FINANSIJE U BIZNISU

- skripta -
 SADRŽAJ

GLAVA I............................................................................................................4
GLAVA I............................................................................................................4
POLAZNE TEORIJSKE OSNOVE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA.....4
1. DOPRINOS DRUGIH NAUKA AFIRMACIJI FINANSIJSKOG
MENADŽMENTA.........................................................................................................4

1.1 SISTEMSKI PRISTUP FINANSIJSKOM MENADŽMENTU.............6

1.2 SISTEMSKI PRISTUP FINANSIJSKOM MENADŽMENTU NA

NIVOU PREDUZEĆA..............................................................................................7

2. FINANSIJSKI MENADŽMENT..................................................................9

2.1 NASTANAK FINANSIJSKOG MENADŽMENTA............................13

2.1.1 ULOGA LJUDSKOG FAKTORA U NASTANKU

FINANSIJSKOG MENADŽMENTA.................................................................15

2.1.2 ZNAČAJ FINANSIJA I FINANSIJSKOG MENADŽMENTA U

PROCESU POSLOVANJA.................................................................................16

2.2.2 OSNOVE OSTVARIVANJA I FUNKCIONISANJA KONCEPTA

FINANSIJSKOG MENADŽMENTA.................................................................19

2.2.3 STRUKTURA FINANSIJSKOG MENADŽMENTA.................21

2.2.4 PLANIRANJE, MERENJE, ANALIZA I UNAPREĐENJE

KVALITETA PROCESA FINANSIJSKOG UPRAVLJANJA..........................23

GLAVA DRUGA.............................................................................................26
OSNOVNE FUNKCIJE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA.....................26
1. MENADŽMENT PROCES I NJEGOVE FUNKCIJE................................26

1.1 FINANSIJSKO PLANIRANJE...........................................................28

1.2 IZBOR KADROVA ZA FINANSIJE I ORGANIZOVANJE

FINANSIJSKE SLUŽBE I FUNKCIJA U NJOJ....................................................29

1.2.1 IZBOR I ORGANIZOVANJE KADROVA.................................31

1.2.2 ZADACI FINANSIJSKE SLUŽBE..............................................32

2. FINANSIJSKA KONTROLA..................................................................32
 1.3.1 SARADNJA KONTROLNE I RAČUNOVODSTVENE
FUNKCIJE PREDUZEĆA..................................................................................33

1.4 FINANSIJSKO RUKOVOĐENJE.......................................................34

1.4.1 SARADNJA FUNKCIJE RUKOVOĐENJA S FUNKCIJOM

RAČUNOVODSTVA..........................................................................................35

1.4.2 ULOGA RAČUNOVODSTVA U PROCESU INVESTIRANJA37

1.5 FINANSIJSKO ODLUČIVANJE........................................................38

1.6 FINANSIJSKI MARKETING.............................................................40

1.7 FINANSIJSKI INFORMACIONI SISTEM.........................................42

2. ULOGE MENADŽERA U MENADŽMENT PROCESU.........................43

2.1 MENADŽERSKI I ORGANIZACIONI UČINAK..............................45

2.2 NIVOI I VEŠTINE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA.................46

2.3 TEHNIKE FINANSIJSKOG ODLUČIVANJA..................................48

2.4 TIPOVI I STILOVI MENADŽERA....................................................51

2.5 ŽIVOTNI CIKLUS PROFESIONALNIH MENADŽERA.................52

1. VAŽNIJE TEORIJSKO METODOLOŠKE OSNOVE FINANSIJSKOG

MENADŽMENTA PREDUZEĆA..............................................................................53

1.1 ZNAČAJ ORGANIZACIJE PREDUZEĆA.........................................55

1.2 FUNKCIJE PREDUZEĆA...................................................................57

1.3 ORGANIZACIJA FUNKCIJE FINANSIRANJA.................................58

1.4 ORGANIZACIJA RAČUNOVODSTVENE FUNKCIJE...................60

2. VAŽNIJI TEORIJSKI ASPEKTI FINANSIRANJA PREDUZEĆA........68

2.1 ZNAČAJNIJI OPERATIVNI MODELI FINANSIRANJA

PREDUZEĆA U PRAKSI.......................................................................................69

2.2 MOGUĆNOSTI PRIMENE POJEDINIH OBLIKA FINANSIRANJA

PREDUZEĆA ILI SPECIFIČNI OBLICI OSIGURANJA SREDSTAVA ZA
FINANSIRANJE POSLOVANJA PREDUZEĆA..................................................72
 GLAVA I

POLAZNE TEORIJSKE OSNOVE

FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

1. DOPRINOS DRUGIH NAUKA AFIRMACIJI FINANSIJSKOG

MENADŽMENTA

Razvoj nauke i tehnike svakodnevno podstiče dalji ekonomski i svaki drugi

razvoj društva. Namerno se ističe ekonomski razvoj, jer ekonomija je tokom evolucije
bila i ostala temelj na kojem se bazirao svaki drugi razvoj, tako da svaki dalji razvoj u
budućnosti zavisi od ekonomskog razvoja. Dinamika ekonomskog razvoja nosi sa
sobom dinamiku usložnjavanja ili komplikovanja društveno-ekonomskog razvoja.

Složenost daljeg društveno-ekonomskog razvoja manifestuje se kroz teškoće

regulisanja tog razvoja, tj. upravljanje tim razvojem. Potrebna su znanja i iskustva
koja bi omogućila dalji efikasan razvoj u budućnosti, potrebno je sagledati sve
moguće opcije i odabrati najbolju (optimalnu). Izbor pogrešne opcije ili varijante,
posebno kada se radi o ekonomiji uvek ima negativne posledice. Svaki izbor pogrešne
opcije ili pravca i modela znači pogrešno usmeravanje rada mnoštva ljudi,
neracionalno trošenje sredstava, gubitke, stagnaciju razvoja, ukratko rečeno
nenadoknadive štete.

Složenost je posebno velika ako se radi o problemima i razvoju na većim

nivoima, npr. ekonomskoj krizi (treba uraditi i sprovesti antiinflacioni program i sl),
ili ako se radi o preduzeću, korporaciji koja zapošljava 600.000 i više ljudi (npr. auto
kuće Ford, Krajsler i sl) gde svako od zaposlenih (predpostavlja se) ima kući još po
jednog ili dva člana, tako da imamo armiju od preko milion ljudi, a svi oni zavise od
uprave, menadžmenta.

Složenost se posebno izražava kroz uticaje mnoštva faktora kako unutar

preduzeća tako i spolja na samo poslovanje. Sve te faktore treba predvideti, planirati
njihove uticaje, upravljati njima, jer preduzeće je upućeno na tržište. Tržište je mesto
gde se ocenjuje uspešnost našeg rada. U svakodnevnoj borbi za opstanak, na putu ka
rastu i razvoju, rizik i neizvesnost su stalni pratioci preduzeća, koji podgrejavaju
konkurentsku borbu na tržištu.

S druge strane, četiri faktora koji omogućavaju preduzeću rešavanje svih

problema i ostvarivanje ciljeva jesu: ljudski faktor, finansije, vreme i informacije.
 Možda je trebalo vreme i novac tretirati, ili, bolje reći navesti kao jedan faktor,
dok informacije i ljudski faktor (komuniciranje u organizaciji) predstavljaju ugaoni
kamen u procesu poslovanja. Međutim, svi ovi faktori su polazna osnova veoma
važne aktivnosti/filozofije od koje sve zavisi, a to je upravljanje.

Za razumevanje i shvatanje finansijskog memadžmenta (upravljanja

finansijama) neophodna su dostignuća drugih nauka, kao što su: kibernatika, opšta
teorija sistema, dinamika sistema, teorija organizacije, nauka o finansijama, teorija
informacija i naravno teorija odlučivanja. Kada je reč o upravljanju sistemima
posebno treba istaći kibernetiku, opštu teoriju sistema i dinamiku sistema.
Pojavom kibernetike i sistemskog pristupa stvara se dobra osnova za dalja
naučna istraživanja ekonomskih, organizacionih i posebno upravljačkih procesa.

Sistemski pristup kao novi naučni metod doprinosi potpunijoj spoznaji

strukture i funkcionisanja sistema. Polovinom dvadesetog veka udareni su temelji
opšte teorije sistema. Jedna od ključnih predpostavki ove teorije bila je da se sistemi
nlaze svuda oko nas. Pojedinci još u počecima razvoja opšte teorije sistema (Kenneth,
Boulding, 1956) navodi devet nivoa sistema u univerzumu, izdvajajući kao najvažniji
socio-kulturni sistem. Upravo ovaj sistem se isključivo vezuje za ljude i međuljudske
odnose. Shodno predhodnoj tezi možemo govorit o sisitemima na raznim nivoima,
počev od atoma do univerzuma.

Jedna od osnovnih predpostavki kibernetike jeste u tome da se svemir,

odnosno realni svet sastoji od materije, energije i informacija. Informacija se dodaje
kao komponenta ukupnog realnog sveta, pošto se došlo do saznanja da živi organizmi
i sistemi sa upravljanjem, koje je stvorio čovek, ne mogu bez informacije, ali nemogu
ni bez odlučivanja.

Kibernetiku, kao nauku o upravljanju, karakteriše proučavanje područja koja

su zajednička za sve oblasti ljudskog stvaralaštva, u kojima je prisutno kretanje,
razvoj i potreba usmeravanja i upravljanja tim razvojem. Kibernetika, kao mlada
nauka, potvrdila je svoj značaj u praksi ne samo teorijskim rezultatima, već i velikim
doprinosom u rešavanju niza složenih problema.

Nauka kontinuirano nastoji pronaći nove načine upravljanja poslovnim

sistemima i njihovim podsistemima ka ostvarivanju ciljeva. Posebno nauka nastoji
definisati pojave i probleme u procesu upravljanja koje su se poznavale u prošlosti, a
koje danas znaju da na neki način iznenade upravljače.

Suština učenja kibernetike jeste u njenom stanovištu da je moguće razviti i

uspostviti opšti prilaz razmatranju procesa upravljanja u različitim sistemima i
rešavanju zadataka u njima. Nastojalo se, pored opštih rasuđivanja metodološkog
karaktera, definisati model kvantitativnim opisivanjem procesa, za rešavanje složenih
zadataka, koji bi se zasnivao na metodama teorije informacija, teorije dinamičkih
sistema i teorije verovatnoće. Analitička rešenja matematičkih modela i optimalizacija
nekih problema nisu kvalitetno rešavali probleme funkcionisanja kompleksnih
poslovnih sistema i upravljanja njima.

Dalji pomaci nauke i saznanja o problemima poslavanja preduzeća ukazivali

su na potrebu novog prilaza preduzeću kao sistemu. Shvatilo se da znanja iz domena
kibernetike nisu dovoljna za rešavanje problema u velikim poslovnim sisitemima,
potrebno je bilo formulisati novi pristup koji bi kombinovao znanja kibernetike i
Opšte teorije sisitema.

Opšta teorija sistema ukazala je na nove mogućnosti u tumačenju fenomena

funkcionisanja preduzeća. Ova teorija počinje svoj razvoj sa ciljem otkrivanja i
definisanja zajedničke osnove i jedinstvenih koncepcijskih okvira za proučavanje
različitih sistema (po obliku i sadržaju). Opšta teorija sistema smatra se prekretnicom
u naučnoj metodologiji, iz razloga što je njeno učenje izuzetno široko i primenjivo u
svim domenima ljudskog stvaralaštva. Predpostavka je da sve nauke za predmet svoga
istraživanja imaju sisteme, da se pod pojmom sistema može uključiti sve od atoma do
univerzuma. Opšta teorija sistema postaje most između nauka, jednostavno ih spaja,
što doprinosi integraciji znanja na kvalitetno višem nivou.

Menadžmentu uopšte, time i finansijskom menadžmentu, pored Kibernetike i

Opšte teorije sistema doprinos daje i mlada nauka Dinamika sistema. Doprinos ove
nauke ogledao se u izučavanju sila koje deluju i kretanja koja one izazivaju u sistemu,
preduzeću. Počela je da se razvija na Massachussets Institute of Tehnology krajem
1958. (Rajkov, 1996). Akcenat istraživanja ove nauke bio je na strukturi sistema,
uticaju strukture sistema, njegovih parametara i kriterijuma odlučivanja na stabilnost
poslovanja. Ovim pristupom rešene su mnoge zablude vezane za ponašanje elemenata
sistema i definisana su prvila vezana za regulisanje ponašanja elemenata koja
olakšavaju upravljanje sistemima. Dalji pomaci ove nauke, koji su u svakom slučaju
dali veliki doprinos, jesu prelazak na istraživanje drugih društveno-ekonomskih
sistema, kroz fenomen rasta i opadanja, utvrditi uticaj strukture sistema na njegov rast
i razvoj. Zaključak ovih istraživanja bio je da pozitivna kola povratnog dejstva igraju
odlučujuću ulogu u procesima rasta.

Posebno je važno istaći, kao doprinos ove teorije izgradnju simulacionog

modela, koji doprinosi lakšem razumevanju sistema.

1.1 SISTEMSKI PRISTUP FINANSIJSKOM MENADŽMENTU

Sistemski pristup izučavanju menadžmenta uopšte, a time i finansijskog

menadžmenta, predstavlja veliko olakšanje. Rezultati sistemskog pristupa su
primenjivi na sve sisteme, na sve što se istražuje. Pored znanja kibernetike i opšte
teorije sistema, nauku interesuje funkcionisanja sistema, funkcionisanje elemenata
sistema, njihove uzajamne veze i uticaji, dinamička interakcija kako elemenata u
okviru samog sistema tako i sistema sa okruženjem. Interesantno je spoznati sve
karakteristike koje se odnose na sistem, kako one funkcionišu kada su
elementi,odnosno podsistemi u pitanju. Znamo da je preduzeće jedan od vrlo složenih
sistema. Sistem koji je nosilac ukupnog razvoja. Svaki razvoj podrazumeva energiju,
stvaranje nove vrednosti, a nove vrednosti se stvaraju radom u organizacijama ili
preduzećima.

S obzirom na složenost preduzeća kao poslovnog sistema, ali i težnju nauke da

istražuje njihovu strukturu i funkcionisanje, uočila se nužnost uprošćavanja i
sagledavanja svih elemenata i njihovih funkcija i strukture, zbog čega nauka kao
rešenje i uvodi sistem kako bi lakše definisala sve elemente, njihove osobine i
međusobne odnose.

Jedna od prvorazrednih karakteristika sistema jeste strukturalnost (postojanje

strukture sistema, što znači, da je sistem sastavljen od elemenata ili podsistema i
njihovih odnosa). Svi podsistemi kao elementi sistema, s određenog aspekta
pojavljuju se kao sistemi, imaju svoju strukturu, dinamiku, ostvaruju komuniciranje sa
drugim podsistemima omogućavajući funkcionisanje glavnog sistema.

Upravo finansijski menadžment pojavljuje se kao podsistem u okviru

preduzeća kao sistema, ali i kao sistem s obzirom na njegovu strukturu, komuniciranje
sa drugim podsistemima ili sistemima, dinamiku funkcionisanja, itd. Kao što
karakteriše svaki sistem postojanje određenog broja elementa koji čine njegovu
strukturu i omogućavaju mu funkcionisanje, tako i finansijski menadžment karakteriše
niz elemenata ili funkcija, podsistema (ljudski resursi, računovodstvo, knjigovodstvo i
upućenost na niz ostalih funkcija).

Sledaća važna karakteristika sistema jeste dinamičnost. Dinamika sistema

podrazumeva promenu stanja sisitema pod uticajem mnoštva internih i eksternih
faktora. Istovremeno iz ove karakteristike proizlazi dinamička ravnoteža kao vrlo
bitna karakteristika. Dinmička ravnoteža ispoljava se dvostruko, u smislu unutrašnje
ravnoteže i ravnoteža sistema sa spoljašnjim svetom.

Sve predhodno pomenute karakteristike sistema, koliko pomažu razumevanju

karakteristika sistema, toliko ukazuju na značaj upravljanja sistemima, posebno na
značaj finansisjkog menadžmenta, jer bez finansija nije moguće funkcionisanje
sistema. Nužnost postojanja finansija podrazumeva i upravljanje finansijama.
Kao tri ključna pitanja koja zaokupljaju savremenu mikroekonomsku teoriju
pojedini teoretičari (Slović, 2002) navode: troškove, marketing i finansijsko
upravljanje.

Već smo istakli da je upravljanje temelj i krov poslovanja u svim privrednim

subjektima, dok je upravljanje finansijama u okviru njega glavna nit koja povezuje
poslovanje od početka do kraja (glavna poluga).

Mnogi autori se bave istraživanjem problema poslovanja sistema/preduzeća,

gde neke interesuju ciljevi, drugi se bave problematikom organizacione strukture,
treći ravnotežom poslovanja, četvrti problemima prilagođavanja promenama itd.

Zaključak iz predhodno pomenutih ciljeva istrživanja mnogih teoretičara, jeste

da se svi oni bave parcijalno problemima upravljanja.

1.2 SISTEMSKI PRISTUP FINANSIJSKOM MENADŽMENTU

NA NIVOU PREDUZEĆA

Sistemski pristup, kao novi naučni metod, doprineo je sveobuhvatnoj spoznaji

strukture i funkcionisanja preduzeća kao nosioca ekonomske aktivnosti. Sistemski
pristup omogućava da se shvati, kako složenost preduzeća i njegovo funkcionisanje,
tako i njegova povezanost sa okruženjem. Preduzeće kao sistem sastavljeno je od niza
podsisitema međusobno povezanih brojnim vezama i oni su u stalnoj interakciji i
međusobnom komuniciranju.

Svi podsistemi imaju svoju misiju i ciljeve u okviru samog preduzeća, što
ukazuje na njihov različit doprinos funkcionisanju sistema, kao i na mogućnost i
potrebu dekomponovanja i hijerarhijskog strukturiranja po značaju. Postojanje relacija
između elemenata sistema, omogućava istraživanje strukture i funkcionisanja,
sagledavanje suštine pojave, njeno analiziranje, kako bi se doprinelo boljoj
organizovanosti sistema u budućnosti. Takođe treba istaći princip integrisaniosti
podsistema, pri čemu svaki podsistem mora sadržati elemente potrebne za
funkcionisanje.

Sagledavanje mnoštva relacija podsistema i raznovrsnosti njihove interakcije,

predpostavka je za proučavanje organizacionih fenomena i funkcionisanja
finansijskog menadžmenta.

S obzirom da sistemski pristup preduzeće tretira kao sistem potrebno je

ukazati na njegove važnije karakteristike koje mu daju sistemske osobine (Macura,
2000):

 preduzeće je zaokružen socio-ekonomski i društveno tehnički sistem sa

nizom ljudskih aktivnosti integrisanih oko određenih ciljeva;
 preduzeće teži stalnom rastu i razvoju;
 u okviru preduzeća postoji niz hijerarhijski struktuiranih podsistema;
 stalnost dinamičke ravnoteže (unutar sistema i sistema sa spoljnim
svetom).

Zajednička karakteristika svih sistema/preduzeća jeste postojanje misije i

cilja/ciljeva. Kao organizacion sistem, preduzeće je rezultet ljudskog stvaralaštva u
procesu organizovanja ljudske reprodukcije. Kao najvažniji prirodni podsistem
preduzeća kao sistema, javlja se čovek, koji se pojavljuje u svojstvu organizatora
procesa rada, upravljača, rukovodioca, izvršioca radnih procesa i kreatora svih
aktivnosti (Macura, 2000).

Ciljevi preduzeća ostvaruju se izvršavanjem niza zadataka u procesu rada

preduzeća, a zadatke izvršavaju ljudi. Upravo na osnovu izvršavanja zadataka ili
uloge koju imaju prilikom izvršavanja zadataka, možemo definisati tri glavne funkcije
preduzeća: funkciju upravljanja, funkciju rukovođenja i funkciju izvršavanja.

Funkcija upravljanja je na prvom mestu, jer se ona odnosi na sve funkcije.

Ova funkcija nastoji obuhvatiti sve aktivnosti, uskladiti njihovo delovanje i usmeriti
ka ostvarivnju zajedničkog cilja. Ova funkcija, nakon utvrđenog cilja, njega dalje
konkretizuje kroz radne zadatak. Bez obzira o kom se nivou upravljanja radi, na nivou
preduzeća kao sistema ili pojedinih sektora kao podsistema, upravljanje ima za cilj da
uskladi i usmeri delovanje svih faktora ka zajedničkom cilju.

Funkcija rukovođenja nastoji konkretizovani cilj, da prenese na izvršioce

pojedince i grupe, dok izvršna funkcija ima zadatak realizovanje, odnosno,
izvršavanje raspoređenih zadataka.
 2. FINANSIJSKI MENADŽMENT

Finansijski menadžment, najkraće rečeno, jeste, upravljanje novčanim

poslovima poslovnog subjekta (preduzeća, organizacije, institucije, itd). Finansijski
menadžment je od pojavljivanja novca jedna od osnovnih ljudskih aktivnosti. Zato se
finansijski menadžment obično definiše kao proces kreiranja finansijskih uslova za
efikasno postizanje odabranih finansijskih ciljeva (opširnije, Merton, 1960).

Predpostavlja se da su ciljevi finansijskih menadžera pretežno isti: stvaranje

profita, zato se menadžerstvo i tiče efikasnosti i efektivnosti. U tom kontekstu, po
tvrdnjama pojedinih teoretičara (Ristić, 1994), svaki menadžer mora da poznaje pet
“čuvenih” funkcija finansijskog menadžmenta, i to:

 finansijsko planiranje;
 finansijska organizacija;
 izbor finansijskih kadrova;
 finanisjsko rukovođenje i
 finansijska kontrola.

Predhodno navedene funkcije, simultano determinišu proces finansijskog

menadžmenta, koji se grafički može prikazati na sledeći način, po navodima profesora
Ristića, slika br. 1.(Ristić, 1994):
Slika br.1.
PROCES FINANSIJSKOG
MENADŽMENTA

FINANSIJ FINANSIJSK IZBOR FINANSIJ FINANSIJA

SKO A FINAN. SKO KONTROL
PLANIRA ORGANIZA KADROVA RUKOVO A
NJE CIJA ĐENJE

FINANSIJSKA KOMUNIKACIJA

Međutim, svakodnevna praktična iskustva, ukazuju na nedostatak predhodne

šeme, jer, bez funkcije odlučivanja, nema pravilnog funkcionisanja nikakvih funkcija,
nema očekivanih rezultata poslovanja. Odlučivanje je prisutno u svakoj aktivnosti ili
funkciji, npr. planiranje bez odlučivanja bilo bi gubljenje vremana. Uspešno
planiranje, ili donošenje dobrog plana podrazumeva alternative, više opcija, zatim
izbor najbolje od svih raspoloživih opcija ili alternativa, ali neko treba doneti odluku
koju opciju odabrati i primeniti.

Kod finansijske organizacije opet odluke i odlučivanje je nezaobilazno. Pri

izboru finansijskih kadrova odlučivanje ima poseban značaj, jer se radi o osetljivom
poslu, u smislu da pogrešan ili nestručan odabir kadrova može da ima nesagladive
posledice. Takođe, u procesu kontrole odlučivanje ima centralni značaj. Ukratko,
odlučivanje je posao kojim se daje «pečat» svim poslovima. Predhodna šema
dopunjena izgleda kao na slici br.2.
Slika br.2.
PROCES FINANSIJSKOG
MENADŽMENTA

Finansijsko Izbor Finansijska Finansijsko Finansijska

Finansijsko
planiranje finansijskih organizacij rukovođenj kontrola
odlučivanje
kadrova a e

Sudeći po dešavanjima u praksi, predhodno navedenim funkcijam trebalo bi

dodati i funkciju predviđanja kao polaznu funkciju. Svaki posao vezan za finansiranje
zahteva predviđanje pre bilo kakvog upuštanja u konkretnije radnje, tako da bi, pored
predhodnih šest trebalo dodati i sedmu -predviđanje.

Organizaciona struktura po, poznatim teoreticarima finansijskog menadžmenta

James C. W. H. i John M. W.1, izgleda kao na sledećoj slici:

UPRAVNI ODBOR

PRESEDNIK
(Glavni izvrsni direktor)

PODPRESEDNIK PODPRESEDNIK PODPRESEDNIK

Poslovanje Finansije (glavni Marketing
finansijski direktor)

RUKOVODILAC RUKOVODILAC
FINANSIJA RAČUNOVODSTVA
Upravljanje gotovinom Računovodstvo troškova
Upravljanje kreditima Upravljanje troškovima
Odnosi s investitorima Obrada podataka
Planiranje poreza Glavna knjiga
Isplativost ulaganja i tsl. Priprema finansijskih

1
James C. Van Horne i John M. Wachowicz (2007), Osnovi finansijskog menadžmenta, Data
Status, Beograd.
 izveštaja

Finansijski menadžment je deo zbivanja u savremenim finansijama. Po

klasičnoj definiciji (Solomon, 1963) finansijski menadžment odgovara na tri osnovna
pitanja:

 koja sredstva ima preduzeće ili ih može imati;

 kakva je struktura i ukupan obim fondova preduzeća i
 kako će biti finansirani određeni fondovi preduzeća.

“Finansijske komunikacije su, kako se vidi iz grafikona, potrebne da se vide

finansijski ciljevi preduzeća, da se načine finansijski planovi, da se organizuju ljudski
i finansijski resursi, da se odaberu finansijski kadrovi za ostvarenje postavljenih
finansijskih ciljeva i da se obavlja finansijska kontrola u obavljanju finansijskih
poslova (Asch, 1989).

Komunikacije su od izuzetne važnosti u svim fazama finansijskog

menadžmenta, pošto integrišu sve menadžerske funkcije, ili, jednostavnije rečeno,
omogućavaju njihovo sinergetsko funkcionisanje.

U teoriji finansijskog menadžmenta najveća šansa za povećanje produktivnosti

je u znanju iz oblasti finansijskog menadžmenta, finansijskog marketinga i
finansijskog inženjeringa, pri čemu se pod produktivnosti podrazumeva efikasnost i
efektivnost u obavljanju finansijskog posla sa što manjim obimom angažovanih
sredstava.

Zato se, s pravom postavlja pitanje: da li je finansijski menadžment nauka ili

umetnost? U teoriji i praksi finansijsko menadžerstvo jeste umetnost, ali i
organizovano znanje, tj. nauka.

U nauci o finansijskom menadžmentu i znanje i umetnost su međusobno

kompletirani, zato je i zadatak finansijskog menadžera da obezbedi finansijska
ulaganja u preduzeću i da ta ulaganja transformiše kroz menadžersku funkciju u
profit. Pri tome, finansijsko preduzetništvo teži stvaranju vrednosti odgovarajućom
biznis politikom, inicijativom i rizikom.

U savremenim tržišnim ekonomijama upravljanje poslovnim finansijama je

složen i atraktivan zadatak jer oplodnja finansijskog kapitala po maksimalnoj stopi
rentabilnosti, odnosno po najvećoj mogućoj stopi dobiti, pretstavlja centralni motiv
preduzetništva. Na kriterijumu rentabilnosti u finansijskom upravljanju preduzeća
faktički se bazira celokupan proces poslovnog, razvojnog i finansijskog menadžerstva
(Schlosser, 1989). Zato je i finansijski menadžment jedan od glavnih zadataka
poslovodstva firme u kreiranju i ostvarivanju politike finansijskog plasmana kapitala
preduzeća i likvidnosti preduzeća. “Menadžerska revolucija je izvedena onoga
trenutka kada je svojina nad kapitalom odvojena od kompetencija vođenja preduzeća.
A to znači da je odvojena kompetencija vlasnika od kompetencije profesionalnih
upravljača, odnosno menadžera (Porter, 1990 i Filipo, 1984).
 Vlasnik kapitala može biti svako (pismena i nepismana osoba, stara ili mlada,
itd.) kao što se i do kapitala može doći na razne načine, ali znati problemetiku
finansija ili biti menadžer za finansije ne može svako.

U dalekim vremenima, kada se pojavljuju subkontraktori, kao jedan od

prvobitnih oblika organizacije, koji se sastojao od poslodavca i radnika, sve poslove
sa finansijama obavljao je isključivo poslodavac. Suština subkontraktora ogleda se u
tome da je vlasnik kao jedinka (pojedinac) obavljao sve menadžerske, liderske i
preduzetničke aktivnosti.

Način, oblici organizacije i orgnizovanja stalno se usavršavaju tako da danas u

savremenim (modernim) varijantama imamo nekadašnji sistem subkontraktora ali i
korporaciju kao najuniverzalniji oblik organizacije.

2.1 NASTANAK FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

Svaki pokušaj definisanja nastanka finansijskog menadžmenta vodi u svet

finansija ili pojavu novca. Sudeći po istraživanjima mnogih naučnih radnika i
teoretičara, nastanak finansija, i nauke o finansijama vezuje se za pojavu robne
proizvodnje i pojavu novca.

Na određenom stepenu evolucije, razvoja ljudskog društva, razvoja

materijalnih proizvodnih snaga, javlja se robna proizvodnja i roba kao proizvod
ljudskog rada namenjen prodaji, odnosno tržištu. Još u doba prvobitne zajednice, ali i
pre nje, nije bilo novca, ali život se odvijao.

Po nekim teoretičarima prvi oblici ljudskih zajednica bile su horde, kasnije

plemena, itd. Pre robne proizvodnje funkcionisala je naturalna razmena, neka roba
menjala se za drugu robu. Zbog problema razmene u naturalnoj privredi nastojalo se
naći efikasno rešenje koje bi olakšalo proces razmene. Nekada su se kao rešenje
prilikom razmene uzimale retke robe kao sredstvo razmene, odnosno roba za koju su
se mogle menjati ostale robe, dok se nije pojavio NOVAC.

Roba kao proizvod ljudskog rada ima vrednost (što podrazumeva da je u nju
uložen određeni ljudski rad, tj. u njoj je opredmećen rad čoveka), upotrebnu vrednost
(znači da se može upotrebiti da zadovolji određenu ljudsku potrebu,) i prometnu
vrednost (znači da se može menjati za druge robe, tj. za količinu njene vrednosti može
se doći do druge robe).2

U naturalnoj privredi dakle, pojedinac je proizvodeći određenu robu (jabuke)

razmenom dolazio do ostalih roba (luka, žita, jaja itd.). Ljudi su proizvodili koliko je
bilo potrebno njihovoj porodici, nije bilo novca ni tržišta. Pojavom novca u robnoj
privredi ljudi lakše obavljaju proces razmene. Ko ima novac može doći do bilo kakve
robe koja mu je potrebna. Ljudi počinju proizvoditi više nego što je potrebno njima i
njihovoj porodici, jednostavno sve količine jabuka koje proizvedu mogu prodati i doći
2
Ovde se samo u najkraćim crtama daju podsećanja i napomene u vezi pomenute
materije jer se smatra da su studenti iz drugih disciplina stekli šira i dublja znanja
vezana za nastanak robne proizvodnje i pojavu novca.
do novca. Novac ne moraju odmah da ulažu dalje u neku robu ili menjaju za drugu
robu, već mogu da planiraju proizvodnju drugih roba, mogu da se organizuju za
obavljanje drugih delatnosti, moraju da vode računa kako da ulažu i u kakve nove
poslove da ulažu ili da ne ulažu uopšte već da čuvaju novac.

Novac je veoma staro pomagalo ljudi. Predpostavlja se (opet na osnovu

istraživanja mnogi bivših i sadašnjih teoretičara) da je otprilike oko pre četiri hiljade
godina funkcionisao dogovor da se kao sredstvo razmne upotrebljavaju tri metala:
srebro, bakar i zlato, i njihove veštačke kombinacije, s tim što su se srebro i zlato
nekada upotrebljavali u svojoj prirodnoj kombinaciji koja se zvala elektrum (Galbrajt,
1997).

Još se u narodu provlači uverenje da je i Juda prodao Isusa za 30 srebrenjaka.

Interesantno je istaći da su od starih vremena za novac vezane i razne manipulacije i
prevare, kao npr. smanjivanje težine, promena sadržine metala itd. Po predanju postoji
saznanje po kome je Polikrat, tiranin Samosa, već 540 g.p.n.e. varao Spartance ležnim
novcem.

Dakle, nastanak finansijskog menadžmenta možemo vezivati za nastanak i

razvoj finansija.
Polazna tačka finasija, po tvrđenju mnogih istraživača, jeste novac. Gde god
se pojavljuje novac ili poslovi uz upotrebu novca, tu imamo i finansije, ali imamo i
finansijski menadžment.

Nužna svakodnevna upotreba novca uslovila je pojavu i značaj finansijskog

menažmenta kako danas, tako i u mnogo ranijim periodima. Uvek u transakcijama sa
novcem, neko daje, ulaže ili plaća, gubi novac, dok neko dobija, zarađuje itd.

Finansije u savremenoj teoriji obuhvataju sve finansijske odnose subjekata u

privredi ili ekonomiji. U širokom području novčanih odnosa koje obuhvataju
finansije, mogu se izdvojiti tri uže celine:

 monetarne finansije (novac, krediti, banke, itd.) kao najveći i vrlo

važan deo finansija;
 javne finansije (svi finansijski odnosi javnog sektora) i
 međunarodne finansije (izučavanje međunarodnog finansiranja).

Nauka o finansijama proučava novčane odnose i aktivnosti vezane za

prikupljanje, čuvanje, raspoređivanje i trošenje novčanih sredstava za zadovoljenje
brojnih potreba raznih subjekata u raznim oblastima i na raznim nivoima u ekonomiji.
Ukoliko se prate i izučavaju novčani odnosi i problemi na nivou određenog preduzeća
imamo, mikrofinansije, dok te iste odnose na nivou cele jedne privrede ili celog
društva izučavaju makrofinansije .
2.1.1 ULOGA LJUDSKOG FAKTORA U NASTANKU FINANSIJSKOG
MENADŽMENTA

Uloga ljudskog faktora u nastanku menažmenta i nauke uopšte je temeljna.

Bez ljudskog faktora ne bi bilo ni finansijskog, ni bilo kog drugog menadžmenta, ne
bi bilo nauke uopšte.

Već smo predhodno istakli da koreni nastanka nauke o finansijama i

finansijskog menadžmenta vode do pojave novca i robne privrede.

Svaka upotreba novca predpostavlja postojanje finansija, ali i postojanje

nekakvih potreba i ciljeva. Dok ima potreba, radi se i o njihovom zadovoljenju ili o
težnji njihovog zadovoljenja, a samim tim tu su i odluke. Nemoguća je bilo kakava
upotreba novca bez odluke nekog.

No, da bi novac davali ili uzimali, ili njime nešto plaćali, predhodno taj novac
treba imati, stvoriti, ili zaraditi. Sve predhodno izneto, vezano za novac, zavisi od
ljudskog faktora-čoveka, što govori kakva je uloga ljudskog faktora u nastanku
menadžmenta.

Finansijski menadžment je deo opšteg menadžmenta, učenje koje se bavi svim

pitanjima vezanim za probleme novca, njegovo stvaranja, tokove, ulaganje, trošenje,
brojna i složena delovanja u privredi, tokove profita uopšte, a pre svega za njegovu
raspodelu, preraspodelu, oblike, instrumente i subjekte njegovog trošenja, te brojna i
složena delovanja u privredi. Korišćenje novca u vrlo razvijenim odnosima u privredi
i društvu, kako u rešavanju određenih odnosa, tako i u procesu reprodukcije, samo
potvrđuje istinu, da je novac polazna tačka u nauci o finansijama.

Kod definisanja finansijskog menadžmenta, kao nezaobilazni faktor, pojam ili

kategorija, pojavljuju se finansije ili novac, i upravljanje finansijama, tako da
pojašnjenje nastanka ili pojave finansijskog menadžmenta, podrazumeva znanje o
nastanku i pojavi novca. U vremenima dok nije bilo novca nije bilo ni robne privrede,
nije bilo trgovine ali je bilo razmene, gde su opet veštine ljudi, učesnika u razmeni,
igrale veliku ulogu. Dakle u svim etapama evolucije i revolucije, razvoja društva,
ljudski faktor ima prvorazrednu ulogu.

Pojava novca imala je veliki značaj za dalji razvoj ukupne društvene

zajednice, donela je čovečanstvu mnoga olakšanja, ali i mnoge obaveze (u smislu
potrebe posedovanja novih znanja vezanih za upotrebu novca, čuvanje itd.), kao
važno pomagalo koje je čovek osmislio i stvorio radi lakšeg privređivanja i opšteg
funkcionisanja.

Prateći pojavu robne privrede i ulogu novca u procesu reprodukcije, možemo

reći da se finansijski menadžment javlja sa pojavom i razvojem robne proizvodnje i
delovanja zakona vrednosti, odnosno pojavom novca kao opšteg ekvivalenta (shodno
poznatom obrascu N-R-Ni, ili R-N-Ri) ili obrascu proširenog oblika odnosa
procesa faktora reprodukcije:
 N-R-P-Ri-Ni

Početak i kraj procesa reprodukcije je novac, odnosno, novčani oblik vrednosti

sredstava reprodukcije. Svi oblici sredstava reprodukcije u određenom trenutku
poprimaju novčani oblik, što upućuje na veći značaj finansijskog menadžmenta, što
znači da je upravljanje finansijama, upravljanje celim procesom reprodukcije. Dakle,
na početku procesa reprodukcije je čovek sa novcem u rukama i menadžerskim
znanjem u glavi, tj. »finansijski menadžer«.

ČOVEK – NOVAC – AKCIJA – ROBA – NOVAC – ČOVEK ili

ČOVEK – NOVAC – AKCIJA – NOVAC – ČOVEK

2.1.2 ZNAČAJ FINANSIJA I FINANSIJSKOG MENADŽMENTA U

PROCESU POSLOVANJA

Poznato je da su se prvi oblici proizvodnje odvijali na veoma arhaičan prost

način, bez ikakve tehnike, kamenicama se lovile životinje, prve alatke su bile jako
primitivne, itd. Međutim, predhodno smo pomenuli da je pojava novca značila veliki
iskorak za čovečanstvo, nastanak robne privrede. Zbog toga brojni teoritičari u
prošlosti ali i danas, u organizacionim strukturama menadžmenta, na prvom mestu
ističu proizvodnju. Ako idemo logikom da je poenta svakog procesa produkcije
stvaranje nove vrednosti-robe, i da se nova vrednost stvara radom, tj. u proizvodnji,
onda se moramo složiti da je proizvodnja ta koja u procesu reprodukcije stoji na
prvom mestu.

Međutim, pojavom novca i nastankom robne privrede, počinje i proizvodnja

većih razmera, proizvodnja za tržište. Ljudi proizvodeći više robe nego što je
potrebno za njihove potrebe, nastoje robu prodavati, a da bi mogli ostvariti što bolju
prodaju, potreban je marketing. Neki, baveći se funkcionalnom organizacionom
strukturom menadžmenta, sve aktivnosti grupišu na sledeći način:

 proizvodnja
 marketing i
 finansije

Dugo je prva i jedina funkcija bila proizvodnja. Kasnije, u robnoj privredi,

uviđa se značaj još dve osnovne funkcije: marketing i finansije. Interesantno je da
dugo nije bilo funkcije ljudskih resursa koja se obično dodavala kao četvrta osnovna
funkcija u organizaciji. Slika br. 3. (funkcionalna organizaciona struktura
menadžmenta).
Slika br.3.
Generalni
direktor ili
Generalni
menadžer

Proizvodnja Marketing Finansije

Ljudski
resursi

Realnost svakodnevnog bavljenja biznisom (praksa) demantuje predhodnu

tezu šematski prikazanu, jer bez novca nema nikakvog biznisa, ni dobrog, ni lošeg,
tako da finansije uvek moraju imati poziciju broja jedan. Bez novca ne možete
napraviti nikakav posao, što potvrđuje prvorazrednu poziciju finansija i finansijskog
menadžmenta (upravljanja finansijama). Uloga i pozicija finansijskog menadžmenta
u biznisu šematski prikazana izgleda kao na slici br.4.

Slika br.4
Generalni
direktor ili
generalni
menadžer

Finansije Ljudski Proizvodna Marketing

resursi

Imajući u vidu suštinu iz brojnih radova koji se odnose na finansijski

menadžment i njegov značaj u procesu rada preduzeća, dolazimo do zaključka da bi,
kao najbolje rešenje, trebalo objediniti finanisje i ljudske resurse u jednu funkciju, što
ćemo prikazati na slici br. 5.

Slika br.5.
Generalni
direktor ili
generalni
menadžer

Finansijski Proizvodna Marketing

menadžment
ili (ljudski
resursi i
finansije i
upravljanje
njima)
 Danas u uslovima privređivanja sredstva rada i predmeti rada kupuju se iz
raspoloživih i pribavljenih novčanih sredstava. U samom procesu proizvodnje dolazi
do prenosa vrednosti utrošenih sredstava na novi proizvod. Prodajom proizvoda na
tržištu stiče se dohodak koji služi za nadoknadu utrošenih sredstava, za formiranje
akumulacije, za isplatu ličnih primanja, za poreze i doprinose i ostale zakonske i
ugovorene obaveze. Preduzeća su nosioci mikrofinansiranja, dohodka i akumulacije,
ali i čitavog spleta finansijskih odnosa u privredi. Zato je finansijski menadžemnt i
njegovo organizovanje u privredi veoma važno, budući da su finansijski poslovi
novčani izraz svih transakcija. U tom kontekstu, pribavljanje i trošenje finansijskih
sredstava jesu centralne tačke finansiranja privrede. Dakle, finansijski menadžment
ima središnju poziciju kada je u pitanju finansiranje privrede.

2.2.2 OSNOVE OSTVARIVANJA I FUNKCIONISANJA KONCEPTA

FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

Finansijski menadžment može se analizrati i istraživati kako sa stanovišta

obrazovnih programa koji treba da obezbede stručni profil kadrova za poslove
finansijskog menadžmenta, tako i sa aspekta sadržaja osnovnih finansijskih i
bankarskih poslova u finansijskoj sferi, koje stručni kadrovi treba da obavljaju na
visoko profesionalnom nivou.

Obrazovanje stručnih kadrova za poslove finansijskog menadžmenta, ima

svoju etičku, društvenu i pedagošku dimenziju. U tom kontekstu činjenica je da
programi stručnih nivoa obrazovanja nisu primereni ni prilagođeni realnim potrebama
obrazovanja stručnih kadrova za potrebe privrednih subjekata, koji treba da posluju u
uslovima i na principima tržišne ekonomije. Na takav zaključak upućuje i površna
analiza programa srednjih, viših i visokih škola koje obrazuju kadrove ekonomske
struke.

“Finansijski menadžment jeste moderna, atraktivna esencijalna ljudska

aktivnost biznis sveta, koji preduzetnički misli i rizično dela. U teoriji i praksi
finansijskog menadžmenta, “spavaju”, najveće ljudske šanse za permanentno
povećanje produktivnosti u znanju, koje implicira efikasnost i efektivnost u realizaciji
ciljeva finansijskih poslova sa što manjim obimom angažovanih sredstava i sa što
većim kvantumom profita.”(Ristić, 1994).
 U finansijskom menadžmentu prvorazrednu ulogu imaju kadrovi-kvalifikovani
formalno u obrazovnim institucijama i stručno osposobljeni u praksi.

Određene nastavne discipline koje se direktnije bave pitanjima i psihologijom

menadžmenta, tek površno i delimično nalaze mesto u inoviranim obrazovnim
programima.

Za očekivati je da će poslovni zahtevi privrednih subjekata usloviti da

obrazovanje za oblast finansijskog menadžmenta bude uže specijalizovano,
obuhvatajući širi spektar stručnih znanja iz disciplina: monetarnih i javnih finansija,
bankarstva i bankarskih finansija, poslovnih finansija, deviznog poslovanja (politika
deviznog kursa, platnog bilansa, deviznog tržišta), inovativnih finansijskih
aranžmana; pragmatičnih finansijskih aktivnosti (knjigovodstva, računovodstva,
analiza bilansa poslovanja, poslova i instrumenata platnog prometa u zemlji i prema
inostranstvu i sl.)

Možemo predpostaviti da će se obrazovni programi relativno brzo inovirati i

menjati, te je neophodno ukazati na svu širinu pitanja i problema iz sadržaja koja
aktuelno pripadaju sferi finansija i finansijskog menadžmenta. Brojne probleme i
pitanja treba sagledavati dinamički, primereno zahtevima poslovanja na principima
slobodne konkurencije (principima ekonomije oslobođene bilo kakvih uticaja
politike).

Detaljniji naučni analitički uvid u finansijsku strukturu i finansijske odnose,

instrumente i tokove ukazao bi na svu zavisnost ekonomske strukture (u društvenoj
reprodukciji) od izgleda i racionalnog funkcionisanja finansijske strukture kao i
obrnuto. U takvom sklopu interakcije pokazuje se neophodnim da se i finansijska
sfera (u okviru ukupne ekonomske strukture) determiniše na racionalan način, kako u
pogledu institucionalnih rešenja, tako i u pogledu mera ekonomske politike koje se
primenjuju u toj oblasti. Otuda i potreba da se odrede i jasni principi funkcionisanja
tih podsistema, u okviru privrednog sistema kao celine, pri čemu bi ti principi
funkcionisanja finansijskog sistema i vođenja odgovarajuće finansijske politike bili
iskazani u određenom konceptu i principima finansijskog menadžmenta kako na
makro, tako i na mikro nivou. Takav pristup uređenju i funkcionisanju finansija,
prevashodno na ekonomski jasnim i racionalnim osnovama, ne može opstati samo na
saglasnosti u pogledu načelnog opredeljenja, već zahteva, pre svega, kompetentni
stručni kadar koji može izvršiti implementaciju takvog koncepta. Sa stanovišta takve
potrebe, ulaganja u stručne kadrove u delu sticanja redovnih znanja ili inovacije
znanja, predstavlja stalnu ali sigurnu investiciju bez koje se ne može opstati u tržišnoj
ekonomiji i uslovima slobodne konkurencije.

Bez obzira što finansijski sistem kao podsistem u okviru ekonomskog sistema,
zauzima prvorazrednu ulogu, uslovljen je funkcionisanjem niza ostalih sistema, koji
bi trebalo da funkcionišu po principu sinergije zajedno sa finansijskim sistemom.

Menadžement u svim obalstima, a posebno finansijama jasno pretpostavlja

racionalan ekonomski odnos subjekata prema predmetu upravljanja. Takav odnos
pretpostavlja, adekvatne uslove, tržišnu situaciju u kojoj se privredni subjekti susreću
u realnim ekonomskim odnosima ponude i tražnje.
 Druga važna činjenica koja treba da bude jasno determinisana, jesu
imovinsko-pravni odnosi, vlasništvo, kao najizrazitiji motivacioni podsticaj za stalno
insistiranje na principima efikasnosti i efektivnosti, što obezbeđuje privatno svojinski
odnos, mada se i kod drugih oblika svojine ne može zanemariti interes za racionalnim
ponašanjem u poslovnom odlučivanju i privređivanju. Od visokoobrazovanih i
stručnih menadžera uvek se očekuje da profesionalnost i etika budu na visokom
nivou.

Menadžment u oblasti finansija, ili kako je to već naglašeno, potreba za

utvrđivanjem racinalnih metoda ponašanja i rada u odlučivanju, proističe iz samog
ekonomskog značaja sfere finansija. Taj značaj proizlazi iz činjenice da finansije,
gledano i na makro i mikro nivou, ili po pojedinim segmentima, predstavljaju naličje
slike ekonomskih odnosa, ili, još direktnije, krvotok (ili neophodnu energiju) za
pokretanje i funkcionisanje celokupne privrede. Bez obzira sa kog aspekta sagledavali
finansije (sa makro, mezo ili mikro), ili po pojedinim oblastima, stoji zaključak da
uvek postoji interaktivan odnos između ekonomske i finansijske sfere.

Širina raznovrsnosti institucija, subjekata, aktivnosti, transakcija, instrumenata

i mnoštva raznovrsnih veza koje je neophodno pratiti u tim promenama zahtevaju u
osnovi dava važna argumenta:

 racionalno determinisan finansijski mehanizam, politiku, mere i

instrumente za njegovo funkcionisanje,
 kompetentne menadžere (i ostalo stručno osoblje-lica sa prethodno
stečenim kvalitetnim opštim znanjem, zatim na bazi te osnove naknadna
specijalizovana znanja za profesinalno obavljanje poslova u uskom
segmentu određene specijalnosti).

Da bi na navedenim vrednostima sistem dao najbolje rezultate, neophodno je

da ekonomsko okruženje bude tržišno determinisano. Ukoliko to nije slučaj, utoliko
će finansijski mehanizam biti opterećen i sputavan negativnim elementima.

Otuda, da bi se mogao planirati i praviti model upravljanja finansijama na bazi

racionalnih vrednosti (praktično na idejama kvalitetnog menadžmenta) neophodno je
spoznati šta čini globalnu strukturu finansijskog mehanizama, a zatim definisati
principe i načela njegovog racinalnog funkcionisanja, kao i delova tog mehanizma.

2.2.3 STRUKTURA FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

Mada se može izvesti različita formulacija globalne strukture finansijskog

mehanizma, ona se u suštini može odrediti sa nekoliko ključnih determinantni.

Finansijski mehanizam, u funkcionisnaju privrednog sistema, čini po svojim

institucionalnim determinantama jedinstvo:
  finansijskih institucija;
 finansijskih instrumenata;
 finansijskih tokova i
 odgovarajućih mera monetarno-kreditne i fiskalne politike.

Razvijen i efikasan finansijski mehanizam nameće se posebno kao nužnost

razvoja privrednog sistema, u kome se polazi od potrebe da tržište i racionalni
ekonomski kriterijumi budu u punoj meri prisutni i u finansijskoj sferi. Pri tome, za
racionalno funkcionisanje finansijskog mehanizma odlučujući značaj imaju
finansijske institucije, finansijski instrumenti, finansijska politika kao i razvijenost
finansijskog tržišta u globalu i posebno pojedinih (posebnih) delova.

Pre analize pojedinih determinanti koje određuju izgled i strukturu određenog

finansijskog mehanizma, treba imati u vidu sva ona obeležja i karakteristike
društveno-ekonomskog ambijenta ili okruženja u kojima funkcioniše privredni sistem
kao celina.

To se pre svega odnosi na sledeće odrednice:

 izgled i strukturu funkcionisanja društveno-ekonomskog sistema;

 društveno-politički sistem;
 oblike organizovanja i vlasničku strukturu privrednih subjekta;
 način finansiranja reprodukcije privrednih subjekata;
 ulogu i funkcije tržišta u svim njegovim segmentima;
 stepen razvijenosti sistema ekonomskih odnosa sa inostranstvom;
 stepen razvijenosti tržišne infrastrukture;
 politiku razvoja, mere ekonomske politike i dr.

Osnovna pretpostavka koja se odnosi na navedene elemente privrednog

sistema jeste da su oni racionalno određeni, te da doprinose na isti način uspešnosti
ekonomije privrednih subjekata. Pored ukazanih odrednica koje su bitne za
ostvarivanje ciljne funkcije privrednog sistema, za finansijsku sferu od značaja je i
način formiranja i sektorski raspored novčane akumulacije i finansijske štednje, jer
formiranje i upotreba novčane akumulacije određuje materijalni položaj privrednih
subjekata u proizvodnji i reprodukciji.

Sa makro stanovišta novčana akumulacija predstavlja razliku između

realizovanog novčanog dohotka i izdataka za potršnju (ličnu i opštu).

Na mikro nivou, na nivou ekonomije privrednog subjekta, novčana

akumulacija predstavlja razliku između novčanih primanja za prodatu robu i usluge i
novčanih izdavanja za troškove poslovanja (izuzev za iznos sredstava amortizacije
koja u novčanom izrazu ostaju za interno finansiranje), doprinose, poreze i sl, kao i
novčanih izdataka za isplate ličnih dohodaka.3

3
) Visina i sektorski raspored novčane akumulacije i finansijske štednje obavlja se prema posebnoj
metodologiji koju utvrđuje Narodna banka.
 U odnosu na prethodno rečeno o novčanoj akumulaciji, finanisijska štednja
predstavlja razliku između novčane akumulacije i izdataka za investicije u osnovna i
obrtna sredstva. U slučaju većih izdataka za investicije od iznosa novčane
akumulacije postoji manjak finansijske štednje, a kada su izdaci za investicije manji
od raspoložive novčane akumulacije tada se javlja višak finansijske štednje, koji se
može ponuditi potencijalnoj novčanoj tražnji koja se javlja na finansijskom tržištu.

Imajući u vidu sektorski način formiranja novčane akumulacije i finansijske

štednje (finansijski i nefinansijski sektor) evidentno je da su sklonosti ka
investicijama pojedinih sektora različite i da će se zavisno od toga na finansijskom
tržištu javljati kao tražioci ili poverioci određenih iznosa novčanih sredstava.

Asimetrija između formiranja novčane akumulacije, po pojedinim sektorima i

potreba za investiranjem, odnosno korišćenjem novčanih sredstava, moguće je
prevazilaziti direktnim finansijskim odnosom privrednih subjekata ili posredništvom
bankarskih organizacija, koje se javljaju kao nezamenljiv i neizbežan subjekt na
finansijskom tržištu. Imajući u vidu uslove u kojima funkcioniše finansijski
mehanizam, od značaja je istaći i osnovne karakteristike finansijskog tržišta (u svim
njegovim segmentima) jer opredeljuje mobilnost i cirkulaciju raspoloživih novčanih
sredstava i kapitala, a time ujedno i racinalnost njihove upotrebe.

U sagledavanju razvijenosti i strukture finansijskog tržišta određene privrede,

treba imati u vidu da je njegova manja ili veća afirmacija, kao specifičnog odnosa
sučeljavanja ponude i tražnje novčanih sredstava, uslovljena:

 širinom strukture finansijskih, u tome posebno bankarskih institucija;

 funkcijom i strukturom finansijskih instrumenata;
 vrstom finansijskih tokova u odvijanju finansijskih transakcija;
 izgledom strukture samog finansijskog tržišta.

2.2.4 PLANIRANJE, MERENJE, ANALIZA I UNAPREĐENJE KVALITETA

PROCESA FINANSIJSKOG UPRAVLJANJA

Kadrovi upravljanja (menadžeri finansijskog poslovanja) posebno oni na

većim nivoima, moraju da planiraju i sprovode proces praćanja, procena, analiza i
unapređenja procesa upravljanja (upravljačkih aktivnosti, poslova i zadataka), a što je
potrebno da bi se:

 postigla usaglašenost aktivnosti;

 osigurala usaglašenost sistema menadžmenta kvalitetom i
 stalno unapređivala efektivnost sistema manadžmenta kvalitetom.
Upravljanje kvalitetom podrazumeva niz koordinisanih aktivnosti u cilju
vođenja preduzeća-organizacije ka kvalitetu i upravljanje njome u tom smislu
(videti, Vulanović, i ostali 2001).
 Upravljanje kvalitetom u finansijskom menadžmentu podrazumeva
koordinisanje i usmeravanje svih aktivnosti ljudskih resursa koji rade u
finansijama i sa finansijama, ka kvalitetu.

Osnovu svih postupaka unapređenja procesa upravljanja čini posedovanje:

 tačnih i blagovremenih podataka i informacija;

 ljudskih resursa osposobljenih za obradu, analizu i čuvanje, podataka i
informacija;
 efikasnih metoda i tehnika za analizu i donošenje odluka o načinu dejstva
u cilju unapređenja;
 opreme i softvera za analizu velikog broja podataka.

Aktivnosti unapređenja kvaliteta procesa rada u finansijskom menadžmentu

moraju biti projektovane, obezbeđene resursima i stalno sistemski izvođene.

Planiranje procesa unapređenja kvaliteta upravljanja finansijama treba da bude

zasnovano na elementima misije, postavljenim ciljevima i utvrđenim politikama, tako
da procesi i postupci unapređenja budu ugrađeni u osnovne planove i programe
preduzeća kao sistema, a time i u svim ostalim podsistemima.

Posebno je važno, sistemskim i planiranim aktivnostima obezbediti da u

procesima unapređenja kvaliteta upravljanja bude uključen potencijal svih zaposlenih,
na principima Deming-ovog točka (Deming, 1986), kao na sl. 6. [Kvalitet procesa
rada svih funkcija, organizacionih jedinica i svih radnih mesta. (Demingov točak)]
Slika br. 6.

P P=planirati
I=izvesti [uraditi]
K=kontrolisati
U=unaprediti
U
I

K
 Kao glavne operativne zahvate planiranja za unapređenje procesa finansijskog
menadžmenta možemo navesti:

 proces preispitivanja planiranih aktivnosti rukovodstva;

 proces internih provera;
 proces analize podataka i
 proces izvođenja korektivnih mera.
U cilju stalnog unapređenja upravljanja finansijama, preduzeće konstantno
mora da poboljšava efektivnost sistema menadžmenta kvalitetom, korišćenjem
politike kvaliteta, ciljeva kvaliteta, zatim, rezultatem provera, analize podataka,
korektivnih i preventivnih mera i preispitivanjem od strane rukovodstva.

»Kvalitet je nivo do kojeg skup svojstvenih karakteristika ispunjava zahteve«.

(Vulanović, 2001).

Korektivne mere menadžment najčešće preduzima u vidu otklanjanja

neusaglašenosti, ali i uzroka neusaglašenosti da bi se sprečilo njihovo ponavljanje.
Potrebno je uspostaviti dokumentovanu proceduru, kojom se definišu zahtevi za:

 preispitivanje neusaglašenosti;
 utvrđivanje uzroka neusaglašenosti;
 utvrđivanje potrebe da se neusaglašenosti ponove;
 definisanje i primenu nepotrebnih mera;
 zapisivanje rezultata preduzetih mera i
 preispitivanje preduzetih mera.

Preventivne mere menadžment preduzima za otklanjanje uzroka potencijalnih

neusaglašenosti kako bi se sprečilo njihovo pojavljivanje.
 GLAVA DRUGA

OSNOVNE FUNKCIJE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

1. MENADŽMENT PROCES I NJEGOVE FUNKCIJE

Menadžment definišemo kao proces kreiranja i održavanja uslova u kojima

pojedinci, radeći u grupama, efikasno izvršavaju zadatke, realizuju planove i
ostvaruju definisane ciljeve.

Proces menadžmenta je vrlo kompleksan i u njemu se međusobno prepliću

brojni činioci. Svi ti činioci moraju međusobno biti usklađeni kako bi sistem
menadžmenta funkcionisao kao celina. Osnovni elementi ovog procesa su: ljudi,
ideje, novac, vreme, stvari ili sredstva, ali temelj svim faktorima menadžment
procesa jesu ljudiski resursi, pa zatim, novac, vreme, itd.

Polazeći od ideja, njihovom razradom i analizom, dolazimo do plana, na

osnovu koga se predviđa dalji tok aktivnosti i dalje utvrđuje poslovna politika,
program, ciljevi, razvija poslovna strategija (Strategijski menadžment).

Drugi činilac su stvari i sredstva. Pristupa se organizaciji onoga što je

planirano. To podrazumeva uspostavljanje organizacionih struktura, oblika i odnosa
(Korporativni menadžment).

Treći činilac čine ljudi u organizaciji. Zajedno sa ljudskim faktorom, I treći

činilac koji je prisutan od početka do kraja, koji je uslov funkcionisanju svim ostalim
činiocima jeste novac.

Aktivnosti menadžera u ovoj oblasti usmerene su u tri pravca:

 prvi pravac se odnosi na izbor stručnih i odgovornih saradnika i njihovo

usmeravanje, stručno usavršavanje i raspoređivanje;
 drugi pravac se odnosi na preduzimanje aktivnosti u domenu utvrđenih
zadataka, sprovođenje ili realizaciju planiranog i funkcionisanje
organizacije (definisanje zadataka, podela uloga, donošenje odluka,
koordinacija i sl.).
 treći pravac odnosi se na kontorlu procesa rada, ocenu rezultata rada,
sistem nagrađivanja i kažnjavanja (Operativni menadžment).

U finansijskom menadžmentu (menadžment procesu), u praksi, ni jedna od

funkcija se ne može primenjivati nezavisno od ostalih. Menadžer može proći kroz
svih pet-šest funkcija tokom jednog dana i ponoviti sve sledećeg dana, ili pak,
menadžer, može provesti mesece u planiranju pre nego što se razvije organizacija i
popuni osobljem.

Menadžment proces se može stalno ponavljati, a menadžeri stalno biti

angažovani u izvršavanju svojih funkcija, pa se zbog toga ovaj proces naziva
menadžment proces.

Postoje teoretičari (Fajol) koji smatraju da je prva faza procesa upravljanja

predviđanje i planiranje ili predviđanje sa planiranjem. Kao autor ovog teksta lično
smatram da je predviđanje prva faza ne samo kada se radi o upravljanju već u svim
ozbiljnim poslovima. Prvo treba posao predvideti, da li uopšte nešto raditi ili ne, i to
je posao logike, koji s finansijskog aspekta ili materijalnog, ništa i ne košta, ali kada
krenete u planiranje valja računati na određene izdatke. Izrada plana, stavljanje na
papir uvek ima svoju finansijsku stranu. Na osnovu predviđanja kreiraju se planovi.
Predviđanje je predhodnica planiranja.

Planiranje kao menadžment aktivnost podrazumeva definisanje ciljeva koji se

žele ostvariti i strategija ili puteva, metoda kako doći do njih ili ih ostvariti. Menadžer
je odgovoran za uklapanje svih ciljeva u jedinstven cilj organizacije. U procesu
pozicioniranja ciljeva, menadžeri takođe oblikuju planove koji će pomoći svima da se
na vreme usmere ka ciljevima. Supervizor ustanovljava kratkoročne ciljeve i planove,
na primer: šta grupa treba danas da obavi. Menadžeri srednjeg nivoa moraju mnogo
više da razmišljaju o ciljevima i planovima za naredne mesece i godine Izvršni
menadžeri oblikuju ciljeve i panove za celu organizaciju i oni obično obuhvataju
period od 1 do 5 godina.

Organizovanje podrazumeva poslove: definisanja zadataka; podelu uloga;

utvrđivanje mera i merenja rezultata; utvrđivanje pravila rada, uključujući
komunikacije, odlučivanje i rešavanje konflikata.

U svakoj organizaciji se postavlja pitanje šta ko radi. Kada menadžeri

izvršavaju organizacionu funkciju, tada oni donose odluke. Oni snose odgovornost za
specifične zadatke i dužnosti koje se izršavaju tako da organizacija može da ostvari
svoje ciljeve. Organizovanje takođe podrazumeva uspostavljanje odnosa između
zadataka i pozicija. Ovi odnosi određuju koje će pozicije biti prioritetne u odnosu na
druge i koje će zavisiti od drugih.

Kadrovi su najjednostavnije rečeno, faktor od kojega sve zavisi u svakoj

organizaciji. Organizacija su ljudi (ljudski resursi). Pozicije u organizacionoj šemi
imaju malo efekta sve dok ih ne popune pojedinci koji su kvalifikovani da obavljaju
dužnosti koje su sadržane tom pozicijom. Kada menadžeri popune ove pozicije, tada
može početi posao.

Rukovođenje - pošto su planovi definisani i usvojeni, organizovanje odrađeno,

organizacija je spremna za funkcionisanje (sprovođenje). Funkcionisanje (ili
odgovornost za funkcionisanje) je na menadžerima i ona se izvršava funkcijom
rukovođenja. Menadžeri rukovode (komanduju ili daju instrukcije) zaposlenima.
Rukovođen je alokacija ponašanja pojedinaca i grupa u toku rada ka definisanom
cilju. Menadžeri ne samo da moraju biti eksperti u oblasti kojom rukovode već moraju
posedovati veštine komuniciranja, efikasno povezivati motivaciju i rukovođenje.

Jedna od veoma važnih aktivnosti organizacije koja ima za cilj kontrolisanje

da li svi članovi organizacije dobro rade svoj posao, da li se posao odvija po planu i
ciljevi ostvaruju u skladu sa planiranim jeste kontrola. Neko mora budno da prati i
proverava da li se stvari odvijaju po planu, da li ima odstupanja, ako ih ima da se
informacije o činjeničnom stanju blagovremeno dostavljaju menadžmentu kako bi se
preduzele korektivne i druge akcije.

Odlučivanje podrazumeva izražavanje stava (stručnog, emotivnog, naučnog,

prijateljskog, i tsl.) pod uticajem emocija, znanja, mudrosti i veštine, o određenoj
pojavi, poslu, rezultatima bilo svojim ili tuđim, u verbalnom ili pismenom obliku.

1.1 FINANSIJSKO PLANIRANJE

Finansijsko planiranje definišemo kao, posao kompetetnih pojedinaca,

menadžera, timova ili instrument poslovne politike kojim se vrednosno (najčešće u
novcu ili drugim vrednosnim parametrima) iskazuju (dakle na papiru brojkama i
slovima) razne vrste planova. Obično svaki posao koji se planira ima i svoju
finansijsku stranu i valja je na vreme predvideti i planirati.

Ukratko, finansijsko planiranje je predviđanje i planiranje priliva i odliva

novčanih sredstava.

Finansijsko planiranje ima informativno-koordinirajući značaj, na bazi

informacija o finansijskom poslovanju organizacije/preduzeća, jer na njemu se
koordiniraju sve finansijske aktivnosti u procesu i donose mnoge finansijske odluke.
Poslovi finansijskog planiranja obuhvataju izradu mesečnih, kvartalnih, godišnjih,
petogodišnjih (srednjoročnih) i dugoročnih finansijskih planova, utvrđivanje planova
materijalnih troškova i amortizacije, planova realizacije, planova prihoda i rashoda,
planova investicija, kreditnih planova, zatim, raznih predračuna (poreza i doprinosa,
cena, i ostalih zakonskih i ugovornih obaveza).

S vremenskog aspekta finansijske planove u praksi delimo na:

 kratkoročne;
 srednjoročne i
 dugoročne finansijske planove.

Kratkoročni finansijski planovi donose se obično (planiraju se finansijske

aktivnosti u različitim vremenskim intervalima) na period do godinu dana,
srednjoročni se donose na rokove finansiranja do pet godina i dugoročni finansijski
planovi se donose za finansiranja aktivnosti na rokove duže od pet godina dana.

Sam proces izrade finansijskih planova (odnosno finansijski plan) obuhvata

sve važne ekonomske i finansijske pokazatelje, obim i strukturu finansijskih
sredstava, troškove, amortizaciju, cene, investicije, akumulaciju, finansijske tokove,
udruživanje sredstava, zajednička ulaganja, stepen likvidnosti, novčana primanja i
novčane izdatke, izvore finansiranja, itd.

Kao instrument poslovne politike, finansijsko planiranje podrazumeva

planiranje finansijskih tokova, usklađivanje potreba za finansijskim sredstvima,
predviđanje nabavke potrebnih sredstava, rasopređivanje i usmeravanje raspoloživih
sredstava, predviđanje i planiranje vraćanja sredstava, zatim, planiranje kadrova,
vremena itd.

Kratkoročno planiranje najčešće se odnosi na finansiranje tekućih poslova i

obaveza, dok se dugoročno planiranje najčešće odnosi na veća investiciona ulaganja.
Plan novčanih tokova obuhvata stanje novčanih sredstava na početku godine, prilive i
odlive sredstava tokom godine i stanje novčanih sredstava na kraju godine.

1.2 IZBOR KADROVA ZA FINANSIJE I ORGANIZOVANJE

FINANSIJSKE SLUŽBE I FUNKCIJA U NJOJ

Prema većini teoretičara finansija i finansijskog menadžmenta finansijska

funkcija je osnovna funkcija poslovanja. Finansijska funkcija obuhvata poslove
pribavljanja, plasiranja, obrti, uvećavanja i vraćanja finansijskih sredstava i
međusobne odnose subjekata tokom ovih poslova.

Pod funkcijom se obično podrazumeva više povezanih poslova i postupaka

predviđenih (ili kojima se obavlja) za obavljanje određenih zadataka.

U proteklim vremenima finansijska funkcija se tretirala zajedno sa

računovodstvenom, međutim, finansijska funkcija podrazumeva novčano poslovanje,
dok je računovodstvena funkcija knjigovodstveno evidentiranje finansijskog
poslovanja. Računovodstvena funkcija je informativna baza i podrška finansijskoj
funkciji, jer shodno zakonu i zakonskim aktima knjigovodstveno evidentira sve
finansijske transakcije i putem pojedinačnih ili zbirnih izveštaja dostavlja informacije
organima upravljanja.

Praksa ukazuje na potrebu organizaovanja finansijske funkcije na nivou

preduzeća, što je praksa u mnogim privredama, dok je u dosta privreda finansijska
funkcija objedinjena sa računovodstvenom i tretira se kao služba za finansije i
računovodstvo.

Informaciono-računovodstveni sistem trebalo bi da daje informacije,

neophodne za odlučivanje finansijskoj službi na svim nivoima preduzeća. Finansijska
i računovodstvena funkcija po prirodi svojih zadataka i sredstava upućene na
intezivnu međusobnu saradnju. Finansijska funkcija ne može nirmalno funkcionisati u
koliko ne koristi informacije računovodstvene funkcije. Ukoliko gledamo na njihovu
povezanost sa aspekta raspolaganja novčanim sredstvima, onda računovodstvena
funkcija ima kontrolu nad finansijskom funkcijom.

Međusobna saradnja ove dve funkcije potrebna je posebno kada su u pitanju

neka plaćanja obaveza ili naplata potraživanja, zatim kontrola tokova finansijskih
sredstava, donošenje finansijskih planova i definisanje finansijske politike. Dakle,
utvrđivati koja od ove dve funkcije ima primat u procesu poslovanja preduzeća nije
jednostavno, s obzirom na njihovu međusobnu povezanost, ali ipak prednost treba dati
finansijskoj funkciji. Saradnja između ove dve funkcije najčešće se odvija
cirkulacijom dokumentacije o kretanju novca, usklađivanje knjigovodstvene
evidencije i finansijskih zahteva i potreba.

Organizacija finansijske funkcije uslovljena je veličinom

organizacije/preduzeća.

U manjim preduzećima poslove finansijske funkcije obavlja direktor/glavni

menadžer, dok poslove vezane za plaćanja, kontrolisanja kretanja dokumentacije,
obračune kamata i sl. radi računovodstvo. Blagajničke poslove takođe obavlja
knjigovodstveno-računovodstvena služba s tim što direktor/glavni rukovodilac ima
direktan nadzor nad njima.

U srednjim preduzećima finansijske poslove obavlja posebna finansijska

služba, dok u velikim preduzećima zbog obima i složenosti poslova, finansijska
funkcija se organizuje u obliku sektora.
 Glavni menadžer finansijskog sektora
koordiniranje rada finansijske funkcije sa drugim funkcijama i upravom preduzeća
koordinacija rada odeljenja finansijskog sektora
kreiranje finansijske politike
zastupanje preduzeća u finasijskim poslovima sa drugim subjektima (poveriocima i dužnicima)

Odeljenje za pribavljanje i upotrebu finasijskih Odeljenje planiranja i analize

sredstava finansijsko planiranje
pribavljanje finansijskih sredstava finansijska analiza
korištenje finansijskih sredstava finansijsko informisanje
uspostavljanje strukture kapitala
kontrola racionalne upotrebe sredstava
osiguranje imovine Odeljenje ličnih dohodaka
usklađivanje rokova obaveza i izvora obračuni ličnih dohodaka
analitička evidencija o ličnim dohodcima

Odeljenje likvidature
Odeljenje platnog prometa
kontrola blagajne
plaćanje obaveza
kontrola novčanih dokumenata
naplata potraživanja
vođenje evidencije platnog prometa
Odeljenje portfelja
evidencije hartija od vredn

Devizno odeljenje Odeljenje blagajne

devizni platni promet blagajnički poslovi

Organizovanje finansijske funkcije u velikim preduzećima na nivou sektora

šematski prikazano izgleda kao na slici br.7. (izvor, Ristić, 1994).

1.2.1 IZBOR I ORGANIZOVANJE KADROVA

Izbor i organizovanje kadrova za svaku službu i u svakoj organizaciji ima

primarni značaj. Pravilan izbor i alokacija ljudskih resursa u finansijskom
menadžmentu podrazumeva efikasnu podelu rada od koje zavisi dalje poslovanje.
Ukratko rečeno podela rada znači rastavljanje radnih zadataka ili posla na manje
operacije i njihova raspodela izvršiocima posla, onima koji trebju da odrade posao.
Umesto da pojedinac radi kompletan posao on se raspodeljuje na manje operacije
(manje zadatke) i obavlja ga više lica. Ako izbor i organizovanje ljudskih resursa
posmatramo sa aspekta efikasnosti i efektivnosti, lako je uočiti direktnu zavisnost
visoke efikasnosti i efektivnosti od podele rada. Posao izbora i organizovanja ljudskih
resursa najčešće podrazumeva: planiranje ljudskih resursa, regrutovanje, selekciju,
socijalizaciju, obuku i usavršavanje, procenu učinka, unapređenja, premeštaje,
degradiranja, nagrađivanja i razrešenja.

Za svaki posao, svako radno mesto, treba planirati adekvatan kadar.

Predhodno se tačno preciziraju uslovi potrebni za određeno radno mesto i prema
njima se traži (putem oglasa, službi za zapošljavanje, itd.) profil kadra. Posle
usvajanja plana novih kadrova sledi regrutovanje novih ljudi. Nakon provere
(testiranjem i razgovorima) njihovih sposobnost radi se selekcija u smislu radnih
mesta. Posebno ponekad može biti problematična socijalizacija novih kadrova u novu
sredinu, što opet moraju rešavati menadžeri rukovodioci. Posle socijalizacije u novu
radnu sredinu sledi faza doobuke i usavršavanja, gde se novi ljudi upoznavaju sa
novim poslovima i stiču nova praktična znanja. Faza procene učinka, rada pojedinaca
je veoma bitna, jer od nje zavisi ishod svih narednih faza (nagrađivanja, kažnjavanja,
degradiranja, premeštaja i razrešenja.

1.2.2 ZADACI FINANSIJSKE SLUŽBE

Sudeći po pisanju brojnih teoretičara iz područja finansija podeljena su

mišljenja da li je finansijska služba (neki je poistovećuju sa finansijskom funkcijom)
jedna od najznačajnijih ili je najznačajnija, služba od koje zavisi funkcionisanje svih
ostalih službi. Ipak se treba složiti sa drugom konstatacijom, tj. da je finansijska
služba najznačajnija u svakoj organizaciji, ili još jasnije rečeno, zajedno sa službom
upravljanja ljudskim resursima, ova služba čini temelj svake organizacije/preduzeća.

U teorijskim pristupima pojavljuju se nedoumice oko toga da li ova služba

treba da bude potpuno odvojena od ostalih službi ili ne, dok praksa upućuje na
samostalnost ove službe.

Zadaci finansijske službe (organizovane kao samostalne službe) u preduzeću

jesu: obezbeđivanje finansijskih sredstava za normalno poslovanje, istovremeno
prateći obaveze prema izvorima, vrši naplatu potraživanja, planira priliv i odliv
novčanih sredstava, vodi brigu i evidenciju o kreditiranju, brine o likvidnosti
preduzeća, obavlja devizne poslove, poslove sa platnim prometom, sprovodi internu
kontrolu, informiše organe upravljanja itd. Potrebna sredstva finansijska služba
obezbeđuje zaduživanjem kod drugih preduzeća, banaka i ostalih finansijskih
organizacija.

2. FINANSIJSKA KONTROLA

Kontrolni proces je kontrolisanja rada i rezultata rada, u smislu poređenja sa

predhodno definisanim parametrima, omerima ili standardima, i merenje odstupanja.
Rezultati se ažurno dostavljaju onome ko odlučuje po rezultatima. Prvo moramo
definisati kontrolni proces da bi smo lakše definisali kontrolu. Kontrolni proces
sprovode kontrolori (osposobljeni pojedinci) ovlašteni od strane (ili članovi) neke
institucije, službe ili komisije. Dakle, kontrolu možemo posmatrati kao instituciju,
službu, sektor ili komisiju zakonski definisanu.

Na osnovu predhodnog opšteg pristupa kontroli, finansijska kontrola je

plansko, organizovano i stručno proveravanje/kontrolisanje finansijskog poslovanja, i
istovremeno utvrđivanje stanja. Finansijska kontrola je organizovana stručna delatnost
usredsređena na ispitivanje i ocenjivanje poslovanja firme, stanja i kretanja
finansijskih sredstava i odstupanja u procesu plasiranja/korištenja, tj. sagledavanje
ne/pravilnosti u finansijskom poslovanju.
 Finansijskom kontrolom se najjednostavnije sagledava uspeh rada određenog
preduzeća. Sva sredstva bilo kog privrednog subjekta ili preduzeća izražavaju svoju
vrednost u novcu, pa se finansijskom kontrolom efikasno sagledavaju rezultati
poslovanja, pravilnosti u finansijskom poslovanju i uspešnost poslovne politike
preduzeća.

Zadaci finansijske kontrole najčešće su (mada po potrebi mogu biti i posebni i

specijalni): kontrola finansijskog poslovanja, kontrola materijalnog poslovanja,
kontrola nabavki, kontrola prodaje, kontrola osnovnih i obrtnih sredstava, kontrola
sredstava posebnih namena, kontrola sredstava zajedničke potrošnje. Da bi proverila
ispravnost, tačnost i zakonitost predhodno pomenutih poslova finansijska kontrola
obavezno pregleda poslovne knjige, kontroliše završni račun, periodične obračune,
izveštaje sredstava i zvora sredstava, blagajničko poslovanje, izveštaje o raspodeli
ukupnog prihoda i dohodka, izveštaje i dokaze zakonskih i ugovornih obaveza, isplate
ličnih primanja i ostalu internu dokumantaciju po potrebi, koja može da utiče na
rezultate rada. Najčešće je usredsređena na finansijsko računovodstvo, knjigovodstvo
i blagajničko poslovanje.

Postoje razni oblici i vrste finansijske kontrole, dok se najčešće deli na:

 internu i eksternu-gledano s aspekta nosioca same kontrole;

 kontrolu privrednih i vanprivrednih organizacija-gledano prema objektu;
 stalnu, periodičnu i povremenu-gledano sa vremenskog aspekta i
 predhodnu i naknadnu-prema fazama u kojima se sprovodi.

U odnosu na proces toka rada najkraće kontrolu možemo podeliti na:

predkontrolu, kontrolu u toku i kontrolu po završetku rada.

Predkontrola ima za cilj da utvrdi da li su svi pripremni radovi odrađeni, i da

li posao može početi na vreme, kontrola u toku kontroliše sam proces rada da ne bi
došlo do odstupanja u samom procesu rada i kontrola na kraju kontroliše rezultate
procesa rada, ali i rezultate sprovođenja prethodne dve kontrole.

1.3.1 SARADNJA KONTROLNE I RAČUNOVODSTVENE FUNKCIJE

PREDUZEĆA

Saradnja kontrolne i računovodstvene funkcije preduzeća u procesu

poslovanja je neminovna i od nje zavisi funkcionisanje svih ostalih funkcija. Intezivna
ili aktivna saradnja po važnim pitanjima ove dve funkcije odvija se na razne načine:

 s obzirom da i računovodstvo obavlja kontrolnu funkciju

saradnja ove dve funkcije je jedinstvena;
 izveštaji o knjigovodstvenom stanju omogućavaju kontrolu i
reviziju, tj. omogućavaju provere podatka, i poređenje sa
stvarnim stanjem;
 tačnost i ažurnost knjigovodstva olakšava rad kontroli;
 dokumentacija je objekt kontrole kao i knjiženja i druge
evidencije;
  obračun i isplata ličnih dohodaka stalno su pod kontrolom;
 inventarizacija je u stvari kontrola i stvarnog i
knjigovodstvenog stanja;
 periodični obračuni i zaključni računi kontrola su poslovanja,
kako pojedinačnih funkcija, tako i svih organizaoionih jedinica;
 informacije o finansijskoj situacijiobezbeđuju se putem
kontrole i funkcija koje doprinose datoj situaciji;
 knjigovadstvena analiza kontrola je poslovanja, što se vidi kroz
knjigovodstvene evidencije;
 računovodstvo daje sve podatke koje zatraži interna kontrola,
pa čak i one koje kontrola ne traži a koji su neophodni za njen
dalji rad.
Pasivna saradnja između navedenih funkcija je važna u procesu poslovanja
preduzeća i ona se takođe odvija na više načina:

 dok računovodstvo daje niz pokazatelja, kantrolna funkcija

otkriva i uzroke tih pokazatelja, pa i odgovornosti ili zasluge
pojedinaca koji su radili na njima.
 kontrolišu se troškovi (u radnim nalozima, organizacionim
jedinicama, po funkcijama, u obračunima proizvodnje i
realizacije, kalkulacijama, periodičnim obračunima i
zaključnom računu).
 kontrolišu se normativi (materijala, rada, fiksnih troškova,
zaliha, korištenja kapaciteta, izostanaka itd.).
 kontrolišu se i količine (proizvodnje, realizacije, zalihe, sati
rada itd.).
 vrednosti (nabavki, proizvodnje, realizacije, ušteda, šteta, kala,
rastura, kvara, loma ,itd,).
 kontrolišu se cene (u nabavci, u prodaji, u proizvodnji,
odstupanje od planiranih cena, posledice promena u cenama itd.
 kotrolišu se rokovi (radnih naloga, isporuka, plaćanja itd.).

1.4 FINANSIJSKO RUKOVOĐENJE

Finansijsko rukovođenje je veoma važan deo finansijskog upravljanja, koji

podrazumeva niz aktivnosti kojima se utiče na pojedince ili grupe u cilju njihovog
usmeravanja i podsticanja da urade određene poslove. Finansijsko upravljanje kao širi
pojam je proces planiranja, izbora i organizovanja ljudskih resursa, kontrolisanja,
rukovođenja i odlučivanja u procesu kreiranja finansijskih uslova za efikasno
postizanje odabranih finansijskih ciljeva.

Finansijsko rukovođenje podrazumeva usmeravanje svih zaposlenih koji rade

na poslovima sa novcem ili u finansijskim službama ka ostvarenju finansijskih ciljeva,
ciljeva definisanih u procesu finansijskog planiranja. Ako bismo pokušali apostrofirati
i sažeti u tri grupacije veštine finansijskog menadžmenta, to su:
  tehničke;
 konceptualne i
 humane.

Pod tehničkim veštinama finansijskog menadžmenta podrazumevaju se

osnovna tehnička znanja rada sa finansijama-novcem (finansijskim instrumentima,
institucijama i subjektima).

Konceptualne veštine menadžmenta/menadžera odnose se na poznavanje

organizacijskih poslova, predviđanja i sl, dok humane veštine podrazumevaju rad sa
ljudima i međuljudske odnose. Svi zaposleni u finansijama, ne samo rukovodioci
suočavaju se sa finansijama preduzeća i trebalo bi da poseduju potrebna znanja.
Menadžeri rukovodioci ne upravljaju finansijama, finansijama najčešće upravlja
poslovodni odbor, sastavljen od menadžera raznih sektora, a mnogi od njih nemaju
nužno formalno obrazovanje iz oblasti finansija. Svi menadžeri pojedinih sektora,
članovi poslovodnih odbora treba da znaju kako se upravlja finansijama kao jednim
od ključnih resursa preduzeća. Svi menadžeri bez obzira da li su na poziciji
rukovodioca ili članovi poslovodnih odbora trebalo bi da budu osposobljeni za
sledeće poslove:

 kompletnu analizu finansijske funkcije preduzeća;

 izradu finansijskih projekata preduzeća uz procenu inflatornih i
poreskih efekata;
 analizu i procenu stanja na finansijskom tržištu, posebno odnos
između finasijskog tržišta i tržišta roba i usluga i
 razumevanje finansisjkih propisa i publikacija u cilju
efikasnijeg komuniciranja sa finansijskim institucijama i
drugim subjektima na finansijskom tržištu.

1.4.1 SARADNJA FUNKCIJE RUKOVOĐENJA S FUNKCIJOM

RAČUNOVODSTVA

U predhodnim delovima knjige isticano je na više mesta da se sve odluke u

finansijskom menadžmentu donose na osnovu informacija. Jasno je da su odluke
efikasnije i kvalitetnije, što su informacije na kojima se baziraju kvalitetnije (kvalitat
informacije podrazumeva-tačnost, ažurnost, sigurnost itd.). Donošenje pravih odluka
u finansijskom menadžmentu bez valjanih informacija iz računovodstva nemoguće je.

Aktivna saradnja između pomenute dve funkcije odvija se konstantno, na

različite načine i zbog različitih ciljeva.

 odluke rukovodilaca se temelje na podacima knjigovodstva i

računovodstva. Znači od informacija dobijenih iz
računovodstva zavisi posao rukovodilaca, dok s druge strane
pogrešne odluke rukovodilaca odražavaju se na rad
računovodstva.
  za potrebe rukovođenja svakodnevno se koriste podaci
analitičkog knjigovodstva (o materijalu, inventaru, gotovim
proizvodima, troškovima itd., a za duža vremenska razdoblja,
mesec dana i duže, koriste se podaci i informacije glavnog
finansijskog knjigovodstva.
 dvosmernost saradnje izražena je preko dokumentacije
(informacije u obliku dokumenata ili pisanoj formi),
rukovodioci potpisuju dokumentaciju i odgovaraju za njenu
ispravnost.
 obračun i isplatu ličnih dohodaka radi računovodstvo, dok je
odgovornost za ovaj posao na rukovodiocima kao i briga o
kadrovima.
 odgovaraju i za inventarizaciju, zatim i za ustanovljene razlike
kada prelaze normative (kala, loma, kvara, rastura itd.);
 evidencija i praćenje troškova prvenstveno služi
rukovodiocima, kako za operativno ocenjivanje normativa i
planova, tako i za učinak ljudi i organizacionih jedinica
(količinom i kvalitetom).
 periodični obračuni i zaključni računi daju rukovodiocima pre
upravljača skicu poslovanja preduzeća;
 informacije o finansijskoj situaciji proučavaju rukovodioci i
podnose ih upravljačkim strukturama;
 finansijske planove rukovodioci podnose organima upravljanja
na odobrenje;
 u sklopu opšte analize poslovanja, knjigovodstvena analiza ima
posebno važno mesto, zbog podataka kojima raspolaže i
njihove tačnosti.

Pasivna saradnja između funkcije rukovođenja i računovodstva odvija se

konstantno i na različite načine:

 jasno je da u samom računovodstvu postoji rukovođenje, ali i

iznad njega (računovodstva); jer i na njega deluje inventivnost i
predviđanje rukovodioca, tačni proračuni i odabiranje
racionalnih metoda.
 jedan od načina pasivne saradnje odvija se kroz pripreme i
odabiranje između više alternaltivnih rešenja.
 saradnja između ove dve funkcije odvije se i kroz
organizatorske sposobnosti: odabiranje saradnika, podela rada,
odabiranje metoda i alternativa, pripreme itd.
 sposobnost koordinacije; ljudi, organizacionih jedinicama,
funkcija itd.
 organizovani nadzor i redovna kontrola deluje na kvalitet rada.
 redovna analiza svakog posla otklanja smetnje i loše uticaje.
 rukovodioci osposobljavaju kadrove, kako za tekuće poslove
(za veću proizvodnost rada), tako i za buduće rukovodioce
 (zamenu).

1.4.2 ULOGA RAČUNOVODSTVA U PROCESU INVESTIRANJA

Donošenje investicionih odluka u preduzeću je posao neizvodljiv bez učešća

finansijskog menadžmenta. Finansijski menadžment raspolaže ili mora da raspolaže
svim informacijama neophodnim za donošenje investicionih odluka. Već je govoreno
da većina (ili sve ) važne informacije vezane za finanisje preduzeća dolaze iz
računovodstva.

Aktivna saradnja funkcije investiranja sa računovodstvom ispoljava se na više

načina i s različitim interesima:

 investiranje zavisi od stanja novčanih i materijalnih sredstava,

te potraživanja i obaveza.
 računovodstvo obavlja blagajničke poslove i podmiruje
obaveze za investicije (ako nije finansijska funkcija odvojena).
 vodi knjigovodstvenu evidenciju investicija (osnovnih
sredstava, ličnih dohodaka, troškova itd.).
 računovodstvo osigurava sigurnost, pregledom i kontrolom
dokumenta, knjiži ih i čuva, a evidencije sravnjuje.
 obračunava i isplaćuje lične dohotke.
 organizuje i sprovodi inventarizaciju materijala za investicije,
investicije u gradnji, uključujući i obaveze i potraživanja.
 evidentira i prati troškove za investicije počev od radnih naloga
i kalkulacija do obračunske situacije i računa, odnosno
izvršenja investicionog programa.
 periodični obračuni i zaključni račun obuhvataju i sva
inventarisanja u toku vremenskog razdoblja, kako po strukturi
sredstava, tako i prema izvorima ulaganja.
 od finansjske situacije zavise daljnja investiona ulaganja.
 u fnansijskom planu vidno mesto imaju investiciona ulaganja,
rokovi porasta kapaciteta, finansijski efekti ulaganja itd.
 knjigovodstvena analiza obuhvata i investicione programe,
kako realizaciju tih programa i zbog čega se odstupilo.

Pasivna saradnja funkcije investiranja i računovodstva takođe je višestruka i

dosta značajna u investicionim procesima:

 u samoj razvojnoj politici preduzeća, investicije su glavna

briga, jer se o njima ne može govoriti površno i na kratak rok.
 u dugoročnoj, srednjoročnoj i godišnjoj poslovnoj politici
investicje su značajan faktor, bilo da se radi o novim objektima,
madernizaciji, proširenju kapaciteta, ili o kadravima.
 interne rezerve su uvek moguće (najčešće se postižu uvođenjem
više reda i discipline u procesu rada: proširenjem uskih grla,
 povećanjem proizvodnosti rada, smanjivanjem izostanaka,
boljom stimulacijom itd.)
 racionalno izvođenje investicionog programa, direktno je
uslovljeno podacima i informacijama iz računovodstav itd.

1.5 FINANSIJSKO ODLUČIVANJE

Predhodno smo u delu finansijskog rukovođenja istakli da je finansijsko

upravljanje širi i značajniji pojam od rukovođenja. Finansijsko upravljanje
podrazumeva upravljanje na osnovu finansija direktno i celim poslovanjem
indirektno, kroz razne odluke. Poseban značaj imaju finansijske odluke kada se radi o
raspodeli dobiti, zatim, kada su u pitanju finansijska načela: racionalno finansiranje,
likvidnost, sigurnost, rentabilnost, udruživanje sredstava i donošenje odluka po
pitanju njih.

Finansijsko upravljanje i odlučivanje su u uskoj međuzavisnosti i

povezanosti. Pod odlučivanjem se obično podrazumeva deo finansijske politike koji
se bavi stručnim vođenjem poslovne politike kroz proces donošenja odluka.

Ako načelo racionalnog finansiranja podrazumeva pribavljanje finansijskih

sredstava tako da se uspostavi najbolja kombinacija između sopstvenih i tuđih izvora,
donošenje odluke koju kombinaciju odabrati svakako ima veliku odgovornost.

Donositi odluke u koje poslove ulagati, tj. koji poslovi obezbeđuju najveću
zaradu (uvećanje uloženih sredstava) i ulagati u njih, što podrazumeva načelo
rentabilnosti, svakako nije jednostavno i to ne može svako raditi. Takođe donošenje
odluke o tome koji su poslovi najsigurniji, tj. obezbeđuju vraćanje uloženih sredstava
i ostvarivanja profita uz najniži nivo rizika (što podrazumeva princip sigurnosti)
posao je menadžera profesionalaca.

Od odlučivanja o svim pitanjima vezanim za finansijsko poslovanje zavisi i

likvidnost preduzeća, tj. da raspoloživim finansijskim sredstvima, u svakom trenutku,
isplati dospele obaveze plaćanja. Uspešna finansijska i poslovna politika preduzeća
počivaju na odlučivanju i finansijskoj snazi preduzeća.

Finansijska snaga preduzeća podrazumeva sveukupnost finansijskih odnosa

koji proizlaze iz racionalnog pribavljanja, korištenja i vraćanja finansijskih
sredstava, a koji se upravo ostvaruju na načelima racionalnosti, rentabilnosti,
sigurnosti i likvidnosti. Finansijska snaga preduzeća je trajna sposobnost
finansiranja i plaćanja, tj. očuvanja i uvećavanja imovine (Ristić, 1994).
Kao osnovna, sudeći po pisanju poznatih teoretičara iz ove oblasti, izdvajaju
se sledeća područja finansijskog menadžmenta:
  Odlučivanje o investiranju;
 Odlučivanje o finansiranju i

 Odlučivanje o kapitalu (imovini).

DEFINISANJE
PROBLEMA

MERENJE
REZULTATA
PRIKUPLJA
NJE
PODATAKA

PRIMENA
SOLUCIJE

RAZVOJ
ALTERNATI
VNIH
IZBOR SOLUCIJA
OPTIMALN
E SOLUCIJE

PREDVIĐA
NJE
POSLEDICA

SLIKA BR.8. OSNOVNI MODEL FINANSIJSKOG ODLUČIVANJA

Finansijsko odlučivanje ima strateški značaj ako se radi o finansiranju

projekata ili poslova od strateškog značaja za preduzeće, jer u tim situacijam
menadžment donosi odluku koji način finansiranja odabrati, koji od svih mogućih
izvora sredstava odabrati, odlučiti o izboru optimalnog.

Operativne finansijske odluke odnose se na manje finansijske izdatke, na

finasiranje operativnih poslova, na finansiranje aktivnosti koje su u funkciji realizacije
strateških planova i projekata. Operativne odluke vezuju se za finansiranje poslova po
operativnim planovima.

S vremenskog aspekta gledano sve odluke finansijskog menadžmenta možemo

podeliti na:

 dugoročne;
  srednjoročne i
 kratkoročne.
Dugoročne odluke su odluke koje se donose na duže vremenske periode
(preko pet godina i duže), odlučivanje o obezbeđivanju finasiranja na duge staze,
vraćanje sredstava na duge rokove, odnosno, odlučivanje po dugoročnim planovima.

Aspekt vreme i značaj koji dugoročne odluke imaju za poslovanje preduzeća,

aspekti su koji približavaju strateške i dugoročne odluke.

Srednjoročne odluke odnose se na periode poslovanja od godine do pet

godina i kratkoročno odlučivanje odnosi se na poslovne poduhvate do godinu dana.

Kod odlučivanja u finanasijskom menadžmentu treba razlikovati poslovno

odlučivanje (donošenje poslovnih odluka) i upravljačke odluke (odlučivanje organa
upravljanja ili donošenje odluka od strane organa upravljanja).

Odluke tipa (usvajanje ili promena statuta preduzeća, zatim odlučivanje o

razvojnoj politici, poslovnoj politici, prodaja preduzeća, zajednička ulaganja,
pripajanje preduzeća nekom drugom većem preduzeću i sl.) donose vlasnik/ci
preduzeća ili većinski vlasnici, u zavisnosti kako je preduzeće organizovano, ali na
osnovu predloga menadžmenta.

Upravljanje se služi podacima računovodstva, počev od samog donošenja

planova/planiranja, do analize njihove realizacije, npr. o stanju novčanih sredstava,
materijalnih sredstava, potraživanja i obaveza.

Menadžerske odluke i izveštaji tipa periodični obračuni i zaključni računi

podnose se organima upravljanja na usvajanje i odobrenje, zatim informacije o
finansijskoj situaciji i položaju preduzeća podnose se organima upravljanja na analizu
i njihovo odlučivanje.

Finansijski planovi, posle svih propisanih procedura izrade podnose se

organima upravljanja na usvajanje.

Zaključak ovog dela jeste da sve odluke menadžmenta ipak podležu određenoj
rezenziji, reviziji ili “vetu” od strane vlasnika. Ni kod finansijskog menadžmenta ne
smeju se zaboraviti izvorni principi menadžerske revolucije “razdvajanja funkcije
vlasništva od funkcije upravljanja ili upravljačkih funkcija”.

1.6 FINANSIJSKI MARKETING

Finansijski marketing podrazumeva aktivnosti koje podstiču i obezbeđuju

lakše prikupljanje, distribuciju i alokaciju novčanih sredstava. Znajući da »market«
znači tržište, a »ing« aktivnosti, finansijski marketing možemo tretirati kao niz
aktivnosti na finansijskom tržištu koje doprinose efikasnijem i efektivnijem
zadovoljavanju ciljeva subjekata.
 Finansijski marketing kao aktivnost ili funkcija obično je organizovan i
funkcioniše u okviru finansijske funkcije preduzeća, mada u zavisnosti od
organizacione strukture i veličine preduzeća, kao i vlasničkih odnosa može biti
organizovan kao posebna funkcija.

S obzirom da se delovanje finansijske funkcije ispoljava kroz pribavljanje

finansijskih sredstava za normalno funkcionisanje preduzeća, njihovo racionalno
korištenje i kontrolu, finansijski marketing je u direktnoj povezanosti sa finansijskom
funkcijom u smislu logističke podrške.

U širem kontekstu zadaci finansijskog marketinga odnose se na široko

područje poslovanja, počev od izrade planova potrebnih sredstava, preko definisanja
rokova, vraćanja uloženih sredstava, naplate dospelih potraživanja, praćenja priliva i
odliva sredstava, ocenjivanja investicionih projekata, procene rizika itd. do analize i
ocene dobiti. (videti, Ristić i ostali).

Značaj i uloga finansijskog marketinga posebno dolazi do izražaja kada je u

pitanju obezbeđenje izvora finansiranja.

Izvori finansiranja mogu biti razni, dok kao glavna podala može se navesti
podela na:

 sopstvene i
 tuđe izvore.

Od finansijskog marketinga očekuje se da doprinese jasnom definisanju i

analizi odnosa između politike finansiranja sopstvenim i politike finansiranja tuđim
sredstvima, što se direktno odražava na stabilnost finansijske politike preduzeća.
Samofinansiranje odražava politiku jačanja finansijske snage preduzeća.

Kod finansiranja tuđim sredstvima finansijski marketing ima posebnu

odgovornost i obaveze, s obzirom da je raspolaganje tuđim resursima vremenski i
samim uslovima dobijanja, strogo ogrničeno. U složenim uslovima poslovanja na
finansijskom tržištu kada se rizici povećavaju, raste kamatna stopa, stopa inflacije,
povećava se rizik naplate potraživanja i sl., onda se otvara problem neutralisanja,
prebacivanja i pokrića rizika, i tada dolazi do izražaja finansijski marketing.

Uloga i značaj finansijskog marketinaga u tim okolnostima ispoljavaju se kroz

prikupljanje informacija sa finansijskog tržišta i poslovnog okruženja, doprinoseći:
stvaranju fondova za pokriće rizika, prebacivanju rizika na osiguravajuće kuće
plaćanjem premija, zatim, pretvaranju krtkoročnih u dugoročne kredite i sl.
Finansijski marketing treba da doprinese prikupljanju novčanih sredstava u skladu s
planiranim sredstvima.

Proces finansijskog marketinga odvija se kroz pet faza ili njegovo

funkcionisanje možemo podeliti na pet nivoa funkcionisanja.

U prvoj grupi poslova aktivnost finansijskog marketinga podrazumeva

poslove oko utvrđivanja količine raspoloživih novčanih sredstava i planiranje
potrebnih novčanih sredstava.
 U drugoj grupi poslova finansijski marketing radi na pribavljanju novčanih
sredstava za finansiranje tekućeg poslovanja i rešavanju stalnih problema finansiranja.

Kao treća faza delovanja finansijskog marketinga ističe se inkorporiranje

problema finansiranja, kao trajnog zadatka finansijske funkcije preduzeća u okviru
koje finansijski marketing insistira na iznalaženju optimuma sredstava potrebnih za
tekuće poslovanje (po obimu, strukturi i dinamici) i na istraživanju racionalnih izvora
sredstava za investicije. U ovim poslovima zadatak finansijskog marketinga je da
analizira:

 izvore sredstava;
 tekuće obaveze;
 novčana sredstav i
 zalihe (videti, Ristić, 1994).

U četvrtoj grupi poslova razrešavaju se problemi zaliha robe i kupaca, i tako
uspostavlja koordinacija finansijske i komercijalne funkcije (prodaja roba na kredit
itd.).

Petu grupu poslova finansijskog marketinga čine poslovi vezani za vraćanje

tuđih sredstava u cilju očuvanja likvidnosti i solventnosti. U ovom kontekstu
finansijski plan treba da predvidi izvore sredstava potrebnih da se vrate dugovi i
izmire dospele finansijske obaveze u vidu kredita, dok finansijska politika treba da
sagleda racionalnost i opravdanost obnavljanja kratkoročnih kredita, konvertovanja
kratkoročnih kredita u dugoročne i sa fiksnim rokovima dospeća.

Veoma važna uloga finansijskog marketinga jeste analiza finasijskih ulaganja

u obrtna sredstva i efektivnost pojedinih izvora sredstava (sopstvena, kreditna i
zajmovna) u odnosu na ostvarene rezultate poslovanja. Takođe je važno ispitivanje
izvora finansiranja i tako inicirajući odgovor na pitanje kako se finasira povećana
poslovna aktivnost preduzeća i kako se osiguravaju veća investicijska ulaganja u
budućnosti.(Detaljnije videti Ristić, 1994, 445).

1.7 FINANSIJSKI INFORMACIONI SISTEM

Sa aspekta preduzeća kao sistema, finansijski informacioni sistem predstavlja

podsistem, zadužen za obezbeđivanje i dostavljanje informacija finansijskom
menadžmentu i menadžmentu preduzeća kao sistema.

»Finansijski informacioni sistem firme u kome se odvija finansijsko

poslovanje i raspolaganje sredstvima ima zadatak da snabdeva upravljački sistem
informacijama iz novčanog i kreditnog sistema, tržišta novca, mogućnosti udruživanja
sredstava i sl. (Ristić, 1994, 417)«.

Od brojnih informacija važnih/interesantnih za finansijski informacioni sistem,

kao važnije možemo navesti informacije o:
  ukupnoj finansijskoj situaciji preduzeća;
 likvidnosti i solventnosti;
 finansijskim prihodima, rashodima, raspodeli i akumulaciji;
 transferu sredstava, zaliha i potraživanja;
 novčanim tokovima, prilivu, odlivu i stanju;
 tokovima finansiranja, interno i eksterno finansiranje;
 mogućnostima udruživanja sredstava;
 obimu i strukturi potraživanja i dugovanja preduzeća itd.

Finansijske informacije prvenstveno su potrebne onima koji donose

finanisijske odluke, tj. finansijskom menadžmentu. Finansijski informacioni sistem
može se organizova kao posebna finansijska služba u okviru preduzeća. Za finansijski
menadžment od posebnog značaja su informacije o finansijskoj situaciji firme, o
likvidnosti, rentabilnosti poslovanja i ulaganja, o stanju depozita i o novčanim
tokovima, o stanju dugovanja i potraživanja, o finansiranju tekuće reprodukcije i
razvoja preduzeća. Posebno su važne informacije iz područja finansijske i
računovodstvene funkcije, toliko da se smatraju osnovom finansijskog odlučivanja.
Sama činjenica da se sve odluke temelje na informacijama, govori koliki i kakav
značaj informacije imaju u procesu odlučivanja. Kvalitet odluke direktno je zavisan
od kvaliteta informacije/a na kojima se odluka zasniva/donosi.

U procesu donošenja finansijskih odluka poseban značaj imaju informacije o

odnosu novčanih sredstava i potraživanja prema tekućim obavezama; o odnosu
sopstvenih sredstava i ukupnog duga, zatim, o odnosu dobiti prema ukupnoj
realizaciji, odnosu dobiti prema sopstvenim sredstvima i odnos dobiti prema ukupnim
sredstvima.

Finansijsko informisanje ima zadatak da pruži blagovremene i precizne

informacije iz domena osnovnih aktivnosti finansijskog menadžmenta, tj. sa područja
finansijskog planiranja, finansijske organizacije, finansijske analize i finansijske
kontrole.

»Finansijsko informisanje u skladu sa ciljevima finansijske funkcije i

finansijske politike ima za zadatak da pruži blagovremene i precizne informacije sa
područja finansijskog planiranja, finansijske analiza, isplate finansijskih obaveza i
naplate potraživanja, kontrole finansijskih dokumenata, korišćenja sredstava i izvora
finasiranja, kamatnih stopa na tržištu novca i kapitala, tržišne vrednosti hartija od
vrednosti, deviznih kurseva, zajedničkih ulaganja, sanacije itd.« (Ristić, 1994, 419).

2. ULOGE MENADŽERA U MENADŽMENT PROCESU

Predhodne definicije opisuju menadžere kao glavne vođe, lidere, planere,

organizatore i kontrolore. Ukratko rečeno, svaki menadžer, od najnižeg nivoa, od
poslovođe do generalnog direktora ili topmenadžera, preuzima na sebe veći broj uloga
i izvršava zadatke, kako bi usmerio organizaciju ka njenim definisanim ciljevima.

Menadžer ne radi sam već u timu, uz pomoć drugih ljudi. Ovde se izraz “ljudi”
ne odnosi samo na podređene i supervizore, već i na sve ostale menadžere u
organizaciji. Menadžeri rade i sarađuju sa svakim, na svim nivoima, unutar ili van
organizacije, koji mogu da doprinesu ostvarenju ciljeva poslovne jedinice (sektora) ili
celokupne organizacije. Uz rad usmeren ka organizacionim ciljevima, menadžeri rade
i na ostvarivanju ličnih ciljeva.

I najzad, u svkaoj organizaciji, menadžeri treba međusobno da sarađuju u cilju

formulisanja organizacionih dugoročnih ciljeva i planiranja njihovog ostvarenja. Oni
takođe sarađuju međusobno kako bi sebi obezbedili precizne informacije koje su im
potrebne za izvršenje zadataka.

Menadžeri moraju biti pouzdani i odgovorni, jer su zaduženi da nadgledaju

uspešno izvršavanje zadataka. Obično su vrednovani na osnovu toga koliko kreiraju
ostvarenje zadataka.

Menadžeri su, takođe, odgovorni za akcije svojih podređenih. Uspeh ili

promašaj podređenih direktan je odraz uspeha ili neuspeha menadžera. Prirodno, svi
članovi organizacije, uključujući i one koji nisu menadžeri, odgovorni su za
izvršavanje svojih zadataka. Menadžeri su, međutim, odgovorni ne samo za sopstveni
rad, već i za rad drugih.

Od menadžera se očekuje da ostvare veće rezultate od drugih članova

organizacije; odgovorni su za veću realizaciju i raspodelu resursa u toku realizacije.
Menadžeri uspostavljaju ravnotežu među konkurentnim ciljevima, odnosno rešavaju
pitanje prioriteta različitih ciljeva i potreba. Mnogi menadžeri, na primer,
svakodnevne zadatke organizuju po principu prioriteta – najvažnije stvari se odmah
izršavaju, dok se manje važni zadaci ostavljaju za kasnije. Na ovaj način vreme
menadžera je mnogo efektivnije iskorišćeno.

Kako je organizacija sastavljena od ljudi koji se unutar organizacije često

sukobljavaju oko ciljeva i efikasnijeg načina njihovog realizovanja, menadžeri su
posrednici u ublažavanju konflikata. Rasprave unutar organizcije mogu negativno da
utiču na moral i produktivnost i mogu postati toliko neprijatne i uznemiravajuće da
kompetentni radnici napuštaju organizaciju. Ovakva događanja ometaju rad na
sprovođenju ciljeva jedinice ili pak cele organizacije, te zbog toga menadžeri
povremeno treba da preuzmu ulogu posrednika kako bi razrešili nastale nesuglasice.
Ovo zahteva izuzetnu veštinu i puno snalažljivosti, a menadžeri koji olako shvataju
ovakve sukobe i nemarno se odnose prema njima, mogu biti zaprepašćeni činjenicom
da su oni doprineli pogoršanju situacije.

Menadžeri donose strateške odluke. Ni u jednoj organizaciji ne teče sve

jednostavno i skoro da ne postoji ograničenje u broju i vrstama problema koji mogu
da nastanu: finansijske poteškoće, problemi sa ljudima, različita mišljenja po pitanju
organizacione politike, itd. Menadžeri su ti od kojih se očekuje da iznađu rešenja za
teške probleme i da sprovode svoje odluke čak i ako su nepopularne.
 Kratak opis ovih menadžerskih uloga pokazuje da menadžeri moraju često da
menjaju poslovne pozicije, da budu spremni za potrebnu ulogu u dato vreme.
Menadžer na određenoj poziciji u preduzeću prima naređenja od predpostavljenih ali
ta ista naređenja po potrebi prenosi na niže nivoe, tako da je istovremeno i nadređen i
podređen. Upravo, sposobnost prepoznavanja odovarajuće uloge koju treba odigrati i
spremnost na promene uloga, jedan je od znakova uspešnog menadžera.

2.1 MENADŽERSKI I ORGANIZACIONI UČINAK

Koliko uspešno jedna organizacija postiže svoje ciljeve, zadovoljava

društvene obaveze, ili i jedno i drugo, zavisi od toga koliko dobro menadžeri u toj
organizaciji obavljaju svoj posao. Ako menadžeri ne obavljaju svoj posao dobro,
organizacija neće uspeti da ostvari svoje ciljeve. Kao što menadžeri funkcionišu
unutar organizacije, tako i organizacije funkcionišu unutar većih društava. Učinak
preduzeća je ključni faktor za učinak društva ili nacije (Stoner, 1989).

Koliko dobro menadžeri obavljaju svoj posao iskazuje se kroz menadžerski

učinak. Menadžerski učinak je predmet mnogih diskusija, analiza u SAD i mnogim
drugim državama. Postoje i menadžerski i organizacioni učinak.

Menadžerski učinak je mera efikasnosti i efektivnosti menadžera i pokazuje

koliko dobro menadžer utvrđuje i postiže odgovarajuće ciljeve.

Organizacioni učinak pokazuje koliko dobro organizacije u društvu obavljaju

svoje poslove, i takođe postiče živu diskusiju.

Dva koncepta, koja mnogi podržavaju, formulisao je Peter Drucker, jedan od

najcenjenijih autora u oblasti menadžmenta. Po ovome Druckeru učinak menadžera se
može meriti pomoću dva kriterijuma: efikasnost i efektivnost. Po njemu, efikasnost
znači “raditi sve stvari ispravno”, a efektivnost znači “raditi pravu stvar”.

Efikasnost–odnosno, sposobnost da se stvari urade korektno–je koncept “ulaz-

izlaz”. Efikasan menadžer je onaj koji postiže rezultate (izlaz) koji odgovaraju
ulaganjima (ulaz) (rad, materijal i vreme). Menadžeri koji mogu da minimiziraju
troškove resursa, koje koriste radi ostvarivanja svojih ciljeva, su efikasni.

Efikanost je sposobnost da se odaberu odgovarajući ciljevi: efektivan

menadžer je onaj koji odabere prave stvari koje treba obaviti. Menadžer koji odabere
neodgovarajući cilj – proizvodnju samo velikih automobila, kada je tražnja za malim
automobilima velika–je neefektivan čak i ako se veliki automobili proizvode sa
maksimumom efikasnosti. Nikakva efikasnost ne može kompenzirati nedostatak
efektivnosti.

Menadžerske sposobnosti zahtevaju učinak koji je podjednako efikasan i

efektivan. Po Druckeru efektivnost je ključ uspeha preduzeća.
2.2 NIVOI I VEŠTINE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

U praksi u organizacijama postoje različiti nivoi menadžmenta, ali kao

optimalno rešenje prihvataju se tri nivoa.

Menadžeri prve linije, srednji nivo menadžmenta i top menadžment. Top

menadžment je vrh upravljanja ili glavni rukovodioci, što znači top menadžment
može predstavljati jedna ili više osoba.

Nivoe menadžmenta prate odgovarajuće veštine i znanja. Ako pokušamo sve

veštine menadžmenta grupisati shodno aspektu sličnosti, funkcionalnosti i značaju,
kao osnovne možemo navesti sledeće veštine:

 tehničke veštine;
 humane i
 konceptualne veštine.

Pod tehničkim veštinama podrazumevaju se veštine i sposobnosti korištenja

propisanih stručnih i zakonskih veština i normi. Dalje, tehničke veštine znače
posedovanje osnovnih znanja o poslu kojim treba upravljati (npr. posedovati osnovna
znanja o monetarnim finansijam u koliko ste na rukovodećeoj funkciji u nekoj
centralnoj banci; ili posedovanje osnovnih znanja o javnim finansijama se
podrazumeva u koliko ste menadžer u javnim finansijama).

Humane veštine podrazumevaju sposobnosti rada sa ljudima, znati, spoznati

međuljudske odnose i upravljati njima. Bihejvioristički pristup procesu upravljanja
upravo doprinosi spoznaji humanih veština, a bihejvioristički pristup ukratko rečeno
podrazumeva učenje svih nauka koje u središtu svoga učenja imaju ljudsko biće.

Konceptualne veštine najjednostavnije rečeno su zbir tehničkih i humanih

veština. Konceptualne veštine su koordinacija aktivnosti na najvišem nivou
preduzeća.

Kod upravljanja finansijama često puta presudnu ulogu ima moć onih koji
donose odluke-odlučuju. Moć je sposobnost uticati na druge, ili sposobnost
nametanja svojih mišljenja drugima. Vrlo blizak pojam moći jeste vlast. Vlast kao
pravo na komandovanje i naređivanje, najvećim delom zasniva se na funakcionalnoj
moći.

Funkcionalana moć, kako joj sam naziv govori, stiče se ili dobija određenom
funkcijom, sastavljenom od niza zakonskih prava i ovlaštenja ali i obaveza. Npr.
prava svakog direktora ili rukovodioca u državnoj upravi strogo su definisana
zakonom i drugim internim aktima, kojih se pojedinac strogo treba pridržavati
prilikom vršenja funkcije.
Autoritativna moć ili moć pojedinca, stiče se svakodnevno nepisanim
pravilima. Biti korekten, pomoći saradniku savetom, podučiti ga poslu, jednostavno,
izdizanje znanjem, korektnošću i kulturom iznad saradnika, znači stvaranje
autoritativne moći.
 Totalna moć podrazumeva »zbir« dve prethodne moći, ili dodavanjem
autoritativne na funkcionalnu gradi se totalna moć.

Danas u preduzećima, sa finansijama se susreću, ne samo finansijski direktori

ili menadžeri i službenici računovodstva, već i drugi članovi menadžmenta. Međutim,
ostali članovi upravljačke strukture preduzeća koji se susreću sa finansijama, u suštini
predstavljaju onaj deo kadra preduzeća, koji se profesionalno stara o svakodnevnoj
finansijskoj situaciji preduzeća ali ne upravljaju finansijama. Sama upravljačka
struktura finansijama zavisi od ukupne organizacione strukture menadžmenta
preduzeća.

Finansijama preduzeća najčešće upravlja pslovodni odbor sastavljen od

direktora raznih sektora, koji nužno ne poseduju formalno obrazovanje iz finansija, ali
zato obavezno završavaju posebne programe o upravljanju finansijama. Posebnim
programima polaznici se osposobljavaju za sledeće funkcije:

 procene odnosa između finansijskog tržišta i tržišta roba i

usluga;
 potpunu analizu finansijske situacije preduzeća;
 izradu finansijskih projekata preduzeća uz ocene inflatornih
poreskih efekata i
 razumevanje zvaničnih, zakonskih finansijskih publikacija kao
i komuniciranje sa finansijskim institucijama.

Učenje na ovim programima stiče se kroz predavanja (o teorijskim aspektima

finansija i upravljanja njima); izradu studija slučaja; zatim, kroz pripremu
finansijskih analiza; lociranje i definisanje problema i rešavanje konkretnih
zadataka od strane kandidata.

Sadržaji ovih programa najčešće se odnose na materiju iz područja:

 finansijskog knjigovodstva i finansijske analize i
 finansija preduzeća.

U ovom prvom delu kandidati bi trebalo da stiču znanja u oblasti analize
finansijskih izveštaja, završnih računa i protoka novca u preduzeću. Takođe uče kako
da koriste stečena znanja, odnosno da pomoću njih identifikuju probleme, rešavaju ih
a sve u cilju povećanja finansijskog učinka preduzeća.

Posebni programi obrazovanja namenjeni su prevashodno poslovodnom i

rukovodećem kadru iz svih sektora kompanije, osim finansijskog. Ovi programi imaju
za cilj osposobljavanje kadrova za donošenje odluka od opšteg interesa preduzeća,
pomoću finanisijskih informacija.
2.3 TEHNIKE FINANSIJSKOG ODLUČIVANJA

Postoje razne tehnike odlučivanja koje se koriste u različitim okolnostima i

menadžeri su ti koji trebaju odabrati najbolju tehniku ili metod u cilju kvaliteta
odluka. Da bi mogli odabrati najbolju od više raspoloživih tehnika za donošenje
odluka (operacionalna istraživanja, drvo odlučivanja, breinstorming, SWOT-analiza,
TOWS-matrica, BCG-matrica4 i dr.), menadžeri moraju poznavati prednosti i
nedostatke svih raspoloživh tehnika.

U današnjim uslovima poslovanja odlučivanje se odvija uz veliku neizvesnost

i rizik, zbog čega se i koriste razne tehnike, koje bi smanjile rizik prilikom donošenja
odluka.

Operacionalna istraživanja podrazumevaju izbor optimalne solucije i

donošenje odluka koristeći matematičke modele. Od već raspoloživih modela
proverom se nastoji odabrati najbolji model, ubaciti u njega raspoložive podatke i
doneti odluku.

Drvo odlučivanja koristi se pretežno kada menadžment treba doneti niz

odluka u određenom roku, gde ishod svake naredne odluke, zavisi od predhodne
(trenutne). Kod finasiranja projekta na pet i više godina, jasno je da treba doneti
mnoštvo kraćih, operativnih odluka od kojih zavisi konačan ishod. Može se ispostaviti
da plan finansiranja treba prekinuti nakon prve godine ili izmeniti ili odustati od
projekta itd.

Breinstorming tehnika podrazumeva učešće više kompetetnih menadžera u

donošenju odluke, i to ne samo iz sopstvene organizacije, već i izvan nje. U slučaju
kada menadžment pomoću breinstorming tehnike nastoji rešiti dilemu (treba doneti
odluku) da li uopšte finansirati neki projekat ili rešiti problem koji se pojavio u toku
finansiranja, proces je sledeći: pozivaju se menadžeri svih nivoa menadžmenta iz
organizacije da prisustvuju zajedničkom donošenju odluke, pozivaju se dokazani
eksperti i izvan organizacije, dogovaraju se pravila rada u smislu da svako ima pravo
na pojedan predlog-ideju, ozbiljnost ideja, da nema diskusija između predlagača,
zatim od svih iznetih ideja sistemom eliminacije odabrati najbolji predlog.

Karakteristike i značaj SWOT-analize proizlaze dobrim delom iz značenja

samih reči spojenih u nazivu ove tehnike (S-strengths-snaga; W-weaknesses-slabost;
O-opportunities-mogućnost i T-threats-opasnost). SWOT analiza obično se koristi
kada je u pitanju donošenje strateških odluka, odluka na duže vremenske periode ili
odluka o finansiranju strateških projekata. Menadžeri koji donose odluke, u samom
procesu odlučivanja, tj. pre donošenja odluke, trebaju obratiti pažnju na snagu,
slabosti, mogućnosti i opasnosti koje prete preduzeću trenutno i koje će pratiti samu
realizaciju projekta.

Menadžeri odlučuju na osnovu informacija, finansijskih izveštaja koji trebaju

tačno prikazivati poslovanje preduzeća, kako bi menadžment mogao na što sigurnijoj
osnovi donositi odluke. “Stanje i organizovanost računovodstva i finansija su redovno
pouzdani pokazatelji ukupnog stanja u preduzeću”(Mihić, 2004).

44
BCG-Boston Consulting Group, poznata američka konsultantska korporacija.
 TOWS matrica, kao tehnika ili sredstvo odlučivanja akcenat stavlja na iste
aspekte kao i SWOT-analiza ali obrnutim redosledom. Menadžment kod korištenja
ove tehnike nastoji prvo pribaviti valjane informacije o opasnostima koje se mogu
javiti prilikom finansiranja određenih projekata. Posle analize i ocene svih opasnosti,
menadžment na osnovu raspoloživih informacija sagledava mogućnosti, zatim, opet
na osnovu informacija analizira slabosti preduzeća da bi adekvatno definisao snagu
preduzeća i doneo odluku.

Pre donošenja konačne odluke menadžment uz pomoć matematike, statistike i

kompjutera pokušava, različitim kombinacijama predhodnih pokazatelja doneti što
kvalitetniju odluku.

BCG-matrica kao sredstvo odlučivanja omogućava menadžmentu dolazak do

važnih informacija za donošenje odluka. Naime radi se o tome da menadžment preko
ove matrice dolazi do informacija o tržišnoj poziciji praduzeća, pokazatelja o
povećanju tržišnog učešća, povećanju obima proizvodnje i sl.. Posle prikupljenih
valjanih informacija menadžment može donositi odluku da li ući u proces
finanisranja.

Ali pored svih prednosti predhodno pomenutih tehnika i sredstava, finansijski

menadžment preduzeća ne može kvalitetno odlučivati bez računovodstvenih
informacija. Može se slobodno reći da je računovodstvo preduzeća glavni izvor
informacija za finansijsko odlučivanje. Jednostavno upravljane finansijama,
projektovanje informacionog sistema, organizovanje i upravljanje ukupnim
poslovanjem preduzeća nezamislivo je bez računovodstva.

U okviru računovodstva u zavisnosti od subjekata koji koriste

računovodstvene informacije razlikujemo finansijsko i upravljačko računovodstvo.
Subjekti izvan preduzeća (javni i privatni sektor, inostranstvo, itd.) koji imaju interesa
prema određenom preduzeću (investitori, kreditori, vlada i vladin sektor, its.)
preferiraju informacije finansijskog računovodstva, dok menadžment preduzeća
koristi informacije i jednog i drugog.

Pored navedenih postoje i druge metode provere poslovanja prikupljajući

informacije, u cilju efikasnog odlučivanja kao npr. revizija finansijskih izveštaja,
metoda racio brojeva i sl.
 INFORMACIJE

NEKVANTITATIV KVANTITATIVNE
NE INFORMACIJE INFORMACIJE

Računovod Neračunovodstvene
stvene informacije
informacije

Informcije
Informacije za
za spoljne unutrašnje
korisnike korisnike

Slika br. 9: podela informacija

U okviru računovodstva poseban značaj ima knjigovodstvo kao podfunkcija ili

manja funkcija u okviru računovodstva, zatim, računovodstveno planiranje,
računovodstvena kontrola i računovodstveno analiziranje. (videti, Petković, 2003).
 KNJIGOVODSTVO

FINANSIJSKO POGONSKO
KNJIGOVODSTV KNJIGOVODSTVO
O

OBRAČUN
BILANS BILANS TROŠKOVA I
STANJA USPEHA UČINAKA

AKTIVA PASIVA PRIHODI RASHODI

A>P
DOBITAK P>R
DOBITAK

A<P P<R
GUBITAK GUBITAK

Predhodna šema pokazuje da knjigovodstvo ažurno i tačno prati sve poslovne

promene s finansijskog aspekta u poslovnim knjigama i daje informacije
menadžmentu odgovornom za donošenje odluka. Od validnosti informacija dobijenih
iz računovodstva direktno zavisi kvalitet odluka.(videti, Petković,isto).

2.4 TIPOVI I STILOVI MENADŽERA

U zavisnosti od šireg eksternog okruženja, šire društvene zajednice, vrste

delatnosti, složenosti pojedinih poslova, mogu se profilisati i različiti tipovi
menadžera i stilovi menadžmenta. S bihejviorističkog aspekta procenjivano, možemo
izdvojiti četiri tipa ili stila menadžera:

 diktator (autokratski stil);

  birokrata (dobroćudni autokrata);
 čovek iz viših slojeva (konsultativni stil) i
 izvršilac (demokratski stil), (videti, Dulčić, 2002).

Diktator (ili autokratski stil) kao menadžer istorijski posmatrano, bio je

najčešći tip rukovodioca u oblasti finansijskih usluga (prvenstveno u bezbednosti i
osiguranju, a manje u bankarstvu). S obzirom na to da su mnogi menadžeri prodaje i
regionalni menadžeri birani iz redova uspešnih finansijskih sektora, većinu ovih
menadžera karakterisao je diktatorski stil. Diktator smatra da postoje dva glavna
načina motivacije zaposlenih, nagrada ili kazna. Kazna varira od javnih kritičkih
primedbi i ponižavanja do pretnji otpuštanjem s posla. Nagrada je obično finansijsko
nagrađivanje ili javno priznanje.

Ovakav menadžer treba da preduzme neke ozbiljne korake ako ne želi samo da
uspe već i da “uživa u tome” dok neki od njih su:

 treba da proceni svoje ponašanje i svoje stavove u odnosu na

sebe i na svoje podčinjene;
 da ustanovi ciljeve i uspostavi ponašanje koje će mu omogućiti
da bude što efikasniji rukovodilac;
 da sastavi plan kako ostvariti ciljeve, i da se istog pridržava.

Menadžera sa birokratskim stilom, osim izvan bankarstva, koje nagrađuje

“izbegavanje rizika” i tradicionalno ponašanje, vrlo malo je kao rukovodilaca. Razlog
tome je što veoma mali broj birokrata ima fleksibilnost i potrebnu hrabrost da učini
ono što treba da se učini.

Ultra birokrata menadžer ili rukovodilac nastoji da bude krut i da uvek sledi
pravila zato što su stvorena iz dobrih razloga. On retko rizikuje i ne želi da se ističe iz
gomile. On će najčešće biti u oblasti operacija gde su i njegove veštine i njegovi
stavovi odgovarajući i od pomoći. On ne želi da bude vođa.

Menadžeri konsultativnog stila najčešće dolaze iz viših slojeva.Ovaj tip

menadžera ima bazično, ali ne i kompletno poverenje u svoje podređene saradnike,
koristi njihove ideje i stavove, dozvoljava njihovo učešće u odlučivanju i vodi široku
poslovnu politiku.

Menadžeri demokrate- najčešće su izvršioci na rukovodećim pozicijama. Na

mnogo načina izvršilac – demokrata predstavlja idealnog rukovodioca. Menadžeri
ovog tipa imaju maksimalno poverenje u svoje saradnike, pa i podčinjene, prihvataju
konstruktivne ideje i mišljenja svojih podređenih i podstiču grupni, konsultativni
način donošenja odluka. Ovaj stil se može nazvati “sistem učešća u upravljanju i
rukovođenju” (Stoner, 1989).

2.5 ŽIVOTNI CIKLUS PROFESIONALNIH MENADŽERA

 Kod razvoja ličnosti za menadžment treba praviti razliku između životnog
ciklusa i profesionalne karijere. Životni ciklus profesionalnih menadžera počinje od
samog rođenja, dakle, nezaobilazan je i za profesionalnu životnu karijeru. U cilju što
boljeg pojašnjenja ove teme poslužićemo se grafičkim prikazom.

Do tridesetih godina menadžeri odrastaju i obrazuju se, stiču razna formalna i

neformalna znanja, zapošljavaju se i dalje rade na stručnom usavršavanju, mnogi se
žene ili udaju, počinju svoja teoretska, predhodno stečena znanja, primenjivati u
praksi. Već posle tridesete, zahvaljujući svojim teoretskim i praktičnim znanjima,
rešavaju svoja materijalna pitanja (kupuju kuće, stanove, lokale, itd. unovčavaju
znanja) negde do četrdesetpete. Posle četrdesetpete, do pedesetpete godine (u svim
ovim etapama individualizam je jako prisutan) dobro su došli u svaku korporaciju, jer
se predpostavlja da imaju i formalno teoretsko i praktično znanje i da su pritom rešili
stambeno i ostala slična pitanja. Posle pedesetpete biologija počinje da radi svoje,
počinje menažerima usporavati psihofizičke sposobnosti i u ovoj životnoj fazi
menadžeri su dobrodošli kao savetnici do kraja radne karijere.

U Japanu u manjim procentima, samo za pojedince koji su dali veliki doprinos

korporaciji u toku svoga rada, omogućen je i dalji angažman u svojstvu ambasadora
korporacije. Ambasadori korporacije su pojedinci profesionalci koji i posle radne
životne karijere rade za korporaciju kao njeni ambasadori u svetu.

1. VAŽNIJE TEORIJSKO METODOLOŠKE OSNOVE

FINANSIJSKOG MENADŽMENTA PREDUZEĆA

Aktivnost finansijskog menadžmenta preduzeća trebala bi biti usmerena ka

usklađivanju finansijskih poslova preduzeća (potreba, principa i uslova) i finansijskog
tržišta i tržišta kapitala. Na nivou preduzeća donose se osnovne odluke o transakciji
realnih sredstava ili investicija i tekuće likvidnosti ili dohodka, i alokaciji gotovine,
dok je na nivou tržišta kapitala najveći problem s vrednovanjem i komercijalizacijom
akcija. Međutim, ako preduzeće kao akcionarsko društvo ima za cilj maksimiranje
sredstava akcionara onda i preduzeće mora maksimirati svoju tržišnu vrednost.
Tržišna vrednost zavisi od trenutnih prinosa i trenutne vrednosti očekivanih prinosa u
budućnosti, koji opet zavise između ostalog od faktora: kamatne stope i raspodele
rizika budućih prinosa.

Finansijska teorija to jednostavno objašnjava korelcijom između finansijske

strukture akcionarskog društva i tržišne vrednosti, što znači da postoji određena
finansijska struktura kod koje je vrednost preduzeća najveća.

U savremnim uslovima poslovanja finansijski menadžment ima veliki značaj

iz razloga što stalno i istovremeno daje odgovor na važna pitanja:

 kojim sredstvima preduzeće raspolaže;

 kako ih preduzeće formira i kako do njih dolazi i
  kakav je i koliki nivo fondova preduzeća, kakva je njihova
struktura i kako se finansiraju ti fondovi.

Zadatak finansijskog menadžmenta, u predhodnom kontekstu ogleda se u

usklađivanju finansijskih operacija preduzeća, tekuće likvidnosti i investicija, potom i
alokacije gotovine, zatim transakcije realnih sredstava i tržišta kapitala (vrednovanje
preduzeća i komercijalizacije akcija), (videti, Kovač, 1980).

Ukoliko preduzeće kao akcionarsko društvo ima za cilj maksimizaciju

sredstava akcionara, onda mora preduzeće maksimirati svoju tržišnu vrednost. Zato je
veoma važno pitanje povezivanja profita, rizika i vremena, s aspekta finansijskog
menadžmenta konkretno kod:

 finansiranja preduzeća u različitim fazama poslovanja;

 postizanja optimalne strukture kapitala firme;
 vrednovanja preduzeća;
 dividendi i cene akcija i prinosa;
 gotovinskih tokova i likvidnosti i
 finansijskog planiranja.

Finansijski menadžment mora poznavati čitavu paletu finansijskih

instrumenata za finansiranje novih privatnih, javnih i mešovitih preduzeća, (Samuels,
1988) kao što su: kapitalni ulog (trajna nepovratna sredstva), subvencije, krediti,
fondovi za razvoj, riziko-kapital, lizing, zajednička ulaganja i akcije, koja bi na
osnovu profita i rizika, povećala svoju imovinu (Samuels, 1988).

Finansijski menadžment mora dobro poznavati unutrašnje (računovodstvene,

investicione) i spoljne finansijske uslove.

Odluke finansijskog menadžmenta su dugoročnije povezane s velikim

neizvesnostima (rizikom), zbog čega je izuzetno važno kod finansijskog
menadžmenta međusobno povezivati prinose (profit), vreme (dugi, srednji i kratki
rok) i neizvesnost (rizik).

Finansijski menadžment je široka oblast, tako da ćemo ukazati samo na neka

područja koja bi mogla biti od interesa, posebno za preduzeća u procesu
prestrukturiranja i provere novih strateških odluka poslovanja.

Značajna područja finansijskog menadžmenta su:

 finansiranje preduzeća u fazama osnivanja, razvoja i

propadanja (problemi finansiranja preduzeća u različitim
fazama životnog ciklusa, novi izvori finansiranja, nove
finansijske inovacije, …);
 optimalna struktura kapitala preduzeća (razmer između
investiranja i finansijskih alternativa, optimaliazcija imovine,
akcionara, uticaj investicionih mogućnosti na zaduživanje…);
 vrednovanje preduzeća (opšti principi vrednovanja, različite
metode vrednovanja, na primer, knjigovodstvena vrednost,
 procenjena vrednost prinosa, kombinovani metod srednjih
vrednosti….);
 politika dividendi (uticaj politike dividendi na cenu akcija i
prinosa, tržište kapitala i uticaj na vrednost akcija, politika
dividendi i investiranje;
 kratkoročna politika gotovinskih tokova i likvidnosti (potražnja
za novcem, kratkoročno planiranje finansija u preduzeću…);

Menadžeri za finansije ili finansijski menadžeri treba da imaju opšta znanja iz

područja organizacije, funkcionisanja preduzeća, poslovnog komuniciranja i sl.

1.1 ZNAČAJ ORGANIZACIJE PREDUZEĆA

Ukratko rečeno, organizacija je proučen, isplaniran i na naučnoj osnovi

postavljen rad, gde su poslovi striktno podeljeni, uloge podeljene, radna mesta
definisana i organizaovana, dokumentacija propisana sa precizno određenim
rokovima, kako za kretanje same dokumentacije tako i ukupnog poslovanja.

Organizacija to su ljudi, preduzeće to su ljudi. Organizacija je dvoje i više

ljudi, stitine, hiljade itd., koji rade zajednički na ostvarivanju nekog cilja/ciljeva.

Početkom dvadesetog veka razvijaju se oblici organizacije, koji u nešto

modifikovanim oblicima egzistiraju i danas. Sve oblike organizacije preduzeća s
institucionalanog aspekta možemo grupisati u četiri grupe:

 inokosna preduzeća;
 društva lica;
 društva kapitala i
 zadruge.

S aspekta poslovanja danas u vreme XXI-og veka, savremene varijante

organizacije su (kompanije privatne i državne, partnerstva, multinacionalne
kompanije, preduzeća, razni organizacioni oblici državne uprave, i sl.).

S aspekta uključivanja na inostrana tržišta i sami proces globalizacije imamo

sledeće organizacione oblike (nacionalna, internacionalna, multinacionalna i
transnacionalna preduzeća).

Organizacija nekog posla ili organizacija nekog preduzeća nije isto.

Posao treba i može da organizuje svaki rukovodilac, ali ne može svaki da

postavlja organizaciju preduzeća. Opis posla rukovodilaca podrazumeva organizuju
posla, pa otuda i shvatanja da rukovoditi znači uvoditi novu organizaciju. Treba
praviti razliku između organizaovanja i organizacije. Organizovanje je proces, dok je
organizacija kategorija koja već postoji i funkcioniše po unapred definisanim
pravilima. Postavljanje organizacije predpostavlja specijalizaciju, što znači da je
postavljaju za to specijalizaovana lica. Dobra organizacija obično se formira tako što
specijalisti za saradnju postavljajući organizaciju zajedno s ljudima koji će raditi u
njoj, kombinujući tako iskustvo i kritike s polja, s poznavanjem stvari i razumevanjem
specifičnosti iznutra. Ne postoje tipske organizacije, jer kad bi one postojale, ne bi
trebali specijalisti, dok s druge strane postoje tipski poslovi, npr. knjigovodstvo,
administracija, itd. Dobra organizacija omogućava laku podelu rada, dok dobra podela
rada opet omogućava specijalizaciju, a specijalizacija ubrzava rad. Osim brzine
specijalizacija omogućava i zapošljavanje nedovoljno kvalifikovanih kadrova. Kada
su poslovi specijalizovani, lakše se usavršavaju radni postupci, jer svaki radnik ima
više vremena za razmišljanje i uže područje za istraživanje, čineći tako poslove manje
složenim. Specijalizacija poslova u organizaciji (preduzeću) zavisi od veličine
preduzeća. U velikim preduzećima specijalizacija je nužna i neminovna, dok u malim
preduzećima često nepotrebna a neki put i nemoguća, jednostavno, jedan čovek
obavlja više poslova u protivnom ne bi bio dovoljno zaposlen.

a) USVAJANJE ORGANIZACIJE PREDUZEĆA

Pre uvođenja određene organizacije procesa poslovanja preduzeća kao

sistema, i organizacije finansijskog poslovanja, kao podsistema, veliki deo vremena
zahtevaju pripreme. Bolje pripreme garantuju i bolju organizaciju. Posle detaljnog
proučavanja i analize određenog modela organizacije u pismenoj formi, zatim posle
prikupljanja primedbi, predložena organizacija se redovnim putem prezentira
organima upravljanja koji donose odluku o njoj. Posle usvajanja određene
organizacije ona postaje interni zakon, obavezan za sve članove organizacije i po
njemu moraju postupati svi sektori organizacije. Organizacija u principu bi morala biti
stalana, jer uhodavanja i navikavanje na organizaciju olakšava rad izvršiocima posla.
Svaka promena u organizaciji koja menja navike zaposlenih ima negativne posledice
na zaposlene, stvarajući od iskusnih radnika novajlije, od manje stručnih početnike.

b) DINAMIKA ORGANIZACIJE

Dinamičnost organizacije se ogleda u potrebi da ona prati razvoj preduzeća.

Malo preduzeće sa vrlo dobrom organizacijom posle izvesne tačke razvoja,
prerastajući u srednje preduzeće mora da menja postojeći koncept organizacije. U
malom preduzeću zaposleni se međusobno poznaju, posebno rukovodeće strukture, pa
je i način poslovanja, rukovođenja i međusobne saradnje zaposlenih drugačiji nego u
velikim preduzećima gde bez dobre organizacije nema efikasnog rukovođenja. Ako
neko malo preduzeće zapošljava pedesetak radnika, npr. praćenje službenih putovanja
i isplata troškova po njima ne zahteva posebne napore a time i poseban referat ili
sektor, ali ako preduzeće zapošljava dvesto hiljada ljudi onda za praćenje službenih
putovanja i evidentiranja izdataka po njima zahteva poseban sektor sa određenim
brojem zaposlenih koji će raditi na navedenim poslovima. Ili ako preduzeće u roku od
mesec dana prima oko desetak dopisa, rukovodilac ih zna napamet, od kog stižu kome
su tačno namenjena, kako su rešeni i gde su odloženi. Ali ako preduzeće prima
dnevno po tristo i više dopisa onda mora postojati posebna organizaciona jedinica
koja će raditi poslove prijema, evidencije, signiranja, raspodele, ekspedicije i
odlaganja pošte. Dinamika organizacije preduzeća odnosi se i na dinamiku
organizacije pojedinih funkcija i na njihovu međusobnu saradnju. U slučajevima kada
se organizacija preduzeća menja, funkcijama ostaje isti cilj, samo se prilagođavaju
novim prilikama.

1.2 FUNKCIJE PREDUZEĆA

Kao što svaki sistem ima svoje podsisteme, ili živi organizam ima svoje
delove koji obavljaju različite funkcije, tako i preduzeće (kao veoma složen oblik
organizacije) ima svoje organizacione delove, u kojima ljudi sa određenim sredstvima
obavljaju svoje funkcije.

Funkciju možemo posmatrati kao parcijalni zadatak vezan za neku ličnost ili
organ, u sklopu neke veće celine, zaviseći od nje.

Funkciju kao produkt podele rada možemo definisati kao: skup istovrsnih ili
sličnih radnih operacija u određenom području rada u preduzeću, i deo su ukupnog
zadatka preduzeća.

Ako bismo podelu rada u preduzeću prikazali u dve dimenzije, onda bi

horizontalna podela bila po radnim mestima i organizacionim jedinicama, a
vertikalna po funkcijama.

Od toga koliko menadžeri uspevaju da usklade rad svih funkcija u preduzeću,

uz primenu svih ekonomskih načela, zavise rezultati poslovanja celog preduzeća. Bez
obzira na jednakost uslova poslovanja, ono preduzeće koje ima bolje organizovane
funkcije, moći će bolje iskoristiti konkretne uslove poslovanja i naravno postići bolje
rezultate.

Menadžment preduzeća treba prilagođavati funkcije preduzeća uslovima kako

eksternim tako i internim. Tako npr. funkcije (proizvodnja i kontrola) trebale bi
unapređivati interne uslove, dok npr. funkcije (prodaje i nabavke) trebaju se
prilagođavati eksternim faktorima u cilju što boljeg iskorištavanja.

U literaturi postoje različiti pristupi kada je u pitanju nabrajanje funkcija i

njihovog redosleda važnosti u određenom preduzeću. Sudeći po literaturi, npr. u
proizvodnom preduzeću (organizaciji) može se definisati više od dvadeset funkcija
grupisanih u četiri grupe i to:

 osnovne;
 pomoćne;
 zajedničke i
 opšte.

Na primeru proizvodnog preduzeća u osnovne funkcije po litereturi spadaju:

nabavna, proizvodna i prodajna.

Kao pomoćne navode se: kadrovska, finansiranje, investiranje, transport i

uskladištenje. Za pomoćne funkcije karakteristično je da se rasprostiru po celom
preduzeću (npr. finansiranje i kadrovska funkcija) ali su i nerazdvojne od osnovnih
(npr. investiranje, transport, i sl.) nerazdvojne su od proizvodnje i kupoprodaje.

Pod zajedničkim funkcijama opet po literaturi podrazumevaju se: planiranje,

organizovanje, izvršenje, kontrola i analiza. Svaka funkcija na određeni način je
povezana ili bolje reći sadrži u sebi, jednostavno zavisna je od navedenih pet
zajedničkih funkcija. Svaka funkcija podrazumeva planiranje, organizaciju rada na
izvršenju, izvršenje planova, kontrolu samog procesa izvršenja i analizu svih
postupaka i rezultata rada.

U opšte funkcije često se svrstava osam funkcija: upravljanje, rukovođenje,

istraživanje i razvoj, interna raspodela, evodentiranje, informisanje, računovodstvo i
opšta funkcija.

U ovu poslednju, opštu funkciju grupišemo sve one funkcije koje nismo naveli
u četiri predhodne grupe a prisutne su u preduzeću, kao npr. pravni poslovi, sigurnost,
ekonomsko-tehnički poslovi, itd.

Postoje i oni naučni radnici koji navode mnogo manje funkcija, ističući samo
najbitnije, ne zato što ima manje ili više važnijih, već zbog toga što više funkcija
povezuju u jednu (npr. nabavnom funkcijom obuhvataju i transport i uskladištenje).

Opet, po literaturi, postoje i oni autori, koji s aspekta vertikalne klasifikacije,

kao osnovne funkcije preduzeća izdvajaju:

 upravljanje;
 rukovođenje i
 izvršavanje.
Nastojeći da izvuku zajednički imenilac, brojnih podela funkcija preduzeća,
od više autora, posebno u današnjim uslovima poslovanja, upravo se finansije
pojavljuju (finansijska funkcija), kao zajednički imenilac svih ostalih funkcija.

Teza, koja nabavnu, proizvodnu i prodajnu funkciju navodi kao osnovne, a

kadrovsku i finansijsku funkciju u pomoćne, nije dobra. Ljudski faktor i finansije
osnovni su faktori svake funkcije preduzeća.

1.3 ORGANIZACIJA FUNKCIJE FINANSIRANJA

Značaj finansijske funkcije u svakom preduzeću dolazi do izražaja, posebno u

situacijama kada se teže dolazi do kapitala i u tim sistuacijama njome se bave svi
rukovodioci. Ova funkcija ima svoje zakonitosti od kojih zavisi ukupno poslovanje
preduzeća. Kao što se u praksi sredstva mogu transformisati u novac, u robu, u
potraživanja i tsl., tako se i izvori mogu transformisati u obaveze prema dobavljačima,
u bankarske kredite, u poslovni fond i tsl.

U svim pomenutim transakcijama postoje pravila i zakonitosti, svaka stavka ili

sredstvo u aktivi ima svoj izvor u pasivi. Pasiva već sama po sebi predstavlja obaveze,
a obaveze imaju i svoje rokove dospeća.
 Ako se pazi na ročnost obaveza i izvora sredstva preduzeće će uvek biti
solventno, moći će na vrijeme da plati dospele obaveze. Sredstva se u aktivi vode kao
osnavna i obrtna.

Obrtna mogu imati razne stepene likvidnosti (mogu se lako pretvoriti u

novac), dok se u osnovna sredstva ulaže novac (novčana sredstva), koji se (koja se) ne
može i ne mora odmah vraćati, a to su ili dugoročni krediti od banaka ili vlastita
sredstva (ostvarena kroz dohodak) unijet u poslovni fond za tu svrhu.

Kod ulaganja u obrtna sredstva, ne može se gledati formalno na postotak

likvidnosti, nego na procenu praktičnih mogućnosti.

Složenost funkcije finansiranja ogleda se u činjenici da je kapital skup i

riskantan, budući da se brzo i lako može transformisati u oblik koji se ne može
naplatiti ili unovčiti u željenom ili ugovorenom roku.

Složenost ove funkcije npr. povećava se stalnom inflacijom, bez revalorizacije

obrtnih sredstava.

Tako, npr. materijal kupljen pre godinu dana za 100 d, izađe iz magacina (izda
se) u proizvodnju po ceni od 100 dinara, dok novu količinu koju nabavljamo za
skladište moramo platiti 120 dinara. Za razliku od 20 dinara treba obezbediti sredstva
koja treba platiti dobavljaču. Poslovni fond se ne povećava istim tempom, a
cirkulacija obrtnih sredstava se ne može toliko ubrzati, posebno ako postoji rizik
vezan za naredne nabavke. Proces poslovanja mora da se odvija i dalje, moraju se
ostvarivati ciljevi: profit, rast i razvoj, a što je nemoguće bez finansija i finansijskog
menadžemnta.

Zadaci funkcije finansiranja u procesu poslovanja preduzeća su suštinski. U

predhodnom delu rada pojašnjena je razlika funkcije finansiranja i računovodstvene
funkcije, bez obzira što obe funkcije mogu biti u jednoj organizacionoj jedinici i pod
jednim rukovodstvom, jer takva organizacija zavisi, od veličine preduzeća i
raspoloživih kadrova, odnosno od organizacije ljudskih resursa i upravljanja njima.

Koliko finansijska funkcija koristi podatke računovodstva, a koliko

računovodstvo koristi podatke finansijske funkcije, jako je osetljivo pitanje.

Zadatke finansijske funkcije možemo grupisati u sledeće grupe: pribavljanje

sredstava, čuvanje i vraćanje, zatim transformaciju ili preobražavanje sredstava i
izvora. (Turk, 1969).

Pribavljanje sredstava

 pvenstveno iz poslovnog fonda

 bankarskim kreditima, dugoročnim (za osnovna i za obrtna
sredstva) i kratkoročnim (samo za obrtna sredstva);
 pribavljanje sredstava iz drugih izvora: dugoročnih (za osnovna
i za obrtna sredstva) i kratkoročnih (za obrtna sredstva);
 čuvanje finansijskih sredstava;
 vraćanje financijskih sredstava bankama i ostalim poveriocima;
  transformisanje finansijskih sredstava, npr. u plaćen materijal, u
nedovršenu proizvodnju, gotovi proizvodi, zatim potraživanja u
robu itd.

Transformaciju (ili preobražavanje) finansijskih sredstava imamo, npr. kad

bankarskim kreditom platimo dospele obaveze prema dobavljačima.

Organizacija funkcije finansiranja podrazumeva izvršavanje svih zadataka ove

funkcije kroz tri etape, počev od finansijskog planiranja, izvršavanja i analize.
Jednostavno svi poslovi finansiranja moraju biti isplanirani, a što je planirano treba i
izvršiti, dok analiza na kraju potvrđuje da li je posao dobro odrađen.

Potrebe finasijskih sredstava planiraju se najčešće po organizacionim

jedinicama ili sektorima, po strukturi (npr. koliko je sredstava potrebno za osnovna,
koliko za obrtna sredstva, koliko za posebne namene itd.), zatim planiranje dinamike
pojedinačno po vrstama.

Struktura izvora finansijskih sredstava najčešće u praksi izgleda:

 sopstveni;
 bankarski izvori;
 zajednička ulaganja;
 ostali izvori.

Planovi finansiranja izvršavaju se kroz plasmane finansijskih sredstava

(ulaganja i trošenje sredstava) i korištenje izvora sredstava (pribavljanje ili
osiguranje).

Organizacija finansijske funkcije za obavljanje tih poslova služi se

informacijama i podacima raznih organizacionih jedinica, sektora ili službi, kao što su
finansijska operativa, blagajna s likvidaturom, devizna služba, služba finasijskog
nadzora, finansijska analiza, itd. Ovaj posao ne obavlja se bez uredne dokumentacije i
slobodnih evidencija. Dokumentacija se odmah i (prethodno) kontrolše. Sva se
zapažanja evidentiraju, jer će se koristiti, kako za planiranje u buduće, tako i za
analizu.

Posebno se organizuje evidencija i operativa na prilivu i odlivu financijskih

sredstava, na plaćanju obaveza i naplati potržvanja.

1.4 ORGANIZACIJA RAČUNOVODSTVENE FUNKCIJE

U prošlim, ne tako davnim vremenima, u mnogim preduzećima, u okviru

računovodstvene funkcije funkcionisala je i finansijska funkcija i funkcija
evidentiranja. Danas, kao glavne funkcije u okviru računovodstva funkcionišu
knjigovodstvo, finansijska analiza, obračuni, završni računi i sl.

Računovodstvo prati i proučava sve osnovne funkcijske procese u preduzeću,

dakle, investicione, kadrovske, nabavne, proizvodne, prodajne i finansijske.
Računovodstvo je posrednik između osnovnih funkcijskih procesa i upravljanja.
 Računovodstvo sa knjigovodstvenom evidencijom je centralno mjesto gde se
sakupljaju svi podaci o poslovnim procesima vrednosno izraženi.

Kroz ažurnost knjigovodstva vidi se ukupno završeno poslovanje preduzeća,

dok s druge strane knjigovodstveni izveštaji o poslovanju preduzeća doprinose
efikasnijem planiranju budućeg poslovanja.

Knjigovodstvo vodi evidenciju sredstva i obaveza, daje informacije o

finansijskom i materijalnom položaju preduzeća, o rezultatima ukupnog poslovanja.

Zadatak knjigovodstva ima dvodimenzionalni karakter: analitičko

knjigovodstvo (materijalno-robno) prikazuje stanje pojedinačnih promena svakog
dana, dok finansijsko iskazuje stanje promena vrednosno po zaključenju knjiženja na
kraju meseca ili tromesečja ili godine.

Postoje i evidencije neophodne za donošenje operativnih odluka, npr. podaci

robnog knjigovodstva, dok glavno knjigovodstvo pretežno obezbeđuje mesečne
(ponekad i tromesečne i godišnje) izveštaje, a može i kroz bilanse stanja i bilanse
uspjeha. Važno je napomenuti da su informacije dobijene iz računovodstva zasnovane
na egzaktnim podacima, proknjiženim na osnovu urednih dokumanata i proverene
tačnosti.

Složenost funkcije računovodstva manje zavisi od složenosti poslovanja

preduzeća a više od nepoznavanja i nerazumevanja ostalih funkcija, pogotovo onih
koje ne osećaju i ne vide neposrednu korist od računovodstva u svom funkcionisanju,
jer ne znaju da korist imaju posredno, preko viših organa rukovođenja i upravljanja, u
dužim vremenskim periodima i prilikom donošenja krupnih pos1ovnih odluka. Dok
sve druge evidencije služe operativi, i organima rukovođenja, računovodstvo je
predmet i eksternih kontrola i revizija, i zbog toga ima javnu funkciju.

Raščlanjivanjem knjigovodstva, analitika je detaljnija, operativnija i dolazi se

do podataka za manje vremenske intervale, čak svakog radnog dana, a što je sintetika
uža, gubi se preciznost i operativnost, a i podaci kasne, i obično se koriste u ređim
vremenskim intervalima, tromesečno, šestomesečno, defetomesečno i eventualno
mesečno.

Složenost funkcije računovodstva ogleda se i u prikupljanju podataka, dok

neke od prepreka koje se pojavljuju ispoljavaju u:

 zakašnjenju dokumentacije baš onih funkcija koje se javljaju

kao kritičari računovodstva;
 prilikom kontrole podataka nalazi se isuviše grešaka što opet
oduzima i vreme i snagu računovodstvu, jer ostale funkcije
nemaju tako podešenu (u formularima i obrascima) automatsku
kontrolu, kao princip ko duguje i koliko, i ko potražuje i koliko,
(da bi se dokument dao bez ijedne greške).
Kad se u računovodstvu naiđe na grešku, ona se mora odmah ispraviti, jer bez
toga ne može se dalje ići, bez obzira na vreme i rokove (tehnika storniranja je samo
nužno zlo). Kad se isprave sve greške u dokumentaciji koja dolazi u računovodstvo,
mnogo se skraćuje vreme rada i rokova u računovodstvu. Nova tehnika i tehnologija u
svakom slučaju doprinela je bržem radu računovodstva ali praksa potvrđuje da
problem nije bio u tehnici, već u kašnjenju i netačnosti dokumentacije (problem je u
ljudskom faktoru). Danas i pored najsavremenijih računara dokumentacija i
informacije kasne, jednostavno nepotpune i netačne informacije pohranjuju se u
računare, što izaziva velike probleme. Vraćanje dokumenta na ispravku ili doradu
zahteva određeno vreme i rokovi se odmah ne mogu ispoštovati.

Iz predhonog proizlazi da složenost rada u samom računovodstvu proizlazi s

jedne strane iz njegove funkcionalne tačnosti, a, s druge strane, od neodgovornosti
onih koji rade na obradi dokumantacije kao polazne osnove računovodstva.

Struktura zadataka računovodstvene funkcije, ukratko grupisanih, jeste

sledeća:

 prikaz knjigovodstvenog stanja i kretanja;

 obavljanje blagajničkog poslovanja (i ako to ulazi u područje
finansijske funkcije);
 podmirivanje obaveza i naplaćivanje potraživanja (opet poslovi
iz finansijske funkcije);
 vođenje knjigovodstva (glavno i analitičko);
 priprema knjigovodstvene dokumentacije;
 obračun ličnih dohodaka i njihove isplate;
 organizovanje i sprovođenje inventarizacie;
 evidentiranje i praćenje troškova;
 sastavljanje periodičnih obračuna;
 sastavljanje zvršnih računa (bilans stanja, bilans uspeha,
izveštaji o poslovanju itd.);
 obezbeđivanje informacija o finansijskoj situaciji i položaju
preduzeća);
 sastavljanje finasijskih planova i
 sprovođenje knjigovodstvene analize.

Računovodstvo, zajedno sa informacionim sistemom, daje informacije u toku

poslovanja i naknadne informacije neophodne za planiranje i donošenje odluka.

Pored pedhodne grupacije zadataka računovodstvene funkcije u literaturi se

susreću i druge grupacije (videti, Janošević, 1971):

 određivanje sistema i postupaka;.

 evidentiranje uopšte i evidentiranje troškova;
 revizija interna i ekstena;
 analiza i interpetacija izveštaja i
 sastavljanje predračuna i nadzor pomoću njih.

Organizacija rada računvodstvene funkcije uslovljena je promenama u sveri

zakonodavnopravne regulative i tehničko-tehnološkim promenama. U praksi postoje
razlike organizacije računovodstvene funkcije između preduzeća, jer ona
(organizacija računovodstvene funkcije) zavisi od kadrova koji su organizovani za rad
u računovodstvu. Zahvaljujući opštem tehničko-tehnološkom progresu preduzeće se
povećava, uvodi savremenu opremu, itd., tako da i u računovodstvo dolaze novi,
školovaniji kadrovi, pa se mijenja i podjela rada.

U principu, osnovna tehnologija je ista: podaci (dokumentacija) se prikupljaju,

obrađuju (proveravaju, ispravljaju, vraćaju, dopunjuju), knjiže, iz knjigovodstva se
pripremaju informacije (organima rukovođenja i organima upravljanja) i prikupljaju
podaci o oceni tih informacija.

Na rad računovodstva odražavaju se svi organizacioni instrumenti onih

funkcija čije se delovanje reflektuje u računovodstvu. Drugim rečima, nema
besprekornog funkcionisanja organizacije računovodstva ako nisu i ostale funkcije
dobro organizovane, ako nemaju dobro odabrane instrumente i, što je najvažnije, ako
funkcijama ne upravljaju sposobni ljudi.

Principe organizacije računovodstvene sfunkcije možemo svrstati u četiri

grupe:

 racionalnost;
 pouzdanost;
 usklađenost i
 podjelu rada.

Računovodstvo mora biti racionalno, opremljeno-mehanizovano samo onoliko

koliko je racionalno s obzirom na obim i poslovanje preduzeća, koliko je neophodno
zbog donošenja optimalnih odluka. Iracionalno je i skupo tražiti pokazatelje na
osnovu kojih se ne donosi nikakva odluka.

U racionalnost spada i ekanomičnost računovadstvene funkcije.

Računavodstvo prvenstveno mora znati kalkulaciju i dobro proceniti svaki njen
element, da visina ulaganja bude adekvatna efektima, da vodi računa o iskorištenju
kapaciteta, o troškovima održavanja i efektima koji će se odrazati na dohodak
preduzeća.

Ekspeditivnost je samo racionalno korištenje i vremena i sposobnosti, i

raspoloživih snaga u korist svih ostalih funkcija u preduzeću. Upravo po
ekspeditivnosti računovodstva ostale funkcije svakodnevno ocenjuju rad
računovodstva.

Veoma važna odlika računovodstva jeste pouzdanost, koja proizlazi iz rada

isključivo na temelju dokumentacije. Budući da je računovodstvu kontrola
specijalnost, dokumentacija mora biti proverena i uredna, a poslovi ažurni.
Pauzdanost i korisnost podataka rastu s ažurnošću, a opadaju s neažurnošću, posebno
u računovodstvu.

Računavodstvo mora biti usklađeno sa svim funkcijama, njegavi podaci

usklađeni sa završnim računom, a završni račun sa stvarnim stanjem imovine i
obaveza, s ostvarenim rezultatima, sa upravljačkim odlukama itd. Računovodstvo je
povezano sa svim funkcijama u preduzeću, preko dokumentacije, iz svih funkcija
pristiže dokumentacija u računovodstvo.
 Računovodstvo u svojim knjigama ima podatke o radu i učinku svih funkcija,
jer su tu evidentirani svi poslovni događaji koji se vrednosno izražavaju.

Podela rada u računovodstvu je mnogo bitna ali ona zavisi od podele rada u
ostalim organizacionim jedinicama, odnosno funkcijama, i to ne samo u formi
dohotka, gdje se često kompenzuju pozitivni i negativni rezultati, nego i u analitičkim
evidencijama gde se svakog trena mogu i moraju zapaziti postupci što će se negativno
odraziti na dohodak, posredno ili neposredno, odnosno na učinak preduzeća budući da
svaki rad nemora biti propraćen dohodkom. U koliko bi se zanemarila podela rada, što
je preduzeće veće ili što je njegova delatnost složenija, u toliko se neprimetno
kompenzuju pozitivni i negativni efekti, što znatno umanjuje mogući učinak.

Unapređenje računovodstvene funkcije obuhvata: ljudski faktor, uslove rada i

opremu.

Računovodstvo je uvek akcenat stavljalo na tačnost, brzinu rada, na rokove i

radnu disciplinu. Nekada su u računovodstvu radili kadrovi sa nižim formalnim
obrazovanjem, sticali znanja na poslu i radili sa slabom opremom, dok danas novi
kadrovi dolaze sa jako visokim formalnim obrazovanjima, stalno se usavršavajući
kroz razne kurseve i seminare. U praksi se uvek traži više pedantnosti i snalažljivosti
nego što to daju teoretska znanja. Kadrovi specijalizovani za računovodstvene
poslove stalno moraju pratiti promene zakonodavno-pravne-prirode, pratiti tehničko-
tehnološke i druge promene s obzirom da je ova funkcija oslonac celokupnog
poslovanja preduzeća.

Ipak, glavni nosilac unapređenja je ljudski faktor.

Uslovi rada u ovoj službi često se definišu Pravilnikom o organizaciji

računovodstva, koji postaje obaveza za sve zaposlene, tako da računovodstvo ne mora
moliti za dokumentaciju ili rokove, jednostavno oni koji treba da dostave
dokumentaciju su u obavezi da to urade, u suprotnom slede sankcije.

Oprema-mehanografija je veoma korisna, ali ne po svaku cenu. Za novu,

savremenu opremu, treba pripremiti kadrove u svim segmentima ove funkcije.
Prednosti savremene opreme su : brža obrada podataka, dostavljanje, pohranjivanje,
čuvanje, itd. Važno je istaći da su oprema i ljudi nerazdvojivi s tim što ljudski faktor
ima prednost.

a) Saradnja računovodstva s kadrovskom funkcijom

Aktivna saradnja računovodstva i kadrovske službe je višestruka i odvija se

kroz brojne aktivnosti a zbog ostvarivanja različitih ciljeva:

 knjigovodstvo omogućava kadrovskoj službi uvid u stanje

novčanih sredstava, potraživanja i obaveza, daje uvid i u
blagajničko poslovanje, uvid u lična primanja radnika;
  informacije o izvršavanju obaveza zbog likvidnosti preduzeća;
 kadrovska služba (funkcija) direktno uslovljava rad
računovodstva (kadrovi su briga kadrovske službe u svim
sektorima i funkcijama preduzeća, svi oni pa i u računovodstvu
u samom dolasku u preduzeće sretaju se sa kadrovskom
službom, primaju se u radni odnos, unapređuju, otpuštaju s
posla itd.). Posao koji se tretira kao zajednički posao kadrovske
i računovodstvene funkcije jeste računovodstvo ličnih
dohodaka;
 dokumenta od uticaja na lična primanja radnika dostavljaju se
iz kadrovske funkcije, a kontrolišu se, knjiže i čuvaju u
računovodstvu. Evidencije o izostancimna, gubicima radnog
veremena itd., moraju biti usklađene (dani, sati i dnevnice);
 obračun i isplata ličnih dohodaka redovnih, zatim reklamacije
itd;
 saradnja kroz inventarizaciju radi određivanja komisija i
produžetaka radnog vremena;
 saradnja kroz periodične obračune proizvodnje i obračune
realizacije;
 u periodičnim obračunima u zaključnom računu veliki deo je
posvećen radnoj snazi, proizvodnosti rada, ličnim primanjima i
standardu zaposlenih;
 finansijska situacija zanima, ne samo rukovodioce, nego i sve
radnike jer od toga zavisi i uspeh i isplata ličnih dohodaka.
 u finansijskom su planu lični dohoci važna stavka, kao i
izostanci s posla, gubici radnog vremena itd.
 knjigovodstvena analiza obuhvata i radnu snagu i lične
dohotke.

Pasivna saradnja računovodstvene i kadrovske službe, takođe je višestruka,

svakodnevna je i nužna, u cilju efikasnog poslovanja:

 kadrovska služba pribavlja i računovodstvu kadrove,

prvenstveno za rukovodeće poslove i propisane profile
(obrazovanje, radno iskustvo, itd.);
 obrazovanje (stalno i povremeno) rukovodilaca i radnika;
 fluktuacija radnika, uzroci i posledice;
 nagrađivanje prema radu, normativni akti, rukovodioci,
stimulacija, evidencije, isplata, reklamacije itd.
 proizvdnost rada, radna disciplina, fluktuacija, izostanci, gubici
radnog vremena, rneđuljudski odnosi, rukovodioci,
organizatori, uslovi rada itd.
 životni i kulturni standard (stanovi, restorani, odmarališta,
priredbe i s1.).
 unapređenje procesa upravljanja (informativni seminari,
predavanja, radna disciplina, izbori i td.).
 b) Saradnja računovodstvene i finansijske funkcije

Aktivna saradnja računovodstva i finansija predstavlja jedan od glavnih

izvora suštinskih informacija za finansijski menadžment i najčešće se odvija kroz:

 razmenu informacija o stanju i kretanju novčanih i materijalnih

sredstava, te potraživanja i obaveza. Ove informacije osnova su
za donošenje odluka u finasijskoj funkciji-finansijama;
 blagajničko poslovanje (posao je finansijske funkcije) samo
radi isplate radnika u toj službi;
 podmirivanje obaveza takođe je posao finansijske funkcije a što
se opet evidentira u knjigovodstvu;
 sva knjigovodstva utiču na finansijsku funkciju, jer se tu vidi
angažovanost (struktura) sredstava i utvrđuje likvidnost
preduzeća, pa i brzina obrtanja sredstava;
 sva se dokumenta finansijske funkcije pregledaju, knjiže i
čuvaju u računovodstvu, a evidencije se redovno usklađuju;
 dok je obračun ličnih dohodaka čisto računovodstveni posao,
sama isplata istih odvija se u okviru finansijske funkcije, jer u
njenoj nadležnosti je obezbeđivanje novca, što je veoma težak
posao;
 saradnja je neminovna i kroz inventarizaciju blagajne, deviza,
sredstava, potraživanja i obaveza;
 evidencija troškova od radnih naloga i kalkulacija do obračuna
proizvodnje i obračuna realizacije;
 izrada periodičnih obračuna i zaključnog računa, vrednosno
iskazivanje i njihovo poređenje s finansijskim planovima;
 informacje o finansijskoj situaciji preduzeća, finansijska
funkcija preuzima iz računovodstva.
 sastavljanje finansijskih planova podrazumeva dobru saradnju
računovodstvene i finansijske funkcije.
 sve knjigovodstvene analize vrednosno se iskazuju, tako da su
opet deo financijske funkcije.

Pasivna saradnja između računovodstvene i finansijske funkcije odvija se

kroz knjigovodstvenu evidenciju, jer svi zadaci finansijske funkcije evidentiraju se u
knjigovodstvu kao npr.:

 obezbeđivanje-pribavljanje sredstava (poslovni fond, banke i

drugi izvori);
 čuvanje i vraćanje finansijskih sredstava;
 obrtanje sredstava u nabavku, razna plaćanja i podmirivanja
sopstvenih potreba;
 menjanje-preobražavanje izvora finansijskih sredstava;
 praćenje i evidentiranje priliva i odliva sredstava, itd.
 Osnovni zadaci finansijske funkcije osim same evidencije utiču na
funkcionisanje računovodstvene funkcije i samim tim što obezbeđuju sredstva za
njeno funkcionisanje (plate zaposlenih, kupovina opreme, itd.).

c) Saradnja računovodstvene funkcije i funkcije organizovanja

Aktivna saradnja ili povezanost računovodstva i funkcije organizovanja

odvija se na više načina, u više smerova i zbog različitih ciljeva:

 organizacija poslovanja celokupnog preduzeća u velikoj meri

zavisi od stanja novčanih i materijalnih sredstava ;
 koncept organizacije i njegovo uspostavljanje zavisi direktno
od podataka knjigovodstva (njihove tačnosti, ažurnosti,
preglednosti, itd.);
 sam koncept vođenja i čuvanja dokumentacije takođe je
povezan s organizacijom;
 evidencija troškova i kalkulacije takđe zavise od koncepta
organizacije;
 periodični obračuni i zakljčini račun važan su oslonac za
organizaciju, jer otkrivaju i njene slabosti, odnosno dobre
strane.

Valja napomenuti da i pasivna saradnja navedene dve funkcije utiče na proces

finansijskog menadžmenta i upravljanje na nivou preduzeća:

 od organizacije zavisi u mnogome ekonomičnost poslovanja

(biraju se sredstva, obrasci, dokumentacija, postupci itd.);
 direktna saradnja ove dve funkcije odvija se i kroz podelu rada
i razgraničenje odgovornosti;
 saradnja se ostvaruje, takođe, kroz sinhronizaciju rada u
funkcijama i organizacionim jedinicama;
 otklanjanje neusklađenosti u okviru same organizacije rada.
2. VAŽNIJI TEORIJSKI ASPEKTI FINANSIRANJA
PREDUZEĆA

U uvodu knjige istaknuto je da bez novca nema poslovanja, jednostavno

poslovanje preduzeća kao savremenog oblika organizovanja proizvodnje, ili
konverzije resursa (inputa) u proizvode (output) nezamislivo je bez novca.

Preduzeća novcem pribavljaju-kupuju sve elemente neophodne za poslovanje

(predmete rada, sredstva za rad i radnu snagu), ali novac treba imati, obezbediti ga
predhodno, što je mnogo teže od same potrošnje, odnosno kupovine sredstava
potrebnih za proces rada.

Sve poslove i postupke koje menadžment sprovodi u vezi

nabavke/obezbeđenja sredstava (novca) neophodnih za rad možemo nazvati
finansiranjem.

Sredstva za finansiranje poslovanja mogu se obzbediti iz sopstvenih i tuđih

izvora.

U zavisnosti da li preduzeće finansijska sredstva angažuje za finansiranje

tekućeg poslovanja ili ih ulaže u proširivanje postojećeg obima poslovanja
razlikujemo finansiranje u širem i finansiranje u užem smislu.

Finansiranje u užem smislu podrazumeva nova finansijska ulaganja u proces

rada, dok finansiranje u širem smislu podrazumeva promene u strukturi sredstava.
(Ristić, 1994, 425).

U zavisnosti da li preduzeće sredstva koristi za finansiranje trajnih ili

povremenih potreba razlikujemo trajno i povremeno finansiranje. Da bi preduzeće
moglo bes problema finansirati svakodnevno poslovanje, izvršavati svakodnevne
obaveze, mora imati na raspolaganju trajne izvore sredstava, tj. imati sredstva koja
može trajno koristiti. Sredstva za finansiranje ovakvih potreba preduzeća obezbeđuju
iz vlastitih fondova, koji se formiraju izdvajanjem sredstava iz dohodka.

U procesu poslovanja preduzeća povremeno se javljaju potrebe za dodatnim

sredstvima, u cilju finansiranja nekih vanrednih ili dodatnih obaveza, koje se
finansiraju iz alternativnih ili povremenih izvora.

Kod finanansiranja u vidu kredita, pozajmljena sredstva vlasniku-poveriocu

sredstava donose zaradu u vidu kamate. Kamata je aktivna i reguliše se unapred
ugovorom, te se ovakav oblik finansiranja može nazivati aktivnim finansiranjem.
Preduzeća koja koriste sredstva na ovakav način, plaćaju kamatu za korištenje
sredstava, i s njihovog aspekta ovo finansiranje je pasivno finansiranje.
 Kada preduzeće proces poslovanja finansira sopstvenim sredstvima radi se o
internom finansiranju, dok finansiranje procesa poslovanja tuđim sredstvima
nazivamo eksternim finansiranjem. (Ristić, 1994, 426).

U zavisnosti od brojnih faktora (izvora finansiranja, cilja upotrebe sredstava,

uslova pod kojim se finansiranje odvija, niza zakonodavno-pravnih normi i sl.) u
praksi postoje brojni oblici finansiranja:

 samofinansiranje;
 finansiranje udruženim sredstvima;
 neposredno finansiranje;
 finansiranje učešćem;
 finansiranje obvezicama;
 finansiranje avansom i pretplatom;
 finansiranje iz obaveza;
 kompezaciono finansiranje;
 finansiranje iz sanacije;
 finansiranje putem cesije;
 finansiranje lizingom;
 finansiranje iz fondova za kreditiranje;
 finansiranje vrednosnim papirima i
 finansiranje kreditiranjem.

Finansiranje sopstvenim sredstvima nazivamo i unutrašnjim finansiranjem,

dok finansiranje tuđim sredstvima nazivamo spoljnim finansiranjem.

2.1 ZNAČAJNIJI OPERATIVNI MODELI FINANSIRANJA

PREDUZEĆA U PRAKSI
Samofinansiranje, kao osnovni oblik finansiranja, podrazumeva finansiranje
iz sopstvenih sredstava. Sopstvena sredstva preduzeća obezbeđuju iz: dohodka,
amortizacije i sopstvenih fondova. Stopa samofinansiranja preduzeća predstavlja
odnos sopstvene novčane akumulacije i ukupnih ulaganja u investicije, ili stopa
samofinansiranja predstavlja stepen pokrivenosti ukupnih ulaganja u investicije,
sopstvenom akumulacijom, s tim što investiciona ulaganja mogu biti u osnovna i
obrtna sredstva. (Ristić, 1994,430).

Finansiranje udruženim sredstvima podrazumeva da više preduzeća ili

privrednih subjekata, udružuje sopstvena sredstva radi zajedničkog finansiranja nekog
posla ili projekta, tj. ostvarivanja cilja (profit, rast i razvoj, i sl.). Finansiranje
udruživanjem sredstava je relativno noviji oblik finansiranja, koji podrazumeva
sporazumno, u formi ugovora, dogovaranje o udruživanju sredstava.

Neposredno kreditiranje, kao oblik finansiranja podrazumeva postojanje

poslovne saradnje između subjekata ili poslovnih partnera. Mora postojati veza, u
smislu preduzeće daje kredit svom radniku za gradnju kuće ili kupovinu stana.
 Znači neposredno kreditiranje pretežno se odvija između poslovnih partnera u
cilju finansiranja predmeta poslovanja. Jednom od partnera potrebna su
sredstva/kredit za finansiranje povećanja proizvodnje. (Videti, Ristić, 1994, 434).

Finansiranje učešćem, kao noviji oblik finansiranja, podrazumeva proces

finansiranja, gde jedno preduzeće ili privredni subjekt raspolaže trenutno slobodnim
novčanim sredstvima i ta sredstva ustupi poslovnom partneru kome su sredstva/novac
potrebna za trenutno fnansiranje. Tačno je i da se ova sredstva daju u nepovrat, ali
važno je navesti da se nadaju besplatno (i nema besplatnih sredstava ili kreditiranja
bez obaveze vraćanja sredstava). Cena ovih sredstava je učešće preduzeća ili subjekta
koje je dalo sredstva u raspodeli rezultata poslovanja poslovnog partnera, u visini
datih ili odobrebih sredstava. Jednostavnije rečeno finansiranje učešćem je
finansiranje ulogom ili ulozima, gde subjekti koji imaju slobodna sredstva, ista ulažu
u proces rada drugog subjekta, ali onog subjekta sa kojim imaju nekakvo iskustvo,
imaju relaciju poslovnih partnera, kojem su sredstva preko potrebna a oni ipak da
ostvare neku zaradu preko profita poslovnog partnera u čiji su posao uložili novac.

Finansiranje obveznicama podrazumeva proces dolaska do sredstava

neophodnih za finansiranje, emisijom obveznica, kako i sam naziv govori. Naime
preduzeće da bi došlo do potrebnih sredstava, odlučuje se za izdavanje obveznica.
Preduzeća koja izdaju obveznice trebala bi imati u svojim fondovima propisane sume
sredstava, pokriće ili mogu pribaviti garanciju od drugog preduzeća ili banke.

Finansiranje avansom je takovo finansiranje, gde se unapred daje novac, za

neku robu ili usluge. Subjekti kojima treba određena roba ili usluge, mogu budućem
dobavljaču ili proizvođaču te robe ili usluge, kao budući kupci ili korisnici, ili možda
dužnici, uplatiti unapred određena sredstva, kojim proizvođač finansira proizvodnju.
Avansna sredstva su samo deo sredstava koje budući korisnik određene robe u napred
uplaćuje proizvođaču.

Finansiranje pretplatom i nema neke bitnije razlike od avansa, jer ovde se

radi o predplati u napred za određene robe ili usluge. Pretplata u napred može biti u
celosti ili delimična.

Finansiranje iz obaveza kako mu sam naziv govori, podrazumeva finansiranje

posla iz obaveza prema dobavljačima/u ili poveriocu. Znači određeni subjekti ciljano
ne izmiruju obaveze prema dobavljačima kako bi ta sredstva (tuđa sredstva na
sopstvenom računu) uložili u sopstveni posao. Ovakav oblik finansiranja dovodi do
pojave nelikvidnosti u privredi, zbog čega i nije poželjan.

Kompenzaciono (ili kompenzatorsko) finansiranje je najčešće finansiranje

gde se u pojedinim slučajevima (ostvarivanje nekog strateškog cilja, ili ubrzati proces
proizvodnje, ili doći do jako deficitarnih i skupih sirovina neophodnih za proizvodnju)
od šireg interesa, nekom privrednom subjektu, proizvođaču nadoknađuje deo troškova
procesa poslovanja.

U okviru kompenzacionog finansiranja treba apostrofirati i dotacije,

subvencije, premije regrese i sl., jer sve ove mogućnosti finansiranja, kao pomoćni
oblici finansiranja, definišu se i odvijaju u okviru određenih zakonskih regulativa.
Obezbeđivanje finansiranja nekim od ovih načina, primenjuje se u slučajevima kada
određeni privredni subjekt/preduzeće, nije u mogućnosti da samo obezbedi
finansiranje poslovanja, a njegovo poslovanje ima širi privredni ili državni značaj.

Dotacija je oblik pomoći, gde bi trebalo da se sredstva dodeljuju bespovratno

(besplatno, ali to ne postoji u praksi) uvek iza dotacija stoji određeni cilj ili interes.
Dotacija može biti namenska (daje se tačno za određene svrhe) ili bez precizno
utvrđene namene, i u tim slučajevima ona ulazi u ukupan prihod preduzeća. I ostali
oblici predhodno pomenuti imaju ista svojstva. (videti, Ristić, 436).

Sanaciono finansiranje (ili finansiranje sanacije)-kako sam naziv govori ovde

se radi o finansiranju preduzeća kada dođe u tešku situaciju, situaciju nelikvidnosti,
zahvaljujući gubicima tokom poslovanja. Zadatak menadžmenta u ovim situacijama
jeste da obezbedi, pronađe sredstva neophodna za rešavanje problema nelikvidnosti.
Upravo pronalaženje sredstava za finasiranje gubitaka preduzeća i njegovog
ozdravljenja, naziva se sanaciono finasiranje. Njačešće se u praksi sredstva za
sanaciju obezbeđuju tzv. sanacionim kreditom, koji je u suštini investicioni kredit.

Finansiranje cesijom podrazumeva obezbeđivanje finansijskih sredstava

prodajom potraživanja, u skladu sa zakonskom regulativom. U suštini cesija je ugovor
kojim određeni subjekt, poverilac, tj. ustupilac ili cedent, prenosi ili bolje reći prodaje
svoje potraživanje prema nekom licu/subjektu (cesusu), trećem licu (cesionaru), licu
koje kupuje potraživanje. Sva prava u vezi određenog potraživanja koje je predmet
ugovora, potpisivanjem ugovora o cesiji, prelaze sa lica nosioca potraživanja
(cedenta) na lice koje je kupilo potraživanje (cesionara).

Finansiranje lizingom u suštini znači da određeno preduzeće, kome su

potrebna novčana sredstva, do njih dolazi davanjem u zakup ili iznajmljivanjem,
opreme, mašina, automobila, aviona, kamiona, brodova, itd. Zakupac putem lizinga
dolazi do potrebne opreme, za koju po ugovoru plaća naknadu davaocu/vlasniku iste.

Pojedini teoretičari (Ristić, 1994, 438) finansiranje lizingom, kao jedan od

savremenih oblika finansiranja, tretiraju kao nadopunu mehanizama samofinansiranja
i finasiranja preko tržišta.

Finansiranje emitovanjem vrednosnih papira podrazumeva, da privredni

subjekti/preduzeća u nameri da dođu do finansijskih sredstava emituju vredniosne
papire, najčešće u formi certifikata i obveznica. “Certifikati su vrednosni papiri o
udruženim sredstvima između firmi, koji nastaju na bazi zajedničkih ulaganja i po
osnovu kojih se učestvuje u dohodku preduzeća koja su izdala certifikate” (Ristić,
1994,441). O vrednosnim papirima detaljnije je pisano u poglavlju ove knjige
»Finansijski instrumenti«.

Kreditno finansiranje u današnjim uslovima finansiranja predstavlja jedan od

značajnijih oblika finansiranja. Kreditno finansiranje u suštini podrazumeva dužničko
poverilački odnos, gde jedan subjekt, daje drugom subjektu, sredstva po strogo
ugovorom definisanim uslovima, uz obavezu vraćanja i plaćanja kamate (cene
pozajmljenih sredstava) na određeni rok ili period. »Kredit je imovinsko pravni odnos
između dva lica-kreditora i dužnika, pri čemu kreditor (poverilac) ustupa dužniku svoj
novac ili robu za određeno vreme i pod određenim uslovima, dok je dužnik obavezan
da ugovorom predviđene obaveze reguliše po isteku roka, tj. da vrati pozajmljeni
novac ili robu, uz plaćanje ugovorene kamate« (Ristić, 1994, 441).

Bitna dva aspekta kod kreditiranja su obaveza vraćanja u ugovorenom roku i

obavezno plaćanje kamate/cene u toku kreditiranja.

Krediti se mogu pojavljivati u različitim oblicima u praksi, tako da imamo i

različite aspekta podele kredita.

Najčešći aspekti podele i vidovi kredita su:

 podela prema obliku u kojem se daje kredit (novčani i

naturalni);
 prema ekonomskoj nameni (proizvođački i potrošački);
 prema upotrebi sredstava (krediti za obrtna sredstva i osnovna
sredstva) i
 podela prema roku vraćanja (kratkoročni, srednjoročni i
dugoročni).

2.2 MOGUĆNOSTI PRIMENE POJEDINIH OBLIKA

FINANSIRANJA PREDUZEĆA ILI SPECIFIČNI OBLICI
OSIGURANJA SREDSTAVA ZA FINANSIRANJE POSLOVANJA
PREDUZEĆA

Mogućnosti primene pojedinih oblika finansiranja poslovanja preduzeća

zahtevaju menadžment koji zna da upravlja razvojnim projektima i koji će
istovremeno omogućiti pristup tržištu kapitala. U vreme kada se u svetu sve veći broj
zemalja uključuje u svetske finansijske tokove i kada je konkurencija na
međunarodnom finansijskomtržištu sve veća, pristup međunarodnom tržištu kapitala
je otežan.

Razmatrajući mogućnosti primene pojedinih oblika direktnog investiranja i

ugovornih aranžmana u finansiranju preduzeća u budućnosti, interesantne su zakonske
odredbe o stranim ulaganjima, koje definišu načine ulaganja stranog kapitala. Od svih
oblika ulaganja stranog kapitala, kao oblika finansiranja preduzeća, u perspektivi
mogli bi biti posebno interesantni svojinski oblici zajedničkih ulaganja.

Svojinski oblici zajedničkih ulaganja. Strani ulagač može sa domicilnim

partnerom, bilo fizičkim, bilo pravnim licem, ulagati kapital u skladu sa zakonom.
Suština kod ovakvog ulaganja je da strani ulagač gubi pravo vlasništva nad sredstvima
koja uloži u mešovito preduzeće, ali dobija pravo suvlasništva nad tim preduzećem.
Ono što je uložio postaje vlasništvo preduzeća. Za vreme trajanja ugovora, stranom
ulagaču pripadaju tzv.članska prava (pravo na dobit, upravljanje, rukovođenje itd.), a
po prestanku rada preduzeća, pripada mu pravo da učestvuje u raspodeli neto
vrednosti imovine preduzeća.
 Sledeći način osiguranja sredstava u perspektivi za finansiranje preduzeća je
tajmšering. Tajmšering podrazumeva kupoprodaju vremena, jednu ili više nedelja na
određeni broj godina, odnosno kupoprodaju vremenskih deonica, sticanje vlasništva
ili vlasništvo nad određenim smeštajnim objektom u određenom vremenu.

Tajmšering je, moglo bi se reći, kombinacija akcijskog i zajmovnog kapitala,

što se smatra najrasprostranjenijim načinom finansiranja hotelskih projekata. Zajmom
se uspostavlja kreditni odnos koji kod tajmšeringa proizlazi iz obaveze investitora da
kupcu vremenske deonice u narednom periodu ugovorom vraća uložena sredstva
upravo kroz vreme korišćenja smeštaja, za koje je kupac dao novac. Akcionarstvo-
deoničarstvo podrazumeva vlasnički odnos. Kod tajmšeringa isti vlasnički odnos
sadržan je u pravu kupca vremenske deonice da je može prodavati. Da bi sistem
tajmšeringa mogao pravilno da funkcioniše, mora se prethodno, kroz zakonske
institucije na nivou države, definisati sistem svojinskih odnosa.

Time-share delatnost postepeno postaje značajan izvor prihoda i kasnije za

mnogobrojne davaoce usluga (arhitekte, gradjevinare, proizvodjače nameštaja i
opreme, odsiguravajuća društva, banke), bilo da su u pitanju sasvim novi time-share
projekti bilo pretvaranja, prilagođavanja postojećih hotelskih i drugih objekata za
smeštaj u time-share objekte ili komplekse.

U Velikoj Britaniji često dolazi do pretvaranja starih poznatih objekata

(dvoraca i sl.) u time-share objekte. "Broom Paik", kuća Lorda Kitchenaera, danas je
"Country Club" sa 19 apartmana, restoranom, dvoranom za igru, sobama za bilijar i
karte, salonom za prikazivanje filmova i sl. Izdaje se kao time-share objekat na 30
goading (Vujović, 2000). Time-share daje turističkoj privredi Srbije mogućnost da se
određena društvena sredstva i sredstva građana, kao i sredstva stranih fizičkih i
pravnih lica, pribave, odnosno obezbede i prenosom prava korišćenja turističkih
objekata (prodajom namenskih deonica). Kada su u pitanju strana lica kao ugovorni
partneri, povoljnosti time-share bile bi:

 unapred pribavljanje deviznih sredstava;

 konverzijom u dinare obezbeđuju se sredstva za ulaganje u turističku
privredu (sredstva koja nisu kreditna-opterećena kamatom i sl.).
 Kolika bi se sredstva na ovaj način pribavila, teško je proceniti, posebno
kad su u pitanju devizna sredstva, jer to zavisi od niza faktora:
 uspešnog poslovanja;
 valorizacije na tržištu pravih time-share projekata i
 dokazivanja ekonomskog i društvenog doprinosa tog novog koncepta
odmora kao sastavnog dela turizma

U Srbiji je radi pribavljanja dodatnih kvalitetnih sredstava za izgradnju

smeštajnih objekata kroz time-share u turizmu i njihovog racionalnog (namenskog)
trošenja, svojevremno donesen Zakon o pravu vremenskog korišćenja turističkog
objekta (Vujović, isto), kojim je određena namena sredstava dobijenih davanjem
turističkog objekta na vremensko korišćenje. Po istom zakonu sredstva dobijena kroz
time-share imaju karakter investicionih sredstava preduzeća u turizmu i mogu se
koristiti samo za ulaganje u izgradnju, rekonstrukciju i adaptaciju turističkih objekata.
 Vezani poslovi su sledeći mogući način osiguranja sredstava za finansiranje
projekata preduzeća. Preduzeća u okviru turističke privrede Srbije bi mogla u skladu
sa zakonskim odredbama, preko nadležnih državnih organa-preko vezanih poslova sa
inostranstvom, finansirati izgradnju i renoviranje smeštajnih objekata.

"Vezani posao je, dakle, takva konstrukcija razmene roba i usluga, pri kojoj se
kupovina u jednom pravcu povezuje sa kupovinama u drugom pravcu (uvoz i izvoz).
Na osnovu ovako fiksirane obaveze, poslovi u jednom i drugom pravcu mogu se
obavljati vremenski i finansijski potpuno nezavisno" (Vujović, 2000).

Struktura vezanih poslova u praksi najčešće obuhvata sledeće aktivnosti:

 kontrakupovine,
 offset razmenu,
 barter poslove,
 buy-bach posao i
 switch poslove. (Vujović, isto).

Kontrakupovina podrazumeva tri ugovorna odnosa, i to: ugovor o izvozu,

ugovor o uvozu i ugovor o kontrakupovini. Dobar primer kontrakupovine kod nas
predstavlja robna razmena sa Libijom, gde se uvoz nafte plaćao radom građana Srbije
u Libiji. (Vujović, isto).

Primer za to kako bi se kontrakupovinom moglo osigurati finansiranje

izgradnje smeštajnih objekata u turizmu Srbije, izgledao bi ovako (uz pretpostavku da
se opet radi o poslovima uvoza libijske nafte):

 prvi ugovorni odnos bio bi izme|u ministarstava gradjevinarstva i

energetike, sa jedne strane i Ministarstva za turizam, sa druge strane, a
ugovaralo bi se plaćanje nafte uvezene iz Libije uslugama smeštaja u
određenoj turističkoj destinaciji, u objektima odgovarajuće kategorije;
 drugi ugovorni odnos jeste odnos libijskog turoperatora i naših
preduzeća u turizmu, kojim se osigurava dinamika korišćenja
turističkih usluga (u Srbiji) i isporuka nafte iz Libije;
 treći ugovorni odnos jeste odnos zaključen između uvoznika i
izvoznika nafte.

U ovom primeru naša ministarstva za energetiku i gradjevinarstvo bi za

vrednost dobijene nafte gradila i renovirala smeštajne objekte i osiguravali isporuku
električne energije i grejanje (stvar dogovora) preduzećima u turizmu, dok bi naša
preduzeća u turizmu za vrednost uvezene nafte osigurala libijskom turoperatoru
boravak u određenoj destinaciji u trajanju od, naprimer, dva meseca godišnje u sezoni
u periodu od (x) godina.

Offset razmena predstavlja svojevrsnu varijantu kontrakupovine. Obično se

javlja kod kupovine aviona za potrebe civilnog vazduhoplovstva. Celokupna nabavka
se ostvaruje uz pomoć kreditnog aranžmana, s tim što se avans plaća u gotovom.
Ostali kreditni deo (po odbitku avansa) otplaćuje se domaćim isporukama, i to
(Vujović, isto):

 isporukom komponenata opreme domaćih proizvođača za ugradnju u

proizvod koji se kupuje za domaće potrebe,
 isporukom komponenata za taj proizvod namenjen izvozu u druge
zemlje van zemlje kupca i
 isporukom dugačke liste domaće robe i usluga stranom prodavcu ili
njegovim kooperantima.

Od vezanih poslova za preduzeća u turizmu (za finansiranje izgradnje

smeštajnih objekata i renoviranje) veoma su interesantni barter poslovi. Reč je o
izuzetno složenim kompenzacionim poslovima, sa više učesnika i više roba i usluga u
praksi u svetu. Ovi poslovi se pretežno zaključuju na nivou vlada (država) kao
generalni sporazum o razmeni roba i usluga. Dakle, kod barter poslova, pravi se
konkretan ugovor sa spiskom učesnika i velikom listom roba i usluga, i uz
odgovarajući bankarski aranžman. Konkretan ugovor između vlada kasnije prati više
ugovora o konkretnim poslovima uvoza i izvoza. Na primeru Kina-Srbija to bi
izgledalo ovako: kinesko ministarstvo naftne industrije sklapa ugovor kojim se
ugovara plaćanje investicionih radova srpskih firmi u Kini, isporukom razne robe iz
Kine. Konkretno preduzeće u turizmu može sa liste roba repromaterijala potrebnog za
gradnju smeštajnog objekta, uzeti ono što je za njega interesantno i platiti uslugama ili
zatvoriti dug (na primer, dug građevinskog preduzeća "Rad" Beograd Kinezima, s tim
da preduzeće "Rad" renovira komplet smeštajne objekte određene turističke
destinacije).

Sledeći od vezanih poslova koji je interesantan za preduzeća u turizmu jeste

buy-bach posao. Reč je o složenom poslovnom aranžmanu. Ovaj posao traje dosta
dugo, zahteva dosta dokumenata. Najčešće predmet ovakvih trgovinskih aranžmana i
ugovornih odnosa su prenos tehnologije i opreme, praćen odgovarajućim bankarskim
i finansijskim aranžmanima. Izvoz opreme, po pravilima ovoga posla, obavlja se uz
pomoć dugoročnog kredita, od 10-15 godina, a kupac po ugovoru plaća ugovorni
avans. Kreditirani deo za uvezenu opremu, kupac otplaćuje proizvodima. Konkretno,
moguć primer izgledao bi ovako: preduzeće iz Beograda uveze opremu za prodaju,
plati avans po ugovoru sklopljenom sa uvoznikom, a kreditirani deo plaća
proizvodima. Strani prodavac uvezene opreme traži za to kvalitet adekvatan prodatoj
opremi koji naša preduzeća recimo nemogu obezbediti. Ali, da bi se posao obavio, tu
su usluge naših hotelijera u raznim destinacijama. U vrednosti kojoj npr. hotelijer sa
Brezovice uslugama otplati opremu koju je strani dobavljač isporučio našem
preduzeću "X" iz Beograda, preduzeće gradi nov smeštajni objekat hotelijeru. Rizik u
vremenu kod ovih poslova obično se rešava bankarskim garancijama i osiguranjem.

Sledeći od vezanih poslova bili bi swit poslovi i oni u spoljnotrgovinskim

poslovima najčešće obuhvataju robnu i valutnu arbirtražu, s poentom na kursu valuta i
razne robe. Kursne razlike između čvrstih i mekih valuta omogućuju zaradu na
disažiji kod mekih valuta. Primera radi, ako neki izvođač investicionih radova iz
Srbije, na kraju završetka radova npr. u Rumuniji ostvari zaradu od 2 miliona dolara,
naplativu u lejima, a proda je "Inexu" preduzeću u Srbiji za 25% disažija i 2%
provizije, "Inex" plaća razliku u dinarima izvođaču radova i za potraživanje kupuje
opremu u Rumuniji koja je potrebna za renoviranje smeštajnih objekata. Ili "Inex"
može za zaradu na razlici iznosa valuta da kupi bilo koju robu, proda je u zemlji
ostvari zaradu koju koristi za gradnju novih smeštajnih objekata ili renoviranje
postojećih. Govoreći o mogućnostima investiranja i ugovornim aranžmanima u
finansiranju perspektivne izgradnje i modernizacije smeštajnih objekata u turizmu
Srbije, neophodno je u kraćim crtama pojasniti pravila finansiranja. Najčešće, pravila
finansiranja se dele na vertikalna i horizontalna pravila finansiranja. Preduzeća u
turizmu treba da se pridržavju, ovih pravila i da ih koriste.

Kao moguće oblike osiguranja sredstava za finansiranje, hotelijeri ili

preduzeća u turizmu mogu da koriste faktoring i forfeting.

Ovde je reč o kupoprodaji potraživanja. Kod forfetinga se forfetiraju samo

srednjoročna i dugoročna potraživanja, što im daje prednost za finansiranje
investicija, dok se faktoring isključivo upotrebljava za kratkoročna kreditiranja,
najčešće obrtnih sredstava. Kod faktoringa je reč o kupoprodaji potraživanja sa rokom
do 90 dana, a najduže do 120 dana. Za finansiranje preduzeća ili hotelijera u turizmu,
ovi oblici su interesantni zato što za naplatu otkupljenog potraživanja hotelijer može
uvek prodati svoj atraktivan proizvod, a to je smeštaj u određenoj destinaciji sa
izuzetnim prirodnim lepotama.