Filoloki fakultet

Univerzitet u Beogradu






Seminarski rad iz istorije azijsko pacifikog regiona
Kuhinja azijsko pacifikog regiona









Studenti:
Ivana Midid
Marko Bajovid

Beograd, mart 2013.
Japan
Japanska kuhinja je specifina po tome to se velika panja pridaje izgledu hrane, podjednako
kao i kvalitetu namirnica koje se koriste. Tei se ka tome da se pri spremanju hrane uravnotei izgled
spremljenog jela i niskokalorine hrane, koja se slui u malim inijicama u kontrolisanoj koliini, to
dovodi to toga da je obrok pripremljen na japanski nain izuzetno zdrav. Zbog toga Japanci ive due od
ostalih naroda. Prosean ivotni vek za mukarce je 79 godina, a za ene 86 godina, to je posledica
zdravih navika u ishrani i umerene fizike aktivnosti tokom itavog ivota. Izgled hrane doprinosi i tome
da se u uiva u obroku i jede sporije, to se znaajno odraava na zdravlje. Takoe, vie manjih porcija
doprinosi tome da manje hrane pojedemo. U japanskoj kuhinji su naroito zastupljeni morski plodovi,
kao to su ikra, morski krastavac, pa i otrovne ribe, koje pripremaju samo vrhunski kuvari. Koriste se
limunska trava, umbir, mleven i sve, ili, korijander, luk. Osnovne namirnice (shushoku) ine pirina,
hleb, rezanci, morska hrana i meso. Male inije pirina se slue uz svaki obrok, pa ak i doruak. Takoe,
povrde je jako zastupljeno. Najede se priprema na pari, peeno u maloj koliini ulja ili kuvano u supi. To
je jako vano, jer se na taj nain uvaju svi vani nutritivni sastojci povrda. Riba, koja je bogata omega 3
masnim kiselinama, je isto vrlo znaajna namirnica, npr. tuna, skua, sardela, losos, haringa, i esto se
jedu presne. Za desert se slui sezonsko vode, ijem se araniranju takoe pridaje panja. Popularni su i
zapadnjaki dezerti kao to su kolai, sladoled i drugi slatkii, ali se konzumiraju u malim koliinama
uglavnom. Zeleni aj je karakteristian za Japan. Ono po emu je japanska kuhinja naroito poznata jeste
obrok u kutiji, odnosno bento. Bento je prevaziao osnovnu funkciju kompletnog obroka koji je lako
poneti, ved je postao popularan irom sveta i postao oblik umetnosti. Vrste bentoa su kyaraben i
oekakiben, pored klasinih bentoa koje vedina Japanaca nosi sa sobom na posao ili u kolu. Jedan
klasian bento se sastoji od pirina, jaja, mesa ili ribe i kuvanog povrda. Meutim, dozvoljena je bilo koja
vrsta namirnica. Bento je nastao tako to su majke dole na kreativnu ideju kako da podstaknu svoju
decu da jedu zdravu hranu spremljenu kod kude ak i kada su u koli. Bento kutije se prave u raznim
oblicima od metala, plastike, keramike i drveta. Najpoznatija jela japanske kuhinje su npr. sushi,
okonomiyaki, sashimi, sukiyaki, shabu shabu, onigiri i naravno, nezaobilazna miso supa. Sushi su male
rolnice od pirina natopljenog shari sirdetom sa dodatkom (netta): riba, soja sos, wasabi. Sushi se
umotava u nori alge. Postoje razne vrste sushi, kao to su chirazushi, inarizushi, makizushi, narezushi,
nigirizushi itd. Uz sushi se esto pije sake, to je tradicionalno japansko pide od fermentisanog pirina.
Sashimi se pravi od svee i sirove ribe, iseckane na male komade. Naziv znai probueno meso i potie
jo iz Muromadi ere. Okonomiyaki je tzv. japanska palainka. Postoje kansai i hiroima stilovi pripreme.
Priprema se na stolu za veeru (na hot pots). Miso supa podrazumeva buljon (dashi) i miso testeninu.
Priprema miso supe se zasniva na kombinovanju razliitih tekstura i ukusa. Onigiri, ili jo i omusubi, su
pirinane kuglice od belog pirina oblikovanog u trougao ili lopticu i zamotanog u nori alge.
Tradicionalno se onigiri puni kiselim ume (umeboshi), usoljenim lososom, katsubuoshi, kombu, tarako ili
bilo kojim drugim sastojcima kiselkastog ukusa, kao nain prirodnog pasterizovanja. Zbog velike
popularnosti u Japanu, gotovo sve prodavnice i supermarketi imaju onigiri sa razliitim ukusima i
punjenjima. Wasabi se pravi od japanskog rena, pakuje u tube i koristi za mnoga jela. Takoe je
rasprostranjena upotreba soja sosa i tofu sira. to se rezanaca tie, postoje dve vrste: soba i udon, od
kojih se prave neka od najpopularnijih jela, npr. ramen koji je popularan kao brza hrana. Pakuje se u
porcije za jednu osobu, moe se kupiti u supermarketima i koristi se kao zamena za obrok spremljen kod
kude.
Maniri za stolom su veoma vani. Ako smo pozvani u goste, treba da budemo svesni toga da je
sve pripremljeno sa velikom panjom i da zasluuje isto toliku meru potovanja. Japanci nam nikada
nede pokazati kako se zaista ponaaju za stolom, osim ako nismo u zaista bliskom odnosu sa njima.
Gotovo uvek pred strancima primenjuju zapadnjake manire. Iako se zvuno konzumiranje hrane smatra
nepristojnim, kusanje supe i srkanje rezanaca je uobiajena praksa, jer se time pokazuje i uivanje u
hrani, ali i lake jedu vreli rezanci (srkanjem se prohlade). Pristojno je prineti iniju ustima kada jedemo,
jer je drugaije nezgodno. Priati ustima punim hrane je nekulturno, a naroito je neprihvatljivo jesti u
hodu. Pa makar jeli sladoled, treba da sednemo i pojedemo, ili makar da stanemo. Vrata se ne
pridravaju onome ko ulazi posle nas. Izvlaenje stolice i pridravanje kaputa se praktikuje samo u
francuskim restoranima. Hrana se tradicionalno konzumira tapidima. Tradicionalni obrok se servira na
niskom stoidu, i jede se dok se sedi na podu, ali u dananje vreme se praktikuje zapadnjaki nain jer su
stanovi ureeni po zapadnjakom principu.
Kina
Kineska kuhinja kao i indijska obuhvata veliki broj regionalnih jela, zbog razliitog zemljita, klime i
brojnih drugih faktora. Vremenom su se menjale tehnike i sastojci, ukljuivanjem elemenata stranih
kultura, naroito iz susednih azijskih zemalja, ali Evrope u modernom periodu.
U periodu eng i o dinastije, bili su zastupljeni svinjetina, junetina i divlja. Meso se uvalo u soli,
sirdetu ili fermentacijom. Ukus jela od mesa se pojaavao kuvanjem u masti razliitih ivotinja. Tokom
Han dinastije, kinesko drutvo je napredovalo, pa je i kuhinja postala sofisticirana. U Konfuijevo vreme,
priprema jela je postala prava umetnost. Poznate regionalne kuhinje su kanton, shandong, iangsu i
seuanska kuhinja. Npr.poznato je jelo kantonske kuhinje dim sum, koje ine male porcije jela
spremljenih na tradicionalni nain, prenjem, na pari ili barenjem. Ono to je naroito karakteristino za
sva kineska jela, jeste uspostavljanje balansa izmeu razliitih ukusa.

Pirina je glavna itarica, jer je zemljoradnja od najranijeg perioda bila usmerena ka uzgoju pirina.
Obino je to beli pirina koji se sprema na pari. Pirina se takoe koristi za proizvodnju piva, vina i sirdeta.
Koristi se za pripremu vedine jela. Rezanci su popularni takoe, a mogu se nadi u svim mogudim oblicima,
veliinama i slue se uglavnom u supi ili propreni kao prilog. Npr. Shou Mian rezanci simboliu dug ivot
i dobro zdravlje prema tradiciji. Uglavnom se prave od pirinanog ili peninog brana. Soja je veoma
zastupljena, naroito kao dodatni izvor proteina. Drugi proizvodi kao to su sojino mleko, ulje od soje i
soja sos su veoma vaan deo kineske kuhinje. Penica je vana u severnim delovima Kine, i od nje se
prave rezanci, hleb, knedle i pogaice. Od povrda je najedi kineski kupus (bok choy), kineski spanad
(dao-mieu), on choy, yu choy, gorka dinja i gai lan (poznat kao kineski brokoli). Zaini su postali naroito
vani za vreme Han dinastije. Perun, crni i beli luk, korijander i naroito umbir su najedi. Kina je
kolevka soja sosa, koji se pravi od soje i penice. Sos od kampa, sirde od pirina, ili, crno sirde od
pirina, riblji sos i fermentisani tofu (furu) se veoma esto koriste u pripremi jela. Seuanske paprika,
anis, cimet, miroija, susamovo ulje, umbir, bela paprika, karanfilid su takoe u upotrebi. Za jedinstven
ukus jela koriste se i suene kineske peurke, sueni kampi, suena kora mandarina i seuanske ili
paprike. Za dezert se uglavnom slui sezonsko vode uz obavezni aj. Slue se i slatkii od brana, npr.
meseev kolaid, palainke od paste od pasulja, i sunev kolaid. Kineski slatkii se zovu tang i
obino se prave od oraha, edera, meda i voda. Gao ili guo slatkii se prave od pirina na pari. est dezert
je i baobing, odnosno mrvljeni led sa sirupom preko. Kineski slatkii nisu previe slatki i dosta su blaeg
ukusa od zapadnjakih. Doufu je zapravo smrdljivi tofu sir koji neverovatno zaudara i podseda na stare
francuske sireve. Obino se slui sa neim zainjenim i slanim. Doufulu je takoe fermentisani tofu ii ma
crvenu koricu i veoma slan ukus. Ukus je slian japanskoj miso pasti. Nema toliko jak miris kao doufu.
Krekeri od kampa su esta grickalica u Vijetnamu i jugoistonoj Kini. U Kini nema kolaida srede.
Longing aj predstavlja razliite vrste zelenog aja iz razliitih delova Kine. Proizvodi se uglavnom runo
i visokog je kvaliteta. Mnogi Kinezi piju aj uz sve vrste grickalica, kao to su oraasti plodovi, ljive,
sueno vode, mali slatkii, semenke bundeve. Kina je bila prva zemlja koja je kultivisala aj i veoma brzo
je postao popularan u narodu. Sa uzgajanjem aja se poelo krajem Han dinastije. Neke od vrsta ajeva
su zeleni aj, ulong aj, crni, mirisni aj, beli aj i zbijeni aj. Postoje etiri glavne oblasti u kojima se gaji
aj, to su ianbei, iangnan, Huanan i jugo-zapadni region. Kina je najvedi izvoznik zelenog aja. aa sa
vakumiranim poklopcem i listidima aja za sipanje je postala obavezni aksesoar u moderno vreme.
Od pida zastupljeno je uto vino, koje ima veoma dugu istoriju u Kini. Pravi se od pirina. Penica,
kukuruz i pirina se takoe koriste za kineski viski koji je bistar i aromatian ii ma oko 60% alkohola.
Smatra se da se proizvodi jo od Song dinastije.
Indija
Indijska kuhinja ukljuuje veliki broj regionalnih jela. Zbog velike povrine koju obuhvata, zemljite u
regionioma Indije se razlikuje, kao i klima i zanimanja, pa su zbog toga i izraene razlike meu kuhinjama
razliitih regiona. Razlikuju se zaini, meso, vode i povrde. Na indijsku hranu u velikoj meri utiu religiozni
i kulturoloki faktori. Na ishranu su uticala dainistika i hinduistika verovanja, a naroito
vegetarijanstvo, koje je postalo vodedi trend u indijskom drutvu, koje je jo vie bilo ubrzano
usvajanjem budizma. Istorijska deavanja, kao to su invazije stranaca, trgovaki odnosi i evropski
kolonijalizam su takoe imali vanu ulogu u uvoenju raznih namirnica u upotrebu, kao to su krompir
(koji je stogao u severnu Indiju preko Portugalije), ili papriice itd. Indijska kuhinja oslikava istoriju
meunarodnih odnosa: zaini su bili glavna roba u trgovinskim odnosima izmeu Indije i Evrope. Tokom
srednjeg veka u severnu Indiju su prodrle azijske kulture, to je dovelo do nastanka Mughlai kuhinje,
koja predstavlja meavinu indijske kuhinje i kuhinje centralne Azije. Obeleje ove kuhinje je upotreba
afrana kao zaina. Trgovina sa Sumercima, Asircima i kasnije Arapima je takoe podstakla uvoenje
novih kulinarskih tehnika. Uobiajen nain ishrane u Indiji obuhvata vode, povrde, itarice, jaja, mlene
proizvode, med i ponekad meso. Prema vedama, stoka se smatrala svetom, pa je konzumacija govedine
postala tabu. Mnogi Indijci su nastavili da potuju ovo verovanje, pri emu se upotreba govedine za
pripremu jela proredila. Uglavnom, vii slojevi drutva (privilegovane kaste) ne jedu govedinu. Muslimani
u Indiji ne jedu svinjetinu, dok Hinduisti ne jedu govedinu. Daini se pridravaju vegetarijanstva, i to
veoma strogo, to takoe podrazumeva i izbegavanje krompira i drugih vrsta koje imaju krtolu, jer
upanjem korena ubijamo ivotinje koje ive tu. Primeri religijskog uticaja na manire prilikom obeda
mogu se videti kod hinduista koji ponude hranu bogu pre nego sto zaponu jelo. Hinduisti veruju da
hrana ima dubok uticaj na ivot, i da odgovarajuda ishrana odraava eljeni ivotni stil. Saosedanje koje
hinduisti osedaju prema ivim bidima je izvor vegetarijanstva.
Glavni sastojci indijskih jela su proso (bajra), pirina, tzv. celo brano (atta) i razne vrste soiva, naroito
masoor (crvena vrsta), toor (pigeon pea), urad (black gram) i moong (mung pasulj). esto se koriste
slanutak (channa), rajma (pasulj) i lobiya, naroito u severnim krajevima. Mnoga indijska jela se
pripremaju u biljnom ulju, ulje od kikirikija koristi se u severnoj i zapadnoj Indiji, dok se ulje od slaice
koristi u istonoj Indiji. Kokosovo ulje se koristi du zapadne obale, naroito u Kerali. Susamovo ulje je
uobiajeno u junim krajevima. U skorije vreme koriste se i suncokretovo i sojino ulje. Biljno ulje poznato
kao Vanaspati ghee je takoe popularno, kao i desi ghee (neka vrsta putera).
Soivo je glavno obeleje indijske kuhinje. Najvaniji i najedi zaini su cele ili mlevene ili papriice
(mirch), crno seme slaice (sarso), kardamom (elaichi), kim (jeera), indijski afran (haldi), umbir (adrak),
korijander (dhania) i beli luk (lehsun). Jedna od najpopularnijih meavina zaina je garam masala, prah
koji se esto pravi od pet ili vie suenih zaina, naroito kardamoma, cimeta (dalchini) i karanfilida. Svaki
region u Indiji ima razliitu meavinu garam masala, i svaki kuvar ima svoj takoe. Listovi nekih biljaka se
takoe koriste kao zaini, to su lovor (tejpat), korijander, peskavica i listovi mente. Koriste se i kari listovi
i korenje, to je tipino za kuhinju june Indije i Gujarati. Koriste se i latice rue.
Indijci smatraju zdrav doruak (u severnoj indiji poznat kao nashta) veoma vanim. Uz doruak se pije aj
ili kafa, a hrana koja se konzumira zavisi od podruja. Stanovnici severne Indije vie vole rotis, parthas i
povrde, uz achar (kisele krastavide) i surutku. U zapadnoj Indiji vie vole dhokla (slino proji; mesi se od
brana koje se dobija od mahunarki), dok se u junom delu Indije preferira idlis (miriljavi kolaid od
brana crnih mahunarki i pirina) ili dosas (palainka), uz chutney (meavina raznih zaina). Ruak se
obino sastoji od pirina ili lepinje od celog brana (rotis), uz dve ili vie vrsta povrda. Ponekad se slue
kulcha, naan ili parthas (vrste lepinja). Veera se smatra glavnim obrokom u toku dana. Paan (list bibera)
se obino jede za veeru. U nekim delovima Indije se jede posle ruka kako bi pomogao u varenju.
Porodice se esto okupljaju uvee, to je slino obiaju u Britaniji kada se konzumira aj. Tradicionalna
pica su: handia (centralna indija) od pirinca i biljaka koje omogucavaju fermentaciju pivo od pirinca,
mahua od mahua cveta (centralna indija), fenny od kokosa ili indijske jabuke (Goa), ne prodaje se van
Goe, kallu od palminog soka (Juzna indija), sonti od pirinca (koji je pravi slicno kao sake, a jacine je kao
vino; pravi se od pirinca kuvanog na pari), chhaang, cuak, manri od fermentisanog pirinca, gudamaba od
secerne trske ali je zabranjeno zbog hemijskih procesa kroz koje prolazi, sekmai od lepljivog pirinca.
Druga nacionalna pica bez alkohola su cajevi (npr. masala chai mleveni crni caj sa mesavinom biljaka i
zacina, indijska kafa koja se pravi od zrna kafe i endivije (pije se s mlekom), sherbet (od listova cveca ili
voca), jal-jeera popularno letnje pice koje se pravi od limunade i jal-jira mesavine (kim, djumbir, crni
biber, menta, so, voce)
Maniri pri obedovanju su prilicno drugaiji od zapadnjackih. Kulturno je jesti rukama, odnosno
prstima. Ovako jede vedina stanovnika Indije prema tradiciji, iako se u ekskluzivnim restoranima i na
javnim mestima praktikuje zapadnjaki nain.
Maniri i obiaji se razlikuju od regiona do regiona. Npr. u severnom delu Indije je pristojno uprljati samo
vrhove prstiju dok jedemo. Posto oni jedu uglavnom rotis i suvlji kari ovo nije teko. Medjutim, na jugu
Indije, gde se jede mnogo vie pirina i soniji kari, dozvoljeno je koristiti celu aku. Smatra se neistim
jesti levom rukom i prilino je uvredljivo, ak iako je neko levoruk. Treba da saekamo da budemo
poslueni, jer jedemo rukom, jer bi kaika za serviranje biti uprljana ako je dodirnemo. Ako se sluimo
priborom, nepristojno je drati laktove na stolu. Tanjir ne treba nikad podizati, i hrana ne treba da dospe
do dlana. Smatra se veoma neutivim i uvredljivim deliti isti pribor za jelo ili piti iz tue ae. Isto tako je
i nepristojno uzeti griz neijeg sendvia, sladoleda ili okolade. (to se naziva jootha)
Ne treba ponuditi nikome svoj thali, cak iako je u maloj iniji i nismo dodirnuli pre toga. Sva hrana koja je
na naoj thali postaje jootha (najblizi izraz je zaraena). Treba oprati ruke pre jela (to je
rasprostranjeno irom sveta) i posle obroka. Smatra se nehigijenskim ako samo obriemo ruke
maramicom. Treba traiti sve sto nam je potrebno umesto da posegnemo za jelom ili pokazujemo
prstom na jelo. Nepristojno je praviti previe buke i priati u toku vakanja. Treba saekati sve prisutne
pre nego to ponemo sa jelom. Nepristojno je priati telefonom za vreme obroka, ili ako ved moramo,
treba se izviniti kao i svuda. Takoe se smatra nepristojnim da nas domadin vie puta ne ponudi hranom.
Obed poinje kada domadin uzme prvi zalogaj. U redu je ako zaponemo jelo dok ena priprema ostatak
obroka u kuhinji. Nepristojno je napustiti sto dok domadin ili najstariji lan ne zavri jelo, i to bez njihove
dozvole. Pristojno je pojesti sve iz tanjira, jer je to odraz potovanja prema pripremljenoj hrani koja je
sveta. Tako da je pristojno da traimo samo onoliko koliko moemo da pojedemo.
Kod kude, u svakodnevnim prilikama, prihvatljivo je srkanje i podrigivanje, ali udaranje u tanjir je
nepristojno. Hleb naan se ne deli. Igranje sa hranom je neprihvatljivo. Konzumiranje hrane umerenom
brzinom je vano, jer se sporo konzumiranje smatra znakom da nam hrana ne prija, a isto tako je
nepristojno ako to radimo prebrzo. U nekim delovima Indije, ako zavrimo veeru pre ostalih, treba da
saekamo dok svi zavre da bismo oprali ruke. Ponekad je prihvatljivo da neko napusti sto da bi oprao
ruke, ali se oekuje da se odmah vrati nazad.
Koreja
Korejska jela su prilino zainjena i drugaija. Tradicionalna korejska jela su poznata po velikom broju
priloga (banchan), koji prate pirina kuvan na pari. Sastojci koji se esto koriste su ulje, doenjang
(fermentisana pasta od pasulja), soja sos, beli luk, umbir, ljuspice od paprike i gochujang (fermentisana
ili pasta). Sastojci i jela se razlikuju u provincijama. Kimchi je najede jelo, koje se ponekad slui uz
svaki obrok. Pravi se od kiselog kupusa, crvenih paprika, crnog i belog luka i drugih zaina. Uglavnom je
prilog glavnom obroku, a moe biti i sastojak je drugih jela. Vrsta kimchija ima na stotine. Postoji ak i
muzej kimchija u Seulu, u kom se odravaju ak i asovi pravljenja kimchija za strance. Korejska jela nisu
naroito vegetarijanska. Meutim, mnoga uobiajena jela se prave kombinovanjem unapred
pripremljenih sastojaka i prihvatljivo je da zamolimo kuvara da ne stavi meso ili proizvode ivotinjskog
porekla. Postoje mnogi prilozi koji se prave samo od povrda, ulja i zaina, kao i jela od rezanaca koja ne
sadre meso. Mnogi Koreanci misle da su njihova jela meu najzainjenijim u svetu i da stranci ne mogu
da jedu takvu hranu. Ponekad de u restoranima kuvar staviti manje zaina, jer zakljuuje da Zapadnjaci
ne vole toliko zainjenu hranu. Korejska hrana zapravo nije toliko zainjena, blaa je u poreenju sa
tajlandskim, meksikim i indijskim jelima.
Tokom predmodernog perioda, itarice, kao to su jeam i proso, bile su osnovne itarice uz penicu,
kinesku edernu trsku i heljdu. Pirina nije bio osnovna itarica. Proso se najede koristio pre nego to je
pirina kultivisan. Pirina se rasprostranio u kraljevstvu Sila i Paeke i u junim delovima poluostrva. U
kraljevstvu Sila, pirina je postao toliko vaan da se koristio za pladanje poreza. U poetku je pirina bio
skup, pa se meao sa drugim itaricama, kao npr. danas za pripremu jela boribap (pirina sa prosom) i
kongbap (pirina i pasulj). Beli pirina se najvie upotrebljava. Tradicionalni nain spremanja pirina je
kuvanjem u gvozdenoj posudi (sot) ili musoe sot. Ove posude su pronaene u iskopinama koje datiraju
iz perioda kraljevstva Sila. Ovaj nain pripreme pirina se primenjuje i danas.
Korejska hrana se obino konzumira metalnim tapidima i velikom metalnom kaikom. ak i azijski
susedi smatraju da su metalni tapidi preteki. Pirina se obicno jede kaikom.
Treba prvo probati supu ili kimchi sok, a onda pirina i druga jela. Kaika se koristi za tenu
hranu, kao to su orbe i supe. tapidi se koriste za ostalo. Nepristojno je kuckati kaikom ili udarati
iniju tapidima. tapide i kaiku ne treba ostavljati na inijama tokom jela. Takoe je nepristojno drati
iniju sa supom ili pirinem u ruci tokom obroka, to je suprotno obiaju u Kini ili u Japanu. Hranom se
ne treba igrati, biti probirljiv i slino. Pirina i prilozi se postavljaju s jedne strane i uvek uzimaju s iste
strane. Nepristojno je isputati bilo kakve zvuke tokom vakanja. Poseban tanjir se koristi kada se hrana
servira za vie ljudi, i posebna inija za sos. Treba jesti istom brzinom kao i najstariji prisutni. Ako
zavrimo sa jelom pre najstarijeg, kaika se ostavlja u tanjiru, a kada on zavri, treba je premestiti na sto.
aj se pije nakon obroka. to se sedenja za stolom tie, najstariji lan treba da sedi na mestu koje je
najudaljenije od vrata. Najstariji lan zapoinje obrok. Kada on zavri i poe da ustane od stola, treba
ustati za njim. Topla i tena jela se serviraju sa desne, a hladna jela sa leve strane. inija za pirina je s
leve, a inija za supu sa desne strane, a ostale inije su u sredini. Kaika i tapidi su sa desne strane. Jela
se serviraju u dva reda. Kimchi se stavlja u red iza, orbe sa desne strane, sos u sredini prednjeg reda,
jela sa mesom s desne strane, a povrde sa leve. Kada jedemo, smatra se nepristojnim ostaviti hranu na
tanjiru, posebno kada smo gosti u neijem domu. Obiaj je da se hrana deli iz zajednikog tanjira, tako
da ne treba da nas uvredi ili iznenadi ako neki Koreanac ugrabi hranu iz naeg tanjira.
Koreanci su poznati irom Azije po tome sto vole da popiju. Pivo je veoma popularno i jeftino je. Ukus i
jaina su slicni americkom pivu i prodaje se u flaama, ili na toenje u pabovima. Jedna razlika izmeu
pabova u Severnoj Americi i u Koreji, je ta to se u Koreji obavezno hrana konzumira uz pide. To je
naprosto marketinki trik koji su uspostavili vlasnici pabova.
Soju je lokalni viski. Prodaje se u bocama od 350ml i ima izmeu 24 i 28% alkohola. Ima ukus
zaslaene vodke i neverovatno je jeftin. Konzumira se esto uz veeru.

Tajland
Sastojci
Tajlandska kuhinja je bila pod uticajima raznih okolnih zemalja. Primeduje se npr. uticaj Kine (supe od
pirina, testenine i kombinacija slatkog i kiselog ukusa). Indija, Malezija i Indonezija su uticale na razvoj
upotrebe karija i kokosovog mleka. Tajlanani nemaju odreeno vreme za obroke, a poznati su i po
velikom potovanju koje odaju hrani. Veera je glavni obrok u toku dana i zato se priprema sa velikom
panjom. Izgledu hrane se takoe pridaje velika panja. Karakteristina su predjela, uglavnom prepeeni
hleb s belim lukom i ribom, riblje lopatice, razne pogaice i meso. Nakon predjela sledi supa, koja je
esto glavni obrok. Neke od poznatijih su supa od piletine u kokosovom mleku, krem supe s jajima, s
raidima i limetama itd. Salate su takoe vane, esto se spremaju salate od papaje i grejpfruta. Morski
plodovi su takoe veoma zastupljeni, najede pripremljeni tako to se samo kratko ispre. Od mesa,
zastupljene su piletina i svinjetina. Tajlandska jela su meu najpopularnijim u svetu. Tajlandski slatkii su
poznati po tome to su toliko slatki da ih retko ko moe jesti. Nakon obroka slui se dezert, to su
uglavnom vodne salate. Zanimljivo je da Tajland nije bio pod evropskom okupacijom, pa se tajlandska
kuhinja formirala pod uticajem azijskih zemalja, a pritom se ouvala njena egzotinost i jedinstvenost.
Zbog velikog broja etnikih grupa na Tajlandu, tajlandska kuhinja je veoma raznovrsna. Poznata je po
upotrebi sveih biljaka i zaina za pripremu hrane. Uglavnom se koriste limunska trava, soja, kim,
indijske urme, galangal, umbir, afran, korijander, beli luk, vlaac, biber i naravno ili. Sastojak skoro
svakog jela je nam pla, veoma aromatian sos od ribe, veoma jakog ukusa. Sos od ribe je vaan sastojak
tajlandskog jela, i sprema se fermentacijom ribe, pri emu daje jelu slan ukus. Pla ra je takoe primer
ribljeg sosa. Kapi, pasta od kampa i soli, se npr. koristi za crveni kari, i za poznata jela kao to sun am
phrik kapi i khao khluk kapi. Tajland je poznat po svojim ili pastama, koje su sline indoneanskim i
malezijskim. Svaki region ima svoju verziju paste. Nam phrik se koristi kao naziv za sve paste koje sadre
ili, dok se tene verzije nazivaju nam chim. Kari paste se nazivaju phrik kaeng ili khrueang kaeng. Paste
se slue kao umak za povrde (krastavce, kupus, pasulj). Zanimljiva je nam phrik phao pasta, koja se koristi
kao slani namaz za hleb. Soja sos koji se koristi u tajlandskoj kuhinji je kineskog porekla, kao i sos od
ostriga. Nazivi soseva variraju zavisno od kineskog naziva.
Pirina je osnovna itarica tajlandske kuhinje. Popularan je pirina koji ima slatkast miris, koji je
poreklom sa Tajlanda i veoma je skup. Uz pirina skuvan na pari slui se kari, povrde i druga jela, koja
esto ukljuuju sok od limete, ili papriice, limunsku travu (maenglak). To se naziva khao rat kaeng,
popularno jelo kada nemamo mnogo vremena. Popularan je i pirina koji je lepljiv i dosta se zgusne kada
se kuva. Rezanci su takoe zastupljeni, ali se slue kao posebno jelo ili u supi. Mnoga kineska jela su
prilagoena ukusu Tajlanana, kao to su kuai-tiao ruea (supa od pirinanih rezanaca kiselog i ljutog
ukusa). Rezanci se obino prave od pirinanog brana, peninog brana ili mung pasulja. Postoji est
glavnih vrsta. Pirinano brano i tapioca brano se koriste za pripremu slatkia. U jelima se koriste
mnogi zaini koji su veoma retki na Zapadu, npr. kaffir listidi limete (bai makrut), imaju karakteristian
ukus i koriste se kao zain za supe ili kari. esto se ovi listidi kombinuju sa belim lukom, galangal,
limunskom travom i bosiljkom i kimom, samlevenim zajedno za kari pastu. Drugi cesti zaini su
korijander (phak chi), nana i pandanus. esto se koriste listovi banana za pakovanje spremljene hrane.
Cvet banana se koristi za salate i za pljeskavice. Jedu se i blanirani cvetovi neem drveta. Postoji pet
vrsta ilija koje se uglavnom koriste za tajlandska jela. to je papriica manja, to je jaeg ukusa. Koriste
se i suene papriice, koje su najjaeg, veoma ljutog ukusa. Koriste se jo i plavii patlidan, khana umesto
brokolija, pasulj, boranija, paradajz, krastavci, bambus, tikvice i kukuruz. Zeleno, lisnato povrde se jede
svee: tajlandski bosiljak, kupus, listovi bagrema, stabljike pirina, mimoza. Koriste se i peurke. Vode
ini znaajan deo ishrane Tajlanana, i slui se posle obroka.
Zanimljiv je podatak da Tajlanani retko kad kuvaju kod kude. Odatle veliki broj restorana, ulinih
tandova pa ak i prodavaca koji na kolicima prodaju gotova jela. Jela nisu vegetarijanska, jer su
preteno sainjena od mesa i ribe. Hrana je zainjena u velikoj meri. Isto kao i u Koreji, pristojno je
zatraiti u restoranu da se jelo manje zaini, ali ni to ponekad ne pomae. Dezert je moe biti kokosovo
mleko i nekoliko potopljenih zrna crnog pasulja. Mrvljeni led se kao i u Japanu dodaje mnogim dezertima,
a pomae i tome da se lake podnosi prethodni prezainjeni obrok. Tajlananima ne smeta da jedu istim
priborom. Ako nama to smeta, treba tome pristupiti diplomatski. U Tai restoranima, jelo se slui u velikoj
posudi bez kaike za serviranje. Svako zahvata hranu svojom kaikom i sipa je u tanjir. Takoe, nije
neuobiajeno da se pije iz iste ae ili ak istom slamicom i iz iste flae. Ne smeta im ako zatraimo
odvojenu au ili flaicu, samo treba biti utiv, jer je to na ceni. Od voda i povrda, uglavnom se konzumira
ono koje se uzgaja u zemlji, i moemo esto oekivati lubenicu, papaju, ananas i slino. Treba pomenuti
Durian. To je vode iji je plod velikih dimenzija. Spolja ima debelu iljatu koru i veoma je teko presedi ga.
Kada se presee, ima veoma jak miris. Ovo vode ima dosta edera. Zanimljivo je da je ovo vode
zabranjeno u mnogim restoranima i hotelima zbog svog jakog mirisa. Avionima nije dozvoljeno
prenoenje ovog voda upravo zbog toga. Tajlanani piju hladan aj i hladnu kafu, u koje stavljaju mrvljeni
led. Kada kupujemo kafu na ulici, prodavac de sipati mrvljeni led i presuti u plastinu kesu. Treba samo
probuiti kesu slamicom. U kafu najede sipaju zaslaeno mleko. esto se pije i kokosova voda, koju
moemo kupiti kod bilo kog ulinog prodavca koji prodaje kokos. Zatraimo da nam otvori kokos i pijemo
na slamicu. Hranu treba jesti polako i uivati u njoj. Treba uivati u razgovoru i druenju za vreme
obroka.
Tajlanani su veoma tolerantni kada je re o manirima, ali postoje pravila kojih se pridravaju a koje
nede uzeti za zlo strancima. Pristojno je drati laktove na stolu. Meutim, zanimljivo je to to je veoma
nepristojno podlaktiti se u toku razgovora sa nekim. Tajlanani tradicionalno koriste no i viljuku.
tapidima se jedu samo kineska hrana i rezanci. Hranu treba gurnuti viljukom u kaiku, a no se ne
koristi zato to je sva hrana ved sitno naseckana. Treba da saekamo da nas neko pozove da ponemo
obrok, to de obino biti najstariji lan kada stigne sva hrana. Sipati hranu pre poziva se smatra
nepristojnim. Treba saekati da nas poslue najmlai za stolom, ili ako ved sami sipamo, treba sipati
malu koliinu pirina i priloga. Tajlanani sipaju male koliine hrane u tanjir i kasnije sipaju jo. Takoe
su poznati po tome to jedu veoma polako, jer uivaju u hrani, druenju i razgovoru. Meutim, veoma je
nepristojno priati sa hranom u ustima. Raun plada onaj za kog se smatra da ima najvie novca, ili ko je
na najviem poloaju. Oekuje se da se makar malo borimo za pladanje rauna, ali domadin to nede
prihvatiti, jer bi to umanjilo njegov ugled.

Kari
Kari se u zapadnjakomsvetu odnosi na razliita jela poreklom iz june i jugoistone Azije. Njihova
zajednika odlika jesu kombinacija zaina koja se koristi, i koja esto ukljuuje svee ili suene ili
papriice.
U tradicionalnom nainu pripreme, upotreba zaina za svaku vrstu ovog jela zavisi od regionalne
kulturne tradicije, religije i linog izbora. Ime kari jela zavisi od sastojaka, zaina, pa i naina spremanja.
Kari prah, meavina zaina u prahu spremljenih za prodaju, je zapravo zapadnjaki izum koji potie iz
18.veka. Smatra se da su indijski trgovci izmislili ovaj proizvod kako bi prodali britanskim trgovcima
tokom kolonizacije. Kari jelo moe sadrati piletinu, ribu ili ostrige, u kombinaciji sa povrdem. Jelo moe
biti i potpuno vegetarijansko, naroito u krajevima gde religija odreuje stroge propise u ishrani.
Kari moe biti mokar ili suv, zavisno od sosa. Sos moe biti tean, takav se pravi od jogurta,
kokosovog mleka, pirea od mahunarki ili buljona. Suvlji kari se kuva sa vrlo malo tenosti koja treba da
ispari u toku spremanja. Re kari znai sos, i odnosi se na povrde sa ili bez mesa kuvano sa zainima
u sosu, ili bez njega. Smatra se da su se prvo britanski trgovci susreli sa ovim jelom tokom 17. veka, kada
je trgovina sa Indijom bila naroito razvijena.
Prema nekim istraivanjima, jela od zainjenog mesa povezuju se sa preistorijskom indijskom
civilizacijom, jer su u nekim arheolokim iskopinama pronaeni tuak i avan koji su se koristili za
mlevenje slaice, divlje miroije, mahunarki i kima. Takva jela su postojala u vedskom periodu u Indiji,
tanije oko 1700-500.godine p.n.e. Jelo i njegov nain pripreme su se proirili do Burme, Tajlanda i Kine
zahvaljujudi budistikim svetenicima do 7.veka n.e., a kasnije do Indonezije i Filipina. Jelo je izmenjeno
zbog uticaja mogulske kulture i uticaja Portugalaca u 16. i 17.veku. Kari je postao izuzetno popularan u
Velikoj Britaniji od sredine 19.veka
Kineski kari se obino sastoji od piletine, junetine, ribe ili jagnjetine sa zelenim paprikama, lukom,
krompirom i drugim zainima, u udkastom kari sosu i slui se preko pirina kuvanog na pari. Beli biber,
soja sos i ili ulje se obino koriste kao dodaci. Uobiajena varijanta kineskog kari sosa se prodaje u formi
praha. Smatra se da potie od singapurske i malezijske varijante. Postoji veliki broj vrsta kineskog karija,
ali je glavna odlika tenost sosa. Kari nudle su veoma popularno k Japanski kari je jedno od
najpopularnijih jela u Japanu. Obino se jede sa pirinem, kiselim povrdem, servirano sve zajedno i jede
se kaikom. Vrlo esto se sprema u kantinama. Manje je zainjen nego u ostalim zemljama. Smatra se da
su Britanci doneli kari u Japan tokom Meii perioda, i tada je kari smatran za zapadnjako jelo. irenje
popularnosti karija u Japanu se pripisuje vojsci, jer je bio pogodan za spremanje u kantinama vojske.
Standardni japanski kari sadri crni luk, argarepu, krompir, ponekad celer, i meso koje se kuva u velikoj
erpi. Ponekad se dodaju rendane jabuke i med, ili neko drugo povrde. Od mesa, zastupljene su
svinjetina, junetina i piletina, zavisno od dela Japana. Npr. u Tokiju najpopularnija je svinjetina, dok je u
zapadnom delu Japana popularna junetina. Kari zain se obino prodaje u obliku kockica, koje se rastope
dok se kuvaju sa mesom i povrdem. Ponekad se kari-pirina slui sa pohovanim kotletom (tonkatsu) to
se naziva katsu-kare-. esto se slue i kroketi od krompira. Popularni su i kari udon ili kari ramen, kao i
kari-pan (hleb peen sa karijem u sredini).
Kari je stigao u Koreju tokom perioda japanske okupacije na poetku 20.veka, i zbog toga je identian
japanskoj varijanti. Uobiajeni sastojci su kari sos, pirina, povrde, kimchi, dimljena svinjetina i wasabi.
Takoe su zemlje na jugo-istoku Azije razvile svoje varijante jela, pa tako postoje burmanski kari,
indonezijski, malezijski, maldivski, filipinski, itd.
Tajlandski kari se naziva kaeng, i obino se sastoji od mesa, ribe, povrda u sosu koji se pravi od ili
papriica, crnog luka ili vlaca, belog luka i paste od ostriga. Koriste se i lokalni sastojci, kao to su listovi
limuna, limunska trava, galangal i kokosovo mleko. Tajlandski kari ili tai-kari je aromatiniji od indijskog
karija. esto se definiu po boji. uti kari je vie kao supa i slian je indijskom, koriste se kim, afran i
drugi sueni zaini.
Postoji i vijetnamski kari, naziva se ca ri. Ukljuuje kokosovo mleko, krompir, taro koren, piletinu sa
korijanderom i lukom. Obino se jede sa bagetom, rezancima ili kuvanim pirinem. U Hong Kongu,
kuglice od ribe prelivene kari sosom se prodaju na ulici kao uina.