Međunarodni vojni sud uspostavljen Londonskim sporazumom činile su sudije iz SAD, Velike

Britanije, SSSR i Francuske. Predsednik suda se birao naizmenično iz različitih dražava, a

presuda je donošena na osnovu većine glasova. Statutom su uređena pravila dokazovanja i
postupal. Postupak su činile sledeće faze:

- prethodna izjava tužioca – svaka zemlja je imenovala javnog tužioca,

- dokazna sredstva odbrane i optužbe,
- saslušanja svedoka,
- reči optužbe i odbrane,
- izjava optuženog i
- presuda.

Pred Nirnberški sud izvedeno je 22 lica kojima je suđeno do kraja 1946. godine. Presudom su
zločincima proglašeni ne samo pojedini nacistički zločinci, već i organizacije – Gestapo, SS
jedinice, obaveštajna organizacija Trećeg Rajha i vođstvo Nacionalsocijalističke partije.

Do 1949. godine u Nirnbergu je, na osnovu Zakona broj 10. Kontrolnog saveta za Nemačku,
održan niz sudskih procesa, a usledili su i slični sudski procesi u drugim državama pred
nacionalnim sudovima. Stavovi u Nirnberškoj presudi su bili od ključnog značaja za razvoj
međunarodnog krivičnog prava.

S obzirom na sve veću pretnju po međunarodnu bezbednost od strane organizovanih kriminalnih

grupa koje deluju transnacionalno ideja o međunarodnom krivičnom sudu ponovo je bila
predmet razmatranja 1989. godine. Uprkos protivljenju SAD, Francuske i Velike Britanije,
Međunarodnopravna komisija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija nastavlja da radi na ovoj
ideji. Ova Komisija je predstavila Izveštaj o zločinima protiv mira, čovečnosti i bezbednosti
čovečanstva.

Krajem XX veka javljaju se prve ideje o formiranju posebnih ili ad hoc sudova koji bi rešavali
pojedina kršenja međunarodnog prava. Na osnovu Glave VII Povelje Ujedinjenih nacija
osnovani su:
- „Tribunal za gonjenje lica odgovornih za ozbiljne povrede međunarodnog humanitarnog prava
izvršene na tlu bivše SFR Jugoslavije” i

- Međunarodni krivični tribunal za Ruandu.