1.

Finansijski menadžment

Za razumevanje i shvatanje finansijskog menadžmenta (upravljanja finansijama) neophodna su dostignuća

drugih nauka, kao što su: kibernatika, opšta teorija sistema, dinamika sistema, teorija organizacije, nauka o
finansijama, teorija informacija i, naravno, teorija odlučivanja. Kad je reč o upravljanju sistemima, posebno
treba istaći kibernetiku, opštu teoriju sistema i dinamiku sistema.

Finansijski menadžment, najkraće rečeno, jeste upravljanje novčanim poslovima poslovnog subjekta
(preduzeća, organizacije, institucije itd.). Finansijski menadžment je od samog pojavljivanja novca jedna i
osnovnih ljudskih aktivnosti. Kao takav, finansijski menadžment se lično definiše kao proces kreiranja
finansijskih uslova za efikasno postizanje izabranih finansijskih ciljeva. (opširnije, Merton, 1960)

Pretpostavlja se da su ciljevi finansijskih menadžera pretežno isti - stvaranje profita; zato se menadžerstvo i
tiče efikasnosti i efektivnosti. U tom kontekstu, po tvrdnjama pojedinih teoretičara (Ristić, 1994), r.aki
menadžer mora da poznaje pet „čuvenih" funkcija finansijskog -nenadžmenta, i to:

• finansijsko planiranje,

• finansijska organizacija,

• izbor finansijskih kadrova,

• finansijsko rukovodenje i

• finansijska kontrola.

Prethodno navedene funkcije simultano determinišu proces finan-sijskog menadžmenta, koji se grafički
može prikazati kao na slici 1, po navodima profesora Ristića:

Medutim, svakodnevna praktična iskustva ukazuju na nedosta-rak prechodne šeme, jer bez funkcije
odlučivanja, jednostavno, nema oravilnog funkcionisanja nikakvih funkcija, nema očekivanih rezultata
poslovanja. Odlučivanje je prisutno u svakoj aktivnosti ili funkciji, npr. Pllaniranje bez odlučivanja bilo bi
gubljenje vremena. Uspešno planiranje ili donošenje dobrog plana podrazumeva postojanje alternativa,
više opcija, zatim izbor najbolje od svih raspoloživih opcija ili alternativa, ali neko treba da donese odluku
koju opciju odabrati i primeniti.

Kod finansijske organizacije, opet, odluke i odlučivanje su nez^o-bilazni. Kod izbora finansijskih kadrova
odlučivanje ima poseban značaj jer se radi o osetljivom poslu, u smislu da pogrešan ili nestručan odabir
kadrova može da ima nesagladive posledice. Takode, u procesu kontrole odlučivanje ima centralni značaj.
Ukratko rečeno, odlučivanje je posao kojim se daje „pečat" svim poslovima. Prethodna šema, dopunjena,
izgleda kao na slici br. 2.

Sudeći po dešavanjima u praksi, prechodno navedenim funkcijama trebalo bi dodaci i funkciju predviđanja
kao polaznu funkciju. Jedno-stavnOj svaki posao vezan za finansiranje zahceva predvidanje finansi-ranja
pre bilo kakvog upuštanja u konkretnije radnje, tako da bi pored prethodnih šest trebalo dodati i sedmu -
predvidanje.

Finansijski menadžment je deo zbivanja u savremenim finansija-ma. Po klasičnoj definiciji (Solomon, 1963),
finansijski menadžment odgovara na tri osnovna pitanja:

• koja sredstva ima preduzeće ili ih može imati;

• kakva je struktura i ukupan obim fondova preduzeća i

• kako će biti finansirani određeni fondovi preduzeća.

„Finansijske komunikacije su, kako se vidi iz grafikona, potrebne da se vide finansijski ciljevi preduzeća, da
se načine finansijski planovi, da se organizuju ljudski i finansijski resursi, da se odaberu finansijski kadrovi
za ostvarenje postavljenih finansijskih ciljeva i da se vrši finan-sijska kontrola u obavljanju finansijskih
poslova. (Asch, 1989)
1
Komunikacije su od izuzetne važnosti u svim fazama finansijskog menadžmenta, pošto one integrišu sve
menadžerske funkcije ili, jedno-stavnije rečeno, omogućavaju njihovo sinergetsko funkcionisanje.

SLIKA

SLIKA

SLIKA

U teoriji finansijskog menadžmenta već je primetno da je najveća šansa za povećanje produktivnosti u

znanju u oblasti finansijskog me-r-adžmenta, finansijskog marketinga i finansijskog inženjeringa, pri čemu 5
e pod produktivnosti podrazumeva efikasnost i efektivnost u obavljanju finansijskog posla sa što manjim
obimom angažovanih sredstava.

Iz tog razloga, s pravom se postavlja pitanje da li je finansijski "enadžment nauka ili umetnost. U teoriji i
praksi finansijsko mena-džerstvo jeste umetnost, ali i organizovano znanje tj. nauka.

U nauci o finansijskom menadžmentu medusobno su kompleti-rani i znanje i umetnost; zaco je i zadatak

finansijskog menadžera da obezbedi finansijska ulaganja u preduzeću i da ta ulaganja cransformiše kroz
menadžersku funkciju u profit. Pri tome, finansijsko preduze-cništvo teži stvaranju vrednosti putem
odgovarajuće biznis politike, inicijative i rizika.

U savremenim tržišnim ekonomijama upravljanje poslovnim fi-nansijama je složen i acraktivan zadatak iz

prostog razloga što oplodnja finansijskog kapitala po maksimalnoj stopi rentabilnosti, odnosno po najvećoj
mogućoj scopi dobiti, reprezentuje centralni motiv preduzetniš-tva. Na kriterijumu rentabilnosci u
finansijskom upravljanju preduzeća faktički se bazira celokupan proces poslovnog, razvojnog i finansijskog
menadžerstva. (Schlosser, 1989) Stoga je i finansijski menadžment je-dan od glavnih zadataka
poslovodstva firme u kreiranju i ostvarivanju politike finansijskog plasmana kapitala preduzeća i likvidnosti
firme. „Menadžerska revolucija je izvedena onoga crenutka kad je svojina nad kapitalom odvojena od
kompecencija vodenja preduzeća. A to pak znači da je odvojena kompetencija vlasnika od kompetencije
profesionalnih upravljača, odnosno menadžera. (Porter, 1990. i Filipo, 1984)

Vlasnik kapitala može bici svako (pismena i nepismana osoba, stara ili mlada, itd.), kao što se i do kapitala
može doći na razne načine, ali znati problemetiku finansija ili biti menadžer za finansije ne može svako.

U dosta dalekim vremenima, kad se pojavljuju subkontraktori kao jedan od prvobitnih oblika organizacije,
koji se sastojao od poslodavca i radnika, sve poslove s finansijama obavljaoje isključivo poslodavac.
Suština subkontraktora ogleda se u tome da je vlasnik kao jedinka (pojedinac) obavljao sve menadžerske,
liderske i preduzetničke aktivnosti.

Način, oblici organizacije i orgnizovanja stalno se usavršavaju tako da danas u savremenim (modernim)
varijantama imamo nekadašnji sistem subkontraktora, ali imamo i korporaciju kao najuniverzalniji oblik
organizacije.

2. Sistemski pristup finansijskom menadžmentu na nivou preduzeća

Sistemski prisrup kao novi naučni metod doprineo je sveobuhvatnoj spoznaji strukture i funkcionisanja
preduzeća kao nosioca ekonomske aktivnosti. Sistemski pristup omogućava da se shvati kako složenost
preduzeća i njegovo funkcionisanje, tako i njegova povezanost sa okruženjem. Preduzeće kao sistem
sastavljeno je od niz podsisicema medusobno povezanih brojnim vezama i oni su u stalnoj interakciji i
medusobnom komuniciranju.

Svi podsistemi imaju svoju misiju i ciljeve u okviru samog preduzeća, što ukazuje na njihov različit doprinos
funkcionisanju sistema i, s druge strane, ukazuje na mogućnost i potrebu dekomponovanja i hijerarhijskog
strukturiranja po značaju. Postojanje relacija izmedu elemenata sistema omogućava istraživanje strukture i
funkcionisanja, sagledavanje suštine pojave, njeno analiziranje, kako bi se doprinelo boljoj organizovanosti
sistema u budućnosti. Takođe, treba istaći princip integrisaniosti podsistema, pri čemu svaki podsistem
2
mora sadržati elemente potrebne za funkcionisanje.

Sagledavanje mnoštva relacija podsistema i raznovrsnosti njihove interakcije, pretpostavka je za

proučavanje organizacionih fenomena i funkcionisanja finansijskog menadžmenra.

S obzirom na to da sistemski pristup preduzeće tretira kao sistem, potrebno je ukazati na njegove važnije
karakteristike koje mu daju sistemske osobine (Macura, 2000):

• preduzeće je zaokružen socio-ekonomski i društveno-tehnički sistem sa nizom ljudskih aktivnosti

integrisanih oko određenih ciljeva;

• preduzeće teži stalnom rastu i razvoju;

• u okviru preduzeća postoji niz hijerarhijski scrukturiranih podsistema;

• stalnost dmamičke ravnoteže (unutar sistema i sistema sa spoljašnjim svecom).

Zajednička karakteristika svih sistema/preduzeća jeste postojanje misije i cilja/ciljeva. Kao organizacioni
sistem, preduzeće je rezultat ljudskog stvaralaštva u procesu organizovanja ljudske reprodukcije. Kao
najvažniji prirodni podsistem preduzeća kao sistema javlja se čovek, koji se pojavljuje u svojstvu
organizatora procesa rada, upravljača, rukovodio-ca; izvršioca radnih procesa i kreatora svih aktivnosti.
(Macura, 2000)

Ciljevi preduzeća ostvaruju se izvršavanjem niza zadacaka u proce-su rada preduzeća, a zadatke
izvršavaju, opet, ljudi. Upravo na osnovu izvršavanja zadataka ili uloge koju imaju prilikom izvršavanja
zadataka, možemo definisati cri glavne funkcije preduzeća:

• funkciju upravljanja,

• funkciju rukovodenja i

• funkciju izvršavanja.

Funkcija upravljanja svakako je na prvom mestu jer se ona odnosi na sve funkcije. Ova funkcija nastoji da
obuhvaci sve aktivnosti, da uskladi njihovo delovanje i usmeri ga ka ostvarivanju zajedničkog cilja. Ova
funkcija nakon utvrdenog cilja, isti dalje konkretizuje kroz radni zadatak. 3ez obzira o kojem se nivou
upravljanja radi, na nivou preduzeća kao sistema ili pojedinih sektora kao podsistema, upravljanje ima za
cilj da uskladi i usmeri delovanje svih faktora ka zajedničkom cilju.

Funkcija rukovodenja nastoji da konkretizovani cilj prenese na izvršioce LI smislu dodeljivanja konkretnih
zadataka pojedincima i grupama, dok izvr-: :na funkcija ima zadatak realizovanja, izvršavanja rasporedenih
zadataka.
3. Nastanak finansijskog menadžmenta

Svaki pokušaj definisanja nastanka finansijskog menadžmenta vodi u svet finansija ili, konkretnije rečeno,
pojavu novca. Sudeći po istraživanjima mnogih naučnih radnika i teoretičara, nastanak finansija i nauke o
finansijama vezuje se za pojavu robne proizvodnje i nastanak - pojavu novca.

Na odredenom stepenu evolucije, razvoja ljudskog društva, razvoja materijalnih proizvodnih snaga, javlja
se robna proizvodnja i roba kao proizvod ljudskog rada namenjen prodaji, tržištu. Još u dosta stara vre-
mena, u doba prvobitne zajednice i pre nje, nije bilo novca, ali se život odvijao.

Po nekim teoretičarima prvi oblici nekakvih ljudskih zajednica ili predaka čovekovih bile su horde, kasnije
plemena, itd. Pre robne pro-izvodnje funkcionisala je naturalna razmena, neka roba se menjala za drugu
robu. Zbog problema razmene u naturalnoj privredi nastojalo se naći efikasno rešenje koje bi olakšalo
proces razmene. Nekad su se kao rešenje prilikom razmene uzimale retke robe kao sredstvo razme-ne,
odnosno roba za koju su se mogle menjati ostale robe, dok se nije pojavio NOVAC.

Roba kao proizvod ljudskog rada ima vrednost (što podrazumeva da je u nju uložen odredeni ljudski rad,
dok se ona proizvodila ili pra-vila, tj. u njoj je opredmećen rad čoveka), upotrebnu vrednost (znači da se

3
može upotrebiti da zadovolji odredenu ljudsku potrebu, uostalom, zbog toga se i sve moguće robe
proizvode) i prometnu vrednost (znači da se može menjati za druge robe, tj. za količinu njene vrednosti
može se doći do druge robe).1

U naturalnoj privredi, dakle, pojedinac je proizvodeći određenu robu (jabuke) razmenom dolazio do ostalih
roba (luka, žita, jaja itd.).

Ljudi su proizvodili koliko je bilo potrebno njihovoj porodici, nije bilo novca ni tržišta. Pojavom novca u
robnoj privredi ljudi lakše obavljaju proces razmene. Ko ima novac može doći do bilo kakve robe koja mu e
potrebna. Ljudi počinju proizvoditi više nego što je potrebno njima : njihovoj porodici, jednostavno, sve
količine jabuka koje proizvedu rnogu prodati i doći do novca. Novac ne moraju odmah da ulažu dalje u neku
robu ili da ga menjaju za drugu robu, već mogu da planiraju proizvodnju drugih roba, mogu da se
organizuju za obavljanje drugih delatnosti, moraju da vode računa kako da ulažu i u kakve nove poslove da
ulažu ili da ne ulažu uopšte, već da čuvaju novac.

Novac je veoma staro pomagalo ljudi. Pretposcavlja se (opet na osnovu istraživanja mnogi bivših i
sadašnjih teoretičara) da je pre oko četiri hiljade godina funkcionisao dogovor da se kao sredstvo razmene
upotrebljavaju tri metala: srebro, bakar i zlato i njihove veštačke kombinaci-je, s cim što su se srebro i zlato
nekad upotrebljavali u svojoj prirodnoj kombinaciji koja se zvala elektrum. (Galbrajt, 1997)

Još se u narodu provlači uverenje da je i Juda prodao Isusa za 30 srebrenjaka. Interesantno je istaći i da su
od starih vremena za novac vezane i razne manipulacije i prevare, kao npr. smanjivanje težine, pro-mena
sadržine metala itd. Po predanju postoji saznanje po kome je Poli-krat, tiranin Samosa, već 540 g.p.n.e.
varao Spartance lažnim novcem.

Dakle, nastanak finansijskog menadžmenta možemo vezivati za nastanak i razvoj finansija.

Polazna cačka finasija po tvrđenju mnogih istraživača jeste novac. Gde god se pojavljuje novac ili poslovi
uz upotrebu novca, tu imamo i finansije, ali imamo i finansijski menadžment.

Nužna svakodnevna upotreba novca uslovila je pojavu i značaj fi-nansijskog menažmenta, kako danas,
tako i u mnogo ranijim periodima. Uvek u transakcijama sa novcem neko daje, ulaže ili plaća, gubi novac,
dok neko drugi dobija, zaraduje, icd.

Finansije u savremenoj teoriji obuhvataju sve finansijske odnose subjekata u privredi ili ekonomiji. U
širokom području novčanih odnosa koje obuhvataju finansije, mogu se izdvojiti tri uže celine:

• monetarne finansije (novac, krediti, banke, itd.) kao najveći i vrlo

važan deo finansija;

• javne finansije (svi finansijski odnosi javnog sektora) i

• međunarodne finansije (izučavanje međunarodnog finansiranja).

Nauka o Hnansijama proučava novčane odnose i aktivnosti vezane za prikupljanje, čuvanje, rasporedivanje
i trošenje novčanih sredstava za zadovoljenje brojnih potreba raznih subjekata u raznim oblastima i na
raznim nivoima u ekonomiji. Ukoliko se prate i izučavaju novčani odnosi i problemi na nivou određenog
preduzeća imamo mikrofinansije, dok te iste odnose na nivou cele jedne privrede ili celog društva izučavaju
makrofinansije.
4. Uloga ljudskog faktora u nastanku finansijskog menadžmenta

Uloga ljudskog faktora u nastanku menažmenta i nauke uopšte je temeljna. Bez ljudskog faktora ne bi bilo
ni finansijskog, ni bilo kog drugog menadžmenta, ne bi bilo nauke uopšte.

Već smo prethodno istakli da koreni nastanka nauke o finansijama i finansijskog menadžmenta vode do
pojave novca i robne privrede.

Svaka upotreba novca pretpostavlja postojanost finansija, ali i po-stojanost nekakvih potreba i ciljeva. Dok

4
se radi o potrebama, radi se i o njihovom zadovoljenju ili pak o cežnji njihovog zadovoljenja i, samim tim, tu
su automatski i odluke. Nemoguća je bilo kakva upotreba novca bez odluke nekog, nekakvih lica.

No, da bi novac davali ili uzimali, ili njime nešto plaćali, prethodno taj novac treba imati, stvorici, napraviti ili
zaraditi. Sve prethodno izneto, vezano za novac, zavisi od ljudskog faktora - čoveka, što govori samo po
sebi kakva je uloga ljudskog faktora u nastanku menadžmenta.

Finansijski menadžment je deo opšteg menadžmenta, učenje koje se bavi svim pitanjima vezanim za
probleme novca, njegovo stvaranje, tokove, ulaganje, trošenje, brojna i složena delovanja u privredi, tokove
profita uopšte, a pre svega za njegovu raspodelu, preraspodelu, oblike, instrumente i subjekte njegovog
trošenja, te brojna i složena delovanja u privredi. Korišćenje novca u vrlo razvijenim odnosima u privredi i
društvu, kako u rešavanju odredenih odnosa, tako i u procesu repro-dukcije, samo potvrduje istinu da je
novac polazna tačka u nauci o finansijama.

Kod samog definisanja finansijskog menadžmenta, kao nezao-bilazni faktor, pojam ili kategorija, pojavljuju
se finansije ili novac i upravljanje finansijama, tako da pojašnjenje nastanka ili pojave finan-sijskog
menadžmenta podrazumeva znanje o nastanku i pojavi novca. U vremenima dok nije bilo novca nije bilo ni
robne privrede, nije bilo trgovine, ali je bilo razmene, gde su opet veštine ljudi, učesnika u ra-zmeni, igrale
veliku ulogu. Dakle., u svim etapama evolucije i revolucije, razvoja društva, Ijudski faktor ima prvorazrednu
ulogu.

Pojava novca imala je veliki značaj za dalji razvoj ukupne društvene zajednice, donela je čovečanstvu
mnoga olakšanja ali i mnoge obaveze u smislu potrebe posedovanja novih znanja vezanih za upotrebu
novca, iuvanje itd.), kao važno pomagalo koje je čovek osmislio i stvorio radi lakšeg privredivanja i opšteg
funkcionisanja.

Prateći pojavu robne privrede i ulogu novca u procesu reprodu-kcije, možemo reći da se finansijski
menadžment pojavljuje s pojavom i razvojem robne proizvodnje i delovanja zakona vrednosti, odnosno po-
javom novca kao opšceg ekvivalenta, shodno poznatom obrascu N-R-Ni ili R-N-Ri ili obrascu proširenog
oblika odnosa procesa faktora reprodukcije:

N-R-P-Ri-Ni

Počecak i kraj procesa reprodukcije je novac, odnosno novčani oblik vrednosti sredstava reprodukcije. Svi
oblici sredstava reprodukcije u određenom trenutku poprimaju novčani oblik, što upućuje na veći značaj
finansijskog menadžmenta. To znači da je upravljanje finansijama - upravljanje celim procesom
reprodukcije. Dakle, na početku procesa reprodukcije je čovek sa novcem u rukama i menadžerskim
znanjem u glavi, tj. „finansijski menadžer".
5. Značaj finansija i finansijskog menadžmenta u procesu poslovanja

Poznato je da su se prvi oblici proizvodnje odvijali na veoma ar-haičan (jednostavan, prost način, bez
ikakve tehnike, kamenicama se lovile životinje, prve alatke su bile jako primitivne itd.). Medutim, pret-hodno
smo pomenuli da je pojava novca značila veliki iskorak napred za čovečanstvO; nastanak robne privrede.
Zbog toga brojni teoretičari u prošlosti ili i danas, u organizacionim strukturama menadžmenta, na prvom
mestu ističu proizvodnju. Ako idemo logikom da je poenta svakog procesa produkcije stvaranje nove
vrednosti - robe i da se nova vrednost stvara radom, tj. u proizvodnji, onda se moramo složiti da je
proizvodnja ta koja u procesu reprodukcije stoji na prvom mestu.

Medutim, pojavom novca i nastankom robne privrede počinje i proizvodnja većih razmera, proizvodnja za
tržište. Proizvodeći više robe nego što je potrebno za njihove potrebe, ljudi nastoje prodavati robu, a da bi
mogli ostvariti što bolju prodaju, izaći na tržište, učiniti robu dostupnom kupcima, potreban je marketing.
Neki autori, baveći se fun-kcionalnom organizacionom strukturom menadžmenta sve aktivnosti grupišu
redosledom:

. proizvodnja

• marketing i

• finansije.

5
Dugo je prva i jedina (u davna vremena) funkcija bila proizvodnja. Kasnije se u robnoj privredi uvida značaj
još dve osnovne funkcije: mar-kecing i finansije. Interesantno je da dugo nije bilo funkcije ljudskih resursa
koja se obično dodavala kao četvrta osnovna funkcija u organi-zaciji (preduzeću). Slika br. 3 predstavlja
funkcionalno-organizacionu scrukturu menadžmenta.

SLIKA

SLIKA

Realnost svakodnevnog bavljenja biznisom (praksa) demantuje prethodnu tezu šematski prikazanu, jer bez
novca nema nikakvog bi-znisa, ni dobrog ni lošeg, tako da finansije uvek moraju imati poziciju broj jedan.
Medutim, ne sme se zaboraviti da ljudi prave (obezbeđiju) i novac. Jednostavno, bez novca ne možete
napraviti nikakav posao, što potvrduje prvorazrednu poziciju finansija i finansijskog menadžmen-ta
(upravljanja finansijama). Uloga i pozicija finansijskog menadžmenta u biznisu šemacski prikazana izgleda
kao na slici br. 4.

SLIKA

SLIKA

SLIKA

Pokušavajući izvući suštinu iz brojnih radova koji se odnose na finansijski menadžment i njegov značaj u
procesu rada preduzeća, dola-zimo do zaključka da bi kao najbolje rešenje trebalo objediniti finansije i
ljudske resurse u jednu funkciju, što ćemo prikazati na slici br. 5.

SLIKA

SLIKA
6. Osnove ostvarivanja i funkcionisanja koncepta finansijskog menadžmenta

Finansijski menadžment može se analizirati i istraživati, kako sa stanovišta obrazovnih programa koji treba
da obezbede stručni profil kadrova za poslove finansijskog menadžmenta, tako i sa aspekta sadr-žaja
osnovnih finansijskih i bankarskih poslova u finansijskoj sferi koje stručni kadrovi treba da obavljaju na
visoko profesionalnom nivou.

Aspekt obrazovanja scručnih kadrova za poslove finansijskog me-nadžmenta ima svoju etičku, društvenu i
pedagošku dimenziju. U tom kontekstu, činjenica je da obrazovni programi stručnih nivoa obrazo-vanja nisu
primereni ni prilagodeni realnim potrebama obrazovanja stručnih kadrova za potrebe privrednih subjekaca
koji treba da posluju u uslovima i na principima tržišne ekonomije. Na takav zaključak upu-ćuje čak i
površna analiza obrazovanih programa srednjih, viših i visokih škola koje obrazuju kadrove ekonomske
struke.

„Finansijski menadžment jeste moderna, atraktivna, esencijalna ljudska aktivnost biznis sveta koji
preduzetnički misli i rizično dela.

U teoriji i praksi finansijskog menadžmenta „spavaju" najveće ljudske šanse za permanentno povećanje
produktivnosti u znanju, koje implicira efikasnost i efektivnost u realizaciji ciljeva finansijskih poslova sa što
manjim obimom angažovanih sredstava i sa što većim kvantu-mom profita. (Ristić, 1994)

U finansijskom menadžmencu prvorazrednu ulogu imaju kadrovi koji su kvalifikovani formalno u

obrazovnim institucijama i stručno osposobljeni u praksi.

Određene nastavne discipline koje se direktnije bave pitanjima i psihologijom menadžmenta, tek površno i
delimično nalaze mesto u inoviranim obrazovnim programima.

Logično je očekivati da će poslovni zahtevi privrednih subjekata usloviti da obrazovanje za oblast

finansijskog menadžmenta bude uže specijalizovano, obuhvatajući širi spektar stručnih znanja iz disciplina:
monetarnih i javnih finansija, bankarstva i bankarskih finansija, poslo-vnih finansija, deviznog poslovanja
(politika deviznog kursa, placnog bilansa, deviznog tržišta), inovativnih finansijskih aranžmana, pragma-

6
tičnih finansijskih aktivnosti (knjigovodstva, računovodstva, analiza bilansa poslovanja, poslova i
instrumenata platnog prometa u zemlji i prema inostranstvu) i sl.

Možemo pretpostaviti da će se obrazovni programi relativno brzo inovirati i menjati, ce je neophodno

ukazati na svu širinu pitanja i pro-blema iz sadržaja koja aktuelno pripadaju sferi finansija i finansijskog
menadžmenta. Brojne probleme i pitanja treba sagledavati dinamički primereno zahtevima poslovanja na
principima slobodne konkurencije (principima ekonomije oslobodene bilo kakvih uticaja politike).

Detaljniji naučni analitički uvid u finansijsku strukcuru i finansij-ske odnose, instrumente i tokove, ukazao bi
na svu zavisnost ekonomske strukture (u društvenoj reprodukciji) od izgleda i racionalnog funkcioni-sanja
finansijske strukture, kao i obrnuto. U takvom sklopu interakcija pokazuje se neophodnim da se i finansijska
sfera (u okviru ukupne ekonomske strukture) determiniše na racionalan način, kako u pogledu
institucionalnih rešenja, tako i u pogledu mera ekonomske politike koje se primenjuju u toj oblasti. Otuda i
potreba da se odrede i jasni principi funkcionisanja tih podsistema u okviru privrednog sistema kao celine,
pri čemu bi ti principi funkcionisanja finansijskog sistema i vođenja odgovarajuće finansijske politike bili
iskazani u odredenom konceptu i principima finansijskog menadžmenta kako na makro tako i na mikro
nivou. Takav pristup uređenju i funkcionisanju finansija, prevashodno na ekonomski jasnim i racionalnim
principima, ne može opstati samo na saglasnosti u pogledu načelnog opredeljenja, već zahteva pre svega
kompetentni stručni kadar koji može izvršiti implementaciju takvog koncepta. Sa stanovišta takve potrebe,
ulaganja u stručne kadrove u delu sticanja redovnih znanja ili pak inovacije znanja, predstavlja stalnu ali
sigurnu invesciciju bez koje se ne može opstati u tržišnoj ekonomiji 1 uslovima slobodne konkurencije.

Bez obzira na to što finansijski sistem kao podsistem u okviru ekonomskog sistema zauzima prvorazrednu
ulogu, uslovljen je funkdo-nisanjem niza ostalih sistema koji bi trebalo da funkcionišu po principu sinergije
zajedno sa finansijskim sistemom.

Menadžement u svim obalstima, a posebno u finansijama jasno pretposcavlja racionalan ekonomski odnos
subjekata prema predmetu upravljanja. Takav odnos pretpostavlja adekvatne uslove, tržišnu si-tuaciju pri
kojoj se privredni subjekti susreću u realnim ekonomskim odnosima ponude i tražnje.

Druga važna činjenica koja treba da bude jasno determinisana jesu imovinsko-pravni odnosi, vlasništvo,
kao najizrazitiji motivacioni podsticaj za stalno insistiranje na principima efikasnosti i efektivnosti, što
svakako obezbeduje privatno-svojinski odnos, mada se i kod drugih oblika svojine ne može zanemariti taj
interes za racionalnim ponaša-njem u poslovnom odlučivanju i privređivanju. Od visokoobrazovanih i
stručnih menadžera uvek se očekuje da profesionalnost i ecika budu na visokom nivou.

Menadžment u oblasti finansija ili, kako je to već naglašeno, potre-ba za utvrđivanjem racinalnih metoda
ponašanja i rada u odlučivanju, proističe iz samog ekonomskog značaja sfere finansija. Taj značaj proi-
zilazi iz činjenice da finansije, gledano i na makro i mikro nivou, ili po pojedinim segmentima, predstavljaju
naličje slike ekonomskih odnosa ili, direkcnije kazano, krvotok (ili neophodnu energiju) za pokrecanje i
funkcionisanje celokupne privrede. Bez obzira sa kog aspekta vršili sagledavanje finansija (sa makro, mezo
ili mikro) ili, pak, po pojedinim oblastima, stoji zaključak da uvek postoji interaktivan odnos izmedu
ekonomske i finansijske sfere.

Sirina raznovrsnosti institucija, subjekata, aktivnosti, transakcija, instrumenata i mnoštvo raznovrsnih veza
koje je neophodno pratiti u tim promenama zahtevaju u osnovi dva važna argumenta:

• racionalno determinisan finansijski mehanizam, politiku, mere i

instrumente za njegovo funkcionisanje;

• kompetentne menadžere (i ostalo stručno osoblje - lica sa pret-

hodno stečenim kvalitetnim opštim znanjem, zatim, na bazi te
osnove, naknadna specijalizovana znanja za profesinalno obavlja-
nje poslova u uskom segmentu određene specijalnosti).

Da bi na navedenim vrednostima sistem dao najbolje rezukate, neophodno je da ekonomsko okruženje

bude tržišno determinisano. Ukoliko to nije slučaj, utoliko će finansijski mehanizam biti opterećen i sputavan
negativnim elementima.

Otuda, da bi se mogao planirati i praviti model upravljanja finan-sijama na bazi racionalnih vrednosti
(praktično na idejama kvalitetnog menadžmenta), neophodno je spoznati šta čini globalnu strukturu
7
finansijskog mehanizma, a zacim definisati principe i načela njegovog racionalnog funkcionisanja, kao i
delova tog mehanizma.
7. Struktura finansijskog menadžmenta

Mada se mogu izvesti različite formulacije globalne strukture fi-nansijskog mehanizma, ona se u suštini
može odrediti sa nekoliko ključnih determinantni.

Finansijski mehanizam u funkcionisanju privrednog sistema čini po svojim inscitucionalnim determinantama

jedinstvo:

• finansijskih institucija,

• finansijskih instrumenata,

• finansijskih tokova i

• odgovarajućih mera monetarno-kreditne i fiskalne politike.

Razvijen i efikasan finansijski mehanizam nameće se posebno kao nužnost razvoja privrednog sistema, u
kome se polazi od potrebe da tržište i racionalni ekonomski kriterijumi budu u punoj meri prisutni i u
finansijskoj sferi. Pri tome, za racionalno funkcionisanje finansijskog mehanizma odlučujući značaj imaju
finansijske insticucije, finansijski instrumenti, finansijska politika kao i razvijenost finansijskog tržišta U
globalu i, posebno, pojedinih (posebnih) delova.

Pre same analize pojedinih determinanti koje odreduju izgled i strukturu određenog finansijskog
mehanizma, treba imati u vidu sva ona obeležja i karakteristike društveno-ekonomskog ambijenta ili okru-
ženja u kojima funkcioniše privredni sistem kao celina.

To se, pre svega, odnosi na sledeće odrednice:

• izgled i strukturu funkcionisanja društveno-ekonomskog sistema;

• društveno-politički sistem;

• oblike organizovanja i vlasničku strukturu privrednih subjekata;

• način finansiranja reprodukcije privrednih subjekata;

• ulogu i funkcije tržišta u svim njegovim segmencima;

• stepen razvijenosti sistema ekonomskih odnosa sa inostranstvom;

• stepen razvijenosti cržišne infrastrukture;

• politiku razvoja, mere ekonomske politike i dr.

Osnovna pretpostavka koja se odnosi na navedene elemente pri-vrednog sistema jeste da su oni
racionalno odredeni, te da samim tim doprinose na isti način uspešnosti ekonomije privrednih subjekata.
Pored ukazanih odrednica koje su bitne za ostvarivanje ciljne funkcije privrednog sistema, za finansijsku
sferu je od značaja i picanje načina formiranja i sektorskog rasporeda novčane akumulacije i finansijske
šcednje, jer formiranje i upotreba novčane akumulacije određuje mate-rijalni položaj privrednih subjekata u
proizvodnji i reprodukciji.

Sa makro stanovišta novčana akumulacija predstavlja razliku izmedu realizovanog novčanog dohotka i
izdataka za pocrošnju (ličnu i opštu).

Na mikro nivou, na nivou ekonomije privrednog subjekta, novčana akumulacija predstavlja razliku izmedu
novčanih primanja za prodatu robu i usluge i novčanih izdavanja za troškove poslovanja (izuzev za iznos
sredstava amorcizacije koja u novčanom izrazu ostaju za interno finansiranje), doprinose, poreze i sh, kao i
novčanih izdataka za isplate ličnih dohodaka.2

8
U odnosu na prechodno rečeno o novčanoj akumulaciji, finansij-ska štednja predscavlja razliku izmedu
novčane akumulacije i izdataka za investicije u osnovna i obrtna sredstva. U slučaju većih izdataka za
investicije od iznosa novčane akumulacije postoji manjak finansijske štednje, a kad su izdaci za investicije
manji od raspoložive novčane aku-mulacije, tada se javlja višak finansijske štednje koji se može ponuditi
potencijalnoj novčanoj tražnji koja se javlja na finansijskom tržištu.

Imajući u vidu sektorski način formiranja novčane akumulacije i finansijske štednje (i to: finansijski i
nefinansijski sektor), evidentno je da su sklonosti ka investicijama pojedinih sekcora različite i da će se
zavisno od toga na finansijskom tržištu javljati kao tražioci ili poverioci odredenih iznosa novčanih
sredstava.

Asimetrija koja se javlja između formiranja novčane akumulacije, po pojedinim sektorima i potreba za
investiranjem odnosno korišće-njem novčanih sredstava, moguće je prevazilaziti direktnim finansijskim
odnosom privrednih subjekata ili posredništvom bankarskih organiza-cija koje se javljaju kao nezamenljiv i
neizbežan subjekt na finansijskom cržištu. Imajud u vidu uslove u kojima funkcioniše finansijski mehani-
zam, značajno je istaći i osnovne karakteristike finansijskog tržišta (u svim njegovim segmentima), jer isto
opredeljuje mobilnost i cirkulaciju raspoloživih novčanih sredstava i kapitala, a time ujedno i racinalnost
njihove upotrebe.

U sagledavanju razvijenosti i strukture finansijskog tržišta odrede-ne privrede treba imati u vidu da je
njegova manja ili veća afirmacija, kao specifičnog odnosa sučeljavanja ponude i tražnje novčanih
sredstava, uslovljena:

• širinom strukture finansijskih, u tome posebno bankarskih institucija;

• funkcijom i strukturom finansijskih instrumenata;

• vrstom finansijskih tokova u odvijanju finansijskih transakcija;

• izgledom strukture samog finansijskog tržišta.

8. Osnovne funkcije finansijskog menadžmenta

Menadžment definišemo kao proces kreiranja i održavanja uslo-va u kojima pojedinci, radeći u grupama,
efikasno izvršavaju zadatke, realizuju planove i ostvaruju definisane ciljeve.

Proces menadžmenta je vrlo kompleksan i u njemu se medusobno prepliću brojni činioci. Svi ti činioci
moraju međusobno biti uskladeni kako bi sistem menadžmenta funkcionisao kao celina. Osnovni elementi
ovog procesa su: Ijudi, ideje, novac, vreme, stvari ili sredstva, itd., ali tetnelj svih faktora
menadžmentprocesa jesu Ijudski resursi, pa zatim, novac, vreme, itd.

Polazeći od ideja> njihovom razradom i analizom dolazimo do plana na osnovu koga se predvida dalji tok
aktivnosti i dalje utvrduje poslovna politika, program, ciljevi; razvija se poslovna strategija (Stra-tegijski
menadžment).

Drugi činilac predstavlja stvari i sredstva. Pristupa se organizaciji onoga što je planirano. To podrazumeva
uspostavljanje organizacionih scrukcura, oblika i odnosa (Korporativni menadžment).

Treći činilac su ljudi u organizaciji. Zajedno sa ljudskim faktorom, i creći činilac koji je prisutan od početka
do kraja, koji je uslov za fun-kcionisanje svih ostalih činilaca jeste novac.

Aktivnosti menadžera u ovoj oblasti usmerene su u tri pravca:

• prvi pravac se odnosi na izbor stručnih i odgovornih saradnika i njihovo usmeravanje, stručno
usavršavanje i rasporedivanje;

• drugi pravac se odnosi na preduzimanje aktivnosti u domenu utvrdenih zadacaka, sprovođenje ili
realizaciju planiranog i funkcionisanje organizacije (definisanje zadataka, podela uloga, donošenje odluka,
koordinacija i sl.).

• treći pravac odnosi se na kontorlu procesa rada, ocenu rezultata rada, sistem nagradivanja i

9
kažnjavanja (Operativni menadžment).

U finansijskom menadžmentu (menadžment procesu), u praksi, ni jedna od funkcija se ne može

primenjivati nezavisno od oscalih. Menadžer može proći kroz svih pet-šest funkcija tokom jednog dana i
ponoviti sve sledećeg dana, ili, pak, menadžer može npr. provesti mesece u planiranju pre nego što se
razvije organizacija i popuni osobljem.

Menadžment proces se može stalno ponavljati, a menadžeri stalno biti angažovani u izvršavanju svojih
funkcija, pa se zbog toga ovaj proces naziva menadžment proces.

Postoje teoretičari (Fajol) koji smatraju da je prva faza procesa upravljanja predviđanje i planiranje ili
predvidanje sa planiranjem. Kao autor ovog teksta lično smatram da je predvidanje prva faza ne samo kad
se radi o upravljanju, već u svim ozbiljnim poslovima. Prvo treba posao predvideti, da li uopšte nešto raditi
ili ne, i to je posao logike, koji s finansijskog aspekta ili materijalnog, ništa i ne košta, ali kad krenete u
planiranje valja računati na odredene izdatke. Izrada plana, stavljanje na papir uvek ima svoju finansijsku
stranu. Na osnovu predvidanja kreiraju se planovi. Predviđanje je prechodnica planiranja.

Planiranje kao menadžment aktivnost podrazumeva definisanje ciljeva koji se žele ostvariti i strategija ili
puteva, metoda kako doći do njih ili ih ostvariti. Menadžer je odgovoran za uklapanje svih ciljeva u
jedinstveni cilj organizacije. U procesu pozicioniranja ciljeva, menadžeri takode oblikuju planove koji će
pomoći svima da se na vreme usmere ka ciljevima. Supervizor ustanovljava kratkoročne ciljeve i planove,
na pri-mer, šta grupa treba danas da obavi. Menadžeri srednjeg nivoa moraju mnogo više da razmišljaju o
ciljevima i planovima za naredne mesece i godine. Izvršni menadžeri oblikuju ciljeve i panove za celu
organizaciju i oni obično obuhvataju period od 1 do 5 godina.

Organizovanje podrazumeva sledeće poslove: definisanje zadata-ka, podela uloga, ucvrdivanje mera i
merenje rezultata, utvrđivanje pra-vila rada uključujući komunikacije, odlučivanje i rešavanje konflikata.

U svakoj organizaciji se postavlja picanje šta ko radi. Kad mena-džeri izvršavaju organizacionu funkciju,
tada oni donose odluke. Oni snose odgovornost za specifične zadatke i dužnosti koje se izršavaju cako da
organizacija može da ostvari svoje ciljeve. Organizovanje takode podrazumeva uspostavljanje odnosa
izmedu zadataka i pozicija. Ovi odnosi odreduju koje će pozicije biti prioricetne u odnosu na druge i koje će
zavisiti od drugih.

Kadrovi su, najjednostavnije rečeno, faktor od kojeg sve zavisi u svakoj organizaciji. Organizacija, to su
ljudi (ljudski resursi). Pozicije u organizacionoj šemi imaju malo efekta sve dok ih ne popune pojedinci koji
su kvalifikovani da obavljaju dužnosti koje su sadržane tom pozi-cijom. Kad menadžeri popune ove pozicije,
tada može otpočeti posao.

Rukovođenje - pošto su planovi definisani i usvojeni, organizova-nje odradenOj organizacija je spremna za

funkcionisanje (sprovodenje). Funkcionisanje (ili odgovornost za funkcionisanje) je na menadžerima i ono
se izvršava funkcijom rukovodenja. Menadžeri rukovode (komandu-ju ili daju inscrukcije) zaposlenima.
Rukovođenje je alokacija ponašanja pojedinaca i grupa u toku rada ka definisanom cilju. Menadžeri ne sa-
mo da moraju da budu eksperti u oblasti kojom rukovode, već moraju da poseduju veštine komuniciranja,
da efikasno povezuju motivaciju i rukovođenje.

Jedna od veoma važnih aktivnosti organizacije koja ima za cilj da kontroliše da li svi članovi organizacije
dobro rade svoj posao, da li se posao odvija po planu i ciljevi ostvaruju u skladu sa planiranim, jeste
kontrola. Neko mora budno da prati i proverava da li se stvari odvi-jaju po planu, da li ima odstupanja, a
ako ih ima, da se informacije o činjeničnom stanju blagovremeno dostavljaju menadžmentu kako bi se
preduzele korektivne i druge akcije.

Odlučivanje podrazumeva izražavanje stava (stručnog, emotivnog, naučnog, prijaceljskog, itd.) pod
uticajem emocija, znanja, mudrosti i veštine, o odredenoj pojavi, poslu, rezultatima bilo svojim ili tudim, u
verbalnom ili pisanom obliku.
9. Finansijsko planiranje

Finansijsko planiranje možemo definisati kao posao kompete-tnih pojedinaca, menadžera, timova ili kao
instrument poslovne politike kojim se vrednosno (najčešće u novcu ili drugim vrednosnim parametri-ma)
iskazuju (dakle na papiru, brojkama i slovima) razne vrste planova. Obično svaki posao koji se planira ima i
10
svoju finansijsku stranu i valja je na vreme predvideti i planirati.

Ukratko rečeno, finansijsko planiranje je predvidanje i planiranje priliva i odliva novčanih sredstava.

Finansijsko planiranje ima informativno-koordinirajući značaj na bazi informacija o finansijskom poslovanju

organizacije/preduzeća, jer se na njemu koordiniraju sve finansijske aktivnosti u procesu i donose mnoge
finansijske odluke. Poslovi finansijskog planiranja obuhvataju izradu mesečnih, kvartalnih, godišnjih,
petogodišnjih (srednjeročnih) i dugoročnih finansijskih planova, utvrdivanje planova materijalnih troškova i
amortizacije, planova realizacije, planova prihoda i rashoda, planova investicija, kreditnih planova, zatim,
raznih predračuna (poreza i doprinosa, cena, i ostalih zakonskih i ugovornih obaveza).

S vremenskog aspekta finansijske planove u praksi delimo na:

• kratkoročne;

• srednjeročne i

• dugoročne finansijske planove.

Kratkoročni finansijskiplanovi donose se obično (planiraju se finan-sijske aktivnosti u različitim vremenskim

intervalima) na period do godinu dana, srednjeročni se donose na rokove finansiranja do pec godina i
dugoročni finansijski planovi se donose za finansiranja aktivnosti na rokove duže od pet godina.

Samproces izmdefinansijskihplanova (odnosno finansijskiplan) obuhvata sve vaine ekonomske ifinansijske

pokazatelje, obim i strukturu finansijskih sred-stava, troškove, amortizaciju, cene, investicije, akumulaciju,
finansijske tokove, udruživanje sredstava, zajednička ulaganja, stepen likvidnosti, novčana primanja i
novčane izdatke, izvore finansiranja, itd.

Kao instrument poslovne politike, finansijsko planiranje podra-zumeva planiranje finansijskih tokova,
uskladivanje potreba za finan-sijskim sredstvima, predvidanje nabavke potrebnih sredstava, rasopre-
divanje i usmeravanje raspoloživih sredstava, predvidanje i planiranje vraćanja sredstava, zatim, planiranje
kadrova, vremena, itd.

Kratkoročno planiranje najčešće se odnosi na finansiranje tekućih poslova i obaveza, dok se dugoročno
planiranje najčešće odnosi na veća investiciona ulaganja. Plan novčanih tokova obuhvata stanje novčanih
sredstava na početku godine, prilive i odlive sredstava tokom godine i stanje novčanih sredstava na kraju
godine.

10. Izbor kadrova za finansije i organizovanje finansijske službe i funkcija u njoj

Prema većini teoretičara finansija i finansijskog menadžmenta, finan-sijska funkcija je osnovna funkcija
poslovanja. Finansijska funkcija obuhva-ca poslove pribavljanja, plasiranja, obrte, uvećavanja i vraćanja
finansijskih sredstava i medusobne odnose subjekata tokom ovih poslova.

Podfunkcijom se običnopodrazumeva više povezanih poslova ipostupaka predviđenih (ili kojima se obavlja)
za obavljanje određenih zadataka.

U proteklim vremenima finansijska funkcija se tretirala zajedno sa računovodstvenom, meducim, finansijska

funkcija podrazumeva novčano poslovanje, dok je računovodstvena funkcija knjigovodstve-no evidentiranje
finansijskog poslovanja. Računovodstvena funkcija je informativna baza i podrška finansijskoj funkciji, jer
shodno zakonu i zakonskim aktima knjigovodstveno evidentira sve finansijske tran-sakcije i putem
pojedinačnih ili zbirnih izveštaja dostavlja informacije organima upravljanja.

Praksa ukazuje na potrebu organizovanja finansijske funkcije na nivou preduzeća, što je praksa u mnogim
privredama, dok je u dosta privreda finansijska funkcija objedinjena sa računovodstvenom i tretira se kao
služba za finansije i računovodstvo.

Informaciono-računovodstveni sistem trebalo bi da daje informacije neophodne za odlučivanje finansijskoj

službi na svim nivoima predu-zeća. Finansijska i računovodstvena funkcija, po prirodi svojih zadataka i
sredstava, upućene su na incezivnu međusobnu saradnju. Finansijska funkcija ne može normalno
funkcionisati ukoliko ne koristi informa-cije računovodstvene funkcije. Ukoliko gledamo na njihovu
11
povezanost sa aspekta raspolaganja novčanim sredstvima, onda računovodstvena funkcija ima kontrolu
nad finansijskom funkcijom.

Medusobna saradnja ove dve funkcije potrebna je posebno kad su u pitanju plaćanja obaveza ili naplata
potraživanja, zatim kontrola cokova finansijskih sredstava, donošenje finansijskih planova i defini-sanje
finansijske politike. Dakle, utvrdivati koja od ove dve funkcije ima primat u procesu poslovanja preduzeća
nije jednostavno s obzirom na njihovu međusobnu povezanost, ali ipak prednost treba daci finansijskoj
funkciji. Saradnja izmedu ove dve funkcije najčešće se odvija cirkulaci-jom dokumentacije o kretanju novca,
usklađivanjem knjigovodstvene evidencije i finansijskih zahteva i potreba.

Organizacija finansijske funkcije uslovljena je veličinom organi-zacije/preduzeća.

SLIKA

SLIKA

U manjim preduzećima poslove finansijske funkcije obavlja dire-ktor/glavni menadžer, dok poslove vezane
za plaćanja, kontrolisanja kretanja dokumentacije, obračune kamata i sl. obavlja računovodstvo.
Blagajničke poslove takode obavlja knjigovodstveno-računovodstvena služba, s tim što direktor/glavni
rukovodilac ima direktan nadzor nad njima.

U srednjim preduzećima finansijske poslove obavlja posebna fi-nansijska služba, dok se u velikim
preduzećima finansijska funkcija organizuje u obliku sekcora zbog obima i složenosti poslova.

Organizovanjefinansijskefunkcije u velikim preduzećima na nivou sektora šematski je prikazano na slici broj

7. (Ristić, 1994)
11. Izbor i organizovanje kadrova finansijskog menadzmenta

Izbor i organizovanje kadrova za svaku službu i u svakoj organi-zaciji ima primarni značaj. Pravilan izbor i
alokacija ljudskih resursa u finansijskom menadžmentu podrazumeva efikasnu podelu rada od koje zavisi
dalje poslovanje. Ukracko rečeno, podela rada znači rastavljanje radnih zadataka ili posla na manje
operacije i njihova raspodela izvrši-ocima posla, onima koji trebaju da odrade posao. Umesto da pojedinac
radi kompletan posao on se raspodeljuje na manje operacije (manje zadatke) i obavlja ga više lica. Ako
izbor i organizovanje ljudskih resursa posmatramo sa aspekta efikasnosti i efektivnosti, lako je uočiti
direktnu zavisnost visoke efikasnosti i efekcivnosti od podele rada. Posao izbora i organizovanja ljudskih
resursa najčešće podrazumeva: planiranje Ijudskih resursa, regrutovanje, selekciju, socijalizaciju, obuku i
usavršavanje, procenu učinka, unapređenja, premeštaje, degradiranja, nagmđivanja i razrešenja.

Za svaki posao, svako radno mesto treba planirati adekvatan kadar. Prethodno se cačno preciziraju uslovi
potrebni za odredeno radno mesto i prema njima se traži (putem oglasa, službi za zapošljavanje itd.) profil
kadra. Posle usvajanja plana novih kadrova sledi regrutovanje novih lju-di. Nakon provere (testiranjem i
razgovorima) njihovih sposobnost radi se selekcija u smislu radnih mesta. Ponekad može biti
problematična socijalizacija novih kadrova u novu sredinu, što opet moraju rešavati menadžeri rukovodioci.
Posle socijalizacije u novu radnu sredinu sledi faza doobuke i usavršavanja, gde se novi ljudi upoznavaju
sa novim poslovima i sciču nova prakcična znanja. Faza procene učinka, rada pojedinaca je veoma bitna,
jer od nje zavisi ishod svih narednih faza (nagrađivanja, kažnjavanja, degradiranja, premeštaja i
razrešenja).
12. Zadaci finansijske službe

Sudeći po pisanju brojnih teoretičara iz područja finansija, pode-ljena su mišljenja da li je finansijska služba
(neki je poistovećuju sa fi-nansijskom funkcijom) jedna od najznačajnijih ili je najznačajnija služba od koje
zavisi funkcionisanje svih ostalih službi. Ipak se treba složiti sa drugom konstatacijom, tj. da je finansijska
služba najznačajnija u svakoj organizaciji ili, još jasnije rečeno, zajedno sa službom upravljanja ljud-skim
resursima, ova služba čini temelj svake organizacije/preduzeća.

U teorijskim pristupima pojavljuju se nedoumice oko toga da li ova služba creba da bude potpuno odvojena
od ostalih službi ili ne, dok praksa upućuje na samostalnost ove službe.

Zadaci finansijske službe (organizovane kao samostalne službe) u preduzeću su: da obezbeduje

12
finansijska sredstva za normalno poslovanje, istovremeno prateći obaveze prema izvorima, da vrši naplatu
potra-živanja, planira priliv i odliv novčanih sredstava, vodi brigu i evidenciju o kreditiranju, da brine o
likvidnosti preduzeća, obavlja devizne poslove, poslove sa platnim prometom, sprovodi internu kontrolu,
informiše organe upravljanja, icd. Finansijska služba obezbeduje potrebna sred-stva zaduživanjem kod
drugih preduzeća, banaka i ostalih finansijskih organizacija.
13. Finansijska kontrola

Kontrolni proces je proces kontrolisanja rada i rezultata rada (u smi-slu poredenja sa prethodno definisanim
parametrima, omerima ili stan-dardima, i merenje odscupanja). Rezultati se ažurno dostavljaju onome
kome treba da se dostave, ko odlučuje po rezultatima. Prvo definišemo kontrolni proces da bi lakše
definisali koncrolu. Kontrolni proces izvrša-vaju kontrolori (osposobljeni pojedinci) ovlašćeni od scrane (ili
članovi) neke insticucije, službe ili komisije. Dakle, kontrolu možemo posmatrati kao instituciju, službu,
sektor ili komisiju zakonski definisanu.

Na osnovu prethodnog opšteg pristupa kontroli, flnansijska kontrola je plansko, organizovano i stručno
proveravanje/kontrolisanje finansijskog poslovanja i istovremeno utvrđivanje stanja. Finansijska kontrola je
organizovana stručna delatnost usredsredena na ispitivanje i ocenjivanje poslovanja firme, stanja i kretanja
finansijskih sredstava i odstupanja u procesu plasiranja/korišćenja, tj. sagledavanje ne/pravil-nosti u
finansijskom poslovanju.

Finansijskom kontrolom se najjednostavnije sagledava uspeh rada odredenog preduzeća. Sva sredstva bilo
kog privrednog subjekta ili pre-duzeća izražavaju svoju vrednost u novcu, pa se finansijskom kontrolom
efikasno sagledavaju rezukati poslovanja, pravilnosci u finansijskom poslovanju i uspešnost poslovne
politike preduzeća.

Zadaci finansijske kontrole najčešće su (mada po potrebi mogu biti i posebni i specijalni): kontrola
finansijskog poslovanja, koncrola materijalnog poslovanja, koncrola nabavki, kontrola prodaje, kontrola
osnovnih i obrtnih sredstava, koncrola sredstava posebnih namena, kontrola sredstava zajedničke
potrošnje. Da bi proverila ispravnost, ta-čnost i zakonitost prethodno pomenutih poslova, finansijska
kontrola obavezno pregleda poslovne knjige, kontroliše završni račun, periodične obračune, izveštaje
sredscava i izvora sredstava, blagajničko poslovanje, izveštaje o raspodeli ukupnog prihoda i dohotka,
izvešcaje i dokaze zakonskih i ugovornih obaveza, isplate ličnih primanja i ostalu inter-nu dokumancaciju,
po potrebi, koja može da utiče na rezultate rada.

Najčešće je usredsređena na finansijsko računovodstvo, knjigovodstvo i blagajničko poslovanje.

Postoje razni oblici i vrste finansijske kontrole, dok se najčešće deli na:

• internu i eksternu, gledano s aspekta nosioca same kontrole;

• kontrolu privrednih i vanprivrednih organizacija, gledano prema

objektu;

• stalnu, periodičnu i povremenu, gledano sa vremenskog aspekta, i

• prethodnu i naknadnu, prema fazama u kojima se sprovodi.

U odnosu na sam proces toka rada, najkraće kontrolu možemo podeliti na: pretkontrolu, kontrolu u toku i
kontrolupo završetku rada.

Preckontrola ima za cilj da utvrdi da li su svi pripremni radovi odra-deni, da li posao može početi na vreme;
kontrola u toku kontroliše sam proces rada da ne bi došlo do odstupanja u samom procesu rada i kon-rrola
na kraju kontroliše rezultata rada, istovremeno i prethodne dve.
14. Saradnja kontrolne i računovodstvene funkcije preduzeća

Saradnja kontrolne i računovodstvene funkcije preduzeća u pro-cesu poslovanja je neminovna i od nje

zavisi funkcionisanje svih ostalih funkcija. Intezivna ili aktivna saradnja po važnim pitanjima ove dve
funkcije odvija se na razne načine:

• s obzirom na to da i računovodstvo obavlja kontrolnu funkciju, saradnja ove dve funkcije je

13
jedinstvena;

• izveštaji o knjigovodstvenom stanju omogućavaju kontrolu i reviziju, tj. omogućavaju provere

podataka i poređenje sa stvarnim stanjem;

• tačnost i ažurnost knjigovodstva olakšava rad kontroli;

• dokumentacija je objekat kontrole kao i knjiženja i druge evidencije;

• obračun i isplata ličnih dohodaka stalno su pod kontrolom;

• inventarizacija je, u stvari, kontrola i stvarnog i knjigovodstvenog stanja;

• periodični obračuni i zaključni računi su kontrola poslovanja, kako pojedinačnih funkcija, tako i svih
organizaoionih jedinica;

• informacije o finansijskoj situaciji obezbeduju se putem kontrole i funkcija koje doprinose datoj
situaciji;

• knjigovadstvena analiza je kontrola poslovanja, što se vidi kroz knjigovodstvene evidencije;

• računovodstvo daje sve podatke koje zatraži interna kontrola, pa čak i one koje kontrola ne traži, a
koji su neophodni za njen dalji rad.

I pasivna saradnja između navedenih funkcija je važna u procesu po-slovanja preduzeća i ona se takođe
odvija na više načina:

• dok računovodstvo daje niz pokazatelja, kontrolna funkcija otkriva i uzroke tih pokazatelja, pa i
odgovornosti ili zasluge pojedinaca koji su radili na njima;

• kontrolišu se troškovi (u radnim nalozima, organizacionim jedinicama, po funkcijama, u obračunima

proizvodnje i realizacije, kalkulacijama, periodičnim obračunima i zaključnom računu);

• kontrolišu se normativi (materijala, rada, fiksnih troškova, zaliha, korišćenja kapaciteta, izostanaka,
itd.);

• kontrolišu se i količine (proizvodnje, realizacije, zalihe, sati rada itd.);

• vrednosti (nabavki, proizvodnje, realizacije, ušteda, šteta, kala, rastura, kvara, loma, itd.);

• kontrolišu se cene (u nabavci, u prodaji, u proizvodnji, odstupanje od planiranih cena, posledice

promena u cenama, itd);

• kontrolišu se rokovi (radnih naloga, isporuka, plaćanja, itd.).

15. Finansijsko rukovođenje

Finansijsko rukovodenje je veoma važan deo finansijskog upra-vljanja, koji podrazumeva niz aktivnosti
kojima se utiče na pojedince ili grupe u cilju njihovog usmeravanja i podsticanja da urade odredene
poslove. Finansijsko upravljanje kao širi pojam je proces planiranja, izbora i organizovanja ljudskih resursa,
kontrolisanja, rukovođenja i odlučivanja u procesu kreiranja finansijskih uslova za efikasno posti-zanje
odabranih finansijskih ciljeva

Finansijsko rukovodenje podrazumeva usmeravanje svih zaposle-nih koji rade na poslovima sa novcem ili
u finansijskim službama ka ostvarenju finansijskih ciljeva, ciljeva definisanih u procesu finansijskog
planiranja. Ako bismo pokušali da apostrofiramo i sažmemo u tri gru-pacije veštine finansijskog
menadžmenta, onda su to:

• tehničke,

• konceptualne i

14
• humane.

Pod tehničkim vešcinama finansijskog menadžmenta podrazu-mevaju se osnovna tehnička znanja rada sa
finansijama - novcem (fi-nansijskim instrumentima, institucijama i subjektima).

Konceptulne veštine menadžmenta/menadžera odnose se na po-znavanje organizacijskih poslova,

predvidanja i sl., dok humane veštine podrazumevaju rad sa ljudima i meduljudske odnose. Svi zaposleni u
finansijama, ne samo rukovodioci, suočavaju se sa finansijama preduze-ća i trebalo bi da poseduju
potrebna znanja. Menadžeri rukovodioci ne upravljaju finansijama; finansijama najčešće upravlja
poslovodni odbor, sastavljen od menadžera raznih sektora, a mnogi od njih nemaju nu-žno formalno
obrazovanje iz oblasti finansija. Svi menadžeri pojedinih sektora, članovi poslovodnih odbora treba da znaju
kako se upravlja finansijama kao jednim od ključnih resursa preduzeća. Svi menadžeri, bez obzira da li su
na poziciji rukovodioca ili članovi poslovodnih odbo-ra, crebali bi da budu osposobljeni za sledeće poslove:

• kompletnu analizu finansijske funkcije preduzeća;

• izradu finansijskih projekata preduzeća uz procenu inflatornih i

poreskih efekata;

• analizu i procenu stanja na finansijskom tržištu, posebno odnos

izmedu finasijskog tržišta i tržišta roba i usluga i

• razumevanje finansijskih propisa i publikacija u cilju efikasnijeg

komuniciranja sa finansijskim institucijama i drugim subjektima
na finansijskom tržištu.
16. Pravila finansiranja

Prema mišljenju brojnih teorecičara, kao važni aspekti koji profi-lišu pravila finansiranja izdvajaju se: odnos
sopstvenog ipozajmljenog kapi-tala; struktura kapitala preduzeća; odnos između određenih segmenata
kapitala po raspoloživosti i odnos između određenih delova uloženih sredstava po roku vezanosti.
Posmatrano s prethodno navedenih aspekata, kao osnovnu podelu svih pravila finansiranja, možemo
navesti podelu na:

• vertikalna i

• horizontalna pravila finansiranja.

Vertikalna pravila, u suštini, stavljaju akcenat na rentabilnost, si-gurnost, nezavisnost i elascičnost

finansiranja, kroz strukturu kapitala. Dakle, ova pravila nastoje da kroz strukturu kapitala obezbede sigur-
nost, profitabilnost, nezavisnosc i elastičnost.

Horizontalna pravila akcenat stavljaju na likvidnost u procesu po-slovanja ili, jednostavnije rečeno, ova
pravila nastoje da u procesu po-slovanja uspostavljaju optimalne relacije izmedu uloženih sredstava i
njihovih rokova vezanosti, i relacija pojedinih delova kapitala i njihovih rokova raspoloživosti, da osiguraju
dobru likvidnost. (Ristić, 1994, 352 i Rodić, 1991, 53)

- Vertikalna pravila finansiranja

Vertikalna pravila finansiranja kroz odnos sopstvenih i tuđih izvođra sredstava nastoje osigurati principe:
sigurnosti, rentabilnosti, naza-visnosti i elastičnosti.

Rentabilnost ukupnog kapitala utvrduje se kroz odnos poslovnog dobitka i ukupnog kapitala, dok se
rentabilnost sopstvenog kapitala utvrduje odnosom neco dobitka i sopstvenog kapicala. Dakle, stopa pri-
nosa ukupnog kapitala meri se odnosom ukupnog poslovnog dobitka i ukupnog kapitala, a stopa
rentabilnosti sopstvenog kapitala utvrduje se odnosom neto dobitka i sopstvenog kapicala.

Sve dok je prosečna kamacna stopa na pozajmljeni kapital niža od stope rentabilnosti sopstvenog kapitala,
strukturu kapitala trebalo bi pomerati ka pozajmljanom kapitalu. Pomeranjem strukture kapitala
pozajmljenom kapitalu povećava se finansijski rizik ostvarenja bruto profita jer se troškovi finansiranja pri
datoj kamatnoj stopi povećavaju srazmerno povećanju pozajmljenih sredstava. S obzirom na to da pre-
15
duzeće u kratkim rokovima teško povećava i smanjuje sopstveni kapital u cilju podešavanja strukture
kapitala, dolazi do maksimiranja scope rentabilnosti sopstvenog kapitala.

Sigurnostka.o načelo ili jedan od principa vertikalnog finansiranja podrazumeva sigurnost poverilaca u
procesu naplate potraživanja. Na rizik poverilaca od gubitka na potraživanjima direktno utiče struktura
kapitala. Što je veće učešće stranog kapitala u strukturi kapitala - veći je i rizik gubicka u potraživanjima, i
obratno - porast sopstvenog ka-pitala smanjuje rizik gubitka u potraživanjima, za poverioca. (Ristić, 1994,
353).

Princip nezavisnosti podrazumeva povećanje autonomije dužnika stalnim povećanjem sopstvenog

kapitala u strukturi ukupnog kapitala preduzeća. Autonomnost poslovne politike i nezavisnost finansijske
politike smanjuje se proporcionalno sa rastom pozajmljenog kapitala u strukturi kapitala.

Princip elastičnosti podrazumeva jačanje vlastitog kapitala u stru-kturi ukupnog kapitala. Porast
pozajmljenog kapitala podstiče opadanje finansijske elastičnosti jer preti opasnost da stopa prinosa na
ukupan kapital padne ispod kamatne stope na pozajmljeni kapital.

Na osnovu prethodno navedenog, jasno je kolika pažnja se posve-ćuje strukturi kapitala preduzeća i kakav
sve značaj ona ima u procesu poslovanja. Sudeći po navodima brojnih teoretičara, kao glavno pravilo ističe
se da minimalni odnos vlastitog i tuđeg kapitala bude 1:1. Među-tim, česti su oprečni stavovi i polemike po
ovom pitanju. Predlažu se odstupanja i naviše i naniže od pomenutog pravila. U literaturi se mogu sresti
preporuke da odnos vlastitog i pozajmljenog kapitala bude 2:1, pail:3. (Ristić, 1994,353)

- Horizontalna pravila finansiranja

Sudeći po pisaniju brojnih naučnih radnika (Ristić, 1994; Bingu-lac, 1994; Bjelica, 2001), kao najvažnija
izdvajaju se:

• zlatno bankarsko pravilo finansiranja,

• zlatno bilansno pravilo,

• pravilo finansiranja 2:1,

• pravilo finansiranja 1:1 i

• pravilo odnosa gotovine i kratkoročnih dugova.

„Zlatno bankarsko pravilo finansiranja ima za cilj da očuva likvi-dnost na taj način što se čuva jednakost
izmedu imobilizacije sredstava i raspoloživosti sredstava" (Ristić, 1994, 353) Ovo pravilo nastoji da očuva
likvidnost vodeći računa o odnosu ulaganja sredstava i njihove raspoloživosti.

Zlatno bilansno pravilo glasi da izvori finansiranja po roku raspoloživosti i po visini u okviru svakog roka
moraju odgovarati ili biti jednaki uloženim sredstvima. Vremenski aspekt ulaganja sredstava dovodi do
podele zlatnog bilansnog pravila na: zlatno bilansno pravilo u užem smislu i zlatno bilansno pravilo u širem
smislu. Dugoročna ulaganja podrazumevaju dugoročne izvore sredstava i obratno; kratkoročna ula-ganja
podrazumevaju kratkoročne izvore.

U dugoročna sredstva pored osnovnih sredstava ulaze: dugoročni finansijski plasmani, dati dugoročni robni
krediti, trajni i dugoročni ulozi u druga preduzeća, kupljene deonice u drugim preduzećima i sl.

Pod dugoročnim izvorima finansiranja najčešće se podrazumevaju: svi oblici vlastitog kapicala, sve
obaveze čiji je rok dospeća duži od godi-nu dana - oročeni ulozi trećih lica, obaveze po prodatim
obveznicama i dugoročni krediti. (Rodić, 1991, 61)

Pravilo finansiranja 2:1 podrazumeva da preduzeće 50% svojih obrtnih sredstava obavezno finansira iz
dugoročnih izvora i 50% iz kratkoročnih izvora finansiranja.

Pravilo finansiranja 1:1 podrazumeva da na svaki dinar kratko-ročnih dugova dolazi dinar sredstava u
obliku gotovine, hartija od vre-dnosti i kratkoročnih potraživanja, odnosno, da zbir gotovine, hartija od
vrednosti i kratkoročnih potraživanja bude jednak zbiru kratkoročnih izvora finansiranja. (Rodić, isto)
16
Pravilo - odnos gotovine i kratkoročnih dugova reflektuje poku-šaj normiranja minimalnog iznosa gotovine
u odnosu na kratkoročne dugove u cilju održavanja likvidnosti. (Ristić, 1994, 354)
17. Operativni modeli finansiranja poslovanja preduzeća u praksi

Samofinansiranje kao osnovni oblik finansiranja podrazumeva finansiranje iz sopstvenih sredstava.

Sopstvena sredstva preduzeća obe-zbeduju iz: dohotka, amortizacije i sopstvenih fondova. Stopa samofi-
nansiranja preduzeća predscavlja odnos sopstvene novčane akumulacije i ukupnih ulaganja u investicije ili,
stopa samofinansiranja predstavlja stepen pokrivenosti ukupnih ulaganja u investicije, sopstvenom
akumulacijom, s cim što investiciona ulaganja mogu biti u osnovna i obrtna sredstva. (Ristić, 1994, str. 430)

Finansiranje udruženim sredstvima znači da više preduzeća ili privrednih subjekata udružuju sopstvena
sredstva radi zajedničkog finansiranja nekog posla ili projekta, tj. ostvarivanja cilja (profit, rast i razvoj i sl.).
Finansiranje udruživanjem sredstava je relativno noviji oblik finansiranja koji podrazumeva sporazumno, u
formi ugovora, dogovaranje o udruživanju sredstava.

Neposredno kreditiranje kao oblik finansiranja podrazumeva postojanje poslovne saradnje izmedu
subjekata ili poslovnih partnera. Mora postojati ta veza, u smislu da preduzeće daje kredic svom radniku za
gradnju kuće ili kupovinu scana.

Znači, neposredno krediciranje pretežno se odvija izmedu poslo-vnih partnera u cilju finansiranja predmeta
poslovanja. Jednom od par-tnera potrebna su sredstva/kredit za finansiranje povećanja proizvodnje. (Ristić,
1994, str. 434)

Finansiranje učešćem, kao noviji oblik finansiranja, podrazumeva proces finansiranja gde jedno
preduzeće ili privredni subjekt raspolaže crenutno slobodnim novčanim sredstvima i ta sredstva ustupi
poslovnom partneru kome su sredstva/novac potrebna za trenutno fnansiranje. Ta-čno je i da se ova
sredstva daju u nepovrat, ali važno je navesti da se ne daju besplatno (i nema besplatnih sredstava ili
kreditiranja bez obaveze vraćanja sredstava). Cena ovih sredstava je učešće preduzeća ili subjekta koje je
dalo sredstva u raspodeli rezukata poslovanja poslovnog partnera, u visini datih ili odobrenih sredstava.
Jednostavnije rečeno, finansiranje učešćem je fmansiranje ulogom ili ulozima, gde subjekti koji imaju slobo-
dna sredstva, ista ulažu u proces rada drugog subjekta, ali onog subjekta sa kojim imaju nekakvo iskustvo,
imaju relaciju poslovnih partnera kojem su sredstva preko potrebna, a oni, ipak, da ostvare neku zaradu
preko profita poslovnog partnera u čiji su posao uložili novac.

Finansiranje obveznicama podrazumeva proces dolaska do sredstava neophodnih za finansiranje,

emisijom obveznica, kako i sam naziv govori. Naime, da bi došlo do potrebnih sredstava, preduzeće se
odlučuje za izdavanje obveznica. Trebalo bi da preduzeća koja izdaju obveznice imaju u svojim fondovima
propisane sume sredstava, pokriće, ili da mogu da pribave garanciju od drugog preduzeća ili banke.

Finansiranje avansom i pretplatom je takvo finasiranje gde se u napred daje novac za neku robu ili
usluge. Subjekti kojima treba odredena roba ili usluge mogu budućem dobavljaču ili proizvodaču te robe ili
usluge, kao budući kupci ili korisnici ili možda dužnici, da una-pred uplate odredena sredstva kojim
proizvodač finansira proizvodnju.

Avansna sredstva su samo deo sredstava koje budući korisnik odredene robe unapred uplaćuje
proizvođaču.

Finansiranje pretplatom i nema neke bitnije razlike od avansa jer se ovde radi o pretplati unapred za
određene robe ili usluge. Pretplata unapred može biti u celosti ili delimična.

Finansiranje iz obaveza, kako mu sam naziv govori, podrazumeva finansiranje posla iz obaveza prema
dobavljačima/u ili poveriocu. Znači, odredeni subjekti namerno ne izmiruju obaveze prema dobavljačima
kako bi ta sredstva (tuđa sredstva na sopscvenom računu) uložili u sop-stveni posao. Ovakav oblik
finansiranja dovodi do pojave nelikvidnosti u privredi, zbog čega i nije poželjan.

Kompenzaciono (ili kompenzatorsko) finansiranje je najčešće finansiranje, gde se u pojedinim

slučajevima od šireg interesa (ostvariva-nje nekog strateškog cilja ili ubrzanje procesa proizvodnje ili
dolaženje do jako deficitarnih i skupih sirovina neophodnih za proizvodnju), nekom privrednom subjektu,
proizvodaču, nadoknaduje deo troškova procesa poslovanja.

17
U okviru kompenzacionog finansiranja treba apostrofirati i dotacije, subvencije, premije, regrese i si, jer sve
ove mogućnosti finansiranja, kao pomoćni oblici finansiranja, definišu se i odvijaju u okviru određenih
zakonskih regulativa. Obezbeđivanje finansiranja nekim od ovih načina primenjuje se u slučajevima kad
određeni privredni subjekt/preduzeće nije u mogućnosti da samo obezbedi finansiranje poslovanja, a
njegovo poslovanje ima širi privredni ili državni značaj.

Dotacija je oblik pomoći, gde bi sredstva crebalo da se dodeljuju bespovratno (besplatno, ali to ne postoji u
praksi); uvek iza dotacija stoji odredeni cilj ili interes. Dotacija može biti namenska (daje se tačno za
određene svrhe) ili bez precizno utvrdene namene i u cim slučajevima ona ulazi u ukupan prihod
preduzeća. I ostali prechodno pomenuti oblici imaju ista svojstva. (Ristić, 436)

Sanaciono flnansiranje (ili finansiranje sanacije). Kako sam naziv govori, ovde se radi o finansiranju
preduzeća kada dode u tešku situa-ciju, situaciju nelikvidnosti, zahvaljujući gubitcima tokom poslovanja.
Zadatak menadžmenta u ovim situacijama jeste da obezbedi, prona-de sredstva neophodna za rešavanje
problema nelikvidnosti. Upravo pronalaženje sredstava za finasiranje gubitaka preduzeća i njegovog
ozdravljenja, naziva se sanaciono finasiranje. Njačešće se u praksi sred-stva za sanaciju obezbeduju tzv.
sanacionim kredicom, koji je u suštini investicioni kredit.

Finansiranje cesijom podrazumeva obezbeđivanje finansijskih sredstava prodajom potraživanja, u skladu

sa zakonskom regulativom.

U suštini, cesija je ugovor kojim određeni subjekt, poverilac, tj. ustupilac ili cedent, prenosi ili, bolje reći,
prodaje svoje potraživanje prema nekom licu/subjektu (cesusu), trećem licu (cesionaru), licu koje kupuje
potra-živanje. Sva prava u vezi sa odredenim potraživanjem koje je predmet ugovora, potpisivanjem
ugovora o cesiji, prelaze sa lica nosioca potraži-vanja (cedenta) na lice koje je kupilo potraživanje
(cesionara).

Finansiranje lizingom, u suštini, znači da određeno preduzeće kojem su potrebna novčana sredstva, do
istih dolazi davanjem u zakup ili iznajmljivanjem razne opreme, mašina, automobila, aviona, kamiona,
brodova, itd. Zakupac putem lizinga dolazi do potrebne opreme za koju po ugovoru plaća naknadu
davaocu/vlasniku iste.

Pojedini teoretičari (Ristić, 1994, 438) finansiranje lizingom, kao jedan od savremenih oblika finansiranja,
tretiraju kao nadopunu me-hanizama samofinansiranja i finasiranja preko tržišta.

Finansiranje emitovanjem vrednosnih papira podrazumeva da privredni subjekti/preduzeća, u nameri da

dođu do finansijskih sred-stava, emituju vrednosne papire, najčešće u formi certifikata i obveznica.
„Certifikati su vrednosni papiri o udruženim sredstvima između firmi koji nastaju na bazi zajedničkih
ulaganja i po osnovu kojih se učestvuje u dohotku preduzeća koja su izdala certifikate". (Ristić, 1994, 441).
O vrednosnim papirima detaljnije je pisano u poglavlju ove knjige „Finan-sijski instrumenti".

Kreditno finansiranje u današnjim uslovima finansiranja pred-stavlja jedan od značajnijih oblika

finansiranja. Kreditno finansiranje podrazumeva dužničko-poverilački odnos, gde jedan subjekat daje dru-
gom subjektu sredstva po uslovima koji su strogo definisani ugovorom, uz obavezu vraćanja i plaćanja
kamate (cene pozajmljenih sredstava) na određeni rok ili period. „Kredit je imovinsko-pravni odnos između
dva lica - kreditora i dužnika, pri čemu kreditor (poverilac) ustupa dužniku svoj novac ili robu za određeno
vreme i pod odredenim uslovima, dok je dužnik obavezan da ugovorom predviđene obaveze reguliše po
iste-ku roka, tj. da vrati pozajmljeni novac ili robu, uz plaćanje ugovorene kamate". (Ristić, 1994, 441)

Dva bitna aspekca kod kreditiranja su obaveza vraćanja u ugovo-renom roku i obavezno plaćanje
kamate/cene u toku kreditiranja.

Krediti se mogu pojavljivati u različitim oblicima u praksi, tako da imamo i različite aspekte podele kredita.

Najčešći aspekti podele i vidovi kredita su:

• podela prema obliku u kojem se daje kredit (novčani i naturalni);

• prema ekonomskoj nameni (proizvodački i potrošački);

• prema upotrebi sredstava (krediti za obrtna sredstva i osnovna sredstva) i

18
• podela prema roku vraćanja (kratkoročni, srednjoročni i dugoročni).

18. Posebni oblici osiguranja sredstava za finansiranje poslovanja preduzeća

Mogućnosti primene pojedinih oblika finansiranja poslovanja preduzeća zahtevaju menadžment koji ume da
upravlja razvojnim proje-ktima i koji će istovremeno omogućiti pristup tržištu kapitala. U vreme kad se u
svetu sve veći broj zemalja uključuje u svetske finansijske tokove I kad je konkurencija na međunarodnom
finansijskom tržištu sve veća, pristup međunarodnom tržištu kapitala je otežan.

Razmatrajući mogućnosti primene pojedinih oblika direktnog investiranja i ugovornih aranžmana u

finansiranju preduzeća u budu-ćnosti, interesantne su zakonske odredbe o stranim ulaganjima, koje
definišu načine ulaganja stranog kapitala. Od svih oblika ulaganja stra-nog kapitala, kao oblika finansiranja
preduzeća, u perspektivi bi mogli biti posebno interesantni svojinski oblici zajedničkih ulaganja.

Svojinski oblici zajedničkih ulaganja. Strani ulagač može sa domi-cilnim partnerom, bilo fizičkim, bilo
pravnim licem, ulagati kapital u skladu sa zakonom. Suština kod ovakvog ulaganja je da strani ulagač gubi
pravo vlasništva nad sredstvima koja uloži u mešovito preduzeće, ali dobija pravo suvlasništva nad tim
preduzećem. Ono što je uložio po-staje vlasništvo preduzeća. Za vreme trajanja ugovora, stranom ulagaču
pripadaju tzv. članska prava (pravo na dobit, upravljanje, rukovodenje, itd.), a po prestanku rada preduzeća,
pripada mu pravo da učestvuje u raspodeli neto vrednosti imovine preduzeća.

Sledeći način osiguranja sredstava u perspektivi za finansiranje preduzeća je tajmšering. Npr. tajmšering
podrazumeva kupoprodaju vremena, jednu ili više nedelja na odredeni broj godina, odnosno ku-poprodaju
vremenskih deonica, sticanje vlasništva ili vlasništvo nad odredenim smeštajnim objektom u određenom
vremenu.

Tajmšering je, moglo bi se reći, kombinacija akcijskog i zajmo-vnog kapitala, što se smatra
najrasprostranjenijim načinom finansi-ranja hotelskih projekata. Zajmom se uspostavlja kreditni odnos koji
kod tajmšeringa proizilazi iz obaveze investitora da kupcu vremenske deonice u narednom periodu
ugovorom vraća uložena sredstva upravo kroz vreme korišćenja smeštaja, za koje je kupac dao novac.
Akcionar-stvo - deoničarstvo podrazumeva vlasnički odnos. Kod tajmšeringa isti vlasnički odnos sadržan je
u pravu kupca vremenske deonice da je može prodavati. Da bi sistem tajmšeringa mogao pravilno da
funkcioniše, mora se prethodno, kroz zakonske institucije na nivou države, definisati sistem svojinskih
odnosa.

Time-share delatnost postepeno postaje značajan izvor prihoda i kasnije za mnogobrojne davaoce usluga
(arhitekte, gradevinare, proizvo-đače nameštaja i opreme, odsiguravajuća društva, banke), bilo da su u
pitanju sasvim novi time-share projekti, bilo pretvaranja, prilagođavanja postojećih hotelskih i drugih
objekata za smeštaj u time-share objekce ili komplekse.

U Velikoj Britaniji npr.često dolazi do pretvaranja starih poznatih objekata (dvoraca i sl.) u time-share
objekte. „Brc>om Paik", kuća Lorda Kičenera (Kitchenaer), danas je ,,Country Club" sa 19 apartmana,
restora-nom, dvoranom za igru, sobama za bilijar i karte, salonom za prikazivanje filmova i sl. Izdaje se kao
time-share objekat na 30 godina. (Vujović, 2000) Time-share daje turističkoj privredi Srbije mogućnost da
se odredena druš-tvena sredstva i sredscva gradana, kao i sredstva stranih fizičkih i pravnih lica, pribave
odnosno obezbede i prenosom prava korišćenja turističkih objekata (prodajom namenskih deonica). Kad su
u pitanju strana lica kao ugovorni partneri, povoljnosti time-share bile bi:

• unapred pribavljanje deviznih sredstava;

• konverzijom u dinare obezbeđuju se sredstva za ulaganje u turističku privredu (sredstva koja nisu
kreditna - opterećena kamatom i sl.).

Kolika bi se sredstva na ovaj način pribavila, teško je proceniti, po-sebno kad su u pitanju devizna sredstva,
jer to zavisi od niza faktora:

• uspešnog poslovanja;

19
• valorizacije na tržištu pravih time-share projekata i

• dokazivanja ekonomskog i društvenog doprinosa tog novog koncepta odmora kao sastavnog dela
turizma.

Na primer, u Srbiji je radi pribavljanja dodatnih kvalitetnih sred-stava za izgradnju smeštajnih objekata kroz
time-share u turizmu i njiho-vog racionalnog (namenskog) trošenja, svojevremeno je donesen Zakon o
pravu vremenskog korišćenja turističkog objekta (Vujović, isto), kojim je odredena namena sredstava
dobijenih davanjem turističkog objekta na vremensko korišćenje. Po istom zakonu, sredstva dobijena kroz
time-share imaju karakter investicionih sredstava preduzeća u turizmu i mogu se koristiti samo za ulaganje
u izgradnju, rekonstrukciju i adaptaciju turističkih objekata.

Vezani poslovi su sledeći mogući način osiguranja sredstava za finansiranje projekata preduzeća. Npr.
preduzeća u okviru turističke privrede Srbije mogla bi, u skladu sa zakonskim odredbama, preko nadležnih
državnih organa - preko poslova vezanih sa inostranstvom, finansirati izgradnju i renoviranje smeštajnih
objekata.

„Vezani posao je, dakle, takva konstrukcija razmene roba i usluga, pri kojoj se kupovina u jednom pravcu
povezuje sa kupovinama u dru-gom pravcu (uvoz i izvoz). Na osnovu ovako fiksirane obaveze, poslovi u
jednom i drugom pravcu mogu se obavljati vremenski i finansijski potpuno nezavisno". (Vujović, 2000)

Struktura vezanih poslova u praksi najčešće obuhvata sledeće aktivnosti:

• kontrakupovine,

• offset razmenu,

• barter poslove,

• buy-bach posao i

• switch poslove. (Vujović, isto)

Kontrakupovina podrazumeva tri ugovorna odnosa: ugovor o izvo-zu, ugovor o uvozu i ugovor o
kontrakupovini. Dobar primer kontra-kupovine kod nas predstavlja robna razmena sa Libijom, gde se uvoz
nafte plaćao radom gradana Srbije u Libiji. (Vujović, isto)

Primer za to kako bi se kontrakupovinom moglo osigurati finansi-ranje izgradnje smeštajnih objekata u

turizmu Srbije, izgledao bi ovako (uz pretpostavku da se opet radi o poslovima uvoza libijske nafte):

• prvi ugovorni odnos bio bi između Ministarstava gradevinarstva i energetike, sa jedne strane, i
Ministarstva za turizam, sa druge strane, a ugovaralo bi se plaćanje nafte uvezene iz Libije uslugama
smeštaja u odredenoj turističkoj destinaciji, u objektima odgovarajuće kategorije;

• drugi ugovorni odnos jeste odnos libijskog turoperatora i naših preduzeća u turizmu, kojim se
osigurava dinamika korišćenja turiscičkih usluga (u Srbiji) i isporuka nafte iz Libije;

• treći ugovorni odnos jesce odnos zaključen izmedu uvoznika i izvoznika nafte.

U ovom primeru, naša ministarstva za energetiku i gradevinarstvo bi za vrednost dobijene nafte gradila i
renovirala smeštajne objekte i osiguravala isporuku električne energije i grejanje (stvar dogovora)
preduzećima u turizmu, dok bi naša preduzeća u turizmu za vrednost uvezene nafte osigurala libijskom
turoperatoru boravak u odredenoj destinaciji u trajanju od, na primer, dva meseca godišnje u sezoni u
periodu od (x) godina.

Offset razmena predstavlja svojevrsnu varijantu kontrakupovine. Obično se javlja kod kupovine aviona za
potrebe civilnog vazduhoplov-stva. Celokupna nabavka se ostvaruje uz pomoć kreditnog aranžmana, s tim
što se avans plaća u gotovom. Ostali kreditni deo (po odbitku avansa) otplaćuje se domaćim isporukama, i
to (Vujović, isto):

• isporukom komponenata opreme domaćih proizvodača za ugradnju u proizvod koji se kupuje za

20
domaće potrebe;

• isporukom komponenata za taj proizvod namenjen izvozu u druge zemlje van zemlje kupca i

• isporukom dugačke liste domaće robe i usluga stranom prodavcu ili njegovim kooperantima.

Od vezanih poslova za preduzeća u turizmu (za finansiranje izgra-dnje smeštajnih objekata i renoviranje),
veoma su interesantni barter poslovi. Reč je o izuzetno složenim kompenzacionim poslovima, sa više
učesnika i više roba i usluga u praksi u svetu. Ovi poslovi se pretežno zaključuju na nivou vlada (država)
kao generalni sporazum o razmeni roba i usluga. Dakle, kod barcer poslova pravi se konkretan ugovor sa
spiskom učesnika i velikom listom roba i usluga, i uz odgovarajući bankarski aranžman. Konkretan ugovor
izmedu vlada kasnije prati više ugovora o konkretnim poslovima uvoza i izvoza. Na primeru Kina - Srbija, to
bi izgledalo ovako: kinesko Ministarstvo naftne industrije sklapa ugovor kojim se ugovara plaćanje
investicionih radova srpskih firmi u Kini, isporukom razne robe iz Kine. Konkretno preduzeće u turizmu, sa
liste roba repromaterijala potrebnog za gradnju smeštajnog objekta, može uzeti ono što je za njega
interesantno i platiti uslugama ili zatvoriti dug (na primer, dug gradevinskog preduzeća „Rad" u Beo-gradu
Kinezima, s tim da preduzeće „Rad" renovira komplet smeštajne objekte odredene turističke destinacije).

Sledeći od vezanih poslova koji je interesantan za preduzeća u turizmu jeste buy-bachposao. Reč je o
složenom poslovnom aranžma-nu. Ovaj posao traje dosta dugo, zahteva dosta dokumenata. Najčešće,
predmet ovakvih trgovinskih aranžmana i ugovornih odnosa su prenos tehnologije i opreme, praćen
odgovarajudm bankarskim i finansijskim aranžmanima. Izvoz opreme, po pravilima ovoga posla, obavlja se
uz po-moć dugoročnog kredita, od 10 do 15 godina, a kupac po ugovoru plaća ugovorni avans. Kreditirani
deo za uvezenu opremu kupac otplaćuje proizvodima. Konkretno, moguć primer izgledao bi ovako:
preduzeće iz Beograda uveze opremu za prodaju, plati avans po ugovoru sklopljenim sa uvoznikom, a
kreditirani deo plaća proizvodima. Strani prodavac uvezene opreme traži za to kvalitet adekvatan prodatoj
opremi koji naša preduzeća, recimo, ne mogu obezbediti. Ali, da bi se posao obavio, tu su usluge naših
hotelijera u raznim destinacijama. U vrednosti kojoj npr. hotelijer sa Brezovice uslugama otplati opremu koju
je scrani dobavljač isporučio našem preduzeću „X" iz Beograda, preduzeće gradi novi sme-štajni objekat
hotelijeru. Rizik u vremenu kod ovih poslova obično se rešava bankarskim garancijama i osiguranjem.

Sledeći od vezanih poslova bili bi stvitposlovi i oni u spoljnotrgo-vinskim poslovima najčešće obuhvataju
robnu i valutnu arbirtražu, s poentom na kursu valuta i razne robe. Kursne razlike izmedu čvrstih i mekih
valuta omogućuju zaradu na disažiji kod mekih valuta. Primera radi, ako neki izvođač investicionih radova
iz Srbije, na kraju završetka radova npr. u Rumuniji, ostvari suficit od 2 miliona dolara, naplativ u lejima, a
proda ga ,,Inexu" za 25% disažija i 2% provizije, ,,Inex" plaća razliku u dinarima izvodaču radova i za
potraživanje kupuje opremu u Rumuniji koja je potrebna za renoviranje smeštajnih objekata. Ili, „Inex" može
za zaradu na razlici iznosa valuta da kupi bilo koju robu, proda je u zemlji ostvari zaradu koju koristi za
gradnju novih smeštajnih obje-kata ili renoviranje postojećih. Govoreći o mogućnostima investiranja i
ugovornim aranžmanima u finansiranju perspektivne izgradnje i mo-dernizacije smeštajnih objekata u
turizmu Srbije, neophodno je u kra-ćim crtama pojasniti pravila finansiranja. Najčešće, pravila finansiranja
diferencirana su na vertikalna i horizontalna pravila finansiranja. Pre-duzeća u turizmu treba da se
pridržavaju ovih pravila i da ih koriste.

Kao moguće oblike osiguranja sredstava za finansiranje, hotelijeri ili preduzeća u turizmu mogu da koriste
faktoring iforfeting.

Naime, ovde je reč o kupoprodaji potraživanja. Kod forfetinga se forfetiraju samo srednjoročna i dugoročna
potraživanja, što im daje pre-dnost za finansiranje invescicija, dok se faktoring isključivo upotrebljava za
kratkoročna kreditiranja, najčešće obrtnih sredstava. Kod faktoringa je reč o kupoprodaji pocraživanja sa
rokom do 90 dana, a najduže do 120 dana. Za finansiranje preduzeća ili hotelijera u turizmu, ovi oblici su
interesantni zato što za naplatu otkupljenog potraživanja hotelijer može uvek prodati svoj atraktivan
proizvod, a to je smeštaj u odredenoj destinaciji sa izuzetnim prirodnim lepotama.

19. Saradnja funkcije rukovođenja s funkcijom računovodstva

U prethodnim delovima knjige isticano je na više mesta da se sve odluke u finansijskom menadžmentu
donose na osnovu informacija. Jasno je da su odluke efikasnije i kvalitetnije što su infbrmacije na koji-ma
se baziraju kvalitetnije (kvalket informacije podrazumeva: tačnost, ažurnost, sigurnosc, itd.). Nemoguće je
21
donošenje pravih odluka u fi-nansijskom menadžmentu bez valjanih informacija iz računovodstva.

Aktivna saradnja izmedu pomenute dve funkcije odvija se kon-stantno, na različite nacine i zbog različitih
ciljeva.

• Odluke rukovodilaca temelje se na podacima knjigovodstva i računovodstva. Znači, od informacija

dobijenih iz računovodscva zavisi posao rukovodilaca, dok, s druge strane, pogrešne odluke rukovodilaca
odražavaju se na rad računovodstva.

• Za potrebe rukovođenja svakodnevno se koriste podaci analitičkog knjigovodstva (o materijalu,

inventaru, gotovim proizvodima, troškovima itd., a za duža vremenska razdoblja, mesec dana i duže,
koriste se podaci i informacije glavnog finansijskog knjigovodstva.

• Dvosmernost saradnje izražena je preko dokumentacije (informacije u obliku dokumenaca ili pisanoj
formi); rukovodioci potpisuju dokumentaciju i odgovaraju za njenu ispravnost.

• Obračun i isplatu ličnih dohodaka radi računovodstvo, dok je odgovornost za ovaj posao na
rukovodiocima, kao i briga o kadrovima.

• Odgovaraju i za inventarizaciju, zatim, i za ustanovljene razlike kad prelaze normarive (kala, loma,
kvara, rastura itd.).

• Evidencija i praćenje croškova prvenstveno služi rukovodiocima, kako za operativno ocenjivanje

normativa i planova, tako i za učinak ljudi i organizacionih jedinica (količinom i kvalitetom).

• Periodični obračuni i zaključni računi daju rukovodiocima pre upravljača sliku poslovanja preduzeća.

• Informacije o finansijskoj situaciji proučavaju rukovodioci i podnose ih upravljačkim strukturama.

• Finansijske planove rukovodioci podnose organima upravljanja na odobrenje.

• U sklopu opšte analize poslovanja knjigovodstvena analiza ima posebno važno mesto zbog podataka
kojima raspolaže i njihove tačnosti.

Pasivna saradnja između funkcije rukovodenja i računovodstva odvi-ja se konstantno i na različite načine.

• Jasno je da u samom računovodstvu postoji rukovodenje, ali i iznad njega (računovodstva), jer i na
njega deluje inventivnost i predvidanje rukovodioca, tačni proračuni i odabiranje racionalnih metoda.

• Jedan od načina pasivne saradnje odvija se kroz pripreme i odabiranje izmedu više akernaltivnih
rešenja.

• Saradnja izmedu ove dve funkcije odvija se i kroz organizatorske sposobnosti: odabiranje saradnika,
podela rada, odabiranje metoda i alternativa, pripreme, itd.

• Sposobnost koordinacije ljudi, organizacionih jedinica, funkcija, itd.

• Organizovani nadzor i redovna kontrola deluje na kvalitet rada.

• Redovna analiza svakog posla otklanja smetnje i loše uticaje.

• Rukovodioci osposobljavaju kadrove kako za tekuće poslove (za veću proizvodnost rada) tako i za
buduće rukovodioce (zamenu).
20. Uloga računovodstva u procesu investiianja

Donošenje investicionih odluka u preduzeću je posao koji je nei-zvodljiv bez učešća finansijskog
menadžmenta. Finansijski menadžmenc raspolaže ili mora da raspolaže svim informacijama neophodnim
za donošenje investicionih odluka. Već je govoreno da većina (ili sve) važne informacije vezane za finansije
preduzeća dolaze iz računovodscva.

Aktivna saradnja funkcije investiranja sa računovodstvom ispoljava se na više načina i sa različitim

22
interesima:

• investiranje zavisi od stanja novčanih i materijalnih sredstava, te potraživanja i obaveza;

• računovodstvo obavlja blagajničke poslove i podmiruje obaveze za investicije (ako nije finansijska
funkcija odvojena);

• vodi knjigovodstvenu evidenciju investicija (osnovnih sredstava, ličnih dohodaka, troškova, itd.);

• računovodstvo pregledom i kontrolom dokumenta osigurava si gurnost, knjiži ih i čuva, a evidencije

sravnjuje;

• obračunava i isplaćuje lične dohotke;

• organizuje i sprovodi inventarizaciju materijala za investicije, in vesticije u gradnji, uključujući i

obaveze i potraživanja;

• evidentira i prati troškove za investicije počev od radnih naloga i kalkulacija do obračunske situacije i
računa, odnosno izvršenja investicionog programa;

• periodični obračuni i zaključni račun obuhvataju i sva inventarisanja u toku vremenskog razdoblja,
kako po strukturi sredstava, tako i prema izvorima ulaganja;

• od finansijske situacije zavise dalja investiona ulaganja;

• u fnansijskom planu vidno mesto imaju investiciona ulaganja, rokovi porasta kapaciteta, finansijski
efekti ulaganja, itd.;

• knjigovodstvena analiza obuhvata i investicione programe, kako realizaciju tih programa i zbog čega
se odstupilo.

Pasivna saradnja funkcije investiranja i računovodstva takode je višestruka i dosta značajna u investicionim
procesima:

• u samoj razvojnoj policici preduzeća investicije su glavna briga jer se o njima ne može govoriti
površno i na kratak rok;

• u dugoročnoj, srednjoročnoj i godišnjoj poslovnoj politici investicije su značajan faktor, bilo da se radi
o novim objektima, modernizaciji, proširenju kapaciteca ili o kadrovima;

• interne rezerve su uvek moguće (najčešće se postižu uvođenjem više reda i discipline u procesu
rada: proširenjem uskih grla, povećanjem proizvodnosti rada, smanjivanjem izostanaka, boljom
stimulacijom, itd.);

• racionalno izvodenje investicionog programa direktno je uslovljeno podacima i informacijama iz

računovodstva, itd.
21. Finansijsko odlučivanje

Prethodno smo u delu finansijskog rukovodenja istakli da je fi-nansijsko upravljanje širi i značajniji pojam od
rukovodenja. Finansij-sko upravljanje podrazumeva upravljanje na osnovu finansija direktno i celim
poslovanjem indirektno, kroz razne odluke. Poseban značaj imaju finansijske odluke kad se radi o raspodeli
dobiti, zatim, kada su u pitanju finansijska načela: racionalno finansiranje, likvidnost, sigurnost, rentabilnost,
udruživanje sredstava i donošenje odluka po pitanju njih.

Finansijsko upravljanje i odlučivanje su u dosta uskoj međuzavisnosti i povezanosti. Pod odlučivanjem se

obično podrazumeva deo finansijske politike koji se bavi stručnim vođenjem poslovne politike krozproces
donošenja odluka.

Ako načelo racionalnog finansiranja podrazumeva pribavljanje fi-nansijskih sredstava tako da se uspostavi
najbolja kombinacija izmedu sopstvenih i tudih izvora, donošenje odluke koju kombinaciju odabrati svakako

23
ima veliku odgovornost.

Donositi odluke po pitanjima u koje poslove ulagati, tj. koji po-slovi obezbeduju najveću zaradu (uvećanje
uloženih sredscava) i ulagati u njih, što podrazumeva načelo rentabilnosti, svakako nije jednostavno i to
nemože svako raditi. Takode, donošenje odluke po pitanju koji su poslovi najsigurniji, tj. koji obezbeduju
vraćanje uloženih sredstava i ostvarivanja profita uz najniži nivo rizika (što podrazumeva princip sigurnosti),
posao je menadžera profesionalaca.

Od odlučivanja po svim pitanjima vezanim za finansijsko poslo-vanje zavisi i likvodnost preduzeća, tj. da
raspoloživim finansijskim sredstvima u svakom trenutku isplati dospele obaveze plaćanja. Uspe-šna
finansijska i poslovna politika preduzeća počivaju na odlučivanju i finansijskoj snazi preduzeća.

Finansijska snagapreduzećapodrazumeva sveukupnostfinansijskih odno-sa koji proizlaze iz racionalnog

pribavljanja, korišćenja i vraćanja finansijskih sredstava, a koji se upravo ostvaruju na načelima
racionalnosti, rentabilnosti, sigurnosti i likvidnosti. Finansijska snaga preduzeća je trajna sposobnost finan-
siranja iplaćanja, tj. očuvanja i uvećavanja imovine. (Ristić, 1994)

SLIKA

SLIKA

SLIKA

Finansijsko odlučivanje ima strateški značaj u koliko se radi o fi-nansiranju projekata ili poslova od
strateškog značaja za preduzeće, jer u tim situacijama menadžment donosi odluku koji način finansiranja
odabrati, koji od svih mogućih izvora sredstava odabrati, odlučiti o izboru optimalnog.

Operativne finansijske odluke odnose se na manje finansijske izdatke, na finansiranje operativnih poslova,
na finansiranje aktivnosti koje su u funkciji realizacije strateških planova i projekata. Operativne odluke
vezuju se za finansiranje poslova po operativnim planovima.

S vremenskog aspekta gledano, sve odluke finansijskog menad-žmenta možemo podeliti na:

• dugoročne,

• srednjoročne i

• kratkoročne.

Dugoročne odluke su odluke koje se donose na duže vremenske pe-riode (preko pet godina i duže),
odlučivanje o obezbedivanju finasiranja na duge staze, vraćanje sredstava na duge rokove, odnosno
odlučivanje po dugoročnim planovima.

Aspekt vreme i značaj koji dugoročne odluke imaju za poslovanje preduzeća, aspekti su koji približavaju
strateške i dugoročne odluke.

Srednjeročne odluke odnose se na periode poslovanja od godine do pet godina i kratkoročno odlučivanje
odnosi se na poslovne poduhvate do godinu dana.

Kod odlučivanja u finansijskom menadžmentu treba razlikovati poslovno odlučivanje (donošenje poslovnih
odluka) i upravljačke odluke

(odlučivanje organa upravljanja ili donošenje odluka od strane organa upravljanja).

Odluke tipa (usvajanje ili promena statuta preduzeća, zatim odlu-čivanje o razvojnoj politici, poslovnoj
politici, prodaja preduzeća, zaje-dnička ulaganja, pripajanje preduzeća nekom drugom većem preduzeću i
sl.) donose vlasnik/ci preduzeća ili većinski vlasnici, u zavisnosti od to-ga kako je preduzeće organizovano,
ali na osnovu predloga menadžmenta.

Upravljanje se služi podacima računovodstva, počev od samog do-nošenja planova/planiranja, do analize

njihove realizacije, npr. o stanju novčanih sredstava, materijalnih sredstava, potraživanja i obaveza.
24
Menadžerske odluke i izveštaji tipa periodični obračuni i zaklju-čni računi, podnose se organima upravljanja
na usvajanje i odobrenje, zatim informacije o finansijskoj sicuaciji i položaju preduzeća podnose se
organima upravljanja na analizu i njihovo odlučivanje.

Finansijski planovi posle svih propisanih procedura izrade podno-se se organima upravljanja na usvajanje.

Zaključak ovog dela jeste da sve odluke menadžmenta ipak po-dležu odredenoj recenziji, reviziji ili „vetu"
od scrane vlasnika. Ni kod finansijskog menadžmenta ne smeju se zaboraviti izvorni principi me-nadžerske
revolucije „razdvajanja funkcije vlasništva od funkcije upra-vljanja ili upravljačkih funkcija".
22. Finansijski marketing

Finansijski markecing podrazumeva aktivnosti koje podstiču i obe-zbeduju lakše prikupljanje, distribuciju i
alokaciju novčanih sredstava. Znajući da „market" znači tržište a „ing" aktivnosti, finansijski marke-ting
možemo tretirati kao niz aktivnosti na finansijskom tržištu koje doprinose efikasnijem i efektivnijem
zadovoljavanju ciljeva subjekata.

Finansijski marketing kao aktivnost ili funkcija obično je orga-nizovan i funkcioniše u okviru finansijske
funkcije preduzeća, mada u zavisnosti od organizacione strukture i veličine preduzeća, kao i vlasni-čkih
odnosa, može bici organizovan kao posebna funkcija.

S obzirom na to da se delovanje finansijske funkcije ispoljava kroz pribavljanje finansijskih sredstava za

normalno funkcionisanje predu-zeća, njihovo racionalno korištenje i kontrolu, finansijski marketing je u
direktnoj povezanosti sa finansijskom funkcijom u smislu logističke podrške.

U širem kontekstu, zadaci finansijskog markecinga odnose se na široko područje poslovanja, počev od
izrade planova potrebnih sredstava, preko definisanja rokova, vraćanja uloženih sredstava, naplate
dospelih potraživanja,, praćenja priliva i odliva sredstava, ocenjivanja investicionih projekata, procene rizika
itd., do analize i ocene dobiti. videti, Ristić i ostali).

Značaj i uloga finansijskog markeringa posebno dolazi do izražaja kad je u pitanju obezbedenje izvora
finansiranja.

Izvori finansiranja mogu biti razni, dok se kao glavna može navesti podela na:

• sopstvene i

• tuđe lzvore.

Od finansijskog marketinga očekuje se da doprinese jasnom de-nnisanju i analizi odnosa izmedu politike
finansiranja sopstvenim i volitike finansiranja tudim sredstvima, što se direktno odražava na -^cabilnost
finansijske policike preduzeća. Samofinansiranje odražava oolitiku jačanja finansijske snage preduzeća.

Kod finansiranja tudim sredstvima finansijski markering ima po-sebnu odgovornost i obaveze, s obzirom na
to da je raspolaganje tudim resursima vremenski i samim uslovima dobijanja, strogo ogrničeno. U složenim
uslovima poslovanja na finansijskom tržišcu, kada se rizici po-većavaju - raste kamatna stopa,
stopainflacije, povećava se rizik naplate potraživanja i sl., onda se otvara problem neutralisanja,
prebacivanja i pokrića rizika, i cada dolazi do izražaja finansijski marketing.

Uloga i značaj finansijskog markecinaga u tim okolnostima ispo-Ijavaju se kroz prikupljanje informacija sa
finansijskog tržišta i iz po-slovnog okruženja, doprinoseći: stvaranju fondova za pokriće rizika, prebacivanju
rizika na osiguravajuće kuće plaćanjem premija, zatim, pretvaranju krackoročnih u dugoročne kredite i sl.
Finansijski marke-cing treba da doprinese prikupljanju novčanih sredscava u skladu sa planiranim
sredscvima.

Proces finansijskog marketinga odvija se kroz pet faza ili njegovo funkcionisanje možemo podeliti na pet
nivoa funkcionisanja.

Uprvoj grupaciji poslova aktivnost finansijskog marketinga podra-zumeva poslove oko utvrđivanja količine
raspoloživih novčanih sredsta-va i planiranje potrebnih novčanih sredstava.

25
U drugoj seriji poslova finansijski marketing radi na pribavljanju novčanih sredstava za finansiranje tekućeg
poslovanja i rešavanje stalnih problema finansiranja.

Kao trećafaza delovanja finansijskog marketinga isriče se inkorpo-riranje problema finansiranja, kao trajnog
zadatka finansijske funkcije preduzeća u okviru koje finansijski marketing insistira na iznalaženju optimuma
sredstava potrebnih za tekuće poslovanje (po obimu, struktu-ri i dinamici) i na istraživanju racionalnih izvora
sredstava za invescicije. U ovim poslovima zadatak finansijskog marketinga je da analizira:

• izvore sredstava,

• tekuće obaveze,

• novčana sredstva i
zalihe. (videti, Ristić, 1994)

U četvrtoj grupaciji poslova razrešavaju se problemi zaliha robe i kupaca i tako se uspostavlja koordinacija
finansijske i komercijalne funkcije (prodaja roba na kredit itd.).

Petu grupaciju poslova finansijskog markecinga čine poslovi vezani za vraćanje tudih sredstava u cilju
očuvanja likvidnosri i solventnosti. U ovom kontekstu finansijski plan treba da predvidi izvore sredstava
potrebnih da se vrace dugovi i izmire dospele finansijske obaveze u vidu kredita, dok finansijska politika
treba da sagleda racionalnost i opra-vdanost obnavljanja kratkoročnih kredita, konvertovanja kratkoročnih
kredita u dugoročne i sa fiksnim rokovima dospeća.

Veoma važna uloga finansijskog marketinga jeste analiza finasij-skih ulaganja u obrtna sredstva i
efektivnost pojedinih izvora sredstava (sopstvena, kreditna i zajmovna) u odnosu na oscvarene rezulcate
po-slovanja. Takode je važno ispitivanje izvora finansiranja i tako inicira-ti odgovor na pitanje kako se
finansira povećana poslovna aktivnosc preduzeća i kako se osiguravaju veća investicijska ulaganja u
budućno-sti.(Ristić, 1994, str. 445)
23. Finansijski informacioni sistem

S aspekta preduzeća kao sistema, finansijski informacioni sistem predstavlja podsistem zadužen za
obezbeđivanje i dostavljanje infor-macija finansijskom menadžmentu i menadžmentu preduzeća kao si-
stema.

„Finansijski informacioni sistem firme u kome se odvija finansij-sko poslovanje i raspolaganje sredstvima
ima zadatak da snabdeva upra-vljački sistem informacijama iz novčanog i kreditnog sistema, tržišta novca,
mogućnosti udruživanja sredstava i sl.". (Ristić, 1994, str. 417)

Od brojnih informacija koje su važne za finansijski informacioni sistem, kao važnije možemo navesti
informacije o:

• ukupnoj finansijskoj situaciji preduzeća,

• likvidnosci i solvencnosti,

• finansijskim prihodima, rashodima, raspodeli i akumulaciji,

• transferu sredstava, zaliha i potraživanja,

• novčanim tokovima, prilivu, odlivu i stanju,

• tokovima finansiranja, interno i eksterno finansiranje,

• mogućnostima udruživanja sredstava,

• obimu i strukturi potraživanja i dugovanja preduzeća, itd.

Finansijske informacije prvenstveno su potrebne onima koji do-nose finansijske odluke, tj. finansijskom
menadžmentu. Finansijski in-formacioni sistem može se organizovati kao posebna finansijska služba u

26
okviru preduzeća. Od posebnog značaja za finansijski menadžment su informacije o finansijskoj situaciji
firme, o likvidnosti, rentabilnosti poslovanja i ulaganja, o stanju depozita i o novčanim tokovima, o stanju
dugovanja i potraživanja, o finansiranju tekuće reprodukcije i razvoja preduzeća. Posebno su važne
informacije iz područja finansijske i ra-čunovodstvene funkcije, toliko da se smatraju osnovom finansijskog
odlučivanja. Sama činjenica da se sve odluke temelje na informacijama govori koliki i kakav značaj
informacije imaju u procesu odlučivanja. Kvalitet odluke direktno je zavisan od kvaliteta informacija na
kojima se odluka zasniva/donosi.

U procesu donošenja finansijskih odluka poseban značaj imaju informacije o odnosu novčanih sredstava i
potraživanja prema tekućim obavezama; o odnosu sopstvenih sredstava i ukupnog duga, zatim, o odnosu
dobiti prema ukupnoj realizaciji, odnosu dobiti prema sopstve-nim sredstvima i odnos dobiti prema ukupnim
sredstvima.

Finansijsko informisanje ima zadatak da pruži blagovremene i precizne informacije iz domena osnovnih
aktivnosti finansijskog me-nadžmenta, tj. sa područja finansijskog planiranja, finansijske organi-zacije,
finansijske analize i finansijske kontrole.

„Finansijsko informisanje u skladu sa ciljevima finansijske funkcije i finansijske politike ima zadatak da pruži
blagovremene i precizne in-formacije iz područja finansijskog planiranja, finansijske analiza,, isplate
finansijskih obaveza i naplate potraživanja, kontrole finansijskih doku-menata, korišćenja sredstava i izvora
finansiranja, kamatnih stopa na tržištu novca i kapitala, tržišne vrednosti harcija od vrednosti, deviznih
kurseva, zajedničkih ulaganja, sanacije., itd.". (Ristić, 1994, str. 419)
24. Uloge menadžera u menadžment procesu

Prethodne definicije opisuju menadžere kao glavne vode, lidere, planere, organizatore i kontrolore. Ukratko
rečeno, svaki menadžer, od najnižeg nivoa, od poslovođe do generalnog direktora ili topmenadže-ra,
preuzima na sebe veći broj uloga i izvršava zadatke kako bi usmerio organizaciju ka njenim definisanim
ciljevima.

Menadžer ne radi sam, već u timu, uz pomoć drugih ljudi. Ovde se izraz „ljudi" ne odnosi samo na
podredene i supervizore, već i na sve ostale menadžere u organizaciji. Menadžeri rade i saraduju sa
svakim, na svim nivoima, unutar ili van organizacije, koji mogu da doprinesu ostvarenju ciljeva poslovne
jedinice (sektora) ili celokupne organizaci-je. Uz rad usmeren ka organizacionim ciljevima, menadžeri rade i
na ostvarivanju ličnih ciljeva.

I najzadj u svakoj organizaciji, menadžeri treba međusobno da saraduju u cilju formulisanja organizacionih
dugoročnih ciljeva i pla-niranja njihovog ostvarenja. Oni takode sarađuju medusobno kako bi sebi
obezbedili precizne informacije koje su im potrebne za izvršenje zadataka.

Menadžeri moraju bici pouzdani i odgovorni, jer su zaduženi da nadgledaju uspešno izvršavanje zadataka.
Obično su vrednovani na osnovu toga koliko kreiraju ostvarenje zadataka.

Menadžeri su takode, odgovorni za akcije svojih podredenih. Uspeh ili promašaj podredenih direktan je
odraz uspeha ili neuspeha menadžera. Prirodno, svi članovi organizacije, uključujući i one koji nisu
menadžeri, odgovorni su za izvršavanje svojih zadataka. Menadžeri su, međutim, odgovorni ne samo za
sopstveni rad, već i za rad drugih.

Od menadžera se očekuje da ostvare veće rezultate od drugih čla-nova organizacije; odgovorni su za veću
realizaciju i raspodelu resursa u toku realizacije. Menadžeri uspostavljaju ravnotežu među konkuren-tnim
ciljevima, odnosno, rešavaju pitanje prioriteta različitih ciljeva i potreba. Mnogi menadžeri, na primer,
svakodnevne zadatke organizuju po principu prioriteca - najvažnije stvari se odmah izršavaju, dok se ma-
nje važni zadaci ostavljaju za kasnije. Na ovaj način vreme menadžera je mnogo efektivnije iskorišćeno.

Kako je organizacija sastavljena od ljudi koji se unutar organizacije često sukobljavaju oko ciljeva i
efikasnijeg načina njihovog realizovanja, menadžeri su posrednici u ublažavanju konflikata. Rasprave
unutar organizacije mogu negativno da utiču na moral i produktivnost i mogu postati toliko neprijatne i
uznemiravajuće da kompetencni radnici napu-štaju organizaciju. Ovakva dogadanja ometaju rad na
sprovodenju ciljeva jedinice ili pak cele organizacije, te zato menadžeri povremeno treba da preuzmu ulogu
posrednika kako bi razrešili nastale nesuglasice. Ovo zahteva izuzecnu veštinu i puno snalažljivosti, a
menadžeri koji olako shvataju ovakve sukobe i nemarno se odnose prema njima, mogu biti zaprepašćeni
27
činjenicom da su oni doprineli pogoršanju situacije.

Menadžeri donose strateške odluke. Ni u jednoj organizaciji ne teče sve jednostavno i skoro da ne postoji
ograničenje u broju i vrstama problema koji mogu da nastanu: finansijske poteškoće, problemi sa ljudima,
različita mišljenja po pitanju organizacione politike, icd. Me-nadžeri su ci od kojih se očekuje da pronadu
rešenja za teške probleme i da sprovode svoje odluke čak i ako su nepopularne.

Kratak opis ovih menadžerskih uloga pokazuje da menadžeri mo-raju često da menjaju poslovne pozicije,
da budu spremni za potrebnu ulogu u dato vreme. Menadžer na određenoj poziciji u preduzeću prima
naređenja od pretpostavljenih, ali ta ista naredenja po potrebi prenosi na niže nivoe, tako da je istovremeno
i nadreden i podređen. Upravo, sposobnost prepoznavanja odovarajuće uloge koju treba odigrati i spre-
mnost na promene uloga, jedan je od znakova uspešnog menadžera.
25. Menadžerski i organizacioni učinak

Koliko uspešno jedna organizacija postiže svoje ciljeve, zadovolja-va društvene obaveze ili ostvaruje i
jedno i drugo, zavisi od toga koliko dobro menadžeri u toj organizaciji obavljaju svoj posao. Ako menadžeri
ne obavljaju svoj posao dobro, organizacija neće uspeti da ostvari svoje ciljeve. Kao što menadžeri
funkcionišu unutar organizacije, tako i orga-nizacije funkcionišu unutarvećih društava. Učinak preduzeća je
ključni faktor za učinak društva ili nacije. (Stoner, 1989)

Koliko dobro menadžeri obavljaju svoj posao iskazuje se kroz menadžerski učinak. Menadžerski učinak je
predmet mnogih diskusija, analiza u SAD i u mnogim drugim državama. Postoje i menadžerski i
organizacioni učinak.

Menadžerski učinak je mera efikasnosti i efektivnosti menadžera i po-kazuje koliko dobro menadžer
utvrđuje i postiže odgovarajuće ciljeve.

Organizacioni učinak pokazuje koliko dobro organizacije u društvu obavljaju svoje poslove i, takođe,
podstiče živu diskusiju.

Dva koncepta, koja mnogi podržavaju, formulisao je Piter Draker (Peter Drucker), jedan od najcenjenijih
autora u oblasci menadžmenta.

Prema Drakeru, učinak menadžera može se meriti pomoću dva krite-rijuma: efikasnost i efektivnost. Po
njemu, efikasnost znači „raditi sve stvari ispravno", a efektivnost znači „raditi pravu stvar".

Efikasnost odnosno sposobnost da se stvari urade korektno je koncept „ulaz-izlaz". Efikasan menadžer je
onaj koji postiže rezultate (izlaz) koji odgovaraju ulaganjima (ulaz) (rad, materijal i vreme). Me-nadžeri koji
mogu da minimiziraju troškove resursa koje koriste radi ostvarivanja svojih ciljeva, efikasni su.

Efikanost je sposobnost da se odaberu odgovarajući ciljevi: efe-kcivan menadžer je onaj koji odabere prave
stvari koje treba obaviti. Menadžer koji odabere neodgovarajući cilj - proizvodnju samo velikih automobila
kada je tražnja za malim automobilima velika - neefektivan je, čak i ako se veliki automobili proizvode sa
maksimumom efikasnosti. Nikakva efikasnost ne može kompenzirati nedostatak efektivnosti.

Menadžerske sposobnosci zahtevaju učinak koji je podjednako efi-kasan i efektivan. Po Drakeru

efekcivnost je ključ uspeha preduzeća.
26. Nivoi i veštine finansijskog menadžrnenta

U praksi, u organizacijama poscoje različiti nivoi menadžmenta, ali kao optimalno rešenje prihvataju se tri
nivoa: menadžeri prve linije, srednji nivo menadžmenta i top menadžmenc. Top menadžment je vrh
upravljanja ili glavni rukovodioci, što znači da top menadžment može predstavljati jedna ili više osoba.

Nivoe menadžmenta prate odgovarajuće veštine i znanja. Ako pokušamo sve veštine menadžmenta da
grupišemo shodno aspektu sličnosti, funkcionalnosti i značaja, kao osnovne možemo navesti sle-deće
veštine:

• tehničke veštine,

• humane i
28
• konceptualne veštine.

Pod tehničkim veštinama podrazumevaju se veštine i sposobnosti korišćenja propisanih stručnih i

zakonskih veština i normi. Dalje, te-hničke veštine znače posedovanje osnovnih znanja o poslu kojim treba
upravljati (npr. posedovati osnovna znanja o monetarnim finansijama ukoliko ste na rukovodećoj funkciji u
nekoj centralnoj banci; ili pose-dovanje osnovnih znanja o javnim finansijama se podrazumeva ukoliko ste
menadžer u javnim finansijama).

Humane veštine podrazumevaju sposobnosti rada sa ljudima, tj. znati, spoznati meduljudske odnose i
upravljati njima. Bihevioristički pristup procesu upravljanja upravo doprinosi spoznaji humanih veština;
bihevioristički pristup, ukratko rečeno, podrazumeva učenje svih nauka koje u središtu svog učenja imaju
ljudsko biće.

Konceptualne veštine, najjednostavnije rečeno, zbir su tehničkih i humanih veština. Konceptualne veštine
su koordinacija aktivnosti na najvišem nivou preduzeća.

Kod upravljanja finansijama često presudnu ulogu ima moć onih koji donose odluke - odlučuju. Moćje
sposobnost uticanja na druge ili spo-sobnost nametanja svojih mišljenja drugima. Vrlo blizak pojam moći
jeste vlast. Vlast kao pravo na komandovanje i naređivanje najvećim delom zasniva se na funakcionalnoj
moći.

Funkcionalana moć, kako sam naziv govori, stiče se odredenom funkcijom sastavljenom od niza
zakonskih prava i ovlašćenja ali i obave-za. Npr. prava svakog direkcora ili rukovodioca u državnoj upravi
strogo su definisana zakonom i drugim internim aktima kojih pojedinac treba da se strogo pridržava prilikom
vršenja funkcije.

Autoritativna moć ili lična moć pojedinca stiče se svakodnevno nepisanim pravilima. Biti korektan, pomoći
saradniku savetom, podu-čiti ga poslu, jednostavno, izdizanje znanjem, korektnošću i kulturom iznad
saradnika, znači stvaranje autoritativne moći.

Totalna moć podrazumeva „zbir" dveju prethodnih moći ili, do-davanjem autoritativne na funkcionalnu gradi
se totalna moć.

Danas se u preduzećima sa finansijama susreću ne samo finansij-ski direkcori ili menadžeri i službenici
računovodstva, već i drugi članovi menadžmenta. Medutim, ostali članovi upravljačke strukture preduzeća
koji se susreću sa finansijama, u suštini predstavljaju onaj deo kadra pre-duzeća koji se profesionalno stara
o svakodnevnoj finansijskoj situaciji preduzeća, ali ne upravljaju finansijama. Sama upravljačka struktura
finansijama zavisi od ukupne organizacione strukture menadžmenta preduzeća.

Finansijama preduzeća najčešće upravlja poslovodni odbor sa-stavljen od direktora raznih sektora koji
nužno ne poseduju formalno obrazovanje iz finansija, ali zato obavezno završavaju posebne programe o
upravljanju finansijama. Posebnim programima polaznici se osposo-bljavaju za sledeće funkcije:

• procene odnosa izmedu finansijskog tržišta i tržišta roba i usluga;

• potpuna analiza finansijske situacije preduzeća;

• izrada finansijskih projekata preduzeća uz ocene inflatornih poreskih efekata i

• razumevanje zvaničnih, zakonskih finansijskih publikacija kao i komuniciranje sa finansijskim

institucijama.

Učenje na ovim programima stiče se kroz predavanja (o teorijskim aspektima finansija i upravljanja njima);
izradu studija slučaja; zatim kroz pripremu finansijskih analiza; lociranje i definisanje problema i rešavanje
konkretnih zadataka od strane kandidata.

Sadržaji ovih programa najčešće se odnose na materiju iz područja:

• finansijskog knjigovodstva i finansijske analize i

• finansija preduzeća.
29
U ovom prvom delu kandidati bi trebalo da stiču znanja u oblasti analize finansijskih izveštaja, završnih
računa i protoka novca u pre-duzeću. Takode, oni uče kako da koriste stečena znanja, odnosno, da
pomoću njih identifikuju probleme, reŠavaju ih, a sve u cilju povećanja finansijskog učinka preduzeća.

Posebni programi obrazovanja namenjeni su prevashodno poslovo-dnom i rukovodećem kadru iz svih

sektora kompanije osim finansijskog. Ovi programi imaju za cilj osposobljavanje kadrova za donošenje
odluka od opšceg interesa preduzeća, pomoću finansijskih informacija.
27. Tehnike finansijskog odučivanja

Postoje razne tehnike odlučivanja koje se koriste u različitim okol-nostima i menadžeri su ti koji treba da
odaberu najbolju tehniku ili metod u cilju kvaliteta odluka. Da bi mogli odabrati najbolju od više raspoloživih
tehnika za donošenje odluka (operacionalna istraživanja, drvo odlučivanja, breinstorming, SWOT-analiza>
TOWS-matrica, BCG-matrica i dr.), menadžeri moraju poznavaci prednosti i nedostatke svih raspoloživh
tehnika.

U današnjim uslovima poslovanja odlučivanje se odvija uz veliku neizvesnost i rizik, zbog čega se i koriste
razne tehnike koje bi smanjile rizik prilikom donošenja odluka.

Operacionalna istraživanja podrazumevaju izbor optimalne so-lucije i donošenje odluka koristeći

matematičke modele. Od već raspo-loživih modela proverom se nastoji odabrati najbolji model, ubaciti u
njega raspoložive podacke i doneti odluku.

Drvo odlučivanja koristi se pretežno kad menadžment treba da donese niz odluka u određenom roku, gde
ishod svake naredne odluke zavisi od prethodne (trenutne). Kod finasiranja projekta na pet i više godina,
jasno je da treba doneti mnoštvo kraćih, operativnih odluka od kojih zavisi konačan ishod. Može se
ispostaviti da plan finansiranja treba prekinuti nakon prve godine ili izmenici ili odustati od projekta itd.

Breinstorming tehnika podrazumeva učešće više kompetetnih menadžera u donošenju odluke, i to ne

samo iz sopstvene organizacije, već i izvan nje. U slučaju kad menadžment pomoću breinstorming te-hnike
nastoji da reši dilemu (treba doneti odluku) da li uopšte finansi-rati neki projekat ili rešiti problem koji se
pojavio u toku finansiranja, proces je sledeći: pozivaju se menadžeri svih nivoa menadžmenta iz
organizacije da prisustvuju zajedničkom donošenju odluke, pozivaju se dokazani eksperti i izvan
organizacije, dogovaraju se pravila rada u smislu da svako ima pravo na po jedan predlog - ideju, ozbiljnost
ideja, da nema diskusija izmedu predlagača, zatim, od svih iznetih ideja siste-mom eliminacije odabrati
najbolji predlog.

Karakteristike i značaj SWOT-analize proizlaze dobrim delom iz značenja samih reči spojenih u nazivu ove
tehnike (S-strengths-sna.ga., W-u>eaknesses-slabost, O-opportunities-mogućnost i T-threats-opasnost:).
SWOT analiza obično se koristi kada je u pitanju donošenje strateških odluka, odluka na duže vremenske
periode ili odluka o finansiranju strateških projekata. Menadžeri koji donose odluke, u samom procesu
odlučivanja tj. pre donošenja odluke, treba da obrate pažnju na snagu, slabosti, mo-gućnosti i opasnosti
koje prete preduzeću trenutno i koje će pratiti samu realizaciju projekta.

Menadžeri odlučuju na osnovu infbrmacija, finansijskih izveštaja koji treba tačno da prikazuju poslovanje
preduzeća, kako bi menad-žment mogao da donosi odluke na što sigurnijoj osnovi. „Stanje i orga-
nizovanost računovodstva i finansija redovno su pouzdani pokazatelji ukupnog stanja u preduzeću".(Mihić,
2004)

TOWS matrica kao tehnika ili sredstvo odlučivanja akcenat stavlja na iste aspekte kao i SWOT-analiza, ali
obrnutim redosledom. Menad-žment kod korišćenja ove tehnike nastoji prvo da pribavi valjane infor-macije
o opasnostima koje se mogu javiti prilikom finansiranja odredenih projekata. Posle analize i ocene svih
opasnosti, menadžment na osnovu raspoloživih informacija sagledava mogućnosti, zatim, opet na osnovu
informacija analizira slabosti preduzeća da bi adekvatno definisao snagu preduzeća i doneo odluku.

Pre donošenja konačne odluke, menadžment uz pomoć mate-matike, statistike i kompjutera pokušava,
različitim kombinacijama prethodnih pokazatelja da donese što kvalitetniju odluku.

BCG-matrica kao sredstvo odlučivanja omogućava menadžmen-tu dolazak do važnih informacija za

donošenje odluka. Naime, radi se o tome da menadžmenc preko ove matrice dolazi do informacija o
tržišnoj poziciji praduzeća, pokazatelja o povećanju cržišnog učešća, povećanja obima proizvodnje i sl.
30
Posle prikupljenih valjanih informacija menadžment može da donese odluku o tome da li treba ući u proces
finansiranja.

Ali, pored svih prednosti prethodno pomenutih tehnika i sredsta-va, finansijski menadžment preduzeća ne
može kvalitetno da odlučuje bez računovodstvenih informacija. Može se slobodno reći da je raču-
novodstvo preduzeća glavni izvor informacija za finansijsko odlučiva-nje. Jednostavno, upravljanje
finansijama, projektovanje informacionog sistema, organizovanje i upravljanje ukupnim poslovanjem
preduzeća, nezamislivo je bez računovodstva.

U okviru računovodstva, u zavisnosti od subjekaca koji koriste ra-čunovodstvene informacije, razlikujemo

finansijsko i upravljačko raču-novodstvo. Subjekti izvan preduzeća (javni i privatni sektor, inostranstvo, itd.)
koji imaju interes prema određenom preduzeću (investitori, kreditori, vlada i vladin sektor...) preferiraju
informadje finansijskog računovodstva, dok menadžment preduzeća koristi informacije i jednog i drugog.

U okviru računovodstva poseban značaj ima knjigovodstvo kao podfunkcija ili manja funkcija u okviru
računovodstva; zatim, računo-vodstveno planiranje, računovodstvena kontrola i računovodstveno
analiziranje. (Petković, 2003)

Prethodna šema pokazuje da knjigovodstvo ažurno i cačno prati sve poslovne promene sa finansijskog
aspekta u poslovnim knjigama i daje informacije menadžmentu odgovornom za donošenje odluka. Od
validnosti informacija dobijenih iz računovodstva direktno zavisi kvalitet odluka. (Petković, isto)
28. Tipovi i stilovi menadžera

U zavisnosci od šireg eksternog okruženja, šire društvene zajedni-ce, vrste delatnosti, složenosti pojedinih
poslova, mogu se profilisati i različiti tipovi menadžera i stilovi menadžmenta. Sa bihejviorističkog aspekta
procenjivano, možemo izdvojiti četiri cipa ili stila menadžera:

• diktator (autokratski stil),

• birokrata (dobroćudni autokrata),

• čovek iz viših slojeva (konsultacivni stil) i

• izvršilac (demokratski stil). (videti, Dulčić, 2002)

Diktator (ili autokratski stil) kao menadžer, istorijski posmatrano, bio je najčešći tip rukovodioca u oblasti
finansijskih usluga (prvenstveno u bezbednosci i osiguranju, a manje u bankarstvu). S obzirom na to da su
mnogi menadžeri prodaje i regionalni menadžeri birani iz redova uspešnih finansijskih sektora, većinu ovih
menadžera karakterisao je diktatorski stil. Diktator smatra da postoje dva glavna načina motivacije
zaposlenih, nagrada ili kazna. Kazna varira od javnih kritičkih primedbi i ponižavanja do pretnji otpuštanjem
s posla. Nagrada je obično finan-sijsko nagrađivanje ili javno priznanje.

Ovakav menadžer treba da preduzme neke ozbiljne korake ako ne želi samo da uspe već i da „uživa u
tome". Neki od ovih koraka su:

• menadžer treba da proceni svoje ponašanje i svoje stavove u odnosu

na sebe i na svoje potčinjene;

• treba da ustanovi ciljeve i uspostavi ponašanje koje će mu omogu-

ćiti da bude što efikasniji rukovodilac;

• da sastavi plan kako ostvariti ciljeve i da se istog pridržava.

Menadžera sa birokratskim stilom, osim izvan bankarstva, koje na-graduje „izbegavanje rizika" i
tradicionalno ponašanje, vrlo je malo kao rukovodilaca. Naime, veoma mali broj birokrata ima fleksibilnost i
potrebnu hrabrost da učini ono što treba da se učini.

Ultrabirokratski menadžer ili rukovodilac nastoji da bude krut i da uvek sledi pravila zato što su stvorena iz
dobrih razloga. On retko rizikuje i ne želi da se ističe iz gomile. On će najčešće biti u oblasti ope-racija, gde
su i njegove veštine i njegovi stavovi odgovarajući i od pomoći. On ne želi da bude vođa.

31
Menadžeri konsultativnog stila najčešće dolaze iz viših slojeva. Ovaj tip menadžera ima bazično, ali ne i
kompletno poverenje u svoje podre-đene saradnike, koristi njihove ideje i stavove, dozvoljava njihovo
učešće u odlučivanju i vodi široku poslovnu policiku.

Menadžeri demokrate su najčešće izvršioci na rukovodećim pozicijama. Na mnogo načina izvršilac -

demokrata predstavlja idealnog rukovodioca. Menadžeri ovog tipa imaju maksimalno poverenje u svoje
saradnike, pa i potčinjene; oni prihvataju konstruktivne ideje i mišljenja svojih podređenih i podstiču grupni,
konsultativni način donošenja odluka. Ovaj stil se može nazvati „sistem učešća u upravljanju i
rukovodenju". (Stoner, 1989)
29. Životni ciklus profesionalnih menadžera

Kod razvoja ličnosti, za menadžment treba praviti razliku izmedu životnog ciklusa i profesionalne karijere.
Životni ciklus profesional-nih menadžera počinje od samog rodenja, dakle, nezaobilazan je i za
profesionalnu životnu karijeru. U cilju što boljeg pojašnjenja ove teme poslužićemo se grafičkim prikazom
(slika 11).

SLIKA

SLIKA

SLIKA

Do tridesetih godina menadžeri odrastaju i obrazuju se, sciču ra-zna formalna i neformalna obrazovanja,
zapošljavaju se i dalje rade na stručnom usavršavanju; mnogi se žene ili udaju, počinju svoja teoretska,
prethodno stečena znanja da primenjuju u praksi. Već posle tridese-te, zahvaljujući svojim teoretskim i
praktičnim znanjima, oni rešavaju svoja materijalna pitanja (kupuju kuće, stanove, lokale itd., unovčavaju
znanja), do sredine svojih četrdesetih godina. Posle četrdeset pece do pedeset pete godine (u svim ovim
etapama individualizam je jako pri-sutan), dobro su došli u svaku korporaciju jer se pretpostavlja da imaju i
formalno teoretsko i praktično znanje i da su pri tom rešili stambeno i ostala slična picanja. Posle
pedesetpete biologija počinje da radi svoje, psihofizičke sposobnosti se usporavaju i u ovoj životnoj fazi
menadžeri su dobrodošli kao savetnici do kraja radne karijere. U Japanu, u manjim procentima, samo za
pojedince koji su dali veliki doprinos korporaciji u toku svoga rada, omogućen je i dalji angažman u svojstvu
ambasadora korporacije. Ambasadori korporacije su pojedinci, profesionalci koji i posle životne karijere
rade za korporaciju kao njeni ambasadori u svetu.
30. Funkcije preduzeća

Kao što svaki sistem ima svoje podsisteme, ili kao što živi organi-zam ima svoje delove koji obavljaju
različite funkcije, tako i preduzeće (kao veoma složen oblik organizacije) ima svoje organizacione delove u
kojima ljudi sa odredenim sredstvima obavljaju svoje funkcije.

Funkciju možemo posmatrati kao parcijalni zadatak vezan za neku ličnost ili organ u sklopu neke veće
celine, zaviseći od nje.

Funkciju kao produkt podele rada možemo definisati kao: skup istovrsnih ili sličnih radnih operacija u
određenom području rada u preduzeću, i kao deo su ukupnog zadatka preduzeća.

Ako bismo podelu rada u preduzeću prikazali u dve dimenzije, onda bi horizontalna podela bilapo radnim
mestima i organizacionim jedini-cama, a vertikalna po funkcijama.

Od toga koliko menadžeri uspevaju da usklade rad svih funkcija u preduzeću uz primenu svih ekonomskih
načela, zavise rezultati poslovanja celog preduzeća. Bez obzira na jednakost uslova poslovanja, ono
preduzeće koje ima bolje organizovane funkcije moći će bolje da iskoristi konkretne uslove poslovanja i,
naravno, da postigne bolje rezultate.

Menadžmenc preduzeća prilagodava funkcije preduzeća uslovi-ma kako eksternim tako i internim. Tako
npr. funkcije (proizvodnja i kontrola) trebalo bi da unapređuju interne uslove, dok npr. funkcije (prodaje i
nabavke) trebaju da prilagođavati eksternim faktorima u cilju što boljeg iskorišćavanja.

U literaturi postoje različiti pristupi kad je u pitanju nabrajanje funkcija i njihovog redosleda važnosti u
određenom preduzeću. Sudeći po literaturi, u proizvodnom preduzeću (organizaciji) može se definisati više
32
od dvadesec funkcija grupisanih u četiri grupe:

• osnovne

• pomoćne

• zajedničke i

• opšte.

Na primeru proizvodnog preduzeća, u osnovne funkcije, po litera-turi, spadaju: nabavna, proizvodna i

prodajna.

Kao pomoćne navode se: kadrovska, finansiranje, investiranje, transport i uskladištenje. Za pomoćne
funkcije karakteristično je da se rasprostiru po celom preduzeću (npr. finansiranje i kadrovska funkcija), ali
su i nerazdvojne od osnovnih (npr. investiranje, transport i sl), nerazdvojne su od proizvodnje i kupoprodaje.

Pod zajedničkim funkcijama, prema literaturi, podrazumevaju se: planiranje, organizovanje, izvršenje,
kontrola i analiza. Svaka funkcija je na određeni način povezana ili, bolje reći, sadrži u sebi, zavisna je od
nave-denih pet zajedničkih funkcija. Svaka funkcija podrazumeva planiranje, organizaciju rada na izvršenju,
izvršenje planova, kontrolu samog pro-cesa izvršenja i analizu svih postupaka i rezultata rada.

U opšte funkcije često se svrstava osam funkcija: upravljanje, ruko-vodenje, istraživanje i razvoj, interna
raspodela, evodentiranje, informi-sanje, računovodscvo i opštafunkcija.

U ovu poslednju, opštu funkciju, grupišemo sve funkcije koje nismo naveli u četiri prethodne grupe, a
prisutne su u preduzeću, kao npr. pravni poslovi, sigurnost, ekonomsko-tehnički poslovi, itd.

Poscoje i oni naučni radnici koji navode znatno manje funkcija ističući samo najbicnije, ne zato što ima
manje ili više važnijih, već zbog toga što više funkcija povezuju u jednu (npr. nabavnom funkcijom obu-
hvataju i transport i uskladištenje).

Opet, prema literaturi, postoje i oni autori koji s aspekta vertikalne klasifikacije, kao osnovne funkcije
preduzeća izdvajaju:

• upravljanje,

• rukovodenje i

• izvršavanje.

Nastojeći da izvuku zajednički imenilac brojnih podela funkcija preduzeća od više autora, posebno u
današnjim uslovima poslovanja, upravo se finansije pojavljuju (finansijska funkcija) kao zajednički ime-nilac
svih ostalih funkcija.

Teza koja nabavnu, proizvodnu i prodajnu funkciju navodi kao osnovne^ a kadrovsku i finansijsku funkciju
svrstava u pomoćne, jedno-stavno nije dobra. Ljudski faktor i finansije osnovni su faktori svake funkcije
preduzeća.
31. Organizacija funkcije finansiranja

Organizacija funkcije finansiranja podrazumeva izvršavanje svih zadataka ove funkcije kroz tri etape počev
od finansijskog planiranja, izvršavanja i analize. Jednostavno, svi poslovi finansiranja moraju biti isplanirani,
a šco je planirano treba i izvršiti, dok analiza na kraju po-tvrđuje da li je posao dobro urađen.

Potrebe finasijskih sredstava planiraju se najčešće po organiza-cionim jedinicama ili sektorima, po strukturi
(npr. koliko je sredstava potrebno za osnovna, koliko za obrtna sredstva, koliko za posebne na-mene, itd.),
zatim planiranje dinamike pojedinačno po vrstama.

Struktura izvora finansijskih sredstava najčešće u praksi sadrži:

33
• vlastite,

• bankarske izvore,

• zajednička ulaganja,

• ostale izvore.

Planovi finansiranja izvršavaju se kroz plasmane finansijskih sred-stava (ulaganje i trošenje sredstava) i
korišćenje izvora sredstava (priba-vljanje ili osiguranje).

Organizacija finansijske funkcije za obavljanje tih poslova služi se informacijama i podacima raznih
organizacionih jedinica, sektora ili službi, kao što su finansijska operaciva, blagajna s likvidaturom, devizna
služba, služba finansijskog nadzora, finansijska analiza, itd. Ovaj posao ne obavlja se bez uredne
dokumentacije i slobodnih evidencija. Doku-mentacija se odmah i (prethodno) kontroliše. Sva zapažanja se
eviden-ciraju jer će se koristiti kako za planiranje ubuduće tako i za analizu.

Posebno se organizuje evidencija i operativa na prilivu i odlivu financijskih sredstava, na plaćanju obaveza i
naplati potraživanja.
32. Značaj funkcije finansiranja

Finansijska funkcija u svakom preduzeću ima svoju ulogu i značaj^ posebno u situacijama kad se teže
dolazi do kapitala i u tim sistuacijama se njome bave svi rukovodioci. Ova funkcija ima svoje zakonitosti od
kojih zavisi ukupno poslovanje preduzeća. Kao što se u praksi sredstva mogu transformisati u novac, u
robu, potraživanja i tome slično, tako se i izvori mogu transformisati u obaveze prema dobavljačima, u ban-
karske kredite, poslovni fond...

U svim pomenutim transakcijama postoje pravila i zakonitosti; svaka stavka ili sredstvo u aktivi ima svoj
izvor u pasivi. Pasiva već sama po sebi predstavlja obaveze, a obaveze imaju i svoje rokove dospeća.

Ako se pazi na ročnost obaveza i izvora sredstava, preduzeće će uvek biti solventno, moći će na vreme da
plati dospele obaveze. Sredstva se u aktivi vode kao osnavna i obrtna.

Obrtna sredstva mogu imati razne stepene likvidnosti (mogu se lako pretvoriti u novac), dok se u osnovna
sredstva ulaže novac (novčana sredstva) koji se ne može i ne mora odmah vraćati, a to su ili dugoročni
krediti od banaka ili vlastita sredstva (ostvarena kroz dohodak) uneta u poslovni fond za tu svrhu.

Kod ulaganja u obrtna sredstva ne može se gledati formalno na postotak likvidnosti, nego na procenu
praktičnih mogućnosti.

33. Složenost funkcije finansiranja

Funkcija finansiranja svuda u svetu je složena i komplikovana jer je kapital skup i riskantan, budući da se
brzo i lako može transformisati u oblik koji se ne može naplatiti ili unovčiti u željenom ili ugovorenom roku.

Složenost ove funkcije povećava se npr. stalnom inflacijom, bez revalorizacije obrtnih sredstava.

Tako npr. materijal kupljen pre godinu dana za 100 dinara, izađe iz magacina (izda se) u proizvodnju po
ceni od 100 dinara, dok novu količinu koju nabavljamo za skladište moramo platiti 120 dinara. Za razliku od
20 dinara treba obezbediti sredstva koja treba placiti doba-vljaču. Poslovni fond se ne povećava istim
tempom, a cirkulacija obrtnih sredstava se ne može toliko ubrzati, posebno ako poscoji rizik vezan za
naredne nabavke. Proces poslovanja mora da se odvija i dalje, moraju se ostvarivati ciljevi: profit, rast i
razvoj, a to je nemoguće bez finansija i finansijskog menadžmenta.
34. Zadaci funkcije finansiranja

34
U prethodnom delu rada pojašnjena je razlika funkcije finansira-nja i računovodstvene funkcije, bez obzira
što obe funkcije mogu biti u jednoj organizacionoj jedinici i pod jednim rukovodstvom, jer takva organizacija
zavisi od veličine preduzeća i raspoloživih kadrova, odnosno od organizacije ljudskih resursa i upravljanja
njima.

Koliko finansijska funkcija koristi podatke računovodstva, a koliko ra-čunovodstvo koristi podatke finansijske
funkcije, vrlo je osetljivo pitanje.

Zadatke finansijskefunkcije možemo grupisati u sledeće grupe: pribavljanje sredstava, čuvanje i

vraćanje, zatim transformacija ili preobražavanje sredstava i izvora. (Turk, 1969)

Pribavljanje sredstava:

• prvenstveno iz poslovnog fonda;

• bankarskim kreditima, dugoročnim (za osnovna i obrtna sredstva)

i kratkoročnim (samo za obrtna sredstva);

• pribavljanje sredstava iz drugih izvora: dugoročnih (za osnovna i

obrtna sredstva) i kratkoročnih (za obrtna sredstva);

• čuvanje finansijskih sredstava;

• vraćanje finansijskih sredstava bankama i ostalim poveriocima;

• transformisanje finansijskih sredstava, npr. u plaćen materijal, u

nedovršenu proizvodnju, gotovi proizvodi, zatim potraživanja u
robu, itd.

Transformaciju (ili preobražavanje) finansijskih sredstava imamo, na primer, kad bankarskim kreditom
platimo dospele obaveze prema dobavljačima.
35. Organizacija funkcije finansiranja

Organizacija funkcije finansiranja podrazumeva izvršavanje svih zadataka ove funkcije kroz tri etape počev
od finansijskog planiranja, izvršavanja i analize. Jednostavno, svi poslovi finansiranja moraju biti isplanirani,
a šco je planirano treba i izvršiti, dok analiza na kraju po-tvrđuje da li je posao dobro urađen.

Potrebe finasijskih sredstava planiraju se najčešće po organiza-cionim jedinicama ili sektorima, po strukturi
(npr. koliko je sredstava potrebno za osnovna, koliko za obrtna sredstva, koliko za posebne na-mene, itd.),
zatim planiranje dinamike pojedinačno po vrstama.

Struktura izvora finansijskih sredstava najčešće u praksi sadrži:

• vlastite,

• bankarske izvore,

• zajednička ulaganja,

• ostale izvore.

Planovi finansiranja izvršavaju se kroz plasmane finansijskih sred-stava (ulaganje i trošenje sredstava) i
korišćenje izvora sredstava (priba-vljanje ili osiguranje).

Organizacija finansijske funkcije za obavljanje tih poslova služi se informacijama i podacima raznih
organizacionih jedinica, sektora ili službi, kao što su finansijska operaciva, blagajna s likvidaturom, devizna
služba, služba finansijskog nadzora, finansijska analiza, itd. Ovaj posao ne obavlja se bez uredne
dokumentacije i slobodnih evidencija. Doku-mentacija se odmah i (prethodno) kontroliše. Sva zapažanja se
eviden-ciraju jer će se koristiti kako za planiranje ubuduće tako i za analizu.

Posebno se organizuje evidencija i operativa na prilivu i odlivu financijskih sredstava, na plaćanju obaveza i
35
naplati potraživanja.
36. Organizacija računovodstvene funkcije

U praksi postoje razlike organizacije računovodstvene funkcije između preduzeća jer organizacija
računovodstvene funkcije zavisi od kadrova koji su organizovani za rad u računovodstvu. Zahvaljujući
opštem tehničko-tehnološkom progresu (napretku), preduzeće se uvećava, uvodi savremenu opremu itd.,
cako da i u računovodstvo dolaze novi, školovaniji kadrovi, pa se menja i podela rada.

U principu, osnovna tehnologija je ista: podaci (dokumentacija) se prikupljaju, obrađuju (proveravaju,

ispravljaju, vraćaju, dopunjuju), knji-že, iz knjigovodstva se pripremaju informacije (organima rukovođenja i
organima upravljanja) i prikupljaju se podaci o oceni tih informacija.

Na rad računovodstva odražavaju se svi organizacioni instrumenti onih funkcija čije se delovanje reflektuje
u računovodstvu. Drugim rečima, nema besprekornog funkcionisanja organizacije računovodstva ako nisu i
ostale funkcije dobro organizovane, ako nemaju dobro odabrane instru-mente i, što je najvažnije, ako
funkcijama ne upravljaju sposobni ljudi.

Principe organizacije računovodstvene funkcije možemo svrstati u četiri grupe:

• racionalnost

• pouzdanost

• uskladenost i

• podela rada.

Računovodstvo mora biti racionalno, opremljeno-mehanizovano samo onoliko koliko je racionalno s

obzirom na obim i poslovanje preduzeća, koliko je neophodno zbog donošenja optimalnih odluka.
Iracionalno je i skupo tražiti pokazatelje na osnovu kojih se ne donosi nikakva odluka.

U racionalnost spada i ekanomičnost računovodstvene funkcije. Računovodstvo prvenstveno mora znati

kalkulaciju i dobro proceniti svaki njen element, da visina ulaganja bude adekvatna efektima, da vodi
računa o iskorišćenju kapaciteta, o troškovima održavanja i efektima koji će se odraziti na dohodak
preduzeća.

Ekspeditivnost je samo racionalno korišćenje i vremena i sposo-bnosti i raspoloživih snaga u korist svih
ostalih funkcija u preduzeću. Upravo po ekspeditivnosti računovodstva ostale funkcije svakodnevno
ocenjuju rad računovodstva.

Veoma važna odlika računovodstva jeste pouzdanost, koja proizlazi iz rada isključivo na temelju
dokumentacije. Budući da je računovodstvu kontrola specijalnost, dokumencacija mora biti proverena i
uredna a poslovi ažurni. Pauzdanost i korisnost podataka rastu s ažurnošću, a opadaju s neažurnošću,
posebno u računovodstvu.

Računavodstvo mora biti uskladeno sa svim funkcijama, njegovi podaci uskladeni sa završnim računom, a
završni račun sa stvarnim scanjem imovine i obaveza, s ostvarenim rezultatima, sa upravljačkim odlukama,
itd. Računovodstvo je preko dokumentacije povezano sa svim funkcijama u preduzeću; iz svih funkcija
pristiže dokumentacija u računovodstvo.

Računovodstvo u svojim knjigama ima podatke o radu i učinku svih funkcija jer su tu evidentirani svi
poslovni događaji koji se vredno-sno izražavaju.

Podela rada u računovodstvu je mnogo bitna ali ona zavisi od podele rada u ostalim organizacionim
jedinicama, odnosno funkcija-ma, i to ne samo u formi dohotka, gde se često kompenzuju pozitivni i
negativni rezultati, nego i u analitičkim evidencijama, gde se svakog trena mogu i moraju zapazici postupci,
što će se negativno odraziti na dohodak, posredno ili neposredno, odnosno na učinak preduzeća, budući
da svaki rad ne mora biti propraćen dohockom. Ukoliko bi se zanemarila podela rada, što je preduzeće
veće ili što je njegova delatnost složenija, utoliko se neprimetno kompenzuju pozitivni i negativni efekti, što
znatno umanjuje mogući učinak.
36
37. Značaj računovodstvene funkcije

U prošlim, ne tako davnim vremenima, u mnogim preduzećima u okviru računovodstvene funkcije

funkcionisala je i finansijska funkcija i funkcija evidentiranja. Danas, kao glavne funkcije u okviru
računovod-stva funkcioniŠu knjigovodstvo, finansijska analiza, obračuni, završni računi i sl.

Računovodstvo prati i proučava sve osnovne funkcijske procese u preduzeću, dakle: investicione,
kadrovske, nabavne, proizvodne, pro-dajne i finansijske. Računovodstvo je posrednik između osnovnih
funkcijskih procesa i upravljanja.

Računovodstvo sa knjigovodstvenom evidencijomje centralno mesto gde se sakupljaju svi podaci o

poslovnim procesima vrednosno izraženi.

Kroz ažurnost knjigovodstva vidi se ukupno završeno poslovanje preduzeća, dok, s druge strane,
knjigovodstveni izveštaji o poslovanju preduzeća doprinose efikasnijem planiranju budućeg poslovanja.

Knjigovodstvo vodi evidenciju sredstava i obaveza, daje informa-cije o finansijskom i materijalnom položaju
preduzeća, o rezultatima ukupnog poslovanja.

Zadatak knjigovodstva ima dvodimenzionalni karakter: analiti-čko knjigovodstvo (materijalno - robno)

prikazuje stanje pojedinačnih promena svakog dana, dok finansijsko knjigovodstvo iskazuje stanje promena
vrednosno po zaključenju knjiženja na kraju meseca ili tro-mesečja ili godine.

Postoje i evidencije neophodne za donošenje operativnih odluka, npr. podaci robnog knjigovodstva, dok
glavno knjigovodstvo pretežno obezbeduje mesečne (ponekad i tromesečne i godišnje) izveštaje, a može i
kroz bilanse stanja i bilanse uspeha. Važno je napomenuti da su infor-macije dobijene iz računovodstva
zasnovane na egzaktnim podacima, proknjiženim na osnovu urednih dokumenata i proverene tačnosti.
38. Složenost funkcije računovodstva

Složenost ove funkcije manje zavisi od složenosti poslovanja predu-zeća a više od nepoznavanja i
nerazumevanja ostalih funkcija, pogotovo onih koje ne osećaju i ne vide neposrednu korist od
računovodstva u svom funkcionisanju jer ne znaju da korist imaju posredno, preko viših organa
rukovodenja i upravljanja, u dužim vremenskim periodima i prilikom donošenja krupnih poslovnih odluka.
Dok sve druge eviden-cije služe operativi i organima rukovodenja, računovodstvo je predmet i eksternih
kontrola i revizija i zbog toga ima javnu funkciju.

Raščlanjivanjem knjigovodstva analitika je detaljnija, operativnija i dolazi se do podataka za manje

vremenske intervale, čak svakog radnog dana, a što je sintetika uža, gubi se preciznost i operativnost, a i
podaci kasne i obično se koriste u redim vremenskim intervalima, tromesečno, šestomesečno,
devecomesečno i, eventualno, mesečno.

Složenost funkcije računovodstva ogleda se i u prikupljanju poda-taka, dok se neke od prepreka koje se
pojavljuju ispoljavaju u:

• zakašnjenju dokumentacije baš onih funkcija koje se javljaju kao kritičari računovodstva;

• prilikom kontrole podataka nalazi se isuviše grešaka, što, opet, oduzima i vreme i snagu
računovodstvu, jer ostale funkcije nemaju tako podešenu (u formularima i obrascima) automatsku kontrolu
kao princip ko duguje i koliko i ko potražuje i koliko (da bi se dokument dao bez ijedne greške).

Kad se u računovodstvu naide na grešku, greška se mora odmah ispraviti jer se bez toga ne može dalje ići,
bez obzira na vreme i rokove (tehnika storniranja je samo nužno zlo). Kad se isprave sve greške u
dokumentaciji koja dolazi u računovodstvo, mnogo se skraćuje vreme rada i rokova u računovodstvu. Nova
tehnika i tehnologija, u svakom slučaju, doprinela je bržem radu računovodstva, ali praksa potvrduje da
problem nije bio u tehnici, već u kašnjenju i netačnosci dokumen-tacije (problem je u ljudskom faktoru).
Danas i pored najsavremenijih računara dokumentacija i informacije kasne, nepotpune i netačne infor-
macije se pohranjuju u računare, što izaziva velike probleme. Vraćanje dokumenta na ispravku ili doradu
zahteva odredeno vreme i rokovi se odmah ne mogu ispoštovati.

Iz prethonog proizlazi da složenost rada u samom računovodscvu proizlazi, s jedne strane, iz njegove
funkcionalne tačnosti i, s druge strane, od neodgovornosti onih koji rade na obradi dokumantacije kao
37
polazne osnove računovodstva.
39. Zadaci računovodstvene funkcije

Zadaci računovodstvene funkcije jesu:

• prikaz knjigovodscvenog stanja i kretanja;

• obavljanje blagajničkog poslovanja (i ako to ulazi u područje finansijske funkcije);

• podmirivanje obaveza i naplaćivanje potraživanja (opet poslovi iz finansijske funkcije);

• vodenje knjigovodstva (glavno i analitičko);

• priprema knjigovodstvene dokumentacije;

• obračun ličnih dohodaka i njihove isplate;

. organizovanje i sprovodenje inventarizacije;

• evidentiranje i praćenje troškova;

• sastavljanje periodičnih obračuna;

• sastavljanje završnih računa (bilans stanja, bilans uspeha, izveštaji o poslovanju, itd.);

• obezbedivanje informacija o finansijskoj situaciji i položaju preduzeća;

• sastavljanje finasijskih planova i

• sprovodenje knjigovodstvene analize.

Računovodstvo zajedno sa informacionim sistemom daje informa-cije u toku poslovanja i naknadne

informacije neophodne za planiranje i donošenje odluka.

Pored pethodne grupacije zadataka računovodstvene funkcije, u literaturi se susreću i druge grupacije
(videti, Janošević, 1971):

• odredivanje sistema i postupaka;.

• evidentiranje uopšte i evidentiranje troškova;

• revizija interna i ekstena;

• analiza i interpetacija izveštaja i

• sastavljanje predračuna i nadzor pomoću njih.

40. Organizacija rada računovodstvene funkcije

U praksi postoje razlike organizacije računovodstvene funkcije između preduzeća jer organizacija
računovodstvene funkcije zavisi od kadrova koji su organizovani za rad u računovodstvu. Zahvaljujući op-
štem tehničko-tehnološkom progresu (napretku), preduzeće se uvećava, uvodi savremenu opremu itd.,
cako da i u računovodstvo dolaze novi, školovaniji kadrovi, pa se menja i podela rada.

U principu, osnovna tehnologija je ista: podaci (dokumentacija) se prikupljaju, obrađuju (proveravaju,

ispravljaju, vraćaju, dopunjuju), knji-že, iz knjigovodstva se pripremaju informacije (organima rukovođenja i
organima upravljanja) i prikupljaju se podaci o oceni tih informacija.

Na rad računovodstva odražavaju se svi organizacioni instrumenti onih funkcija čije se delovanje reflektuje
u računovodstvu. Drugim rečima, nema besprekornog funkcionisanja organizacije računovodstva ako nisu i
ostale funkcije dobro organizovane, ako nemaju dobro odabrane instru-mente i, što je najvažnije, ako
38
funkcijama ne upravljaju sposobni ljudi.

Principe organizacije računovodstvene funkcije možemo svrstati u četiri grupe:

• racionalnost

• pouzdanost

• uskladenost i

• podela rada.

Računovodstvo mora biti racionalno, opremljeno-mehanizovano samo onoliko koliko je racionalno s

obzirom na obim i poslovanje preduzeća, koliko je neophodno zbog donošenja optimalnih odluka.
Iracionalno je i skupo tražiti pokazatelje na osnovu kojih se ne donosi nikakva odluka.

U racionalnost spada i ekanomičnost računovodstvene funkcije. Računovodstvo prvenstveno mora znati

kalkulaciju i dobro proceniti svaki njen element, da visina ulaganja bude adekvatna efektima, da vodi
računa o iskorišćenju kapaciteta, o troškovima održavanja i efektima koji će se odraziti na dohodak
preduzeća.

Ekspeditivnost je samo racionalno korišćenje i vremena i sposo-bnosti i raspoloživih snaga u korist svih
ostalih funkcija u preduzeću. Upravo po ekspeditivnosti računovodstva ostale funkcije svakodnevno
ocenjuju rad računovodstva.

Veoma važna odlika računovodstva jeste pouzdanost, koja proizlazi iz rada isključivo na temelju
dokumentacije. Budući da je računovodstvu kontrola specijalnost, dokumencacija mora biti proverena i
uredna a poslovi ažurni. Pauzdanost i korisnost podataka rastu s ažurnošću, a opadaju s neažurnošću,
posebno u računovodstvu.

Računavodstvo mora biti uskladeno sa svim funkcijama, njegovi podaci uskladeni sa završnim računom, a
završni račun sa stvarnim scanjem imovine i obaveza, s ostvarenim rezultatima, sa upravljačkim odlukama,
itd. Računovodstvo je preko dokumentacije povezano sa svim funkcijama u preduzeću; iz svih funkcija
pristiže dokumentacija u računovodstvo.

Računovodstvo u svojim knjigama ima podatke o radu i učinku svih funkcija jer su tu evidentirani svi
poslovni događaji koji se vredno-sno izražavaju.

Podela rada u računovodstvu je mnogo bitna ali ona zavisi od podele rada u ostalim organizacionim
jedinicama, odnosno funkcija-ma, i to ne samo u formi dohotka, gde se često kompenzuju pozitivni i
negativni rezultati, nego i u analitičkim evidencijama, gde se svakog trena mogu i moraju zapazici postupci,
što će se negativno odraziti na dohodak, posredno ili neposredno, odnosno na učinak preduzeća, budući
da svaki rad ne mora biti propraćen dohockom. Ukoliko bi se zanemarila podela rada, što je preduzeće
veće ili što je njegova delatnost složenija, utoliko se neprimetno kompenzuju pozitivni i negativni efekti, što
znatno umanjuje mogući učinak.
41. Saradnja računovodstva s kadrovskom funkcijom

Aktivna saradnja računovodstva i kadrovske službe je višestruka i odvija se kroz brojne aktivnosđ, a zbog
ostvarivanja različicih ciljeva:

• knjigovodstvo omogućava kadrovskoj službi uvid u stanje nov-čanih sredstava, potraživanja i

obaveza, daje uvid i u blagajničko poslovanje, uvid u lična primanja radnika;

• informacije o izvršavanju obaveza zbog likvidnosti preduzeća;

• kadrovska služba (funkcija) direktno uslovljava rad računovodstva (kadrovi su briga kadrovske službe
u svim sektorima i funkcijama preduzeća; svi oni, pa i u računovodstvu, u samom dolasku u preduzeće
susreću se sa kadrovskom službom, primaju se u radni
odnos, unapreduju, otpuštaju s posla, itd.); posao koji se tretira kao zajednički posao kadrovske i
računovodstvene funkcije jeste računovodstvo ličnih dohodaka;

39
• dokumenta od uticaja na lična primanja radnika dostavljaju se iz kadrovske funkcije, a kontrolišu se,
knjiže i čuvaju u računovodstvu; evidencije o izostancimna, gubicima radnog veremena icd., moraju biti
usklađene (dani, sati i dnevnice);

• obračun i isplata redovnih ličnih dohodaka, zatim reklamacije itd;

• saradnja kroz inventarizaciju radi odredivanja komisija i produžetaka radnog vremena;

• saradnja kroz periodične obračune proizvodnje i obračune realizacije;

• u periodičnim obračunima u zaključnom računu veliki deo je posvećen radnoj snazi, proizvodnosti
rada, ličnim primanjima i standardu zaposlenih;

• finansijska situacija zanima ne samo rukovodioce, nego i sve radnike, jer od toga zavisi i uspeh i
isplata ličnih dohodaka;

• u finansijskom su planu lični dohoci važna stavka, kao i izostanci s posla, gubici radnog vremena itd.;

• knjigovodstvena analiza obuhvata i radnu snagu i lične dohotke.

Pasivna saradnja računovodstvene i kadrovske službe takode je višestruka, svakodnevna i nužna u cilju
efikasnog poslovanja:

• kadrovska služba pribavlja i računovodstvu kadrove, prvenstveno za rukovodeće poslove i propisane

profile (obrazovanje, radno iskustvo, itd.);

• obrazovanje (stalno i povremeno) rukovodilaca i radnika;

• fluktuacija radnika, uzroci i posledice;

• nagradivanje prema radu, normativni akti, rukovodioci, stimulacija, evidencije, isplata, reklamacije itd.

• proizvdnost rada, radna disciplina, fluktuacija, izostanci., gubici radnog vremena, rneduljudski odnosi,
rukovodioci, organizatori, uslovi rada, itd.;

• životni i kulturni standard (stanovi, restorani, odmarališta, priredbe i sl.);

• unapredenje procesa upravljanja (informativni seminari, predavanja, radna disciplina, izbori, itd.).

42. Saradnja računovodstvene i finansijske funkcije

Aktivna saradnja računovodstva i finansija predstavlja jedan od glavnih izvora suštinskih informacija za
finansijski menadžment i naj-češće se odvija kroz:

• razmenu informacija o stanju i kretanju novčanih i materijalnih sredstava, te potraživanja i obaveza;

ove informacije osnova su za donošenje odluka u finansijskoj funkciji - finansijama;

• blagajničko poslovanje (posao je finansijske funkcije) samo radi isplate radnika u coj službi;

• podmirivanje obaveza takode je posao finansijske funkcije, što se opet evidentira u knjigovodstvu;

• sva knjigovodstva utiču na finansijsku funkciju jer se tu vidi angažovanost (struktura) sredstava i
utvrduje likvidnost preduzeća, pa i brzina obrtanja sredstava;

• sva dokumenta finansijske funkcije se pregledaju, knjiže i čuvaju u računovodscvu, a evidencije se

redovno uskladuju;

• dok je obračun ličnih dohodaka čisto računovodstveni posao, sama isplata istih odvija se u okviru
finansijske funkcije jer je u njenoj nadležnosti obezbeđivanje novca, što je veoma težak posao;

40
• saradnja je neminovna i kroz inventarizaciju blagajne, deviza, sred stava, potraživanja i obaveza;

• evidencija troškova od radnih naloga i kalkulacija do obračuna proizvodnje i obračuna realizacije;

• izrada periodičnih obračuna i zaključnog računa, vrednosno iska zivanje i njihovo poređenje sa
finansijskim planovima;

• informacije o finansijskoj situaciji preduzeća finansijska funkcija preuzima iz računovodstva;

• sastavljanje finansijskih planova podrazumeva dobru saradnju računovodstvene i finansijske funkcije;

• sve knjigovodstvene analize vrednosno se iskazuju, tako da su opet deo financijske funkcije.

Pasivna saradnja između računovodstvene i finansijske funkcije odvija se kroz knjigovodstvenu evidenciju
jer se svi zadaci finansijske funkcije evidentiraju u knjigovodstvu, na primer:

• obezbeđivanje - pribavljanje sredstava (poslovni fond, banke i drugi izvori);

• čuvanje i vraćanje finansijskih sredstava;

• obrtanje sredstava u nabavku, razna plaćanja i podmirivanja sopstvenih potreba;

• menjanje - preobražavanje izvora finansijskih sredstava;

• praćenje i evidentiranje priliva i odliva sredstava, itd.

Osnovni zadaci finansijske funkcije, osim same evidencije, utiču na runkcionisanje računovodstvene
funkcije i samim tim što obezbeđuju sred-stva za njeno funkcionisanje (plate zaposlenih, kupovina opreme
itd.).

43. Saradnja računovodstvene funkcije i funkcije organizovanja

Aktivna saradnja ili povezanost računovodstva i funkcije organi-zovanja odvija se na više načina, u više
smerova i zbog različitih ciljeva:

• organizacija poslovanja celokupnog preduzeća u velikoj meri zavisi od stanja novčanih i materijalnih
sredstava;

• koncepc organizacije i njegovo uspostavljanje zavisi direktno od podataka knjigovodstva (njihove

tačnosti, ažurnosti, preglednosti, itd.);

• sam koncept vođenja i čuvanja dokumentacije takode je povezan s organizacijom;

• evidencija troškova i kalkulacije takode zavise od koncepta organizacije;

• periodični obračuni i zaključni račun važan su oslonac za organizaciju jer otkrivaju i njene slabosti,
odnosno dobre strane.

Valja napomenuti da i pasivna saradnja navedene dve funkcije utiče na proces finansijskog menadžmenta
i na upravljanje na nivou preduzeća:

• od organizacije zavisi umnogome ekonomičnost poslovanja (biraju se sredstva, obrasci,

dokumentacija, postupci, itd.);

direktna saradnja ove dve funkcije odvija se i kroz podelu rada i razgraničenje odgovornosti;

• saradnja se ostvaruje, takode, kroz sinhronizaciju rada u funkcijama i organizacionim jedinicama;

• otklanjanje neuskladenosti u okviru same organizacije rada.

41
44. Pojam i osnovni elementi finansijskog sistema

U ovom delu rada pokušaćemo ukratko da pojasnimo važnije ka-rakteristike finansijskog sistema jer one
direktno utiču na poslovanje preduzeća kao subjekta privrednog sistema.

Jedan od novijih pristupa savremenom menadžmentu jeste sisi-temski pristup, koji navodi sistem
(sastavljen od niza podsistema koji funkcionišu po principu sinergije unutar njega) kao glavni okvir de-
lovanja menadžmenta. Princip sinergije podrazumeva uskladeno delo-vanje podsistema ili elemenata
sistema, udruživanje snaga, jer se tako efikasnije ostvaruju ciljevi.

Poznato pravilo u medicini da je celina uvek više od zbira delova, zlatno je pravilo i u menadžmentu i u
finansijskom sistemu.

Teorija sistema svakako ima veliki značaj u tumačenju fenome-na funkcionisanja preduzeća, posebno kad
je u pitanju finkcionisanje delova preduzeća.

Teorija sistema doživljava svoju ekspanziju polovinom 20. veka razvijajući se kao naučna disciplina
usmerena na izučavanje i otkrivanje zajedničkih osnova i jedinstvenih koncepcijskih okvira za proučavanje
različitih sistema. Jedan od aspekata teorije sistema jeste da Se sistemi nalaze svuda oko nas.

Saglasno ovom stanovištu, svaku zemlju možemo posmatrati kao sistem, njenu privredu sa nizom
podsistema ili manjih sistema u okviru nje. U okviru svake privrede ili privrednog sistema svakako je
najzna-čajniji finansijski sistem. Finansijski sistem je „krvotok" svih ostalih sistema u privredi.

Mnogi teoretičari ističu da se finansijski sistem sastoji od niza trži-šta isubjekata na njima (fizička ipravna
lica kojaposluju na njima) isubjekata odgovornih za zakonitost poslovanja.

Finansijski sistem jefundamentalni sistem privrednog sistema koji se sastoji iz više elemenata pomoću kojih
omogućava nesmetan tokfinansijskih sredstava u privredi.

Osnovni i najvažniji elemenci finansijskog sistema su :

• finansijska tržišta;

• finansijske institucije i

• finansijski instrumenti. (videti, Erić, 2003)

Finansijsko tržište se definiše kao mesto na kome se susreću ponuda i potražnja zafinansijskim
instrumentima ili sredstvima. Medutim, postavlja se pitanje da li danas govoriti „mesto susretanja" ponude i
potražnje ili sa-mo susretanje ponude i potražnje, kada savremena tehnika i tehnologija omogućavaju
susretanje ponude i potražnje i kupoprodaju odredenih instrumenata bez fizičkog susretanja njihovih
predstavnika. Na primer, emitent (onaj ko emituje vrednosnu hartiju i hoće da je plasira na fi-nansijskom
tržištu) nalazi se u Beogradu, a investiror (onaj ko hoće da uloži novac u tu hartiju se nalazi u Vašingtonu),
zahvaljujući internetu oni komuniciraju, dogovaraju se, plaćanje izvrše elektronskim putem i završe posao iz
vlastitih kancelarija.

Finansijski instrumenti su predmet trgovanja izmedu finansij-skih učesnika kao nosioca ponude i
potražnje za finansijskim instru-mentima. Pojam finansijskih instrumenata dosta je širok u smislu da
obuhvata mnoštvo novčanih i drugih finansijskih instrumenata (hartije od vrednosti, depoziti,
potraživanja,finansijskaprava, žiralni novac, devize, zlato ipletneniti metali i sl.j.

Učesnici na finansijskom tržištu su brojni, raznovrsni i poja-vljuju se u različitim ulogama, sa različitim

ciljevima. Sve njih možemo deliti po raznim kriterijima i grupisati po raznim obeležjima. Najčešći aspekci
grupisanja finansijskih učesnika su:

• emitenti i investitori;

• aspekt šireg i užeg shvatanja;

• cilj upućenosti na finansijsko tržište.

42
S aspekta cilja uključivanja na finansijsko tržište razlikujemo nefinan-sijske ifinansijske učesnike i
hedžere i špekulante.

Hedžeri su subjekti koji se uključuju u poslove na finasijskom trži-štu isključivo radi sopstvene zaštite od
rizika. Neke promene i poslovi na finansijskom tržištu mogu da nemaju direktne veze sa poslovanjem he-
džera, ali indirektnim uticajima mogu da ugroze njihovo poslovanje.

Špekulanti su prisutni na finansijskom tržištu prvenstveno radi zarade na bazi promene cena.

Emitenti su učesnici na finansijskom tržištu kojima trenutno ne-dostaju sredstva, emituju razne hartije od
vrednosti i plasiraju na tržištu kako bi osigurali potrebna sredstva. Negde se umesto pojam emitent koristi
pojam investicioni subjekt/i. Investicioni subjekti su oni kojima su sredstva potrebna za realizaciju nekog
projekta. U ulozi investitora mogu da se pojavljuju različiti subjekti, dok ih sve možemo podeliti na
individualne i grupne.

Investitori su subjekti na finansijskom cržištu koji imaju višak novčanih sredstava i hoće da ih unosno
ulože kupovinom odredenih instrumenata, hartija od vrednosti koje nude emitenci. Osnovni element svakog
finansijskog sistema upravo je finansijsko tržište.

Nefinansijski učesnid su oni subjekti koji nisu primarno upu-ćeni na finansijsko tržište. Dakle, obavljaju
delatnost koja ne zahteva stalno i primarno prisustvo na finansijskom tržištu, dok finansijski učesnici svoje
poslovanje manje-više u celosti ostvaruju na finansijskom tržištu.

Sa šireg aspekta gledano,finansijskim učesnicima se smatraju svi subjekti privrede grupisanipo sektorima
(privreda i vanprivreda, javni sektor, stanovniš-tvo i subjekti iz inostranstva), dok, s užeg aspekta, kao
finansijski učesnici tretiraju sefinansijske institucije i posrednici.

Finansijske institucije kao jedan od osnovnih elementa finansij-skog sistema pojavljuju se kao:

• centralna banka,

• depozitne institucije (banke i štedionice i sl.),

• ugovorne finansijske institucije (osiguravajuća društva i penzioni

fondovi),

• investicione institucije (investicioni fondovi i kompanije) i

• posredničke finansijske institucije. (Erić, 2003)

Struktura globalnog finansijskog sistema odredena je funkcio-nisanjem finansijskog mehanizma i

finansijskim menadžmentom koji upravlja tim mehanizmom. Funkcionisanje finansijskog menadžmenta
direktno zavisi od funkcionisanja finansijskog mehanizma sa njegovim glavnim elementima:

• strukturom i karakterom finansijskih institucija;

• strukturom, razvijenošću i širinom finansijskih instrumenata i

finansijskih tokova i

• finansijskim cržištem (njegovom organizovanošću, razvijenošću i

funkcionisanjem).

Ključna uporišta finansijskog menadžmenta ili osnovna područja finansija koja zaslužuju posebne pristupe s
aspekta menadžmenta jesu: (videti, Bjelica, 2001)

• monetarne finansije

• bankarske finansije

• finansijska tržišta i hartije od vrednosti

43
• javne finansije i

• međunarodne finansije.

Sva ova važna područja finansija zahtevaju visoko profesionalno upravljanje, menadžment. Profesionalno
upravljanje u svim ovim po-dručjima apriori podrazumeva sledeće:

• profesionalno organizovanu i disciplinovanu finansijsku politiku,

• kompetentne visokoobrazovane kadrove i

• zakonitost poslovanja (kontrolu finansijskog poslovanja internu

i eksternu).

45. Finansijsko tržište

46. Karakteristike finansijskog tržišta

Tržište novca i tržište kapitala su dva dela jedinstvene tržišne celine - finansijskog tržišta, koje se obično
definiše kao tržište kratkoročnih i dugo-ročnih sredstava.

U tom sklopu je tržište novca, kao deo finansijskog tržišta, tržište kratkoročnih finansijskih sredstava.
Karakteristike novčanog tržišta su slo-bodna cirkulacija novca (tj. formiranje ponude i tražnje novčanih
sredstava) i kamata (kao cena novca).

Kamatna stopa kao cena novca regulator je ponude i tražnje sredstava, sredstava ekonomske kalkulacije
ponuđenih i tržišnih sredstava i indikator racionalne alokacije sredstava. Ali, u uslovima relativno visoke
stope inflacije (porast cena na malo) negativna realna kamatna stopa (po kojoj je stopa inflacije viša od
nominalne kamatne stope) obeshrabrivala je ponudu i forsirala tražnju finansijskih sredstava.

Podstičući neravnotežu između ponude i tražnje sredstava kamatna stopa je postala neefikasni mehanizam
ekonomske kalkulacije i neraciona-lan alokator novčanih sredstava.

Kreiranje primarnog novca bitna je odrednica ponude na tržištu nov-ca. Kredicne operacije centralnih
banaka su osnovni metod emisije primar-nog novca. Krediti centralnih banaka poslovnim bankama čine
direktno povećanje kreditnog potencijala i likvidnosti poslovnih banaka i signal su ekspanzije novčane mase
i potencijalne emisije kratkoročnih kredita preduzećima. Selektivni krediti, kao krediti za odredene namene,
takode su kanal emisije primarnog novca i pokazatelj uticaja Centralne banke na formiranje strukture
kreditnih plasmana poslovnih banaka. Prema tom konceptu, centralne banke napajaju (indirektno)
medufazni robni promet dodatnom količinom novca putem kredita za likvidnost poslovnim ban-kama i
selektivnog kreditiranja odeđenih namena, dok poslovne banke obavljaju funkciju mikroekonomskog
distribuiranja i alociranja kredita na krajnje korisnike.

Za razliku od navedenih uticaja na formiranje ponude, tražnja na tržištu novca može da se objasni samo u
kontekstu problema finansiranja privrede. Naime, permanentni pritisak tražnje odreduje obim i strukturu
finansijskih izvora preduzeća, što je karakteristična crta tržišta novca. Ne-dovoljan nivo sopstvene
akumulacije preduzeća dopunjuju kreditnim za-duženjem. U politici „organizovanja" sopstvenih izvora
finansiranja, obrtna sredstva se tretiraju kao sopstvena stalna veličina. Tako formirani odnosi intenziviraju
porast tražnje eksternih izvora sredstava za finansiranje obr-tnih sredstava, što na tržišcu novca objašnjava
rastuću tendenciju korišćenja kratkoročnih izvora za kreidicranje trajnih obrtnih sredstava.

Preduslov za realizaciju koncepcije organizovanog tržišta novca nije samo korenito poboljšanje odnosa
izmedu sopstvene akumulacije i ukupnih ulaganja privrednih subjekata, jer i koncept samofinansiranja (koji
se u užem smislu vezuje za domen invscicija) ima odraza na odnose na novčanom tržištu. Tržište novca
time postaje efikasniji alokativni mehanizam novčanih sredstava. Osim toga, obezbeduju se preduslovi za
objektivizaciju uslova koncentracije bankarskih sredstava, formiranje ponude i tražnje na tržištu novca, kao i
davanje bankarskih kredita. Najzad, unapreduje se i sistem funkcionisanja tržišta novca u procesu
realizacije brojnih i različitih ciljeva i zadataka, kao što su: olakšavanje bankama da vrše usklađivanje,
podešava-nje i preraspodelu likvidnosti; uskladivanje ponude i tražnje kratkoročnih sredstava; ubrzavanje
cirkulacije, koncentracije i usmeravanja kratkoročnih resursa; doslednija primena osnovnih bankarskih
44
načela o rentabilnosti, likvidnosti, sigurnosti, racionalnosti i efikasnosti plasmana; formiranje stru-kture
kredita i kriterijuma kreditiranja koji odgovaraju potrebama privrede; osiguravanje racionalne i efikasne
alokacije novčanih sredstava, itd.

U uslovima kada privreda posluje sa niskom stopom akumulativne i reproduktivne sposobnosti, ponuda
kvalitetnih, razvojnih sredstava izuzetno je skromna, te je visok stepen nezadovoljene cražnje za ovim
sredstvima. U takvim uslovima nedostatak, kao i imobilnost sredstava akumulacije doprinosi u značajnoj
meri blokadi funkcionisanja tržišta novčanog kapitala, tako da ono funkcioniše samo u osnovnom obliku.

Prethodno data konstatacija može se u punoj meri odnositi i na funkcionisanje tržišta hartija od vrednosti.

Devizno tržište je specifični deo finansijskog tržišta, koje na do-midlne finansijske odnose utiče preko
platno-bilansnih i devizno-bilan-snih transakcija. S obzirom na relativno skromni iznos deviznih rezervi sa
kojima raspolaže centralna banka i banke sa velikim ovlašćenjem (koje su učesnici medubankarskog
sastanka na deviznom tržištu), na ovom tržištu (čije je poslovanje administrativno uredeno) ne izražavaju se
re-alni odnosi ponude i tražnje deviznih sredstava. Otuda se i ovaj segment finansijskog cržišta može
smatrati relativno nerazvijenim.

Pored već iznetih činjenica o globalnom izgledu i strukturi finan-sijskog tržišta (problem stalno prisutne veće
tražnje u odnosu na ponu-du novčanih sredstava; ograničenja koncentracije i cirkulcije novčanih sredstava;
nepotpunost strukture finansijskih instrumenata; problem samofinansiranja i finansiranje reprodukcije
privrednog subjekta, kon-cept politike kamatnih stopa i dr.), na njegov dalji razvoj kao limitirajući činilac
utiče privredna ne/stabilnost. Ovakva situacija bicno derogira funkciju i razvoj finansijskog tržišta i njegovih
pojedinih segmenata.

Treba istaći da pored osnovne strukture poslova u okviru finansij-skih institucija i na finansijskom tržišcu u
razvijenoj tržišnoj strukturi javljaju se i tzv. inovacivni poslovi u oblasti finansija. Pored niza klasi-čnih
finansijskih i bankarskih poslova koji se najčešće javljaju na relaciji depozit - kredit, u savremenoj tržišnoj
orijentaciji privrede javlja se i niz novih finansijskih poslova koji su posebno razvijeni u privredama zemalja
tržišne ekonomije. To su u prvom redu sledeći poslovi: forfeting i faktoringposlovi, lizingposlovi, i sl. Stručno
pokrivanje i obavljanje i ovih finansijskih poslova predscavlja značajnu tržišnu legitimaciju finan-sijskih i
bankarskih institucija. U tom smislu, obrazovanje stručnih kadrova za poslove iz oblasti finansijskog
menadžmenta predstavlja sigurnu investiciju.

47. Mesto i uloga finansijskog tržišta u tržišnoj ekonomiji

Kad se jednom shvati da tržišni karakter privrede zavisi od toga postoji li tržišni metod alokacije resursa,
postaće jasno da su za takvu alokaciju resursa (rad, kapital) i za formiranje njihovih ravnotežnih i prometnih
cena neophodna specifična tržišta.

Finansijska tržišta (tržište novca, deviza i kapitala) neka su od tržišta faktora proizvodnje. Ona vrše, prvo,
sopstvene tržišne funkdje, a zatim igraju i značajnu ulogu u povezivanju svih tržišta (robno-uslu-žnih) u
jednoj zemlji, kao i u internacionalizaciji finansijskih tržišta.

U tržišnoj privredi finansijski sistem igra tri bitne uloge:

• obezbeduje platni promet;

• pruža metode i institucije za obezbeđenje štednje i

• obezbeduje funkcionisanje tržišnog mehanizma za alokaciju fi-

nansijskih resursa u nacionalnim i međunarodnim okvirima.1

Usmeravanje štednje (akumulacije) u najprofitabilnije investicione poduhvate je jedna od osnovnih

pretpostavki makroekonomske efika-snosti. U nerazvijenim finansijskim sistemima akumulacija se obično
reinvestira u delatnosti iz kojih potiče.

Na efikasnom finansijskom tržištu akumulacija se objedinjava, vrši se deverzifikacija investicionih rizika, a

investicioni projekti se upore-đuju i rangiraju. Medunarodno incegrisana finansijska tržišca omogu-ćavaju
cakvu optimizaciju u međunarodnim razmerama.
45
U svojoj alokativnoj funkciji finansijska tržišta vrše dve bitne uloge:

Prva je da učestvuje u odredivanju optimalne strukture proizvo-dnje i drugih ekonomskih aktivnosti, dakle,
da obezbeduju alokativnu efikasnost, a druga je da utvrde i unapređuju efikasnost svakog konkre-tnog
projekta, odnosno svake proizvodne linije, dakle da obezbeduju tehničku efikasnost.

Finansijska tržišta identifikuju i mobilišu finansijske viškove insti-tucionalnih sektora privrede, stanovništva,
preduzeća, javnih institucija, i prelivaju ih preduzećima, javnim institucijama i domaćinstvima kojima ta
sredstva nedostaju.

Alokativnu efikasnost finansijska tržišta obezbeduju time što me-du konkurišućim subjekcima i njihovim
projektima na strani tražnje odabiraju najbolje, odnosno najprofitonosnije.

Tehničku efikasnost finansijska tržišta obezbeduju polazeći od interesa investitora da zaštite svoja uložena
sredstva. Bilo da su ona uložena u obliku deonica ili u kreditnom obliku, investitori će učešćem u izboru
rukovodstva preduzeća, razvijanjem sistema monitoringa poslo-vodstva, poslovnih performansi, likvidnosti i
solventnosti, a na osnovu toga i odredivanjem kreditnog boniteta, vršiti stalni pricisak na njih da obezbede
tehničku efikasnost.
48. Značaj i uloga finansijskog tržišta u procesu poslovanja preduzeća

O značaju finansijskog tržišta za poslovanje preduzeća nije potre-bno posebno govoriti. Za razliku od
drugih tržišta, na primer robnog tržišta, na finansijskom tržištu trguje se obećanjima - što je potrebno
poznavati i uvažavati. Predstavnici preduzeća koje nudi obećanja - obi-čno nude dve vrste obećanja. S
jedne strane, obećava se da će se plaćati odredeni iznos ili otplata ili vraćanje sredstava, mesečno,
polugodišnje, godišnje, ili u nekom drugom roku ili na neki drugi dogovoren način. S druge strane,
obećavaju se prava na učešće u profitu preduzeća i prava na udeo u imovini preduzeća.

Da bi se moglo govoriti o finansijskom tržištu, mora biti obezbe-deno da se ne nude obećanja olako i da se,
isto tako, ne kupuju obećanja olako. To se ne može drugačije postići nego da onaj koji nudi obećanja ima
iznad sebe vlasnika preduzeća (ukoliko nije sam vlasnik) koji ne dozvoljava da se to radi na štetu njegove
imovine. Isto to važi za onoga ko kupuje obećanja - i on mora imati iznad sebe vlasnika (ukoliko sam nije
vlasnik) koji se brine o tome da se kupovinom obećanja ne smanjuje njegova imovina.

To znači da nije moguće govoriti o finansijskom tržištu ukoliko su nerešeni imovinsko-pravni odnosi. U tom
slučaju radi se samo o kvazifi-nansijskom tržištu. Na jednoj strani nude se, naime, neobično privlačna
obećanja, a na drugoj strani kupuju se obećanja za koje je evidentno da je njihova vrednost niža od cene
koja se za ta obećanja plaća.

U tržišnom privrednom sistemu, u kojem postoji vlasnik preduze-ća, preduzeće neće obećavati višu
kamatnu stopu od one za koju može naći prostor u ceni robe koju prodaje. Ono može na kratak rok nuditi i
više i zbog toga prouzrokovati smanjenje profita ili čak gubitak, ali to izaziva reakciju kod vlasnika
preduzeća. U slučaju kad kapital predu-zeća nema odgovarajuću alternativnu upotrebu, ono može nuditi još
višu kamatnu stopu upotrebljavajući za plaćanje kamata amortizacijska sredstva. No, celokupno zaduženje
preduzeća obično ne može ići preko vrednosti njegove aktive - znači do granice solventnosti.
49. Tržište novca i tržište kapitala

Kao organizacije finansijskog posredovanja, tržište novca i tržište kapicala mogu se osnivati radi
povezivanja ponude i tražnje novca i hartija od vrednosti. Tržišta novca i kapitala po pravilu osnivaju banke i
druge finansijske organizacije. Ovi osnivači obezbeduju uslove za po-četak rada i tržišta novca i tržišta
kapitala, a i odgovorni su za njihov rad i funkcionisanje.

Osnivači tržišta novca i kapicala obrazuju osnivački odbor, koji podnosi osnivačkoj skupštini predlog statuta
i predlog poslovnika o radu tržišta i predlog za izbor članova upravnog odbora. Oba tržišta se osnivaju na
zajedničkoj skupštini tržišta, koju čine predstavnici osni-vača. Osnivačka skupština donosi status i poslovnik
o radu tržišta, te bira upravni odbor tržišta.

Obično, Centralna banka u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva daje odobrenje za početak rada
tržišta novca, a vrši i nadzor nad radom tržišta novca.

46
Obrazovana komisija daje odobrenje za početak rada tržišta kapi-tala u istom roku od 30 dana od dana
podnošenja zahteva.

Poslovnikom o radu tržišta novca i kapitala, u skladu sa odgo-varajućim zakonom, određuju se način i
uslovi obavljanja poslova na tržištu, način obrazovanja i objavljivanja kamatnih stopa, način utvr-divanja i
obračunavanja provizije, način vodenja jedinstvene evidencije

0 izdatim hartijama od vrednosti koje su predmet prometa na tržištu, mesto i način organizovanja
jedinstvenog informacinog sistema i ostala pitanja o radu tržišta. Statutom se pak utvrduju unutrašnja
organizacija tržišca, sastav, način izbora i nadležnost upravnog odbora i drugih tela, kriterijumi o ispunjenju
uslova za učesnike u radu tržišta, vrste hartija
od vrednosti koje su u prometu na tržištu, prava i dužnosti učesnika u radu tržišta, način vršenja kontrole
poslova na tržištu od strane upravnog odbora, način rešavanja sporova koji se odnose na poslove tržišta i
ostala značajna pitanja za rad tržišta.

Tržiše novca i tržište kapitala su pravna lica koja u pravnom pro-metu tržišta istupaju u ime i za račun
učesnika u radu tržišta. Zato se i upusuju u sudski registar. Učesnici u radu tržišta novca mogu biti banke i
druge finansijske organizacije, dok učesnici u radu tržišta kapitala mogu biti banke, druge finansijske
organizacije, društveni fondovi i pre-duzeća i druga pravna lica posredstvom ovlašćenih učesnika.
Odobrenje za učestvovanje u radu tržišta daju upravni odbori. Učesnici istupaju na tržištu novca i tržištu
kapitala u svoje ime i za svoj račun, u svoje ime i za tud račun, i u ime i za račun tih lica.

Centralna banka je učesnik u radu tržišta novca po osnovu re-gulisanja obima ponude i potražnje novca i
kratkoročnih hartija od vrednosti. Učesnici plaćaju proviziju po svakom zaključenom poslu u prometu novca
i hartija od vrednosti u skladu sa zakonom.

Obično tržište novca i tržišta kapitala organizuju jedinstveni in-formacioni sistem preko koga se obezbeduju
podaci o ponudi i tražnji novca i hartija od vrednosti, o tržišnoj vrednosti hartija od vrednosti, o visini
kamatne stope, o bonitetu izdavaoca hartija od vrednosti, o bonitetu hartija od vrednosti, o kotaciji hartija od
vrednosti itd.

U skladusa zakonom, na tržištu novca obavljaju se poslovi posre-dovanja u prometu novca i kratkoročnih
hartija od vrednosti, dok se na tržištu kapitala obavljaju poslovi posredovanja u prometu dugoročnih hartija
od vrednosti.

50. Devizno tržište

Devizno tržište je organizovani sistem svih kupovina i prodaja deviza radi uskladivanja ponude i tražnje
deviza, obavljanja platnog prometa s inostranstvom i formiranja realnijeg kursa domaće valute. Devizno
tržište je tržište na kome se trguje devizama ili tržište stranih sredstava plaćanja.

Devize na deviznom tržištu mogu kupovati i prodavati banke ovlašćene za devizno poslovanje, kao i strana
i domaća lica. Ovlašćene banke kupuju i prodaju devize neposredno, izmedu sebe na međuban-karskim
sastancima, dok domaća i strana lica kupuju i prodaju devize kod ovlašćenih menjačnica i banaka.

Sučeljavanjem ponude i tražnje na deviznom tržištu formiraju se devizni kursevi za sve kupovine i prodaje
stranih sredstava plaća-nja. Ponudu na deviznom tržištu čini višak stranih sredstava plaćanja ovlašćenih
banaka po izmirenju naloga svojih komitenata i deo stranih sredstava plaćanja koji je ponuden od scrane
Centralne banke.

Tražnju čine zahtevi ovlašćenih banaka za odredenim iznosima stranih sredstava plaćanja radi izmirenja
obaveza po nalogu svojih ko-mitenata, tražnja drugih pravnih i fizičkih lica.

Na deviznom tržištu Centralne banke nejčešće se pojavljuju u cilju:

• očuvanja nivoa kursa domaće valute, pokrivanja niva tražnje koji

je nepokriven ponudom;

• formiranja stalnih deviznih rezervi;

• otplate inostranih dugova i održavanja devizne likvidnosti na je-

47
dinstvenom državnom tržištu.

51. Fansijske institucije

Geneza, izgled i struktura finansijskih, a u tome posebno ban-karskih institucija, u direktnoj su vezi sa
promenama koje nastaju u privrednom sistemu, te otuda i veoma česte promene sistemskih zakona kojima
se ureduje poslovanje navedenih institucija.

U pojedinim zemljama sistemski zakoni koji se odnose na organi-zovanje i funkcionisanje bankarskog

sistema ističu kao moguće sledeće oblike organizovanja:

• banke sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima (Centralne

banke);

• univerzalne (poslovne) banke;

• specijalizovane i mešovite banke;

• štedno-kreditne organizacije (štedionice; poštanske štedionice;

štedno-kreditne zadruge; šcedno-kredicne službe).

• ostale (specijalizovane i druge) finansijske organizacije.

Centralna banka ima nekoliko ključnih funkcija: emisionu fun-kciju (izdavanje novčanica i kovanog novca),
obezbeđenje likvidnosti u plaćanjima u zemlji, učešće na deviznom tržištu, obavljanje dela platnog prometa
sa inostranstvom, rukuje sa delom deviznih rezervi zemlje, donosi mere monetarnog regulisanja, obavlja
mere monetarne kontrole prema bankama i preduzima mere sankcija, učestvuje u radu organa
medunarodnih finansijskih organizacija (MMF, Svetska banka).

U meri koliko je pozicija centralne banke relativno nezavisna, uto-liko uspešnije može da primenjuje svoje
mere na elementima isključivo ekonomske prinude. Time se sa manje kompromisa može koncipirati i
konzistentna monetarna politika. Ukoliko je ekonomski položaj cen-tralne banke pod snažnom presijom
politike stalnog povećanja emisije novca, tada ni centralna banka nema široke mogućnosti da na duži rok
očuva vrednost domaće valute.

Otvorena pitanja funkcionisanja centralno-bankarskog sistema čine ozbiljno ograničenje ekonomije

privrednog sistema u celini, te je neophodno ista otkloniti u što kraćem roku.

Posebne finansijske organizacije, koje se mogu saglasno zakon-skim odredbama osnivati za odredene
finansijske poslove, predstavljaju institucije finansijskog sistema čije osnove poslovanja, obim i delokrug
rada nisu jasno uredeni. Otuda i sve deformacije u praksi koje su nastale na tom području formiranjem
velikog broja takvih organizacija koje prometom novčanih sredstava samo podižu cenu novca i doprinose
bržem rastu kursa, kamatama, time cena i opšteg nivoa inflacije. Ure-denje celine svih pitanja i problema
čini neophodan zahtev finansijske i monetarne discipline uopšte, a time i racionalnog poslovanja subjekata
u sferi novca.

Ispoljeni problemi u domenu monetarnog sistema, zatim orga-nizovanja i funkcionisanja banaka u

bankarskom sistemu, javljaju se u znatnoj meri kao limitirajući činilac racionalnog i efikasnog ostvarivanja
reprodukcije privrednih subjekata i privrede u celini.

Značaj, ulogu i funkciju bankarskog sistema u privrednom siste-mu i društvenoj reprodukciji ne treba
posebno naglašavati, te bi otuda i dovodenje banaka u poziciju da realno postanu samostalne i ekonomski.
nezavisne finansijske organizacije bitno opredeljivalo i ukupne materi-jalne odnose u društvenoj
reprodukciji.

Po pitanjima organizacionog ustrojstva bankarskih institucija, po-stoji u njihovom definisanju deo

neodredenosti, nedorečenosti ili nekon-zistentnosti normi kojima se reguliše organizaciona struktura
banaka, iz čega dalje proističe delom neodređenost normi iz domena materijalne odgovornosti bankarskih
subjekata, upravljanja bankom i dr.

48
Banke bi u koncipiranje svoje poslovne politike trebalo da unose više realnosti (u projekciji raspoloživih
sredstava i rasta kreditnog po-tencijala), kako bi se eliminisale sve potencijalne mogućnosti da banka
dospe u stanje nelikvidnosti, kao i da to stanje duže traje.

Činjenica je da u privredi postoji stalno glad za novcem, ali banke ne bi trebalo cakve potrebe da stalno
pokrivaju visokim rastom pla-smana koji uglavnom nema pokrića u realnim sredstvima banke, što samim
tim uslovljava pojavu nelikvidnosti. Materijalna situacija pojedi-nih banaka još je teža ukoliko svoju politiku
plasmana nekritički grade na pozajmljenim, najčešće kratkoročnim sredstvima. Isto tako oblici jemstva
banaka: avali, akcepti, garancije, i dr., moraju biti primereni realnom potencijalu sopstvenih sredstava
banke.

Načelo efikasnosti i sigurnosti ulaganja sredstava koja banke pla-siraju vezano je za determinaciju banke
kao samostalnog poslovnog su-bjekta i uvodenje racionalnih kriterijuma u privređivanju subjekata koji su
osnivači i komitenti banke. Pomenuta načela zahtevaju od banaka da utvrde odgovarajuće metodologije za
ocenu i praćenje: izbora projekata i namena, njihovih efekata, uticaja na rast potencijala banke i dr.

Odluke koje se donose po osećanju a ne na bazi pomenutih krite-rijuma, uglavnom rezultiraju u

nesolventnosti dužnika, potrebi prolongiranja njihovih obaveza, malim efektima uloženih sredstava, i zbirno
imaju negativan odraz na potencijal i likvidnost banke.

Uslovi poslovanja i funkcionisanja banaka i bankarskog sistema su u punoj meri determinisani merama
monetarne politike i monetarno-kreditnog regulisanja. Zavisno od toga da li su te mere konzistentne i
jedinstvene i koliko daju podršku izabranom programu, može se odre-dici potreba promena u organizovanju
i funkcionisanju i cencralno-bankarskog sistema.
52. Finsijski instrumenti i finansijski tokovi

Sa stanovišta njihove materijalne sadržine i monetarnog prava, finansijski instrumenti predstavljaju oblike u
kojima se iskazuje deo imovine privrednih subjekata. S obzirom na to da finansijska struktura predstavlja
naličje ekonomske strukture poslovanja privrednog subje-kta, samim tim postoji njihova snažna zavisnost i
uslovljenost. Analiza finansijskih instrumenasta može se vršiti prema kriterijumu: obima, strukcure, po
rokovima, po načinu formiranja i sl., pri čemu je bitan odnos rasta i strukture finansijskih instrumenata
prema nominalnom rastu društvenog proizvoda.

Finansijski instrumenti po vrstama mogu biti: bilateralni (krediti, depozit) i multilateralni (hartije od vrednosti
- obveznice, blagajnički zapisi, certifikati i dr.).

Finansijski instrumenti kod nefinansijskog sektora su:

• novac (gotov novac, depozitni novac),

• depoziti (depoziti bez roka, oročeni depoziti, devizni depoziti),

• hartije od vrednosti (državne obveznice i obveznice banaka),

• akcije o učešću u fondovima banaka,

• krediti za prodaju robe i dr.

Kod finansijskog sektora (banaka) finansijske instrumente čine:

• kratkoročni krediti banaka,

• srednjoročni i dugoročni krediti banaka i fondova,

• inostrana aktiva (krediti, hartije od vrednosti i dr.),

• ostali plasmani (ograničena sredstva i dr.).

Različiti finansijski instrumenti po pojedinim sektorima uslovljeni su obeležjem delatnosti pojedinih sektora.
Zavisno od stepena ekonom-ske samostalnosti privrednih subjekata, finansijski instrumenti su u ve-ćoj ili

49
manjoj meri decentralizovani, odnosno definisani kao dobrovoljni ili obavezni. Prema roku finansijski
instrumenti mogu biti karatkročni, što pretežno i jesu u primeni, ili pak dugoročnog karaktera.

U empirijskom pogledu širina i struktura primene finansijskih instrumenata ukazuje na njihovu nerazvijenost
i relativno malu zastu-pljenost mulcilateralnih finansijskih instrumenata.

Pored finansijskih instrumenata za unapredenje rada novčanog tržišta veoma su značajni ifinansijski tokovi
sa svojim obeležjima.

Finansijski tokovi izražavaju način cirkulacije finansijskih sredstava od jednog subjekta ka drugom unucar
istog sektora ili između subjekata različitih sektora, pri čemu ovi tokovi mogu biti direktni ili posredni putem
finansijskih institucija.

Po svom osnovnom obeležju i ekonomskom odredenju finansijski tokovi mogu biti:

• fiskalni,

• regulativni i

• tržišni.

Fiskalni finansijski tokovi su uslovljeni merama fiskalne politike, odnosno javljaju se najvećim delom u
sklopu finansiranja javnog sektora i alimentiranja državnih fondova.

Regulativni finansijski tokovi javljaju se najvećim delom u finansij-skom sektoru po osnovu odnosa
reguladje (mere monetarno-kreditnog regulisanja kod banaka i dr.).

Tržišni finansijski tokovi treba da su u najvećoj meri zastupljeni i razvijeni u uslovima tržišnog načina
poslovanja privrede.

Razvijenost tržišnih finansijskih tokova je uslovljena tržišnim komunikacijama unutar pojedinih sektora i
između sektora (sektor privrede unutar sebe; sektor stanovništva sa bankama; sektor banaka sa sektorom
privrede; sektor neprivrede sa domaćim sektorima i ino-strasntvom).

Sa stanovišta efikasnosti finansijskog mehanizma i uticaja na ra-zvijenost finansijskog tržišta, analiza

finansijskih tokova upućuje na:

• obim i raspored novčane akumulacije po sektorima, što predstavlja

osnovu sagledavanja finansijske ponude i tražnje;

• ukupne finansijske transakcije pojedinih sektora, što odražava nivo njihove poslovne aktivnosti;

• obim i metode finansiranja investicija po sektorima, što opredeljuje njihov finansijski potencijal, a
saglasno tome i potencijal banaka za njihovo finansijsko posredovanje.

Na osnovu ukazanog može se zaključiti da funkcionisanje finan-sijskog tržišta, pored finansijskih institucija,
u punoj meri odreduju i karakteristike finansijskih instrumenata i finansijskih tokova.
53. Mehanizmi amortizacije kao instrumenti produktivnog investiranja

Amortizacija se najčešće može posmatrati s dva aspekta: fiskalnog i ekonomskog.

S fiskalne tačke gledišta, amorcizacija predstavlja trošak preduzeća koji ne podleže oporezivanju u
odredenom fiskalnom periodu, jer je to otpisivanje dela cene - vrednosti osnovnih sredstava koji
korespondira s njihovom umanjenom vrednošću zbog upotrebe.

S ekonomske tačke gledišta takva situacija je realna samo u peri-odima nultog rasta i nulte ili sasvim niske
inflacije. U periodima brzog rasta (ekonomska upotreba amortizacije) neophodan je uslov za odr-žavanje
takvog trenda. To znači da amortizacija predstavlja jedan od veoma važnih izvora za finansiranje rasta
preduzeća.

Potrebno je razlikovati fiskalnu depresijaciju od računovdostvene.

50
Fiskalna depresijacija utvrdena je zakonom., gde su obično pro-pisane stope (minimalne) koje preduzeće
mora da primeni. Međutim, primena cakvih stopa u preduzeću najčešće neće obezbediti ni prostu
reprodukciju, a kamoli neki rast. U nekim zemljama dozvoljeno je čak da preduzeća računovodstveno
otpisuju osnovna sredstva i po nižim stopama od fiskalnih.

Relativno niske fiskalne stope npr. u Srbiji godinama su omoguća-vale preduzeća da praktično jedu vlastitu
supstancu i da iskazuju doho-dak koji je veštački naduvan. Time se uvećavala i poreska osnovica, tako da
je mehanizam niske fiskalne amortizacije delovao negativno ne samo u pogledu održavanja inflacionog
pritiska kroz nerealnu budžetsku i opštu potrošnju, već i u pogledu smanjivanja sposobnosti preduzeća da
sopstvenim sredstvima finansiraju vlastiti razvoj.

Ubrzana amortizacija preduzeću znatno umanjuje poresku osno-vicu jer, sa fiskalne cačke gledišca,
troškovi rastu. To stvara pritisak da se tako stvorena i oslobođena sredstva produktivno investiraju, što i
jeste cilj primene ovog instrumenta industrijske politike. Razlike izmedu ubrzane amortizacije i novčane
pomoći koju preduzeće može dobiti u sklopu delovanja mera neke industrijske politike jeste u tome što ubr-
zana amortizacija u stvari predstavlja odlaganje dela fiskalnih obaveza preduzeća. Te obaveze preduzeće
će ispuniti tek kada, kao posledicu investicione odluke, iskaže uvećani dohodak, odnosno dobit.

Ubrzana amortizacija predstavlja gotovo neophodan uslov za ra-zvoj odredenih sektora industrije. To se pre
svega odnosi na mogućnost zadržavanja konkurentne sposobnosti na tržištu. U pitanju su oni sekto-ri
industrije u kojima je tehnički progres veoma brz i u kojima je vreme moralnog zastarevanja osnovnih
sredstava kratko.

U uslovima visoke inflacije, i politika revalorizacije mora biti mno-go oštrija jer u suprotnom dolazi do
ogromnih gubitaka u supstanci, veštačkog uvećavanja dohotka i dobici, dodatnih pritisaka na potrošnju i,
naravno, novih pritisaka na ubrzavanje inflacione spirale.

Ubrzana amortizacija predstavlja sama po sebi pritisak na poveća-no investiranje jer, pošto se sa fiskalnog
stanovišta smatra troškom, ona multiplikuje pozitivne konsekvence povećane stope investiranja. Zato
ubrzana amortizacija i predstavlja značajan instrument industrijske politike, jer manipulišući njome može se
uticati na stopu investiranja i stopu sposobnosti samofinansiranja.

I pored navedenih pozitivnih efekata, mehanizam depresijacije (pritisaka) kao instrument industrijske
politike može imati i negativnih posledica.

Pre svega, njegovo delovanje ograničeno je u slučajevima kad se u pogledu primene računovdostvenih
stopa preduzećima ostavljaju sasvim odrešene ruke. Zbog toga se često i ide na zakonsko regulisanje
minimalnih stopa. Propisivanje maksimalih stopa primenjuje se kad se žele ostvariti tačno odredeni ciljevi u
pogledu rasta i stopa investiranja u pojedinim industrijama ili granama.

Treba naglasiti da politika ubrzane amortizacije može delovati i na stopu povećavanja cena. To samo po
sebi ne mora uvek biti problem, ali ako se već vodi politika kontrole i depresiranja cena određene grupe
proizvoda ili određenih sektora, onda ovu pojavu treba imati u vidu. Neželjeni opšti efekat ovog instrumenta
može biti i u zadržavanju po-stojeće strukcure i preteranih kapitalnih ulaganja u nekim sektorima.

Dodatno ograničenje upotrebe mehanizma ubrzane amortizacije jeste u tome što on može biti praktično
upotrebljen samo kod onih preduzeća koja iskazuju dobit, i to u uslovima kad bi se primenile realne
računovodstvene stope otpisa. Zato se taj instrument mora primenjivati zaista fleksibilno, jer nekad treba
preduzećima koja zbog objektivnih razloga iskazuju velike fluktuacije omogućiti dobiti da smanje ili pove-
ćaju stope otpisa za godine unatrag ili da gubitke, praktično, prenesu u naredne godine.

Zakonsko regulisanje amortizacije predstavlja deo ukupne fiskalne politike. Neke komponente fiskalne
regulative mogu znatno uticati na povećanje ili smanjivanje troškova kapitala preduzeća i, konsekventno
tome, uticati na njihove inesticione odluke i razvojne alternative. Najveći uticaj, svakako, imaju fiskalna
depresijacija, porez na dobit i drugi porezi i poreski krediti.

Od značaja su i indirektni porezi, koji se plaćaju kod kupovine osnovnih sredstava (isključuje se porez na
promet), porezi na upotre-bu zemljišta, kao i posebni poreski instrumenti koji postoje u nekim zemljama kao
što su investicione rezerve (te rezerve ustanovljavaju se na regionalnom ili državnom nivou, a izdvojena
sredstva za te namene oslobodena su poreza).

51
Poreski kredit kao instrument fiskalne politike upotrebljava se u mnogim zemljama. Njegova osnovna
namena jeste da određeni procenat poreza pretvori u kredit preduzeću, i to s kamatnom stopom koja varira
u zavisnosti od krajnjeg cilja ove mere.

Poreski kredit kao mera deluje vremenski ograničeno i stimuliše preduzeće da na taj način oslobodeni
kapital produktivno upotrebi. Upotreba tog kapitala često se zakonski reguiše (na primer: ulaganja u
istraživanja i razvoj, u osnovna sredstva, otvaranje novih radnih mesta, zaštitu čovekove okoline, itd.).
54. Finansijski konsalting i inženjering

Kvalitativni opis finansijskog inženjeringa najbolje daje francuski zakon o bankama iz 1984. godine, po
kojem se finansijski inženjering definiše kao niz saveta u formi finansijskih usluga usmerenih da olakšaju
osnivanje i razvoj preduzeća, uključujući i savete i pomoć u procesu finansijskog upravljanja. Sudeći po
izveštaju Udruženja francuskih banaka koji inkor-porira i stanje poleta finansijskog inženjeringa, do sada su
u finansijskoj praksi postojale četiri bankarske funkcije, i to:

• bankarsko posredovanje, koje implicira prikupljanje depozita i

odobravanje kredita;

• upravljanje sredstvima plaćanja;

• trgovanje hartijama od vrednosti i finansijskim instrumentima na

primarnom i sekundarnom tržištu za račun klijenata i

• pružanje usluga komercijalnog karaktera.

Konačno., tu su i devizne operacije i, svakako, finansijski inženje-ring. Finansijski inženjering je, u tom
kontekstu, postao forma posredo-vanja u strukturi inovativnih poslova.

„Preduzećima koja traže sofisticirane finansijske inovacije potre-bne su banke. Cak ako se dogovore o
medusobnom finansiranju preko komercijalnih papira i prividno zaobidu banke, potrebno je da se njima
obrate, ne samo radi dobijanja uobičajenih papira, tj. radi dobijanja jemstva, nego i da bi uspele da plasiraju
ove papire. To je direktan i ko-ristan revanš banke koji do izvesne mere kompenzuje kamate koje nije
naplatila."1 Zato je neto-proizvod od provizije veći od kamatne marže i portfolio dobitaka kod svih
savremenih evropskih banaka koje sve više od depozitnih i kreditnih ustanova postaju institucije koje
finansiraju.

Preduzeća imaju potrebu bankarskog posredovanja za aranžiranje finansijskog projekta, za finansiranje

medunarodne trgovine, za poslove akvizije, fuzije za aranžiranje operacija zajma sa drugim operacijama,
za upravljanje gotovinom i pokriće rizika, kamatne stope i deviznog kursa.

Upravljanje gotovinom (cash management) jeste važan segment finansijske dosetljivosti bankara koji
pružaju savete zainteresovanim subjektima za finansijske plasmane (i posebno za plasmane gotovine) i za
profkabilno rukovanje finansijskim sredstvima.

U tome je i tajna finansijskog menadžmenta koji proizvodi dobit. Ipak, konačno stručno procenjivanje i
obradivanje bilansa jeste biser finansijskog inženjeringa.

Finansijski inženjering ima zadatak da osigura finansiranje predu-zeća, da predloži nove procedure
finansiranja, da pripremi operacije koje osiguravaju finansiranje, da anražira finansiranje projekta, itd. U tom
sklopu bankar se javlja kao menadžer preduzeća za koje formira ban-karski plan za finansiranje ili
organizuje emisiju akcija ili obveznica.

Procene vrednosti preduzeća i privatizacija su moderne operacije finansijskog inženjeringa. Akvizija i cesija
preduzeća, finansijsko kon-centrisanje ili razdvajanje preduzeća, otkup preduzeća, spajanje i prenos
preduzeća, tražnje finansijskog partnerstva, finansijsko restrukturiranje preduzeća, formulisanje javnih
ponuda za preuzimanje preduzeća, utvr-divanje operacija za finansiranje, plasmane i upravljanje
finansijskim sredstvima i diverzifikacija finansijske strukture preduzeća,, jesu gene-ralne funkcije
finansijskog inženjeringa.

Finansijski inženjering predstavlja integralan sistem tehnologije, novca i ljudi, uključujući i sistem donošenja
52
finansijskih odluka i nje-govo eksploatisanje u mogućim oblastima ljudskog delovanja. Zato je finansijski
razvoj stalni pratilac finansijskog inženjeringa, koji, kroz poslovni nastup, treba da osigura razgranatu
saradnju u transferu zna-nja i prenošenju iskustva.

Akumulirano iskustvo, kupovina tehnologije i stečeno znanje u njihovom transferu kreiraju uslove za
formiranje sopstvene organizacije finansijskog inženjeringa čija delatnost u perspekcivi creba da inkorpo-
rira:

• izradu studija razvojnih mogućnosti sa finansijskim konstrukci-

jama;

• izradu predinvesticionih programa sa pratećom infrastruktu-

rom;

• ekonomska, finansijska i marketinška istraživanja;

• finansijska ulaganja (kratkoročna i dugoročna, interna i eksterna)

sa samofinansirajućim i zajmovnim implikacijama i

• ocenu profitabilnosti sa oplodnjom kapitala i godišnjim prinosima

(finansijskim).

U načelu, finansijski inženjering treba da je registrovan za ofanzi-van nastup na domaćem i inostranom

tržištu, pod uslovom da je eki-piran čitavom paletom inženjering poslova (od organizacionog spektra
izvodačkih radova preko specijalizovane proizvodnje opreme do kompletnog finansiranja).

Razvoj finansijskog inženjeringa creba da objedini: davaoce li-cenci, proizvodače opreme, izvodače
montažnih i gradevinskih radova, projektne organizacije, proizvodne sisteme procesne industrije, banke,
finansijske organizacije, institucionalne investitore (penzioni fondovi, osiguravajuće kompanije, investicioni
fondovi i finansijske kompanije), uvozno-izvozna preduzeća, institute, fakultete i naučno-istraživačke
institucije i razvojne organizacije, i inostrane inženjering organizacije i konsalting firme.

Registrovani finansijski inženjering zajedno sa poslovnim inženjeringom treba da obavlja: rukovođenje

izgradnjom, baznim i detaljnim inženje-ringom, isporukom, inspekcijom i terminiranjem opreme, izgradnjom
postrojenja, projektovanjem i nadzorom izgradnje, predstartnim poslo-vima, startovanjem i uhodavanjem
postrojenja, obukom i specijalizaci-jom kadrova, organizacijom proizvodnje, održavanjem i laboratorijom,
proizvodnjom i održavanjem postrojenja u dužem periodu i konsalting uslugama. U tom kontekstu,
finansijski inženjering sa. svojim partnerima rešava završetak poslova u planiranim rokovima, obezbeđenje
kvaliteta rada, obezbedenje povoljnih kredita, smanjenje devizne komponente, obezbedenje dela devizne
kompenzacije, zatvaranje finansijske konstru-kcije i obezbedenje finasijske zarade.

Finansijski inženjering svoju organizacionu strukturu treba da bazira na konceptima specijalnosti i

eksperata. Organizacionu strukturu finansijskog inženjeringa trebalo bi da sačinjavaju sledeći organizacioni
segmenti: (programiranje razvoja, projektni inženjering, investicioni in-ženjering, nabavke opreme,
upravljanje realizacijom poslova, komercijal-ni poslovi, ekonomsko-finansijski poslovi, pravno-kadrovski
poslovi.

Organizaciona struktura finansijskog inženjeringa je fleksibilna, grupisana u više organizacionih celina po

principu ekspertnih grupa. Moderan sistem organizacije rada finansijskog inženjeringa, u stvari,
podrazumeva organizaciju „prema poslu", ali po specijalnostima. Za svaki posao, u tom smislu, formirao bi
se rukovodni tim na čelu sa rukovodiocem koji realizuje celokupan posao po unapred definisanoj proceduri
rada. Posao se odvija kroz piramidu timova u okviru global-nog ili detaljnog inženjeringa bilo u vidu
izdvojene službe bilo u vidu matične službe. Organizaciona struktura mora biti podređena poslu, a ne
rukovodećoj hijerarhiji organizacije rada. Time se povećava odgovor-nost svakog pojedinca u timu za
izvršenje posla, ali i za „ekonomsku bezbednost" finansijskog inženjeringa. U tome se ogleda
profesionalizam u sistemu ponašanja inženjeringa u svim fazama poslovne strategije i finansiranja rasta
firme.
55. Hartije od vrednosti

Hartije od vrijednosti predstavljaju najveću i najznačajniju grupu finansijskih inscrumenata kojima se trguje
53
na finansijskom tržištu. Od stepena njihove razvijenosti i diversifikovanosti najviše zavisi razvijenost
cjelokupnog finansijskog sistema jedne zemlje.

Hartije od vrednosti istorijski nastaju još u srednjem veku. U po-četku, one su kreirane sa svrhom da
olakšaju obavljanje platnog pro-meta. Vremenom, emisija hartija od vrednosti je postajala način za
prikupljanje sredstava za finansiranje različitih poslovnih poduhvata. U poslednje dve decenije 20. veka
nastaje pravi bum u razvoju mnogih finansijskih instrumenata, pa i hartija od vrednosti, u talasu nastanka
finansijskih inovacija.

Hartije od vrednosti su pisani dokument ili isprava koja svom drža-ocu (onom ko je poseduje) daje
odredena imovinska prava koja može da iskoristi samo pod uslovima zakonitog vlasništva nad tom hartijom
od vrednosti. Za vlasnike hartija od vrednosti one predstavljaju specifičnu aktivu kod koje fizičko dobro ima
vrlo malu, čak zanemarljivu vrednost. Hartije od vrednosti smatraju se vrstom finansijske aktive pošto svo-
jim vlasnicima daju odredena prava. Za pravilno razumevanje suštine hartija od vrednosti bitno je imati na
umu da ono što ih razlikuje od bezvrednih papira jesu upravo prava koja su data vlasnicima. Ta prava su
povezana sa mogućnostima naplate različitih finansijskih tokova sredstava u budućnosci.

Sa aspekca prirode odnosa koje odražavaju, sve hartije od vrednosti možemo svrstati u dve grupe i to:

• osnovne i

• izvedene.

Osnovne hartije od vrednosti nazivaju se tako pošto odražavaju neke osnovne odnose izmedu emitenta i
investitora. U okviru ove grupe postoje dve podgrupe:

• hartije od vrednosti instrumenti duga, koje odražavaju prvi osnovni odnos - dužničko-poverilački ili
kreditni.

• vlasničke hartije od vrednosti koje odražavaju vlasničke odnose.

Finansijski instrumenti izraženi su kao novčana potraživanja, odnosno obaveze. Kao takvi, oni predstavljaju
finansijsku aktivu. Iako se posredstvom ovih instrumenata obavlja transfer akumulacije između različitih
ekonomskih subjekata, finansijska aktiva nije elemenat druš-tvenog bogatstva. Potraživanje vlasnika
finansijske aktive uvek je nečija obaveza - finansijska pasiva. U krajnjoj liniji, to je obaveza proizvodnog ili
drugog ekonomskog subjekta, čije je ulaganje veće od sopstvenih izvo-ra generisanih štednjom. Za
društveno bogatstvo jedino je relevancna investirana akumulacija (realna aktiva).
56. Pojam i vrste instrumenata duga-obveznice i tipovi obveznica

Obveznice spadaju u kategoriju hartija od vrednosti instrumenata duga. Ova kategorija harcija od vrednosti
odražava kreditne, tj. dužničko-poverilačke odnose. U svetu postoji veliki broj pojmova kao što su: note,
debentures, bonds i dr., kojima se označavaju hartije od vrijednosti - in-strumenti duga. Između njih postoje
dosca jasna razgraničenja. U našoj praksi i literaturi ne postoji cako precizna diferenciranost termina., već
se pojam obveznice koristi kao zbirni za većinu instrumenata duga.

Obveznice možemo definisati kao harije od vrednosti koje svome vlasniku garantuju isplatu kamate i
glavnice po unapred utvrdenom redosledu, u odredenom periodu vremena. Za obveznice se često sreće
naziv hartije od vrijednosti sa fiksnim prinosom, pošto je kamatna stopa (nominalni, kupon prinos) fiksna i
unapred poznata. Ovakva definicija obveznica nije u potpunosti adekvatna, pošto postoje i obveznice sa
promenljivom kamatnom stopom i prihodne obveznice, čiji je prinos varijabilan.

U Srbiji, po Zakonu o hartijama od vrednosti, obveznica se defi-niše kao hartija od vrednosti kojom se
emitent obavezuje da će njenom imaocu, u roku njene dospelosti, isplatiti iznos nominalne vrednosti i
ugovorenu kamatu. (Pitić i ostali, 1996, 92-93)

U zemljama sa razvijenim finansijskim tržištima postoji izuzetno veliki broj različitih hartija od vrednosti koje
predstavljaju instrumente duga. Takođe postoji i veliki broj kriterijuma na osnovu kojih se oni mogu podeliti.
Najčešći kriterijum od koga se polazi u podeli hartija od vrednosti instrumenata duga jeste emitent. Reč je o
subjektima koji emituju ove hartije. Sa tog aspekta moguće je razlikovati dve velike grupe instrumenata
duga:
54
• državne hartije, koje emituju vlade i različiti državni organi i organizacije;

• hartije koje emituju preduzeća i drugi privredni subjekti (banke, ostale finansijske i nefinansijske
institucije i organizacije).

Postoji jako veliki broj državnih hartija instrumenata duga. Ovi instrumenti se obično emituju za potrebe
finansiranja odredenih po-treba državnih organa. Emicuju se kada postoje deficiti u budžetima tih organa, ili
radi sakupljanja sredstava za finansiranje odredenih potreba ili ciljeva. Kao emitenti se mogu pojaviti organi
na različitim nivoima - od centralne, pa do organa lokalne vlasti. Neki od najznačajnijih in-strumenata iz ove
grupe su: vladine obveznice, obveznice državne bla-gajne, štedne obveznice, i slično. Postoje i hartije od
vrednosti lokalnih organa, takozvane municipalne obveznice, koje daju određene poreske prednosti.

Jedan od najčešćih kriterijuma za podijelu svih hartija od vrije-dnosti, pa time i instrumenata duga, jeste rok
dospijeća. U okviru ove podele razlikujemo:

• kratkoročne instrumente koji imaju rok dopeća do jedne godine; reč je o instrumentima tržišta novca;
često se nazivaju unfunded, pošto ne postoji formalno osiguranje izdavaoca da će izvršiti obavezu;

• srednjoročne instrumente sa rokom dospijeća od jedne do tri ili pet godina;

• dugoročne harcije koje imaju rok dospeća duži od pet godina; one zajedno sa srednjoročnim
hartijama predstavljaju instrumente tržišta kapitala.

Prema poreklu tj. zemlji gde su emitovane razlikujemo:

• domaće hartije,

• inostrane i

• evroobveznice.

Domaće obveznice su one koje se emituju na domaćem finan-sijskom tržištu, tj. u zemlji u kojoj izdavalac
ima stalan boravak i gde obavlja najveći dio svoje poslovne aktivnosti.

Inoobveznice znače mogućnost prikupljanja sredstava u drugim zemljama. Emituju se na finansijskom

tržištu neke druge zemlje, tj. van zemlje scalnog boravka. Važno je napomenuti da prilikom emisije ovih
obveznica emitenc mora da ih emituje u valuti i uz poštovanje lokalnih zakonskih propisa. Emitovanje
obveznica je čest oblik finansitranja preduzeća u razvijenim zemljama.

Postoji tržište medunarodnih obveznica koje je poznato kao tržište evroobveznica. Njihova pojava se
poklapa sa razvojem evrodolarskog tržišta. Reč je o tržištu dolara kojima se trguje van teritorije SAD, pre
svega u Evropi. Evroobveznice imaju mnogo prednosti. Jedna od glavnih je poreski tretman. Tačnije, ove
obveznice je teško oporezovati. Usled toga one nose niže kamatne stope.

Jedan od čestih kriterijuma za podelu hartija od vrijednosti instru-menata duga je i osiguranje, tj.
obezbeđenje izvršenja obaveza. Po ovom kriterijumu razlikujemo dve velike grupe:

• osigurane i

• neosigurane instrumente.

Neosigurana hartija od vrijednosti znači da ne postoji formalna garancija izdavaoca (firme, banke, državnog
organa) da će obaveze po tim hartijama biti izvršene. Ili, preciznije rečeno, ne postoji osiguranje izvršenja
obaveza nekom aktivom izdavaoca. Neosigurane hartije od vrednosti mogu biti kratkoročne i dugoročne.
Kratkoročne neosigurane hartije od vrednosti nazivaju se note. Dugoročne neosigurane obveznice često se
nazivaju debenture.

Drugu grupu čine osigurane hartije od vrednosti. Njihova glavna karakteristika je da postoji odredena aktiva
emicenta koja se koristi kao formalno osiguranje i obezbedenje da će obaveza po osnovu njihove misije biti
izvršena. U slučaju da izdavalac ne izvrši obavezu po osnovu ovih hartija, njihovi vlasnici imaju pravo na
nadoknadu od aktive koja se koristi kao osiguranje.
55
Postoji više tipova aktive koja se može koristiti kao osiguranje emisije hartija instrumenata duga. Najčešći
tip aktive su nekretnine ili osnovna sredstva emitenta: zemlja, zgrade, kuće, poslovni prostor, itd. Ukoliko se
aktiva koristi kao osiguranje, tada govorimo o hipotekarnim (založnim) hartijama od vrijednosti.

Kao aktiva koja se javlja kao osiguranje instrumenata duga mogu se koristiti i druge hartije od vrednosti
(obveznice drugih firmi, instru-menti akcijskog kapitala). U ovom slučaju se ne govori o hipotekarnim
obveznicama, već o takozvanim kolatelarnim obveznicama.

Ako se za osiguranje obveznica koristi specijalna prema ili mašine, tada govorimo o certifikatima o opremi.

Vrlo značajan kriterijum za podelu obveznica firmi kao instru-menata duga je pitanje starosti
(subordiniranosti) duga. Postojanje obveznica više stepena starosti znači postojanje razlika u prioritetima
zahteva nad aktivom firme u slučaju bankrotstva.

Prema kriterijumu načina plaćanja kamate rezlikujemo sledeća tri tipa instrumenata duga:

• instrumenti bez kupona,

• obveznice sa kuponima i

• konsoli.

Instrumenti bez kupona ili diskontovane obveznice donose svojim vla-snicima samo jedno plaćanje u toku
svog životnog veka. Prodaju se uz diskont, tj. po cijeni nižoj od nominalne vrijednosci, dok se vlasnicima
isplata kamate i glavnice vrši zajedno samo na dan dospeća.

Obveznicesa kuponima podrazumevaju plaćanje kamate obično dva puta godišnje na osnovu prezentiranja
kupona. Plaćanje glavnice vrši se na dan dospeća ovih obveznica.

Konsoli su specifičan tip obveznica koje nikad ne dospevaju. Isplata kupona tj. kamate vlasnicima vrši se
neprekidno u predvidenim inter-valima vremena bez krajnjeg roka dospeća.

Pored pomenutih, postoje i obveznice sa promenljivom kamatnom stopom. Kamatna stopa kod ovih
obveznica je prilagodljiva. Prihodne obveznice su takav tip obveznica gde plaćanje kupona tj. kamate zavisi
od prihoda firme. U slučaju da firma uspešno posluje kamata će biti viša, i obrnuto. Konvertibilne obveznice
su posebna grupa hartija od vrijednosti koja daje pravo svojim vlasnicima da izvrše zamenu obveznica za
preferencijalne ili obične akcije. (Erić, 1997, 115-121)
57. Kratkoročne hartije od vrijednosti

Instrumenti tržišta novca klasifikuju se najčešće prema tipu emi-tenta. Finansijski instrumenti države i
centralne banke su kratkoročne državne obveznice, obveznice državnih agencija i paradržavnih organi-
zacija, žiralni novac - viškovi likvidnosti, i mehanizam reotkupa kra-tkoročnih hartija od vrijednosti.
Korporativni kratkoročni finansijski instrumenti su komercijalni papiri. Bankarski inscrumenti su depozitni
certifikati, blagajnički zapisi i bankarski akcepci. Posebni oblici instru-menata su udeli novčanih investicionih
fondova i kratkoročne polise osiguravajućih organizacija. (Vasiljević, 2002, 145)
58. Državne obveznice

Državne obveznice spadaju u jedan od osnovnih instrumenata kra-tkoročnih tržišta hartija od vrijednosti. Da
bi osigurala dovoljna realna sredstva na finansijskom tržištu za finansiranje budžetskog deficita, država
pristupa emisiji obveznica. Razlozi za emisiju su: prikupljanje novčanih sredstava za finansiranje
budžetskog deficita, smanjivanje pritiska na primarnu emisiju za pokriće budžetskih rashoda (redovnih i
vanrednih), regulisanje (uz pomoć centralne banke) uslova na tržišcu hartija od vrijednosti, smanjivanje
poreskog pritiska na poreske obvezni-ke. Kupci državnih obveznica su obično finansijske organizacije,
banke, pivredna i neprivredna preduzeća i fizička lica. Obveznice mogu izdavati, a često ih emituju velike
firme koje su vlasništvo države ili pod njenom kontrolom (pošta, železnica, fondovi materijalnih rezervi i sl.).

Tržište državnih hartija od vrednosti predstavlja jedan od najstari-jih segmenata finansijskih tržišta. Korene
ovih hartija možemo naći još u srednjem vijeku. Prvi pisani trag o emisiji državnih hartija od vrednosti datira
izj.542. godine, kada je u Holandiji Austrijska carevina, umesto klasičnog ubiranja poreza, što je i u to doba
prilično nepopularno, emi-tovala odredene hartije kao način prikupljanja sredstava za finansiranje vojnih
56
operacija. U Velikoj Britaniji prve državne hartije bile su emito-vane 1693. godine. U SAD emitovanje ovih
hartija od vrednosti počinje 1790. godine i odnosilo se na finansiranje državnog duga nasledenog posle
vodenja revolucionarnih ratova za sticanje nezavisnosti.

Tržište dugoročnih obveznica trezora u većini zemalja savremenog sveta predstavlja jedno od najvećih i
najznačajnijih finansijskih tržišta.

Hartije od vrednosti koje emituje državni trezor, u stvari, predstavlja-ju hartije gde se u ulozi emitenca
pojavljuje država ili neki njen organ.

Najčešće se u ulozi investitora u ove finansijske inscrumente nalaze finansijske insticucije (banke, ali i
druge institucije), stanovništvo, kao i subjekti iz inostranstva. Najpoznatije dugoročne obveznice crezora u
SAD, kojima se može trgovati i na sekundarnim tržištima su:

• note trezora - sa rokom dospeća od 1 do 10 godina;

• državne obveznice - bondovi - koje imaju duži rok dospeća, koji

je preko 10 godina;

• državni stripsi - nastale su na bazi razdvajanja dva toka sredstava

koja postoje kod nota ili obveznica trezora - jedan koji je vezan za
plaćanje samo glavnice i drugi koji prati tok plaćanja kamate;

• štedne obveznice - koje predstavljaju dugoročne državne obveznice

bez kupona ili sa nultim kuponom;

• certifikati o zaduženju - imaju najviše sličnosti sa blagajničkim zapisom, tj. nalaze se izmedu zapisa
državne blagajne i državnih obveznica.

Osnovni razlog za emisiju državnih obveznica sastoji se u činjeni-ci da se na taj način može sakupiti mnogo
više sredstava nego putem klasičnog kreditiranja. (Erić, 2003, 276-279)
59. Korporativne obveznice

Korporacivne obveznice su dugoročne obveznice koje emituju preduzeća u cilju prikupljanja sredstava za
kapitalna ulaganja. Vrste obveznica koje emituju preduzeća zavisiće uglavnom od finansijske strukture
preduzeća i opredeljenja menadžmenta. Prema oblastima poslovanja preduzeća, finansijska analitika
poznaje obveznice javnih preduzeća, transportnih i industrijskih preduzeća i obveznice banaka i drugih
finansijskih kompanija.

Korporativne obveznice mogu se, sa stanovišta metoda otplate, razvrstati na kamatne, diskontne i
dohodovne. Dohodvna obveznica sadrži obećanje plaćanja kamate, ali co plaćanje je uslovljeno odgovara-
jučim nivoom neto prihoda preduzeća. Preduzeću se nameću određena računovodstvena pravila prilikom
emitovanja ovih obveznica, kako ne bi veštački iskazalo nedovoljan neto prihod.

Prema načinu obezbeđenja otplate, korporativne obveznice mogu biti obične, hipotekarne i garantovane.
Kao garancija otplate, emitent će založiti imovinu ili će garancija biti opšta kreditna sposobnost predu-zeća.
U prvom slučaju, reč je o hipotekarnim obveznicama, a u drugom slučaju o neosiguranim, običnim
obveznicama. Garantovane obveznice su obaveza preduzeća čija je isplata garantovana od strane nekog
drugog ekonomskog subjekta. Korporativne obveznice mogu biti posmatrane i sa stanovišta mogućnosti
ockupa od strane emitenta. Emitent ima pravo da otkupi emisiju pre roka dospeća u celini ili delimično, uz
premiju na nominalnu vrednosc koju će isplatiti investitorima. Otkup se obično vrši u prvih 5 do 10 godina
posle emisije, korišćenjem prihoda od emisije novih obveznica sa nižom kamatnom stopom. Takav cip
otkupa naziva se refinansiranje. Izdavalac može imati, u ugovoru o emisiji, utvrdenu obavezu da svake
godine otkupi deo emisije.
60. Obveznice lokalnih organa vlasti

Lokalni organi vlasti (teritorijalne jedinice, gradovi) emituju dugo-ročne obveznice u svrhu finansiranja
kapitalnih projekata ili refinansi-ranja na duži rok budžetskog deficita. S obzirom na to da je prinos ovih
obveznica oslobođen poreza, one imaju široki krug investitora.

57
Osnovne vrste obveznica lokalnih organa vlasti su:

• opšte obveznice,

• prihodne obveznice,

• hibridne obveznice,

• note.

Opšte obveznice emituju se na podlozi poreske snage izdavaoca. One se isplaćuju iz prihoda budžeta,
mada postoje slučajevi da je isplata osigurana u prihodima iz posebnih izvora.

Prihodne obveznice emituju se u cilju finansiranja pojedinih proje-kata ili preduzeća. One su osigurane
zalaganjem prihoda koje ostvaruje realizovani projekat odnosno finansirano preduzeće. Pojedine obveznice
ovog tipa nose naziv prema projektima za koje su emitovane (aerodromi, bolnice, škole, električne centrale,
luke, itd.).

Hibridne obveznice imaju obeležja prethodne dve vrste, ali i po-sebna obeležja koja se odnose na svrhu,
izvore otplate, osiguranje, itd. Neke od ovih obveznica su: obveznice osigurane polisom osiguravajućeg
preduzeća, obveznice sa moralnom snagom, obveznice za rehabilitaciju finansija gradova, itd.

Note su obveznice lokalnih organa vlasti koje imaju relativno kra-tke rokove dospeća. One se emituju u cilju
premošćavanja odredenih prihoda budžeta - poreza. (Vasiljević, 2002, 171-172)
61. Hipotekarne obveznice i obveznice državnih agencija

Hipotekarne hartije od vrednosti snažan razvoj doživljavaju u drugoj polovini 70-ih godina 20. veka,
paralelno sa razvojem procesa se-kjuritizacije. Nastale su na osnovama duge tradicije korišćenja klasičnih
hipocekarnih kredita odobravanih za kupovinu različitih nekretnina (stanova, kuća, zemlje, itd.). Suština je u
tome da se korisnik obraća banci ili nekoj drugoj depozitnoj instituciji (štedionici, štedno-kreditnoj zadruzi -
asocijaciji) da mu odobri kredit radi rešavanja stambenog pitanja. Na iznos pozajmljenih sredstava
zaračunava se odgovarajuća kamata i sastavlja se amortizacioni plan čija je suština u određivanju mesečne
anuitetne rate, u kojoj su sadržani i kamata i glavnica kredita. U početku otplate, u anuitetu je mnogo veći
udeo kamate nego glavni-ce duga, da bi se vremenom situacija promenila. Hipotekarni krediti mogu biti
različitih rokova, sa različitim načinom obračuna kamate (fiksna i varijabilna kamata). Jedan od velikih
problema povezanih sa hipotekarnim kreditima predstavlja činjenica što su nelikvidni. Da bi se ovaj problem
prevazišao došlo je do tokova sekjuritizacije. Njihova suština se sastojala u udruživanju individualnih
kredita, odnosno u njihovom prepakivanju u takozvani pul, u kome su se nalazili krediti sa istim rokovima
dospeća, na istu vrstu nekretnina i pod istim kama-tnim stopama. Pri tome treba imati u vidu da se mogu
emitovati dve grupe hartija - one gde se samo vrši distribucija vlasnicima i one koje su garantovane od
strane neke finansijske institucije. Ova druga grupa može se označiti kao hipocekarna založnica.

62. Rejtingovanje obveznica

Činjenica da instrumenti duga nose sa sobom različite vrste rizika uticala je na potrebu kreiranja odredenih
standarda za merenje njihovog kvaliteta. Tako su kreirana merila i kriterijumi za rangiranje, odnosno
rejtingovanje obveznica. Rangiranje obveznica je vrlo efikasno sredstvo koje pomaže menadžmentu
investicora da identifikuje nivo rizika i nei-zvesnosti prilikom donošenja odluka o investiranju u obveznice. S
druge strane, ovaj mehanizam može biti od koristi i samim emitentima pošto im ukazuje na nivo rizika nove
emisije instrumenata duga.

Jako duga tradicija u rejtingovanju instrumenata duga postoji u SAD. Tamo dominiraju tri, slobodno
možemo reći, najpoznatije svetske agencije za rejtingovanje. To su:

• „Moody's Investors Service" - koja predstavlja jednu od najvećih

agencija;

58
• „Standard & Poor's Divison of the McGraw-Hill Companies" - ima
tradiciju u poslovima rejtingovanja dugu skoro 80 godina;

• „Fitch Investor Service" - koja je osnovana 1913. godine, počela kao

izdavačka kuća, a od 1923. godine obavlja i usluge rejtingovanja.

Treba napomenuti da rejtingovanje nije invesciciono savetovanje. Agencije ne smeju da se bave ni

poslovima investicionog bankarstva. One moraju da se pridržavaju visokih etičkih standarda i principa ne-
zavisnosti, objektivnosti i transparentnosti.

Rangiranje obveznica zavisi od razmatranja većeg broja faktora. Neki od najvažnijih koji se uzimaju u obzir
su: stepen zaduženosti emitenta (visina takozvanog D/E racija, odnosno proporcija duga i sopstvenog
kapitala ili ukupne aktiva/pasiva), varijabilitet u kretanju prihoda emitenta, veličina emi-sije instrumenata
duga, verovatnoća da emitent neće izvršiti obavezepo osnovu duga u predviđenom roku, zaštita koja se
ugovorima o kreditu nudi vlasnicima obveznica u slučaju neizvršenja obaveza, i drugi. Svi ovi podaci služe
za odre-divanje kreditnog rejtinga ne samo emisije, već i emitenta. On odražava bonicet emitenta.

U rejtingovanju obveznica koriste se skale sa oznakama od A do D. Rangovi obveznica sastavljaju se na

osnovu informacija koje se dobijaju iz više izvora. Najpre su to informacije od emitenta, pre svega iz njiho-
vih finansijskih izveštaja, zatim podaci kreditora, banaka ili potpisnika (pokrovitelja) emisije, podaci sa
berze, itd. (Erić, 2003)

Rangiranje obveznica je slično rejtingovanju šahista. Obveznice klase AAA su najvišeg kvaliteta pošto nose
najmanji rizik od neizvršenja obaveza. S druge strane, postojanje ranga obveznica je svojevrsna brana za
prekomerno zaduživanje firmi. Firme ne mogu neograničeno koristiti dug putem emisije obveznice, čak iako
bi to želele. Tako nešto im ne bi dozvolili kreditori. Firma može emitovati obveznice ranga AAA samo do
odredenog iznosa. Posle toga moguća je emisija novih obveznica, ali samo nižeg ranga - AA, A, BBB, itd.

Iako je najpopularnije i najpoznatije, rangiranje se ne vrši samo za obveznice. Pomenute agencije za

rangiranje nude Širok spektar svojih usluga u vezi sa procenom boniteta emitenata, kvaliteta emisija,
rangira-nja drugih hartija od vrednosti, sve do rangiranja kvaliteta nacionalnih ekonomija. (Erić,2003)

63. Procena vrednosti preduzeća

Ako je proces privatizacije postao nužan proces u svim ekonomi-jama sveta sa nerešenim svojinskim
odnosima, svakako je važno nešto reći o privatizaciji i proceni vrednosti preduzeća kao osnovnih privre-
dnih subjekata. Preduzeća postaju robe, koja kao i sve druge, robe, mada kompleksnijeg karaktera, moraju
imati što realniju tržišnu vrednost. U razvijenim tržišnim ekonomijama taj proces je direktno vezan za tržište
kapitala s jedne strane, a s druge, za brze tehnološke izmene, stvaranje novih i nestajanje (kupovinom,
integracijom, koncentracijom, promenom osnovne strukture kapicala i namene) postojećih preduzeća,
odnosno korporacija. Takav proces je stalan i neposredno vezan za profit, izmenu strukture imovine
preduzeća i upravljanje korporativnim kapitalom.

Kapitalističku ekonomiju zahvatio je novi talas reprivatizacije ja-vnog sektora i „nove privatizacije" privatnog
sektora (preko revitalizacije ličnog vlasništva), posebno onih grana i korporacija sa jakim učešćem države i
sredstava javnog sektora. Očito je da su osnovni ciljevi u tome povećanje profitabilnosti korporacija,
smanjivanje opterećenja preduze-tičko-konkurentnog sektora u odnosu na javni sektor, uz istovremenu
veću motivaciju za opšti uspeh korporacije, porasc samofinansiranja, porast opšte konkurentske moći i
efikasnosti privrede (uz istovremeno smanjivanje budžetskih rashoda i deficita budžeta modernih privreda).

Uz opšte tendencije jačanja javnog sektora i državnog intervencionizma od Velike ekonomske krize 1929.
godine, uz stalni proces potiskivanja privatnog sektora sa finansijskih tržišta, što je uz stalno jačanje javnog
unutrašnjeg duga i državnih rashoda u pravcu „podržavanja" konjun-kture i privredne aktivnosti vodilo
uglavnom narastanju dugova, budžec-skih deficita, slabom korišćenju kapitala i stalnom snižavanju profitne
stope. Javni sektor se pokazao manje efikasnim u odnosu na privatni.

Proces privatizacije i tranformacije, dakle, nije sam sebi svrha, odnosno novi hir u ekonomiji preduzetništva.

Vlasnička transformacija kao dugoročan proces zahteva brzu, stru-čnu i na naučnim osnovama zasnovanu

59
procenu vrednosti preduzeća. Procena vrednosti preduzeća, posebno tržišno usmerena, prema poten-
cijalnim investitorima, u jednom opštem naporu prestrukturiranja ne može (i ne bi smela) biti improvizacija i
politika instruisana trenutnim potrebama ili situaciji na tržišcu, odnosno procesima u ekonomiji kao celini.
Procena (odredivanje) vrednosti preduzeća (ili njegovih pojedinih delova inkorporira i njegovu razvojnu
moć, odredivanje vrednosti kapi-tala za izdavanje vrednosnih papira, osnovne pretpostavke i elemente
prodaje, otkrivanje stvarnog finansijskog stanja preduzeća interesantnog za domaće finansijske organizcije
i druge nosioce slobodnih kapitala, odnosno za strane ulagače. To je, u osnovi, rentgenski snimak razvoj-
nih mogućnosti i perspektive (mogućnosti i oblika prestrukturiranja) tržišno usmerenh preduzeća.

U opštem naporu za brzom privatizacijom i pretvaranjem državne i društvene svojine u privatnu, u

privredama mnogih bivših socijalističkih zemalja javili su se krupni i brojni promašaji, što je u nekima od njih
zaustavilo ovaj proces dovodeći do revizija i novih torijskih i metodolo-ških preispitivanja. To je samo znak
da se u ovaj proces ne može ući sa improvizacijama, ishitreno, bez dubljih metodoloških koncepcija, iza-
branih modela i izabranog cilja koji se želi postići procenom vrednosti preduzeća u procesu privatizacije.

Istovremeno se mora imati u vidu kojim se to potencijalnim kapi-talima i investitorima obraća, kakvo je
stanje na tržištu kapitala, stanje privredne konjunkture, perspektive razvoja, stanje i promene u sasvim
određenoj grani privrede (u kojoj se nalazi preduzeće), stanje i kvalitet bankarskog sistema i dr., jer bez
odgovrajuće podrške takve razvijene finansijske infrastrukture i makroekonomske politike, i sam proces
privatizacije teško može da da očekivane rezultate.

Izabrani modeli procene vrednosti preduzeća koji se već duže vre-me primenjuju u razvijenim tržišnim
ekonomijama, redovno su ilustro-vani i praktičnim primerima., šco im daje i posebnu vrednost. Veći izbor
varijanti, odnosno modela, omogućava korisnicima izbor i primenu upravo onoga modela koji je po svojoj
strukcuri najbliži ili potpuno podešen osnovnim karakteristikama preduzeća.

Brojni eksperci pojedinačno daju tri grupe modela:

• statički;

• dinamički i

• indikativni model.

Objektivna procena vrednosti preduzeća najčešće se postiže njiho-vom optimalnom kombinacijom.

Često se u praktičnoj primeni modela procene vrednosti korisci samo jedan od modela, npr. statički
(knjigovodstvena vrednost preduzeća, tržišna vrednost preduzeća, likvidaciona vrednost preduzeća,
zamenska rednost i berzanska rednost preduzeća), što ograničava stvarnu i potrebnu višedi-menzionalnu
procenu vrednosti, koja uključuje stvarno stanje preduzeća i njegovu politiku razvoja.

Iz navedenog razloga dinamički modeli (poslovna vrednost pre-duzeća i vrednost preduzeća po kriterijumu
dobiti) daju adekvatnije odgovore na najnovije izazove nove finansijske revolucije i nužnog trži-šnog
prilagodavanja preduzeća tim izazovima.

Polazeći od ulaznih podataka i procene bilansnih pozicija pre-duzeća, procena vrednosti omogućava da,
ukoliko se to radi unutar preduzeća, kolekciv dobije pravu sliku o realnoj vrednosti imovine, njenoj strukturi,
ali i mogućnostima supstitucije sredstava i njihove funkcionalne transformacije.

S obzirom na to da je na modernim tržištima u toku prava finan-sijska revolucija i disperzija finansijskih

oblika ulaganja, to je i proces izmene strukture imovine preduzeća u funkciji sve bržeg pretvaranja robnih
oblika kapitala u različite oblike finansijskih ulaganja (akcije, obveznice, direktna ulaganja, finansijski
plasmani i dr.). U tome je sa-držina i politika sredstava, ulaganja, politika razvoja i transformacije imovinskih
oblika preduzeća.

60