Sadržaj:

--- izraditi automatski sadržaj ---

Kineska kuhinja
Kineska kuhinje jedna je od popularnijih kuhinja u svetu. Kineske restorane možete naći u gotovo
svim zemljama sveta, a mnogi uspeh kineske hrane pripisuju savršenom balansu namirnica u
svakom jelu.
Kineska kuhinja ima više stilova u zavisnosti od regiona Kine, a od kojih su neki postali veoma
popularni u drugim krajevima sveta – od Azije do Amerike, Australije, Zapadne Evrope i Južne
Afrike. Tradicionalna kineska kuhinja uključuje Anhui, Kantonsku, Fudžijansku, Jiangsu, Šandong,
Sečuansku i Zeijang kuhinju.
U mnogim jelima kineske kuhinje, hrana se priprema sa delovima hrane koja je isečena na veličinu
zalogaja i koji su spremni da se odmah pojedu. U tradicionalnoj kineskoj kulturi koriste se štapići i
ona se zasniva na suprotnostima. Na primer, vrelo balansira hladno, turšija sveže, a začinjeno
blago.
Pirinač
Pirinač je glavna hrana za većinu ljudi i dolazi sa poljoprivrednih područja u južnoj Kini. Uglavnom
se jede kuvana na pari. Pirinač se takođe koristi da bi se pravilo pivo, vino i sirće.
Rezanci
Kineski rezanci mogu da budu sveži ili suvi i različitih veličina, oblika i tekstura i često se služe u
supama ili sušeni. Neke vrste (kao što je šou mijen, koji doslovno znači rezanci za dugovečnost) su
simbol dugog života i dobrog zdravlja po kineskoj tradiciji.
Soja
Tofu, sir koji se pravi od soje, je takođe popularan proizvod koji je pun proteina.
Pšenica
U severnoj Kini, koja je žitnica Kine, ljudi se uglavnom oslanjaju na hranu od brašna kao što su
rezanci, hleb, knedle i lepinje na pari
Začini
Kada je reč o sosovima, Kina je zemlja porekla soja sosa, koji se pravi od fermentirane soje i žita.
Sos od ostriga, providno sirće od pirinča, sirće od crnog pirinča, sos od ribe i fermentisani tofu se
takođe dosta upotrebljavaju. Veliki broj sosova se zasniva na fermentisanoj soji, a tu spada i Hoisin
sos, sos od belog ili žutog pasulja. Začini kao što su sveži koren od đumbira, beli luk, mladi luk ili
beli biber se koriste u mnogim lokalnim kuhinjama. Sečuanski biber, anis, cimet, morač, karanfilić
se koriste da bi se dala dodatna aroma jelima. Mnoge kineske kuhinje takođe sadrže i sušene
kineske pečurke, sušene bejbi škampe, sušena kora od mandarine i slično.
Dezerti
Kineski dezerti i jela se služe sa čajem, zajedno sa glavnim jelom ili na kraju obroka u kineskoj
kuhinji. Poslastice koje se prave od belog brašna su „mesečev kolač“ i „sunčev kolač“. Kineski
slatkiši koji se zovu tang se obično prave od šećera koji se dobija iz šećerne trske, šećernog slada,
meda, oraha i voća. Grickalice gao ili guo se prave od pirinča koji se obično sprema na pari i mogu
da se koriste običan ili pirinač sa glutenom. Sladoled je uobičajena poslastica u celoj Kini. Drugi
hladni dezert se zove beobing, koji se sastoji od leda koji je prekiven slatkim sirupom. Kineske supe
za dezert se obično sastoje od slatkih i obično ljutih supa i pogačica.
Čaj
Kinezi piju čaj uz grickalice kao što su orasi, šljive, sušeno voće, seme od dinje ili vakberi. Kina je
prva zemlja koja je kultivisala i pila čaj i u njemu su uživali ljudi svih društvenih klasa. Proizvodnja
čaja je počela posle dinastije Han. Kineski čaj se obično deli na nekoliko različitih kategorija po vrsti
biljke iz koje se dobija, regiona gde se uzgaja i načinu proizvodnje. Tako imamo zeleni čaj, olong
čaj, crni čaj, mirisni čaj, beli čaj ili komprimovani čaj. Postoje četiri glavna regiona za uzgoj čaja u
Kini. To su Jiangbei, Jiangnan, Huanan i jugozapadni region. Poznate vrste zelenog čaja su
Longjing, Huangsan, Mao Feng, Biločun, Putufeng Ča i Liuan Guapian. Kina je najveći svetski
izvoznik zelenog čaja.
Piće
Žuto vino ima dugu istoriju i ono je jedinstveno za Kinu, gde se pravi od pirinča i ima od 10 do 15%
sadržaja alkohola. Najpopularniji brendovi su Šaoksing Lao Jiu, Šaoksing Hua Diao i Te Jia Fan.
Pšenica, kukuruz i pirinač se koriste da bi se napravilo kinesko čestoko piće koji je čist i aromatičan
i ima oko 60% alkohola. Ovo takođe ima dugu istoriju u Kini, a veruje se da potiče još od dinastije
Song. Popularni brendovi žestokog pića su Er Guo Tou, Du Kang, Mao Tai.
Biljna pića
Kineski biljni čak, koji je takođe poznat i kao medicinski biljni čaj, je vrsta čaja/supe koji se pravo
samo od kineskih medicinskih biljaka
Vrste kineske kuhinje
Kina ne samo da je najmnogoljudnija zemlja na svetu već je i geografski veoma rasprostranjena.
Ono što od povrća i voća uspeva u jednom regionu, u drugom ne uspeva, pa samim tim i glavni
sastojci u jelima variraju. Ono što čini kuhinju regionalnom, nisu glavne tehnike pripremanja hrane
kao što je barenje, kuvanje na pari, dinstanje, prženje u dubokom ulju i brzo prženje,ni soja sos koji
je uvek prisutan i nezamenljiv začin. Razlike između regionalnih kuhinja su veoma suptilne i
uglavnom postoje zbog razlike u klimi, lokalnim proizvodima, različitog mešanja začina, naglaska
na određenoj kulinarskoj tehnici i načina služenja jela. Iako Kina podeljena na mnogo regiona,
kuvari uglavnom dele kinesku kuhinju na četiri glavna, ondosno vodeća pravca: pekinški, šangajski,
kantonski i sečuanski.
Pekinška kuhinja
Ova kuhinja koja je još poznata kao i severna kuhinja je geografski najzastupljenija u Kini. Pekinškla
kuhinja sprema se u Mongoliji i pokrajinama Hopei, Honan, Shantung, Shansi i Shensi. Pšenica,
proso, šećerna trska, kikiriki, kukuruz i soja su glavni proizvodi ovih pokrajina, kao i kineski kupus,
krastavci i celer. Uz glavni obrok u ovim pokrajinama češće se kao prilog služe rezanci, knedlice i
kiflice sa nekim sosom, nego pirinač. Severnjačka kuhinja zasnovana je na hrani iz unutrašnje
Mongolije i Santunga. Mongolski uticaj se ogleda u mnogim jelima od jagnjetine, od kojih je
najpoznatiji Mongolski lonac.
Iz ove kuhinje najpoznatije jelo koje je i dalje traženo na zapadu, kao i u celom svetu je pekinška
patka ili patka na pekinški način. Patka se zbog ovog jela specijalno tovi, peče u posebnoj rerni, a
prave se i naročite palačinke i sosovi da je prate. U Pekingu se ovako spremljena patka ponekad
služi i kao ceo obrok, a nogice, jezik i glava služe odvojeno od slatkog mesa.
Japanska kuhinja
Japanska kuhinja obuhvata regionalnu i tradicionalnu hranu iz celog područija Japana.Tradicionalna
kuhinja Japana (vašoku) (washoku) je zasnovana na pirinču sa miso supom i drugim jelima sa dosta
sezonskih sastojaka. Prilozi su često riba i kuvano povrće u supi. Plodovi mora su uobičajena i često se
spremaju na žaru, ali se takođe mogu spremati kao sirovo u obliku sašimia ili suši. Plodovi mora i
povrće su takođe mogu spremati u mekom testu kao tempura. Osim pirinča uobičajena su i rezanca
kao što Soba i Udon.
Suši
Suši je sirova riba servirana na pirinču, začinjena lagano sa sirćetom.Različitog ukusa i teksture i
začinjenosti najčuvinije su kremast Uni (morski jež) i puniji, sočniji, ama-ebi (slatki rakovi).Originalni
oblik sušija, danas poznatiji kao narezuši, prvi put napravljen u Jugoistočnoj Aziji.Postoje više vrste
sušija kao što su čirašizuši, inarizuši, makizuši, narezuši, nigirizuši, ošizuši.
Ramen
Ramen su rezance u slanjo čorbi i primer su uvezenog jela iz Kine. Postoje četiri glavna narodna stila:
tonkotsu (svinjska kost), miso, soja sos i so. Fukuoka je posebno poznata po svojem bogatom tonkotsu
ramenu. Pikantno miso ramen je specijalnost Hokkaida.Većina rezanca su izrađena od četiri osnovna
sastojaka: pšenično brašno, so, voda i kansui (sekimizu)(slana voda).Supa je uglavnom napravljen od
piletine ili svinjetine, u kombinaciji sa različitim sastojcima kao što su alge (kombu) tuna (katsuobushi),
sušene sardine(niboshi) i lukom.
Unagi
Unagi je rečna jegulja, pečena na žaru i premazana slatkim sosom za roštilj. Prema folkloru, unagi je
idealan protiv otrov na toplotu i vlažnost japanskog oguglalog leta,postoji čak i poseban dan kad se
servira i jede unagi, sredinom leta za dan vola (Doyo no ushi no hi). Unaki je čest izraz koji se koristi za
suši koji sadrži jegulje i krastavce. Zbog opasnosti po zdravlje da se jedu sirove slatkovodne ribe,
jegulje se uvek kuvaju,često se služi sa tara sosom. Unagi koji se peče bez tare i samo u soja sosu je
poznat kao Shirayaki.
Soba
Soba su duge,tanke rezance koje se prave od heljde biljke umesto od pirinča. Normalno rezance se
služe u vrućem soja sosu sa supom ili na sobnoj temperaturi na postolju od bambusa sa čorbom sa
strane za potapanje. Soba se obično jede sa štapićima, i u Japanu, smatra se prihvatljivim da se srče
dok se jedu rezance, jer se tako hlade.
Okinomijaki
Okinomijaki (okonomiyaki) bukvalno "na roštilju kao što želite,". Japanski okonomijaki je japanska
udobnost hrana u svom najsvežijem izdanju, i predstavlja tipično odstupanje od tradicionalne japanske
hrane. To je slana palačinka ispunjena sa bilo kojim brojem stvari (ali obično su to kupus i svinjsko
meso) sa suvom morskom travom, majonezom i sosom.Kansai ili Osaka-stil japanskog okonomijaki je
dominantna verzija posude. Za pohovanje je napravljen od brašna, sa rendanim nagaimom (vrsta
jama), vodom ili dashi, jajima i iseckanim kupusom, a obično sadrži i druge sastojke kao što su zeleni
luk, meso (obično tanak sloj svinjskog stomaka, često se meša sa slaninom), hobotnice, lignje, škampi,
povrće, moči ili sir. Japanski okonomijaki se ponekad smatra kao omlet ili palačinka i može da se
nazove kao i "japanska pica" ili "Osaka Soul food".
Tokatsu
Tokatsu je pohovan i duboko pržen svinjski kotlet, datira iz kasnog 19. veka kada je Japan bio pod
uticajem zapadnih zemalja.Tokatsu posebno kada se servira Kuro-Buta (Berkšire svinjski)
iz Kagoshime, služi se sa miso supom i iseckanim kupusom.
Iakitori (Yakitori) je servirana piletina koja normalno ide uz hladno pivo i smatra se da se jede u vreme
radnog dana ratnika. Skoro svaki deo piletine je na meniju,začinjena ili sa shio (so) ili tare sosom (vrsta
soja sosa).