PAOLLO SORENTINO – THE GREAT BEAUTY

Koliko se da čuti, Sorentino je jedan od retkih aktivnih reditelja koji za sobom ostavlja samo
maestralno odrađena vizuelna dela. A s obzirom da ga upoređuju sa Federikom Felinijem
zbog svog skoro pa baroknog stila izražavanja, nije ni čudo, mada ono što Federiko nije
uspeo je da ubaci humor u svoje filmove, što je Sorentino uspeo. A sveokupnost i ozbiljnost
sa kojom Paolo sagledava stvari navodi nas na zaključak da je makar 10-15 godina stariji, jer
je, kada je nastaao film The Great Beauty, imao samo 42 godine. Iako je autor 6 ozbiljnih
filmova u kojima se bavio temama kao što su politika, korupcija, kriminal, rasizam i
otiđenost savremenog čoveka, nikada nije snimio nešto ovako kompletno. Kod Sorentina uz
pomoć Luke Bigacija iza kamere, možemo videti da svaki kadar može da stoji sam za sebe.
Znači da je svaki ulovljeni kadar, čist i jak, i može se uživati u svakoj postavci pojedinačno.
A kroz nadrealno lepe fotografije Sorentino uspeva da provuče brojna egzistencijalna pitanja
koja udaraju direktno na ovo naše moderno društvo u kojoj svaka individua pati da bude
validna od strane drugih. Što znači da nam je Sorentino tehnički uspeo dokazati koliko
zapravo ljudi u generalnom pogledu teže ka tome da budu najgora verzija sebe. Da se
dokazuju drugima da bi što bolje prošli u životu, što naravno ne bi trebalo da se radi. Znači
bavi se opsesijama ovog našeg društva da zauvek svi izgledaju mlado i poželjno. Sorentino je
sebi praktično dao slobodu da pristupi ovom filmu na skroz drugačiji način, znači da nije
pristupio čisto pravolinijski narativno već je pristupio takozvanim ‘blicevima’ našeg
protagoniste. Nije hteo da sumnja u inteligenciju njegovih gledalaca pa im nije ‘sažvakao’
svoje vizije i celu poentu filma i nije ga pojednostavio generalno kako bi mogli svi da gledaju
film, tako da im samo nije omogućio da ‘lakše svare’ njegove vizije o ovome. The Great
Beauty generalno prikazuje interesanstnu karakternu studiju jednog prezasićenog, a opet
duševno praznog intelektualca. A s tim naravno i autopsiju visokog Rimskog staleža i barijera
u njihovim ‘prisnim’ odnosima. Džep je novinar i pisac, mada je napisao samo jednu knjigu i
to u ranoj mladosti. Kako kaže, potraga za velikom lepotom, sprečila ga je da napiše drugi
roman. Njegovi prijatelji su bonvivani, uspešni u svom poslu, doterani po poslednjoj modi i
osmeh im ne silazi sa lica. Njihov život je naizgled savršen. A kako film teče Sorentino nas
kroz Džepov pogled na svet tera da zagrebemo po površini. I pored njegovih suza on ne
izgleda preterano potrešen smrću žene sa kojom je bio u mladosti, ali naknadno saznanje da
je volela samo njega čitav život, probudiće u Džepu duboko preispitivanje koje će trajati sve
do odjavne špice. Oko njega umiru i mladi i stari, a oni koji su živi, glume sreću. Džepov
najbliži prijatelj donosi odluku da se odseli iz Rima uz reči ‘ovaj grad me je razočarao’, a
njegovo okruženje (ne)vešto krije svoje nesrećne živote. Posebno je upečatljiva scena u kojoj
se opušteni prijateljski razgovor pretvara u bolno skidanje maski. Džepova prijateljica se
hvali svojim savršenim životom. Na iznenađenje svih ostalih on će nonšalantno primetiti
njeno samozavaravanje, uostalom svestan je da je i sam takav. U jednom trenutku zadovoljna
samouverena poslovna žena, u drugom ćutke ustaje i napušta stolicu. Zanimljiva je i scena
tzv botoks žurke. Tu su svi došli i mirno čekaju da dobiju svoju dozu lepote iz šprica, a
obična ordinacija više izgleda kao neki otmeni salon a ne lekarska ordinacija. U svakom
slučaju da rezimiram, ovo jeste film o prolaznosti, ali je malo paradoksalno što on neće tek
tako proći. Njegova najveća vrednost je što na poetičan ali i filigransko precizan način
oslikava duh vremena u kome živimo.