Ričard Metison

PAKLENA KUĆA
Preveo Igor Adžić
Naslov originala
Richard Matheson “HELL HOUSE”
Posvećeno mojim ljubljenim ćerkama,
Betini i Alison, koje su ispunile
moj život slatkim mukama.
 18. DECEMBAR 1970.

15.17

Kiša je pljuštala od pet ujutru. Vreme kao iz dela sestara Bronte, pomislio
je doktor Baret. Potisnuo je osmeh. Osećao se kao lik iz nekog savremenog
gotskog romana. Uporna kiša, hladnoća, dvosatna vožnja od Menhetna u
jednoj od Dojčovih limuzina, čija su sedista bila presvučena kožom.
Beskrajno čekanje u ovom hodniku dok muškarci i žene zabrinutih lica žurno
ulaze i izlaze iz Dojčove sobe, povremeno bacajući pogled na njega.
Izvadio je sat iz džepa prsluka i podigao poklopac. Prošlo je već sat
vremena otkad je stigao. Šta li Dojč želi od njega? Verovatno nešto u vezi s
parapsihologijom. U novinama i časopisima koje je posedovao često su
objavijivani članci s takvim temama. „Povratak iz groba“, „Devojka koja nije
mogla da umre“ - senzacionalističke priče, s malo istine u sebi.
S grčem na licu, doktor Baret je prebacio desnu nogu preko leve. Bio je to
visok, pomalo gojazan muškarac, u svojim pedesetim. Proređena plava kosa
nije promenila boju iako je u kratkoj bradi bilo mnogo sedih. Sedeo je
ukočenih leđa na stolici s ravnim naslonom i zurio u vrata Dojčove spavaće
sobe. Idit je već sigurno počela da se vrpolji u prizemlju. Sada mu je bilo
krivo zbog toga što je pošla s njim iako nikako nije mogao da zna da će
potrajati toliko dugo. Tada su se vrata Dojčove spavaće sobe otvorila i pojavio
se njegov lični sekretar, Henli.
„Doktore“, rekao je.
Baret je dohvatio štap, ustao i odšepao na drugu stranu hodnika,
zaustavivši se ispred onižeg muskarca. Pričekao je da se sekretar okrene i,
nagnuvši se kroz dovratak, objavi:
„Doktor Baret, gospodine.”
Onda je prošao pored Henlija i ušao u sobu. Sekretar je zatvorio vrata za
njim.

Spavaća soba, obložena tamnim drvenim pločama, bila je ogromna.

Privatna rezidencija jednog monarha, pomislio je Baret dok je koračao po
tepihu. Zaustavivši se ispred masivnog kreveta, pogledao je u muškarca koji
je ležao u njemu. Rolf Rudolf Dojč je imao osamdeset sedam godina, bio je
ćelav i mršav kao kostur, a tamne oči su svetlele iz koščatih udubljenja. Baret
se osmehnu.
„Dobar dan.“ Baš je čudno to što ovo propalo stvorenje upravlja jednom
imperijom, pomislio je.
„Vi ste bogalj.“ Dojčov glas je bio promukao. „Niko mi to nije rekao!‘
„Izvinite, molim?“ Baret se ukočio.
„Nema veze“, presekao ga je Dojč. „Pretpostavljam da to nije važno. Moji
ljudi su vas preporučili. Rekli su mi da ste jedan od petorice najboljih u
struci.” Udahnuo je teškom mukom. „Vaš honorar će biti sto hiljada doIara.“
Baret se trgnu.
„Vaš zadatak je da ustanovite činjenice!‘
„U vezi s čim?“, upitao je Baret.
Činilo se da Dojč okleva da odgovori. Činilo se da smatra da mu je to
ispod časti. Naposletku je rekao: „Sa opstankom duše posle smrti.“
„Vi hoćete da…“
„Da mi kažete da li je to činjenica ili nije.“
Baret se razočarao. Tolika svota novca bi mu značila neopisivo mnogo.
Međutim, kako bi, čiste savesti, mogao da prihvati posao pod takvim
uslovima?
„Neću laži“, rekao je Dojč. „Plaćam za odgovor, kakav god on bio. Samo
nek bude konačan.“
Baret je osetio kako ga ispunjava očajanje.
„Kako bih vas mogao ubediti u bilo koji odgovor?“ Osećao je obavezu da
to kaže.
„Tako što ćete mi dati činjenice”, uzrujano je odgovorio Dojč.
„Gde da ih nađem? Ja sam fizičar. Bavim se parapsihologijom već
dvadeset godina i još..!”
„Ako postoje”, prekinuo ga je Dojč, „naći ćete ih na jedinom mestu na
svetu gde mogućnost opstanka duše tek treba opovrgnuti. To je Belaskova
kuća u Mejnu.“
„Paklena kuća?“
 Nešto je blesnulo u starčevim očima.
„Paklena kuća“, reče.

Baret je osetio žmarce uzbuđenja.

„Mislio sam da su je Belaskovi naslednici zapečatili posle svega što se
desilo…“
„To je bilo pre trideset godina“, ponovo ga prekinu Dojč. „Sad im je
potreban novac; kupio sam kuću. Možete li da budete tamo u ponedeljak?“
Baret je oklevao, a onda, kad je primetio da Dojč počinje da se mršti,
klimnuo je glavom.
„Da!” Nije smeo da propusti ovakvu priliku.
„S vama će biti još dvoje ljudi“, rekao je Dojč.
„Smem li da pitam ko…?“
„Florens Taner i Bendžamin Frenklin Fišer!‘
Baret se trudio da ne pokaže koliko je razočaran. Preterano emotivna
spiritistkinja i jedini preživeli u debaklu 1940. godine? Pitao se da li bi se
usudio da se usprotivi. Imao je vlastite medijume i nije uviđao kako bi
Florens Taner i Fišer mogli da mu pomognu. Fišer je kao dečak imao
fantastične sposobnosti. Međutim, pošto je doživeo nervni slom, bilo je jasno
da ih je izgubio. Nekoliko puta je uhvaćen u pokušaju prevare, da bi na kraju
sasvim nestao iz krugova koji su se bavili tim stvarima. Jednim uvom je
slušao kako mu Dojč govori da će s Florens Taner putovati avionom. Fišer će
ih pak dočekati u Mejnu.
Starcu nije promakao njegov izraz iica.
„Ne brinite, vi ćete biti glavni“, rekao je.
„Tanerova ide s vama samo zato što su mi moji ljudi rekli da je
prvoklasan medijum..!”
„Prvoklasan psihički medijum“, reče Baret.
„… i ja želim da i taj aspekt istraživanja bude pokriven, jednako kao vaš.“
Dojč je nastavio kao da se Baret nije oglasio. „Razlog za Fišerovo prisustvo je
očigledan!” Baret je klimnuo glavom. Bilo mu je jasno da je odluka već
doneta. Moraće da pozove nekog od svojih kad projekat počne.
„Što se tiče troškova…“, izustio je. Starac je samo odmahnuo rukom.
„O tome ćete se dogovoriti s Henlijem. Imate neograničen fond!”
 „A vreme?“
„To nemate“, odgovori Dojč. „Hoću odgovor za nedelju dana!‘ Baret je
izgledao užasnuto.
„Uzmi ili ostavi!“, obrecnuo se starac, a glas mu je iznenada zatreperio
ogoljenim besom. Baret je znao da mora da prihvati. Ukoliko to ne učini,
izgubiće priliku. Ako stigne da završi svoju mašinu, postoji šansa za uspeh.
Klimnuo je glavom.
„Za nedelju dana“, rekao je.

15.50

„Još nešto ?“, upita Henli.

Baret je u sebi još jednom nabrojao sve što mu je potrebno. Spisak
natprirodnih događaja primećenih u Belaskovoj kući. Nalozi za uključenje
struje i telefona. Pristup bazenu i parnom kupatilu. Baret nije reagovao kada
se omanji muškarac namrštio na njegove zahteve. Svakodnevno plivanje i
boravak u parnom kupatilu bili su deo njegove terapije.
„Još jedna stvar“, rekao je. Trudio se da zvuči opušteno, ali osećao je da je
njegovo uzbuđenje očigledno. „Potrebna mi je jedna rnašina. Nacrti su u mom
stanu!‘
„Kad vam je potrebna?“, upita Henli.
„Što pre!”
„Da li je velika?“
Dvanaest godina, pomisli Baret.
„Prilično je velika“, reče.
„To je to?“
„To je sve što mi pada na pamet u ovom trenutku. Naravno, nisam
pomenuo ništa povodom smeštaja!”
„Osposobljeno je dovoljno soba koje ćete moći da koristite. Jedan bračni
par iz Karibu Folza spremaće hranu za vas i donositi vam je.“ Henli je
izgledao kao da će se osmehnuti. „Odbili su da spavaju u kući.“
Baret je ustao.
 „Nije važno. Ionako bi samo smetali!” Henli ga je otpratio do vrata
biblioteke. Pre nego što su stigli do njih, naglo ih je otvorio krupan muškarac
koji se zagledao u Bareta. Iako je bio četrdeset godina mlađi i pedeset
kilograma teži, Vilijam Rajnhart Dojč je upadljivo ličio na oca.
Zatvorio je vrata.
„Upozoravam vas”, rekao je, „zaustaviću ovo!‘ Baret je netremice gledao
u njega.
„Ta istina koju tražite“, rekao je Dojč, „ jeste gubljenje vremena, zar ne?
Napišite mi to i odmah ću vam dati ček na hiljadu dolara.“
Baret se ukočio.
„Plašim se da..!”
„Ne postoji ništa natprirodno, je l’ tako?“ Dojčov vrat je počeo da crveni.
„Tako je“, odvratio je Baret. Na Dojčovom licu se pojavio pobednički
osmeh.
„Prava reč je paranormalno. Ne postoji ništa van prirode..!”
„U čemu je prokleta razlika?“, prekinuo ga je Dojč. „Sve je to
praznoverje!“
„Žao mi je, ali nije tako!” Baret je krenuo pored njega. „Izvinite, molim
vas!‘
Dojč ga uhvati za ruku.
„Slušajte, ostavite se toga. Pobrinuću se za to da nikada ne dobijete taj
novac…“
Baret izvuče ruku.
„Radite šta hoćete“, reče. „Ja ću nastaviti da radim sve dok mi vaš otac ne
kaže drugačije.“
Zatvorio je vrata i zaputio se niz hodnik. Ako uzmemo u obzir sve što
danas znamo, u mislima se obraćao Dojču, svaka osoba koja spiritističke
fenomene smatra praznoverjem jednostavno nije svesna svega što se događa
na svetu. Dokumentacija je ogromna…
Baret se zaustavio i naslonio se na zid. Noga je ponovo počinjala da ga
boli. Prvi put je priznao sebi da bi sedmodnevni boravak u Belaskovoj kući
mogao predstavljati veliki napor za njega.
Šta ako je zaista onoliko gadno kao što kažu ona dva svedočanstva?
16.37

„Rols-rojs“ je jurio autoputem u pravcu Menhetna.

„To je zaista mnogo novca.“ Idit je i daije bila sumnjičava.
„Za njega nije“, odvrati Baret. „Naročito ako imaš u vidu to da plaća za
uverenje da je besmrtnost moguća.”
„Ali, on mora znati da ti ne veruješ..!”
„Siguran sam da zna“, prekinu je Baret. Nije hteo da razmotri mogućnost
da Dojč nije obavešten o tome. „To je čovek koji se ne upušta ni u šta pre
nego što dobije sve informacije.”
„Ali, sto hiljada dolara!‘
Baret se osmehnu.
„I ja jedva mogu da poverujem“, reče. „Moja majka bi rekla da je ovo
čudo božje. Dobio sam priliku da odjednom uradim dve stvari koje do sada
nisam uspeo da uradim - da dokažem svoju teoriju i da obezbedim novac za
našu budućnost. Zaista, više od toga ne bih niogao da tražim!‘
Idit mu je uzvratila osmehom.
„Srećna sam zbog tebe, Lajonele”, rekla je.
„Hvala ti, dušo!‘ Potapšao ju je po ruci.
„Počinjemo već u ponedeljak.“ Idit je izgledala zabrinuto. „Nemamo baš
mnogo vremena.“
Baret reče:
„Možda bi ovog puta trebalo da pođem sam“
Samo je zurila u njega.
„Pa, ne baš sam“, dodao je. „Biće tu još dvoje ljudi.“
„Šta je s hranom?“
„Hrana je obezbeđena. Ja samo treba da radim.“
„Ja sam ti uvek pomagala“, rekla je.
„Znam. Samo…“
„Šta?“
Oklevao je.
 „Bilo bi mi draže da ovog puta ne pođeš sa mnom, to je sve!”
„Zašto, Lajonele?“ Pošto joj nije odgovorio, izgledala je veoma
uznemireno. „Da li sam ja posredi?“
„Naravno da nisi!” Baretov osmeh je bio brz i neusredsređen. „Posredi je
kuća.“
„Zar to nije jedna od mnoštva takozvanih ukletih kuća?“, upitala je,
upotrebivši izraz koji je on koristio.
„Bojim se da nije“, priznao je. „To je Mont Everest među ukletim
kućama. Ljudi su pokušali da je istraže u dva navrata, 1931. i 1940. godine.
Oba pokušaja su se završila katastrofom. Svih osmoro učesnika je izginulo,
izvršilo samoubistvo ili pomerilo pameću. Samo je jedan preživeo, a ja ne
znam u kakvom je stanju. To je Bendžamin Fišer, jedan od dvoje ljudi koji će
biti sa mnom.
„Nije da se plašim onoga što bi kuća mogla da uradi“, nastavio je,
pokušavajući da ublaži dejstvo svojih reči. „Ubeđen sam u ono što znam.
Stvar je u tome što bi pojedinosti same istrage mogle da budu“ - slegnuo je
ramenima - „pomalo gadne!”
„I uprkos tome želiš da te pustim da sam odeš tamo?“
„Dušo..!”
„Šta ako ti se nešto dogodi?“
„Ništa mi se neće dogoditi.”
„Šta ako se ipak dogodi ? Dok sam ja u Njujorku, a ti u Mejnu?“
„Idit, ništa se neće dogoditi.“
„Onda nema razloga da i ja ne pođem.“ Pokušala je da se osmehne. „Ne
plašim se, Lajonele“
„Znam da se ne plašiš!”
„Neću ti smetati!”
Baret uzdahnu.
„Znam da ne razumem najveći deo onoga što radiš, ali uvek ti mogu
pomoći. Mogu da ti pakujem i montiram opremu, na primer. Mogu da ti
pomognem da pripremiš eksperimente. Mogu da ti kucam rukopis - rekao si
da želiš da ga završiš do Nove godine. Osim toga, želim da budem s tobom
kad budeš dokazao svoju teoriju.”
Baret klimnu glavom.
 „Pusti me da porazmislim o tome“
„Neću ti smetati”, obećala je. „Znam da ti zaista mogu biti od pomoći.“
Ponovo je klimnuo glavom, pokušavajući da razmišlja. Bilo je očigledno
da ona ne želi da se razdvoje. Umeo je to da ceni. Izuzev one tri nedelje koje
je proveo u Londonu 1962. godine, od venčanja se nisu razdvajali. Zar bi
zaista njeno prisustvo predstavljalo veliku smetnju? Na kraju krajeva, videla
je dovoljno paranormalnih fenomena da bi se navikla na njih. Ipak, ta kuća je
predstavljala ogromnu nepoznanicu. Ne zovu je Paklenom kućom bez
razloga. Tamo postoji sila koja je dovoljno jaka da fizički i psihički uništi
osmoro ljudi, među kojima je bilo troje naučnika.
Uprkos tome što veruje da zna o kakvoj se sili radi, sme li da dozvoli da
joj Idit bude izložena?
 20. DECEMBAR 1970.

22.39

Florens Taner je prešla preko dvorišta koje je odvajalo njenu kućicu od

crkve, pa je stazom došla do ulice. Zastala je na trotoaru i zagledala se u svoju
crkvu. Bila je to tek preuređena prodavnica, ali za nju je to već šest godina bio
čitav njen život. Pogledala je u znak na obojenom staklu: HRAM DUHOVNE
HARMONIJE. Osmehnula se. Zaista je tako. Bilo je to šest godina njenog
duhovnog sklada. Otišla je do vrata, otključala ih i ušla. Toplota joj je prijala.
Zadrhtavši, upalila je zidnu svetiljku u predvorju. Pogled joj je privukla
oglasna tabla.
Nedeljna služba - 11.00, 20.00
Lečenje i proricanje - utorkom, 19.45
Predavanja i duhovne poruke - sredom, 19.45
Poslanice i otkrivenja - četvrtkom, 19.45
Sveto pričešće - svake prve nedelje u mesecu

Okrenula se i zagledala se u svoju fotografiju, koja je bila prilepljena na

zid. Iznad nje su bile odštampane reči: Sveštenica Florens Taner. Nekoliko
trenutaka joj je bilo drago što ju je fotografija podsetila na njenu lepotu. Iako
je napunila četrdeset tri godine, njena lepota je još bila nedirnuta: u njenoj
dugačkoj riđoj kosi nije bilo nijedne sede, a njeno visoko, zgodno telo beše
gotovo jednako zategnuto kao kad joj je bilo dvadeset. Onda se sažaljivo
osmehnula. Taština nad taštinama, pomislila je.
Ušla je u centralni deo crkve hodajući kroz hodnik zastrt tepihom, pa se
popela na binu i zauzela poznat položaj za govornicom. Pogledala je u redove
stolica, na kojima su stajaii himnarijumi. Zamislila je da članovi njene
parohije sede ispred nje. „Dragi moji“, prošaputala je.
Pričala im je O tome na jutarnjim i večernjim službama. Rekla im je da ih
neizostavno mora napustiti na nedelju dana. Rekla im je da je dobila odgovor
na njihove molitve - da dobiju sredstva da sagrade pravu crkvu na
sopstvenom zemljištu. Molila ih je da se mole za nju dok bude odsutna.
Florens je sklopila ruke na propovedaonici i zatvorila oči. Usne su joj se jedva
primetno pomerale dok je molila boga da joj da snage da pročisti Belaskovu
kuću. Njena istorija je bila grozna, puna smrti, samoubistava i ludila. Ta kuća
je bila oskrnavljena na najgori mogući način. Molila se da donese kraj njenom
prokletstvu.
Kad je okončala molitvu, Florens je podigla glavu I prešla pogledom po
unutrašnjosti crkve. Mnogo ju je volela. Ipak, kada bi uspela da izgradi pravu
crkvu za svoje vernike, to bi bio pravi poklon s nebesa. I to baš za Božić…
Osmehnula se, očiju sjajnih od suza. Bog je divan.

23.17

Idit je oprala zube i zagledala se u svoj odraz u ogledalu - u kratko

podsečenu kestenjastu kosu i oštre, gotovo muške crte lica. Njeno lice je
odavalo zabrinutost. Uznemirena tim prizorom, ugasila je svetlost u kupatilu i
vratila se u spavaću sobu.
Lajonel je spavao. Sela je na krevet i pogledala ga, slušajući njegovo
teško disanje. Jadničak, pomislila je. Imao je mnogo obaveza. U deset sati je
već bio potpuno iscrpljen i naterala ga je da ode u krevet.
Idit je legla na bok i nastavila da gleda u njega. Nikada ga nije videla
toliko zabrinutog. Naterala ga je da joj obeća da se neće odvajati od nje kad
uđu u Belaskovu kuću. Da li je moguće da je toliko opasno? Mnogo je ukletih
kuća posetila s Lajonelom i nikada se nije uplašila. On je uvek bio vrlo
smiren, vrlo samouveren; bilo je nemoguće osećati strah u njegovoj blizini.
Ipak, bio je dovoljno uznemiren zbog Belaskove kuće da zahteva od nje
da sve vreme bude uz njega, Idit se stresla. Da li će zbog njenog prisustva
iskusiti neko zlo?
Da li će trošiti svoje ograničene zalihe energije pazeći na nju? Da li će
zbog toga trpeti njegov posao? Nije to želela. Znala je koliko mu je posao
važan.
Međutim, morala je da pođe. Suočiće se s bilo čim, samo da ne bude
sama. Nikada nije rekla Lajonelu da je bila na rubu nervnog sloma tokom one
tri nedelje kad je on bio u Londonu. To bi ga potreslo, a morao je da se
usredsredi na taj posao. Zato je lagala i pretvarala se da je vesela svaki put
kad bi je nazvao telefonom - nazvao ju je ukupno triput - a dok je bila sama,
plakala je i drhtala, pila tablete za smirenje, nije jela niti spavala, smršala je
šest kilograma i borila se protiv želje da okonča sopstveni život. Kad ga je
konačno dočekala na aerodromu, bieda i nasmešena, rekla mu je da je imala
grip.
Idit je zatvorila oči i privukla kolena stomaku. To više ne bi mogla da
izdrži. I najopasnija ukleta kuća na svetu ulivala joj je manje straha od
samoće.

23.41

Nije mogao da spava. Fišer je otvorio oči i pogledao oko sebe po kabini
Dojčovog privatnog aviona. Baš je čudno sedeti u fotelji u avionu, pomislio
je. Čudno je uopšte biti u avionu. Nikada do tada nije leteo.
Fišer je onda uzeo lonče s kafom i napunio svoju šolju do vrha. Rukom je
protrljao oči i uzeo jedan od časopisa koji su ležali na stočiću za kafu ispred
njega. Bio je to jedan od magazina u Dojčovom vlasništvu. Šta drugo,
pomislio je.
Nedugo potom, više nije mogao da usredsredi pogled, a reči na papiru su
počele da se stapaju u jednu. Vraćam se, pomislio je. Jedini preživeli od njih
devetoro sada se vraća po još.
Tog septembarskog jutra 1940. godine, našli su ga kako leži na prednjem
tremu kuće, sklupčan kao fetus, i drhti zureći preda se. Kad su ga stavili na
nosila, počeo je da vrišti i povraća krv, a mišići su mu se zgrčili, tvrdi kao
kamen. Tri meseca je bio u komi, u bolnici u Karibu Folzu. Kad je otvorio
oči, izgledao je kao iscrpljen tridesetogodišnjak, a mesec dana ga je delilo do
šesnaestog rođendana. Sada je imao četrdeset pet godina. Bio je vitak,
sedokos i tamnook, a izraz njegovog lica beše sumnjičav i napet.
Fišer ispravi leđa u fotelji. Nema veze; vreme je, pomislio je. Više nije
imao petnaest godina. Više nije bio naivan i lakoveran. Nije bio lak plen kao
1940. godine. Ovog puta će biti drugačije.
Ni u najluđim snovima nije pomišljao da će dobiti još jednu priliku da uđe
u tu kuću. Nakon što mu je majka umrla, preselio se na Zapadnu obalu.
Kasnije je shvatio da je, izvesno, učinio to da bi otišao što dalje od Mejna.
Izveo je nekoliko neveštih prevara u Los Anđelesu i San Francisku, namerno
se otuđujući od spiritsta i naučnika. Želeo je da ga ostave na miru. Trideset
godina je jedva preživljavao radeći kao sudopera, fizički radnik na farmi,
putujući trgovac, čistač - radeći, ukratko, sve što je mogao da radi, a da pri
tom ne koristi glavu.
Ipak, nekako je uspeo da zaštiti i očuva svoju sposobnost. Još je bila tu -
možda ne onoliko jaka kao kad je imao petnaest, ali najvećim delom
nedirnuta. Sada je pak, umesto samoubilačkom arogancijom adolescenta, bila
ojačana promišljenom obazrivošću zrelog muškarca. Bio je spreman da
probudi svoje uspavane spiritističke mišiće, da ih razmrda i vrati u formu, da
ih ponovo upotrebi. Protiv one kužne rupčage u Mejnu. Protiv Paklene kuće.
 21. DECEMBAR 1970.

11.19

Dva crna „kadilaka“ su klizila putem koji je vijugao kroz gustu šumu. U
prvom je bio Dojčov sekretar, a u drugom doktor Baret, Idit, Florens Taner i
Fišer. Imali su šofera, a Fišer je sedeo na pomoćnom sedištu, licem okrenut
prema ostalima.
Florens je uhvatila Idit za ruku.
„Nadam se da ne mislite da sam bila neprijatna ranije“, rekla je. „Samo
sam zabrinuta zbog toga što ćete i vi ući u tu kuću.“
„Razumem“, odvratila je Idit. Povukla je ruku.
„Bio bih vam zahvalan, gospođice Taner“, rekao joj je Baret, „kada ne
biste plašili moju suprugu.“
„To mi uopšte nije bila namera, doktore. Samo..!” Florens je zastala, pa
nastavila. „Verujem da ste pripremili gospođu Baret.“
„Moja supruga je obaveštena o tome da će doći do određenih pojava.
Fišcr zabrunda.
„Valjda bi to moglo i tako da se opiše“, rekao je. Bile su to njegove prve
reči u poslednjih sat vremena.
Baret se okrenuo prema njemu.
„Takođe je obaveštena“, rekao je, „da te pojave ni na koji način ne
ukazuju na prisustvo mrtvih.“
Fišer je klimnuo glavom, vadeći kutiju cigareta.
„Smem li da zapalim?“, upitao je. Pogledom je preleteo preko njihovih
lica. Kako ni na jednom od njih nije video znake protivljenja, zapalio je
cigaretu.
Florens je zaustila da još nešto kaže Baretu, ali se predomislila.
„Čudno je da čovek kao što je Dojč finansira ovakav projekat“, rekla je.
„Nikada mi ne bi palo na pamet da njega iskreno zanimaju ovakve pojave!‘
 „On je čudan čovek“, odvrati Baret. „Razmišlja o vlastitoj smrti i želi da
veruje da to nije kraj.“
„Naravno da nije!‘
Baret se osmehnu.
„Izgledate mi poznato”, obrati se Idit Florens. „Odakle vas mogu
poznavati?“
„Bila sam glumica pre mnogo godina. Uglavnom sam igrala u
televizijskim serijama, a katkad bih snimila i film. Moje umetničko ime je
bilo Florens Majkls.”
Idit je klimnula glavom.
Florens jepogledaia Bareta, a zatim Fišera.
„Ovo je baš uzbudijivo”, reče. „Raditi s dvojicom takvih velikana. Kakve
šanse ta kuća ima protiv nas ?“
„Zašto je zovu Paklenom kućom?“, upita Idit.
„Zato što je njen vlasnik, Emerik Belasko, napravio u njoj vlastiti pakao“,
odgovorio joj je Baret.
„Da li njegov duh boravi u kući?“
„Ne samo njegov“, rekla je Florens. „Pojave koje su primećene suviše su
kompleksne da bi za njih bio odgovoran samo jedan duh. Očigledno je
posredi slučaj prisustva više duhova.“
„Recimo samo da tamo nečega ima“, kaza Baret.
Florens se osmehnu.
„U redu!‘
„Da li ćeš ih isterati svojom mašinom?“, upitala je Idit.
Florens i Fišer pogledaše Bareta.
„Objasniću vam kada dođe vreme za to“, rekao je.
Svi su okrenuli glave prema prozorima dok se auto spuštao nizbrdo.
„Samo što nismo stigli.“ Pogledao je Idit. „Kuća je u dolini Matavaski.“
Svi su posmatrali dolinu koja je ležala pred njima, oivičena brdima i
prekrivena maglom. Fišer je ugasio cigaretu u pepeljari, odbijajući dimove.
Ponovo pogledavši ispred sebe, namignuo je.
„Ulazimo!”
 Auto se iznenada našao u zelenkastoj magli, Vozač je smanjio brzinu.
Videli su ga kako se naginje napred, čkiljeći kroz vetrobran. Nekoliko
trenutaka kasnije, ukijučio je svetia za maglu i brisače.
„Zašto bi iko podigao kuću na ovakvom mestu?“, upita Florens.
„Za Belaska je ovo bilo sunčano vreme“, odvrati Fišer.
Svi su zuriii u uskovitianu maglu. Imali su utisak da se voze u
podmornici, polako zaranjajući u more usirenog mleka. S vremena na vreme,
pred njima bi se načas pojavilo žbunje, drveće ili stenje. Čulo se samo
brujanje motora.
Auto se konačno zaustavio. Drugi „kadiiak“ je bio ispred njih. Čuo se tih
zvuk zatvaranja vrata. Onda se iz izmaglice pojaviia silueta Dojčovog
sekretara. Baret je pritisnuo dugme, pa se prozor na njegovim vratima spustio.
Zgađeno se namrštio kad je osetio smrad magle.
Muškarac se nagnuo prema njcmu.
„Stigli smo do skretanja“, rekao je. „Vaš vozač ide u Karibu Foiz s nama,
te će neko od vas morati da vozi do kuće - nije daleko. Telefon i struja su
prikijučeni, a vaše sobe su spremne.” Pogledao je u pod. „U toj korpi je hrana.
Trebalo bi da vas podmiri do kraja popodneva. Večeru ćete dobiti u šest.
Imate li pitanja?“
„Da li nam je potreban ključ od ulaznih vrata?“, upita Baret.
„Ne, otključano je!‘
„Ipak ga uzmite“, rekao je Fišer.
Baret ga pogleda, a zatim vrati pogled na muškarca koji je stajao pored
kola. „Možda bi tako bilo najbolje.”
Muškarac je iz džepa kaputa izvukao svežanj ključeva, pa je skinuo jedan
ključ i pružio ga Baretu.
„Još nešto?“
„Pozvaćemo vas telefonom.“
Muškarac se kratko osmehnu.
„Onda, zbogom“, reče. Okrenuo se.
„Pretpostavljam da je hteo da kaže do viđenja”, rekla je Idit.
Baret se osmehnuo zatvarajući prozor.
 „Ja ću voziti“, reče Fišer. Popeo se preko naslona i seo za volan. Pokrenuo
je motor i skrenuo ulevo na crn, asfaitiran put.
Idit nagio udahnu.
„Volela bih da znam šta da očekujemu
Ne osvrćući se, Fišer odgovori:
„Očekujte sve.“

11.47

Fišer je pet minuta polako vozio „kadilak” po uzanom putu, okovanom

maglom. Onda je zakočio i isključio motor.
„Stigli smo“, rekao je. Pritisnuo je kvaku na vratima i izašao pognut,
zakopčavajući tamnoplavu vetrovku.
Idit se okrenula prema Lajonelu, koji je otvarao vrata. Sačekala je da
izađe, pa je kliznula po sedištu za njim. Zadrhtala je kad je izašla napolje.
„Hladno je“, reče, „a tek taj miris..!‘
„Verovatno je neka močvara u blizini.“
Florens im se pridružila, pa su sve četvoro neko vreme stajali i razgledali
unaokolo.
„Onuda”, reče Fišer gledajući preko haube automobila.
„Hajde da pogledamo“ rekao je Baret. „Stvari možemo uzeti kasnije“
Okrenuo se prema Fišeru. „Da li biste nam pokazali put?“
Fišer pođe.
Prešli su svega nekoliko metara kad naiđoše na uzan betonski most. Dok
su prelazili preko njega, Idit je pogledala naniže. Ako je ispod i bilo vode, nije
se videla od magle. Osvrnula se. Magla je već progutala luksuzni automobil.
„Nemojte da upadnete u jezero“, dolebde Fišerov glas. Idit se okrenula.
Ispred sebe je ugledala veliku vodenu površinu i pošljunčanu stazu koja je
skretala ulevo. Površina vode je nalikovala mutnom želatinu, posutom
komadićima suve trave i lišća. Nad vodom je lebdeo mijazam truleži, a
kamenje na obali beše prekriveno zelenim muljem.
„Sada znamo odakle dolazi onaj miris“, rekao je Baret. Zatresao je
glavom.
 „Naravno, Belasko je imao i jezero!”
„Bastardova bara“, kaza Fišer.
„Zašto si je tako nazvao?“
Fišer nije odgovorio. Naposletku je rekao:
„Objasniću vam kasnije!”
Hodaii su u tišini. Čulo se samo krckanje šljunka pod njihovim cipelama.
Bilo je toliko hladno da su im se zglobovi kočili. Vlažna studen im se uvlačiia
u kosti. Idit je podigla kragnu kaputa i pripila se uz Lajonela, držeći ga za
ruku i gledajući u tlo. Florens Taner je hodala tik iza njih.
Kad se Lajonel konačno zaustavio, Idit je brzo podigla pogled.
Pred njima se uzdizaia kuća nalik na džinovsku utvaru u magli.
„Grozno”, rekla je Florens gotovo ljutito. Idit je pogleda. „Još nismo
kročiii unutra, gospođice Taner“, rekao je Baret.
„Ne moram ni da kročim.“ Florens se okrenuia Fišeru, koji je zurio u
kuću. Kad ga je pogledala, zadrhtao je. Uhvatila ga je za ruku. Stegao ju je
toliko snažno da se trgnula.
Baret i Idit su gledali u zdanje obavijeno maglom. Ličilo je na tmurnu
eskarpu koja im blokira put. Idit se naglo nagnula napred.
„Nema prozora”, rekla je.
„Naredio je da ih zazidaju“, odvrati Baret.
„Zašto?“
„Ne znam. Možda..!”
„Gubimo vreme“, prekinu ga Fišer. Pustio je Florensinu ruku i žurno
krenuo napred.
Prešli su poslednjih nekoliko jardi po pošljunčanoj stazi i počeli da se
penju stepeništem koje je vodilo na trem. Idit je primetila da su stepenice
ispucale, a da iz pukotina rastu gljivice i mrazom oprljena žuta trava.
Zaustavili su se ispred masivnih dvokrilnih vrata.
„Ako se otvore sama od sebe, ja idem kući“, rekla je Idit, pokušavajući da
zvuči veselo. Baret uhvati kvaku i pritisnu je. Vrata se nisu ni pomerila.
Pogledao je u Fišera. „Da li se to i vama dešavalo?”
„Više puta“
„Dobro je što imamo kijuč.“ Baret je izvadio ključ iz džepa kaputa i
gurnuo ga u bravu. Kijuč se nije dao okrenuti. Baret je mrdao ključem napred-
nazad, pokušavajući da olabavi opruge.
Iznenada, ključ se okrenuo i teška vrata počeše da se otvaraju. Idit se
trgnula dok je Florens pokušavala da povrati dah.
„Šta je bilo?“, upitaia je. Florens je odmahnula glavom. „Nema razloga za
brigu“, reče Baret. Idit ga iznenađeno pogleda.
„To je sasvim očekivana reakcija, gospođo Baret“, objasnila je Florens.
„Vaš suprug je u pravu. Nema razloga za brigu!”
Fišer je pokušavao da napipa prekidač. Uspeo je da ga nađe, ali kad ga je
pritisnuo, svetlost se nije upaiila.
„Znači, tako su nam obezbedili struju“, rekao je.
„Agregat je očigledno previše star“, reče Baret.
„Agregat?“ Idit je ponovo izgledala iznenađeno. „Ovde nema električne
mreže?“
„Nema dovoljno kuća u dolini da bi se to isplatilo“, odgovorio je Baret.
„Kako su onda priključili telefon?“
„To je poljski telefon“, odvrati Baret. Pogledao je u unutrašnjost kuće.
„Pa, gospodin Dojč će morati da nam obezbedi nov agregat, ništa drugo.“
„Mislite li da je to rešenje?“ Fišer je zvučao nepoverljivo.
„Naravno“, rečc Baret. „Kvar prastarog agregata teško možemo svrstati u
paranormalne pojave.”
„Šta ćemo?“, upitala je Idit. „Hoćemo li odsesti u Karibu Folzu dok nam
ne obezbede nov agregat?”
„To bi moglo da potraje danima“ rekao je Baret. „Koristićemo sveće dok
ne stigne.“
„Sveće“, rekla je Idit.
Baret se osmehnuo videvši njen izraz lica.
„Samo dan ili dva!‘
Klimnula je glavom, bledo se osmehnuvši u odgovor na njegov osmeh.
Baret je pogledao u unutrašnjost kuće.
„Pitanje je“, rekao je, „kako da nađemo sveće. Pretpostavijam da ih ima u
kući..!” Zastao je, ugledavši baterijsku lampu koju je Fišer izvadio iz džepa
jakne.
 „Ah“, rekao je.
Fišer je upalio lampu, uperio snop svetlosti unutra i, smogavši snage,
prešao preko praga.
Baret je ušao za njim. Prošao je kroz vrata, osluškujući. Onda se okrenuo i
pružio ruku Idit. Ušla je, očajnički ga hvatajući za ruku.
„Taj smrad.” izustila je. „Još je gori nego napolju.”
„Kuća je veoma stara, te je ventilacija loša“, odvratio je Baret. „Možda je
posredi i peć koja nije korišćena više od dvadeset devet godina.“ Okrenuo se
prema Florens. „Ulazite li, gospođice Taner?“, upitao je.
Klimnula je, slabašno se osmehnuvši.
„Da!‘ Duboko je udahnula i, ukočivši leđa, ušla u kuću. Pogledaia je oko
sebe. „Kakva atmosfera vlada ovde…“ Zvučala je kao da joj je muka.
„Atmosfera ovog sveta, ne onog drugog“, suvo odvrati Baret. Fišer je
šarao snopom svetlosti po mraku ogromnog predvorja. Uzani svetlosni stub
isprekidano je skakutao s jednog mesta na drugo, zaustavljajući se na
grupama glomaznog nameštaja, orijaškim slikama tamnih boja i ogromnim
tapiserijama prekrivenim debelim slojem prašine. Zatim je obasjao široko
zavojito stepenište, koje je vodilo gore u mrak, pa hodnik na prvom spratu,
iznad predvorja. Okovana tamom, nad njima se nadvijala tavanica obložena
drvenim pločama.
„Uvek budi skroman“, rekao je Baret.
„Daleko je ovo od skromnosti“, dodala je Florens. „Bazdi na aroganciju“
Baret uzdahnu.
„Bazdi kako god okreneš!‘ Pogledao je udesno. „Sudeći po planu kuće,
trebaio bi da je kuhinja tamo!‘
Idit je pošla s njim kroz ogromno predvorje. Zvuk njihovih koraka glasno
je odjekivao po drvenim podnim daskama.
Florens se osvrnula.
„Zna da smo tu“, rekla je.
„Gospođice Taner..!‘ Baret se namrštio. „Molim vas, nemojte misliti da
vas ograničavam..!”
„Izvinite“, rekla je Florens. „Pokušaću da zadržim svoja zapažanja za
sebe!‘
Stigli su do hodnika i zaputili se njime - Fišer na čelu, Baret i Idit za njim,
Florens na začelju. Na kraju hodnika su naišli na dvokrilna metalna vrata na
oprugu, koja su se otvarala na obe strane. Fišer je gurnuo vrata i stupio u
kuhinju. Pridržao je vrata da bi i ostali mogli da uđu. Kad su svi bili unutra,
pustio je vrata i okrenuo se.
„Blagi bože!‘ Idit je pogledom pratila snop baterijske lampe dok je Fišer
osvetljavao prostoriju.
Kuhinja je bila široka sedam i po metara, a dugačka petnaest metara. Bila
je oivičena metalnim radnim pločama i vitrinama od tamnog drveta. U njoj se
nalazila dugačka dvostruka sudopera, ogroman šporet s tri rerne i hladnjača.
Nasred prostorije, nalik na džinovski mrtvački kovčeg s metalnim poklopcem,
stajao je sto za podgrevanje hrane.
„Sigurno je imao mnogo gostiju“, rekla je Idit.
Fišer je uperio lampu u veliki električni zidni sat koji je visio iznad
šporeta. Kazaijke su se zaustavile na 7.31. Pre ili posle podne i kog dana,
zapitao se Baret dok je šepao duž zida sa svoje desne strane, izvlačeći fioke.
Idit i Florens su stajale jedna uz drugu i posmatrale ga. Baret je onda otvorio
jednu od vitrina i zagunđao kad je Fišer osvetlio unutrašnjost.
„E, to je ono što budi duhove“, rekao je posmatrajući policu punu
prašnjavih boca.
„Možda bismo mogli da probudimo nekog posle večere.”
Fišer je iz jedne fioke izvukao parče kartona požutelih ivica i uperio
lampu u njega.
„Šta je to?“, upita Baret.
„Meni od 27. marta 1928. godine. Čorba od škampa. Brizle u umaku.
Kuvani kopun. Sos od hleba. Karfiol s pavlakom. Za desert, amdndes en
creme: seckani bademi u snegu od belanaca sa slatkom pavlakom.“
Baret se zasmejao.
„Njegovi gosti su verovatno dobijaii sve što bi im srce zaiskalo!”
„Mislim da njega nisu zanimala njihova srca, već nešto drugo“, rekao je
Fišer uzimajući kutiju sveća iz fioke.

12.19

Zaputili su se nazad kroz predvorje. Svako je nosio po jedan svećnjak.

Dok su se kretali, njihove ogromne senke su se, pri treperavoj svetlosti,
protezale po zidu i tavanici.
„Ono tamo je verovatno velika gostinska soba“, rekao je Baret. Prošli su
kroz lučno zasvođen prolaz, dug skoro dva metra, i stali. Idit i Florens
zaprepašćeno udahnuše u isti mah. Baret je tiho zazviždao dok je podizao
sveću da bi se bolje videlo.
Gostinska soba je bila dugačka trideset, a široka petnaest metara. Zidovi
behu visoki dva sprata i obloženi panelom od orahovine do visine od dva i po
metra. Iznad su bili grubo klesani kameni blokovi. Na suprotnom kraju se
nalazio džinovski kamin, čiji je okvir bio sazdan od isklesanog mermera. Sav
nameštaj je bio stilski, osim razbacanih stolica i sofa presvučenih u stilu
dvadesetih godina. Ovde-onde behu postavljene mermerne statue. U
severozapadnom uglu je stajao crn koncertni klavir, a u središtu prostorije se
nalazio okrugli sto, prečnika većeg od šest metara. Okruživalo ga je šesnaest
stolica visokog naslona, a iznad njega je stajao veliki luster. Odlično mesto za
moju opremu, pomislio je Baret; gostinska soba je očigledno bila očišćena.
Spustio je sveću.
„Hajdemo dalje“, rekao je.
Izašli su iz velike gostinske sobe, vratili se u predvorje i, prošavši ispod
zavojitog stepeništa, skrenuli desno u još jedan hodnik. Nekoliko metara niz
hodnik, sa svoje leve strane, ugledali su dvokrilna vrata od orahovine. Baret je
gurnuo jedno krilo i provirio unutra.
„Pozorišna sala“, rekao je.
Ušli su, mršteći se zbog ustajalog vazduha. Pozorišna sala je mogla da
primi stotinu ljudi. Zidovi su bili prekriveni starinskim crvenim brokatom, a
pod, koji se spuštao u tri nivoa, beše zastrt debelim crvenim tepihom.
Pozornica je bila uokvirena pozlaćenim renesansnim stubovima, a u zidove su
bili ugrađeni srebrni kandelabri sa električnim osvetljenjem. Sedišta su bila
izrađena po narudžbini i presvučena somotom boje crnog vina.
„Koliko je zapravo bilo Belaskovo bogatstvo?“, upita Idit.
„Mislim da je, kad je umro, ostavio imanje vredno više od sedam miliona
dolara”, odgovorio je Baret.
„Umro?“, reče Fišer. Otvorio je vrata i zadržao ih.
„Ako postoji nešto što biste želeli da nam kažete…“, reče Baret kad je
stupio u hodnik.
„Šta tu ima da se priča? Ova kuća je pokušala da me ubije i zamalo je
uspela u tome!‘
 Baret je izgledao kao da namerava nešto da kaže. Onda se predomislio i
pogledao niz hodnik.
„Mislim da ono stepenište vodi do bazena i parnog kupatila“, rekao je.
„Nema svrhe da idemo tamo dok nam ne obezbede struju!‘ Šepajući, prešao je
na drugu stranu hodnika i otvorio teška drvena vrata.
„Šta je to?“, upita Idit.
„Izgleda kao kapela!‘
„Kapela?” Florens je izgledala zgroženo. Prilazeći vratima, ispuštala je
zvukove zebnje. Idit je zabrinuto gledala u nju.
„Gospodice Taner?“, reče Baret.
Nije odgovorila. Kad je stigla skoro do samih vrata, zaustavila se.
„Bolje ne“ rekao je Fišer.
Florens je odmahnula glavom.
„Moram!” Pošla je unutra.
Uz jedva čujan, nevoljan krik, ustuknula je. Idit se trgnula.
„Šta je bilo?“ Florens nije bila kadra da joj odgovori. Duboko je udahnula
i sitno zatresla glavom. Baret je spustio ruku na Iditinu nadlakticu. Ona ga je
pogledala i videla kako usnama oblikuje reči: „Sve je u redu!‘
„Ne mogu da uđem“, rekla je Florens kao da se izvinjava. „Bar ne sada!”
Progutala je. „Jedva podnosim ovu atmosferu!‘
„Vratićemo se odmah“, rekao joj je Baret.
Florens je klimnula glavom i okrenula se.
Dok je ulazila u kapelu, Idit se sva napela, očekujući nekakav šok. Ne
osetivši ništa, zbunjeno se okrenula prema Lajonelu i počela da govori, a
zatim je ućutala. Sačekala je da se odvoje od Fišera.
„Zašto nije mogla da uđe?“ prošaputala je.
„Njen organizam je podešen da oseća spiritualnu energiju“, objasnio je
Baret. „Ta energija je očigledno veoma jaka na ovom mestu.“
„Zašto baš ovde?“
„Zbog kontradikcije, možda. Crkva u paklu, tako nešto!”
Idit je klimnula glavom, pogledajući u Fišera.
„Zašto njemu ne smeta?“, upitala je.
 „Možda on ume da se zaštiti bolje od nje!”
Idit je opet klimnula glavom, zaustavivši se kada i Lajonel da bi videia
kakva je unutrašnjost nisko zasvođene kapele. U drvenim klupama je bilo
dovoljno mesta za pedeset ljudi. Ispred se nalazio oltar, a iznad njega,
presijavajući se na svetlosti sveća, figura raspetog Isusa Hrista u prirodnoj
veličini, boje ljudske kože.
„Izgleda kao prava kapela“, zaustila je da kaže, umuknuvši usred
rečenice. Shvatila je da je Isus nag i da mu između nogu štrči ogroman falus.
Dok je gledala u opsceno raspeće, oteo joj se uzvik gađenja, Učiniio joj se da
se vazduh iznenada zgusnuo i da joj se zgrušava u grlu.
Onda je primetiia da su zidovi oslikani pornografskim freskama. Na zidu
zdesna je bila prikazana masovna orgija u kojoj su učestvovali poluodeveni
sveštenici i kaluđerice. Lica naslikanih ljudi su zračiia ludilom - iskežena,
slinava, tamnocrvena, iskrivijena u manijakalnoj požudi.
„Skrnavijenje svetosti“, rekao je Baret. „Bolest dostojna poštovanja.”
„On jeste bio bolestan“, promrmljala je Idit.
„Da, jeste!‘ Baret je uhvati pod ruku. Dok ju je Lajonel pratio između
drvenih klupa, Idit je shvatila da je Fišer već otišao.
Našli su ga u hodniku.
„Nema je!” rekao je.

Idit je piljila u njega.

„Kako je mogla…“ Ućutala je, gledajući unaokolo.
„Siguran sam da je sve u redu“, kaza Baret.
„Zaista?” Fišer je zvučao ljutito.
„Siguran sam da jeste“, ubeđeno odvrati Baret. „Gospođice
Taner!“,pozvao je. „Hajdemo, dušo.“ Krenuo je niz hodnik. „Gospođice
Taner!“ Fišer ga je bešumno pratio.
„Lajoneie, zašto bi..!”
„Ne hitajmo sa zaključcima“, prekinuo ju je Baret. „Gospođice Taner!
Čujete li me?“
Kad su stigli do predvorja, Idit je pokazala prstom. Iz velike gostinske
sobe je dopirala svetlost sveće.
„Gospođice Taner!“, pozva Baret.
 „Da!“
Baret se osmehnuo Idit, a zatim je pogledao u Fišera. Fišerovo lice se nije
opustilo.
Stajala je na suprotnoj strani sale. Njihove potpetice su neujednačeno
lupkale po podu dok su joj prilazili.
„Nije trebalo to da uradite, gospođice Taner“, rekao je Baret. „Stvorili ste
nepotrebnu uzbunu.“
„Izvinite“, rekla je Florens, ali u njenom glasu nije bilo iskrenog kajanja.
„Čula sam glas koji je dopirao odavde.” Idit je zadrhtala.
Florens je pokazala rukom na komad nameštaja pored kojeg je stajala.
Bila je to španska vitrina od orahovine. Unutra je bio fonograf. Ispružila je
ruku, skinula ploču i pokazala im je.
„Bilo je to ovo!‘ Idit nije shvatala. „Kako može da svira bez struje?“
„Zaboravila si da su fonografi isprva radili na navijanje!” Baret je spustio
svečnjak na vitrinu i uzeo ploču iz Florensinih ruku. „Kućni snimak“, rekao
je.
„Belasko!”
Baret je pogledao u nju, zaintrigiran.
„Njegov glas?“ Klimnula je glavom, a on se okrenuo da bi vratio ploču.
Florens je gledala u Fišera, koji je stajao nekoliko metara dalje i zurio u
fonograf.
Baret je navio uređaj, vrhovima prstiju očistio iglu i spustio je na ivicu
ploče. Začulo se pucketanje, a onda i glas.
„Dobro došli u moju kuću“, rekao je Emerik Belasko. „Veoma mi je drago
što ste ovde!‘
Idit je prekrstila ruke, drhteći.
„Uveren sam da će vas boravak u mojoj kući prosvetliti!” Uprkos tome
što je bio blag i neusiljen, Belaskov glas im je uterivao strah u kosti - bio je to
glas disciplinovanog ludaka. „Žao mi je što ne mogu da budem s vama“,
rekao je, „ali morao sam da odem pre vašeg dolaska!”
Gad, pomisli Fišer.
„Ipak, nemojte dozvoliti da vas moje fizičko odsustvo uznemiri. Smatrajte
me svojim nevidljivim domaćinom i budite ubeđeni da ću duhom biti uz vas
tokom vašeg boravka ovde“
 Idit je osetila da zubi samo što joj nisu zacvokotali.
„Taj glas“
„Opskrbljeni ste svime što bi vam moglo zatrebati”, nastavio je glas s
ploče. „Ništa nije zaboravljeno. Idite kuda želite i radite sve što želite - to su
osnovna pravila u mom domu. Radite sve što vam padne na um. Nema
nikakvih zabrana, nikakvih dužnosti. ’Svako je odgovoran samo za sebe.’ To
je jedini zakon koji ovde vlada. Želim vam da pronađete odgovor koji tražite.
Ovde je, dajem vam svoju reč.“ Nastupila je stanka. „A sada… auf
Wiedersehen“ Igla je zastrugala po ploči. Baret je podigao ručicu i isključio
uređaj. U velikoj gostinskoj sobi je vladala zastrašujuča tišina.
„Auf Wiedersehen“, rekla je Florens. „Do ponovnog susreta“
„Lajonele…?“
„Ploča nije namenjena nama“, rekao je.
„Ali…”
„Snimljena je pre dobro pola veka“, nastavio je Baret. „Pogledaj.“
Podigao je ploču. „Puka je slučajnost to što njegove reči mogu da se primene
na nas!‘
„Kako to da se fonograf sam uključio?“, upita Florens.
„To je posebna priča“, odgovori Baret. „Sada razgovaramo samo o ploči.“
Pogledao je Fišera. „Da li se fonograf iznebuha uključivao 1940. godine? U
svedočanstvima nema podataka o tome.“ Fišer odmahnu glavom.
„Da li znaš bilo šta o ovoj ploči ?“
Činilo se da Fišer neće odgovoriti. Naposletku je rekao:
„Kad bi gosti došli, videli bi da njega nema. Onda bi neko pokrenuo
ploču.“ Zastao je. „To je bila igra koju je igrao. Dok bi gosti bili u kući,
Belasko bi ih neopaženo posmatrao.” Baret je klimnuo glavom.
„S druge strane, možda je zaista bio nevidljiv”, nastavio je Fišer. „Tvrdio
je da ima tu moć. Govorio je kako može da upravlja pažnjom čitave grupe
ljudi i da se neopažen kreće medu njima.“
„Ne verujetn u to“, rekao je Baret.
„Zaista?” Fišer se zagonetno osmehivao dok je gledao u fonograf.
„Maločas smo svi zurili u ovo“, rekao je. „Kako znate da nije prošao tik pored
nas dok smo slušali ploču?”
12.46

Peli su se uza stepenice kada su osetili nalet hladnog vazduha od kog su

plamenovi njihovih sveća zatreperili. Iditina sveća se ugasila.
„Šta je to bilo?“, šapnula jc.
„Strujanje vazduha“, odmah odvrati Baret. Nagnuo je svoju sveću da bi
upalio njenu. „Kasnije ćemo o tome.“
Idit proguta knedlu, pogledujući u Florens. Baret ju je uhvatio za ruku i
nastavili su da se penju.
„Biće mnogo takvih pojava u narednih nedelju dana“, rekao je. „Navići
ćeš se.“
Idit je ćutala. Dok su se ona i Lajonel peli, Florens i Fišer se pogledaše.
Kad su stigli na drugi sprat, skrenuli su desno i zaputili se duž balkona. S
njihove desne strane nastavljala se masivna balustrada. Sleva su se pružala
vrata spavaćih soba, koja su u pravilnim razmacima bila usađena u zid
obložen drvenim pločama. Baret je prišao prvim vratima i otvorio ih.
Pogledao je unutra, pa se okrenuo prema Florens.
„Da li biste vi želeli ovu?“, upitao je.
Stupila je u sobu jednom nogom. Nekoliko trenutaka kasnije, okrenula se i
rekla:
„Nije loša.“ Osmehnula se Idit. „Vama će ovde biti udobnije!‘
Baret je poželeo da joj odgovori, a onda se predomislio.
„U redu“, rekao je. Pokazao je ka vratima.
Ušao je za Idit i zatvorio vrata. Idit ga je posmatrala dok je šepao po sobi.
S njene leve strane se nalazio par renesansnih kreveta od izrezbarene
orahovine. Između njih je stajao stočić s lampom i telefomom u francuskom
stilu. Kamin se nalazio na suprotnoj strani. Masivna stolica za ljuljanje,
takođe od orahovine, bila je postavljena kraj kamina. Pod s parketom od
tikovine beše prekriven plavim persijskim tepihoin, a nasred sobe se nalazio
osmougaoni sto. Prikladna forelja je bila presvučena crvenom kožom.
Baret je zavirio u kupatilo, pa se vratio do Idit.
„Povodom onog strujanja vazduha..!”, rekao je.
 „Nisam hteo da započinjcm raspravu s gospođicom Taner. Zato sam
onako prešao preko toga!‘
„To se zaista dogodilo.“
„Naravno da jeste“, odgovorio je, smešeči se. „Jednostavna kinetička
pojava, lišena inteligentnog uzroka i navođenja. Ma šta o tome mislila
gospodica Taner. Trebalo je da ti to pomenem pre nego što smo krenuli!”
„Šta to?“
„Da ćeš morati da oguglaš na sve što ona bude govorila narednih nedelju
dana. Ona je spiritista, kao što znaš. Zagrobni život i komunikacija s
takozvanom bestelesnom svešću jesu osnove njenog verovanja, i to pogrešne,
što nameravam da dokažem. U međuvremenu”, -osmehnuo se - „ipak budi
spremna da saslušaš i njene stavove. Ne mogu da joj naredim da sve vreme
ćuti!‘

S njene desne strane se nalazio par kreveta, čija su raskošno izrezbarena

uzglavlja prianjala uza zid. Između njih je stajala velika komoda. Iznad
komode, okačena o tavanicu, visila je velika italijanska lampa od srebra.
Tačno preko puta nje, pored prozora zatvorenih kapaka, stajao je španski
stočić s prikladnoin stolicom. Na stolu se nalazila kineska lampa i telefon
izrađen u francuskom stilu. Florens je prišla stolu i podigla slušalicu. Ništa se
nije čulo. Veselo se zapitala da li je zbilja očekivala da telefon radi. Bilo kako
bilo, verovatno služi samo za pozive unutar kuće.
Okrenula se i pogledala oko sebe. Nešto s tom sobom nije biio kako treba.
Ali, šta? Da li soba poseduje ličnost? lii je pak ostao trag nekih osečanja?
Florens je zažmurila i čekala. Jamačno ima nečeg u vazduhu. Osećala je kako
se to premešta i pulsira. Krenulo bi prema njoj, a onda bi uzmaklo kao
nevidijiva, plaha zver.
Nekoliko minuta kasnije, otvorila je oči. Doći će, pomisiila je. Ušla je u
kupatiio, trepćući. Zaslepio ju je odsjaj plamena sveće na belim pločicama.
Stavivši svećnjak na umivaonik, otvorila je slavinu s toplom vodom. Ništa se
nije dešavaio, a onda je, uz grgotavo tandrkanje, mlaz tamne, prljave vode
pljusnuo u umivaonik. Florens je sačekaia da se voda razbistri, pa je stavila
ruku pod nju. Bila je toliko hladna da joj se oteo šištav uzvik. Nadam se da
bojier nije pokvaren, pomisiiia je. Nagnuvši se, počela je da se umiva.
Trebalo je da uđem u kapelu, pomislila je. Nije trebalo da ustuknem već
pred prvim iskušenjem. Trgla se, prisećajući se snažnog osećaja mučnine koji
ju je preplavio kad je pokušala da uđe. Ovo je užasno mesto, pomislila je.
Moraće polako da se prilagodi - to je jedini način. Ako bi to učinila na silu,
mogla bi da izgubi svest. Ući ću ja u kapelu vrlo brzo, obećala je sebi. Bog će
mi dati snage kada dođe vreme za to.

Njegova soba je bila manja od ostale dve. U njoj se nalazio samo jedan
krevet, oivičen baldahinom. Fišer je seo udno kreveta, zagledavši se u
zamršene šare na tepihu. Kuća ga je obujmila poput divovskog nevidljivog
stvorenja. Zna da sam tu, pomislio je. Zna i Belasko. Svi znaju: njihov jedini
neuspeh. Gledali su ga, čekajući da vide šta će uraditi.
Neće delati ishitreno, to je bar sigurno. Neće učiniti ništa dok ne bude
potpuno uveren u osećaj koji u njemu budi ovo mesto.

14.21

Fišer je ušao u veliku gostinsku sobu s baterijskom lampom u ruci.

Presvukao se u crnu rolku, crne pantalone od rebrastog somota i iznošene bele
patike. Krećući se lagano i nečujno, prilazio je golemom okruglom stolu za
kojim je sedeo Baret. Pored njega je stajaia Idit. Otvarala je drvene kutije i
vadila opremu. U kaminu je gorela vatra.
Idit je poskočila kad je Fišer izronio iz mraka.
„Treba li vam pomoć upitao je.
„Ne, dobro nam ide“, odvrati Baret, smešeći se. „Ipak, hvala na ponudi!”
Fišer sede. Pažljivo je pratio kako visoki čovek s bradom vadi nekakav
instrument iz zaštitne kudelje, pažljivo ga briše krpom i stavlja na sto.
Pedantno rukuje svojom opremom, pomislio je Fišer. Izvukao je kutiju
cigareta iz džepa i zapalio jednu, gledajući u izobličenu Iditinu senku koja je
igrala na zidu dok je Idit uzimala još jednu drvenu kutiju da je odnese do
stola.
„Da li još predajete fiziku?“, upitao je.
„Tu i tamo, koliko mi zdravlje dozvoljava!” Baret je načas oklevao, pa je
nastavio. „Preležao sam dečju paralizu kad sam imao dvanaest godina; desna
noga mi je delimično paralisana.“
Fišer je ćutke gledao u njega. Baret je izvadio još jedan instrument iz
kutije i obrisao ga.
 Spustio ga je na sto i pogledao Fišera.
„To neće ometati rad na ovom projektu“, rekao je.
Fišer klimnu glavom.
„Nazvali ste jezero Bastardovom barom“, rekao je Baret, vrativši se poslu.
„Zašto?“
„Neke od Belaskovih gošći su ovde ostale u drugom stanju.“
„I one su zaista…?“ Baret zastade, podigavši pogled.
„Trinaest puta!”
„To je strašno“, rekla je Idit.
Fišer je odbio dim.
„Mnogo se strahota ovde dogodilo“, rekao je. Baret je prešao pogledom
preko instrumenata koji su stajali na stolu: astatički galvanometar,
galvanometar sa ogledalom, kvadrantni elektrometar, Kruksova vaga,
fotoaparat, kavez obložen gazom, upijač dima, manometar, platforma za
merenje težine, magnetofon. Trebalo je još raspakovati kontaktni časovnik,
elektroskop, bliceve (standardni i infracrveni), termometre za maksimalnu i
minimalnu temperaturu, higroskop, stenometar, paravan sa fluorescentnim
sulfidom, električni šporet, kutiju s posudama i epruvetama, materijal za
pravljenje otisaka i laboratorijsku opremu. I najvažniji instrument, zadovoljno
pomisli Baret. Dok je raspakivao postolje s crvenim, žutim i belim lampama,
Fišer ga upita: „Kako ćete koristiti sve to kad nema struje?“
„Biće je sutra“, odvrati Baret. „Telefonirao sam u Karibu Folz. Inače,
telefon je tik kraj ulaznih vrata. Sutra ujutru će postaviti nov agregat.“
„I vi mislite da će raditi?“
Baret potisnu osmeh.
„Radiće.“
Fišer više ništa nije rekao. Na suprotnoj strani sale, začu se pucanj jedne
od cepanica koje su gorele u kaminu, te se Idit trgla dok je išla prema jednoj
od većih drvenih kutija.
„Ne tu, ta je preteška“, rekao joj je Baret.
„Ja ću.“ Ustavši iz stolice, Fišer je prišao Idit. Sagao se i podigao kutiju.
„Šta je to - nakovanj?“, upitao je dok je stavljao kutiju na sto. Baret je bio
svestan Fišerovog radoznalog pogleda dok je otvarao poklopac kutije.
„Da li biste…?“, upitao je. Fišer je izvadio glomazni metalni uređaj i
stavio ga na sto. Bio je kockast, obojen tamnoplavom bojom, a spreda je imao
jednostavan brojčanik s podeocima od 0 do 900. Tanka crvena igla trenutno je
pokazivala nulu. Odozgo je velikim crnim slovima bilo ispisano: BARET -
EMZ.
„EMZ?“ upitao je Fišer.
„Objasniću vam kasnije“, odvratio je Baret.
„To je ta vaša mašina?“
Baret odmahnu glavom.
„Ta je još u procesu izrade!‘ Zvuk potpetica ih je sve podstakao da se
okrenu prema zasvođenom ulazu. Florens im se približavala, noseći sveću u
svećnjaku. Presvukia se u tamnozeleni džemper dugih rukava, suknju od
debelog tvida i cipele s niskom potpeticom. „Zdravo“, rekla je veselo.
Dok im je prilazila, pogledom je preletela preko arsenala instrumenata na
stolu i osinehnula se. Onda se okrenula prema Fišeru.
„Da li biste prošetaii sa mnom?“, upitala je.
„Zašto ne?“
Kad su otišli, Idit je na stolu ugledala otkucan spisak. Podigla ga je.
Naslov je glasio
„Primećene paranormalne pojave u Belaskovoj kući“. Ispod su se nizale
odrednice:

Automatski govor; Automatski pokreti; Automatsko crtanje; Automatsko

slikanje; Autoskopija; Bilokacija; Biološki fenomeni; Bučni duhovi;
Dematerijalizacija; Direktan govor; Direktno crtanje; Direktno pisanje;
Direktno slikanje; Duhovi; Ektoplazma; Električni fenomeni; Elongacija;
Emanacija; Glasovi; Gledanje u kristal; Gledanje zatvorenih očiju;
Glosolalija; Hemijski fenomeni; Hemiografija; Hiperamnezija; Hiperestezija;
Ideomorfija; Ideoplazma;
Imitacija; Kataiepsija; Komunikacija; Kontrola; Kopiranje rukopisa;
Ksenoglosija; Levitacija; Lupnjava; Magnetski fenomeni; Materijalizacija;
Metagrafologija: Mirisi; Nestajanje predmeta;
Nezavisni glasovi; Opominjanje; Opsesija; Parafinski odlivci; Parakineza;
Paramnezija; Parestezija; Pisanje po kamenu; Pisanje po koži; Pogađanje reči
u knjizi; Pogađanje reči u novinama; Pomeranje predmeta; Posednutost;
Prekognicija; Predskazivanje; Prikaze; Priviđenja; Prodiranje u unutrašnjost
materije; Prolaz materije kroz materiju; Prskanje vodom; Pseudopode;
Psihododiri; Psihofotografija; Psihokineza; Psihometrija; Psihovetrovi;
Psihozvukovi; Radiestezija; Radiografija;
Retrokognicija; Sablasti; Senzorni automatizam; Skotografija;
Skriptografija; Sluhovitost; Slutnje; Somnambulizam; Spoljna kontrola
osećanja; Spoljna kontrola pokreta; Stigmate; Svesnost cveća; Svetiosni
fenomeni; Telekineza; Teleplazma; Teleskopski vid; Teiestezija; Tiptologija;
Transcendentalna muzika; Transfiguracija; Transport; Utiskivanje;
Vanvremenska percepcija; Vctrovi; Vczivanje čvorova; Zvukovi.

Otupela, Idit je spustila spisak. Gospode bože, pomisliia je, kakva će ovo
nedelja biti?

14.53

Garaža je bila napravljena tako da može da primi sedam automobila.

Sada je bila prazna. Kad su ušli, Fišer je isključio svoju baterijsku lampu
zato što je kroz prljave prozore na vratima dopiralo dovoljno svetlosti.
Zagledao se u zelenkastu izmaglicu koja je lelujala iza prozorskog stakla.
„Možda bi trebalo da uvezemo kola“, rekao je. Florens mu nije
odgovorila. Hodala je po podu umrljanom motornim uljem, okrećući glavu
levo-desno. Zastala je pored police i dodirnula prljav, rđom prošaran čekić.
„Šta ste rekli ?“, upitala je.
„Možda bi trebalo da uvezemo kola?“
Florens odmahnu glavom.
„Ako može da pokvari agregat, može da pokvari i kola!‘
Fišer je posmatrao kako žena medijum šeta po garaži. Kad je minula kraj
njega, osetio je njen parfem.
„Zašto ste prestali da se bavite glumom?“ upitao je.
Florens ga pogleda, a osmeh joj prelete preko lica.
„To je duga priča, Bene. Kad se malo bolje upoznamo sa ovim mestom,
ispričaću ti je. Sada se moram pozabaviti osećajima koje ono u meni
pobuđuje!” Stala je na jezerce svetlosti i zatvorila oči.
Fišer je netremice gledao u nju. S kožom boje slonovače i bujnom riđom
kosom, žena medijum je na slaboj svetlosti izgledala kao porcelanska lutka.
Nedugo potom, vratila se do Fišera.
„Ovde nema ničega“, rekla je. „Šta misliš?”
„Kako god ti kažeš!‘
Fišer je ponovo uključio lampu, pa su se stepenicama popeli do hodnika.
„Kuda sad?“, pitala je.
„Ne poznajem ovo mesto kao svoj džep. Proveo sam tu svega tri dana!‘
„Onda ćemo lutati“, rekla je Florens. „Nema potrebe da…“ Iznenada je
zaćutala i stala, okrenuvši glavu udesno kao da je čula buku iza sebe. „Da.
Tuga. Bol!” Namrštila se i zatresla glavom. „Ne, ne“ Zatim je uzdahnula i
okrenula se prema Fišeru. „Osetio si“, rekla je.
Fišer nije odgovorio. Florens se osmehnula i pogledala u stranu.
„Pa, hajde da vidimo šta bismo još mogli da nađemo“, rekla je.
„D ali si čitao članak doktora Bareta u kojem ljude koji su posebno
osetljivi upoređuje s Gajgerovim brojačem?“, pitala je dok su hodali
hodnikom.
„Ne.”
„To nije loše poređenje. Mi na neki način I jesmo nalik na Gajgerove
brojače. Kad smo izloženi psihičkim emanacijama, počinjemo da
otkucavamo.
Naravno, razlika je u tome što mi možemo da sudimo i da merimo u isto
vreme. Ne samo što primamo utiske već ih i ocenjujemo.“
„Aha“, rekao je Fišer. Florens postrance pogleda u njega.
Počeli su da se spuštaju niza stepenice koje su se nalazile naspram kapele.
Fišer je svetleo lampom ispred njihovih nogu.
„Pitam se da li će nam biti potrebna čitava sedmica“, rekla je Florens.
„Ni cela godina nam ne bi bila dovoljna.“
Florens je pokušala da se suprotstavi najblaže što je mogla.
„Videla sam kako se gotovo potpuno nerazumljivi spiritistički fenomeni
rešavaju preko noći. Ne smemo da…“
Zastala je, hvatajući se za ogradu stepeništa.
„Prokleta pogan.” promrmljala je divljačkim glasom. Potom se
zaprepašćeno trgnula, vrteći glavom. „O bože. Koliko besa. Koliko razornog
gneva!” Drhtavo je udahnula. „To je jedan vrlo neprijatan muškarac”, rekla je.
„Nije ni čudo. Ko bi mu mogao prebaciti bilo šta kad je zatočen u ovoj kući?“
Pogledala je u Fišera.
Sišavši do donjeg hodnika, naišli su na dvokrilna metalna vrata sa
okruglim prozorčićima. Fišer je otvorio jedno krilo i propustio Florens. Kad
su se oboje našli unutra, njihovi koraci su oštro odjeknuli po pločicama,
odbijajući se od tavanice.
Bio je to olimpijski bazen. Fišer je obasjao tamnozelenu dubinu vode.
Došao je do ivice i kleknuo. Zavrnuvši rukav, gurnuo je ruku u vodu.
„Nije previše hladna“, iznenađeno je rekao. Blago je promešao vodu.
„Osećam da voda dolazi. Bazen je verovatno priključen na poseban agregat.“
Florens se zagledala u iskričavu vodu. Talasići koje je podigao Fišer
putovali su po površini.
„Ovde ima nečeg“, rekla je. Nije pogledala u Fišera. Nije joj bila potrebna
njegova potvrda.
„Parno kupatilo je na drugom kraju!‘ Fišer joj je ponovo prišao.
„Hajde da ga pogledamo.“
Njihovi koraci su odjekivali dok su hodali pored bazena, pa im se činilo
da ih neko prati. Florens se osvrtala preko ramena.
„Da“, rekla je, nesvesna da je progovorila. Fišer je otvorio teška metalna
vrata iz adržao ih, šarajući snopom svetlosti. Parno kupatilo je bilo
kvadratnog oblika, sa stranicom dugom približno tri i po metra. Zidovi, pod i
tavanica behu obloženi belim pločicama. Sa svih strana su bile uzidane
drvene klupe, a po podu je, nalik na okamenjenu zmiju, vijugalo izbledelo
zeleno crevo, priključeno na slavinu.
Florens je napravila zgađenu grimasu.
„Izopačeno”, rekla je. „Ovde..!” Progucala je kao da želi da potisne gorku
žuč. „Ovde“, ponovila je.
„Ali, šta?“
Fišer je pustio vrata. Zatvorila su se uz tup udar, koji je glasno odjeknuo.
Florens ga pogleda; kad se okrenuo, pošla je u korak s njim.
„Doktor Baret je baš dobro opremljen, zar ne?“, rekla je, pokušavajući da
ga malo razvedri. „Teško mi je da poverujem da on zaista misli da samo
pomoću nauke može da uništi moć koja postoji u ovoj kući.“
 „Šta bi je drugo moglo uništiti?“
„Ljubav“, odgovorila je. Stegla je njegovu ruku. „Mi to znamo, zar ne?“
Fišer joj je otvorio vrata i ponovo su se našli u hodniku.
„Šta je tamo?“ Florens je prošla kroz hodnik i otvorila drvena vrata. Fišer
je uperio lampu unutra. Bio je to vinski podrum. Sve police su bile prazne.
Florens se trgnula. „Vidim ovu prostoriju ispunjenu bocama!‘ Okrenula se.
„Bolje da ne ulazimo.”
Ponovo su se popeli uza stepenice i zaputiii hodnikom u prizemlju. Dok
su prolazili pored vrata kapele, Florens se stresla.
„Ovo mesto je najgore“, rekla je.
„Iako nisam videla celu kuću, nekako imam osećaj…“ Uto joj glas utihnu.
Pročistila je grlo. „Ući ću ja tamo“, rekla je.
Skrenuli su u bočni hodnik. Dvadesetak metara niže, ugledali su lučno
zasvođen prolaz.
„Šta to imamo ovde?“ Florens je minula kroz prolaz i ostala bez daha.
„Kakva kuća“, rekla je.

Plesna dvorana je bila ogromna. Njeni visoki zidovi behu ukrašeni

draperijama od crvenog somota. Tri džinovska lustera su u pravilnim
razmacima visila s tavanice obložene drvenim pločama. Pod je bio prekriven
hrastovim parketom složenih šara. U dnu odaje se nalazio alkov za muzičare.
„Pozorišna sala - da, ali ovo?“, rekla je Florens. „Može li plesna dvorana
biti zlo mesto?“
„Zlo dolazi kasnije“, odvrati Fišer.
Florens je odmahnula glavom.
„Kontradikcije!” Pogledala je Fišera. „U pravu si. Biće nam potrebno više
vremena. Imam osećaj da stojim usred lavirinta koji je toliko zamršen da je
sama mogućnost izlaska…” Prenula se. „No, mi ćemo uspeti da izađemo.“
Iznad njih se začu zveckanje. Fišer naglo podiže ruku, osvetlivši masu
kristala koji su visili s tavanice. Svetlost je prošla kroz kristal, bojeći tavanicu
duginim bojama. Luster se nije pomerao.
„Izazov je postavljen“, šapnuia je Florens,
„Nemoj ga prihvatiti previše brzo“, upozorio ju je Fišer.
Florens je naglo okrenula glavu prema njemu.
 „Ti blokiraš“, rekla je.
„Šta?“
„Blokiraš svoju sposobnost. Zato nisi ništa osetio.“
Fišerov osmeh je bio leden.
„Ništa nisam osetio zato što ničega nije bilo. I ja sam bio spiritista. Znam
da vi na svakom ćošku nalazite ono što želite da nađete!”
„Bene, to nije istina.“ Florens je izgledala povredeno. „Te stvari su zaista
bile tamo. I ti bi ih osetio da nisi bIokirao..!‘
„Ništa ja ne blokiram“, prekinuo ju je. „Ja jednostavno ne želim da
ponovo stavim glavu na kocku. Kad sam bio ovde 1940. godine, bio sam kao
ti - ne, bio sam gori, mnogo gori. Zaista sam verovao da sam nešto posebno.
Verovao sam da sam bogomdan za istraživanje paranormalnih pojava!”
„Ti si bio najmoćniji spiritistički medijum u ovoj zemlji, Bene.“
„Još sam, Florens. Sada sam malo obazriviji, to je sve. Preporučio bih ti
takav pristup. Hodaš po ovoj kući kao go živac. Kad stvarno budeš naišla na
nešto, iskidaće te na komade. Ime Paklena kuća nije odabrano tek tako, znaš.
Ovo mesto želi da nas ubije, sve odreda, i zato bi ti boije bilo da naučiš da se
zaštitiš dok ne postaneš spremna. Ako to ne učiniš, bićeš tek još jedno ime na
spisku žrtava!”
Dugo su se nemo gledali. Naposletku je dodirnula njegovu ruku.
„Ali onaj koji krije svoj dar…“, počela je.
„E, jebi ga!‘ Okrenuo se na peti i otišao.

18.42

Trpezarija je bila dugačka osamnaest metara, a visoka i široka po osam.

Postojala su dva ulaza: jedan je, lučno zasvođen, vodio iz velike gostinske
sobe, a drugi, s vratima na oprugu, vodio je iz kuhinje.
Tavanica je bila obložena kitnjasto izrezbarenim pločama, a pod beše
prekriven uglačanim travertinom. Zidovi su bili obloženi drvenim pločama do
visine od tri metra, a iznad njih su se pružali goli kameni blokovi. Na sredini
zapadnog zida nalazio se veliki kamin, čiji je gotski okvir sezao do tavanice.
S tavanice, tačno iznad stola dugačkog dvanaest metara, visila su četiri
kandila, prepravljena da bi radila na struju. Sto je bio opasan s trideset stilskih
stolica od orahovine, čija su sedišta bila presvučena tamnocrvenim somotom.
Baret je sedeo uvrh stola, a ostali su posedali oko njega. Nevidljivi par iz
Karibu Folza otišao je u šest i petnaest.
„Ako niko nema ništa protiv, ja bih večeras održala seansu“, rekla je
Florens.
Baretova ruka se načas sledila, a zatim je nastavio da dosipa brokoli u
svoj tanjir.
„Ja nemam ništa protiv“, rekao je.
Florens je pogledala u Idit, koja je odmahnula glavoin. Onda je pogledala
u Fišera.
„Samo napred“, rekao je on, posežući za lončetom za kafu.
Florens je klimnula glavom.
„Onda, posle večere.“ Njen tanjir je bio prazan; od trenutka kad su seli da
večeraju, pila je samo vodu.
„Da li biste vi hteli da održite seansu ujutru, gospodine Fišere?“, upitao je
Baret.
Fišer odmahnu glavom.
„Zasad ne.“
Baret je klimnuo glavom. Eto, i to smo obaviii, pomisiio je. Zatražio je i
naišao na odbijanje. Pošto njegov rad na ovom projektu obuhvata saradnju s
medijumom, Dojč neće moći da se usprotivi kada bude zatražio od njega da
pozove nekog od svojih ljudi. Odlično, pomislio je. Srediće to ujutru.
„Pa“, rekao je, „moram da kažem da kuća do sada nimalo nije opravdala
svoju reputaciju.”
Fišer je podigao pogied sa ostataka hrane na svom tanjiru.
„Još nas nije procenila“, rekao je. Usne su mu se načas izvile u neveseo
osmeh.
„Mislim da ćemo pogrešiti ako kuću budemo smatrali izvorom
paranormalne sile“, rekla je Florens.
„Sasvim je očigledno da zlo potiče od duša umrlih - ko god oni bili.
Možemo biti sigurni samo za jednog, a to je Belasko!‘
„Stupili ste u kontakt s njim danas, je li?“, upitao je Baret. Glas mu je bio
blag, ali Florens je ipak prepoznala podbadanje.
 „Ne“, rekla je. „Gospodin Fišer pak jeste, kad je bio ovde 1940. godine.
Prisustvo Belaskovog duha pride je dokumcntovano!”
„U izveštajima svedoka“, reče Baret.
Florens je oklevala. Naposletku je rekla:
„Mislim da bi bilo najboije da otvorimo karte, doktore Baret. Meni se čini
da vi još ne verujete da postoje duhovi.“
„Ako mislite na duše preminulih osoba“, odvrati Baret, „potpuno ste u
pravu!”
„Uprkos činjenici da ih ljudi viđaju otkad je sveta i veka?“, upita Florens.
„Činjenici da ih je videlo više od jedne osobe odjednom? Da su ih viđale
životinje ? Da su zabeleženi na fotografijama ? Da su pružali podatke koji su
kasnije potvrdeni? Da su ostvariii fizički kontakt s ljudima? Da su pomerali
stvari? Da je njihova težina bila podložna merenju?“
„To su sve činjenice koje ukazuju na određene pojave, gospođice Taner,
ali ne dokazuju postojanje duhova!”
Florens se umorno osmehnu.
„Ne znam kako da odgovorim na to“, rekla je.
Baret joj je uzvratio osmeh, šireći ruke kao da kaže:
„Nismo saglasni, pa neka ostane na tome.”
„Vi ne prihvatate mogućnost života posle smrti“, istrajavala je Florens.
„To je primamljiva ideja“, odvrati Baret. „Nemam ništa protiv sve dok se
od mene ne očekuje da posvedočim da postoji mogućnost komunikacije s
dušama preminulih.“
Florens ga je tužno gledala.
„Možete to da kažete nakon što ste čuli usklike radosti na seansama?“
„Čuo sam slične usklike u duševnim bolnicama“
„Duševnim bolnicama?“
Baret uzdahnu.
„Nisam nameravao da vas uvredim, ali dokazano je da je verovanje u
mogućnost komunikacije s mrtvima ljudima donelo više ludila nego duševnog
mira!‘
„To nije istina , rekla je Florens. „Da je tako, odavno niko ne bi
pokušavao da komunicira s dušama umrlih. Ljudi pak to čine vekovima!”
Netremice je gledala u Bareta, kao da pokušava da shvati njegove stavove.
„Za vas je to primamljiva ideja, doktore. Sigurna sam da nije samo to. Šta je s
religijama koje prihvataju mogućnost života posle smrti? Nije li sveti Pavle
rekao: ’Ako mrtvi ne ustaju, uzalud vam vjera vaša?’“
Baret nije odgovorio.
„Dakle, ne mislite tako“, rekla je.
„Ne mislim!”
„Možete li vi da ponudite neku alternativu, onda?“
„Mogu.” Baret joj je uzvratio izazivačkim pogledom. „Imam alternativu
koja je mnogo zanimljivija, ali u isto vreme i mnogo složenija i zahtevnija;
naime, subliminalno biće, to nepregledno, skriveno prostranstvo ljudske
iičnosti koje, nalik na ledeni breg, postoji ispod takozvanog praga svesti. To je
mesto gde leži moja fascinacija, gospođice Taner. Ne u bezbrojnim
spekulacijama o zagrobnom životu, već ovde, danas; to je naš izazov.
Neistražene misterije ljudskog spektra, infracrveni kapacitet našeg tela,
ultraljubičasti kapacitet našeg uma. To je alternativa koju ja nudim: raskošne
sposobnosti ljudskog organizma koje još nisu ustanovljene. Sposobnosti koje
su, ubeđen sam u to, u korenu svih paranormalnih pojava!”
Florens je nekoliko trenutaka ćutala, a zatim se osmehnula.
„Videćemo“, rekla je.
Baret je klimnuo glavom.
„I hoćemo.“

Idit je pogledala po trpezariji.

„Kad je izgrađena ova kuća?“, upitala je.
Baret je pogledao u Fišera.
„Da li vi znate?”
„Hiljadu devetsto devetnaeste“, odgovorio je Fišer.
„Na osnovu nekoliko vaših opaski, stekao sam utisak da znate mnogo o
Belasku“, reče Baret. „Da li biste mogli da nam ispričate šta znate ? Možda ne
bi bilo zgoreg da“ - potisnuo je osmeh - „upoznamo svog protivnika.“
Zabavno ti je, pomisli Fišer. Neće ti biti zabavno kad se Belasko i ostali bace
na posao.
„Šta želite da znate ?“, upitao je.
 „Sve što možete da nam kažete“, odgovorio je Baret. „Dobro bi bilo da
znamo nešto o njegovom životu“
Fišer je sipao sebi još kafe, pa je spustio lonče na sto, obavio ruke oko
šolje i počeo da priča.
„Rođen je 1879. godine, kao vanbračni sin Majrona Sendlera, zaposlenog
u jednoj američkoj fabrici municije, i Noel Belasko, engleske glumice!”
„Zašto je uzeo majčino prezime?“, upitao je Baret.
„Sendler je bio oženjen“, odvrati Fišer. Zastao je, pa nastavio. „O
njegovom detinjstvu se ne zna gotovo ništa osim nekoliko izolovanih
incidenata. Kad je imao pet godina, obesio je mačku želeći da vidi da li
mačke zaista imaju devet života. Pošto mačka nije oživela, razbesneo se i
iskasapio je na komade, koje je bacao s prozora spavaće sobe. Majka ga je od
tada zvala Zli Emerik!”
„Pretpostavljam da je odrastao u Engleskoj”, ubaci se Baret. Fišer klimnu
glavom.
„Sledeća potvrđena priča u vezi s njim jeste da je silovao svoju mlađu
sestru“, rekao je.
Baret se namršti.
„Zar će sve biti u tom tonu?“
„Doktore, on nije vodio primeran život“, rekao je Fišer, sa otrovnim
prizvukotn u glasu. Baret je oklevao.
„Dobro“, rekao je naposletku. Pogledao je Idit. „Da li ti smeta, dušo?“ Idit
odmahnu glavom. Pogledao je i Florens. „A vama, gospođice Taner?“
„Ne smeta mi ako će nam to pomoći da shvatimo šta se dešava“,
odgovorila je. Baret je dao znak Fišeru da nastavi.
„Devojčica je provela dva meseca u bolnici“, rekao je Fišer. „Neću ulaziti
u pojedinosti. Belasko je poslat u jednu privatnu školu - tada je imao deset i
po godina. Tamo je nekoliko godina bio žrtva zlostavljanja, pretežno od strane
jednog učitelja homoseksualca. Belasko ga je kasnije pozvao da nedelju dana
bude gost u njegovoj kući. Kada se penzionisani učitelj vratio kući, obesio
se.“
„Kako je Belasko izgledao?“, upitao je Baret, pokušavajući da skrene tok
Fišerovog pripovedanja.
Fišer se zamislio. Potom je počeo da citira:
„Zubi su mu nalik na zube mesoždera. Kad se osmehne, izgleda kao
životinja koja kezi zube. Lice mu je belo jer prezire sunčevu svetlost i
izbegava da izlazi napolje. Oči su mu nestvarno zelene; zelenilo njihovo kao
da zrači vlastitom, unutrašnjom svetiošću. Čelo mu je visoko, a kosa i kratko
podsečena brada crni kao ugalj. lako je veoma lep, izgleda zastrašujuće, kao
da je neki demon uzeo ljudsko obiičje!”
„Čiji je to opis?” upita Baret.
„Njegove druge žene. Počiniia je samoubistvo u ovoj kući 1927. godine!”
„Znate taj opis napamet“, rekia je Florens. „Mora da ste ga mnogo puta
pročitali.“
Fišerov osmeh je bio tmuran.
„Kao što je doktor rekao“, odgovorio je, „treba upoznati svog
neprijatelja.“
„Da li je bio visok ili nizak?“, zapitkivao je Baret.
„Bio je visok - metar i devedeset pet, otpriiike. Zvali su ga i ’Razvikani
Džin.”
Baret je klimnuo glavom.
„Obrazovanje?“
„Njujork, London, Berlin, Pariz, Beč. Nije se usavršavao ni u jednoj
oblasti. Studirao je logiku, etiku, religiju, filozofiju!”
„Ono što je moglo da mu pomogne da racionalizuje svoje postupke, čini
mi se“, reče Baret. „Novac je nasledio od oca, zar ne?“ „Uglavnom. Majka
mu je ostavila nekoliko hiijada funti, a otac deset i po miliona dolara - svoj
udeo u prodaji pušaka i mitraljeza.“
„To je moglo da uzrokuje osećaj krivice“, rekla je Florens.
„Belasko nikada nije osećao krivicu.“
„To samo dokazuje da je bio duševno bolestan“, reče Baret.
„Možda je bio duševno bolestan, ali bio je izuzetno inteligentan“, nastavio
je Fišer. „Mogao je da savlada bilo koju naučnu oblast. Znao je da govori i da
čita na desetak jezika. Posedovao je ogromno znanje iz prirodne i metafizičke
filozofije. Proučavao je sve religije, kabalistička i rozenkrojcerska učenja,
drevne misterije. Njegov um je bio riznica podataka i nepresušan izvor
energije!” Napravio je pauzu. “Mrtvačnica mašte.”
„Da li je ikada ikoga voleo ?“, upita Florens.
„Nije verovao u ijubav”, odgovori Fišer. „Verovao je u volju. ‘U tu retku
životnu silu, taj magnetizam, najskriveniju i najopojniju moć uma: uticaj.’
Kraj citata. Emerik Belasko, 1913. godine!”
„Na šta je mislio kad je rekao ’uticaj’?”, pitao je Baret.
„Na sposobnost uma da dominira”, odvrati Fišer. „Kada jedno ljudsko
biće kontroliše drugo, znate. Očigledno je mogao da nametne svoju volju
drugima, kao što su to mogli Kaljostro ili Raspućin. Citiram: ’Niko mu nikada
nije prilazio kako ga njegova snažna energija ne bi nadvladaia i progutala.’
Autor je opet njegova druga žena!‘
„Da li je Belasko imao dece?“, upitala je Florens.
„Priča se da je imao sina, ali niko nije siguran u to.“
„Rekli ste daje kuća izgrađena 1919. godine“, reče Baret. „Dali su
izopačenosti počele odmah po izgradnji?“
„Ne, isprva je sve bilo nevino. Večere za članove visokog društva.
Raskošni balovi. Prijemi. Ljudi su dolazili iz cele zemlje i sveta da bi proveli
vikend ovde. Belasko je bio savrsen domaćin - uglađen, šarmantan.”
„A onda“ - podigao je desnu ruku, a palac i kažiprst su se gotovo
dodirivali - „godine 1920: un peu{1}, kako je on to nazvao. Postepeno
izopačenje. Prvo razgovor o čulnim zadovoljstvima, a onda prelazak s reči na
dela. Glasine. Dvorske intrige. Aristokratske mahinacije. Opijanje i orgijanje.
I sve to pod Belaskovom dirigentskom palicom i pod njegoviin uticajem.
„U toj fazi je stvarao kopiju visokog društva kakvo je postojalo u Evropi
osamnaestog veka. Trajalo bi predugo da vam podrobno opisujem kako je to
radio. Bilo kako bilo, bio je veoma suptilan i pažljivo je planirao svaki
postupak.”
„Pretpostavljam da je rezultat svega toga prvenstveno bila seksualna
razuzdanost“, rekao je Baret. Fišer je klimnuo glavom.
„Belasko je osnovao klub po imenu ’Afrodite’ Svake večeri, a kasnije i
dva do tri puta dnevno, održavali su sastanke, koje je Belasko zvao svojim
kongresima. Pošto bi konzumirali droge i afrodizijake, sedeli bi za stolom u.
velikoj gostinskoj sobi i razgovarali o seksu sve dok svi ne bi postali, kako je
on govorio, ’narajcani’. Onda bi počela orgija.
„Međutim, nije posredi bio samo seks. Princip preterivanja je primenjivan
u svakom aspektu života. Večere su se pretvarale u prežderavanje, pijenje u
opijanje. Sve češće su koristili droge. Što je spektar njegovih gostiju postajao
sve perverzniji u fizičkom smislu, to se izopačenost njihove psihe
produbljivala.“
 „Kako to mislite?“, upita Baret.
„Zamislite dvadeset do trideset ljudi kojima je omogućeno da se slobodno
ponašaju jedni prema drugima - koji su podstaknuti da jedni drugima rade šta
god hoće, sputani tek sopstvenom maštom. Dok su su njihovi umovi
oslobađali - ili zatvarali, ako vam se tako više svida - oslobađali su se i svi
aspekti njihovog zajedničkog života. Ljudi su ostajali ovde mesecima, a zatim
i godinama. Kuća je postaia njihov svet. Svet koji je svakog dana postajao sve
luđi. Potpuno odvojen od normi spoljnog sveta, svet kuće je postavljao
vlastite norme. Razobručeno podilaženje sopstvenim zadovoljstvima postalo
je norma. Razvrat je postao norma. Brutalnost i nasilje su ubrzo postali
norme!”
„Kako su se sve te… bahanalije mogle odigravati bez ikakvih posledica?“,
pitao je Baret. „Neko je sigurno… kako se kaže… ocinkario Belaska?“
„Kuća je izolovana; veoma je izolovana. U blizini nema telefona. No, što
je još važnije, niko nije imao hrabrosti da potkaže Belaska; suviše su ga se
bojali. Privatni detektivi su u nekoliko navrata njuškali po kući, ali ništa nisu
otkrili. Tada bi se svi ponašali najbolje što SLI umeli. Nije bilo nikakvih
dokaza. Ako bi pak nešto i otkrili, Belasko bi ih potkupio.“
„Dakle, ljudi su sve vreme nastavili da dolaze u kuću?“, zaprepašćeno
upita Baret.
„U gomilama“, odgovori Fišer. „Ubrzo se Belasko umorio od toga da mu
u kuću dolaze ljudi koji jedva čekaju da zgreše, pa je počeo da putuje po svetu
i traži mlade, kreativne ljude koji bi želeli da posete njegovu umetničku
koloniju - da pišu, komponuju, slikaju ili meditiraju. Kada bi ih namamio,
naravno…” Pokazao je rukom oko sebe.
„ Uticaji. “
„Najveće od svih zala“, rekla je Florens, „ jeste navođenje nevinih na
greh.“ Pogledala je Fišera gotovo molećivo. „Zar u tom čoveku nije ostalo ni
traga pristojnosti?”
„Ne“, odvratio je Fišer. „Jedan od njegovih omiljenih hobija bilo je
uništavanje žena. Onako visok i impozantan - upadljivo privlačan, dakle -
mogao je da ih natera da se zaljube u njega kad god je hteo. Zatim, kada bi ih
naveo da ga obožavaju kao boga, odbacio bi ih. To je uradio svojoj sestri -
onoj koju je silovao. Godinu dana je bila njegova ljubavnica. Kad ju je
odbacio, počela je da se drogira i postala je glavna glumica u njegovoj Maloj
pozorišnoj trupi. Umrla je od prevelike doze heroina, u ovoj kući, 1932.
godine!‘
„Da li se i Belasko drogirao?“, pitao je Baret.
 „U početku jeste. Kasnije je počeo da izbegava kontakt s gostima. Namera
mu je bila da proučava sve aspekte zla, a smatrao je da bi to bilo nemoguće
kad bi aktivno učestvovao u svemu. Stoga je počeo da se povlači i da
usmerava svu svoju energiju na navođenje ljudi na zlo.
„Godine 1926, otprilike, poceo je da radi na svom završnom projektu.
Pojačao je uticaj na goste kako bi sproveli u delo svaku svirepost, perverziju i
užas koji bi im pali na um.
Organizovao je takmičenja za najgrozniju ideju. Tada je počelo i ono što
je nazvao Danima skrnavljenja: dvadesetčetvoročasovni periodi neprekidnih
pomamnih izopačenosti. Jednom je organizovao i verodostojnu rekonstrukciju
De Sadovih ‘120 dana Sodome’. Dovodio je nakaze iz čitavog sveta kako bi
pravile društvo njegovim gostima. Bilo je tu grbavaca, patuljaka,
hermafrodita i drugih kreatura.”
Florens je zatvorila oči i sagnula glavu, pritiskajuči čelo čvrsto
sklopljenim šakama.
„Baš u to vreme“, nastavio je Fišer, „počeo je sunovrat. Više nije bilo
slugu koji su čistili kuću; stopili su se s gostima. Nije bilo ni pralja koje su
prale veš, te su gosti morali sami da ga peru. To, naravno, nisu hteii da rade.
Kako nije bilo kuvara, svi su morali sami da se snalaze za hranu, koje je bilo
sve manje zato što nije bilo nikoga ko bi brinuo o dostavi hrane i pića.
„Godine 1927, kuću je zahvatila epidemija gripa. Poverovavši lekarima
koji su bili njegovi gosti, Belasko je ustvrdio da je magla u dolini Matavaski
opasna po zdravlje, pa je naredio da se prozori zapečate. U to vreme je glavni
agregat, koji niko nije održavao, počeo da se kvari. Radio je tek sporadično,
pa su morali da koriste sveće. Grejanje se isključilo u zimu 1928. godine i
niko se nije potrudio da ga ponovo uključi. U kući je bilo hladno kao u
frižideru. Trinaestoro gostiju je umrlo od upale pluća.
„Ostali ni najmanje nisu marili za to. Toliko su duboko zastranili da ih je
zanimala samo sopstvena ’dnevna doza perverzija’, kako je Belasko govorio.
Dno su dosegli 1928. godine, kada su se prepustili sakaćenjima, ubistvima,
nekrofiliji i kanibalizmu.”
Troje slušalaca je nepomično sedelo u tišini. Florens je sagnula glavu, a
Baret i Idit su zurili u Fišera, koji je nastavio da priča. Govorio je tiho, gotovo
bezizražajnog lica, kao da opisuje nešto sasvim obično.
„U junu 1929. godine, Belasko je u pozorišnoj sali priredio neku vrstu
rimskog cirkusa“, rekao je. „Vrhunac je dostignut kad je izgladneli leopard
ubio i pojeo jednu devicu. U julu iste godine, grupa lekara zavisnih od droge
počela je da eksperimentiše na životinjama i ljudima. Testirali su prag bola,
presađivali organe i stvarali čudovišta.
„U tom trenutku su se svi osim Belaska spustili na razinu životinje. Retko
su se kupali, nosili su prljave dronjke, jeli su i pili sve čega su mogli da se
dočepaju. Ubijali su jedni druge zarad hrane ili vode, pića, droge, seksa, krvi,
pa čak i zarad ljudskog mesa, koje su mnogi od njih već redovno jeli.
„Belasko je pak svakog dana hodao među njima - bezosećajan i hladan
kao da ga to nimalo ne dotiče. Belasko, moderni sotona koji posmatra svoje
sledbenike. Uvek je bio odeven u crno. Džinovska, zastrašujuća prilika koja
uživa u paklu koji je stvorila.“
„Kako se završilo?“, upita Baret.
„Da se završilo, da li bismo sada bili ovde?“
„Sada će se završiti“, rekla je Florens.
Baret je bio uporan.
„Šta se desilo s Belaskom?“
„Niko ne zna“, odgovorio je Fišer. „Kad su rođaci nekih od njegovih
gostiju provalili u kuću u novembru 1929. godine, svih dvadeset sedmoro
gostiju je bilo mrtvo.
„Belasko nije bio među njima!‘

20.46

Florens se vratila, koračajući kroz veliku gostinsku sobu. Poslednjih ,

deset minuta je provela sedeći u uglu, ’pripremajući se’, kako im je rekla.
Sada je bila spremna.
„Onoliko koliko čovek može da bude spreman u ovakvom okruženju.
Visoka vlažnost uvek donosi nevolje!” Osmehnula se. „Hoćemo li zauzeti
mesta?“
Seli su za veliki okrugli sto: Fišer naspram Florens, Baret nekoliko stolica
dalje od nje, a Idit kraj njega.
„Palo mi je na pamet“, rekla je Florens pošto je sela, „da je koncentracija
zla u ovoj kući izuzetno visoka, te da zato neprestano privlači duhove koji su
vezani za ovaj svet. Drugim rečima, ova kuća možda deluje kao ogroman
magnet za posrnule duše. To bi mogio objasniti njenu komplikovanu
strukturu.”
 Kako čovek može odgovoriti na to?, pomisli Baret. Pogledao je u Idit.
Videvši s kakvim izrazom posmatra Florens, morao je da potisne osmeh.
„Da li ste sigurni da vam ova oprema neće smetati?“, upitao je.
„Naravno da neće. U stvari, ne bi bilo loše da ukijučite snimanje na
magnetofonu kad Crveni Oblak počne da govori. Možda će reći nešto važno!”
Baret bezizražajno klimnu giavom.
„Radi i na baterije, je l’ tako ?“
Baret ponovo klimnu.
„Odlično.“ Florens se osmehnu. „Ostali uređaji su za mene, naravno,
beskorisni!” Pogledaia je u Idit. „Sigurna sam da vam je suprug objasnio da ja
nisam fizički medijum. Ja mogu da uspostavim samo mentalni kontakt s
duhovima. Ja ih doživljavam samo kao misli“ Pogledala je oko sebe. „Da li
biste sada ugasili sveće ?“ Idit se ukočila kad je Lajonel liznuo dva prsta i
stisnuo fitilj svoje sveće. Fišer je dunuo u svoju. Samo je njena ostala da gori.
Mala, treperava aura u ogromnom prostoru sale. Vatra se ugasila sat vremena
ranije. Idit nije mogla da se natera da ugasi sveću. Onda je Baret ispružio ruku
i uradio to umesto nje.
Imala je utisak da ju je crnilo zapljusnulo kao plimni talas, oduzevši joj
dah. Pipala je po mraku tražeći njegovu ruku. Prisetila se posete pećini u
Karlovim Varima. Vodič je u jednom trenutku ugasio sva svetla i mrak je bio
toliko gust da je imala osećaj da joj pritiska oči.
„O duše ljubavi i nežnosti“, oglasila se Florens. „Okupili smo se večeras
da bismo bolje spoznali zakone kojima se upravlja naše biće!” Osetivši
hladnoću Iditine ruke, Baret se saosećajno osmehnu. Znao je kako joj je; on je
prošao kroz slično iskustvo kad je počeo da se bavi ovim poslom. Bila je ona i
ranije na seansama s njim, ali nikada nije bila na tako ogromnom mestu, čija
je istorija bila toliko teška.
„Dozvoli nam, o božanski učitelju, da stupimo u kontakt sa onima koji su
prešli na drugu stranu, naročito sa onima koji ovuda hode u beskrajnim
mukama.” Fišer je udahnuo duboko i isprekidano. Setio se prve seanse koju
su održali 1940. godine, u ovoj prostoriji, za ovim stolom. Predmeti su leteli
oko njih. Jedan je pogodio doktora Grejama u glavu i onesvestio ga.
Zelenkasta fluorescentna magla ispuni vazduh. Fišeru se činilo da mu je grlo
izgorelo. Ne bi trebalo da učestvujem u ovome, pomislio je.
„Pomozi nam da premostimo ponor smrti i da taj posao obavimo toliko
uspešno da se bol pretvori u sreću, a tuga u mir. Sve to tražimo u ume svog
večnog Oca. Amin.“
 Jedno vreme je vladala tišina. Idit je privukla noge k sebi kad je Florens,
blagim melodičnim glasom, iznenada zapevala: „Kroza svet je prošao dah
života s večnih obala raja. Duše su pobedile smrt i ponovo se na zemlju
vraćaju!” Neznano zašto, Idit se sva naježila od njenog prigušenog glasa.
Kad je otpevala himnu, Florens duboko zadisa, mašući dlanom ispred lica.
Nekoliko minuta kasnije, stala je da se obema šakama trlja po rukama i
ramenima, preko grudi, pa po stomaku i butinama.
Njeni pokreti behu gotovo erotični. Masirala se razdvojenih usana,
poluotvorenih očiju, sa izrazom tupe ekstaze na licu. Disanje joj je bivalo sve
sporije i glasnije. Uskoro se pretvorilo u promuklo šištanje. Šake su joj
opušteno ležale u krilu, a ruke i noge su joj se trzale. Malo-pomalo,
zabacivala je glavu sve dok njome nije dodirnula stolicu. Udahnula je duboko
i isprekidano, a onda se umirila.
U velikoj gostinskoj sobi je vladala tišina. Baret je zurio u mesto na kom
je sedela Florens iako ništa nije mogao da vidi. Idit je zatvorila oči. Radije je
obitavala u vlastitom mraku nego u mraku sobe. Fišer je napeto sedeo,
iščekujući.

Stolica na kojoj je sedela Florens zaškripa.

„Ja, Crveni Oblak“, rekla je dubokim glasom. U mraku je njeno lice
izgledalo kao da je isklesano iz kamena. Izraz na njemu beše kraljevski. „Ja,
Crveni Oblak“, ponovila je.
Baret uzdahnu.
„Dobro veče.“
Florens je zagunđala, klimnuvši glavom. „Ja dolaziti izdaleka. Donositi
pozdrave iz Carstva večnog mira. Crveni Oblak biti srećan što vas videti.
Uvek biti srećan kada videti da zemljani sede u krugu vere. Mi uvek biti s
vama, gledati i čuvati. Smrt ne biti kraj puta. Smrt biti vrata do sveta bez
kraja. Mi to znati!”
„Da li biste… zaustio je Baret.
„Duše zemljana u zatvoru“, prekinula ga je Florens. „Vezane u tamnicama
od kostiju i kože!‘
„Da“, reče Baret. „Da li biste…?“
„Smrt je oproštaj, oslobođenje. Ostaviti iza sebe ono što Šekspir zvati
“trošna odeća od blata’{2}. Naći slobodu - svetlost - večnu radost.“
„Da, ali da li mislite da…“
 Idit se ugrizla za donju usnu da se ne bi zasmejala kad ga je Florens opet
prekinula. „Žena Taner kaže uključiti mašinu, staviti glas na traku. Ne znati
šta to znači. Vi uraditi to?“ Baret zagunđa. „Dobro.“ Pipajući po stolu, našao
je magnetofon, uključio ga i okrenuo mikrofon prema Florens. „A sada, ako
biste…“
„Crveni Oblak voditi ženu Taner. Voditi drugi medijum sa ove strane.
Pričati sa ženom Taner. Dovesti drugi duhovi kod nje.“
Florens je iznenada počela da gleda oko sebe. Iskezila je zube i spustila
obrve, a iz grla joj je dopiralo režanje neodobravanja.
„Loša kuća. Bolesno mesto. Ovde zlo. Loša medicina.” Zatresla je glavom
i ponovo zarežala: “Loša medicina!” Onda se okrenula na drugu stranu kao da
joj je neko prišao iza leđa i odvratio joj pažnju. „Ovde čovek. Gadan čovek.
Kao da je pećinski čovek. Duga kosa. Prljavo lice. Ogrebotine, rane. Žuti
zubi. Muškarac je pognut, iskrivljen. Nema odeće. Kao životinja. Teško diše.
Boli ga. Mnogo je bolestan. Kaže: ’Dati mir. Osloboditi.’“
Idit je grčevito stezala Lajoneiovu ruku, ne otvarajući oči da ne bi
ugledala priliku koju je Florens opisivala.
Florens je zatresla glavom, pa je polako podigla ruku i pokazala ka
predvorju.
„Odlazi. Napusti kuću.“ Zurila je u mrak, a onda se okrenula zastenjavši.
„Nemoguće. Predugo ovde. Ne slušati. Ne shvatati!” Kucnula se po čelu
ispruženim kažiprstom. „Previše pokvaren unutra!‘
Tada je uskliknula kao da joj je neko rekao nešto veoma zanimljivo.
„Granice“, rekla je. „Nacije. Uslovi. Ne znati šta to znači. Krajnosti i
ograničenja. Završeci i ekstremiteti!* Zatresla je glavom. „Ne znati!‘ Trgnula
se kao da ju je neko grubo zgrabio za rame. „Ne. Odlazi!” Zastenjala je.
„Ovde jedan mladić. Kaže mora razgovarati, mora razgovarati!” Progunđala
je nešto, pa je zaćutala.
Sve troje se trglo kad je Florens kriknula.
„Ja ne znam ko ste vi! Gledala je oko stola, a lice joj je odavalo
zastrašujući bes. „Zašto ste došli ? Nema svrhe! Nikad se ništa ne menja.
Ništa! Odlazite ili ću vas povrediti. Ne mogu da se kontrolišem! Prokleti bili,
skotovi prljavi!“

Idit se leđima snažno oduprla o naslon stolice. Glas nije bio ni nalik na
Florensin - bio je histeričan, neuravnotežen, preteći. „Zar ne vidite da sam
bespomoćan! Ne želim da vas povredim, ali moram. Moram!” Florens se
nagnula napred, kolutajući očima i kezeći stisnute zube. „Upozoravam vas“,
rekla je grlenim glasom. „Izlazite iz ove kuće dok vas sve nisam pobio. “
Idit je kriknula kad se ispod stoia začu niz glasnih, oštrih udaraca.
„Šta je to?“, upitala je. Glas joj se izgubio u zaglušnoj buci. Zvučalo je
kao da neki ludak udara čekićem po stolu najbrže i najjače što može. Baret je
posegnuo za svojim uređajima, ali onda se setio da nema struje. Prokletstvo,
pomislio je.
Lupanje iznenada prestade. Idit pogleda ka Florens, koja poče da ječi.
Udarci su joj i dalje odzvanjali u glavi. Imala je osećaj da joj je celo telo
utrnulo, da su joj vibracije umrtvile kožu i mišiće.
Poskočila je kad je Lajonel izvukao ruku iz njene. Čula je šuštanje
njegove odeće, a onda je opet poskočila kad se na mestu gde je sedeo ukazao
tanušni snop crvene svetlosti. Izvadio je lampicu iz džepa i uperio je u
Florens. Pri slaboj svetlosti, Idit je videla da je glava žene medijuma zabačena
do naslona stolice. Oči su joj bile zatvorene, a usta otvorena. Ukočila se,
iznenada postavši svesna hladnoće koja je rasla pod stolom. Drhteći,
prekrstila je ruke. Fišer je stezao zube, zadržavajući se na stolici krajnjim
naporom volje.
Baret je uhvatio kabl mikrofona i povukao ga. Kad je mikrofonom
zagrebao po stolu, Idit je zadrhtala. Čim ga je podigao, rekao je:
„Pad temperature. Registrovan samo taktilno. Očitavanje instrumentima
nemoguće. Fizička manifestacija počela bucnim udarcima po stolu.“ Ponovo
je uperio lampu u Florens. „Reakcije gospodice Taner su nepredvidljive. I
dalje je u stanju transa, ali to stanje se neprekidno menja. Moguće je da je
došlo do konfuzije uzrokovane neočekivanom fizičkom manifestacijom.
Jedan od uzroka bi mogao biti i nedostatak kabine. Dajem subjektu bočicu s
rastvorom uranijumskih soli.“
Idit je gledala kako crveni snop svetlosti igra po stolu. Videla je
Lajonelovu tamnu ruku kako uzima bočicu. Od hladnoće koja je dopirala
ispod stola osećala je bol u člancima i celim nogama. Ipak, osećala se malo
bolje. Umirivao ju je smiren ton Lajonelovog glasa. Posmatrala ga je kako
gura bočicu u Florensinu šaku.
Florens se naglo uspravila, otvorivši oči.
Baret se razočarano namršti.
„Subjekt izašao iz transa.“ Isključio je magnetofon i upalio šibicu. Florens
je skrenula pogled dok je palio sveće. Fišer je ustao i otišao po bokal s
vodom. Dok je sipao vodu u čašu, jezičak bokala je zveckao po ivici čaše.
“Izvoli.”Osmehnula mu se. „Hvala ti.“ Spustila je čašu na sto, drhteći.
„Šta se desilo?“ Pošto joj je Baret ispričao šta se zbilo, zbunjeno ga je
posmatrala. „Ne shvatam. Ja nisam fizički medijum.”
„Upravo ste to postali. To jest, zametak fizičkog medijuma - u najmanju
ruku!”
Florens je izgledala uznemireno.
„To nema smisla. Zbog čega bih, posle toliko godina, odjednom postaia
fizički medijum?“
„Nemam pojma.“
Florens je netremice gledala u njega. Naposletku je neodlučno klimnula
glavom.
„Da. Ova kuća.“ Pogledala je oko sebe. Uzdahnuia je. „Božja volja, a ne
moja“, rekla je. „Ako moja uloga u pročišćavanju ovog mesta zahteva
promenu moje sposobnosti, neka tako i bude. Važno je samo da se ovo
završi!” Nije pogledala u Fisera dok je govoriia. Teret je s njegovih leđa
prebačen na moja, pomislila je.
„Ako žeiite, mogli bismo da sarađujemo“, reče Baret.
„Da, naravno.”
„Telefoniraću Dojčovom sekretaru i zatražiti da nam sutra ujutru
montiraju kabinu.“ Baret nije bio ubeđen da je ono što se dogodilo dokaz da
Florens ima sposobnosti koje odgovaraju njegovim potrebama. Bilo kako
bilo, nema ničeg lošeg u proveri raspona njenih sposobnosti. Ako ona bude
mogla da mu pomogne, mnogo brže će završiti posao nego ako budu morali
da čekaju Dojčovu dozvolu da pozove nekoga od svojih ijudi.
Pošto je izraz njenog lica odavao nesigurnost, upitao je:
„Da li stvarno želite to?“
“Da, da“ Osmeh joj je bio neodređen. „Samo… pa, teško mi je da
shvatim. Sve ove godine sam provela kao psihički medijum.“ Odmahnula je
glavom. „A sad - ovo“ Ispustila je zvuk kao da je posredi crnohumorna šala.
„Putevi gospodnji su ponekad zaista čudni.“
„Takva je i ova kuća“, reče Fišer.
Florens ga iznenađeno pogleda. „Misliš da je kuća imala nešto s tim
što…?“
„Samo budi obazriva“, prekinuo ju je. „Gospod možda nema dovoijno
uticaja u Paklenoj kući.“

21.49

Nauka je mnogo više od pukog korpusa činjenica. To je, prvenstveno i

povrh svega, metodologija istraživanja, i nema prihvatljivog razloga za to da
se parapsihološke pojave ne mogu istraživati tom metodologijom. Naime,
parapsihologija je, u jednakoj meri kao što su to fizika ili hemija, nauka o
prirodi.
Ovo je, dakle, intelektualna barijera koju čovek neminovno mora da
probije. Parapsihologiju više ne možemo smatrati tek filozofskim konceptom.
Već je previše vremena izgubljeno u obigravanju po granicama ove
neporecive oblasti. Sada se mora stupiti u nju, da bi se istraživala i
proučavala. Morseli je to ovako formulisao: „Došlo je vreme da raskrstimo s
tim preteranim, negativnim stavom, s tim neprestanim bacanjem senke
sumnje, praćenim sarkastičnim podsmesima.”
Tužn oje za naše vreme to što su te reči objavljene pre šezdeset godina,
budući da negativni stav o kom je govorio Morseli i danas istrajava. Zaista…

„Lajonele?“
Baret je podigao pogled sa svog rukopisa.
„Mogu li da ti pomognem?“
„Ne, završavam za nekoliko trenutaka? Pogledao je u svoju suprugu, koja
je sedela na krevetu naslanjajući se na jastuke. Nosila je plavu pidžamu. Zbog
kratke kose i krhkog tela, izgledala je kao dete. Baret joj se osmehnu. „Ma,
mogu to i kasnije“, rekao je, namah odlučivši.
Vratio je rukopis u kutiju, bacivši pogled na naslovnu stranu: „Granice
Ijudskog iskustva, Lajonel Baret, doktor prirodnih nauka!” Osetio je snažno
zadovoljstvo. Sve se odlično odvija. Dobio je priliku da dokaže svoju teoriju,
a tu je i velika svota novca za njihov penzioni fond. Knjiga je skoro završena.
Sa osmehom na licu, ugasio je sveću na osmougaonom stolu, ustao i odšetao
do suprotnog kraja sobe. Načas je video sebe kao plemića iz davnina koji
korača kroz odaje palate da bi razgovarao sa svojom damom. Ta ga je vizija
toliko zabavila da se zasmejao.
„Šta je bilo ?“, upitala ga je.
 Ispričao joj je i ona se nasmešila.
„Kuća je zaista sjajna, zar ne? Muzej pun blaga. Kad ne bi bila ukleta..!”
Zaćutala je videvši izraz na Lajonelovom licu.
Baret je seo na krevet i odložio štap.
„Da li si se uplašila večeras?“, upita. „Bila si veoma tiha posle seanse!”
„Prilično me je uznemiriio sve to. Naročito ona hladnoća. Na to nikako ne
mogu da se naviknem“
„Znaš šta je to ?“, odvratio je. „Organizam medijuma izvlači toplotu iz
vazduha i pretvara je u energiju!”
„Šta ćemo sa onim što je govorila?“
Baret slegnu ramenima. „To ne možemo analizirati. Prošle bi godine pre
nego što bismo pronašli izvor i značenje svake od tih izjava, a mi imamo
samo jednu sedmicu. Odgovor leži u fizičkim efektima.“
Prekinuo je kad je, glasno uzdahnuvši, pogledala preko njegovog ramena.
Okrenuo se i video da je stolica za Ijuljanje počela da se ljulja.
„Šta je to?“, prošapta Idit.
Baret je ustao i odšepao na drugu stranu sobe. Zaustavio se pored stolice i
neko vreme posmatrao kako se ljulja.
„Verovatno je posredi strujanje vazduha“, rekao joj je.
„Pomera se kao da neko sedi u njoj.“ Idit se leđima nesvesno odupiraia o
jastuke.
„Niko ne sedi u njoj, jamčim ti za to“, rekao je. „Stolice za ljuljanje lako
se daju pokrenuti. Stoga je ta pojava veoma česta u ukletim kućama. Dovoijan
je i najslabiji pritisak!”
„Ali…”
„… šta stvara pritisak?“, dovrši Baret. „Zaostala energija!” Idit se ukočila
kad je ispružio ruku i umirio stolicu. „Vidiš?“ Povukao je ruku i stolica je
ostala nepomična. „Sad se rasula.“ Gurnuo je stolicu. Ona se nekoliko puta
zaljuljala, pa se ponovo zaustavila. „Nema je višel”
Vratio se do njenog kreveta i seo pored nje.
„Nikad od mene parapsiholog“ rekla je.
Baret se osmehnuo i potapšao je po ruci.
„Zašto ta zaostala energija iz čista mira natera stolicu da se ljulja?“, pitala
je.
„Nisam uspeo da otkrijem poseban razlog za to. Doduše, naše prisustvo u
sobi ima neke veze s tim. To je nekakva nasumična mehanika koja ide linijom
najmanjeg otpora - posredi su zvuci i pokreti koji su se najčešće ponavljali u
prošlosti i tako stvorili određeni dinamički obrazac: strujanje vazduha,
lupanje vratima, kucanje, koraci, ljuljanje stolice.”
Klimnula je glavom, pa je prstom dodirnula vrh njegovog nosa.
„Treba da spavaš“, rekla je. Baret je poljubi u obraz, pa ustade i ode do
drugog kreveta. „Da ostavim sveću da gori?“, upitao je.
„Da li bi ti smetalo?“
„Ne bi. Dok smo ovde, ostavljaćemo upaljeno svetlo noću. Nema u tome
ničeg lošeg.” Legli su, a Idit se zagledala u škoijke izrezbarene po lajsnama
natavanici.
„Lajonele?“, reče.
“Da?“
„Da li si siguran da ncma duhova?“
Baret se zasmejao.
„Ni jednog jedinog!”

22.21

Mlaz vrele vode se razbijao na Florensinim grudima i slivao se između

njenih dojki. Stajala je u tuš-kabini, zatvorenih očiju. Osećala je kako joj
potočići vode klize preko stomaka, pa niz butine i cevanice. Razmišljala je o
snimku svoje seanse. Samo joj se jedan deo činio važnim: onaj ludački,
drhtavi glas koji im je poručio da odlaze iz kuće ili će biti ubijeni. Tamo je
zaista bilo nečega. Bilo je bezoblično, tek se javijalo, ali bilo je veoma
snažno. Zar ne vidite da sam bespomoćan!, ponavljao je tužni glas u njenoj
glavi. Ne želim da vas povredim, ali moram!
To bi moglo da bude deo rešenja.
Zatvorila je slavinu, otvorila vrata kabine i izašla. Cvokoćući zubima,
dohvatila je peškir sa stalka i žustro se obrisala. Potom je navukla debelu
flanelsku spavaćicu preko glave i gurnula ruke u dugačke rukave. Oprala je
zube, pa je, sa svećom u ruci, otišla do najbližeg kreveta. Spustila je sveću i
uvukla se pod pokrivač mlatarajući nogama da bi ugrejala posteljinu.
Protegavši se, pokrila se do brade. Nedugo potom, prestala je da drhti.
Liznula je dva prsta i ugasila sveću.
U kući je vladala teška tišina. Pitam se šta li Ben radi, pomislila je.
Sažaljivo je coknula jezikom. Jadničak, kako obmanjuje samog sebe.
Odgurnula je tu pomisao. O tome će misliti kasnije. Sada treba da misli o
svojoj ulozi u ovom poslu. Onaj glas. Čiji li je? Ispod pretnji je bilo mnogo
očaja, mnogo jada i patnje. Florens je okrenula glavu. Vrata koja su vodila u
hodnik upravo su se otvorila. Pogledala je kroz tamu sobe. Vrata se tiho
zatvoriše.
Koraci su se zaputili prcma njoj.
„Da?“, rekla je.
Koraci su joj se i dalje približavali, prigušeni tepihom. Florens je posegla
za svećom, a onda je povukla ruku, svesna da nije posredi niko od ostalih
gostiju.
„U redu“, promrmljala je.
Koraci su se zaustavili. Florens je pažljivo osluškivala. U podnožju
kreveta se čuio disanje.
„Ko je tamo?“, pitaia je.
Čulo se samo disanje. Florens je piljila u tamu, ali ništa nije videla.
Zatvorila je oči. Glas joj je bio miran i siguran.
„Ko je to?“ Disanje se nastavilo.
„Da ii želiš da razgovaraš sa mnom?“
Disanje.
„Da li si ti onaj koji nam je poručio da odemo ?“
Disanje se ubrzaio.
„Da“, rekia je. „To jesi ti, zar ne?“ Disanje je otežalo. Bilo je to disanje
mladog muškarca. Gotovo da je mogla da ga zamisli kako stoji u podnožju
kreveta, napetog držanja i izmučenog lica.
„Treba da govoriš ili da mi daš nekakav znak“, rekla je. Čekala je.
Odgovora nije biio. „Čekam te s ljubavlju božjom. Dozvoli mi da ti
pomognem da nađeš mir. Znam da žudiš za tim“ Da li je to bio jecaj? Ukrutila
se. „Da, čula sam. Razumem te. Reci mi ko si i ja ću ti pomoći.”
U sobi je odjednom zavladala tišina. Florens je staviia dlanove iza ušiju,
napeto osluškujući.
 Disanje se više nije čulo.
Razočarano uzdahnuvši, pipala je levom rukom sve dok na komodi nije
napipala kutiju sa šibicama. Kresnula je jednu i upalila sveću, pa je pogledala
oko sebe. Nečeg je još bilo u sobi.
„Da ugasim sveću?“, upitala je.
Tišina.
„U redu.” Osmehnula se. „Znaš gde sam. Kad god budeš hteo..“ Zaćutala
je, glasno uzdahnuvši kad je čaršav s njenog kreveta poleteo uvis. Odlebdeo
je do podnožja, zaustavio se i polako se spustio. Pod njim se nalazila ljudska
prilika.
Florens je uspeia da dođe do daha.
„Da, sada te vidim“, rekia je. Procenila je visinu prilike. „Koliko si
visok?“ Zadrhtala je kad su joj kroz glavu proletele Fišerove reči. Zvali suga i
„Razvikani Džin“. Zurila je u priliku. Videla je kako mu se široka prsa podižu
i spuštaju kao da diše.
„Ne“, otelo joj se. To nije bio Belasko. Počela je da se podiže, sklonivši
pokrivače sa svog tela i gledajući u priiiku ispred sebe. Spustiia je noge na
pod i ustala. Glava prilike se okrenula. Kao da ju je gledala dok se
približavala. „Ti nisi Belasko, zar ne? Takav bol ne bi postojao u njemu.
Osećam tvoju patnju. Reci mi ko..!” Čaršav iznenada pade na pod. Florens ga
je neko vreme gledala, pa se sagnula da ga podigne.
Poskočila je ciknuvši kad je osetila kako je nečija ruka miluje po zadnjici.
Besna, osvrnula se oko sebe. Čulo se kikotanje, duboko, zlobno. Florens
drhtavo udahnu.
„Bilo kako bilo, sada sam sigurna u tvoj pol“, rekla je. Kikotanje je
postalo još dublje. Florens je sažaljivo zavrtela glavom. „Ako si toliko
pametan, zašto si zarobljen u ovoj kući?“ Kikotanje je prestalo, a sva tri
ćebeta poleteše s kreveta kao da ih je neko besno povukao. Onda su došli na
red čaršavi, pa jastuci, pa plahta s dušeka. Sedam sekundi kasnije, cela
posteljina je u gomili ležala na podu, a dušek je bio okrenut na bok.
Florens je čekala. Kad se više ništa nije dogodilo, progovorila je.
„Da li se sada bolje osećaš?“ Smešeći se sama sebi, počela je da skuplja
posteljinu. Neko je pokušao da izvuče jedno ćebe iz njenih ruku. Ona ga je
povukla.
„Dosta! Nije smešno!“ Okrenula se prema krevetu. „Odlazi i ne vraćaj se
dok ne budeš spreman da se lepo ponašaš.“ Kad je počela da rasprema krevet,
otvoriše se vrata koja vode u hodnik. Nije se ni okrenula da vidi kako se
zatvaraju.
 22. DECEMBAR 1970.

7.01

Bojim se da nije“, Baret je izvukao nogu iz vode. „Možda će do sutra

ujutru biti dovoljno topla.” Obrisao je nogu i ponovo obuo papuču. Ustavši,
pogledao je Idit. Tužno se smeškao. „Mogla si još da spavaš.”
„Nema veze“
Baret je pogledao oko sebe.
„Pitam se da li parno kupatilo radi? Idit je povukla teška metalna vrata i
pridržala ih za njega. Ušao je šepajući i okrenuo se da vidi kako ulazi za njim.
Vrata su se s treskom zatvoriia. Baret je podigao sveću i pogledao oko sebe, a
onda se nagnuo napred, čkiljeći.
„ Aha.“ Odloživši štap i sveću, polako se spustio na kolena. Zavukao je
ruku pokušavajući da otvori ventil za paru. Idit je sela naspram njega i
naslonila se na zid obložen pločicama. Uspraviia se čim je hladnoća probiia
kroz njen ogrtač. Pospano je gledala u Lajonela. Pod treperavom svetlošću
sveća, činilo joj se da joj njegova senka poigrava pred očima. Na trenutak je
zatvorila oči, a onda ih je ponovo otvorila. Počela je da posmatra senku koja
je lebdela na tavanici iznad Lajonela. Imala je utisak da se povećava. Kako je
to moguće? U prostoriji nije bilo strujanja vazduha, a plamičci sveća su goreli
sasvim ravno. Samo su se Baretove kretnje odražavale na zidovima i tavanici
dok je pokušavao da odvrne ventil.
Trepnula je i zatresla glavom. Mogla je da se zakune da se ivice senke
rastežu kao da je posredi mrlja mastiia koja se širi. Promeškoljila se na klupi.
U prostoriji se nije čulo ništa osim Baretovog disanja, Hajdemo napolje,
pomislila je. Pokušala je da izgovori te reči naglas, ali nešto ju je sprečavalo.
Zurila je u senku. Malopre se nije protezala preko onog ćoška. Ili pak
jeste? Hajdemo odavde, pomisliia je. Verovatno je sve u redu, ali hajdemo
napolje.
Osetila je kako joj se telo ukrutilo. Bila je ubeđena da je videla kako
crnilo guta jedan deo osvetljenog zida.
 „Lajonele?“ Zvuk koji je napravila beše jedva čujan, tek slabašno šuštanje
u njenom grlu. S mukom je progutala pljuvačku. „Lajonele ?“
Glas joj je odjeknuo toliko naglo da je Baret poskočio, ispustivši uzvik
iznenađenja.
„Šta je ?“ Idit trepnu. Senka na zidu je sada izgledala normalno.
„Idit?“
Napunilaje pluća vazduhom.
„Hajdemo napolje.“
„Da li si dobro?“
„Jesam. Ja… priviđa mi se.“ Njen osmeh je bio slab. Nije htela da mu
kaže šta ja videla. Ipak, morala je. Ako to nešto znači, on će želeti da zna.
„Mislim da sam videla senku kako se širi.“ Ustao jc i podigao štap i svećnjak,
pa se okrenuo i prišao joj.
„Moguće je“, rekao je, „ali budući da si provela besanu noć u ovoj kući,
pre bih rekao da ti se samo učiniio.“
Izašli su iz parnog kupatila i zaputili se natrag, prolazeći pored bazena.
Samo mi se učinilo, pomislila je Idit. Potisnula je osmeh. Ko je ikada čuo za
duha iz parnog kupatila?

7.33

Florens je tiho pokucala na vrata Fišerove sobe. Kad joj niko nije
odgovorio, pokucala je ponovo.
„Bene“, pozvala je.
Sedeo je na krevetu zatvorenih očiju, naslonivši glavu na zid. Na stolu s
njegove desne strane, sveća je skoro sasvim dogorela. Kao da lebdi, Florens je
prešla preko sobe, štiteći plamen sveće podignutom rukom. Jadan čovek,
pomislila je, zaustavivši se pored kreveta. Lice mu je bilo ispijeno i bledo.
Pitala se kad je zaspao. Bendžamin Frenklin Fišer: najveći američki fizički
medijum u ovom stoleću. Njegove seanse u kući profesora Galbarta, na
koledžu Marks, predstavljale su najneverovatniju demonstraciju moći od
slavnih dana Houma i Paladinove. Sažaljivo je vrtela glavom. Sada je pak
emotivno osakaćeni moderni Samson, lišen svoje moći. Vratila se u hodnik i
zatvorila vrata najtiše što je mogla. Pogledala je u vrata Belaskove sobe. Ona i
Fišer su ušii u nju prethodne večeri, ali atmosfera u njoj je bila neuobičajeno
tupa, ni nalik na ono što je očekivala. Prešla je preko puta i ponovo ušla u nju.
Bila je to jedina soba na dva nivoa. Dole je bio dnevni boravak, a gore
spavaonica i terasa. Do njih se dolazilo zavojitim stepeništem. Florens se
popela uza stepenice. Krevet je bio napravljen u francuskom stilu
sedamnaestog veka. Izrezbareni stubovi su bili debeli poput telefonskih
bandera, a na sredini uzglavlja behu urezani inicijali E. B. Florens je sela na
krevet, zatvoriia oči i otvorila um za utiske, želeći da potvrdi da Belasko nije
bio u njenoj sobi prethodne noći. Opustila se do granice transa.
Kroz svest su joj promicale slike. Ova soba noću, sa upaljenim lampama.
Neko ieži na krevetu. Smeje se. Oči su mu otvorene, lucidne. Kalendar za
1921. godinu. Muškarac u crnom. Snažan miris tamjana. Muškarac i žena na
krevetu. Slika. Glas koji psuje. Boca vina bačena o zid. Uplakana žena pada s
terase. Krv na podu od tikovine. Fotografija. Kolevka. Njujork. Kalendar za
1903. godinu. Trudnica.
Rođenje deteta, dečaka.
Florens otvori oči.
„Da.“ Klimnula je glavom. “Da.“ Sišla je niza stepenice i izašla iz sobe.
Minut kasnije, ušla je u trpezariju, gde su Baret i njegova žena doručkovali.
„Odlično, ustali ste“, reče Baret. „Doručak je upravo stigao.“ Florens je
sela za sto i uzela malo kajgane i parče tosta. Neće moći da organizuju seansu
do popodneva jer treba da sačekaju da im naprave kabinu. Proćaskala je s
gospođom Baret, odgovorila je Baretu da misli da bi bilo bolje da puste Fišera
da se sam probudi, a onda je rekla: „Mislim da imam delimičan odgovor na
pitanje zašto se duhovi zadržavaju u ovoj kući.“
„Je li?“ Baret je pogleda s kurtoaznim zanimanjem.
„Glas koji nas je upozorio, udarci po stolu - ličnost koja je odgovorna za
to stupila je u kontakt sa mnom sinoć u mojoj sobi. To je jedan mladić.“
„Ko je on?“, upita Baret.
„Belaskov sin!‘
Ćutke su je gledali.
„Gospodin Fišer ga je pomenuo, sećate se?“
„Da, ali nije li rekao da niko zasigurno ne zna da li je Belasko imao sina
ili nije?“, odvrati Baret.
Florens je klimnula glavom.
„Ipak, imao je sina. On je ovde. Izmučen je, pati. Mora da je prešao u svet
duhova kad je bio veoma mlad - ubrzo pošto je napunio dvadeset godina,
mislim. Vrlo je mlad i vrlo je uplašen, a od straha je besan, ljut, neprijateljski
nastrojen. Mislim da bi, kada bismo uspeli da ga ubedimo da ode, znatan deo
sile koja postoji u ovoj kući bio poništen.”
Baret klimnu glavom. Ne veruj joj ni reči, pomislio je.
„To je veoma zanimljivo.” Znam da mi ne veruje, pomisli Florens, ali
najbolje je da mu kažem šta mislim.
Upravo se spremala da promeni temu razgovora kad neko glasno zakuca
na ulazna vrata. Idit poskoči i prosu malo kafe. Baret joj se osmehnu.
„Pretpostavljam da je stigao agregat i, nadam se, jedan stolar.“ Ustavši,
uzeo je svećnjak i štap i zaputio se prema velikoj gostinskoj sobi. Zaustavio
se i okrenuo glavu, pogledavši u Idit. „Pa, pretpostavljam da je bezbedno da
te ostavim samu za toliko“, rekao je nekoliko trenutaka kasnije.
Prošao je kroz veliku gostinsku sobu i ušao u predvorje. Otvorio je vrata i
ugledao Dojčovog sekretara kako stoji na tremu. Podigao je kragnu, a u ruci
je držao kišobran. Baret se iznenadio kad je video da pada kiša.
„Dopremiii smo vam nov agregat, a tu je i stolar“, rekao je. Baret je
klimnuo glavom. „Šta je s mačkom?“
„I nju smo doneli“
Baret se zadovoljno osmehnu. Sad može da počne da radi.

13.17

Svetla su se upalila i sve četvoro je ispustilo zvuke olakšanja.

„Nek sam proklet“, rekao je Fišer. Razmenili su spontane osmehe.
„Nikad nisam misiila da električno osvetljenje može da izgleda toliko
dobro“, rekla je Idit.
Okupana svetlošču, velika gostinska soba je izgledala potpuno drugačije.
Sada je njena veličina delovala kraljevski, a ne zlokobno. Pošto više nije bilo
pretećih senki, izgledala je kao raskošna odaja u muzeju umetnosti. Više nije
nalikovala ukletoj pećini. Idit je pogledala u Fišera. Jasno se videlo da mu je
prijatnije. Stav mu je bio drugačiji, a uznemirenosti je nestalo iz njegovih
očiju. Gledao je u Florens, koja je sedela držeći mačku u krilu. Ima struje,
pomislila je. Mačka mirno leži. Osmehnula se. Kuća više nije izgledala kao
ukleto mesto. Oteo joj se uzdah kad su svetla zatreperila i ugasila se, pa se
ponovo upalila. Ubrzo su počela da slabe.
„Oh, ne“, promrmljala je.
„Polako“, reče Baret. „Srediće oni to.“
Minut kasnijc, svetlost je bila jaka i postojana. Kad je u miru prošao još
jedan mintit, Baret se osmehnu.
„Eto, vidiš ?“
Idit klimnu glavom. Međutim, više nije osećala olakšanje. Period
opuštene sigurnosti smenila je stalna zebnja da će svakog časa ponovo
zavladati mrak. Florens je pogledala u Fišera. Kad su im se pogledi sreli,
osmdhnula mu se. Nije joj uzvratio, Budale, pomislio je. Upali se nekoliko
sijalica i svi misle da je opasnost prošla.

13.58

Postavili su kabinu u severoistočnom uglu velike gostinske sobe. Između

zidova je postavljena drvena motka dugačka tri metra. S motke su, na
prstenovima, visile dve teške zelene draperije koje su omeđivale prostor visok
dva i po metra. Unutra je stajala drvena stolica s ravnim naslonom.
Baret je sklonio draperije u stranu kako bi mogao da ubaci drveni stočić
koji je, na njegovu molbu, doneo Fišer. Gurnuvši sto ispred otvora, stavio je
na njega daire, gitaricu, zvonce i komad kanapa. Zadovoljno je osmotrio
kabinu, a onda se okrenuo prema ostalima.
Gledali su ga kako pretura po unutrašnjosti drvenog sanduka i vadi kanap,
zvono, gitaru i daire. Izvadio je par crnih hulahopki i crnu radničku bluzu
dugih rukava i pružio ih Florens. „Verujem da će vam veličina odgovarati“,
rekao je. Florens je piljila u njega.
„Da nemate nešto protiv?“
„Pa…”
„Znate da je to standardna procedura!‘
„Da, ali…”, oklevaia je, „kao mera predostrožnosti protiv prevare!‘
„Prvenstveno!‘
Florens se zbunjeno osmehnu. „Pa, ne misiite valjda da mogu da počinim
prevaru zahvaljujući sposobnosti koju sam tek juče otkriIa?“
„Daleko od toga, gospođice Taner. Reč je jednostavno o tome da treba da
održimo standarde. Ako to ne budemo učinili, rezultati neće biti naučno
prihvatljivi.“ Naposletku je uzdahnula: „Dobro.“ Uzela je hulahopke i bluzu,
pogledala oko sebe, ušla u kabinu i navukla zavese. Baret se okrenuo prema
Idit.
„Da li bi htela da je pregledaš, dušo?“, upitao je. Nagnuvši se nad sanduk,
izvadio je kalem crnog konca, u koji je bila zabijena igla, i pružio joj ga. Idit
je krenula prema kabini, a njeno lice je izražavalo nelagodu. Oduvek je
mrzela to da radi, iako to nikada nije priznala Lajonelu. Kad je došla do
kabine, pročistila je grlo. „Mogu li da uđem?“ Načas je vladala tišina, a onda
se Florens oglasila.
„Da.“ Idit se provukla između dve draperije i ušla u kabinu.
Florens je skinula suknju i džemper i upravo se saginjala skidajući
negliže. Uspravila se i prebacila negliže preko naslona stolice. Kad je posegla
ka kopči belog prslučeta, Idit je skrenula pogled. „Žao mi ie“, promrmljala je.
„Znam da je…“
„Ne treba da vam bude neprijatno“, odvrati Florens. „Vaš muž je potpuno
u pravu. To je standardna procedura.“
Idit je klimnula glavom. Dok je Florens prebacivala prsluče preko naslona
stolice, Iditin pogled je ostao prikovan za njeno lice. Pogled joj je sam pao
kad se Florens sagnula da bi skinula gaćice. Iznenadena punoćom njenih
grudi, Idit brzo podiže pogled. Florens se uspravila.
„U redu“, rekla je. Idit je primetila da joj se koža na rukama naježila.
„Brzo ćemo to obaviti, pa ćete moći da se obučete“, rekla je.
„Usta?“ Florens otvori usta i Idit pogleda unutra. Osećala se glupo. „Pa,
ako nemate neki šupalj zub ili nešto sIično…“
Florens je zatvorila usta i nasmešila se.
„To je obična formalnost. Vaš suprug zna da ništa ne krijem.“
Idit je klimnula glavom.
„Vaša kosa?“
Florens je podigla obe ruke da bi raspustila kosu.
Grudi su joj se podigle od tog pokreta, te su se njene ukrućene bradavice
očešale o Iditin džemper. Idit ustuknu, gledajući kako se uvojci bujne crvene
kose prosipaju po Florensinim ramenima krem boje. Nikada ranije nije
pregledala toliko lepu ženu.
„U redu“, rekla je Florens.
Idit je počela da provlači prste kroz kosu žene medijuma. Bila je topla
isvilenkasta. Osetila je aromu Florensinog parfema. „Balensijaga“, pomislila
je. Udahnula je s mukom. Osećala je težinu Florensinih dojki na svojim
grudima. Poželela je da uzmakne, ali nije mogla. Pogledala je u zelene oči
žene medijuma, pa je žurno spustila pogled.
Okrenuvši joj glavu, pogledala je u njene uši. Neću joj zavirivati u
nozdrve, pomislila je. Nezgrapno je privukla ruke k sebi.
„Ispod pazuha?“, rekla je. Florens je podigla ruke, te su joj dojke opet
poskočile. Idit se odmakla od nje i proučila njene obrijane pazuhe. Skrušeno
je pogledala u Florens. Činilo se da su zamrznute u vremenu. Onda je
primetila da je Florens pognula glavu, pa je i sama spustila pogled. Trgnula se
kad je videla da je Florens dlanovima podigla dojke. Ovo je smešno,
pomislila je. Klimnula je glavom i Florens je sklonila ruke. Dosta je, odlučila
je Idit. Reći ću da sam obavila i ostalo. Očigledno je da ne namerava da
počini bilo kakvu prevaru. Posmatrala je ženu medijuma kako seda u stolicu,
dahćući od hladnoće. Pogledala je u Idit. Reći ću da sam obavila i ostalo,
pomisli Idit.
Naslonivši se, Florens je raširila noge.
Idit je zurila u telo žene medijuma: u obline njenih teških, opustenih dojki,
u njen zaobljen stomak, u mlečnobelu punoću njenih butina, u razdeljak
blistavobakarnih dlačica između njenih nogu. Nije mogla da skrene pogled.
Osetila je kako vrelina nadire u njen stomak.
Toliko je naglo okrenula glavu da je u vratu osetila oštar bol.
„Šta je bilo?“, upita Florens.
Idit je progutala pljuvačku, zureći iznad drvene motke. Videla je samo
tavanicu. Pogledala je Florens.
„Šta?” ponovila je žena medijum.
Idit je zatresla glavom.
„Misiim da možemo da zaključimo…“ Ućutala je, odmahnuvši drhtavom
tukom, a onda se okrenula i izašla iz kabine.
Klimnula je glavom Lajonelu i otišla do kamina. Bila je sigurna da izgleda
zbunjeno, ali nadala se da je neće pitati šta joj je.
Zurila je u vatru. Shvatila je da drži nešto u ruci. Pogledala je. Bio je to
kalem konca. Sada ga mora odneti tamo. Zatvorila je oči. Vrat ju je još boleo
od onog naglog pokreta. Da li je zaista videla da se nešto pomera? Tamo nije
bilo ničega. Ipak, mogla bi da se zakune da je neko odozgo gledao u kabinu.
Gledao je u nju.

14.19

Da nije prejako ?“, upitao je Baret.

„Ne, dobro je“, tiho je odgovorila Florens.
Baret je vezao rukavice za njene zglobove. Florens je preko njegovog
ramena pogledala u Idit, koja je sedela pored stola sa opremom, držeči mačku
u krilu.
„Položite dlanove na ploče na stolici“, objasnio je Baret. Na dlanovima
rukavica behu prišivene metalne pločice. Kad je Florens spustila dlanove na
ploče prikucane za rukohvate, na jednom od uređaja zasvetle par malih
sijalica.
„Dokle god su vaše ruke na svom mestu, sijalice će svetleti“, rekao joj je
Baret. „Kad prekinete kontakt…“ Podigao je njene ruke i sijalice se ugasiše.
Florens je gledala u Bareta, koji je razmotavao žicu priključenu na nožne
ploče. Bila je uznemirena zbog toga što je Idit onako naglo pogledala uvis, a
ona ništa nije primetila.
„Da li i ploče na nogama aktiviraju iste sijalice?“, pitala je.
„Druge dve!”
„Zar to nije previše svetlosti?“
„Suma napona sve četiri lampe manja je od deset vati“, odgovorio je dok
je priključivao nožne ploče.
„Ja sam mislila da ćemo biti u mraku!‘
„Ovaj test se ne može izvesti u mraku.” Baret je podigao pogled. „Da li
biste oprobali nožne ploče?“
Florens je ploče koje su bile pričvrščene za đonove njenih cipela stavila
na ploče koje je Baret stavio na pod. Na stolu sa opremom zasvetleše još dve
male sijalice. Rukama se oduprevši o sto, Baret ustade. Napravio je bolnu
grimasu.
„Ne brinite“, reče. „Biće tek onoliko svetlosti koliko je neophodno za
posmatranje!”
Florens klimnu glavom. Baretove reči je, ipak, nisu umirile. Zašto sam
toliko uznemirena?, pomislila je.
Fišer je sedeo, gledajući u ženu medijuma. Njena ženstvena figura jasno
se ocrtavala ispod pripijene odeće. Prizor ga nije uzbudio. Ta prokleta crna
odeća, mislio je. Koliko sam je puta nosio? Sve čega se sećao iz prvih deset
godina svog života behu beskrajne seanse nalik na ovu i putovanja autobusom
u pratnji majke - od grada do grada, od testa do testa. Pripalio je još jednu
cigaretu i posmatrao kako Baret povezuje žice s Florensinim nadlakticama i
butinama, vezuje je za stolicu, a onda uzima mrežu za komarce za koju su bila
prišivena sićušna zvonca. Razmotavši je, Baret je zakači za drvenu motku
kako bi pokrila prostor koji nije bio pokriven draperijama. Privukao je stočić
k sebi. Sada je mreža pokrivala prostor između stola i Florens, a tegovi
okačeni za donji kraj držali su je zategnutom.
Baret je postavio infracrvena svetla tako da osvetljavaju površinu stola
ispred kabine. Uključivši nevidljiva svetla, rukom je prešao iznad stola u
kabini. Začulo se škljocanje kad su se na dva fotoaparata aktivirale
sinhronizovane blende. Zadovoljan, Baret je proverio dinamometar i poklopac
na telekinetoskopu. Izvadio je glinu za modeliranje i promešao rastopljeni
parafin u loncu koji je stajao na maloj električnoj peći.
„Spremni smo“, rekao je.
Kao da ga je razumela, mačka je iznenada skočila sa Iditinog krila i
otrčala u pravcu predvorja.
„Zar to nije dobar znak?“, rekla je.
„To ništa ne znači“, odvrati Baret. Podesivši žuto i crveno svetlo na
minimum, otisao je do zida i pritisnuo prekidač. U velikoj gostinskoj sobi
zavlada mrak. Baret je zauzeo svoje mesto za stolom i uključio snimanje na
magnetofonu. „Dvadeset drugi decembar 1970. godine“, rekao je u mikrofon.
„Učesnici seanse: doktor Lajonel Baret i njegova supruga, gospodin
Bendžamin Frenklin Fišer. Medijum: gospođica Florens Taner.” Žurno je
odrecitovao sve pojedinosti postavke i sve mere predostrožnosti, a onda
ponovo sede. „Nastavite“, rekao je. Tiho su sedeli dok je Florens govorila reči
prizivanja i pevala himnu. Kad je završila, počela je duboko da diše. Ubrzo su
njene ruke i noge počele da se trzaju kao da je izložena nizu strujnih udara.
Glava joj se ljuljala levo-desno, a lice joj se zacrvenelo. Iz njenog grla je
dopiralo duboko stenjanje.
„Ne“, promrmijala je. „Ne, ne sada!‘ Zvukovi koje je ispuštala bivaii su
sve tiši, a onda se, nakon jednog dubokog, zvučnog udisaja, sasvim utišala.
 „Četrnaest sati i trideset osam minuta: gospođica Taner je pala u trans“,
reče Baret u mikrofon. „Puls: osamdeset pet. Disanje: petnaest. Četiri
električna kontakta!” Proverio je termometar. „Nema promene temperature:
22,7 stepeni Ceizijusove skale. Očitavanje na dinamometru: hiljadu osamsto
sedamdeset.” Dvadeset sckundi kasnije, ponovo se oglasio. „Vrednost na
dinamometru se smanjila na hiljadu osamsto dvadeset tri. Temperatura se
smanjuje: sada jc 19,2 stepena Celzijusove skale!”
Idit je privukla noge. Stiskala ih je osetivši hladnoću ispod stola. Fišer je
nepomično sedeo. Uprkos tome što su njegove barijere bile podignute, mogao
je da oseti kako energija raste oko njega. Baret je ponovo proverio
termometar. „Temperatura se dosad spustila na 10,8 stepeni. Vrednost na
dinainometru jeste hiljadu sedamsto sedamdeset. Vrednost na meraču pritiska
je negativna. Električni kontakti neprekinuti. Disanje se ubrzava. Pedeset…
pedeset sedam… Šezdeset; konstantan rast.“
Idit je netremice posmatrala Florens. Pri slaboj svetlosti, mogla je da
razazna samo lice i šake žene medijuma. Izgledala je kao da, sklopivši oči,
leži u stolici. Idit je progutala pljuvačku. Činilo joj se da joj hladan kamen
leži u stomaku. Ni utešni Lajonelov glas nije mogao da odagna taj osećaj.
Trgla se kad se začulo škljocanje fotoaparata. „Infracrveni zraci prekinuti,
fotoaparati aktivirani“, reče Baret. Pogledao je u tamnoplavi uređaj i napeo se
od uzbuđenja. „Javljaju se dokazi EMZ-a.“
Fišer ga pogleda. Šta je EMZ? Očigledno nešto što je Baretu veoma
važno.
„Disanje medijuma na dvesta deset“, rekao je Baret. „Dinamometar -
hiljadu četiristo šezdeset. Temperatura..!”
Zastao je kad je čuo Iditin uzdah.
„Prisustvo ozona u vazduhu”, reče. Neverovatno, pomislio je.
Prošao je minut, pa još jedan, a miris ozona i hladnoća i dalje su se
pojačavali. Idit je naglo zatvorila oči. Potom ih je opet otvorila, zagledavši se
u Florensine šake. Nije joj se priviđalo.
Niti beličaste, viskozne materije izlazile su iz vrhova prstiju žene
medijuma.
„Formira se teleplazma“, rekao je Baret. „Odvojeni filamenti se sjedinjuju
u jednu opnastu nit. Pokušaj proboja materije!” Sačekao je da se nit
teleplazme produži, pa je rekao Florens: „Podigni zvono!‘ Nekoliko trenutaka
kasnije, ponovio je naredbu. Viskozni pipak je, poput zmije, polako počeo da
se diže. Idit je uzmakla na svojoj stolici, gledajući kako pipak prolazi kroz
mrežu i prilazi stolu.
 „Teleplazma je prošla kroz mrežu i kreće se prema stolu“, objavio je
Baret.
„Vrednost na dinamometru: hiljadu trista četrdeset. I dalje pada. Električni
kontakti neprekinuti.“
Fišer je čuo tek zbrku besmislenih zvukova dok je gledao kako vlažni,
sjajni pipak gmiže po stolu kao nekakav džinovski crv. Jedan prizor mu
blesnu u glavi: on, četrnaestogodišnjak, u dubokom je transu, a slična materija
mu izlazi iz usta. Zadrhtao je kad se opnasni pipak obmotao oko drške
zvonceta za čaj. Pipak se polako stezao. Iznenada je podigao zvonce. Fišerove
noge grčevico poskočiše kad se razlegao zvuk zvona.
„Hvala. Sada ga spusti, molim te“, rekao je Baret. Idit ga pogleda,
preneražena njegovom smirenošču. Ponovo je pogledala u sto. Videla je kako
sivi ekstremitet spušta zvono i pušta dršku.
„Pokušaćemo da uzmemo uzorak“, kaza Baret. Ustao je i stavio
porcelansku posudu na stočić ispred kabine. Pipak se trže kao da uzmiče u
strahu. „Ostavi jedan deo u posudi, molim te“, reče Baret, sedajući na stolicu.
Sivi pipak se zanjiha napred-nazad kao stabljika morske biljke koju nosi
struja. „Ostavi jedan deo u posudi, molim te“, ponovio je Baret. Pogledao je u
EMZ uređaj. Jezičak je prešao oznaku 300. Osetio je ushićenje. Okrenuvši se
prema kabini, ponovio je svoj zahtev.
Tek kad je sedmi put izgovorio te reči, sjajno vlakno je počelo da se
pomera. Polako je krenulo prema posudi. Idit je zurila u tu stvar, zgađena i
oduševljena u isto vreme. Izgledalo je kao siva zmija bez očiju. Kad je došlo
do činije, počelo je da gmiže preko ivice. Idit se trgnula kad je pipak
ustuknuo. Ponovo je počeo da se penje u posudu. Pokreti su mu bili oprezni.
Onda se opet nečujno vratio.
Pipak je ostao u posudi tek posle petog pokušaja. Uvijajući se tečnim,
spiralnim pokretima, napunio je činiju do vrha. Povukao se trideset sekundi
kasnije. Idit se iznenadila kad se izgubio iz vida.
Baret je ustao i prebacio činiju na sto sa opremom. Idit je pogledala u
providnu tečnost u činiji.
„Uzorak ostavljen u posudi“, reče Baret, gledajući ga. „Bez boje i mirisa.
Malo je zamućen!”
„Lajonele!” Hitnost u Iditinom prigušenom glasu natera ga da podigne
pogled.
Oko donje polovine Florensinog lica stvarala se oblačasta masa.
„Teleplazmična materija se formira oko donjeg dela medijumovog lica“,
rekao je Baret. „Izlazi iz usta i nosa!‘
Dok je on govorio u mikrofon, opisujući materijalizaciju i očitavajući
vrednosti na mernim instrumentima, Idit je zurila u ono što se dešavalo ispred
Florensinog lica. Izgledalo je kao iscepana, prljava maramica, čiji donji deo
visi u resama. Gornji deo je počeo da se podiže. Raširio se, blago se njišući.
Najpre je zaklonio Florensin nos, a zatim oči i čelo. Celo njeno lice beše
zaklonjeno. Tvar je nalikovala odrpanom velu iza kog su se mogle nazreti crte
njenog bledog lica.
„Teleplazmički veo počinje da se kondenzuje“, rekao je Baret. Ovo je
stvarno fantastično, pomislio je. Da jedan psihički medijum stvori tako
efektnu teleplazmu na prvoj seansi u kojoj deluje kao fizički medijum - to je
gotovo bez presedana. Gledao je, a njegovo interesovanje je raslo. Magličasti
veo je sada bio mnogo gušći. Biio je potrebno svega pola minuta da
Florensino lice nestane iza njega. Ubrzo čitava njena glava glava i gornji deo
ramena behu sakriveni iza tvari koja je ličila na teški, sivi pokrov. Donji deo
tog bezbojnog materijala spuštao se ka njenom krilu, gde se sužavao u traku
široku desetak centimetara. U tom delu je i njegova boja počinjala da se
menja.
„Odvojen filament se pruža prema podu“, rekao je Baret. „Crvenkasta
nijansa se pojavljuje na pretežno sivoj boji. Tkivo koje se rasteže izgleda
upaljeno. Postaje sve svetlije… svetlije. Sada je boje mesa!”
Fišer je imao osećaj da je sav utrnuo. Dok je gledao koprenu koja je
obavijala Florensinu glavu i telo, činilo mu se da se njegova stolica naginje
unazad. Najednom ga uhvati panika. Počeo je da gubi kontrolu. Zario je nokte
u dlanove i bol je nadvladao sve ostalo.
Veo preko Florensinog lica postajao je sve gušći. Sve je više ličio na
tkaninu natopljenu belom bojom. Tkanje je bilo nejednako, pa se ovde-onde
još moglo videti kroz tkaninu. Delovi materije nalik na trake i komade tkanine
počeše da se stvaraju i na drugim delovima njenog tela - iznad desne ruke i
noge, na levoj dojci, u krilu. Kao da je čaršav umočen u fluorescentnu tečnost,
a zatim iscepan na komade koji su se, razbacani po njenom telu, uglavnom
zadržali na njenoj glavi i ramenima. Idit se snažno odupirala ieđima o stolicu,
potpuno nesvesna da to čini. I ranije je viđala parapsihološke pojave, ali
nikada nije videla ništa slično ovome. Lica ukočenog poput maske, gledala je
kako delovi teleplazme počinju da se spajaju. Malo-pomalo, dobijali su oblik.
Pipak, ponovo beličast, podsećao je na ruku i šaku.
„Nešto dobija oblik“, rekao je Baret.
Dvadeset sedam sekundi kasnije, ispred kabine je stajala bela prilika u
bezobličnoj odori, bespolna, nedovršena, s rukama nalik na rudimentarne
kandže.
Imala je usta, dve tamne tačke namesto nozdrva i dva oka koja kao da su
gledala u njih. Idit zaprepašćeno uzdahnu.
„Polako“, reče Baret. „Formirala se teleplazmička figura. Nesavršena…“
Zaćutao je kad se prilika zakikotala.
Idit se oteo uzvik iznenađenja.
“Polako”, rekao joj je Baret. Prilika se nasmejala. Bio je to grohotan
smeh, dubok i zvonak. Činilo se da je vazduh zasićen njime. Idit se dizala
kosa na glavi. Prilika se okretala prema njoj. Činilo joj se da joj prilazi.
Zajecala je prestravljeno.
“Budi mirna, šapnuo je Baret. Prilika iznenada posegnu prema njoj, te Idit
vrisnu, štiteći lice rukama. Uz zvuk nalik na pucanj ogromne elastične trake,
prilike nestade. Florens se oglasila hrapavim glasom, pa je Idit ponovo
poskočila. Fišer je skočio na noge.
„Čekajte!“, naredio je Baret.
Fišer je ukočeno stajao pored stola dok je Baret podizao mrežu i crvenom
svetlošću baterijske lampe osvetljavao Florensino lice. Brzo je ugasio svetlost
i proverio instrumente.
„Gospođica Taner izlazi iz transa“, rekao je. „Preuranjena retrakcija je
izazvala kratak sistemski šok.“ Pogledao je u Fišera.
„Sada joj pomozite“, rekao je.

16.23

Idit se probudila trgnuvši se. Pogledala je u sat i videla da je spavala više

od jednog sata.
Lajonel je sedeo za osmougaonim stolom, gledajući u mikroskop i praveći
beleške. Idit je spustila stopala na pod i uvukla ih u cipele. Koraćajući po
tepihu, prišla mu je. Baret je podigao pogled, osmehujući se.
„Da li se sada bolje osećaš?“
Klimnula je glavom.
„Izvinjavam se zbog onog malopre.”
„Nema veze!‘
 Na Iditinom licu se pojavi bolna grimasa.
„Ja sam kriva za ’preuranjcnu retrakciju’, zar ne?“
„Ne brini, biće ona dobro; siguran sam da to nije najgora stvar koja joj se
dogodila tokom seanse!” Baret je neko vreme gledao u nju, a onda ju je
upitao:
„Zbog čega si bila onoliko uznemirena pre seanse? Zbog pregleda, zar ne
?“
Idit je bila svesna toga da se ustručava da kaže pravi razlog.
„Bilo je malo čudno, da.“
„I ranije si to radila!‘
„ZnamT Osetila je kako postaje napetija. „Ali, ovog puta sam se čudno
osećala!‘
„Trebalo je da mi kažeš. Mogao sam to da obavim umesto tebe!‘
„Drago mi je što nisi.“ Idit je uspela da se osmehne. „U poređenju s njom,
izgledam kao dečak.“ Baret frknu. „Kao da je to važno.“
„Bilo kako bilo, žao mi je što sam upropastila scansu!‘ Idit je namerno
promenila temu.
„Ništa nisi upropastila. Ja sam izuzetno zadovoljan.”
„Šta radiš?“
Baret pokaza mikroskop.
„Pogledaj!‘ Idit pogleda kroz okular. Na pločici se ukazaše skupovi
nepravilnih oblika i skupovi okruglih i poligonalnih oblika.
„Šta to gledam?“, upitala je.
„Uzorak telepiazme pripremljen u vodi. To što vidiš jesu kongiomerati
etioliranih, lameliranih i kohezivnih tela, kao i jednoćeiijski siojevi raziičitih
obiika sličnih epitelu bez nukieusa!”
Idit ga je prekorno gledala.
„Da li zaista misiiš da sam razumela to šro si upravo izgovorio?”
Baret se osmehnu,
„Samo se pravim važan. U stvari, hteo sam da kažem da se uzorak sastoji
od uništenih ćelija, ostataka epitela, ljuspica, listića, opnastih nakupina,
izolovanih masnih nakupina, sluzi i tako dalje?
„Što znači…“
 „Što znači da je ono što spiritisti nazivaju ektoplazmom sastavijeno
isključivo od delova medijumovog tela, a ostatak je izvučen iz vazduha i
delova medijumove odeće. Tu spadaju vlaknasti ostaci biljaka, spore
bakterija, skrobna vlakna, hrana, čestice prašine i tako dalje. Najveći deo je,
međutim, organsko, živo tkivo. Zamisli samo. Organska eksternalizacija
misli. Um sveden na materiju, podložan naučnoj opservaciji, merenju i
analizi.”
Začuđeno je odmahnuo glavom.
„Koncept duhova u poređenju s tim deiuje krajnje prozaično!”
„Ti misliš da je gospodica Taner napraviia onu priliku od vlastitog tela.
„U suštini, da!”
„Zašto?”
„Da bi dokazala nešto. Ona priiika je, bez sumnje, trebalo da bude
Belaskov sin - sin koji, ubeđen sam, nikada nije postojao.“

16.46

Mačka je lenjo ležala pored nje, uživajući u toploti. Telo joj je vibriraio
dok je prela, zadovoijna Florensinim milovanjem.
Kad se popela na sprat, zatekla ju je kako čuči ispred njenih vrata i, iako
se osećala veoma loše, podigla ju je i unela u sobu. Držaia ju je u krilu sve
dok nije prestala da drhti, a zatim ju je spustila na krevet i istuširala se vrelom
vodom. Sada je ležala u kućnom ogrtaču, prebacivši krevetski prekrivač preko
nogu.
„Jadna maco“, tiho je govorila. „Gde su te ovo doveli?“ Prešla je prstom
ispod mačkinog vrata, te mačka polako podiže glavu, ne otvarajući oči. Baret
je rekao da mu je mačka potrebna da bi mu pružila dodatnu potvrdu o
„prisustvu“ u kući. To joj je delovalo kao prilično okrutna mera. Možda bi
mogla da zamoli ljude koji im donose hranu da je odnesu. Tražiće od Bareta
da je obavesti kad mu mačka više ne bude potrebna. Florens je ponovo
zatvorila oči. Poželela je da može da zaspi, ali mnogo šta joj nije davalo mira.
Čudno ponašanje gospođe Baret - trenutak kad se naglo okrenula, kao da je
neko gleda; Baretovo insistiranje na merama protiv prevare; pojava nove
sposobnosti kod nje same; to što nije mogla da uđe u kapelu; briga za Fišera;
osećaj nezadovoljstva samom sobom; sumnja da Belaskovom sinu pridaje
previše važnosti. Na kraju krajeva… Trgnula se, uzdahnuvši, kad je mačka
iznenada skočila s kreveta. Podigavši se, videla ju je kako trči do vrata i izvija
leđa, sva nakostrešena. Mačkine zenice behu toliko raširene da se Florens
učinilo da su joj oči crne. Žurno je ustala i prišla mački. Čim je otvorila vrata,
mačka je izletela u hodnik i nestala.
Nešto je zalepetalo iza nje. Kad se okrenula, videla je kako prekrivač i
ćebad padaju na tepih.
Nešto je bilo ispod čaršava.
Florens je zurila u krevet. Bio je to obris muškarca. Krenula je prema
krevetu. Ukrutila se kad je videla da je prilika gola. Mogla je da razazna
svaku konturu, od širokih, nabreklih grudi do izbočenih genitalija. Osetila je
kako se u njenom telu budi seksualna napetost. Ne, rekla je sebi: to je upravo
ono što želi.
„ Ako si opet došao da me zadiviš svojom pameću, nisam
zainteresovana“, rekla je. Prilika nije davala glasa od sebe. Nepomično je
ležala ispod čaršava, podižući i spuštajući grudi u savršenoj simulađji disanja.
Florens mu pogleda u lice. „Da li si ti sin Emerika Belaska?“, upitala jc.
Približavala mu se duž ivice kreveca. „Ako jesi, rekao si da se ništa ne menja.
Međutim, s ljubavlju je sve moguće. To važi za ovozemaljski život, ali i za
život posle smrti.“ Nagnula se nad njega, pokušavajući da razabere crte
njegovog lica.
„Reci mi ko si“, rekla je.
„Bu!“, uzviknu prilika. Florens je skočila, kriknuvši. Uto je čaršav pao i
otkrio da na krevetu nema ničega. U sobi je odjeknuo podrugljiv smeh.
Florens se ukočila, ozlojeđena.
„Vrlo smešno“, rekla je. Smeh je postao piskaviji, luđi. Florens je stegla
pesnice. „Ako su neslane šale sve što te interesuje, ne prilazi mi!“, naredila je.
Skoro punih dvadeset sekundi, u sobi je vladala grobna tišina. Florens
oseti kako joj se stomačni mišići zatežu. Iznenada, kineska lampa pade na
pod. Sijalica se razbi. Samo je svetlost iz kupatila sprečavala da u sobi
zavlada potpuni mrak. Florens se trgla začuvši korake kako se udaljavaju po
tepihu. Vrata sobe su se otvorila s takvom silinom da su udarila u zid.
Počeknula je, a zatim je otišla do vrata i zatvorila ih. Pošto je upalila
svetlost na tavanici, otišla je do oborene lampe i podigla je. Toliko besa,
pomislila je. Međutim, nije to bio samo bes.
Bio je to i poziv u pomoć.
18.21

Florens je ušla u trpezariju.

„Dobro veče“, rekla je. Fišer se kratko osmehnu. Florens sede za sto. „Da
li si ti video te Ijude ?“, upitala je, mahnuvši rukom prema stolu koji je bio
postavljen za večeru.
„Ne,”
Osmehnula se.
„Bilo bi smešno kad uopšte ne bi postojali.”
Fišer ničim nije pokazao da ga to zabavlja. Florens je pogledala u pravcu
velike gostinske sobe.
„Pitam se gde li su Baretovi“, rekla je. Onda je ponovo pogledala u njega.
„Šta si ti radio?“
„Izviđao sam.“ Podigao je pokiopac s jednog od poslužavnika i otkrio
gomilu jagnjećih kotleta. Potom je vratio poklopac.
„Treba da jedeš“, rekla je.
Gurnuo je tanjir prema njoj.
„Možda bi trebalo da pričekamo“, dodala je.
„Kako hoćeš.“
Florens je čekala nekoiiko sekundi, pa reče:
„Uzeću malo saiate.” Poslužila se i pogledala ga. Odmahnuo je glavom.
„Bar malo?“ Fišer ponovo odmahnu glavom.
Florens je pojela malo salate, a onda se ponovo oglasila.
„Da li si stupio u kontakt s Belaskovim sinom kad si prošli put bio ovde?“
„Ja sam bio na direktnoj vezi!”
Začu se zvuk koraka i oni se okrenuše.
„Dobro veče” rekla je Florens.
„Dobro veče.“ Baret se učtivo osmehnuo; Idit je klimnula glavom. „Da li
se bolje osećate?“, upitao je Baret.
Florens je klimnula glavom.
 „Da. Dobro sam!‘
„Odlično.” Baret i njegova supruga su seli, poslužili se hranom i počeli da
jedu.
„Baš smo pričali o Belaskovom sinu“, kaza Florens.
„Ah, da. Belaskov sin!”
Nešto u Baretovom tonu ozlojedi Florens. Odjednom joj se zgadila
pomisao da ju je taj čovek podvrgao ponižavajućem pregledu. Setila se
kostima i onih besmislenih mera predostrožnosti: konopaca, mreže,
infracrvene svetlosti, ploča na dlanovima i stopalima, fotoaparata. Pokušala je
da potisne gnev koji je rastao u njoj, ali nije mogla. Kako se Baret usuđuje da
se tako ponaša prema njoj? Njena uloga u ovom projektu jednako je važna
kao njegova.
„Da li će ikada prestati ?“, upitala je.
Svi pogledaše u nju.
„Da li ste se meni obratili?“, upita Baret.
„Jesam.“ Ponovo je pokušala da suzbije gnev, ali pred očima joj se iznova
pojaviše siika pregleda, kostim i apsurdne mere predostrožnosti protiv
prevare.
„Da li će prestati - šta?“, nastavio je Baret.
„Ta sumnjičavost. Nepoverenje.“
„Nepoverenje?“
„Zašto očekujete od medijuma da stvori pojave isključivo u uslovima koje
nalaže nauka?“, zahtevala je da zna. „Mi nismo mašine. Mi smo ljudska bića.
Ta kruta, beskompromisna naučna pravila donela su parapsihologiji više štete
nego koristi.”
„Gospodice Taner…“ Baret je delovao zbunjeno. „Odakle vam to? Da
nisam…”
„Ja nisam medijum zato što uživam u tome, znate“, prekinu ga Florens.
Što je više pričala, bivaia je sve razjarenija. „To iskustvo može biti vrlo bolno
i naporno!”
„Zar ne mislite da…?“
„Slučajno verujem da je ta sposobnost zapravo manifestacija boga u
čoveku.“ Nije mogla da se zaustavi. “Ali kad ti progovorim’“, besno je
citirala Sveto pismo, „’otvoriću ti usta, i kazaćeš im: Ovako veli Gospod.’“
 „Gospođice Taner…“
„Ne postoji ništa u Svetom pismu - ni jedan jedini zabeleženi fenomen -
koji se ne javlja i danas, bila to svetlost ili zvuci, drmanje zidova ili prolazak
kroz zatvorena vrata, strujanje vazduha, levitacija, automatsko pisanje ili
govorenje na različitim jezicima.“ Nastupila je napeta tišina. Florens je
netremice gledala u Bareta, svesna da Fišer i Idit gledaju u nju. Duboko u
vlastitom umu, čula je zvuk upozorenja, ali bes ga je prigušio. Gledala je kako
Baret sipa kafu i podiže šolju. Pogledao je u nju.
„Gospođice Taner“, rekao je, „ne znam zbog čega ste toliko uzrujani,
ali…“ Zaćutao je kad mu je šolja eksplodirala u ruci. Idit se odbaci unazad,
kriknuvši. Baret je sleđeno posmatrao krhotinu drške koja mu je ostala među
prstima. Krv je kapaia iz posekotine na palcu. Florens oseti snažno pulsiranje
u slepoočnicama. Fišer je zbunjeno gledao oko sebe.
„Šta, za ime boga..!”, izusti Baret. Prekinula ga je eksplozija čaše koja je
stajala kraj njegovog tanjira. Komadići stakla se razleteše po celom stolu. Idit
je naglo povukla ruke kad je njen tanjir skočio sa stoia, okrećući se i
rasipajući hranu po podu. Zatim je pao i razbio se. Poskočila je na stolici kad
se gornji deo njene čaše, snažno prasnuvši, odlomio i poleteo prema njenom
suprugu. Baret, koji je upravo izvlačio maramicu iz džepa, uspeo je da se
skloni u stranu. Staklo se odbilo od njegove ruke i završilo na podu. Tada se
rasprsnu Fišerova čaša, a on se izvi unazad, štiteći lice rukom.
Florensin tanjir je napravio salto, razbacavši salatu po stolu. Pokušala je
da ga uhvati. Kad je tanjir poleteo preko stola, izmakla se. Baret je trznuo
glavom u stranu. Tanjir je prošao tik pored njegovog uva, pao na pod
dočekavši se na ivicu i nastavio da se kotrlja. Naposletku se razbio o zid. Idit
je vrisnula kad je teški oval kliznuo prema njenom mužu. Baret je skočio na
noge, oborivši stolicu. Umalo je pao, ali uspeo je da se uhvati za sto. Oval
pade preko ivice stola. Pire od krompira se rasu po Baretovim cipelama i
pantalonama.
Sada je i Fišer bio na nogama. Pokušao je da se odmakne od stola, ali
stolica ga je gurnula napred, pribivši ga uza sto. Ugledao je kako njegova
šolja poleće sa stola i udara Bareta posred grudi, zasipajući ga kafom. Idit je
vrisnula, ali njen vrisak preseče Fišerov tanjir koji prelete tik iznad njene
glave. Fišerova stolica kliznu unazad, te on pade na kolena, Iica iskrivljenog
od šoka.
Baret je pokušavao da obmota povređeni prst maramicom.
Srebrno lonče za kafu se srušilo i krenulo prema njemu, vrteći se i
prosipajući kafu na sve strane. Baret se bacio u stranu ne bi li ga izbegao, ali
se uto okliznuo na krompir. Zamahao je rukama ne bi Ii povratio ravnotežu, a
zatim je pao na desni bok. Lonče za kafu pade sa stola, odbivši se o list
njegove leve noge. Zaurlao je, opečen vrelom kafom. Idit je pokušala da
ustane i da mu pomogne, ali njena stolica se nagnula unazad i izbacila je iz
ravnoteže. Nož i kašika proleteše pored njenog obraza.
Florens se spustila u stolicu kad je još jedan oval s hranom kliznuo prema
Baretu. Baret je pokušao da otpuže u zaklon. Oval se uz tresak sruči kraj
njega, zakačivši ga po cevanici. Idit je nekako uspela da ustane.
„Pod sto!“, viknu Fišer. Florens je kliznula sa stolice i dočekala se na
kolena. Fišer se bacio pod sto. Lampa koji je visila iznad stola poče da se klati
sve brže i brže.
Jedva su stigli da se sakriju pod sto kad su predmeti na polici koja je
stajala uz istočni zid počeli da oživljavaju. Teška srebrna posuda za
podgrevanje hrane prelete preko cele prostorije i udari u sto uz zaglušan
prasak. Idit vrisnu. Baret je nagonski krenuo prema njoj, a onda se vratio
uvijanju povređenog palca. Velika srebrna činija je jurnula prema njima,
kovitlajući se u vazduhu. Udarila je u nogu stola i zavrtela se vrtoglavom
brzinom. Florens pogleda u Fišera. Bio je na kolenima, razrogačenih očiju, a
na njegovom ukočenom licu ocrtavao se užas. Želela je da mu pomogne, ali
bila je previše ošamućena. Hladnoća joj se komešaia u stomaku.
Svi su zapanjeno podigli glave kad je sto počeo da se Ijulja napred-nazad.
Srebrna činija s prelivom pade pored njih, a preliv pijusnu po podu kao slap
bele boje. Srebrna posuda za šećer sruči se pored nje. Sto je poskakivao sve
silovitije, topoćući nogama kao razjaren konj. Iznenada se prevrnuo, pa Baret
hitro povuče ruku da je sto ne bio smrvio. Stolice počeše da padaju. Njihovi
nasloni su štektali po podu poput puščane vatre.
Sto se naglo odmicao od njih, klizeći po uglačanom podu. Udario je u
zaštitnu pregradu ispred kamina i iskrivio je. Lampe su se divlje klatile ponad
njihovih glava. Jedna se otkačila i odletela u stranu. Udarivši u kameni okvir
kamina, rasprsnula se u kišu iskrica, a zatim je pala na sto. Srebrni luster je
preleteo preko sobe i pao pored Bareta, udarivši ga u bok. Baret bolno
uzdahnu i pade. Florens vrisnu:
“Ne!“ Ubrzo se sve umirilo, osim lampi koje su se klatile sve sporije. Idit
se zabrinuto nadvila nad Bareta.
„Lajonele?” Dodirnula ga je po ramenu. Uspeo je da klimne glavom.
„Bene, moraš da odeš iz ove kuće.“
Fišer se okrenuo prema Florens, iznenađen njenim rečima.
„Nisi spreman za ovo”, rekla mu je.
 „O čemu pričaš, do đavola ?“
Florens se okrenula prema Baretu, očekujući njegovu podršku.
„Doktore…“, izustila je. Ućutala je kad je videla kako je Baret gleda. Idit
mu je pomagala da ustane. „Jeste li dobro?“, pitala ga je. Nije joj odgovorio.
Naslonio se na sto, bolno stenjući. Idit ga je prestravljeno gledala.
„Lajonele?“
„Biću dobro!‘ Pritegao je maramicu koju je vezao oko palca. Posekotina
je bila duboka; pekla ga je. Postojalo je mnogo bolnih oblasti na njegovom
telu: ruka, grudi, cevanica, članak, veći deo boka. Noga ga je žestoko bolela.
Florens je zurila u njega. Zašto je tako gleda? Iznenada joj je sinulo.
„Izvinite što sam bila onako neprijatna“, rekla je. „Ali, molim vas, sada
mi je potrebna vaša podrška. Mislim da je veoma važno da Ben… da
gospodin Fišer izađe iz ove kuće!‘
Baret se stisnutih zuba borio protiv bolova.
„Hoćeš da nas izbaciš obojicu?“, promrmljao je.
Florens ga je iznenađeno pogledala.
„Pomozi mi da odem do sobe“, zamoli Baret svoju suprugu. Idit je jedva
primetno klimnula glavom, dodala mu štap i uhvatila ga pod ruku. Florens
nije shvatila.
„Šta ste hteli time da kažete, doktore Barete?“
Pogledao je haos koji je vladao u prostoriji.
„Ja bih rekao da je to očigledno“, odvratio je.
Zaprepastivši se, Florens je ćutke gledala kako Baretovi odlaze. Pošto su
otišli, pogledala je u Fišera.
„Šta je mislio?“, upitala je. „Da sam ja…?” Fišer joj okrenu leđa.
„Bene, to nije istina!“
Udaljio se teškim koracima. Ne zaustavijajući se, pogledao je preko
ramena.
„Ti si ta koja bi trebalo da ode“ rekao je. „Ti si ta koja je iskorišćena, a ne
ja.“

18.48
 Baret je pažljivo seo.
„Dodaj mi torbicu“, procedio je. Idit je pustila njegovu ruku, žurno otišla
do španskog stočića i uzela crnu torbicu u kojoj je držao kodein i pribor za
prvu pomoć. Hitro se vrativši do kreveta, spustila je torbicu pored njega.
Lajonel je skidao maramicu s palca laganim, pažljivim pokretima, stežući
zube od bola. Kad je opazila duboku posekotinu iz koje je još tekla krv, Idit je
naglo uvukla vazduh kroza zube.
„Sve je u redu“, reče Baret. Zavukao je ruku u torbu, izvukao pribor za
prvu pomoć i otvorio ga. Izvadio je kesicu sulfamida u prahu i otvorio je. „Da
li bi mogla da mi doneseš čašu vode, molim te ?“ Idit se zaputila u kupatilo.
Baret je iz pribora izvadio paketić sterilne gaze i počeo da lomi pečat na
omotu. Kad se Idit vratila, pružio joj je paketić. „Da li bi ti mogla da ga
zaviješ ?“, upitao je. Klimnula je glavom, pružajući mu čašu s vodom.
Izvukao je iz torbe kutiju s pilulama, izvadio jednu pilulu i progutao je s
vodom. Idit je, s bolnom grimasom na licu, obmotavala njegovprst gazom.
„Ovo bi trebalo ušiti.”
„Ja ne mislim tako!‘ Baret je stiskao zube i oči. „Stegni jako!‘ Zamotavši
palac i zalepivši zavoj, podigla je levu nogavicu njegovih pantalona. Užasnula
se kad je ugledala tamnocrvenu opekotinu. „Moraš da posetiš lekara!‘
„Stavi malo butezin-pikrata na to.“
Neodlučno ga je posmatrala. Zatim je, kleknuvši pored njega, namazala
žutu mast po opekotini. Baret je uvukao vazduh kroza zube i zatvorio oči.
„Sve je u redu“, rekao je, znajući da ga gleda.
Idit mu je uvila nogu u gazu i pomogla mu da legne. Baret je zastenjao i
prebacio se na levi bok.
„Sav sam u modricama“ rekao je, trudeći se da zvuči veselo.
„Lajonele, hajdemo kući.“
Baret je popio još malo vode i pružio joj čašu. Onda se zavalio u jastuke
koje je namestila iza njegovih leđa.
„Dobro mi je“, reče.
„Šta ako se ovo ponovi ?“
Odmahnuo je glavom.
„Neće se ponoviti!‘ Posmatrao ju je. „Ti bi mogla da odeš.”
„Da te ostavim?“
 Baret je podigao desnu ruka kao da se svečano zaklinje.
„Veruj mi, neće se ponoviti.”
„Zašto bi onda trebalo da odem?“
„Ne želim da se povrediš.“
„Ti si povređen, Lajonele.“
Baret se zasmeja.
„Jesam, bogami. Tako je moralo biti, naravno. Ja sam je razbesneo!‘
„Hoćeš da kažeš“ - oklevala je - „da je ona uradila sve ono?“
„Upotrebila je energiju iz prostorije“, odvratio je. „Pretvorila ju je u
fenomen koji se obično naziva poltergajst i usmerila ga je na mene!”
Idit je razmišljala o silovitosti svega što se dogodilo. Ogromni sto je
poskakivao, a onda je jurnuo preko poda kao brzi voz. Teške viseće lampe su
se klatile kao da ih nosi uragan.
„Gospode bože“, rekla je.
„Pogrešio sam“, nastavi Baret. „Bezrezervno sam prihvatio njenu
srdačnost. To je nedopustivo u odnosu prema medijumima. Nikad se ne zna
šta se nalazi ispod površine. Medijum može da bude neprijateljski nastrojen, a
ako je to posredi“ - huknuo je - „nesvesnom upotrebom svoje moći može
naneti ogromnu štetu. Naročito kada se ta moć može stostruko uvećati
energijom koja ispunjava ovu kuću.” Mračno se osmehnuo. „Tu grešku neću
ponoviti.“
„Zar je toliko važno da ostanemo?“, upitala ga je.
Lajonel tiho odgovori:
„Znaš koliko mi to znači.“ Idit klimnu glavom, pokušavajuči da priguši
paniku.”Još pet ovakvih dana, pomislila je.

20. 09

Dok je nervozno hodala gore-dole, u mislima je neprestano prolazila kroz

čitavu situaciju. Da li je Baret u pravu? Nije mogla da natera sebe da poveruje
u to. Ipak, dokazi su postojali. Ona jeste bila ljuta na njega. Predmeti koji su
leteli zaista su bili usmereni prvenstveno na njega. Osećala se iscrpljeno, kao
što se uvek oseća nakon seanse.
 Okrenula se i ponovo prešla preko sobe. Istina je da sam bila sam ljuta na
njega, ali nikada ne bih pokušala da ga povredim zato što nam se mišljenja
razlikuju.
Ne. To nije mogla da prihvati. Poštovala je doktora Bareta, volela ga je
kao ljudsko biće, kao ljudsku dušu. Pre bi umrla nego što bi ga povredila.
Zaista. Zaista!
Tiho zajecavši, Florens je klekla pored kreveta i spustila glavu na čvrsto
sklopljene ruke. Dragi bože, pomozi mi, molim te. Pokaži mi put. Povedi me
njime. Posvećujem svoje srce i dušu tvojim uzvišenim delima. Najdraži
Gospode, molim te, odgovori mi. Dotakni me svojom rukom, daj snage mom
duhu i pomozi mi da tvojim putem hodam vođena tvojom svetlošću.
Iznenada je podigla glavu i otvorila oči. Nekoliko trenutaka se nije micala,
a njeno lice je odavalo neodlučnost. Onda se na njemu pojavio blistav osmeh.
Bodro je ustala, otišla do vrata i izašla u hodnik. Pogledala je u sat na ruci;
verovatno su još budni. Kad je stigla do vrata Baretovih, žustro je kucnula
četiri puta.
Idit je otvorila vrata. Preko njenog ramena, Florens je videla kako se
doktor Baret uspravlja u krevetu. Noge su mu ostale pod pokrivačem.
„Mogu ii da razgovaram s vama?“, upitala je.
Baret je oklevao, lica izmučenog bolom.
„Samo nakratko“, rekla je.
„Dobro.“
Idit se sklonila s vrata i Florens priđe Baretovom krevetu.
„Sada mi je jasno šta se dogodilo“, rekla je. „To nisam bila ja. Bio je to
Belaskov sin.” Baret je ravnodušno pogleda.
„Zar ne vidite ? Pokušava da nas podeli. Ako mu to pođe za rukom,
predstavljaćemo manju opasnost.” Baret je i dalje ćutao.
„Verujte mi, molim vas“, istrajavala je Florens. „Znam da sam u pravu.
Pokušava da nas zavadi.” Molećivo ga je gledala. „Ako mi ne poverujete,
postigao je svoj cilj. Zar ne uviđate?“
Baret uzdahnu.
„Gospođice Taner…“
„Sutra ujutru ću biti medijum na seansi“, prekinula ga je. „Videćete.“
„Više nećemo priređivati seanse.“
 Florens ga zapanjeno pogleda.
„Nećemo priređivati seanse?“
„Nije potrebno.“
„ Ali, tek smo počeli. Ne možemo sad da stanemo. Treba štošta da
otkrijemo.”
„Ja sam otkrio sve što sam želeo da otkrijem!” Baret se trudio da ostane
miran, ali to mu je jedva polazilo za rukom zbog bola koji je osećao.
„Odbacujete me zbog onoga što se dogodilo u trpezariji“, pobuni se
Florens. „Nisam ja kriva za to. Rekla sam vam!”
„Rekli ste mi, ali niste me uverili“, odvrati Baret, očigledno se upinjući da
ne povisi glas. „Sad, ako biste bili ljubazni…“
„Doktore, ne smemo obustaviti seanse!“
„Upravo ću to učiniti, gospođice Tanerl”
„Vi mislite da sam ja..!”
„Ne mislim, gospođice Taner. Ja to znam“, odvrati Baret. „A sada, molim
vas - trpim jake bolove.”
„Doktore, nisam ja kriva! Bio je to Belaskov sin!“
„Gospođice Taner, ta osoba ne postoji !“
Oštrina u njegovom glasu natera Florens da ustukne.
„Znam da vas boli..“ počela je slabim glasom.
„Gospođice Taner, da li biste izašli napolje?“, procedio je.
„Gospođice Taner…“, oglasila se Idit.
Florens pogleda unaokolo. Očajnički je želela da ubedi Bareta, ali se
suzdržala opazivši zabrinut izraz na licu njegove supruge. Ponovo je
pogledala u njega.
„Niste u pravu“, reče. Okrenuvši se, pošla je prema vratima.
„Žao mi je“, prošaputa Idit.
„Molim vas, oprostite mi!”
Uspela je da ostane pribrana dok se nije vratila u svoju sobu. Sela je na
ivicu kreveta i zaplakala.
„Niste u pravu“, šaputala je. „Zar ne vidite ? Niste u pravu. Niste u
pravu.”
22.18

Idit je ležala na leđima i zurila u tavanicu. Svaki čas je zatvarala i

otvarala oči. Nije mogla ni da zamisli kako pada u san. To joj se činilo
nemogućim.
Okrenula je glavu na jastuku i pogledala u Lajonela. Čvrsto je spavao.
Nikakvo čudo, s obzirom na to šta je sve doživeo. Prenerazila se dok mu je
pomagala da skine odeću i obuče pidžamu. Celo telo mu je bilo posuto
modricama. Ponovo je sklopila oči, ispunjena strašnom nelagodom -
nervozom čiji uzrok nije mogla da prepozna. Verovatno je to do kuće. Kakva
je, zaboga, ta moć o kojoj Lajonei sve vreme priča? Njeno postojanje je
neporecivo. Ono što se desilo u trpezariji jeste zastrašujući dokaz njenog
postojanja. Pomisao da gospođica Taner može da upotrebi tu moć protiv njih
činila ju je posebno nervoznom.
Idit je zbacila pokrivač sa sebe. Namrgodivši se, navukla je papuče i
ustala. Prešla je preko tepiha i zaustavila se pored osmougaonog stola.
Posmatrala je kutiju u kojoj je Lajonel držao svoj rukopis. Onda se naglo
okrenula i otišla na drugi kraj sobe. Zaustavivši se ispred kamina, pogledala je
unutra. Ostao je još samo žar. Pomišljala je da ubaci jednu cepanicu, sedne u
stolicu za ljuljanje i posmatra vatru dok joj san ne dođe na oči, S nelagodom
je osmotriia stolicu za ljuljanje. Šta bi uradila kada bi se ponovo zaljuijaia
sama od sebe?
Rukom je protrijala lice. Osetila je žmarce pod kožom.
Drhtavo je udahnuia i pogledala unaokolo. Trebalo je da ponese neku
knjigu. Nekakvo lako štivo. Detektivski roman bi joj dobro došao. Još bolje -
nešto smešno. To bi bilo savršeno. Nešto od Harija Alena Smita ili pak od
Perelmana.
Otišla je do vitrine i otvorila je.
„Uh, divota“, promrmijala je. Police su bile krcate knjigama uvezanim u
kožu. Ni na jednoj nije bilo naslova. Izvukla je jednu knjigu i otvorila je. Bila
je to studija 0 volji i želji. Namrštila se i vratiia je na policu, pa je izvukia
drugu knjigu. Biia je na nemačkom. „Predivno.“ Vratila ju je na policu i
izvadila treću knjigu. Bila je posvećena vojnoj taktici osamnaestog veka. Idit
se razočarano osmehnu. A voda svud, a voda svud{3}, pomislila je.
Uzdahnuvši, gurnula je knjigu na policu i izvukla sledeću. Bila je mnogo
debija, uvezana upiavu kožu i obrubljena zlatom.
 To nije bila prava knjiga. Unutrašnjost je bila izdubljena. Kad je raskrilila
korice, iz njih je ispao svežanj fotografija i rasuo se po tepihu. Idit poskoči, a
knjiga joj umalo ispade iz ruku. Srce joj brže zakuca dok je posmatraia
izbledele fotografije. Progutavši pljuvačku, sagnula se i podigla jednu od njih.
Zadrhtala je od glave do pete. Fotografija je prikazivala dve gole žene u
vatrenom zagrljaju. Sve fotografije su bile pornografske - muškarci i žene u
različitim pozama. Na nekima se jasno videlo da muškarci i žene
upražnjavaju seks na velikom okruglom stolu u gostinskoj sobi dok drugi sede
oko stola i požudno ih gledaju. Stisnutih usana, Idit je sakupljala fotografije i
slagala ih u svežanj. Kakva odvratna kuća, pomislila je. Vratiia je fotografije
u šuplju knjigu i gurnula je na policu. Dok je zatvarala vrata vitrine, primetila
je srebrni poslužavnik s bocom konjaka i dvema srebrnim čašicama.
Vratiia se do kreveta i sela. Osećala se neprijatno i nije mogla da se smiri.
Zašto je morala da zaviri u vitrinu? Zašto je, od svih onih knjiga, morala da
pogleda baš onu?
Legla je na bok, privukia noge grudima i skrstiia ruke. Stresla se. Hladno
mi je, pomislila je. Zagledala se u Lajoneia. Kad bi samo mogla da se pripije
uz njega. Nije želela da vode ljubav, već tek da oseti njegovu toplinu.
Nije želela da vode Ijubav. Zatvorila je oči, a lice joj dobi prekoran izraz.
Da li je ikada želela da vodi ljubav s njim? Bolno je jeknula. Da li bi se
uopšte udala za njega da nije bio dvadeset godina stariji od nje i praktično
impotentan od posledica dečje paralize?
Idit se okrenu na leđa i zagleda se u tavanicu. Šta se to sa mnom zbiva?,
pitala se. Moram li se celog života plašiti seksa samo zato što mi je majka
govoriia da je seks loš i ponižavajući ? Moja majka je bila nesrećna. Udala se
za alkoholičara koji je jurio druge žene. Ja sam udata za sasvim drugačijeg
muškarca. Nemam nijedan razlog da se tako osećam, ama baš nijedan. Osetiia
je kako joj se koža na vratu ježi. Po glavi su joj lazili žmarci. Neko me
posmatra. Zna šta osećam. Naglo se okrenuvši, otišla je do osmougaonog
stola i odvukia stolicu do Lajonelovog kreveta. Sela je i pažljivo - da ga ne
probudi - spustila ruku na njegovu podlakticu. Nemoguće je da je neko gleda.
Duhovi ne postoje. Lajonel je tako rekao; Lajonel zna. Zažmurila je. Duhovi
ne postoje, rekla je sebi. Niko me ne posmatra. Duhovi ne postoje. Oče naš,
na nebesima, duhovi ne postoje.

23.23
 Fišer je polomio pečat na boci i odvrnuo čep.
Sipao je burbon u čašu do visine od pet centimetara i odložio bocu.
Podigavši čašu, zavrteo je tečnost u njoj. Nije popio žestoko piće godinama.
Pitao se da li bi pogrešio ako bi ponovo počeo. Jedno vreme je bio u takvom
stanju da nije mogao da se zaustavi kada bi počeo. Nije želeo da mu se to
ponovo desi. Naročito ovde.
Otpio je, napravivši grimasu kad je progutao. Zakašijao se, a oči su mu
zasuzile i on ih je protrijao prstima. Onda se naslonio na kredenac i nastavio
da pije malim gutljajima. Osetio je utešnu toplotu dok mu se burbon slivao
niz grlo i završavao u stomaku.
Biće bolje da ga razbiažim, pomisiio je. Zaobišao je sto za podgrevanje
hrane, otišao do sudopere i pustio hladnu vodu. Kad se voda razbistriia, stavio
je čašu s burbonom ispod slavine i sipao dva prsta vode. Tako je bolje. Sada
će moći da se opusti bez opasnosti da se napije.
Fišer se podigao na radnu ploču pored sudopere i pijuckao burbon dok je
razmišljao o kući. Šta radi ovog puta, pitao se. Postoji plan; u to uopšte nije
sumnjao. Bio je to najveći užas ovog mesta. Ono nije bilo samo ukleto, bez
ikakvog reda i oblika. Paklena kuća je bila metodična. Sistematično se
obračunavala sa uljezima. Niko nikada nije uspeo da otkrije kako je to radila.
Sve do decembra 1970. godine, pomislio je, kada je B. F. Fišer, krećući se
jednako sistematično… Kad su se vrata kuhinje otvoriia, desna ruka mu se
trgnula toliko jako da je pola pića završiio na podu. Florens je ušia u kuhinju.
Izgledala je uzbuđeno i iscrpljeno.
„Zašto nisi u krevetu?“, pitala je.
„Zašto ti nisi ?“
„Tražim Belaskovog sina“
Ništa nije rekao.
„Ti takođe misliš da ne postoji, zar ne?“
Fišer nije znao šta da kaže.
„Naći ću ga“, rekla je, okrenuvši se.
Fišer je gledao kako odlazi. Zapitao se da li bi trebalo da se ponudi da
pođe s njom. Odmahnuo je glavom. Stvari se stalno dešavaju u njenoj blizini
zato što je previše otvorena. Danas više nije želeo nikakva uzbuđenja. Gledao
je kako Florens gura vrata i nestaje u trpezariji. Ubrzo su i njeni koraci
utihnuli. Ponovo je zavladala tišina. Dobro, kućo, pomislio je, na redu je moj
plan. Prošlo je dva dana. Stekao je izvestan osećaj u vezi sa ovim mestom.
Došlo je vreme da smisli kako će postupiti. Bilo je očigledno da neće moći da
radi u tandemu s Baretom ili s Florens. Moraće da dela sam. Ali, kako?
Fišer je nepomično sedeo, zureći u pod. Potom je otpio još malo burbona.
To mora da bude nešto pametno, pomislio je, nešto drugačije, nešto što će
zaobići metode kojima se služi kuća.
Prstima leve ruke je kucnuo po ploči za sušenje posuđa. Pametno.
Drugačije. Florens je bila u pravu kad je rekla da u kući ima više duhova; s
tim se morao saglasiti. Bio je tu Belasko i mnogo drugih duhova. Kako da ih
pobedi?
Nekoliko minuta kasnije, Fišer je spustio čašu, žustro skočio na pod i
zaputio se u predvorje. Treba da obiđem celu kuću, sam, bez Florens Taner
koja bi mi skretala misli. Šta je sve ona „osetila“! Gospode bože. Odmahnuo
je glavom, s neveselim osmehom na usnama. Ti spiritisti su strašni.
Prolazeći kroz predvorje, ukopao se u mestu. Srce mu zalupa kao ludo.
Jedna prilika je silazila niza stepenice. Fišer je trepnuo i začkiljio,
pokušavajući da razazna ko ili šta je to. Nije bilo svetlosti na stepenistu.
Trgnuo se kad je prilika stigla do podnožja i krenula prema ulaznim
vratima.
Bila je to Idit, odevena u svetloplavu pidžamu. Gledala je preda se. Fišer
je nepomično stajao dok je ona poput utvare klizila kroz predvorje i otvarala
ulazna vrata.
Izašla je napolje, a Fišer je potrčao kroz predvorje. Izleteo je kroz
otvorena vrata, ispustivši uzvik iznenađenja kad je shvatio da je nestala u
magli. Strčao je niza stepenice trema. Mraz je krckao pod njegovim patikama
dok je trčao po stazi. Tada je ispred sebe video nejasan obris. Da li je to
stvarno ona?, pomislio je, užasnut. Ili je to samo varka? Počeo je da usporava
kad mu se zaustavio dah. Prilika je išla prema…
„Ne!“ Bacio se napred i uhvatio je. Uto je istovremeno osetio olakšanje
što pod rukom prepoznaje krv i meso i ushićenje što je uspeo da spreči kuću u
njenim namerama. Sklonio je Idit sa ivice jezera. Pogledala ga je, ne
pokazujući da ga prepoznaje. Oči joj behu staklaste.
„Vratite se u kuću“, rekao je.
Idit je ostala ukočena, bezizražajnog lica.
„Hajde. Hladno je napolju.“ Okrenuo ju je prema kući. „Hajde.“ Idit je
počeia da drhti dok ju je vodio. Nakratko je, užasnut, mislio da je izgubio
osećaj za pravac i da će zalutati i smrznuti se u noći. Onda je, kroz pramenove
magle koji su se uvijali, ugledao pravougaonik svetlosti koji je označavao
ulazna vrata i žurno krenuo prema njemu, obujmivši Idit oko struka. Sproveo
ju je do vrata i uveo u kuću, gurnuvši vrata pošto su ušli. Najbrže što je
mogao, kroz predvorje ju je odveo do velike gostinske sobe. Ostavivši je
ispred kamina, sagnuo se i ubacio cepanicu u žar. Zatim je žaračem razgrtao
žar sve dok cepanicu nije uhvatio plamen. Vatra je počeia da pucketa. „Eto‘‘,
rekao je. Okrenuo se i pogledao Idit. Ona je piljila u okvir kamina. Izraz na
licu joj beše čudan, nekako napet. Fišer se okrenu. Okvir kamina je bio
ukrašcn pornografskim rezbarijama koje ranije nije primetio.
Idit je zastenjala s takvom odvratnošću da Fišer naglo okrenu glavu.
Drhtala je. Skinuo je džemper i pružio joj ga. Nije ga uzela. Oči su joj bile
uprte u njegovo lice. ,
„Nisam“, rekla je.
Fišer se ukočio kad je podigla ruke i počela da skida gornji deo pidžame.
„Šta to radite?“, upitao je. Puls mu se ubrzao kad je prevukla gornji deo
pidžame preko glave i pustila ga da padne na pod. Koža joj je bila naježena,
ali činilo se da uopšte nije svesna hladnoće. Počela je da svlači donji deo
pidžame. Strepeo je zbog tupog izraza na njenom licu.
„Prestanite“, reče Fišer. Činilo se da ne čuje. Snažno je gurnula donji deo
pidžame, koji joj kliznu niz noge. Izvukla ih je iz nogavica i prišla mu.
„Ne“, promrmljao je dok mu se približavala. Zastenjavši, pritisnula je
svoje telo uz njegovo i prebacila ruke oko njegovog vrata. Priljubila je karlicu
uz njega. Fišer se trgnuo kad ga je poljubila u vrat. Spuštala je ruke prema
njegovim genitalijama. Fišer uzmaknu. Iditine oči su bile prazne. Zamahnuo
je i udario joj šamar najjače što je mogao.
Idit se zavrtela od udarca, kriknuvši. Malo je nedostajalo da padne. Fišer
je uhvati za nadlakticu i pomože joj da se uspravi. Zurila je u njega,
zaprepaščena. Onda se iznenada pogledala, uzdahnuvši od užasa. Iščupala je
ruku iz njegove šake toliko naglo da je izgubila ravnotežu. Umalo je ponovo
pala. Povrativši ravnotežu, podigla je pidžamu s poda i pokrila prednji deo
tela.
„Hodali ste u snu“, rekao joj je. „Našao sam vas napolju. Išli ste prema
jezeru.“
Ništa nije odgovorila. Oči joj behu razrogačene od straha. Počela je da
uzmiče, krećući se prema zasvođenom izlazu.
„Gospođo Baret, kriva je kuća…“
Zaćutao je kad se okrenula i potrčala van. Krenuo je za njom, a onda je
stao i oslušnuo. Minut kasnije, čuo je kako se zatvaraju vrata na spratu.
Slegnuo je ramenima. Okrenuo se i zagledao se u vatru.
I ona je počela da pada pod uticaj kuće.

23.56

Nešto ju je vuklo u podrum. Florens je sišla niza stepenice i gurnula

metalna vrata kroz koja se ulazilo u prostoriju s bazenom. Setila se šta je
osetila prethodnog dana, kad je s Fišerom bila u parnom kupatilu: nešto
izopačeno, nešto odvratno. Nije mogla da poveže ta osećanja sa onim što je
osećala u vezi s Belaskovim sinom. Ipak, morala je da bude sigurna.
Njeni koraci su odjekivali dok je hodala uz ivicu bazena. Zatreptala je.
Oči su joj bile umorne. Osećala je očajničku potrebu za snom. Međutim, nije
mogla da spava sve dok su stvari ovakve. Pre nego što zaspi, mora da dokaže
- sebi, ako ne ostalima - da Belaskov sin nije plod njene mašte.
Otvorila je vrata parnog kupatila i pogledala unutra. Videla je da je ventil
popravljen. Prostorija je bila ispunjena vodenom parom. Zagledala se u
uskomešane dubine. Tamo je bilo nečega, bez ikakve sumnje, nečeg strašno
opakog. Ali, Belaskov sin nije takav. Njegov bes je bio defanzivan. Njemu je
očajnički bila potrebna pomoć i on je očajnički želeo tu pomoć, ali je u isto
vreme njegova duša bila toliko izmučena da se gotovo samoubilački borio
protiv onih koji su želeli da mu pomognu.
Vratila se u prostoriju s bazenom, hodajući po njegovoj ivici. Mora da
upozori doktora Bareta da ne koristi parno kupatilo. Osvrnula se oko sebe.
Ako Belaskov sin nije ovde, odakle onda ta snažna potreba da siđe u podrum?
Tu su samo bazen i parno kupatilo. Ne, nije tako, sinulo joj je. Na drugom
kraju hodnika je vinski podrum.
U trenutku kad ga se setila, učinilo joj se da je u njoj eksplodirala
spoznaja. Uzbuđeno se osmehujući, brzo je prišla vratima i gurnula ih,
Protrčavši kroz hodnik, otvorila je vrata vinskog podruma i počela da pipa
rukom po zidu, tražeći prekidač. Čim ga je našla, upalila je svetlost, koja je
bila veoma slaba. Sijalica koja je visila s tavanice bila je prekrivena prašinom
i čađu.
Florens je ušla u prostoriju i pogledala oko sebe. Njen osećaj postade
mnogo jači. Pogled joj je leteo od zida do zida, po praznim policama za boce.
Iznenada se zaustavio na zidu naspram vrata. Zagledala sc u njega, Da,
pomislila je. Krenula je prema njemu. Oteo joj se vrisak kad je osetila da je
nevidljive šake hvataju za vrat. Zgrabiia ih je pokušavajući da se oslobodi.
Bile su hladne i vlažne. Uspela je da ih skloni i oteturala se u stranu. Kad je
povratila ravnotežu, bacila se prema zidu. Šake je uhvatiše za ruku i povukoše
je u stranu. Udarila je u policu za boce.
„Nemoj!“, kriknula je. Okrenula se i pogledala po prostoriji. „Došla sam
da ti pomognem!“ Odgurnula se od police i ponovo krenula prema zidu. Šake
je opet dograbiše, stežući joj ramena. Okrenule su je i gurnule. Uspela je da
povrati ravnotežu trenutak pre nego što je udarila u vrata. „Nećeš me oterati.”
Polako je krenula napred, izgovarajući molitvu tihim, odlučnim glasom. Šake
su je opet uhvatile. Naglo su je pustile kad je glasno počela da izgovara:
„U ime Oca, i Sina, i Svetoga duha!“ Florens jurnu prema zidu i pripi se
uz njega. Bila je preplavljena shvatanjem. „Da!“, kriknula je. Vizija joj je
blesnula u glavi: duboka jama, mladić koji je molećivo gleda. Zajecala je od
sreće. „Danijele!“ Našla ga je! “Danijele!”
 23. DECEMBAR 1970.

6.47

Udaljeni krik se poput noža zario u Iditin san. Probudila se uz trzaj,

zbunjeno gledajući u tavanicu. Onda je pored sebe začula šuškanje i okrenula
se. Lajonel se podigao na levi lakat, gledajući u nju.
„Šta je to bilo?” upitala je.
Baret je odmahnuo glavom.
„Mislim, da li je to bilo stvarno?“
Baret nije odgovorio.
Kad se začuo drugi krik, oteo joj se uzdah. Baretu zastade dah.
„Gospođica Taner!‘ Spustio je noge na pod i potražio papuče. Iđit se
pridizala. Još jednom je giasno uzdahnuia kad su Lajonela izdale noge. Pao je
pored kreveta, stenjući od bolova u palcu.
„Jesi ii dobro ?“, pitala je.
Klimnuo je glavom i podigao se, tražeći štap. Idit je ustala, oblačeći kućnu
haljinu. Žurno je dopratiia Lajonela do vrata. On ih je otvorio i izašli su u
hodnik. Lajonel se teško kretao. Idit je hodala kraj njega i zakopčavala
haljinu. Pogledala je u pravcu Fišerove sobe. Sigurno je čuo.
Baret se zaustavio ispred vrata Florensine sobe i triput hitro pokucao.
Pošto niko nije odgovarao, otvorio je vrata i ušao. U sobi je vladao mrak.
Lajonel je pritisnuo prekidač, a Idit se sva ukrutila u iščekivanju. Florens
Taner je ležala na leđima, obujmivši se rukama. Baret je odšepao do nje, a Idit
ga je pratila u stopu.
„Šta je bilo?“, upitao je. Florens ga je gledala čkiljeći staklastim očima.
Sagnuo se, napravivši bolnu grimasu. Osetio je bol u ukočenim mišićima.
„Gospođice Taner?“
Drhtala je i zarivala zube u donju usnu kako ne bi zaplakala. Polako je
sklonila ruke. Idit se iznenadila kad je Lajonel počeo da joj raskopčava kućnu
haljinu. Na njoj su se videle dve mokre fleke, po jedna iznad svake dojke.
Florens je zažmurila kad je Baret raširio rubove njene haljine. Idit je
ustuknula.
Oko bradavica na Florensinim dojkama videli su se duboki tragovi zuba.
Florens iznenada povuče ćebe do brade. Uprkos čvrstoj volji, jecaj joj se oteo
iz grla; bezuspešno je pokušavala da ga priguši.
„Ne suzdržavaj se“, reče joj Baret. Florens ponovo zajeca, a suze joj
kliznuše niz obraze.
Idit je netremice posmatrala Florens. Prvi put otkad su se upoznale, žena
medijum je izgledala ranjivo. Idit je osetila navalu saosećanja.
„Mogu li da ti pomognem?“, upitala je.
Florens odmahnu glavom.
„Biću dobro.“
Idit je okrenuia glavu kad je čula Fišera kako ulazi u sobu i prilazi
krevetu.
„Šta se desilo?“, upitao je.
Florens je oklevala, a onda je nakratko spustila ćebe. Idit nije hteia da
pogleda, ali nije mogla da se suzdrži. Drhtavo je uzdahnula kad je ponovo
videla ugrize na dojkama Florens Taner.
„Kažnjava me“, rekia je Florens.
Idit preblede. Pogledala je u Lajonela, koji je bezizražajno gledao u ženu
medijuma.
„Našla sam ga prošle noći“, rekia je Florens. „Danijela Belaska!”
Nastupila je napeta tišina. Baret je izgledao uznemireno. Florens je nekako
uspela da se osmehne.
„Ne, to nije bilo u mojoj mašti.” Spustila je ruku na grudi. „Da li je ovo u
mojoj mašti?“ Baret je neodređeno mahnuo rukom.
„Njegovo telo je u vinskom podrumu!”
Idit je videla da je Lajonelu neprijatno. Znala je da želi da pokaže
saosećanje. Nije znao šta da kaže, a da je ne povredi još više.
„Da li ćete mi pomoći da ekshumiramo telo?“, upita Florens.
„Uradio bih to, ali plašim se da od prošle noći ne mogu da obavljam
fizičke poslove.“
Florens je u neverici zurila u njega.
 „Ali, doktore, on je tamo. Zar vam to ništa ne znači?“
„Gospođice Taner…“
Florens se okrenula prema Fišeru.
„Da li ćeš mi ti pomoći, onda?“ Fišer ju je ćutke gledao. On je čuo njen
vrisak, iznenada je shvatila Idit; čuo je, ali plašio se da dođe sve dok Lajonel
nije stigao. Sada se plašio da joj pomogne. Nije bila iznenađena. Svaki put
kad se dogodiio nešto nasilno, gospođica Taner je bila prisutna. Ne dobivši
odgovor, Florens je stegia zube i ugušila jecaj. „Dubro, učiniću to sama!‘
Zatvoriia je oči kao da se predaje pred naletom boia.
„Pomoći ću ti“, reče Fišer.
Florens je otvoriia oči i pokušala da se osmehne. „Hvala ti.“ Baret je
uhvatio Idit za nadlakticu i počeo da se okreće.
„Zar se toliko plašite da bih mogia da budem u pravu, doktore?“, upita
Florens. Baret je procenjivački pogleda. Naposletku je klimnuo glavom.
„Dobro. Poći ćemo dole s vama. Samo, neću moći da kopam, ako nameravate
to da uradite!”
„Ben i ja ćemo kopati“, rekia je Florens.
Idit je pogledala u Fišera. Stajao je u podnožju kreveta i bezizražajno
posmatrao Florens. Najednom je osetila kako joj drhtaj prolazi kičmom. Da li
dole stvarno nečega ima?

7.29

Fišer je zavukao vrh metalne poluge u procep i, napregnuvši se, odvalio

još jedno parče cigle i maltera. Bilo mu je potrebno više od dvadeset minuta
da bi napravio otvor veličine pesnice. Pantalone i patike su mu bile posute
mrljama maltera, a ruke mu behu prekrivene tankim slojem prašine. Kinuo je
kad mu je fin prah zagolicao nozdrve. Okrenuvši se, izvadio je maramicu i
istresao nos. Pogledao je Florens, koja ga je gledala s napetim iščekivanjem.
Uspela je da se osmehne.
„Znam da je teško.“ Fišer je klimnuo glavom, teško dišući. Malo je
nedostajalo da još jednom kine, a onda je ponovo zavukao polugu u procep.
Kad je pokušao da odvali novo parče cigle, poluga se izvukla i on se,
izgubivši ravnotežu, naslonio na zid.
„Jebem ti…“, promrmljao je. Ispravio se i, stegnutih zuba, zabio vrh
poiuge u procep u zidu.
Odvalio je još jedno parče cigle, koje je odskočilo po podu. Zatim je
pogledao u Florens. „Ovo bi moglo da potraje ceo dan“, rekao je.
„Znam da je teško“, ponovila je. Fišer se protezao. „Dajte da ja pokušam“,
ponudila je. Fišer samo odmahnu glavom i podiže polugu.
„Pre nego što nastavite…“, poče Baret.
Fišer se okrenuo.
„Pošto je jasno da će ovo potrajati“, Baret se obratio Florens, „nadam se
da mi nećete zameriti ako odem da legnem. Noga me prilično boli.“
„Naravno, samo vi pođite“, odvratila je. „Pozvaćemo vas kad ga
pronađemo.“
„Dobro.” Baret uhvati Idit za ruku i okrenu se prema vratima. Florens i
Fišer se pogledaše. Onda se Fišer okrenu prema pukotini u zidu.
Upravo se spremao da gurne polugu kad je opazio nešto. „Čekajte“ Baret
i Idit su se osvrnuli kad je uzeo baterijsku lampu i uperio snop svetlosti u
otvor.
„Šta si video?“ Florens nije mogla da sakrije radoznalost. Fišer je čkiljio
kroz prašnjavu izmaglicu.
Dunuo je u otvor, a onda je ponovo uperio lampu.
„Izgleda kao konopac“, odgovorio je. Florens mu je prišla i Fišer joj je
pružio lampu. „Drži je uperenu unutra.“ Brzo je klimnula glavom. Fišer je
zavukao ruku i uhvatio prašnjav konopac. Povukao ga je nadole, ali ništa se
nije dogodilo. Potom ga je povukao nagore, osetivši kako konopac postaje
labav. Kad ga je pustio, zategao se. „Mislim da je nešto okačeno o konopac“,
rekao je. Florens je zadržala dah. „Teg.”
Fišer je dohvatio polugu i stao da udara oštrim vrhom, proširujući otvor
najbrže što je mogao. Pošto je nekoliko minuta besomučno kopao, ispustio je
polugu. Pre nego što su odjeci udara zamukli, obe njegove ruke nađoše se u
otvoru. Stegnuvši konopac, počeo je da vuče nagore. Otpor je bio previše jak.
Udahnuo je i povukao svom snagom. Naslonio je čelo na zid, zatvorio oči i
stegao zube. Pokreni se, skote, pokreni se, mislio je.
Iznenada, konopac jurnu uvis povukavši mu ruke. Fišer je zglobom desne
ruke udario u iskrzanu ivicu otvora. Trgnuo je ruku. Dok je pregledao svoj
zglob, začu se tutnjava s druge strane zida. On podiže pogled, stresavši se.
Deo zida s desne strane polako se otvarao. Fišer se pripremio za ono što
će videti - ili pak neće videti. Bio je svestan Florens, koja je, sva napeta,
stajala pored njega. Zid se polako otvarao, škripeći i podrhtavajući.
Idit je ispustila zvuk kao da se davi i okrenula se. Fišerove usne se izviše
u grimasu gađenja. Osetio se čudnovato čuvši Florensin uzdah olakšanja.
U uzanom prolazu su ugledali ostatke muškarca koji je lancima bio
okovan za zid.
Baret šapnu:
„Kao iz Poove pripovetke!‘
„Rekla sam vam da je tu“, kaza Florens.
Fišer je zurio u sive, sparušene ostatke. Oči leša su bile nalik na crne,
stvrdnute bobice, a usne mu behu rastegnute i zaleđene u nemom vrisku. Bilo
je očigledno da je vezan dok je još bio živ.
„Pa, doktore?“, upita Florens.
Baret drhtavo udahnu.
„Pa, šta?“, upitao je. „Vidim mumificirane ostatke muškarca. Kako znate
da je to Danijel Belasko?“
“Znam”, rekla je.
“Bez sumnje? Bez ikakve sumnje?“
“Da.“ Gledala ga je s nevericom.
Baret se osmehnu.
„Mislim da nam je potreban bolji dokaz“ Florens je zurila u njega.
„U pravu ste“, reče odjednom. Okrenuvši se prema otvoru, posegnula je
prema levoj ruci okovane prilike. Fišer je posmatrao kako skida prsten.
„Evo!‘ Pružila ga je Baretu. Baret je oklevao pre nego što ga je uzeo. Fišer
pogleda Idit. Ona je sa zebnjom na licu posmatrala svog supruga. Pogledao je
Bareta. Fizičar je usiljeno se smeškajući, vraćao prsten Florens.
„Dobro“, rekao je.
„Da li mi sada verujete?“
„Razmisliću.“
„Razmislićete?“ Florens ga je preneraženo gledala. „Hoćete da kažete…?“
„Ništa neću da kažem“, prekinu je Baret. „Samo mi je potrebno malo
vremena da proučim te informacije i dođem do vlastitog tumačenja. Nemojte
misliti da će me jedan leš s prstenom naterati da odbacim naučna uverenja u
koja verujem celog života.“
 „Doktore, ja ne pokušavam da vas nateram da odbacite svoja uverenja.
Samo tražim od vas da sarađujemo. Zar ne vidite da bismo oboje mogli biti u
pravu?“
Baret odmahnu glavom.
„Žao mi je, ali ne vidim. To ne mogu da prihvatim, ni sada ni ubuduće.“
Naglo se okrenuo i odšepao prema hodniku. „Hoćemo li, dušo?“ Idit je načas
pogledala Florens, a onda se okrenula i pošla za svojim suprugom. Fišer je
uzeo prsten iz Florensine ruke. Bio je zlatan, a na njemu beše ugraviran ovalni
grb. Na grbu su bili ispisani kitnjasti inicijali D. B.

8.16

Jeli su u tišini skoro čitavih dvadeset minuta. Zatim je Baret gurnuo tanjir
u stranu i privukao šolju kafe. Preko stola je zurio u EMZ uređaj. Osećao se
čudno zbog toga što sede i jedu za stolom na kom stoji njegova oprema.
Međutim, nisu imaii izbora pošto je trpezarija bila uništena. Pogledao je u
Idit. Nepomično je sedela, obujmivši šolju kafe kao da se greje. Izgledaia je
kao uplašeno dete. Odlučio je da razmišljanje o problemu ostavi za kasnije.
„Idit?“ Pogiedala ga je i on se osmehnuo. „Uznemirena si?“
„Zar ti nisi ?“
Odmahnuo je glavom.
„Ne, nimalo. Da li misliš da sam zbog toga bio tih?“ Činilo se da Idit
okleva, kao da se plaši da će pomenuti činjenice koje on neće moći da
opovrgne. „Tamo je bio leš“, konačno je rekia.
„I to prilično grozan.“
Idit je zabrinuto gledala u njega.
„Mada, ne mora da znači da je to leš koji smo tražili“, rekao je.
„ Ali, video si prsten!‘
„To ne moraju biti inicijali Danijela Belaska!”
Nije izgledala ubeđeno.
„Možda su posredi inicijali Dejvida Barta“, rekao je. „Donalda
Baskomba.“ Osmehnuo se. „Doktora Bareta!” „Ali…“
„S druge strane, to bi zaista mogao biti Danijel Belasko, ako
pretpostavimo da je ta osoba zbilja postojala.“
„Zar to onda ne predstavlja dokaz njenih tvrdnji?“
„Tako izgleda.“
„Ne shvatam!‘
„Nije posredi dokaz niti ono što taj dokaz dokazuje, već onaj koje našao
taj dokaz.”
Idit je i dalje izgiedala uplašeno. Baret se osmehnu.
„Dušo moja“, reče. „Osetijivost gospodice Taner jeste na veoma visokom
nivou. Kad tome dodaš ogromnu zaostaiu energiju kojoj ona, kao medijum,
ima pristup, rezultat je zasićena atmosfera u kojoj ona može da generiše
raziičite efekte kako bi potvrdila svoje stavove. Ona je odgovorna za one
’duhove’ koji su me napali u trpezariji, a kasnije je tvrdila da je za to kriv
Danijel Belasko. Potom je postala ‘svesna’ njegovog tela, koje je jutros
’otkrila’, dodatno potkrepljujući svoju verziju priče. Činjenica da bi to zaista
mogli biti ostaci Danijeia Belaska sasvim je nevažna. Stvar je u tome što
gospođica Taner koristi svoju moć i moć kuće da bi potvrdila svoje stavove.”
Idit ga je zabrinuto gledala. Baret je znao da želi da mu veruje, ali znao je
i da je još pod utiskom svega što se dogodilo.
„Šta je s tragovima zuba?“, upitao je. Ona se trgnula.
„O tome si razmišljala, zar ne?“
Osmeh joj je bio slabašan.
„I ti si vidovit?“
Baret se zasmeja.
„Naravno da nisam. To je poslednja stvar povodom koje si još
neodiučna.“
„Zar to nije dokaz?“
„Za nju - jeste.“
„Ono su zaista bili tragovi zuba!”
„Tako izgleda!”
„Lajonele..!” Idit je bila zbunjena kao nikad do tada. „Da li to pokušavaš
da mi kažeš da to nisu bili tragovi zuba?“
„Možda i jesu“, odvrati on. „Ono što ja tvrdim jeste da Danijel Belasko
nikako ne može biti odgovoran za njih!”
 Idit se namršti.
„Sama se povredila?“
„Možda ne direktno, iako ne mogu da odbacim ni tu mogućnost“, rekao
je. „Mnogo je pak verovatnije da se njene povrede mogu svrstati u kategoriju
stigmi.“
Idit je izgledala zgroženo.
„Događale su se i čudnije stvari.” Baret je zastao, pa nastavio. „Nikad ti
nisam ispričao šta se onda desilo Martinu Rejderu; ako se sećaš, rekao sam
samo da je povređen tokom seanse. Umalo je ostao bez genitalija. Sam je to
sebi uradio, u napadu histerije. I danas, međutim, tvrdi da su sile sa ‘one
strane’ pokušale da ga kastriraju.“ Kiselo se osmehnuo. „To je daleko opasnije
od nekoliko sitnih ugriza na ženskim dojkama - doduše, siguran sam da je bol
prilično jak.“
„Vidiš kako zaokružuje svoju priču“, nastavio je. „Sinoć je otkrila telo, a
jutros je Danijel Belasko, besan što je njegova tajna otkrivena, kažnjava i
pokušava da je otera.”
„Ti, međutim“ - mahnula je rukom - „ne veruješ ni u šta od toga.“
„Ni u šta.“
Uzdahnula je kao da se predaje.
„Onda, šta biva?“
„Biva to da moja mašina stiže danas pre podne, te će se do sutra
takozvano prokletstvo Paklene kuće okončati isključivo naučnim sredstvima.“
Pogled im privuče Fišer, koji priđe njihovom stolu. Nosio je svoju vetrovku i
bio je sav umazan zemljom. Ništa nije rekao. Samo je seo, sipao kafu i
zapalio cigaretu.
„Da li je opelo završeno?“, upita Baret, s najfinijim prizvukom poruge u
glasu. Fišer ga pogleda, pa podiže srebrni poklopac s tanjira na kom su ležala
pržena jaja sa slaninom. Pogledao je jaja i vratio poklopac na mesto.
„Zar gospođica Taner neće doručkovati?“, upita Baret.
Fišer odmahnu glavom i otpi malo kafe. Baret ga je proučavao. Bilo je
očigledno da je Fišer pod velikim pritiskom. Do sada uopšte nije razmišljao o
tome koliko je volje bilo potrebno tom čoveku da bi se vratio u tu kuću nakon
svega što je doživeo u njoj.
„Gospodine Fišere“, reče.
Fišer podiže pogled.
 „Sinoć nisam odgovorio gospođici Taner zato što sam trpeo jake bolove
i… pa, da budem iskren, zato što sam bio ljut na nju. Međutim, mislim da je
bila u pravu kad vam je predložila da odete!”
Fišer ga je ledeno pogledao.
„Molim vas, ne shvatajte to kao kritiku. Ja samo mislim da bi, za vaše
dobro, bilo najbolje da odete.“
Fišerov osmeh je bio pun gorčine.
„Hvala.“
Baret je spustio ubrus na sto.
„Pa, rekao sam vam šta ja mislim. Odluka je, naravno, vaša!” Izvadio je
džepni sat i otvorio ga. Dok ga je vraćao u džep, primetio je da Idit skreće
pogled s Fišera.
„Možda bi trebalo da odnesemo nešto hrane gospođici Taner“, predložio
je.
„Rekla je da želi da bude sama“, odvrati Fišer.
Baret je klimnuo glavom i ustao, trznuvši se kad se oslonio na opečenu
nogu. „Idemo li, dušo?“ Klimnuia je i ustala, tupo se osmehujući.
„Danas izgleda posebno napeto“, rekao je Baret dok su prolazili kroz
veliku gostinsku sobu.
„Mmm“
Pogledao je u nju. „I ti si napeta.”
„To je do ove kuće.“
„Naravno!‘ Osmehnuo se. „Sačekaj još jedan dan. Primetićeš velike
promene.“ Neko pokuca na vrata i Baret se osvrnu s pobedničkim osmehom
na licu. „Moja mašina“, reče.

8.31

Ovo slomljeno telo je pustilo duh svoj, koji mu se nikada neće vratiti.
Ovo telo je poslužilo svojoj svrsi i više svrhu nema. Zemlja zemlji, pepeo
pepelu, prah prahu. Amin!”
Već je tri puta izgovorila ovu molitvu: jednom dok je s Fišerom spuštala
ostatke Danijela Belaska u zemlju, i još dvaput otkad se vratila u svoju sobu.
Sad njegova duša može da počine.
Napolju je bilo veoma hladno, a zemija beše tvrda kao čelik. Fišer je
pokušao da iskopa raku, ali na koncu je morao da odustane. Pretražili su
okolinu i našli rupu u zemlji. Spustili su telo u nju i prekrili ga lišćem i
kamenjem. Onda je održala opeio. Zatvorenih očiju i oborenih glava, oboje su
stajali kraj improvizovanog groba.
Florens se osmehnu. Pobrinuće se za to da Danijelovi ostaci što pre budu
propisno sahranjeni. Najvažnije je to što njegov duh sada može da ode iz ove
kuće.
Izvukla je Danijelov prsten iz džepa i stegnula ga u šaci.
Uto su počele da joj se javljaju slike. Videla je njega: tamnokosog,
zgodnog, autoritativnog, pa ipak ranjivog poput deteta. Videla ga je kako se
smeje za stolom u trpezariji, kako s prelepom mladom ženom igra valcer u
sali za ples. U njegovom osmehu je videla samo mladost i nežnost.
Slike su postale mračnije. Danijel, napetog lica i blistavih očiju, gleda
predstavu u pozorišnoj sali. Florens se stegla. Nije to želeo, ali bio je miad i
povodljiv. Sve sablazni su mu bile nadohvat ruke. Videla ga je kako tetura
kroz hodnik, pod ruku s jednom pijanom ženom. Videla ga je u ovoj spavaćoj
sobi kako, bez obzira na sve, pokušava da pronađe lepotu u seksualnom činu.
Padao je sve niže. Pijanstvo. Očajanje. Kratko bekstvo, a onda
bespomoćan povratak u Paklenu kuću, odakle više nikada neće pobeći.
Florens se trznula. Videla ga je u velikoj gostinskoj sobi kako, potpuno nag,
sedi za okruglim stolom i požudno gleda. Videla ga je kako zariva iglu
injekcije u svoju venu. Videvši ga kako daje oduška svojim seksuainim
porivima, zadrhtala je u tami. Ipak, iza tog lica koje je stvorila Paklena kuća
uvek je čučao dečak - dečak koji želi da pobegne, ali ne može; dečak koji žeii
ljubav, a dobija samo požudu. Zadržala je dah kad ga je videla kako prilazi
svom ocu. Nije mogla da razazna lice Emerika Belaska; stajao je u senci,
ogroman, preteći. Usne su joj se micaie u molitvi dok je grčevito stezala
prsten u ruci. Senke su počele da se pomeraju. Još jedan trenutak i videće ga.
Nešto hladno poče da joj se uvlači u grudi. Videla je sve slabije. Ne sme joj
pobeći! Zahvaljujući snazi volje, ušla je još dublje. Kad bi samo mogla da
vidi oca, da uđe u oca, da shvati oca.
Znoj joj je izbio po čelu. Imala je osećaj da se zmija uvija u njenom
stomaku, hladna i vlažna.
„Ne“, promrmljala je. Ne sme da se preda. To nešto znači. Tu leži
odgovor.
Kriknula je. Snažan udar joj potrese celo telo. Otvorila je šaku i prsten
ispade. Čula ga je, daleko pod sobom, kako udara u tepih. Činilo joj se da je
ranjena i da leži u ogromnoj pećini. Nije mogla da odredi gde su zidovi i
tavanica. Svuda je bila tama i praznina. Pokušala je da otvori oči, ali nije
mogla. Crnilo joj je polako curilo kroz glavu, blokirajući joj svest. Moć,
pomisliia je. Blagi bože, kolika moć.
Počela je da klizi niza zid džinovske jame, krećući se prema tami koja je
bila mračnija od svega što je ikada videla. Pokušala je da se zaustavi, ali nije
mogla. Osećaji su bili fizički - telo joj je klizilo sve dublje i dublje, a zidovi
jame su bili dovoljno lepljivi da je spreče da se odbaci u prostor, a da u isti
mah ne ometu neumoljiv silazak u mrak. Mrak koji ju je čekao imao je
ličnost, karakter. To je on, pomisiiia je. Čeka me.
O bože, čeka me!
Borila se svim silama i molila se svojim vodičima, duhovnim
isceliteljima, svima koji su joj pomagali u prošlosti. Ne dajte da padnem
dublje, preklinjala ih je. Uzmite me za ruku i podignite rne. Molim vas u ime
našeg večnog Gospoda. Pomozite mi, pomozite mi!
Odjednom se našlau svojoj sobi. Jama i pećina su nestale. Bila je u
polusnu. Znala je da se nalazi na krevetu, onesvešćena; znala je da zna,
takođe. Čula je da se neka vrata otvaraju i zatvaraju. Da li su to vrata njene
sobe ili pak izmišljena vrata u njenoj glavi? Bila je sigurna samo u to da su joj
oči čvrsto zatvorene; da budna sanja. Čula je korake kako joj se približavaju.
Videla je jednu priliku. Zatvorenih očiju, mogla je da vidi kako joj se
približava nešto nalik na siluetu od crnog papira. Da li joj se pričinjava? Da li
je prilika u sobi ili u njenoj glavi?
Došla je do kreveta i sela pored nje; osetila je kako se dušek ugiba. Tada
je shvatila da je to Danijel. Stenjanje se začu svuda oko nje. Da li je to pravo
stenjanje, s njenih usana, ili pak zvuk koji se čuje samo u njenoj glavi, izraz
šoka zbog onoga što oseća? To ne moze da bude on. On počiva. Ona i Fišer su
stavili njegovo telo u osveštan grob. Ne može se opet vratiti; to je nemoguće.
Budna u snu, videla je kako sedi na krevetu kraj nje; muškarac u crnom. Da li
gleda u nju? Ima li ta crna glava očiju?
„Jesi li to ti?“, pitala je. Čula je svoj glas, ali nije znala da li je stvaran ili
zamišljen.
„Jesam.”
„Zašto?, pitala je, pomislila je. „Trebalo je da odeš!‘
„Ne mogu!”
Pokušala je da se probudi. Nije više mogla da podnese to neodređeno
stanje fragmentarne svesti.
„Moraš da odeš“, rekla mu je. „Dobio si slobodu!1
„To nije sloboda koju tražim!”
„Šta jeste, onda?“ Sve je jasnije osećaia želju da se probudi. Morala je da
se skloni pre nego što bude kasno.
„Ti znaš šta jeste“, rekao je.
Tada je shvatila. Osetila je kako joj leden vetar duva preko srca. “Moraš
da odeš”, kazala je.
„Znaš šta moraš da uradiš“, odgovorio je.
“Ne.”
„To mi je potrebno da bih otišao!‘
„Ne!“, odgovorila je. Probudi se!, pomislila je.
Danijel reče:
„Onda moram da te ubijem, Florens!”
Ledeni prsti joj se obaviše oko vrata. Florens kriknu u snu. Posegla je
prema njima, pokušavajući da ih skloni. Iznenada se probudiia, a ruke su
nestale. Počela je da ustaje, a onda se ukočila. Srce joj jače zalupa.
Čula je grozan zvuk; jezovit zvuk između životinjskog i ljudskog, uporan
i poremećen. Nije smela da se pomeri. Šta je to? Vrlo polako, Florens je
skrenula pogled. Vrata kupatila su bila odškrinuta i slaba svetlost se rasipala
po sobi.
Bila je to mačka.
Videla je kako netremice gleda u nju. Oči su joj gorele ludačkom vatrom.
Iz grla joj je sve vreme izlazio treperav, neprirodan zvuk. Florens je polako
podigla ruku.
„Za ime boga“, prošaputala je.
Uz divlji krik, mačka joj se baci u lice. Florens se trgnu unazad, štiteći se
rukama. Mačka je udarila u nju i zarila oštre kandže duboko u kožu njenih
ruku. Vrisnula je kad je osetila kako se zubi brutalno zabijaju u njenu glavu.
Pokušala je da je zbaci sa sebe, ali nije mogla. Mačka je ležala preko
Florensinog lica, napunivši joj krznom oči i usta. Čvrsto se držeći šapama
koje je zakačila za Florensine ruke, mačka još dublje zari zube. Ludački zvuk
je i dalje navirao iz njenog grla. Florens je uspela da oslobodi levu ruku, pa je
zakopala prste duboko u mačje krzno i kožu, pokušavajući da joj povuče
glavu. Mačka prestade da je ujeda za glavu i baci se prema njenom grlu.
Florens podmetnu desnu ruku, te se mačji zubi ponovo nađoše duboko u
njenom mesu. Zastenjala je od bola. Opet je pokušala da odvoji glavu
životinje od svog tela. Životinja stade da se rita zadnjim nogama. Florens je
zgrabi za vrat i stade da je davi. Mačka zatim poče da ispušta grgotav zvuk.
Udarala ju je zadnjim nogama grebući je po grudima i stomaku. Odjednom,
mačji zubi se izvukoše i Florens baci životinju na pod.
Dahćući, brzo se uspravila i sela. Pri slaboj svetlosti koja je dopirala iz
kupatila, videla je kako se mačka okreće i diže na noge. Skočila je s kreveta i
jurnula prema kupatilu. Mačka joj se baci u noge, zarivajući kandže i zube u
njene listove. Kriknuvši, Florens se umalo stropoštala na pod. Boreći se da
povrati ravnotežu, pala je na španski stočić i desnom rukom udarila u telefon.
Istog časa je zgrabila slušalicu i zamahnula prema mački. Prvi udarac je
završio na njenom kolenu. Zastenjala je i zamahnula ponovo. Pogodila je
mačku u glavu. Nastavila je da zamahuje, udarajući je u glavu, sve dok ugriz
nije popustio. Sutnuvši mačku od sebe, okrenula se i jurnula ka kupatilu.
Provukavši se kroz vrata, Florens ih je zalupila za sobom i naslonila se na
njih. Mačka je svom silinom udarila o vrata i besomučno zagrebla po drvetu.
Florens se oteturala do umivaonika i pogledala se u ogledalo. Zapanjeno
je uzdahnula kad je videla duboke brazgotine na čelu, iz kojih je liptala krv.
Povukavsi džemper, skinula ga je preko glave. Zastenjala je pred prizorom
svojih grudi i stomaka, išaranih krvavim ogrebotinama. Prsluče joj je bilo
iscepano i umrljano krvlju. Pogledala je u ruke i trgla se videvši koliko su
duboke rane od mačjih ugriza. Zajecala je i pustila hladnu vodu. Dohvatila je
peškirić za kupanje i natopila ga vodom, a onda je počela da tapka njime po
ugrizima i ogrebotinama. Zaplakala je od bola, zarivši zube u donju usnu.
Vrele suze joj zamagliše pogled. Dok je prala rane, čula je mačku kako grebe
po drvetu i ispušta onaj užasni zvuk.

9.14

Baš je velika“, rekla je Idit.

Baret je zastenjao, odvaljujući polugom jednu od dasaka s bočne strane
sanduka. Pokreti su mu bili hitri i nervozni. Poluga mu je iskliznula iz ruku.
„Polako!”
Klimnuo je glavom, zabijajući polugu u drugi kraj daske. Godinama ga
nije videla toliko uzbuđenog.
 „Treba li ti pomoć?“
Baret odmahnu glavom.
Idit je zabrinuto posmatrala kako se naginje u stolici i odvaljuje daske.
Lomio ih je i čupao oštre ostatke levom rukom.
„Baš su je dobro upakovan”, promrmljao je. Nije bila sigurna da li je
zadovoljan ili nezadovoljan time.
U osnovi sanduka beše kvadrat čija je stranica bila dugačka tri metra.
Sanduk je bio dvadesetak centimetara viši od Bareca. Šta li je unutra, pitala se
Idit. Njegova mašina, da, ali kakva je to mašina i kako će to ona pročistiti ovu
kuću?
„Jebem ti…!“
Trgnula se kad je Barec opsovao i bacio polugu, šišteći od bola. Drugoin
rukom se uhvatio za povređeni palac.
„Lajoneie, molim te, ne žuri.“
“Dobro”, nestrpljivo je odvratio. Podigao je polugu i vratio se do sanduka.
„Zašto ne zamoliš Fišera da ti pomogne ?“
„Sam ću“, promrmljao je.
Idit je maltene poskočila kad je zario polugu između dve daske i počeo da
odvaljuje jednu od njih.
„Lajonele, ne žuri toliko“, rekla je. „Izgledaš kao da želiš da rastrgneš taj
sanduk zubima“
Baret se zaustavio i pogledao je. Grudi su mu se umorno podizale i
spuštale, a čelo mu je bilo orošeno znojem. Ispustio je zvuk koji je u sebi
imao notu vedrine. „Znam, ovo je - kako bih rekao - vrhunac mog rada na
polju parapsihologije“, reče. „Razumeš li zašto sam toliko uzbuđen?“
„Razumeš li ti zašto sam ja zabrinuta?“
Klimnuo je glavom.
„Usporiću“, obećao je. „Mislim da posle dvadeset godina mogu da
pričekam još nekoliko minuta“
Idit se naslonila u stolici, osetivši olakšanje. Ako ga bude zamajavala dok
radi, možda se neće toliko naprezati.
„Lajonele?“
„Molim?“
 „Zar ne bi trebalo da prijavimo policiji da smo našli onaj leš?“
„Hoćemo“, rekao je. „Kad istekne nedelju dana!‘
Idit je klimnula glavom, tražeći još neku temu za razgovor.
„Da li je Fišer zaista bio moćan medijum?“, upitala je. Ni sama nije znala
kako joj je baš to pitanje palo na pamet.
„U jednom trenutku je bio jednako dobar kao Houm i Paladinova!”
„Šta je radio?“
„Oh…” Baret je s prednje strane sanduka odvalio još jednu dasku i
odložio je sa strane, otkrivši niz brojčanika sa staklenim poklopcima.
„Uobičajene stvari: levitacija, sprovođenje glasa, biološki fenomeni, otisci,
udarci, materijalizacije i tako to. Na jednoj seansi se sto, težak preko dvesta
kilograma, podigao do tavanice pod jakom svetlošću, zajedno s njim.
Šestorica muškaraca nisu mogli da ga povuku nadole!”
„Kasnije, kad su svetla pogasena - pod totalnom kontrolom - formiralo se
sedam savršenih lica koja su lebdela po sobi.
Doktoru Velsu, poznatom hemičaru s Harvarda, koji je bio prisutan kao
kontrolor, jedno od njih je dunulo u lice, a drugo je pokušalo da ga poljubi.
Mislim da je do te večeri bio prilično ciničan u vezi sa svim tim stvarima!”
„Šta još?“, podstakla ga je Idit kad je zaćutao.
„Oh… jednom je tamna senka u obliku muškarca hodala po sobi toliko
žustro da su se zidovi tresli. Zelena fluorescentna svetla, nalik na velike
leptirove, lepršala su po sobi i sletala u kosu učesnika seanse. Jednom je
mandolina lebdela tik ispod tavanice i svirala pesmu My Bonny Lies Over the
Ocean. Profesor Malvani, iz Udruženja parapsihologa Pitsburga, držao je u
rukama savršeno materijalizovanu šaku, tvrdeći da je veoma topla i
sastavljena od kostiju, kože, dlaka i noktiju. To je potrajalo preko deset
minuta, a onda se šaka za tili čas raspala u njegovim rukama.
„Naposletku je masa teleplazme izašla iz Fišerovih usta i formirala oblik
kineskog mandarina visokog dva metra. Svaki detalj je bio besprekoran.
Pričao je sa učesnicima dvadeset minuta, a onda se vratio u Fišerovo telo!”
Baret je odložio još jednu dasku.
„Fišer je tada imao samo trinaest godina.”
„Dakle, nije bilo prevarel”
„Oh, ne. Nikako.“ Baret se posvetio skidanju poslednje daske. „Nažalost,
to je bilo davno. Znaš, to ti je kao mišić. Ako ga ne koristiš, atrofira.“ Odložio
je poslednju dasku i ustao, pomažući se štapom. “A sada”, reće. Idit je ustala i
prišla mu. Odlepijivao je veliki koverat koji je bio zalepljen za prednju stranu
mašine. Kad ga je otvorio i izvadio nacrte, Idit je osmotrila kontrolnu tablu
pretrpanu prekidačima, brojčanicima i dugmićima.
„Koliko je kostalo da se ovo napravi?“
„Rekao bih - oko sedamdeset hiijada dolara.”
„Blagi bože“ Idit prouči brojčanike. „EMZ“, prošaputala je, čitajući natpis
na metalnoj pločici koja beše pričvršćena ispod najvećeg brojčanika. Skala je
obuhvataia brojeve od nule do stotinu dvadeset hiijada.
„Šta je EMZ, Lajonele?“
„Objasniću ti kasnije, dušo“, rekao je odsutno. „Objasniću ti kako je
reverzor dizajniran da radil”
„Reverzor“, rekla je.
Klimnuo je glavom, proučavajući shemu na vrhu svežnja. Izvadivši
baterijsku lampu iz džepa, uperio je tanak snop svetlosti u rešetkast otvor na
boku mašine. Namrštio se, odšepao do stola, spustio papire i uzeo odvijač.
Vrativši se do uređaja, počeo je da skida poklopac.
Idit je otišla do kamina i pružila ruke prema vatri. Setila se da je stajala
upravo na tom mestu. Nije mogla da se seti ničega što se zbivalo pre nego što
ju je šamar probudio iz sna, kada je shvatila da stoji naga pred Fišerom.
Zadrhtala je, trudeći se da ne misli na to. Kad je krenula prema Lajonelu,
Fišer iznenada ulete u prostoriju. Poskočila je kad je uzviknuo:
„Doktore!“
Baret se okrenu.
„Gospođica Taner!“
Idit se sledila. Bože mili, šta se sad dogodilo?
„Ponovo je povređena.“
Baret je kratko klimnuo glavom, odšepao do stola i uzeo svoju torbu.
„Gde je?“, upitao je.
„U svojoj sobil”
Zurno su se zaputili kroz veliku gostinsku sobu. Baret je hodao najbrže što
je mogao.
„Koliko je opasno?“, upitao je.
„Izgrebana je i izujedana.”
 „Kako se to dogodilo?“
„Ne znam. Mislim da ju je napala mačka.”
“Mačka?”
„Doneo sam joj hranu. Kucao sam. Pošto mi nije odgovorila, otvorio sam
vrata. Uto je mačka izletela napolje i nestala.“
„A gospođica Taner?“
„Ona je bila u kupatilu“, odvrati Fišer. „Isprva nije htela da izađe. Kad je
konačno izašla…“ Napravio je grimasu.
Kad su ušli, ona je ležala u krevetu. Otvorila je oči i pogledala ih dok su
joj prilazili. Idit se ote uzvik zaprepašćenja. Koža žene medijuma je bila bela
kao vosak. Glava joj je bila prekrivena dubokim brazgotinama, na kojima se
krv polako pretvarala u kraste. Vrat i lice joj behu puni ogrebotina.
Baret je spustio torbu i seo pored Florens.
„Da li ste dezinfikovali to?“, upitao je, posmatrajući ugrize na njenoj
glavi.
Odmahnula je glavom. Baret je otvorio torbu i izvadio smeđu bočicu i
kutiju s vatom. Spustio je pogled na poderotine na Florensinom džemperu.
„I po telu?“ Klimnulaje glavom, a suze su joj navirale na oči. „Biće
najbolje da skinete džemper.“
„Oprala sam se“
„To nije dovoljno. Moglo bi da dođe do infekcije.” Florens je pogledala u
Fišera. Bez reči se okrenuo i otišao do drugog kreveta. Seo je okrenuvši im
leđa. Florens je počela da skida džemper. „Pomozi joj, Idit, molim te“, reče
Baret.
Idit joj priđe. Zgrčila se kad je ugledala ogrebotine, ugrize i posekotine.
Pružila je ruke da joj otkopča prsluče i uzmakla da bi mogla da ga svuče. I
dojke su joj bile izgrebane.
Baret je skinuo čep s bočice.
„Ovo će boleti“, rekao je. „Želite li analgetik?“
Florens odmahnu glavom. Baret umoči parče vate u sredstvo za
dezinfekciju i poče da čisti rane na njenom čelu. Florens je šištavo uvukla
vazduh i zatvorila oči. Suze su joj navirale kroz kapke. Idit nije mogla da
gleda. Okrenula se i pogledala u Fišera. On je zurio u zid.
Prošlo je nekoliko minuta, a jedini zvuci koji su se čuli behu Florensino
zvučno disanje i Baretova povremena izvinjenja. Kad je završio, prebacio je
ćebe preko njenih grudi.
„Hvala vam“, rekla je. Idit se okrenula.
„Mačka me je napala“, kaza Florens. „Bila je posednuta od strane
Danijela Belaska.“ Idit je pogledala u supruga. Izraz na njegovom licu nije se
dao odgonetnuti.
Žena medijum je pokušala da se osmehne.
„Znam, mislite da…“
„Nije važno šta ja mislim, gospođice Taner“, prekinu je Baret. „Važno je
samo to što ste povređeni.“
„Biću dobro!”
„Nisam baš siguran u to, gospođice Taner. Mislim da bi bilo bolje da vi
odete umesto gospodina Fišera.”
Idit je krajičkom oka opazila da se Fišer okreće prema njima.
„Ne, doktore.” Florens je odmahnula glavom. “Ja ne mislim da bi to bilo
bolje.” Baret je nekoliko trenutaka posmatrao ženu medijuma. „Gospodin
Dojč ne mora da zna“, reče.
Florens je izgledala zbunjeno.
„Hoću da kažem…“ - oklevao je - „vaš doprinos projektu više je nego
dovoljan.”
„Vi ćete se pak pobrinuti da budem isplaćena, je li tako?“
„Samo pokušavam da vam pomognem, gospođice Taner.“
Florens je zaustila da mu odgovori, a onda se zaustavila, Skrenula je
pogled, pa je ponovo pogledala u Bareta.
„U redu“, rekia je. „Prihvatam to. Ipak, neću da odem.” Baret je klimnuo
glavom.
„Dobro. Odluka je vaša, naravno.“ Nastavio je posle kratke stanke.
„Međutim, dužnost mi nalaže da vam kažem - da vas upozurim - da treba da
odete iz ove kuće dok još možete.” Napravio je još jednu pauzu. „Štaviše, ako
mi se bude učinilo da vam je život u opasnosti, ja ću se pobrinuti za to da
odete.“ Florens je izgledala preneraženo.
„Ne nameravam da stojim po strani i gledam kako postajete još jedna
žrtva Paklene kuće“, reče Baret. Škljocnuvši kopčom, zatvorio je torbu i
podigao je. „Hoćemo li, dušo?“, upitao je. S mukom se podigavši na noge,
krenuo je prema vratima.

10.43

Idit se okrenula na desni bok i pogledala u susedni krevet. Lajonel je

spavao. Nije trebalo da mu dozvoli da sam rastura onaj sanduk. Trebalo je da
zamole Fišera da to uradi. Razmišljala je o onome što je Lajonel rekao pre
nego što je zaspao: rekao je da Florens Taner toliko želi da dokaže da je u
pravu da je spremna da žrtvuje vlastito telo.
„Separacija uma koja za posledicu ima promenu ličnosti jeste osnovni
uzrok pojava povezanih s medijumima“, rekao je. „Ne znam da li je Danijel
Belasko zaista postojao, ali ličnost s kojom je gospođica Taner navodno u
kontaktu nije ništa drugo do deo njene ličnosti.“
Idit je drhtavo izdahnula i okrenula se na leđa. Kad bi samo mogla da
razmišlja kao Lajonel. Ona je razmišljala samo o onim groznim tragovima
zuba oko bradavica Florens Taner; razmišljala je o ogrebotinama i ujedima za
koje je Florens tvrdila da joj ih je nanela mačka. Kako je to mogla da uradi
sama, pa makar i nesvesno ?
Prebacivši noge preko ivice dušeka, Idit sede. Nekoliko minuta je zurila u
cipele, a onda ih je obula. Otišla je do osmougaonog stola i zagledala se u
rukopis. Prešla je prstom preko naslovne strane. Da li bi joj zaista smetalo,
pitala se. Smešno je što se toliko plaši alkohola. To što joj je otac alkoholičar
upropastio detinjstvo ne znači da treba da mrzi alkoholna piča. Poželela je da
popije samo jednu čašicu, da se malo opusti. Otišla je do vitrine i otvorila
vrata. Izvadila je kristalnu bocu i malu srebrnu čašu i odnela ih do stola. Iz
torbe je izvadila maramicu, pa je obrisala čašu i napunila je konjakom. Bio je
veoma taman. Namah je pomislila da bi mogao da bude otrovan. To bi bio
zaista jezovit kraj. Umočila je prst u konjak i liznula ga. Da li bi uopšte umela
da prepozna otrov ? Jezik poče da joj bridi, te ona nervozno proguta. Toplina
se polako raširila unutar njenog grla. Idit onda podiže srebrnu čašicu i zadrža
je ispod nozdrva. Miris je bio prijatan. Kako bi mogao biti otrovan? Neko ga
je sigurno probao pre nje.
Otpila je malo. Zatvorila je oči dok joj se tečnost slivala niz grlo. U
ustima je osetila toplotu. Oteo joj se tih uzvik zadovoljstva kad je jezgro
topline počelo da se širi u njenoj utrobi. Uzela je još jedan gutljaj. Baš mi je
to bilo potrebno, pomislila je. Neću postati alkoholičar ako popijem čašicu
konjaka. Otišla je do stolice za ljuljanje i, porazmislivši malo, sela u nju.
Naslonila se, zatvorila oči i popila konjak odlučnim gutljajima.
Kad je čašica bila prazna, otvorila je oči i pogledala u pravcu stola. Ne,
pomislila je. Jedna je dovoljna. Sada se osećala opuštenije; to je bilo sve što je
htela. Prinela je čašicu očima, proučavajući gravure na srebru. Možda bi
mogla da je ponese kao suvenir kad se sve ovo završi. Osmehnula se. Eto, to
je već bolje. Počela je da planira unapred.
Razmišljala je o Fišeru. Trebalo bi da mu se izvini zbog toga što ga je
jutros izbegavala i bila onako neprijatna prema njemu. Trebalo bi da mu
zahvali zato što joj je spasao život. Stresla se pomislivši na ustajalu vodu u
jezeru. Ustala je i otišla do vrata, blago se teturajući. Izašla je u hodnik i
nečujno zatvorila vrata za sobom.
Preplavio ju je talas jeze kad je shvatila da je prvi put sama u ovoj kući.
Izagnala je jezu i podsmehnula se samoj sebi. Stvarno je blesava. Lajonel je
tu, u sobi. Florens je najverovatnije u svojoj sobi, a Fišer u svojoj. Zaputila se
ka njegovim vratima. Da li je to što radi greška? Ne, pomislila je. Moram da
mu se izvinim i da mu zahvalim.
Pokucala je na Fišerova vrata. Iz sobe nije dopirao nikakav zvuk.
Nekoliko trenutaka kasnije, ponovo je pokucala. Opet nije bilo odgovora. Idit
je pritisnula kvaku i otvorila vrata. Šta ja to radim?, pomisli. Nije mogla da se
zaustavi. Otvorivsi vrata, pogledala je unutra.
Soba je bila znatno manja od one u kojoj su odseli ona i Lajonel. Bio je tu
samo prostran krevet s velikim, uglastim baldahinom. Desno od kreveta se
nalazio stočić, a na njemu su stajali francuski telefon i pepeljara. Idit pogleda
u pepeljaru punu opušaka. Previše puši, pomislila je.
Ušla je i, kao da lebdi, prišla fotelji koja je stajala pored stočića. Na njoj
se nalazila Fišerova torba. Rajsferšlus je bio otkopčan. Idit zaviri u torbu i
ugleda nekoliko majica kratkih rukava i otvoren boks cigareta. Progutala je
pljuvačku i posegla rukom ka torbi.
Okrenula se, glasno uzdahnuvši.
Fišer je stajao na vratima i posmatrao je.
Činilo joj se da dugo zure jedno u drugo. Iditino srce je ubrzano lupalo.
Osetila je kako joj se vrelina razliva po licu.
„Šta je bilo, gospođo Baret?“
Pokušala je da se pribere. Ko znašta je pomislio kad me je video?
„Došla sam da vam zahvalim“, uspela je da izusti.
„Da mi zahvalite?“
 „Sinoć ste mi spasli život.“
Nesvesno je ustuknula kad joj je Fišer prišao.
„Nije trebalo da se odvajate od supruga.“
Nije znala šta da kaže.
„Jeste li dobro?“
„Naravno da jesam.“
Fišer ju je pažijivo posmatrao.
„Misiim da bi trebalo da se vratite u svoju sobu“, rekao je. Išao je uz nju
dok je hodala prema vratima. „Možete da probate s vezivanjem ruke za
krevet.“
Idit je klimnula glavom. Otpratio ju je do vrata njene sobe. Okrenula se
prema njemu.
„Hvala vam!”
„Ne odvajajte se od supruga“, rekao je. „Ne smete da…“ Iznenada je
ućutao i nagnuo se kao da hoće da je poljubi. Idit se trgnula i odmakla glavu.
„Da li ste pili ?“, upitao je.
Ukrutila se.
„Zašto ?“
„Zato što to ovde nije bezbedno. Nije bezbedno izgubiti kontrolu!”
“Ja ne gubim kontrolu”, odvratila je, stisnuvši usne. Okrenula se i ušla u
sobu.

11.16

Florens se trgnula kad je neko pokucao na vrata.

„Napred!! Ušao je Fišer.
„Bene!‘ Pokušala je da se podigne.
„Nemoj da ustaješ“, rekao je. Zaputio se prema njoj. „Hteo bih da
porazgovaram s tobom!”
„Naravno.” Udarila je dlanom po krevetu. „Sedi pored mene.“ Fišer je seo
na ivicu dušeka. „Žao mi je što te boii!‘
 „Proći će.“
Klimnuo je glavom, ne baš uveren. Ćutke je gledao u nju sve dok se nije
osmehnula.
„Šta je?“, upitala je.
Pripremio se za njenu reakciju.
„Mislim da je doktor Baret u pravu. Trebalo bi da odeš!”
„Bene“.
„Raspadaš se na komade, Florens. Zar ne vidiš ?“
„Ne misliš valjda da sam to sama sebi uradila?“
„Ne, ne mislim“, odgovorio je. „Ali, ne znam ni ko je to uradio. Danijel
Belasko, kažeš. Šta ako grešiš? Šta ako si obmanuta?“
„Obmanuta?“
„S nama je 1940. godine bila jedna žena medijum. Grejs Lojter. Bila je
ubeđena da duhovi dveju sestara obitavaju u kući. Pronašla je veoma
ubedljive dokaze za to. Nevolja je bila u tome što nije bila u pravu. Trećeg
dana je sebi prerezala vrat!”
„Ali, Danijel Belasko postoji. Našli smo njegovo telo i prsten s njegovim
inicijalimar
„Takođe smo ga sahranili. Zasto onda ne počiva u miru?” Florens je
zatresla glavom. „Ne znam!‘ Glas joj je podrhtavao. „Jednostavno ne znam!‘
„Izvini!‘ Potapšao ju je po ruci. „Ne želim da te napadam. Zabrinut sam,
to je sve.“
„Hvala ti, Bene!‘ Nekoliko trenutaka kasnije, osmehnula mu se.
„Bendžamin Frenklin Fišer“, rekla je. „Ko li ti je dao to ime?“
„Otac. Bio je opčinjen Bendžaminom Frenklinom.“
„Pričaj mi o njemu.“
„Nema tu mnogo da se priča. Napustio je moju majku kad sam imao dve
godine. Ne krivim ga. Siguran sam da ga je izluđivala.” Florensin osmeh je
izbledeo.
„Bila je pravi fanatik“, reče Fišer. „Kad sam, kao devetogodišnjak, počeo
da pokazujem znake da bih mogao da postanem medijum, posvetila je svoj
život tome.“ Osmeh mu je bio neveseo. „I moj.”
„Da li žališ zbog toga?“
 „Žalim.“
„U dubini duše, Bene?“ Pogledala ga je saosećajno.
Fišer se naglo nasmeja.
„Rekla si da ćeš mi pričati o Holivudu kad se lepo smestimo!‘ Osmeh mu
je postao kiseo. „Doduše, i nismo se baš lepo smestili!‘
„To je duga priča, Bene.“
„Imamo vremena!”
Gledala ga je ćutke.
„Dobro“, naposletku je rekla. „Ispričaću ti ukratko.“ Fišer je čekao,
gledajući je.
„Možda si čitao o tome“, rekla je Florens. „Tračerske rubrike su sve
pomno pratile.
’Konfidenšal’ je čak pisao o spiritističkim seansama koje su se održavale
kod mene. Naravno, oni su to prikazali kao nešto sasvim drugačije.
„Nije bilo tako, Bene. Bilo je posredi upravo ono što sam rekla. Što se pak
tiče glasina da se nisam udala zato što sam želela da ’malo proživim život’ -
kako su pisali - ni to nije bila istina. Nisam se udala zato što nisam upoznala
muškarca za kog bih želela da se udam.“
„Kako si postala glumica?“
„Obožavala sam da glumim. Kad sam bila mala, pravila sam predstave za
roditelje i rođake. Kasnije sam postala član školske dramske sekcije i
lokalnog amaterskog pozorišta, a pride sam studirala dramsku kompoziciju.
Karijera mi je išla uzlaznom putanjom. Ponekad se tako desi. Bogomdana
lepota i sticaj srećnih okolnosti.“ Osmehnula se pomalo sumorno. „Nisam
postigla veliki uspeh. Nisam se dovoljno trudila. No, isto tako, nije postojalo
ništa loše. Nisam imala mračnu prošlost, ožiljke iz detinjstva. Imala sam
predivno detinjstvo. Roditelji su me voleli i ja sam volela njih. Bili su
spiritisti. I ja sam postala spiritista!”
„Jesi li jedinica?“
„Imala sam brata, Dejvida. Umro je kad je imao sedamnaest godina, od
meningitisa.” Zagledala se u prošlost. „To je bio jedini događaj u mom životu
koji je doneo pravu tugu.“ Ponovo se osmehnula. „Tada je moja karijera
počela da ’bledi’? Pisali su da me je to nateralo da ’pobegnem’ iz Holivuda i
da ’pronađem utehu u religiji’. Uvek su zaboravljali da napomenu da sam se
celog života bavila spiritizmom. U stvari, ja sam bila srećna što mi se karijera
gasila. Pružila mi se prilika da radim ono što sam oduvek znaia da treba da
radim - da budem medijum.
„Nisam se plašila Holivuda, niti sam pobegla odatle. Tamo nema ničega
čega bi se čovek mogao plašiti. To je mesto i posao. Ništa više. To što
tamošnji ljudi naprave od svog života jeste njihov izbor. Ono što zovu lošim
uticajem nije nimalo drugačije od onoga što možeš sresti u bilo kom drugom
poslu. Nije važan posao, već ljudi koji se njime bave i njihova podložnost
lošim uticajima.
„Ipak, nije baš da nisam bila svesna moralne praznine koja me je obično
okruživala. Na snimanjima i prijemima, često sam osećala nezdravu napetost
u vazduhu, nekakvu lošu atmosferu.” Osmehnula se, sećajući se. „Jedne
večeri, kad sam legla u krevet, pomolila sam se, kao što uvek radim. U
sledećem trenutku sam shvatila da sam rekla: ’Oče naš, koji si na nebesima,
Holivud je ime tvoje.’“ Veselo je odmahnula glavom. „Nepunih mesec dana
kasnije, vratila sam se na Istočnu obalu i ostala tu.“
Fišer je hteo nešto da kaže, ali ga je prekinulo udaljeno mjaukanje. Kraj
prijatne pauze, pomislio je. Florens se namrštila. „Jadno stvorenje.” Pridizala
se.
Fišer je gurnu nazad na jastuke.
„Ja ću pogledati!‘
„Ali…”
„Odmaraj se“, rekao je ustajući.
„Pre nego što odeš, da li bi mogao da mi dodaš tašnu?“
Fišer je otišao na drugi kraj sobe i doneo joj tašnu. Florens je otvori,
izvadi jedan medaljon i pruži mu ga. Fišer ga uze. Na poledini je bila
ugravirana samo jedna reč: VERUJ.
„Ako veruješ, sve je u tebi“, rekla je.
Ispružio je ruku da joj vrati medaljon.
„Ne, zadrži ga“, rekla je. „Poklanjam ti ga s ljubavlju!” Fišer se usiljeno
osmehnu.
„Hvala ti.“ Ubacio je medaljon u džep.
„Ja sam dobro, zaista. Brini o sebi, a ne o meni!‘
„Hoćeš li doći da napravimo seansu kad se odmorim?“, upitala je.
„Moram da stupim u kontakt s Danijeiom Belaskom, a najbrže ću to postići
putem transa. Ali, ne želim da to radim sama.“
„Dakle, nećeš ni da razmisiiš o odlasku?“
 „Ne mogu, Bene, znaš i sam,“ Poćutala je. „Hoćeš li doći?“ Fišer je
pogleda, osetivši neiagodu. Naposletku je kiimnuo glavom. „Hoću.“ Izašao je
iz sobe bez reči.

12.16

Prijali su mu talasići hladne vode na licu. Opečena koža na listu bila je

zategnuta i bolela ga je dok je mahao nogama, ali nije hteo da prestane. Svaki
put kada bi podigao ruku iz vode, bol u palcu bi se pojačao. Potrebno mi je
ovo, pomislio je. Nije piivao već skoro nedelju dana.
Kad je stigao do plićeg dela bazena, zaustavio se uhvativši se za ivicu
Ievom rukom. Idit je sedela na drvenoj klupi, nedaleko od ulaza u parno
kupatilo.
„Nemoj da se forsiraš”, rekla je.
„Neću. Još samo dve dužine.“
Okrenuvši se, Baret je ponovo zaplivao. Zatvorio je oči i slušao pljuskanje
vode pod svojim rukama i nogama.
Pitao se koliko je atmosfera kuće uticala na Idit. Kad se probudio,
pokušao je da ustane nečujno, ali čim se pomerio, otvorila je oči. Osećala se
na alkohol. Kad je ustao, na stolu je video bocu konjaka i srebrnu čašicu.
Rekia mu je da ih je našla u vitrini i da je popila čašicu konjaka da bi se malo
opustila. Vratio je bocu u vitrinu i rekao joj da je mnogo rizikovala time što je
popila nešto što je našla u kući. Obećala mu je da to više neće raditi.
Baret dodirnu ivicu bazena, okrenu se i zapliva nazad. Trebalo bi da
napuste kuću do sutrašnje večeri. Ako reverzor bude radio kako treba, bio je
siguran da će do tada moći da odu iz kuće. Osmehnuo se za sebe, pitajući se
da li Idit ima ikakvu predstavu o tome kako će reverzor promeniti atmosferu u
kući.
Stigao je do plićeg dela bazena i uspravio se. Zašištao je kroza zube kad je
osetio hladan vazduh na koži. Idit mu je pomogla da se popne uza stepenice i
prebacila je peškir preko njegovog ramena. „Da li ćeš moći da izdržiš
nekoliko minuta u parnom kupatilu?“, upitao je.
Klimnula je glavom, pružajući mu štap.
„Mislim da će mi prijati.“
„Da. Uđi.“ Povukla je teška vrata k sebi.
 „Biće najbolje da se skineš u gaćice“, rekao joj je.
„Važi!”
Baret je bacio peškir na drvenu klupu i ušao u parno kupatilo, a Idit je
pustila vrata da se zatvore za njim. Zastenjao je od zadovoljstva kad je osetio
vlažnu vrelinu na svom telu. Dišući kroza zube, pipao je oko sebe dok nije
našao klupu. Bila je usijana. Štapom je napipao crevo na podu. Pratio ga je do
zida, prelazeći po njemu prstima leve ruke, a onda je okrenuo slavinu. Hladna
voda je jurnula iz creva. Baret je rashladio klupu i seo, ostavivši štap sa
strane. Spustivši ruke, skinuo je kupaće gaćice. Kliznule su mu niz noge i on
ih odbaci.
Pogledao je u vrata. Idit se baš dugo zadržala. Namrštio se. Nije hteo
ponovo da ustaje. Ipak, ne bi smeo da je ostavlja samu duže od nekoliko
sekundi. Baš se spremao da ustane kad su se vrata otvorila. Ugledao je obris
njenog tela. Začudio se kad je shvatio da je skinula svu odeću sa sebe. Kad su
se vrata zatvorila, rekao je:
„Ovde sam!” Trebalo bi da stavi jaču sijalicu. Ova koja mu stoji iznad
glave ili je slaba ili prljava - verovatno i jedno i drugo. Idit se oprezno kretala
po prostoriji punoj vodene pare. Oteo joj se tih uzvik kad je prošla kroz mlaz
hladne vode.
Baret je privukao crevo i ohladio deo klupe kraj sebe. Trznuo se kad mu je
voda poprskala nogu. Bacio je crevo, te je Idit sela pored njega. Čuo je kako
isprekidano diše, pokušavajući da spreči vreo vazduh da joj uđe u grlo.
“Jesi li dobro?“, upitao je. Ona se nakaslja.
„Uvek teško dišem u parnim kupatilima.”
„Pokušaj da se umiješ i udahneš u isto vreme.”
„Dobro mi je!”
Baret je zatvorio oči, uživajući u osećaju vlažne toplote na svojoj koži.
Trgnuo se kad je Idit spustila ruku na njegovu nogu. Pokrio ju je svojom.
Nekoliko trenutaka kasnije, nagnula se i poljubila ga u obraz.
„Volim te“, rekla je.
Baret joj prebaci ruku preko ramena.
„I ja tebe volim“, odvratio je. Ponovo ga je poljubila u obraz, pa u ugao
usana. Osetio je komešanjc u utrobi kad je pritisnula svoje usne na njegove.
Pomerala je glavu dok ga je ljubila. Baret je otvorio oči kada se njena ruka
spustila niz njegov stomak. Idit ?, pomislio je.
Nedugo potom, okrenula se prema njemu i opkoračila ga, ne skidajući
usne s njegovih. Osetio je vrelinu njenog glatkog stomaka. Spustivši ruku,
uhvatila je njegov polni organ i počela da ga trlja o sebe. Baret je disao sve
teže. Grlo i pluća su ga pekli od vrelog vazduha. Oteo mu se uzvik
iznenađenja kad je zarila zube u njegovu donju usnu. Osetio je miris konjaka.
Usnama je prelazila po njegovim obrazima, milujući ga vrškom jezika.
„Digni ga“, šapnula mu je na uvo. Ton joj je bio gotovo svirep. Baret je
ostao bez daha kad ga je uhvatila za povređenu ruku i pritisnula je na svoju
dojku. Povukao je ruku, osetivši oštar bol koji ga je žignuo do zgloba.
„Nemoj!”, naredila je i ponovo je ščepala.
„Moj palac!“, viknuo je. Bol je bio toliko snažan da mu se mutilo pred
očima. Jedva je disao, boreći se da udahne vreli vazduh. Idit je izgledala kao
da ga uopšte nije čula. Uhvatila ga je za penis, stenjući toliko jako da se Baret
uplašio.
„Za ime boga, digni ga!“, povikala je. Ponovo je pritisla usne na njegove.
Baret nije mogao da diše. Gušeći se, trznuo je glavom i udario u zid.
Zgrčenog lica, jauknuo je od novog bola. Idit se, uplakana, naslonila na njega.
Baret je pokušao da dođe do daha.
„Idit“, zastenjao je.
Ona skoči na noge i okrenu se. „Nemoj”, promrmljao je, ošamućeno
posežući k njoj. Osetio je nalet hladnog vazduha kad je otvorila vrata. Video
je nejasan obris njenog tela, a onda su se vrata uz tresak zatvorila.
S bolnom grimasom na licu, sagnuo se da potraži crevo. Umio se hladnom
vodom, udišući vazduh kroz stisnute zube. Gospode bože, šta li ju je
spopalo?, pomislio je. Znao je da je siromašan seksualni život verovatno loše
uticao na nju, ali nikada se nije ovako ponašala. To mora biti posledica
boravka u ovoj kući. Ustao je i, zanoseći se, oslonio se o štap. Polako se
zaputio prema vratima, probijajući se kroz paru. Mrštio se zbog vrućine koja
ga je okruživala. Sijalica na tavanici sada se jedva videla. Pretvorila se u
tačkicu blede svetlosti iznad njegove glave. Baret je stigao do vrata i potražio
kvaku. Našavši je, uhvatio ju je i pritisnuo. Vrata se nisu dala otvoriti.
Povukao ih je jače, ali ništa se nije dešavalo. Napeše mu se mišići lica.
Ponovo pritisnuvši kvaku, povukao je svom snagom. Vrata su bila
zaglavljena. Od vrućine i vlage, objasnio je sebi. Vrata su se iskrivila i
raširila.
„Idit!“, pozvao je. Zalupao je pesnicom po vratima.
„Šta je bilo?“, oglasila se.
„Vrata su se zaglavila! Pokušaj da ih otvoriš s te strane!”
 Čekao je. Čuo je udarac i osetio kako se vrata drmaju. Uhvatio je kvaku i
povukao svom snagom, a Idit se svom težinom naslanjala na njih s druge
strane.
Vrata se nisu pomerala.
„Šta da radimo?“, upitala je. Zvučala je uplašeno. Da li bi možda mogao
da ih otvori pornoću klupe? Ne, preteška je. Baret se namršti. Učinilo mu se
da postaje sve toplije. Moraće da isključi grejanje.
„Lajonele?“
„Dobro sam!“ Polako se spustio na levo koleno ne bi. li pobegao od
najveće vrućine. Ispustio je zabrinut zvuk. Pa, nema drugog načina. Ne može
da ostane unutra.
„Moraćeš da odeš po Fišera!“, doviknuo je.
»Molim?“ Nije bio siguran da li je to rekla zato što ga nije čula ili zato što
je bila zaprepašćena njegovim prediogom.
“Moraćeš da odeš po Fišera!”
Tišina. Baret je znao da je užasnuta pomišlju da treba sama da prođe kroz
kuću. „To nam je jedina mogućnost!” viknuo je.
Idit mu dugo nije odgovarala. Onda ju je čuo kako viče:
„U redu! Vraćam se odmah!“
Baret se neko vreme nije micao. Svim srcem se nadao da ništa neće videti.
To bi bilo pogubno, s obzirom na trenutno stanje njene psihe. Namrštio se. Ne
mogu samo da klečim, pomislio je. Trebalo bi da isključim paru.
Naglo se okrenuo nalevo. Učinilo mu se da je nešto čuo. Nije bilo ničega
osim uskovitlane pare. Gledao ju je stisnutih očiju. Bila je gusta, bela i
uskomešana i tvorila je razne oblike. Osoba neobuzdane mašte u njoj bi videla
svašta. Baret zašišta.
„Gluposti”. Ustao je i polako krenuo napred. Udario je cevanicom u ivicu
drvene klupe. Ponovo kleknuvši, ispružio je ruku i potražio ventil. Nije
mogao da ga nađe, pa je stao da puzi i pipa pored klupe.
Sledio se. Bio je ubeđen da je ovog puta nešto čuo. Da li to nešto gmiže?
Baret zadrhta uprkos vrelini.
„Gluposti“, promrmljao je. Nastavio je da puzi. Nije nikakvo čudo što je
toliko ljudi skončalo u ovoj kući. Njena atmosfera je naročito pogodna za
obmane. Zvuk koji je čuo najverovatnije je došao iz ventila - para izlazi,
verovatno zbog snažnog pritiska. Vrelina je zaista postaia neizdrživa.
 Njegovi prsti napipaše ventil, te on oseti navalu olakšanja. Pokušao je da
ga zatvori, ali nije mogao. Odupro se porivu da pomisli kako je to i očekivao.
Noga ga je bolela, pa je stezao zube dok je obema šakama hvatao točak
ventila.
„Zaglavio se“, rekao je naglas, kao da želi da ubedi nekoga u sobi da se
suočava sa običnim problemom. Napeo je sve mišiće ruku i leđa,
pokušavajući da okrene točak.
Nije se pomerao.
„Oh, ne!” Progutao je pijuvačku i napravio grimasu osetivši vrelinu
vazduha u vratu i grudima. Ovo nije dobro, ovo nikako nije dobro, pomisiio
je. Ipak, posredi je fizički problem. Vrata koja su se zaglavila u svom okviru,
zaglavljen ventil za paru - na sve se to može naići u svakoj staroj kući. Idit će
se uskoro vratiti s Fišerom. Ako baš zagusti, može da legne na pod i da se
poliva hladnom vodom dok… Okrenuo se. Ponovo je čuo zvuk, suviše jasan
da bi bio plod njegove mašte. Zaista se čulo da nešto klizi. Zvučalo je kao da
troma zmija gmiže po podu. Baretovo lice otvrdnu. Ma daj, rekao je sebi, ne
budi dete. Polako se okrenuo i naslonio se na klupu, pokušavajući da prodre
kroz paru pogledom. Ako je zaista posredi paranormalni fenomen, potrebno je
samo da ostane pribran.
Ako ga ne uhvati panika, ne postoji ništa u ovoj kući što može da ga
povredi.
Pažljivo je slušao, a lice mu se grčilo od bolnog pulsiranja u palcu. Minut
kasnije, ponovo je začuo zvuk nalik na razlivanje po podu. Zamisiio je lavu
kako se polako sliva niz šaht za ugalj i kaplje u kantu, nalik na zagorelu kašu.
Stresao se.
„Prestani”, naredio je sebi. Počeo je da reaguje lakoverno kao gospođica
Taner. Crevo! Sinulo mu je. Ako su se vrata iskrivila i zaglavila od vrućine,
hladna voda bi mogla da obrne proces. Počeo je da pipa oko sebe tražeći
crevo. Ponovo je čuo zvuk. Ignorisao ga je. Što su ljudi lakoverniji,
parapsiholoske pojave su češće. Ta rečenica mu je prošla kroz glavu. Upravo
tako, pomislio je. Udahnuo je bez razmišljanja, zastenjavši od vreline koja mu
se razlila po grlu i grudima. Gde je, do đavola, to prokleto crevo? Osećao je
bol u oba kolena. Tada je osetio mlaz vode i ispustio zvuk zadovoljstva.
Posegao je prema njemu, povlačeći ruku po podu.
Vrisnuo je i trgnuo ruku. Dodirnuo je nešto nalik na vreli mulj. Baret je
podigao ruku do lica i pogledao je. Svetlost je bila veoma slaba; morao je da
začkilji. Osetio je kako mu se puls ubrzava. Po dlanu i prstima mu se uhvatila
tamna sluz. Zastenjavši kao da ga nešto tera na povraćanje, brzo je spustio
ruku i obrisao dlan o pod. Sta je to bilo, za ime boga? Istopljena prljavština
između pločica? Nekakvo…?
Okrenuo je glavu toliko brzo da ga je vrat zaboleo. Zurio je u uskovitlanu
paru, a srce mu je snažno lupalo. Zvuk se ponovo čuo, ovog puta glasnije, i
kretao se prema njemu. Baret nesvesno ustuknu, pokušavajući da razazna
nešto. Ne razmišljajući, protrljao je rukom oči i naneo malo sluzi na lice.
Ispustio je ljutit, zgrožen zvuk i obrisao se levom rukom. Zašto je već nema,
do đavoia?, iznenada je pomislio. Usplahirio se pomislivši da ona nikome
ništa neće kazati i da će ga ostaviti zatočenog zbog onoga što se desiio
između njih.
„Ne“, promrmijao je. To je besmisieno. Vratiće se svakog trena. Biće
najbolje da ode do vrata i sačeka. Nekako se podigao na noge i, zastajkujući,
udaljio se od zvuka. Zamišljao je džinovsku meduzu kako, onako providna i
uzdrhtala, klizi prema njemu.
„Dosta je“, promrmijao je, besan na samog sebe. Mora da stigne do vrata.
Zurio je u paru, ali nije mogao da odredi kuda treba da pođe. Zvuk se i dalje
čuo - kao da se nešto vuklo po mokrom, biatnjavom podu. Baret oseti kako
mu ledeni žmarci laze uz kičmu. Mora se pribrati. Ne sme da paniči.
Vrisnuo je kad mu stopaia utonuše u vrelu, gustu sluz. Odskočio je i
okliznuo se, dočekavši se na levi lakat. Ponovo je vrisnuo kad je osetio oštar
bol u ruci. Zgrčio se na podu, u agoniji.
Tada je osetio da ga sluz gura u bok poput usijanog želatina. Odmakao se,
mlatarajući nogama i rukama. Smrad ga zapljusnu. Bio je to smrad truleži -
smrad jezera! Prodrlo je u kuću!, kriknuo je u mislima, prestravljen. Podigao
se na kolena. Vrata - gde su vrata? Nasumice je odabrao pravac i, posrćući,
krenuo. Nešto mu se isprečilo na putu - nešto nisko, ali krupno i živo. Uz krik
užasa, Baret pade preko toga. Podiglo se, vrelo i želatinasto, i baciio ga na
leđa, šireći oko sebe vonj raspadanja. Baret je zaurlao kad mu se baciio preko
nogu. Divlje je šutnuo levom nogom, osetivši kako uranja u sluzav mulj.
Zatim je udario u nešto što ga je podsetilo na kožu s teksturom skuvane
pečurke.
Uto se ukazalo pred njegovim očima, loptasto i mrkog sjaja.
„Ne!“, vrisnuo je. Ponovo je zamlatarao nogama, odgurujući se po podu
sve dok leđima nije udario u vrata. Osetio je kako mu se bezoblična masa
polako uspinje uz noge. Krici užasa su navirali s njegovih usana. Zavrtelo mu
se u glavi; padao je u tamu. Nije mogao da zbaci lepijivu masu sa sebe.
Osećao je kako mu se njena vrelina pripija uz kožu.
Tada vrata stadoše da se otvaraju, gurajući ga pravo u želatinasti oblik.
Udario ga je licem, a usta mu se napuniše odvratnom masom. Osetio je
hladnoću na boku. Nečije ruke ga uhvatiše ispod pazuha. Učinilo mu se da
čuje Idit kako vrišti. Neko je počeo da ga vuče po podu. Pogledavši uvis,
prepoznao je Fišerovo lice, bledo i bezizražajno. Trenutak pre nego što je
izgubio svest, Baret je video svoje telo. Na njemu nije bilo ničega.

12.47

Fišer je dugim gutljajima ispijao kafu, držeći šolju obema rukama. Par iz
Karibu Folza opet je neprimetno došao i otišao.
Bio je u pozorišnoj sali i tražio mačku kad je čuo gospođu Baret kako
viče. Jurnuo je u predvorje i zatekao je tamo. Unezverena, ispričala mu je da
je njen suprug zaključan u parnom kupatilu.
Tamo, iznenada se setio Florensinih reči. Bez reči je strčao, prošao kroz
vrata i projurio pored bazena, praćen odjekom patika koje su lupale po
pločicama. Čuo je Baretove krike pre nego što je stigao do vrata parnog
kupatila. Ukopao se u mestu. Umalo se okrenuo da se vrati, ali gospođa Baret
utrča u prostoriju s bazenom. Nije mogao da pobegne kad je ugledao paniku
na njenom licu. Okrenuvši se, otrčao je do parnog kupatila i bacio se na vrata,
ali ništa nije postigao time. Gospođa Baret je dotrčala do njega, preklinjući ga
da spase njenog supruga. Glas joj je bio neprirodan, piskutav.
Uhvativši drvenu klupu koja je stajala uza zid, odvukao ju je do parnog
kupatila i snažno udario njome po vratima. Vrata su odmah popustila, te on
odbaci klupu i gurnu ih. Baretovi krici su iznenada umukli, a Fišer je osetio
da je naslonjen na vrata. Zavukao je ruku u vrelu vodenu paru, uhvatio ga i
izvukao van. Mišići mu se napeše pod Baretovom težinom. Njegova supruga
je neobuzdano drhtala, posivelog lica. Udruživši snage, uspeli su da odvuku
Bareta gore i stave ga u krevet. Fišer se ponudio da joj pomogne da mu obuče
pidžamu, ali gospođa Baret -stegnutim, gotovo nečujnim glasom - odvrati da
može i sama. Odmah je izašao iz sobe i sišao u prizemlje.
Spustio je praznu šolju na sto i pokrio oči levom rukom. Glava mu je bila
puna nepovezanih misli. Otključana vrata su se zaključala kad su stigli pred
kuću. Popravljene električne instalacije nisu radile. Florens nije bila u stanju
da uđe u kapelu. Fonograf se uključio sam od sebe. Strujanje hladnog
vazduha na stepeništu. Zveckanje lustera. Lupa koja se čula tokom seanse.
Florens iznenada, neobjašnjivo, postaje fizički medijum. Prilika na seansi i
njeno histerično upozorenje. Napad duhova u trpezariji. Gospođa Baret u snu
odlazi do jezera i svlači pidžamu. Njeno čudno ponašanje tog jutra. Ugrizi na
Florensinim grudima. Naposletku, napad na Bareta u parnom kupatiiu.
Naslonio se u stolici. Ništa se ne uklapa, pomislio je. Ništa se ne slaže. Nisu
postigli nikakav uspeh. Florens je emotivno i fizički iscrpijena. Gospođa
Baret gubi kontroiu. Baret je dvaput divljački napadnut. Što se pak tiče njega
samog - počele su da mu naviru uspomene. Lica su mu se pojavila pred
očima: Grejs Lojter, doktor Grejam, profesori Rand i Fenli. Grejs Lojter je
radila sama, ubeđena da će bez ičije pomoći rešiti misteriju Paklene kuće.
Nije htela ni da razgovara sa ostalima. On je radio s doktorom Grejamom i
profesorom Random, koji nisu hteli da sarađuju s profesorom Fenlijem zato
što je bio spiritista, a ne naučnik. Trebaio je da prođu samo tri tužna dana da
se sve završi. Grejs Lojter je sama sebi prerezala vrat; doktor Grejam je,
mrtav pijan, izašao napolje i nestao u šumi; profesor Rand je umro od izliva
krvi u mozak posle događaja u plesnoj dvorani koji na samrti nije uspeo da
opiše; profesor Fenli je i danas u duševnoj bolnici Medvju, bez nade u
oporavak.
Njega su pronašli na tremu, golog i prestravljenog. Izgledao je kao da je
ostario preko noći.
„Sad sam opet tu“, promrmljao je nesigurnim glasom. „ Vratio sam se“
Zatvorio je oči, nekontrolisano drhteći. Kako?, pomisiio je. Ne plašim se da
pokušam, ali kako da počnem? Naglo se razgnevio zbog vlastite smetenosti.
Otvorivši oči, dograbio je šolju i bacio je na drugi kraj prostorije. Previše je
komplikovano, do davola!, zaurlao je u sebi.

13.57

Zatreptala je. Lajonel se probudio. Uhvatila ga je za ruku.

„Jesi li dobro?“ Klimnuo je glavom. Nije se osmehnuo. Idit je nekako
uspela da zazvuči zapovednički.
„Spakovaću kofere“, reče. Čekala je. Lajonel ju je bezizražajno
posmatrao.
„Odlazimo danas“, rekia je.
„Hoću da ti odeš.”
Idit je zurila u njega.
„Odlazimo oboje, Lajonele!”
„Ne idem dok ne završim.”
 Nije mogla da poveruje iako je predvidela njegov odgovor. Usne su joj se
trzale dok je zamuckivala neizgovorene reči.
„Ti pođi u Karibu Folz“, rekao joj je. „Ja ću doći sutra.“
„Lajonele, hoću da pođemo zajedno.“
„Idit…“
„Ne. Ne želim da čujem ni reč. Više ne možeš da me ubediš. Znaš šta se
događa. Da Fišer nije došao, umro bi dole. Ubilo bi te… šta? Šta? Moramo da
odemo pre nego što nas ova kuća sve uništi. Odmah, Lajonele. Odmah.“
„Slušaj me“ rekao je. „Znam da više ne možeš da izdržiš. Ja, medutim,
mogu. Neću dozvoliti da me otera ono što se desiio. Dvadeset godina sam
čekao na ovo. Dvadeset dugih godina rada i istraživanja. Neću sve to da
izgubim zbog… nečega u parnom kupatilu.“
Idit ga je netremice gledala, osećajući pulsiranje u slepoočnici.
„Bio je to strašan šok, priznajem. Strašan šok. Nikad u životu nisam video
ništa slično. Ali, to nisu bili duhovi. Čuješ li me, Idit? To nisu bili duhovi.”
Zatvorio je oči.
„Molim te“, rekao je. „Pođi u Karibu Folz. Fišer će te odvesti. Ja ću doći
sutra.“
Nedugo potom, otvorio je oči i pogledao je.
„Sutra, Idit. Nakon dvadeset godina, potreban mi je još samo jedan dan da
dokažem svoju teoriju. Još samo jedan dan. Ne mogu da se povučem kad sam
ovako blizu. Ono što se desilo jeste bilo užasno, ali ne mogu, neću dozvoliti
da me otera!‘ Uhvatio ju je za ruku. „Radije bih umro nego što bih otišao“ U
sobi je vladala tišina. Idit je osećala kako joj srca lupa otkucajima nalik na
polagane i nepravilne udarce bubnja.
„Sutra“, rekla je.
„Kunem ti se da ću do tada okončati vladavinu užasa u ovoj kući.“
Gledala ga je. Osećala se izgubljeno i bespomoćno. Više nije imala ni trunke
vere. Mogla je samo da se osloni na njegovu. Nek nam je bog u pomoći ako
nisi u pravu, pomislila je.

14.21
 O duše večne istine“, počela je Florens, „pomozi nam da se danas
izdignemo iznad sumnji i strahova ovoga života. Dozvoli nam da vidimo
moćna otkrovenja. Daj nam oči da vidimo i uši da čujemo.
Blagoslovi nas u našim nastojanjima da oteramo tamu iz sveta!” Svetlost
iz kupatila je bacala slab sjaj na mesto gde su sedeli. Florens je sedela na
stolici pored stola. Zatvorila je oči, sklopila ruke u krilu i čvrsto stiskala
kolena i stopala.
Fišer je dovukao drugu stolicu i seo naspram nje.
„Služenje je najlepši deo spiritističkog života“, govorila je Florens.
„Slobodnom voljom služimo duhovima. Budimo spremni kako nas ništa ne bi
omelo u slobodi izražavanja i kako bi duhovi danas mogli da komuniciraju s
nama, otkrivajući nam svoju svetlost; kako bi nam, što je najvažnije, dali moć
da stupimo u vezu s jednom izmučenom dušom koja još obitava na ovom
mestu, neosveštana i zatočena. To je Danijel Belasko!” Podigla je glavu.
„Dođite, dobri anđeli. Pomozite nam da skinemo teret sa ove duše. Tražimo to
od vas u ime večnog i neuništivog duha. Amin.“
Zavladala je tišina. Fišer je čuo škljocanje u vlastitom grlu kad je progutao
pljuvačku. Onda je Florens počela da peva. „Dobri dusi oko nas, pazite nas.
Bliže nam dođite. U naše misli i molitve mir donesite.“ Kad je okončala
pesmu, Florens je počela duboko da udiše, snažno uvlačeći vazduh kroza zube
i trljajući se po telu obema rukama. Ubrzo je otvorila usta i zabacila glavu.
Nastavila je teško da diše. Zatim se oklembesila u stolici, a glava joj se klatila
levo-desno. Tada se konačno umirila. Prolazile su minute. Fišer poče da drhti.
Hladnoća se skupljala između njih, dižući se polako kao ledena voda. Imali su
utisak da sede u njoj, uronjeni do pojasa. Trgnuo se kad su tačke blede
svetlosti počele da se pojavljuju ispred Florens. Centri kondenzacije, prolete
mu kroz glavu. Gledao je u tačke dok su rasle i umnožavale se, lebdeći ispred
Florens poput galaksije bledih sunašaca. Noge su mu gotovo sasvim utrnule.
Uskoro, pomislio je.
Zario je prste u rukohvate kad je teleplazma počela da curi iz nosa žene
medijuma. Viskozni filamenti, koji su ličili na par sivih zmija, klizili su iz
njenih nozdrva. Dok je Fišer nemo i grozničavo posmatrao, spojili su se u
deblji snop, koji zatim poče da se raspliće, podiže i prekriva Florensino lice.
Fišer spusti pogled. Čuo je zvuk nalik na gužvanje papira i zatvorio oči.
Jak miris ozona mu zapahnu nozdrve, podsetivši ga na miris preterano
hlorisanog bazena. To ga je nagnalo da otvori oči i podigne pogled. Trznuo se.
Teleplazma je prekrivala Florensinu glavu viseći poput tanke, vlažne kese.
Dok je gledao u teleplazmu, njen obiik je počeo da se menja. Učinilo mu se
da je oblikuje nekakav nevidijivi skulptor. Ukazaše se očne duplje, greben
nosa, nozdrve, uši, usta. Nije prošao ni minut, a oblikovanje beše dovršeno.
Pred njima se ukazalo lice mladog muškarca, tamnokosog, lepog, ozbiljnog.
Fišer pročisti grlo. Činilo mu se da otkucaji njegovog srca nisu stvarni.
„Imaš li glas?“, upitao je. Začuo se težak, grgotav zvuk, nalik na samrtni
ropac. Fišer oseti kako mu se koža ježi. Pola minuta kasnije, zvuk utihnu i
ponovo nastupi tišina.
„Možeš li sada da pričaš?“, upita Fišer.
„Mogu.” Glas je, bez ikakve sumnje, bio muški.
Fišer je oklevao, a zatim brzo udahnu.
„Ko si ti?“
„Danijel Belasko.” Usne se nisu pomerale, ali glas je dolazio iz pravca
bledog lica.
„Da li smo tvoje telo jutros pronašli u podrumu?“
„Jeste.“
„Sahranili smo ga napolju uz propisan obred. Zašto si još ovde?“
„Ne mogu da odem.“
„Zašto?“
Nije bilo odgovora.
„Zašto?“
Ništa. Fišer je stegao pesnice u krilu.
„Da li si ti odgovoran za napad na doktora Bareta u parnom kupatilu?“
„Nisam.“
„Ko je, onda?“
Nije bilo ođgovora.
„Da li si ti sinoć napao doktora Bareta u trpezariji?“, pitao je Fišer.
„Nisam.”
„Ko je?“
Tišina.
„Da li si ti ugrizao gospođicu Taner jutros?“
„Nisam!”
 „Ko je?“
Tišina.
„Da li si ti zaposeo mačku?“
„Nisam!”
„Ko je, onda?“
Tišina.
„Ko je, onda?“ Fišer je bio uporan. „Ko je napao doktora Bareta? Ko je
ugrizao gospođicu Taner? Ko je zaposeo mačku?“
Tišina.
„Ko?“, navaljivao je Fišer.
„Ne smem da kažem!‘
„Zašto?“
„Ne smem“
„Zašto?“
Tišina.
„Moraš da mi kažeš. Ko je napao doktora Bareta u trpezariji i u parnom
kupatilu? Ko je ugrizao gospođicu Taner? Ko je zaposeo mačku?“
Čuo je kako se disanje ubrzava.
„Ko ?“, pitao je ponovo.
„Ne smem…”
„Moraš da mi kažeš!‘
Glas je postao molećiv.
„Ne smem…“
„Ko ?“, pitao je Fišer.
„Ne smem da kažem!”
„Ko?“
„Molim te..!”
„Ko?“
Čulo se nešto nalik na jecaj.
„On“, reče glas.
 „Ko?“
„On.”
“Ko?”
„On. On!“
“Ko?”
„On!” viknu glas. „Džin! On! Otac, otac!“
Fišer je ukočeno sedeo, potpuno nem, dok je lice gubilo oblik, a
teleplazma se talasala. Odjednom je počela da se vraća u Florensine nozdrve.
Dok je nestajaia, Fišer je čuo Florens kako stenje od bola.
Nije prošlo ni sedam sekundi, a teleplazme više nije bilo.
Sedeo je nepomično skoro čitav minut pre nego što je ustao. Imao je
osećaj da je sav utrnuo dok je išao do kupatiia. Napunio je čašu hladnom
vodom i odneo je u spavaću sobu. Stajao je pored njene fotelje dok nije
otvorila oči.
Nakon što je naiskap popila vodu, otišao je do prekidača i upalio svetio.
Potom se sručio na fotelju naspram njene.
„Da li se pojavio?“, upitala je.
Dok joj je pričao šta se dogodilo, izraz na njenom iicu je postajao sve
napetiji. Na kraju je odražavao snažnu uzbuđenost.
„Belasko“, rekia je. „Naravno. Naravno. Trebalo je da to shvatimo ranije.“
Fišer nije odgovorio.
„Danijel me ne bi povredio. Ne bi povredio ni doktora Bareta. Uprkos
svim dokazima, znala sam da to nije on; jednostavno sam imala takav osećaj.
On je žrtva ove kuće koliko svi ostaii.“ Pogledala je u Fišera i videla nevericu
na njegovom licu. „Zar ne vidiš?“, rekla je. „Otac ga primorava da ostane
ovde.“ Fišer ju je ćutke gledao, želeći da joj veruje. Ipak, plašio se da to
prizna.
„Zar ne vidiš?“, ushićeno je upitala. „Oni su u sukobu. Danijel pokušava
da pobegne iz Paklene kuće, a njegov otac čini sve što može da me okrene
protiv Danijeia, da me ubedi da Danijel želi da mi nanese zlo. Nije tako. On
samo želi..!”
Zaćutala je toliko naglo da je Fišer stisnuo oči.
„Želi šta?“, upitao je.
 „Da mu pomognem.”
„To nije ono što si nameravala da kažešl”
„Da, jeste. Ja mu jedina mogu pomoći. Ja sam jedina kojoj veruje. Zar ne
shvataš ?“ Fišer ju je ozbiljno posmatrao.
„Nadam se da shvatam“, reče.

15.47

Idit se podigla u sedeći položaj i prebacila noge preko ivice kreveta.

Ispruživš iruku, dohvatila je Lajonelov sat sa stola i podigla poklopac. Skoro
je četiri sata. Kako može da pripremi mašinu do sutra?
Gledala ga je kako spava, pitajući se da li on i dalje veruje u sve ono što je
rekao. Imala je neprijatan osećaj da više nije onoliko samouveren. Doduše, on
to nikada ne bi priznao, čak ni njoj. Kad je posredi posao kojim se bavi, vrlo
je ponosit. Oduvek je bio takav.
Naglo ustavši, Idit je otišla do vitrine i otvorila vrata. U redu, obojica su je
upozorili, ali ništa se nije desilo, zar ne? Konjak ju je opustio, ništa više. Ako
će već ostati u ovoj kući do sutra, onda će, do đavola, preduzeti korake koji će
taj boravak učiniti podnošljivim.
Odnela je bocu i čašicu do stola. Skinula je zapušač i napunila čašu do
vrha. Zatim ju je iskapila do dna. Zatvorenih očiju i otvorenih usta, zabacila je
glavu, uvlačeći vazduh na usta. Konjak joj je pržio grlo.
Imala je osećaj da sipa vreo sirup u grudi i stomak. Vrelina je damarala u
njenim venama. Napuniia je čašu još jednom i otpila jedan gutljaj. Zatim je
sela na sto, gurnuvši u stranu kutiju s Lajonelovim rukopisom. Popila je još
jedan gutljaj, a onda i ostatak. Ponovo je zabacila glavu, a na licu joj se
ukazalo puteno zadovoijstvo.
Razmišljaia je o onome što se desilo u parnom kupatilu. Trudiia se da
izbegne suočavanje s činjenicom da je, u određenoj meri, besna na njega zbog
toga što je impotentan. Osećala je ljutnju kao da je, na neki način, on kriv za
to, a ne paraliza koju je preležao. Ukrutila se od pomisli da je, u stvari, tražio
od nje da ode u Karibu Folz kako mu ne bi smetale njene potrebe. Tako bi
mogao da se usredsredi na svoju mašinu.
Trepnula je. Baš je ružno od nje što je to pomisiila. Lajonel bi vodio
ijubav s njom da je mogao.
 Da li bi?, začu se glas u njenoj glavi. Iii ga je baš briga za to da li će ikada
voditi Ijubav?
Impulsivno posegnuvši za bocom, oborila je kutiju sa stola, te se stranice
rukopisa rasuše po podu. Pridigla se, a onda se predomisiila. Namrštila se.
Neka ih, pomislila je. Pokupiću ih kasnije. Zatvorila je oči, iskapivši još jednu
čašicu konjaka.
Sišla je sa stola i jedva se održala na nogama. Pijana sam, pomisliia je.
Osetila je iznenadnu grižu savesti. Mama je bila u pravu - ista sam kao on.
Odbacila je tu pomisao. Nisam, rekla je nevidijivoj majci. Ja sam dobra
devojčica. „Do đavola“, namrštila se. Nisam ja nikakva devojčica. Ja sam
žena. Žena koja ima potrebe. On bi trebalo to da zna. Nije baš toliko star. Nije
ni toliko impotentan. Kriva je ona njegova religiozna majka, prokleta bila, a
ne paraliza. Kriva je… Namrštiia se, odagnavši tu misao. Teturaia se prema
vitrini. Ruke i noge joj behu tople i ispunjene žmarcima, a u glavi je osećala
prijatnu tupost. Nisu u pravu; pijanstvo je jedino rešenje. Setila se kredenca s
pićem koji je stajao u kuhinji. Mogla bi da uzme bocu burbona - ili pak dve.
Mogla bi da se obeznani od alkohola i tako dočeka sutrašnji dan.
Nestrpijivo je izvukla šuplju knjigu, koja joj iskliznu iz prstiju i pade na
pod. Fotografije se rasuše. Klekla je i počela da ih razgleda, jednu po jednu.
Nesvesno je oblizaia gornju usnu. Zagledaia se u fotografiju koja je
prikazivala dve žene kako leže na stolu u velikoj gostinskoj sobi i oraino
zadovoljavaju jedna drugu. Činilo joj se da u sobi postaje sve toplije.
Bacila je fotografiju kao oparena. „Ne.” preplašeno je šapnula. Trgnula se
i pogledala u Lajonela, koji se promeškoljio. Zatim je nespretno ustala,
gledajući oko sebe kao zver saterana u ćošak. Brzo je otišla na drugi kraj
sobe. Otvorila je vrata, izašla i zatvorila ih, napravivši grimasu kad je čula
škljocaj brave; želela je da bude mnogo tiša. Odmahnula je glavom ne bi li je
razbistrila, pa se uputila ka Fišerovoj sobi.
Nije bio tamo. Idit je piljila u njegovu sobu, pitajući se šta da radi.
Zatvorila je vrata, pa se zaputila natrag, zanoseći se ulevo. Napokon je stigla
do ograde stepeništa. Uhvatila se da bi povratila ravnotežu i počela da silazi.
Neznano zašto, kuća joj nije delovala zastrašujuće. Još jedan dokaz da je
alkohol prava stvar, pomislila je.
Činilo joj se da lebdi niza stepenice. Prisetila se nekog filma o američkom
jugu. Jedino čega se dobro sećaia beše žena u krinolini koja je izgledala kao
da klizi dok je silaziia niza stepenice. Upravo tako se i ona osećala. Pitala se
zašto je toliko samouverena.
Nešto je zasvetlucalo, jedva vidljivo i suviše brzo da bi ga mogla
razaznati. Idit zastade i zatrepta. Ništa. Nastavila je da silazi. On je u veiikoj
gostinskoj sobi, odlučila je. Uvek je tamo gde ima kafe. Nije mogia da se seti
da ga je ikada videla kako jede. Nije ni čudo što je toliko mršav. Dok je
prolazila kroz predvorje, čula je zvuk cepanja drveta. Ponovo je zastala.
Oklevala je jedan trenutak, pa nastavila dalje. Naravno, pomislila je.
Osmehnula se. Nikada se u životu nije osećala toliko ošamućeno. Zatvorila je
oči. Lebdim, govorio joj je um. Otac i kći, večiti pijanci.
Zaustavila se u lučno zasvođenom prolazu i naslonila se na zid. Vrtelo joj
se u glavi. Trepnula je nekoliko puta, upinjući se da razbistri vid.
Fišer joj je bio okrenut leđima. Polugom je odvaljivao daske sa sanduka.
Baš divno od njega, pomislila je.
Poskočila je kad se Fišer naglo okrenuo, držeći polugu iznad glave kao da
se sprema da udari nekoga. Toliko se brzo okrenuo da mu je cigareta ispala na
pod.
„Kamarad“, rekla je. Podigla je ruke uvis kao da se predaje. Fišer je nemo
zurio u nju. Videla je kako mu se grudi uzbuđeno podižu i spuštaju. „Jesi li
ljut?“, zaustila je.
Prekinuo ju je.
„Šta radite ovde, kog đavola?“
„Ništa!” Odgurnuia se od zida i krenula prema njemu, zanoseći se.
„Jeste li vi to pijani?“ Zvučao je zapanjeno.
„Popila sam nekoliko čašica, premda se to tebe ne tiče.“ Fišer spusti
polugu na sto i pođe prema njoj. „Lajonelu će biti drago što si…“
Nekontrolisano je mahnula rukom prema mašini.
Stigavši do nje, Fišer je uhvati pod ruku.
„Hajdete!‘
Otrgla se od njega.
„Hajde ti.“ Blago se zateturala, a onda je povratila ravnotežu i okrenula se
prema mašini.
„Gospođo Baret…“
“Idit!”
Fišer je ponovo uhvati ispod ruke.
„Hajdete. Nije trebalo da se razdvajate od muža!‘
„On je dobro. Spava!”
 Fišer je pokušao da je okrene, ali ona mu nije dozvoljavala. Kikoćući se,
ponovo se otrgla od njega.
„Za ime boga“, prasnuo je.
Na usnama joj zaigra provokativan osmeh.
„Ne, ne njegovo ime!” Fišer ju je zbunjeno gledao.
Dok je hodala prema stolu, soba je bivala sve mutnija. Idit je imaia
nejasan osećaj da je puna ljudi koji se nalaze tik izvan njenog vidnog polja.
To je moja mašta, pomislila je. Ovde je samo nesvesna energija. Stigla je do
stola i prešla prstom po njegovoj površini. Fišer joj ponovo priđe.
„Morate da se vratite u sobu.”
„Ne, ne moram.” Uhvatila ga je za desnu ruku. Fišer se otrže. Idit se
osmehnu i ponovo pređe prstom po površini stola. „Ovde su se okupljali“
rekla je.
„Ko?“
„Afrodite. Ovde. Za ovim stolom!”
Fišer je ponovo uhvati pod ruku. Idit je privukla ruku uz telo, te je
njegova šaka prianjala uz njenu dojku.
„Ovde. Za ovim stolom“, ponovila je.
„Ne znaš šta govoriš.“ Fišer izvuče ruku.
„Znam ja dobro šta govorim, gospodine Fišere!‘ Idit se zakikota.
„Gospodine B. F. Fišere‘.‘
„Idit..!”
Ukočio se kad se bacila na njega, obgrlivši ga rukama. „Zar ti se nimalo
ne sviđam?“, upitala je. „Znam da nisam lepa kao Florens, ali ja…”
„Idit… Kuća je kriva. Ona te tera da…“
„Nema to veze s kućom “, prekinula ga je. „To je do mene.“ Pokušao je da
skloni njene ruke, ali ona ga je još čvršće stegla. „Da nisi i ti impotentan?“,
pecnula ga je.
Fišer je odgurnu.
„Probudi se!“, viknuo je. Bes pokulja iz nje.
„Ne govori mi da se probudim! Ti se probudi, skote bespolni.” Idit se
oteturala do stola, popela se na njega i zadigla suknju zgrčenim prstima.
„Šta je bilo, kržljavi?“, rugala mu se. „Nikad nisi imao ženu?“ Zgrabivši
prednji deo džempera, trgnula ga je. Dugmad se pokida. Raširivši krajeve
džempera, raskopčala je prsluče, stegla dojke drhtavim prstima i podigla ih.
Rugala mu se. „Šta je bilo, kržljavi?“, ponovila je. „Nikad nisi video sisu?
Probaj je! Veoma je ukusna!“ Skliznuvši sa stola, krenula je prema Fišeru,
prstima stežući dojke. „Sisaj ih“, rekla je glasom drhtavim od mržnje. Lice joj
je bilo iskrivljeno od besa. „Sisaj ih, mlakonjo, ili ću naći ženu koja će ih
posisati!“ Naglo je odvratio glavu. Idit je ispratila taj pokret. Zatim se
ogromna lavina sručila na nju.
Lajonel je stajao na ulazu.
Talas crnila poče da nadire kroz njenu glavu. Kolena joj zaklecaše. Fišer
skoči da je uhvati. „Ne!”, kriknula je. Okrenula se ulevo i pala na mermernu
statuu. Uhvatila se za nju; njene gole dojke se priljubiše uz ledeni kamen. Dok
je polako padala, statua je izgledala kao da joj se kezi. Idit je vrisnula kad se
statua izvukla iz njenih ruku i razbiia se na podu. Klekla je i srušila se.
Tama ju je progutala.

16.27

Odnekud je dopirala muzika, polagana, nežna; valcer. Igrala je uz tu

muziku, klizeći kroz nekakvu izmaglicu. Da li se nalazi u plesnoj dvorani?
Nije bila sigurna. Lice njenog partnera je bilo nejasno, ali bila je sigurna da je
to Danijel. Osećala je njegovu ruku oko struka i svoj dlan u njegovom. Bio je
topao. Vazduh je bio ispunjen mirisom cveća; ruže, zaključila je. Letnji ples.
Mali gudački orkestar. Florens se besomučno vrtela sa svojim partnerom.
„Da li si srećna?“, pitao je.
„Da“, odvratila je tiho. „Veoma.”
Da li je na snimanju? Da li je to to? Da li glumi u filmu? Pokušala je da se
seti, ali nije uspela. Ipak, kako bi to mogao da bude film? Sve je delovalo
suviše stvarno; nije bilo kamere, reflektora, nije bilo filmske ekipe, niti tonca
sa svojom konzolom. Ne, bila je to prava plesna dvorana. Florens je ponovo
pokušala da vidi lice svog partnera, ali nije mogla da usredsredi pogled.
„Danijele?“, šapnula je.
„Da, draga moja?”
„To si zaista ti“, rekla je Florens.
Onda ga je videla. Njegovo ozbiljno lice je bilo veoma lepo, veoma
nežno. Snažnije ju je zagrlio oko struka.
„Volim te“, rekao je.
„I ja tebe!‘
„Nikada me nećeš ostaviti? Zavek ćeš biti pored mene?“
„Da, dragi moj, zauvek; zauvek!”
Florens je zažmurila. Muzika se ubrza i ona oseti kako leti po plesnom
podijumu. Čula je šuštanje stotinu haljina, a sala se ispunila plesačima,
zaljubljenim parovima. Florens se osmehnu. I ona je bila zaijubljena - u
Danijela. Danijel ju je čvrsto držao u zagrljaju dok su plesali. Jedva je osećala
svoja stopaia; činiio joj se da lebdi.
Osetila je mirisan povetarac na licu i ponovo se osmehnuia. Otplesali su
do širokog trema. Iznad njih, nebo je bilo puno zvezda. Ličiie su na sitne
dijamante, rasute po crnom somotu. Nije morala ni da se obazre da bi znaia
gde se nalaze. Mesec je bio pun, svetlosrebrnast, blistav. Blagom svetlošću je
okupao vrt oko njih. Nije morala da gleda, znala je. Da li je pila vino?
Osećala se opijeno. No, bila je to opijenost duha. Bila je to posledica
ushićenosti i ljubavi, divne muzike koja svira u daijini dok ona pleše valcer sa
svojim voljenim Danijelom, ukrug, ukrug, sve bliže…
„Ne!“, viknuo je. Florens je uzdahnula, preneražena. Sva čula su joj bila
preplavljena. Danijel je stajao ispred nje u magli, bledolik I uplašen.
Pokazivao joj je da se zaustavi. Stopala i čianci joj utrnuše od studene vode,
ledeni vetar ju je šibao po iicu, a miris truleži je ispunjavao njene nozdrve.
Vrisnuvši, uzmakla je i pala. Učinilo joj se da je nešto prohujalo iza nje.
Okrenula se, batrgajući se, i videla obris veoma visoke osobe odevene u crno.
Nestajao je u magli. Stresla se od vazduha koji joj je ledio kosti. Ležala je
pored jezera. Malo je nedostajalo da završi u njemu.
Ispustivši zvuk gađenja i straha, ustala je i potrčaia prema kući. Cipele su
joj bile mokre, kao i donji deo hulahopki. Drhteći, jurila je po pošljunčanoj
stazi. Vrata su bila otvorena. Utrčaia je u kuću, zalupila vratima i naslonila se
na njih. Tresla se od hladnoće i straha. Nije mogla da se zaustavi. Malo je
nedostajalo da ušeta u jezero. Bila je naprosto užasnuta tim shvatanjem.
Trgnula se kad je ugledala priliku kako joj prilazi hodnikom koji je vodio
iz kuhinje. Bio je to Fišer, s čašom u ruci.
„Dali je to viski?“
Fišer klimnu giavom.
„Daj mi malo.“
 Pružio joj je čašu, te Florens uze jedan gutljaj i zakašlja se od jakog
alkohola. Vratila mu je čašu.
„Šta se desilo?“, upita Fišer.
„Pokušao je da me ubije.“
„Ko?“
“Belasko”, rekla je. Zgrabila ga je za ruku. „ Videla sam ga, Bene. Uspela
sam da ga vidim kad se vraćao s jezera.“
Ispričala mu je šta se dogodilo - kako ju je Belasko naveo da misli da igra
u plesnoj sali s Danijelom dok ju je zapravo vodio ka jezeru da je ubije, i kako
ju je Danijel upozorio u poslednjem trenutku.
„Kako je Belasko uspeo da preuzme kontrolu nad tobom?“, upitao je.
„Mora da sam zadremala. Bila sam vrlo umorna posle seanse, nakon
svega što se danas dogodilo!”
Fišer je izgledao kao da mu je muka.
„Ako može da te kontroliše dok spavaš..?
„Ne“ Odmahnula je glavom. „Ubuduće neće moći. Sad sam upozorena.
Čuvaću snagu.“ Zadrhtala je. „Otidimo do vatre‘‘
Dok su sedeli ispred kamina u kom je plamtela nova cepanica, Florens je
podigla bosa stopala na stoličicu i rekla:
„Mislim da znam tajnu Paklene kuće, Bene!‘
Fišer se nije oglasio gotovo pola minuta.
„Je li?“, upita.
„Posredi je Belasko.”
„Kako?“
„Kuća ostaje ukleta zato što je on održava takvom“, rekla je. „On
kontroliše i usmerava sve sile koje u njoj postoje.“
Fišer nije odgovorio, ali Florens je na osnovu zanimanja koje mu je
iznenada planulo u očima shvatila da je doprla do njega. Polako se uspravio,
kao da se odmotava, gledajući je pravo u oči.
„Razmisli malo, Bene“, rekla je. „Kontrolisane višestruke pojave. Nešto
što je potpuno jedinstveno za uklete kuće: neumrla volja koja je toliko moćna
da može da kontroliše sve ostale duhove u kući.“
„Misliš li da su drugi svesni toga?“, upitao je.
 „Ne znam za druge. Znam samo da njegov sin jeste. Da nije, ne bi mogao
da mi spase život!”
„Sve se uklapa, Bene“, rekla je. „To je od početka bio Belasko. On me je
sprečavao da uđem u kapelu. On mi nije dozvoljavao da pronađem
Danijelovo telo. On je udesio da izgleda da me je Danijel ugrizao. On je
zaposeo mačku. On je izazvao napad na doktora Bareta u trpezariji,
pokušavajući da nas okrene jedne protiv drugih. On drži Danijelovu dušu
zatočenu u ovoj kući.
„Zamisli samo koliku moć mora posedovati, Bene, da bi sprečio dušu
drugog čoveka da ode na onaj svet uprkos tome što mu je telo sahranjeno u
osveštan grob. Možda u tome ima udela i to što mu je Danijel sin, ali svejedno
- neverovatno je!”
Naslonila se u stolici, zagledana u plamenove.
„On je kao general armije. Nikada ne učestvuje u bici, ali uvek upravlja
njome.“
„Kako ga onda možemo povrediti? Generali ne ginu u ratu!”
„Povredićemo ga tako što ćemo mu smanjivati vojsku sve dok niko ne
ostane, sve dok sam ne bude morao da bije svoje bitke!‘ Izazovno ga je
pogledala. „General bez armije ništa ne vredi.‘‘
„Ali, imamo vremena samo do nedelje.“
Florens odmahnu glavom.
„Ostaću ovde dok sve ne bude gotovo“, rekla je.

Zatvorila je vrata i zaputila se pravo ka krevetu. Kleknuvši pored kreveta,

izgovorila je molitvu zahvalnosti zbog prosvetljenja koje joj je dato i molitvu
za snagu da se izbori sa onim što je otkrila.
Kad je završila s molitvama, ustala je i otišla u kupatilo da opere članke i
stopala; na njima se zadržao smrad močvare. Dok ih je prala, razmišljala je o
obimnom poslu koji je ležao pred njom: mora da oslobodi iz kuće sve duhove
vezane za ovaj svet, uprkos volji Emerika Belaska. To joj je delovalo kao
gotovo nemoguć zadatak.
„Ipak ću to učiniti“, rekla je naglas iako je znala da je Belasko sluša. Ipak,
mora da bude na oprezu. Ben je bio u pravu. „I pre si bila obmanuta“, rekao
je. „Pazi da se to ne desi ponovo.”
„Biću pažljiva“, odgovorila je.
 I hoće. Bila je svesna da je Ben u pravu. Prošle noći je i sama bila gotovo
ubeđena da je odgovorna za napad na doktora Bareta u trpezariji. Jutros je
bila gotovo ubeđena da je Danijel odgovoran za ugrize i napad mačke. Ne
sme da dozvoli da ponovo bude obmanuta. Danijel nije odgovoran ni za šta.
On je podvrgnut mučenju. Nije mučitelj.
Florens zatvori oči, sklopivši ruke ispred sebe. Danijele, slušaj me,
prošaputala je u sebi. Od sveg srca sam ti zahvalna što si mi spasao život. Ali,
zar ne shvataš šta to znači ? Ako možeš da se suprotstaviš volji svog oca na
taj način, možeš da mu se suprotstaviš i tako što ćeš otići iz ove kuće. Ne
moraš više da ostaneš ovde. Slobodan si čim poveruješ u to. Tvoj otac nema
moć da te drži zatvorenog. Zatraži pomoć od onih s druge strane i oni će ti
pomoći. Ti možes da odeš iz ove kuće. Možeš.
Florens naglo otvori oči. Otišla je do španskog stočića i otvorila tašnu.
Izvadila je blok i olovku i položila vrh olovke na papir. Istog časa je počela da
se pomera. Zatvorila je oči i pustila da se olovka pomera i da joj povlači ruku
tamo-amo. Nekoliko sekundi kasnije, olovka se smirila i Florensin osećaj da
neko upravlja njenom rukom iščile.
Pogledala je u blok.
„Ne!“ Iscepala je papir iz bloka, zgužvala ga i bacila na pod. „Ne,
Danijele! Ne!“
Stajala je pored stola, drhteći i zureći u papir. Reči su joj se urezale u um.
Samo jedan način.

18.11

Fišer je stajao na ivici jezera i obasjavao mutnu vodu svojom baterijskom

lampom. Već dva puta, mislio je. Prvo Idit, onda Florens. Pomerao je snop
svetlosti po vodi. Napravio je grimasu kad je osetio smrad koji se širio oko
nje. Jednom je, dok je radio u bolnici, video starca koji je umro od rane na
leđima zahvaćene gangrenom. Ovaj smrad nalikuje smradu starčeve sobe.
Osvrnuo se. Nečiji koraci su mu se približavali kroz maglu. Odmah je
isključio lampu i okrenuo se. Ko je to? Florens? Teško da bi se ona vratila
ovamo nakon onoga što se dogodilo. Baret ili njegova supruga? Nije mogao
da poveruje da bi se neko od njih dvoje zaputio ovamo. Ko, onda? Fišer se
sav napeo dok su se koraci približavali. Zbog magle nije mogao da odredi
njihov položaj. Čekao je, ukočen, a srce mu je tuklo. Iznenada su se pojavili
pred njim. Ugledavši svetlost fenjera, uključio je lampu. Čuo je prigušen krik.
Fišer je zbunjeno gledao u dva mršava lica.
„Ko je to?”, pitao je starac. Glas mu je podrhtavao. Fišer je došao do daha
i spustio lampu. „Izvinite“, rekao je. „Ja sam jedan od četvoro ljudi iz kuće!”
Starica je ispustila zvuk koji je ličio na stenjanje.
„Gospode bože“, prošaputala je.
„Žao mi je, i ja sam se uplašio“, izvinjavao se Fišer. „Nisam znao koliko
je sati.“
„Na smrt ste nas prepali“, ozlojeđeno reče starac.
„Izvinite!” Fišer se okrenuo.
Starci su romorili dok su ga sledili prema kući. Fišer im otvori vrata, pa
pođe za njima. Žurno su hodali kroz predvorje, nespokojno se osvrćući. Nosili
su teške kapute. Žena je preko glave prebacila vuneni šal, a muškarac je nosio
šešir.
„Šta se dešava u svetu?“, upita Fišer.
„Mmm“, odgovori muškarac. Žena je ispustila zvuk neodobravanja.
„Nije važno“, rekao je Fišer. „Imamo mi vlastiti svet.“ Otpratio ih je do
velike gostinske sobe. Posmatrao je kako stavljaju poklopljeno posuđe na sto.
Video je kako gledaju u Baretovu mašinu, razmenjujući poglede. Brzo su
pokupili posuđe od ručka i zaputili se ka predvorju. Dok je gledao kako
odlaze, Fišer je jedva izdržao da ne vikne: „Bu!“ Pitao se šta bi se potom
dogodilo. Ako misle da je strašno to što im je baterijska lampa blesnula u lice,
šta bi rekli na ono što se u kući zbiva od petka?
„Hvala vam!“, doviknuo je dok su izlazili u predvorje. Starac je nešto
progunđao, pa je još jednom razmenio poglede sa ženom.
Kad su se ulazna vrata zatvorila, Fišer je otišao do stola i podigao
poklopce. Jagnjeći kotleti, grašak i šargarepa, krompir, biskviti, pita i kafa.
Obrok dostojan kralja, pomislio jc. Osmeh mu je bio kiseo. Ili poslednja
večera ?
Skinuvši jaknu, bacio ju je na stolicu i stavio lampu na nju. Stavio je u
tanjir kotlet i punu kašiku graška i nasuo kafu u šolju. Posle događaja od
prethodne večeri, nije žudeo za zajedničkim obrocima. Sedeo je za stolom
ispijajući kafu. Onda je počeo da jede. Kasnije će odneti Florens malo hrane.
Razmišljao je o onome što mu je rekla. Sve vreme mu je to stajalo u glavi.
Pokušavao je da pronađe manjkavosti u njenoj teoriji.
 Još nije uspeo u tome; teorija je bila smislena, to nije mogao da porekne.
Ovoga puta je Florens bila na pravom tragu.
Osećao je neobičnu sigurnost, koja ga nije do kraja zadovoljavala. Od
početka su znali da je Belasko ovde - Florens i on su svakako znali - ali ništa
nisu učiniii s tim znanjem, bar što se njega tiče. Nikad mu nije palo na pamet
da imaju posia sa samim Belaskom. Istina, stupio je u kontakt s njim 1940.
godine, ali tada mu se činilo da njegov duh nije posebno značajan u samoj
strukturi Paklene kuće. Ovo sada je bilo drugačije. Ovo je bilo od suštinske
važnosti. Pokušao je da otkrije šta se dešava primenivši desetak različitih
pristupa, ali nije mu pošlo za rukom. Ovo je bilo savršeno logično. Koristeći
anomalije koje postoje u ovoj kući, Belasko je mogao da ostane u području
gde njegovo prisustvo nikada neće biti primećeno. Mogao bi da izazove
potpuno nerazumljivu mešavinu parapsiholoških pojava manipulišući
entitetima koji borave u kući. Mogao je da se prebacuje s jednog na drugi, a
da sve vreme dela iz pozadine. Dobro je Florens rekla - general sa svojom
vojskom.
Iznenada se setio ploče. To nije bila slučajnost. To je zaista bio Belasko,
koji im je poželeo dobrodošlicu u svoju kuću - na svoje bojno polje. U glavi
je ponovo čuo njegov jezoviti, podrugljivi glas. Dobro došli u moju kuću.
Veoma mi je drago što ste ovde..
Fišer se okrenuo i ugledao Bareta kako, bled i ozbiljan, šepa kroz
prostoriju. Pitao se da li će stariji čovek hteti da razgovara s njim. Ranije ništa
nije rekao, očigledno dodatno ponižen time što nije mogao da odnese Idit uza
stepenice.
Čekao je. Baret se zaustavio i zbunjeno osmotrio svoj uređaj. Onda je
pogledao u Fišera.
„Da li ste vi to uradili ?“, pitao je prigušenim glasom.
Fišer je klimnuo glavom.
Uglovi Baretovih usana blago zadrhtaše.
„Hvala vam“, promrmljao je.
„Nema na čemu.“
Baret je došepao do stola i počeo da sipa hranu u dva tanjira, služeći se
levom rukom. Fišer pogleda u njegovu desnu šaku i primeti neobičan položaj
palca.
„Nisam vam zahvaiio na onome što ste uradili danas“, rekao je Baret. „U
parnom kupatiiu“, hitro je dodao.
 „Doktore?“
Baret podiže pogled.
„Ono što se ovde desilo..!”
„Ja najradije ne bih pričao o tome, ako nemate ništa protiv.“
Fišer je osećao potrebu da nastavi. „Samo sam pokušavao da pomognem!”
„Cenim to, ali..!”
„Doktore“, prekinu ga Fišer, „nešto u ovoj kući utiče na vašu ženu. Ono
što se desilo..“
„Gospodine Fišere!”
„… nije se desilo njenom krivicom!”
„Ako nemate ništa protiv, gospodine Fišere..!”
„Doktore Barete, ovo što vam govorim jeste od životne važnosti. Da ii
znate da se umalo udavila u jezeru prošle noći ?“
Baret se trgnu, zaprepašćen.
„Kada?“, upita oštro.
„Oko ponoći. Vi ste spavali.“ Fišer je zastao da bi istakao poentu, „I ona
je spavala!”
“Hodala je u snu?” Baret je izgledao užasnuto.
„Da je nisam video kad je izlazila..!”
„Trebalo je ranije da mi kažete!”
„Ona je trebalo da vam kaže“, rekao je Fišer. „To što vam nije rekla, to
je…”
Zaćutao je videvši izraz na Baretovom licu.
„Doktore, ne znam šta vi mislite povodom zbivanja u ovoj kući, ali…“
„To što ja mislim nema značaja za ovaj razgovor, gospodine Fišere“,
ukočeno odvrati Baret.
“Nema značaja?“ Fišer je bio zapanjen. „Kako to, do đavola, mislite ? To
što se zbiva utiče na vašu ženu. Utiče i na Florens. Utiče i na vas. Ili, možđa,
niste primetili?“
Baret ga je nemo gledao, tvrdokornog lica.
„Primetio sam ja nekoliko stvari, gospodine Fišere“, rekao je naposletku.
„Jedna od njih jeste to da gospodin Dojč trači otprilike trećinu svog novca.“
 Podigavši tanjire i viljuške, okrenuo se i otišao.
Dugo potom, Fišer je nepomično sedeo i zurio.
„Ma nemoj“, promrmljao je. Šta, za ime boga, Baret očekuje od njega? Da
se lagano ubija kao što to Florens radi? Ako se ne ponaša ispravno, kako to da
je jedini ostao nepovređen? Istina ga je pogodila toliko žestoko da je ostao
bez daha. “Ne”, besno je šapnuo. To nije istina. On zna šta radi. Od njih troje,
on je jedini… Misao kojom je pokušavao da se odbrani razbi se u
paramparčad. Fišer oseti kako ga hvata mučnina. Baret je u pravu. Florens je
u pravu.
Trideset godina čekanja bilo je trideset godina samoobmane.
S prigušenom psovkom na usnama, otišao je do kamina. Ne, to je
nemoguće. Nije mogao toliko da obmanjuje sebe. Pokušao je da se seti šta je
radio od ponedeljka. Znao je da će vrata biti zaključana, zar ne? Njegov
mozak je to odbacio. Dobro, spasao je Idit. Samo zato što nije mogao da
spava i što je bio u prizemlju, stigao je odgovor. Šta je sa spasavanjem Bareta,
onda? Ništa, odgovorio je njegov um. Bio je prisutan, ništa drugo, a da nije
bilo gospođe Baret, verovatno bi pobegao. Šta je ostalo? Rasturio je sanduk.
Predivno, pomislio je, iznenada ispunjen besom. Dojč je za sto hiljada dolara
angažovao fizičkog radnika.
„Bože“, procedio je. Onda je viknuo: „Bože!“ Bio je najmoćniji fizički
medijum u Sjedinjenim Državama 1940. godine, kad je imao petnaest godina.
Petnaest! A sada, u četrdeset petoj, postao je prokleti parazit koji obmanjuje
samog sebe i tavori dane čekajući da pokupi svojih sto hiljada dolara. On! On,
koji bi trebalo najviše da doprinese!
Hodao je napred-nazad ispred kamina. Osećaj koji ga je ispunjavao bio je
gotovo nepodnošijiv - mešavina stida, krivice i gneva. Nikada se nije osećao
toliko beznačajno. Hodao je po Paklenoj kući uvukavši se u oklop kao
kornjača, slep za sve što se dešava oko njega. Nije znao ništa, nije radio ništa.
Čekao je da drugi obave njegov posao. Hteo je da se vrati, zar ne? E pa, vratio
se!
Nešto je - sam bog zna šta - odlučilo da mu ukaže drugu priliku. Zar će
dozvoliti da ta prilika tek tako prođe pored njega?
Nisu uspeli da ga ubiju 1940. godine. Bio je dete, nepromišljena budala
puna samopouzdanja, ali nisu uspeli da ga unište. Sredili su Grejs Lojter -
jednog od najcenjenijih medijuma tog doba. Sredili su i doktora Grejama,
tvrdoglavog, neustrašivog fizičara. Sredili su i profesora Randa, jednog od
najpoštovanijih profesora hemije, šefa katedre na univerzitetu Hejl.
Sredili su i profesora Fenlija, lukavog, iskusnog spiritistu koji je preživeo
stotine opasnih seansi.
Samo je on preživeo i sačuvao razum - lakoverni petnaestogodišnji dečak.
Uprkos tome što ju je maltene molio da ga uništi, kuća je uspela tek da ga
izbaci napoije i da ga ostavi da se smrzne. Nije mogla da ga ubije. Zašto
ranije nije o tome razmišljao na takav način? Iako je imala sjajnu priliku, nije
mogla daga ubije.
Fišer je žurno otišao do fotelje i seo u nju. Zatvorivši oči, počeo je duboko
ga diše. Hteo je da otključa kapije svesti pre nego što mu se pruži prilika da
promeni mišljenje. Samouverenost ge je sveg ispunila. Više nije bio dečak,
već muškarac koji razmišlja; više ga njegova samouverenost ne čini ranjivim
plenom. Otvoriće se pažljivo, nivo po nivo, ne dozvoljavajući utiscima da ga
preplave, što se dogodiio Florens. Učiniće to polako, obazrivo, nadgledajući
svaki korak inteligencijom odraslog čoveka, verujući samo sebi i ne
dozvoljavajući nikom drugom da upravlja njegovom percepcijom.
Prestao je da diše i čekao, napet i oprezan. Ništa. Sve je oko njega bilo
ravno i prazno. Čekao je još, ispitujući atmosferu svojim pipcima. Udahnuo
je, odškrinuvši kapije još malo. Zadržao je dah, čekajući.
Ništa. Fišer oseti kako ga prožima nevoljni strah. Da nije predugo čekao?
Da mu moć nije jenjala? Stisnuo je usne toliko čvrsto da su pobelele. Ne. Još
je imao moć. Nastavio je da diše duboko, dopuštajući utiscima da mu ispune
um. Osećao je žmarce u prstima; imao je utisak da mu se paukova mreža
skuplja na licu. Solarni pleksus mu se uvukao. Nije ovo radio godinama;
predugo. Zaboravio je kakav je osećaj kada se svest iznenada raširi, a svako
čulo postane osetljivije. Svaki zvuk se pojačao: pucketanje vatre, jedva čujno
škripanje fotelje, zvuk vazduha koji je prolazio kroz njegova pluća. Miris
kuće je postao jak. Osetio je grubost odeće na svojoj koži. Opažao je fino
širenje toplote iz kamina. Namrštio se. Nije osetio ništa sem toga. Šta se
zbiva? To nije imalo nikakvog smisla. Ova kuća bi trebalo da ga zapljusne
utiscima. U trenutku kad je u ponedeljak stupio u nju, osetio je njihovo
prisustvo. Bilo je to kao da je ušao u oblak uticaja spremnih da svakog časa
udare, da iskoriste i najmanju grešku, najmanji pogrešan korak. Iznenada je
shvatio. Pogrešan korak!
Namah je počeo da se povlači. Međutim, nešto mračno i ogromno već je
nadiralo prema njemu - nešto što ga je primetilo, nešto nasilno što je
nameravalo da ga napadne i zdrobi. Fišer je uzdahnuo i snažno se odupro o
stolicu, povlačeći se u sebe.
Nije stigao. Pre nego što je uspeo da se zaštiti, sila ga je zapljusnula,
ulazeći u njegov sistem kroz pukotinu u oklopu koja je još bila otvorena.
Glasno je kriknuo kad je napala njegovu unutrašnjost, uvrćući je i kidajući,
preteći da će mu raskomadati utrobu i iseći mozak na komade. Oči su mu bile
razrogačene, ispunjene stravom. Presamitivši se, obema rukama se uhvatio za
stomak. Nešto ga je udarilo u leđa i u glavu, izbacivši ga iz stolice. Udario je
u ivicu stola, a onda ga je nešto povuklo unazad, nateravši ga da zastenje kao
da ga neko davi. Soba je počela da se vrti oko njega, ispunjena vrtlogom
varvarske energije. Prekrštenih ruku, Fišer pade na kolena, pokuŠavajući da
izbaci divljačku silu iz sebe. Pokušavala je da mu otkine ruke, On se borio,
stegnutih zuba. Lice mu se izmetnulo u masku teške agonije, a iz njegovog
grla su izlazili grgotavi zvukovi. Nećeš, pomislio je. Nećeš! Nećeš!
Sila je iznenada nestala, usisana u prazninu. Fišer se klatio na kolenima,
ošamućen poput čoveka koji je upravo osetio ubod bajoneta. Pokušao je da se
uspravi, ali nije uspeo.
Krkljajući, pao je na bok i privukao noge grudima. Zatim se sklupčao u
fetusni položaj i zatvorio oči. Telo mu se nekontrolisano treslo. Osetio je tepih
pod obrazom. Nedaleko od sebe, čuo je pucketanje i praskanje plamena.
Činilo mu se da neko stoji iznad njega, neko ko ga posmatra s hladnim,
sadističkim zadovoljstvom, likujući nad njegovim slomljenim telom, nad
njegovom bespomoćnom, slomljenom voljom. I pita se, opušteno, lenjo, kako
i kada da ga dokusuri.

18.27

Baret je stajao pored kreveta, gledajući u Idit i pitajući se da li da je

probudi ili ne. Hrana se hladila. Međutim, nije mogao da proceni da li joj je
potrebnija hrana ili odmor.
Otišao je do svog kreveta i seo, zastenjavši. Prebacio je levu nogu preko
desne i nežno prešao rukom preko opekotine. Nije mogao da koristi povređeni
palac. Na posekotinu je trebalo staviti kopče. Ko zna koliko se već inficirala.
Plašio se da skine zavoj i pogleda.
Nije znao kako će uključiti mašinu večeras. Od napora su ga bolele noge i
leđa; već to što je sišao u prizemlje predstavljalo je pravu agoniju. Mršteći se,
skinuo je levu cipelu. I noge su mu otekle. Mora ovo da završi do sutra. Bio je
svestan da ne može više da izdrži.
To shvatanje je dodatno oslabilo njegovo poljuljano samopouzdanje.

Počelo je tako što ga je probudila buka - zvuk udaraca po tepihu. Polako

je izronio iz dubokog sna, misleći da je čuo zatvaranje vrata. Kad je otvorio
oči, Idit je već biia izašla.
Nakratko je, bunovan, mislio da je u kupatilu. Onda je, na samoj ivici
vidnog polja, ugledao nešto na podu. Uspravivši se, zurio je u stranice svog
rukopisa, koje su bile rasute po podu. Potom je pogledao pod pored vitrine.
Fotografije su bile razbacane; jedna knjiga je pala. Osetio je zebnju.
Dohvativši štap, ustao je i opazio bocu konjaka i srebrnu čašicu. Prišao je
vitrini, pogledao fotografije i ukočio se kad je shvatio šta prikazuju.
„Idit!“ Okrenuo se prema kupatilu. „Idit, jesi li unutra?“ Odšepao je do
kupatiia i pokucao. „Idit!“
Nije bilo odgovora. Pričekao je, a zatim je pritisnuo kvaku; vrata nisu bila
zakijučana.
Nije je bilo.
Okrenuo se, užasnut. Šepao je prema vratima najbrže što je mogao,
trudeći se da ne paniči. Međutim, sve mu je u vezi s tom situacijom delovalo
zlokobno: rukopis bačen na pod, fotografije, boca konjaka na stolu i - povrh
svega - Iditino odsustvo. Izašao je u hodnik i hitro se uputio ka sobi Florens
Taner. Pokucao je, pričekao nekoliko sekundi, pa opet pokucao. Pošto se niko
nije javljao, otvorio je vrata i video da gospođica Taner čvrsto spava u svom
krevetu. Izašao je, zatvorio vrata i zaputio se ka Fišerovoj sobi.
Tamo nije bilo nikoga, te je počela da ga hvata panika. Otišao je do
ograde i pogledao u predvorje pošto mu se učinilo da je čuo nečiji glas.
Namrštivši se, odšepao je do stepeništa i počeo da silazi, stežući zube zbog
bola koji mu je pulsirao u nozi. Rekao joj je da to ne radi! Šta nije u redu s
njom?
Čuo je njen glas dok je proiazio kroz predvorje. Zvučao je potpuno
neprirodno dok je govoriia: „Veoma je ukusna!” Uznemirivši se još više,
ubrzao je korak.
Onda je stigao do ulaza u salu i ostao skamenjen. Zaprepašćeno je
posmatrao kako Idit, sva razdrljena, prilazi Fišeru stišćući dojke rukama i
naređujući mu da ih… Baret zatvori oči i pritisnu ih šakom.
Nikada je nije čuo da tako govori. Nikada nije opazio ni nagoveštaj
takvog ponašanja - ni prema njemu, a kamoii prema drugom muškarcu. Znao
je da potiskuje svoja osećanja; oduvek je to znao. Njihov seksuaini život
neminovno je bio ograničen. Ali ovo… Spustio je ruku i ponovo pogledao
Idit. Bol se vraćao - nepoverenje, bes, želja za nekakvom odmazdom. Borio
se protiv toga. Želeo je da poveruje da je kuća kriva za sve, ali nije mogao da
zatomi dosadnu sumnju da negde duboko u njoj leži pravi razlog onome što se
dogodilo. To, naravno, objašnjava njegov iznenadni animozitet prema onome
što je Fišer rekao. Ustao je i prišao joj. Moraju razgovarati. Ne može više da
podnese tu sumnju. Ispruživši ruku, dodirnuo ju je po ramenu.
Zastenjavši, probudila se i nagio otvorila oči. Noge su joj se zgrčile. Baret
je pokušao da joj se osmehne, ali nije mogao.
„Doneo sam ti večeru”, rekao je.
„Večeru.“ Izgovorila je tu reč kao da je nikada nije čula. Klimnuo je
glavom. „Zašto ne opereš ruke ?“
Idit je gledala oko sebe. Možda se pita gde je ostavila fotografije,
pomislio je. Ustuknuo je kad je sela i pogledala se. On joj je zakopčao prsiuče
i neotkinutu dugmad na džemperu. Prešia je preko džempera desnim dlanom,
a zatim je ustala i otišla u kupatiio.
Baret je odšepao do osmougaonog stola, podigao kutiju s rukopisom i
spustio je na sto za čitanje, koji beše naslonjen na zid. Pomučivši se, dovukao
je stolicu do osmougaonog stola i seo. Odmerio je jagnjeće kotlete i povrće i
uzdahnuo. Nije trebalo da je dovede u ovu kuću. To je bila užasna greška.
Okrenuo se kad je čuo da se vrata kupatila otvaraju. Umivena i očešljana, Idit
je sela za sto. Nije uzela viljušku. Samo je sedela, povijenih leđa i oborenog
pogleda, kao kažnjena devojčica. Baret pročisti grio.
„Hrana se ohladila”, rekao je, „ali… pa, moraš nešto da pojedeš!”
Video je kako joj se zubi zarivaju u uzdrhtalu donju usnu. Nekoliko
trenutaka kasnije, odgovorila je:
„Ne moraš da budeš pristojan prema meni.” Baret je iznenada osetio poriv
da vikne na nju, ali uspeo je da mu se odupre. „Ne bi smela više da piješ onaj
konjak“, rekao je. „Analizirao sam ga i, ako se ne varam, sadrži više od
pedeset procenata apsinta!”
Upitno ga je pogledala.
„To je afrodizijak.”
Gledala ga je ćutke.
„Što se tiče ostalog“, čuo je sebe kako govori, „postoji snažna sila u ovoj
kući. Mislim da je počela da utiče na tebe!‘ Zašto to govorim? Zašto joj
opraštam?
Ipak, njen pogled. Baret oseti treperenje u stomaku.
„Da li je to sve?“, konačno je upitala.
„Sve?“
 „Da li si… rešio problem?“ U njenom glasu je bilo uvredljive
ozlojedenosti.
Baret se ukoči.
„Pokušavam da budem razuman!”
„Shvatam“, šapnula je.
„Da li bi više volela da vičem? Da psujem?“ Ustao je. „Pokušavam da,
barem zasad, okrivim spoljne sile za to!‘
Idit ne reče ništa.
„Znam da ti nisam pružio dovoljno… fizičke ljubavi“, uspeo je da izusti.
„Postoji oštećenje od paralize, ali pretpostavljam da nije samo to posredi.
Možda je to posledica uticaja moje majke, ili pak velike posvećenosti poslu,
zbog koje nisam mogao..!”
„Nemoj.“
Mislim da su to razlozi”, rekao je odlučno. „Krivi smo kuća i ja.“ Čelo mu
je bilo orošeno znojem. Izvadio je maramicu i obrisao ga.
„Molim te, dozvoli da ostane na tome“, rekao je. „Ako ima i drugih
razloga… rešićemo to kasnije, kad odemo iz ove kuće.“
Čekao je. Idit je uspela da klimne glavom.
„Trebalo je da mi isprićaš šta se dogodilo prošle noći!‘
Žustro je podigla pogled.
„Umalo si ušla u jezero!‘
Gledala je u njega kao da se sprema da nešto kaže. Pošto on nije nastavio
da govori, promenila je mišljenje.
„Nisam htela da brineš“, kratko je rekla.
„Shvatam? Ustao je, bolno zastenjavši. „Mislim da bi trebalo da odmorim
nogu pre nego što siđem.“
„Večeras ćeš raditi?“
„Moram da završim do sutra.“
Otpratila ga je do kreveta i gledala kako leže, teško podižući desnu nogu.
Video je kako se upinje da sakrije reakciju na njegove otečene zglobove.
„Biću dobro“, rekao joj je.
Stajala je pored kreveta i zabrinuto ga posmatrala. Na kraju je rekla:
 „Da li želiš da odem, Lajonele?“
Poćutao je.
„Ne želim da odeš, ali želim da odsad sve vreme budeš kraj mene.“
„U redu“ Činilo se da se suzdržava, a onda je naglo sela pored njega.
„Znam da sada ne možeš da mi oprostiš“, rekla je. „I ne očekujem to - ne,
molim te, ne govori ništa. Znam šta sam uradila. Dala bih dvadeset godina
života da mogu to da izbrišem.”
Pognula je glavu. „Ne znam zašto sam toliko pila. Bila sam nervozna…
uplašena. Ne znam zašto sam sišla. Bila sam svesna svega što sam radila, a
ipak, u isto vreme…“
Pogledala ga je očima punim suza.
„Ne tražim da mi oprostiš, već da pokušaš da me ne zamrziš previše.
Potreban si mi, Lajonele. Volim te. Ne znam šta se dešava sa mnom“ Jedva je
bila kadra da govori. „Jednostavno ne znam šta se dešava sa mnom!‘
“Dušo moja.” Uprkos bolovima, Baret se pridigao i zagrlio je, priljubivši
obraz uz njen. „Sve je u redu, sve je u redu. Proći će kad izađemo iz ove
kuće!” Okrenuo je glavu da bi je poljubio u kosu. „I ja tebe volim. No, ti to
oduvek znaš, zar ne?“ Idit se privila uz njega i zajecala. Sve će biti u redu,
rekao je sebi. Kuća jeste kriva. Sve će se rešiti kad odu odavde.

19.31

Florens se uspravila, stenjući. Naslonivši se laktom na ivicu dušeka,

podigia se na noge. Pitala se koliko je sati. Nakrivivši glavu, podigla je sat.
Već toliko, pomislila je, začuđena.
On je još bio tu.
Umorno uzdahnuvši, otrupkala je do kupatila i umila se hladnom vodom.
Dok je brisala lice, gledala je svoj odraz u ogledalu. Izgledala je iznureno.
Molila se za Danijelovo oslobođenje preko dva sata. Kleknuvši pored kreveta,
čvrsto je sklopila ruke i obratila se svima iz sveta duhova koji su joj pomagali
u prošlosti. Molila ih je da pomognu Danijelu da raskine okove koji ga drže
zatočenog u Paklenoj kući.
Nije uspela. Pošto je provela sate u molitvi, otvorila je svoja osetila i
shvatila da je Danijel još tu.
 Čekao je.
Florens je okačila peškir i izašla iz kupatila. Prošavši kroz spavaću sobu,
izašla je u hodnik i zaputila se prema stepeništu. Njena veza s Danijelom, koja
je bivala sve dubija, brinula ju je sve više. Trebalo bi da uradim više,
pomislila je. Mnogim je dušama potrebno oslobođenje. Da li bi zaista mogla
da ostane u Paklenoj kući dok sve to ne obavi ? Koliko bi izdržala bez
svetlosti, grejanja i hrane? Bilo je jasno da će, kad mine nedelja, Dojč
zahtevati da zatvore kuću. Šta je s drugim entitetima s kojima je stupila u
kontakt od ponedeljka naovamo? To je tek mali postotak ukupnog broja - bila
je ubeđena u to. Sećanja su joj navirala dok je silazila niza stepenice. Ono
nešto u njenoj sobi - to nije morao biti Danijel. Osećaj bola i tuge koji je
osetila dok je izlazila iz garaže u ponedeljak posle podne. Besni entitet na
podrumskim stepenicama, koji je kuću nazvao prokletom pogani. Perverzno
zlo u parnom kupatilu. Još je osećaia strašnu krivicu zbog toga što nije
upozorila doktora Bareta. Duh kojeg je Crveni Oblak opisao kao pećinskog
čoveka prekrivenog krastama. Zatim, ono što ju je sprečilo da uđe u kapelu;
možda to nije bio Belasko. Prilika sa seanse, koja je krenula ka gospođi Baret.
Florens zatrese glavom. Mnogo ih je, pomislila je. Mnogo je nesrećnih
duhova ispunjavalo ovu kuću kud god je krenula. Verovala je da bi, ako bi se
otvorila, čak i sada osetila mnoštvo drugih. Bili su svuda: u pozorišnoj sali i
plesnoj dvorani, u trpezariji, velikoj gostinskoj sobi… svuda. Da li bi godinu
dana bilo dovoljno da sa svima stupi u kontakt?
S tugom je pomislila na spisak koji je imao doktor Baret. Automatski
govor… Automatski pokreti… Automatsko crtanje… Automatsko slikanje…
Autoskopija… Eilokacija… Biološki fenomeni… Bučni dubovi…
Dematerijalizacija… Direktan govor… Na spisku je sigurno bilo preko
stotinu navoda. Oni su jedva zagrebali po površini Paklene kuće. Preplavio ju
je snažan osećaj beznađa. Pokušala je da mu se odupre, ali to je bilo
nemoguće. Moguće je govoriti o postepenom rešavanju zagonetke kad
raspolažeš neograničenim vremenom. Ali - nedelju dana! Ne, manje od toga.
Ostalo je tek nešto više od četiri dana.
Tvrdoglavo je podigla glavu i zabacila ramena. Činim sve što je u mojoj
moći, rekla je sebi. Više od toga ne mogu. Ako za nedelju dana uspem da
donesem mir Danijelu, to će biti dovoljno. Odlučno je ušla u veliku gostinsku
sobu. Bila joj je potrebna hrana. Više neće komunicirati s duhovima.
Potrudiće se da dobro jede do kraja nedelje. Prišavši stolu, poslužila se
hranom.
Baš se spremala da sedne za sto kad ga je primetila. Sedeo je ispred
kamina, piljeći u vatru koja se polako gasila. Nije se okrenuo prema njoj.
 „Nisam te videla“, rekla je. Prišla mu je noseći tanjir s hranom. „Mogu Ii
da sednem pored tebe ?“
Pogledao ju je kao da je prvi put vidi. Florens je sela na drugu fotelju i
počela da jede.
„Šta je bilo, Bene?“, upitala je nakon što ničim nije pokazao da prihvata
njeno društvo.
„Ništa.”
Oklevala je, pa nastavila.
„Da se nije nešto dogodilo?“ Fišer nije odgovorio.
„Bio si pun nade kad smo ranije razgovarali!” Ćutao je.
„Šta se desilo, Bene?“
„Ništa!”
Florens se trgnula kad je čula gnev u njegovom glasu.
„Da nisam ja uradila nešto što nije trebalo?“
Udahnuo je, ne rekavši ništa.
„Mislila sam da verujemo jedno drugom, Bene.”
“Ja ne verujem nikome i ničemu “, odvratio je. „Ko god u ovoj kući čini
suprotno, taj je budala!”
„Nešto se jeste dogodilo.”
„Štošta se dogodilo“, brecnu se Fišer.
„Nije se dogodilo ništa s čim se ne možemo izboriti!”
„Grešiš.” Okrenuo se k njoj. Njegove tamne oči behu pune otrova - i
straha, videla je to.
„Ne postoji ništa u ovoj kući s čim se možemo izboriti. Ništa s čim će se
bilo ko ikada izboriti.”
„To nije istina, Bene. Ostvarili smo predivan napredak.”
„U kom pravcu? Prema sopstvenim grobovima?”
„Ne.” Odmahnula je glavom. „Mnogo smo otkrili. Otkrili smo Danijela,
na primer. Shvatili smo šta Belasko radi!‘
“Danijela”, prezrivo je rekao. „Kako znaš da Danijel uopšte postoji?
Baret misli da si ga izmislila. Kako znaš da nije u pravu?“
 „Bene, šta je s telom, s prstenom…?“
„Ko zna čije telo, ko zna čiji prsten“, prekinuo ju je. „Da li su to tvoji
dokazi? Da li je to rasuđivanje na osnovu kojeg si spremna da staviš glavu na
kocku ?“
Florens je bila zapanjena ziobom u njegovom glasu. Šta li se to dogodilo?
„Kako znaš da ne obmanjuješ samu sebe od trenutka kad si kročila u ovu
kuću?“, nastavio je uporno. „Kako znaš da Danijel Belasko nije plod tvoje
mašte? Kako znaš da nisi stvorila njegovu ličnost, da nisi stvoriia njegov
problem? Kako znaš?”
Skočio je na noge, nadnoseći se nad nju.
„ Upravu si“, rekao je. „Ja sam se zatvorio. Izolovao sam se. I ostaću
izolovan sve dok ova nedelja ne prođe. Onda ću pokupiti svojih sto hiljadarki
i nikada više ni izdaleka neću prići ovoj prokletoj kući. Predlažem ti da učiniš
što i ja.“
Okrenuvši se na peti, izašao je gnevnim koracima.
„Bene…!“, viknula je. Nije se okrenuo. Florens je pokušala da ustane i
pođe za njim, ali nije imala snage. Sručila se u foteiju, gledajući u pravcu
predvorja. Nešto kasnije, sklonila je tanjir u stranu. Njegove reči su ostavile
strašan utisak na nju. Pokušala je da ih potisne, ali nisu se dale. Sve njene
sumnje su se vraćale. Oduvek je bila mentalni medijum. Zašto je, iznenada,
postala fizički? To nema smisia, to je nečuveno.
To je ugrožavaio njenu veru.
„Ne“ Zatresia je glavom. To nije istina. Danijel postoji. U to mora da
veruje. Spasao joj je život. Pričao je s njom, molio ju je za pomoć.
Molio. Pričao. Spasao život.
Kako znaš da Danijel Belasko nije plod tvoje mašte ?
Pokušala je da odbaci tu pomisao, ali nije mogla. Mogla je da misli samo
na to da bi, kada bi on zaista bio plod njene mašte, ona želela da joj spase
život baš onako kako je to učinio. U transu, otišla bi do jezera da bi dokazala
Belaskove ubilačke namere, a onda bi se, stupivši u vodu, probudila da bi
dokazala da Danijel postoji i da želi da joj spase život: čak bi imala viziju tog
mladića kako stoji ispred nje, prečeći joj put, i viziju Belaska kako beži.
„Ne“. Ponovo je zatresla glavom. To nije istina. Danijel postoji. Postoji.
Da li si srećna?, pomislila je. Reči su joj neočekivano izronile na površinu
svesti. Da. Veoma. Reči koje je razmenila s Danijelom dok su plesali - ili pak
dok je mislila da plešu. Da li si srećna? Da. Veoma. Da li si srećna ? Da.
Veoma.
„Oh, moj bože“, prošaputala je.
Te rećije izgovorila u jednoj televizijskoj drami.
Misli su joj očajnički jurnule ne bi li se oduprle naletu sumnje. Međutim,
brana njenog otpora je popustila i crna voda je počela da nadire. Volim te. I ja
tebe.
„Ne“, šapnula je dok su joj suze navirale na oči. Nikada me nećeš
ostaviti? Zauvek ćeš biti pored mene? Da, dragi moj, zauvek, zauvek.
Zamislila ga je onakvog kakav je bio te večeri u bolnici: bled, ispijen,
očiju koje su blistaie sjajem neminovne smrti. Njen voljeni brat. Dejvid.
Podišla ju je jeza od tog sećanja. Pričao joj je o Lori, devojci koju je voleo.
Nikada nisu fizički izrazili svoju Ijubav, a on je umirao i bilo je prekasno.
Stezao joj je ruku toliko jako da je osetila bol. Lice mu se pretvorilo u
bezizražajnu sivu masku, a usne su mu pobledele dok joj je govorio: Volim te.
Ona mu je šapnula: I ja tebe. Da li je u tom trenutku znao da je ona u sobi s
njim? Možda je mislio da je ona Lora? Nikada me nećeš ostaviti?, prošaputao
je. Zauvek ćeš biti pored mene? Odgovorila mu je: Da, dragi moj, zauvek;
zauvek.
Užasnut jecaj provali iz nje. Ne, to nije istina! Počela je da plače. Ali, to
jeste bila istina. Ona je stvorila Danijela Belaska u svojoj glavi. Ne postoji
Danijel Belasko. Postoji samo sećanje na njenog brata i na njegovu smrt,
gubitak koji je osećala i želja koju je sa sobom odneo u grob.
„Ne, ne, ne, ne, ne!” Prstima je stezala naslon za ruke. Glava joj je bila
oborena; tresla se dok su joj vrele suze tekle iz očiju. Činilo joj se da ne može
da diše. Gutala je vazduh kao da će joj pluća eksplodirati. Ne, to nije istina!
Nije mogla da uradi nešto toliko glupo, užasno, sumanuto. Mora postojati
način da to dokaže! Mora postojati!
Uzdahnuvši, podigla je glavu. Zurila je u vatru kroz lepljive suze. Imala je
osećaj da joj je neko šapnuo nešto na uvo: jednu reč.
Kapela.
Usne su joj se razvukle u drhtav osmeh. Nekako je ustala i krenula prema
predvorju, trljajući oči. U kapeli je odgovor; od početka je to znala. Sada joj
je postalo jasno da je to odgovor koji joj je potreban. Tamo će naći dokaz i
rešenje.
Ovog puta će ući unutra.
 Trudiia se da ne trči, ali nije mogla da se suzdrži. Potrčala je kroz
predvorje, pa pored stepeništa. Čula je kako joj suknja šušti, a stopala udaraju
o pod. Zašavši iza ugla, jurnula je kroz bočni hodnik najbrže što je mogla.
Stigla je do vrata kapele i stavila dlanove na njih. Istog trena je osetiia
kako joj ledeni otpor ispunjava misii. Utroba joj se prevrtala od mučnine.
Pritisnula je vrata dlanovima i počela da se moli. Ništa je neće zaustaviti, bilo
sa ovog ili sa onog sveta.
Učiniio joj se da se sila unutar kapele koleba. Florens je svom težinom
nalegla na vrata. „U ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha!“, rekla je glasnim,
razgovetnim glasom. Sila je počela da se povlači, uzmičući kao da se skuplja.
Usne su joj se brzo pomeraie u molitvi. „Ne možeš da me sprečiš da uđem
zato što je bog sa mnom! Sada ćemo zajedno ući! Otvori! Više me ne možeš
oterati!“
„Otvori!“
Odjednom, sile je nestalo. Florens je gurnula vrata i ušla, upailvši svetlo.
Naslonila se na vrata, zatvoriia oči i rekla: „Hvala ti, Gospode, što si mi
dao snage!”
Nekoliko trenutaka kasnije, otvoriia je oči i pogledala oko sebe. Slaba
svetlost lampi jedva je razbijala mrak. Stajala je u senci. Samo joj je iice bilo
osvetljeno dok je pogledom pretraživala prostoriju. U prostoriji je vladala
napeta tišina; činilo joj se da oseća njen pritisak na bubnim opnama.
Naglo krenuvši napred, lelujavim koracima se zaputila kroz prolaz između
klupa. Šokirana, odvraćala je pogled od raspeća iznad oltara. Ovo je pravi put.
Osećaj joj je bio nepogrešiv. Nevidljive niti su je vukle.
Stigla je do oltara i pogledala ga. Veliko Sveto pismo s metalnim kopčama
stajalo je na njemu. Sveto pismo na ovom odvratnom mestu, pomislila je
zadrhtavši. Pogledala je u zid. Sila privlačenja je bila toliko jaka da joj se
činilo da su nevidljive niti vezane za nju i da je vuku prema… čemu? Zidu?
Oltaru? Valjda je ne vuku prema raspeću? Florens je osetila kako je nešto
vuče napred, sve jače i jače.
Uzdahnula je i ukočila se kad se knjiga na oltaru nagio otvorila. Dok je
zurila u nju, stranice počeše da se okreću takvom brzinom da se sve stopilo u
jedan nejasan pokret. Florens je osećala damare u slepoočnicama. Iznenada,
knjiga se umiri i ona sa saže da vidi šta piše na poslednjoj okrenutoj stranici.
„Da!“, veselo je prošaputala. „Oh, da!“ Na vrhu je pisalo ROĐENJA.
Ispod je bila samo jedna, izbledela beleška. „Danijei Majron Belasko, rođen u
2 ujutro, 4. novembra 1903. Godine.“
21.07

Mora da postoji nešto što bih mogla da uradim“, rekla je. Baret se
okrenu. Stajao je pored otvorene mašine i gledao u strujna kola, upoređujući
lavirint žica i tranzistora sa svojim nacrtima. Ćutke ga je gledala poslednjih
dvadeset minuta, razmišljajući o tome kako umorno izgleda. Na kraju je
morala da progovori.
„Bojim se da ne postoji“, rekao joj je. „Previše je komplikovano. Trebalo
bi mi desetostruko više vremena da ti objasnim šta treba uraditi.”
„Znam, ali…“ Idit je zastala, zabrinuta. „Koliko ti je još vremena
potrebno?“
„Teško je reći. Moram da se uverim da je sve povezano onako kako treba.
U protivnom, moglo bi da dođe do kvara, pa bi sve što sam radio bilo uzalud.
To ne mogu da dozvoliti.” Pokušao je da se osmehne, ali taj osmeh se
izmetnuo u bolnu grimasu. „Zavrsiću čim budem mogao.“ Idit je klimnula
glavom kao da nije ubeđena u to. Pogledala je u Lajonelov ručni sat, koji je
stajao na stolu. Radio je punih sat vremena, a jedva je uspeo da pregleda
jednu ploču sa strujnim kolima. Reverzor je bio ogroman. Ako nastavi ovim
tempom, biće mu potrebna cela noć, a on jednostavno nema dovoljno snage
za to. Pozvala bi doktora Vegmena kad bi verovala da bi od toga bilo koristi,
ali znala je da bi Lajonel radije pao mrtav nego što bi sada odustao.
Ledena težina u njenom stomaku pojačavala se dok ga je gledala kako
radi. Nije bio samouveren kao ranije. Pokušao je to da sakrije od nje, ali njoj
je bilo jasno da su njegova ubeđenja prilično uzdrmana onim što se desilo u
parnom kupatilu. Znala je koliko se ranjivo osećala nakon onoga što se desilo
njoj.
Uprkos tome što je izgledao sigurno, Lajonel se osećao kao ona. Bila je
svesna toga.
„Šta bi ta mašina trebalo da uradi?“ Pogledao ju je preko ramena. „Radije
ne bih ulazio u to, dušo. Prilično je komplikovano!”
„Zar baš ništa ne možeš da mi kažeš?“
„Pa, u suštini, povući ću svu energiju koja postoji u kući.“
Progutao je i, shvativši da mu je grlo suvo, okrenuo se da popije malo
vode.
„Objasniću ti sve sutra“, nastavio je, sipajući vodu u čašu. „Dovoljno je da
ti kažem da svaki oblik energije može da se rasprši - upravo to nameravam da
uradim!‘
Gledala ga je kako uzima lek protiv bolova i pije ga uz gutljaj vode.
Drhtavo je udahnuo i osmehnuo se.
„Znam da to u ovom trenutku ne zvuči dostatno, ali videćeš već.” Spustio
je čašu. „Sutra u ovo doba, Paklena kuća će biti isušena, ispražnjena, lišena
energije.“ Oboje naglo okrenuše glave kad začuše odmereno pijeskanje. Fišer
je stajao na ulazu i gledao u njih, držeći bocu ispod pazuha.
„Bravo“, rekao je. Idit se okrenu, tamnocrvena u licu.
„Da li ste pili, gospodine Fišere?“, upita Baret.
„Pio sam i piću“, odgovori Fišer. „Neću izgubiti kontrolu“, prekinuo je
Bareta, koji je zaustio da nešto kaže. „Popiću koliko je potrebno da umrtvim
čula. Ništa u ovoj prokletoj kući više neće moći da dopre do mene. Dosta mi
je. Dosta mi je!”
„Žao mi je“, reče Baret, poćutavši malo. Na neki način se osećao
odgovornim za Fišerovo mračno raspoloženje.
„Nemojte da me žalite. Zalite sebe!” Fišer je uperio prstom u mašinu. „Ta
prokleta gomila gvožđurije neće učiniti ništa osim što će stvoriti mnogo
buke… ako uopšte proradi. Mislite da će se kuća srediti čim upalite tu jadnu
muzičku kutiju? Hoće, malo sutra. Belasko će vam se smejati u lice. Svi će
vam se smejati u lice - kao što su se sve ove godine smejali svakoj budali koja
bi pokušala da izvuče energiju iz kuće.“ Ispustio je šištav zvuk. „Da izvuče
energiju iz mog dupeta!” Zagledao se u Bareta, pokazavši na Idit. „Vodite je
odavde“, reče. „I vi otidite. Nemate šanse!‘
„A šta je s vama?“, upita Baret.
„Ja ću biti dobro. Znam za jadac. Ako se ne boriš protiv ovog mesta, ne
može ti naškoditi. Ako mu ne dozvoliš da ti se uvuče pod kožu, biće sve u
redu. Paklenoj kući ne smeta nekoliko gostiju. Ovde može da bude svako
kome ne smeta malo zezanja. Njoj se ne sviđaju ljudi koji je napadaju.
Belasku se to ne sviđa. Nikome se od njegovih ljudi to ne sviđa i zato se bore
i ubijaju. On je general, da li ste znali to ? General vojske. On im
komanduje!“ Fišer je raširio ruke. „Komanduje im kao… kao gomili prokletih
vojnika. Niko ništa ne radi bez njegove zapovesti - ni njegov sin, ni bilo ko
drugi.“
Fišer je gledao u Bareta, pun iznenađnog besa.
„Upozoravam vas“, rekao je. „Upozoravam vas! Prekinite s tim sranjern!
Ostavite tu prokletu mašinu! Zaboravite je! Jedite, odmarajte se, ne radite
ništa do kraja nedelje. Onda, kad dođe nedelja, recite starom Dojču ono što
želi da čuje i uzmite svoj novac. Čujete li me, Barete? Ako budete pokušavaii
bilo šta osim toga, mrtav ste čovek - mrtav čovek“ Pogledao je u Idit. „S
mrtvom suprugom kraj sebe!”
Naglo se okrenuo.
„Ma, do đavola, zašto se uopšte trudim? Niko me ne sluša. Florens me ne
sluša. Vi ne slušate. Niko ne sluša. Umrite, onda. Umrite!“ Oteturao se. „Ja
sam jedini koji je uspeo da se izvuče 1940. godine i ja ću biti jedini koji će
uspeti da se izvuče 1970!“ Zanosio se hodajući kroz predvorje. „Čuješ li me,
Belasko, skote! Zatvorio sam se! Pokušaj da me središ! Nećeš uspeti! Čuješ li
me?‘
Idit je netremice gledala u supruga. On je s napetim izrazom na licu
gledao Fišera kako odlazi,
Pogledao ju je.
„Jadan čovek. Ova kuća baš utiče na njega!” Upravu je, čula je reči u
svojoj glavi. Nije imala hrabrosti da ih izgovori naglas. Baret je došepao do
nje, privukao stolicu i seo, zastenjavši.
Neko vreme je ćutke sedeo, a onda je s mukom udahnuo i rekao:
„Nije u pravu!‘
„Nije?“, upitala je Idit slabim glasom.
Odmahnuo je glavom.
„To što on naziva gomilom gvožđurije“ - osmehnuo se na te reči - „nije ni
manje ni više nego rešenje problema Paklene kuće.“ Podigao je ruku. „Dobro,
priznajem, desile su se neke stvari koje ne razumem sasvim - iako bih ih
razumeo kada bih imao dovoljno vremena.“ Protrljao je oči. „Međutim, nije u
tome stvar. Čovek kontroliše elektricitet iako ne shvata njegovu pravu
prirodu. Pojedinosti u vezi sa energijom koja postoji u ovoj kući nisu toliko
važne koliko činjenica da ja“ - pokazao je - „da mašina poseduje moć koja
može da odredi da li će ta energija postojati ili neće!‘ Ustao je. „To je to.
Rekao sam ti odmah da gospođica Taner greši. Sada ti kažem da I Fišer greši
u jednakoj meri. Sutra ću dokazati tu tvrdnju i neću ostaviti nimalo prostora
za sumnju.“
Okrenuo se i odšepao do reverzora. Idit ga je gledala kako odlazi.
Poželela je da mu veruje, ali Fišerove reči su se usekle u nju toliko duboko da
je mogla da ih oseti u svojoj krvi. Hladne, nagrizale su je poput kiseline.
22.19

Danijele, molim te. Moraš da shvatiš. To što tražiš nije moguće. Znaš to i
sam. Nije da ne saosećam s tobom. Saosećam. Potpuno sam ti otvorila srce.
Verujem u tebe i verujem tebi. Spasao si mi život. Sada mi dozvoli da ja tebi
spasem dušu.
Ne moraš više da budeš u ovoj kući. Pomoć je tu, samo je zatraži. Veruj
mi, Danijele. Ima onih koji te vole i koji će ti pomoći. Potrebno je tek da ih
zamoliš. Dozvoli im da ti pomognu. Prihvati njihovu ruku. Kada bi samo znao
kakva te lepota čeka, Danijele. Kada bi samo znao kako su lepi predeli koji
leže iza ove kuće. Da li bi sedeo zaključan u podrumu kada bi znao da te sve
lepote svemira čekaju napolju ? Razmisli! Prihvati! Ne okreći leđa onima koji
su spremni da ti pomognu. Pokušaj. Samo pokušaj. Čekaju te raširenih ruku.
Pomoći će ti, daće ti utehu. Nemoj ostati iza ovih tužnih zidova. Možeš da
budeš slobodan. Veruj u to, Danijele. Veruj i tako će biti. Kunem se da je tako.
Veruj mi. Pusti se. Pusti se.
Jedva je stajala. Oteturavši se do kupatila, umila se i obukla spavaćicu
nesigurnim pokretima. Ruke su joj bile teške kao da su od olova. Nikada se
nije osećala toliko bespomoćno i umorno.
Danijel nije hteo da je sasluša. Jednostavno nije hteo.
Vratila se u sobu i legla u krevet. Sutra, rekla je sebi. Poslušaće je kad-tad.
Ujutru će ponovo početi. Spustila je glavu na jastuk, stegnuvši zube kad je bol
prostrujao kroz njene dojke. Ležala je na leđima i gledala u tavanicu. Kapci su
joj bili teški. Sutra, pomislila je.
Okrenula je glavu.
Pored vrata je stajala neka prilika. Smelo je gledala u nju. U njoj nije biio
ničeg pretećeg.
„Danijele?”
Prilika je krenula prema njoj. Na slaboj svetlosti koja je dopirala iz
kupatila, jasno je videla njegovo lice. Bio je mlad, lep, ozbiljan, očiju punih
očaja.
„Možeš li da pričaš ?“, upitala je.
„Mogu!” Glas mu je bio blag, ispunjen bolom.
„Zašto nećeš da odeš?“
„Ne mogu.“
 „Ali, moraš!”
„Neću otići bez…“
„Danijele, ne“, rekla je.
Okrenuo je glavu u stranu.
„Danijele…“
„Volim te“, rekao je. „Ti si jedina žena kojoj sam to rekao. Nikada nisam
sreo nekoga kao što si ti. Mnogo si dobra… mnogo dobra… ti si najbolja
osoba koju sam upoznao!” Opet je okrenuo glavu prema njoj, tamnim očima
pretražujući njeno lice. „Treba mi…“ Ućutao je usred rečenice i okrenuo se
prema vratima. „Hoću da razgovaram s njom!“, preplašeno je rekao. „Ne
možeš da mi zabraniš!“ Ponovo je pogledao u nju. „Ne mogu duže da
ostanem; ne da mi“, reče. „Preklinjem te. Molim te, daj mi ono što tražim.
Ako me neispunjenog oteraju iz ove kuće…“
„Oteraju?“ Florens se ukoči.
“Doktor Baret može to da uradi. “
Gledala je u njega, zapanjena.
„Poznat mu je mehanizam koji me održava u ovoj kući, pa može da me
otera iz nje“, rekao je. „Ali, to je sve što zna. O ostalom što me čini onim što
jesam - mom srcu, umu, duši - ne zna ništa, ili ga pak nije briga za to. Oteraće
me iz jednog pakla u drugi, zar ne vidiš? Samo ti možeš da mi pomogneš.
Ako mi pomogneš, mogu da odem iz ove kuće večeras. Molim te!” Glas je
počeo da mu bledi. „Ako ti je iole stalo do mene, smiluj se. Molim te, smiluj
se..!”
“Danijele.“
Neko vreme je slušala njegovo tužno jecanje, a onda je u sobi zavladala
tišina. Zurila je u mesto gde je stajao.
„Znaš da ne mogu“, rekla je. „Danijele, molim te. Znaš da ne mogu. Znaš
da ne mogu.“

22.23

Baret je čkiljio dok se polako peo uza stepenice, prebacivši ruku preko
Iditinih ramena. Trudio se da se ne oslanja previše na nju i da ne ispušta
previše bolnih zvukova. Dovoljno je propatila danas, a sve je to ionako
prolazno. Još jedna tableta za dobar san i ujutru će biti kao nov. Trpeće bol još
jedan dan. Reverzor je skoro spreman za upotrebu. Još jedan sat posla ujutru i
biće spreman da dokaže svoju teoriju. Šta je malo bola u poređenju s tim?
Kad su stigli do vrha stepeništa, Baret je pokušao da hoda sam uprkos
bolnom pulsiranju u nozi i leđima. Hramljući, ispustio je zvuk koji je trebalo
da iskaže njegovu razdraganost, ali zvučalo je kao da je zastenjao od bola.
„Kad se vratimo kući“, rekao je, „uzimam mesec dana odmora. Završiću
knjigu. Odmaraću se. Uživaću u tvom društvu!”
„Dobro.“ Nije zvučala ubeđeno. Baret je potapšapo ramenu. „Biće sve u
redu“, reče.
Idit je otvorila vrata i pomogla mu da dođe do kreveta. Zabrinuto ga je
gledala dok je s mukom sedao na dušek. „Lezi“, rekla mu je.
Naslonila je jastuke na uzglavlje kreveta. Baret se oslonio na njih dok je
podizao noge na krevet, pa se ugnezdio. „Oh.“ Osmehnuo se s naporom. „Pa,
niko ne može da kaže da ne radimo za svoju platu!‘
„Ti radiš!‘ Idit se namrštila dok mu je izuvala cipele. Bile su mu veorna
tesne. Skinuvši mu čarape, počela je da mu masira stopala i zglobove. Baret je
primetio da se trudi da ne pokaže koliko je zabrinuta zbog otoka na njegovim
nogama.
„Popiću još jednu tabletu“, rekao je.
Idit je ustala i otišla do njegove torbe. Baret je pokušao da promeni
položaj, šišteći od napora. Činilo mu se da je težak kao statua. Neće to kazati
Idit, naravno, ali možda ne bi bilo loše da provede neko vreme u bolnici pošto
se vrate kući.
Navijao je sat kad se Idit vratila noseći tabletu i čašu vode. Spustio je sat
na noćni stočić i progutao tabletu. Idit poče da mu raskopčava džemper.
„Nemoj”, rekao je. „Noćas ću spavati odeven. Jednostavnije je.“ Klimnula
je glavom. „Dobro.“ Otkopčala mu je kaiš i olabavila pantalone.
„I ja ću spavati odevena!”
„Kako hoćeš.“
Idit je sela pored njega i naslonila se na njegove grudi. Bilo mu je teško da
diše, ali ništa nije rekao.
„Volela bih da se današnji dan nije desio“, šapnula je.
„Rešićemo mi to!‘ Baret ju je milovao po ledima, pokušavajući da smisli
kako da je navede da ustane, a da je time ne povredi.
 „Da li bi mogla da mi doneseš kravatu?“, upitao je. Idit se podigla,
začuđeno ga pogledavši.
„Visi u ormaru.“
Ustala je i donela mu kravatu.
„Hoćeš li da se umiješ i opereš zube pre nego što legneš?“, upitao je.
„Hoću.“
Baret je ležao na krevetu, zavaljen u jastuke, i slušao zvuke koji su
dopirali iz kupatila - pljuskanje vode, pranje zuba, ispiranje usta, Simfonija
domestika, pomislio je.
U paklu.
Pogledao je na drugi kraj sobe. Bilo mu je teško da poveruje da su tu
proveli svega tri dana. Pogled mu se zadržao na stolici za ljuljanje. Preksinoć
je sama nočela da se ljulja. Činilo mu se da su otad prošle dve sedmice ili dva
meseca. Polako je prelazio pogledom po ostalim predmetima. Groteskno,
pomislio je. Ovo bi mogla biti muzejska postavka; čitava kuća je prava riznica
umetničkih dela. Hiljade predmeta stvorenih u ime lepote završilo je u kući
koja je ovaploćenje ružnoće.
Trepnuo je i usredsredio pogled kad je Idit ušla u sobu.
„Da li bi noćas mogla da spavaš pored mene, u ovom uzanom krevetu?“,
upitao je.
„Sa zadovoljstvom!”
Kad se smestila kraj njega i kad su se oboje pokrili, Baret je počeo da
vezuje jedan kraj kravate za njeno zapešće.
„Da ne bi hodala u snu“, objasnio je. Drugi kraj je vezao za jedan od
stubova uzglavlja. „Mislim da imas dovoljno prostora!” Idit klimnu glavom, a
Baret je zagrli i privuče sebi, nameštajući joj glavu u pregib ramena.
Uzdahnula je.
„Sada se osećam bezbedno.”

23.02

Kad bih samo mogla da zaspim. Osmeh joj je bio neveseo. Šta je ljudski
um?, pomislila je. Tog popodneva je mislila kako želi da ostane budna do
kraja boravka u Paklenoj kući, a sada je želela da utone u san i poništi osam
ili devet sati vremena koje ju je delilo od odlaska.
Ponovo je zatvorila oči. Koliko ili je puta otvorila i zatvorila do sada?
Četrdeset, pedeset, sto? Udahnula je duboko i polako. Taj smrad - oseća se
sve vreme.
Paklenu kuću bi trebalo spaliti do temelja.
Otvorila je oči i pogledala u Lajonela. Čvrsto je spavao. Pomerivši desnu
ruku, osetila je kako joj kravata steže zapešće. Da li je to zaista uradio zato što
je prošle noći hodala u snu? Ili je pak to uradio zbog Fišera? Da li se stvarno
plašio da bi mogla da ode k njemu? Nije mogla da shvati zašto je otišla k
njemu. Da li je kuća zaista uticala na nju ili je posredi bilo nešto u njoj?
Nikada ranije nije imala toliko izražene seksualne porive - ni kad je Lajonel
bio posredi, a kamoli ostali muškarci. Ili pak žene; stresla se od te pomisli.
Bila je prestravljena i zgrožena onim štoje rekla i uradila. Čvrsto je stisnula
usne. Bilo je tu još nečega; moralo je da bude. Nešto je napalo njen
organizam - nekakav virus koji se širi i kvari njen duh i telo čak i sada, dok
leži. Nije mogla da poveruje da je uzrok tome ona sama, da je nekakvo
prikriveno zlo, koje tinja u njoj, počelo da izbija na površinu. Sigurno je
posredi kuća. Uticala je na druge. Zašto bi onda ona mislila da je imuna?
Naglo je podigla glavu i pogledala preko sobe.
Stolica za ljuljanje se pokrenula.
„Lajonele“, šapnula je. Ne. Potreban mu je odmor. To je energija, rekla je
sebi. Nekontrolisana, neinteligentna sila koja ide linijom manjeg otpora - lupa
vratima, izaziva strujanje vazduha, zvuk koraka, ljuljanje stolice.
Želela je da zatvori oči, ali znala je da će, sve i da to uradi, i dalje čuti
ritmično škripanje stolice. Zurila je u nju. Dinamika. Sila. Zaostala energija.
Ponavljala je te reči u sebi.
Međutim, sve vreme je znala da u stolici neko sedi - neko koga ne može
da vidi. Neko okrutan, neumoljiv, neko ko želi da je uništi, da ih sve uništi.
Da li je to Belasko?, pomislila je prestravljeno. Šta ako se iznenada pojavi,
ogroman i strašan, smešeći joj se sa stolice? Tamo nema nikoga, pomislila je
na silu. Ama baš nikoga!
Stolica se polako ljuljala napred-nazad. Napred-nazad.

23.28
 U sobi je bilo vruće. Zastenjavši, Florens je sklonila jedno ćebe i bacila
ga na pod. Okrenula se na bok i ponovo zatvorila oči. Spavaj, rekla je sebi.
Sutra ćemo nastaviti.
Nekoliko minuta kasnije, okrenula se na leđa i ponovo se zagledala u
tavanicu. Nema svrhe, pomislila je, ne mogu da zaspim.
Danijelove reči su je zaprepastile. Sve vreme je podržavala saradnju s
doktorom Baretom, ali ni na tren nije pomislila da je takav savez neophodan.
Malo je nedostajalo da ode do njega i kaže mu da zajedno moraju rešiti
problem Danijela Belaska. Poželela je da mu kaže da je shvatila da gubi
vreme. Medutim, doktor Baret smatra da Danijel Belasko ne postoji; on je
plod njene podsvesti. Od kakve bi onda koristi bio razgovor s njim? Nije
prihvatio telo i prsten kao dokaze. Zašto bi onda promenio mišljenje zbog
beleške u Svetom pismu koje se raskrililo u kapeii?
Nervozno je zbacila pokrivač i podigia se. Šta da radim? Nije mogla da
stoji po strani dok doktor Baret isteruje Danijela iz kuće i lišava ga večnog
mira. Ta pomisao ju je užasnula. Kad bi oterao tu izmučenu dušu u predvorje
pakla, učinio bi strašan greh.
Ali, kako to da spreči? Ne sme ni da razmišlja o onome što je Danijel
tražio od nje. Ne sme.
Ustala je, tužno uzdahnuvši, i otišla na drugi kraj sobe. Ušla je u kupatilo i
napunila čašu vodom. Pitala se da li uopšte postoji drugi način.
Molila se od jutra, preklinjala, nagovarala ga; uzalud. Doktor Baret i
njegova mašina sutra će biti spremni.
Uto je osetila snažan poriv da strči niza stepenice i razbije mašinu. Odmah
je prekorela sebe što je to pomislila. Nije imala prava da ometa doktora
Bareta. On je pošten, savestan čovek, koji je ceo život posvetio svom poslu.
Neverovatno je bilo to što je bio toliko blizu istine. Nije on kriv zbog toga što
je odgovor do kojeg je došao samo delimičan. On čak nije verovao da Danijel
Belasko postoji. Prema tome, ne bi se ni mogao osećati odgovornim za
njegovu patnju.
Florens je spustila čašu i okrenula se od umivaonika. Sigurno postoji
odgovor, pomislila je; sigurno. Zakoračila je prema vratima i stala, zapanjeno
gledajući u pravcu španskog stočića.
Telefon je zvonio.
Nemoguće, pomislila je. Nije radio više od trideset godina. Neće se javiti.
Zna ko je.
 Telefon je nastavio da zvoni. Visoki tonovi su joj se zarivali u bubne opne,
u mozak. Ne sme da se javi. Neće.
Telefon je nastavio da zvoni.
„Ne“, rekla je.
Zvoni. Zvoni. Zvoni. Zvoni.
Zajecavši, potrčala je kroz sobu, trgnula slušalicu i bacila je na sto.
Naslonila se na ivicu stola, iznenada osetivši slabost. Dlanovima je pritiskala
površinu stola. Jedva je disala. Ošamućena, pitala se da li će se onesvestiti.
Čula je tihi glas koji je dopirao iz slušalice. Nije mogla da razazna šta govori -
ponavljao je dve reči - ali znala je da je to Danijelov glas.
„Ne“, promrmljala je.
Glas je nastavio da ponavlja dve reči. Dohvatila je slušalicu i očajničkim
glasom rekla:
„Ne!“
„Molim te“, reče Danijel.
Florens zatvori oči.
„Ne“, šapnula je.
„Molim te!” Glas mu je bio pun tuge.
„Ne, Danijele.“
„Molim te!”
„Ne. Ne!”
Nikada ranije nije čula toliko napaćen glas.
“Molim te.“
„Ne.“ Jedva je bila kadra da govori. Suze su joj se slivale niz obraze.
Činilo joj se da joj nešto stoji u grlu.
“Molim te.” preklinjao je.
„Ne“, šapnula je. „Ne. Ne!‘
„Molim te!‘ Bio je to glas nekoga ko preklinje za sopstveni život. “Molim
te.“ Ona mu je jedina nada. “Molim te“. Sutra će ga doktor Baret gurnuti u
nešto užasno.
“Molim te“ Postoji samo jedan način. “Molim te.“ Počeo je da plače.
“Molim te.Molim te“. Svega je nestalo. Ostalo je samo njih dvoje. “Molim te
“ Mora mu pomoći. „Molim te“ Jecao je. “Molim te .” Bože dragi, srce joj se
cepalo!
“Molim te. Molim te. Molim te“
Naglo je spustila slušalicu, prožeta divljim drhtajem. Dobro, pomislila je.
To je jedini način. Njeni vodiči iz sveta duhova pružiće joj pomoć i zaštitu.
Bog će joj pomoći i štititi je.
To je jedini način; jedini način. Veruje u Danijela, veruje u sebe. Postoji
samo jedan način - to joj je sada bilo savršeno jasno. Dok je prilazila krevetu,
noge su joj drhtale. Spustila se na kolena, pognula glavu i čvrsto sklopila
ruke. Zatvorivši oči, počela je da se moli: „Dragi bože, molim te, zaštiti me.
Pomozi mi da izmučenu dušu Danijela Belaska noćas predam u tvoje ruke.“
Molila se neprestano pet minuta. Onda je polako ustala i razvezala kućnu
haljinu. Skinuvši je, položila ju je na susedni krevet. Sva se tresla dok je
preko glave oblačila flanelsku spavaćicu. Pogledala je u svoje telo. Neka ovo
bude hram, pomislila je.
Sklonivši prekrivač u stranu, legla je na leđa. U sobi je vladao gotovo
mrkli mrak pošto su vrata kupatiia bila pritvorena. Zažmuriia je i počela
duboko da diše. Danijele, pozvala ga je u mislima. Dajem ti Ijubav koju
nikada nisi imao. Radim to svojevoljno da bi dobio snagu da napustiš ovu
kuću. Uz ljubav božju i moju, noćas ćeš moći da počneš u raju.
Otvorila je oči.
„Danijele“, kazala je. „Tvoja nevesta čeka!‘ Nešto se pokrenulo blizu
vrata. Jedna prilika dolebde do nje.
„Danijele?“
“Ja sam, ljubavi moja!‘
Raširila je ruke.
Prišao joj je preko sobe i Florens je osetila kako ga njeno telo privlači.
Mogla je da razazna njegovo lice - nežno, uplašeno, ispunjeno potrebom za
njom. Legao je kraj nje. Okrenula se prema njemu. Mogla je da oseti njegov
dah. Približila mu se i ponudila mu svoje usne.
Njegov poljubac je bio dug i nežan.
„Volim te“, šapnuo je.
„I ja tebe.“
Zatvorila je oči i ponovo se okrenula na leđa, osetivši kako se njegova
težina prebacuje na nju.
 „S ljubavlju“, promrmijala je. „Molim te, s ljubavlju!”
„Florens“, rekao je.
Otvorila je oči.
Namah se skamenila, a srce joj je mahnito lupalo dok je zapanjeno gledala
u ono što je ležalo na njoj.
Bio je to leš s licem u poodmaklom stadijumu raspadanja. Pocrnelo,
ljuspasto meso bilo je odvojeno od kostiju, a trule usne behu izvijene u zloban
osmeh koji je otkrivao požutele, iskrzane, trule zube. Samo su iskošene žute
oči bile žive. Dok su je gledale, sijale su demonskim sjajem. Zagasitoplava
svetlost je obavijala celo telo, iz kog se širio smrad truljenja.
Krik užasa joj se oteo iz grla kad se poluraspadnuto stvorenje zarilo u nju.

23.43

Fišer se trgnuo i naglo udahnuo vazduh kad je čuo vrisak iz susedne sobe.
Nekoliko trenutaka je nepomično sedeo, sleđen od straha. Onda ga je nešto
nateralo da ustane i ode do vrata. Otvorivši ih, izleteo je u hodnik i jurnuo
prema vratima Florensine sobe. Pritisnuo je kvaku i gurnuo. Vrata su bila
zaključana.
„Gospode bože!‘ Osvrtao se, zahvaćen panikom i izmučen Florensinim
bezumnim kricima. Okrenuo je glavu prema vratima sobe Baretovih, koja se
nagio otvoriše. Idit je provirila, lica napetog i zabrinutog.
Fišer dugačkim koracima pređe hodnik, dohvati tešku drvenu stolicu i
dovuče je do vrata.
Stao je da udara njome po drvetu. Vrištanje utihnu. Nastavio je da
razvaljuje vrata. Jedna noga se polomi.
„Do đavola!“ Besomučno je udarao u vrata, krajičkom oka primetivši
kako Baret i Idit trče prema njemu. Brava se iznenada polomi i vrata se
otvoriše. Odbacivši polomljenu stolicu, Fišer prvo uvuče ruku i upali svetlo, a
zatim ulete u sobu. Kad je video Florens, umalo je povratio. Iza sebe je čuo
Idit kako povraća.
„Gospode bože“, izusti Baret.
Bila je gola. Ležala je nauznak, raskrečenih nogu. Oči su joj bile širom
otvorene. Gledala je uvis, potpuno šokirana.
 Telo joj je bilo izudarano, izgrizeno, izgrebano, izranavljeno i okupano
krvlju. Fišer ponovo pogleda u njeno lice, u lice žene koja je upravo oterana u
ludiio. Usne su joj se jedva primetno micale. Nije mogao da se odupre, pa se
nagnuo da je čuje. Isprva je čuo samo krkljanje. Onda je prošaputala:
„Ispunjena,“ Zurila je u njega razrogačenih očiju, ne trepćući.
„Ispunjena“ Nije smogao snage da je upita:
„Čime?“
Zastrašujuće naglo, osmehnula se.
 24. DECEMBAR 1970.

7.19

Fišer je oklembešeno sedeo u fotelji i zurio u Florens. Celu noć nije oka
sklopio. Kad je konačno zaspala, popivši tablete koje joj je dao Baret,
dovukao je tešku fotelju do njenog kreveta. Baret i Idit su se vratili u svoju
sobu. Baret je obećao da će se vratiti za nekoliko sati da preuzme dežurstvo.
Nije se vratio. Fišer to nije ni očekivao. Znao je da se u protekla dva dana
Baret fizički i psihički iscrpao.
Zadrhtao je od jeze. Uspravivši se, protrljao je oči i zevnuo. Pitao se
koliko je sati. Dobro bi mu došlo malo kafe. Jedva je ustao, a zatim je teškim
koracima otišao do kupatila, pustio hladnu vodu i stavio desni dlan pod ledeni
mlaz. Nagnuvši se, pljusnuo je hladnu vodu po licu i glasno izdahnuo. Potom
se uspravio i zagledao se u svoj odraz u ogledalu. Voda mu je kapala s brade.
Dunuo je i sitne kapi vode poleteše u pravcu ogledala. Onda je uzeo peškir i
obrisao lice. Vratio se u sobu i stao pored kreveta, posmatrajući Florens.
Izgledala je neobično smireno; prelepa usnula žena. Nije bila takva tokom
noći. Uprkos tabletama, isprekidano je spavala. Trzala se i stenjala kao da je
boli. Povremeno bi zadrhtala kao da ima napad. Padao je u iskušenje da je
probudi i prekine užas s kojim se borila. Pokazalo se da nije biio potrebe za
tim. Nekoliko puta se probudila sama, razrogačenih očiju i lica izobličenog
stravom. Svaki put ju je držao za ruku, trudeći se da ne napravi grimasu kada
bi ga prejako stegla zgrčenim, koštanobelim prstima. Ništa nije govorila.
Potom bi sklopila oči i zaspala.
Fišer je trepnuo, usredsredivši pogled. Florens je bila budna i gledala je u
njega. Lice joj je bilo bezizražajno. Gledala ga je kao da ga prvi put vidi.
„Kako si?“, upitao je.
Nije odgovoriia. Samo ga je netremice gledala stakiastim i nepomičnim
očima, kakve se viđaju u lutaka.
„Florens ?“
Progutaia je i iz njenog grla se začu nekakvo krekanje. Fišer je otišao do
kupatiia i vratio se noseći čašu vode.
 „Izvoli.“ Pružio joj je čašu. Florens se nije ni pomerila. Fišer je počeknuo,
a onda je spustio čašu na noćni stočić. Florens je ispratila čašu pogledom, a
zatim je brzo pogledala u Fišera.
„Možeš li da govoriš ?“, upitao je.
„Da li si celu noć proveo ovde?“
Fišer klimnu glavom.
Pogledala je fotelju, pa Fišera.
„Tamo?“, upita.
„Da.”
Ispustila je podsmešljiv zvuk. „Budalo“ Odmerila ga je procenjivački.
„Mogao si da spavaš sa mnom.“
Fišer je čekao, oprezan.
Sklonila je pokrivač s grudi. „Ko mi je obukao spavaćicu?“
“Ja.”
Florens sc podrugljivo osmehnu.
„Jesi li uživao?“
„Nakon što smo te oprali!”
Nešto blesnu u njenim očima - eksplozija shvatanja. Telo joj zadrhta u
grču.
„O bože“, šapnula je. „0n je u meni!‘ Drhtavom rukom je posegla prema
njemu.
Fišer je uhvati za ruku i sede kraj nje.
„Oteraćemo ga!” Odmahnula je glavom.
„Hoćemo.“ Stegao joj je ruku.
Florens je toliko naglo izvukla ruku da nije uspeo da je zadrži. Počela je
da otkopčava dugmad na prednjoj strani spavaćice.
„Šta to radiš ?“
Florens se nije obaziraia. Teško dišući, raširiia je gornji deo spavaćice i
otkriia dojke. Fišer ih je preneraženo pogledao. Tragovi zuba oko bradavica
bili su tamni i izgledali su inficirano. Florens je šakama obuhvatila dojke,
masirajući ih i povlačeći. Bradavice joj se ukrutiše.
„Pogledaj ih“, rekla je. Fišer je uhvati za ruke i skloni ih u stranu. Uto
Florens klonu i, tiho zajecavši, okrenu giavu na jastuku. Fišer ju je pokrio do
brade.
„Vodim te odavde čim svane“, rekao je.
„Lagao me je!‘ U njenom giasu nije biio snagc. „Rekao je da je to jedini
način.“ Fišer oseti siabost.
„Ti još veruješ da postoji Danijel…“
„Da!“ Naglo se okrenula. „Znam da postoji. Našla sam podatke o
njegovom rođenju u Svetom pismu u kapeli!‘
Videla je čuđenje na njegovom licu.
„Odveo me je tamo da mi pokaže da je postojao. On me je sprečavao da
uđem. Izvukao je iz moje glave sećanja na mog brata… baš kao što si rekao.
Znao je da ću mu verovati zato što će me sećanje na bratovu smrt naterati da
verujem.” Opet je zgrabila Fišerovu ruku. „O bože. On je u meni. Ne mogu da
ga isteram. Čak i sada, dok pričam s tobom, osećam da je unutra. Samo čeka
da preuzme kontrolu!”
Toliko je snažno zadrhtala da je Fišer podiže i zagrii.
„Sšš. Biće sve u redu. Odvešću te odavde ujutru.“
„Neće mi dozvoliti da odem.”
„Ne može te zaustaviti.”
„Može. Može.“
„Ne može zaustaviti mene.”
Otrgavši se od njega, Florens snažno udari o uzglavlje kreveta.
„A koji si ti kurac?“, zarežala je.
„Možda si i bio neka faca kad si imao dvanaest godina, ali sad si obično
govno. Čuješ li me? Govno!“
Fišer je ćutke zurio u nju.
Blesak je u njenim očima otkrio promenu nalik na prolazno treperenje
sunčeve svetlosti po pejzažu zamračenom teškim oblacima. Ponovo je vladala
sobom, ali nije to bilo buđenje iz amnezije. Bio je to iznenadan, brutalan
povratak u realnost. Jasno se sećala svake grozne reči koju je na silu morala
da izgovori.
„O bože. Molim te, Bene, pomozi mi.“
Fišer ju je čvrsto držao u zagrljaju, osećajući strahovit fizički i psihički
nemir, koji je pretio da eksplodira. Kada bi mogao da je otvori, poput kakvog
psihičkog hirurga, pa da iščupa tu zloćudnu masu i baci je što dalje od nje.
Međutim, nije mogao; nije bio dovoljno jak. On je žrtva ove kuće koliko i
ona.
Fišer se odmakao od nje.
„Obuci se. Odlazimo.“
Florens je netremice gledala u njega.
„Odmah.”
Klimnula je glavoin, ali to je nalikovalo trzaju marionete. Sklonivši
prekrivač s nogu, Florens je ustala i otišla do komode. Fišer je gledao kako
vadi odeću iz fioke i kreće prema kupatilu.
„Florens…”
Okrenula se prema njemu. Fišer se stegao.
„Možda bi bilo boije da se obučeš ovde.“ Koža joj se zateže na
jagodicama. „Moram da pišam. Je l’ to u redu?“
„Prestani!“, viknu Fišer.
Florens se trgnula toliko snažno da joj je odeća ispala iz ruku. Zbunjeno
ga je gledala.
„Prestani“, tiho je ponovio.
Florens je izgledala kao da joj je strašno neprijatno.
„Ali, moram da..!” Nije uspela da završi rečenicu. Fišer je tužno gledao u
nju. Šta ako unutra nešto preuzme kontrolu nad njom i natera je da povredi
samu sebe?
Uzdahnuo je.
„Ne zaključavaj vrata.“
Klimnula je glavom i okrenula se. Ušla je u kupatiio i zatvoriia vrata.
Fišer je čekao da čuje zvuk okretanja brave i polako se opustio kad se ništa
nije čulo. Ustavši, otišao je do odeće koju je ispustila i podigao je. Odahnuo je
kad su se vrata kupatila otvorila i kad je Florens izašla.
Bez reči joj je pružio odeću i okrenuo se. Otišao je do kreveta i seo, i dalje
okrenut leđima. „Pričaj dok se budeš oblačila.“
„Dobro.” Čuo je šustanje njene spavaćice dok ju je skidala. Zatvorio je oči
i zevnuo.
 „Da li si ti uopšce spavao?“, upitala ga je.
„Spavaću kad ti izađeš odavde!*
„Da li ćeš i ti otići?“
„Ne znam. Mislim da ću biti dobro sve dok se držim na odstojanju, sve
dok se ne borim protiv kuće. Mogao bih da ostanem. Nemam ništa protiv toga
da uzmem sto somića od matorog Dojča. Njemu te pare neće nedostajati!‘
Zastao je… „Daću ti pola!” Florens ništa nije rekla.
„Pričaj.“
“Zašto da pričam?”
Način na koji je to rekla natera ga da se okrene. Stajala je pored komode,
gola, i smešila mu se.
„Sada ti skini svoju odeću“, rekla je. Fišer je brzo ustao. „Bori se.“
„Protiv čega?“, upitala je. „Protiv svoje ljubavi prema kurcu?“
„Florens…“
„Skini se. Želim da se valjam. Kao svinja!” Besno je krenula prema
njernu. „Skidaj se, skote. Hteo si da me pojebeš cele nedelje; sada to i uradi!”
Naglo je krenuo prema njoj. Ona je to protumačila kao njegovu želju, pa je
potrčala prema njemu. Fišer je uhvati za zapešća i zaustavi je.
„Bori se, Florens!“
„Protiv čega? Protiv svoje…“
„Bori se“
„Pusti me, đubre jedno!“
“Bori se!“ Fišer joj je zario prste u meso toliko jako da je kriknula od bola
i besa.
„Hoću da se jebem!“, vrisnula je.
„Bori se, Florens!“
„Hoću da se jebem! Hoću da se jebem.“
Pustivši njeno levo zapešće, Fišer joj udari šamar najjače što je mogao.
Glavom je trznula udesno, sa izrazom bolnog zaprepašćenja na licu.
Kad je ponovo okrenula glavu prema njemu, video je da je povratila
kontrolu nad sobom. Nekoliko trenutaka je drhtala i zurila u njega. Onda je
spustila pogled na svoje telo, postiđena.
 „Nemoj da gledaš“, rekla je molećivo.
Fišer pusti i drugo zapešće i okrenu se.
„Obuci se“, reče. „Ostavi torbe. Ja ću ih doneti kasnije. Hajdemo odavde.”
„Dobro.”
Bože, nadam se da će biti dobro. Zadrhtao je. Šta ako mu ne bude
dozvoljeno da je odvede iz kuće?

7.48

Još kafe?“
Lajonel se trgnuo. Idit je tek tada shvatila da je zadremao iako su mu oči
bile otvorene.
„Izvini, da li sam te uplašila?“
„Ne, ne!‘ Promeškoljio se na stolici, napravivši grimasu. Posegnuo je
prema šolji desnom rukom, a onda ju je dohvatio levom.
„Moraš što pre da odeš da ti pogledaju taj palac
„Hoću.“
U velikoj gostinskoj sobi opet se ništa nije čulo. Idit se osećala nestvarno.
Reči koje su izgovorili zvučale su veštački. Jaja? Ne, hvala. Slanine? Ne.
Paprike? Da. Biću srećna kad odemo odavde. Da, i ja ću. Poput dijaloga iz
neke drugorazredne televizijske serije. Ili je pak posredi samo nastavak
napetosti koja je sinoć zavladala između njih?
Gledala je u Lajonela. Ponovo je odlutao u mislima. Oči su mu bludele,
gotovo prazne. Radio je na svojoj mašini više od sat vremena pre nego što su
seli da jedu, ne dižući glavu od posla dok je ona dremala u totelji. Rekao je da
je mašina skoro spremna. Okrenuia se i pogledala mašinu koja je stajala na
drugom kraju prostorije. Uprkos tome što je bila prilično velika, nije mogla da
poveruje da bi mogla da pobedi Paklenu kuću.
Ponovo je pogledala u sto. Kao da se tog jutra sve urotilo kako bi se ona
osećala nestvarno, poput glumice u neobjašnjivoj ulozi koju ni sama ne
razume. Silazeći niza stepenice, videla je mačku kako trči prema kapeli -
nečujan, nestalan oblik prošaran narandžastom bojom. Onda, dok je Lajonel
radio na svojoj mašini, čula je neki zvuk i, prenuvši se iz dremeža, ugledala
dvoje staraca kako hodaju kroz prostoriju noseći lonče s kafom i pokrivene
poslužavnike s hranom. U polusnu, nemo je gledala u njih, misleći da su
duhovi. Čak ni kada su staviii poslužavnike na sto i počeli da postavljaju
tanjire, nije shvatiia ko su oni. Zatim joj je iznenada sinuio, pa je, smešeći se
vlastitoj pometenosti, rekla:
„Dobro jutro.“
Starac je samo zagunđao, a starica je klimnula glavom, promrmljavši
nešto neodređeno. Nekoliko trenutaka kasnije, više ih nije bilo. I dalje
pospana, Idit nije bila sigurna da li ih je zaista videla.
Ponovo je pala u plitak san. Trgnula se i uzdahnula kad joj je Lajonel
dodirnuo rame.
Pročistila je grlo i Lajonel se ponovo trznuo.
„Kad ćemo otići odavde?“, upitala je.
Baret izvuče džepni sat povukavši ga za lanac. Podigao je poklopac i
pogledao na sat.
„Rekao bih da će to biti otprilike početkom popodneva”, odgovorio je.
„Kako si ?“
„Ukočeno.“ Osmeh mu je bio umoran. „No, oporaviću se.“ Okrenuli su se
i ugledali Fišera i Florens kako ulaze u salu odeveni za izlazak. Baret ih je
upitno posmatrao dok su prilazili stolu. Idit je gledala u Florens. Bila je bleda
i izbegavala je njen pogled.
„Da ii su ključevi od kola kod vas?“, upita Fišer.
Baret mu odvrati iznenađenim pogiedom.
„Gore su.“
„Da li biste mogli da ih donesete, molim vas ?“
Baret se namršti.
„Da li biste vi mogli da ih donesete? Ja zaista više ne mogu da se izborim
sa onim stepeništem“
„Gde su?“
„U džepu kaputa!”
Fišer je okrenuo glavu. „Bilo bi najbolje da pođeš sa mnom“, rekao je
Florens.
„Biću dobro.“
„Zašto nam se ne pridružite, gospođice Taner? Popijte kafu“, ponudi
Baret. Htela je nešto da kaže, a onda se predomislila i sela, klimnuvši glavom.
Idit je sipala kafu u šolju i pružila je Florens preko stola. Florens prihvati
šolju i promrmlja: „Hvala!‘
Fišer je izgledao uznemireno.
„Zar ne misliš da bi biio bolje da pođeš sa mnom?“
„Mi ćemo paziti na nju“, reče Baret.
Fišer je i dalje oklevao.
„Ono što Ben ne želi da vam kaže“, reče Florens, „jeste to da me je sinoć
zaposeo Danijel Belasko i da bih svakog časa mogia da izgubim kontroiu nad
sobom!‘ Baret i Idit su gledali u nju. Fišeru je biio jasno da joj Baret ne veruje
i to ga je razgnevilo. „Govori istinu”, rekao je. „Ne bi mi bilo drago da ostane
sama s vama.”
Baret je ćutke posmatrao Fišera. Na kraju se okrenuo prema Florens.
„Onda bi bilo najbolje da pođete s njim“, rekao je.
Florens ga je molećivo pogledala.
„Zar ne mogu bar kafu da popijem?“ Fišer je sumnjičavo začkiijio.
„Ako se dogodi bilo šta, samo me izvedite napolje!”
„Odvešću te na kafu negde u gradu.“
„To je daleko, Bene!‘
„Florens.“
„Molim te!‘ Zatvorila je oči. „Biću dobro. Obećavam ti.“ Zvučaia je kao
da će zaplakati.
Gledao je u nju, ne znajući šta da uradi.
Baret se oglasi kako bi prekinuo mučnu tišinu. „Zaista nema potrebe da
ostajete“, rekao je Florens. „Kuća će biti očišćena do podneva!”
Zustro je podigla pogled.
„Kako ?“
Baret se osmehnu kao da mu je neprijatno.
„Nameravao sam da vam objasnim… ali, imajući u vidu okolnosti…“
„Molim vas. Moram da saznam pre nego što odem.”
„Nema vremena“, reče Fišer.
„Bene, moram da saznam.“ Izgledala je kao očajnik.
 „Ne mogu da odem dok ne saznam.“
„Majku mu..!”
“Ako budem počela da gubim kontrolu, samo me izvedite napolje“, rekla
je. Molećivo se okrenula prema Baretu.
„Pa…“ Zvučao je nesigurno. „Prilično je komplikovano.“
„Moram da saznam.” Bilo je to sve što je rekla. Fišer pažljivo sede pored
Florens. Pitao se zašto to radi. Nije verovao da bi Baretova mašina mogla iole
uticati na Paklenu kuću. Zašto je ne izvede odavde? On joj je jedina nada.
„Počnimo od osnovnih stvari“, rekao je Baret. „Sve pojave su deo prirode,
prirode koja je mnogo šira od onoga što današnja nauka može da pojmi. Ipak,
deo su prirode. To važi i za takozvane parapsihološke pojave, a
parapsihologija nije ništa drugo do produžetak biologije.“
Fišer nije skidao očiju s Florens. Duh koji je zaposeo njeno telo do sada je
veoma često i neočekivano preuzimao kontrolu.
„Prema tome, paranormalna biologija “, rekao je Baret, „polazi od
pretpostavke da je ljudsko biće - da citiram doktora Karela - šire i veće od
organizma koji nastanjuje. Jednostavnim rečima, ljudsko telo emituje jedan
oblik energije - psihički fluid, ako hoćete. Ta energija okružuje telo u vidu
nevidljive koprene, koju često nazivamo aurom. Ona može da se protegne
daleko od tela i da izazove različite mehaničke, hemijske i fizičke pojave kao
što su. zvukovi, mirisi, pomeranje predmeta i slično, što smo sve mogli da
vidimo protekiih dana. Ja verujem da je Belasko, kada je govorio o uticaju,
zapravo mislio na tu energiju!”
Fišer je pogledao u Bareta. U njemu su se javljale suprotstavljene emocije.
Stariji muškarac je zvučao vrlo samouvereno. Da li je moguće da se sve ono u
šta je čitav život verovao rnože svesti. na nešto što je proverijivo u
laboratoriji?
„Kroz istoriju je“, nastavio je Baret, „sakupljeno mnoštvo dokaza za ovu
teoriju, a svaki stupanj u čovekovom razvoju pružao je nov dokaz. U
srednjem veku, na primer, praznoverje je uglavnom bilo usmereno na ono što
danas zovemo demonima i vešticama. Posledica te usredsređenosti beše to što
su te pojave zaista beležene. Nastajale su od te psihičke energije, tog
nevidljivog fluida, tog ’uticaja’.
„Medijumi su oduvek stvarali pojave koje su imale uporište u njihovim
verovanjima.“ Fišer je postrance pogledao u Florens, primetivši da se ukrutiia
kad je čula te reči. „Tako je, sasvim sigurno, i sa spiritizmom. Medijum koji
se oslanja na to verovanje stvara vlastitu paranormalnu pojavu - takozvanu
komunikaciju s duhovima.“
„Nije takozvano, doktore!” Florensin glas je odisao napetošću.
„Dozvolite mi da nastavim, gospođice Taner“, rekao je. „Kasnije možete
opovrgnuti moje tvrdnje, ako budete želeli. Na osnovu prikupljenih podataka
možemo zaključiti da, kad je reč o ukletim kućama ili posednutosti,
egzorcizam deluje samo onda kada je medijum koji izaziva pojavu veoma
religiozan, te egzorcizam utiče na njega. Mnogo je više primera, uključujući i
ovu kuću, koji pokazuju da hektolitri svete vodice i sati molitve nemaju
nikakvog učinka zbog toga što medijum nije religiozan ili pak zato što su
pojave posledica aktivnosti više od jednog medijuma!” Fišer je pogledao u
Florens. Lice joj je bilo bledo, a usne stisnute.
„Još jedan primer tog biološkog mehanizma“, nastavio je Baret, „jeste
životinjski magnetizam. On je uzrok parapsihološkim pojavama koje su
impresivne koliko spiritističke, premda nemaju nikakvih religioznih
svojstava.
„Kako, zapravo, funkcioniše taj mehanizam? Kakva je njegova geneza? U
periodu izmedu 1845. i 1868. godine, austrijski hemičar Rajhenbah je
dokazao postojanje tog psihološkog zračenja.
Na početku eksperimenata koje je sprovodio, medijumi su posmatrali
magnete. Oni su na polovima magneta primećivali bleštanje svetlosti nalik na
plamenove različite dužine, pri čemu je kraći plamen bio na pozitivnom polu.
Isti rezultati su dobijeni pri posmatranju kristala, a na kraju je ista pojava
uočena na ljudskom telu.
„Pukovnik De Rokas je nastavio Rajhenbahove ekspcrimente i otkrio da
su emanacije plave na pozitivnom polu, a crvene na negativnom. Godine
1912, doktor Kilnet, član Londonskog kraljevskog udruženja fizičara, objavio
je rezultate četvorogodišnjeg istraživanja u okviru kog je, pomoću
dijacijaninskog ekrana, uspeo da učini vidljivom ljudsku auru. Kada bi se
magnetni pol prineo auri, pojavio bi se zrak koji bi sezao od magneta do
najbližeg dela tela. Takođe, kada bi se ljudski subjekt izložio električnom
pražnjenju, aura bi postepeno nestala, da bi se ponovo pojavila kada bi se
magnet sklonio.
„Naravno, ovo je pojednostavljen redosled otkrivenih činjenica“, rekao je,
„ali krajnji rezultat je neporeciv: psihička emanacija koju emituju sva živa
bića jeste elektromagnetno polje.“
Pogledao je oko sebe, razočaran zbog tupih izraza na njihovim licima. Zar
ne shvataju šta im je rekao?
Onda je morao da se osmehne. Nije bilo načina da shvate važnost
njegovih reči dok ih ne dokaže.
„Odgovor je elektromagnetno zračenje ili EMZ“, rekao je. „Svi živi
organizmi emituju tu energiju, a mozak je njen dinamo. Elektromagnetno
polje oko Ijudskog tela ponaša se baš kao sva takva polja - kreće se spiralno
oko središta sile, a električni i magnetni impulsi su međusobno postavljeni
pod pravim uglom, i tako dalje. Takvo polje mora da utiče na svoju okolinu.
Kad osećanja dostižu krajnje vrednosti, polje postaje snažnije, utičući većom
silom na svoju okolinu - silom koja se, ako se zadrži na jednom mestu,
nagomilava i utiče na organizme koji su osetljivi na nju: medijume, pse,
mačke - ukratko, stvara atmosferu koja se obično povezuje sa uticajem zlih
duhova.
„Zar je, onda, čudno što je Paklena kuća takva kakva jeste? Pomislite
samo na godine zastrasujuće snažnih, emocionalnih, destruktivnih, zlih - ako
hoćete - emanacija koje su se nagomilale u njenoj unutrašnjosti. Pomislite
koliko je štetne sile ostalo uskladišteno ovde. Paklena kuća je, u suštini,
ogromna baterija čiju otrovnu snagu neizbežno crpu svi koji uđu u nju,
namerno ili nenamerno. Vi, gospođice Taner. Vi, gospodine Fišere. Moja
žena. Ja. Svi smo mi žrtve tih nagomilanih otrova - vi, gospodice Taner,
najviše od svih, zato što ste ih vi svesno tražili, nesvesno ih koristeći da
dokažete vlastitu interpretaciju sile koja ispunjava ovu kuću.“
„To nije istina“
“Jeste istina“, odvrati Baret. „To je istina za ljude koji su ušli ovde 1931. i
1940. godine. To je istina i za vas!‘
„A šta je s vama?”, upita Fišer. „Kako vi znate da vaša interpretacija nije
pogrešna?“
„Daću vam jednostavan odgovor“, rekao je Baret. „Moj uređaj će ispuniti
kuću snažnim elektromagnetnim pražnjenjem suprotnog naboja, To
pražnjenje će poništiti naboj koji već postoji u kući i raspršiti nakupljenu
energiju. Kao što svetlosno zračenje poništava pojave povezane s
medijumima, zračenje iz mog uređaja poništiće pojave u Paklenoj kući.“
Baret se nasloni u svojoj stolici. Sve do tog trenutka nije bio svestan da se
naginjao napred. Florens je ćutke sedela, zaprepašćena. Idit preplavi talas
sažaljenja prema njoj. Posle onoga što je Lajonel rekao, kako bi bilo ko
mogao da veruje da nije u pravu?
„Jedno pitanje“, oglasio se Fišer.
Baret je pogledao u njega.
„Ako aura može da se regeneriše kad se ukloni izvor elektromagnetnog
zračenja, zašto to ne bi mogla i sila koja postoji u ovoj kući?“
„Zato što je izvor ljudske aure živ. Zračenje koje postoji u ovoj kući jeste
samo ostatak. Kad se jednom rasprši, više neće moći da se vrati?”
„Doktore“, reče Florens.
„Da?“
Izgledala je kao da se sprema za borbu.
„Ništa od onoga što ste rekli nije u suprotnosti sa onim u šta ja verujem!”
Baret je izgledao zapanjeno.
„Niste valjda ozbiljni?“
„Naravno da jesam. Naravno da postoji zračenje i naravno da nastavlja da
postoji zato što izvor zračenja nastavlja da postoji posle smrti. To što vi
nazivate zračenjem jeste telo u kojem svest nastavlja da postoji!”
„To je tačka u kojoj se vi i ja razilazimo, gospođice Taner“, rekao je Baret.
„Ostatak energije o kom ja govorim nema ništa sa opstankom svesti posle
fizičke smrti. Duh Emerika Belaska ne obitava u ovoj kući. To važi i za duh
njegovog sina i svih drugih takozvanih entiteta, s kojima ste navodno
kontaktirali. Postoji samo jedna pojava u ovoj kući, jedna jedina pojava, a to
je energija bez svesti i namere.“
„Oh“, rekla je. Glas joj je bio smiren. „To znači da mi ne preostaje ništa
drugo, zar ne?“
Svi su bili iznenađeni kad se pokrenula. Ustala je i brzo i odlučno potrčala
prema reverzoru. Ostaii su se skamenili. Onda, u isti mah, Baret viknu, a Fišer
skoči sa stolice, oborivši je u žurbi. Jurnuo je prema Florens. Pre nego što je
prešao pola puta, ona je zgrabila metalnu polugu i svom snagom zamahnula
prema prednjoj strani uređaja. Baret kriknu i skoči na noge, siv u licu. Sav se
stresao kad je čuo kako metal udara o metal, trznuvši se kao da je on primio
udarac.
„Ne!“, viknuo je.
Florens ponovo udari polugom po mašini. Stakleni poklopac jednog
brojčanika eksplodirao je pod njenim udarcem. Baret koraknu prema njoj,
užasnut. Desna noga ga je izdala, te je pao, iznenađeno uzdahnuvši. Idit je
skočila.
„Lajonele!“
Fišer stiže do Florens. Zgrabivši je za rame, sklonio ju je od uređaja. Ona
se okrenula i zamahnula polugom prema njemu, sa izrazom manijakalnog
besa na licu. Fišer se izmače, a udarac pade svega nekoliko centimetara dalje
od njega. Bacivši se prema njoj, uspeo je da je uhvati za desnu ruku.
Pokušavao je da joj otme polugu. Florens se izmicala, režeći kao pobesnela
zver. Fišer se zaprepastio kad je snažno cimnula rukama i istrgla se iz
njegovog stiska. Bila je jaća od njega!
Slep za sve osim za opasnost koja je pretila njegovoj mašini, Baret nije ni
pogledao Idit. Pomagala mu je da ustane. Otrgnuvši se od nje, krenuo je
napred, ne pomažući se štapom.
„Zaustavi je!“, kriknuo je.
Fišer je ponovo uhvatio Florens za podlaktice. Izgubila je ravnotežu, pa su
zajedno pali ispred reverzora. Fišer je na svom obrazu osetio njen vreli dah i
penušavu pljuvačku koja joj se cedila sa usana. Trzajem je oslobodila desnu
ruku i zamahnula prema njemu. Fišer saže glavu, te poluga udari po mašini.
Ponovo je pokušao da je uhvati za ruku, ali bila je prebrza za njega. Podigao
je obe ruke i kriknuo kad je dobio udarac u desno zapešće. Oštar, vreo bol
sevnu kroz njegovu ruku. Video je kako dolazi sledeći udarac, ali nije mogao
da ga izbegne. Poluga ga je pogodila u lobanju i zaslepljiv bol se rasprsnuo u
njegovoj glavi. Razrogačenih očiju, stropoštao se na kolena. Florens je
podigla polugu da ga ponovo udari.
Onda se pored nje stvorio Baret, s pomamnom snagom u rukama.
Silovitim pokretom je istrgao polugu iz njene ruke. Florens se okrenula prema
njemu. Baret preblede. Dahćući, počeo je da uzmiče. Spoticao se, držeći se
rukom za donji deo leđa. Kad mu je poluga ispala iz ruke, Idit je vrisnula i
krenula prema njemu. Počeo je da pada.
Florens se pokrenula toliko naglo da se Idit ukopala u mestu. Ponovo se
dokopala poluge. Međutim, umesto da se okrene prema mašini, pogledala je u
Idit i ustremila se na nju.
„A sada ti“, zarežala je, „kurvo lezbejska!” Idit je zurila u nju. Nije mogla
da odredi da li je više uznemiravaju te reči ili visoko podignuta poluga.
„Razbiću ti tu lobanju, pizda ti materina“, rekla je Florens. „Pretvoriću je u
kašu.“
Idit zatrese glavom, uzmičući. Očajnički je pogledala u Lajonela. On je
ležao na podu i previjao se od bolova. Krenula je prema njemu, a onda je
ustuknula, ponovo okrenuvši glavu prema Florens. Ona je, uz divlji krik,
jurnula prema njoj i zavitlala polugom. Idit se odsekla od straha. Okrenula se i
potrčala prema predvorju, preplavljena panikom. Čula je udaranje cipela po
podu iza sebe i osvrnula se. Florens je bila tik iza nje! Ubrzala je, sopćući, i
prošla kroz predvorje, a zatim je potrčala uza stepenice.
 Čim je stigla do odmorišta, znala je da ne može da stigne do svoje sobe;
krajičkom oka je videla da je Florens tek nekoliko koraka iza nje. Bez
razmišljanja je protrčala kroz hodnik, utrčala u Florensinu sobu i okrenula se
da zaključa vrata. Zastenjala je od užasa kad je ugledala polomljenu bravu.
Prekasno. Vrata su već jurila prema njoj. Ustuknula je, zateturala se I pala.
Florens je stajala ispred nje, dahćući i osmehujući se.
„Čega se bojiš?“, upitala je. Nemarno je odbaciia polugu. „Neću te
povrediti.“ Idit se šćućurila napodu, zureći u nju.
„Neću te povrediti, dušo.“ Idit oseti grč u stomačnim mišićima. Glas
medijuma je bio blag, gotovo nežan.
Florens poče da skida kaput. Idit se napela kad ga je baciia na pod. Onda
je Florens počela da otkopčava džemper. Idit odmahnu glavom.
„Ne odmahuj glavom“, reče Florens. „Ti i ja ćemo se lepo provesti.“
„Ne!” Idit je počela da uzmiče.
“Da.“ Florens je skinula džemper i pustila da padne na pod. Krećući se
prema Idit, posegla je rukom iza leđa da bi otkopčala prsluče.
„Bože, nemoj, molim te!” Idit je nastavila da odmahuje glavom dok joj je
Florens prilazila. Više nije nosila prsluče. Zatim je počela da otkopčava
rajsferšlus na suknji, ne skidajući osmeh sa usana. Idit udari u krevet i drhtavo
uvuče vazduh. Više nije imala kud. Ispunjena hladnoćom i slabošću, gledala
je kako Florens svlači suknju i saginje se da bi skinula gaćice. Prestala je da
odmahuje glavom.
„Oh, ne“, zavapila je.
Florens se spustila na kolena opkoračivši Iditine noge. Podvukla je obe
šake ispod dojki i podigla ih, unoseći ih u Iditino lice; Idit se trznula kad je
videla ljubičaste tragove zuba na njima.
„Zar nisu lepe?“, reče Florens. „Zar ne izgledaju ukusno? Zar ih ne želiš
?“ Njene reči su je užasnule i zarile se pravo u njeno srce. Ukočeno je gledala
kako se Florens mazi po grudima. „Dodirni ih“, rekla je Florens. Pustila je
levu dojku i, posegnuvši rukom, uhvatila Idit za ruku. Dodir tople, mekane
kože pod njenim prstima kao da je probio nekakvu branu u njenim grudima.
Uzdahnula je, zadrhtavši. Ne, ja nisam takva!, kriknula je u sebi.
„Naravno da jesi“, odvratila je Florens kao da je Idit to izgovorila naglas.
„Obe smo takve; oduvek smo takve. Muškarci su gadni, muškarci su okrutni.
Samo ženama možeš verovati. Samo žene možeš voleti. Rođeni otac je
pokušao da te siluje, zar ne?“
 Ona to ne može znati, užasnuto pomisli Idit. Svom snagom je privukla obe
ruke k sebi i pritisnula ih uz grudi, čvrsto sklopivši oči. Florens je ispustila
nekakav životinjski zvuk i pala preko nje. Idit je pokušala da je odgurne, ali
Florens je bila preteška. Idit oseti kako se šake žene medijuma sklapaju na
njenom potiljku i privlače je k sebi. Tada su se, iznenada, Florensine
poluotvorene usne našle na njenim, a njen jezik je pokušavao da se probije u
Iditina usta. Pokušavala je da se odbrani, ali Florens je bila mnogo jača od
nje. Soba je počela da se vrti oko nje, a temperatura je rasla. Imala je osećaj
da je težak prekrivač pao preko njenog tela. Celo telo joj je utrnulo. Nije
imala osećaj da je njeno. Nije mogla da se odupre pritisku, te joj se Florensin
jezik našao u ustima, ližući njeno nežno nepce. Telom joj se u talasima širilo
senzualno treperenje. Osetila je kako Florens ponovo stavlja njenu šaku na
svoju dojku. Nije mogla da skloni ruku. Bubnjalo joj je u ušima. Bila je
ispunjena vrelinom. Zvuk Lajonelovog glasa se probio kroz bubnjanje. Idit je
trgnula glavu u stranu pokušavajući da vidi šta se zbiva. Užarenog prekrivača
nestade. Osetila je kako je obliva hladnoća. Pogledala je iznad sebe i videla
Florensino zgrčeno lice. Lajonel ju je ponovo pozvao.
„Ovde sam!“, viknula je. Florens se odmakla od nje. Zgađeno je
posmatrala svoje telo kad je postala svesna onoga što se dogodilo. Skočila je
na noge i otrčala u kupatilo. Idit je nekako uspela da ustane, pa je teturavo
krenula prema vratima. Bacila se na Lajonela čim se pojavio. Pripila se uz
njega zatvorenih očiju, lica naslonjenog na njegove grudi. Potom je
neobuzdano zaplakala.

9.01

Bićeš dobro.“ Baret potapša Fišera po ramenu. „Samo neko vreme ostani
u krevetu; ne pomeraj se!‘
„Kako je ona?“, promrmlja Fišer.
„Spava. Dao sam joj tablete.”
Fišer je pokušao da se podigne, a onda se, teško dišući, strovalio na jastuk.
„Ne pomeraj se” ponovi Baret. „Dobio si gadan udarac!”
„Moram da je izvedem odavde.“
„Ja ću je izvesti.“
Fišer ga sumnjičavo pogleda.
 „Obećavam“, reče Baret. „Odmaraj se.“
Idit je stajala pored vrata. Baret je uhvati za ruku i izvede je u hodnik.
„Kako je?“, pitala je.
„Ako je - kako se meni čini - dobio lakši potres mozga, trebalo bi da se
brzo oporavi!”
“A ti?“
„Još samo nekoliko sati“, odvrati Lajonel. Idit je primetila da desnu ruku
privija na grudi kao da je slomljena. Na zavoju se ukazala sveža fleka krvi.
Kad je istrgao polugu iz Florensinih ruku, rana se verovatno ponovo otvorila.
Zaustila je da mu to kaže, a onda je odustala, preplavljena osećanjem krajnjeg
beznađa.
Lajonel otvori vrata Florensine sobe, pa oboje priđoše njenom krevetu.
Nepomično je ležala pod pokrivačem. Nakon dugog razgovora s Lajonelom,
izašla je iz kupatila umotana u peškir. Ništa nije rekla. Nije mogla ni da ih
pogleda u oči. Oborenog pogleda, nalik na postiđeno dete, progutala je tri
tablete, uvukla se u krevet, zatvorila oči i ubrzo zaspala. Baret je odigao očni
kapak i pogledao u njeno oko. Idit je okrenula glavu. Zatim ju je Lajonel
ponovo uhvatio za ruku, pa su izašli u hodnik i odšetali do svoje sobe.
„Da li bi mi, molim te, donela čašu vode?“, upitao je.
Idit je otišla u kupatilo i sipala hladnu vodu u čašu. Kad se vratiia, Lajonel
je ležao naslonjen na uzglavlje kreveta.
„Hvala ti“, tiho je rekao kad mu je pružila čašu. Na dlanu je držao dve
tabiete protiv bolova. Progutao ih je s vodom.
„Telefoniraću Dojčovom sekretaru i zatražiti da nam pošalje kola hitne
pomoći“, rekao je. U Idit se probudila nada. „Treba da prebace Fišera i
gospođicu Taner do najbliže bolnice.“ Nade je nestalo. Idit ga je bezizražajno
gledala.
„Voleo bih da i ti pođeš s njima“, reče Lajonel.
„Neću bez tebe.“
„To bi mi mnogo značilo.“
Idit odmahnu glavom.
„Neću bez tebe.“
Uzdahnuo je.
„U redu. Ionako će se danas po podne sve završiti.”
 „Hoće li?“
„Idit“ - Baret je izgledao iznenađeno - „zar više ne veruješ u mene ?“
„Šta je sa…?“
„Sa onirn što se desilo?u Duboko je udahnuo. „Zar ne vidiš? To upravo
dokazuje moje tvrdnje!‘
„Kako?“
„Napad na moj uređaj je najveća pohvala. On zna da sam u pravu. Nije joj
preostalo ništa drugo - i sama je to rekla - nego da uništi ono u šta ja verujem
pre nego što to uništi ono u šta ona veruje!”
Baret je ispružio levu ruku i povukao je na krevet.
„Njeno telo nije zaposeo duh Danijela Belaska“, rekao je. „Nije ga
zaposeo niko osim, možda, njene podsvesti - njene prave, potisnute ličnosti.“
To se i meni desilo juče, pomislila je. Beznadno ga je posmatrala. Želela
je da mu veruje, ali više jednostavno nije mogla.
„Medijumi su veoma nestabilne Iičnosti“, rekao je. „Za svakog medijuma
koji je dovoljno dobar da zasluži to ime uvek se ispostavi da je histeričan ili
da pati od somnambulizma, neretko i jedno i drugo. Oni su žrtve sopstvene
podeljene ličnosti. Nema gotovo nikakve razlike između transa u koji upadaju
medijumi i hodanja u snu. Ličnosti se pojavljuju i nestaju, a metodi
izražavanja su, kao i psihološke strukture, identični - amnezija nakon buđenja
i veštačke osobine različitih ličnosti.
„Ono što smo danas videli jeste deo ličnosti gospođice Taner koji je ona
uvek krila, čak i od sebe same - njeno strpljenje se pretvorilo u bes, a njena
povučenost u žestoku napadnost.“ Zastao je. „Njena čednost u razuzdanu
seksualnost!” Idit nakrivi glavu. Nije mogla ni da ga pogleda. Kao i kod
mene, pomislila je.
„U redu je“, rekao je Baret.
„Nije‘‘ Odmahnula je glavom.
„Ako postoji… nešto o čemu treba da razgovaramo, razgovaraćemo tome
kod kuće.“
Kod kuće, pomislila je. Ta fraza joj nikada do tada nije zvučala tako
nemoguće.
„U redu“, rekla je. Ali, to nije bio njen glas.
„Dobro”*, reče Baret. „Uz moj posao, ova nedelja nam je donela još
nešto: malo lične spoznaje.” Osmehnuo joj se. „Nemoj klonuti duhom,
ljubavi. Sve će biti dobro.‘‘

9.42

Baret je otvorio oči i ispred sebe ugledao Iditino uspavano lice. Osetio je
grižu savesti. Nije nameravao da zaspi.
Dohvativši štap, spustio je noge na tepih i ustao. Stegao je zube kad se
svom težinom oslonio na noge. Ponovo ih je stegao kad je uvukao stopala u
cipele. Sedeći na krevetu, prebacio je levu nogu preko desne I prstima leve
ruke olabavio pertlu.
Spustio je nogu. Osetio je veliko olakšanje. Ponovio je postupak s desnom
cipelom, a zatim je izvadio časovnik. Bilo je već skoro deset. Na licu mu se
ukaza zabrinutost. Nije valjda već veče? U ovoj prokletoj gromadi bez
prozora nikada ne možeš biti siguran. Nije želeo da probudi Idit. Cele
sedmice je malo spavala. Međutim, sme li da je ostavi samu? Neodlučno je
stajao I posmatrao je. Da li joj se nešto može dogoditi dok spava?
Taj aspekt EMZ-a nije proučavao, ali činilo mu se logičnim da osoba
mora da bude svesna da bi bila podložna uticaju zračenja. Ne, to nije istina;
ona je hodala u snu. Odlučio je da ostavi vrata otvorena, siđe najbrže što
može, telefonira i odmah se vrati. Ma šta da se dogodi, neće mu promaći -
siguran je u to. Odšepao je u hodnik, stežući zube zbog bola u palcu. Iako je
popio tablete, bol je još bio veoma jak. Sam bog zna kako rana sada izgleda.
Njemu pak nije padalo na pamet da proveri. Verovatno će mu biti potrebna
manja hirurška intervencija kad se sve ovo završi, a možda neće moći da
koristi palac u jednakoj meri kao ranije. Nema veze, pomislio je. Ta mu je
cena bila prihvatijiva.
Otvorio je vrata Fišerove sobe i pogledao unutra. Fišer se nije ni pomerio.
Baret se nadao da će nastaviti da spava dok ga budu iznosili na nosilima.
Njemu nije mesto ovde; nikada nije ni bilo. Ako ništa drugo, opet je uspeo da
preživi.
Trapavo se okrenuvši, odskakutao je do sobe Florens Taner i pogledao
unutra. Ni ona se nije pomerala. Baret je saosećajno gledao u nju. Kad izađe
odavde, ta jadna žena će morati da se suoči s mnoštvom problema. Kako će se
pomiriti s činjenicom da je sve u šta je čitavog života verovala bila laž? Da li
će uspeti da se izbori s tim? Najverovatnije će nastaviti da se pretvara da se
ništa nije desiio; to je mnogo lakše. Okrenuo se i odšepao do stepeništa. Sve u
svemu, pomislio je, ovo je bila zanimljiva sedmica. Nevoljno se osmehnuo.
To je, bez ikakve sumnje, najumerenija izjava u njegovom životu. Ipak, sve se
dobro završilo. Hvala bogu što je gospođica Taner bila zaslepljena besom.
Nekoliko dobro plasiranih udaraca i morao bi da provede dane - ako ne i
sedmice - popravljajući reverzor. Sve bi bilo upropašćeno. Zadrhtao je od te
pomisli.
Dok je silazio niza stepenice, zastajkujući i držeći se levom rukom za
ogradu, zapitao se šta će raditi kad odu iz kuće. To je zanimljivo pitanje. Da li
će se gospođica Taner vratiti u svoju crkvu? Da li će moći to da uradi nakon
što je doživela razornu samospoznaju? A šta je s Fišerom? Šta će on učiniti?
Sa sto hiljada dolara u džepu, mogao bi da učini štošta. Što se tiče Idit i njega,
budućnost je relativno jasna. Nije želeo da razmišlja o njihovim privatnim
problemima, koje će tek morati da reše. O tome će razmišljati kasnije. Bar će
svi izaći živi iz Paklene kuće. Kao nezvanični vođa grupe, osećao je ponos
zbog te činjenice iako je to, možda, bilo besmisleno. Ipak, grupe koje su
boravile u kući 1931. i 1940. godine bile su maltene zbrisane. Ovog puta,
četvoro je ušio u Paklenu kuću i večeras će četvoro izaći iz nje.
Pitao se šta da uradi s reverzorom. Možda bi trebalo da ga prebaci u svoju
laboratoriju na fakultetu. To bi biio najboije. Dolazak tog uređaja na fakultet
moći će da se uporedi sa izlaganjem kapsuie u kojoj je prvi astronaut boravio
u svemiru. Možda će jednog dana biti postavljen na posebno mesto u institutu
Smitsonijan. Podrugljivo se osmehnuo. A možda i neće. Nije želeo da se
zanosi mišiju da će naučni krugovi bespogovorno prihvatiti njegova
dostignuća. Ne, proći će još mnogo godina pre nego što parapsihologija
zauzme mesto koje joj pripada, rame uz rame sa ostalim prirodnim naukama.
Došao je do ulaznih vrata i otvorio ih. Bio je dan. Zatvorio ih je, odgegao
se do telefona i podigao slušalicu.
Niko se nije javljao. Baret je nekoliko puta pritisnuo viljušku na kojoj je
stajala slušalica. Sjajan trenutak za prekid veza. Počeknuo je, a zatim je
ponovo počeo da pritiska viljušku. Hajde, pomislio je. Neće moći sam da
prebaci Fišera i gospođicu Taner odavde.
Baš je nameravao da prekine vezu kad je neko podigao siušalicu s druge
strane.
„Da“, rekao je Dojčov sekretar.
Baret izdahnu od olakšanja. „Već sam počeo da brinem. Ovde Baret.
Potrebna su nam ambulantna kola.“
Tišina.
„Da li ste me čuii?“
 „Da.”
„Možete li odmah da ih pošaljete? Trebalo bi odmah prebaciti u. bolnicu
gospodina Fišera i gospođicu Taner.“
Tišina.
„Da li ste me razumeli ?“
„Da.“
Više se ništa nije čulo.
„Da li je sve u redu?“, upita Baret.
Muškarac iznenada glasno uvuče vazduh.
„Do đavola, ovo nije pošteno prema vama“, rekao je ljutito.
„Šta to?“
Muškarac je oklevao.
„Šta to ?“
Još je oklevao. Zatim brzo reče:
„Stari Dojč je jutros preminuo!‘
„Preminuo?”
„Imao je rak. Popio je previše tableta protiv bolova. Slučajno se ubio!”
Baret oseti strašan pritisak u lobanji. To se ne bi smelo ticati onoga što
radi, govorio mu je sopstveni um, ali znao je da nije tako.
„Zašto nam niste javili ?“, upitao je.
„Tako mi je naređeno!‘
Dojčov sin mu je naredio, pomisli Baret.
„Pa..!”Glas mu je bio jedva čujan. „Šta je s…?“
„Naređeno mi je da vas… da vas ostavim tamo.“
„A novac?“ Baret je morao da pita iako je znao odgovor.
„Ne znam ništa o tome, ali s obzirom na okolnosti..!‘ Muškarac je
uzdahnuo. „Postoji li bilo šta na papiru?“
Baret zatvori oči.
„Ne.“
„Shvatam.“ Glas mu je bio ravan. „Onda će onaj skot od njegovog sina
sigurno..!” Zastao je.
„Slušajte, izvinjavam se što vas nisam pozvao, ali ruke su mi vezane.
Moram odmah da se vratim u Njujork. Imate auto. Savetujem vam da odmah
napustite kuću. Ovde postoji bolnica u koju možete da odete. Ja ću učiniti sve
što mogu..!” Glas mu je utihnuo i iz grla mu je izleteo zvuk gađenja. „Do
đavola“, rekao je. „I ja ću verovatno ostati bez posla. Ne mogu da podnesem
tog tipa. Otac mu je bio dovoljno loš, ali..!”
Baret je spustio slušalicu. Nema novca, neće moći da brine o Idit, da ode u
penziju, da se odmori. Naslonio se čelom na zid.
„Oh, ne“, promrmljao je.
Jezero.
Uzdahnuvši, Baret se okrenu i pogleda oko sebe. Reč mu je odjeknula u
glavi, nepozvana. Ne, pomislio je. Stegao je zube.
„Ne”, rekao je kući. Odlučno je odmahnuo glavom.
Zaputio se prema velikoj gostinskoj sobi. „Nećeš pobediti“, rekao je.
„Možda neću dobiti novac, ali ti me nećeš pobediti, ti ne. Znam tvoju tajnu i
uništiću te.“ Nikada u životu nije osećao toliku mržnju. Došao je do lučno
zasvođenog ulaza i slavodobitno uperio prst u svoju mašinu.
„To!“, viknuo je. „To je oruđe tvog poraza!“ Morao je da se nasloni na
zid. Osećao se iscrpljeno. Bio je iznuren od bola. Nije važno, rekao je sebi.
Ma kakav bol osećao, nije važno. Kasnije će brinuti o Fišeru i gospođici
Taner, kasnije će brinuti o Idit i sebi. Sada je važno samo jedno: mora da
porazi Paklenu kuću i donese pobedu svemu onome čemu je posvetio svoj
život.

10.33

Osetila je kako izranja iz tame. Čula je Danijelov glas kako je nagovara.

Ne moraš da spavaš, govorio joj je. Činilo joj se da oseća kako joj se vene i
arterije stežu i opuštaju, kako joj se sva tkiva napinju i istiskuju tamu iz nje. U
bubrezima je osećala vreo pritisak. Pokušala je da ga potisne, ali nije uspela.
Pritisak je rastao. Hajde, govorio joj je Danijel. Pusti. Florens zastenja. Nije
mogla da se zaustavi. Osetila je šikljanje iz svojih prepona i kriknula od stida.
Iznenada se probudila. Sklonila je pokrivač i ustala, zbunjeno gledajući u
mokru fleku na posteljini. Bio je toliko duboko u njoj da je mogao da
kontroliše čak i osnovne fiziološke funkcije njenog tela.
„Florens.“
Naglo je okrenula glavu i ugledala njegovo lice na srebrnoj lampi koja je
visila na zidu.
„Molim te“, rekao je.
Netremice je gledala u njega. Osmehnuo se.
„Molim te.“ Zvučao je podsmešljivo.
„Prestani.“
„Molim te“, rekao je.
„Prestani!”
„Molim te!‘ Podrugljivo se iscerio. “Molim te“
„Prestani, Danijele!“
„Molim te, molim te, molim te, molim te, molim te, molim te, molim te!”
Florens se okrenula i pojurila prema kupatilu. Ledena šaka je zgrabi za
gležanj i ona pade na pod. Obavilo ju je Danijelovo studeno prisustvo, a
njegov demonski glas joj je urlao u uši: „Molim te, molim te, molim te,
molim te!“ Zatim je počeo da se smeje s divljačkim, sadističkim
zadovoljstvom. Pomozi mi, bože, pomislila je u agoniji.
„Pomozi mi, bože!“, oglasila se. Spasi me!, preklinjala je.
„Spasi me, spasi me!“, začu se njegov podrugljivi glas. Florens je obema
rukama pritisnula uši.
„Pomozi mi, bože!” kriknula je. Njegovog prisustva je nestalo. S mukom
je ustala i jurnula prema kupatilu.
„Odlaziš?“, čuo se njegov glas. Upinjala se da se snagom volje odupre
njegovom nagovaranju. Pošto je ubauljala u kupatilo, pustila je hladnu vodu i
umila se. Potom se uspravila i zagledala se u svoj odraz u ogledalu. Lice joj je
bilo bledo, izbrazdano tamnim brazgotinama i prošarano modricama. Na vratu
je videla mnoštvo nepravilnih posekotina. Nagnuvši se napred, videla je da su
joj grudi crvene. Tragovi zuba na njima behu gotovo crni.
Ukočila se kad su se vrata zatvorila uz tresak. Zatim je, u ogledalu
pričvršćenom za vrata, videla celo svoje telo. Htela je da se odupre, ali nešto
ledeno poče da se penje uz njenu kičmu. Uzdahnula je i razrogačiia oči.
Zatim se osmehnula. Zabacila je glavu i napola zatvorila oči. Danijel je
bio iza nje. Mogla je da oseti kako njegov ukrućeni penis ulazi duboko u njen
anus. Obujmio ju je rukama i gnječio joj dojke. Florens se izvila kad je Idit
ušla u kupatilo i kleknula ispred nje, uvlačeći isplažen jezik u njenu vaginu.
Florens izbaci jezik iz usta. Zudno se nabijala na Danijela. To je ono što
želi, ono što jeste.
Trgnula se kao oparena. Ugledala je sebe, u polučučnju ispred ogledala,
kako sa izrazom tupe ekstaze na licu uvlači prste desne ruke duboko u sebe.
Ispustivši zvuk gađenja, naglo je izvukla prste. Promukao smeh odjeknu iza
nje. Florens se brzo okrenu. Kupatilo je bilo prazno. Gledao sam te, govorio
je njegov glas u njenoj glavi.
Otvorila je vrata i istrčala iz kupatila, praćena Danijelovim smehom.
Sagnula se da podigne ogrtač. Nešto ga je istrglo iz njene ruke i bacilo ga u
stranu. Posegnula je za njim, ali ogrtač odlete dalje. Florens se zaustavila.
Nema svrhe, pomislila je.
„Nema svrhe“, začuo se njegov podrugljiv glas. Ogrtač je poleteo i pao joj
na glavu. Strgnula ga je i obukla, žurno ga zakopčavajući. On se poigrava
mnome, pomislila je; tera me da radim stvari koje su mi odvratne.
„… koje su mi odvratne“, ponavljao je njegov glas podsmešljivim
falsetom. Zakikotao se kao šiparica. „Koje su mi odvratne. Koje su mi
odvratne.”
Florens je pala na kolena pored kreveta i, naslonivši laktove na ivicu
dušeka, pritisnula čelo na čvrsto sklopljene šake. „Dragi bože, molim te,
pomozi mi; Crveni Oblače, pomozi mi; duhovi iscelitelji, pomozite mi;
posednuta sam. Neka vatra Duha svetoga sažeže ovu bolest u mom telu i
duhu. Neka me prožme sila božja i da mi snagu da se oduprem.”
„Neka njegov božji kurac uđe u moja usta“, rekla je. „Da popijem njegovo
sveto, vrelo semc. Neka…”
Krik užasa iskrivi njene usne. Zarila je pesnicu u usta i zagrizla zglobove
najjače što je mogla. Bol joj ispuni glavu. Danijel je nestao.
Nekoliko trenutaka kasnije, izvukla je šaku i pogledala je. Zubima je
probila kožu, pa joj je krv curila niz nadlanicu.
Oprezno je pogledala oko sebe. Imala je utisak da joj je talas bola
pročistio glavu i oterao Danijela. Ustala je, oslonivši se rukama o dušek. Sad -
pomislila je - u kapelu. Tamo leži odgovor.
Pretrčala je preko sobe i otvorila vrata. Izjurivši u hodnik, okrenula se
prema stepeništu. Uspeću, pomisiiia je. Ne može da me kontroliše sve vreme.
Ako nastavim da se krećem ma šta da se desi, uspeću da stignem do kapele.
 Ukopala se, a srce joj je divlje zalupalo. Jedna prilika joj je stajala na
putu. Bio je to mršav muškarac u iscepanoj, prljavoj odeći. Kosti su mu
štrčale. Njegova duga kosa beše umršena, a lice izobličeno bolešću. Sitne,
užagrene oči bile su duboko usađene u duplje tamnih ivica, a usta mu behu
poluotvorena i puna širokih, žutih zuba. Florens je zuriia u njega. To je, nema
sumnje, jedna od Belaskovih žrtava. Ovako je izgledao pre nego što je umro.
Prilika je nestala. Florens je počeia da silazi niza stepenice. Oštra
hladnoća se ponovo pela uz njenu kičmu. Osetila je tamnu prljavštinu u
svojim venama i oduprla joj se bolom, grizući šaku. Bol je odgovor! Kad god
je Danijel pokušao da preuzme kontrolu nad njom, uspevala je da ga otera
bolom. Bol bi joj ispunio glavu i ne bi ostalo mesta za njega!
Zastala je i ustuknula. Dve prilike su ležale na stepenicama ispred nje -
muškarac i žena. Muškarac je zabio nož u ženin vrat. Onda je grčevitim
pokretima počeo da pomera nož, a krv je prskala po njegovom iskrivljenom,
radosnom licu. Sekao joj je glavu. Florens je gurnula šaku u usta i zagrizla je.
Ukrutila se kad ju je bol preplavio. Muškarac i žena su nestali. Nastavila je da
silazi, pitajući se gde su Fišer, Idit i Baret.
Nije bilo važno. Ionako nisu mogli da joj pomognu. Dok je prolazila kroz
predvorje, ugledaia je Bareta u velikoj gostinskoj sobi.
Radio je na svojoj mašini. Budaia, pomislila je. Neće upaliti. Glup je kao
noć, taj prokieti… Ne! Ponovo je, razrogačenih očiju, zarila zube u šaku.
Radije će zariti zube do kostiju nego dozvoliti Danijelu da ponovo preuzme
kontrolu nad njom. Volela bi da ima nož. Zarila bi ga toliko duboko da bol
nikada ne bi prestao. To je bio odgovor: agonija koja će držati njegovu prljavu
dušu daleko od nje.
Zaputila se niz hodnik. Muškarac divijeg pogleda kiečao je na leđima gole
žene. Bila je mrtva. Vrat joj je bio stegnut ešarpom. Lice joj beše ljubičasto, a
oči izbuljene. Florens je zarila zube u zglavke. Krv joj je curila na usne i
slivala se niz grlo. Prilike su nestale kad je stigla do vrata kapele. Jedan
muškarac je čučao ispred njih. Licemu je bilo belo i izgledao je kao da je
omamljen. Sisao je prst odsečene šake koju je držao u ruci. Florens je zagrizla
šaku i prilika je nestala. Naslonila se na vrata i gurnula ih. Stajala je, klateći
se, na početku prolaza između redova. Vrtlog energije je ispunio vazduh. Ovo
je središte, srž. Krenula je prema oltaru, a onda je poskočila ugledavši mačku
kako leži u lokvi krvi. Bila je pokidana nadvoje. Zatresla je glavom. Sada ne
sme da stane. Bila je nadomak odgovora. Pobedila je Danijela, a sada će
pobediti i kuću. Prekoračiia je preko mačke, približavajući se oltaru. Gospode
bože, kolika sila! Prodirala je kroz nju pulsirajući, navirući. Tama joj je
treperila u glavi. Gurnula je šaku u usta i zagrizla. Tama se proredila, pa je
nastaviia da se kreće protiv sile. Činilo joj se da se pred njom nalazi živi zid.
Ipak, uspela je da stigne do oltara. Oči su joj bile širom otvorene, a pogled
usredsređen. Pobediće ona u ovoj bici. Uz božju pomoć, ona će… Iznenadna
slabost pretvori njene noge u kamen. Sručiia se na oltar. Sila je previše jaka!
Tupo je gledaia u raspeće. Izgledalo je kao da se pomera. Užasnuto je zuriia u
njega. Kretalo se prema njoj. Ne, pomislila je. Pokušala je da uzmakne, ali
nije mogla. Imala je utisak da je džinovski magnet drži prikovanu za pod. Ne!
Raspeće je počeio da pada. Udariće je!
Florens je vrisnula kad ju je raspeće udarilo u glavu i grudi, snažno je
odbacujući unazad. Pala je na pod, a raspeće pade preko nje, izbivši joj
vazduh iz pluća. Hladnoća joj je vijugala oko kičme. Pokušala je da krikne,
ali nije mogla. Crnilo ju je preplavilo.

Onda je posednutosti nestalo.

Florensine oči su bile iskolačene, a lice joj beše iskrivljeno u agoniji. Nije
mogla da diše od bola. Pokušala je da odgurne raspeće, ali nije uspela. Taj
pokušaj je izazvao toliki boi da je umalo povratila. Nepomično je ležaia i
stenjala, osećajući kako je zapijuskuju beskrajni talasi agonije. Ponovo je
pokušala da odgurne raspeće. Malo se pomerilo, a ona se umalo onesvestila.
Lice joj je bilo sivo, orošeno ledenim znojem.
Oslobađala se čitavih petnaest minuta. Za to vreme je sedam puta bila na
rubu nesvesti. Ostajala je svesna zahvaljujući ogromnom naporu volje.
Naposletku je zbacila teško raspeće i sela, teško dišući od pretrpljenih muka.
Polako, stišćući posivele usne, podigla se na kolena. Potočići krvi su se slivali
niz njene butine.
Pogled na falus je natera da povrati. Nagnuvši se napred, izbacila je
sadržaj želuca na pod. Oči su joj bile staklaste od bola. Prevario ju je. Ovde
nije bilo nikakvog odgovora. Želeo je da još jednom oskrnavi njeno telo i njen
duh. Florens je drhtavom nadlanicom obrisaia usne. Ne više, pomislila je.
Pogledala je oko sebe i ugledala ogroman ekser, koji je štrčao s poleđine
raspeća; bio je iščupan iz zida. Nekako se dovukia do eksera. Nadvila se nad
njega i stala da korenom diana struže po njegovom vrhu, uzdišući od bolova.
Počela je da plače.
„Ne više“, rekla je. „Ne više!‘
Spustiia je glavu na pod. Krv joj je kao voda tekla iz ranjavih zapešća.
Zatvorila je oči. Više mi ništa ne može, pomisliia je. Čak i ako moja duša
bude zauvek zarobljena u ovoj kući, više neću biti njegova marioneta.
Osetila je kako život ističe iz nje. Pobeći će. Danijel više ne može da je
povredi. Osećaji su počeli da se gube, a bol je jenjavao. Bog će joj oprostiti
samoubistvo. Morala je to da uradi. Osmehnula se kao da se predaje. On će
razumeti.
Otvorila je oči, zatreptavši. Da li su to bili koraci? Pokušala je da okrene
glavu, ali nije mogla. Činilo joj se da pod podrhtava. Trudila se da razazna.
Da li je to neka prilika stajala iznad nje, gledajući je odozgo? Nije mogla da
usredsredi pogled.
Iznenada je shvatila. Užasnuta, pokušala je da se podigne, ali bila je
preslaba. Mora da im kaže! Florens se grčevito borila da ustane. Obavijali su
je tamni oblaci. Sve se zamaglilo. Okrenula je glavu i videla svoju krv kako
teče po podu. Pomozi mi, bože, preklinjala je. Mora da im kaže!
Polako, teškom mukom, ispružila je ruku da bi preusmerila pokretne
crvene trake.

11.08

Fišer se prenuo iz sna. Srce mu je divlje lupalo, a on je unezvereno

gledao oko sebe. Glava mu je pulsirala bolom. Želeo je da ponovo spusti
glavu na jastuk, ali nešto ga je sprečilo u tome. Prebacio je noge preko ivice
dušeka i ustao. Zateturao se i uhvatio se za glavu obema rukama, klateći se
napred-nazad. Nije otvarao oči. Zastenjao je, setivši se da mu je Baret dao
tablete. Prokleta budala, pomislio je. Koliko li je bio bez svesti ?
Zaputio se prema vratima, saplićući se kao pijanac i trudeći se da ne
izgubi ravnotežu. Zanoseći se, izašao je u hodnik i krenuo prema Florensinoj
sobi. Ušao je unutra i zaustavio se. Nije bila u krevetu. Pogledao je prema
kupatilu. Vrata su bila otvorena; tamo nije bilo nikoga. Okrenuo se i oteturao
do hodnika. Šta je, do đavola, tom Baretu? Pokušao je da ubrza korak, ali bol
u glavi se pojača. Stao je i naslonio se na zid. Mučnina je bivala sve jača.
Zatvorio je oči i zatresao glavom. Bol se rasplamsa. Do đavola i bol, pomislio
je. Odiučno je krenuo napred, i dalje se zanoseći. Mora da je pronađe, da je
izvede odavde.
Prolazeći kraj Baretove sobe, bacio je pogled i naglo se zaustavio. Ušao je
i zbunjeno se obazreo. Bareta nije bilo; ostavio je suprugu samu! Fišer besno
stisnu zube. Šta se, do đavola, dešava? Hitro je prišao krevetu I spustio ruku
na Iditino rame.
Trgla se od njegovog dodira i naglo otvorila oči, zagledavši se u njega.
 „Gde vam je suprug?“, upita Fišer.
Pogledala je oko sebe, preneražena.
„Zar nije ovde?“
Zbunjeno ju je gledao dok je ustajala. Sudeći po izrazu na njenom licu,
zaprepašćena je njegovim izgledom.
„Nije važno“, progunđao je, zaputivši se prema hodniku. Idit je ćutala.
Projurila je pored njega vičući:
„Lajonele!“ Stigla je do sredine stepeništa pre nego što je on došao do
odmorišta.
„Ne idite sami!“, doviknuo je. Ponašala se kao da ga nije čula. Fišer je
pokušao da strči niza stepenice, ali morao je da se zaustavi. Imao je osećaj da
mu se bezbroj bodeža zariva u glavu. Drhteći, naslonio se na ogradu.
„Lajonele!“, dozivala ga je dok je trčala krozpredvorje. Onda je čuo i
njegov glas, pa je otvorio oči. Gde drugde, pomislio je. Baret je toliko želeo
da dokaže svoje tvrdnje da je ostavio suprugu samu. Pride uopšte nije pazio
na Florens. Glupi skot!
Fišer se oteturao niza stepenice i, stežući zube, prošao kroz predvorje.
Kad je ušao u gostinsku sobu, ugledao je Bareta i Idit kako stoje pored
reverzora.
„Gde je ona?“, upitao je.
Baret ga belo pogleda.
„Gde je?”
„Zar nije u svojoj sobi?“
„Da li bih vas pitao da jeste?“, zareža Fišer.
Šepajući, Baret je krenuo prema njemu, a Idit ga je pratila. Po izrazu na
Baretovom licu, Fišer je zaključio da je i ona ljuta na njega.
„Sve vreme sam slušao“, reče Baret. „Proverio sam kako ste vi. A tablete
koje sam joj dao…”
„Do đavola s tabletama!“, prekinu ga Fišer. „Mislite da posednutost može
da se reši tabletama?“
„Ne verujem…“
„Ma nosite se s vašim verovanjima!“ Glava ga je toliko bolela da gotovo
ništa nije video. „Nema je - jedino to je važno!“
 „Naći ćemo je“, odvrati Baret, ali u njegovom glasu nije bilo
samopouzdanja. Zabrinuto je gledao oko sebe.
„Prvo ćemo proveriti podrum. Možda je…“ Ućutao je kad se Fišer
uhvatio za glavu, lica izobličenog od bola.
„Biće bolje da sednete“, rekao je.
„Ćuti!“, promuklo viknu Fišer. Sagnuo se, ispuštajući zvuke kao da
povraća.
„Fišere…“ Baret pođe prema njemu.
Fišer se doteturao do stolice i sručio se u nju. Baret i Idit mu hitro priđoše.
Naglo spustivši ruke, Fišer ih preseče pogledom.
„Šta je bilo?“, upita Baret.
Fišer poče da se trese.
„Šta je bilo ?“ Baret je nesvesno podigao glas. Fišerov izgled ga je plašio.
„Kapela!”

Iditin krik užasa se prolomio kroz vazduh. Okrenula se i oteturala do zida.

„Bože dragi “, šapnuo je Baret.
Nesigurnim koracima, Fišer je otišao do tela i pogledao ga. Oči su joj bile
otvorene, zagledane u tavanicu, a njeno lice je dobilo boju bledog voska.
Spustio je pogled na njene genitalije. Bile su strašno izranavljene i prekrivene
skorelom krvlju.
Trgnuo se kad je Baret stao pored njega.
„Šta joj se desilo?” prošaputao je stariji muškarac.
„Ubijena je“, zajedljivo odvrati Fišer. „Kuća ju je ubila.“ Napeo se
oćekujući da će mu se Baret suprotstaviti, ali to se nije desilo.
„Ne shvatam kako je mogla da ustane s toliko sedativa u sebi.“ Bilo je to
sve što je Baret rekao, glasom punim griže savesti. Video je da se Fišer
okrenuo prema raspeću koje je ležalo nedaleko od tela, pa je i sam to učinio.
Ugledavši krv na drvenom falusu, osetio je kako mu se prevrće stomak.
„Gospode bože“, rekao je.
„Nema ga“, promrmlja Fišer. Zatim je mahnito zaurlao: „Nema boga u
ovoj jebenoj kući!”
Na suprotnom kraju kapele, Idit se naglo okrenula i pogledala u Fišera.
Baret je zaustio da nešto kaže, pa se predomislio. Drhtavo je uvukao vazduh.
Kapela je smrdela na krv. „Trebalo bi da je iznesemo odavde.“
„Ja ću“, reče Fišer.
„Trebaće vam pomoć.“
“Ja ću. “
Baret zadrhta videvši izraz na Fišerovom licu.
„Dobro.“ Fišer je čučnuo pored tela. Tama mu je pulsirala pred očima, pa
je morao da se osloni na obe ruke da ne bi pao. Osetio je da su mu dlanovi
uronjeni u njenu krv. Kad mu se razbistrilo pred očima, pogledao je u njeno
lice. Toliko se trudila, pomislio je. Ispruživši ruku, sklopio joj je oči
najnežnije što je mogao.
„Šta je to ?“, upita Baret.
Fišer podiže pogled i namršti se od bola izazvanog tim pokretom. Baret je
zurio u pod nedaleko od Florens. Fišer spusti pogled. Bilo je suviše mračno da
bi video. Onda je čuo kako Baret pretura po džepovima, pa kreše šibicu.
Iznenadna svetlost ga je naterala da začkilji, što je pojačalo bol.
Umočivši prst u vlastitu krv, nacrtala je nešto na podu. Bio je to
nepravilan krug, a u njemu je stajala nekakva žvrljotina. Fišer je neko vreme
napeto zurio pokušavajući da protumači crtež. Onda mu je sinulo. Baret se
oglasio u isti mah.
„Izgleda kao slovo B!”

11.47

Stajali su na ulazu i posmatrali kako se Fišerova silueta polako pomera.

Naposletku je nestala u magli. Baret se okrenu.
„U redu“, rekao je.
Pratila ga je do velike gostinske sobe. Baret je žustro odšepao do
reverzora, a ona je stajala i gledala ga, trudeći se da ne razmišlja o Florens.
Baret je još jednom pogledao mašinu, pa se okrenuo prema njoj.
„Spremna je“, rekao je.
Poželela je da, radi njega, može da oseti ono što on očigledno oseća.
„Znam koliko ti je važan ovaj trenutak“, rekla je.
 „Važan je za nauku!” Okrenuo se prema uređaju, podesio brojač, okrenuo
nekoliko dugmadi, a onda je, nakon kratkog oklevanja, pritisnuo prekidač.
Idit je nekoliko sekundi mislila da se nista ne dešava. Onda je začula
brujanje koje je dopiralo iz velike mašine i osetila vibracije u podu.
Gledala je u reverzor. Brujanje je postalo jače i zvučnije, a vibracije u
podu su bivale sve osetnije. Mogla je da oseti kako se penju uz njene noge.
Energija, pomislila je. Jedina stvar koja može da se suprotstavi ovoj kući.
Nije je razumela, ali sada je - osetivši pulsiranje u telu i bol u ušima,
posledicu snažnog brujanja - skoro počela da veruje. Trgnula se kad su
fluorescentne lampe unutar uređaja, vidljive kroz rešetke, počele da blistaju
sve jačim sjajem. Baret se polako udaljavao od mašine. Drhtavim prstima je
izvadio džepni sat. Tačno je podne. Baš se lepo poklopilo, pomislio je. Vratio
je sat u džep i okrenuo se prema Idit.
„Moramo da idemo.“
Njihovi kaputi su stajaii na stolu kraj ulaznih vrata; Baret ih je ranije
doneo iz sobe. Užurbanim pokretima, pomogao joj je da se obuče. Dok je ona
pomagala njemu, gledala je u pravcu velike gostinske sobe. Buka koja je
dopirala iz uređaja i ovde je postala nesnosna. Osećala je vibriranje poda i
podrhtavanje vaze na obližnjem stolu.
„Brzo“, reče Baret. Trenutak kasnije, žurno su koračali pošljunčanom
stazom, pa oko jezera, dok je zvuk reverzora zamirao za njima. Dok su
prelazili preko mosta, Idit je u magli ugledala „kadilak“. Zadrhtaia je od
pomisli da je Florens unutra.
Baret je otvorio zadnja vrata i namrštio se videvši Fišera kako grii telo
uvijeno u ćebe.
„Zar ne bismo mogli da…“, zaustio je. Zaćutao je kad je video kako ga
Fišer gleda. Na trenutak je oklevao, a zatim je zatvorio vrata. Nije bilo svrhe
ulaziti u sukob s Fišerom. Ionako je već bio na granici da pukne.
„Ona je unutra, s njim?” šapnula je Idit.
“Da“
Idit je izgledala kao da će joj pozliti.
„Ne mogu da sedim unutra s…“ Nije mogla da završi.
„Sedećemo napred.“
„Zar ne možemo da se vratimo u kuću?“, upitala je, svesna besmislenosti
svoje želje da se vrati u Paklenu kuću.
„Nikako. Zračenje bi nas ubilo!‘
 Zurila je u njega.
„Dobro“, konačno je rekla.
Kad su seli na prednja sedišta i zatvorili vrata, Baret je pogledao u
retrovizor. Fišer se nadvijao nad Florensino telo, naslonivši bradu tamo gde je
verovatno bio vrh njene glave. Zapitao se koliko ga je pogodila njena smrt.
Uto se setio i okrenuo se prema Idit.
„Dojč je mrtav“, rekao je. Idit nije odgovorila. Na kraju je klimnula
glavom.
„Nije važno.” Odjednom, Baret oseti navalu besa. Nije li?, pomislio je.
Okrenuo se. Zašto onda razmišlja o tome? Učinio je sve da bi obezbedio
novac za nju. Ako nju nije briga… Zatomio je gnev. A šta je drugo mogla da
kaže? Ispravio se i napravio grimasu osetivši bol u palcu. „Fišere?“
Nije mu odgovorio. Baret se okrenu.
„Dojč je mrtav“ reče. „Njegov sin neće da nam plati.“
„Da li je to uopšte važno?“, progunđao je Fišer. Baret je video kako mu se
prsti stežu oko ramena Florens Taner. Ponovo se okrenuo napred, zavukao
ruku u džep i izvadio ključeve. Pronašao je ključ od kola i gurnuo ga u
kontaktnu bravu. Okrenuo ga je i lampice se upališe na kontrolnoj tabli. Nije
bilo dovoljno goriva da motor radi četrdeset minuta, pa nisu mogli da greju
unutrašnjost automobila. Prokletstvo, pomislio je. Trebalo je da ponesu ćebad
i konjak.
Naslonio je glavu i zatvorio oči. Pa, moraće da izdrže, ne preostaje im
ništa drugo. Njemu lično ništa nije smetalo… ovaj trenutak je bio suviše
važan da bi ga bilo šta moglo upropastiti.
Iza zidova na kojima nije bilo prozora, nekoliko stotina metara dalje,
Paklena kuća je umirala.

12.45

Baret je spustio poklopac sata.

„Gotovo je“
Izraz na Iditinom licu beše prazan. Baret je bio pomalo razočaran tom
ravnodušnošću, ali onda je shvatio da ona nije bila kadra da pojmi šta se
dogodilo u kući. Ispružio je ruku i potapšao je po nadlanici, a onda se
okrenuo:
„Fišere?“ Fišer se i dalje nadvijao nad Florens, držeći njeno telo u
naručju. Polako je podigao pogled. „Hoćete li da se vratite u kuću s nama?“
Fišer nije odgovorio.
„Kuća je čista!”
„Je li ?“
Baret je poželeo da se osmehne. Nije mogao ništa da mu zameri. Nakon
svega što se desilo proteklih dana, njegova tvrdnja je zaista zvučala
besmisleno.
„Potrebni ste mi“ reče.
„Zašto ?“
„Da potvrdite da je kuća čista!‘
„Šta ako nije?“
„Garantujem da jeste.“ Baret je čekao da Fišer donese odluku. Pošto se
ništa nije dogodilo, rekao je: „Potrebno nam je svega nekoliko minuta!”
Fišer ga je ćutke posmatrao, a onda se polako pomakao, pažljivo se
spustio na kolena i položio Florensino telo na sedište.
Gledao je u nju nekoliko trenutaka, a onda privukao ruke k sebi i okrenuo
se prema vratima. Okupili su se ispred automobila. Deža vi, pomislila je Idit.
Činilo joj se da se vreme vratilo i da treba da uđu u Paklenu kuću prvi put.
Samo je Florens nedostajaia da iluzija bude potpuna. Drhtala je, pa je podigla
kragnu kaputa. Činiio joj se da je sva utrnula od hladnoće. Lajonel je
povremeno palio motor i grejanje dok su čekali, ali čim bi ugasio motor,
hladnoća bi se vratila.
Pešačenje do kuće jezovito ju je podsećalo na njihov dolazak u
ponedeljak. Zveckanje koraka po betonskom mostu; pogledi u limuzinu koja
nestaje u magli; kruženje oko jezera čiji im smrad štipa nozdrve; krckanje
šljunka pod đonovima; studen koja prodire do kostiju; loš predosećaj koji
izaziva ogromna kuća što se pomalja iz magle. Nije mogla da poveruje da je
Lajonel u pravu. Dakle, ulaze u zamku. Nekako su uspeli da se izvuku; bar
njih troje. Sada su se pak vraćali. To je bilo nezamislivo. Iako je bila svesna
činjenice da Lajonel mora znati kakvi su efekti rada njegovog uređaja,
jednostavno nije mogla da pojmi samoubilačku glupost onoga što su upravo
radili. Poslednjih nekoliko metara do ulaza. Penjanje uza stepenice; ponovno
zveckanje koraka po betonu. Dvokrilna vrata ispred njih. Idit je zadrhtala. Ne,
pomislila je. Ja ne ulazim ponovo unutra.
 Onda joj Baret otvori vrata i ona, ne progovorivši, ponovo uđe u Paklenu
kuću.
Zaustaviše se i Baret zatvori vrata. Idit primeti da je vaza pala na pod i
razbila se.
Baret upitno pogleda Fišera.
„Ne znam“, reče Fišer.
Baret se ukoči.
„Morate da se otvorite.“ Da li je moguće da Fišer više nema natčulnu
percepciju? Užasavala ga je pomisao da će možda morati da dovede drugog
medijuma čak ovamo u Mejn.
Fišer se odmakao od njih. Nelagodno je pogledao unaokolo. Zaista se
činilo da je promena nastupila. Ipak, to bi mogao da bude trik. I ranije je bio
obmanut. Nije se usuđivao da se ponovo izloži tolikoj opasnosti.
Baret ga je nervozno gledao. Idit je primetila da je njen suprug silno
nestrpljiv.
„Pokušajte, gospodine Fišere“, iznenada se oglasio. „Garantujem vam da
neće biti nikakvih problema!”Fišer nije gledao oko sebe. Koraknuo je kroz
predvorje. Atmosfera se zaista promenila, što ga je zapanjilo. Nije morao da
spusti svoje unutrašnje štitove da bi to osetio. Međutim, kolika je ta promena
zaista bila? Koliko sme da veruje Baretu? Njegova teorija je zvučala prilično
dobro. Ali, Baret nije tražio od njega da poveruje u neku teoriju. Tražio je od
njega da ponovo rizikuje svoj život.
Nastavio je da korača. Prošao je kroz zasvođeni prolaz i našao se u velikoj
gostinskoj sobi. Iza sebe je čuo korake Baretovih. Ušavši u sobu, zaustavio se
i pogledao unaokolo. Mnoštvo predmeta je bilo rasuto po podu. Tapiserija na
suprotnom zidu beše nakrivljena. Šta je taj uređaj uradio? Želeo je da sazna,
ali se u isto vreme plašio.
“I?”,upita Baret. Fišer mu je samo mahnuo rukom. Uradiću to kad budem
spreman, ljutito je pomislio.
Stajao je nepomično, osluškujući, čekajući.
Zatim je impulsivno spustio štitove. Zatvorio je oči i raširio ruke, šake,
prste, uvlačeći u sebe sve što je možda lebdelo u vazduhu. Naglo je ocvorio
oči i zbunjeno pogleđao oko sebe.
Nije bilo ničega.
Nepoverenje se ponovo vratilo. Okrenuo se i projurio pored njih. Idit je
izgiedala uplašeno, ali Baret ju je uhvatio za ruku, umirujući je.
 „Zbunjen je jer ne postoji ništa što bi mogao da oseti“, rekao joj je.
Fišer je utrčao u predvorje. Ništa. Jurnuo je kroz hodnik prema kapeii i
svom snagom gurnuo vrata. Ništa. Okrenuo se i potrčao prema stepeništu.
Sišao je preskačući po nekoliko stepenika odjednom. Ignorisao je bol u glavi.
Prošavši kroz vrata bazena, otrčao je do parnog kupatila, otvorio vrata i
spremio se na najgore.
Ništa.
Okrenuo se, ispunjen divljenjem.
„Neverovatno.”
Projurio je pored bazena i vratio se u hodnik. Utrčao je u vinski podrum.
Ništa. Teško dišući, ustrčao je uza stepenice. Pozorišna saia. Ništa. Plesna
dvorana. Ništa. Sala za bilijar. Ništa. Jurio je kroz hodnike kao raspomamljen.
Kuhinja. Ništa. Trpezarija. Ništa. Protrčao je kroz veliku gostinsku sobu i
vratio se u predvorje. Baret i Idit su još stajali tamo. Fišer se ukopao ispred
njih, teško dišući. Zaustio je, a onda je potrčao prema stepeništu. Baret oseti
navaiu oduševljenja.
„Uspeo sam“, reče. „Uspeo sam, Idit. Uspeo sam!” Zagrlio ju je i
privukao k sebi. Srce joj je snažno udaralo. I dalje nije mogla da poveruje.
Međutim, Fišer je bio ushićen. Gledala ga je kako trči uza stepenice,
preskačući po dva stepenika odjednom. Otrčao je do sobe Baretovih. Upao je
unutra. Ništa!
Okrenuvši se, sa uzvikom neverice na usnama, vratio se u hodnik i uleteo
u Florensinu sobu. Ništa!
Hodnik, pa njegova soba. Ništa! Belaskove odaje. Ništa! Bože
svemogući!
Ništa! Glava mu je pucala od bola, ali nije ga bilo briga. Trčao je kroz
hodnik, otvarajući vrata svih spavaćih soba. Ništa! Nigde ništa nije mogao da
oseti! Bio je presrećan. Baret je uspeo!
Paklena kuća je očišćena!
Morao je da sedne. Doteturavši se do najbliže stolice, sručio se na nju.
Paklena kuća - očišćena. To je neverovatno. Potisnuo je pomisao da će morati
da promeni sva svoja ubeđenja. Nije važno. Paklena kuća je očišćena.
Egzorcizam je obavio onaj divni - kako se zove - dole. Promuklo se nasmejao.
A on ga je nazvao gomilom gvožđurije. Gospode bože, gomilom gvožđurije!
Trebalo je da mu Baret razbije nos.
Zatvorenih očiju, naslonio se u stolici i polako dolazio do daha.
 Tada je shvatio. Da je izdržala još samo jedan sat. Samo još jedan sat!
Iznenada ga prože nemoćan gnev zbog toga što ju je Baret ostavio samu.
Gnev ubrzo minu. Nadjačalo ga je divljenje koje je osećao prema fizičaru.
Strpljivo, istrajno, Baret je radio svoj posao, znajući da svi misle da nije u
pravu. Ipak, sve vreme je bio u pravu. Fišer je zapanjeno vrteo glavom. Desilo
se čudo. Duboko je udahnuo. Morao je da se osmehne. I dalje se osećao
smrad.
No, to više nije bio smrad mrtvih.

14.01

Fišer je prikočio kad je „kadilak“ ušao u još jedan neprobojni oblak

magle. Odlučio je da zadrži automobil i da ga proda, ako bude mogao.
Podeliće novac s Baretom. Ako ne uspe u tome, gurnuće prokletinju u jezero,
ali Dojč ga više nikada neće videti. Nadao se da će Baret uspeti da izvuče
svoju mašinu iz kuće pre nego što padne u Dojčove ruke. Sigurno vredi pravo
bogatstvo.
Ispružio je ruku i uključio brisače. Pogleda uprtog u put koji je vijugao
kroz mračnu šumu, pokušavao je da poveže deliće u svojoj glavi.
Prvo, Baret je bio u pravu. Energija koja je postojala u kući nije bila ništa
drugo do ogromna količina zaostalog elektromagnetnog zračenja. Baret ga je
poništio i energije je nestalo. Šta to znači za sve ono u šta je Florens verovala?
Da li je i to poništeno? Da li je ona sama, kao što je Baret tvrdio, bila
odgovorna za sve što se desilo, nesvesno upravljajući energijom da bi
dokazala svoje tvrdnje? Uklapalo se. I njegova ubeđenja su time bila
uzdrmana, ali morao je da prizna da se uklapalo. Ipak, zašto je njena podsvest
odlučila da izazove pojave kakve nikada ranije nije izazvala? Odgovor se
odmah nametnuo: da bi ubedila Bareta, koji samo fizičke pojave smatra
verodostojnim.
Dobro, Danijel Belasko je zaista postojao, pomislio je. Neko ga je živog
zazidao - verovatno njegov otac. To je Florens psihički pojmila, čitajući
energiju kuće kao da čita memoriju kompjutera. Međutim, njeno verovanje da
je duh Danijela Belaska odgovoran za pojave u kući predstavljalo je pogrešnu
interpretaciju tih činjenica.
Zbog čega je otišla u toliku krajnost i odlučila da izvrši samoubistvo ? To
ga je pitanje najviše zbunjivalo. Bila je inteligentna žena i godinama je radila
kao medijum. Zašto bi odlučila da se ubije da bi dokazala da je u pravu?
Kakva je ona zapravo bila? Da li je njeno ponašanje bilo samo varka? To mu
se činilo nemogućim. Tokom svih godina koje je provela radeći kao medijum
- sve do sada - nikada se nije povredila, niti je bilo kome nanela bol. Da li je
energija u Paklenoj kući jednostavno bila previše jaka? Baret bi, jamačno,
rekao da jeste; stoji i da je njega umalo uništila juče kad je pokušao da se
suoči s njom. Ipak…
Fišer je upalio cigaretu i dunuo dim. Morao je da natera sebe da ponovo
prihvati neprihvatljivu činjenicu da je kuća čista. Baret je bio u pravu; to se
nije dalo poreći. Njegova teorija je imala smisla: bezoblična sila u kući, kojoj
je, da bi mogla da funkcioniše, neophodno usmeravanje od strane umova
posetilaca. Zapitao se šta je kuća radila 1940. godine i prošlog ponedeljka.
Spavala u tišini? Ćekala dolazak nekog inteligentnog?
Bez sumnje - zato što je Baret bio u pravu.
U pravu.
Pokušao je da ignoriše sumnje koje su ga mučile. Pa, do vraga, bio je u
kući. Trčao je iz sobe u sobu, potpuno otvoren. Ništa nije osetio. Paklena kuća
je bila čista. Zašto je onda i dalje toliko nesiguran?
Zato što je previše jednostavno, iznenada je shvatio.
Šta je sa događajima iz 1931. i 1940. godine? Bio je prisutan i znao je
koliko su dešavanja bila kompleksna. Setio se Baretovog spiska. Na njemu je
bilo navedeno više od sto različitih pojava. Pojave koje su se desile protekle
sedmice bile su neverovatno raznolike. Prosto je nemoguće da je za sve to
bilo odgovorno zračenje koje može da se ugasi poput nekakve lampe. Morao
je da prizna da nije bilo logike u njegovog neverici, ali nikako nije mogao da
je potisne. U prošlosti je bilo mnogo „konačnih odgovora“, mnogo ljudi koji
su se kleli da znaju tajnu Paklene kuće. I Florens je u to verovala, pa ju je to
verovanje odvelo u propast. Sada je Baret verovao da ima konačni odgovor.
On je čak imao i nešto što je izgledalo kao neporeciva potvrda tog verovanja.
Međutim, šta ako nije u pravu? Ako je postojala nekakva doslednost u vezi s
kućom, onda je to bilo pravilo da kuća kreće u poslednji napad čim neko
pomisli da ima konačan odgovor.
Fišer odmahnu glavom. Nije želeo da poveruje u to. Ako razložno
razmisli, ne moze da poveruje u to. Baret je u pravu. Kuća je očišćena.
Iznenada se setio kruga, iscrtanog krvlju na podu kapele, i slova B u
njemu. Belasko, očigledno. Zbog čega je Florerrs to napisala? Da li joj je
blizina smrti pomutila razum? Ili ga je pak razbistrila?
Ne. To ne može biti Belasko. Kuća je čista. Osetio je to, za ime boga!
 Baret je svakako bio u pravu. Elektromagnetno zračenje jeste odgovor.
Zašto onda stopalom sve jače pritiska papučicu za gas ? Zašto mu srce lupa
sve brže? Zašto mu ledeni žmarci mile po vratu?
Zašto je imao sve snažniji utisak da bi trebalo da se vrati u kuću pre nego
što bude prekasno?

14.17

Baret je izašao iz kupatiia u ogrtaču i papučama. Odšepao je do Iditinog

kreveta i seo na ivicu. Ona je ležala, pokrivena ćebetom.
„Da li se osećaš bolje?“, upitala je.
„Osećam se fantastično.“
„Kako ti je palac?“
„Posetiću lekara čim se vratimo kući.“ Nije hteo da joj kaže da je pokušao
da skine zavoj dok se tuširao, ali da je odustao zato što se umalo onesvestio
od bola.
„Idemo kući.“ Iditin osmeh je bio neveseo. „Još ne mogu da poverujem da
će se to desiti.“
„Bićemo kod kuće već sutra.“ Baret napravi grimasu. „Bili bismo kod
kuće večeras da Dojč Mlađi nije..!”
„… takav gad“, završila je njegovu rečenicu.
Baret se osmehnu.
„Najblaže rečeno.“ Osmeha nestade. „Plašim se da smo ostali bez novca
koji je trebalo da nam pruži sigurnost.”
„Ti mi pružaš sigurnost“, rekla je. „Više mi vredi zajednički odlazak iz
ove kuće nego milion dolara.“ Uhvatila ga je za levu ruku. „Da li je zaista
gotovo, Lajonele? Sve?“ Klimnuo je glavom.
„Sve!”
„Teško mi je da u to poverujem.”
„Znam.“ Stisnuo je njenu ruku. „Neće ti smetati ako ti kažem da sam ti
rekao da će tako biti?“
„Ništa mi neće smetati sad kad znam da je gotovo.“
 „Gotovo je.“
„Šteta što je umrla baš kad je odgovor bio tako blizu!‘
„Jeste. Trebalo je da je nateram da ode!”
Stavila je drugu ruku preko njegove i utešno je pritisnuia. „Učinio si sve
što si mogao!‘
„Nije trebalo da je ostavim samu!‘
„Kako si mogao da znaš da će se probuditi ?“
„Nisam mogao znati. To je bilo nemoguće. Njena podsvest je toliko želela
da potvrdi njene samoobmane da je njeno telo poništilo dejstvo sedativa!‘
„Jadna žena“, reče Idit.
„Jadna žena, žrtva samoobmane. Obmanjivala je sebe do samog kraja,
kada je vlastitom krvlju nacrtala onaj krug i napisala slovo B u njemu. Čak i
dok je umirala, verovala je da je u pravu; da je Belasko taj koji je uništava -
otac ili sin, ne znam koji od njih dvojice. Nije mogla da dozvoli sebi da
poveruje da je njen um odgovoran za sve!‘ Vrteo je glavom. „Kako li se
osećala dok je umirala u agoniji, prestravljena…?“ Ugledavši izraz na
Iditinom licu, zastao je. „Izvini!‘
„U redu je!‘
Na silu se osmehnuo.
„Dakle, Fišer bi trebalo da se vrati za otprilikc sat vremena, pa možemo
da idemo.“
Namrštio se.
„Pod pretpostavkom da ga neće zadržati kad bude predavao njeno telo!‘
„Ne mogu da kažem da će mi nedostajati ovo mesto“, rekla je malo
kasnije. Baret se tiho nasmeja. „Ni ja. Iako…“ - porazmislio je - „ovo jeste
mesto mog… kako da ga nazovem… trijumfa?“
„Da.“ Klimnula je glavom. „To jeste trijumf. Ne shvatam do kraja šta si
uradio, ali osećam koliko je važno.“
„Pa, ako mogu slobodno da se izrazim, parapsihologija će ovim dobiti
snažan vetar u leđa, koji će je odneti u pristojno društvo.“
Idit se osmehnula.
„Vidiš, to jeste nauka“, rekao je. „Nisu to nikakve vradžbine. Nema tu
ničega što bi kritičari mogli da uzmu na zub - iako sam siguran da će
pokušati. Doduše, ne mogu da im zamerim kada napadaju uobičajeni pristup
paranormalnim pojavama. Sasvim je opravdano to što toliko nipodaštavaju
auru trivijainosti i obmane koja se širi oko većine fenomena i onih koji te
fenomene izučavaju. Sve u svemu, parapsihologija nije zaslužila poštovanje.
Njeni kritičari je ismevaju da ne bi došli u situaciju da sami budu ismejani
zbog toga što je shvataju ozbiljno. Ovo je apriori evaluacija i ona, nažalost,
jamačno nema naučnu osnovu. Plašim se da će nastaviti da zanemaruju
važnost parapsihologije sve dok ne budu kadri da - da citiram Hakslija -
pristupe činjenicama kao dete, spremni da odbace sva predubeđenja i da
ponizno krenu kud god ih priroda povede.’“
Zakikotao se samoprekorno.
„Kraj predavanja!” Nagnuvši se, nežno ju je poljubio u čelo. „Govornik te
voli“, rekao je.
„O Lajonele!” Zagrlila ga je. „I ja tebe volim. I mnogo sam ponosna na
tebe!”

Spavala je. Baret je pažljivo izvukao prste iz njene šake i ustao. Pogledao
ju je i osmehnuo se. Zaslužila je da se naspava. Nije spavala kako treba otkad
su ušli u Paklenu kuću.
Osmeh mu se raširio kad je okrenuo leđa krevetu.
„Paklenakuća” više nije prikladan naziv. Odsad će se zvati prosto
„Belaskova kuća”.
Dok se oblačio sporim, odmerenim pokretima, pitao se šta će se desiti s
kućom. Trebalo bi od nje napraviti hram nauke. Dojč će je sigurno prodati
onome ko mu ponudi najviše novca. Ispustio je veseo uzvik. Nije mogao da
zamisli da bi bilo ko poželeo da je poseduje.
Počešljao se, ogledajući se u ogledalu na zidu. Ugledao je odraz stolice za
ljuljanje i ponovo se osmehnuo. Sve je to sada gotovo, taj beskrajni niz
besmislenih kinetičkih pojava. Više neće biti vetra, smrada, udaraca - više
neće biti ničega.
Otišao je na drugi kraj prostorije i izašao u hodnik, zaputivši se prema
stepeništu. Bilo mu je drago što je Fišer insistirao na tome da odmah preveze
telo Florens Taner u grad. Znao je da nikada ne bi pristao da stave telo u
prtljažnik, a Idit bi teško podnela vožnju s mrtvom ženom na zadnjem sedistu.
Nadao se da će se Fišer brzo vratiti. Bio je gladan, a apetit mu se prilično
otvorio - prvi put ove sedmice. Proslaviće ovo jednim dobrim obrokom,
pomislio je. Jadni stari Dojč, iznenada mu je palo na pamet; sada nikada neće
saznati. Možda je i boije što nije saznao, pomislio je sažaljivo, iako Dojč nije
tražio, niti je zaslužio, da neko saoseća s njim.
Polako je sišao niza stepenice, posmatrajući ogromno predvorje. Muzej,
pomisiio je. Nešto se stvarno mora uraditi sa ovom kućom sada kada više
nema užasa u njoj.
Šepao je kroz predvorje. Nakon tuširanja, pregledao je svoje telo u
velikom ogledalu u kupatilu. Zamišljao je da tako izgleda telo boksera nakon
posebno teškog meča - ljubičasto-crne modrice na sve strane. Opečena koža
na listu i dalje se zatezala; mogao je da oseti kako oštećeni deo povlači kožu
oko sebe.
Povreda na članku ga je takođe bolela. Što se tiče noge i palca… Baret je
morao da se osmehne. Nisam baš u formi za Olimpijske igre, pomislio je.
Prošao je kroz veliku gostinsku sobu, prilazeći reverzoru. Još jcdnom je, pun
strahopoštovanja, pogledao u glavni brojčanik: 14.780. Nije ni sanjao da bi
očitavanje moglo da bude toliko visoko. Nije ni čudo što je ova kuća bila
Mont Everest ukletih kuća. Zatresao je glavom, gotovo zadivljen. Kući je baš
pristajalo ime koje je dobila.
Okrenuo se i odšepao do stola, mršteći se pri pomisli šta sve treba da
spakuju. Pogledao je mnoštvo uređaja. Možda i ne moraju da ih pakuju, na
kraju krajeva. Ako bi stavili ćebad u prtljažnik automobila, mogli bi da ih
umotaju u peškire ili nešto slično. Možda bi usput mogli da ponesu i nekoliko
umetnina, pomislio je, potisnuvši osmeh. Dojču neće nedostajati. Prešao je
prstom preko EMZ detektora.
Kazaljka se pomerila.
Baret se trgnu. Zurio je u kazaljku. Ponovo je bila nepomična. Čudno,
pomislio je. Kad je dodirnuo uređaj, mora da je statički elektricitet aktivirao
kazaljku. To se više ne može dogoditi.
Kazaljka je poskočila preko brojčanika, pa se polako vratila na nulu. Baret
oseti grč u desnom obrazu. Šta se to dešava? Detektor ne može da radi sam.
EMZ može da se konvertuje u merljivu energiju samo u prisustvu medijuma.
Suvo se nasmejao. Bilo bi smešno da posle toliko godina otkrijem da sam i ja
medijum. Frknuo je. To je apsurdno. Osim toga, nema više nikakvog zračenja.
On ga je eliminisao.
Kazaljka ponovo poče da se pomera. Nije poskočila, niti zadrhtala.
Ravnomerno se okrenula, kao da beleži stalan rast zračenja.
„Ne“, otelo se Baretu. Zvučao je iznervirano. To je besmisleno.
Jezičak je nastavio da se pomera. Baret je zurio u njega dok je prelazio
stoti podeljak, pa sto pedeseti. Odmahnuo je glavom. To je apsurdno. Ne
može se pomerati sam od sebe. Staviše, u kući više nije ostalo nista što bi
moglo da se zabeleži. „Ne“, ponovio je. Zvučao je više besno nego zbunjeno.
To jednostavno ne može da se desi.
Podigao je glavu toliko naglo da ga je zaboleo vrat. Video je kako se
kazaljka dinamometra pomera po skali. To je nemoguće. Pogled mu je odleteo
do skale termometra. Na njemu se videlo da temperatura pada. „Ne“, rekao
je. Lice mu je bilo bledo od jeda. Ovo je besmisleno. Potpuno je nelogično.
Zastao mu je dah kad je čuo škljocaj fotoaparata. Pogledao je u njega i čuo
kako se premotava film. Blenda se ponovo otvorila i zatvorila. Ponovo je
uzdahnuo. Zgrčio se kad su se obojene lampe upalile, ugasile, a onda ponovo
upalile. “Ne“ Beskompromisno je zatresao glavom. Ovo je neprihvatljivo.
Posredi je nekakav trik, prevara. Poskočio je kad se jedna od epruveta rasprsla
i pala na sto. Ovo je nemoguće, začuo je protest u svojoj glavi.
Iznenada se setio Fišerovog jedinog pitanja.
„Ne!“, prasnuo je. Udaljio se od stola hodajući unatraške. Ovo je
jednostavno nemoguće. Kad se jednom rasprši, zračenje nema nikakvu
sposobnost regeneracije. Kriknuo je kad su svetla brzo zatreptala. „Ne!“,
zaurlao je. Nije hteo da poveruje! Kazaljke na mernim instrumentima nisu
poigravale na svojim skalama. Termometar nije pokazivao konstantan pad
temperature. Električni grejač se nije usijao. Galvanometri nisu pokazivali
promenu električnog polja. Fotoaparat nije snimao. Epruvete i posude se nisu
razbijale jedna za drugom. Kazaljka na meraču EMZ-a nije prešla sedamstoti
podeljak. Sve je to bio privid. Njegova čula su bila obmanuta. Ovo se ne
dešava! „Nemoguće!“, kriknuo je, lica iskrivljcnog od besa.
„Nemoguće, nemoguće, nemoguće!“
Zinuo je od čuda kad je merač EMZ-a počeo da se nadima. Užasnuto ga je
gledao kako raste. Izgledao je kao da su mu gornja strana i bokovi napravljeni
od gume.
“Ne!“ Zatresao je glavom u neverici. Gubi razum. Ovo je nemoguće. Ne
može to da prihvati. Ne želi… Kriknuo je kad je detektor iznenada
eksplodirao. Kriknuo je još jednom kad su mu se metalni opiljci zarili u lice i
oči. Odbacio je štap i pokrio lice rukama. Nešto je poletelo preko stola i on se
trgnuo kad ga je fotoaparat udario u noge. Izgubio je ravnotežu i pao,
slušajući kako teška oprema pada na pod kao da je neko baca. Pokušao je da
otvori oči, ali ništa nije video. Nekako je uspeo da ustane. Tada ga je pogodio
razorni talas ledene sile, koja ga je podigla s poda kao da je igračka. Vrisnuo
je kad ga je studena energija bacila kroz vazduh, tresnuvši ga svom silinom o
prednji zid reverzora. Baret oseti kako mu leva ruka puca. Zaurlao je od bola i
obreo se na podu.
 Nevidljiva sila ga je ponovo uhvatila i počela da ga vuče po podu. Nije
mogao da se oslobodi. Uzalud pokušavajući da pozove u pomoć, klizio je i
poskakivao po podu. Masivni sto mu se nađe na putu. Osetivši to, podigao je
desnu ruku da bi se zaštitio. Udario je u ivicu stola zavijenim palcem.
Razjapio je usta i kriknuo od bola. Krv je briznula iz rane. Nakon što ga je
sila podigla preko stola i naglavačke ga bacila na pod, video je palac koji se
klatio na koži i smrvljenim kostiina. Pokušao je da se odupre sili koja ga je
divljački vukla kroz predvorje, ali bio je bespomočan kao igračka u raljama
ogromne nevidljive zveri. Tupo je gledao razrogačenim očima, a lice mu se
pretvorilo u krvavu masku užasa dok ga je sila uvlačila u hodnik. Grudi su mu
bile ispunjene užarenim bolom jer su mu snažne šake stezale srce. Nije mogao
da diše. Počeo je da gubi osećaj u nogama i rukama. Lice mu je postajalo sve
tamnije: najpre crveno, a onda ljubičasto. Vene mu nabrekoše na vratu, a oči
počeše da iskaču iz duplji. Otvorenih usta, uzaludno je uvlačio vazduh dok ga
je svirepa sila vukla niza stepenice i gurala ga kroz vrata na oprugu. Pločice
su jurile ispod njega. Zatim ga je nešto bacilo u prazan prostor. Ledena voda
ga zapljusnu sa svih strana. Sila koja ga je stezala povukla ga je prema dnu.
Voda mu je pokuljala u grlo. Počeo je da se davi. Divlje se opirao, ali nije
mogao da se oslobodi. Voda mu je ušla u pluća. Okrenuvši se, zurio je u dno
dok se gušio. Krv iz palca je zamutila vodu oko njega. Sila ga je polako
okrenula. Sada je gledao uvis, kroz crvenkastu izmaglicu. Neko je stajao
pored bazena i gledao ga.
Zvuci mlataranja nogama i rukama polako zamreše. Prilika je postajala
sve nejasnija. Naposletku se stopila sa senkama. Baret potonu do dna. Više
ništa nije video. U najdubljim slojevima njegove svesti, poslednji tračak
razuma zatreperi, kriknuvši u strašnoj patnji: Idit!
Onda je sve postalo crno, kao da ga je obavio mrtvački pokrov, i on ode u
noć.

14.46

Iditina leva ruka je poskočila. Burma joj se podelila nadvoje i pala na

krevet. Otvorila je oči. U sobi je vladao mrak.
„Lajonele?“ Vrata sobe su bila otvorena. I u hodniku je vladao mrak.
Neko je ušao. „Lajonele ?“, ponovila je.
“Da!”
Podigla se, i dalje ošamućena. “Šta se dogodilo?“
 „Ništa zbog čega bi trebalo da brineš. Generator se ponovo pokvario!!
„Oh, ne.“ Nije mogla da ga vidi. Bilo je suviše mračno.
„Nije važno“, reče Lajonel. Čula je njegove korake dok se približavao i
osetiia njegovu težinu kad je seo na suprotnu stranu kreveta. Nervozno je
ispružila ruku i napipala njegove prste.
„Da li si siguran da je sve u redu?“
„Naravno.“ Dlan poče da je miluje po kosi. „Ne plaši se. Hajde da to
iskoristimo.“
„Molim?“ Posegnula je rukom prema njemu, ali bio je dalje nego što je
očekivala.
„Dugo nismo vodili ljubav.“ Lajonelov dlan je klizio niz njen obraz. „A
tebi je to potrebno!”
Ispustila je upitan zvuk. Spustio je šaku na njenu levu dojku i počeo da je
stišće. „Lajonele, nemoj”, rekla je.
„Zašto ne?“, upitao je. „Zar nisam dovoljno dobar za tebe?”
„Šta to…“
„Fišer je dovoljno dobar“, prekinuo ju je. „Čak je i Florens Taner bila
dovoljno dobra.“ Njegovi prsti jače stegoše njenu dojku, nanoseći joj bol.
„Sta kazeš na to da sada i matorom daš malo pičke?“
Idit je pokušala da mu odgurne ruku. Osetila je kako joj se puls ubrzava.
„Ne“, promrmljala je.
„Da! , rekao je. Ruka se naglo spustila i zavukla joj se pod suknju,
uhvativši je između nogu. “Da, kurvo lezbejska!”
Svetla su se upalila.
Idit vrisnu. Ruka ju je pustila, povukavši se. Bila je bleda, odsečena u
zapešću. Lebdela je u visini njenih grudi, poskakujući u vazduhu pred njenim
zaprepašćenim licem, a krajevi pokidanih vena su visili odostrag. Idit se
povukia prema uzglavlju. Ruka joj se ponovo našla na dojci, uhvativši joj
bradavicu palcem i kažiprstom. Prodorno je vrisnula, pokušavajući da je
odbaci od sebe. Ruka je skočila napred kao gubavi pauk i uhvatila je za lice,
šireći oko sebe hladnoću i smrad groba. Ludački krik joj se ote sa usana i siva
ruka odlete. Idit je počela da se rita, sumanuto udarajući po ruci. Ruka je
zatim poskočila i počela da gestikulira u vazduhu, pomerajući prste
sumanutom brzinom.
Iznenada, ruka se bacila naniže, nestajući ispod pokrivača koji odmah
poče da se nadima. Ubrzano dišući, Idit se bacila s kreveta i dočekala se na
noge. Zaobišla je krevet i jurnula prema vratima. Ćebe se podiglo uvis i Idit
namah prekri oblak noćnih leptira. Mlateći rukama oko sebe, naslepo je
bauljala po sobi. Leptiri su je okružili sa svih strana. Udaraii su je sivim
krilima po licu i uvlačili joj se u kosu. Počela je da vrišti, ali usta joj odmah
ispuniše leptiri. Ispljunula ih je, zgrožena, i čvrsto stisnula usne. Leptiri su joj
uletali u uši. Njihova prašnjava krila besomučno su je udarala po očima.
Prekrivši lice obema rukama, udarila je u osmougaoni sto i počela da pada.
Pre nego što je stigla do poda, leptiri su nestali. Tresnula je o pod i brzo se
podigla na kolena. Sto se srušio, a stranice Lajonelovog rukopisa su se rasule
ispred nje. Onda su poletele. Obuzeta panikom, mlatarala je rukama dok su se
stranice pred njenim očima cepale na komade. Komadi papira su leteli uvis i
lepršavo padali, nalik na krupne pahulje. Idit poče da uzmičc, odupirući se o
pod nogama i rukama. Čula je muški glas kako se smeje. Prestravljeno je
pogledala oko sebe. „Lajonele“, prošaputala je. „Lajonele.” Začula je svoj
glas kao da sluša snimak. „Ne“, zavapila je. „Ne“, odgovorio joj je vlastiti
glas. Idit zajeca. Odmah potom se začu još jedan jecaj. Počela je da plače,
slušajući odjek svog plača u vazduhu. Ispunjena očajem, nekako se osovila na
noge i jurnula prema vratima. Kad ih je otvorila, poskočila je vrisnuvši. Pred
vratima je stajala Florens, potpuno gola, i zurila u nju. Tamna krv je tekla niz
njene butine i članke. Idit ponovo vrisnu. Tama ju je obavila. Počela je da
pada. Uspravila se naglo kao da je električni udar prostrujao kroz njeno telo.
Tame je nestalo. Bila je potpuno svesna činjenice, još dok je trčala kroz prazni
hodnik, da joj nije dozvoljeno da se onesvesti. Pojurila je prema stepeništu.
Vazduh je bio ispunjen gustom maglom. Osetila je smrad jezera. Jedna prilika
joj je stajala na putu. Idit se naglo zaustavila. Bila je to žena u belom ogrtaču.
Bila je potpuno mokra, a tamna joj se kosa lepila po bledom licu. Nešto je
držala u naručju.
Idit je zgađeno gledala u to; bilo je napola deformisano, monstruozno.
Bastardova bara!, urliknuo je glas u njenoj glavi. Ustuknula je, vrisnuvši kao
da jc umobolna.
Nešto ju je okrenulo i udarilo je u leđa. Morala je da potrči kako ne bi
pala. Nije više išla prema stepenicama! Pokušala je da se zaustavi i okrene, ali
nije mogla da kontroliše udove. Kriknula je kad je videla Florens kako ide
prema njoj. Osetila je kako je grle njene ledene ruke, a njen krik je zamukao
kad su se mrtve usne spojile s njenim. Podigla je ruke, luda od užasa,
pokušavajući da povuče glavu dok joj se stomak prevrtao.
Florens je nestaia. Idit je pala, dočekavši se na kolena.
„Lajonele!“, viknula je.
„Lajonele!“, zagrmeo je podrugljivi glas. Ledeni vetar je dunuo,
mlatarajući njenom kosom i krajevima odeće. Pokušala je da ustane. Nešto
hladno je udari u vrat. Vrisnula je kad je osetila kako joj zubi probijaju kožu.
Pokušala je da se odbrani, ali tamo nije biio nikoga. Smrdijiva pljuvačka se
cedila niz njen vrat. Opipala je duboke rane.
„Lajonele!“, očajnički je povikala.
„Ovde sam!“, odgovorio je. Idit je žustro podigla glavu. Trčao je niz
hodnik prema njoj! Ustaia je i krenula prema njemu. Bacila mu se u naručje, a
onda se odmakla, zurcći u muškarca koji ju je držao. Bio je to njen otac, sa
imbecilnim izrazom na licu. Oči oivičene crvenim tupo su je gledale. Usta su
mu bila otvorena, a jezik napola isplažen. Počeo je da je privlači k sebi,
ispuštajući grlen zvuk životinjskog zadovoljstva. Bio je nag, naduven. Idit se
nekako iskobeljala iz njegovog zagrljaja. Pokušala je da pobegne, ali nešto ju
je udarilo u bok. Izgubila je ravnotežu i odbauljala do ograde s koje se videlo
predvorje. Udarila je u nju, zaurlavši od boia. Njen otac je krenuo prema njoj,
obema rukama držeći svoj ogromni, ukrućeni penis. Ona poče da se penje
preko ograde, nameravajući da se ubije i pobegne od ovog užasa. Tada je
zgrabiše dve snažne ruke. Prestravijena, Idit se okrenu. Bio je to Lajonel.
Gledala ga je netremice, odbijajući da poveruje.
„Idit! To sam ja!” Čuvši njegov glas, Idit mu pade u zagrljaj i zajeca.
„Vodi me odavde“, zavapila je.
„Odmah“, odgovorio je. Obuhvativši je oko struka ievom rukom, poveo ju
je prema stepeništu. Pogledala je u njega. Nije imao štap. Nije šepao.
„Ne“, zastenjala je.
„U redu je“, rekao je. Povukao ju je niza stepenice. Idit je pokušala da se
odvoji od njega.
„To sam ja“, rekao je. Ona ponovo zajeca. Nije hteo da je pusti. Promukao
smeh odjeknu kroz vazduh. Pogledala je oko sebe i ugledala Ijude, okupljene
u predvorju, kako ih ushićeno gledaju. Okrenula se prema Lajonelu, ali to više
nije bio Lajonel. Bila je to čudovišna Lajonelova karikatura, s grozno
iskrivljenim crtama lica. Glas mu je bio pun zlobe I poruge kad je rekao: „To
sam ja. To sam ja“
„Ne!“, kriknula je. Bezuspešno je pokušavala da se oslobodi. Bio je
previše jak. Nije ni gledao ispred sebe. Cerio joj se dok su hodali. Idit je
zatvorila oči. Samo neka bude brzo, pomislila je.
Predvorje, hodnik. Osećala je kako je vuče uza se. Nije mogla ni glasa da
pusti. Vrata pozorišne sale se naglo otvoriše; gurnuo ju je unutra. Otvorila je
oči i videla mnoštvo golih ljudi kako sede na sedištima presvučenim
somotom, oduševljeni mukama kojima je podvrgnuta. Odvučena je na
pozornicu, nemoćna da se suprotstavi. Naduvena Lajonelova karikatura
privezaia ju je za stub. Pogledaia je u publiku. Urlali su od oduševljenja. Idit
je vrisnula kad je njena odeća strgnuta s nje. Pubiika je to bučno pozdravila.
Buka je zvučala prigušeno, kao da dolazi iz drugog sveta. Idit je čula
promukio režanje i okrenuia glavu. Spuštene glave, leopard joj se približavao
preko pozornice. Pokušala je da vrisne, ali nikakav zvuk nije izašao iz njenog
grla. Pubiika je urlaia. Idit je zatvorila oči. Leopard je skočio. Osetila je kako
joj se njegovi ogromni očnjaci zarivaju duboko u glavu, kako joj njegov vreii
dah, zasićen mirisom krvi, obliva lice. Osetila je kako je njegove zadnje noge
besomučno udaraju po stomaku, kidajući joj utrobu svojim kandžama. Strašan
bol je ispuni i ona pade, vrišteći.
Ležala je sklupčana na prašnjavoj pozornici. Dok joj je srce nepravilno
kucalo, uspela je da sedne. Pozorišna sala je bila prazna.
Ne. Bilo je nekoga. Sedeo je u senci, u poslednjem redu, odeven u crno.
Učinilo joj se da čuje dubok glas kako joj odzvanja u glavi. Dobro došli u
moju kuću, rekao je.
Pokušala je da ustane. Kolena zaklecaše i ona pade, udarivši u zid.
Odgurnula se i otpuzala do stepenica. Lajonel je stajao ispred nje.
„To sam ja“, rekao je. Ona kriknu, izmučena. Smeh poče da odzvanja kroz
pozorišnu salu. Idit je stigla do vrata i gurnuia ih. Lajonel je stajao u hodniku.
„To sam ja“, rekao je. Pokušala je da stigne do predvorja, ali nije uspela.
Nešto je okrenulo njeno telo za devedeset stepeni. Lajonel je stajao na
početku stepeništa koje je vodilo u podrum. „To sam ja!“, viknuo je.
Stepenište je zjapilo ispred nje. Lajonel je stajao u dnu, iskežen. „To samja!”,
viknuo je. Idit zastenja, držeći se za ogradu.
Delom je silazila sama, a delom pod dejstvom sile kojoj nije mogla da se
odupre. Lajonei je stajao ispred metalnih vrata.
„To sam ja!“, viknuo je. Dvokrilna vrata na oprugu naglo se otvoriše ka
unutra, udarivši u zid. Lajonel je stajao pored bazena. „To sain ja!“, viknuo je.
Sila ju je pogurala prema njemu. Idit je odbauljala do njega, zaustavivši se
pored bazena. Zagledala se u krvavu. vodu. Lajonel je plutao tik ispod
površine, zureći u nju.
To je bilo previše za nju. Ustuknula je kriknuvši i oteturala se do hodnika.
Jedna prilika se pojavila na stepenistu i zgrabila je za ruke. Odupirala se
ludačkom snagom, bezumno vrišteći. Prilika je vikala, ali ona je čula samo
svoj glas. Nešto ju je udarilo u bradu i ona je počela da pada, s beskrajnim
jaukom na usnama, ponirući u bezdan.
15.31

Idit se ponovo promeškoljila. Otvorila je oči. Nekoliko trenutaka je zurila

u prednji deo automobila. Onda se zbunjeno okrenula, trgnuvši se kad ga je
videla. Nastavila je da ga gleda, čekajući odgovor.
„Žao mi je što sam te udario“, rekao je.
„To si bio ti ?“
Klimnuo je glavom.
Idit se iznenada osvrnula oko sebe.
„Lajonel.“
„Telo je u prtljažniku!‘
Krenula je prema poklopcu, ali Fišer ju je zaustavio.
„Ne želiš da ga vidiš.“ Nastavila je da mu se opire. „Nemoj”, rekao je. Idit
je pala na zemlju, okrenuvši glavu. Fišer je ćutke sedeo pored nje, slušajući je
kako plače. Iznenada se okrenula prema njemu.
„Hajdemo odavde“, rekla je.
Nije se pokrenuo.
„Šta je?“
„Ne idem!”
Idit nije razumela.
„Vraćam se unutra.“
„Unutra?” Bila je zapanjena. „Ti ne znaš kako je unutra!”
„Moram…“
„Ti ne znaš kako to izgleda!“, prekinula ga je. „Ubila je mog muža! Ubila
je Florens Taner! Ubila bi i mene da se ti nisi vratio! Niko ne može da preživi
u toj kući!“
Fišer joj se nije usprotivio.
„Zar dvoje mrtvih nije dovoljno? Zar i ti moraš da umreš ?“
„Ne nameravam da umrem.“
Uhvatila ga je za ruku.
 „Ne ostavljaj me, molim te!‘
„Moram!‘
“Ne!”
„Moram.“
„Nemoj, molim te!“
„Idit, moram!”
„Ne! Ne moraš! Ne moraš! Nema razloga da se vraćaš unutra!“
„Idit!“ Fišer je obuhvatio njenu šaku dlanovima i sačekao da prestane da
jeca.
„Slušaj me!”
Zatresla je glavom, zatvorenih očiju.
„Moram. Zbog Florens. Zbog tvog muža.“
„Oni ne bi želeli…“
„Ja to želim“, prekinu je Fišer. “Potrebno mi je. Ako bih sada pobegao od
Paklene kuće, preostalo bi mi samo da se uvučem u vlastiti grob i da umrem.
Ništa nisam uradio cele sedmice, a Florens i tvoj suprug su radili sve što su
mogli da pronađu rešenje…“
„Nisu ga našli! Ne postoji rešenje!“
„Možda ne postoji.“ Zastao je. „Ali pokušaću, svejedno.“ Idit ga je
pogledala, umukavši pred izrazom njegovog lica. „Pokušaću”, rekao je.
Ćutali su. Fišer na kraju upita:
„Umeš da voziš, je l’ tako?“ Video je izdajnički plamen nade na njenom
licu.
„Ne umem“, rekla je. Blago se osmehnuo.
„Da, umeš.“
Idit je sagnula glavu, bradom dodirnuvši grudi.
„Umrećeš“, rekla je. „Kao Lajonel. Kao Florens.”
Fišer polako udahnu. .
„Hoću.“

Fišer je prešao preko mosta i teškim koracima se zaputio pošljunčanom

stazom koja je vodila oko jezera. Bio je sam. Ta pomisao ga je ispunila
tolikim strahom da je odmah poželeo da se okrene i potrči nazad.
Idit je plakaia dok je odlazila. Bezuspešno je pokušavala da proguta suze.
Tekle su joj niz obraze dok je okretala „kadilak“ i nestajala u magli. Sada
ionako mora da uđe u kuću. Ne može da pešači do Karibu Folza po ovoj
hladnoći. Šljunak je krckao pod đonovima njegovih patika dok je hodao. Šta
će uraditi? Nije imao pojma. Da li je Florens išta postigla? A Baret? To
nikako nije mogao da sazna. Možda će morati da krene iz početka.
Počeo je da drhti, pa je ukočio leđa ne bi li prestao. Nije važno šta treba
da uradi. Tu je i uradiće to. Idit će mu doneti hranu i ostaviti je na tremu. Nije
važno ni to koliko će mu vremena biti potrebno. Sada je važno samo jedno.
Dok je koračao dalje, postao je svestan medaljona koji mu je dala Florens.
Osećao je njegovu težinu na svojim grudima. Rekao je Idit da to radi i zbog
Bareta, ali Florens je bila jedini razlog. Ona je ta kojoj može da pomogne,
kojoj treba da pomogne. Kuća se ponovo pojavila pred njim - golema
građevina obavijena maglom.
Fišer je zastao i pogledao u nju. Možda stoji tu već hiljadu godina. Postoji
li rešenje? Nije znao. No, ako ga on ne pronađe, niko ga neće naći. U to je bio
siguran.
Tiho se popeo do ulaznih vrata. Još su bila odškrinuta. Ostavio ih je tako
kad je nosio Baretovo telo do kola. Dugo je oklevao osećajući da će, ako uđe,
njegova sudbina biti bespovratno i konačno odlučena.
„Ma, ko ga jebe.” Koga briga kakva je njegova sudbina? Ušao je i
zatvorio vrata. Otišao je do telefona i podigao slušalicu. Veza je bila
prekinuta. Šta je očekivao? Bacio je slušalicu na sto. Sad je bio potpuno
odsečen. Okrenuo se i pogledao unaokolo.
Dok je hodao kroz predvorje, imao je osećaj da ga kuća guta živog.

18.29

Fišer je sedeo za ogromnim okruglim stolom u velikoj gostinskoj sobi,

jedući sendvič i pijući kafu. Idit je donela dve kese pune hrane i otišla bez
reči. Ovo je ludilo, misiio je Fišer. Razmišljao je o tome već sat vremena.
Atmosfera u Paklenoj kući je bila potpuno normalna.
Nije ni morao da se otvori da bi to shvatio. Postalo mu je jasno da ničega
nema dok je šetao po kući - najprt po spratu, gde je obišao sve spavaće sobe,
korišćene i nekorišćene. Da je bilo nekakvog prisustva u vazduhu, osetio bi
ga. Nije bilo ničega. To je bilo suludo. Šta je onda s tolikom silinom ubilo
Bareta? Šta je umalo ubilo Idit? Jasno je osetio prisustvo te energije dok je
silazio u podrum da bi je spasao. Sada je više nije biio. Kuća je bila prazna
kao onda kad je Baret uključio reverzor. Nije posredi bio ni trik, bio je ubeđen
u to. Kad se juče otvorio prvi put, znao je da nešto obitava u kući. Pogrešno je
procenio njegovu snagu i lukavstvo, ali znao je da je tamo.
Sada ga nije bilo.
Fišer je zurio u pod. Jedan od Baretovih galvanometara je ležao pod
njegovim nogama, razbijen. Opruge su štrčale iz njega kao sjajna metalna
utroba. Prešao je pogledom po ostaiim uređajima koji su bili razbacani po
podu, a onda ga je usmerio u reverzor i zadržao na velikom udubljenju spreda.
Nešto razorno je pogodilo ovu sobu, Baretovu opremu i Bareta.
Kuda je nestalo?
Uzdahnuo je i naslonio đonove patika na ivicu stola, blago se zavalivši u
stolici. Šta sada?, pomislio je. Vratio se ispunjen svojom dramatičnom
odlukom. Šta da učini? Nije znao više od onoga što je znao pre nego što su
došli. Ne raspolaže ničim čime bi mogao da radi.
Prošao je kroz sve prostorije u prizemlju. Stajao je u trpezariji skoro
dvadeset minuta i posmatrao razbijene stvari: masivni sto, gurnut u zaštitnu
pregradu kamina, krhotine lampe na podu, srušene stolice, komade razbijenog
porcelana i stakla, lonče za kafu i poslužavnike, razbacani escajg, ostatke
hrane, mrlje od kafe i mleka, rasuti šećer. Prelazeći pogledom preko svega,
pokušavao je da shvati šta se dogodilo. Ko je od njih dvoje bio u pravu? Da li
je Florens izazvala napad, kao što je tvrdio Baret? Ili je to bio Danijel
Belasko, u šta je onoliko čvrsto verovala Florens?
Nije bilo načina da sazna. Fišer je prošao kroz kuhinju i izašao na zapadni
izlaz, a zatim se hodnikom uputio do plesne dvorane. Šta je izazvalo
pomeranje lustera?
Elektromagnetno zračenje ili duhovi mrtvih?
Kapela. Da li je Danijel zaposeo Florens, ili pak samoubiiačko ludilo?
Bio je u garaži, u pozorišnoj sali, u podrumu; prošetao je oko bazena i
otišao u parno kupatilo. Šta je napalo Bareta u toj prostoriji? Bezumna
energija ili Belasko?
Vinski podrum. Dugo je stajao tamo, zureći u rupu u zidu. Ništa. Praznina.
Gde je sila?
 Fišer je podigao magnetofon s poda i stavio ga na sto. Uključio je kabl u
struju i iznenađeno shvatio da je uređaj još ispravan. Premotao je traku
unazad i pustio snimak.
„Čekajte!“, odjeknu Baretov glas. Čulo se komešanje. Začuo je i nekoga
kako teško diše. Da li je to bio on? Onda je Baret rekao: „Gospođica Taner
izlazi iz transa. Preuranjena retrakcija je izazvala kratak sistemski šok.“
Nekoliko trenutaka kasnije, magnetofon se isključio.

Fišer je premotao traku još više unazad, pa je ponovo pustio snimak.

„Formira se teleplazma“, začu se Baretov glas. Tišina. Fišer se setio
magličaste tkanine koja je poput mokrog vela prekrivala Florensinu glavu i
ramena. Zašto je došlo do fizičke manifestacije dok je ona bila medijum? To
pitanje ga je i dalje mučilo. „Odvojeni filamenti se sjedinjuju u jednu opnastu
nit“, nastavio je Baretov glas. Fišer je ponovo premotao traku i pustio snimak.
„Disanje medijuma na dvestadeset“, rekao je Baret. „Dinamometar -
hiljadu četiristo šezdeset. Temperatura…”
Čuo se nečiji uzdah. Idit, setio se Fišer. „Prisustvo ozona u vazduhu“, reče
glas.
Fišer je ponovo zaustavio traku i aktivirao premotavanje unazad. Šta će
saznati od ponovnog proživljavanja ovih trenutaka? Šta očekuje? Ni u čemu
im nisu pomogli, osim što su učvrstili Florens i Bareta u njihovim
verovanjima. Zaustavio je premotavanje i pustio traku. „Učesnici seanse:
doktor Lajonel Baret i njegova supruga, gospodin Bendžamin…“ Fišer je
zaustavio snimak i ponovo aktivirao premotavanje.
Onda je zaustavio premotavanje i pustio snimak, začuvši histeričan glas.
Bila je to Florens, ali glas nimalo nije nalikovao njenom. Viknula je: „Ne
želim da vas povredim, ali moram.Moram! Nastupila je kratka tišina, a onda
se začuo glas pun zlobe. „Upozoravam vas. Izlazite iz ove kuće dok vas sve
nisam pobio. “
Tada se začula lupnjava. Idit je uplašenim glasom upitala: „Šta je to?”
Fišer je zaustavio traku, premotao je, pa je opet pustio, slušajući preteći glas.
Da li je to bio glas Danijela Belaska? Preslušao je taj deo pet puta, ali ništa
nije saznao. Možda je Baret bio u pravu. Možda je Florensina podsvest
stvorila taj glas, njegovu ličnost i čitavu pretnju.
Opsovavši prigušeno, ponovo je premotao traku unazad i pustio je.
„Napusti kuću“, začu se zapovednički glas Crvenog Oblaka. Da li je ikada
postojao takav entitet ili je i to možda bio deo Florensine ličnosti ? Fišer je
zatresao glavom. Začu se gunđanje. „Nemoguće“, reče glas. Bio je veoma
dubok, ali nesumnjivo je Florens govorila njime. „Nemoguće. Predugo ovde.
Ne slušati. Ne shvatati. Previše pokvaren unutra!‘ Fišer je morao da se
osmehne iako se zbog toga osećao loše. Bila je to loša imitacija Indijanca.
„Granice“, rekla je. „Nacije. Uslovi. Ne znati šta to znači. Krajnosti i
ograničenja. Završeci i ekstremiteti.” Tišina. „Ne znati!”
„Sranje“, reče Fišer, zaustavivši traku pritiskom na dugme. Premotao je
unazad, papustio. Tišina. „A sada, ako biste..!” rekao je Baret. „Crveni Oblak
voditi ženu Taner!” Florens ga prekinu dubokim glasom. „Voditi drugi
medijum sa ove strane.“ Odslušao je čitavu seansu: grmljavinu Indijančevog
glasa, opis pećinskog stvorenja, dolazak „mladića“, histerični glas koji im je
pretio, mahnitu lupnjavu, Baretov glas koji je opisivao neočekivane fizičke
pojave. Druga seansa: Florensino zapevanje i himna, padanje u trans -
duboko, treperavo ječanje, šištavo udisanje, Baretov ravnodušni glas koji
očitava vrednosti na mernim instrumentima, opis materijalizacije, grohotni
smeh, Iditin vrisak.
Traka se nečujno okretala. Fišer je ispružio ruku i isključio magnetofon.
Ništa, pomislio je. Koga je on to zavaravao kad je uleteo ovamo kao Don
Kihot? Kakva smejurija.
Ustao je. Ipak, ne može da ode. Bar dok se nešto ne desi. Dok ne počne da
sklapa slagalicu. Negde mora postojati odgovor. Dobro, ponovo će obići
kuću. Zavirivaće po ćoškovima dok ne nađe ono zrnce inspiracije za kojim
traga.
Kuća je delovala prazno, ali negde je u njoj postojalo nešto živo i
dovoljno snažno da ubije.
Naći će ga, makar mu bilo potrebno godinu dana.
Dok je koračao kroz veliku gostinsku sobu, počeo je da se otvara. Sada
mu se činilo da to ne predstavlja veliku opasnost. Pride, činilo mu se da nema
smisla. Ipak, morao je nešto da uradi. Tek što je spustio poslednji od svojih
mentalnih štitova, nešto ga je gurnulo. Ulazio je u predvorje i malo je
nedostajalo da padne. Zateturavši se u stranu, instinktivno je prekrstio ruke i
pripremio se za odbranu. Ništa se nije desilo. Fišer se namršti. Znao je da bi
ponovo trebalo da se otvori. Napokon je našao nešto opipljivo. Doduše,
iznenadilo ga je. Nije se usuđivao da se otvori kao što je to učinio juče.
Ustao je oprezno, osećajući kako nečije prisustvo lebdi oko njega. Želeo
je da se sukobi s njim, ali bilo ga je strah.
Besan na svoju slabost, otvorio se.
 Istog trenutka, nešto ga je zgrabilo za ruku i povuklo ga prema južnom
hodniku. Fišer je uspeo da se zaustavi. Sklonio je ruke kojima je instinktivno
štitio solarni pleksus. Mora da prestane da se otvara i zatvara poput uplašene
školjke!
Otvorio je vrata u sebi dovoljno da oseti kako se prisustvo uvlači. Ponovo
je gurnut u pravcu hodnika. Činilo mu se da ga nevidijive ruke vuku za odeću,
hvataju ga za ruku, grabe ga za nadlakticu. Prepustio se, zapanjen blagošću
prisustva. To nije bila mračna, destruktivna sila.
Ovo je ličilo na nevidljivu neudatu tetku koja gura omiljenog sestrića u
kuhinju, gde će mu dati mleko i keks. Fišer je umalo osetio poriv da se
osmehne - energija je bila uporna i zahtevna, ali u njoj nije bilo nimalo zlobe.
Uzdahnuo je kad mu je nešto iznenada palo na pamet. Florens? Zaklela se da
odgovor leži u kapeli! Osetio je nalet oduševljenja. Florens mu pomaže!
Otvorio je teška vrata i ušao.
U kapeli je vladao napet mir. Fišer je pogledao oko sebe kao da očekuje
da je ugleda. Nije bilo ničega.
Oltar.
Ta reč mu je blesnula u glavi kao da ju je neko izrekao jasno i glasno.
Žurno se zaputio između klupa. Zgrozio se shvativši da mora da prede preko
rastrgnute mačke i oborenog raspeća. Stigao je do oltara i pogledao u
otvoreno Sveto pismo. Na vrhu strane je pisalo ROĐENJA. „Danijei Majron
Belasko, rođen u 2 ujutro, 4. novembra 1903“ Bio je razočaran. To nije to. Ne
može biti. Poskočio je kad se nekoliko stranica Svetog pisma okrenu. Onda
počeše da se okreću jedna za drugom, toliko brzo da je osetio strujanje
vazduha na licu. Zatim su se zaustavile. Pogledao je naniže, ali nije znao u
koji stih treba da gleda. Osetio je kako mu nešto podiže ruku i klizi njome po
strani. Kad se njegov kažiprst zaustavio na jednom stihu, sagnuo se da
pogleda.
„Ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga“
Zurio je u te reči. Činilo mu se da Florens stoji kraj njega, nervozna i
nestrpljiva. Međutim, nije shvatao. Reči mu ništa nisu govorile.
„Florens“, zaustio je.
Naglo je podigao glavu kad se iza oltara razlegao zvuk cepanja. Parče
tapete se odvojilo i otkrilo gipsani zid.
Fišer kriknu osetivši kako mu medaljon prlji kožu na grudima.
Izbezumljeno je zavukao ruku u košulju, otkinuo medaljon i bacio ga,
jauknuvši od bola. Razbio se o pod. Fišer je zbunjeno zurio u njega. Komadići
su oblikovali klin nalik na vrh strele.
Krhotine kao da su pokazivale u… Stiglo je zastrašujućom brzinom. Fišer
je nalikovao domorocu koji, paralisan od bezumnog užasa, gleda kako mu se
približava plimni talas. Samo je tupo podigao pogled.
Uto ga sila pogodi neizmernom žestinom i obori ga na leđa. Kriknuo je od
straha dok je padao na pod, preplavljen teškim crnilom. Nije mogao da se
odupre. Ležao je bespomoćno dok ga je ledena energija prožimala,
ispunjavajući svaku žilicu svojim crnim otrovom. Sada!, odjeknu trijumfalan
glas u njegovoj glavi. Namah je saznao odgovor, kao što su ga znali Florens
Taner i Baret, i znao je da ga je dobio samo zato što će uskoro umreti. Dugo
se nije pomerao. Nije ni treptao. Izgledao je kao mrtvac ispružen na podu.
A onda je, sasvim polako i ravnodušno, ustao i zaputio se prema vratima.
Otvorivši ih, izašao je u hodnik i krenuo prema predvorju. Došao je do
ulaznih vrata, otvorio ih i izašao. Prešavši preko trema, sišao je niz široke
stepenice, stigao do pošljunčane staze i koraknuo po njoj. Zurio je ispred sebe
dok je prilazio jezeru i ulazio u gusti mulj. Voda mu je sezala preko kolena.
Učinilo mu se da čuje udaljen krik. Trepnuo je i nastavio da hoda. Nešto je
uletelo u vodu pored njega, uhvatilo ga za džemper i povuklo ga unazad.
Ljuta kiselina je pržila njegove unutrašnje organe i on zastenja od bola.
Pokušao je da se baci u vodu. Neko je pokušavao da ga izvuče na obalu. Fišer
je stenjao i odupirao se. Ledene ruke ga zgrabiše za vrat. Zarežao je,
pokušavajući da se oslobodi. Stomačni mišići su mu se zgrčili, pa se
presamitio i pao na kolena. Studena voda ga prsnu po licu. Zatresao je glavom
i pokušao da ustane i nastavi prema sredini jezera. Ruke su nastavile da ga
vuku. Podigavši pogled, ugledao je kako se kroz želatinasti veo nazire belo,
iskrivljeno lice. Usne tog lica su se pomerale, ali ništa nije čuo. Ošamućeno je
zurio. Mora da umre. Bio je svestan toga. Belasko mu je to rekao.

19.58

Fišer je pola sata sedeo povijen na ivici sedišta, lica belog poput brašna,
cvokotavih zuba, ruku prekrštenih preko stomaka i očiju koje su slepo zurile
preda se, ne trepćući i po nekoliko minuta. Toliko se tresao da mu je ćebe
stalno spadalo s ramena. Idit ga je iznova nameštala. Fišer ničim nije
odgovarao na pažnju koju mu je poklanjala. Kao da je bila nevidljiva. Činilo
joj se da joj je bila potrebna čitava večnost da ga spreči da uđe u jezero. Iako
se opirao sve slabije, u njemu je i dalje ostala želja da se udavi. Kao da hoda u
snu, uporno je pokušavao da se oslobodi. Ništa što mu je govorila ili radila
nije pomagalo. Nije davao glasa od sebe dok je pokušavao da se ubije. Vukla
ga je za odeću, povlačila ga za ruke, šake i kosu, udarala mu šamare, te je
nekako uspela da osujeti sve njegove pokušaje samoubistva. Kad je konačno
prestao da se opire, bila je mokra i tresla se kao on.
Pogledala je iza sebe, pokušavajući da vidi indikator rezervoara. Motor i
grejanje su radili bez prestanka otkako je uspela da ga ubaci u kola. „Kadilak“
je sada bio topao. Kad je videla da je rezervoar otprilike do pola pun,
okrenula se. Činilo se da viša temperatura nimalo ne deluje na Fišera. I dalje
se tresao kao ranije. Idit je bila svesna da se ne trese samo od hladnoće.
Gledala je u njegovo zgrčeno lice. Pun krug - nije mogla da ne pomisli to.
I ovaj pokušaj da se reši misterija Paklene kuće bio je neuspešan.

Fišer se trgnuo, zgrčivši se, i zatvorio oči. Zubi su prestali da mu cvokoću,

a telo mu se nije pomeralo. Dok ga je Idit napeto posmatrala, primetila je da
mu se boja polako vraća u obraze.
Nekoliko minuta kasnije, otvorio je oči i pogledao je. Kad je progutao,
čula je suv, pucketav zvuk. Polako je pružio ruku prema njoj i ona ju je
prihvatila. Bila je hladna kao led.
„Hvala ti“, šapnuo je.
Nije bila kadra da govori,
„Koliko je sati?“
Idit je pogledala na sat i videla da je stao. Okrenula se da pogleda u
komandnu tablu. „Prošlo je osam!‘
Fišer se naslonio, tiho zastenjavši.
„Kako si uspela da me uvućeš ovamo?“
Slušao je dok mu je pričala. Kad je završiia, upitao je:
„Zašto si se vratiia?“
„Misliia sam da ne bi trebalo da ostaneš sam!‘
„Bez obzira na sve što ti se dogodiio ranije?”
„Bila sam rešena da pokušam.“
Prstima je stegao njene.
„Šta se dogodilo?“, upitala je.
„Bio sam zarobljen?”
 „Šta te je zarobilo?“
„Ne šta, već ko”.
Čekala je.
„Florens nam je rekla“, reče Fišer. „Rekla nam je, ali mi nismo bili
dovoljno pametni da to vidimo.“
„Šta?“
„Slovo B unutar kruga“, odgovori Fišer. „Belasko. Sam!”
Nije shvatala.
„On je sve uradio.“
„Kako znaš?“
„Rekao mi je“, odgovorio jc on. „Rekao mi je to zato što je trebalo da
umrem.”
„Nije ni čudo što tajna nikada nije otkrivena. Ovakvo što nije viđeno u
čitavoj istoriji ukletih kuća: entitet toliko jak da može da stvori pojave za koje
je naizgled potrebno mnogo više entiteta; entitet koji izgieda kao da se sastoji
od desetine entiteta i koji stvara mnogobrojne psihičke i fizičke pojave
povezane sa osobama koje uđu u njegovu kuću; entitet koji koristi svoju moć
kao solista koji izvodi svoju tačku na nekom ogromnom, demonskom
instrumentu.“

Motor je bio ugašen, a unutrašnjost automobiia se polako hladila. Trebalo

bi da krenu prema gradu. Ipak, dok je sedela u mraku, ošamućena i zbunjena
Fišerovim monotonim glasom, nije bila kadra da se pokrene.
„Mislim da je znao, od trenutka kad smo ušli, da treba da se usredsredi na
Florens. Ona je bila najslabija karika - ne zato što je bila slaba, već zato što je
bila toliko otvorena.
„Sigurno joj je, na seansi koju smo održali u ponedeljak, pokazao
nekoliko različitih likova, tražeći onoga koji će izazvati najjači utisak u njoj.
Bio je to mladić kog je ona identifikovala kao Danijela Belaska.
„U isto vreme, da bi mogao da je iskoristi protiv tvog muža, Belasko je
učinio da se kroz nju manifestuju i fizičke pojave. To mu je poslužilo da
postigne više ciljeva. Potvrđena su verovanja tvog supruga, ali to je bila i prva
pukotina u Florensinim verovanjima. Znala je da je psihički medijum i, bez
obzira na to što je pokuiavala da ubedi sebe da je to božja volja, to ju je sve
vreme mučilo. Znala je da tu nešto nije u redu. Oboje smo znali.
 „Treća posledica je to što je tvoj muž, nakon što sam ja odbio da
učestvujem u seansama, odlučio da neće pozvati drugog medijuma.“ Oči mu
blesnuše. „Belasko je održavao grupu dovoljno malom da bi mogao da je
kontroliše.
„Onda je”, nastavi Fišer, „počeo da podstiče neprijateljstvo između
Florens i tvog muža. Znao je da imaju različite stavove.
Znao je da će Florens zameriti tvom mužu na tome što je insistirao na
fizičkom pretresu i na insinuaciji - ma koliko ona bila zabašurena pristojnim
rečnikom - da je sposobna da počini prevaru, makar i nesvesno. Belasko je
iskoristio ta Florensina osećanja i podstakao ih, a onda je izazvao onaj napad
zlih duhova u trpezariji - delimično Florensinom sposobnošću, ali najvećma
svojom. Time je ponovo postigao nekoliko ciljeva. Prvo, oslabio je Florens,
nateravši je da posumnja u svoje motive. Drugo, pojačao je neprijateljstvo
između nje i tvog muža. Treće, dodatno je potvrdio ubeđenja tvog muža.
Četvrto, povredio ga je i malo uplašio.“
„Nije se uplašio“, rekla je Idit, ali nije zvučala ubeđeno.
„Nastavio je da radi na Florens“, rekao je Fišer kao da se ona nije ni
oglasila, „iscrpljujući je psihički i fizički. Ugrizi, napad mačke - s jedne strane
je slabio njenu veru u postojanje Danijela Belaska, a s druge ju je podsticao.
Kad je najviše sumnjala u sebe, zbog onoga što je rekao tvoj muž, Belasko joj
je dopustio da pronađe telo - insceniravši čak određeni otpor kako bi sve
izgledalo verodostojnije.
„I tako je ona postala ubeđena da duh Danijela Belaska obitava u kući. Da
bi je učvrstio u tom verovanju, Belasko ju je odveo do jezera u snu i pustio da
je ’Danijel’ spase, na kraju joj čak omogućivši da vidi njegovu siluetu kako
odlazi od jezera. Tada je bila potpuno uverena. Došla je kod mene i ispričala
mi u šta veruje - da je Belasko odgovoran za sva paranormalna zbivanja u
kući i da manipuliše drugim entitetima koji u njoj obitavaju. Bila je toliko
blizu. Gospode bože! Iako je pokušavao da je prevari na svakom koraku, malo
je nedostajalo da sve shvati. Zato je bila toliko ubeđena. Zato što ju je, u
svemu što je govorila, od istine delio tek tanak zid. Da sam joj pomogao,
možda bi srušila taj zid, možda bi…“
Fišer naglo zaćuta. Dugo je zurio kroz prozor. Onda je nastavio.
„Bilo je pitanje vremena“, rekao je. „Belasko je sigurno znao da bi
Florens kad-tad otkrila istinu. Zato se usredsredio na nju. Iskoristio je njene
uspomene na preminulog brata i povezao ih sa opsesijom o Danijelu Belasku.
Muke njenog brata su postale Danijelove muke, potrebe njenog brata“ - Fišer
procedi kroza zube - „postale su Danijelove.“ Na njegovoni licu se ukaza čista
mržnja. „Sve je završio time što ju je konačno pustio u kapelu. Pustio ju je u
prostoriju koja je, kako je Florens verovala, krila ključ tajne Paklene kuće. To
je bila njegova poslednja varka. Pokazao joj je datum rođenja svog sina,
zapisan u Svetom pismu. Belasko je znao da će poverovati zato što je tražila
upravo to - poslednju potvrdu. Potom u njoj nije ostalo mesta ni za kakve
sumnje. Postojao je Danijel Belasko i njegovom duhu je bila potrebna njena
pomoć. Kombinujući činjenice o postojanju svog sina i njenu neugaslu tugu
za bratom, Belasko je uspeo da je ubedi.“ Idit je poskočila kad je Fišer
iznenada udario u dlan pesnicom.
„Osetio sam kakva će ta pomoć biti. Znao sam to u dubini duše!“ Okrenuo
se od nje. „I dozvolio sam joj. Pustio sam je da uradi ono što nije smela da
uradi, pustio sam je da uništi samu sebe.
„Od tog je trenutka bila izgubljena“, nastavio je, pun gorčine. „Nije bilo
načina da je izvedem iz kuće; bio sam budala što sam mislio da je to moguće.
Ona je bila njegova… marioneta, kojom se igrao i koju je mučio.“ Ponovo je
ispustio zvuk samoprekora. „Sedeo sam za stolom dok nam je tvoj muž
objašnjavao svoju teoriju i znao sam da je posednuta, ali ni načas se nisam
zapitao zašto je - iznenada i neobjašnjivo - postala tako tiha i usredsređena,
ponašajući se najbolje što ume. To, naime, uopšte nije bila ona; bio je to
Belasko.
„Hteo je da čuje pojedinosti.“
„Da li je on pokušao da uništi reverzor ?“
„Zašto bi ga uništio? Znao je da mu od te mašine ne preti nikakva
opasnost.“
„Ali sam si, nakon što je Lajonel pokrenuo mašinu, rekao da je kuća
čista.“
„Još jedan od Belaskovih trikova.“
„Ne mogu da verujem…“
„On je još u toj kući, Idit“, prekinu je Fišer, pokazujući prstom. „Ubio je
tvog supruga, ubio je Florens, malo je nedostajaio da ubije i tebe i mene…“
Nasmejao se poraženo.
„Njegova poslednja šala. Iako sada znamo njegovu tajnu, ništa pod milim
bogom ne možemo da učinimo povodom toga.“

20.36
 Fišer je zastao kad su prišli kući. Idit se okrenula da ga pogleda. Zurio je
u vrata.
„Šta je bilo?“
„Ne znam da li ću moći da se vratim unutra.“
Oklevala je. Naposletku je rekla:
„Moram da uzmem njegove stvari, Bene.“ Fišer nije odgovorio.
„Rekao si da ti Belasko ne može ništa kad se zatvoriš!‘
„Svašta sam ja govorio protekle sedmice. Uglavnom nisam bio u pravu.”
„Da ja uđem, onda?“
Ćutao je.
„Da uđem?“
Prišavši velikim dvokrilnim vratima, otvorio je desno krilo. Gledao je
unutra nekoliko trenutaka, pa se okrenuo prema njoj.
„Trudiću se da budem što brži“, rekao je. Fišer uđe u kuću. Nekoliko
minuta je nepomično stajao, čekajući da se nešto dogodi. Kad se ništa nije
dogodilo, kroz predvorje je potrčao prema stepeništu. Opet mu se činilo da u
kući nema nikakvog prisustva. To ovog puta nije ublažilo njegov strah. Dok
se brzo peo uza stepenice, zapitao se da li je Belasko još u kapeli ili se pak
kreće po kući. Nadao se da ga mentalni štitovi dovoljno štite. Sada više ni u to
nije bio siguran. Ušavši u sobu Baretovih, bacio je njihove kofere na pod i
otvorio ih. Dok je ubacivao stvari u njih, pomislio je kako ga je strašno
pogodilo to što Baret nije bio u pravu. Taj čovek je bio toliko samouveren;
sve što je rekao jeste imalo smisla. Medutim, ništa se od toga ne može
uporediti s činjenicom da nije uspeo.
Fišer se brzo kretao između kreveta, ormara i komode, uzimajući odeću i
druge lične stvari i ubacujući ih u dva otvorena kofera. Belasko je verovatno
odmah odlučio da se nikom ne pokaže, pomislio je. Ako ga niko nikada ne
vidi, niko neće moći da pomisli da je on važan deo paranormalnih pojava u
ovoj kući. Ako se, umesto njime, istraživači budu bavili raznolikim i naizgled
nepovezanim pojavama, nikom od njih neće pasti na pamet da on stoji iza
svega. Gad, pomislio je. Namrgodivši se, besnim pokretima je gurao stvari u
kofere kako bi mogao da ih zatvori.
Jedina stvar koju nije mogao da shvati beše to što je Belasko - demonski
efikasan kad je planirao i sprovodio u delo uništenje Florens i Bareta -
odabrao tako neučinkovit način da njega dokrajči. Izvođenje iz kuće ne bi bilo
pouzdano ni u kakvim okolnostima. Ako je Belaskova moć neograničena,
zašto je odabrao tako neprikladan metod?
Fišer iznenada prestade s pakovanjem.
Možda ta moć više nije neograničena.
Da li je to moguće? Nema nikakve sumnje da je Belasko u kapeli mogao
da ga povredi. Ako je Belasko ikada imao priliku da ga dokrajči, imao ju je
tada. Uprkos tome, najviše što je uspeo da uradi jeste to što je pokušao da ga
natera da se udavi u jezeru. Zašto? Da li je Florens bila u pravu u vezi s njim,
takođe? Da li je njegova moć zaista bila toliko snažna? Odmahnuo je glavom.
To nije imalo smisla. Godilo je njegovom egu, ali nije bilo uverljivo. Možda
je bilo tako kad je bio dečak, ali sada nije.
Mnogo mu je prihvatljivija bila ideja da Belasko nije bio dovoljno jak da
ga uništi nakon što je uništio Bareta i Florens. Opet, zašto? Nakon što je
čitave sedmice pokazivao onoliku moć, zbog čega bi sada bio oslabljen?
Reverzor svakako nije obavio svoje. Da jeste, Belasko bi nestao.
Šta je, onda, bilo posredi?

Idit je cupkala na tremu, čekajući da se Fišer vrati. Ćebe kojim se ogrnula

više je nije grejalo; njena odeća, i dalje mokra, postajalaje sve hladnija.
Gledala je u predvorje. Šta bi bilo kada bi ušla tik iza vrata i sklonila se s
hladnoće?
Na kraju je morala to da uradi. Ušavši u kuću, zatvorila je vrata i stala
pored njih. Gledala je u stepenište.
Činilo joj se da su došli u ovu kuću u nekom drugom životu. Ponedeljak
joj je izgledao daleko kao početak nove ere. Samo se zbog toga vratila. Sada
kada Lajonela više nema, ništa joj više nije važno.
Pitala se koliko će vremena proći dok sasvim ne prihvati činjenicu da je
mrtav. Možda će se pomiriti s tim kad ponovo vidi njegovo telo.
Odagnala je tu misao. Da li je prošao samo jedan dan otkad je sišla niz
one stepenice za Fišerom? Stresla se. Bila je lak plen za Belaska. Kad je
pretresala Florens, Belasko je gledao u nju, primetivši njenu postiđenost.
Belasko joj je pokazao one fotografije, naveo je da pije konjak, pretvorio njen
strah od gajenja lezbejskih sklonosti u bezumnu želju za Fišerom. Napravila
je grimasu kad se toga setila. Bila je vrlo slaba; Belasko je vrlo lako
manipulisao njome. I tu misao je sklonila u stranu. Svaka misao povezana s
Belaskom bila je uvreda za uspomenu na Lajonela. Gotovo da je zažalila što
se vratila i otkrila da ništa od onoga što je govorio i radio nije bilo ispravno.
 Namrštila se, ispunjena grižom savesti. Kako je moguće da je sve ono što
je uradio bilo pogrešno? Osetila je kako je ispunjava bes zbog toga što je
Fišer uništio njenu veru u Lajonela. Odakie mu pravo da to uradi ?
Iznenadni nalet tuge podstače je da jurne kroz predvorje. Popevši se uza
stepenice, prošla je hodnikom do vrata svoje sobe. Pred vratima su stajala dva
kofera. Pogledala je oko sebe, začula zvuke u Fišerovoj sobi i žurno se
zaputila tamo.
Trgnuo se kad je ušla. „Rekao sam ti..!”
„Znam šta si mi rekao“, prekinula ga je. Morala je da mu kaže pre nego
što ponovo progovori. „Želim da znam kako možeš da budeš toliko siguran da
moj muž nije bio u pravu.“
„Nisam siguran.“
Bila je toliko besna da isprva nije shvatila šta je rekao. Nastavila je da
govori, a onda se zaustavila i rekla:
„Šta?“
„Mislim da je delimično bio u pravu.“
„Ne…“
„Sećaš li se šta je Florens rekla?“
»Šta?“
„Rekla je: ’Zar ne vidite da bismo oboje mogli biti u pravu?’“
„Ne razumem“
„Mislim da bi Belaskova moć zaista mogla imati oblik elektromagnetnog
zračenja, kao što je ona rekla“, kaza Fišer. „Mislim da ga je reverzor zaista
oslabio.“ Namrštio se. „Ali, zašto bi dozvolio da bude oslabljen? Nema
smisla. Zašto bi to dozvolio kad je imao priliku da uništi mašinu?“ Idit nije
htela da sluša njegove zamerke.
Žudeći da odbrani Lajonelovo životno delo, rekla je:
„Možda je zaista oslabljen. Rekao si da te je u kapeli napao iz zasede? Da
još ima onoliku moć, da li bi morao to da radi? Zašto te nije napao bilo gde?“
Fišer nije izgledao ubeđeno. Ushodao se.
„Time bismo mogli objasniti zašto me je namamio tamo“, rekao je. „Ako
ga je rad reverzora oslabio i ako je iskoristio svu preostalu energiju da uništi
tvog supruga i napadne tebe..!” Ljutito se zaustavio. „Ne. Nema smisla. Da je
reverzor funkcionisao, raspršio bi svu njegovu moć, a ne samo jedan njen
deo.“
„Možda nije bio dovoijno jak. Možda je njegova moć bila prejaka čak za i
reverzor.”
„Ne verujem u to“, rekao je. „To i daije ne objašnjava to što nam je uopšte
dozvolio da upotrebimo reverzor. Mogao je da ga uništi pre nego što smo ga
upotrebili.”
„Ali, Lajonel js verovao u reverzor“, istrajavala je. „Da ga je Belasko
uništio pre nego što smo ga upotrebili, zar ne bi time priznao Lajonelu da je u
pravu?“
Fišer je proučavao njeno lice. Nešto ga je kopkalo, nešto što je u njemu
budilo isti onaj osećaj koji je imao kad mu je Florens iznela svoju teoriju o
Belasku. Videvši izraz na njegovom licu, Idit je nastavila da priča. Očajnički
je želela da ga ubedi da je Lajonel bio u pravu, makar i delimično.
„Zar ne bi Belasko više uživao u tome da ga pusti da upotrebi reverzor, pa
da ga onda uništi?“, upitala je. „Lajonel je na samrti sigurno verovao da nije
bio u pravu. Zar Belasko ne bi želeo upravo to?“ Osećaj je u njemu bivao sve
snažniji. Fišerov um se trudio da sklopi sve deliće. Da ii je moguće da je
Belasko toliko želeo da uništi Bareta baš na takav način da je dozvolio da
bude oslabljen? Samo bi egoista… Iz Fišerove utrobe se začu nešto nalik na
drhtavo stenjanje.
„Šta je bilo ?“, upitala je zabrinuto.
„Ego“, odvratio je.
Nesvesno je uperio prstom u Idit.
„Ego“, ponovio je.
„Šta hoćeš da kažeš ?“
„Zato je to uradio na takav način. U pravu si; nijedan drugi način ne bi mu
doneo zadovoljstvo. No, da dozvoli tvom mužu da aktivira reverzor i naizgled
neutrališe njegovu moć, pa da ga sredi kad pomisli da je na vrhuncu svog
uspeha..!” Klimnuo je glavom. „Da. Samo tako bi njegov ego bio zadovoljen.
„Pre nego što je Florens umrla, morao je da joj kaže da je za sve
odgovoran samo on. Zbog svog ega. Mora da je to rekao i tvom mužu. Zbog
ega, takođe. Tebi je to rekao u pozorišnoj sali, a i meni je morao da kaže. Sve
je to učinio zbog svog ega. Nije mu bilo dovoljno da nas dovede do uništenja.
Morao je da nam kaže, baš kad smo bili bespomoćni. Takav je on. Samo što
je, kad je uspeo da me uhvati, već bio potrošio najveći deo svoje moći i nije
mogao da me dokrajči. Mogao je samo da me pošalje da se sam ubijem.”
 Odjednom se silno uzbudio. “A šta ako sada ne može da izađe iz kapele?”
„Ali, zar nisi rekao da te je on naveo da odeš tamo?“
„Šta ako nije? Šta ako je to stvarno bila ona? Šta ako zna da je zarobljen
tamo?“
„Ali, zašto bi te odvela tamo da te on uništi?“
Fišer je izgledao potreseno.
„To nikada ne bi uradila. Zašto bi me onda dovela onamo ? Mora da
postoji razlog!”
Zastao mu je dah.
„Stih iz Svetog pisma!” Nešto je u njemu pulsiralo snagom koju nije
osetio otkad je bio dečak - neka energija koja je vapila da izađe. „Ako te oko
tvoje sablažnjava, iskopaj ga“ Nervozno je šetao napred-nazad. Imao je
osećaj da stoji na ivici ponora, a magla ispred njega samo što se nije razišla i
otkrila istinu. “Ako te oko tvoje sablažnjava..“
Nije razumeo. Zanemario je to na trenutak. Šta se još desilo u kapeli ?
Pocepana tapeta. Šta je to značilo? Medaljon - u krhotinama, koje su
pokazivale u pravcu oltara. A na oltaru - otvoreno Sveto pismo.
„Bože.“ Glas mu je drhtao, pun iščekivanja. Bio je toliko biizu, toliko
blizu. “Ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga“ Ego, pomislio jc ponovo.
“Ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga“. Ego. Zaustavio se, a unutrašnja
čula su mu bila izrazito osetljiva. Bio je nadomak rešenja. Nešto; nešto. ” Ako
te oko tvoje..“
„Snimak!” viknuo je.
Okrenuo se i istrčao napolje. Idit je potrčala za njim kad je izleteo u
hodnik i jurnuo niza stepenice. Kad je došla do odmorišta, on je več stigao do
polovine stepeništa, preskačući po nekoliko stepenika odjednom. Idit je sišla
najbrže što je mogla i potrčala kroz predvorje.
On je stajao pored stola u velikoj gostinskoj sobi i slušao snimak s
magnetofona. Nesvesno se ugrizla za usnu kad je čula Lajonelov glas. „…
izazvala kratak sistemski sok.“ Fišer progunđa i odmahnu glavom, pa pritisnu
dugme za premotavanje unazad. Onda je ponovo pustio snimak.
„Dindmometar; hiljadu četiristo šezdeset”, začu se Lajonelov glas. Fišer je
ispustio uzvik nestrpljenja, ponovo premotao traku i pustio simak. Idit je čula
Florensin glas: “Izlazite iz ove kuće dok vas sve nisam pobio.” Fišer je
zarežao i ponovo pritisnuo dugme za premotavanje unazad. Pustio je snimak.
„Predugo ovde.“ Začu se dubok Florensin glas, koji je navodno bio glas
njenog duhovnog vodiča Indijanca. „Ne slušati. Ne shvatati. Previše pokvaren
unutra.“ Nastupila je pauza. „Granice“, čuo se glas. „Nacije. Uslovi. Ne znati
šta to znači. Krajnosti i ograničenja. Završeci i ekstremiteti!‘
Idit je poskočila kad je Fišer ispustio uzvik divljeg zadovoljstva. Vratio je
traku i ponovo je pustio.
„Krajnosti i ograničenja. Završeci i ekstremiteti.“ Fišer dohvati
magnetofon i trijumfalno ga podiže iznad glave. „Znala je!“, viknuo je.
„Znala je! Znala je!“ Bacio je magnetofon na drugi kraj sobe. Pre nego što je
pao na pod, on je jurnuo napolje. „Hajde!“, viknuo je. Fišer je trčao kroz
predvorje i niz hodnik, a Idit ga je pratila. Uz krik nalik na indijanski ratni
poklič, otvorio je vrata kapele i uleteo unutra.
„Belasko“, zagrmeo je. „Ponovo sam tu! Uništi me ako možeš?
Idit utrča za njim.
„Hajde!“, povikao je. „Oboje smo tu! Dokrajči nas! Ne ostavljaj posao
nedovršen!“
Nastupila je teška tišina i Idit je čula kako Fišer čudno diše.
„Hajde“, promrmljao je sebi u bradu.
Onda je iznenada viknuo:
„Hajde, skote smrdljivi.”
Idit pogleda u pravcu oltara. Na trenutak nije mogla da poveruje svojim
ušima. Onda je zvuk postao jači, jasniji, razgovetniji.
Koraci su im se približavaii.
Nagonski je uzmakla, pogleda prikovanog za oltar. Koraci su postali
glasniji. Nije bila svesna da je Fišer drži za ruku. Gledala je u oltar
razrogačenih očiju. Svake sekunde, zvuk koraka se pojačavao. Pod poče da se
trese. Imala je utisak da im se približava neka nevidljiva grdosija.
Idit zajeca, sve vreme povlačeći Fišerovu ruku. Koraci su sada bili gotovo
zaglušni. Pokušala je da podigne ruke i pokrije oči, ali uspela je da podigne
samo jednu. Činilo se da kapela podrhtava od gromoglasne buke koja im se
približavala. Naglo se povukla, a njen panični krik se nije čuo od zvuka
titanskih, gromkih koraka. Sve bliže i bliže. Umrećemo, pomislila je.
Umrećemo!
Kad je strašna eksplozija ispunila kapelu, vrisnula je i nagonski zatvoriia
oči. Sablasna tišina ju je naterala da ih opet otvori.
Ponovo je počela da se povlači, teško dišući. Fišer je zadrža.
 „Ne plaši se.“ Glas mu je odisao uzbuđenjem. „Ovo je poseban trenutak,
Idit. Niko do sada nije video njegovo gospodstvo - to jest, ukoliko nije bio na
samrti. Dobro pogledaj, Idit. Upoznaj Emerika Belaska. Upoznaj Razvikanog
Džina“
Idit je razrogačenih očiju posmatrala priliku ispred sebe.
Belasko je bio ogroman i odeven u crno. Lice mu je bilo bledo i široko,
uokvireno izrazito crnom bradom. Cerio se divljački, a zubi su mu ličili na
zube mesoždera. U zelenim očima je blistao neki unutrašnji sjaj. Idit u celom
svom životu nije videla tako zlobno lice. Ispod dubokog užasa koji ju je
obuzeo, pitala se zašto su još živi.
„Reci mi nešto, Belasko“, reče Fišer. Idit nije znala da li njegov otvoreno
uvredljiv ton treba da je ohrabri ili pak prestravi. „Zašto nikada nisi izlazio
napolje? Zašto si izbegavao sunčevu svetlost? Nije ti se sviđala ?
„Ili si morao da se kriješ u senkama?”
Prilika je krenula prema njima. Slobodna, Idit se brzo povukla unazad.
Užasnula se kad je opazila da Fišer kreće napred.
„Hodaš teškim koracima, Belasko“, reče Fišer. „Kretanje ti teško pada, zar
ne?“
Iznenada je gnevno viknuo:
„Zar ne, Belasko?“
Idit zapanjeno zinu.
Belasko prestade da se kreće. Lice mu je bilo izobličeno besom, ali taj se
bes nekako doimao nemoćnim.
„Pogledaj svoje usne, Belasko“, rekao je Fišer, i dalje hodajući prema
njemu. „Grčevito su stisnute. Pogledaj u ruke. Grčevito su pritisnute uz telo.
Zbog čega, Belasko? Možda zbog toga što si prevarant?“
Njegov podrugljivi smeh odjeknu u kapeli.
„Razvikani Džin!“, viknuo je. „Ti? Malo sutra! Prevarantu smrdljivi!
Nakazo jedna patuljasta!“
Idit duboko udahnu. Belasko se skupljao. Protrljala je oči drhtavom
rukom. Da, dobro je videla.
Zaista se smanjio.
„Žao?“, rekao je Fišer. Postojano mu se približavao, sa izrazom
nemilosrdnog neprijateljstva na licu. „Ti, smešni mali gade ?“
 Ukočio se kad je krik nemoćnog besa poleteo sa usana prilike u crnom,
koja je postajala sve manja. Načas, Fišer nije mogao da reaguje. Onda se
osmeh ponovo pojavio na njegovom licu.
„Oh, ne“, rekao je. Počeo je da odmahuje glavom. „Oh, ne. Ne možeš biti
toliko mali!” Ponovo je krenuo napred. „Kopile?“ Prilika se još povukla.
„Kopile? To ti smeta? O Belasko. Kako si ti, u stvari, bio mali i jadan! Kakva
si smešna stenica od duha bio. Nisi ti bio nikakav genije. Ti si bio čudak -
odvratni, izopačeni, prljavi gubitnik. I patuljasta nakaza pride!
„BELASKO!” zaurlao je. „Majka ti je bila kurva, bludnica, droija! A ti si
kopile, Emeriče! Smešni, osušeni kopilan! Čuješ li me, Zli Emeriče? Kopile,
kopile, KOPILE, KOPILE!“
Idit je prekrila uši rukama ne bi li prigušila strašno zavijanje koje je
ispunilo vazduh. Fišer se zaustavio, a zvuk kao da je izbrisao gnev s njegovog
lica. Zurio je u sićušnu priliku iza oltara - smanjenu, poraženu, snuždenu - i
učinilo mu se da čuje Florensin glas kako mu šapuće: Savršena ljubav izgoni
strah napolje.
Onda je, uprkos svemu, osetio gađenje i sažaljenje prema prilici koja je
stajala ispred njega.
„Neka ti je bog u pomoći, Belasko“, reče.
Prilika je nestala. Dugo su čuli samo vrištanje. Zvučalo je kao da neko
pada u dubok ponor. Zvuk se polako stišavao, te naposletku u kapeli zavlada
mir.
Fišer je otišao iza oltara i pogledao iza pocepane tapete.
Osmehnuo se. I ovo mu je pokazala. Da je samo shvatio.
Naslonio je dlanove na zid i gurnuo. Zid se otvorio uz škripu. Pred njim se
spuštalo kratko stepenište. Okrenuo se prema Idit i pružio joj ruku. Ništa mu
nije rekla. Prošla je kroz kapelu, zaobišla oltar i prihvatila njegovu ruku. Sišli
su niza stepenice. Na dnu su ugledali teška vrata. Fišer ih je otvorio gurnuvši
ih ramenom.
Stajali su na ulazu i gledali u mumificirani leš koji je sedeo u velikoj
drvenoj fotelji.
„Nikad ga nisu pronašli zato što je bio ovde“, reče Fišer. Ušli su u malu,
slabo osvetljenu prostoriju i prišli fotelji. Iako je imala osećaj da je sve
gotovo, Idit nije mogla da ne ustukne kad je pogledala u tamne oči Emerika
Belaska, koje su ih gledale sa one strane života.
„Pogledaj.“ Fišer je podigao jedan krčag.
 „Šta je to?“
„Nisam siguran, ali…“ Fišer pređe prstima po površini posude. To je u
njemu odmah pobudilo utiske. „Belasko ga je stavio kraj sebe i naterao se da
umre od žeđi“, rekao joj je. „To je bio poslednji čin njegove volje. To jest,
dok je bio živ.“ Idit je skrenula pogled s njegovih očiju. Pogledala je nadole i
naglo se sagnula. U prostoriji je vladao toliki mrak da dotad nije primetila.
„Njegove noge“, rekla je. Fišer ništa nije rekao. Spustio je krčag i kleknuo
ispred Belaskovog leša. Videla je kako se njegove ruke pomeraju u senkama i
ispustila tih uzvik zaprepašćenja kad je ustao s nogom u ruci.
“Ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga“, rekao je. „Ekstremiteti. Ona
nam je dala odgovor, vidiš.“ Prešao je rukom po veštačkoj nozi. „ Toliko je
prezirao svoj nizak rast da je dao da mu odseku noge, pa je nosio proteze da
bi izgledao viši. Zato je odlučio da umre ovde - da niko nikada ne bi saznao.
Hteo je da bude Razvikani Džin i ništa drugo. Jednostavno nije imao dovoljno
samopouzdanja da bi prihvatio svoj nizak rast - ili pak činjenicu da je kopile.“
Iznenada se okrenuo i pogledao unaokolo. Spustivši nogu na pod, otišao je
do zida i položio ruke na njega. „Gospode bože“, rekao je.
„Šta je?“
„Možda je on, na kraju krajeva, stvarno bio genije.“ Hodao je po
prostoriji, ispitujući tavanicu i vrata. „I poslednja misterija je rešena“, rekao
je. „Nije uspeo da odoli reverzoru zbog toga što je njegova moć bila toliko
snažna.“ Izgovorio je to gotovo zadivljenim glasom. „Mora da je, pre više od
četrdeset godina, znao za vezu između elektromagnetnog zračenja i opstanka
duše posle smrti.
„Zidovi, vrata i tavanica su obloženi olovom.“

21.12

Polako su silazili niza stepenice. Idit je nosila svoj kofer, a Fišer Baretov
kofer i svoju transportnu torbu.
„Kakav je osećaj?“, upitala je.
„Na šta misliš?“
„Pa… biti čovek koji je porazio Paklenu kuću?“
„Nisam je ja porazio1”, odvratio je. „Svi smo to uradili!” Idit potisnu
osmeh. Znala je da je to istina, ali htela je to da čuje od njega.
„Tvoj suprug je oslabio Belaskovu moć. Florens nas je odvela do
konačnog odgovora. Ja sam samo zadao završni udarac, to je sve - a ni to ne
bih mogao da uradim da mi nisi spasla život.
„Pretpostavljam da je moralo tako da bude“, rekao je. „Racionalnost tvog
muža jeste doprinela, ali nije bila dovoljna sama po sebi. Florensin spiritizam
jeste pomogao, ali ni to nije bilo dovoljno samo po sebi. Bio je neophodan još
jedan elemcnt, koji sam ja obezbedio - spremnost da se suočim s Belaskom
pod njegovim uslovima, da ga pobedim njegovom vlastitom slabošću.“
Podsmešljivo je šmrknuo.
„S druge strane, možda je Belasko pobedio samoga sebe. Mislim da i u
tome ima istine. Na kraju krajeva, čekao je nove goste više od trideset godina.
Možda je, silno želeći da upotrebi svoju moć protiv nas, preterao i napravio
prve greške otkad obitava u ovoj kući.“
Zastao je na vratima. Okrenuše se. Dugo su stajali u tišini. Idit je
razmišljala o povratku na Menhetn i životu bez Lajonela. Nije mogla da
zamisli takav život, ali bila je ispunjena neobjašnjivim mirom. Ponela je ono
što je ostalo od njegovog rukopisa. Pobrinuće se za to da bude izdat, da se
ljudi u njegovoj naučnoj oblasti upoznaju sa onim što je postigao. Potom će se
brinuti o sebi.
Fišer je gledao oko sebe, ispitujući prostor pipcima svoje podsvesti. Dok
je to radio, razmišljao je o životu koji je ležao pred njim. Doduše, bilo mu je
svejedno. Šta god da se desi, sada će moći da se suoči s tim. Učinilo mu se
bizarnim to što baš u ovoj kući, u kojoj je poćeo najužasniji period njegovog
života, oseća kako mu se vraća samopouzdanje.
Okrenuo se prema Idit i osmehnuo joj se.
„Nije više tu“, rekao je. „Ostala je tek onoliko koliko je bilo potrebno da
nam pomogne!”
Pogledali su oko sebe poslednji put. Zatim su, ne progovorivši ni reč,
izašli napolje i zaputili se u maglu. Fišer zagunđa, promrmljavši nešto.
„Molim?“, upitala je.
„Srećan Božić“, ponovio je blagim glasom.
Sken i obrada: BABAC
{1}Un peu samo malo, pomalo (franc.). (Prim. prev.)
{2} Lorencove reči iz „Mletačkog trgovca” (V, I). Navedeno prema prevodu
Svetislava Stefanovića. (Prim. prev.)
{3} Stih iz „Pesme o starom mornaru” Samjuela Tejlora Kolridža. Navedeno
prema prevodu Ranke Kuić. (Prim. prev.)