državnog i sistem autonomnog prava, koji su zapravo podsistemi jednog
većeg sistema prava.

124) Javno i privatno pravo (392-395)

• Ne postoji jasna podela na javno i privatno pravo, tj. postoji više načina da se ona shvati, te ćemo da pogledamo nekoliko
kriterijuma, i onda ćemo videti zašto gotovo svi ne pružaju jasnu sliku.

RAZNI KRITERIJUMI

1) Prema prvom kriterijumu, osnovni pravni poredak, privatno pravo dobija svoju pozitivizaciju putem javnog prava, čime valja da se
obezbedi njegovog odvajanje od drugih poredaka. Međutim, ova podela nije potpuna zato što javno pravo ne služi samo spoljašnjoj
strani pravnog poretka, već ono određuje i uzajamne odnose između pojedinca i vlasti.

2) Kriterijum interesa : Prema njemu, u javno pravo su računate norme koje štite državne, odnosno opšte interese, a u privatno
norme koje štite interese privatnih lica. Međutim, ova pobeda je loša zato što se interesi prepliću, a mogu i da se spoje.
3) Kriterijum razlikovanja : Javno pravo se vezuje za subjekt gde se pojavljuje država, dok će privatno biti vezano za subjekte kao
privatna lica. Međutim, ova podela je odbačena, jer nema nikakve razlike između države i privatnih lica, kada se nađu, na primer, u
odnosu kupoprodaje.

4) Kriterijum sankcije : norme privatnog prava imaju sankcije, dok su norme javnog prava lišene pravne sankcije prema državi. Ovo
je takođe odbačeno, jer povlastice u izvršavanju državnih sankcija prema pojedincima jednako se nalaze i u javnom i u privatnom pravu.

5) Kriterijum vlasti : postoje odnosi u kojima stoji država kao subjekat, a drugi je subjekat pojedinac. Država se u pravnim
odnosima može pojaviti kao nosilac vlasti, kao subjekat koji je viši od pojedinca, ali se istovremeno ona može pojaviti i bez upotrebe
svoje vlasti. Zaključujemo da kada država nastupa sa pozicije vlasti, da ona ima javno pravno, čije su norme imperativne prirode, dok će
u slučaju ravnopravnosti pojedinca i države biti potreban pristanak pojedinca, izjavom slobodne volje, što znači da će norme u oblasti
privatnog prava biti uglavnom dispozitivne prirode. Kao primer navodimo kupoprodaju: država od
pojedinca kupuje robu po njegovom slobodnom pristanku jeste
privatnopravni odnos, a odnos prinudne, obavezne prodaje, gde država određuje cenu i dužnost da se zaključi ugovor o
kupoprodaji, jeste
javnopravni odnos. I ova je teorija odbačena, jer ne možemo naći tako „čiste" odnose, odnose koji su isključivo regulisani
dispozitivnim, odnose koji su čisto regulisani imperativnim normama, jer opšte posmatrano u jednoj državi sve što država smatra za
svoj interes jeste imperativno, kao i njeno obraćanje građanima.

6) Georg Jelinek : Prema njemu, privatna prava ostavljaju licu samo moralnu moć činjenja onog što bi ono faktički moglo da učini i
bez naročitog pravnog propisa, dok subjektivna javna prava ostavljaju licu ne samo moralnu, nego i pravu faktičku moć za izvesno
ponašanje. Ona je isto odbačena, jer su moralna i faktička moć spojene u javnom i privatnom pravu.

7) Lav Petražicki : on pominje korist, govoreći da je vlastita korist dovoljan motiv za delanje u sistemu ličnog slobodnog prava
, koje kod njega menja privatno pravo, dok je u sistemu prava socijalnih službi , koje menja javno pravo, ljudska radna
potčinjena upravljanju od strane države

8) Neki pisci su probali da ovu podelu na javno i privatno pravo potkrepe ograničavanjem privatnog prava na imovinske
odnose, te su iz tog razloga iz domena privatnog prava isključivali porodično pravo, odnosno onaj njegov deo koji se odnosi na lične
odnose u porodici, što opet ne odgovara faktičkom stanju stvari.
9) Sudska zaštita : govori o sudskoj zaštiti pravnih odnosa, gde javna prava podležu sudskoj zaštiti na osnovu inicijative
državnih organa, a privatna na osnovu inicijative privatnih lica. Ovo, naravno, ne pije vodu, jer se određena građanska prava
(biračko pravo) štite na osnovu zainteresovanosti državnih organa.

10) Radomir Lukić : Privatno pravo obuhvata porodične i imovinske odnose, koji se dele na stvarne, obligacione i nasledne, dok
javno pravo obuhvata državno pravo, administrativno pravo, finansijsko pravo, krivično pravo i širi pojam sudskog prava, koje se vezuje
za sudski postupak, a može se dalje deliti na građansko, krivično, administrativno.

• Ipak, iz svega ovoga vidimo da ne postoje tako precizno odvojeni društveni odnosi koji bi mogli da opravdaju ovu podelu, gde bi, na
primer, u javnom pravu država nastupala sa pozicije vlasti i javnog interesa, ali toga ne bi bilo u domenu privatnog prava. Ako tako
posmatramo imovinske odnose, oni će čas biti regulisani slobodnom voljom subjekata, dakle, bez mešanja državne vlasti
(kupoprodaja), čas uz mešanje te vlasti (krađa, eksproprijacija, prinudni otkup)

125) Materijalno i formalno pravo i unutrašnje i međunarodno pravo (395-397)

MATERIJALNO I FORMALNO PRAVO

• Materijalno pravo : određene norme regulišu, odnosno određuju osnovna prava i dužnosti među ljudima, osnovno
ponašanje ljudi u društvu, te takve norme nalazimo u pravilima o dužnostima i pravima supružnika, ili roditelja i dece. Ovde kao
primer navodimo krivično i građansko.

• Formalno pravo : kako bi se materijalno pravo ostvarilo, potrebna su određena sredstva, odnosno potrebna je forma, postupak, i
taj se skup normi naziva formalno pravo, čiji su glavni delovi krivični, građanski i upravni postupak.

• Ova podela je, kao uostalom i sve druge, samo uslovna, jer materijalno i formalno pravo zavise jedno od drugog i prepliću se,
tako da se možemo složiti sa Lukićem da je ova podela veštačka, jer se formalno, procesno pravo ne može toliko osamostaliti da ne
zavisi od materijalnog prava. Ovo znači da ono sadrži norme materijalnog prava, koje je opet nemoguće zamisliti bez njegovog
sredstva, formalnog prava, te su tako u obligacionom pravu, pored normi o pravima i obavezama subjekata u ugovornim
odnosima, sadržane i norme o načinu sklapanja, i izvršenju ugovora.
UNUTRAŠNJE I MEĐUNARODNO PRAVO

• Međunarodno pravo možemo shvatiti kao pravo koje nadilazi nacionalne okvire i može se podeliti na međunarodno javno i
međunarodno privatno pravo. S druge strane, unutrašnje pravo jedne države čine važeće norme u toj državi u tom vremenskom
trenutku.

• Međunarodno privatno pravo vezano je za privatnopravne odnose i to sa elementom inostranosti, i u njegovom domenu
je rešavanje sukoba zakona i nadležnosti različitih pravnih poredaka. Radi se o unutrašnjem pravu kojim se rešava kolizija koja
nastaje između unutrašnjeg prava pojedinih država. U praktičnom smislu, to bi se odnosilo na nasleđivanje Srba u Hrvatskoj, ili u
slučaju zaključenja braka između Srbina i Hrvatice u Srbiji.

• Međunarodno javno pravo je skup normi koje regulišu odnose između država, kao i odnose između međunarodnih
organizacija, poput Organizacije ujedinjenih nacija.

• Ova je podela prema nekim autorima neprihvatljiva, te imamo stav da međunarodno pravo i nije pravo, da postoji primat (vodeća
uloga) unutrašnjeg prava, gde međunarodno pravo postoji samo ako je priznato od strane nacionalnog pravnog poretka, kao i stava da
međunarodno pravo postoji samo kao pravo među jakim državama. Kelzen će smatrati da međunarodno pravo ima primat.
Dualistička teorija prihvata postojanje unutrašnjeg i međunarodnog prava, s tim da međunarodno pravo zahteva da ga država,
odnosno nacionalni pravni poredak ratifikuje.

• Stvarnost nam govori da dolazi do preplitanja unutrašnjeg i međunarodnog prava, a to preplitanje neće voditi ka tome da ova
podela bude opšteprihvaćena, ali će ukazati na to da određena kategorija poput međunarodnog prava ipak postoji, iako se do kraja
ono ne može primeniti, kako zbog faktičke moći određenih država, tako i zbog teorije suverenosti jedne države na
jednom prostoru. Tako možemo reći da se u određenim oblastima života ljudi međunarodno pravo pokazuje kao pravo koje
neposredno obavezuje i ovlašćuje pojedinca, kao i da se mogu pojaviti kao neposredni subjekti međunarodnog prava. Kelzen navodi
primer gubitka državljanstva kao dokaz preplitanja, gde ono može da bude regulisano od strane države, običajnog prava ili
međunarodnog prava.
126) Državno i autonomno pravo (397-398)

• Sledeća podela se samo uslovno može shvatiti kao podela, jer država nikada neće dopustiti da na njenoj teritoriji u jednom
trenutku postoji još neko ko raspolaže monopolom fizičke sile, te imamo podelu na državno i autonomno pravo. Državno pravo je
onaj sistem pozitivno-pravnih normi koje važe u određenom trenutku na određenoj teritoriji, i čije je važenje obezbeđeno
sistemom nasilja koje može sprovesti država u slučaju nepoštovanja njenih normi.

• Autonomno pravo je jedan, ili više sistema normi koje nisu stvorene od strane države i gde ona ne primenjuje svoju moć za
njihovu primenu. Ona norma koja svoju obavezujuću snagu crpi iz dugotrajnog ponašanja, a nije obezbeđene državnom sankcijom,
može se nazvati običajnom normom , i pripada jednom autonomnom sistemu koji se može nazvati običajem. Bitna karakteristika
autonomnog sistema je difuzni karakter (rasut, razvučen) nastanka, nepoznat tvorac, dugotrajnost ponavljanja, konzervativni
karakter i krutost u pogledu promene.

• Tokom vremena se izgradilo i crkveno pravo , kao pravo koje reguliše ustrojstvo crkvenih organizacija, ali i položaj članova
određenih verskih zajednica. Jačanje i slabljenje crkvenog prava direktno je zavisno od odnosa društva prema religiji, tj. u njihove
dogme. Ako je ta već jača, to će i društvom obezbediti da crkveno autonomno pravo ima veću moć, a važiće i obrnuto. Danas ima
tek nekolicina država gde crkveno pravo ima primat, ili čak ravnopravnost ovog oblika autonomnog prava sa državnim pravom.

• Valja spomenuti i korporativna prava , kao prava samostalnih, korporativnih, profesionalnih zajednica, koja uređuju ne samo
osvoje odnose, već i odnose na tržištu, predviđajući sankcije.

• Ovo su bili primeri autonomnog unutrašnjeg prava , a pored njega postoje i međunardona autonomna prava , i to
neteritorijalnih organizacija, poput Organizacije ujedinjenih nacija, teritorijalnih, poput Evropske unije.

127) Vrste pravnih sistema (398-399)

• Postoje pravni sistemi koji su zasnovani na verskom učenju, koji su zasnovani na veri i religiji, a istovremeno su zasnovani na ideji
jednog Boga, jednog Tvorca. I tako su Mojsije i Muhamed čuli božji glas i tu volju njegovu koju su spoznali preneli su svome stadu, a
pravo su našli u volji Tvorca. Strahopoštovanje prema Tvorcu nagnalo je i Mojsija i Muhameda da stvore dva sistema prava koji su
zasnovani na propisima sa božijim autoritetom. Ovaj je autoritet zapravo osnova
jevrejskog i muhamedanskog sistema, u kojima su verovanje, moral i pravo u integralnom jedinstvu , što vidimo na primeru
Deset božijih zapovesti, donetih jevrejskom narodu. Isto može da se kaže i za Muhameda, koji je doneo Kuranu.

• Odnos ovakvog prava prema ljudkoj moći i volji je takav da odbacuje državno zakonodavstvo. Umesto predstavika naroda, pravo
koje stoji pod božijom voljom tumače prvosveštenici i prosvećeni ljudi, a do običnog puka misao Tvorca dolazi kroz Talmud ili Sunu .
Tek pokoravanje ovakvih zajednica, poput rimskog pokoravanja Judeje, dovodi do razbijanja ovakvog shvatanja prava i pokoravanja
državnom pravu, u ovom slučaju rimskom, što nailazi na veliki otpor. Ono što je prihvaćeno tretira se kao strano i nametnuto, te
samim tim podobno za odbacivanje u pogodnom trenutku.

• Rimu. Stari Rim je bio za razvoj pozitivnog prava ono što je Grčka bila za razvoj filozofije. Zapad je tako dobio izgrađen sistem filozofije
i sistem prava. Iz tog razloga će i ostati uvrenje da Grčka imala dobre filozofe, a Rim dobre pravnike, jer je Rim i ponudio prvi put u istoriji
prava odvajanje prava od morala i religijskih normi, što će veći deo današnjeg savremenog sveta prihvatiti. Na osnovama takvog
shvatanja sveta, u Evropi nastaju dva velika pravna sistema

DVA SISTEMA

• Evropsko kontinentalni pravni sistem zasniva se na pisanom i kodifikovanom pravu, gde veliku ulogu u njegovom nastanku
ima recepcija rimskog prava i sama rimska juriprudencija. Ovaj sistem je stvoren na osnovu velikih kodifikacija, korišćenjem
apstraktnih pojmova, formulisanjem opštih normi, kao i podeli prava na javno i privatno, materijalno i formalno . Na taj način
stvoreni su čvrsti, formalni sistemi prava, koji su zasnovani na principima hijerarhije i koherentnosti, kao i na osnovu uverenja o
potpunosti pravnog sistema. Kao izvori prava u ovom sistemu, nalaze se ustav, zakon, a određeno manje mesto pripada sudskoj
praksi i pravnim običajima.

• Anglosaksonski pravni sistem zasniva se na pravilima koja su stvarali engleski sudovi, a mnogo se manje zasniva na
rimskom pravu i kodifikacijama. Ovo navodi na zaključak da veliku ulogu kod anglosaksonskog sistema ima podela prava na:

1) common law : izraženog u obliku zajedničkih običaj

2) equity law : izraženog u obliku sudskih odluka zasnovanih na običajima i pravičnost

3) statue law : dolazi iz zakonodavne aktivnosti. Danas ima posebno veliku ulogu.

4) Najvažnji izvor prava u ovom sistemu je sudski precedent. Doduše, postoje neke razlike i unutar samog ovog sistema, tako u
SAD ustav predstavlja najvažniji izvor prava.

• U savremenom pravu polako dolazi do približavanja ova dva sistema, te tako sudska praksa postaje u evropskom
kontinentalnom sistemu sve važniji izvor prava, i obrnuto, zakon postaje sve značajniji izvor prava u anglosaksonskom pravnom
sistemu.

• Na tlu Evrope, valja primetiti još jedan novi pravni sistem koji se ogleda u
pravu Evropske unije , koje se stvara donošenjem nadnacionalnih pravila , zasnovanih na principu univerzalnosti, a sadržanih u
osnivačkim, odnosno primarnim izvorima, poput ugovora o osnivanju Evropske unije, odnosno u Rimskom ugovoru, na osnovu kojih su
nastali drugi derivativni izvori prava, poput evropskog kolektivnog ugovora o radu, ili zajedničkih saopštenja.

128) Pojam vrednosti (401-403)

• Pojam vrednost povezan je sa pojmom prava, zapravo, pravo je i sredstvo za ostvarivanje vrednosti, ali i nevrednosti; pravo je
mera propisana zlu, ali može i samo biti izvor zla.

• Pravo je stvarnost ispunjena vrednostima ili nevrednostima, te iz tog razloga moramo utvrditi taj odnos vrednosti i stvarnosti. Ta
stvarnost može biti nešto što se ograničava na ono što mi možemo shvatiti kao ono što ispunjava prostor i zauzima vreme. Pravo ne
možemo da odvojimo od stvarnosti, a i nemoguće je. Pravo, kao i vrednost, odgovara čovekovoj volji i svesti, što vidimo kroz
pojam pravnog akta, koji kao vrednost uvek znači nešto što ima svrhu, a u slučaju valjanog pravnog poretka to je čovek.

• Naravno, posmatrajući pravo dolazimo do zaključka da postoje one individualne vrednosti, subjektivne, ali i one opšte vrednosti,
koje bi pravo prema nekom društvenom dogovoru ili prema volji klase na vlasti valjalo da štititi.

• Maks Šeler ukazuje na to da moralne vrednosti u oblasti ljudskih uzajamnih odnosa imaju imperativni karakter. S druge
strane, vrednosti postoje i
nezavisno od naše volje, jer ih čovek nije stvorio, one su mu date. Kada bi vrednosti bile proizvod čoveka, on bi mogao da
ih uništi, ali vrednost istine neće nestati zato što je neko lažov, niti će vrednost slobode
nestati ako ga pravni poredak negira .

• Nikolaj Hartman je, na osnovu prethodno rečenog, zaključio da je vrednost nezavisna od subjekta koji je ceni, što bi opet značilo da
vrednosti koje pravo štiti moraju biti nezavisne od volje tvorca i primenjivača prava, kako bi se izbegao voluntarizam. Mada, složićemo
se i sa pravnim pozitivizmon da vrednosti u sebi nose dozu iracionalnog, te se ne mogu konačno odrediti.

AKSIOLOGIJA

• Aksiologija predstavlja opštu teoriju vrednosti, ona ispituje ono suštinsko u jednom vrednosnom odnosu, kao i ono što je zajedničko
za sve oblike vrednosti. Aksiologija prava onda govori o društvenim vrednostima koje pravo na najbolji mogući način štiti i
ostvaruje, kao i o pravnim vrednostima i pravu kao vrednosti. Svaka pravna teorija mora biti zasnovana na vrednostima , jer kada
pravnik želi da opravda najviši pravni akt i postojeći pravni poredak, on mora da se poziva na vrednost tog akta, tog poretka, kao i na
vrednosti koje oni štite.

• Zaključićemo da postoji relacijski odnos između vrednosti i instrumentalnosti (hoće da kaže da se vrednost koristi kao oruđe).
Ostvarivanje društvenih i
pravnih vrednosti nije isto što i sama vrednost, jer položaj u hijerarhiji vlasti nije vrednost, kako se površno shvata, to je
"sredstvo" da se
nešto valjano učini u pravnom poretku, u suprotnom to je "fetišiziranje vlasti". Ono što jeste zadatak pravne norme je da
bude nosilac vrednosti i sredstvo putem kojeg je moguće razlikovati vredno od nevrednog, što znači da će se u normi susresti ono
jeste , odnosno stvarnost, i ono treba , odnosno vrednost.

129) Aksiologija prava (403-404)

• Aksiologija prava je učenje o vrednostima ukoliko one imaju veze sa pravom, te su tako vrednosti njen predmet koji pravo ostvaruje, i
iz čega proizlazi i sama vrednost prava, one određuje nešto što je za pravo suštinsko, ono zbog čega pravo postoji, a to su vrednosti.
• Aksiologija prava podrazumeva postojanje sistema vrednosti, i to sistema društvenih vrednosti kao šireg sistema, i pravnih, kao
užeg sistema. Pravo se istovremeno bavi i upoređivanjem i merenjem značaja vrednosti ljudskih delanja, onda kada procenjuje uslove
za primenu dispozicije pravne norme, odnosno sankcije. Ali da bi se odredilo pravo, mora se odrediti i ontološka suština
pravnih vrednosti, odnosno mora da se odredi vrednost samih
vrednosti, što se čini njihovim upoređivanjem i odnosom prema vrhovnoj vrednosti.

VREDNOSTI

• Možemo najpre razmatrati vrednosti koje najpotpunije ostvaruju pravo kao sistem. To je, na primer, mir , koji je jedna od osnovnih
društvenih vrednosti, a pravo je najznačajnije sredstvo za održanje mira, jer raspolaže prinudom kao poslednjim sredstvom u tu svrhu;
red postoji kada se svako ponašanje koje je od značaja za opstanak društva kao sistema obavlja po tačno određenim društvenim i,
posebno, pravnim propisima.

• Navodimo pravdu , koja je ontološki zasnovana na zakonu ravnoteže, a potpunije je ostvaruju moral i religija nego pravo.
Pravičnost je takođe društveno-pravna vrednost, a istina je neophodan i prethodni uslov za utvrđivanje i ostvarenje pravde, jer
tek kad se utvrdi istina o svim činjenicama koje su važne za pravedno rešenje, dolazi do tog rešenja. Pravosnažnost je glavna
protivrečnost pojmu pravde. Sloboda je vrednost koju pravo ostvaruje, ali i ograničava. Ljudsko dostojanstvo je vrednost za
koju pravo nije najpogodnije sredstvo ostvarenja.

• Postoje i čisto pravne vrednosti: delotvornost , ili efikasnost kao potreba svakog prava da se primenjuje, i to u relativno
kratkom vremenu od nastanka slučaja na koji ima da se primeni, u suprotnom ostaje neprimenjeno. Pravna sigurnost ima veliki
značaj za primenu prava, jer bez nje nastupa anomija, bespravlje. Pravna sigurnost, objektivna ili subjektivna, valja da obezbedi
predvidljivost u ponašanju ljudi i pouzdanost u funkcionisanju institucija. Sigurnost:

1) U širem smislu obuhvata red i mir

2) U užem je stanje izvesnosti primene pravnih normi.

3) Objektivno , sigurnost znači blagovremenu i potpunu primenu prava, a

subjektivno pouzdano uverenje da će pravo biti u pozitivnom pravu ne može da bude iznad zakonitosti, čak i kada je jasna potreba da
pravo bude pravično.

130) Pravda (405-408)

• Kada god se govori o pravdi izgleda da se misli na ono stanje u kojem se ljudi ponašaju pravedno i žele stvari koje su pravedne.
Ostaje nam ipak da definišemo šta je to što želimo da ostvarimo, a označava mo ga kao pravedno.

ARISTOTELOVO SHVATANJE PRAVDE

• Aristotel je izgleda prihvatio Heraklitovu ideju kada kaže da se jedno oprečno stanje poznaje po svojoj opreci (jedno suprotno stanje
se poznaje po svojoj suprotnosti), kao što je pre njega Heraklit govorio: „Za ime pravde ne bi znali da nije toga (nepravdi). U takvoj
pravednosti, sakupljene su sve vrednosti. Pravda, prema Aristotelu, može da ima dvojaku ulogu:

1) Distributivna uloga : časti ljudi ili prema njihovoj vrednosti ili prema njihovoj zasluzi

2) Komutativna pravda : ona izjednačava i time održava ravnotežu socijalnih dobara.

• Razlika koju je načinio Aristotel biće osnova mnogih pravnih poredaka, jer ove dve pravde zaista brinu o održavanju društvene
ravnoteže. Ovo se dešava jer prva vodi računa o dostojanstvu članova zajednice i o njihovim individualnim zaslugama. Druga je
korektivna i vodi računa o uspostavljanju ravnoteže, time što se onome ko ima suviše oduzima i daje onome ko je, nepravednim
aktom, pretrpeo štetu. Ovaj deo pravne naći će svoju primenu u građanskom i krivičnom pravu.

• Kada govorimo o primeni pravde kao pravne vrednosti, moramo suziti pojam pravde i reći da je pravičnost pravda
pojedinačnog slučaja . Aristotel još navodi da bi valjalo da vlada načelo, a ne čovek. Takođe, pravi razliku između onoga što je
prirodno pravedno , što uvek važi i gde svuda ima istu moć, i zakonske pravde , kojoj prethodno stanje nije važno, ali kada je
postavljena, onda važi ono što je odredila. Prema Trazimahu , pravda se može shvatiti u smislu očuvanja jačeg ili rečeno političkim
jezikom, u korist postojeće vlasti.
HANZ KELZEN O PRAVDI

• Kako je pravda danas shvaćena na različite načine, ona se može posmatrati kao prazna forma u koju se svašta može uneti. Tako
valja zapamtiti da i pravda može biti predmet zloupotrebe, i ne može se zaboraviti da su iznad ulaza u koncentracioni logor Buhenvald
stajale reči svakome svoje - reči kojima su mnogi pravnici poučavani kao fundamentalnim za pravdu. Ali, šta je to što je njegovo?
Formula izgleda tautološki, jer svakome treba dodeliti ono što mu treba dodeliti? Ovo znači da je pravni poredak, mimo pravde, već
odredio to što tom subjektu pripada. Navodimo još jedna besmisleni primer koji je kritikovao
Pufendolf : Što ne želiš da se tebi učini, to ni drugome ti ne čini. Pa, dobro. Postavlja se pitanje kako bi onda sudija trebalo da sudi?
Nijedad čovek sebi ne želi smrtnu kaznu, a nijedan čovek isto tako sebe ne želi da strpa u zatvor.

• Ako je pravda samo prazna formula, Kelzen onda dobro naglašava da nije kadar da pravdu odredi racionalno i da samo može da
kaže šta je pravda za njega. Dakle, do vrednosti pravde ne može se doći racionalnim utem, jer pravda je poredak različit od pozitivnog
prava, i u odnosu na njega viši. Kako to pravda
nije objektivna kategorija? Ako je vezujemo za sreću, jasno je da je sreća subjektivna kategorija, jer istovremeno ne može postojati
pravni poredak koji
„jamči sreću svih". Uz pojam pravde vezan je i pojam interesa i sukob interesa, koji izaziva potrebu za pravdom, odnosno ovde
govorimo o sukobu vrednosti. Ali, odgovor i rešenje sukoba vrednosti nije objektivnog karaktera, već će vazda imati karakter
subjektivnog.

• Zbog niza nejasnih i besmislenih formula poput: dobro za dobro, zlo za zlo, svakome svome, itd. Sve ovo nas, zajedno za
Kelzenom, navodi na zaključak da je zahtev za apsolutnom pravdom iracionalnog karaktera, jer nije jednostavno dokazati da je
pravedno samo jedno, a ne i drugo rešenje, što znači da nije moguće isključiti mogućnost suprotnog vrednosnog suda. Zato moramo
da budemo oprezni kada govorimo o pravdi, jer ćemo ubrzo shvatiti da je pravda postajala i u totalitarističkim režimima, barem po
njihovom shvatanju.

131) Sloboda (408-410)

• Sloboda jeste vrednost, i ne samo to, već je i od svih stvari najpreča, ali se isuviše olako izgovara i koristi, te je donekle
počela da se shvata kao izraz u
„prigodnoj" upotrebi. Dakle, umesto da ce shvati kao znak uzvišenog dostojanstva svake ljudske ličnosti, ona je postala za pozitiviste
"zgodan" termin.
Naravno, sloboda ne sme da se shvati kao samovoljno i nekontrolisano uživanje lične autonomije. Postavlja se pitanje: kako da
ona ostane neodvojivi deo
čoveka, a da opet ne preraste u samovolju? Bitno je napomenti da samovolja i ruši osnovna načela slobode (prema drugima).
Kao moralna vrednost, sloboda predstavlja sposobnost odbijanja onoga što je moralno negativno, u kom god obliku da se
javlja.

• Sloboda je izražena u pravu i prostoru njenog delovanja, u kojem volja dela sama od sebe i nije diktirana. Može se reći da se
vrednosno hodanje slobodnog čoveka može ostvariti samo u državi koja bude uskladila svoj monopol nasilja sa svačijom slobodom.
Suprotno, postaviće se pitanje koliko je moguće ostvariti slobodu u državi, ako ona sama ne može da je garantuje. Kada se danas kaže
sloboda, to odmah podrazumeva jedini kriterijum, a to nije, "časno dobro", već su to "korist i zadovoljstvo". Iz ovog mora da proiziđe da
sloboda nije stvar utilitarizma u čovekovom životu, već je ona etička kategorija.

• Sloboda je povezana sa drugim vrednostima, a naručito sa istinom, jer tamo gde je sloboda ostvarena putem istine o vrednosti, ona
je ono što jeste u ontološkom smislu, a suprotno, ona je zloupotrebljena, a posledice te zloupotrebe su nemerljive. Ona se, shvaćena
kao termin, može lako zloupotrebiti, dok to nije slučaj sa slobodom kao vrednošću. Možemo reći da je naša ljudskost određena
slobodom. Zato nam nije potrebna „patrimonijalna sudijska vlast", jer pojedinac je sebe zaštitio svojom slobodom i dostojanstvom.

• Tako i možemo da shvatimo slobodu kao vrednost koja se ispoljava i mora u svojoj definiciji da bude jaka, jer je slobodna volja
takva da se na nju ne može uticati, te je kao takva snaga volje i slobodna, i postaje sadržaj svih pojava, na termin može, kao što smo
već napomenuli. Za nas je baš zbog toga važnija sloboda mišljenja i preispitivanja od slobode kretanja, jer ukidanjem
ovih oblika slobode ukida se i sloboda kretanja, dok je suprotno teže ostvarivo.

• Dake, ako je sloboda vrednost, onda je ona autoritet, tada se zapravo ne može govoriti o borbi između nje i autoriteta. Tada jedino
možemo govoriti o govoriti borbi autoriteta (sloboda) i spoljnih "nameta" (državna vlast). Bitno je napomenuti da pojam autoriteta
mora da proiziđe iz njegovog vrednosnog značenja, a ne iz monopola fizičkog nasilja, jer nasilje nije vrednosni autoritet.

132) Istina (410-413)

• Istina ima svoju suprotnost - laž, i to područje napetosti između ove vrednosti i njenog antipoda javlja se u različitim oblastima
društvenog života. Istina je, prema Nikolaj Hartmanu, objektivno poklapanje mišljenja sa datom stvarnošću,
odnosno s postojećim stanjem stvari, i taj pojam nema sam po sebi moralnu vrednost; ali istinitost , koja označava poklapanje govora
sa mišljenjem, ima moralnu vrednost. S druge strane, zloupotreba ove dobre vjere jeste laž, koja podrazumeva obmanu ; a obmana u
pravu izaziva zabludu, koja je predmet delovanja spoljašnjeg faktora koji se može označiti kao prevara. Istinu vezujemo za moralnost,
pravo, politiku. U oblasti morala, i to u privatnim odnosima, istina će biti osnov razvoja prijateljstva. U politici je moguće razlikovati:
nužnu laž, kleletničku laž i propagandnu laž.

VRSTE LAŽI

• Nužna laž opisana je kao posebna vrsta uslužne laži, kojom se želi postići prednost za sebe ili nekog drugog. Iako izgleda da je
nužna laž manje štetna od one kojom se direktno i namerno nanosi šteta nekom, valja je shvatiti kao nemoralnu kategoriju, jer cilj ne
opravdava sredstvo. Kod nužne laži može se govoriti o konfliktu savesti, poput situacije gde zarobljeni vojnik, upitan od svog
neprijatelja o položaju njegovih snaga, laže, ili govori istinu i onda postaje izdajnik. Na datom primeru možemo videti da se zapravo
radi o sukobu vrednosti, koji nije moguće lako rešiti. U ovoj situaciji Hartman odbija srednji, neutralni put, put ćutanja, već predlaže
donošenje odluke u najboljoj savjesti, uz prihvatanje unutrašnjih i spoljašnjih posledica svoje odluke.

• Klevetnička laž ima za cilj da oslabi poziciju protivnika u očima javnosti i posebno birača, te tako ona dovodi do njegove eliminacije i
povećanja vlastite moći u politici, kao praktičnoj delatnosti koja je vezana za pravo, klevetnička laž skreće pažnju na sebe i onaj ko je
izgovara sebe prikazuje kao moralnog revizora, a da to uopšte nije. Problem leži u brzini njenog otkrivanja, a veoma često biva i suviše
kasno.

• Propaganda ili obećavajuća laž Ako se s pažnjom posmatra sve što je tokom propagandne delatnosti izgovoreno, postaje jasno
da se ni pola od toga ne može ispuniti. Primer ove laži bi bio preterano ulepšavanje nekog proizvoda. Uz ovu vrstu laži možemo vezati i
onu koja se reflektuje u neslaganju između političkog govora i delovanja, jer govori, posebno o velikim prilikama, nisu u saglasnosti sa
stvarnošću političke delatnosti, i mogu se shvatiti kao čisto priželjkivanje. Ovde je česti problem taj što laž pobeđuje istinu.

• Kao odgovor na sve ove laži, možemo reći da celovitost istine nalazimo u čoveku, tj. čovek je izvor same istine i samo on može da
utiče na nju. Više istine u svakodnevnom životu, te manje eufemizama u svakodnevnom govoru
(posredno u političkom), doneće veće poverenje, te manje laži. Manje ulepšavanja stvarnosti i umanjivanja njenih „negativnih pojavnih
oblika" dovešće do toga da se stvari jednostavno nazovu svojim imenom, te otkaz neće biti oslobađanje radnih mesta. Jezičko
zavođenje je osnov svake laži.

• Posebnu pažnju posvećujemo objektivnoj isitni , koja je od ključnog značaja u krivičnom postupku. Ovo posebno jer srž svakog
suđenja je utvrđivanje činjenica jer bez njega nema primene prava Odavde proizilazi značaj objektivno utvrđene istinitosti.

133) Ljudsko dostojanstvo (413-415)

• Prema Kantu , dostojanstvo se nalazi u čoveku, pod uslovom da je sposoban za moral. A zakonodavstvo mora da uvažava ljudsko
dostojanstvo, odnosno bezuslovnu, neuporedivu vrednost, za koju Kant zahteva poštovanje. U Kantovon "carstvu svrhe", sve ima ili
nema neku cenu. Ono što ima cenu je takvo da se na njegovo mesto može postaviti nešto drugo, kao njegov ekvivalent. Naprotiv, ono
što je uzvišenije od svake cene, ono što ne dopušta nikakav ekvivalent, to je ljudsko dostojanstvo. Ono postaje i merilo delovanja društva
u različitim sferama. Iz tog razloga se vraćamo Kantu i njegovom stavu da ljudsko dostojanstvo nema relativnu vrednost, jer je osnovni
uslov i svrha po sebi, i nosi unutrašnju vrednost pravnog poretka.

• Ljudsko dostojanstvo i moralna solidarnost povezani su u svom razvoju, te su iz tog razloga ljudska prava osmišljena tako da
potvrde ideju ljudskog dostojanstva. Dakle, bez ideje o ljudskom dostojanstvu nije moguće održati verovanje u ljudska prava. Iz tog
razloga ono predstavlja vrednost koju valja poštovati i nameće obrasce ponašanja, kako samog nosioca dostojanstva prema sebi, tako
i prema drugima, shodno principu jednakosti. Međutim, iako, načelno, svi imaju isto dostojanstvo, ono u stvarnom životu ne može da
se ostvari u potpunosti za sve. Za to ostvarenje nedostaju materijalni i drugi društveni uslovi.
Shodno tome, ljudi imaju pored prirodnog , odnosno urođenog dostojanstva, i društveno , koje nije jednako za sve, te ima i onih sa više
i onih sa manje dostojanstva.

• Ljudsko dostojanstvo kao vrednost mora da prizna svaki pravni poredak, čime će ono postati i pravna vrednost, odnosno ono
ostaje društvena vrednost, ali takvog karaktera da je sada pravo ostvaruje. Međutim, zbog prinude, pravo nije najbolje sredstvo
za njeno ostvarivanje. Tako se dostojanstvo vređa često na tako istančan način, da se ne može sankcionisati pravom, jer
postupci kojima se vređa nisu tako grubi da bi mogli biti shvaćeni kao prekršaji, a i teško ih je dokazati. Samo najteži
oblici povrede se mogu sankcionisati .
• Međutim, i sam pojam ljudskog dostojanstva nosi u sebi polje nejasnoće, koje opet dovodi u pitanje njegovo ostvarenje.
Postoje različiti oblici i izrazi dostojanstva, a neki od njih mogu izgledati nehumano, poput rituala određenih društvenih zajednica. Iz
tog razloga se može smatrati da nas ideje o
dostojanstvu zapravo dele, umesto da nas ujedinjuju. Ljudska prava svoj smisao dobijaju jedino ako omogućavaju ostvarenje ljudskog
dostojanstva i ako se mogu upotrebiti protiv institucija koje vređaju ljudsko dostojanstvo. Kao takvo, ono postoje moralni osnov koji
daje legitimnost zahtevima pojedinaca i grupama za poštovanje njihovog dostojanstva, i slobodu od bilo kakvot ugnjetavanja.
Međutim, i pored toga dolazi do otvorenog gaženja ljudskog dostojanstva i sloma etike dostojanstva, što se videlo kroz svu banalnost
zla, kako ju je označila Hana Arent. Ovo se ogledalo i u povredi dostojanstva kroz stav da Jevrejin nije pripadnik rase, a da sudbina svih
drugih naroda, odnosno onih koji nisu germasnkog porekla, nije interesantna za takav poredak.

134) Pravna sigurnost (415-417)

• Pravna sigurnost predstavlja tipično pravnu vrednost, koju pravo na najpotpuniji način štiti. Kao pravna vrednost ona
omogućava sigurnost građana uopšte, kao i onih protiv kojih se vode određeni postupci, poput krivičnog postupka i principa
njegovog vođenja, kao što je to, na primer, da lica protiv kojih je krivični postupak prvosnažno okončan, moraju biti
oslobođena neizvesnosti od ponovnog pokretanja postupka protiv njih za isto delo. Vezujemo pojam pravosnažnosti i
činjenicu da je "stvar" okončana. Apsolutna sigurnost je nedostižni ideal, tako da nam ostaje samo relativna sigurnost: ona ljudima
daruje predvidljivost, odnosno radi se o potrebi za spoznajom buduće situacije

• Izdvajaju se tri ravni pravne sigurnosti i to:

1) Vremenska , koja je izražena u zahtevu za stabilnost pravnih propisa u vremenu.

2) Sadržinska , koja je vezana za stabilnost sadržaja koji regulišu društvene odnose utvrđivanjem apstraktnih i konkretnih
pravnih ovlašćenja i obaveza.

3) Društvena , preko koje je pravno regulisanje usmereno na sve buduće istovrsne odnose unutar zajednice.

• Ovo ostvarenje u realnom vremenu određuje pravnu sigurnost kao stav da ako se ne može utvrditi šta je pravedno, mora se
propisati šta će biti po pravu, i to od strane organa koji je u stanju i da sprovede ono što je propisao. Na ovaj
način, izgleda, prema pravnoj sigurnosti, da je važnije da se „spor između pravnih gledišta okonča, nego da se okonča
pravedno i svrsishodno, važnije je postojanje pravnog poretka Nego njegova
pravednost I svrsishodnost. Možemo zaključiti da će pozitivnost prava putem pravne sigurnosti moći da dovede do pokornosti,
zasnovane na zakonu bez pravde i istine, te će na ovaj način podsticati nepravdu.

SUKOB PRAVDE I PRAVNE SIGURNOST

• Sukob između pravde i pravne sigurnosti izaziva dodatne teškoće pravu. Ovo je iskazano u zapovestima različitog smera, izraženim
kroz bespogovornu pokornost pravnim aktima koji su samo formalno-pravno valjani, a sadržinski nepravedni, i volje za pravdom.
Ovakvim zakonima se iz ugla pravde mora da porekne važenje tako da ostaje da je samo pravna sigurnost kadra da potpomogne
važenje neispravnog prava.

• Nama je neophodna izvesnost prava ali ne po cenu stvaranja nezakonitosti. Tako je neophodno da se uspostavi moguća
ravnoteža između zahteva za pravdom i zahteva za pravnom sigurnošću. Izvesnost prava je neophodnost, isto onoliko koliko je to
pravda, jer do pravde se ne može doći kroz odsustvo sigurnosti, a bez sigurnosti je nemoguć opstanak pravnog poretka. Ovakav
zahtev ostvaruje se kroz veću slobodu u stvaranju i primeni prava. Pravna sigurnost koja zahteva bespogovornu poslušnost
istovremeno onemogućava svaku kritiku postojećeg prava, odnosno pravnih rešenja. S druge strane, slobodno stvaranje prava
zahteva da sudija ima više slobode u primeni prava.

• Dakle, valja nastaviti sa emancipacijom (oslobođenje od bilo kakve potčinjenosti) sudije od zakona, ali presuda mora da
bude „predvivljiva" i
„objektivna", te samim tim „lišena afekata" i nikako rezultat nekog „opsenara (varalica)", već mora biti proizvod specijaliste činjeničnog
stanja. Ono zahteva veliki stepen mudrosti, jer gde je mudrost - tu je i pravda. Ovim se ne poriče da sudovi mogu da prave greške u
pravu. U praksi se ovo svodi na pitanje pravde i obezbeđivanja dovoljne izvesnosti subjektima krivičnog postupka, gde oni neće biti
izloženi negativnim aspektima nedovoljne pravne sigurnosti.

135) Jednakost (417-419)

• Ako svi ljudi uživaju jednako dostojanstvo, onda su svi ljudi i jednaki, odnosno onda: nema više roba ni slobodnoga, nema više
muškog ni ženskog. To znači da
je jednakost uslov razvoja pravnog poretka, uprkos brojnim nejednakostima i potčinjenosti određenih grupa ljudi.

• Pored prirodne ili fizičke nejednakosti, koje uspostavlja priroda, možemo govoriti, prema Rusou, i o moralnoj ili političkoj
nejednakosti , koja zavisi od nekog sporazuma i čini da povlašćeni uživaju različite povlastice. Možemo se pitati, zajedno sa Rusoom,
da li oni koji upravljaju i zapovedaju vrede više. Tako bi trebalo da bude, ali dobro znamo da to nije slučaj.

• Kako je došlo do nejednakosti? Pa, potrebno je da se vratimo u daleku prošlost: Prvi koji se, ograđujući neko zemljište, usudio reći:
Ovo je moje, i naišao na dovoljno glupe ljude da u to povjeruju, bio je istinski osnivač civiliziranog društva. Izgleda da smo jednostavno
samo odbacili ideju da dobra pripadaju svima. Zakon vlasništva i nejednakosti uništio je čovekovu prirodnu slobodu, a pravnici koji
su doneli tešku presudu da se dete neke robinje rađa kao rob, odlučili su, drugim rečima, da se čovek ne rađa kao čovek. Već se ovde
vidi uzrok nejednakosti: to je naše viđenje drugih kao nejednakih, odnosno da se nejednaki razlikuju i po rođenju i po kasnijem
društvenom statusu, poput situacije rezervisanih mesta na određenim događajima za one koji su po nekom kriterijumu viđeni kao
viša klasa. Ovo dovodi do rasta nejednakosti u građanskom društvu, a ni demokratsko društvo nije zaobišlo nejednakost. Sve nas
ovo navodi do zaključka da nejednakosti u prirodnom stanju nema.

• Jednakost pred zakonom je već osvojeno stanje i o njemu se više nema šta reći. Međutim, ostaje jedna druga vrsta jednakosti koja
nije osvojena, a to je jednakost do zakona, koja zapravo označava suštinsku, sadržinsku jednakost, jer označava jednakost prilika,
mogućnosti do zakona. Nominalno data jednakost pred zakonom nije ništa više od "mrtvog slova" na papiru ako mogućnosti nisu
jednake.

• Moralna nejednakost je ojačana pozitivnim pravom i njegovim poretkom. Ta nejednakost se u određenim prilikama ipak mora
opravdati, jer nikome neće biti prihvatljivo da dete zapoveda starcu, glupan vodi pametnog. Građansko društvo ispunjeno je
nejdnakostima koje dolaze iz različitog imetka, koji može dati i različit položaj, koji može biti suprotan razumu. Dakle, naša potreba da
budemo priznati kao viši, lepši, pametniji, vodi ka građanskoj nejednakosti, koja nije zavisna od određenog istorijskog perioda,
određene države, oblika vladavine, osim u krajnjem despotizmu, u kojem imamo jednog koji vlada, a svi smo mi jednaki u pokornosti.
Ruso smatra da su pratnja nejednakosti ambicija, mržnja l, zavist, prikrivena želja da se okoristi na štetu bližnjeg, a sve uz masku
naklonosti i mračne sklonosti ka povećanju bogatstva.
136) Red i mir (420-423)

RED

• Red ima svoju suprotnost u haosu, koji označava vašar, gužvu, gungulu, zbrku, lom, metež, besporedak. Haos je, kao takav, simbol
za nered i suprotnost redu, dok je sistem pretpostavka reda, a ove reči mogu biti shvaćene i kao sinonimi: red - sistem. Teorija haosa
otkriva da pored toga što sistem postoji u redu, on postoji i u neredu, haosu. I na taj način pomoću sistema prelazimo iz nereda u red.
Prema Lukiću, potpuni besporedak je simbol za potpunu neuređenost sveta, iz koje ipak nastaju red i poredak, i valja ga
razlikovati od nepotpunog
besporetka koji postoji u kosmosu.

• Red i poredak su sinonimi za zakonitost sveta. Red je zakonitost na delu.Ta zakonitost na delu može se reflektovati kroz različite
situacije u kojima je moguće da iz reda nastane nered, poput one kada je u pravnom poretku ustanovljen red donošenjem ustava kao
najvišeg pravnog akta. Međutim, taj red nikako nije identičan sa onim koji se uspostavlja putem zakonskih normi ili normi autonomnog
prava. Red nije isti, jer se razlikuje stepen i kvalitet ovog reda sa onim koji se uspostavlja ustavom. Može se primetiti da je
najmanji stepen reda kod podzakonskih normi i normi autonomnog prava. Dakle, stepen reda direktno je vezan za pravnu snagu
pravnog akta. Moguće je i obratno, da nered rodi red, poput situacije sa običajem, koji shvatamo kao društvenu normu koja
predstavlja rezultat dugog i stihijskog izgrađivanja od strane društvene mase. Pošto je običaj tvorevina neorganizovanog društva, on
podrazumeva difuzno delovanje koje je uvek haotično. Red i nered mogu istovremeno da postoje u svakoj pojavi. Pravni poredak
ukazuje na jedinstvo reda i nereda jer se kroz njega prelamaju i red i nered, odnosno promene koje mogu menjati efikasnost pravnih
normi.

• Vodi se polemikama oko toga da li je red posebna pravna vrednost, te će mnogi autori koristi red kao sinonim za sigurnost i mir.
Ipak, red ima jednu bitnu vrednost. Red znači na prvom mestu predvidljivost i izvesnost. On ima
vrednost koju nastoji da ostvari svaki pravni poredak bez razlike, jer je doza predvidljivosti neophodna za valjano
funkcionisanje pravnog
poretka. U tom delu red zaista liči na pravnu sigurnost, koja i sama zahteva određeni stepen predvidljivosti i tačno mesto svakog
državnog organa i svakog pravnog akta

MIR
• Moralna vrednost - mir - predstavlja alternativu sukobima i jedan od osnovnih društvenih ciljeva. Mir ima svoje uporište i u shvatnju
ograničenja samovolje. "Imanentnost (postojanje) mira u pravu" ističe da pravne norme uvek nastoje da ga ostvare i to nezavisno od
određenih ideala pravde i morala.To znači da se neki oblik mira uvek zahteva, ako ne i „večni mir", koji je, prema Kantu, ishodište i
krajnji cilj međunarodnog prava, ali Kant smatra da se on ne može ostvariti, već da su ostvariva samo politička načela koja teže za tim,
odnosno za sklapanjem takvih državnih saveza koji, opet, sa svoje strane, vode neprekidnom približavanju „večnom miru".

• Nikole Viskovića smatra da princip mira ne zahteva odmah neko društveno stanje u kome nema fizičkog nasilja, već on
pretpostavlja da nema nekontrolisanog i privatnog nasilja među ljudima i na jednom višem stupnju među samim organizacijama
političke vlasti unutar i među globalnim društvima (međunarodni mir). Ovde je reč o relativnom miru , ili o primirju.

• Kako stići do mira? Kod mnogih autora nailazimo na mišljenje da se do mira dolazi, kad svi neprijatelji budu uništeni. Jasno je da
mira baš i nema zbog ovakvog stava, koji polazi od relacije prijatelj - neprijatelj, što je suprotno vrednosti opšteg bratstva i mira. Mira
nikada neće biti dok mi delimo ljude na prijatelje i neprijatelja, i ne prihvatamo ljude u njihovom jednakom dostojanstvu.
Iz tog razloga se mir mora shvatiti kao vrednost i opšta dužnost, jer mir nije prosto odsustvo rata niti kakva stabilna
ravnoteža među suprotstavljenim stranama, već se zasniva na ispravnom
poimanju ljudske ličnosti i zahteva izgradnju jednog poretka po pravdi. Ova definicija polazi od čoveka, njegovog dostojanstva,
poretka pravde, ali i onoga što se može nazvati ljubav svetskog građanstva, jer ne govori o primirju među suprotstavljenim
stranama ili uvažavanju trenutnog rasporeda snaga.
Kada se čoveku odriče njegovo dostojanstvo, tada je mir ugrožen, što znači da su za mir od suštinskog značaja zaštita i
unapređenje ljudskih prava. Ako se mir shvati kao dužnost određenih grupa, a ne celine čovečanstva, takav stav dovešće do
rata.

RAT I MIR

• Ta dva antipoda, mir i rat uvek su postojali zajedno, s tim što je rat "bič" koji ne može biti oruđe pravde kojim će se stići do mira, jer
on nije vrednosna alternativa miru, koji se ne može postići ako nije obezbeđeno dobrotom ljudi. Da li smo mi uopšte osposobljeni da
sačuvamo mir? Izgleda da je tačno rečeno:
„Mirom se ništa ne može izgubiti. Ratom se, pak, sve može izgubiti". Mir je rezultat humanizma, a rat je sunovrat (propast)
humanizma. Moralnost korišćenja oružja u cilju ostvarenja mira nikada neće biti vrednost iz perspektive onoga ko je rat izgubio.

• Tako se postavlja pitanje - ako nema mira, da li to znači da princip humanosti nije ravnomerno raspoređen među
ljudima, jer čak i akcije
međunarodnih organizacija ne moraju da u sebi nose polje zaštite mira.
Mir sobom nosi pitanja poput zaštite nedužnih i mere protiv onih koji ugrožavaju mir, s tim što ovde valja uključiti pitanje
faktičke moći ili nemoći određenih država. Tako ostaje kao apsurd da se gomilanje oružja
shvata kao sredstvo za održanje mira, već se pre može shvatiti kao sredstvo da se odvrati od napada. Valja pomenuti i terorizam , koji
je jedan od najbrutalnijih oblika nasilja koje danas potresa međunarodnu zajednicu, jer seje mržnju, smrt, želju za osvetom i odmazdom.

137) Solidarnost (423-425)

• Solidarnost je društvena i pravna vrednost, koja zadire u pravni poredak jer je vezana za ponašanje ljudi, i to ne samo po pravnim,
već i po društvenim normama. Na taj način solidarnost postaje izraz posmatranja druge osobe oko sebe. To znači da je za solidarnost
ključni pojam drugi, jer taj drugi, i njegov status, otkriva iskrenu brigu za društvenu zajednicu.

• Solidarnost postaje neophodna, jer time društvo dobija moralni karakter i vrednosni smisao. Nekada je solidarnost bila vezana samo
za određeni krug ljudi, koji se unutar sebe smatrao jednakim. Seneka je učinio određeni pomak, smatrajući da svet nije više res
publica Romana , nego svet kome pripadaju svi ljudi bez obzira na stalež i naciju. Posebno mesto u shvatanju solidarnosti pripada
Kantu , koji ukazuje na potrebu da je dužnost braće da čine dobro drugim ljudima u skladu sa svojim mogućnostima, bez obzira da li ih
volimo ili ne volimo. Ali, on pojmu solidarnosti dodaje i pojam poštovanja i samopoštovanja, odnosno potrebe da uz naše dobročinstvo
poštedimo poniženja brata, odnosno to je solidarnost bez samoljublja.

• Postoji razlika između samilosti i dužnosti da se učestvuje u sudbini onih koji pate, odnosno dužnosti da se zaobilaze mesta na
kojima žive siromasi, kao i da se ne beži od bolesničkih soba.

• Pored otuđenja, javlja se i moralna tupost u odnosu prema drugima, što govori u prilog stavu da je solidarnost sumnjiva vrlina koja
je, na primer, dovela do toga da je Nemac sasvim ravnodušno posmatrao suludo idiotsku hajku na Jevreje i zbog te svoje
ravnodušnosti, postao je saučesnik jednog masovnog ubijanja. Iz
tog razloga valja naglasiti da je čak i pravdi neophodna primena putem solidarnosti, koja ipak neće ići uporedo sa velikim obiljem i
bogatstvom jednog društva.

138) Celishodnost i delotvornost (425-426)

• Razlika između vrednosti i primene prava i razlika između propisanog, odnosno onoga što je zapovednim tonom ispisano u
zakonima, i sama primena zakona predstavlja kamen spoticanja i klizavu nizbrdicu pravnog poretka. Dakle, nije dovoljno samo
ceremonijalno ukazati na vrednosti, već je neophodna i njihova primena. Država i društvo moraju svojim snagama da obezbede
sprovođenje zakona. Iz tog razloga se i izdvaja pravna vrednost celishodnost , koja čini primenu prava "mekšim". Celishodnost ne sme
da bude iznad zakonitosti. Neophodna individualizacija prava zapravo se dešava putem celishodnosti, kojom se pravo primenjuje u
najvećem obimu. Na taj način, ona se prilagođava okolnostima, koje su nužno različite tokom primene.

• Ako se pravo ne primeni u određenom trenutku, društveni odnosi praktično ostaju neregulisani, što pravni poredak ne može da
prihvati. Iz tog razloga se kod prava primećuje veća delotvornost no što je to kod drugih društvenih normi, poput običajnih i moralnih
normi. Delotvornost se, kao praktična pravna
vrednost, ostvaruje putem prinude kojom pravo raspolaže, jer izgleda da se bez prinude pravo ne može primeniti.
Obavezujuća snaga prava, koja počiva na vrednostima veća je od one do koje se dolazi samo
prinudom i strahom od sankcija.

RADBRUH I LUKIĆ

• Lukić kaže da su ove vrednosti čisto pravne vrednosti, te ih on u domenu primene prava shvata kao vrednosti koje omogućavaju
primenu prava, jer je potreba svakog prava da bude primenjeno, i to u relativno kratkom vremenskom roku od nastanka konkretnog
slučaja na koji valja da se primene pravne norme. Ako se to ne desi slučaj ostaje neregulisan, a pravo neprimenjeno. S druge strane,
delotvornost je nužna pravu zbog entropije u njemu, odnosno zbog potencijalne neuređenosti sistema, tj. zbog težnje sistema uopšte,
pa onda i pravnog sistema, ka neuređenosti.

• Radbruh govori da u pravu postoje antinomije, do kojih posebno dolazi kod primene prava. Postoji ta konstantna protivrečnost
između pravde, sigurnosti i
svrsishodnosti u primeni prava. Pravda je vanvremenska, i prilično apstraktna, dok se zahtev pravne sigurnosti nalazi u postavci da
je važnije da se spor okonča, nego da se okonča pravedno, a svrsishodnost zahteva, koliko god je to moguće, individualizaciju. Na taj
način dolazi do sukoba između pravde i svrsishodnosti tokom primene prava, što Radbruh vidi u krivičnom pravu.

139) Pravna država i vladavina prava (431-438)

PLATON, TOMA AKVINSKI, KANT I RUSO

• Od Platona pa nadalje postoji pitanje ko valja da vlada, ljudi ili načela, mudro sastavljeni zakoni, mada je jasno, još od njegovog
njegovog vremena, da te mudro sastavljene zakone valja da sastave mudri ljudi, da bi i ti zakoni bili mudri. Vremenom se pokazalo da
su zakoni nužni, da bez njih nije moguće, prema Tomi Akvinskom , kod nekih ljudi obezbediti da čine razliku između dobra i zla. Ipak, ti
zakoni koji valja da vladaju, odnosno „idealna država" kakva treba biti po čistim pravnim propisima" zapravo je ono što možemo
nazvati pravnom državom, Rechtsstaat .

Kant će dodati da zakonodavnu vlast može da ima samo sjedinjenja volja naroda, a to je za njega republika, koja negira samovolju onih
koji vladaju, a neguje slobodu koja je ograničena pravednim zakonima. Karakter tih zakona u pravnoj državi je opšti odnosno njegov
predmet je opšti, jer posmatra podanike kao jednu celinu. Rusoovo shvatanje će dati osnov za pravnu državu. On posebno ističe da
ono što jedan čovek, pa ma ko to bio naređuje po svome nahođenju, nije zakon; čak i ono što suveren naređuje za poseban predmet
takođe nije zakon, već ukaz; to nije akt suverenosti, već akt uprave.

CIKLIČNI KRUGOVI PRAVNE DRŽAVE I DIKTATURE

• Posmatrajući načelo zakonitosti, došlo se do zaključka da njegov formalni deo obezbeđuje hijerarhijsku saglasnost nižih pravnih
akata sa višim, dok njegov materijalni, sadržinski deo obezbeđuje političku "klimu" zasnovanu na odsustvu samovolje, što na neki
način predstavlja osnovu učenja o pravnoj državi. Vladavina prava ima naglasak na sadržinom delu, odnosno na političkom
značenju i slobodi, kao i na mehanizmima njene zaštite.

• Tako, prema Hermanu Heleru , nju jedva ko da osporava, čak i tamo gde ili uopšte nije bila ili nije bila potpuno priznata ili ostvaren,
jer se čak i marksistička
diktatura proleterijata" shvatala, manje više u smislu demokratske pravne države.

• Još izgleda da se o pravnoj državi najbolje govorilo tamo, i od strane onih ljudi koji su živeli pod diktaturom. U situaciji kada želimo da
izbegnemo zavodljivost moći, mi se okrećemo prema pravu. koje jednako važi za sve i poštuje vrednost ljudskog dostojanstva. Razlog je
jednostavan. Zavodljivost moći je nešto što se teško može izbeći, jer svaka vlast kvari, a ljudi zaslužuju da vlada pravo, a ne puki
volumtetizam. Problem nastaje kada ljudi požele da njima vladaju savršeni zakoni, a to je nemoguće. Ti se ciklični krugovi javljaju u
trenutku kada bežeći od surovosti rata, ljudi krenu u istraživanje mogućnosti da njima vladaju savršeni zakoni, a onda, pošto uvide da
tako nešto ne postoji, oni gube veru i bivaju izloženi društvenoj nesigurnosti, koja počinje da se širi čim u društvu nema čvrstih pravila.
Tako je Heler i primetio da događaji u Italiji, Španiji i tadašnjoj Jugoslaviji otvaraju pitanje poželjnosti diktatura, kao i pitanje da li je to
kraj pravne države. Tada iz straha, ljudi ulaze baš u ono stanje iz kojeg su tako jako želeli da izađu, ulaze u diktaturu.

• Ljudska istorija pokazala je primere takvih koncentričnih krugova, koji se neumitno ponavljaju. Valjalo bi naći neku ravnotežu koja će
doprineti razvoju društva, a ne njegovom paralizovanju. Zato ideji „vladavina prava, a ne ljudi valja prići sa realnih polazišta, a to je najpre
izgradnja vrednosnog mentaliteta, nasuprot zavodlivosti moći kod onih koji vladaju, dakle, onih koji će svojim pravnim propisima
usmeravati ljudsko ponašanje. Iz ovog razloga i sama pravna pravila moraju biti takva da ih je moguće primeniti, te je ovde reč o
valjanoj
vladi . Tako je Džozef Raz dobro primetio da društvom moraju da vladaju ljudi, a ne samo zakoni, kojima su i oni sami, vladari,
potčinjeni. Dakle, slažemo se sa Razom, mi ćemo biti uvek pod vladavinom ljudi, jer su ljudi sudije i zakonodavci. Sasvim prirodno,
postaje jasno da se zavodljivost moći izbegava time što će se jasno odrediti da je svako postupanje državne vlasti koje je suprotno
zakonu nezakonita delatnost.

VLADAVINA TERORA

• Teror je direktna posledica zavodljivosti moći. Iz tog razloga se u jednom trenutku pojavila ideja da je možda diktatura
bolje prilagođena današnjem društvenom biću.

• Plastičan primer, koji najbolje objašnjava šta je to vladavina prava, tj. pravna država, jeste legenda o mlinaru iz Sansusija. Kako je
Fridrihu Velikom smetalo
kloparanje
vodenice vlasnika Johana Vilhema Trevenica, on mu je ponudio da kupi vodenicu. Mlinar je ponudu odbio, a kralj je bio iznenađen i ljut,
te je zapretio da mu na osnovu svoje vlasti može oduzeti vodenicu, što znači da mu čak i neće platiti ništa za nju. Na to je mlinar
odgovorio: „Sigurno, Vaše Veličanstvo, to bi Vaše Veličanstvo zacelo moglo učiniti kada rečeno, s Vašim dopuštenjem, u Berlinu ne bi
postojao Apelacioni sud. Fridrih Veliki zaista ima pravo da mlinaru oduzme vodenicu. Međutim, ustrojstvo pravne države koje zahteva
obavezivanje pravnim pravilima i onih koji su ih doveli, bio to parlament ili monarh, podrazumeva njihovu pokornost vrhovnim
sudovima.

• Tako izgleda da se društvo i država kreću u cikličnim krugovima razočarenja građana, posebno u zemljama sa nestabilnim pravnim
sistemima, te se postavlja pitanje da li je uopšte moguće govoriti o vlasti u vrednosnom smislu, koja svoje ciljeve postiže mimo zakona.
Istorija je pokazala kako je lako doći od stubova do krhotina prava. Pravo je ipak nešto više od zapovesti suverena, te je i sama ideja
vladavine prava blisko povezana sa idejom dobro uređenog društva. Stizanje do društva koje je valjano uređeno je moguće samo uz
dobre stubove prava, te tako stubovi predstavljaju vrednost koja vodi daljem vrednosnom usavršavanju prava. Na taj način se stubovi
prava mogu shvatiti ne samo kao moralne, društvene i pravne vrednosti, već i kao moralno - političke vrednosti.

• Odbacivanje formalnog načina shvatanja pravne države suštinski je zadatak društva, jer čak i u sistemima koji poseduju makar i
formalno, parlament, oni koji sede u parlamentu prihvataju iz raznoraznih razloga ideju: "Just Votes for Unjust Laws" i time daju
formalno-pravno utemeljenje za zakonske propise koji nemaju utemeljenje u moralnom autoritetu. Iz tog razloga ne možemo glasati za
nepravedne pravne propise, jer to dovodi do puta u totalitarizam, o čemu je govorio Fridrih Hajek. Tako je i stav pravo je pravo mogao
biti povezan sa narastajućim totalitarizmom. Ovakva apsolutna poslušnost zapravo vodi do odsustva sistema, i vodi politici straha.

STRAH

• Takvi sistemi, koji su sami po sebi suprotnost pravnoj državi računaju na onu "tamnu" stranu čovekove ličnosti koja će se u
takvom trenutku za društvo pokazati u najgorem svetlu. Sistem će onda početi sam da se hrani ljudskim strahom i zlom, što će
rezultirati denunciranjem, koje postaje jedan od najboljih instrumenata vladanja. Ono što ostaje kao veoma negativna Stvar je što zlo
postaje moguće baš zbog ljudske pokornosti, i zato što to zlo ne čini niko drugi
do ljudi sami sebi. Strah koji se uvlači među ljude je najpogodnije tlo.

• Čovek se danas, i u pravnoj državi, našao u situaciji da je prvi i poslednji argument prava. Svi ostali argumenti gube značaj pred njime.
Ali sistem čiste proceduralne demokartije dovodi do raskoraka između aksioloških zahteva I formalno-pravnih postulata. Ovaj rascep
sasvim prirodno dovodi do veoma loše pravne regulative, koja na vrlo suptilan način dovodi od nestajanja čoveka, odnosno mora da
ovlada svekolikom delatnošću države, jer, pre ili kasnije, svaka nekontrolisana ljudska vlast podleći će opasnosti neproračunljive
samovolje. Iz tog razloga Monteskje i zahteva podelu valsti. Ta i takva vlast u državi koja se želi nazvati pravnom, mora da obezbedi
jednakost pred zakonom , jednakost do zakona . Tu građani imaju pravo na objektivnu primenu opštih normi bez obzira na rang,
stalež.

• Danas se može videti da je došlo do degeneracije ideje pravne države i vladavine zakona, jer se zakon shvata tehnički i formalnom,
a pozakonjenje života se svodi na ekonomsku sigurnost. Posebno je važno prihvatiti ideju „ socijalne pravne države ", koja ima na
umu one koji su od strane vladajuće klase označeni kao manje vredni. Interesantno je kako je Heler pre toliko vremena primetio da
je današnja država preterala, ali ne u zakonodavstvu, već u upravi, te da se mora krenuti putem odstranjivanja državne uprave u
korist samouprave. Iz tog razloga Ernst Vofgang Bekenferde i postavlja pitanje: Da li slobodarska, sekularizovana država živi od
normativnih pretpostavki koje ona sama ne može da garantuje? Odgovor nalazimo u deficitu važenja, u neodređenoj obavezujućoj
snazi pravne norme, što ze može nadomestiti i popuniti moralnošću.

• Zadatak pravne države je da podredi moć prava, te da ga usmeri kao onome što smo, zajedno sa Helerom, odredili kao „socijalnu
pravnu državu", odnosno da moć prava ima „smislenu upotrebu". Danas je, više nego ikada, potrebno da ljudi shvate da je pravo jedan
izraz pravednosti, koja je u službi svih, a ne samo onih koji imaju moć. Tako nas danas više ne zastrašuje toliko strah od velikog rata,
nego strah od sveprisutnog terora, koji pravna država ne može da odstrani putem vladavine zakona. Izgleda da se vladavina zakona
pokazala kao nedovoljna u obuzdavanju moći. Kako pravna država ne može da obuzda različite oblike moći, dolazi do podozrenja
(sumnja) prema njoj i odsustva vere u njenu vrednost. Kako idemo ka demokratiji, javlja se pitanje "problem mnogo prjavih ruku", tj.
ovde je reč o pitanju moralne odgovornosti u donošenju odluke političkih odluka. Ako mnogo njih učestvuju u donošenju političke
odluke, ko je zaista odgovoran?

• U vremenu demokratije i pravne države, te situacije mnogo ruku", ostaje nam samo "appeal to Heven". Ovo je veoma očekivana
situacija, jer se pokazalo da je krivično pravo izgleda do sada služilo bolje da se kažnjavaju obični
građani zbog njihovih nedela, no što je to bio slučaj sa pripadnicima vlasti. Sve ovo možemo jednim moralno-proceduralnim
rečnikom označiti kao opstrukciju demokratije . Ovo nas navodi na zaključak da smo mi u pravnoj
državi upućeni u stvari sporednog značaja, te da pored nas prolaze one koji čine sadržinski deo pravne države.

ZAKLJUČAK

• Zašto ipak, na kraju, zahtevamo pravnu državu? Zato što vidimo pravo i
pravnu državu kao oruđe za uređenje društvenih odnosa koji moraju da počivaju na društveno-pravnim vrednostima.