Социјална демографија – први колоквијум

Увод у демографију

Ахил Жијар сматра да су се половином 19. века стекли бројни услови који су
погодовали истовременом настанку и развитку демографије и социологије, те две врло
повезане и по њему, зависне научне дисциплине; два најважнија услова јесу:
1. Велики напредак математике, а посебно статистике и рачуна вероватноће, а
затим и институционализација сталног прикупљања података о становништву,
укључујући и њихову анализу, обраду и предвиђања
2. Развијање свести унутар филозофије о томе да друштвени и политички живот
људи није плод ни природне нити божанске воље, већ свесног деловања људи

Корени демографије се лоцијару у три релативно независна извора:

1. Класичној политичкој економији на челу са Малтусом
2. Статистици становништва
3. Покрета за друштвену реформу
Најкрупнији кораци у конституисању демографије направњени су тек у 20. веку, када је
сазрела пуна друштвена свест о потреби истраживања становништва као посебног
ентитета (после Другог светског рата).
Захваљујући стварању научне методологије пописа и виталне статистике, 1950. године
је спроведен први круг пописа у свету. Од тад, попис се врши на сваких 10 година.
Објављено је неколико важних публикација и студија: „Демографски годишњак“ ОУН,
студија Дејвида Гласа о политици и кретању становништва у Европи, студија Алберта
Совија о општој теорији становништва.
 Основни појмови

Становништво чини скуп лица која живе на одређеном простору, у одређеном времену
и имају одређене особине. Становништво се састоји од појединаца или становника
који имају своје демографски релевантне особине. Деле се на:
1. Биолошке (старост, пол раса)
2. Друштвеноекономске и културно антрополошке (образовање, старост,
запосленост, брачно стање)
Поред природног кретања (наталитета и морталитета) на бројност становништва утичу
и миграције (имиграције и емиграције).
У описивању неке популације увек се полази од њене бројности. Постоје битне
разлике између величине и цвих осталих демографских и друштвених одлика малих и
великих популација (дистикнција је важна јер се демографске законитости могу само
испољити у већим целинама, пример тога је биолошка константа мушких и женских
беба при рођењу).
Друга подела је на парцијалне и глобалне популације. Глобална популација се односи
на државу, док је парцијална популација мања целина глобалне.
Стуктура становништва се односи на распоред учесталости појединих атрибута у
становништву. Структура становништва по одређеној категорији (нпр. по старости),
заправо је нов квалитет који настаје из две групе веза:
1. Односа појединих особина појединаца
2. Начина и степена повезаности и условљености особина међу собом у
становништву
Пример повезаности – старосна структура и економска активности, зависи од типа
друштва како ће се корелација испољити.
Постоји и подела на глобалне и парцијалне структуре. Глобална је општа структура као
систем односа појединачних и друштвених особина у становништву. Пошто није
могуће посматрање свих особина становништва и њихових међусобних веза, глобалне
се раздвајају на бројне парцијалне структуре (биолошке и друштвене). На парцијалну
структуру делују две групе чиниоца:
1. Компоненти пораста (наталитет, морталитет и миграције)
2. Компонента процеса (старње старосне структуре, ширење писмености, развод)
Милош Мацура је дефинисао демографију као науку о развитку становништва. По
Мацури, развитак становништва је сложен процес у коме се истовремено дешавају
квантитативне (прираштај становништва) тако и квалитативне (промена структура
становништва) промене у оквиру породичних и других облика живота.
На демографски развитак утичу 2 фактора:
1. Ендогени скуп чинилаца – активно стање становништва
2. Егзогени скуп чинилаца – биолошке и друштвеноисторијске детерминанте
(степен економског развоја, систем вредности...)
Демографски развитак производи две последице:
1. Последице које се испољавају у самом становништву, под утицајем оба скупа
фактора
2. Друштвене последице које настају као резултат само ендогених чинилаца

Подела демографије

Тематика демографије се дели на:

1. Материјалну демографију, која се даље дели на: општу (теоријску) – бави се
законитостима развитка становништва; посебну – бави се демографијом
одређеног региона; примењена – бави се проучавањем и објашњење
одређених демографских појава са становништва посебних научних дисиплина
(нпр. социјална демографија)
2. Формалну демографију (димометрију), која се даље дели на: статистику
становништва – региструје масовне појаве у становништву; виталну статистику
– усмерена је на природно кретање становништва, као и социјалне процесе
(нпр. склапање бракова и развод); статистику домаћинстава, породица и
насеља; миграциону статистику

Социјална демографија

Демографију интересују, пре свега, дистрибуције становништва (структуру

становништва, старост, образовање...), док социологија конструише обједињавајуће
концепте као што су култура или друштвена стратификација.
Социјална демографија проучава и тумачи појаве, процесе, стуктуре, трендове са
становништва социологије, али и других друштвених наука.
Социјална демографија представља комбиновање квантитативног и квалитативног
приступа у истраживању (пр. Одлагање склапања брака)
Три битне социодемографске теме јесу:
1. Значај припадања одређеној генерацији или кохорти – биографија људи се
битно разликује зависно од тога у којој су генерацији рођени, генерације се
појављују као једна од линија социјалне диференцијације
2. Величина популације и њена стопа раста – утицај величине становништва на
свакодневни живот грађана најбоље се може разумети на примеру Кине (Кина
је била принуђена да ограничи природни прираштај)
3. Утицај популационих трендова или развитка становништва на друштвене
институције

У погледу своје методологије, социјална демографија се користи:

1. Општом методологијом наука – обухвата филозофију, тј. логику и њене методе.
Индукција се сматра полазном и основном методом у демографији, због
потребе захватања масовних појава које се потом подробније анализирају
2. Квантитативним методама – основни демографски метод је математички, тј.
статистички. Статистика становништва је посебна грана статистике која се бави
методологијом прикупљања, класификовања и обраде података о
становништву. Поред статистичког метода, удемографији се користе и следећи
приступи: анализа на основу непотпуних података и методи корелационих
веза
3. Квалитативним методама – примена квалитативног и методолошког приступа у
истраживању становништва представља нови, мултидисциплинарни приступ,
веома развијен у савременој демографској литератури. Процес прикупљања
података у квалитативном истраживању одвија се на основу теоријског узрока,
које обично намеран, а не репрезентативан

Извори података о становништву

Извори о становништву се деле на (Бранислав Ђурђев направио поделу):

1. Примарне – статистикча евиденција, теренски рад и историјски извори
2. Секундарне – књиге, чланци, студије (шира литература)
Савремена статистичка евиденција обухвата: пописе, виталну статистику, регистре,
статистичке годишњаке, билтене...
Пописи су највеће и најзначајније статистичко истраживање које спроводи државна
служба, на сваких десет, односно пет година, обично прве године у деценији. Први
попис – пописивање канадских колонија 1655. године, први попис у кнежевини Србији
1834. (први савремени попис у Србији 1866.)
У пописима се бележе релевантне информације о целокупном становништву,
територијалном размештају и особинама. Попису претходи тачно утвђивање
административних граница, критеријума по којем ће се вршити обухват лица и
усвајање система класификационих јединица, којим се дефинишу основна обележја.
Регистри становништва су извори података које спроводе само богатије земље – у
међупописном периоду се бележе сви релевантни демографски догађаји о сваком
становнику државе. Функција регистара огледа се у томе што они омогућавају:
идентификацију лица, предвиђања броја будућих ученика, војних и пореских
обавезника, корисника социјалне заштите и слично.
Статистички годишњаци су публикације Завода за статистику који доносе релевантне
податке о становништву и привреди земље, на основу пописа и редовне статистичке
евиденције.
Демографску статистику издају сттаистички заводи од 1950. године. Пружа
најпотпуније податке о виталним догађајима у становништву, и то на годишњем нивоу.
Статистички билтени настају за потребе одређених служби, односно праћења
података о уделу радно активног становништва или лица која су користила
здравствене услуге, затим деце обухваћене процесом школовања, односно
образовања.

Природно кретање становништва

Под природним кретањем, или репродукцијом, подразумева се како биолошка тако и

социоекономска и културна репродукција друштва.
Биолошком репродукцијом обнавља се једно друштво, односно становништво (мења
се његова бројности, особине и структурална обележја: старосно полни састав,
брачност образовне, етничке...) Друштвеном репродукцијом обнаваља се и/или мења
референтна друштвена структура тј. друштвени систем.
Природно кретање има две основне компоненте: наталитет и морталитет

Наталитет

Наталитет је стални процес обнављања становништва, који се посматра на основу

скупа свих појединачних случајева живорођења. Описује се помоћу неколико
показатеља: висине, кретања и развоја током времена, особина и чинилаца
наталитета.
Општа стопа наталитета је груби показатељ који говори о броју живорођених беба
средином године посматрања, а изражава се на 1000 становника.
Формула: n’ = N/ØP*1000 (у ‰)
Општа стопа наталитета у свету се креће од око 10 до 40 промила. У равијенијим
земљама је око 10, као последица постранзиционог демографског развитка, док се у
Африци и Азији креће и до 50 рођења на 1000 становника.
Недостатак овог показатеља је његова девовљна прецизност, узрокована чињеницом
да се један догађај као што је рађање, ставља у однос са целокупном популацијом,
односно и с оним њеним деловима који нису у репродуктивном периоду.
У оцени кретања наталитета треба водити рачуна да ли је реч о дугорочним
тенденцијама или краткорочним осцилацијама (везује се за сеоско становништво).
Само стопе наталитета које се дуже времена оджавају на одређеном нивоу узимају се
као релевантне за оцену демографског режима популација.
Уз стопу морталитета одојчати, стопе наталитета се узимају као мерило степена
друштвеноекономског развитка.

Ферталитет

Ферталитет се односи само на део популације који је теоријиски способан за рађање,

тзв. фертилни контигент (чине га жене узраста од 15 до 49 година, 35 генерација).
Општа стопа ферталитета представља број живорођених беба у односу на фертилни
контигент.
Формула: f’ = N/ ØPf,15-49*1000 (у ‰)
Диференцијалне стопе ферталитета – односе се на репродукцију одређених
друштвених група или слојева унутар фертилног контигента. (нпр колики је ферталитет
Албанки)
Формула: f’d = Nd/ ØPf,d,15-49*1000 (у ‰)
Nd представља број живорођених беба, чије су маме Албанке, а Pf,d,15-49 укупан број
жена Албанки старих од 15 до 49 година.
Специфична стопа ферталитета по старости – долазимо посматрањем броја
живорођених мајки одређене старости.
Формула: f’ = N25/ ØPf25*1000 (у ‰) – може било који број између 15 и 49
Стопа укупног ферталитета је показатељ који се много користи у анализи висине и
особености рађања унутар једне популације као и у међународним компарацијама.
Добија се из трансверзалне анализе текућег ферталитета, сумирањем специфичних
стопа ферталитета датих на једну жену свих 35 генерација жена у току једне године.
Формула: збир специфичних стопа дате на једну жену*5
СУФ је хипотетска мера која се тумачи на следећи начин: нпр. девојчица која је 1999.
године напунила 15. година буде понашала на исти начин у односу на рађање као
генерације које те исте године излазе из репродукције, под условом да доживи крај
фертилног периода, онда ће до краја фертилног периода родити 1,395 деце. (толики је
био СУФ 1999. године).
Бруто стопа репродукције означава у којој мери ће генерација мајки бити замењена
генерацијом ћерки. Показатељ се добија сумирањем специфичних стопа ферталитета
само за женску живорођену децу и рачунато на једну жену. (Ако немамо податак о
томе колики је удео девојчица у укупном броју живорођених, СУФ се множи са
константом 0,487, која означава вероватноћу да ће новорођенче бити женског пола.
Пример: 1,395*0,487 = 0,67
Нето стопа репродукције израчунава се слично бруто стопи репродукције, али уз
увођење фактора морталитета за сваку старосну кохорту мајки.
Уколико је нето стопа репродукције једнака јединици , становништво је стационарно,
свака жена која роди једну девојчицу само замењује себе, па је следећа генерација
једнако бројна као и претходна.
У анализи ферталитета може се примењивати тзв. лонгитудинални приступ који
означава понашање једне изабране старосне групе, кохорте или генерације током свих
35 година колико траје репродуктивни период. Аналогна стопа која произилази из овог
приступа назива се стопа кумулативног или завршни ферталитет.
Просечан ред рођења је показатељ ферталитета који се рачуна на основу података о
томе дали је дете мајци прво, друго, треће и сл. Из тих података се добија аритметичка
средина која представља просечан број деце коју су родиле оне жене из фертилног
контигента које су рађале у години посматрања.
Просечна старост мајке приликом рођења првог детета је још један од важних
показатеља особина ферталитета.
 Чиниоци наталитета и ферталитета

Фактори који обликују рађање могу се поделити у три основне врсте:

1. Биолошки
2. Демографски
3. Друштвеноекономски
Када је реч о биолошкој условљености рађања, реч је о стерилитету, било да је он
урођен или стечен током живота. Стерилитет је негативна мера рађања и оцењује се
да, просечно, у популацијама постоји око 3-7% становништва које нема прокреативних
способности. У проучавању стерилитета, демографија се ослања на друге науке, пре
свих медицина (биолошка генетика).
Стечени sterilitet је губитак плодности који настаје током живота, услед старења
репродуктивних ћелија и организма, обољења, повреда...
Социолошки (вољни) sterilitet је резултат личне одлуке појединца и пара да не
учествује у репродукцији, свесно се одрићући рађања. У постиндустријском друштву,
које је у великој мери апсорбовало женску радну снагу, жени је тешко да усклади
породицу и професију, пре свега родитељство.
ДИНК парови (double income no kids) – парови који су каријерно оријентисани и који се
трајно или привремено одричу потомства.

Крива фералитета
Старосна структура укупног становништва, односно фертилног контигента важан је
демографски чинилац који опредељује висину наталитета.
Крива ферталитета је погодан начин приказивања те интеракције биолошког и
демографско чиниоца. Она означава расподелу специфичних стопа рађања по
старости жена у репродуктивном периоду живота, тако да увек има исти основни
изглед, ниске вредности до 15 година, благи пораст после 15. године, максималну
висину од 20 до 25, тј. од 25 до 30 година старости у савременим токовима, и надаље
пад после 30. године. Зато је крива ферталитета универзална у свим популацијама.
Деловање других фактора (друштвени чиниоци, индивидуални психолошки,
културни...) утиче на висину криве, на њен облик или изглед у појединим
генерацијама... Међутим, основни облик суштински ће остати сличан, као последица
узајамног деловања биолошких и демографски детерминанти.
Пример криве ферталитета

Контрола зачећа и рађања

Утицај друштва и културе најраније се испољио преко институције брака која
представља историјски променљив начин друштвеног регулисања сексуалних односа
међу половима уз признање потомства које се из те везе рађа.
У традиционалним друштвима утицај на репродукцију ће имати особине брака: тип
брака, године стпања у брак, ставови о разводу...
Други значајан друштвени фактор ферталитета је положај и улога жене у породици и
друштву. На положај жене утичу опште друштвене прилике, степен модернизације,
урбанизације, ширење женског образовања и запошљавања... У демографији је
потврђена статистичка правилност да са порастом образовања жена и њихове
економске активности опада плодност.
По правилу, репродукција је већа код мање школованих, затим, издржаваних,
пољопривредница, односно жена на селу и домаћица уопште.
Разлике у ферталитету повезује се и са регионалним особинама укупног становништва.
Нпр разлика ферталитета у Војводини и на Косову.
Када је реч о модерним променама квалитета живота жена, ту такође треба истаћи
велики утицај феминистичког покрета са Запада. Јачање женског положаја, тзв.
биолошка еманципација жена која је омогућена револуционарним променама на
плану контроле зачећа и рађања.
Ширење образовања жена, подразумева масовно одлагање брака и трајнијих
партнерских заједница. Виши ниво образовања жена омогућава и масовније
укључивање жена на тржиште рада, тј. преузимање плаћених послова изван породице.
Контролу зачећа и рађања, као модерну варијаблу (ниског) ферталитета, па и
социолошког ферталитета, неки аутори сматрају социопсихолошким чиниоцем.
Планирање породице одвија се на два начина: кроз контролу рађања, која је
историјски облик, или контролу зачећа, као савременији облик интеревнисања у
процес репродукције.
Контрола рађања се односи на спречавање рођења већ зачетог плода кроз праксу
абортуса, односно прекида трудноће.
Контрацепција се односи на савремене медицинске иновације у виду контрацептивних
пилула, спирале, спремицида, кондома.

Популациона политика
Популациона политика означава интервенцију државе у спонтане демографске токове
да би се обезбедило оптимално становништво на одређеној територији и у одређено
време.
Пронаталне мере могу се сврстати у три групе:
1. Економска давања и растерећења (дечији додатак, субвенционисање цена и
услуга намењених деци, дечје одеће и обуће, обданишта јаслица)
2. Мере намењене усклађивању рада и родитељства (породиљско одсуство,
одсуство у случају неговања детета)
3. Институције намењене збрињавању деце запослених родитења (јаслице,
вртићи, обданишта)

Морталитет

Смртност становништва је процес настао уздруживањем појединачних случајева

смрти.
Основни показатењ морталитета је општа стопа, која се рачуна као однос броја умрлих
на 1000 становника средином године посматрања.
Формула: m’ = M/ØP*1000 (у ‰)
У савременом свету она се креће у распону испод 5 до преко 25 промила. Ниже стопе
морталитета имају развијеније популације у којима је достигнут оптималан квалитет
живота, а становништво се придржава здравог начина и стила живота. Државе у
развоју имају високу општу и специфичну стоп смртности.
Општој стоп морталитета, као и наталитета, могу се ставити сличне примедбе у смислу
њене недовољне прецизности.
У кретању опште стопе током врменеа региструју се сезонске, случајне варијације и
дугорочне тенденције.
Пример сезонске осцилације: у тропским пределима лето је доба године са већим
бројем смртних исхода, а у европским то је зима и почетак пролећа.
Случајне варијације су резултат епидемија заразсних болести, глади, неродних година,
суше...
Дугорочне тенденције се односи на проучавање кретања морталитета у дужем
временском периоду.

Показатељи морталитета
На првом месту испитују се особине смртности по старости и полу.
Формула: m’ = Mm/ØPm*1000 (у ‰)
m’ – стопа морталитета
Mm – умрло мушко становништво
ØPm – укупно мушко (живо) становништво средином године посматрања или
специфичне стопе смртности по старости и полу
Када се испитује смртност одојчади, обично се раздвајају две групе узрока: неонатални
(узорци који делују пре порођаја) и постнатални, егзогени (повезује се са степеном
друштвеног развитка, развоја медицине).
У демографији највећи значај има посматрање средњег очекиваног трајања живота на
живорођену или за нулту годину. У савременим развијеним земљама Запада, у
Европи, северној Америци и Јапану, средње очекивано трајање живота или просечан
људски век достиже 80 година и прелази у девету деценију (Јапан).
Морбидитет представља апсолутни или релативни број обољења у одређеној групи за
одређени период.
Средње очекивано трајање живота жена по правилу је веће него код мушкараџа. У
Србији оно износи око 74 године за жене и око 69 година за мушкарце.
У Европи као целини, од почетка 20. века, средње очекивано трајање живота на
рођењу повећано је за око 28 година, односно од 45 година на почетку века до 73
године 1990. Пад морталитета у првој половини 20. века био је нешто бржи,
захваљујући, пре свега, паду смртности одојчади и сузбијању инфекција. Од 60-их
година па до данас, основни узроци смрти постају кардиоваскуларна обољење и
канцери.
У вези са квалитетом живота у напредним среднимама велика пажња посвећује се и
проблемима загађења животне средине, бризи о здравим навикама у исхрани,
физичким активностима и рекреацији, затим о елиминисању неповољних ефеката
лекова, хирургије, вакцина.
Типологија популација у односу на особености морталитета, заснива се на полно
специфичним разликама у смртности мушкараца и жена.
Традиционалан тип је присутан претежно у пољопривредним заједницама и
предмодерним друштвима. У традиционалном типу морталитета старији чланови
често имају нижу смртност у односу на њихове испитанике из модерних друштава.
Савремени тип одликује индустријско и постиндустријско друштво. Смртност жена је
нижа током читавог живота као и у појединим узрастима, што се одражава и кроз дужи
просечан век као синтетски показатељ смртности.

Узроци смрти
У односу на ураст, као оквир посматрања, свако од три основна животна периода носи
одређене ризике од оболевања и смртног исхода:
1. Детињство – највећу опасност чине заразне болести (мале богиње, дифтерија,
туберкулоза, цревне заразе...) Њиховим сузбијањем у модерној епохи остварен
је значајан пад морталитета
2. Одрасло доба – највећи узрочнисти смрти су биолошко-генетске
предиспозиције организма, већ и за одређена ризична понашања, као
социопсихолошки услов. Реч је о изабраним животним стиловима који могу
водити ка обољењима и леталним исходима (полно преносиве болести). Другу
велику групу урока средњег доба чине дегенеративна обољења (дијабетес,
цирозе, канцери), који обично почињу у средовечним годинама, а азвршавају
се смрћу у старости
3. Доба старости - највећу опасност чине заразне болести
Одређени узроци везују се за одређени пол. То је случај са матерналном смтношћу
жена, затим са анемијом и дијабетесом, који се сматрају претежно женским
болестима.
Узроци смрти који се чешће повезују са мушкарацима су саобраћајне несреће,
конзумирање алкохола, често мењање сексуалних партнера, стресан начин живота...
У савременим европским, па и ваневропсим постиндустријским популацијама,
мушкарци живе краће услед веће смртности у старости 50-75 година, а главни
узрочници су крадиоваскуларна обољења и неоплазме. Такође важан разлог вишег
морбидитета и морталитета код мушкараца јесте да мушкарци ређе користе
медицинске услуге.
Највећа смртности међу мушкарцима и женама јесте међу средовечним генерацијама.
Чиниоци (фактори) морталитета
Услови и узроци морталитета неке популације, као и код наталитета, деле се на:
биолошке, демографске и друштвене
Биолошка условљеност се односи на генеричка својства људског организма, која у
комбинацији са факторима природне средине прозурокује смртност.
Природна отпорност организма није иста током живота, што такође представља још
један од видова испољавања биолошке условљености морталитета. Постоје две
критичне тачке током живота – рођење и висока старост. У предмодерним друштвима
женско становништво има још један критичан период са високим ризиком од смрти а
то је репродуктивно доба, посебно код млађих генерација фертилног узраста.
Крива морталитета – распоред учесталости специфичних стопа морталитета током
живота – има карактеристичан изглед код оба пола, у свим популацијама и свим
друштвима. Скуп демографских и друштвених чинилаца утиче на варијације у изгледу
те криве и на висину стопа у појединим генерацијама.
Биолошка компонента смртности се испољава и кроз учесталост разболевања од
одређених болести и стања током живота.
Неки од друштвених чиниоца који утичу на израженост криве јесу: самоубиство,
убиства, пушење, одсуство физичке активности...
Демографски чиниоци се односе на условљеност висине морталитета деловањем
старосно-полне структуре конкретне популације.

Пример криве морталитета

Друштвене детерминанте морталитета се могу поделити у две групе:
1. Чиниоце повезане са степеном друштвеноекономског развитка, затим са
преовлађујућим системом вредности који у себе укључује и однос према
животу. Ту спадају и научна знања о болестима, начинима сузбијања и лечења и
доступност медицинских услуга становништву.
2. Друштвена диференцијација смртности, неједнаким ризиком оболевања и
умирања у зависности од друштвеног положаја појединца, друштвене групе,
слоја, односно квалитета живота.
Степен модернизације (спада у прву групу чинилаца) реч је о обрнутој вези економског
развитка и ризика од разболевања, ширења зараза и сл. Велики пораст сиромаштва,
распад система здравственог осигурања и услуга, склоност, поготво од стране
мушкараца, ка алкохолизму и пушењу, агресивне реакције на социјалне фрустрације,
све је допринело скоку оболевања и смрти становништва земаља источне Европе,
посебно младог и средовечног, уз скраћење животног века.
Друга група чинилаца се односи на неједнаке шансе уживања у благодетима живота
различизих друштвених слојева и група. Што виша класа, то дужи животни век, што је
инспирисало Карла Маркса још у 19. веку да напише да су у Ливерупулу капиталисти
или буржуји „узели под закуп“ двоструко дужи ћивотни век у односу на раднике.
У савременим постиндустријским популацијама пад смртности од срчених обољења
најпре се региструје код буржуја, што значи да они имају бољи приступ новим
медицинским третманима.
Утицај типа насеља, који се мењао током историје, је такође важан. Почев од 20.
векасеоска насеља имају, по правилу, вишу смртност не само због повољнијих услова
за живота у градовима, него и због веће старости (демографски услов).

Миграције

Миграције или механичко кретање становништва представља најкомплекснију

компоненту развитка становништва.
Појам миграција односи се на просторну покретљивост или просторну мобилност
становништва. Основни елементи за опис миграција: становништво, простор и
временска јединица.
Дефиниција УН (антихриста) – Облик просторне покретљивости између једног
географског дела и другог, подразумевајући под тим трајну промену месту становања.
Треба разликовати просторну покретљивост од друштвене (социјалне) покретљивости.
У домаћој литератури, миграција означава сваку промену места становања без обзира
на трајање и дистанцу. У домаћој литератури, за разлику од међународне, укључене су
и посебне врсте миграторних кретања као што су: дневне, привремене и повремене
места боравка, повезане с обављањем радних активности.
Највећи проблем у опису и проучавању миграционих кретања представља прецизност
података. Извори података о миграцијама једне популације представљају: попис
становништва, демографске статистике, регистри и анкете.
У пописима се не региструју процеси пресељења већ се о овим кретањима
информишемо посредним путем, на основу миграционих особина становништва, као и
демографских и осталих економских обележја миграната.
Методолошки проблеми везани за систематско праћење кретања произилазе из два
основна разлога:
1. Периодичност пописа, тј велике временске дистанце од претходног до
наредног пописа
2. Сам начин прикупљања пописа – подаци о емигрантима добијају се на основу
субјективне изјаве рођака или чланова домаћинстава лица које је одсутно, акоји
могу бити нетачни или неповољни
Проблем са регистрацијом миграната нарочито је изражен у бурним друштвеним
временима када се миграциона кретања појачавају, при чему се преплићу еконоски и
хуманитарни разлози (пример: статистике о миграцији за време деведесетих).
Демографске статистике бележе унутрашње миграције у оквиру једне одређене
територије. Подаци се добију на основу изјаве грађана и докумената о пријави/одјави
пребивалишта, који се предају надлежним институцијама. Проблем са овим извором
јесте да многа лица мењају своје место боравка а да се претходно не одјаве, односно
не пријаве на новој адреси.
Регистри су извори у којима се бележе битни догађаји у животу становништва. Ти
догађаји се бележе у матичним књигама, при општинама. Сматра се да је ово
најпотпунији извор података о овом типу кретања.
Проучавање савремене појаве „одлива мозгова“, која је захватила све државе
модерне епохе, ослања се претежно на процене стручњака и анкете.

Теорије о миграцијама
Миграциона кретања настају услед географске неравномерности у распореду
природних потенцијала, физичког и људског капитала, институција, традиције и
културних прилика.
У основи, издвајају се две велике групе фактора који утичу на сеобе: привлачни (pull
factors) и одбијајући (push factors). Теорију привлачних и одбијајућих фактора
формулисао је Доналд Бог.
Привлачни (pull) фактори:
 1. Боље могућности за запошљавање појединца у својој струци или за улазак у
жељену струку
2. Могућност стицања већег дохотка
3. Прилика за специјализацијом или обуком (нпр. факултетско образовање)
4. Погодности које пружа околина и животни услови: клима, становање, школе...
5. Зависност – покретиљивост сродника или вереника, кретање за храниоцем
6. Примамљивост нових или другачијих активности, околине или људи као што су:
културне или рекреационе могућности великих градова за становнике мањих
места
Одбијајући (push) фактори:
1. Опадање природног богатства или његове цене, смањење потражње за
одређеним производом или за услугама одређене индустрије
2. Губитак посла услед отпуштања због нестручности или опадања потребе за
одређеном струком или због механизације и аутоматизације операција
3. Угњетачки или репресиван дискриминаторски третман због политике
4. Отуђење од заједнице јер се појединац више не слаже са преовлађујућим
веровањима
5. Одлазак из заједнице због катастроф: поплава, пожар, рат...
Пре Доналда Бога аутори су већу пажњу посвећивали структурама а мање разлозима
миграната.
Једна од привих теорија миграција јесте „Закони миграције“ („The laws of migration“)
од Е.Г. Равенштајна:
1. Већина миграната сели се на краћим дистанцама, а са повећањем дистанце
опада број досељеника
2. Миграције се одвијају по етапама
3. Код миграција на веће дистанце мигранти се сливају у индустријске центре
4. Сваком миграционом току одговара контраток
5. Природа града мање је миграторна од сеоске
6. Жене су покретљивије међу мигрантина на веће дистанце
7. Већину миграната чини одрасло становништво
8. Велики градови расту више због миграција него због природног прираштаја
9. Обим миграција се повећава како се индустрија и трговина развијају
10. Главни правац миграција је из пољопривредних крајева у индустријске центре
11. Главни узрок миграција су економски разлози
Еверет С. ЛИ набраја различите факторе који воде ка одлуци о мигрирању:
1. Факторе повезане са подручјем порекла
2. Факторе повезане са подручјем досељавања
3. Додатне препреке трошкови пресељења
4. Личне факторе
Ли је истакао чињеницу да се мигранти крећу уходаним токовима а, осим тога, уз сваки
ток формира се контраток, кретање других група у контрасмеру.
Важне одлике миграција:
Селективност је статистичка повезаност особина мигрантске популације, већој
покретљивости лица одређене старости, пола, брачног стања и периодичних
карактеристика, образовања и занимања (најјача веза је између старости и одлуке о
исељењу: 20-40 година).
Док су у традиционалним економским миграцијама претежно учествовали мушкарци,
у савременом постиндустријском друштву све више младих високообразованих жена
учествује у овим кретањима – феминизација радне снаге имиграната. У погледу
брачног стања и породичних одлика, тенденција је да више мигрирају самци или
парови без деце.
Економетријки модел укључује концепт тзв. додатних могућности. То значи да је број
емиграната који прелазе дату дистанцу директно пропорционалан броју могућности на
крају те дистанце, а обрнуто пропорцијалан броју додатних могућности на крају те
дистанце.

Типологија миграција
Типологија миграција - разликовање миграторних кретања према критеријумима:
1. Државним границама – унутрашње и спољне
2. Времена трајања – привремене (дневне, сезонске) и дефинитивне (коначне)
3. Узроку – економске и неекономске
4. Вољности – добровољне и присилне
5. Организованост – организовање и неорганизоване
Највећи проблем је у класификовању узрока. Чисте економске миграције су токови
гастарбајтера са југа на север до 70их, или савремени „одлив мозгова“. Примери
неекономских чинилаца су удадбене миграције женског становништва у Србији и
бившој Југославији.
У савременом свету веома су раширене неекономске присилне, избегличке миграције
(тзв. хуманитарне сеобе) мотивисане борбом за голи опстанак себе и својих најближих.
Савремене високоразвијене државе Запада прибегавају тзв. менаџменту миграција тј.
рестриктивним политикама везано за селекцију пожељних стручњака и праву на азил.
Транзиција миграција
Теорија транзиције миграције Вилбура Зелинског: Транзиција у подручју миграције
означава прелаз од бројчано мањих и ограничених облика просторне и социјалне
мобилности становништва предмодерних друштава, према ширим и
диверзификованим облицима миграције у савременом друштву, при чему се редовно
јављају промене у јачини миграције и њеним облицима (с обзиром на трајање
миграције, удаљеност, периодичност, различита обежја миграната...).
Зелински је уочио фазе миграција повезане са типом друштва:
I. Предмодерне традиционалне заједнице – покретљивост је веома ниска,
становништво је седентарно, везано за земљишни посед и аутохтоно.
II. II. Рана транзициона друштва – велика просторна и социјална поретљивост
људи, повезано са великим друштвеним променама (капитализам,
урбанизација..) Зелински издваја пет битних типова миграционих кретања
везаних за почетке модернизације:
1. Из села у градове – унутрашње миграције
2. Колонизације становништва у пограничне делове државе
3. Емиграције у прекоморске земље (Америка, Аустралија)
4. Почетак гастабајтерских миграција (радна снага)
5. Пораст појединачних миграција – циркулацијских миграција (недељна
или сезонска путовања ученика, студената, празничне миграције,
пословна путовања, туристичка...)
III. Касна транзицијска друштва – развијена или захуктала модернизација
1. Kретања из села у градове се ублажавају
2. Oпадање насељавања пограничних зона
3. Eмиграција у прекоморске земље готово да престаје
4. Највећи пораст појединачних миграција
IV. Развијена друштва – просторна покретљивост у друштвима позне
модерности
1. Пад миграција село – град и у апсолутном и у релативном изразу
2. Изражене унутрашње миграције на нивоу урбаних центара
3. Пораст миграција јефтине, неквалификоване радне снаге из
неразвијених у развијене земље
4. Висок ниво трајних миграција
5. Даље појачавање појединачних миграција
V. Високоразвијена друштва – очекује наставак миграција економске природе
из неразвијених ка развијеним државама. Већина преосталих миграционих
кретања у друштвима позне модерности своде се на кретања између
градова и унутар градова (интерурбана или интраурбана).