САВЕТ ЕВРОПЕ

ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА

БИВШИ ТРЕЋИ ДЕО

СЛУЧАЈ „UNABHÄNGIGE INITIATIVE INFORMATIONSVIELFALT ПРОТИВ

АУСТРИЈЕ“

(Представка бр. 28525/95)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР

26. фебруар 2002

ПРАВНОСНАЖНА

26/05/2002

Ова пресуда ће постати правноснажна у околностима наведеним у члану 44. став 2.

Конвенције.
 2 ПРЕСУДА У СЛУЧАЈУ „UNABHÄNGIGE INITIATIVE INFORMATIONSVIELFALT ПРОТИВ АУСТРИЈЕ“

У случају Unabhängige Initiative Informationsvielfalt против Аустрије,

Европски суд за људска права (Треће одељење), заседа као Веће у саставу:

г. Ј.-П. Коста, председник ,

г. В. Фухрманн,
г. Л. Лоуцаидес,
сер Николас Братза,
гђа ХС Греве,
г. К. Траја,
г. М. Угрекхелидзе, судије и
гђа С. Долле, секретар одељења ,
након што су 12. септембра 2000 и 30. јануара 2002 расправљали насамо,

Доноси следећу пресуду, која је донета последњег поменутог датума:

ПРОЦЕДУРА

1. Случај је настао у оквиру представке (бр. 28525/95) против Републике Аустрије

поднесеној Европској комисији за људска права („Комисија“) према ранијем члану 25.
Конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Конвенција“) од стране
удружења регистрованог у Аустрији, Unabhängige Initiative Informationsvielfalt
(„подносилац представке“), 21. јула 1995. године.

2. Подносиоца представке пред Судом је заступао г. Т. Прадер, адвокат из Беча

(Аустрија). Аустријску владу („Влада“) представљао је њен заступник, г. Х. Винклер,
шеф Одељења за међународно право у Савезном министарству иностраних послова.

3. Подносилац представке је навео да је забрана којом му се забрањује да понавља

одређене изјаве које је објавио у часопису прекршила његово право на слободу
изражавања, супротно члану 10. Конвенције.

4. Представка је прослеђена Суду 1. новембра 1998. године, када је Протокол бр. 11 уз

Конвенцију ступио на снагу (члан 5 став 2 Протокола бр. 11).

5. Представка је додељена Трећем одељењу Суда (Правило 52, став 1 Пословника

Суда). У оквиру тог одељења, Веће које би разматрало случај (члан 27. став 1.
Конвенције) је конституисано како је предвиђено у Правилу 26. став 1.

6. Одлуком од 12. септембра 2000. Дом је прогласио представку прихватљивом

[Напомена Секретаријата: Одлука Суда се може добити у Секретаријату].
 ПРЕСУДА У СЛУЧАЈУ „UNABHÄNGIGE INITIATIVE INFORMATIONSVIELFALT ПРОТИВ АУСТРИЈЕ“ 3

7. Дана 1. новембра 2001. године Суд је променио састав својих одељења, али је овај
предмет остао у раду Већа конституисаног у оквиру бившег Трећег одељења.

8. И подносилац представке и Влада поднели су запажања о меритуму (Правило 59,

став 1).

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

9. Подносилац представке је регистровано удружење (Verein) у Бечу и издавач

часописа TATblatt . У броју TATblatt - а од 9. децембра 1992. објављен је следећи летак:

“Querformat , (нове) зидне новине против тренда ка десници...”

„Расизам има име и адресу

FPÖ [Аустријска слободарска партија] („ФПО“) и њени партијски функционери су

свакако заинтересовани за ваше мишљење! Дакле, хајде да их позовемо и да им
кажемо шта мислимо о њима и њиховој политици. Или да им пошаљемо мале поклоне
као одговор на њихову расистичку агитацију.

Окупили смо мали избор бечких званичника ФПО-а, ФПО канцеларија и наравно Јерга
Хајдера како бисмо мало олакшали небирократску размену мишљења.

Они ће сигурно уживати у вашим телефонским позивима, писмима и пакетима: ...”

Након наведеног текста дат је списак адреса и бројева телефона чланова и канцеларија
Слободарске партије Аустрије (ФПО).

10. Између 25. јануара и 1. фебруара 1993. спроведено је истраживање јавног мњења
(Volksbegehren) под насловом „Аустрија на првом месту“ („Österreich zuerst“) које је
покренула ФПО неколико месеци раније. Испитивање јавног мњења, о питању
имиграције, састојало се од дванаест предлога, делом за измену закона, а делом за
промену административне праксе. Предложио је, између осталог, следеће:

– изменити савезни устав одредбом да Аустрија није земља усељавања;

– зауставити имиграцију док се не пронађе задовољавајуће решење за илегалну
имиграцију;
– обавезати све стране раднике да на свом радном месту носе личну карту из које
доказује да имају важећу радну дозволу;
– повећати полицијске снаге и створити посебну граничну полицију;
 4 ПРЕСУДА У СЛУЧАЈУ „UNABHÄNGIGE INITIATIVE INFORMATIONSVIELFALT ПРОТИВ АУСТРИЈЕ“

– ограничити проценат ученика којима немачки језик није матерњи на 30 % и, ако је

проценат већи, створити посебна одељења за странце;
– ускратити странцима право гласа; и
– да захтевају моментално протеривање и забрану боравка страним преступницима.

11. Дана 11. фебруара 1993. г. Јерг Хајдер, вођа ФПО-а и у то време члан парламента,
покренуо је грађански поступак за судску забрану према члану 1330. Аустријског
грађанског законика (Allgemeines bürgerliches Gesetzbuch) против подносиоца
представке пред Привредним судом у Бечу (Handelsgericht). Тражио је да се
подносиоцу представке забрани понављање изјаве према којој је подстицао људе на
„расистичку агитацију“ („rassistische Hetze“) и било које сличне изјаве. Он је даље
тражио да се подносиоцу представке забрани да позива људе да „шаљу мале поклоне
као одговор на њихову расистичку агитацију“, заједно са објављивањем имена, бројева
телефона и адреса чланова политичке странке тужиоца.

12. Подносилац представке је навео да се никада није поистоветио са спорним летком и

да га је само објавио из новинарског интереса и ради информисања јавности. Штавише,
речи „расистичка агитација” нису биле констатација чињенице, већ вредносни суд, и
замишљене су као критички коментар истраживања јавног мњења „Аустрија на првом
месту” које је тужилац покренуо и које је било усмерено против „имиграције без
контроле”.

13. Дана 14. априла 1994. Привредни суд у Бечу је издао забрану. Утврдило је да
спорна изјава о „расистичкој агитацији“ није била вредносни суд, већ изјава о
чињеницама. Таква изјава је садржавала замерке због кривичног дела, односно
„подстицања на мржњу“ (Verhetzung) из члана 283. Аустријског кривичног закона
(Strafgesetzbuch), и не само да је нарушила углед тужиоца (Rufschädigung) већ је
представљала и увреду (Ehrenbeleidigung). Да би избегао забрану, подносилац
представке је стога морао да докаже истинитост своје изјаве. Међутим, то није успео.
Чак и прихватајући да је тужилац, мање-више, десничарски политичар, није било
доказа да је покушао да подстакне мржњу (verhetzen) против имиграната или да је
напао њихово људско достојанство.

14. Што се тиче позива да се „пошаљу мали поклони“, суд је приметио да је део
читалачке публике подносиоца представке, из политичких разлога, био спреман да
користи насиље и анархистичке методе. С тим у вези, суд је приметио да је у броју
TATblatt - а од 9. децембра 1992. године објављено писмо уреднику које је гласило:

„... организовали смо у ноћи са 29. на 30. новембар нашу прву акцију против Хајдеровог
референдума и разбили смо неколико прозора на седишту ФПО у Салцбургу. Ово је
само почетак. ...”

15. Према другом писму уреднику објављеном у броју TATblatt - а од 20. јануара 1993.
године, канцеларија ФПО странке у Бечу је била „посећена”, речи „расизам
 ПРЕСУДА У СЛУЧАЈУ „UNABHÄNGIGE INITIATIVE INFORMATIONSVIELFALT ПРОТИВ АУСТРИЈЕ“ 5

смрди” биле су спрејом написане по зидовима, прозори разбијени и бачена киселина од

путера у канцеларију. Привредни суд је затим цитирао још оваквих писама која су се
појавила у разним бројевима TATblatt-а. Суд је утврдио да у том контексту позив да се
„пошаљу мали поклони“ представља напад на права личности тужиоца
(Persönlichkeitsrechte) која се морају поштовати. Сходно томе, суд је донео забрану и у
овом погледу.

16. Дана 29. августа 1994. подносилац представке се жалио на забрану.

17. Дана 26. јануара 1995. Апелациони суд у Бечу (Oberlandesgericht) је одбио жалбу.
Потврдио је став Привредног суда да је изјава према којој је тужилац подстицао људе
на „расистичку агитацију“ изјава о чињеницама коју подносилац представке није успео
да докаже. С тим у вези, суд је утврдио следеће:
„Али пошто – као што смо већ навели у разматрању притужбе у вези са чињеницама
– значење појма 'расистичка агитација' могло би се утврдити на основу општег
искуства, а пошто оптужени није доставио никакве конкретне доказе у прилог
тврдњи да је тужилац показао понашање које одговара ономе што је опште познато
као „расизам” и „агитација”, првостепени суд је – без грешке у закону – исправно
закључио да тужени није био у могућности да докаже истинитост својих навода. . ...”

18. Што се тиче аргумената подносиоца представке да је ова изјава била обухваћена
његовим правом на слободу изражавања, Апелациони суд је утврдио да интереси
подносиоца представке и тужиоца морају бити избалансирани једни против других.
Међутим, изјава подносиоца представке није се могла оправдати позивањем на
слободу изражавања, јер је изјава превазишла границе прихватљиве критике
замерајући тужиоцу кривично дело. Штавише, спорна изјава је била неистинита и
стога није заштићена чланом 10. Конвенције. Апелациони суд је потврдио одлуку
Привредног суда у погледу оба исказа.

19. Подносилац представке је 13. марта 1995. године уложио ванредну правну жалбу
(außerordentliche Revision) на одлуку Апелационог суда у делу који се односио на
забрану понављања изјаве да је тужилац подстицао људе на „расистичку агитацију“.

20. Дана 6. априла 1995. Врховни суд (Oberster Gerichtshof) прогласио је ванредну
жалбу неприхватљивом јер је утврдио да је квалификација спорне изјаве као
чињеничног стања била у складу са његовом претходном судском праксом.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО

21. Члан 1330 Аустријског грађанског законика (Allgemeines bürgerliches Gesetzbuch)

предвиђа следеће:
 6 ПРЕСУДА У СЛУЧАЈУ „UNABHÄNGIGE INITIATIVE INFORMATIONSVIELFALT ПРОТИВ АУСТРИЈЕ“

„1. Одштету може тражити свако ко је претрпео материјалну штету или губитак
добити због увреде.

2. Исто важи ако неко шири изјаве о чињеницама које угрожавају кредит, добитак
или егзистенцију другог лица и ако му је неистинитост изјаве била позната или му је
морала бити позната. У том случају може се тражити и повлачење изјаве и њено
објављивање...”

ЗАКОН

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 10. КОНВЕНЦИЈЕ

22. Подносилац представке се жалио на основу члана 10. Конвенције да је забрана коју
су издали аустријски судови, у мери у којој су наложили подносиоцу представке да не
понавља изјаву да је тужилац у горе наведеном поступку подстицао људе на
„расистичку агитацију“, повредила њено право на слободу изражавања.

23. Релевантни део члана 10. Конвенције гласи како следи:

„1. Свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу мишљења и
примања и преношења информација и идеја без мешања јавних власти и без обзира на
границе. ...

2. Остваривање ових слобода, пошто са собом носи дужности и одговорности, може

бити подложно формалностима, условима, ограничењима или казнама које су
прописане законом и које су неопходне у демократском друштву у интересу ... јавне
безбедности , ради спречавања нереда или злочина ... ради заштите угледа или права
других ..."

A. Обим предмета и постојање мешања

24. Суд на почетку примећује да се забрана издата подносиоцу представке односила, с

једне стране, на позив да се „пошаљу мали поклони” и, с друге стране, на изјаву да је
тужилац у судском поступку подстицао људе на „расистичку агитацију“.

25. Подносилац представке се не жали на први део забране, односно на забрану

понављања свог позива за „слање малих поклона” и није се жалио у домаћем поступку
пред Врховним судом на забрану у овом погледу. Суд налази да се овај део летка може
разликовати од критике г. Хајдера за „расистичку агитацију“ и да се разматра одвојено.
Сходно томе, Суд ће ограничити своје испитивање у овом предмету на питање да ли је
овај други део забране оправдано мешање у слободу изражавања подносиоца
представке.
 ПРЕСУДА У СЛУЧАЈУ „UNABHÄNGIGE INITIATIVE INFORMATIONSVIELFALT ПРОТИВ АУСТРИЈЕ“ 7

26. Што се тиче овог дела забране, Суд налази да је дошло до мешања у права
подносиоца представке према члану 10. и да то није спорно између страна.

B. Оправдање за мешање

27. Мешање је у супротности са чланом 10. Конвенције осим ако није „прописано
законом“, тежи једном или више легитимних циљева наведених у ставу 2. члана 10. и
„неопходно је у демократском друштву“ за постизање таквог циља или циља.

1. „Прописано законом” и легитимни циљ

28. Суд примећује да је било заједничко да је мешање било прописано законом и да је

тежило легитимном циљу, односно заштити угледа или права других, у смислу члана
10. став 2. Конвенције. Суд подржава ову процену.

2. „Неопходно у демократском друштву“

(а) Аргументи пред Судом

(i) Подносилац представке

29. Подносилац представке је навео да судска забрана коју су издали аустријски судови
није била неопходна у демократском друштву. Конкретно, аустријски судови су
погрешно квалификовали побијану изјаву као чињеничну изјаву, када се радило о
политичко-вредносној пресуди којом се критикује тужилац у поступку забране и
доприноси политичкој дебати о питању од општег значаја. Било је у јавном интересу да
се укаже на опасност политичара попут господина Хајдера који је у истраживању
јавног мњења („Аустрија на првом месту“) предложио мере против имиграције. Као
вредносни суд, а не изјава о чињеницама, његова истинитост није захтевала доказ.
Захтевање доказа о вредносном суду само по себи представљало би кршење члана 10.
Конвенције.

30. Што се тиче пропорционалности мере, подносилац представке је навео да није

битно да је одлука произашла из грађанског, а не кривичног поступка, јер је у оба
случаја био спречен да изјаву понови у будућности.

(ii) Влада

31. Влада тврди да је мешање било неопходно у демократском друштву у интересу

горе наведених циљева. Изјава подносиоца представке је далеко превазишла границе
прихватљиве критике, чак и узимајући у обзир чињеницу да је тужилац као политичар
морао да покаже већи степен толеранције према критици. Замерка
 8 ПРЕСУДА У СЛУЧАЈУ „UNABHÄNGIGE INITIATIVE INFORMATIONSVIELFALT ПРОТИВ АУСТРИЈЕ“

„расистичке агитације“ била је посебно озбиљна јер је представљала прекор кривичног

понашања, односно чињења кривичног дела изазивања мржње из члана 283.
аустријског кривичног закона, а такође је спадала у обим Закона о забрани
националсоцијализма. Дакле, постојала је хитна друштвена потреба да се што је више
могуће спречи неопрезно коришћење тако тешких оптужби, уз дужно вођење рачуна о
захтевима слободе изражавања.

32. По мишљењу Владе, оспорена изјава о „расистичкој агитацији“ била је изјава о

чињеницама и подносилац представке је имао прилику да докаже њену истинитост, али
није то учинио. Да је у принципу могуће доказати истинитост приговора подносиоца,
види се и из чињенице да би „расистичка агитација“, ако се изнесе у јавности, могла да
представља кривично дело изазивања мржње из члана 283. Кривичног законика. те да
се у кривичном поступку морала утврдити основаност такве оптужбе доказивањем
одређених чињеница. Тврдња да је немогуће доказати истинитост приговора о
„расистичкој агитацији” водила би неприхватљивом закључку да су осуде по члану
283. Кривичног законика произвољне. Међутим, чак и ако је прекор „расистичке
агитације” изражавао вредносни суд, мешање је било сразмерно. У том погледу Влада
се позива на случај Вабл против Аустрије (бр. 24773/94, 21. март 2000).

33. На крају, Влада је навела да забрана није била несразмерна мера, с обзиром на то да
ју је донео грађански суд и да није била кривична пресуда, и да није формулисана у
ширем смислу, већ да је ограничена на одређене изјаве које су јасно дефинисане. у
пресуди.

(б) Процена Суда

(i) релевантни принципи

34. Према судској пракси Суда, слобода изражавања представља један од суштинских
темеља демократског друштва и један од основних услова за његов напредак и
самоиспуњење сваког појединца. У складу са ставом 2 члана 10, он се примењује не
само на „информације“ или „идеје“ које су благонаклоно примљене или које се
сматрају неувредљивим или као питање равнодушности, већ и на оне које вређају,
шокирају или узнемиравају. Члан 10. штити не само суштину изражених идеја и
информација, већ и форму у којој се оне преносе. Ова слобода подлеже изузецима
наведеним у члану 10 став 2, који се, међутим, морају стриктно тумачити (види
Лехидеук и Исорни против Француске , пресуда од 23. септембра 1998. године,
Извештаји о пресудама и одлукама 1998-ВИИ, стр. 2886, ст. 52, и Нилсен и Јохнсен
против Норвешке [Вв], бр. 23118/93, § 43, ЕСЉП 1999-VIII).
 ПРЕСУДА У СЛУЧАЈУ „UNABHÄNGIGE INITIATIVE INFORMATIONSVIELFALT ПРОТИВ АУСТРИЈЕ“ 9

35. Тест „неопходности у демократском друштву” захтева од Суда да утврди да ли је

„мешање” на које се жали одговарало „хитној друштвеној потреби”, да ли је било
сразмерно легитимном циљу којем се тежило и да ли су разлози које је су дале
националне власти да то оправдају релевантни и довољни. У процени да ли таква
„потреба“ постоји и које мере треба предузети да би се она решила, националним
властима је остављено одређено поље процене. Ова моћ уважавања, међутим, није
неограничена, већ иде руку под руку са европским надзором од стране Суда, чији је
задатак да донесе коначну одлуку о томе да ли је ограничење помирљиво са слободом
изражавања како је прописано чланом 10. Задатак суда у вршењу своје надзорне
функције није да заузме место државних органа, већ да преиспита сходно члану 10, у
светлу случаја у целини, одлуке које су органи донели у складу са својим овлашћењем
уважавања. При томе, Суд мора да се увери да су национални органи применили
стандарде који су били у складу са принципима садржаним у члану 10 и, штавише, да
су своје одлуке засновали на прихватљивој процени релевантних чињеница (видети
Јерусалим против Аустрије , бр. 26958/95, § 33, ЕСЉП 2001-II, са даљим референцама).

36. Суд такође понавља да према члану 10. став 2. Конвенције постоји мало простора
за ограничења политичког говора или дебата о питањима од јавног интереса (види
Сурек против Турске (бр. 1)[ГЦ], бр. 26682/95, § 61, ЕСЉП 1999-IV). Штавише,
границе прихватљиве критике шире су у односу на политичара који делује у јавном
својству него у односу на физичко лице, јер се овај неминовно и свесно ставља под
близак надзор сваке његове речи и дела како од стране новинара, тако и од стране
јавности у целини и он мора показати већи степен толеранције. Политичар свакако има
право на заштиту свог угледа, чак и када не делује у приватном својству, али захтеви те
заштите морају бити одмерени у односу на интересе отворене расправе о политичким
питањима (види Лингенс против Аустрије , пресуда од 8. јула 1986, Серија А број 103,
стр. 26, став 42, и Оберсцхлицк против Аустрије (бр. 1), пресуда од 23. маја 1991,
Серија А бр. 204, стр. 26, § 59).

37. Штампа игра суштинску улогу у демократском друштву. Иако не сме да прекорачи
одређене границе, посебно у погледу угледа и права других, ипак је њена дужност да
преноси – на начин у складу са својим обавезама и одговорностима – информације и
идеје о свим питањима од јавног интереса (види Де Хаес и Гијселс против Белгије ,
пресуда од 24. фебруара 1997, Извештаји 1997-I, стр. 233-34, ст. 37). Не само да има
задатак да преноси такве информације и идеје, већ и јавност има право да их прими. У
супротном, штампа не би могла да игра своју виталну улогу „јавног чувара“ (видети
Тхоргеир Тхоргеирсон против Исланда , пресуда од 25. јуна 1992, Серија А бр. 239,
стр. 28, § 63, и Бладет Тромсøи Стенсас против Сједињених Држава. Норвешка [ГЦ],
бр. 21980/93, § 62, ЕСЉП 1999-III).
 10 ПРЕСУДА У СЛУЧАЈУ „UNABHÄNGIGE INITIATIVE INFORMATIONSVIELFALT ПРОТИВ АУСТРИЈЕ“

38. Члан 10. штити не само суштину изражених идеја и информација, већ и форму у
којој се оне преносе (види Оберсцхлицк , горе цитирано, стр. 25, § 57). Новинарска
слобода такође обухвата могуће прибегавање одређеном степену претеривања, па чак и
провокације (види Прагер и Оберсцхлицк против Аустрије (бр. 1) , пресуда од 26.
априла 1995., Серија А бр. 313, стр. 19, ст. 38).

39. У својој пракси, Суд је правио разлику између изјава о чињеницама и вредносних
судова. Иако се постојање чињеница може доказати, истинитост вредносних судова
није подложна доказивању. Захтев да се докаже истинитост вредносног суда немогуће
је испунити и нарушава саму слободу мишљења, што је основни део права обезбеђеног
чланом 10 (види Лингенс , горе цитирано, стр. 28, став 46, и Оберсцхлицк , горе
цитирано, стр. 27, § 63).

40. Међутим, чак и када изјава представља вредносни суд, пропорционалност мешања
може зависити од тога да ли постоји довољна чињенична основа за оспорену изјаву, јер
чак и вредносни суд без икакве чињеничне основе која би га поткрепио може бити
претеран ( види Јерусалим , горе цитирано, § 43, са даљим референцама).

(ii) Примена горе наведених принципа на овај случај

41. Суд сматра да оспорену изјаву треба посматрати у политичком контексту у којем је
дата, односно као реакцију на истраживање јавног мњења „Аустрија на првом месту“
које су покренули г. Хајдер и Аустријска слободарска партија, а које је одржано између
25. и 1. фебруара 1993. против „имиграције без контроле“. Критика подносиоца
представке о политици г. Хајдера мора се размотрити у том контексту.

42. Влада је тврдила да је приговор „расистичкој агитацији“ био посебно озбиљан, јер
је представљао прекор криминалног понашања, те је стога постојала хитна друштвена
потреба да се спречи неопрезно коришћење тако озбиљних оптужби.

43. Суд може прихватити овај аргумент у принципу јер је у више наврата придавао
посебан значај дужностима и одговорностима оних који користе своје право на
слободу изражавања, а посебно новинара (види Јерсилд против Данске , пресуда од 23.
септембар 1994, Серија А бр. 298, стр. 23, § 31, и Прагер и Оберсцхлицк, цитирано
горе, стр. 18, § 37). Међутим, у околностима овог предмета, Суд не налази никакве
индикације такве намерне непажње од стране подносиоца представке. Пре се чини да
изјава подносиоца представке, која се свакако може сматрати полемичном, на том
основу није представљала неоправдани лични напад јер је учињена у одређеној
политичкој ситуацији у којој је допринела расправи о темама од општег интереса као
што је имиграција, њенa контрола и правни статус странаца у Аустрији. Дакле, спорна
изјава је била део политичке дискусије коју су првобитно изазвали г. Хајдер и други
чланови ФПО-а покретањем горе поменутог испитивања јавног мњења о овим
питањима.
 ПРЕСУДА У СЛУЧАЈУ „UNABHÄNGIGE INITIATIVE INFORMATIONSVIELFALT ПРОТИВ АУСТРИЈЕ“ 11

44. Што се тиче квалификације оспорене изјаве од стране аустријских судова, Суд
примећује да они нису прихватили аргумент подносиоца представке да је спорна изјава
вредносни суд, већ су је сматрали чињеничним исказом чију је истинитост требало
доказати.

45. Влада тврди да је спорна изјава о „расистичкој агитацији“ била изјава о

чињеницама и да је, како би се избегла забрана, постојање ових чињеница морало бити
доказано. Да би показали да је такав доказ могућ, позивају се на кривично дело
„изазивање мржње“ из члана 283. Кривичног законика, који такође захтева да се у
кривичном поступку докаже основаност те оптужбе.

46. Међутим, Суд није убеђен овим аргументом. Степен прецизности за утврђивање
основаности кривичне пријаве од стране надлежног суда тешко се може упоредити са
оним на који би новинар требало да води рачуна када износи своје мишљење о питању
од јавног интереса, а посебно када износи своје мишљење у облик вредносног суда. По
мишљењу Суда, подносилац представке је објавио оно што се може сматрати
поштеним коментаром о питању од јавног интереса, то је вредносни суд, а Суд се не
слаже са квалификацијом те изјаве од стране аустријских судова. Суд би такође
истакао да је раније сличне изјаве сматрао вредносним судовима, чија истинитост није
подложна доказу (види Лингенс , горе цитирано, стр. 28, став 46, или Вабл , цитирано
горе, § 36).

47. Такво мишљење може, међутим, бити претерано, посебно у одсуству било какве
чињеничне основе. Међутим, у светлу горе наведених разматрања, то није било тако у
овом случају (видети Де Хаес и Гијселс , горе цитирано, стр. 236, § 47, и Јерусалим ,
горе цитирано, § 43).

48. Укратко, Суд не може закључити да је постојало довољно разлога да се спречи

подносилац представке да понови дотичну критичку изјаву. Суд стога сматра да су
аустријски судови прекорачили поље слободне процене дато државама чланицама и да
је забрана против подносиоца представке била несразмерна циљу коме се тежило.

49. Сходно томе, дошло је до повреде члана 10. Конвенције

II. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

50. Члан 41. Конвенције предвиђа:

„Ако Суд утврди да је дошло до повреде Конвенције или њених протокола, и ако
унутрашње право дотичне Високе стране уговорнице дозвољава само делимичну
репарацију, Суд ће, ако је потребно, дати правичну накнаду оштећеном.”
 12 ПРЕСУДА У СЛУЧАЈУ „UNABHÄNGIGE INITIATIVE INFORMATIONSVIELFALT ПРОТИВ АУСТРИЈЕ“

А. Штета

51. Подносилац представке је тражио 106.128 аустријских Шилинга (АТС) (7.712,62

евра (ЕУР)), што одговара трошковима које су аустријски судови досуђивали
противној страни. Из Владе нису коментарисали ову тврдњу.

52. Имајући у виду директну везу између ове тачке и повреде члана 10 коју је утврдио
Суд, подносилац представке у принципу има право на одштету по овом основу. Суд,
међутим, примећује да је само део забране против подносиоца представке споран у
поступку по Конвенцији (види тачку 25. горе), док се износи које тражи подносилац
представке односе на целокупан домаћи поступак.

Стога, дајући процену на правичној основи, Суд подносиоцу представке додељује

износ од 4.400 евра.

Б. Трошкови и издаци

53. Подносилац представке је тражио 140.589 АТС (10.217,22 ЕУР) на име својих
трошкова и издатака насталих у Аустрији. Из Владе нису коментарисали ову тврдњу.

54. Иако подносилац представке у принципу има право на компензацију по овом

основу, Суд примећује да се овај износ односи на целокупан домаћи поступак, док је у
поступку по Конвенцији у питању само део забране (види тачку 25. горе).

Процењујући на правичној основи, Суд подносиоцу представке додељује износ од

5.000 евра.

55. За своје трошкове и издатке пред институцијама Конвенције, подносилац

представке је тражио 76.665,60 АТС (5.571,50 ЕУР). Из Владе нису коментарисали ову
тврдњу.

56. Суд сматра да је овај захтев разуман и, сходно томе, досуђује пун износ.

Ц. Камата која се плаћа у току поступка пред националним судовима и

институцијама Конвенције

57. Подносилац представке је тражио да се његовом тужбеном захтеву за трошкове

досуђене противној странци и трошкове настале у домаћем поступку дода камата по
стопи од 4% годишње од дана правоснажности пресуде Врховног суда, односно од 2.
маја 1995. године.

58. Суд сматра да је одређени материјални губитак морао бити узрокован због периода
који је протекао од тренутка када су настали различити трошкови до доношења
пресуде (види, на пример, Дарби против Шведске , пресуда од 23.
 ПРЕСУДА У СЛУЧАЈУ „UNABHÄNGIGE INITIATIVE INFORMATIONSVIELFALT ПРОТИВ АУСТРИЈЕ“ 13

октобра 1990. године, Серија А број 187, стр. 14, став 38; Обсервер и Гуардиан против
Уједињеног Краљевства , пресуда од 26. новембра 1991, Серија А бр. 216, стр. 38, став
80 (д); и Бладет Тромсо и Стенсаас, горе цитирано, § 83). Одлучујући на правичној
основи и узимајући у обзир законску каматну стопу у Аустрији, додељује подносиоцу
представке 1.850 евра по овом основу.

Д. Затезна камата

59. Према информацијама доступним Суду, законска каматна стопа која се примењује
у Аустрији на дан доношења ове пресуде износи 4% годишње.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Одлучује да је дошло до повреде члана 10. Конвенције;

2. Одлучује

(а) да тужена држава треба да исплати подносиоцу представке, у року од три

месеца од дана када пресуда постане правоснажна у складу са чланом 44. став 2.
Конвенције, следеће износе:

(i) 4.400 евра (четири хиљаде четири стотине евра) на име материјалне
штете;

(ii) 10.571,50 евра (десет хиљада петсто седамдесет један евро и педесет
центи) на име трошкова и издатака;

(iii) 1.850 евра (хиљаду осамсто педесет евра) на име камате;

(б) да се обична камата по годишњој стопи од 4% плаћа од истека горенаведена

три месеца до намирења;

3. Одбацује остатак захтева подносиоца представке за правичну накнаду.

Сачињено на енглеском језику и достављено у писаној форми 26. фебруара 2002.

године, у складу са правилом 77. ставови 2. и 3. Пословника Суда.

С. Долле Ј.-П. Коста

Секретар Председник