PREDGOVOR

GRAD SENKI I UTVARA

NOAR U DANSKOJ I FINSKOJ

Ova knjiga prikazuje današnji, savremeni svet kroz oči petnaest pisaca, petnaest
posmatrača, od kojih svaki, prožet sopstvenim životnim mukama i nedoumicama,
predočava nesreće koje kao da nisu morale da se dese. Zato ove priče razotkivaju,
naizgled lepu kao razglednica, sliku sveta severnoevropskih zemalja. Da li je u njima
baš sve pravedno i bajkovito? Pisci kao nožem seku i skidaju slojeve te prividne
uređenosti i dovršenosti društva u kom se tamošnji čovek danas nalazi, koje je kao
kaleidoskop nejasnih obrisa i kontura: zbunjuje i čini ljudsko biće rastrojenim pred
mnoštvom izbora i puteva. I, sem kod pisaca kao što su Lena Lehtolainen, Jarko Sipila,
Naja Marie Ait, Gretelize Holm, Georg Ursin i drugi, koji se drže popularne i klasične
krimi priče u kojoj dobro pobeđuje zlo, a junak, najčešće policajac ili detektiv, pomaže
da se zločinci uhvate, u ostalim pričama obreli smo se u carstvu senki, u jednom
posthumanom društvu, kako bi se moglo naslutiti posle čitanja ovih crnih, odnosno noar
priča, koje predstavljaju ličnu ali i iskrivljenu percepciju sveta.
Čovek je došao do jedne tačke u kojoj više nema tradicionalnih vrednosti, jer one
su prevaziđene. Otvaraju se nova poglavlja velikih promena, novih institucija i pogona
današnjeg ustrojavanja, koja je teško imenovati jer su im već i sama imena zapetljana i
mistična, do tačke u kojoj čovek više nije polno određen, ali zato nije ni diskriminisan,
ali s koje, kao uplašena zver, ne zna kuda da krene, potpuno je zbunjen. Da li zato, da li
zbog velike razlike između zamišljenog i stvarnog života, stvara se provalija. Upravo u
ovoj provaliji svi pisci noara pronalaze inspiraciju da osvetle današnjeg čoveka:
izgubljenog, punog strahova i lažnog samopouzdanja. Čovek se neprekidno preispituje
kroz untrašnje monologe koji su iscrpljujući i mučni, koji vode u zločin, u ludilo i
pomračenost, zbog slike sveta sasvim iskrivljene i bez svetla. A kontakt sa drugima je
krajnje sveden: dijalozi su površni, jer ljudi se kreću u svom ograničenom vremenu,
užurbano, kao razdvojeni providnim kliritom: bliskosti nema. Bliskost se, međutim,
pojavljuje kao jedina paradigma, a kad je junak ili junakinja otvoreno izraze, ta vrsta
(nepoželjne) emotivnosti, odnosno nestabilnosti, često je dokaz mentalne bolesti.
Žene, tako, same sebe ubeđuju da su sebi dovoljne, njihov odnos prema deci
izvitoperen je, tišina bruji kao odustvo ljubavi, kao hladan metal. Muško-ženskih odnosa
gotovo da i nema – sem izgubljenih seni iz prošlosti, ili sporadične seksualne
privlačnosti.
O tome koliko su junaci ovih priča izgubljeni pišu nam i Kristijan Lundberg, i
Temu Kaskinen, Džo Mur, Kristine Stole, Ben K. Holm, Hele Hele, Klaus Rifbjerg,
Johana Holstrom, Jese Itkonen i Rika Ala-Harja. Ali ovi pisci od nas traže da
odgovorimo na pitanje na koje, i posle dužeg razmišljanja, možemo da odgovorimo
jedino pitanjem: zar su ljudi u tim lepim i uređenim državama toliko nesrećni i lišeni
bliskosti?
S druge strane, našim junacima, buntovnicima (diskutabilno je o kakvoj vrsti bunta
je reč), muka je od lažnog raja i hipokrizije savršeno uređenih društava u kojima nije
potrebno, nije dopušteno misliti svojom glavom. Čovek sa Severa neće da bude mali
srećni mikročip. Ceo svet i ceo život tamo, na Severu, uređeni su tako kako bismo mi
odavde, sa Balkana, samo mogli da sanjamo: ne postoje zavere, krediti se odobravaju,
sniženja su velika, barovi su puni kao i novčanici, društveni život je naizgled izuzetan,
ali junaci naših priča svedoče o sveprisutnoj praznini. Zato ovaj problematični, posrnuli
čovek spoznaje život klizeći kao preko ivice noža: počiniće ubistva i sklon je izdaji, dok
beskompromisno ispituje i razdvaja istinu od tog lažnog raja.
Besmisao, tako, postaje kategorija bivstvovanja kod mnogih danskih junaka i
junakinja, a kod finskih još više: kod njih je osećaj života u mraku još izraženiji, a ljudi
su posve otuđeni. Priče noara nameću sledeću sliku: tunel propasti kojim čovek klizi. I
mada su ove reči suviše opskurne, pozivam čitaoca da u devojci koja ne može da se
iščupa iz „sveta senki“, odnosno iz droge i prostitucije, pronađe razlog zašto je toliko
posrnulih, njoj sličnih. Nije li ova književnost ta koja poziva čoveka da pomogne i da se
probudi, da prepozna i pogleda oko sebe, ako ne i da pronađe bilo kakvo rešenje i spas, o
čemu piše Kristijan Lundberg u priči Divlji, okrutni grad, koja je pamflet, gotovo
dokumentarni film o unutrašnjoj teskobi.
Kristijan Lundberg će nam, u svojim pesimističkim, gotovo naučnofantastičnim
vizijama, opisom nekoliko ubistava i smrti, dati sliku odvratnog grada, punog svireposti,
u kome ljudi stradaju bez imalo ljubavi. A tu je i vizionarska priča Temua Kaskinena u
kojoj se čovek, naizgled pun samopouzdanja, survava, i njegovo lažno samopouzdanje
nestaje, dok mi razmišljamo zajedno s protagonistom, hladnog i kamenog srca, dišemo
zajedno sa silovateljom i rasistom, korumpiranim policajcem i perverznjakom.

Zajednički imenitelj svih priča je naizgled konfuzan monolog, koji izvire odasvud, i iz
pasivnosti čoveka koji je pretrpan obavezama, ali bez vere (u svet). Zajedno s junacima,
čitajući ove redove, šetaćemo se zabačenim ulicama Kopenhagena, Malmea i Helsinkija,
a iskrsnuće nam i poneka slika našeg Beograda, Novog Sada ili Niša, možda i nekog
drugog grada u kome živimo. I kao Beograd, koji se masakrira do neprepoznatljivosti, s
kulama poput falusa perverzno zabodenim u reku, s plastičnim flašama i kesama na
beogradskim obalama, oko kojih plivaju patke, guske, beli, i poneki crni labud
pridošlica, i s novobegoradskim naseljima u kojima vlast otima svojim stanovnicima
poslednje zelene parcele, u ovom prepoznavanju ne možemo a da ne podelimo sumorno
osećanje prevarenosti. I ovde, i u Danskoj, u Finskoj i u Švedskoj. Da li smo nešto mogli
da učinimo da ne budemo stado, da ne budemo vanzemaljci bez srca, ili gomila ludaka s
vezanim rukama, zašto smo dopustili da nas ova civilizacijski sunovraćena epoha tako
umrtvi i dovede do GRADA PUNOG SENKI I UTVARA, do grada bez osmeha i
života?
Tatjana Simonović
 GRETELIZE HOLM
KAP KOJA JE PRELILA ČAŠU
Istedgede

Uprkos duplom džin-toniku i dvema malim ružičastim tabletama koje je volela da zove
„pilulicama za opuštanje mišića“, ruka joj je drhtala dok je ukucavala broj. Gotovo da
nije disala dok je slušala umiljati glas: „Dobili ste Gradski seks i luksuzne masaže. Za
telefonski seks, pritisnite 1. Za informacije o seksu preko interneta, pritisnite 2. Za
zakazivanje susreta, pritisnite 3. Za lične usluge, pritisnite 4 –“
Prekinula je vezu smesta, kao da se opekla, sipala sebi jedan draj martini i
sklupčala se u dobro očuvanu, originalnu jaje-fotelju Arnea Jakobsena.1
Pogledala je, ne čuvši ništa, iz svoje vile na put pored obale, čekajući da je alkohol
opusti i učini hrabrijom. Njena kućna pomoćnica, Filipinka, prijateljski joj se nasmešila
kroz staklo koje je upravo prala.
Posle pola sata, Kler Vinter znala je da je spremna. Bilo je to jedino rešenje, jedini
izlaz iz te situacije, kako je rekla sebi.
Ponovo je okrenula isti broj i pritisnula 4 za lične usluge.
„Ovde Boni. Šta mogu da učinim za vas?“
„Ja sam Mišel Jensen i interesuje me da li postoji mogućnost da radim za vas.“
„Postoji izvesna mogućnost ako izgledaš veoma dobro i ako znaš šta treba da radiš.
Koliko imaš godina, i koliko dugo se baviš ovim poslom? Da li si dobra u nečemu?“
„Imam trideset četiri, ali izgledam kao da mi je dvadeset šest, stvarno. Moram da
priznam da nemam mnogo iskustva, zapravo, početnica sam. Ali znaš kako, teško se
zarađuje i ako ti treba nešto više keša, onda, zašto da ne… naročito ako si prirodno
talentovan?“
„Hajde onda da vidimo kako izgledaš, pa da popričamo o tome. Dođi oko šest ako
možeš, i ako imaš neke svoje porno fotografije, ponesi ih sa sobom na CD-u.“
„Nemam.“
„Nema problema. Videćemo već nešto. Zapravo, trebala bi nam jedna Dankinja,
tako da, ako si dobra…“
Kler se malo smirila. Boni je zvučala normalno, kao neko koga srećeš svaki dan.
Koliko bi to moglo da bude teško?
Izabrala je tamnu periku i ogromne sunčane naočare. Najstarije farmerke koje je
imala. Crvenu čipkastu bluzicu je obukla ispod crne kožne jakne, koju nije izvadila iz
ormara barem pet godina. S obzirom na to kakvu je ekskluzivnu garderobu imala, ovo
što je obukla delovalo je najjeftinije, tako je barem mislila, i sve je to ukrasila

1 Arne Jakobsen je poznati danski arhitekta i dizajner. (Prim. prev.)

jarkocrvenim sjajnim ružem, i tonom teškog sladunjavog parfema, koji je greškom bila
kupila.
Naravno, nije mogla da se odveze svojim jaguarom do bordela, zato je pozvala
taksi i zamolila vozača da je odbaci do Glavne železničke stanice. Vožnja je koštala
osamsto kruna.
Novembarska pomračina teško je ležala nad gradom, i zato je sunčane naočare
stavila navrh glave dok je hodala ulicom Istedgede, gde je prvo prošla pored nekoliko
hotela uz samu stanicu, a zatim pored seksi i porno šopova koji su bili ukrašeni za Božić.
Izgledalo je neverovatno, pa je morala da zastaje i gleda u izloge. Božićne jaslice u
kojima je bio mali Isus bile su okružene ogromnim brojem dilda. Seksi lutka na
naduvavanje sa silikonskom vaginom obmotana ukrasnim božićnim sijalicama s
crvenim srcima. Lisice, kožni bičevi, maske za lice i pojasevi nevinosti visili su na
plastičnoj božićnoj jelci sa zvezdom na vrhu i ledenicama koje su visile s grana.
U skrovištu, Kući muškaraca, gosti koji su nameravali tu da provedu noć, već su
počeli da pristižu. Promukli glasovi, zveckanje flaša i tuberkulozni kašalj podizao se iz
grupe odrpanih i prljavih beskućnika. Kler je odlučila da pređe ulicu i nastavi drugom
stranom.
Bilo je nekakve ponositosti u crncima sjajne kože, kraljevima ulice, koji su se
skupljali u grupe od po dvojice, trojice, obeležavajući svoje teritorije, dok su crnkinje
uplitale kose u frizerskim salonima sa zidovima prekrivenim perikama i umecima za
kosu svih boja.
Afrički frizerski saloni bili su nešto sasvim novo, mislila je Kler, koja nije kročila u
Vesterbro još od osme godine.
Pred nju je iznenada izleteo jedan pijanac, koji je na golom telu imao otkopčan
kožni prsluk, izašavši iz nekakvog suterena za tetoviranje, i sudario se s njom. Ceo
njegov torzo, od obrijane glave sve do pojasa, bio je prekriven tetovažama.
Onda je prošla pored još seksi šopova, pored mladih Azijatkinja, još radnji, i čudno
iskombinovanih suvenira, božićnih ukrasa, seksi donjeg veša i igračaka, još barova i
bordela.
U Skelbekgede, ulične prostituke, one na samom dnu lestvice, one najočajnije – već
su bile zauzete. Učinilo joj se da su to bile uglavnom zavisnice i Afrikanke. Nekolicina
muškaraca išla je napred-nazad pomno ih premeravajući, dok su drugi tajanstveno
promicali u automobilima.
Smena od devet do pet, tako su zvali ove mušterije kad je bila devojčica.
U Istedgede, na mestu gde sve počinje da izgleda otmenije, skrenula je desno u
jednu sporednu uličicu.

***
Zastala je kad je čula zvuk SMS poruke. To se Džon javljao iz Rija: Sve je, draga,
dobro. Brazil je zemlja mogućnosti. Velikih dogovora. Jedva čekam da se vratim kući,
devetog decembra. Grlim te i ljubim.
Odmah mu je odgovorila: Hvala, srce. Upravo idem prema novom fitnes centru.
Pokušavam da uđem u formu do Božića. Čuvaj se.
Fitnes centar biće njen alibi. U džepu je imala karticu od jednog.
„Oh! Imaš stila!“, rekla je Boni, gledajući je skoro zaljubljeno kako na jedvite jade
povlači teška vrata i hodnikom prilazi recepciji.
Ikea, primetila je Kler Vinter. Jeftino, ali svetlo i čisto, i manje bedno nego što je
očekivala. Ugaona garnitura bež boje i niski stočić s porno časopisima. Pult s mašinom
za kafu i plastičnim šoljama. Na zidu televizor s ravnim ekranom na pokretnom nosaču.
„Ovde primamo samo klijente koji dolaze po dogovoru. Zovu telefonom ili se za
susrete dogovaraju preko interneta. To je, svakako, pravilo. Ako nema nikoga i ako je
sve mrtvo, onda ih tražimo na ulici. Vodim računa o rasporedu po smenama i o
sastancima, sređujem račune i papire, i uglavnom sedim ovde.“
Boni je pokazala na stolicu i sto iza pulta.
To je madam, mislila je Kler.
Boni je bila bliže šezdesetim nego pedesetim. Imala je višak kilograma, na sličan
način kao alkoholičari, imala je naduven stomak i tanke ruke i noge, i crveno lice s
velikim porama, koje su još više dolazile do izražaja zbog pudera koji je nosila, a glas
joj je bio promukao i nazalan.
Nastavila je: „Nas petoro radimo puno radno vreme. Čekaj, nije tako, nas petoro
smo radili puno radno vreme. Alete, naša Dankinja, umrla je pre dve nedelje. Tužna
priča. Trenutno ima toliko nekvalitetnog heroina oko nas. Nije da je Alete bila zavisnica,
ne, ne, fiksala se, tako, samo s vremena na vreme, da bi se dobro osećala, jednostavno
nije imala sreće… Zar ti ne ličiš na…?“
Kler je odmahnula glavom. „Ne, ja se držim droga koje se nabavljaju u
supermakretu, u Brugsenu“, odgovorila je.
„Dobro je, jer droge te samo vode na dno!“ Boni je zaštitnički stavila ruku preko
njenog ramena, pogledala je pravo u oči i skoro prošaputala „Ne mogu ni da prebrojim
koliko ih je odapelo noseći stileto cipele…“ Onda je nastavila, poslovnije: „Trenutno
imamo dve Tajlanđanke i jednu Rumunku, slatke devojke, baš su slatke. Ali Tajlanđanke
ne govore danski. Ovde su s turističkim vizama, po tri meseca bez prekida. Tereza iz
Rumunije ima boravišnu dozvolu i govori pidžin danski. Problem je u tome što sve više i
više mušterija hoće samo Dankinje. Plaši ih cela ova halabuka oko trgovine ljudima.
Bože, strankinje nas preklinju za posao, a mi, na primer, sad odbijamo devojke iz Afrike,
pa one pale i žare po gradu, kako se kaže.“
Boni se nasmejala svojoj dovitljivosti, pa je nastavila: „Ja se staram o telefonskim
pozivima i jeftinom seksu preko interneta, gde mogu da masturbiraju na audio ili video
snimak koji im pošaljem, zajedno s razgovorom uživo, dahtanjem i stenjanjem. Deset
kruna minut! Ne zvuči kao da je mnogo, ali to zapravo donosi značajan priliv novca.
Onda imamo i veb kamere. Tu mogu da plate da gledaju uživo snimljene scene. Najveći
broj njih, ipak, želi seks s devojkama, što je, naravno, mnogo skuplje jer je kontakt
neposredan i interaktivan, ali kad se radi o novcu, samo me pusti i ja ću se pobrinuti…“
„Koliko?“
Kler je zauzvrat dobila srdačan osmeh: „Ti možeš da osvojiš džekpot! Ti si
ekskluzivna, pripadaš visokoj klasi, još si i Dankinja!“
Kler je ćutala, pa je Boni postala nestrpljiva: „Evo, da pretpostavimo, kad je dobar
dan, kad primiš osam ili deset mušterija, odeš kući s pet hiljada kruna. Puta dvadeset…“
„Ali firma uzima svoj deo?“
„Da, uzima šezdeset posto tvoje zarade. To je tako. Novac ide na kiriju, reklame,
opremu, zalihe, prevoz, obezbeđenje. Ovde se ništa ne krije. Računamo da ćemo mnogo
izvući iz božićnog biznisa, a Kopenhagen je jedini preostali grad u celoj Skandinaviji
gde još uvek može legalno da se plati za seks. Bangkok severa, ha, ha!“
Boni joj je pokazala sobe. Tri su imale bračne krevete, ogromna kupatila s
đakuzijem i drugim hidromasažnim kadama – na usluzi klijentima – i svlačionicu, i
garderobu punu neophodnih rekvizita za posao.
Boni ju je odmerila pogledom i zaključila: „C korpe i trideset osam. Imamo sve što
je potrebno za tebe, ali sasvim je u redu ako poneseš nešto svoje sa sobom.“
Zadnje stepenište vodilo je od vrata čajne kuhinje do zvučno izlovane sobe u
podrumu, za sadomazohiste.
Soba je bila polumračna, i Kler je počela da drhti dok su joj se oči privikavale na
mrak. Sprave za mučenje, vešala, gvozdeni kavez, klešta, bičevi. Lanci. Maske, gumena
i kožna odeća i različiti instrumenti koji se guraju u različite otvore na telu.
„Ovde dole bićeš kraljica i gospodarica, mislim. Hoću da znaš da su mnogi naši
klijenti mazohisti, i da su to uticajni muškarci s ekskluzivnim ukusom. Da li si probala
to ranije?“
„Nisam“, odgovorila je Kler. „Ali imam bujnu maštu.“
„Dobićeš neke snimke da ih poneseš kući sa sobom. Imamo snimljene filmove s
većinom naših redovnih klijenata. Svi oni imaju različite želje. Najbizarniji od svih je,
trenutno, neko ko želi da mu se zabadaju igle u kožicu na penisu – da li si u stanju da
radiš tako nešto?“
Kler je klimnula glavom. „Ako je to deo posla…“
„Takođe, bićeš očigledan izbor za eskort servis, i to onaj najviše klase. Lase je naš
vozač i telohranitelj. Kad izađeš s novim klijentom, imamo bezbednosni sistem. To je
specijalni mobilni telefon koji ostaje uključen, tako da Lase može da čuje baš sve. On je
takođe Medin čovek.“
„Medin?“
„Meda je naš vlasnik, on poseduje celu ovu zgradu. Njemu plaćamo kiriju, Lase to
radi. Meda je okej. S vremena na vreme dođe ovde na sesiju, dole u sobu za mučenje.
Upoznaćeš ga. On će odlepiti za tobom.“
„Ja neću da mene bilo ko muči i bičuje“, odlučno je rekla Kler.
 „Naravno da ne. To nije problem. Jedna od Tajlanđanki, Sindi, ona je baš izdržljiva.
Ona prima sve sadiste… a Tereza izlazi na kraj sa starcima i onima koji gadno izgledaju,
i sa hendikepiranima…“
Problem je iskrsnuo kad su se vratile na recepciju.
„Idem po našeg fotografa da napravi neke fenomenalne slike za vebsajt. Pokazaću
ti“, rekla je Boni i sela za kompjuter.
„Neću da se pojavim ni na jednom sajtu. Ako je to uslov, onda je najbolje da
zaboravimo na celu stvar“, rekla je Kler.
Boni ju je ozbiljno pogledala i rekla: „Oni moraju da znaju za koga plaćaju. Da li
možemo barem da pokažemo tvoje telo, bez lica?“
„Ne“, odgovorila je Kler.
„Onda ćemo da napravimo izuzetak i da stavimo tuđe telo. Toliko si lepa da niko
neće biti razočaran ako primeti da smo ga prevarili.“
Pojavio se sajt.
Boni je pokazivala prstom: „Ovo su naše Tajlanđanke Sindi i Lara. Sve ih tako
zovemo. Dovodimo nove devojke na svaka tri meseca. Ni one ne žele da pokažu svoja
lica. Zbog vlasti, uglavnom. Ipak imaju samo turističku vizu… A ovo je Alete. Još nismo
skinuli njenu sliku sa sajta. Zar nije slatka?“ Niz Bonino lice skotrljale su se suze koje su
upile njene raširene pore na koži.
Kler je gledala u mršavu devojku praznih očiju, poluotvorenih usta i
neproporcionalno povećanih silikonskih grudi „kako se igra sa sobom“ kako je pisalo
ispod njene slike. Gurala je u sebe crni dildo.
„Očigledno nije imala porodicu. Mi smo bili jedini na njenoj sahrani“, uzdahnula je
Boni. „Koje ime želiš da koristiš?“, pitala je zatim.
„Mišel“, odgovorila je Kler.
„Zar hoćeš da koristiš svoje pravo ime?“
„Samo me zovite Mišel“, potvrdila je Kler. „I daću vam broj svog mobilnog, ali ne
i broj lične karte, niti svoju adresu.“
„U redu, pristajem“, odgovorila je Boni, praveći se luda pred pričom ove elegantne
žene koja je odlučila da se isproba kao kurva.
Boni je uzela da prikuplja materijal na DVD-ovima, koji će Kler pregledati pre
nego što bude počela da prima klijente, i onda joj je dala papir s cenovnikom.
„Ovo je lista usluga koje pružamo s cenama. Mi ovo zovemo meni“, objasnila je.
Kler je pregledala papir. Danski, švedski, francuski, grčki… seks sa ženama, seks u
kadi, sado&mazo, poslovna pratnja, jedna devojka, dve devojke. Uobičajena cena bila je
trinaest hiljada kruna za jedan sat u bordelu, ali je u tekstu bilo naglašeno i to da su cene
samo okvirne, i da klijenti mogu da imaju individualne zahteve i prema tome sračunate
cene.
„Zapravo, trenutno smo u takvoj situaciji da nam treba neko ko će zameniti Alete.
Kad možeš da počneš?“
„Sutra“, odgovorila je Kler. „Samo moram sve ovo da pogledam.“ Pokazala je
glavom prema DVD-ovima.
 Upravo u trenutku kad je kretala, Sindi i Lara su ušle s Laseom, koji joj se, onako
osunčan i nabildovan, s konjskim repom, prijateljski nasmešio. Bili su kod jednog
klijenta po pozivu.
Lase je bacio četiri hiljade kruna na Bonin sto.
„Ovo je Mišel, ona počinje da radi od sutra“, rekla je Boni kao uvod.
„Mišel, izgledaš fenomenalno!“, rekao je Lase i opipao joj grudi kao znak
odobravanja, zavodnički joj namigujući.
Dve Tajlanđanke su se rukovale s njom mlitavo, i stidljivo se nasmejale gledajući u
pod, a zatim su otišle u svlačionicu da se presvuku i pripreme za večernje klijente.
Kler Vinter zaustavila se ispred fitnes centra na putu prema kući, pričajući veoma
glasno i ljubazno s čovekom koji je radio na recepciji i s muškarcem koji je stajao pored,
kako bi bila sigurna da će je neko primetiti.
Kod kuće je sipala sebi dupli džin-tonik, koji je pila dok se kupala u svojoj velikoj
luksuznoj kadi s mehurićima. I baš kad se s laptopom i Boninim DVD-ovima namestila
u svoj krevet, koji je mogao da se diže i spušta, od Džona joj je stigao SMS za laku noć:
Draga, šta misliš da provedemo Božić i Novu godinu ovde, u Brazilu, pronašao sam
neverovatan hotel na plaži i vreme je prelepo?
Odgovorila je: Divno. Upravo mi to i treba – da se sklonim od ovog vlažnog i
hladnog mraka.
Rezervisaću luksuzni apartman i srediću sve za put. Da li je u redu da krenemo oko
dvadesetog decembra?
To je odlično. Ljubim te i grlim. Laku noć.
Zatim je pustila prvi DVD da bi učila od kurvi na delu.
Već do ponoći je znala da će i ona sve to moći da radi. Imala je plan. Napustiće
svoje telo dok to bude radila, ali će ostaviti uključen mozak. Uglavnom, sve je to bilo
banalno i uobičajeno – pravi stereotip, baš kao što je Boni i rekla da će biti.
„Njima je važno da veruju da su fantastični, da imaju ogromne đoke i da te stvarno
uzbuđuju. Ako igraš tu ulogu, gotovo ništa ne može da omane.“
Prvo i osnovno što joj je bilo na pameti, bilo je da se dobro zaštiti. Neće imati ništa
sa sadistima, nikakav analni seks, neće se ljubiti, ne pristaje na seks bez kondoma, niti
na nesigurne sastanke. U javnoj kući postojala je dugmad za alarm, a Lase je uvek imao
uključen telefon za pozive van kuće.
Osetila je sigurnost zbog pravila koja je sebi odredila, a dobila je i status
ekskluzivne poslovne pratnje.
Prošla je prva nedelja, i svi u kući bili su zadivljeni novom, otmenom pridošlicom.
I klijenti su bili oduševljeni.
Lokalni političar, policijski narednik, tajkun iz sveta nekretnina, tražili su nove
seanse s njom, čim su prve bile gotove. To je bilo sasvim neuobičajeno. Većina klijenata
bi pobegla, osećajući se postiđeno posle susreta, i obično se ne bi javljali sve dok ih sam
nagon ponovo ne bi savladao.
Ubrzo je naučila šta da odgovori na pitanje koje su večito ponavljali: „Zbog čega bi
jedna slatka, lapa devojka kao ti…?“
 „Teška su vremena, i ovo je posao kao i svaki drugi“, odgovarala bi.
Već trećeg dana, jedan nastavnik u srednjoj školi, strogih moralnih ubeđenja, hteo
je da je „spase“.
„Suviše si dobra za sve ovo. Ja sam samac i ne bih imao ništa protiv da imam
devojku kao što si ti“, rekao je.
Kad je to, u čajnoj kuhinji, ispričala ostalima, svi su umirali od smeha.
Ali sedmog dana desila se katastrofa.
Jedan sadista, manijak, koji je sa Sindi otišao u sobu za sadomazohiste, pobegao je
ne plativši. Sindi se nije osećala dobro jer ju je nekoliko puta gadno udario u glavu, a
zadobila je i ranu na ruci, i to tako što je pokušala da izbegne ubode nožem.
Sedela je u kuhinjici i plakala od bolova, s kuhinjskom krpom koju je obmotala oko
povređene ruke.
„Mora da ode u hitnu pomoć“, rekla je Kler.
„Problem je u tome što je ona ovde ilegalno“, odgovorila je Boni.
„Da, to jeste problem, ali nazvaću Medu“, rekao je Lase. Okrenuo je broj telefona
vlasnika bordela i objasnio mu situaciju. Obavivši dugačak razgovor, obratio se svima:
„Meda je rekao da, bez obzira na posledice, može da ide u hitnu pomoć. Ali možemo
prvo da je pošaljemo kući i da uzmemo novu… Da li želiš da ideš kući?“, pitao ju je na
engleskom.
Sindi ga je pogledala polusvesno, a onda joj je glava pala na grudi.
„Verovatno je doživela potres mozga“, rekla je Kler. „Imam predlog: znam doktora
u privatnoj bolnici koji će biti diskretan. Pustite me da se pobrinem za celu stvar.“
Svi su se složili, pod uslovom da niko to ne kaže Medi.
„Samo, ja moram da vozim Laru i Terezu, imamo dogovorene seanse, tako da ćeš
morati da ideš taksijem“, rekao je Lase.
Kler je prvo pozvala taksi da ih odveze u Kistvejen, njenoj kući. Uzela je pasoš i
boravišnu vizu svoje služavke Filipinke, a onda su se odvezle u privatnu bolnicu.
„Moja služavka se povredila. Udarila je glavu i posekla ruku…“, objasnila je
doktoru.
„Deluje mi dezorijentisano. Moraćemo da joj skeniramo mozak i da je zadržimo na
posmatranju. Ovo na ruci nije ozbiljno, nisu presečeni ni tetiva niti bilo kakvi vitalni
krvni sudovi, ali moraćemo da je ušijemo“, rekao je doktor pošto ju je kratko pregledao.
Onda je ispitivački pogledao u Kler. „Meni ovo izgleda kao da je napadnuta.“
„Da, posvađala se s jednim Filipincem, svojim dečkom, ali on je već krenuo iz
zemlje, danas odlazi, verovatno je već odleteo, a ona neće u policiju… Da li želite da
sad platim depozit?“
„Da, hvala.“
Odvezli su Sindi na kolicima, dok je doktor ispisivao izveštaj na papiru, unoseći
različite detalje iz pasoša.
„Njeno ime je dugačko i mi ga teško izgovaramo“, rekla je Kler. „Zato se svima
predstavlja kao Sindi. Ne govori danski i razume samo malo engleskog, ali smo nas dve
našle način da komuniciramo i da se razumemo. Zato me, molim vas, zovite ako bude
ikakvih problema – i obavestite me kad mogu da dođem po nju. Javiću se.“
Ime: Sindi, tako je napisao doktor, i ljubazno klimnuo glavom Kler.
Platila je depozit od dvadeset hiljada kruna svojom zlatnom karticom.
Iste večeri rekla je Boni: „Sledeće nedelje mi dolazi porodica u posetu. Moraću
dosta da radim od kuće, zato me ne raspoređuj u smene.“
Zapravo, Džon se preksutra vraćao iz Brazila. Dobro je razmislila o tome kako da
sakrije ono šta je radila. Njeni izgovori biće odlasci u fitnes centar i posete prijateljima.
Na svu sreću, on nije imao potrebu da je proverava, i nije bio sumnjičav tip.
Bila je nedelja uveče, a trebalo je da dođe kući u utorak ujutru. Dvoumila se oko
toga da li da ga iznenadi tako što će ga sačekati na aerodromu. Ne, to bi delovalo baš
čudno. Njegov auto je tamo bio parkiran, i uvek se vraćao kući sam. Trebalo bi da ostane
kod kuće i dočeka ga s toplom kadom i ukusnim obrokom. On je tako voleo.
„Ponedeljak je u redu, ali u utorak ne mogu da radim“, rekla je Boni.
Boni se namrštila i zabrinuto rekla: „Onda ću morati da počnem da zovem slobodne
devojke. Trenutno ima previše gužve. Božić je. Ali, u redu. Moraš da središ stvari kod
kuće“, uzdahnula je.
U ponedeljak, Kler je imala tri poziva pre nego što ju je Boni nazvala u šest sati:
„Okej, slušaj. Meda želi večeras seansu s tobom. Dolazi u devet, i stvarno se raduje
što će te videti, posle svega dobrog što mu je Lase ispričao o tebi. A kao što znaš, Meda
je pomalo poseban tip. On voli malo žešće i da dugo traje. Da bude vezan i s povezom
preko usta. Sprave, kavezi i sve ostalo.“
Kler je pogledala na sat. „Imam seanse sve do devet, i moram nešto da pojedem.“
Boni: „Savršeno. Lara i Tereza će da ga vežu i rastegnu, i onda može tu da ostane i
sačeka dok se ti ne pojaviš kao crna gospodarica noći, eksploatatorka robova… Da ne
zaboravim, on voli periku s dugom crnom kosom i mnogo tamne šminke na očima. Uh,
da znaš i ovo: kad ti namigne, prestani da mu nanosiš bol. U tome je trik.“
Kler je otišla u privatnu bolnicu sa cvećem za Sindi, i da čuje kakvi su rezultati
skenera. Vesti su bile loše. Skener je otkrio hematom na mozgu. Sindi je bila potrebna
ozbiljna operacija.
„Večeras ćemo da je operišemo i nadamo se najboljem, ali postoji rizik da će joj
ostati trajne posledice. Hematom je na nezgodnom mestu…“
Doktor je doneo snimak i pokazao joj, objašnjavajući. Kler je samo delimično
slušala. Iznutra je kiptela od besa.
Kad se vratila u bordel, obukla se od glave do pete u cirkusku garderobu: stileto
cipele, mrežaste čarape, kožni kostim, stavila je masku i crnu periku i uzela bič. Onda je
navukla dugačke rukavice.
Duge rukavice nikad nije skinula u toj sobi.
„Dogovor je da on do sutra ostane tamo dole, ali ti možeš da odeš nakon dve ili tri
ejakulacije. Takav je dogovor. Onda želi još jednu ujutru, pre nego što ode kući kod
svoje žene, ali Lara i Tereza će se pobrinuti za to…“
Nešto pre deset, ulazi u zvučno izolovanu sobu u podrumu.
 Džon Vinter, kome je nadimak Meda, stoji go golcat na maloj platformi za koju su
mu privezane noge. Ruke su mu pozadi, uvezane lisicama, a lisice su vezane teškim
metalnim lancem. Donji deo njegovog lica pokriven je čudnom kožnom kreacijom, s
loptom koja mu je u ustima. A oko vrata labavo visi omča.
Mogao je da komunicira samo očima, i Kler je u njima videla koliko željno
iščekuje sve što sledi. Pogledala je celo njegovo telo, zaustavivši pogled na njegovoj
erekciji.
Nije je bio prepoznao, i to ju je iznenadilo.
Teško se izborila s nagonom da ga išiba, jer je bila besna. Njegov penis je već
pohlepno stajao na njegovom stomaku, i sama pomisao na to da treba da ga zadovolji
stvarala joj je mučninu.
Umesto toga, strgnula je periku sa sebe, a zatim i kožnu masku. Njegov ud je pao i
smežurao se kao uplašeni pužić, i videla je iskren strah u njegovim očima.
U trenutku slabosti, pomislila je da skloni povez s njegovih usta da bi mogao da joj
odgovori na pitanje: ZAŠTO?
Ali ne, odavno je odlučila. Bez objašnjenja i izgovora, bez daljih laži. Umesto toga,
počela je da govori: „Džone, iznenadio si me na dva načina. Prvo: očekivala sam te, ali
ne noćas. A drugo: nisam znala da si makro. Mislila sam da si samo klijent.“
Obrazi su mu se pomerali, i slab zvuk nalik zvižduku dopro je ispod kožne lopte u
njegovim ustima, dok su se njegove oči, pune neizvesnosti, caklile od užasa.
„Kako sam saznala?“ Ah, bilo je toliko prosto: tvoj tajni mobilni telefon s pripejd
karticom. Stajao je u fioci tvog stola, vibrirao je, onog dana kad sam te čekala u
kancelariji – kad si kasnio na ručak u Kong Hans. Pročitala sam sve poruke o Aletinoj
smrti. Bilo je pomalo tajanstveno: A je umrla od PD – tako izgleda. Odmah sam
razumela tu skraćenicu. Moja majka umrla je od predoziranja. Ubistvo ili samoubistvo?
Nikad neće biti otkriveno, zar ne? Ja to zovem ubistvom, bilo da je sirota žena sama sebi
zabila iglu ili ne!“
Onda je klonula i zaćutala. Pokušala je da dozove sliku svoje majke, ali jedino čega
je mogla da se seti bio je vrisak i njene uplašene oči.
Dok je njena majka zabavljala klijente, Kler se skrivala u plakaru, a kad se izjutra
išunjala odatle, njena majka je ležala na kauču hladna i mrtva. Igla je stajala u pepeljari.
Kler je onda smeštena u sirotište, a kasnije dodeljivana u bezbroj hraniteljskih
porodica. Dobro se snalazila, i nikad više nije ni kročila u Vesterbro.
Džon Vinter je očajnički drmusao lance.
Nastavila je: „Prvo sam mislila samo da se razvedem, ali onda mi je palo na pamet:
zašto da se razvedem od biliona kruna? Poruka od gospodarice dala mi je ideju. Čekala
sam te, čekala sam na ovaj sat u sobi. Pre nego što umreš, želim da znaš da je Sindi,
devojka koju si hteo da isporučiš iz zemlje, ona s krvarenjem na mozgu, večeras
operisana. Oporaviće se. Pretpostavljam da je jedini razlog što si kupio ovu zgradu taj
što si hteo da imaš lak pristup seksualnim uslugama, a zarada koju si dobijao od kurvi
bila je mali bonus koji si pohlepno stavljao u svoj džep. Ali to je njima mnogo. Zato
planiram da im sve to vratim kad se pobrinem za tvoj imetak. Zbogom, Džone.“
 Sve što je trebalo da uradi bilo je da zategne omču oko njegovog vrata.
Bio je na vrhuncu dok je umirao.
Sledećeg jutra, noseći svoju toplu bundu, elegantna Kler Vinter stajala je na
aerodromu čekajući svog muža. Kad se nije pojavio na letu iz Rija, pozvala je avionsku
kompaniju, a zatim i policiju. Pokazala im je poruku u vezi s njegovim dolaskom i bila
na ivici plača. Posle nekoliko sati, otkrili su da je on stigao u zemlju prethodnog dana.
Otprilike u isto to vreme, policija je saznala da je u bordelu na Vesterbrou pronađen
mrtav čovek. Ova dva incidenta nisu odmah povezana. Kler Vinter je dobila poziv na
tajnom mobilnom telefonu s pripejd karticom. Razgovor je bio kratak, nešto u vezi s tim
da će račun biti plaćen.
Onda je bacila taj telefon u kanalizaciju, a karticu na drugo mesto.
Do večeri, policija se pojavila pred vilom na obali. Imali su razloga da veruju da je
Klerin muž mrtav, i pitali su je da li može da sedne.
Kler se slomila kad su identifikovali telo. Ponudili su joj hitno savetovalište, što
nije odbila. Rekla je: da, molim vas.
U svim tabloidima pisali su o istoj vesti: jedan od manje poznatih danskih
bilionera, dansko-američkog porekla, Džon Vinter, pronađen je mrtav nakon seksualne
igre koja je krenula naopako, u bordelu na Vesterbrou. Kao trag u slučaju njegove smrti,
policija traži nisku ženu koja govori španski i zove se Mišel. Ona je verovatno iz Južne
Amerike. Prema svedočenju zaposlenih prostitutki u bordelu, ta žena je nedavno bila
angažovana na probni period, i bila je na seansi sa Džonom Vinterom u bordelu, u sado-
mazo sobi, gde se nesreća i dogodila. Džon Vinter, 46, zaradio je svoje bogatstvo
gradeći stambena naselja u inostranstvu. Nedavno je kupio i gradilišta u Rusiji i Brazilu,
gde je njegova proširena kompanija uključena u restrukturiranja. Kompanija poseduje
mnogo nekretnina u Danskoj, kao i van zemlje.
Doktor je preporučio Kler da se preseli u hotel kako bi izbegla navalu novinara, pa
je uzela apartman u Dʼangleteru. Predsednik upravnog odbora u razvojnom odeljenju
Džona Vintera, ugledni poslovni advokat, izjavio joj je saučešće.
Kompanija je dobro poslovala i mogla je da nastavi tako, kao da se ništa nije ni
desilo, s jednom razlikom – sad je ona bila vlasnica većine akcija.
„Ovu zimu provešću u našoj kući na Floridi, ali želim da me neprestano
obaveštavate o svim značajnim dešavanjima u kompaniji, a takođe želim i da
učestvujem na svim sastancima odbora“, rekla je.
Upravnik je klimnuo glavom: „Naravno.“
Ponovo je stajala na aerodromu. Upravo je čekirala prtljag kad je neko potapšao po
ramenu. Okrenula se i ugledala naduveno lice s porama kao kraterima.
„Boni!“
„Nećeš nas zaboraviti, je lʼ da?“
„Naravno da neću. Znaš me! Ali sve prvo mora da se stiša. To razumeš, zar ne?“
„Naravno.“
I mahale su sve dok se jedna drugoj nisu izgubile iz vida.
 JARKO SIPILA

BOŽIĆ NA ZADATKU
„S nebeskih visina stižem do vas, donosim vam vesti radosne i nove, donosim vam vesti
dobre…“
Grupa ljudi je sumorno zapevala himnu, sem jedne starije dame u bundi, čiji glas je
odmah, čim je zapevala, zazvonio visoko, operski. Detektiv Kari Takameki nije bio baš
mnogo zainteresovan za njen glas, već ga je zanimalo kako je uspela da zadrži bundu.
Stara siva kamena crkva iz XV veka, u Espou, bila je krcata kao i uvek na Badnje
veče. U crkvi je bilo zagušljivo i vrelo. Takameki je presavio svoj mornarski zimski
kaput preko kolena.
„Radosne vesti donosim…“
Takamekijeva žena Karina sedela je s njegove leve strane, a dvojica dečaka, visokih
skoro kao odrasli, s desne. Odlazak na Božićnu misu bio je tradicija u njihovoj porodici
već godinama.
Takameki je osetio da mu mobilni telefon vibrira u džepu sportskog sakoa. Srećom,
setio se da isključi zvuk pre nego što je ušao, jer bi sirena patrolnih kola – što je bilo
njegovo zvono na mobilnom – uništila atmosferu za vreme službe.
Ipak je uzeo telefon. Karina se namrštila videvši muža, ali je nastavila da peva.
Zvao ga je Suhonen. Tajni agent specijalizovao se za biznismene kriminalce i
prestupnike. Dolazio je na Božičnu večeru kod Takamekijevih. Takameki se nadao da ga
nije pozvao da bi mu otkazao.
„Tebi se rodilo dete ove noći…“
Nije mogao da se javi usred mise. Ekran je svetleo neko vreme, a zatim se ugasio.
Međutim, odmah posle toga, ekran je ponovo zasvetleo. Ponovo je zvao Suhonen. Šta se
desilo? Sad će morati da se javi.
Takameki se izvukao iz reda, s telefonom u ruci, uputivši se prema izlazu i
izvinjavajući se. Srećom, s njegove strane, pored dečaka, sedeo je samo jedan par.
Crkveno dvorište bilo je blatnjavo, jer je temperatura bila iznad nule, a nekoliko
dana pre toga padao je sneg. Ni nebo, činilo se, nije obraćalo pažnju na Božić, i ličilo je
na novembarske, sivo.
Dva propuštena poziva. Takameki je pozvao Suhonena.

***

Suhonen je sedeo u svetloplavom sitroenu C3. Skupio je svoju dugu kosu u konjski rep,
koji mu je padao preko kožne jakne. Parkirao se na placu između Olimpijskog stadiona i
Opere. Suhonen je kroz šoferšajbnu gledao pravo na statuu Pava Nurmija. Gola i mokra,
statua finskog junaka, trkača na duge staze, izgledala je kao da drhti.
 Zašto je statua morala da bude gola? Negde je bio pročitao da je umetnik Vaino
Altonen, zajedno s Nurmijem, dizajnirao spomenik oko 1920. godine, iako je statua
ispred stadiona postavljena tek za Olimpijske igre u Helsinkiju 1952. godine. Možda
Nurmiju nije smetalo što je bio go, jer su i stari grčki sportisti bili goli na skulpturama.
Samo, bilo je malo drugačije stajati go na vrućini u Grčkoj, nego na ledenoj lapavici u
Finskoj.
Bilo je skoro jedan po podne, i Badnje veče je počelo da se sleže na Helsinki
svojim mirom i tišinom.
Suhonenu je zazvonio telefon i on ga je zgrabio sa suvozačkog sedišta.
„Je lʼ sam te prekinuo u nečemu?“, pitao je Suhonen. Na ekranu je pisalo da je
Takameki.
„Bio sam na božićnoj misi. Da li postoji gore vreme da te neko pozove?“
„Možda sahrana ili gostovanje uživo na televiziji.“
Takameki se nasmejao: „Pa, šta se desilo? Dolaziš večeras, zar ne?“
„Probaću, samo…“
„Samo šta?“
„Da. Slučaj Ekstrom postaje vruć“, rekao je Suhonen.
„Mogao bi da postane“, odgovorio je Takameki.
Suhonen je gledao policajce iz obližnje stanice, koji su uvodili razbarušenog
pijanca u prikolicu za alkoholičare. Njegova brada ličila je na Deda Mrazovu. „Nikad
nisi siguran s ovim stvarima, ali prema informacijama koje sam dobio, imamo priliku.“
Takameki je zaćutao na trenutak. Odeljenje za ubistva tražilo je Antija Ekstroma
već nedeljama. „Koliko je vruća vest?“
„U ovom trenutku, mislim da je vruća kao božićna sauna“, odgovorio je Suhonen.
Tradicionalna božićna proslava u Takamekijevoj kući počinjala je uvek odlaskom
muškaraca u saunu. „Dosta smo radili na ovome. Bilo bi šteta da propustimo priliku. Ali
previše ću rizikovati ako budem radio sam. A ako bih nekoga pozvao, onda…“
„Ne, nemoj nikoga da pozoveš“, rekao je Takameki. Ostatak njihovog tima uživao
je u zasluženoj slobodnoj večeri. „Doći ću.“
„Ne, nemoj, hoću da kažem…“
„Nećemo se raspravljati. Dolazim. Gde se nalazimo?“, pitao je Takameki.
„Za jedan sat u stanici. Tad ćemo više znati.“

***

Na nadgrobnom spomeniku iznad crkvenih vrata pisalo je da je gospođa Silferberg

umrla 1835. Takameki se nakratko zamislio, pitajući se kako li je Espo izgledao pre
dvesta godina. Možda su i tada policajci bili zauzeti na Božić.
Takameki je otvorio teška vrata. Unutra, beseda je još uvek trajala. „Potreban nam
je Avgustinov savet: Tražite šta tražite; ali zapamtite da se to što to tražite možda ne
nalazi na mestu gde tražite. Za Božić možemo da se vratimo u detinjstvo, da se vratimo
svojim istinskim osećanjima, i radosti koju nam je tada donosio Božić“, objašnjavao je
pastor.
Takameki se nasmešio paru koji je sedeo na ivici klupe i seo zaobišavši svoje
dečake.
„Šta se dešava?“, opušteno je šapnuo Takameki svojoj ženi.
„Pa, ako pogledaš tamo, videćeš da je pastor usred propovedi.“
Pastor je nastavio: „Treba da se uživimo u Božić više nego ikad, ali da budemo
mudriji nego ranije. Vratite se u detinjstvo. Koji Božić vam je bio najvažniji?
Zajednički. Onaj u kome su vaši najbliži bili svi na okupu.“
Pošto je čuo pastorove reči, Takameki je zamalo zaplakao od osećaja krivice.
Zajedništvo. Voljeni na okupu. Takameki je pogledao svoju voljenu ženu. „Slušaj,
moram na posao“, šapnuo joj je Takameki.
„Na posao za Badnje veče!?“, grubo je rekla Karina, i ne trudeći se da šapuće.
Takameki je primetio kako joj je namah pocrveneo vrat.
Pastor je nastavio s predikaonice: „Božić je težak onima koji putuju kroz život
sami. Mnogih naših prijatelja više nema.“
„Moram. Suhonen je na tragu jednom zlikovcu. Nećemo biti suviše dugo odsutni.
Vratićemo se, makar na hladno pečenje.“
„Zašto moraš da ideš?“
„Ne mogu da nateram nikog da ide umesto mene. A, pored toga, u pitanju je čovek
koga smo dugo tražili. Odvešću vas kući posle službe, i idem pravo u stanicu.“
„Radi šta hoćeš“, rekla mu je žena i ne pogledavši ga.
Poručnik je osetio poznati parfem svoje žene i poljubio ju je u obraz. Karina je
nastavila da gleda napred. Takameki nije više čuo ni reč pastora, koji je, nešto kasnije,
završio s propovedi. Bio je potpuno okupiran Ekstromovim dosijeom i time što će ga
najzad strpati iza rešetaka.

***

Takameki je prvo odvezao porodicu do kuće u Espou, u Lepavari, i sad se već

približavao stanici u Pasili. Radovi u ulici Hakameki trajali su već godinama, ali te
večeri barem nije bilo saobraćaja.
Iako su dečaci već porasli, kad su se približili kući, Jonas je pitao Karinu: „Da li
tata stvarno mora da ide?“
„Misli da mora“, odgovorila je.
Put se peo uzbrdo pored autobuske stanice, dok su bleštava plava svetla
osvetljavala Takamekijeve misli, vraćajući ga u sadašnji trenutak. Prvo je ugledao samo
policijski automobil i kola hitne pomoći, ali ubrzo je primetio i crvenu tojotu koja je
udarila u veliki betonski zid.
 Uniformisani policajac usmeravao je saobraćaj na drugu stranu. Zašto bi se neko
namerno zakucao u beton na Badnje veče? Zašto je još jednoj porodici upropašćen
Božić?
Možda su pastorove govorancije o tome koliko je Božić važan pogrešne. Najzad,
sve što je govorio bilo je da se na kraju uvek vraćamo negde gde smo već bili. Zašto
ljudi nisu mogli da budu srećni u sadašnjem trenutku? Bilo je tako lako izgubiti sve.
Takameki je prošao pored mesta na kome se desila saobraćajna nesreća i video je
krvave fleke na prozoru automobila.

***

Visokog momka zvali su Eviktor. Suhonen se vraški pomučio da dođe do njega. Pravo
ime bilo mu je Martin Sarela, i bio je diler. Policiji je bio poznat od svoje sedamnaeste
godine. Sad, u dvadeset osmoj, njegov problem bio je u tome što nije više bio samo diler
– bio je i narkoman.
Dečko od sto devedeset centimetara imao je konjski rep i kožnu jaknu. Spolja
gledano, iz daljine, izgledao je kao da bi mogao da bude Suhonenov mlađi brat, samo
mnogo viši. I nešto praznije glave.
Sarela je dobio nadimak zbog načina na koji je naplaćivao dugove. Ako njegovi
„klijenti“ nisu imali novac, vodio ih je iz kuće i iznosio sve što je vredelo. Uglavnom, te
stvari ne bi mogao ni da proda, ali Eviktor ih je, svejedno, uzimao, jer su bile važne
klijentima. Naravno, bez obzira na otimačinu, njihov dug se ne bi smanjio.
Eviktor je sedeo u Mekdonadsu, pored igraonice. Suhonenu je laknulo što u
igraonici te večeri nije bilo dece. Porodice za Božić nisu dolazile u Mekdonalds. Eviktor
ne bi bio dobar primer za dečake koji bi trčkarali naokolo. A sudeći po izgledu, nije ni
Suhonen.
„Srećan Božić“, rekao je Suhonen i seo za crveni sto.
Eviktor se nakezio: „Jedi govna.“
„Moći ćeš u zatvoru da jedeš govna“, suvo mu je odgovorio Suhonen i uzeo
nekoliko štapića pomfrita s Eviktorovog poslužavnika. „Nemaš kečap?“
Eviktor nije ništa odgovorio, nego je zagrizao big mek.
„Gde je Ekstrom?“, pitao je Suhonen.
„Šta nudiš?“
„Sad je Božić, vreme da činimo jedni drugima. Ne interesuje me tvoja droga, samo
Ekstrom.“
„Jebiga, nisam ja cinkaroš“, zarežao je Eviktor.
Suhonen je očima fiksirao Sarelu. „Posran je to posao, ali teška su vremena. Ni
američkom predsedniku ne ide baš najbolje, ali moglo bi da bude baš gadno, i to treba da
razumeš. Nemoj previše da razmišljaš, i zaboraviću na prethodnu nedelju.“
Suhonen je prethodne nedelje uhvatio Eviktora sa šesnaest grama heroina. S
obzirom na njegov dosije, to bi mu osiguralo rešetke. Eviktor je preklinjao Suhonena za
milost, jer je želeo da provede Božić sa ženom i dvomesečnom ćerkicom. Suhonen je
zaplenio drogu i obećao mu da će razmisliti o tome.
Oko podneva, Eviktor je pozvao Suhonena i obećao neke informacije o Ekstromu.
Susret u Mekdonaldsu služio je tome da Sarela zadrži makar malo ponosa.
„Govori“, rekao je Suhonen.
Eviktor se zagledao u svoj pomfrit. „Ekstrom ima skladište u garaži preko puta
prehrambene prodavnice u ulici Koskela.“
„Gde tačno?“, zahtevno je pitao Suhonen.
„Ti dobro znaš gde. Pre godinu i po dana, tvoji momci su tamo sve ispretresali
tražeći metadon.“
Suhonen je klimnuo glavom. Znao je gde je ta zgrada.
„Biće tamo između tri i četiri po podne.“
„Sigurno?“, pitao je Suhonen.
Eviktor je potvrdno klimnuo glavom. „Sigurno.“
„Srećan Božić“, rekao je Suhonen i ustao.
Eviktor nije odgovorio ni reč.

***

Suhonen i Takameki sedeli su u bledoplavom sitroenu u jednoj sporednoj ulici u Kepili.

Takameki je sipao kafu, koju je uzeo u policijskoj stanici, iz termosa u plastične šolje.
Prozori su bili odškrinuti da im se ne zamagle stakla.
Lepo su videli garažna vrata skladišta sa oko pedeset metara udaljenosti. Ulica je
bila tamnosiva – bljuzgavi sneg još se nije istopio. Popodne je postalo mračno, ali su
ulična svetla osvetljavala okolinu. Ova zgrada podignuta je zbog Olimpijskih igara u
Helsinkiju; u odnosu na trenutne potrebe, nije bilo dovoljno mesta za parkiranje, ali
pedesetih godina XX veka automobili su bili pravi luksuz.
Suhonen je mislio da njih dvojica mogu da završe posao. Nedelju dana ranije, jurili
su Ekstrema s velikim brojem ljudi, ali on je namirisao zasedu i pobegao je. Danas su
morali da uhvate Antija Ekstroma i smeste ga u zatvor. Samo u decembru počinio je tri
oružane pljačke banaka. Ovaj pedesetogodišnjak imao je poveću karijeru kriminalca:
prvi prestup počinio je kao petnaestogodišnjak – za to je odležao u kazneno-popravnom
domu.
Takameki se, naravno, osigurao. Mali odred specijalaca čekao je spreman na pokret
u policijskoj stanici; mogli su da stignu za tri minuta. Vožnja od Pasile nije dugo trajala.
Kafa iz termosa još uvek se pušila i dobro je mirisala. Takameki je pružio šolju
vozaču. „Detektivski Božić.“
„Dobro je što si došao. Da sam ostao sam, ovo bi bio samo patetičan pokušaj.“
„Pa da“, rekao je Takameki. Prošlo je dosta vremena otkako je Takameki koristio
SIG-ov pištolj.
 „Mislim da ćemo ipak stići na božićnu saunu“, nasmejao se Suhonen. „I Dan
darivanja2 je Božić.“
Takameki je ćutao neko vreme. Automobili su prolazili ulicom Koskela i nestajali u
mraku. Takameki je primetio kako Suhonen pogledom prati svaki. Miris kafe je iščezao,
a u auto se vratio miris užeglog i masnog. Najlon kesa pored Takamekijevih nogu služila
je kao kesa za đubre.
„Božić je čudan praznik“, rekao je Takameki. „Prošle godine proslavili smo ga na
Tenerifima, i bilo nam je toliko neobično što smo na peščanoj plaži. Ali zašto da ne?
Dopalo se i ženi i deci.“
„Ne znam“, rekao je Suhonen skrećući pogled s automobila. „Tradicija je očigledno
važna, ali toliko sam puta radio i za Božić i za Ivanjdan, da sam se sad sav raznežio oko
večerašnje proslave.“
„Izgleda da i nisi baš toliko surov“, rekao je Takameki.
„Izgleda da nisam. Veoma mi je drago što si me pozvao kući, i računaj da ćemo ići
u saunu.“
„Dobro“, rekao je Takameki i nasmejao se. „Čak su ti i dečaci spremili poklon.“
„Šta to?“
„Misliš da bih ti rekao…“
Suhonen nije ništa odgovorio. Samo se usredsredio na automobile i njihove vozače,
jer tako mu je bilo lakše.

***

Bilo je skoro četiri po podne. Nekoliko puta su započinjali razgovor, ali bi brzo zaćutali.
Uglavnom su pričali o poslu, ali su nekoliko puta spomenuli i privatni život. Na
momente, razgovor je postajao mučan. Obojica su imali svoje slabe tačke i bilo im je
bolno kad bi ih se dotakli.
Takameki se trudio da ne priča suviše o deci jer je Suhonen ponovo živeo sam. A
on, policajac koji je radio na tajnim zadacima, pokajao se što je pozvao svog šefa da za
Božić napusti porodično gnezdo da bi čekao s njim. Sve mu se više činilo da ishod i ne
mora da bude povoljan. Ako se Ekstrom ne pojavi, Suhonen će odmah da privede
Eviktora.
Obojici je najviše prijalo da ćute. To im je lakše padalo nego prazni razgovori.
Onda je Takameki ogladneo.
„Je lʼ si video ono?“, iznenada je rekao Suhonen.
„Šta?“
„Neko je ušao u garažu.“
Takameki je bio zbunjen. Iako nije gledao netremice, bio je siguran da se ništa nije
ni mrdnulo kod garaže.
2 Dan darivanja, Boxing day, praznični je dan, koji se slavi dan posle Božića, kad se davalo siromašnima. Taj
dan, međutim, preobrazio se u dan kupovine. (Prim. prev.)
 Suhonen je upalio motor.
„Je lʼ ulazimo?“
Suhonen se nasmejao. „Da li bi više voleo da sediš ovde ostatak večeri?“
Takameki je uključio policijski radio – koji je bio toliko star i glomazan da je
izgledao kao mobilni telefon prve generacije – i obavestio je dežurnu patrolu u Pasili da
bude u pripravnosti. Bilo je očigledno da će se nešto dogoditi.
Momci iz stanice hitro su se javili i pitali da li treba odmah da krenu. Takameki je
pogledao Suhonena, koji je odmahnuo glavom. Takameki je odgovorio: „Ne još, ali
budite spremni.“
Suhonen se zaustavio pored garaže. „Učinilo mi se da je nosio kesu iz Timarija3.“
„Ekstrom?“
„Nisam siguran“, odgovorio je Suhonen čim je izašao iz automobila. Takameki se
potapšao po džepu. Pištolj je bio tamo gde ga je stavio.
Suhonen je prednjačio. Bili su skoro petnest metara ispred automobila. Levo se
nalazila zgrada bež boje sa štukaturama. Takameki je primetio da je gotovo svaki prozor
osvetljen. Nekoliko uličnih svetiljki obasjavalo je asfalt, ali nikoga nije bilo. Na desnoj
strani, automobili su bili parkirani u šreh.
Suhonen je prišao zidu, a Takameki je požurio da ga stigne. Suhonen je već bio kod
vrata od garaže. Takameki je baš hteo da pita da li da pozovu pojačanje kad je Suhonen
počeo pažljivo da proučava tamnosmeđa, drvena vrata. Izgledala su kao vrata koja se
otvaraju odozdo naviše, ali su s leve strane stajala i obična vrata.
Suhonen se nagnuo prema tim vratim i uradio nešto što Takameki nije mogao da
vidi. Posle desetak sekundi, Suhonen je pogledao poručnika, podigavši svoj glok
desnom rukom, a levom rukom, na kojoj je podigao tri prsta, dodirnuo je vrata.
Takameki ga je razumeo i potegnuo pištolj.
Suhonen je spustio prvo jedan prst, zatim drugi, a onda i treći. Iz sve snage je
udario vrata, polomio bravu i provalio unutra.
„POLICIJA!“, viknuo je Suhonen. „Da se niko nije pomakao!“
Takameki je ušao za njim. U garaži je zasvetlela jaka svetlost. U početku je video
samo Suhonenova leđa, ali se brzo našao s desne strane svog kolege. Takameki je držao
pištolj s obe ruke. Prizor ih je zaprepastio. Takameki je mislio da je to garaža, sa
automobilom na sredini i policama za alat na zidovima sa strane. Samo, nije bilo ni
automobila, ni polica.
Umesto toga, Ekstrom je sedeo za stolom na rasklapanje s crnim kesama za đubre
sa desne, i hrpom stvari s leve strane.
„Stavi ruke na vrat“, naredio je Suhonen, a Ekstrom je poslušao. Policajci su ga
šokirali.
Suhonen je zakoračio unazad i hodao oko Ekstroma. Takameki je stao ispred i
uperio pištolj u njega. Takamekijevo četvrtasto pedesetogodišnje lice, uokvireno

3 Prodavnica gde se kupuju pokloni. (Prim. prev.)

tamnom kosom, izgledalo je žilavo. A Ekstrom je samo sedeo zatečen, u plavom
zimskom kaputu.
Suhonen je povukao Ekstromove ruke iza leđa i stavio mu lisice. Onda ga je
ispravio i hitro opipao njegove džepove. Pošto nije bio naoružan, Suhonen je pljačkaša
ponovo gurnuo da sedne.
Takameki je primetio suze koje su lile niz njegove obraze.
Suhonen je stajao iza Ekstroma i vratio je pištolj u nosač na ramenu. Takameki je
vratio svoj pištolj u džep.
„Šta ima novo?“, rekao je Suhonen, ali Ekstrom nije ništa odgovorio. „Uhvatili smo
pljačkaša.“
Takameki ga je pažljivo pogledao. Sa desne strane bile su tri crne kese za đubre, a s
leve hrpa šarenih kutija. Na stolu su se nalazili ukrasni papiri, selotejp i mašne.
Takameki je shvatio da Ekstrom pakuje kutiju s lego kockama.
„Šta je sve ovo?“, pitao je Takameki.
„Ne sada. Ne sada“, mucao je Ekstrom dok su mu suze lile niz lice. „Ne sada.“
Ekstrom je povio ramena, a Takamekiju se učinio mnogo manji nego na snimcima
iz banaka.
„U redu, Ekstrome“, zarežao je Suhonen. „Poručnik i ja idemo da slavimo Božić, i
čeka nas božićna sauna, a tebe ćelija, zato kreni polako da pričaš. Niko ne želi da mu se
dogodi još nešto na Božić…“
„Nemojte. Ne razumete“, preklinjao je sedeći.
Ovo je bio težak kriminalac, pa je njegovo moljakanje zaprepastilo Takamekija. „A
šta to mi ne razumemo?“
„Nije sve kao što izgleda.“
Suhonen je i dalje stajao iza Ektroma. „Hoćemo da raščistimo, šta je sve ovo. Jer, u
pravu si, ne razumem o čemu je reč.“
„Pa morate da razumete“, viknuo je Ekstrom. „Samo sam, ništa drugo, samo sam
mislio na decu.“
„Koju decu?“, pitao je Takameki.
„Na onu koja su sama. Kao što sam i ja bio.“
„Nastavi. Još uvek te ne shvatam“, rekao je Takameki. Bilo je očigledno da
Ekstrom uvija poklone. „Koja deca su sama?“
„Deca kao što sam bio ja, dok sam bio u kaznenopopravnom domu. Deca koja
nemaju mame i tate, niti bilo koga drugog da se brine o njima…“
Ekstromu su lile suze niz lice, i Takameki je hteo da čuje šta još ima da kaže.
Ekstrom je nastavio: „I ja sam bio isti takav. Bio sam sam za Božić u celom domu.
Nikoga nije bilo briga za mene, ali onda je došao jedan momak, kao neki Deda Mraz, i
doneo mi poklone. Dobio sam volvo automobilčić, policijski. Bio je od pravog metala.
To je bilo toliko lepo. Osećaj da je nekome stalo, da je neko brinuo o meni. O tome sam
razmišljao“, rekao je i pogledao u Takamekija. „Da bih mogao da budem kao on, jer je
čovek koji je dodnosio poklone umro prošle godine.“
Takameki je bio zatečen. „Ko je on bio?“
 „Samo sam mu znao prezime: Nurmela. Dugo je bio u zatvoru. On je taj koji je
donosio poklone svakog Božića. Bilo je to dragoceno iskustvo: to što sam imao nekoga
kome je stalo.“
Takameki je počeo pažljivije da razgleda igračke. U hrpi stvari ugledao je lego
kocke, lutke, automobile s daljinskim upravljačima, kompjuterske igrice i druge igračke.
„Odakle ti ovo?“
„Ovo nije ničije. Višak iz carinskog magacina. Carinik mi ih je nabavio, ali nisam
imao novca da mu platim. U prvoj pljački ukrao sam hiljadu dvesta, a u drugoj samo
sedamsto. Tražio mi je četiri hiljade za ovo.“
Takameki je gledao gomilu igračaka. Bilo ih je mnogo, tako da je Ekstromova priča
mogla da bude istinita.
„Rekao je da ove igračke nikome ne trebaju jer su magacinu već nekoliko godina. I
tako sam morao da pljačkam i treću banku, i tu sam uzeo hiljadu šesto. Nabavio sam i
lepo odelo Deda Mraza. Brada je od prave konjske dlake, a ne od vate.“
Takameki se nasmejao.
„Stvarno, eno je tamo, u onoj zelenoj torbi“, rekao je Ekstrom i pokazao glavom
prema uglu. Suhonen je otvorio torbu i našao odelo Deda Mraza.
Takameki je primetio da se Suhonen snuždio.
„Znam da je pljačkanje banke pogrešno, ali ima i gorih stvari.“
Takameki se namrštio. „Pljačkanje banke je pogrešno.“
Takameki i Suhonen su se gledali. Nijedan nije znao šta da radi.
Ekstrom je rekao: „Tri sirotišta. Da li bih mogao… Ove stvari nisu ni za koga. A
doneće više radosti toj deci nego ako ostanu u magacinu, završe na nekoj bezveznoj
aukciji i sliju se u državni budžet.“
„Sirotišta, ha?“
„Da. U tome je cela stvar, toliko sam želeo da vidim dečja lica kad shvate da neko
hoće nešto da im učini. Na njih niko ne misli, ni mame ni tate, možda su im roditelji
negde pijani, i potpuno su zaboravili na svoju decu… ili su mrtvi. Hoću da kažem, ipak
je ovo Božić.“
Takameki je pogledao Suhonena, a ovaj je potvrdno klimnuo glavom. „U redu“,
rekao je Takameki. „Nagovorio si nas. Možeš da odneseš poklone, ali mi idemo s
tobom…“
Takameki je primetio da je Suhonen kažiprstom lupnuo po satu. Takameki je
nastavio: „Ali ti dolaziš na dan Božića…“
Suhonen je iza Ekstromovih leđa odrično klimnuo glavom.
„Ne, hajde da uradimo ovako: dan posle Dana darivanja, ti ćeš lepo da dođeš u
policijsku stanicu Pasila i potražiš detektiva Takamekija. Onda ćemo da se nađemo i
sredimo stvari. Da li smo se dogovorili?“
Ekstrom se nasmešio. „Da, obećavam. Doći ću.“
„Sigurno?“
„Sigurno!“
 Suhonen je izvukao iz džepa ključ za lisice i otključao ih. Takameki je uzeo
policijski radio i rekao da se potraga otkazuje.
Ekstrom je i dalje sedeo za stolom. „Bili ste više nego dobri, ali imam još nešto da
vas zamolim.“
„Šta to?“, ljutito je upitao Takameki.
Ekstrom je prvo oklevao, ali onda rekao: „Imam još veoma malo vremena, a ostalo
mi je da upakujem još mnogo poklona. Treba da budem u Istočnom Helsinkiju za oko
sat vremena i dotle neću uspeti sve da uvijem…“
Takameki i Suhonen su prsnuli u smeh. „Kako da ti kažemo ne?“

***

Na Takamekijevom termometru pisalo je da u sauni ima osamdeset dva stepena

Celzijusa. Suhonen i Takameki sedeli su na najvišoj klupi. Nijedan od njih više nije
želeo da poliva vodu po kamenju, nije im bilo potrebno više pare; čutke su uživali u
prijatnoj vrelini.
Raspored za njihovo Badnje veče kasnio je nekoliko sati, ali to nije bilo važno.
Niko nije nigde žurio – čak ni Karina nije bila ljuta kad je čula zašto su zakasnili.
Graške znoja slivale su se niz Takamekijeva leđa, i on ih je, po običaju, obrisao.
„Hej“, rekao je Takameki.
„Ovo je divan Božić.“
 NAJA MARIE AIT
ŽENE U KOPENHAGENU
Orstedpark

Ako ikad dođete u Kopenhagen i sa aerodroma kolima stignete u grad po kišnoj, tamnoj
novembarskoj večeri, taksista će nesumnjivo odabrati put koji vodi pored luke, i
vozićete se kroz stambene četvrti i ogromna napuštena polja sa starim fabrikama, na
kojima vetar udara o okna prozora; videćete i svetla Švedske, s druge strane mora, i
pogodiće vas koliko je ovde sve pusto i tiho. Stigli ste u Skandinaviju. Upravo ste ušli u
dugu i oštru zimu. Ovde nećete jeftino proći. Prepušteni ste svojoj sudbini. Vozač taksija
sluša arapsku pop muziku i priča telefonom. Taksimetar otkucava. Na trenutak vidite
plavokosu devojku duge kose koja stoji sama na uglu ulice, očigledno se pitajući na koju
stranu da krene. Možete da vidite crnu vodu kako prskajući otiče u kanale u kojima se
ogleda svetlo iz barova i pabova. Bučne gomile pijane dece koja iskaču iz mraka s
pivom u kesama; svetli žar na upaljenim cigaretama. I iznenada, tu ste. Vozač provlači
vašu karticu kroz aparat i izbacuje vas na kišu. Stigli ste.
Tako sam se ja osećao kad sam stigao u Kopenhagen kako bih razrešio jednu
neprijatnu i bolnu situaciju. Novembar. Kiša. Vetar. Nebo s niskim oblacima. Osećaj
napuštenosti. Ziveo sam toliko dugo u Bruklinu da sam se osetio kao stranac. Moj
danski bio je zarđao. A roditelji su mi davno umrli. Ali, Lusile je bila tu. Ili nije? To je
bilo pitanje.

***

Noćni portir me odmerava i predaje mi težak ključ. Kažem mu da ne znam koliko dugo
ću ostati; ne podiže ni obrvu, ali me šalje na treći sprat. Koračam kroz foaje, koji mora
da je nekad bio u boljem izdanju, zatim odlazim u sobu broj trista četiri. Krevet, sto,
stolica. Kupatilo sa slavinom koja curi. Nemilosrdna, vlažna zimska hladnoća, prava
danska. Razgrćem zavese i gledam dole u stražnje dvorište. Kante za đubre, prevrnuti
bicikli. Pogled na noćno nebo i na pun, zamagljen mesec. Ali bez zvezda. Obesim
košulju na vešalicu u plakaru. Operem ruke i otpijem gutljaj hladne vode iz slavine.
Trebalo bi da se obrijem. Onda legnem na krevet, a zatim nervozno hodam po sobi, na
trenutak sasvim zbunjen, ali na neki bestežinski način, onako kao što se osećam pre nego
što ću zaspati – i potpuni je mrak; prošlo je mnogo vremena otkad sam poslednji put
spavao i san mi je bio očajnički potreban. Sasvim jasno vidim Lusile u snu. Njeno usko
lice posuto pegicama, blistavoplave oči. Njen urođeni beleg na čelu. Meka svetla kosa
uokviruje joj lice kao šlem. Smeši se. Nema jedan prednji zub. Vidim Lusile kao
devojčicu iz daleke prošlosti. I probudim se potpuno mokar od znoja i naslepo tražim
sat. Tri je ujutru. Imam osećaj krivice, i još neki drugi nejasan, neprijatan utisak.
Prevrćem se. Ali ne mogu da zaspim. Upalim lampu na nahtkasni i uspravim se u
krevetu. Zapalim cigaretu. Onda mi blesne, kao i uvek. Sećanja iz ovog grada. Izabel,
Lusilina majka, njen topli dah na mom uvetu. Njene grudi i svilene, mesnate butine.
Upadljiv francuski akcenat, zbog kog je bila toliko šarmantna, i ona, i sve što je
govorila, čineći svaku reč posebnom. Vidim je kako stoji u dovratku, i Lusile iza nje,
poput senke. Tog dana sam ih napustio. Jeli smo supu i pili malo vina. Izabel me je
držala za ruku ispod stola. Ali ja sam već bio odlučio. Sad više ne mogu da razumem
zašto sam to uradio. Možda zato što ono malo istinske sreće koju smo pronalazili s
vremena na vreme, nikad ponovo nisam pronašao; nije bilo ničega sem usputnih
zaustavljanja po ofucanim, gadnim sobama sa istrošenim, tužnim ženama, i
kratkotrajnog fizičkog zadovoljstva koje ta vrsta seksa može da donese; gorak ukus u
ustima. Zeleo sam slobodu, hteo sam da vidim svet, a umesto toga vrteo sam se gore-
dole kao životinja u kavezu; svet nije dovoljno veliki za nekoga toliko nespokojnog, za
nekoga ko neumorno traži, bez ikakve predstave šta je to što zapravo traži.
Vidim, dakle, Lusile kao senku iza njene majke. Čujem tresak ulaznih vrata za
sobom. Od tada je nisam video. Onda sam izokola čuo da je Izabel umrla, ali nisam ni
tad pisao Lusile, čak joj nisam poslao ni telegram za sahranu. Onda sam iznenada, u
septembru, dobio imejl od nje, i u tom trenutku sam shvatio da moram da je pronađem.
Ako je još živa. Slušam vetar i mačke koje frkću i urlaju u dvorištu, i nešto slabiji zvuk
ječanja dok neko u zgradi upražnjava intimne odnose. Ako je još živa.
Nekoliko sledećih dana provodim njuškajući po komšiluku. Obilazim Vendersgede,
Farimsgede i ostale ulice koje izbijaju na jezero. Staru Univerzitetsku bolnicu preuzela
je Botanička bašta sa svojim malim staklenicima i brižljivo gajenim alejama i stazama.
Vreme je postalo bolje, bilo je vedro i hladno, a svetlo je oko četiri po podne bilo
fantastično, dok je u pet sunce zalazilo na kraju ulice Norebrogede. Jeo sam u baru u
ulici Nensensgede. Tapase i flašu jakog, pravog bordoa, punog ukusa. Teturajući sam se
vraćao u ponoć u sobu, pripit. U utorak sam u pekari primetio jedno iznenađujuće slatko
lice. Ispostavilo se da je to, zapravo, Lusilina prijateljica iz detinjstva, Kirsten.
Prepoznala me je. I ja nju, po osmehu i gustoj kosi boje bakra. Zagrli me. „Kako si?
Kako je Lusile?“, pita me. „Upravo sam isto to hteo tebe da pitam. Pokušavam da je
nađem.“ „Nisam je videla nekoliko meseci. Živela je u Turesensgede, s onim Dmitrijem.
Ali sigurno to i sam znaš.“ „Dmitrij?“ „Da. Ali mislim da se odselila. On je Rus. Barem
govori ruski. Mislim da je ruski.“ Setila se broja zgrade. Nažvrljam taj broj na račun iz
pekare. Pričamo još neko vreme, kaže mi da i dalje živi u svom starom kraju, onda joj ja
ukratko pričam o svom životu u Njujorku, preterujući i opisujući ga glamuroznijim nego
što je bio. Kažem joj da sam došao da bih video Lusile. Da sam došao da je vidim posle
toliko godina. Još su prijateljice, objašnjava mi. Kako je bila srećna kad se Lusile
iznenada pojavila. Onda mi priča o Dmitriju: „Deluje mi kao da je malo… grub“, kaže,
„ili… još više me je iznenadilo što je Lusile izabrala takvog momka. Ona je potpuno
drugi tip.“ Ne znam uopšte koji je Lusile tip. Ne kažem joj to, ipak. Kirsten nastavlja:
„Nije on baš prijateljski raspoložen, ili, kako da se izrazim? Plašila sam ga se, znam da
to zvuči ludo, ali jesam. Posetila sam ih samo jednom.“ Klimnem glavom. Hodamo
prema Orstedparku, treba da ode po ćerku u vrtić. „Izgledaš skoro potpuno isto“, kaže,
odjednom s nekakvom nežnošću u glasu, „mora da je prošlo skoro… osamnaest godina
otkad sam te poslednji put videla.“ Pogledamo se na trenutak u oči. „Prosuo si nešto
crveno po košulji“, kaže, pokazujući na moje grudi, „je lʼ to vino?“ Smeje mi se.
Gledam je s požudom sve dok ne zađe za ugao. I osećam stid zbog želje koja raste u
meni; hod joj je lak i bestežinski; nosi kratku jaknu koja joj je sasvim pripijena uz leđa.
Pogledam se, ogromna fleka od vina. Košulju sam bio zakopčao ukrivo.
Lusile piše: Mislim da sam u opasnosti. Ne znam gde da se sakrijem. Ne mogu da
odem u policiju. Možeš li da mi pomogneš? Ponovo čitam njen imejl. Pisao sam joj istog
trenutka čim sam pročitao njenu poruku. Nije mi odgovorila. Ogrnem se jaknom i
krenem prema Turensgede da upoznam Dmitrija.

***

Iz ulaza izlazi žena s dvoje male dece i ja uguram nogu pre nego što se vrata zatvore.
Hodnik je skoro renoviran, kao i na mnogim drugim mestima u gradu. Sve se promenilo
otkad sam živeo u ovom kvartu sa Izabel: renovirali su fasade, posadili drveće i ruže,
kućerci u unutrašnjim dvorištima srušeni su u korist zajedničkih dvorišta i bašti. Više ne
izgleda kao grad, već kao stambena četvrt; barovi, mesara, trafike s cigaretama nestali
su, zamenili su ih prodavnicama s organskom čokoladom i skupom dečjom odećom. Sve
je čisto i pedantno. Ali još možete da se istetovirate, vidim, a čak i to mesto izgleda vrlo
ekskluzivno i skupo, i čini mi se da im najviše ide pirsing. Na vratima piše Andrejev.
Kucam. Ponovo kucam. I baš u trenutku kad pomislim da se okrenem i odem, vrata se
naglo otvore. Sasvim kratko ošišan čovek, u srednjim tridesetim, pilji u mene. Uzane,
čeličnosive oči, bleda koža. „Šta hoćeš?“ pita. Skoro da pljuje reči dok govori. „Hoću da
razgovaram s Lusile.“ „Ona više ne živi ovde.“ „Gde živi?“ Sleže ramenima. „Otkud
znam? Otišla je.“ „Otišla? Kuda? Van zemlje?“ „Ne znam.“ Čujem prigušene glasove
koji dolaze iz stana, škripu stolica, govore ruski. Vidim na tren dugokosog tamnoputog
muškarca kako pali cigaretu. Vrata se s freskom zatvaraju.
Uveče odlazim u Orstedpark da se prošetam. Gej park. Mlad muškarac prilazi mi
kad sednem na klupu pored javnog kupatila. Ljubazno ga odbijam. Dva zadihana
muškarca izlaze iz žbunja. Bog zna šta se sve tu desilo. Muškarci svih godina cirkulišu,
odmeravaju jedni druge od glave do pete, pozajmljuju upaljače, ćaskaju neko vreme,
onda ulaze dublje u park, ili koriste kućice na igralištu iza mene. Sve deluje razrađeno i
efikasno. Žuta svetla blistaju na mostu, obavijenom maglom, dajući mu sanjiv izgled,
dok vetar otrže poslednje lišće s drveća. Noćni vazduh je leden. Ustajem gledajući
prema Izraelskom trgu, na kome dileri hašiša prodaju drogu. I to je nešto novo: u dobra
stara vremena morali ste da odete do Kristijanije da biste kupili „robu“. Slobodan grad,
koji je danas postao na neki način „normalan“. Sve mora da bude „udobno“, prijatno, a
to je pogubna stvar za grad. Grupa skoro odraslih dečaka, poreklom s Bliskog istoka,
cvokoće ispod uličnih svetala, pričajući i u šali se gurkajući dok pušim cigaretu.
Nekoliko mušterija im prilazi i kupuje od njih ono što želi. Pitam se da li prodaju samo
hašiš. Mladići nemaju ni dan više od sedamnaest godina. Policijska kola prilaze i dečaci
se munjevito razbeže u mrak. Kupujem sebi kafu u 7Eleven i čekam oko pola sata na
klupi s dobrim pogledom na trg. Onda prepoznam tamnoputog Rusa s dugom kosom.
Izgleda kao da uzima novac od dečaka. Ali, očigledno, postoji neki problem, jedan od
dečaka podiže glas, želi da se raspravlja o nečemu, i ovaj s dugom kosom počinje da
viče, preti, udara pesnicom dečaka u bradu. Sve je tiho. Svi gledaju u zemlju. Odlučim
da ga pratim. On ide do stanice Noreport i zove taksi. Uskačem u sledeći taksi i kažem
vozaču da ih prati. Vidim ga kako broji novac na zadnjem sedištu. Provlači prste kroz
kosu. Idemo prema luci Sidhaun. Vetar tamo podivlja. Kola se zaustavljaju na jednoj
parceli pored luke. Odvezem se malo dalje i izlazim iza drvene ograde. Napolju je
ledeno, mraz je. Dok dišem, izlaze beli oblaci pare. Gledam na sat: pola dva. Odatle
vidim Rusa kako hoda gore-dole, glasno priča s nekim preko telefona, maše rukama.
Onda se one pojavljuju iz mraka. Pet-sedam-devet devojaka. Mlade crnkinje. Ponovo
bira. Jedna od devojaka ostaje iza. Zove je da priđe. Ona ustukne. Ali onda mu ipak
priđe i on je tu zadrži dok sve ostale odlaze prema luci u svojoj tankoj odeći. Čitao sam
o tim devojkama, posebno o onima iz Gambije, u danskim novinama koje i dalje čitam.
Drže ih ovde kao prostitutke, često ucenjujući ih i protiv njihove volje. Obećali su im
luksuzan život u slatkom gradiću Kopenhagenu. A završile su kao robinje. Rus ošamari
devojku. Ponovo je udari. Govori joj kroz zube neke gluposti dok je steže za bradu.
Onda je grubo odgurne, ona se sapliće i pada, a on se okreće i brzim korakom se vraća
na ulicu. Hteo bih da pomognem toj devojci. Ali krećem za Rusom. Dugo hodamo
pustim ulicama. Skoro smo stigli na stanicu Engheve kad on, najzad, zaustavi taksi.
Nisam iznenađen što se vraća u Turesensgede kod Dmitrija. Znači, Lusile je imala
dečka koji ne samo da je bio diler, već i makro, a možda i trgovac ljudima. Očigledno je
da dugokosi obavlja prljave poslove. Stičem ideju o čemu je reč; osećam kako mi pulsira
u slepoočnicama.
Sledećeg jutra ponovo sretnem Kirsten u pekari. Slatka je, ali malo otečena od
spavanja, sa svojim svetlim očima i povijenim crvenim ustima. Drži svoju ćerku za ruku.
Pitam je da li je Lusile bila zaposlena kad ju je videla poslednji put. Kaže mi da studira
na Učiteljskom fakultetu. Gleda me. „Još je nisi pronašao?“ Odmahujem glavom.
„Mislim da imam njen broj telefona, čekaj trenutak.“ Plaća i pruža pecivo svojoj ćerki.
Šalje mi Lusilin broj telefona. „Tako se dobro sećam vašeg stana, još iz detinjstva“, kaže
Kristen i nasmeje se. „Onog užasnog dugačkog hodnika se sećam, i stola u dnevnoj sobi
ispod kog smo pravili skrovišta. I Lusiline majke.“ „Izabel“, kažem. „Da, Izabel.“
Uzima svoju torbu. „Nazovi me“, šapuće i već je izašla, gledam je kako podiže svoju
ćerku na sedište bicikla. Ostajem tu, s kafom i novinama u ruci, i odjednom sam sasvim
razbuđen.
Preko puta zgrade u Turensgede leži veliki prolaz sa zelenilom – tu je moguće
neprimećeno stajati i gledati u stanove kroz prozore, čak i na drugom spratu. S tog mesta
mogu da vidim i ulazna vrata. Podupirem se tako da bih mogao dugo da gledam.
Ostajem tu tri-četiri sata. Strašno me bole leđa i noge. Odustajem. Ništa se ne dešava.
Onda vidim Dmitrija kako se dovozi crvenim kolima s visokim, tamnoputim čovekom.
Takođe vidim kako dugokosi tip trčeći silazi stepeništem i vraća se posle nekoliko
minuta. S cigaretama. Samo do kioska. To je sve. Nije mi jasno šta sam očekivao da ću
videti. Zovem Lusile nekoliko puta, ali izgleda da je broj isključen. Šaljem joj poruku,
zamolim je da me pozove. Nema nikakvog odgovora. Tumarajući nabasam na Fančov
vinski podrum u Farimagsgede i naručim sendvič s pivom i akvavit. Pečenu svinjetinu i
kobasicu. Crveni kupus topi mi se u ustima, krastavčići su hrskavi. Mora da je prošlo
više od petnaest godina otkad sam poslednji put jeo pravo dansko jelo. I ne znam šta je u
pitanju, da li eksplozija ukusa u mojim ustima, ili slika Kirsteninih crvenih usana koja
me proganja, samo odjednom zaplačem. Ridam. Zbog tolikog vremena koje sam proveo
u Bruklinu, zbog toga što je Izabel mrtva, zbog Lusile, nestale Lusile, i zbog toga što
sam joj bio najbliži kad je još bila dete. Zbog svih propuštenih prilika, zbog svega od
čega sam bežao. Ali tu je i neobično zadovoljstvo, povratak u Kopenhagen, u moj rodni
grad. Suviše sam sentimentalan. Izduvam nos i naručim još jedan akvavit. U tom
trenutku zazvoni mi telefon. Mahnito ga grabim iz džepa, misleći da je Lusile. Ali nije,
Kirsten je. Čuje me kako šmrčem. „Je lʼ si se prehladio od jutros?“ Glas mi je hrapav:
„Ne, nisam.“ Tišina. „Šta je bilo? Nije valjda da sediš i plačeš?“ Pauza. „Ne.“ „Je lʼ si
uspeo da nađeš Lusile?“ „Nažalost, nisam.“ „Stvarno te pitam, da li je sve u redu?
Mislim, da li je ona… da li misliš da je nestala, ozbiljno, ili šta je moglo da se desi?“
„Ne znam“, odgovorim joj, i to je istina. Kirsten kaže da će me kasnije zvati, zbog
čega mi je mnogo drago.

Tog popodneva idem u policiju, ali niko nije prijavio Lusile kao nestalu. Vidim da im ide
na živce moja prijava. Oni su u tom trenutku na pauzi za kafu, ili bar tako meni izgleda.
Policajac glasno uzdiše i meša kafu. „A zbog čega mislite da je nestala? Da li ste
razgovarali s njenim šefom? S njenom porodicom?“ Ustajem i odlazim usred razgovora.
Pozivam Učiteljski fakultet na kom ona studira, kako mi je Kirsten rekla. Nije bila već
šest nedelja i pitali su se zašto im nije javila da je bolesna. Pisali su joj na adresu u
Turensgede, ali Lusile im nije odgovorila. Takođe, probali su da je dobiju preko
mobilnog telefona. „Drago nam je što ste zvali“, rekla je sekretarica, „nismo znali koga
da pozovemo. Lusile nije naznačila nikoga u svojoj prijavi. Da li ste vi njen otac?“
Oklevam na trenutak. „Jesam“, slažem ih, „ja sam njen otac“.
Odmaram se neko vreme u hotelu. Već je mračno. Kasno popodne je teget boje.
Sklapam oči i osećam veliku čežnju za svojim domom. Nedostaje mi. Vidim Bruklin,
ugao Fletbraša i Bergena, gde živim u malom stanu s lošim grejanjem. Večita je buka od
prevoza, zavijaju ambulantna kola, sirene, vika i tutnjanje metroa. Odjednom, nedostaje
mi Džoi, koji me služi kafom i pita za bronhitis svakog jutra kad sednem na svoje
uobičajeno mesto pored prozora u njegovoj gostionici. Vožnja metroom do Vest Vilidža,
do moje skromne kancelarije gde pišem svoje osrednje pesme, prijave za posao, i
nekoliko reklama od kojih zarađujem za hleb; zvuci, mirisi, ljudi koje viđam svaki dan i
s kojima ljubazno razgovaram, i sva ona nepoznata lica koja klize pored mene na ulici,
prvi i jedini put. More čovečanstva, usamljenost. Ali i osećaj da sam deo nečega, da
nečemu pripadam. To je moj život. Pivo u baru i Legenda o džinovima na televiziji.
Nedeljna šetnja do perionice. Gospođa Rabinovic, moja komšinica, prva vrata do mene,
koja je jednom pokušala da me smuva, kad smo oboje bili mlađi, i koja je svu svoju
ljubav usmerila na malog psa koji se zove Ozi, čiji me lavež budi usred noći. Vidim i
njeno namazano lice, vidim je kako trepće svojim preblizu usađenim očima: „Kako ste
danas, gospodine Tomsen? Izlazite?“ Odjednom, padne mi na pamet da ona mora da ima
malo ruske krvi u svom imenu, i zbog te misli vraćam se na početak, jer sad mogu da
zamislim Dmitrija kako davi Lusile golim rukama. Dok iza stoji onaj dugokosi
tamnoputi tip; izgleda mi kao da su u nekoj vikendici, za trenutak mi pred očima blesne
neki voćnjak i sivo more u daljini. Ustajem, gadno drhtim i dohvatim bocu džina. Malo
posle toga, čujem kako mi zvoni telefon, ali nisam u stanju da govorim. Pročitam na
displeju: Kirsten; zelenom bojom svetli njen broj.
Iste noći, mnogo kasnije, posrćem izlazeći iz bara Jagstuen, iz bara na Izraelskom
trgu, gde sam satima pio do iznemoglosti puštajući sve stare hitove na džuboksu, i moj
prvi impuls je da probudim Kirsten. Želim da je poljubim. Hoću da dodirnem njenu belu
mat kožu. Onda kažem sebi: Ne, ne, nemoj to da radiš, nemoj da si se usudio. I
teturajući se, jedva uspem da se okrenem i nastavim utihlom ulicom prema hotelu.
Pacov jurne i sakrije se ispod automobila. Preturam po džepovima tražeći cigarete.
Počinje kiša, sipi. Iznenada, jedan autobomil glasno projuri ogromnom brzinom. Prepao
sam se i instinktivno koraknuo unazad. Čuje se škripa kočnica i kola skreću za ugao, u
Turesensgede. Autobomil je crven. I nejasno, iako mi je zamagljeno u glavi, sine mi da
je to Dmitrijev automobil. Pokušavam da se priberem i da hodam ravno, prkosim
pijanstvu. Pridržavam se za zid zgrade i uhvatim za ćošak. Naslonim leđa na zid i
pažljivo okrećem glavu kako bih video šta se dešava. Vidim da Dmitrij i onaj njegov
tamnoputi pomoćnik uzimaju nešto veliko iz prtljažnika. Izgleda teško. Preskače mi srce
u tom trenutku. Očigledno je da se žure, pokreti su im užurbani i nervozni, i stalno se
osvrću niz ulicu gledajući da li ih neko vidi. Dmitrij sigurno pomoćniku govori da mu
pridrži vrata; posrče dok u hodnik unosi svoj kao tuč težak teret. Vrata se zalupe. Ali
njegov pomoćnik ponovo izlazi napolje, izgleda da su zaboravili da zaključaju
automobil. Uzima neki predmet iz pretinca za rukavice. Gleda ga, na trenutak pažljivo
proučava. Dmitrij se trudi da tiho dozove pomoćnika iz poluotvorenih vrata hodnika:
„Maks! Maks!“ Zatim usledi mnogo rečenica na ruskom koje ne razumem.
Maks onaj predmet stavi u svoj džep zviždućući, dok nestaje u zgradi.
Tišina. Zuji mi u glavi. Kiša je počela da lije. Padnem na kolena i osećam kako mi
se diže želudac. Onda povratim i ceo se uprskam. Čini mi se da mi je potrebna večnost
da ponovo ustanem. Kad najzad pronađem hotel i krevet, legnem u toj odeći i utonem u
teško crnilo bez snova. Budim se u četvrtak kasno ujutru, s jakom glavoboljom i bolom
u stomaku. Uobičajene misli: Gde sam? Ko sam ja?
Znači, zove se Maks, onaj tamnoputi. To mi je prva misao koja me vezuje za stvarnost.
Posle sam se pitao da li se ono što sam mislio da se dogodilo stvarno i dogodilo, jer sam
bio obeznanjen, i šta se desilo? Maksim, eto šta. Znam i nadimak tog imena iz Bruklina.
Maksim. S pištoljem. Siguran sam da je gledao u pištolj. Onda se svega jasno setim.
Smrdim na povraćku. O, Bože, potpuno sam zaboravio na to. Ustanem i istuširam se,
uzmem čistu košulju iz ormara, nađem najlon kesu i ubacim unutra prljav veš. Dok
izlazim, na recepciji ostavljam kesu i zamolim da mi operu stvari.
Pošto sam stajao u prolazu u Turesensgede skoro dva sata (smrzavao se dok mi je
krčalo u stomaku), Dmitrij, Maks i osunčani tip izašli su iz zgrade i ušli u crvena kola. U
mazdu. Pošli su i odmah skrenuli nadesno u Nensensgede. Ovo je moja šansa. Posle
nekoliko minuta, kao i ranije, majka s bebom u ruci otvara ulazna vrata i ja upadam.
Jedan je sat po podne. Ljudi su na poslu, u hodniku je tišina. Nije mi teško da otvorim
vrata. Koristim džepni nož. Ušao sam.
Prazna flaša votke, krcate pepeljare. Užasan slatkasti vonj, grči mi se želudac od
njega. Spavaća soba, dnevna soba i majušno kupatilo. Razmešten bračni krevet i
nekoliko dušeka na podu. U kuhinji, hrpa neopranog posuđa, vinske mušice, kutije od
pica, krcate kese pune đubreta. Idem hodnikom i na trenutak ugledam svoj odraz u
ogledalu. Izgledam loše. Primetim zatim, iza sebe, jedan uramljeni dečji crtež. Okrenem
se. Lusile, devet godina, napisano je nevešto, dečjom rukom. Na crtežu je kuća, a otac,
majka i devojčica stoje na stepeništu ispred. Pored kuće je veliki lav otvorenih čeljusti.
Cveće i leptiri su veoma brižljivo nacrtani. Sunce jarko šija, tu su i oblak i ptica. U
donjem levom uglu nalazi se čudno stvorenjce s kljovama i rogovima. Crtež stoji
nakrivljeno na zidu. Osećam sve veću knedlu u grlu. Vraćam se u dnevnu sobu. Iza
naslaganih stolica leži onaj zavežljaj koji su doneli prethodne noći. Zavežljaj je u crnim
kesama i na sve strane izlepljen lepljivom trakom. Duboko uzdahnem i kleknem.
Uspevam sasvim pažljivo da skinem lepljivu traku s jednog mesta. Razdvajam crne
najlon kese jednu od druge i pojavljuje se mali otvor. Ruka mrtve žene. Viri ruka, već
sasvim kruta i plava. Na ruci je jeftin prsten s bezvrednim kamenom od zelenog stakla, i
to na domalom prstu. Ali to nije Lusilina ruka. Koža je tamna. Pokušavam da mislim
brzo i razumno. Čujem kako mi cvokoću zubi. To mora da je jedna od onih devojaka iz
Sidhauna, možda baš ona koju je Maks tresnuo. Smrad je sad nepodnošljiv. Ruke mi se
toliko tresu da jedva uspevam da sve ponovo ulepim lepljivom trakom, osvrćem se iza
sebe, i vidim da sam svoj džepni nožić ostavio pored vreće na podu; uzimam ga i
odlazim. Leđa su mi potpuno mokra od hladnog znoja. Jedva izlazim kroz vrata. Ponovo
mi ispadne džepni nožić, ali napokon uspem da se skotrljam niz stepenice. Dole u
hodniku stoje četiri crnca, jedan od njih sedi na stepeništu. Ne pomiče se ni za milimetar
dok prolazim. Pravim se kao da me se to ne tiče. Pozdravim se s njima. Jedan od
muškaraca koji stoje otpozdravi mi glavom, ali njegov izraz lica ostaje isti. I kad se
najzad dočepam ulice i požurim prema Orstedparku, vraća se crvena mazda. Čučnem iza
barake uličnih radnika. Trojica Rusa iskaču iz automobila i nailaze na četvoricu crnaca
koji su sad već napolju. I pre nego što sam došao sebi, izboli su onog osunčanog, nožem
u stomak. Ubadaju ga mnogo puta. Sruči se na trotoar. Šutiraju ga u prepone, ovaj se
presamićuje od bolova. Niko od njih ne pušta ni glasa. Krv teče po trotoaru iz
rasporenog stomaka i sivi asfalt postaje crn. Izbijen je nož iz ruke ovom koji je izbo
Rusa. Maks poteže pištolj. Ali Dmitrij mu daje znak rukom: ne pucaj. Onaj s nožem i
ostala trojica uleću u crni automobil sa zatamnjenim staklima i odvoze se. Dmitrij
podiže nož, stavlja ga u džep, on i Maks nose osunčanog, koji je verovatno već mrtav,
unose ga u automobil, stavljaju na zadnje sedište i odlaze. Ali sad mogu sebe da čujem,
slušam svoj dah, dišem teško i oštro, sa zviždukom. Paralisan sam od straha i nemam
predstavu šta da učinim da se pridignem i odem odatle, da napustim ovo mesto zločina.
Mislim: Šta bi se dogodilo da su ona četvorica upala u stan dok sam bio tamo? Jedva
mogu da gutam. To je lako moglo da se desi. Zašto nisu ušli?
Kasnije sedim na pragu, pijem kafu i napinjem se da pojedem bajat i užasno suv
sendvič s ćuretinom i majonezom. Sve o čemu mislim u tom trenutku je ona ruka u
vreći. Telo koje leži ostavljeno tamo u stanu, šta li će učiniti s njim? Zašto ga se nisu
otarasili? Olakšanje što to nije telo Lusile osećam tek kasnije tog dana. Kad to osetim,
počinjem da žalim za nepoznatom mrtvom devojkom. I postaje mi jasno da je ovde reč o
nekakvom mafijaškom ratu. Rusi protiv robova iz Gambije. Rusi se verovatno otimaju
za svoj deo na tržištu. I sad su pokazali koliko herca imaju, ubijajući devojku iz
neprijateljskog tabora. To je moj zaključak. Najzad, u ponoć pronalazim nešto o tome na
internetu, na vestima. Pažnju mi privlači pasus o neidentifikovanom belcu koji je bačen
na zemljište ispred bolnice Bispjerg. Višestruko je izboden nožem i u kritičnom je
stanju. Policija traži njegovu porodicu ili bilo koga drugog ko ga poznaje radi
identifikacije. Pozivaju građanstvo na bilo kakvu informaciju, ako je bilo ko video ili
čuo nešto što bi moglo da pomogne u rešavanju slučaja. Opis muškarca. Isključim
kompjuter. Legnem na krevet. Slavina zavija. Neko blizu mene sluša Lu Rida. A onda se
setim: Nije ona. Barem nije Lusile. Zaspao sam; cele noći mučili su me teški snovi i
ujutru se budim napet i ukočen. Ustanem i popijem malo vode. Onda se obučem i
izađem u uspavan sumornosiv grad. Petak je.
Izabel nije bila baš rasna lepotica, ali imala je toplinu i bila je posebna. Imala je u
sebi nešto otvoreno, velikodušno, umela je da voli, da daje, iznad svega. Tako sam
osećao. I kasnije sam je upravo zbog toga kaznio. Bilo ju je lako povrediti, bila je tako
nevina, nije razumevala moju ćudljivost. A ćudljivost je dolazila otud što sam znao da
sam ja čovek koji je lošiji i koji manje može da da. I to je, naravno, tačno. Zbunjivao
sam je, igrao sam se smešnih igara, kako kaže Džou. Kad sam upoznao Izabel, Lusile je
imala tri godine. Bezgranično mi je verovala i nije još umela sasvim tečno da govori –
rekla bi idiot na danskom, a salut i Je suis une tres grande fille na francuskom. U
početku, ona je bila samo Izabelina. Ali to se promenilo. Ja sam bio taj koji ju je odveo u
školu, i to prvog dana. Vozio se s njom na biciklu skoro svakog vikenda, naučio je kako
da pije gazirana pića a da joj ne uđu u nos. I ja sam bio taj koji joj je pričao priče uveče,
kad je išla na spavanje. O malim stvorenjima s rogovima i kljovama. I ja sam, na kraju,
bio taj koji ju je izdao i nestao. Još mogu da osetim Izabelino telo kako leži pored mog, i
taj osećaj nekad je toliko jak da se probudim noću pitajući se da li je ona još uvek tu,
iako i dalje ne mislim da je ona bila ljubav mog života. Očekivao sam da će se ta ljubav
tek dogoditi. Ali osećao sam njeno prisustvo. Ona je bila tu sa svojim umećem da stvara
život, vrstu sigurnosti, s njom sam bio živ i zdrav. Pitam se da li Lusile liči na nju. Da li
je i njen smeh zvonak kao majčin. Mada, sad baš ne bi ni imala čemu da se smeje, nisam
siguran ni da li može da se smeje. Šetam se pored jezera prema Vesterbrou. Prolazim
pored Glavne železničke stanice, Hovedbanegordena, gde vise dileri, pa idem duž pomo
ulice Istegede. Jedan zavisnik se upravo ufiksao na podrumskom stepeništu. Pao je.
Poslednje pijanice bučno se teturaju niz ulicu. U toj sivoj zori vidim grupu mladih
crnkinja. Skupile su se na ćošku, smeju se i glasno razgovaraju na svom maternjem
jeziku. Mlade su i izgledaju zdravo, ne liče na kurve. Ali one su na samom dnu lestvice i
izlaze napolje tek kad su sve ostale prostitutke otišle kućama. Za njih ostaju najgore
mušterije. Samo ološ. Nasilnici, pijanice, bolesnici. Automobil se zaustavlja.
Dogovaraju se gledajući devojke u retrovizoru. Debela ruka pokazuje na devojku koju
želi. Ona ulazi i seda na zadnje sedište. Na trenutak, cela njena družina umukne. Onda
prepoznajem jednog od one četvorice iz tuče u Turesensgede, pojavi se odjednom.
Njegova vilica je otečena i sva u posekotinama. Grubo govori s devojkama i očigledno
im naređuje da se raziđu, što one istog trenutka i učine. Tužno izgleda: sad svaka od njih
stoji sama ovog jadnog novembarskog jutra u stranoj državi. Nastavljam da hodam
prema Halmtorvetu i prođem pored Tivolija i Rodhuspladsena, trga s Gradskom
većnicom, presečem preko Orstedparka, gde još ima ljudi, a onda nastavim duž
Gothersgede i Bartolinsgede. Zaustavim se kod travnjaka pred ulazom u Opštinsku
bolnicu, bolnicu starog okruga. Kupio sam kafu i vruće kroasane, pronašao klupu i seo
da se odmorim. Kaplje s drveća od vlage. Iza prozora, polako se pale svetla, ljudi se
bude; primetim ružine pupoljke koje je uništio mraz, i lisicu kako se šunja kroz žbunje,
čujem cvrkutanje ptica i vetar koji pomiče suvo lišće. Često sam baš ovde dolazio s
Lusile, igrali smo se loptom. Učio sam je kako da hvata i bila je besna na mene svaki put
kad ne bi uspela – ljutito je gazila zemlju i krila se u žbunju belog biserka. Žbunje je još
tu, sa svojim savršenim jedrim belim i ružičastim bobicama. Sad je devet. Pokušavam
nekako da sagledam celu situaciju kako bih mogao da preduzmem određene korake.
Telo je u onoj vreći, Rus je ranjen. Moguće je da se rat vodi oko prostitucije. I trgovine
hašišom, koja je verovatno mnogo više od toga. Samo, ništa od svega toga ne vodi me
do Lusile. Ništa. Razmišljam da li bi trebalo da odem do policije sa svim ovim
informacijama kojima raspolažem. Ali kad sam bio, nisu bili baš predusretljivi. Pored
toga, imaju oni mnogo posla i na drugim slučajevima, bilo gde u gradu; ima toliko bandi
koje ratuju i pucnjava na Norebrou. Ne znam šta da radim. Preturam po džepu tražeći
telefon i okrenem Kirsten.
Belo vino je bogato ukusom i presijava se kao zlato u čaši. Ona isisa meso iz
račića. Napolju, ljudi žure tumarajući, a mi smo u restoranu ušuškani na plišanim
stolicama. Konobar stiže s glavnim jelima; nagovorio sam Kirsten da naruči jastoga, a ja
sam naručio pečenu ražu. Muzika je ugodno utišana, poslovni ljudi i turisti sede oko nas
i večeraju. Ovo je jedan od najskupljih restorana s morskom hranom u gradu, s
pogledom na kanale i danski parlament.
 Kirsten mi se smeši, kucamo se i čaše zvone. „Za Lusile“, kaže. Ispijamo. Kaže mi
da studira književnost na Univerzitetu u Kopenhagenu. Naročito se bavi poezijom.
Razgovaramo o američkoj poeziji. Spomenem joj da i ja pišem poeziju. Izgleda da to
ostavlja dobar utisak na nju. „Pričaj mi o svojim pesmama“, kaže, „kaži mi nešto o
njima“. Odgovaram joj da tu i nema nešto mnogo da se kaže („Život, smrt, ljubav, znaš
već“), ali posebno volim Volta Vitmana, naročito Vlati trave, i Eliota, podrazumeva se
(recitujem joj stihove iz Puste zemlje: „Pokazaću ti strah u pregršti praha“), ali pričamo i
o velikim Rusima, Bloku i Majakovskom, a naravno i o Bodleru. „Svi su oni veoma
predvidivi, baš svi“, kaže s osmehom, „nisi pomenuo Anu Ahmatovu?“ Okreće čašu u
ruci. „Šta misliš o Silviji Plat? Čitao si je, zar ne?“ „Uglavnom sam čitao njenog muža“,
odgovorim joj. „Šteta“, kaže Kirsten. Pogleda me izazovno. „Slušaj ovo: Iz praha I
crvenokosa ustajem I i proždirem muškarce kao vazduh.“ Pogleda me pravo u oči, onda
se nasmeši, gucne vino i kaže: „Mora da znaš da je ona bila mnogo bolja od Hjuza,
imala je toliko divljeg u sebi, bila je daleko talentovanija i originalnija, ali ona je ta koja
je umrla, pa je njemu ostala poslednja reč. Da li si čitao Rođendanska pisma?“
„Napustio ju je. To ju je ubilo“, rekla je glasno. Mislim da je suviše pojednostavila
stvari, da ako je nešto tako lako predvidivo i glupo – nepošteno je optužiti Hjuza za
njeno samoubistvo; onda se raspravljamo, obrazi joj pocrvene, obećavam joj da ću čitati
Platovu. Navodi mi nekoliko imena mladih pesnika koje bi trebalo da čitam. Misli da
beznadežno mnogo kaskam za današnjim vremenom. Siguran sam da je u pravu što se
toga tiče. „Zašto ne čitaš dansku literaturu?“, pita. Ruka mi je na stolnjaku i ona preko
nje stavlja svoju. „Možeš li da mi pošalješ nešto od svojih rukopisa? Želim da te čitam.“
Ovo razumem kao skriven poziv na nešto više od poezije, steže mi se u stomaku, mislim
da sam i pocrveneo. Ona ide do toaleta. Naručujem drugu flašu vina. Čini mi se da
lebdim. U jednom trenutku osećam svoje telo, a onda kao da ga nemam. Sedimo tu još
sat i po, ne mogu da savladam i pojedem ražu, opija me vino, a mislim i nju. Uživam da
je gledam dok jede jastoga, dok sisa delove, a mi pričamo i pričamo, naročito ona, i ne
mogu da prestanem da je gledam, naročito njene blistave oči; osmeh raste na njenom
licu, ponovo nazdravljamo, ovog puta tome što će me posetiti u Bruklinu.
Vrti mi se u glavi od golicavog, peckavog iščekivanja. Trag njenog ruža ostao je na
čaši. Gledam u prefinjenu krivinu njene nozdrve. Zaboravljam na mrtvu devojku, na
Lusile, na sve. Od prisustva Kirsten i prisnosti koju mi nudi, osećam se lagano kao pero
i bezbrižno, skoro komično bestežinski i bezbrižno (i to primećujem, ali sve blista).
Onda popijemo kafu. Osećam kako me gura nogom ispod stola. Onda je pitam da li želi
da se prošetamo pre nego što ode po ćerku. Ona kaže da bi volela.
Polako koračamo kroz Kongens heve, kroz Kraljevski vrt, i gledamo prema malom
dvorcu Rozenborgu, u koji su i Kirsten i Lusile sanjareći verovale da će se preseliti kad
porastu, jer su mislile da će izrasti u princeze. Nebo je bistro i plavo. Kirsten me uzima
podruku i namešta svoju kosu energičnim pokretima. Hladan vazduh mi otrežnjuje misli.
Nisam ispričao Kirsten nijedan užasan detalj u vezi sa „slučajem“, umesto toga samo joj
kažem da niko sa fakulteta nije bio u kontaktu s njom već dugo, da je niko u policiji nije
prijavio kao nestalu, i onda je zamolim da mi ispriča nešto više o Lusile. „Posetila me je
u bolnici kad sam rodila Mie. To je bilo pre tri godine. Posle toga se nismo dugo videle.
Njena majka je tad bila umrla i bila je vrlo mršava i sva očajna. Poslala sam joj pismo
kad sam u novinama saznala da je Izabel preminula. Ali Lusile je bila u svom fazonu.
Zezala se.“ „Misliš?“ „Da! Ona ima najbolesniji smisao za crni humor. Čak i tad, u tom
trenutku, kad je držala Mie i pričala o Izabelinoj sahrani, bila je zabavna. Ona je takva. A
ja nisam mogla da se smejem jer sam imala ranu od carskog reza. Grizla sam jastuk.
Rekla mi je da želi da postane učiteljica i da je menjala Izabelin stan za stan u
Turesensgede. Delovala mi je kao jaka i racionalna, čak i dok je bila u žalosti.“ „Da li je
tad upoznala Dmitrija?“, pitao sam. „Nije mi pričala o njemu. Mislim da nije. Posetila
sam je nekoliko puta, i tad je živela sama. A kad se on tamo pojavio, prestala sam da
idem kod nje.“ „Da li je to zato što si ga se plašila?“ „Da, iskreno, prestravljivao me je.
Zbog toga što me je tako gledao. Mislim da je Lusile tad mnogo duvala. Delovala je
odsutno i nezainteresovano. Potpuno drugačije nego onog dana kad me je posetila u
bolnici. A ja sam bila sama s Mie i jednostavno nisam imala snage da joj pomažem.“
Raduje me što čujem da je bila sama. „Razumeš zašto to kažem, sigurno je trebalo da joj
pomognem. Bila je tamo, do guše u problemima. Očigledno da to nisam mogla sasvim
jasno da vidim. Ili nisam želela.“ Uzdahne i pogleda me. „Da sam barem probala da joj
pomognem. Onda se sve… ovo možda ne bi ni desilo. Mislim, bila bi sad ovde. Upravo
sad.“ „Ali onda se nas dvoje ne bismo sreli“, kažem. „Da li imaš dečka?“ Pitam
iznebuha. „Dečka?“ Pogleda me zbunjeno. Bridim od neprijatnosti. Na brzinu pripalim
cigaretu. „Da li Lusile ima mnogo prijatelja?“ Kirsten gleda prema nebu. „Ne znam,
stvarno. Ne znam ja mnogo o njoj. Ona mi je drugarica iz detinjstva. Uglavnom smo
pričale o tome šta se dešavalo u školi i o sličnim stvarima. O tome koga smo iz odeljenja
videle. I šta je on ili ona postao. Ni ona mene nikad nije pitala o tome šta mi se događa.“
I dok gledamo patke koje plivaju po vodi na kojoj plutaju alge, ona ponovo
podmetne svoju ruku pod moju i prilično ljupko nasloni svoju glavu na moje rame. Sad
sam siguran da joj se sviđam. Ima ogromnog elektriciteta između nas. I uhvatim je za
potiljak, privučem je sebi, potražim njene usne i pokušam da je poljubim. Ali ona mi se
istrgne iz naručja, iznenada odstupi korak od mene i pogleda me ljutito i uplašeno.
„Pobogu, šta to radiš?“ Ja zanemim. Ponavljam joj, nekoliko puta, da mi je žao. Kažem
joj: „Ali mislio sam… da ti…“ Oči joj sevaju. Odgovara mi: „Ti! Ti si mi kao otac! Tako
te pamtim, kao… odraslog. Zar ti misliš da je ispravno da mene ljubiš? Da li to tebe
zanima? Da budeš sa mnom? Mislila sam da je ovo početak neke vrste prijateljstva.
Mislila sam da ovo sve ima veze s Lusile!“ Sad već viče: „Ti si samo jedan matori
glupan!“ I odlazi. Besno juri po izbledelim travnjacima sa svojom sjajnom vatrenom
kosom koja vijori za njom na suncu. A ja znam da sam sve uprskao i da je više nikad
neću videti. Sve sam pogrešno shvatio. I u pravu je da se nisam kontrolisao, da sam
samo jedan glupi starkelja. Sručim se na klupu i bacim patkama ono što mi je ostalo od
jutrošnjeg kroasana. Baš kao što rade svi starci. Sede i zure dok hrane patke.
Sve što mi još treba je štap. I prokleta veštačka vilica.
 Posle toga bezvoljno ležim u hotelskoj sobi. Skoro sam siguran da treba da se
vratim u Bruklin, dovraga sa svim ovim. Prvo kipitim od besa (u vezi sa Kirsten i sa
mnom), posle toga postajem gorak i apatičan.
Onda viknem: „Zašto ja trčim naokolo kao neki kreten izigravajući prokletog
DETEKTIVA?“ Neko vreme ležim u krevetu, a zatim hodam ukrug po sobi, udarajući u
zid. Posle toga sam strašno umoran. Izlazim kako bih nešto pojeo. Izađem i šetam se oko
pola sata, ne znajući kuda da odem, sednem u Sicilijansku piceriju i pojedem parče piće,
na uglu Nensensgede i Alefeldsgede. Pica je tanka i hrskava baš kao što treba da bude.
Jedem za visokim stolom pored prozora i gledam u mrak dok, sasvim odsutan, u
pozadini slušam razgovor na italijanskom. Prelistavam lokalne novine. Zastanem na
jednom mestu, gde pročitam sledeće: Čovek koji je u četvrtak ostavljen ispred hitne
pomoći u bolnici Bispjerg, preminuo je kasno sinoć. Pokojnik još nije identifikovan.
Imao je oko trideset pet godina, belac je, ali pocrneo, s prepoznatljivim ožiljkom od
dvadesetak centimetara na grudima. Ovim pozivamo porodicu pokojnika da kontaktira
policiju. Kuvar se glasno smeje zbog nečega što se dešava u kuhinji. Gledam na ulicu,
gde klinci voze bicikle samo na jednom točku, propinjući se. Ostavljam ostatak piće i
šetam se duž Turesensgede. Prozori na drugom spratu nisu osvetljeni. Ali neko je
zaglavio ulazna vrata zgrade, koja sad stoje otvorena. Ne mogu da se uzdržim i oprezno
se penjem uz stepenice.
Iz stana ne dopire nikakav zvuk. Posle nekog vremena otvorim prorez za poštu na
vratima – i dalje se ništa ne čuje, ne vidim ništa, niko ne hrče, ne čuje se ni šum vode iz
slavine; mrtva je tišina. Izvadim nož iz džepa. Ali vrata su otključana. Ne dišem. Ona
kvrcnu kad ih grunem nogom. Još uvek se ništa ne dešava. Ulazim u hodnik. Mrkli je
mrak. Prvo proveravam dnevnu pa spavaću sobu, da bih se uverio da nema nikoga.
Uspevam da vidim sobe zbog svetla koje kroz prozore dopire sa ulice. Obe sobe su
prazne, sav nameštaj je iznesen. Isto je i u kuhinji. Sve što je ostalo su prljavi sudovi koji
strašno smrde. Vrata od frižidera su otvorena, i on je prazan. Od odmrznutog friza, na
podu je nevelika bara. U dnevnoj sobi još se oseća smrad leša, iako su ostavili širom
otvorene prozore. Ali vreće nigde nema. Mogu samo da zamislim mrlju na mestu gde je
ležalo telo. Mislim: Ovde je živela Lusile, ovo je njena kuća. Ovde se budila, oblačila, i
ovde je odlazila uveče da spava.
Vraćam se u mračni hodnik, tražim uramljeni crtež. Tu je. Uzimam ga i odlazim iz
stana, ostavljajući vrata otvorena.

***

Izgleda da više ništa ne mogu da uradim. Nekoliko dana besciljno lutam naokolo: onda
noću odem na Vesterbro, gledam mlade prostitutke kako strastveno pričaju šćućurene na
ćošku, popijem do tri piva u različitim pabovima, tu je šavarma i ostala nekvalitetna brza
hrana, posetim Ruski restoran na Izraelskom trgu upravo na vreme, nadajući se da će se
nešto dogoditi. Jedem činiju ukusnog boršča koji je mnogo više nego samo kuvana
cvekla, ali, sem toga, oko mene sede jedino porodice s malom decom. Preko dana
besciljno pratim trag svetla, gledam svetlokose ljude na ulicama, i ta homogenost je
suprotna od raznolike i šarene gužve na koju sam se navikao u Njujorku. Odjednom,
neizdrživo mi nedostaje kuća. Želim da se vratim tamo. I na taj način shvatim da sam,
negde u sebi, već sahranio Lusile. Već sam u glavi usvojio tu misao da je ona mrtva i da
je nikad više neću pronaći. Takođe, siguran sam da je niko drugi neće naći. Mislim da su
je Rusi negde ućutkali zbog toga što je otkrila da krijumčare devojke iz Gambije. Mislim
da su je zauvek uklonili. Zakopali u šumi ili je bacili u more, daleko od danske obale.
Možda su je čak ubili negde van Danske. Kao da je zemlja progutala Lusile. Zvala me je
upomoć, a ja nisam bio dostojan da joj odgovorim, ostao sam nesposoban. Nisam je
uhvatio za ruku. Rekao sam svojoj duši, budi mirna, utišaj se, i uzalud me čekaj. Ponovo
Eliot, Četiri kvarteta. Voleo bih da sam bio bolji. Mirno čekanje bez ikakve nade.
Jednom, iz daljine, ugledam Kirsten kako vozi bicikl duž Vendersgede s Mie koja sedi
na zadnjem, dečjem sedištu. Drugi put, učini mi se da vidim Lusile kako stoji u krcatom
autobusu na stanici Noreport. Ali to je sve u mojoj glavi. Najzad, pozovem avio-
kompaniju i zamolim ih da mi rezervišu datum na otvorenoj karti. Spakujem onaj
uramljeni crtež s ono malo odeće koju sam poneo i sve stavim u kofer. Plaćam
pospanom čoveku na recepciji. Predaje mi smeđi zamotuljak sa čistom odećom. Onom
ispovraćanom. Dvadeset osmog decembra, oko deset uveče, ulazim u metro koji ide do
aerodroma, i osećam olakšanje što ću napustiti ovaj grad koji se, iz ovog ili onog
razloga, gužva u samom sebi, brišući ostatak sveta u mojim očima. Sneg lagano
promiče. Krovovi su zaleđeni. Na pločnicima so i kiša. Prolazim pored kućice za cveće,
gde je nekad bila mala pijaca s povrćem, sa ženama rumenih obraza i devojkama s
kapicama za pijacu natučenim na čelo. Kupujem katu u kafeu Dolores, spustim kofer na
lapavicu i pripalim cigaretu. I ponovo napuštam Kopenhagen, isto kao pre. I ponovo se
zaklinjem da se nikad više neću vratiti. I tek kad se čekiram, dok sedim opušteno na
gejtu, čekajući da se ukrcam, Kirsten mi prosleđuje poruku koju je dobila. Ćao, K. Izvini
što ti dugo nisam pisala, imam novog #;) Živim u Orhusu s Johanom. Dmitrij mi je
pretio i dvaput me je istukao kad je saznao za J. Đubre. Zato sam otišla. Ludo sam
zaljubljena. Da li znaš bilo koga ko bi kupio jeftin stan u Turesensgede? Hehe. A bientot,
L.
L. kao Lusile. Osećam gorčinu. Te mi reči iskrsavaju pred očima. A u meni kao da
sve tone, pada i pada, sve se razbija i nestaje. Zatvaram oči i mogu da vidim samo
bezdan, divlju provaliju mraka. Potpuno se gubim, tonem i nestajem. Naglas pitam:
„Zašto?“ Otvaram oči. Gledam u sivo snežno nebo, s kog avioni sleću i na koje uzleću.
Trebalo bi da budem srećan. Trebalo bi da budem baš srećan.
 DŽO MUR
TIHA ŽENA
Munkinemi

Kati se njiše na balkonu u ritmu koji samo ona čuje. Znak pitanja izvija se iz dima njene
cigarete i podiže u hladnu noć. Stojim pored nje, ali kao da sam sam. Nemam pojma o
čemu razmišlja. Nije mi rekla više od deset reči od kad sam se vratio kući. To ne znači
da je ljuta na mene. To je finska tišina. Prekinuće je kad bude imala nešto da mi kaže.
Navikao sam se na to živeći u Helsinkiju.
Pušimo i pijemo vino, svako sa svojim mislima. Prija mi što je tako. Raduje me što
je gledam kako pleše. Ona je prelepa devojka, koja je rođena za modnu pistu.
Ali trenutno nije u svom najboljem izdanju. Klati se i tetura na svojim dugim
nogama i hvata za balkonsku ogradu da ne padne. Crveno vino prosipa joj se po bluzi.
Vitlu satana perkele.4
S cigaretom u ustima dodaje mi čašu i otkopčava bluzu. Koža joj je kremasta i sva
naježena, a grudnjak bleštav i beo. Udiše poslednji dim iz dogorele cigarete i baca je
preko ograde. Naginje se gledajući kako se pikavac obrće dok pada, i iskričeći udari o
asfalt. Onda prekida svoju tišinu. „Mrlja. To želim da napravim od tate.“
Kao i većina Finaca, engleski govori monotono, sve na jednom tonu, a to što je
rekla zvuči kao neka bezosećajna šala. A nikad je nisam čuo da se šalila. Ja sam taj
kojije smešan. Njen smešni Englez.
„Šta, da ga se rešimo? To bi bilo grozno.“
Ne reaguje. Možda joj nije poznat taj idiom. Oči su joj prikovane za trotoar i kaže:
„Kopile možda ne bi umrlo ako bi palo sa ove visine. Umesto da umre, postao bi
bogalj.“
„Šta je uradio?“
„Rekao mi je da neće.“
To je verovatno prvi put da ju je otac odbio, za dvadeset tri godine. „Neće šta?“
„Ne želim da pričam o tome.“
Okreće mi leđa. Pratim je i ulazim u njen majušni stan. Ima samo trideset kvadrata,
ali ja ne bih mogao sebi da ga priuštim ni za sto godina – ne bih mogao ni da ga
iznajmim. Cene stanova u Helsinkiju izjednačene su s cenama u Londonu. Ovo mesto
vredi oko trista hiljada evra. Njen otac je vlasnik. On ima još dva šestosobna stana u
zgradi, koja vrede po milion svaki. Znam ovo jer su cene nekretnina jedna od retkih
stvari o kojima Kati voli da raspravlja.
„Sipaj mi još“, kaže.

4 Najgora psovka na finskom jeziku: „U pičku satansku i đavolsku“. (Prim. prev.)

 Napunim nam čaše do vrha, vinom iz flaše skupocenog australijskog širaza u čajnoj
kuhinji. Sve kupovine obavlja tatinom kreditnom karticom. Kad smo zajedno, jedem i
pijem kao da sam rok zvezda.
Zatim se ispruži na sofi u dnevnoj sobi i podigne noge na stakleni sto. Kad joj dam
njeno vino, odmah ispije pola čaše. Oči su joj vlažne, redak znak osećajnosti. Kad
sednem pored nje, osetim da podrhtava.
„Razvedri se“, kažem joj.
„Nemoj ništa da pričaš.“
Zato zaćutim. Pijuckam vino i slušam njen dah. Sofa se nalazi preko puta televizora
i nejasan odsjaj naših tela igra na crnom ekranu, zbog čega pomišljam na duhove i na
dim. Moram da pogledam u stranu.
Šapne mi: „Je lʼ si ikad razmišljao o tome da nekoga ubiješ?“
Njen bezdušni glas me preseče. Gotovo sam siguran da je ozbiljna. „Naravno da
nisam. Sem mog gazde i još sto drugih kretena.“
Ona se ne smeje. Samo mislim, Isuse, stvarno je besna na tatu. Ne znači to ništa,
sigurno. Samo je pijana i bes joj izlazi na uši, to je sve. Milujem joj kosu, umirujem je.
„Malkolme, da lʼ bi ti za mene sve učinio?“
„Naravno da bih. Sve što poželiš.“ Rekao sam to bez ikakvog razmišljanja.
„Ne, ne, ne misliš. Kakve koristi imam ja od tebe?“
„Zabavniji sam ti od vibratora.“
„Samo se nadaj.“ Barem sam joj izmamio osmeh.
„Volim te, Kati“, šapućem joj na uvo.
„Znam da me voliš.“ Mazi mi obraz. „I ja tebe.“ Njeno disanje postaje dublje.
Oboje zaspimo na sofi.

***

Steže me glava od vinskog pijanstva. Sažvaćem dva paracetamola i zalijem ih

energetskim pićem. Želim samo da se sklupčam kao fetus, ali danas moram da zaradim
novac, a kasnije da sviram. Kati nikad ne ustane pre podneva, i zato je ne budim kad
krenem. Od prvog dima cigarete strašno mi se povraća, a žuč i kiselina peku mi grlo.
Jedva sam se odvukao dva bloka do Ulice Munkiniemen Puistotie, bulevara zasvođenog
drvećem, a zatim sam uskočio u tramvaj. Sat kasnije, stigao sam u Kontulu5, gde delim
rupu od stana sa još dvojicom stranaca.
Pošto sam se odmorio, posle kratkog spavanja i tuširanja, zaputio sam se u centar
grada s gitarom da sviram na ulici. Zauzeo sam svoje uobičajeno mesto blizu železničke
stanice. Nebo je boje škriljca, a okolo nema mnogo turista. Kad dođu ovakvi dani, držim
se pesama koje svi vole – Bitlsa, Elvisa i pesme grupe Lordovi Hard rok aleluja, s
kojom su pobedili na Evroviziji, i koja komično zvuči na akustičnoj gitari.

5 Četvrt u Helsinkiju. (Prim. prev.)

 Ne prestajem da mislim na prethodnu noć. Video sam novu Katinu stranu. Da je
meni otac rekao „ne“, prešao bih preko toga i ne bih ni pomislio da ga ubijem.
Razmaženo malo stvorenje, eto šta je ona. To se dešava kad neko raste kao jedinica koja
je izgubila majku još dok je bila tinejdžerka, a otac ne zna kako da pokaže ljubav svom
detetu, sem kupovinom svega što dete poželi.
Možda je primadona, ali ona je nešto najbolje što mi se dogodilo u Helsinkiju.
Ovde sam došao zbog jedne Finkinje koju sam sreo u Londonu. Međutim, naša veza se
pretvorila u katastrofu dva meseca pošto sam došao. Ta devojka je odlučila, samovoljno
i bez ikakvog razgovora, da otputuje bez mene u Italiju. Bez upozorenja i diskusije.
Nekakva mašina se okrenula naopačke u njenoj glavi. Posle toga, hteo sam da
otputujem, možda u Estoniju ili u Nemačku – ali sam sreo Kati, na jednoj svirci. Volela
je moje pesme. Rekla je da je podsećam na Lijama Galagera.
Zato sam još ovde.
Izgledalo je kao da će početi da pada kiša. Zato skupljam stvari i završavam ranije.
Zaradio sam samo deset evra za dva sata sviranja, što je daleko manje od uobičajenih
dvadeset evra za sat vremena.
Kući idem vozom. I dok jedem konzervu pasulja, pojavljuje se moj cimer Stiv. Kao
i ja, i on se doselio u Finsku zbog ljubavi. Razvio je teoriju da finska vlada vodi program
postavljanja tajnih slatkih zamki, tako što šalje žene u strane zemlje, s misijom da
zavedu što više radno sposobnih mladića i dovedu ih nazad u Finsku. Ne šali se kad to
kaže. Stvarno veruje u to. Pitam ga da li će doći na moju svirku. Kaže da neće, ima
druge planove. Što znači da ide da smuva neku devojku.
Večerašnja svirka jedna je od najlošijih. Sviram u baru u istočnom Helsinkiju, i
delim novac s još dvojicom. Sviramo u polupraznoj prostoriji trolovima zgrbljenim nad
pivom toplim kao pišaćka. Niko ne reaguje na moju pesmu, i zato sviram Gimme
Shelter. Za tu pesmu dobijem mali aplauz.
Znam da zaslužujem više od ovoga. Mnogo više. Poludim čak i ako samo pomislim
na to.
Završavam svoje pivo i odvucaram se do Kontule.

***

Sledeće večeri Kati ima saunavuoro6, odnosno njen je red da koristi saunu i bazen u
zgradi. Trudim se da to nikad ne propustim. Sauna je divna stvar. Usput kupim
pakovanje od šest konzervi piva. Ona ne voli pivo i zato uvek zaboravi da mi kupi.
Čeka me u lobiju. Obučena je u ružičasti bademantil i sedi u crnoj kožnoj stolici
koja je nekad pripadala Ahtiju Karjalainenu, članu Parlamenta i predsedničkom
kandidatu, koji je neko vreme živeo u toj zgradi. Rekla mi je da je ta stolica kao
kraljevski presto. Obično je srećna kad sedi u njoj, ali ne i danas. Kisela je kao limun.
Mora da još razmišlja o tati.
6 Vreme za saunu. (Prim. prev.)
 Silazimo stepeništem u podrum, gde se nalaze sauna i bazen. Naši koraci odjekuju
na betonu dok prolazimo kroz dvoja vrata koja smo otključali. U prostoriji gde se nalazi
bazen, odsjaj talasa odbija se i pomera na belim zidovima. Bazen je prilično veliki, oko
deset sa šest metara. Nije baš čest slučaj da u finskoj stambenoj zgradi postoji bazen,
tako kažu.
Svlačionica je odmah pored. Kati ode da se tušira; ja ispijam piva pre nego što se
prepustim vrelini. Sedimo u tišini na toplim drvenim klupama, dok ona baca vodu po
usijanom kamenju, a vrelina me prijatno bičuje po leđima. Onda se na brzinu istuširamo
i skočimo u bazen. Dok ona pliva slobodnim stilom, ja samo plutam prepuštajući se tom
neverovatnom osećanju hlađenja.
Iznenada, ona mi priđe, poprskavši me, i kaže: „Tražila sam mu pare.“ Najzad je
spremna da podeli sa mnom sve što je muči. „Dovoljno da se odselim u Los Anđeles.
Hoću da radim kao model i glumica.“
Drago mi je što ju je odbio. Tako bih je izgubio.
Ali ona nije završila. Ovo je monolog. „Nije to gotovo. Platiće on. Želim da pođeš
sa mnom. Stvarno bi mogao da uspeš u Los Anđelesu.“
Dirnula me je, ali ta ideja je nerealna, to je samo fantazija jedne razmažene
devojke. Njen otac nikad ne bi platio za moje putovanje. Deo mene želi da veruje da je
to moguće – bila bi to karta od zlata. Nemam šta da joj kažem i zato je poljubim.
Praćakamo se kao srećne foke.
„Mogli bismo tamo da postanemo sasvim novi ljudi. Da li bi to želeo?“, šapne mi.
„Bilo bi lepo.“
„Nemoj sad da se zezaš.“ Gleda me pravo u oči. „Da ili ne?“
„Ne bih te odbio.“
Taj odgovor je nije zadovoljio. Zato otpliva od mene. Vratim se na leđa da plutam,
zagledan u tavanicu, i zamišljam kakav bi to život bio u Los Anđelesu, kako bi bilo da
sviram u nekim odličnim klubovima, a da njen tata sve to plati.
Da, da, baš mi se dopada. Ja to zaslužujem.

***

Ulazimo u lift, roze kao prasići posle saune. Pritiska dugme za poslednji sprat, na kom
se ne nalazi njen stan.
„Sad ću nešto da ti pokažem“, kaže.
Stižemo gore. U ruci joj zvecka ključ.
Otključava stan njenog oca. Uglavnom nikad nije tu – ili putuje zbog posla, ili je u
svojoj vikendici. Preskočim rasuta pisma na podu i flajere za piću. Nikad ranije nisam
bio tu. Ona me vodi u veliki obilazak. Mesto je ogromno, što jeste lokalni standard, i
veoma je lepo sređeno, sa antikvarnim predmetima. Na uljanim slikama na zidovima
nalaze se starinski pejzaži i romantičarske slike. Iako mi to nije rekla, siguran sam da
vrede čitavo bogatstvo. Mora da me je dovela da bi me zadivila, i uspela je.
 Kaže mi: „Hoću da te upoznam s njim.“
Pitam je da li misli da je to pametno. To što će me njen otac upoznati, neće joj
nimalo olakšati da ga ubedi da joj da novac. Ne mogu da zamislim da bi taj čovek prema
uličnom kantautoru mogao da oseti bilo šta drugo sem prezira.
„Večeraćemo s njim u četvrtak. U šest. U mom stanu.“ Podižem obrve u čudu.
„Uz večeru ćemo i da pijemo. Nazdravićemo mnogo puta. Potrudićemo se da se
dobro napije. U osam ima saunavuoro. Kad dođe red na saunu, to nikad ne propusti.
Otići će, udaviće se u bazenu, i ja ću naslediti sav njegov novac.“
Od šoka, počnem da se smejem. Još je u ubilačkom raspoloženju. Odlučim da mi to
bude, na neki neobičan način, slatko.
„Kati, šališ se, zar ne?“
Ali ona se nikad ne šali. Stisnula je usne u tanku roze liniju.
„To ionako ne bi uspelo. Šanse da se udavi su neverovatno male, koliko god da je
pijan.“
„Uspelo bi. Mi ćemo da ga udavimo.“
Više mi uopšte nije ni slatko ni smešno. „Ne. Dosta.“ Ona se nakostreši i pogleda
me stisnutih očiju. Uradio sam užasno lošu stvar – rekao sam joj ne. Zbog toga će me
kazniti svojom tišinom, aristokratskom hladnoćom. Grubo me izbacuje iz očevog stana.
U nepalskom restoranu nijednom me ne pogleda i sama sebi sipa vino. Već sam
odlučio da idem jer ne mogu da podnesem celu atmosferu. Ide mi se u Kontulu, i znam
da će mi tamo biti mnogo prijatnije nego da ostanem ovde s ovim mrgudom od devojke.
Završavam obrok i ustajem.
Odmahuje glavom i kaže: „Ostani.“
„Šta ima za desert?“
„Ja.“ To je znak pomirenja. Čak dobijem i osmeh od nje.
„Ti, blesava devojko.“ Zatim ponovo sednem i naručim piće.

***

Kasnije, u mraku, sklupča se gola uz mene. Dah joj miriše na vino i vreo je. Osećam
drhtavicu, a onda čujem njen dubok uzdah. Šapne mi: „Kad je majka umrla, on me je
napastvovao.“
Ne znam šta drugo da joj kažem, sem: „Isuse!“
Naslanja svoj obraz na moj, krijući oči od mene. „Imala sam petnaest godina. To je
trajalo dve godine.“
Želeo bih da nisam čuo to što mi je rekla i, da mogu, vratio bih vreme unazad. Ali
ne mogu. Pojavljuje se slika njenog oca kako se nadvija nad njom. Đubre perverzno.
Želim da mu razvalim lice i da ga šutiram dok ne počne da cvili.
„Zato zaslužuje da umre“, kaže nepristrasno, kao da tvrdi nešto jednostavno i
očigledno. „S njegovim novcem, imaću slobodu da živim svoj život, daleko od njega.
Možemo da budemo zajedno u Los Anđelesu.“
 Shvatam zašto hoće da ide i njenu emotivnu potrebu. S njene tačke gledišta, ubistvo
je pravedno i potrebno. Bolestan deo mog uma slaže se da tako mora da bude. Ali nisam
siguran da ja to mogu da uradim.
Ne želim da misli da sam slabić i zato tražim opravdanje. „Uhvatiće nas.“
„Neće. Izgledaće kao nesreća. Nesreće se stalno događaju pijanim ljudima.“
„Možda, ako odu da plivaju u jezeru. Ovde ne. To je loša ideja.“
„Gubitnice.“
Ta reč me ubada kao nož.
Ona ne prestaje: „Ovde si mrtav. Ništa nećeš napraviti sa svojom muzikom,
nikakvu karijeru. Nikakvu, zapamti, sem ako imaš hrabrosti ovo da uradiš.“
„Dođavola, devojko. Surova si.“
„Ali to je istina.“
Ležimo u mraku i osećam težinu njene glave na svojim grudima. Previše sam
prilika propustio, a ovo preda mnom je premija, zlatna ulaznica.
Postavim joj pitanje koje mi se mota po glavi. „Koliko novca ima?“
„Preko dvadeset miliona.“
Nisam u stanju ni da zamislim tako veliku sumu. To je gotovo besmisleno mnogo.
Morao bih da radim hiljadu godina da zaradim toliko. Za doživotni osećaj krivice, mogu
da dobijem komadić toga. Ali zbog čega bih osećao krivicu? On zaslužuje da umre zbog
svega što je uradio. Gnušam se od same pomisli da se njegove ruke nalaze na njoj. Nije
ni čudo što joj je uvek kupovao sve što je poželela – da se iskupi za svoja nedela, da
plati njeno ćutanje. On je jebeni insekt. Insekt koji vredi dvadeset miliona.
Okreće se licem prema meni i kaže: „Razmisli, Malkolme. Možemo da započnemo
nov život. Ti i ja.“
Da. Ja to želim. Nju. I nov život pun različitih mogućnosti. Sve se uklapa. Ne
smem još glasno da kažem, ali znam da ću odigrati svoju ulogu.
Učiniću sve za nju.
Klimnem sasvim malo glavom, oklevajući, iz brade, u znak pristanka. Oči joj
zablistaju u mraku, kao strugotine opsidijana, a njene usne razmazuju moje.

***

Četvrtak. Njen otac sedi preko puta mene, jede čorbu od lisičarke. Lice mu je grubo i
četvrtasto, kao istesano sekirom. Ima veliki pivski stomak, ali sem toga, na njemu nema
ničeg mekog.
Kati mu ponovo sipa Marskin Ryyppy, njegovo omiljeno piče. Pokušavam da ne
razmišljam o onome što ćemo uraditi, ali napetost treperi u meni kao raštimovane žice.
Alkohol mi nije otupeo čula.
„Znači, sviraš gitaru“, kaže.
Počnem da mu pričam o svojim planovima, o tome kako komponujem pesme i
kakvu karijeru bih voleo da ostvarim snimanjem. Zuri u mene, nezainteresovan, i
usredsredi se na čorbu. Osetim se beznačajnim i zanemarenim. Posle minut ili dva kaže:
„I ja sam davno svirao gitaru.“ Zatim opet začuti. To je sve što smo rekli.
Činjenica da ne moram da razgovaram s njim olakšava mi da ostanem tu i prikrijem
svoju nervozu. S vremena na vreme, Kati i on kažu poneku reč na finskom. Klimnem
glavom i smešim se. I ona se osmehuje, ali neiskreno, verovatno kao i ja.
Jedino što je već jasno da je naš plan loš. Uveravala me je da on sam popije skoro
celu flašu votke, uz veoma malu pomoć. Ali nije tako. Mislim da nije dovoljno pijan da
bi mogao da se udavi zbog toga, odnosno, da bi iko to mogao da pretpostavi. Delimično
osećam olakšanje zbog toga, ali delimično bih da ga primoram da se napije, poželim da
mu sipam u grlo ostatak flaše.
Kad je pojeo poslednju kašiku, ispraznio je i čašu. Ustane i klimne mi glavom, a
Kati kaže nešto o sauni. Ona mu kratko odgovori. On se okrene na petama i ode. Vrata
se zalupe za njim, a s Katinog lica nestaje osmeh. Ona i ja sedimo i izbegavamo da se
pogledamo u oči. U jednom trenutku tišina postane nesnosna, kao potpuno odsustvo
bliskosti i komunikacije. Kažem joj, samo da bih prekinuo tišinu: „Mislim da mu se
nisam mnogo dopao.“
„Vittu7.“ Kati šutne sto. Prazna činija za supu, iz koje je jeo njen otac, padne i
razbije se. Ona zgrabi flašu. „Otišao je gore da se presvuče. Hajde. Nemoj da obuvaš
cipele.“
U stomaku mi se sve okreče, kao jegulje. Silazimo stepeništem prema podrumu.
Kad stignemo do bazena, kaže mi da uđem u ormar za čišćenje i čekam dok ne dođe po
mene. Nalazi se na jednom delu bazena, dalje od saune. Ulazim u ormar, udarivši nogom
o metalnu kantu. Prostor je previše mali da bih seo. U mraku, udišem miris bora iz
deterdženta i zamišljam šumu, noću – ja bežim, a policija me juri. Sve će se ovo loše
završiti. Nema drugog načina da se završi. Isuse Hriste, umreću u ovoj zemlji. Još
postoji mogućnost da odem odavde. Ali ako odem, izgubiću je. I nju i zlatnu kartu.
Čujem kako se otvaraju i zatvaraju vrata. Njegov glas odjekuje. Zvuči iznenađeno i
povređeno. Ona mu odbrusi nešto. Odgovara joj besno. Jedina reč koju mogu da
razumem je äiti – majka. Ako Kati odgovori, neću moći da čujem kroz vrata.
Tišina se produžuje. Uvijam nevidljivu cigaretu znojavim prstima, toliko bih rado
zapalio, umreću. A srce mi udara tako glasno da ceo ormar odjekuje od tog zvuka. Nikad
u životu nisam bio toliko nervozan, čak ni pre prve svirke. Ta nervoza je dobra, ali ovo
je nešto sasvim drugo, ovo je osećanje zatrovanosti, kao da mi otrov kola kroz vene i
utrobu. Ne znam koliko ću još moći da izdržim.
Moram da se potrudim da mislim na nešto drugo, zato aktiviram štopericu na
mobilnom telefonu i gledam u sekunde kako odmiču. Sa svakim minutom, pomisao na
to da ga hladnokrvno ubijem postaje mi sve više nepojmljiva. Čini mi se da ne mogu da
se pomaknem.

7 Vittu znači pička. (Prim. prev.)

 Zasvetli mi ekran, neko me zove. Preplašen, gotovo sam ispustio prokleti aparat.
Čim je telefon zazvonio, isključio sam zvono i uključio vibraciju. Nadam se da ga nije
čuo. Pokušavajući da ne dišem, prislanjam uvo na vrata i slušam.
Pomiče se kvaka. Spreman sam da izletim. Vidim svetlo. Ona stoji tamo, sa
odsutnim izrazom na licu.
„Popio je skoro celu flašu i otišao u saunu“, šapuće mi.
„O čemu ste razgovarali?“
„Idi i drži se plana.“
Na silu se držim dogovorenog i zauzimam položaj pored vrata od tuš kabina,
pripijem se uza zid. Kati mi rukama pokazuje, podseća me da skinem odeću i navučem
gumene rukavice. Ona je ovo dobro isplanirala. Ja se ne bih setio tih detalja. Imam
veoma malo vremena da sve završim. Dok se skidam u bokserice, ruke mi drhte, a ona
nestaje u svlačionici.
Naježio sam se. Ubrzano dišem.
Iz tuša teče voda, vreme je. Nema povlačenja.
Njen otac dolazi. Ne vidi me dok prolazi kroz vrata. Tetura se do ivice bazena,
očigledno mrtav pijan, okrećući mi leđa pegava od vreline. Mislim na Kati i na novac,
kažem sebi da je svet moj. I onda, više nisam u stanju da mislim. Zalećem se prema
njemu, skačem na njega otpozadi. Zaronimo u hladnu vodu. Držim ga pod vodom svom
svojom težinom. Kati mi je rekla da ga ne čupam i ne hvatam za vrat, jer će imati
modrice. Mlatara rukama i nogama, boreći se protiv mene, ali ja sam jači, i više ništa mi
nije važno, već samo da ga ubijem. Izronim, samo da bih uzeo vazduh, i ponovo ga
guram dole. Posle nekog vremena, postaje slabiji i prestaje da se pomiče, ali ne puštam
ga još neko vreme.
Okrenem se i vidim je kako nas ravnodušno posmatra.
Uskoro je gotovo. Telo pluta s licem u vodi.
Izlazim iz bazena, nadražen, uzbuđen. Ovo je trenutak kad se sve u mom životu
menja. Zurim u telo, ne osećajući ništa prema njemu. I zašto bih? Umro je da bismo nas
dvoje započeli novi život.
„Evo me, uskoro dolazim u Los Anđeles“, kažem.
Odlazimo gore u stan i tucamo se.

***

Policija je napisala u izveštaju da je smrt nastupila zbog pijanstva – ovde je alkohol,

praktično, prirodan uzrok smrti. Čudno mi je što ne osećam nikakvo kajanje. Iako mi
pred očima iskrsava slika njegovog tela kako podrhtava i kako se džilita kao neka
grudva masti, ne osećam nikakvu odbojnost prema plivanju u bazenu. Prešao sam neku
svoju mentalnu barijeru. Nešto u meni mora da se slomilo. Nije mi stalo da previše
mislim o tome. Uglavnom sam razdragan zamišljajući kakve se sve mogućnosti otvaraju
preda mnom. Osećam se kao dete koje čeka svoj božićni poklon.
 Dolazi veliki dan. Neobično je što se ona probudila pre mene. Gume me i kaže da
je sve sređeno. Njen advokat je sredio sve papire. Ljubi me u čelo i daje mi kutiju s
cipelama. „Vreme je da se probudiš. Moraš da odeš.“
Ne razumem je.
„Treba da se spakujem“, kaže.
„Šta, ideš negde?“
„Idem, u Los Anđeles.“
Zbunjen, otvaram kutiju. Unutra su svežnjevi novčanica od po pedeset evra.
Gledam u nju u neverici, opirući se onome što je očigledno.
„Pedeset hiljada“, kaže.
Na njenom licu ne vidim ni trag osećanja. Oči su joj hladne, kao da su mermerne.
Ispričam vic da bih nam popravio raspoloženje. Ali ništa više nije smešno.
„Neko vreme nam je bilo lepo, Malkolme. Sad je gotovo.“
Te reči mi izbiju sav vazduh iz stomaka. Znači, tako. U njenoj glavi, tajna mašina
se preokrenula. Iskoristila me je i sad me isplaćuje. Ovo je Helsinki, ovde niko nije
blizak ni sa kim, i niko istinski ne poznaje bilo koga. Besan sam, ali kao da je osećanje
van mene samog. Kao da me je neko potopio u ledenu vodu. Dok me pomno posmatra,
oblačim se. Ovde nema ničeg što je moje, sem mojih naivnih, izigranih snova. Nikad
nije ni trebalo da budem ovde. Otići ću daleko.
Ali, pre toga, zaslužujem objašnjenje. Pribijem je uza zid spavaće sobe, grubo.
Izgleda uvređeno i kao da ne može da veruje kako sam se usudio. Nije očekivala ovo od
mene.
„Kaži mi. Kaži mi zašto.“
Nasmeje se tako kao da puca staklo, a onda me kolenom udari u prepone. Zacrni mi
se pred očima, hvatam se za jaja i sedam na ivicu kreveta. Ona pobegne. Čujem
zveckanje u čajnoj kuhinji. Onda se vrati i zastane u vratima držeći nož zgrčenim belim
prstima, potpuno neverovatna slika.
„Ozbiljna si?“
„Odlazi.“
Stojim, dok mi bol prolazi. „Ne dok mi ne kažeš sve. Lagala si za oca, je lʼ da?“
Zamahne oštricom noža po vazduhu. „Vittun mulkku.“
„Dosta s tim.“
Stegnem joj zglob i zavrnem ga, otimajući joj nož.
Jednom rukom pokušava da mi ga otme, dok drugom * pokušava da mi izgrebe oči.
Izmičem glavu unazad i spotaknem se o krevet. Oboje padnemo na tvrdi dušek, ona
preko mene.
Ona vrisne, dok mi vruće kapi prskaju lice. Ona u zubima drži nož. Kao da ga steže
između zuba, u nekom gusarskom stilu. Jedino što je oštrica okrenuta naopako.
Zavijajući, skine se s noža. Njena krvava usta dopiru do polovine obraza, isečen otvor
postaje nepristojan osmeh. Vrh njenog povređenog jezika visi. S rukama na licu, trči
prema kupatilu.
 Najbolje bi bilo da odem. Neću dobiti nikakve odgovore od nje. Pored toga – šta
me briga? Sad kad znam kakva je, sve što želim jeste da je se otarasim. Možda ću
kasnije iskomponovati pesmu o njoj. Nešto o nožu u srcu. Pesma bi mogla da bude hit.
Uzimam kutiju s novcem i kucnem joj na vrata od kupatila. Zaključala se.
„Idem sad. Kad god pogledaš svoje ožiljke, pomisli na mene.“
Njen odgovor je nepojmljivo mumlanje.
„I srećno s manekenskom karijerom.“
Zaustavljam se ispred turističke agencije. Idem za Madrid. Oni su brbljivi, ti
Španci.
 HELA HELE
SLATKI DEČAK
Vanlose

Svake večeri posle posla strašno mi se jeo francuski hotdog. Kući sam krenula
poslednjim vozom; kiosk s roštiljem ispod vijadukta više nije radio. Sve do tog trenutka
uspevala sam da se uzdržim. Nosila sam zelenu uniformu s naramenicama i kaiš oko
struka. Tad sam bila najmršavija od kad je Jorgen otišao. On je bio vegetarijanac i jeli
smo samo pasulj. Onda je našao neku drugu, crvenokosu pevačicu; bacila sam njegov
jorgan kroz prozor. Dan pošto je otišao preležala sam na podu, bilo je to krajem marta.
Tako je to kad jedan jedini koga želiš u sebi više nije tu.
Padala je kiša. Krenula sam ukoso preko trga. Klizna vrata su se zaglavila, stajala
sam ispred gurajući ih. Devojka koja je radila unutra prišla je i podigla grudvicu
izgužvanih vlažnih maramica koje su stajale u šinama vrata. Onda ih je ona otvorila i
vratila se za pult.
„Francuski hotdog s najobičnijim prelivom“, kažem, „Stiže.“
Stavila je zemičku u mašinu. Onda je uzela cigaretu koja je stajala u pepeljari i
povukla je dim, duboko. U ruci mi je tačan iznos. Ruka joj je nežna i bela, a tanušan
konjski repić prikačen je šnalom navrh glave. Mora da joj je devetnaest ili dvadeset
godina, a kad se nasmeje, vide se krivi zubi: „Da li možeš da veruješ da je ovo prvi
hotdog koji sam večeras prodala?“
„Je lʼ moguće?“
Klimnula je glavom: „Mmm. Čudno, s obzirom na ovo vreme. Obično ljudi uđu i
stoje u redu.“
Obe gledamo napolje, ona ponovo puši.
Sad i ja poželim cigaretu; preturam po torbi. Pod je prekriven salvetama. Napokon
sam pronašla kutiju cigareta i istresla jednu, dok mi je ona preko pulta primakla upaljač.
„Baš su ti lepe minđuše“, rekla je.
„Hvala. I ja ih mnogo volim.“
„Alergična sam na čelik, ne mogu da nosim bižuteriju“, rekla je. Dunula je dim
naviše, a onda sam i ja uradila isto. Slučajno smo obe zaoblile usta za kolut;
naizmenično smo pravile kolutove, koji su se sudarali iznad kase. Prsnule smo u smeh, a
ona se smejala na neki blistav, perlast način, kao da izvodi neki visokotonski triler. Dim
joj se nakupio u grlu i počela je da kašlje. Zemička je ispala iz mašine, a ona je nastavila
da kašlje dok ju je punila prelivom. Smešila se i dok je kašljući tresla glavom, pitajući se
šta joj je. Stavila je jednu ruku na usta, dok je u drugoj držala zemičku za hotdog.
Poskakivao joj je krajičak konjskog repa pričvršćen na glavi.
 Onda je zazvonio telefom. Lupnula je svoje grudi nekoliko puta dlanom i javila se.
Zemička je stajala na pultu, nešto preliva je iscurilo iz nje.
„Ovde Kristina“, rekla je slabim glasom posle napada kašlja. „Izvini, ali ne mogu,
nisam ga ponela. Kod Vibse je. Ne.“ Neko joj je pričao nešto. Pročistila je grlo, udarila
se ponovo u grudi. „Ne zatvaramo pre pola dva. A Matijas je sa mnom, ne mogu nigde
da idem“, rekla je i odmah zatim nastavila: „Zar ne mogu da ga donesem sutra ujutru?
Halo?“
Još neko vreme je stajala tako, s telefonom u ruci, pre nego što je prekinula vezu.
Okrenula se po mašice i obigravala iznad hotdogova ne uzimajući nijedan.
„Podgrejano ili ne?“
„Podgrejano, molim te.“
Kad ubaci viršlu u zemičku, pruži mi je, onda odlazi do lavaboa, saginje se, otpije
gutljaj vode. Krećem napolje, i taman kad mi pođe za rukom da samo dopola otvorim
klizna vrata, ona vikne: „Da li bi mi učinila jednu veliku uslugu? Trajala bi samo
minut.“
„Šta je u pitanju?“
„Daću ti novac za to. Samo ostani ovde narednih pet minuta. Moj sin je napolju,
tamo iza, spava. Moram da odem da uzmem nešto.“
„Koliko je star?“
„Pet meseci. Ali on će sve vreme spavati. Pitam te zato što mi je iskrslo nešto hitno.
Moram nešto da uzmem.“
„U redu, ostaću“, rekla sam i pridružila joj se iza pulta. Bila je baš niska rastom,
nije imala više od sto šezdeset centimetara. Skinula je belu kišnu jaknu s kuke i obukla
je, tražeći nešto po džepovima.
„Vraćam se za pet minuta“, rekla je. „Ako neko dođe, daj mu besplatno čokoladno
mleko. Ali neće niko doći.“
Pošto je zatvorila vrata za sobom, svoj hotdog sam bacila u đubre. Onda sam se
predomislila i izvukla ga, zapakovala u salvetu i gurnula ga nazad u kantu, još dublje.
Preko sam naslagala još nekoliko salveta. Otvorila sam zadnja vrata. Kolica za bebe
stajala su napolju, ispod trema, zaštićena tamnim najlonom za kišu. Zavirila sam unutra,
na mestu gde je najlon bio otvoren, i čula sam disanje. Otvorila sam širom ta zadnja
vrata da uđe malo svetlosti.
Dete je ležalo postrance s dudicom koja se pomerala gore-dole u ustima. Njegova
glava bila je velika i okrugla, prekrivena gustom svetlom koskom. Bio je to sladak
dečak. Nagnula sam se i dodirnula mu obraz; oči su mu zatreperile ali se nije probudio.
Ušuškala sam ga i bolje pokrila jorgančetom, zaljuljala sam kolica nekoliko puta i vratila
se unutra.
Za pultom je stajao jedan muškarac. Bio je visok i nosio je vindjaknu. Pogledao me
je bezizražajno. Klimnula sam mu glavom. I on je učinio isto.
„Gde je kurva?“, pitao je.
Pomislila sam da ga nisam dobro čula. Nasmešila sam mu se. „Da li hoćeš
besplatno čokoladno mleko? Pošto treba još neko vreme da čekaš.“
 „Otišla je?“
„Vratiće se brzo.“ Nije zatvorio klizna vrata, pa je hladan vetar prodro unutra.
Oslonila sam se na sudoperu, zakoračivši unazad. Ispod pulta, kasa je zjapila skroz
otvorena, skoro prazna. Polomljene zemičke i hrpa prženog luka ležali su na gomili na
podu. Uzela sam metlu koja je stajala prislonjena na zadnja vrata i počela da čistim.
Detaljno sam sve počistila. Pogledom sam tražila đubrovnik, ali pošto ga nisam videla,
ostavila sam gomilu da stoji tu.
„Dobro ti ide“, rekao je s druge strane.
„Šta?“
„Ima sreće što te našla, jer ona to nikad ne bi očistila.“
„Sigurna sam da bi“, odvratila sam mu i nadmeno se nasmejala.
Ništa nije odgovorio. Zasukala sam jedan rukav, kao da ću da pogledam na sat koji
nisam nosila. Onda je pala metla, koja je bila oslonjena o zadnja vrata, i ja sam
iskoristila priliku da se sagnem ispod pulta. Još nešto je tu ostalo da leži. Sagnula sam se
i videla da je to pola hotdoga. Kad sam se uspravila, nije ga više bilo.
Vrpoljila sam se na stolici s mrežastim cegerom u krilu. Njen konjski rep je bio
potpuno natopljen i uvijen kad je malo kasnije, sva zadihana, dotrčala kroz klizna vrata,
dok joj se kiša cedila s jakne. „Neizmerno ti hvala“, rekla je zadihana, i stala podbočivši
se. „Mnogo si bila dobra. Da li je neko dolazio?“
„Samo jedan muškarac. Ali je otišao.“
„Da li si mu dala čokoladno mleko?“
„Nije hteo.“
„Zar mu nisi rekla da je besplatno?“
„Jesam, jesam.“
„Kako je izgledao?“
„Normalno. Visok i mršav. Nosio je vindjaknu.“
Kad je ponovo počela normalno da diše, provukla se nazad, iza pulta. Skoro smo se
sudarile i ja sam je snažno udarila torbom. Sad sam već uveliko htela da krenem kući, ali
baš pre nego što sam otvorila klizna vrata, jeknula je iza zadnjih vrata: „Uzeo je
Matijasa, odveo ga je u bar.“
„Odveo ga je?“ Odmahivala sam glavom u neverici. „Ali on sigurno nije ulazio
tamo.“
„Možda nije, ali ga je uzeo. Išao je okolo, sigurno. Poveo ga je sa sobom.“
Stajala je držeći najlon za kolica, koji joj je visio s jedne ruke, dok joj je preko
druge bio prebačen jorgančić. „Molim te, da li možeš da pođeš tamo sa mnom?“
„A gde ga je odveo?“
„Kod mene je ključ od njegovog brata. Njegov brat me je i zvao.“
„Da li si išla kući po taj ključ?“
„Jesam, ali on je sad tamo, s njim, preko puta, u baru robne kuće Jidepoten.“
„Sa bratom?“
„Ne, s Matijasom. Moram danas ranije da završim. Pridrži mi ovo“, rekla je i dala
mi jorgančić. „Možeš li da ga složiš nekako da se ne vidi šta nosim?“
 Nisam shvatala šta treba da uradim. Urolala sam jorgan i stisnula ga ispod ruke;
očigledno je da je to bilo dobro, jer mi ništa nije prigovorila. Zaključala je vrata iznutra,
pratila sam je iza blagajne dok je gasila svetla.
„Čekaj samo trenutak“, rekla je i počela da pretura po kasi, onda je dodala: „Ne,
prebrojaću sutra.“
Krenule smo, žustro hodajući po kiši duž Aleje Jembane.
„Nikad ranije nije dolazio ovamo dok radim. Zove se Lajf, on je bolesnik“, rekla mi
je.
„Ali zašto je uzeo Matijasa?“
Bila je na ivici suza i glas joj je zadrhtao: „Da bi imao neki dokaz protiv mene.
Kako izgledam?“ Protresla je kosu i stala ispod cirade pekare Jerbane, pokušavajući da u
zatamnjenom staklu vidi kako izgleda. „Nikad nemoj ništa ovde da kupiš, jednom sam u
kroasanu pronašla puža. S kućicom i svim ostalim.“
„Jorgan postaje mokar“, rekla sam.
„Stavićemo ga negde da se suši, hajde.“ Gurala me je ispred sebe po trotoaru. „Da
li si ga uopšte čula? Šta si radila dok sam bila odsutna?“
„Samo sam sedela. I počistila sam pod. Taj ključ koji imaš, čemu služi?“
„To je ključ od jedne kuće na jezeru Damhus. Nisam čak ni bila tamo, to sve ima
veze s onim tipom koji je zvao malog brata Vibse.“
Skrenule smo iza ćoška kod bloka Jideholmen. Čula se muzika koja je dopirala iz
bara, nešto kao fanki bas gitara. Vrata su bila odškrinuta i osetile smo miris duvanskog
dima i tapisona.
Onaj čovek, Lajf, sedeo je za barom, okrenut leđima. Nigde na vidiku nije bilo
bebe. Klimnula je glavom prema okruglom stočiću sa strane, i tu smo sele. Prostrla sam
jorgančić preko svojih kolena ispod stola. Jorgan je bio lepljiv i vlažan, kao i moja
uniforma. Na sreću, radijator pored prozora dobro je grejao. Konobar nam je prišao i
pitao: „Šta biste želele?“
„Dva piva i akvavit“, rekla je i onda mi objasnila: „Mislim da ću se onesvestiti.
Upravo nas je video.“
„Da li si sigurna da je on uzeo Matijasa?“, pitala sam kad je konobar otišao.
„Da, sigurna sam.“
„Zašto onda ne odeš do njega i ne daš mu taj ključ?“
„Samo da posedim malo. Moram prvo da se smirim.“
„Šta misliš, gde je Matijas?“
Odmahnula je nervozno glavom, a oči su joj se napunile suzama. „On je ovde
negde. Ovo je sve tako strašno.“ Nisam mogla da se uzdržim a da joj ne spustim ruku na
rame. Tad su joj potekle suze niz obraze. Nasmešila se, pa su se ukazali njeni krivi zubi:
„Uvek sam se viđala sa bolidima, bila sam takva budala.“
„A gde je dečakov otac?“
„On je iz Kojea8. Tamo se rodio“, rekla je i obrisala nos rukom.
8 Køge, Koje, grad u Danskoj. Postoji transkripcija prema kojoj se naziv ovog grada čita kao „Keje“, međutim
slovo „ø“ se čita mnogo više kao „o“, zapravo, nešto između „o“ i „u“, kao što se, na primer, čita
 Konobar nam je doneo pivo i dve čašice za akvavit North sea oil. Popile smo. Grlo
mi je gorelo. Obe smo zapalile po cigaretu, ali ovaj put nismo pravile dimne kolutove.
Bila sam mrtva umorna. Bolele su me noge, ceo dan sam stajala.
„Ne znam ni kako se zoveš“, rekla je.
„Ja sam Hele.“
„Hele“, ponovila je. „Tako se zove i moja sestra. Ja sam Kristine.“
„Da, čula sam. A ti se zoveš kao moja sestra.“
„Stvarno, ne zezaš? Znači, imamo ista imena, to je baš čudno. Kristine sa C?“
„Da.“
„Ne mogu da verujem koliko je ovo uvrnuto. Moja sestra radi na trajektu za Oslo,
napuniće četrdeset sledećeg meseca.“
„Mora da je mnogo starija od tebe.“
„Jeste. Nemamo istu majku“, odgovorila mi je, i u njenim očima ponovo su se
pojavile suze. Pokrila je usta svojom malom pesnicom.
„Moja sestra je refleksolog“, rekla sam.
„Probala sam to jednom, mnogo boli“, rekla je, i dalje ne pomerajući šaku.
Sedele smo, kratko klimnule glavom. Srknule smo malo piva.
„A ja radim malo dalje, u Bakenu9“, rekla sam tad.
„To sam i pomislila zbog tvoje uniforme, već sam te nekoliko puta videla kako
prolaziš. Šta radiš tamo?“
„Prodajem karte za razne vožnje.“
„Mora da je zabavno.“
Slegnula sam ramenima: „To je privremeno.“
„I meni“, rekla je. „Ja ću biti babica. Sledeće godine krećem u višu školu, gde ću da
polažem razlike u ispitima.“
„Odličan plan“, rekla sam joj.
On se spustio s barske stolice, videla su mu se leđa ispod kratke vind jakne. Nestao
je iza vrata susedne prostorije, možda se tamo nalazio toalet. Ona se ispravila, duboko
udahnuvši. „Idem sad za njim i daću mu ključ, ali mora odmah da mi vrati Mafijaša“,
rekla je i ustala. „Sigurna sam da je Matijas tamo iza – iza je jedan mali kauč, sigurno
tamo leži.“
„Imaš malo crnog ispod ovog oka, razmazalo ti se. Evo tu.“
„Hvala. Lepo od tebe. Odmah se vraćam“, rekla je i otišla.
Popila sam akvavit. Pripalila sam drugu cigaretu, trudeći se da ne gledam oko sebe.
Pogledala sam u prozor na kome je bio vitraž islikan bledim bojama, plavom, crvenom,
žutom i zelenom, prebrojala sam delove, pet puta sedam, ukupno ih je bilo trideset pet,
manje tri crna kvadrata u sredini, znači, trideset dva dela. Uzela sam svoju torbu da
pronađem žvake. Zavrnula sam rukav.
Piškilo mi se, ali nisam imala nameru da odem tamo, a već mi se mnogo išlo kući,
htela sam da se oslobodim cele ove situacije. Ustala sam i krenula prema baru da platim,
Kopenhagen, a ne Kepenhagen (København). (Prim. prev.)
9 Baken je zabavni park van centra Kopenhagena, na čijoj teritoriji se nalazi i zoološki vrt. (Prim. prev.)
ali konobar nije bio tu; negde iz kuhinje je zveckalo posuđe. Nagnula sam se preko bara
da pogledam šta je tamo.
Dečak je spavao ležeći na podu iza bara, na jakni. Sad sam mogla da vidim koliko
je bio krupan. Punačke ručice i nožice, okrugli obrazi, cucla koja se pomerala gore-dole.
Delovalo mi je čudno što je tako veliki dečak izašao iz onako sićušne devojke.
Zveckanje iz kuhinje sad se pojačalo, a ja sam se još više nagnula, ali konobara nigde
nije bilo. Brzo sam izvadila jorgančić iz svog cegera, provukla se iza bara i uzela
dečaka. Nije se probudio, samo je naslonio glavicu na moje rame. Nije mi bilo lako da
ga držim u naručju s jorganom koji mi je visio na zglobu.
Uspeli smo da izađemo iz Jidepotena, prešli smo preko i ušli u usku ulicu pored
mesare. Naslonila sam se na zid pokušavajući da dođem do daha. Uvila sam ga u jorgan.
Dečak je bio poprilično težak. Na kraju sam shvatila kako mogu da ga nosim – obema
rukama, a oko jedne sam obmotala svoj mrežasti ceger. Stajali smo tako neko vreme.
Kiša je bila prestala. Na Jideholmenu su bare bile kao ogledala. Čekala sam
posmatrajući vrata bara.
Posle nekog vremena čula sam viku koja je dopirala iz dvorišta iza bara, urlike i
dranje uz onaj, nepogrešivo sam prepoznala, poseban, kao pero lagan smeh, povremeno
prekidan jecajima. Stajala sam držeći dečaka dok se to nije završilo. U tom trenutku ruke
su mi bile utrnule i više nisam imala snage da ga nosim.
Otišla sam iz te ulice i vratila se do mesta na kom je radila. Ušla sam iza i spustila
dečaka u kolica, dobro ga pokrivši. Kad sam izašla na ulicu, hodala sam gore-dole, ne
znam koliko dugo, i najzad otišla kući. Tuširala sam se vrućom vodom sve dok nisam
iscedila i poslednju kap iz bojlera. Sledećeg jutra sam se kasno probudila i u žurbi
izletela napolje. Čekala sam voz Ce za Kalmpenborg. U cegeru nije bilo mog novčanika:
bio je debeo, jer smo Karen i ja, krišom, sve švedske krune kojima su nam plaćali
promenile u menjačnici. Skoro četiri hiljade kruna. Možda sam novčanik ostavila u
onom baru, barem sam se nadala da je tako.
Ali nisam otišla da ga potražim. Posle dva dana dala sam otkaz u Bakenu i vratila
im uniformu, jedinu koju sam imala. Nedelju dana kasnije, prijavila sam se na kurs
kreativnog pisanja.
 JOHANA HOLMSTORM
UKRADENI ŽIVOTI
Vuosari

Ima još tri dana do sahrane, i Karin piše na svom blogu: Sve iz Ikee, sve sem, možda,
biljaka u saksijama, potpuno su ʽautʼ.
Selestin odjednom zatvori svoj laptop osvrćući se oko sebe, njena soba izgleda kao
da je iz Ikeinog kataloga. Sve se slaže i sve je u zemljanim nijansama, smeđim i bež
tonovima, sivim i belim, i sve je usklađeno jer je iz istih dizajnerskih linija, pažljivo je
birala nameštaj, tako da se ništa ne izdvaja, ne sukobljava jedno s drugim – istovremeno,
sve je mrtvo i beživotno, ali sad je takođe, kako je napisala Karin, i staromodno i
prevaziđeno.
Naravno, misli Selestin. Karin nikad ne bi ovako pogrešila. Karin, koja kupuje u
Misoni kući i naručuje posteljinu iz Bed Bath & Beyond. Očigledno je u pravu. Jer
Karin sve drži pod kontrolom. Sve! Sem svoje bebe.
Karinina beba spava napolju preko dana, isto kao i sva druga deca, iako je zima.
A to je jedan od razloga što su finska deca tako jaka i zdrava, piše Karin na svom
blogu.
Bez ikakvog nadzora, Gabrijel spava u svojim emmaljunga kolicima od crno-bele
kože, pored okrečenih zidova jedne od kuća u nizu, baš ispod prozora sa spuštenim
roletnama koji gledaju na ulicu. Pored kolica prolaze pešaci, a deca, iz čijih usta izlazi
dah beo poput oblaka, igraju se na snežnom brdašcetu, i sankaju se, svako na svom
drečavom plastičnom klisku.
Beba leži u sigurnim toplim emmaljunga kolicima, iza belog platna sa dezenom
morskih zvezda i drugih morskih stvorenja, dok Karin, sa spuštenim roletnama, savetuje
neiskusne majke kako da se na najbolji mogući način brinu o svojoj deci. A Selestin stoji
na balkonu koji gleda na ulicu, na četvrtom spratu u iznajmljenom stanu u centru, i gleda
na kolica pored nanizanih kuća. Navlaži svoje od zime ispucale usne, i udiše miris snega
koji se topi.
Ceo kvart Lila Ulhomvogen, sa stanovima za izdavanje, svi iz šale zovu „Dvorac“.
Jedno je od retkih mesta u gradu gde je moguće dobiti stan uz subvencije, i većina
stanara se izdržava od socijalne pomoći, ili su alkoholičari. Velike somalijske porodice
stiskaju se na stepeništu dok njihov smeh odjekuje. Selestin je jedna od retkih sa
švedskim prezimenom. Svi ostali imaju finska, somalijska, arapska, kurdska,
vijetnamska prezimena… Pokušala je da izračuna koliko različitih nacionalnosti ima pod
istim krovom. Najmanje devet.
Kad počnete da osvajate svet, preselite se u kuću u nizu. Ako vam je dobro krenulo,
možete da se uselite i u neku vilu sa ogromnim prozorom kroz koji se vidi cela
panorama, do najskrovitijeg zaliva. I tu ćete pronaći malu luku s brodićima, jahtama, s
privatnim teniskim terenima i stazama za trčanje. I što se više približavate vodi, to je
svetlija koža stanara.
Karin i Anders žive u kućama u nizu, a njihova kola parkirana su ispred Dvorca.
Besplatno se parkiraju ispred onih manje srećnih. Selestin mrzi automobile. Nema ni
vozačku dozvolu. Ide metroom pa autobusom do Univerziteta i nazad, baš kao i većina u
njenoj zgradi.
Karin je ta koja vozi gradski džip. Subaru forester. Nije baš luksuzan. U šali ga
naziva svojom kutijicom za kupovinu. Imaju i mercedes; vozi ga Anders.
Selestin grebe ključevima njen subaru, i Karin piše na internetu dugačak tekst,
žaleći se. Selestin čita. Ona čita sve što Karin napiše. Njene oči pohlepno gutaju redove i
ona krade slike koje Karina postavlja. To su slike njenog novog kauča od smeđe kože,
koja izgleda pohabano. Meki čupavi tepih krem boje. Tu su i slike njenog aparata za
kafu, u koji se stavljaju male plastične kapisle za jednokratnu upotrebu. Slike s njihovih
čestih putovanja u evropske metropole – putovanja koja su se nastavila uprkos srećnom
porodičnom proširenju. Ceo taj sled slika isprekidan je povremenim receptima mareng
pite od limuna, domaćeg sladoleda s pravom vanilom, savršeno pečene govedine. A dok
piše, dečak spava u svojim kolicima ispod prozora.
Zove se Gabrijel. Kao anđeo Gabrijel. Selestin gleda u njegove znatiželjne plave
oči i smeši mu se gotovo u realnom vremenu, dok Karin objavljuje sliku nečega što
sasvim sigurno nije samo prdež, već pravi osmeh. Ne izgleda kao Oto, Selestinin Oto, ali
ima u njemu nečeg što je natera da pipne taj dečji obraščić na ekranu, veoma sporo, a
kad zatvori oči, uvek ga vidi.

***

Imala je šest godina kad se on rodio. Selestinina majka Harijet već se rešila svog prvog
muža Tomasa, i bila je već okupirana sledećim, koji se zvao Marku. Ona i Selestin bile
su se odselile iz kuće u gradu pored reke, gde su neki huligani bacili Molotovljev koktel
na krov jedne crkve. Marku je živeo i radio u Helsinkiju, i Harijet nije imala dovoljno
novca da plaća karte za tako velika putovanja. Bila je to jedna praktična veza.
Predgrađe, tako se zvalo, ali delovalo je više kao komuna spavaćih soba. Ulice su
se zvale Avenija zvezdanih očiju, Plava ptica, Ulica vazdušnog dvorca, Vijugava medna
avenija, Močvarna staza. Bio je to grad iz bajke, tik uz peščane plaže s kojih ste u
daljini, na moru, u svako doba godine mogli da vidite teretne brodove koji su ličili na
crvene i bele mrlje. Luka je bila uvučena iza rta i mogli su da se čuju brodovi kako se
nižu u noći. Od tog zvuka se ježila. Ispunjavao je šupljine njenog tela i činilo joj se da
odjekuje u njoj sve dok ne bi stala ispred otvorenog prozora, drhteći.
U novoj školi, svi su se smejali njenom imenu. Selestin, od svih imena na celom
svetu. Vredelo je barem graktanja i kikotanja. Ime je pripadalo vremenu kad je njena
majka još uvek imala snove, a ne samo spakovanu torbu, kao kad je napustila Selestinog
oca Tomasa. Nije ona bila neki totalno neodgovoran roditelj kad mi je dala ime Selestin
– već moja mama, muzičar. Ali kad je bila s Markuom, koji je radio u građevinskoj firmi
i imao stalni posao, ponestalo joj je mašte, pa se setila samo imena Oto.
Ime je palindrom. Nema ni početak ni kraj. Ponavlja samo sebe zauvek, stalno
iznova, u savršenoj simetriji krugova sa dva krsta između.
Od samog početka, on je pripao Selestin i nikome drugom. Njihova majka Harijet
nije bila Karin. Nije znala nijedan recept mareng pite s limunom. Svirala je u tako
zadimljenim barovima, u kojim niste mogli ni oči da otvorite. Vratila bi se kući mnogo
posle ponoći. Marku ju je voleo, tako je govorio, i zato je puštao da bude po njenom.
„Ne može devojčica da se brine o dečaku“, rekao je Marku.
On je sedeo sa čašom piva za šankom, u baru u kom je Harijet svirala, i nije skidao
oči s nje, čak ni kad je bilo veoma kasno i kad su, obnevideli, polazili kući. Coveku kao
što je Marku nije bilo teško da ustane sutradan rano izjutra i ode na posao. Čoveku kao
što je Marku alkohol nije predstavljao problem. Jedino što mu je bio pravi problem, bila
je njegova ljubomora, i kad su se Harijet i Marku rastajali, lomili su nameštaj u Ulici
vazdušnog dvorca 4B, a Selestin i Oto su morali da pobegnu od kuće pravo u snežnu
oluju.

II

Dva dana pre sahrane, ona slaže svoje stvari i čisti stan, kao da čisti mesto na kom se
dogodio zločin. Podiže čarapu koja skuplja prašinu na podu i baca je u korpu s prljavim
vešom. Rasklonila je papire koji su ispali iz štampača i stavila ih u fioku pored
kompjutera. Obrisala je mokrom krpom prašinu sa svake površine, izglancala ogledalo i
kvake na vratima sredstvom za pranje prozora, zalila je bosiljak, origano, zelenu salatu,
timijan, žalfiju i nanu, koji stoje pored kuhinjskog prozora. I dok je čistila, prešla je u
drugo vreme, na drugo mesto, a slike iz prošlosti iskrsle su pred njom tako jasno i
snažno da se izgubila u njima.
Jezikom lizne sline ispod nosa. Tokom hladnih meseci uvek joj cure sline i golicaju
joj gornju usnu. Puzi preko zamrznutog ledenog snega u klizavim pantalonama i odelu
za sneg. Obuzima je snažno uzbuđenje dok plastična oštrica kliska jezdi niz snežnu
padinu. Stalno klizanje. Besmisleno, dosadno kopanje. Vunena kapa upija vlagu i svrbi
je lice. Oči se privikavaju na mrak koji lagano dolazi iz međuprostora okolnih zgrada.
 Ostala deca su svuda oko nje, združena u zajedničkom naporu osvajanja snežnog
brda i klesanja pećine s tunelima kroz koje je puzala blago uspaničena. Osećala je jasno
da je jedva izbegla smrt gušenjem svaki put kad bi bezbedno stigla na drugu stranu. U
tamnim večerima roditelji bi zapalili sveće i stavljali ih u tunele, osvetljavajući pećinu
iznutra. Bilo je jezivo. I veoma lepo. Kao žrtveni oltar nekakvog kulta smrti. Ta lobanja
je svetlela i gorela mnogo dugih zimskih noći.
Selestin sipa vruću vodu preko sudova i navlači par zelenih gumenih rukavica. Para
joj udara u lice i skuplja se u kapima iznad njene gornje usne. Kapi su slane.
Često ga je gledala kroz prozor kako s drugom decom puzi po snegu na snežnom
brdu. Vrhom jezika liže kožu iznad gornje usne. Pufnica na kapi skakuće gore-dole dok
kopa po snegu. Kad bi završila s kućnim poslovima, Selestin bi navukla kapu, jaknu i
zimske pantalone, obula teške čizme i trčala da mu se pridruži. Na pola puta, usred
tunela, shvatila bi da nije ponela rukavice.
Ruke su joj još hladne. Kopa po snegu dok nokti ne počnu da joj krvare. Kad su se
raskravili, boleli su i goreli kao vatra. Onda je počela da vrišiti. Da vrišti i plače. Ali joj
se ruke nikad više nisu ugrejale.

III

Dan pre sahrane budi se preplašena i duboko uzdahne. Usta su joj suva, seda na krevet.
Glava joj je teška od spavanja, misli su joj utihnule. Gleda u ruke. Krv. Ubrzano diše,
cela drhti i skida sa sebe roze pokrivač sa zelenim i crvenim cvetovima. Žuti čaršav je
flekav. Dok ga gleda, za tren odlazi u gust i vreo mrak. Nestaje spavaća soba ispunjena
suncem, ona ponovo ulazi u snežan noćni pejzaž iz svog sna, u kom su roditelji zapalili
sveće u pećini napravljenoj od snega, i u kom se pećina srušila i svećice se ugasile. A
ona je zarobljena u limbu panike i vrišti. I odjednom, potpuno bistrog uma, povraća
kontrolu nad svojim telom. Vreme i prostor se vraćaju.

***

Tog popodneva odlučila je da pozove majku. Toliko je mislila na Ota poslednjih nedelja,
da je morala da uzme u ruke mobilni telefon, koji obično drži na polici i ne koristi ga
kod kuće kad se vrati sa biznis koledža. Sad uzima telefon. Propušten poziv. Od njene
majke.
Navlaži svoje usne, brzo pritiska dugmiće. Njena majka je zove samo ako se nešto
loše dogodi. Obično se dešavaju loše stvari, ali ne baš toliko ozbiljne da bi trebalo da se
razgovara preko telefona.
 Hajde, hajde, Selestin ima dovoljno vremena da šapne dok se uspostavlja veza.
Škripava pauza i zatim Harijetin piskutavi, dezorjentisani glas:
„Halo?“ Kroz oblak psihofarmakologije.
„Selestin? Da li si to ti?“
„Da!“
„Zašto si zvala? Da li se nešto desilo?“
Harijet muca. Selestin može da je vidi: leži na kauču, sasvim obučena, u svom
tamnozelenom zimskom kaputu, s pletenim narandžastim šalom, filcanim šeširom, može
da vidi njenu kovrdžavu kosu obojenu kanom, koja leži kao klupko vune na jastuku, kraj
suknje koja se vuče po podu, s tamnosmeđim dubokim čizmama na nogama. Srušila se
na kauč, tako obučena, i kormilarila kroz noć, više u nesvesti nego u snu, nagutana
tabletama, bez alkohola, i bez trunke radosti. Ali, kakva god da je, Selestin je razume.
Jer uprkos svemu, to je neoprostivo. Selestin ju je izdala.
Morala si da ga čuvaš, to je bio tvoj zadatak!
Iznenada, plač joj odzvanja kroz glavu kad joj se učini kako Harijet sve to govori.
Trgne se, proguta pljuvačku i pribere se.
„Ja bih to tebe da pitam! Ti si mene zvala!“, kaže Selestin.
„Zvala sam te? To je smešno, mogla bih da se zakunem da je moj telefon počeo da
zvoni, javila sam se, i bila si ti. Čudno…“
„Ne, nisam mislila na to. Pozvala sam te, jer si me ranije zvala“, kaže Selestin.
S druge strane vlada tišina. Selestin proverava displej telefona da bi videla da li se
prekinula veza, ali onda čuje kako Harijet pročišćava grlo.
„Da, ah, jeste… sad se sećam. Zvala sam te… Sutra je godišnjica sahrane.“
Napunio bi osamnaest godina za nedelju dana.
Selestin stisne usne, koje joj podrhtavaju. Peku je oči. Harijetin glas liči na glas
starice. Hrapav i dubok. Selestin pritiska očne kapke palčevima i kažiprstom, ali ne
može da zaustavi suze koje počinju da teku. Šmrca trudeći se da joj glas zvuči svetlo i
veselo, onoliko koliko je moguće.
„Da, mama, jeste…“, kaže, ali ne zna šta dalje da priča.
„Selestin, hoću da ti kažem da te nikad nisam krivila. Iako sam tad svašta rekla.“
„Znam.“
„Selestin…“
„Moram da idem. Zove me Anders. Spremio mi je branč sa integralnim hlebom.
Kaže da se makijato hladi. Stvarno bi trebalo da dođeš i da nas posetiš. Gabrijel bi bio
tako srećan. Na onim slikama koje sam ti poslala tek se bio rodio.“
„Čekaj, nemoj još da ideš…“, moli je Harijet.
„Moram da proverim kako je Gabrijel. Spava napolju u kolicima. Mislim da plače.
Uh, stvarno moram da bežim. Ćao, mama. Čuvaj se.“

***
Malo-pomalo, Selestin je ukrala život od Karin. Malo-pomalo stvarala ga je u
razgovorima sa Harijet, u imejlovima koje je pisala svojim prijateljicama koje su se
odselile na studije u inostranstvo, Tuli i Hard. Kad se, s vremena na vreme, vidi s njima,
pazi da se sretnu samo u centru grada. U nekom kafiću. I oblači se isto kao što što bi se
obukla Karin kad na brzinu pije late sa svojim prijateljicama. U neupadljivoj
tamnoplavoj jakni do kolena marke fjalraven, luksuznog izgleda, s kapuljačom na čijem
je obodu veštačko krzno, koje se slaže s njenom savršenom nordijskiplavom kosom, u
bež somotskim pantalonama i tamnosmeđim kožnim čizmicama do članaka, s petama od
sirove gume. Ostavila je bebu s Andersom, tako im priča, i onda im slatko brblja o tome
kako beba pliva na časovima plivanja, o alergiji od pelena i o bebi sedištima za kola. Ali
nije im dovoljno. Uskoro i Tuli i Hana žele da vide Gabrijela.
Do nekog trenutka mogla je da se pravda što ga ne dovodi jer je bio mali, ali sad
ima već šest meseci. Pokazujem im njegove fotografije na telefonu i one uzdišu govoreći
ah i oh, ali obe joj stavljaju do znanja da je krajnje vreme da im pokaže živu, pravu,
jedru bebu. Znoje joj se prsti i bridi joj koža dok u džep od jakne stavlja mobilni telefon.
Jakna je bila preskupa. Moraće da je vrati. Pažljivo je sakrila etiketu s cenom ispod
smeđeg šala, koji se ne slaže baš najbolje uz kožnu smeđu tašnu koju je kupila na
buvljoj pijaci u Lovisi, na kojoj njena majka ponekad uspeva da nađe i pravu pradu.

***

Te noći, dok leži u krevetu i prevrće se zbog nesanice, vidi njegovo lice. Trepće, ali
ponovo ga vidi.
Mart je mesec. Ona mu duva u čelo, a on zatvara oči. Zabacuje glavu unazad, i
smeje se glasno, otkrivajući svoje oštre dečje zube. Njegova usta, jezik, grlo, sve je čisto.
Njegov dah nema nikakav miris. On samo postoji.
Dnevna soba je obasjana sunčevim svetlom. Polako se svet oko njih topi, klizi niz
prljava prozorska okna. Misli na prolećno čišćenje, na pranje prozora, i gleda u hrpu
odeće na podu. Uvek se žali da ne može da se igra lego kockama kad ima toliko stvari
na podu. Prazne kutije. Papiri su svuda. Prazne flaše piva. Zato ustaje i raščišćava, ali
čišćenje se nikad ne završava. Njegova koža sasvim je bleda, s malim plavim venama,
pokrivena sitnim dlačicama i potpuno glatka.
On otvori oči, gleda pravo u nju. Sjaj njegovih bebeći plavih očiju ispunjava joj
grudi i ona poslednji put pre nego što zaspi udahne, kao da roni prema mirnoj peščanoj
uvali.
 IV

Šta ti uopšte znaš o gubicima?, pita Karin, s leđa je gledajući u zelenoj dugačkoj jakni.
Tog jutra je sahrana, i ona stoji na balkonu sa šoljom kafe koja se puši.
Jedino ti je poznata ratna zona u supermarketu kad zgrabiš poslednje pakovanje
kafe na sniženju nekom siromašnom penzioneru, to je vrhunac tvoje drame. Nikad ti se
nije desilo da gledaš u oči nekome ko se do pre nekoliko trenutaka smejao, znajući da se
nikad više neće smejati.
Selestin postane veoma nervozna dok gleda Karminu plavu kosu skupljenu u
tanušni konjski rep. Mršava je na onaj pravi način. Njene pantalone su otpozadi vrećaste,
jer su prazne. Ona je kao znak uzvika za snežne nanose pored automobila, i sad se vraća
unutra ostavljajući otvoren prtljažnik, koji zatvara Anders. On se smeje se i trese
glavom. Karin izlazi sa dve krcate torbe u rukama i smeje se Andersu. Oni stoje pored
zatvorenog prtljažnika, brbljaju cerekajući se, pre nego što on ponovo otvori gepek i
Karin ubaci torbe unutra.
Selestin se pita kuda idu. Oseća nelagodu. Karin nije na blogu spomenula nikakav
put, a sad je četvrtak. Četvrtkom obično provode dugačke vikende kod Karininih
roditelja. Nekad im prethode noći s nekoliko čaša vina pored navučenih zavesa na
prozorima. Karin sedi i duri se za kuhinjskim stolom, ljutito mašući rukama prema
dnevnoj sobi. Zatim se vide farovi na kolima dok se Anders odvozi, ko zna kuda, usred
noći. Sledećeg dana kola su napakovana torbama, sklopivim dečjim krevetićem i bebom
Gabrijelom. Ali Selestin nije videla da su se svađali. Niti je naslutila neke promene na
Karininom blogu.
Karin i Anders se kratko poljube u usta i razmene značajne poglede. Selestin
okrene glavu na drugu stranu da je ne bi primetili. Kad ih ponovo pogleda, Karin mu
odmahuje i ulazi u kola, sedajući za volan. Gabrijel je već vezan pojasom u svom sedištu
za bebe. Anders ostaje pored prilaza dok Karin isparkirava automobil. Podiže ruku
kasno, da mahne. Onda se okreće i pogleda pravo u Selestin, koja stoji na balkonu. Ona
brzo uđe. Srce joj tuče kao ludo dok gleda unaokolo. Odmahuje glavom. Ne, kako bi
mogao da zna?
Ali zašto ju je baš danas pogledao, a ne onih stotinu puta kad je stajala gledajući ga
kako pere svoja kola u sivoj trenerci, ili okreće pljeskavice na malom okruglom
baštenskom roštilju, ili dok grabuljama skuplja lišće na malom travnjaku ispred zgrade.
Nikad je nije video. Nikad joj nije uputio nijedan pogled. Ali šta ako i on nju posmatra?
Potpuno neprimetno? Oseća pritisak i peckanje u grudima kad ga vidi kako odlučnim
koracima prelazi ulicu.

***
Do trenutka kad joj je pozvonio na vrata, tačno za onoliko vremena koliko je bilo
potrebno da se uspne uz četrdeset šest stepenika do njenih vrata, Selestin se podvrgla
potpunoj transformaciji. Očešljala je kosu i oči joj više ne trepere. Ruke su joj suve, a
prsti mirni. Bluza joj je ispeglana i besprekorna, bez ijedne fleke, i ona mu uputi osmeh
koji dolazi iz njenih očiju. Nabira obrve i podrugljivo pretrese glavom.
„Zdravo! Mogu li nešto da učinim za tebe?“, kaže na finskom.
On na brzinu proverava prezime na vratima i onda joj se nasmeši. Ona preplašeno
trepne. Pruži joj ruku i kaže:
„Pretpostavljam da govoriš švedski?“
Ruka mu je topla a stisak čvrst, baš kao što je zamišljala da bi mogao da bude. Ona
brzo klimne glavom i osmehne se pokazujući zube. Njegove oči zasvetle.
„Naravno.“
„Vrlo dobro. Ja sam Anders Johanson.“
„Stine“, odgovori mu.
Odavno je naučila da je bolje da ne bude suviše sumnjiva. Neko kao što je ona ne
treba previše da privlači pažnju na sebe. Dovoljno je njeno prezime.
„Vorvik“, kaže.
„Da“, odgovara.
„Lepo i neobično ime.“
Ona stoji s rukom na vratima i upitnim osmehom; on gubi nit. Samo zuri u nju. Ona
se okrene na trenutak i obriše ruke o pantalone.
„Izvini. Stojim ovde i buljim kao neka budala. Možda nas poznaješ. Karin, moja
žena, često izlazi s našim sinom Gabrijelom. Živimo tačno preko puta.

On priča i priča, i ona oseća da joj je previše – to je nešto što joj se uvek dogodi kad joj
se neko previše približi, kad neko dodirne tu zagnojenu površinu koja nikad neće
ozdraviti. Nešto se zatvori u njoj. Promeni brzinu. U njoj zavlada praznina i ona prelazi
na automatiku. Taj joj osećaj preplavljuje celo telo dok klima glavom, i smeje se i igra.
Njen psiholog ima otmeno ime za taj osećaj. „Otuđenost“. Po njegovim mišljenju,
Selestin pati od posttraumatskog stresnog poremećaja. Isto kao i žrtve rata. Kao dete
vojnika.
Privodi kraju svoj govor i sad dolazi do završnice.
„Zapravo, pravi razlog što sam ovde jeste to što se kandidujem za poslanika na
lokalnim izborima i hteo sam nešto da ti kažem o programu za koji sam se opredelio.
Moglo bi se reći… malo propagande, da se tako izrazim“, kaže i nervozno se nasmeje.
Ona primećuje kako joj se gornja usna steže oko zuba dok se smeje. Onim svojim
odlučnim koracima načinio je neophodan skok na drugu stranu kako bi ulovio nekoliko
nasumično odabranih glasača. Možda bi i mogao da osvoji nekoliko lenjivaca koji se ne
pomiču sa svog kauča, i koji nemaju ništa protiv da odu do glasačkih mesta. Izabrao je
da živi pomalo opasno, i kao nagradu može da je ima nakratko. Misli da je ona slatka.
Ona to zaključi po načinu na koji je gleda. Glatka, čista koža, okrugle krupne grudi
ispod meke roze bluze. On se preznojava. A ona silno želi da zatvori vrata, ali je
primorana da ga pozove da uđe i sedne, a kasnije mora i da skuva kafu i da bez reči
klima glavom, dok joj on priča o granicama okruga, o poreskim obavezama i igralištima
punim špriceva s heroinom, a ona razmišlja o tome kako on nije taj kome želi da se
približi. On nije. Ali Karin jeste.

***

U drugom životu ona bi bila Karin.

Selestin sedi u sobi pored balkona, koja postaje sve tamnija, i čeka subaru. Čeka da
se ta kola pojave u dvorištu.
U drugom životu ona je mogla da bude Karin, da joj ljudi poput Karin nisu sve
uprskali. Te užasne majke. Te svevideće, sveslušajuće, moćne komšinice u svojim
ortopedskim cipelama sa ušima pritisnutim na vrata i zidove.
Čuje automobil koji prilazi s desne strane.
Ljudi koji su sve zarazili svojim izgledom, koji su dodirnuli svako mesto svojim
požutelim noktima. Ljudi koji bi ponekad kucali na njena vrata s dobronamernim
osmehom i zabrinuto naboranim obrvama, udišući vazduh nabrčkanim nosem.
„Da li ti je majka kod kuće, draga?“
Ona bi stajala, tiho, gledajući im u lica odozdo, zbog čega bi im se koža na licu
nabrčkala, te su izgledali strože i grublje dok su zurili u nju.
Karinin subaru skreće u prilaz.
Zvali su socijalnu službu. Mnogo puta. A socijalni radnici uvlačili su se u njihov
život s plavim plastičnim kesama koje su navlačili na cipele da im ne bi isprljali podove,
podove koje je Selestin triput nedeljno brisala mokrim krpama s praškom koji je je imao
miris cveća. Sumnjala je da su nosili plastične kese na cipelama da njen porodični život
ne bi isprljao njihove đonove, a ne obrnuto. Toliko su ih vrednovali. Nisu bili ni
prljavština na cipelama. Socijalni radnici nisu primetili njihovu rernu, koja je bila čista
i oribana, bez i najmanje mrlje. Ni dobro izglancan sto. Tepihe sa savršeno ravnim
ivicama u ravnim linijama s gumenim podmetačima ispod, da se ne bi klizali. Samo su
videli rupe u zidovima, koje je Selestin probala da sakrije nespretno nalepljenim
plakatima, na kojima su bile dečačke rok grupe. Videli su i pukotine u parketu,
poispadale lajsne s plafona i pivske flaše u frižideru. To je bilo dovoljno. Nogavice na
pantalonama lepršale su im dok su marširali iz jedne sobe u drugu. A činjenica da je
Selestin bila ona s kojom je trebalo da razgovaraju nije popravila utisak.
Desetogodišnjakinja u ogromnoj kuhinjskoj kecelji s gumenim rukavicama na rukama.
„Kako se snalaziš sa svim ovim poslovima? I s domaćim zadacima uz to?“
Pitali su, ali su mislili da ona ne može da se izbori s tolikim poslovima uz domaće
zadatke, iako im je na svako pitanje drhavim glasom odgovarala:
„Snalazim se dovoljno dobro.“
 Dovoljno, ponovili su. Deca ne mogu da se staraju o deci, a nikako ne smeju da se
staraju o odraslima. Ali kad su došli po njih da ih odvedu, oni više nisu bili tu.
Karin izlazi iz automobila. Saginje se i sa zadnjeg sedišta izvlači Gabrijela. Selestin
ustaje i ide do kompjutera. Petnaest minuta kasnije Karin piše:

Fuj! Gabe je zaspao. Išla sam da nosim odeću na buvlju pijacu i Emi je rekla da je
odeća veoma kvalitetna. Kao da ne znam! Bejbi Gep i Beneton! Sve smo dobili od tatinih
roditelja, naravno. Isplati se da se reciklira! Gabe se oblači skoro isključivo u ʽsecond
hand’ prodavnicama, a svi znate koliko ga dobro oblačim. Anders je na sastanku.
Vratiće se kasno. Sad ću da odem i da napunim kadu toplom vodom i dugo uživam u
njoj. Svima vam želim lepo i prijatno veće!
Selestin ustaje. Moraće da bude veoma brza. Karin je u kadi, Anders je otišao. Žuri
do ormara.
Nekoliko minuta kasnije hoda do prilaza gde su dečja kolica, obučena kao Karin, s
podignutom kapuljačom. Prethodnog dana isekla je šiške i one je svrbe na čelu, na šta se
nije navikla.
Slabo promiče sneg. Njeni goli zglobovi su crveni kad uhvati ručku dečjih kolica.
Po nju i Ota došli su krajem marta. Zaslepljena suncem, trčala je najbrže što je
mogla držeći brata za ruku. On se saplitao u svojim ogromnim zimskim čizmama i
morala je nekoliko puta da ga podigne i vrati na noge. Te večeri je bila slušala Harijet i
Markua, i znala je da je došlo vreme. Zvuk Harijetinog očajničkog jecanja i Marku koji
pokušava da je uteši. Ali Selestin je znala da ona treba da preuzme odgovornost. Ona i
Oto morali su da odu i ostanu negde dovoljno dugo, dok se sve ne stiša. Stigla je do
šume i usporila. Svuda okolo bilo je drveće. Štitilo ih je od svih radoznalih očiju.
Gura kolica. Napušta predeo s kućama u nizu. Još ima kapuljaču na glavi, a jedna
komšinica joj klimne glavom u znak pozdrava, smešeći se, i ona uzvraća. Za prolaznicu,
ona je samo poznata majka koja vodi svoju bebu u šetnju.
Kad su stigli na vrh nekadašnje deponije smeća, koja je postala sportsko-
rekreativni teren s pogledom na ceo grad, Oto je počeo neutešno da plače. Dok su se
peli na brdo visoko oko hiljadu metara, ona ga je pola puta nosila, pola puta ga je
vukla, i onda se on srušio na jednu od velikih stena. Nije hteo ni da se makne. Suze su
mu lile niz lice. Hteo je da se vrati kući. Ona se trudila da zvuči veselo i pokazivala mu
je raznobojne teretnjake i kontejnere koji su ličili na lego kocke. Kad bismo samo mogli
da se ušunjamo u jedan od tih čamaca, i da otplovimo negde daleko. U Namibiju,
pomislila je Selestin i dunula u svoje šake da bi ih ugrejala. Na trenutak je sklopila oči
zamislivši mrak unutar kontejnera. Prvo bi se tu sakrili, ali kad bi brod isplovio iz luke,
iskrcali bi se odatle. Šta bi im učinili? Da li bi ih bacili preko palube? Ne bi!
Pogledala je Ota dok je plakao na steni. Posle nekog vremena je prestao. Samo je
sedeo i sisao plavu kragnu svog iznošenog zimskog šuškavog odela i zurio u svoje čizme.
Pokazala mu je ceo grad i udahnula vazduh koji je imao miris snega koji se topi.
 „Da li vidiš ono, Oto? To je katedrala. A tamo je katedrala s kupolom u obliku
luka. I Radio kula u Boleu10:“
Stao je pored nje. Tražio je njenu ruku.
„Tu je vodeni toranj. I Hertonas ski skakaonica.“
A tamo u daljini je pučina.
Gabrijel ne plače. Spava. Toplo mu je. Selestin stavi prst u njegov okovratnik.
Vratić mu se oznojio. Traži kafić Kofi kvarter. Luksuzni apartmani s pogledom na
okean ogledaju se u masnoj vodi. Bogati Rusi kupuju stanove čim se izgrade. S druge
strane je retka smrekova šuma, a nedaleko se nalaze kuće koje su nekoliko decenija
starije i oronule. I ljudi koji žive u njima izmučeni su, pridošli iz celog sveta. Na
vetrometini. Nesrećni.
Kad su se, nekoliko sati kasnije, Selestin i Oto vratili kući, socijalna radnica i dalje
je bila tamo. Razgovarala je sa Harijet, koja je preterano klimala glavom i mrmljala
„da“ i „naravno“. Oto je bio počeo da se smrzava. I plakao je. Nije mogla da uradi
ništa drugo nego da ga povede kući. Harijet ih je videla kod vrata.
„Uzmi dečaka i ne vraćaj se ovamo“, viknula je. „Već si mi napravila dovoljno
problema!“
Učinila je kako joj je rečeno i odvela je Ota na snežno brdo, koje je te godine bilo
toliko veliko da je nadvisilo krov parkinga. Tu su deca, i ona sama, cele zime kopala
tunele, ne odustajući. Uzela je lopatu i počela da sređuje sneg, ali nikako nije mogla da
se reši nervoze koja joj je obuzimala celo telo. Harijet i socijalni radnici. To nikad nije
bila dobra kombinacija. Sam Bog zna šta bi mama sve mogla da smisli i da im kaže.
Istrčavala bi se pred rudu, zaglibljujući se u sve dublje laži, što bi pogoršavalo celu
situaciju. Oni su sve to već znali napamet. Nije bilo nikakvog smisla slušati je kako im
obećava i laže ih. Pogledala je Ota na brzinu. Sedeo je duboko u tunelu šišajući
parčence leda. Na trenutak je oklevala. Onda je rekla:
„Oto. Sačekaj ovde trenutak.“
I otišla je.
U kuhinji je morala da sedi na stolici i odgovara na pitanja. Dali su joj čašu soka.
Klimala je glavom i gledala ženu iz Socijalnog, njeno lice i krupne oči. Onda ju je
Harijet ponovo poslala napolje. Njeni koraci bili su lakši kad se vratila. Rekli su da će
sve biti u redu. Onda je glasno pozvala Ota.
Nije bilo odgovora. Požurila je i potrčala. Iz daljine je videla kola koja su se zabila
u snežno brdo, i noge su počele da joj klecaju. Čovek za volanom bio joj je relativno
poznat. Živeo je u jednoj od malih, drvenih, šarmantnih vila nekoliko uličica dalje, i
često je prolazio kroz njihov kraj, vozeći se prečicom. Posrnuo je izlazeći iz automobila i
pao pravo na lice, psujući, jer je bio previše pijan da bi mogao da stane. Selestin se
uspela na vrh snežnog brda u jednom skoku. Ceo lavirint tunela i pećina bio se srušio.
Na mestu gde je do malopre sedeo Oto, sad je stajao čvrst zid od ledenog snega. Branik

10 Bole na švedskom, ili Pasila na finskom, isti je deo Helsinkija. (Prim. prev.)
automobila zaorao je duboko u onu rupu u kojoj se krio Oto. Zarila je prste duboko u
zaleđeni sneg i počela da kopa.
Rupa koju otkopava u snežnom brdu, koju su nedeljama dubili žutim lopaticama,
postaje sve dublja.
Ljudi kao što je Karin ne zaslužuju da imaju decu, pomisli Selestin dok kopa. Ljudi
koji vide decu kao ukrasni dodatak, kao neku opremu. Ljudi koji pišu o deci na svojim
egocentričnim blogovima, potpuno nepripremljeni za neočekivane situacije. Tako su
besmisleno izgubljeni u toj svojoj svemoćnoj lažnoj sigurnosti da svakome ostavljaju
širom otvorena vrata da nepozvan ušeta u njihov udoban, topli život. Samo je pitanje
vremena kad će se destiti nešto. Karin bi trebalo da bude srećna što sam joj se dogodila
samo ja.
Šmrca od hladnoće. Dugo će mu biti dobro u snegu. Sve dok ne bude vreme da se
vrati po njega. Pošto najveće uzbuđenje prođe. Primiriće se na nekoliko nedelja negde
drugde, a onda će da ga odvede kod Harijet u Lovisu. Ona će sigurno da kaže da moraju
da se sakriju. Onaj Anders bio je tako naporan, satima. Ona se zato zabrinula za dečju
bezbednost. Harijet će je razumeti. Neće je osuđivati. I sve će biti isto kao pre.
„Vidi samo kakav si“, kaže Selestin Gabrijelu kad ga izvadi iz kolica. Karin je
navodno savršena majka. Ali vidi sad.
Malo jeca u snu. Pomiču mu se ustašca i njegova dudica počinje da skakuće gore-
dole uz coktanje. Maše ručicama u plavim rukavicama, gledajući ih. Pažljivo spušta dete
u rupu i pokriva ga snegom. Kad ode, čvrsto stežući dršku od kolica, padaju velike
pahulje snega, prekrivajući tragove. Ona gura kolica u gustu smrekovinu i kreće kući.

***

Cele večeri plava svetla trepere svuda naokolo. Kucaju na svaka vrata, uključujući i
njena. Ona postaje jedna od njih: dobrih i divnih. Jedna od onih koje sve vide i čuju.
Prefinjena plavuša, rumenih obraza i hladnih jagodica na prstima, steže šal oko vrata i
ramena, nabirajući čelo. Jeca i jauče. Ali ona nije videla ništa sumnjivo. Baš ništa nije
čula. Policajac jedva i da je pogleda. Samo je rutinski ispituju. Ona nije među
osumnjičenima. Kontaktiraju s patrolama na graničnim prelazima, sa obalskom stražom.
Pažljivo se pregleda sve u luci, svi teretni brodovi koji odlaze. Selestin se seća da je
Karin pala na stepeništu i urliknula. Zvuk se širi preko kuća u nizu kao brodska sirena i
Selestin uzdrhti od toga. Samu sebe zagrli. Nije očekivala da će se ovako osećati. Karin
posrče i puzi po prilazu, kleknuvši na mestu gde su stajala kolica. Ta scena je ličila na
san. Čak nije bilo ni tragova kolica u snegu. Andersovo lice je posivelo, i on je povukao
Karin za ruku, ali ona ga je odgurnula, pa je pao u sneg. Ostao je tu da sedi, jedva dišući.
Bilo je tako sirovo. Suviše primitivno. Selestin je poželela da im dovikne da ne treba
toliko da brinu. Da je Gabrijel dobro. Da mu je toplo, da je bezbedan i da skoro sigurno
još spava. Ali samo je osetila knedlu u grlu. Bila je zbunjena i sela je u fotelju čekajući
da prođe noć.
 ***

Sutradan čita o tom događaju u novinama. Svi pišu o tome, i tekstovi su na nekoliko
stranica. Beba je pronađena u snegu. Našli su je posle četiri sata. Kratko je bila tamo.
Novine spekulišu o tome ko je to mogao da uradi, kako i zašto. „Kada“ se to desilo,
uglavnom su znali. Karin je insistirala na tome da je proverila bebu deset minuta pre
nego što je nestala.
Na nesreću, Anita Frederikson videla je Karin kako ide kroz Lila Ulholmvogen s
Gabrijelom u kolicima, baš u vreme kad je nestao. Čak su se i pozdravile. Anders nije
ništa mogao da kaže; nije bio kod kuće u to vreme. Psiholog, kog je odredila država,
razgovarao je s njim nekoliko sati posle privođenja njegove žene – nisu bile potrebne
nikakve lisice, jer se Karin nije opirala hapšenju. Tužno je to što su ovakve stvari mnogo
češće nego što bi iko mogao da pretpostavi. Karin je bila prilično depresivna odmah
nakon porođaja. Ona je o tome iskreno i mnogo pisala na svom blogu. A niko nije
mogao da zna da se njeno stanje pogoršalo.

***

Tri dana kasnije, Anders je doveo Gabrijela iz bolnice. Umotan je u ćebe. Izgleda isto
kao kad su ga doveli iz porodilišta, samo je Anders sad slomljen i nedostaje mu Karin.
Povijena su mu leđa i hoda sporo. Selestin stoji pored prozora i gleda ga.
Trebaće mu mnogo pomoći, misli.
Tri dana posle sahrane, stresala se od svakog šuma, ubeđena da će policija kucati na
njena vrata. Ali kako su sati prolazili, smirila se. Usredsređeno je pratila sve u vezi s
pričom o bebi Gabrijelu u medijima. Štampa nije objavila nijednu bebinu fotografiju niti
je spomenula ijedno ime, iz obzira prema porodici. Selestin je laknulo. Na trenutak bi
osetila grižu savesti, onda kad bi pomislila na Karin, ali to bi brzo prošlo. Selestin je
uvek bila snalažljiva osoba. I zato, oblači pušap grudnjak, ostavlja gornje dugme na
bluzi otkopčano, pa ide preko ulice prema kućama u nizu, da bi izrazila svoje
najiskrenije saučešće Andersu Johansonu.
 LENA LEHTOLAINEN
DEDA MRAZOV POLJUBAC
U robnoj kući Stokman

1.

Bilo je to ledeno decembarske veče. Vetar je vitlao susnežicu na moje lice dok sam
prelazila Ulicu Manerheimintie. Promenilo se svetlo na semaforu i jedva sam uspela da
poluslepu ženu spasem od tramvaja, koji je išao pravo na nju. Vozač je zvonio i zvonio,
a žena, koja je bila nešto starija, neprestano mi se zahvaljivala na švedskom. Nazvala me
je „mladićem“.
Robna kuća Stokman bila je praznično osvetljena, kao i uvek u nedeljama pre
Božića. Ulaz za zaposlene bio je iz Ulice Manerheimintie. Čovek me je čekao ispred
lifta. Bio je desetak centimetara niži od mene. Lepo mu je stajalo bosovo odelo. Okviri
njegovih naočara izgledali su kao da su iz Voga, bili su najnoviji modni trend.
„Gospođica Njujork?“, upitao je. Insistirao je, još preko telefona, da ne koristimo
lična imena.
Klimnula sam glavom. Čovek je pozvao lift i pritisnuo dugme za podrum.
„Kantina za zaposlene nalazi se na osmom spratu, ali postoji jedna tajna soba, ovde
dole, a tu uvek možemo na miru da razgovaramo.“ Otvorio je desetak centimetara
debela čelična vrata. Iza njih se nalazio enterijer koji je podsećao na salon u Tulu 11, u
centru starog Helsinkija: velika sofa puna jastučića, dve klasične Korbizje fotelje,
stakleni stočić s aranžmanom orhideja. Prozori koji gledaju na park bili su, podrazumeva
se, samo umetničke realističke slike. Moja jakna natopljena snegom i iznošene čizme
nisu se uklapale u otmeno okruženje.
„Molim vas, sedite.“ Čovek mi se obraćao zvaničnim jezikom 12, koji se u Finskoj
retko koristio. „Mogu li da vas poslužim kafom ili čajem?“
„Ne treba, hvala.“ Držala sam se podalje od takvih stimulansa za vreme posla. Od
njih mi se mutilo u glavi i nisam mogla da se usredsredim.
Čovek je izvukao fasciklu iz svoje akten-tašne i počeo da pretura po papirima. Lice
mu je bilo bolesno bledo, a crna kosa uredno zalizana uljem. Iščupane obrve izvijale su
se kao dve uske pantljike. Glas mu je bio dubok i bezizražajan.

11 Deo Helsinkija. (Prim. prev.)

12 Zvanični finski jezik dosta se razlikuje od govornog, koji je pun, rekla bih, skraćenih reči, gotovo nadimaka
origilnalnih i prilično dugačkih reči izvornog jezika. Govorni jezik je u potpunosti prihvaćen.
 „Hilja Ilveskero, dvadeset osam godina. Diplomirala na Kvins akademiji za
bezbednost u Njujorku pre tri godine, s odličnim ocenama. Radila privatno za finske
državljane posle diplomiranja, ali je trenutno nezaposlena. Zašto?“
„Poslednji poslodavac za kog sam radila preselio se u Tokio, a tamo kompanija
plaća obezbeđenje svim funkcionerima. Možete da pogledate i njegovu preporuku među
mojim papirima.“
Čovek se nasmešio. „Naravno, već sam proverio vaš dosije. Nije naodmet biti malo
oprezniji u današnje vreme.“
Šmrknula sam. Izgleda da smo Henrik Brun, šef obezbeđenja u Stokmanovoj
robnoj kući, i ja govorili istim jezikom.
„Navikli ste da nosite oružje na poslu i da koristite fizičku silu kad je to
neophodno“, počeo je. „Tačno nam takav čovek… osoba… treba. Potreban nam je još
jedan čuvar za vreme božićne sezone. Nisam želeo da kažem više od toga Službi za
zapošljavanje. Posao nije uobičajen, i ne odnosi se samo na to da se posmatraju i hvataju
lopovi i da se izbacuju oni koji prave nered. U pitanju je pronalaženja lopova unutar
naših zaposlenih. Vaš posao je da ih razotkrijete. Biće vam potrebna odgovarajuća
uniforma: prerušićete se, zato, u jednog od naših Deda Mrazova.“

2.

Mnogo me je svrbelo ispod nosa. Već sam se bila navikla da koristim lepak za brkove
kad sam se maskirala u svoj muški alter ego, u Reisku Rasanena, ali maskiranje u Deda
Mraza podrazumevalo je i stavljanje brade, koja se spuštala niz moje grudi. Prelepila
sam veštačke obrve preko svojih, zbog čega su moje oči iza naočara bile u senci.
Porumenila sam nos da izgleda kao nos pijanice i docrtala nekoliko mladeža krejonom.
Duga bela kosa prekrivala mi je uši. Ispod crvenog Deda Mrazovog ogrtača nosila sam
debeo i težak veštački stomak, i na meni je, sve u svemu, bilo oko dvadeset kilograma
opreme, koja je sakrila moje ionako oskudne obline. Čudno sam se osećala dok sam tako
sedela, jer sam zbog stomaka i grudi, koji su me pritiskali, morala da raširim butine.
Nisam mogla da skakućem kao inače, već sam od te silne težine hodala tromo i sporo.
Često sam se istezala, kako bih bila spremna da po potrebi krenem u brzu akciju.
Zadenula sam pištolj i rezervne patrone ispod leve ruke, između slojeva odeće, od koje
sam izgledala debelo, i ogrtača. Oparala sam šav i prilepila ga čičak trakom. Još u
detinjstvu sam naučila da prepravljam i šijem sebi odeću, a odrasla sam na zabačenom
ostrvu po imenu Hevonpersinsari, divljem šumovitom mestu, čije ime u prevodu znači
Ostrvo konjskog dupeta, što je tako daleko od elitne robne kuće kao I što je Stokman.
Navlačila sam crvene rukavice bez prstiju koje su bile oivičene krznom, jer su moje
gole ruke izgledale ženstveno, iako sam imala kratke i nenalakirane nokte. Ušla sam u
lift na poslednjem podrumskom nivou, na parkingu. Brun i ja smo se dogovorili da ću se
u Deda i Mraza maskirati u tajnoj sobi. Tako sam najbolje mogla da sakrijem svoj
identitet.
„Kad zaposleni napuste zgradu, svi moraju da prođu kroz ovaj dobro osvetljeni
hodnik“, objasnio mi je Brun pošto se robna kuća zatvorila. Pravila zaposlenih nalagala
su svima da pokažu račun ako iznesu bilo šta od robe, što mi je delovalo sasvim
razumno. Nijedno pravilo nije bilo sto posto sigurno, ali Brun i čuvari nadgledali su
izlaze već više od mesec dana i niko nije mogao da iznese tako veliku količinu
skupocene robe koja je nestala: tolike foto-aparate, telefone, minijaturne kompjutere,
skupoceni nakit, kao i kozmetiku koja je vredela više stotina evra. Dizajnirani escajg
nestao je sa odeljenja gde su stajale stvari za uređenje kuće. Sve zajedno, gubici su bili
blizu trideset hiljada evra.
Svi predmeti koji su nestali bili su mali. Bilo ih je lako sakriti u odeći ili u torbi s
lažnim dnom. Ali ko je i kako uspeo da deaktivira alarm i da otključa brave na vitrinama
u kojima su predmeti bili izloženi? Upravo ova pitanja su šefa obezbeđenja navela da
posumnja u zaposlene.
Počela sam rutinski, pregledala sam podatke o svim ljudima koju su zaposleni
poslednjih meseci i gledala sam snimke s kamera. Već sam bila radila kao čuvar u
jednom tržnom centru u Vanti. Kleptomani i kradljivci slatkiša me nisu interesovali, ali
kako sam bila vojnik kad je bila reč o bezbednosti, radila sam sve za šta su me plaćali.
Jedan kompulsivni lopov kog sam uhvatila, direktor Kompanije za istraživanje i razvoj
korporacija, pokušao je da me podmiti da ga ne prijavim, zaklinjući mi se da krade jer je
veoma bolestan. Naravno, nisam pristala; nije mi ponudio dovoljno.
Posle tih početničkih koraka, sad je došlo vreme da nosim Deda Mrazove čizme.
Moj deda ih je napravio; bio je seoski obućar. Moj pokojni ujka Jari dodao je na čizme
malo jače i grublje đonove. Kožne čizme sa zavrnutim vrhovima dale su pravi finski
pečat izveštačenom koka-kolinom Deda Mrazu u crvenoj odeći, i zbog te obuće Brun je
lako mogao da me prepozna, jer sam se razlikovala od ostalih Deda Mrazova, kojih je
bilo petorica, i koji su radili u dve smene. Nisam im zavidela: morali su da slušaju
najneverovatnije želje razmažene dece i da poziraju s mališanima u krilu, držeći ih, tom
prilikom, najpažljivije moguće i izbegavajući da uhvate decu za određena mesta, kako
roditelji ne bi pohisterisali zbog pedofilije. U džepu sam držala kesicu bombona da bih
deci dala poneku kad bi im bilo potrebno, ali sam ih sve molila da svoje liste želja šalju
direktno na Severni pol.
Ljudi su zurili u mene kad sam ulazila u lift robne kuće, iako je potpuno uobičajeno
da u Finskoj, u decembru, svuda možete da vidite Deda Mraza. Dečačić od oko dve
godine uhvatio se za majčin kaput kad me je video. Pokušavala sam da se smejem, jer,
trebalo je da budem tu ne da bih privukla pažnju, već da bih mogla pažljivo da pratim šta
se dešava. Brkovi su me golicali više nego ikad.
Deo s kozmetikom još je bio prilično prazan. Prošla sam do pulta odakle je bio
ukraden najveći broj proizvoda. Najskuplja noćna krema za lice, sa česticama zlata, u
bočici od pedeset mililitara, koja je obećavala licu večnu mladost, koštala je više od
petsto evra. Šest takvih bočica ukradeno je iz vitrine tokom nekoliko poslednjih nedelja.
Sigurnosna kamera nije razotkrila krivca.
Prilazi mi žena stara oko pedeset godina, s lepim borama od smejanja oko usana.
„Da li Deda Mraz razmišlja o poklonu za gospođu Mraz?“ Na crvenoj kartici ima
ispisano ime Merja.
„Gospođa ima već trista godina, ali volim je i tako staru“, vickasto joj uzvratim, i
žena mi se toplo nasmeje. Ona je stručni konsultant tog brenda. Njoj bi bilo lakše nego
drugima da mazne kreme. Čak i ako bi ih prodavala ispod tržišne vrednosti, njen profit
bio bi prilično veliki. Ali ko bi za noćnu kremu dao petsto evra? Delovalo je razumnije
ukrasti robu za koju je tržište bilo spremno.
Majk Virtju, osnivač i direktor Kvins akademije za bezbednost, ponavljao je da
najveće bezbednosne pretnje često dolaze iz same organizacije, čak upravo od
zaposlenih u koje imamo najviše poverenja. Kozmetološkinja Merja je bila jedna od
onih koje sam čvrsto odlučila da držim na oku. Deda Mraz je mogao da se pretvara da je
zainteresovan za nju. Nije mi smetalo da flertujem sa ženama, radila sam to i ranije, i
kad sam se bila prerušavala u muškarce, i ovako. Nije mi se činilo da Merji mogu da
slomim srce.
Robna kuća Stokman imala je devet spratova snova. Bila je to posebna institucija u
centru Helsinkija. Spustio sam se do podrumskog odeljenja za zabavu i elektroniku. Pol
mušterija bio je različit u odnosu na nivo iznad; tinejdžeri koji su pobegli iz škole igrali
su igrice na displejima, a sredovečni muškarci razgledali su telefone. Njih nije
interesovao Deda Mraz. Pravi muškarci ne veruju u bajke.
Odmah sam prepoznala narkomana. Bilo mi je teško da odredim koliko ima godina
– mogao je imati između dvadeset i četrdeset. Njegova neopisiva smeđa kosa visila mu
je na ramenima, dok je crnu skijašku kapu natukao sve do obrva. Izgledao je kao da se
nije obrijao barem mesec dana. Uvio se u ogroman crni vuneni ogrtač koji je maznuo u
second hand prodavnici ili u nekom centru za reciklažu. Grčio se i tresao. Znala sam da
prepoznam simptome krize zbog svoje bivše gazdarice na Menhetnu. Meri je koristila
svaku supstancu koja je postojala, kako bi mogla da se izbode. Nekoliko puta sam joj
spasila život, mada sam se samoj sebi čudila što sam to uopšte radila. Samo sam
odlagala ono što je bilo neizbežno.
Prišla sam bliže tom čoveku. Telefoni su stajali na otvorenoj polici, gde su bili
prikačeni metalnim lancem koji nije mogao da se preseče običnim makazama. Narkos se
zezao s najnovijim nokija modelom. Čekala sam na njegov sledeći potez. Zavisnici nisu
bili mnogo vesti lopovi. Gurnuli bi u džep ono što bi najlakše mogli da uzmu, i onda bi
to jeftino prodali kako bi sebi kupili drogu za sledeću turu. Profesionalna liga bila je
nešto drugo: proračunavali su potencijalne zalihe i stvarali su potražnju za njima. U
Talinu, na pijaci Mustamae, niko nije pitao odakle roba dolazi.
Kad sam prišla narkomanu, primetila sam da mu je isečen vrh malog prsta. Znači
da momak nije bio isplatio svoje dugove. Prišunjala sam se poput mačke koja vreba
krticu. On je nastavljao da zvera naokolo, sav uznemiren. Obojica zaposlenih pažljivo su
ga posmatrala, a videla sam i jednog od radnika obezbeđenja iza, s leve strane.
Prokletstvo. Volela bih da ga vidim da proba da ukrade nešto.
Vratio je telefon na postolje i pomerio se do susednog telefona. Osetila sam na
njemu miris znoja zbog straha. Očigledno je morao hitno da pronađe novac za dilera.
Radnici obezbeđenja nisu znali da i ja lovim isti plen kao i oni. Pokušavala sam da
pronađem način da im dam znak da ostanu mirni.
Pomerila sam se prema drugom telefonu, i narkoman me je ovog puta primetio.
Zaleteo se i udario u policu s telefonima, pa je telefon koji je bio gurnuo u svoj
džep ispao i otklizao po podu. Uspela sam da ga dohvatim pre njega, iako mi je debelo
odelo otežavalo kretanje. „Mislim da nisi bio baš dobar dečko“, promrmljala sam dok je
uzalud pokušavao da mi istrgne telefon iz ruke. Bio je otprilike iste visine kao ja, oko sto
sedamdeset pet centimetara, ali izgledao je niže, bio je pogrbljen i usukan, baš kao da su
mu kosti postale meke od droge. Na njemu je bilo tako malo mesa da ne bi bilo dovoljno
ni za gladnog psa.
„Daj mi moj telefon!“, zarežao je. Primetila sam da je čuvar otišao. Očigledno je
imao važniji zadatak.
„Da nisi ni probao. U svakom slučaju, ukrao si ga.“
„Nisam! Samo pogledaj ekran. Moj je! To je Paulin grob…“
Telefon je bio od onih modela koji koriste bake. Na ulici nije vredeo više od
dvadeset evra, a i ekran mu je bio polomljen. Pritisnula sam dugme i na ekranu se
pojavila fotografija. Nadgrobni spomenik je bio tamnosive boje sa slikom labuda koji
odleće i s jednostavnom rečenicom: Paula Johana Salo 1985-2012.
„Kakve veze ima Deda Mraz s mojim telefonom?“ Glas mu je sad bio znatno jači.
„Kako bi drugačije Deda ukapirao ko je dobar, a ko nevaljao? Mogu li da vidim
tvoju ličnu kartu?“
„Nemaš nikakvo pravo, nisi ti policajac…“
„Mogu da ih dovedem za tren ako hoćeš. Pretpostavljam da se dobro poznajete.“
Čovek je obrisao znoj sa čela, tvrdeći da je ličnu kartu i sve papire zaboravio kod
kuće. Pitala sam ga da li hoće da ga pretresem tu, pred svima, ili da ga odvedem u
sobicu. Pokušao je da se izvuče, prigovarajući kako nemam prava na to, ali ja sam ga
onda zgrabila za onaj otkinuti prst tako žestoko, da bih mu, da sam stisnula samo malo
jače, slomila taj patrljak. Narkoman je bio u pravu: nisam imala ovlašćenje za to. Ali
morala sam da glumim da imam.
„Čini mi se da mi je novčanik ipak u džepu. Čekaj.“ Sve vreme se preznojavao od
straha, a mlada prodavačica, devojka koja je mogla imati najviše dvadeset pet godina,
preneraženo je gledala u mene. Prodavac od četrdeset i nešto godina pretvarao se da nije
primetio incident.
Narkomanov novčanik bio je tanak ko list papira. Nikakve kartice; nesrećnik nije
imao ni Stokmanovu karticu lojalnosti. Na zdravstvenoj knjižici bila je fotografija i ime
Veli-Peka Virtanen. Prema datumu rođenja, čovek je imao dvadeset osam godina. Mesto
rođenja, Vanta.
 „Slušaj me, Virtanene. Ako se nadaš da će Deda Mraz da ti donese nešto za Božić,
bolje bi ti bilo da ne promoliš više ovde njušku. Kaži šefu da je ovde sve presušilo.“
Pustila sam mu prst. „Izgleda da neće biti belog Božića, kao što si mislio. Nećeš ovde
pronaći pare za svoj sneg, obećavam.“
Virtanen je iskrivio lice kao žderavac u klopci, a zatim je nestao. Bio je to težak
slučaj, ali teško da je neko kao on bio kadar da počini krađu koja se ovde desila,
odnosno, dešavala, ali, barem sam oterala jednog: bio je on pretnja ovim finim ljudima
koji su orgijali kupujući tone poklona. Uostalom, to mi je bio posao.

3.

Incident s Virtanenom bio je najdramatičnija stvar koja se dogodila u prvoj nedelji mojih
nastupa u robnoj kući. Božićna gužva je svakog dana postajala sve veća, a uši su me
bolele od sladunjavih i bljutavih pesmica koje sam slušala na desetine puta, bez pauze.
Trudila sam se da budem što dalje od čuvara, kao i od drugih Deda Mrazova, jer deca
nisu smela da vide dvojicu u crvenim kaputima u isto vreme. Možda bi prestali da
veruju. Sama sam prestala da verujem kad sam imala pet godina i kad sam videla svog
ujaka, koji me je odgajio, kako izlazi iz sportskog kluba obučen kao Deda Mraz. Kad
sam počela da ga ispitujem, ujka Jari mi je rekao da je Deda Mraz izmišljotina, ali tom
prilikom mi je objasnio da je svima potrebno čudo. Međutim, ne možete tako lako da
verujete u čaroliju na ulicama koje su, početkom decembra, prekrivene bljuzgavicom.
Zato nisam nikad polagala svoje nade ni u šta drugo sem u svoj trud i napor. Već sam
izgubila dovoljno bliskih i dragih, da bih se oslanjala na bilo koga sem na sebe. Svoje
želje sam ispunjavala kad bi se za to ukazala prilika, a bez problema sam mogla da se
prerušim u bilo koga, pa i u Deda Mraza.
Merja, s kozmetičkog odeljenja, rekla mi je da su krađe iz vitrina, gde je radila,
prestale. Zvučala mi je kao da joj je laknulo zbog toga.
„To mora da su Deda Mrazove čudesne moći“, rekla je uz osmeh, a onda je dodala
da su neki od proizvoda koje prodaje dobri i za kožu muškaraca. Deda Mrazu je, u
najmanju ruku, potrebno sredstvo za skidanje šminke. Flertovala sam i ja s njom; to me
je osnažilo u osećanju da sam muškarac. Da li je Marja bila dovoljno pronicljiva da vidi
iza maske? Možda je samo osetila da nisam običan Deda Mraz, već da me više
interesuju lopovi?
Do subote uveče bila sam toliko umorna da sam svratila u bar. Presvukla sam se u
onoj tajnoj sobi, kao i obično. Šef obezbeđenja Brun, uveravao me je da niko ne zna moj
identitet, sem uprave robne kuće, i sem njega. Čak ni radnici obezbeđenja nisu znali. Ta
soba nije bila označena čak ni na službenom planu zgrade. Proverila sam na sigurnosnim
kamerama ima li nekog, kako bih bila sigurna da niko neće videti kako izlazim iz tajne
prostorije. Kružila sam neko vreme po parkingu da bi drugima izgledalo kao da sam
došla automobilom, a zatim sam ušla u lift. Ponovo sam bila ja, visoka plavuša, žena
koja liči na svetloputu Grejs Džons. Moj džins i crna jakna od antilopa donekle su me
štitili od vetra koji me je produvao čim sam izašla na ulicu Manerheimintije. Pretrčala
sam preko ulice do hotela Marski, ušla pravo u bar i naručila tekilu. To će mi zagrejati
krv. Puštali su stari džez, koji me je umirivao kao kada puna sapunice i balončića posle
onolikog slušanja Džingl belsa i drugih božićnih pesama na poslu. Pravila sam se da
čitam besplatne novine dok sam se igrala svojim telefonom. Sedela sam često sama u
barovima, i naučila sam da oteram od sebe bilo kakvo nepozvano društvo.
Muškarac koji mi je delovao poznato sedeo je pored prozora. Bio je atletski građen,
imao je crnu kratko podšišanu kosu, koju je zalizao gelom. Nosio je naočare s debelim
okvirima i to me je zbunilo, jer sam shvatila da je to jedan od radnika obezbeđenja u
Stokmanu koji su prisustvovali hvatanju narkomana na odeljenju elektronike. Na poslu,
međutim, čovek nije nosio naočare, bio je obučen u vrećaste farmerke koje su mu visile
na zadnjici i na kolenima, i nosio je majicu s pocepanim rukavima. Sad, u baru, bio je
veoma zapažen među ženama. Ovako, u civilu, muškarac je bio lepo obučen, i primetila
sam da mlada žena, koja je sedela za stolom pored njega, čini sve da privuče njegovu
pažnju. Nije nosio burmu, ali iz iskustva sam znala koliko ju je lako bilo skinuti.
Pomerila sam se prema šanku taman toliko da mogu slobodno da gledam kako žene
pokušavaju da privuku njegovu pažnju. Ali čovek nije delovao zainteresovano. Izgledao
je kao fin muškarac, na onaj siguran, običan način, a takvi muškarci me uopšte nisu
interesovali. Ali nisam tražila ni propalice, jer nije dolazilo u obzir da slušam njihove
žalopojke, nisam bila neki saosećajan tip.
Na razočarenje prisutnih dama, pošto je završio ukrštene reči, radnik obezbeđenja
je složio svoje novine i ustao. Prošao je pored mene kad je krenuo prema toaletu.
Mirisao je veoma prijatno: na mošus i limun. Osetila sam ponovo taj miris kad je pored
mene krenuo prema šanku da naruči još jedno božićno pivo. Seo je za šank da ga popije.
Pošto mi je bilo jasno da nije došao da traži žensko društvo, ostala sam na mestu ne
progovarajući. Naručila sam još jednu tekilu.
„Nikad nisam video ženu koja pije tekilu van meksičkog restorana“, obratio mi se.
„Po mom mišljenju, na flašama alkoholnih pića ne stoji da postoje ograničenja za
pol.“ Prezrivo sam ga odmerila. Moron. To što sam rekla uticalo je na njega.
„Pij šta god hoćeš. Samo sam hteo da kažem da žene obično piju šampanjac ili
cider.“
„Ja uopšte nisam obična žena.“ Uzvratila sam mu pobednički, uz mali osmeh.
Čovek me pitao da li sam ikad bila u Meksiku. Priznala sam mu da nisam išla nigde
južnije od Novog Meksika, mada sam nekoliko godina provela u Njujorku. Ispričala sam
mu istu laž kao i uvek: da sam radila kao čuvar u restoranu Sez Monik, koji je prava
organska gurmanska oaza, između ostalog. Zatim mi se predstavio, rekao je da se zove
Petri i da radi kao radnik obezbeđenja, i da više od toga ne može da mi kaže o svom
poslu. Rekla sam mu da se zovem Kanerva, što je i bilo moje srednje ime. Petri je rekao
da imam lepo ime.
 One žene koje su ga lovile, otišle su. Farbana plavuša prostrelila me pogledom koji
je sekao kao nož i namerno me udarila u leđa svojom torbom. Nije se ni najmanje
potrudila da mi uputi uobičajenu finsku reč izvinjenja, ohol Obe smo znale o čemu se
radi, a ja nisam imala energije da ženu prevaspitavam i učim manirima. Najbolje je bilo
da ne otkrivam zašto sam tu i šta pokušavam.
Petri je bio pričljiv, što mi je odgovaralo. Najviše je pričao o svojim putovanjima.
Voleo je da jedri na dasci i voleo je snoubording, a njegov posao, izgleda, služio je samo
da pokrije troškove njegovih hobija. Živeo je u malom iznajmljenom stanu u Kaliu 13 i
sve što je posedovao bio je bicikl. Cela plata odlazila mu je na putovanja.
Kad sam ispila drugo piće, pitala sam se da li mi je Petri dovoljno privlačan da
spavam s njim, i time razotkrijem sebe. Naravno, ne bih mogla da ga odvedem u
Kapilu14, mesto na kom sam živela i koje sam delila sa cimerom, ali da li bih mogla da
odem njegovoj kući? Na kraju sam odustala od svega – ne zato što sam bila stidljiva i
što nisam bila za one night stand, već zato što je postojao suviše veliki rizik da otkrije ko
sam. Moja legitimacija službenika obezbeđenja, kao i moja vozačka dozvola, stajali su
mi u novčaniku, a budući da bih ja uvek preturala po tuđem novčaniku, znala sam da ne
smem to da uradim.
Muškarac je, za razliku od mene, bio naivan i lakomislen. Kad je otišao u toalet,
ostavio je svoj mobilni telefon na šanku. Barmen je bio zauzet mešanjem kosmopoliten
koktela za tri devojke u veselom prazničnom raposloženju, tako da sam na brzinu
zavirila u jednostavnu nokiju na preklop, koja se više nije prodavala.
Nijedna poruka. Samo imena u imeniku, kao mama ili šef. Možda je Petri namemo
ostavio telefon jer u njemu nije bilo nikakvih tajnih poruka.
Sasvim slučajno, otvorila sam galeriju slika. Prvo sam ugledala sliku s planine
pokrivene snegom. Sledeća je bila znatno tamnija. Na njoj je bio nadgrobni spomenik sa
uklesanim rečima: Paula Johana Salo, 1985-2012. Deda Mraz je izgleda nesumnjivo
posedovao magične moći.

4.

Iako nisam morala, otišla sam na posao i u subotu. Temperatura se te noći spustila na
minus dvadeset pet stepeni, a blede zvezde još su se upinjale da ostanu vidljive na nebu
kad sam se probudila u šest. Petri mi nije rekao svoje prezime, ali to ću saznati iz
imenika zaposlenih u Stokmanu. Imala sam dve pretpostavke: Virtanen ili Salo.
Prethodne noći, kad sam bila onako iscrpljena, odlazeći sam mu ostavila lažno ime,
Kanerva Kakarainen, i lažnu fejsbuk adresu.

13 Kalio je deo Helsinkija. (Prim. prev.)

14 Kapila, odnosno Kapyla, deo je Helsinkija. (Prim. prev.)
 Navukla sam šuškavo odelo i otišla u Stokman. Sunce nedeljama nije zasijalo, ali
sad se uzdiglo iznad zaliva Vanhankaupunginselka, na istoku, crveno i jarko, kao božićni
ukras za jelku. Svet je bio srebrnobeo, psi su brzo dizali šape iz snega i kostrešili svoje
krzno kako bi se zaštitili od zime koja je štipala. Zategla sam gajke na kapuljači svoje
jakne, preko nje stavila svoju smeđu skijašku kapu i natakla sunčane naočare dok sam
pritiskala šifru da se ne bi uključio alarm, i da bih sakrila lice od kamera. Hodala sam iza
Stare studenstke kuće kako bih došla do lifta u garaži. Bilo je sasvim moguće da je Petri
upravo gledao snimke sigurnosne kamere.
Radnik obezbeđenja i narkoman – da li je to bio tim lopova? Iako deaktiviranje
alarma nije bio deo posla koji je obavljao čuvar, odnosno radnik obezbeđenja, Petriju je
bilo lako da dobije šifru. Možda je on uticao na svoje kolege da se ne brinu za Velija-
Peku Virtanena, rekavši im da je on potpuno bezazlen, bezopasan tip. Ili su ljudi
jednostavno shvatili bi bilo suviše očigledno da narkoman bude krivac.
U tajnoj sobi, otvorila sam imenik zaposlenih koji mi je Brun dao. Petrijevo puno
ime i prezime bilo je Petri Ilmari Alto, Ulica Pengerkatu, baš kao što mi je i rekao. Vojni
čin, rezervni potporučnik; trideset jedna godina. Tražila sam na Internetu nešto o Johani
Salo, ali nisam pronašla ništa što bi mi pomoglo da otkrijem ko je bila ta sahranjena
žena. Koristilo bi mi da sam imala pristup policijskoj bazi podataka.
Na svu sreću, imala sam vezu. Tomi H. i ja zajedno smo služili u vojsci, a u
slobodno vreme smo zajedno vežbali za prijemni ispit na Policijskoj akademiji. Tomi H.
je bio zaljubljen u mene i sanjario je o tome da ćemo zajedno izgraditi karijeru, ali, na
kraju, ja sam odustala od prijemnog. Teško da bi primili ćerku jednog ubice. Na
poslednjem dugom maršu na kom smo bili zajedno, Tomi H. je ušinuo leđa, ali nije
odustao od marša. Nosila sam njegov ranac zajedno sa svojim, na poslednjem delu puta,
a sve u svemu, odužio mi se tako što mi je davao neke informacije koje su mi bile
potrebne. Tomi H. se oženio godinu dana ranije, tako da više nisam mogla da mu telesno
otplaćujem usluge. I to ne zato što bi me njegov bračni status sprečio, već zato što je
Tomi H. izgleda bio veran tip.
„Zdravo, Tomi H!“, počela sam sladunjavim glasom, mada sam sumnjala da mogu
da pređem svog starog drugara. Posle samo jednog minuta neobaveznog razgovora,
prešla sam na stvar: „Imam tri imena za koja su mi potrebni podaci: Veli-Peka Virtanen,
Paula Johana Salo i Petri Ilmari Alto.“
Baš kad sam navukla ono odelo s debelim stomakom, Deda Mrazov ogrtač i stavila
bradu, Tomi H. me je pozvao. Petri je bio bez ikakvog policijskog dosijea, čist.
Virtanena su dvaput uhvatili kako preprodaje drogu, a pre toga je platio gomilu kazni.
Što se tiče Paule Johane Salo, sve se svelo na sledeće: jedne noći je, vozeći automobi,
naletela na kamion u prometnoj Kusta Vaša ulici. Analiza krvi pokazala je prisustvo
alkohola i bensedina, kao i jakih lekova protiv bolova. Paula je za sobom ostavila
trogodišnju ćerku.
„Ko je otac?“
„U dosijeu je samo majčino ime. Dete je trenutno povereno baki.“
„Odužiću ti se za ovo.“
 „Videćemo. Jena je trudna i oseća se izgubljeno bez mene.“
Čestitala sam Tomiju. On je bio prilično dobar u krevetu, iako je ponekad bio glupo
i nepotrebno romantičan. Dobro je što je takva osečanja sad mogao da poklanja svojoj
ženi.
Merja mi je mahnula iza svog pulta. Poslala sam joj poljubac i otišla da završim
neke poslove. Nigde nije bilo Petrija tog dana. Uhvatila sam dve tinejdžerke koje su
pokušale da ukradu pušap grudnjake. Zapretila sam im da neće dobiti nikakve poklone
ako se smesta ne poprave. Ono što su mi rekle bilo je toliko vulgarno da bi zbog toga
pocrveneli čak i zatvorenici i članovi bandi koji služe svoju kaznu u zatvoru Kerava
Juvenile. Živela rodna ravnopravnost! Ostavila sam ih da sačekaju policiju u
detektivskoj kancelariji.
U nedelju, vetar je nanosio susnežicu sasvim horizontalno. Olujni vetar srušio je
jedan od božićnih venaca ukrašenih rasvetom iznad glavnog ulaza u robnu kuću. Venae
je tom prilikom pao na jednu ženu i onesvestio je. Iz izloga Stokmanovog kafića, koji se
nalazio odmah pored odeljenja kozmetike, posmatrala sam Petrija kako zove hitnu
pomoć za povređenu, stariju ženu. I pošto su stigli, on je ostao napolju, na trotoaru, iako
mu je sneg potpuno natopio svetloplavu košulju, toliko da su mu se ocrtavale bradavice.
Okrenula sam se kad je promenio položaj, kako me ne bi video. Između ostalog, on je
morao da prepozna svakog Deda Mraza pojedinačno. Povukla sam se u senku pored lifta
i gledala ga kako ulazi. Otišao je pravo do Merjinog pulta da bi uzeo papirne ubruse.
„Bože, potpuno si mokar“, rekla je Merja. „Čekaj trenutak, daću ti celo pakovanje.“
Vratila se i otvorila kutiju u kojoj su se nalazile tegle, a kutija s ubrusima bila je
nabudžena; izgledalo je kao da je neko u nju nagurao mnogo više papira nego što je
trebalo. Petri joj se zahvalio i počeo da briše svoju kosu.
„Ne bih baš voleo da me gledaju ovakvog“, rekao je zahvalno Merji. Onda je
nastavio sa svojim poslom, nadgledajući celo odeljenje. Čekala sam neko vreme pre
nego što sam prišla Merji.
„Varaš me s tim zgodnim mladićem“, rekla sam joj izazivajući je. Merja se trgla, ali
se brzo pribrala.
„S njim?“, zakikotala se oduševljeno. „Ne budi blesav. Poznajem Petrija od kad je
bio sasvim mali. On je bio jedan o najboljih prijatelja moje ćerke.“
„Bio?“
Nije imala vremena da mi odgovori jer me je neko povukao za kaput.
Dete je imalo najviše tri godine. Zbog debelog šuškavog kombinezona i krznene
kape pune snega, nisam mogla da shvatim da li je to dečak ili devojčica. Dete je želelo
vazdušnu pušku, istu kakvu je imao Julius iz vrtića. Njegova majka, koja je stajala blizu,
oštrim pogledom mi je pokazivala da ona ne želi to da mu pokloni. Rekla sam detetu da
ćemo videti šta Deda Mraz može da učini. A kad je dete otišlo, Merja je bila zauzeta
pokazujući proizvode za negu lica jednom kupcu. Da li je podozrevala da sam sve
videla? Nisam mogla da znam.
Tokom pauze, ponovo sam pogledala u imenik zaposlenih. Nisam bila ni najmanje
iznenađena kad sam videla Merjino prezime. Salo-Virtanen.
 5.

U nedelju uveče prevrtala sam se po krevetu pitajući se da li da kažem Henriku Brunu na

koga sumnjam. Međutim, nisam imala nijedan konkretan dokaz protiv Merje i Petrija.
Dok mu je davala kutiju ubrusa, dobro se pobrinula da to bude van dometa sigurnosne
kamere. Na prvi pogled, tu nije bilo ničega sumnjivog, sem toga što Petri nije nosio čak
ni jaknu. Obično su se radnici obezbeđenja oblačili isto kao i kupci, u skladu sa
godišnjim dobom.
Pitala sam se da li je još neko bio umešan, sem Merje, Petrija i Velija-Peke? Neko
sa odeljenja za elektronske uređaje? Zar zaposleni u Stokmanu koji su poznavali Petrija
nisu posumnjali u njega – ako je svaki put nakon što se pretvarao da je kupac nešto
nestalo iz robne kuće? I to baš kad je on radio? Mora da sam nakratko bila zaspala, jer
sanjala sam da pola osoblja koje radi u Stokmanu pripada velikoj družini lopova, i da
Brun urla na mene da me je i zaposlio samo zato da bi mi smestio krivicu. Kaznili su me
tako što su me udavili Deda Mrazovom bradom. Probudila sam se s čaršavom u ustima.
Ponedeljak je protekao sasvim mirno. Merja tog dana nije radila, i ja sam hodala
naokolo više od sat vremena pre nego što sam ugledala Petrija na odeljenju gde se
prodavala muška odeća, pola sprata iznad. Razgledao je bademantile. Blajhana plavuša,
zgodna ženska, prišunjala mu se otpozadi. Kad sam malo bolje pogledala, prepoznala
sam onu ženu koja me je udarila torbom u baru u petak uveče. Da li je ona pratila
Petrija?
Petri je gurnuo ruku u džep debelog luksuznog bademantila. Videla sam da je šaku
bio stegnuo u pesnicu. Kad ju je izvukao, dlan mu je bio otvoren. Vrteo je glavom, kao
da hoće da pokaže da mu roba ne odgovara, i onda se pomerio u stranu i počeo da
razgleda sledeći. Plavuša se pomerila zajedno s njim prema bademantilu koji je upravo
ostavio, i onda je i ona gurnula ruku u džep. Iznenada je podigla tašnu, tako da je s
lakoćom mogla u nju da ubaci predmet koji je izvadila iz džepa. Petri je već napustio
bademantile i prešao na donji veš. Plavuša je, za razliku od njega, ciljano krenula ka
izlazu prema Esplanadiju15. Nije zazvonio nikakav alarm kad je izašla napolje na zimu s
olujnim vetrom.
Stala sam na pokretne stepenice. Petri je dugo opipavao donje rublje s mustrom
hokejaških palica. Prišla sam mu i promrmljala. „Baš su ružne. Nikad ih ne bih stavio u
nečiji paketić. Pažljivo sam te posmatrao. Izgleda da si napustio put kojim idu dobra
deca.“
Petri nije ni spustio pogled sa dugih gaća, samo je prosiktao: „Šta lupetaš?“
„Znam kako kradeš. Ona ptičica, plavuša, prvi ti je krijumčar, a narkoman Virtanen
drugi. On je očigledno sin Merje Solo-Virtanen. Da li si u dugovima zbog Paulinog
groba? Ili samo hoćeš dobro da živiš?“
Petri je sasvim prebledeo. „Šta ti znaš o Pauli?“ Pokušavao je da se savlada i da ne
viče na mene.
15 Esplanadi je gradski park u Helsinkiju. (Prim. prev.)
 Nagnula sam se do njegovog uveta i šapnula mu: „Paula je izabrala smrt umesto
života.“
„Ko si ti? Da li te je Janson poslao? Vidiš valjda da se držim našeg dogovora. Mila
je odnela u svojoj tašni još hiljadu evra, koliko vredi foto-aparat. Do Božića ćemo
isplatiti ceo dug. Nek Janson ide bestraga! Poruči mu da sam to rekao!“ Petri me je
prostrelio pogledom punim mržnje.
„Hej, Deda Mraze, mogu li da dobijem jednu bombonu?“ Ponovo sam bila
okružena stvorenjima visine aparata za gašenje požara, a bilo ih je najmanje četvoro.
Rekla sam da mi je Kapetan Karijes zabranio da im delim slatkiše i da niko od njih nije
tražio veštačke zube za Božić. Zbog toga su njihove majke, koje su se skupile u grupi,
počele da se smeju.
„Da li bismo mogli barem da se slikamo?“, pitala je jedna majka, i to nisam mogla
da odbijem. I dok se sve to nije završilo, Petri je nestao. Ali sam i ja otišla na svoje tajno
mesto. Bilo je vreme da se ponovo javim Tomiju H.
„Janson?“, uzdahnuo je kad je čuo moje pitanje. „Nekad se pitam koji je mit veći:
mit o Deda Mrazu ili o Jansonu? U svakom slučaju, niko nije uspeo da ga uhvati u bilo
kakvoj akciji, iako se veruje da on preprodaje drogu i ukradenu robu. Ali njegovi vazali
neće da ga odaju. Nekolicini njih se desilo da im je neko testerom presekao prste ili da
su im kosilicom za travu isekli nožne prste. Budi veoma oprezna s njim. Nema nikakve
milosti prema ženama, samo da znaš.“
Podsetila sam Tomija H. da ja nisam bilo kakva žena, i obećala sam da ću ga
obavestiti čim dođem do bilo kakve informacije o Jansonu. Popravila sam svoju bradu i
vratila se na posao. Na odeljenju s nameštajem jedva da je bilo dece, pa sam se uputila
tamo kako bih razbistrila misli. Obavila sam svoj zadatak; bio mi je potreban još samo
dokaz. Ko bi se lakše slomio, Petri ili Merja? Žene su često izdržljivije i jače, naročito
ako treba da ustraju u nečemu što se tiče njihove dece. A kako bi bilo da priđem Merji
kao ja, kao Hilja?
Čekala sam da vidim da li će doći da radi po podne, ali nije se pojavila. Njena lepa
mlada koleginica rekla je da će doći na posao narednog dana. „Znači, Deda Mraz se
zaljubio u Merju?“, začikavala me je, i ja sam obema rukama dramatično pritisnula srce.
Ovo nije bio prvi put da glumim za vreme glume.
Nekoliko nedelja pre Božića, robna kuća je radila do devet uveče. Kad sam ušla u
lift i krenula u prizemlje, bilo je devet i petnaest. Kupci su već bili otišli i lift je bio
prazan. Odjednom, silno sam poželela da skinem svoju periku tu, na licu mesta, jer bilo
mi je vruće. Na svu sreću nisam, jer je na nivou P2 lift stao. Ušao je Petri.
„Evo našeg Deda Mraza“, rekao je. Lift se odjednom zatresao i stao. „Izgleda da se
lift zaglavio između spratova. Bože, bože, može da prođe dosta vremena pre nego što
poprave lift posle zatvaranja. Nadam se da nisi kalustrofobičan. Sad skini tu glupu
masku da porazgovaramo licem u lice, kao ljudi. Ili hoćeš da ti je ja skinem?“ Petri je
izvukao nož iz džepa – uzeo ga je s odeljenja gde su stajali suveniri. Ustuknula sam
prema drugom ćošku lifta, praveći se da sam veoma uplašena.
 „Pobogu, nemoj da mašeš nožem. Skinuću je…“ Podigla sam ruku prema bradi
uzdajući se u sreću. Taj pokret sam uvežbavala mnogo puta i bila sam brza. Petrijev
preteći izraz lica nestao je čim je video glok u mojoj ruci.
„Makaze seku papir, a pištolj noževe. Nemam ništa protiv priče, ali ja ću da
postavljam pitanja. Deda Mrazić trenutno ne prima listu želja.“
Naravno, moj pištolj nije bio ni napunjen, ali kako bi Petri to mogao da zna? On
očigledno nije imao nikakvu ideju o tome za koga ja radim.
„Baci nož. Ukrsti ruke na vratu. Na kolena. Deda Mraz očekuje poštovanje.“
Petri je polako učinio što sam mu naredila.
Šutnula sam nož u stranu i tražila da mi pojasni. „Kako se jedan dečko bez dosijea,
zajedno s Merjom Salo-Virtanen, umešao s Jansonovom bandom? Ko se prvi pridružio,
Paula ili Veli-Peka?“
„Znači, ne znaš celu priču?“ Tračak nade blesnuo je u Petrijevim očima, ali se
ubrzo ugasio: čim sam mu prislonila pištolj uz slepoočnicu.
„Znam dovoljno. Sad hoću da čujem ostatak.“
„Nema mnogo toga da se kaže. V-Peku znam od detinjstva, čak i pre nego što se
njegova majka preudala i rodila Paulu. V-Peka je uvek bio problematičan i ja nikako
nisam mogao da mu pomognem. Paula… Šteta je što smo nas dvoje na kraju završili
zajedno u krevetu, nekad se takve stvari dešavaju. Bili smo baksuzi, i ona je zatrudnela.
Htela je da zadži dete, a i Merja, njena majka, radovala se tome. Dogovorili smo se da
zajedno podižemo to dete, iako nismo bili zaljubljeni.“
Petri je gledao u pod i trepćući puštao suze. „Ali Paula je dobila postporođajnu
depresiju. V-Peka joj je dao neku drogu kako bi joj pomogao. I neko vreme joj je
pomagalo. Merja i ja smo je nagovarali da prekine to da uzima, ali šta možeš da učiniš
kad se neko navuče? Paula je dugovala Jansonovoj bandi. Videla je šta su i uradili V-
Peki i podlegla je strahu. Ubila se. Samo, ne možeš da se izvučeš ako duguješ Jansonu.
Znao je da je Paula imala dete. Poslao je V-Peku da poseti Merju: ako ne isplati Paulin
dug, uzeće dete i prodaće ga. Svet ima fantastično tržište za slatku četverogodišnju
decu.“
„Zašto nisi otišao u policiju?“
„Rekao je da će Petrika umreti istog trenutka ako odemo. Rekao je da svuda ima
oči i uši.“
Petri je možda bio iskusan radnik obezbeđenja, ali ga je potkopalo to što je otac.
Pogrešno je bilo imati bilo koga u životu do koga ti je stalo.
„A plavuša? Je lʼ to tvoja devojka?“
„Mila? Ne. Ona radi za Jansona. Nekad dolazi da pokupi robu.“
„Da li si ikad išta predao direktno Jansonu?“
„Sutra je red na njega da dođe. Samo, molim te, nemoj da zoveš policiju.
Preklinjem te…“. Petri je na trenutak podigao sklopljene šake iznad glave. „Sve ovo
radim za svoje dete! Merja je već izgubila jedno dete, a i V-Peka je manje-više gotov.
Potrebna mu je nova jetra, ali od kojih para?“
 Odglumila sam Deda Mrazovu čaroliju. „Hajde, nek se lift ponovo pokrene. Nazad
na prvi sprat. Nemoj slučajno da me pratiš. Ostavi mi poruku na Merjinom pultu gde i
kako se sastajete s Jansonom. Koliko još treba da mu isplatite?“
„Tri hiljade. Mogu li da ustanem i pritisnem šifru?“
„Bez trikova.“
„Ko si ti zapravo?“, upitao me je Petri kad su se vrata lifta otvorila.
„Ja sam Deda Mraz. Bolje bi ti bilo da veruješ u mene.“
Nisam se usudila da odem u tajnu sobu. Izašla sam napolje koristeći drugi lift i
hodala tako do tramvajske stanice. Ušla sam u broj šest do Crkve Svetog Paula i
poslednji deo puta sam hodala, iako mi je vetar nosio bradu i šibao rubove ogrtača preko
ušiju. Pitala sam se zašto nisam sve samo pustila? Zašto sam želela da pomognem Merji
i Petriju? I, pre svega – kako ću to da izvedem?

6.

Merja se svojski trudila da i dalje flertuje sa mnom, mada smo obe znale da je to samo
pretvaranje.
„Evo mog spiska za Deda Mraza“, rekla je koketirajući i pružajući mi presavijeno
parče papira. U dvanaest i petnaest kod muških jakni. Nadam se da znaš šta radiš. P.
Nisam bila sigurna da znam. Zato sam se i obratila Tomiju H. za pomoć. Kako je
Janson dugo bio pod okom policije, Tomi H. je bio i više nego spreman na saradnju.
Nabavio mi je i tri hiljade iz nekog fonda. Sad je novac stajao u mom džepu, umotan kao
poklon.
Petri me je čekao u dogovoreno vreme. Predala sam mu paketić i pomerila se. Tomi
H. i još dvojica policajaca u civilu stajali su i posmatrali šta će da se dogodi.
Janson je stigao u dogovoreno vreme. Izgledao je kao čovek koga ne bih primetila
– nešto iznad trideset godina, s bezličnim crtama lica. Stajao je pored jakni i razgledao
ih. Petri ga je gledao kao što detektiv u robnoj kući i gleda. Janson je uzeo jednu jaknu i
odneo je u kabinu. Petri ga je pratio. Paket je trebalo da promeni vlasnika ispod pregrada
kabina.
Prošlo je nekoliko minuta. Petri se vratio na odeljenje s muškom odećom znojavog
čela. Da li će Janson upasti u zamku? Novčanice su bile označene mastilom vidljivim
samo pod ultraljubičastim svetlom. Policija će pratiti trag tih novčanica. Mogle bi da
prođu godine, a u najboljem mogućem scenariju, Janson neće znati koji je novac
uzrokovao kraj njegove operacija pranja novca. Dogovor je bio da će Janson ostaviti na
miru porodicu Paule Salo kad dobije sav novac. Petri i Merja nisu uzeli ni centa od
krađe i, mada su počinili krivično delo, nije bilo na meni da im sudim.
 Sledećeg jutra rekla sam Brunu da je lopov ipak bio neko spolja i da sam ga toliko
zastrašila da bi zauvek trebalo da prestane.
„Ali šta je s kaznom? A šteta?“, pitao me je.
„Policija mu je na tragu, ali zbog istrage ne mogu da otkriju ništa više od ovoga. A
ni ja. A ti, naravno, želiš da zadržiš svoju tajnu – tajnu sobu.“
Primetila sam da Brun kipti od besa, ali nije me bilo briga. I mada nisam dobila
preporuku, dobila sam ček. Rekla sam mu da odlazim kad se završi smena.
Kako je popodne odmicalo, gužva u radnji postajala je nepodnošljiva. Merja je
otišla posle jutarnje smene, ali Petri je imao dug radni dan. Kasnije, posle zatvaranja,
videla sam kako mi Petri maše s pokretnih stepenica kojima je silazio u prizemlje.
Krenula sam za njim onoliko brzo koliko mi je to dozvoljavalo moje odelo. Većina
osoblja već je napustila robnu kuću; ostale su samo blagajnice koje su prebrojavale
pazar. Petri je otvorio vrata na kojima je pisalo Samo za zaposlene, i dao mi znak da ga
pratim. Lice mu je bilo bledo, oči crvene, a koža mu se ljuštila.
„Dobio sam poruku od Jansona da smo platili ceo dug. Ne mogu da verujem. Da li
će ga policija stvarno uhvatiti ne uvlačeći nas u sve to. Da li ćemo uspeti da prođemo
bez optužbe?“
„Učinićemo sve što možemo.“
„A zašto si sve ovo uradio? Zar nije trebalo da nas predaš Brunu?“
„Zar je to bitno?“, pitala sam, iako ni sama nisam znala. Dohvatila sam ga za
ramena i poljubila u usta. Bio je toliko preneražen da mu je trebao minut pre nego što se
istrgnuo i koraknuo unazad, zadihan.
„Ko si ti? Da li si i ti iz policije?“
Skinula sam kapu Deda Mraza i počupala bradu i brkove. Petri je gledao u mene u
neverici.
„Ti si žena?! Da li je sve ovo neka šala? Jesi ti… Da li smo se mi upoznali u baru,
onda kad je Mila pokušavala da pobegne od svoje prijateljice?“
„Možda smo se i upoznali.“
„Ali tvoje pravo ime nije Kanerva Hakarainen. U svakom slučaju, nisam mogao da
te pronađem na Fejsbuku.
„Moje ime nije važno.“ Ponovo sam se približila Petriju. Ispružio je ruku i uzalud
pokušavao da mi opipa telo ispod onog odela s debelim stomakom. Ponovo smo se
poljubili, i u jednom trenutku sam pomislila da ću ići do kraja i uzeti ga tu, u toj sobi.
Onda sam se prenula i izvukla iz njegovog zagrljaja.
„Zarvšavamo sad s ovim. Vreme je da krenemo prema Severnom polu.“
Uzela sam svoje stvari i otišla. Ostavila sam masku Deda Mraza u tajnoj sobi,
popela se stepeništem iz garaže prema Staroj studentskoj kući i kroz podzemne tunele do
Foruma, a odatle prema ulici Irjonkatu. Odvezla sam se do Atelje-bara u hotelu Tomi i
naručila kakao s tekilom. Gledala sam kako vetar nosi sneg preko mora, s jugoistoka, i
uživala sam u ukusu Deda Mrazovog poljupca, koji mi je još lebdeo na usnama.
 BEN K. HOLM
VELIKI GLUMAC
Frederiksberg avenija

Silazio sam stepeništem. Bilo je gotovo. Sasvim gotovo. Bio sam umoran. Crveni tepih
prigušivao je bat mojih koraka. Živeo je na četvrtom spratu, i napokon sam sišao i izašao
kroz glavni ulaz, mračan i hladan kao grob. Mogao je da se čuje vetar kako zavija,
napolju, na Frederiksberg aveniji.
Stara avenija bila je potpuno napuštena, bilo je četiri – pola pet ujutru. Hodao sam
kroz hladnoću koja je bila gvozdena ispod golog drveća, prošao sam pored zaleđenih
automobila, ušao u mercedes i zgrabio termos iz pretinca za rukavice. Ostatak mlake
kafe s nekoliko kapi akvavita. Me nek sve ide bestraga, još sam mogao da osetim ukus
viskija. Pretražio sam kutiju s cigaretama, ostale su samo dve, sranje. Mogao sam da
ispušim čitavu fabriku cigareta, da ispijem celu kafanu. Drhtale su mi ruke, celo telo mi
se treslo. Kratak blesak vatre i svetla, duboko udišem dim u pluća. Uskoro palim auto i
krećem.
Inače ne bih ni pomišljao da vozim u smeni baš te nedelje u februaru, kad filmska
industrija održava svoju veliku godišnju dodelu nagrada. Ali bio sam bez kinte, a
nekolicina drugih vozača razbolela se od gripa. Cele večeri sam izbegavao područje oko
Vesterport stanice i bioskopa Imperijal, i držao sam se aerodroma. Zatim mi se
osmehnula sreća: pokupio sam jedan osunčani, stariji par koji se upravo vratio s Gran
Kanarije, ostavio sam ih u Helsingoru, recimo, najdalje što sam mogao da budem od
gala večeri. Pošto sam vozio više od devet sati, leđa su počela da me bole, i bila je već
prošla ponoć kad sam završio vožnju odbacivši dvoje nabarenih Kineza ispred SAS-
ovog hotela. Najzad, bilo je vreme da završim s poslom. Crvena železnička stanica, koja
je ličila na neki zamak, Hovedbanegorden, šćućureno je stajala ušančena iza čađavih
izukrštanih pruga. Izgledalo je kao da je ceo grad uvijen u tanku opnu sivobelog mraza:
nekolicina promrzlih ljudi brzo je promicala. Neonske reklame treptale su uzaludno.
Kroz dvadeset minuta biću kod kuće u Rodovreu, prasnuće konzerva piva dok je budem
otvarao, pušiću, gledaću televiziju, otići ću u krevet na spavanje. Ugasio sam taksimetar
i osetio duboko olakšanje.
Zbog nekih noćnih radova u Vesterbrou koje sam kasno primetio, morao sam da
skrenem u Ulicu Tromesalen. Odjednom, opasno sam se približio Imperijalu. Bestraga! I
sasvim sigurno: ostatak grada je već bio prazan, ali ovde su glatki trotoari izgledali kao
pravi marš pingvina na domaćem ledu. Velika proslava tek što se bila završila. Ljudi i
kola su se sudarali. Parovi u svečanoj večernjoj odeći mahali su po ciči zimi; čak i da je
moj taksi bio krcat, i da sam gore, na krovu automobila, nosio uvezanog roze slona,
svejedno bi mi mahali, tako to ide. Pravio sam se da ne vidim znak za zabranjeno
skretanje levo, pronašao sam nepostojeći prolaz u saobraćaju, preskočio ostrvo i
zaobišao bujicu ljudi, samo što dalje od Imperijala, nastavljajao sam da milim, sporo kao
puž, pored hotela Skandik, jer tako se zvao nekadašnji stari Šeraton, i tu, na prostoru gde
udara vetar, između betonskog solitera i Jezera Svetog Jorgena, primetio sam ga.
I protiv svoje volje, usporio sam još više, celog me je obuzela nepodnošljiva
radoznalost. Da li je to stvarno bio on? Erik Rucu, glavom i bradom, poznata guzica?
Moj zakleti neprijatelj. Jeste, to je bio on.
Hodao je lagano povijen, boreći se sa orkanski jakim vetrom koji je jednim udarom
svukao njegov crni kaput, otkrivajući smoking ispod. Izgledalo je kao da pokušava da
hoda po čamcu za vreme oluje. U trenutku kad je ugledao moj taksi, energično je počeo
da mi maše; kao baklja, tako je izgledao predmet kojim je mahao, ali mora da je to bila
Bodil statueta16. Teško da je bilo nešto drugo, s obzirom na to daje reč o Eriku Rucuu.
Sočno sam opsovao ulične radove i svoju znatiželju, i baš kad sam hteo da zbrišem,
jedna biciklistkinja je bez svetala izletela na ulicu. Nagazio sam na kočnicu protiv svoje
volje.
Kuc-kuc.
Rucu je udarao u prozor, rukama belim kao kreda, presijavale su mu se i manžetne,
i zurio je u taksi, a njegova stisnuta pesnica podsetila me je na glavicu bebe koja
nestrpljivo udara u staklo; zbog pomalo isturene gornje vilice, koja je, na neki čudan
način, služila da još više istakne njegovu aristokratsku lepotu, i zbog crnog kaputa, ličio
je na pijanog grofa Drakulu. Pogledali smo se i, za trenutak, vreme je stalo. Erik Rucu je
gledao naokolo, ali nije izgledao ni najmanje iznenađen što me vidi. U stvari, nijednim
znakom nije pokazao da me je uopšte prepoznao. Ono što je bilo vidno jeste da je tokom
večeri popio popriličnu količinu alkohola, koju, po svemu sudeći, nije morao da plati.
Šampanjac i druga penušava pića, koja su plavooke i plavokose lepotice služile u
čašama s visokom nožicom, stalno su navirala u neprekidnim potocima. Sedeo je tamo,
u tom ogromnom, romantičnom bioskopu, negde u prvim redovima, zajedno s drugim
filmskim zvezdama i njihovim bračnim drugovima ili ʽdobrim prijateljimaʼ, klipovi
nominovanih filmova već su bili prikazani, i ceo bioskop je gromoglasno pljeskao, i svi
su bili bez daha, dok je jedan dobro plaćeni stendap komičar uverljivo lupkao kovertom,
da bi na kraju viknuo: ERIK RUCU!!, i da bi tada odjeknula lavina aplauza oduševljene
publike, kroz ceo prostor najvećeg skandinavskog bioskopa, i činilo se kao da se krov
podigao poput nekog džinovskog poklopca, a on je, glumeći iznenađenje, ustao, popeo
se na binu i održao kratak, oštar govor, zahvaljujući se uz nekoliko šala, koje su ostavile
utisak na prisutne. Zahvalio se režiseru i ostatku ekipe, svom privatnom učitelju, koji je
već sedeo u raju i pijuckao tamo porto, da bi zatim sišao s pozornice, dok su ga
božanstvene žene usput ljubile u obraz, a kolege grlile, i najzad seo, ozaren. Neki ljudi
su, jednostavno, srećnici.

16 Bodil nagrade su najvažnije danske filmske nagrade koje dodeljuje Udruženje danskih filmskih kritičara.
Nagrada je jedna od najstarijih filmskih nagrada u Evropi, i dodeljuje se od 1948. godine, a dobila je ime po
dvojici najvažnijih danskih glumaca: Bodilu Kjeru i Bodilu Ipsenu. (Prim. prev.)
 I sve ove glupe misli uticale su na to da sam zaboravio da aktiviram centralnu
bravu, jer on je već bio otvorio vrata, skliznuo na zadnje sedište i rekao: „Frederiksberg
avenija“.
Nezadovoljno sam progunđao: „Ne radim.“
„Trajaće samo pet minuta“, brecnuo se arogantno. „Da li ste svesni koliko je jezivo
hladno!? Možete da me vozite i bez uključenog taksimetra.“
Kola iza mene su zatrubila. Poleteo sam automatski, kao da sam u transu, i točkovi
su projurili kraj debelog valjka Planetarijuma.
Erik Rucu sedeo je obuzet svojim mislima, tapkajući prstima po svom Bodilu, koji
je verovatno dobio za najbolju mušku ulogu. Tokom božićne sezone cela prestonica bila
je puna bilborda i oblepljena plakatima koji su reklamirali taj film. Nas dvojica nismo se
bili videli najmanje petnaest godina, možda i više – kad vreme počne da leti, ništa ne
može da ga zaustavi – ali ja sam njega neprekidno viđao: na televiziji, na naslovnim
stranama, na autobusima koji su stajali ispred semafora i svuda po gradu. Ličio je na
sebe, a ja očigledno nisam. Inače bi me odmah prepoznao. Glumili smo, dođavola,
zajedno. Kretali smo se u istim krugovima neko vreme.
Vozili smo se u tišini, ili sam tako mislio, ali onda, kroz žamor mog poniženja,
shvatio sam da Rucu sedi tamo i pevuši. Je lʼ bio mrtav pijan?
Kroz uzanu Ulicu Vemedamsvaj prema Osbomehjonet, pa sve do ugla s
Vesterbroom, koji je bio oštar nalik nožu, veličanstveno sam jurio sve do Avenije
Frederiksberg, kao da mi je gorelo pod guzicom, a Rucu i dalje ništa nije govorio, samo
je tiho brujao, dok je teški nemački automobil moćno gazio preko kaldrme na Trgu
Svetog Tomasa, trgu koji je veliki, okrugao i jezivo pust. Velike stare zgrade dremale su
bezbrižno iza dvostrukog drvoreda lipa i spoljašnjih staza avenije nakrcanih parkiranim
automobilima. Prošli smo Kafe Promenaden, u koji nisam godinama smeo ni da
pomolim svoj nos; još uvek je iznutra žmirkalo neko žućkasto svetlo, nekoliko mušterija
naslonjenih na šank, žedno sam primetio, i već smo bili tu: Rucu je bez glasa prstom
pokazao svoje odredište. Skrenuo sam i polako se skotrljao niz uzanu traku između
širokog trotoara i avenije. Okrznuli smo ugao Vesterbroa i svih njegovih dilera, svih
prodavnica kebaba, bučnih noćnih barova koji rade do jutra i seksi šopova: ovde, sve je
odisalo mirom, tišinom i sigurnošću. U ovom kraju automobili su bili veći, stanovi
takođe, a da ne pominjem ogromne stare vile u sporednim uličicama, skrivene iza
visokih zidova. Ali i to je bila laž. Mit. Jer odjednom biste videli garaže i sumorne
stambene zgrade. Mada sam pokušao da delujem mimo i kao da cela ova stvar ne utiče
na mene, kao da sam ja sam bio jedna od turobnih, mračnih zgrada, okean muka, i ja
sam bio laž. Jer sam se plašio. Plašio sam se, da. Ne njega, već sebe samog.
Smiri se, Klause, rekao sam sebi, sve će se završiti za nekoliko trenutaka, ne ideš u
zatvor zbog ubistva, odvešćeš se kući u Rodovre, popićeš pivo, možda i dva, popušićeš
cigaretu za laku noć, i otići ćeš u krevet. A ako ne budeš mogao da spavaš, bez obzira na
to koliko si umoran i pregoreo, uzećeš tabletu za spavanje, možda i dve. Ako ni to ne
pomogne, pustićeš neki film, ili ćeš pozvati neku kompaniju. Pre svega, želeo sam da
spavam, i da se nekako prevezem u veće sutrašnjeg dana. Jedino to mi je išlo od ruke.
Da vozim. Gore-dole niz puste ulice, kad se ušunjam u saobraćajnu gužvu, i isto tako
izađem iz nje, letim preko ulica dok sutudenti, slepi od pijanstva, povraćaju na zadnjim
sedištima, i vozim i vozim, najčešće noću. Postao sam čovek noći, zavoleo sam zime i
duge guste pomračine. Jesen je postala moje proleće, uzvišena uvertira tame.
U međuvremenu, Rucu se uzmuvao, oklevajući, malodušno. Pevuši nešto. Prevrće
po džepovima i izvrće ih naopako, ali sve što u njima pronalazi je srebrni danhil upaljač
i svežanj ključeva. Veliki, dobro uvežbani osmeh pretvorio se u gotovo ozbiljan izraz
lica. Izgubio je svaku nadu. Bio je on, svakako, i ostao, veliki performer. Naš najveći
živi glumac, prema novinama koje sam se trudio da ne čitam.
„Bestraga, nema mi novčanika.“
„Kao po dobrom starom običaju…?“, nisam mogao da se uzdržim. Toliko često
sam ga u prošlosti viđao kako prosi, žicka za cigarete od neplaćenih lakeja ili pomoćnika
s niskim primanjima. On, zapravo, nije bio ni škrt ni sebičan, samo nepromišljen.
Jednom, pre mnogo godina, pitao me je da li imam cigaretu. „Imam samo jednu“,
odgovorio sam mu i pokazao mu paklicu da bih mu dokazao da ne lažem. „U redu je“.
Zgrabio je paklicu iz mojih ruku, zatražio mi i upaljač, potapšao me po ramenu i vratio
se na snimanje. Čudnovato je kako vučemo uspomene sa sobom.
Nije me čuo. Izgledao je kao da se muči da se nečeg seti. Bio je nešto stariji od
mene, bližio se pedesetoj, boem, s dužom tamnom kosom koja je bila prošarana
ponekom srebrnom dlakom. Zgodan muškarac, kao što sam već rekao, ali mnogo niži
nego što izgleda. Na svim fotografijama izgledao je kao visoki dekadentni aristokrata,
ali imao je, zapravo, samo sto sedamdeset centimetara visine. Barem sam u tome bio
bolji, jer visok sam skoro sto devedeset.
„Ostavi mi upaljač pre nego što pobegneš.“
Erik Rucu sablaznio se i podigao Bodil statuetu. „Misliš da ću zbog tebe da bežim?
Da li imaš ikakvu ideju o tome ko sam ja?“ Počeo je da se smeje. „Mogu da ti dam ovu
jebenu statuetu, imam barem još deset. Šta kažeš na to?“ Svetlo ulične svetiljke obasjalo
mu je lice, presekavši ga na dve polovine, kao crno-belu masku. Uistinu je bio bled,
primetio sam. Kao da sam video duha. Ali, očigledno, on to nije bio. „Onda možeš da se
hvališ da si osvojio Bodila. Pričaj svojoj deci kako si ga dobio. Ha!“
Što se moje dece tiče, znam da bi više voleli da njihovoj majci dam alimentaciju
koju sam joj dugovao. Nastavile su da se gomilaju.
„Upaljač“, ponovio sam.
„Kako da znam da ti nećeš da nestaneš?“
„Znači, glupi upaljač je važniji od ovog…“ Nisam mogao da se nateram da kažem
reč „Bodil“. Znam da je to komično, ali bio sam osetljiv na celu tu priču.
„Što ne pođeš sa mnom? Popij piće. I dobićeš svoje pare.“ Već je bio otvorio vrata,
a njegove lakovane kožne cipele na šnir visile su iz auta, kao da je oprezno ispitivao
temepraturu vode. Mogli smo da se udavimo u ovoj hladnoj, tamnoj reci.
„Ne mogu ovde da parkiram.“ Nastavio sam da vozim dalje; zadnja vrata i dalje su
bila otvorena, hladnoća je prodirala unutra, parkirani automobili stajali su načičkani, i na
kraju sam parkirao gore, na trotoaru, ispred male otmene radnje u kojoj se prodavala
domaća čokolada.
Vratili smo se dugačkim prolazom i popeli urednim, dobro održavanim stepeništem
obloženim crvenim tepihom.
Na prvom spratu, Rucu mi je očima pokazao na pločicu s prezimenom na vratima.
„Stari premijer, znaš.“
Ništa nisam odgovorio, jer sam se čudio zašto nije poveo neko drago biće s kojim
bi se sad vratio kući. To nije ličilo na njega, ali možda je neko bio tamo gore, neko ko
mu greje krevet. Izgledao mi je još manji sada, dok sam ga gledao, kao da se skupio. Sav
se bio zadihao. Najzad, stigili smo na sprat gde je stanovao. I ja sam bio zadihan. Tako,
bez daha, gurnuo je vrata i uveo me u ulaz, odnosno hodnik, u kome je visoki plafon ceo
bio ukrašen štukaturama. Ruco je rasejano spustio svog Rodila na antikvarni sekreter,
kao da mu je to pošta koju savkodnevno prima, ili nekakvi oglasi. Tu je ležao jedan
držač za kišobrane, prevmut, a veliko ogledalo sa zlatnim ramom visilo je ukrivo, i
ogromna podna vaza bila je polomljena u susednoj sobi; visoko sparušeno cveće nalik
trsci ličilo je na koplja ili štapove, a onda sam na zidu ugledao nešto što je ličilo na krv,
ali je to, naravno, bilo samo crveno vino, mrlja koja je curila slivajući se u tankim
plavocrvenim potočićima. Svetla su svuda bila upaljena, kao da je naglo i iznenada
otišao odatle. Na niskom stočiću, koji je stajao između dve stolice od mahagonija, iako
su gotovo sve figure pale na pod, još uvek je bilo nekoliko piona i jedan lovac, zbunjeno
i usamljeno stajali su na šahovskoj tabli.
„Užasan je nered ovde.“ I umesto da podigne vazu, prešao je preko nje i smesta
krenuo prema baru, koji je takođe bio od tamnog mahagonija. Zamišljao sam da će se
okružiti nameštajem Amea Jakobsena i živeti u modemom dizajnu, onom kul,
postojanom skandinavskom stilu, ali sobe su najviše podsećale na englesko gospodsko
imanje; jedino je nedostajao par koker španijela i portret porodičnog pretka, starog
začetnika loze, iznad kaimina. Možda je na njega uticao život u konzervativnom
Frederiksbergu, ko zna? U starim danima, bio je pravi levičar.
„Viski? Konjak? Ili…?“
„Samo čist viski, hvala.“
Iznerviran, tutnuo mi je malu čašu, ispruživši ruku.
„Glupa kučka, Pa, sad je sve gotovo.“ Potpuno čudno, delovao je prilično srećno
dok je mislio na to. „Da li si oženjen, uh…?“
Oklevao sam s odgovorom, učinilo mi se kao da će da mi kaže još nešto. Možda
moje ime.
„Imam devojku.“ Imao sam. Problem je bio u tome što je dobila posao na
Grenlandu kao socijalna radnica. Bili su im preko potrebni. Ali i meni je bila preko
potrebna.
„Završio sam sa ženama.“ Rucu je napokon podigao vazu, i jednostavnim ali
delikatnim pokretom u nju vratio suvo cveće, ili šta god to bilo, podigao je jastuk koji je,
iz neznanih razloga, stajao na prozorskom simsu i bacio ga na jednu od velikih plišanih
sofa. Pijuckao sam viski, stajao u dovratku i gledao dole prema aveniji u drveće bez
lišća. Jedan automobil je proleteo, a nekoliko trenutaka kasnije projurio je i taksi.
„Ovo je baš lepo mesto“, rekao sam, čak i ne pokušavajući da sakrijem svoj
sarkazam, „sa bioskopima i kafeima, i s parkom niz ulicu. Tiho je. Savršeno mesto za
savršen usamljenički život.“
„Misliš? Dobro.“
„A samo je deset minuta pešice do Vesterbroa. Ako čoveku treba droga ili seks.“
Kratko se nasmejao. Bio je pijan. „Da li ti to insinuiraš da masturbiram u kabini
Havai biokopa17?“
„Zar imaju kabine tamo?“
„Nemam pojma.“
„Stvarno nemaš? Jer jednom smo tamo bili zajedno, Eriče.“ Kratka pauza, ona
famozna pozorišna tišina. „Posle snimanja scene.“
Pijan, rastrojeno je gledao u mene.
Psovao sam tiho. Reči su samo iskakale iz mojih usta. Nisam nameravao da se
razotkrijem, ali isprovocirala me je situacija, bilo mi je skoro kao da sam ponovo na
pozornici, ispred kamera koje zuje. Dobro sam se uživeo u ulogu. Ali taj osećaj bio je
kratkotrajan i ostavio me je praznim. Pohlepno sam pio, kao da sam hteo da progutam
svoje reči.
„Bili smo? Izvini, ali ja poznajem milion ljudi. I vice versa“, dodao je, ne bez
određenog osećaja zadovoljstva.
Proključao sam od besa.
„Posle snimanja, kažeš? Ti si snimatelj ili tako nešto? Daj, kaži mi…“
„Ma, zaboravi“, promrmljao sam.
„U redu, hajde da to zaboravimo. Takva su vremena, a i ljudi. Zaboravni. A ja,
povrh toga, moram da pišam.“ Ustao je, zagladio kosu unazad, više po navici, pomislio
sam, nasmešio mi se jednim od svojih vragolastih osmeha, a zatim sam slušao njegove
korake kako nestaju u, činilo mi se, beskrajnom hodniku.
Ne znam. Mogao sam samo da odem. Dugo je bio odsutan. Mogao sam da zgrabim
njegovog Bodila i razbijem sve što vidim, i onda da izađem kroz dupla vrata u
trpezariju, mogao sam… Umesto toga, ispio sam viski i sipao drugi. Zapazio sam kutiju
marlbora na stočiću, svoje cigarete sam bio potrošio, uzeo sam jednu, ubacio paklicu u
svoj unutrašnji džep; kad sam samo pomislio na to koliko mi je svojevremeno maznuo,
znao sam da će preživeti…
Posle nekog vremena čuo sam kako je pustio vodu u WC-u, negde daleko, i vrata
su se uz tresak otvorila, a zatim se čulo kako se njegovi koraci približavaju. Još koraka.
Okrenuo sam se gledajući u dugački hodnik.
„Je lʼ si video gde sam spustio onog debilnog Bodila?“, izdrao se odnekud. Mislim
da je bio u kuhinji.
„U hodniku.“

17 Porno bioskop. (Prim. prev.)

 „Jeste, jeste.“
Zateturao se u vratima, prošao pored mene, pa se vratio.
Sedeo sam u ljuljašci u dnevnoj sobi, udisao miris viskija, pio. Već sam video dno
čaše.
„Može biti da te se sećam. Ali kao kroz maglu. Soren, je lʼ tako? Sećam se jedne
pijanke sa snimateljem, posle snimanja. Čini mi se da smo završili u baru s kurvama na
Vesterbrou. Je lʼ si ti taj?“
„Da, recimo da je tako.“
„A sad voziš taksi.“
„Tako je.“
„Da li se sećaš, je lʼ smo jebali neku ženu te noći, Sorene?“
„Sve dok više nisu mogle da hodaju.“
„A tako i treba da bude. Hajde da nazdravimo tome.“
„Ali… sad si završio sa ženama?“
Rucu je kratko oklevao, a onda se skromno nasmešio. „Nikad ne možeš sasvim da
raskrstiš s njima; čekaju u redu. Ali, što se ove žene tiče“, pa je onim svojim poznatim
pogledom pokazao po sobi, „s njom sam gotov“.
„Da“, rekao sam, „na svu sreću, nove žene odasvud iskrsavaju, kao i nove uloge.
Hoću da kažem, nekome kao što si ti…“
Nakašljao se. „Molim?“
Ponovio sam ono što sam rekao, reč po reč. Kao da to ponovo učim. Glumu, pre
svega. Prošlo je, možda, pola večnosti kako se nismo videli, otkad smo, da se tako
izrazim, glumili zajedno. Bili smo zajedno na probama od ranog jutra do kasno uveče.
Ludovali smo po gradu, obarali ruke, jurili ženske. Sve to. Ali ako on stvarno nije
mogao da me se seti, mora da je bio oboleo od uznapredovale Alchajmerove bolesti.
Ipak, nije bilo tako. Nešto nije bilo u redu s njim. Delovao je kao sopstvena senka.
Zapravo smo nalikovali jedan drugome. Ponovo.
„Sve ide kao po loju“, stigao je zakasneli odgovor, kao da ga uopšte nije zanimalo
da bude na talasnoj dužini našeg razgovora.
„Ali je možda opasno kad čovek misli da može da hoda po vodi“, rekao sam
dobronamerno.
„Šta hoćeš da kažeš, Sorene?“
„Pusti me s tim sranjem o Sorenu. Skoro da sam naseo, ali… šta misliš, da sam
toliko glup?“
„Ne znam. Izgledaš mi kao ugojeni taksista s pola mozga, toliko mogu da vidim.“
„A ti kao bolesna krempita. Razočarao si me, Eriče. Previše si izdramio. Čak i ako
sam se ugojio nekoliko kilograma od tad.“
„O čemu on to lupeta?“, tetralno je izgovorio, obraćajući se rozeti na plafonu,
gotovo pevajući. Onda iznenada prasnu u smeh, gotovo zanjišti, presamićujući se, i lupi
svoje koleno. „Naravno, Klause, jebiga. To si ti. Sad sam se setio ko si! Samo, mislio
sam da si umro…“
„Prepoznao si ti mene odmah. A još ništa nisi rekao o…“
 „Hajde da kažem onda.“
„Da, hajde.“
„Slušaj, prijatelju. Ona devojka koja je vozila bicikl ispred tebe… Samo sam hteo
da odem kući. Nisam mogao da nađem taksi, i nisam hteo do grada s drugima. Lupnem
na prozor i vidim sredovečnog debelog muškarca koji mi deluje poznato. Kako se on
zove, pitam se. Ali srećem ljude sve vreme. Zao mi je, Klause, ali nisam te video jebenih
dvadeset godina!“
„Petnaest“, rekao sam detinjasto. „A sad ja moram da pišam.“
Usput sam iskoristio priliku da pogledam stan, najviše sobe. Spavaća soba nije bila
drugačija od celog stana, imao sam osećaj da se ovde sve raspada: svuda je ležala
razbacana odeća, košulje, sakoi, vrata od ormara stajala su širom otvorena otkrivajući
gomilu odela, veliki bračni krevet bio je razmešten. Ventilator na plafonu radio je bez
ikakve potrebe, a nedeljni časopisi i tekst koji je učio bili su na podu. Njegova
kancelarija bila je kao pećina u kojoj je naslagao relikvije iz svog dugog i uspešnog
života. Tu je stajao ogroman poster iz filma u kom je igrao jednu od svojih najvažnijih
uloga, i nekoliko malih slika divljeg, poznatog danskog slikara, a tu su bile i visoke
police, potpuno popunjene. Ali na polici je, pored knjiga, bilo i albuma sa slikama, žute
štampe, spomenara, šešira, nešto nastranih erotskih pomagala, uključujući i jedan
ogromni falus. U jednom uglu, u drvenoj kutiji, neotvoreni poklon s vinima iz nekog
sela s juga Francuske. Veliki globus, u kom je, kako sam zamišljao, stajao čitav kosmos
alkoholnih pića, i komplet novih novcijatih štapova za golf, koji su ležali na fotelji. Na
prozorskoj dasci je stajalo još nekoliko Bodila. I to nije bilo sve. Predimenzionirani
radni sto s laptopom, na kome je stajala gomila uramljenih i zastakljenih fotografija
Rucua pored brojnih lepotica i slavnih kolega, bio je prekriven rukopisima,
pozivnicama, bankovnim izveštajima. Nasumično sam podigao jedan bankovni izveštaj i
– bio je pun kao brod, kopile. Onda sam dohvatio jedno pismo. Zvanično ime i logo bili
su odštampani u gornjem uglu. Uzeo sam da ga pogledam…
Kad sam se vratio, iznebuha je kazao: „Ti si kriv za ovo kako sad živim. U
smokingu i s leptir-mašnom.“
„Stvarno?“
„Uvek sam više voleo pozorišne daske. Voleo sam prisustvo pozorišne publike,
voleo sam da sedim u šminkernici i da, posle predstave, izađem na pivo, zajedno sa
svima. Snimanje filmova učinilo me je usamljenim. Ne, ne baš usamljenim, već
podeljenim, ako bi tako moglo da se kaže. Znaš kako je: dođeš, izgovoriš svoj tekst,
odeš, i to je to. Sa drugim glumcima koji su učestvovali možda se sretneš na premijeri.
Pogledao je pažljivo u svoje negovane ruke, i u čašu s viskijem koju je spustio na
šahovski sto, pored niskog ali masivnog zlatnosmeđeg topa. „Samo, ti si tad nestao,
otišao si na bolovanje, ili ne znam šta se dogodilo…“
„Kad?“
„Glumimo nevinašce, je lʼ tako? Ona glavna uloga u Karlsenovom filmu bila je
tvoja. Jesi li to, čoveče, zaboravio? Mora da misliš da sam senilan. Ti si nestao s lica
zemlje, pa su mene zvali umesto tebe. Rucu je ponovo ispružio ruke, teatralno, i više
ništa nije morao da kaže: taj film ga je lansirao, a posle njega samo su krenule da mu
stižu nove ponude i uloge.
„Igrao si u Kraljevskom danskom pozorištu između filmova, toliko znam, Eriče.
Čak i u Kronborgu! Video sam reklame. I igrao si u nekim lošim porodičnim
filmovima.“ Moja deca su ih volela.
„Sve, sem tih ogavnih starih filmova“, nasmejao se. „Oni su snimljeni pre nego što
sam ja počeo da glumim. Sem toga, sve je tačno.“ Uzdržao se da ne podrigne. „Ali, u
svakom slučaju…“
„Čoveče, nakupio si se uloga i para.“
„Jesam.“ Ponosito je klimnuo glavom. „Jesam“, ponovio je. „I žena“. Sporo je
govorio, otezao je reči, pijano. „Ali… šta se tad desilo s tobom?“
„Uh… da.“ Palim još jednu cigaretu. „Desilo se… desili su se nervi“, priznao sam,
posle sekunde. Nisam imao šta da izgubim. Možda mi je i bilo potrebno da pričam o
tome; nikad nikome to nisam ispričao, čak ni svojoj ženi u to vreme, a naročito ne deci.
„Pritisak mi je bio suviše visok. Nisam mogao da izađem na kraj s tim. Na samu
pomisao da ću dobiti ulogu, bio sam toliko srećan da nisam mogao da dočekam da
počnem, ali sam u isto vreme umirao od straha. Nije to bila samo trema pred nastup, već
pravi strah. Okreni-obrni, bio sam potpuno slomljen.“
„I kad si se, najzad, podigao, više nije bilo tako lako dobiti uloge“, dodao je
naizgled saosećajno, a zapravo, zlurado.
„Ne, bilo je lako, u početku. Barem određene, kao uloge poremećenih barmena i
ogavnih domara. Uvek sam bio polupijan. Momak koji se nikom nije sviđao.“
„Eh, tako dakle“, rekao je Rucu. „Dosadno je stalno igrati sebe. Nemoj pogrešno da
me shvatiš. Zato sam uvek uzimao raznovrsne role. Jedanput Hamlet, sledeći put
prodavac piva. Ali slušaj, Klause. Mogao bi polako da radiš na tome da se vratiš filmu.
Ali odustao si.“
„Da, jesam. Više nije bilo zabavno. A nisam mogao da zaradim dovoljno da
preživim.“
„Finansijski! Ma, daj! Moj prijatelj, poznati pisac, nema baš mnogo novca, ali ipak
nastavlja time da se bavi. Zato što ne može, neće da radi ništa drugo.“
„Da li ima bogatu ženu?“
„Ne, Klause, ima muda!“
Ispio sam viski i prosiktao: „Puzim pred tobom, Eriče. Ti si najveći. A vožnju ja
častim.“ Spremao sam se da krenem. „Hvala na piću.“
„Na nekoliko. Množina je u pitanju, ako mogu da kažem. Ispio si dve velike doze
alkohola. Nalio si se. Sumnjam da možeš da voziš. Zar želiš da uništiš i svoju blistavu
karijeru taksiste?“
„Bio sam blizu da dobijem Bodila za najbolju vožnju bez taksimetra, je lʼ da?“
„A ja sam već zaboravio koliko samo duhovit umeš da budeš. Slušaj: još možeš da
uspeš, Klause.“ Dohvatio je flašu viskija sa šahovske table, koja je stajala između nas, i
to neke skupe marke za koju nisam ni čuo. Tu je stajao i Bodil, visok i elegantan, kao da
je sve slušao. „Ostani još malo, hajde da popijemo po jednu pre spavanja.“
 I samo sam utonuo nazad u stolicu, držeći praznu čašu kao prosjak. Pronašao mi je
slabu tačku. Nikad nisam naučio da kažem „ne“. Ako i izgubim vozačku dozvolu,
onda… Obično sam pio samo posle posla i slobodnim danima. Sem onih nekoliko kapi
akvavita u termosu.
„Šta još mogu da uspem?“, pitao sam, ljut na sebe.
„Da dobiješ ovu damu ovde.“ I gurnuo mi je statuetu u lice. Odgurnuo sam ga, ali
on je nastavio da maše naokolo s njom. „Specijalna nagrada Bodil. Za sve ono što si
mogao da postigneš…“
Naravno da sam želeo da ga udarim, ali ja sam već dugo vozio taksi i video toliko
pijanica i kretena, da sam naučio kako da se kontrolišem. Ljudi su mi povraćali na
menjač i na odeću, davili me sa zadnjeg sedišta, pokušavali da pobegnu ne plativši, čak i
ona nadrogirana fufica iz Skovlunda, bez ikakvog novca, koja me je pozvala da dođem
do nje, da, čak ni nju nisam odalamio kad je počela da vrišti kako sam je silovao, u
trenutku kad se u stanu pojavio njen dečko, veliki momak. Njega sam, razume se,
tresnuo, ali u samoodbrani. Sudija nije shvatila šta sam ja radio u njenom stanu, a nije ni
moja žena.
Rucu je mahao Bodilom kao da je bio mač ili žezlo, i dodirivao mi vrh nosa.
Zgrabio sam ga i preteći ga držao nad njim.
„Eriče, šta to, dođavola, radiš?“ Ovaj put, ja sam glumio.
„Pomažem ti da se razbudiš. Imaš ti to još u sebi. Nisi ti velika nula. Sve je ovo
moglo da bude tvoje. Ali, bio si pravi amater. Sve si uprskao. I pogledaj u šta si se
pretvorio: pivska guzica u jeftinoj kožnoj jakni. Izgleda kao da si je kupio negde na crno
u Moldaviji. Samo ti brkovi nedostaju. I, da ne zaboravim“, rekao je nepristojno,
„trebalo bi da središ te svoje obrve, jer izgledaju kao dva žbuna.“
Seo je pored mene naginjući se napred, bedna spodoba nalik ptici u smokingu.
„Šta se desilo s tvojom devojkom?“, pitao sam.
„Jebeš nju.“
„Izbacio si je, zar ne? Sve bacaš, je lʼ tako? Čišćenje kuće.“ Smejao sam se,
pokazujući na haos u njegovoj sobi. „Ako ovo možeš da nazoveš čišćenjem.“
„Sve si uprskao, Klause, Kad se odvučeš odavde, pozvaću policiju, i zatvoriće te za
vožnju u pijanom stanju. Otpustiće te, bićeš bez posla. Možda možeš da se zaposliš kao
čistač.“
Pažljivo sam spustio čašu. Nisam ga sažaljevao, ili jesam, ali malčice.
„U terminalnoj je fazi, je lʼ tako? Gde je? Pluća? Grlo? Limfni čvorovi?“
„Život je terminalan. Da li si čitao tekst o meni koji je skoro objavljen? Niko o tebi
neće pisati, slažeš se? Ti si mrtav i pokopan. Novinari se nikad, ali baš nikad, nisu
zainteresovali za tebe. Obično se ljudi pojave u kolumnama pod nazivom ʽGde su sadʼ,
ali tebe tu nije bilo. Ti si samo prokleti vozač koji vozika ljude naokolo u starom
dizelašu. Posao pun smisla, zar ne? Pravi izazov.“
„Koliko ti je ostalo? Tri meseca, ili šest?“
„Imam prepun kalendar. Lars fon Trir me stalno zivka, moli me. Zovu me i iz
Holivuda, jebiga!“
 „Jeste, sigurno. Ali neće mnogo proći a ti nećeš više moći da se javiš na telefon.
Bolestan si. Umireš.“ Bacio sam pred njega ono pismo iz bolnice, ali on ga nije ni
pogledao.
„A ko tebe zove? Zovu te iz kancelarija i iz barova i kažu, ʽDa, halo, da li možemo
da dobijemo jedno vozilo u Amajerbrogede, na ime Jensenʼ.“
Spustio sam čašu, ali sam još uvek sedeo na mestu s njegovim Bodilom u ruci. On
je naumio da mu njime razbijem lobanju. Kako god i kad god da ga je smislio, to je bio
njegov plan. Da me pozove gore, da me provocira i ponižava. Tako nešto. Spustio sam
statuetu na šahovski sto, i da, još uvek je bio sjajan glumac, jer nije ni trepnuo.
„Ne znam, Eriče“, počeo sam da otežem, jer pala mi je na pamet jedna ideja. Ustao
sam. U glavi mi je zujalo, bilo je to suviše viskija za kratko vreme, samo, već sam bio
navikao. Znao sam da će sve biti u redu. Ako bude naseo, moja osveta biće slatka. „Da li
stvarno želiš da te ubijem, Eriče? Samo tako da ti učinim, a da ništa ne dobijem
zauzvrat?“
Dugo ništa nije odgovarao.
Onda je pročistio grlo i progovorio iznenađujuće mirnim glasom: „U redu. Imam
mnogo gotovine. Možeš da uzmeš neke antikvitete. I srebro. Niko nas nije ni video.
Dovezao si se i bez uključenog taksimetra. Niko ne mora ništa da zna. Sve što treba jeste
da to uradiš.“ Iskrivljen osmeh. „Hajde, Klause, barem jednom u životu, učini to.“
„U redu“, rekao sam.
Rucu me je gledao preneraženo.
Pošto je ćutao još neko vreme, uplašio sam se da sam ostao kratkih rukava, ali onda
je, istim pribranim glasom, suvo rekao: „Uradi šta hoćeš, samo uradi to brzo. Munjevito
brzo. Da li razumeš?“
Ljubazno sam klimnuo glavom.
„Samo sekund.“ Nestao je niz hodnik, preturao nešto po papirima u kancelariji i
vratio se, ovaj put uzbuđen, sa debelom kovertom koju mi je predao.
Pogledao sam unutra. Ništa sem krupnih novčanica, i to mnogo njih. Ugurao sam
kovertu u džep i navukao rukavice koje sam izvukao iz kožne jakne.
Rucu je sebi sipao punu čašu viskija, i ispio je tako da mu je viski curio niz bradu i
grlo, flekajuči njegovu otmenu košulju ispod smokinga, „Hajde da završimo s tim,
dođavola“, rekao je, gotovo bez daha.
Odmah sam krenuo. Pre nego što bi moglo da nastupi bilo kakvo kajanje. Nije
nimalo lako udaviti nekoga, kao što bi moglo da se pomisli. Zahteva mnogo fizičke
snage i grozno mnogo strpljenja. A ja sam to imao! Rucuove oči su se iskolačile,
beonjače su iskočile, on je roptao i, nisam mogao da poverujem, postao je još bleđi nego
ranije, kao duh. Malo se opirao, ali to je najverovatnije bio prirodni refleks, Jer kopile je
stvarno htelo da umre. Mada, neće mu se ispuniti želja, bar ne još.
„Dah-vi me ja-še, idio-te!“, mumlao je.
„Molim te, kaži još jednom!“
„Moh-lim teee.“
 Njegov plav jezik mlitavo je visio iz ružnih usta, koja su već ličila na neku krvavu
provaliju, dok su njegove oči, iz kojih je čileo život, postale silno zakrvavljene; bio je to
fantastičan prizor, krkljao je, i šištao, i slinio kao prokleta zmija, kad sam ga, odjednom,
samo pustio.
„Stvarno si mislio da ću to da uradim, kretenu?“
Rucu se prevrnuo, uhvatio se za grlo i duboko udahnuo vazduh. Stajao je klateći se
u svojim komičnim kožnim lakovanim cipelama, potpuno pijano; bio se i upišao u
pantalone, primetio sam, i već sam počeo da slavim svoju malu igrariju, kad se iznenada,
u naletu besa, bacio na mene i počeo da me udara pesnicama kao kamenicama. Bes mu
je dao novu snagu, i sad je meni počelo da se crni pred očima. Sad sam ja bio na pragu
onesvešćivanja. Nisam imao drugog izbora sem da mu uzvratim. Tresnuo sam ga pravo
u bradu.
Rucu je pao celom dužinom i udario glavom o oštri ugao niskog stola. Baš je gadno
zvučalo. Zglobovi na prstima boleli su me ispod rukavica. Rucu je ležao na podu, ne
dajući znake života. Molio sam se da je samo pao u nesvest, ali tad sam video tanak
mlaz krvi. Krv je sve više lila, sve dok nije nastalo pravo malo, tamno jezero.
Očajan, kleknuo sam i počeo da ga tresem, ali više nije bilo sumnje.
Rucu je bio mrtav.
Gad me je na kraju ipak prešao.
Nekoliko minuta zurio sam u prazno, i nisam mogao da mislim, niti da se
pokrenem. Onda sam ispio piće i počeo da uklanjam svoje tragove, otiske prstiju… Na
kraju sam ispraznio svoju čašu i detaljno je oprao. Osećao sam se kao da igram u nekom
filmu, ili pre u nemontiranom dokumentarcu.
Onda sam otišao.
Niz stepenice, široke crvene stepenice.

***

I sad sam tu gde jesam. Još je mrkli mrak i ciča je zima. Svukao sam rukavice i počeo da
tražim paklicu cigareta – ostale su mi još samo dve. U trenutku kad je plamen zasijao na
upaljaču, ugledao sam u retrovizoru odraz svog izmrcvarenog i premlaćenog lica. Bilo je
to nešto najgluplje što sam mogao da uradim: da sedim ovde i pušim; neko bi mogao da
me vidi. Ali toliko mi je bila potrebna cigareta. A na novac u koverti bio sam potpuno
zaboravio. Šta sam uradio s njim? Da, novac je, nedirnut, i dalje bio u mom džepu, i za
trenutak ću krenuti prema brdima, i niko me neće povezati s ovim ubistvom. Ubacio sam
ključ i upalio motor.
Ali onda mi je nešto drugo palo napamet, jače od Rucuove pesnice. Njegova
devojka! Oni su se posvađali ranije te večeri, a na njegovom vratu bili su vidljivi tragovi
davljenja, svako je mogao da vidi da se nije srušio od pijanstva. Ona će svakako biti
osumnjičena. Možda je imala alibi, možda i nije. A ako nije, šta ću onda?
Ona protiv mene. I to je nerešeno. Sem za onog koji je već bio mrtav.
 JARKO SIPILA
TIHA NOĆ
Istočna Pasila18

Takameki je sedeo u svojoj kancelariji u tihoj policijskoj stanici. Mogao je da čuje kako
bruji centralno grejanje, što je bilo neobično. U Odeljenju za ubistva obično je bilo
veoma bučno. Uvek je bilo u pitanju neko novo ubistvo ili silovanje koje su istraživali.
Sad nije bilo tako. Vladala je tišina. Ako biste veoma pažljivo slušali, mogli biste
da čujete zvuk starog finskog filma s televizije, koji je dopirao iz sobe za odmor.
Napolju je bio mrak, mrak je trajao već mnogo sati, iako nije bilo ni deset uveče.
Poručnik Takameki, koji je napunio pedeset godina, držao je noge na stolu
zatvorenih očiju. Na njegovoj crnoj kratkoj kosi, na slepoočnicama, pojavile su se sede,
a na licu nekoliko novih bora. Njegov sivi džemper bio je pocepan ispod pazuha.
Takameki se osećao čudno. Nije mu smetalo što je došao na Badnje veče, to ne,
iako to niko nije zahtevao od njega. Prošlo je bilo već nekoliko godina od kad mu je
umrla žena, a njegovi sinovi su odrasli i odselili su se. Želeo je da pusti mlađe detektive
da provedu veče sa svojim porodicama.
Pre nekoliko nedelja kupio je dvosoban stan u Krununhaki19, koji je jednim delom
plaćao tako što je podigao kredit, drugim delom od osiguranja, a trećim od prodaje svoje
kuće, koja je bila izgorela. Kuća je bila u Rahankatu – što u prevodu znači mirna ulica –
i to ime mu je i sada odjekivalo u glavi, posle tog jezivog iskustva. Još nije bio
raspakovao nijednu kutiju iz kuće. Pomislio je da je odlazak na posao koristio kao
izgovor da odloži raspakivanje.
Hteo je da odgleda vesti, ali onda se setio da je Badnje veće i da nema vesti u deset
uveče. U najmanju ruku, to što nije bilo vesti, značilo je da nema ni loših vesti, što je
bila dobra vest.
Ana Joutsamo, tamnokosa žena od četrdesetak godina, pojavila se na vratima. „Ne
mogu više da se koncentrišem“, rekla je.
„Stariš, stariš, zar ne?“, rekao je Takameki sa osmehom. „Ranije si mogla da kucaš
četrdeset osam sati u cugu.“
Joutsamova je izbegla osetljivu temu. „Bože, koliko je samo tiho! Ovde obično
imamo bar neku staricu koji su opljačkali ili nešto slično…“
Takameki je spustio noge sa stola i kucnuo po drvenoj površini. „Ne baksuziraj.
Kad se neko triput požali na mir, nastane pravi pakao.“
„Obično sujeverje.“

18 Četvrt u Helsinkiju. (Prim. prev.)

19 Četvrt u Helsinkiju. (Prim. prev.)
 „Ali uvek je tako. Jednom, mislim da je to bilo 1987. godine, bio sam na…“,
Takameki je zastao.
Pojavio se detektiv Suhonen, u crnoj kožnoj jakni s neobrijanom bradom, i
prekinuo ga: „Zdravo.“ U ruci je držao kutiju s keksom od đumbira. „Kupio sam ovo od
jedne izviđačice prošle nedelje. Doneo sam ih da vas poslužim i poželim vam sve
najbolje za Božić. Smučilo mi se da igram Iksboks.“
Ni Suhonen nije imao porodicu. Nekada davno provodio je svaki Božić s
Takamekijevom porodicom, u onoj istoj kući koja je izgorela.
„Užasno je tiho“, rekao je, pružajući im kutiju s keksom.
Takameki ga je pogledao i kucnuo o sto. „Ovo je bio drugi put.“
Suhonen je prsnuo u smeh. „Setio si se osamdeset sedme, zar ne?“
Takameki je pogledao na sat. Bilo je skoro deset. Bilo bi lepo da slušaju vesti na
radiju. Za razliku od komercijalnih radio-stanica, YLE radio je i za Božić prenosio
emisije uživo. Uključio je radio i pronašao stanicu. Sopran Karita Matila raskošno je
pevala: „Mirna noć… sveta noć…“
Pre nego što je Takameki kucnuo treći put, zazvonio je telefon.

***

Takameki je svoj folksvagen golf vozio južno od sasvim puste ulice Pasila. Napolju je
bilo minus pet stepeni i na zemlji se nahvatao čvrst snežni pokrivač debljine od pet
centimetara. Ali u atomobilu je bilo toplo jer je cele večeri bio parkiran u garaži
Policijske uprave.
Poslovne desetospratnice Zapadne Pasile uzdizale su se s desne strane. U nekoliko
prozora gorele su električne sijalice, ali većina firmi štedela je na božićnim ukrasima
tokom ekonomske oluje. Na čistini s leve strane nalazio se železnički park, s prugama i s
velikom, svetloplavom staničnom zgradom. Verovatno će već za deset godina prvi
soliteri u Helsinkiju biti izgrađeni upravo na ovom mestu, a za dvadeset godina će
Helsinki ličiti na pravu metropolu.
Stara železnička stanica tad će biti sahranjena u senci tih zgrada, ali zasad je to još
bila čudesna oaza između poslovnog pakla Zapadne Pasile i Meke istočnonemačke
arhitekture Istočne Pasile, koja će uskoro nesumnjivo preći u istoriju. Ovo područje, tri
kilometra severno od Helsinkija, pre samo sto godina je bilo neobrađeno zemljište, iako
je prva pruga postavljena već početkom XIX veka. Negde oko 1970. godine, Istočna
Pasila bila je naseljena romantičnim ali oronulim drvenim kućercima. Kućice su
zamenjene širokim betonskim zgradama, novim grubim betonskim predgrađem, gde su
automobili divljali između gotovo identičnih solitera od petnaest spratova.
Poručnik Takameki skrenuo je na most. Joutsamova je sedela na prednjem sedištu,
dok se Suhonen uvukao pozadi, iako nije radio. Takameki je pomislio da je usamljen
čim je s vrata provirio sa svojim prazničnim kolačićima.
 Vožnja do Istočne Pasile trajala je samo pet minuta. Nije bilo nikakve potrebe da
uključi sirenu ili da stavi svetlo, skriveno ispod haube. Patrola je krenula.

***

Stan je bio tipičan za Istočnu Pasilu: dva tesna sobička i čajna kuhinja na sedmom
spratu. Na odškrinutim vratima nije bilo venca, a na poštanskom sandučetu pisalo je
Virtanen. Uniformisani ljudi stajali su u hodniku.
„Kola hitne pomoći već su otišla. Nisu mogli ništa da učine“, rekao je policajac
Partio, star oko pedeset godina, umornog i izboranog lica.
„Srećan Božić“, rekao je Takameki.
„I nije baš srećan“, dodao je mlađi oficir. „Barem ne za ovog čoveka.“
„Vidim“, Takameki je pogledao naokolo po hodniku i stepeništu. Na zidovima je
bilo tragova grebanja, kakvih uvek ima u zgradama kroz koje prolazi mnogo ljudi, ali
nije bilo krvi, niti bilo kakvog neobičnog traga. I vrata su izgledala netaknuta, kao da
niko nije provalio u stan.
„Primili smo poziv pre pola sata“, objašnjavao je Partio. „Komšiji je bilo sumnjivo
što su vrata odškrinuta, pa je provirio unutra, prepao se i odmah nas pozvao. Hitna
pomoć je stigla samo nekoliko minuta pre nas. Dali su sve od sebe da ne unište otiske
stopala, ali ipak je ušlo mnogo ljudi. U stanu nema ničega sem tela.“
„Ko je žrtva?“
Oficir je slegnuo ramenima. „Na vratima stoji Virtanen. Komšije nisu imale šta da
nam ispričaju.“
Takameki je dobro znao da ime na vratima ne znači ništa. Čovek je možda bio
Virtanen, a možda i nije. Šanse su bile pedeset – pedeset. Ljudi koji su dugovali
drugima, ili oni koje je policija jurila da ih uhapsi, najradije nisu oglašavali svoje adrese.
Dežurna tehnička ekipa bila je u radnji s kompjuterima, gde de desila provala, pa bi
im, sudeći po izveštaju, trebalo najmanje sat vremena da stignu. Bilo je još nekoliko
sličnih slučajeva provale ranije iste večeri. Takameki je ušao u stan i navukao gumene
rukavice. Joutsamova i Suhonen su sa opremom išli za njim.
Prvo što je Takameki namirisao bio je ustajali miris cigareta. Tu je ležalo nekoliko
ispreturanih pari cipela i kesa đubreta na ulazu. Na čiviluku su visili kožna jakna i taman
kaput. Suhonen je ostao da pregleda kožnu jaknu, dok su njih dvoje ušli u sobu.
Takameki je otvorena vrata smatrao pravom zagonetkom – zašto bi ubica ostavio
otvorena vrata? Da su ostala zatvorena, zločin ne bi otkrili sve dok miris božićnog
pečenja ne bi iščezao iz hodnika, a telo počelo da smrdi. A u slučaju da je prozor u stanu
ostao otvoren, ledeni vazduh bi usporio raspadanje tela još nekoliko nedelja.
Na sivom podu od vinila nije bilo tepiha, a na ofucanim zidovima nije bilo nijedne
slike. S leve strane su bila vrata spavaće sobe, a sa desne dnevna soba s kuhinjom.
Kupatilo je bilo pravo napred. Ogledalo u hodniku bilo je sasvim naprslo.
 Takameki je ušao u spavaću sobu, koja je bila prazna, sem što je na podu ležao
dušek, i u jednom uglu hrpa odeće. Dnevna soba je bila preko puta spavaće. Bledo
zelene zavese vijorile su se, izbledele od sunca.
Na krvavom podu ležalo je telo muškarca, ali Takamekijev pogled zaustavio se na
božićnoj jelci, visokoj oko dva metra. Bilo mu je sasvim neverovatno što u ovakvoj rupi
od stana uopšte postoji okićena jelka, ali ta misao je iščezla čim je video ljudsku glavu
uglavljenu između najviših grana.
Glava s dugačkom kosom, bradom i brkovima, ličila je na glavu voštane lutke, ali
nije bilo nikakve sumnje da je ljudska. Jelka nije bila prava, već plastična. Krv se već
osušila na zelenim plastičnim granama.
Iz nekog nepoznatog razloga, Takameki je pomislio na pesmicu „O, božićno
drvce“, s onim dosadnim ponavljanjima.
„Ovo sranje je doping“, rekla je Joutsamova misterioznim glasom.
„Šta?“, pitao je Takameki, ali ona nije odgovorila.
Svi su netremice gledali u glavu, kao hipnotisani. Takameki je na trenutak morao da
zatvori oči; tek posle toga, počeo je da razgleda sobu. Prvo je ispitivao obezglavljeno
telo. Poslednja stvar koju su želeli bila je telo bez glave.
Čovek je bio zdepast – u stvari, imao je ogroman stomak. Nosio je farmerice i crnu
majicu s kratkim rukavima. Na rukama je imao tetovaže.
Takameki je udisao slatkasti miris krvi. Iako su se kapi krvi već bile osušile, lokve
su bile tečne, kao bare. Čovek je bio ubijen pre najviše sat vremena.
Soba nije bila velika. U njoj su se nalazili kauč, nizak stočić, televizor, i sve je
stajalo na podu. Pored kauča, pohabana fotelja. A jelka je bila na drugoj strani sobe,
pored prozora, ispred čajne kuhinje.
„Kakva droga?“, pitao je Suhonen s ulaza.
„Uđi i pogledaj“, rekla je Joutsamova.
Suhonen je zastao zureći u glavu na vrhu drveta.
„Okači blistavu zvezdu na najvišu granu…“20 pevao je jedan od ljudi u uniformi.
Joutsamova je izvukla foto-aparat iz opreme koju su koristili za ispitivanje
ubistava. Istraživanje mesta zločina uvek započinje fotografisanjem. Bilo je jasno da je
ova slika samo uvod u istragu. Trebalo je da forenzičari budu tu, na licu mesta, jer jedino
oni umeju na pravi način da pregledaju mesto zločina. Zato nisu smeli ništa da unište,
nijedan dokaz.
Takameki je primetio dve čaše kuvanog vina na stolu. Da li je neko pio vino sa
žrtvom pre zločina? Na prvi pogled, izgledalo je kao da je žrtvu neko ubo u grudi pre
nego što joj je odsekao glavu. A ispod stola ležala je testera.
Suhonen je još gledao u glavu na drvetu. „Znam ko je to.“
Takameki i Joutsamova su se okrenuli. „I?“

20 Stih iz božićne pesme Proslavi sladak, mali Božić. (Prim. prev.)

 „Maksimilijan Karstu. Pre mesec dana je izašao iz zatvora. Tamo je ležao zbog
šverca droge i pre nekog vremena je imenovan za oficira Odreda lobanja. I ranije je bio
u vojsci. Pre deset godina u Avganistanu.
Joutsamova je odmerila Suhonena. „Izvrsno.“
„Da, u ormaru, u hodniku, pronašao sam prsluk i u njemu novčanik s papirom da je
pušten iz zatvora. A na vozačkoj dozvoli je ružan kao i na…“
Takameki je odmahnuo glavom. „Badnje veče, mafijaško ubistvo i, na kraju,
čoveku glava visi na grani. Upravo to smo i prizvali.“

***

Kad je Suhonen skrenuo u dvorište stare industrijske zgrade od betona pored obilaznog
puta, žute mrlje uličnih svetala već su bile nestale i asfalt je bio pun velikih bara. Put
koji je mestimično imao čak i po osam traka, pravio je luk oko grada, od zapada prema
istoku.
Konala je bila stara, zapuštena industrijska četvrt severno od obilaznog puta.
Fabrika pepsi-kole, u kojoj su se punile flaše, štrčala je kao najviša zgrada. Sedište
lokalne bande bilo je udaljeno oko kilometar od fabrike.
Suhonen se pitao da li treba da povede specijalce sa sobom, ali onda bi morao da ih
prekine u proslavi Božića. Mislio je da možda ipak sam može da izađe na kraj sa celom
situacijom. Zapravo, bilo je dobro što je došao sam. Imao je vremena i da usput obavi
nekoliko telefonskih razgovora.
Takameki je ostao u kancelariji da podnese zahtev za snimke razgovora ubijenog,
radi istrage. Dežurni sudija će brzo pokrenuti zahtev, već na Badnje veće, i odmah će
dobiti izveštaj od telefonske kompanije. Možda će snimke telefonskih razgovora Maksa
Karstua imati i pre nego što prođe noć.
Joutsamova je ispitivala komšije iz zgrade u Istočnoj Pasili, ali nije otkrila ništa,
barem ne sudeći prema prvom izveštaju. Gadna su to posla, da zvoniš ljudima na vrata
na Badnje veče i ispituješ ih da li su videli ili čuli nešto. Mora da im je to, i sve što se
dogodilo, uništilo božićno raspoloženje, iako im Joutsamova, podrazumeva se, nije
pričala o detaljima ubistva.
Suhonen je parkirao kola ispred dvospratnice. Dvorište je nekada imalo žičanu
ogradu, koju je policija srušila pre oko godinu dana, i od tada je niko nije popravio. U
dvorištu je bilo još parkiranih kola.
Na ulaznim vratima stajao je znak na kome je pisalo Odred lobanja. Neko vreme,
to je bila jedna od najozloglašenijih kriminalnih bandi u Helsinkiju, ali je poslednjih
godina slabila, zahvaljujući naporima policije. Prema njihovim podacima o grupi,
nekadašnja, gotovo profesionalna kriminalna banda, svela se na drugorazredne huligane,
dok su velike bajkerske grupe mamile i otimale im one najbolje (najveće siledžije). Ipak,
Odred je i dalje imao svoju ulogu u dilovanju droge i u mnogobrojnim krađama.
 Iznad vrata je stajalo prikačeno slabo svetlo, a pored njega kamera. Suhonen je
pozvonio na vrata.
„Šta hoćeš, koji đavo?“, pitao ga je mršavi, pegavi dvadesetogodišnjak čim je
otvorio vrata. Suhonen, četrdesetogodišnjak, gledao je klinca pravo u oči. Mladićev
kožni prsluk je Suhonenu govorio da je klinac jedan od huligana. Ranije, neko kao što je
on ne bi stigao dalje od čistača WC-a.
„Srećan Božić“, nakezio se Suhonen. „Da li je tu Jake?“
Mladić je želeo da ostavi utisak da je opasan, ali sve što je radio Suhonenu je bilo
smešno. Videvši ga izbliza, pitao se da li je klinac dovoljno star da ima vozačku
dozvolu. Trebalo bi da s drugim klincima krade pivio iz kioska, a ne da nosi prsluk
pripadnika Odreda lobanja.
U njegovom glasu bilo je nesigurnosti kad ga je pitao: „Kakvog ti posla imaš s
Jakeom?“
„Kaži mu da siđe“, odgovorio je Suhonen. Klinac se premišljao nekoliko trenutaka,
ali je odlučio da posluša.
Pronašli su Jakeove otiske prstiju na vinskim čašama u Maksovom stanu. On im je
bio glavni osumnjičeni, mada je Suhonen mislio da on nije ubica. Odred ne bi smeo sebi
da dozvoli ubistvo, s obzirom na to da su bili pod prismotrom i onemoćali.
Suhonen je razmotrio sve mogućnosti. Jedna, veoma izvesna, bila je da će Jake sići
s napunjenim pištoljem.
Suhonen je mnogo puta bio u njihovom sastajalištu. Ranije je tu bilo mesto za
servisiranje automobila, s prostorom za parkiranje kola i motora u prizemlju. A i njihov
klub, sa šankom i binom, nalazio se na drugom spratu.
Posle nekoliko minuta, jedan bradati čovek s vilenjačkom kapom na glavi zaljuljao
je stepenice. Iako je bio visok oko sto pedeset centimetara, imao je barem sto pedeset
kila. Klinac ga je pratio.
„Ti?“, rekao je Jake, šaljući malog besposličara gore.
Suhonen je ranije obavljao mnogo tajnih zadataka, ali nije više mogao to da radi, ni
u bajkerskim bandama ni ovde, u Odredu. Previše ljudi ga je poznavalo, baš kao i Jake.
Jake se zaustavio na nekoliko metara od njega. Izgledao je komično u tom prsluku i
s kapom vilenjaka. U ruci je držao zagriženo parče božićnog kolača.
„Šta sad hoćeš?“, pitao je. „Idi bestraga! Dolaziš u ponoć na Božić. Pevamo
božićne pesme sa ženama i decom.“
Suhonen nije mogao da se uzdrži a da se ne nasmeje. Sigurno je bilo jedino to da su
jeli hladnu piću na sisama neke ruske striptizete.
„Gde si bio večeras?“
„Je lʼ ti to mene ispituješ? Ako me ispituješ, hoću da to bude u prisustvu advokata.“
„Jake“, nasmejao se Suhonen, „sam sam došao. Mogu da obavim samo jedan
razgovor i da ti dovučem celu četu. Tu su, iza ćoška. Ako to učinim, onda ćete svi morati
da pođete s nama u stanicu i da nam ispričate gde ste bili. Svi vi, sa ženama i decom, i sa
ruskim striptizetama.“
„Misliš, gde sam danas bio?“
 Suhonen se iznenadio koliko se brzo predao. „Da.“
„Ranije večeras bio sam u Maksovoj kući, i onda sam došao ovamo da organizujem
zabavu, koja je naravno propala, jer Maks nije došao, iako je obećao. Trebalo je da bude
Deda Mraz.“
„Znači tako?“, pitao je Suhonen. „Kad ste stigli ovde?“
„Oko sedam.“
„Imaš li neki dokaz? Hoću da kažem, da li imaš neki drugi dokaz sem svedočenja
svojih drugova?“
„O čemu se ovde radi?“
Suhonen je prostrelio debelog pogledom. „Dokaz?“
„Nemam šta da krijem. Otišao sam do tog seronje, do njegovog stana, kako bih bio
siguran da će doći, i uveravao me da hoće. Poslužio me je kuvanim vinom i posle sam se
vratio ovde. Siguran sam da možete da proverite na snimku bezbednosne kamere.“
Jake je prošao pored Suhonena prema kabini u kojoj je bio kompjuter, a zatim je
kliknuo mišem nekoliko puta. Na monitoru se pojavio snimak u realnom vremenu.
Prešao je kursorom preko snimaka ulaznih vrata, i za nekoliko sekundi videlo se kako on
ulazi. To je bilo u pola osam uveče.
„Sigurno imam dokaz i u mobilnom telefonu“, rekao je i izvukao mobilni iz džepa
pružajući ga Suhonenu.
„Verujem ti.“ Suhonen nije bio sasvim siguran da je vreme koje je zabeležila
kamera tačno, ali znao je da će kasnije to moći da proveri bez ikakvih poteškoća.
„O čemu se radi?“
„Hajde da kažemo da Maks ima veoma opravdan razlog što nije ovde. Hoćeš li da
čuješ nešto o tome?“
Jake je oklevao. „I ne baš. Mi smo usred super zabave. I radije ne bih da sve to
uništimo – ako sam te dobro razumeo.“
Izraz na Suhonenovom licu potvrdio je Jakeu da je sve razumeo. „Da li je neko
jurio Maksa?“
Jake je odmahnuo glavom, dok su mu se obrazi klatili. „Znaš već u šta se pretvorio
odred. Mi više ne… pa, hajde da kažemo da ne možemo više sebi da priuštimo da se
borimo i prepucavamo ni sa kim. Niti nas iko više juri.“
„U koliko sati je Maks trebalo da stigne?“
„Negde oko devet, ali najkasnije u deset. Deda Mraz je trebalo da se pojavi u
deset.“

***

„Ne razumem zašto su morali da okače glavu na jelku“, rekla je Joutsamova.

Sedeli su u sali za konferencije. Neko im je ostavio božićno pečenje u frižideru, pa
su se poslužili, stavljajući isečeno meso na ražani hleb i odozgo ga štrcnuvši slatkim
senfom.
 Joutsamova se nervirala zbog slučaja. Njeni obilasci stanova u zgradi gde se
dogodilo ubistvo, sve to ispitivanje pokvarilo je Božić desetinama ljudi, iako to, sa
stanovišta policije, nije bilo mnogo važno. Ali njoj jeste. Njihov posao je bio da počiste
ružnu stranu društva: kao đubretari koji raščišćavaju ulice – bez pravljenja previše buke,
nevidljivo, da ne uznemire nikoga. Ove večeri, međutim, to im nije pošlo za rukom.
Smetalo joj je i to što uopšte nisu shvatali ovaj slučaj. Bilo je oko jedan ujutru, i
počinilac je već imao nekoliko sati prednosti. U Istočnoj Pasili je bilo bezbednosnih
kamera. Ali, naravno, nisu mogli da pregledaju snimke jer je bio Božić.
Ni otisci na čašama nisu bili ni od kakve koristi.
„U istrazi ubistva morate da ispitate sve mogućnosti, ako nemate ništa drugo.
Ovako nasilan zločin ukazuje na to da je ubica psihički poremećen.
„Tiha noć, sveta noć“, zapevušio je Suhonen sasvim falš, smejući se i mljackajući.
„U pravu si što se toga tiče. Slučaj je povezan sa Božićem“, rekla je Joutsamova.
„Karstu je trebalo da bude Deda Mraz na mafijaškoj proslavi Božića večeras“,
rekao je Suhonen, brišući senf sa usta. „Mada bi uloga Deda Mraza na takvoj proslavi
mogla da znači nešto sasvim drugo.“
Takameki je odmahnuo glavom. „Ovo je čisto nagađanje. Da ostavimo sve ovo do
jutra?“
„Ne“, odgovorila je Joutsamova. „Hajde sad da završimo.“
Takameki je ponovo razmotrio sve činjenice. Karstu je bio kod kuće, Jake je došao
nešto posle šest i popio čašu kuvanog vina. Uzimajući u obzir koliko je trajala vožnja,
Jake je otišao oko petnaest do sedam. Najverovatnije vreme ubistva bilo je između pola
devet i pola deset.
U zgradi je postojala šifra na ulaznim vratima, a stanari su potvrdili da niko
nepoznat nije te večeri ušao s njima. Naravno, zločinac je mogao zna za šifru, ali to bi
onda značilo da ga je Maks poznavao. Nije bilo znakova borbe.
Na rukama žrtve nije bilo rana, a prvi ubod u grudi došao je kao iznenađenje. Bilo
je deset ubodnih rana, ubica je koristio nož.
„Zašto je ostavio otvorena vrata?“, pitao se Takameki naglas. „Zbog čega je žurio
da ode? Ipak mu je trebalo dosta vremena da testerom odseče glavu.
U vratima se pojavio krupan muškarac u kombinezonu – Kanas. „Da li je ostalo
malo pečenja?“, pitao je grubim, dubokim glasom.
Kanas je bio šef tehničke podrške. Došao je sam jer nije hteo da pozove svoje
podređene na Badnje veće.
Takameki se nasmejao. Kanas je bio veteran Helsinške policije i osamdesetih
godina su zajedno stražarili ispred predsednikovog kabineta na ledenom zimskom vetru.
Skoro svi u policiji tad su išli na teren peške. Sad su svi bili po automobilima.
Kanas je otišao po pečenje, uzeo komad i stavio ga na parče hleba. Štrcnuo je
trostruku dozu senfa i zagrizao sendvič pre nego što je nastavio: „Nije mu se žurilo da
ode.“
„Kako to?“
 „Jezičak brave je virio, tako da vrata nisu mogla da se zatvore. Možda je i pokušao
da gurne ključ i otključa vrata, ali se verovatno uspaničio i nije uspeo. To je jedna od
starinskih nemačkih brava, koja se sa spoljašnje strane otvara samo ključem, kod koje
možete samo da povučete vrata i dršku pritisnete nadole, i brava če da škljocne. Može i
sasvim slučajno da se otključa ako neko ne zna kako se otvaraju vrata. Zato mislim da
ubica najverovatnije nije znao kako se otključavaju i zaključavaju ova vrata.“
„Znači da vrata nisu namerno ostala otvorena“, rekla je Joutsamova. „Na ručki nije
ostalo nikakvih otisaka…“
„Nije. Otkrili smo da je ubica nespretno vratio neke stvari u ormar, gde se nalazio i
kolt 45, kao i četiri grama kokaina… Tako da Maks nije očekivao goste. Još smo usred
analize DNA, i nema svrhe da nagađamo dok ne dobijemo rezultate.“
Kanas je uzeo još jedan veliki zalogaj sendviča. „Veoma pipavo. Nećemo ovo rešiti
večeras. Jedna mi stvar, međutim, ne izlazi iz glave.“ Na sebi svojstven način, nije
nastavio da priča dok nije progutao zalogaj.
Takameki je znao da je red na njega da pita: „Koja stvar?“
„Tu je bio savršeno dobar soni televizor, odličan dividi plejer, kao i iksboks, ali nije
bilo ni filmova ni igrica. Zbog toga mislim da su i filmovi i igrice ranije stajali tamo.“
Takameki je krenuo nešto da zausti, ali se predomislio i odlučio da sačeka. Kanas je
hteo još nešto da im kaže. Njegov stil je bio da okleva kad govori.
Uzeo je još jedan zalogaj sendviča. „Sad, nemojte me uzimati za reč, ali bilo je
nečeg čudnog u provalama koje su se desile ranije večeras. Ni u jednoj ništa nije uzeto iz
stanova. Na jedno mesto je svega tri minuta posle provale stigao čovek iz osiguravajuće
kompanije, ali provalnika više nije bilo. Kao da je tražio nešto što nije našao. Izgubio je
i novčanik u jednoj od prodavnica. Dežurni poručnik kaže da će ga uhvatiti sutra, ali
nisam više siguran…“
„Nisi više siguran u vezi s čim?“, pitao je Takameki.
„Zove se Johan Svenson. Proverio sam ga. Izgleda da je jutros izašao iz Sorke21.“
„Pijuk Svenson?“, pitao je Suhonen.
Kanas je potvrdio. Nadimak je dobio po zločinu zbog koga su ga osudili na deset
godina zatvora. Ubio je svog druga. Posvađali su se bili oko poslednje konzerve piva.
Suhonen je izvukao telefon i udaljio se. Vratio se posle nekoliko minuta. „Neko
koga poznajem u zatvoru kaže da je Pijuk Svenson nekoliko meseci ovog leta delio
ćeliju s Karstuom, i da je Karstu bio prošle nedelje da ga poseti.“

***

Stambena dvospratnica od cigala, u kojoj su živeli bivši robijaši, nalazila se tik uz

železnički park. Iako su vlasti najavile da će je uskoro srušiti, do tada je organizacija
koja je pomagala bivšim osuđenicima, obezbeđivala smeštaj onima koji nisu imali kuda
da odu.
21 Zatvor u Helsinkiju. (Prim. prev.)
 Zgrada se nalazila samo nekoliko kilometara od policijske stanice, pa su njih troje
stigli tamo za svega nekoliko minuta. Svetlo je u dvorištu bilo škiljavo, ali su se crna
slova na velikom znaku, okačenom pored ulaznih vrata, jasno videla: Zabranjeno je
uneti alkohol i drogu. Sve torbe ćemo pregledati.
Joutsamova je instinkitvno pogledala na svoju futrolu s pištoljem. Bilo joj je draže
da ga ne nosi, ali ovog puta je tražila da i Takameki ponese oružje. Suhonena nije morala
da podseća – uvek je nosio pištolj.
Takameki je pokušao da otvori vrata. Bila su zaključana. Na vratima se nekad
nalazio mali prozor, koji je sad bio prekriven šperpločom. Takameki je pokucao o drvo.
Čekao je, i onda je ponovo pokucao, pre nego što je dugokosi, pospani čovek
otvorio vrata. „Šta je to, dođavola, toliko hitno?“
„Policija“, namrgođeno mu je odbrusio Takameki i gurnuo ga unutra.
Čuvar, koji je nosio sivu trenerku i kačket na kome je pisalo Njujork, stajao je u
hodniku. „Soba broj osam. Drugi sprat“, rekao je i pomerio se u stranu.
„Srećan Božić“, rekao je Suhonen dok je prolazio, zgrabivši ključ s police iza
čuvarskog mesta.
U toj zgradi su ranije stanovali železničari. Hodnik je bio uzan, a stepenište kružno
i strmo. Svi stanovi su bili jednokrevetne sobe. Kuhinje, kupatila i tuš-kabine nalazili su
se u zajedničkom hodniku. Na zidovima su bili zalepljeni verski plakati, koji su bili
prava reklama protiv alkohola.
Takameki je prvo otišao na drugi sprat. Na vrhu stepeništa bila je okačena crna
tabla na kojoj je žutim slovima pisalo: Ne pijte. Ne tucite se. Verujte u sebe.
I postojao je dobar razlog što takav znak tu stoji. Devetorica od desetorice
zatvorenika imali su problem s alkoholom, i tek pušteni na slobodu, imali su velike
šanse da ponovo skliznu u iste probleme. Nisu imali domove, ni porodice, poslove. Imali
su jedino stare prijatelje. I iste zamke, koje su samo čekale da ponovo upadnu u njih.
Soba broj osam bila je s leve strane, na kraju hodnika. Svetla jedva da su radila, ali
njihove oči počele su da se privikavaju na mrak. Svi troje su bili u raskopčanim
kaputima. Takameki se pitao da li da izvuče pištolj. Ako počne da koristi oružje, preći će
mu u naviku.
Joutsamova je prislonila uvo na vrata osluškujući na trenutak, onda je odmahnula
glavom. Nije čula ništa.
Vrata su bila tanka – mogli su da ih razvale jednim potezom – ali onda je Suhonen
izvadio ključ gledajući ostale. Joutsamova je uhvatila dršku pištolja.
Suhonen je brzo gurnuo ključ u bravu, okrenuo ga i širom otvorio vrata. Takameki
je ušao prvi.
„Šta?“, iznervirano je viknuo čovek skačući iz kreveta. Bio je to Johan Svenson u
donjem vešu. Bio je mršav. Videla su mu se rebra. Njegova osedela retka kosa visila mu
je po ramenima sva umršena, a oči su mu delovale zamrznuto.
Joutsamova je ušla za Takamekijem, nišaneći u njega svojim glokom, kad je
ugledala nož u Svensonovoj ruci.
 „Ogavne svinje“, zagrmeo je Svenson, streljajući ih očima, pokušavajući da
pobegne. Ali nije mogao. Najbolje što je imao za beg bio je prozor koji se nalazio iza
njega, ali bi ga šperploča zakucana za prozor, valjano usporila.
„Srećan Božić“, mirno je rekao Takameki. „Nema potrebe da paničiš. Hoćemo
samo malo da popričamo s tobom.“
Svenson je bio zbunjen. Nagnuo je glavu na jednu stranu, poput psa koji ništa ne
razume. Ali je i dalje držao nož u ruci.
Soba je bila u obliku skoro savršenog kvadrata. Krevet se nalazio s leve strane, a
pisaći sto i stolica s desne. U unutrašnjem ćošku stajao je stari televizor. Na zidu su bila
dva postera protiv alkohola, baš kao i u hodniku.
„Zašto ne bi seo na krevet da malo proćaskamo?“, pitao ga je Takameki.
„Ja… ja… ovaj…“
„Samo sedi, Johane“, naredio je Takameki, iskoračivši prema pisaćem stolu.
Okrenuo je stolicu i seo prema njemu. Joutsamova je stajala pored vrata, nišaneći prema
nožu. Suhonen je bio pored nje.
Takameki je video da je Joutsamova bila spremna da poleti i stavi mu lisice, ali joj
je rukom pokazao da uđe i spusti pištolj. Ipak, i Suhonen i ona ostali su da stoje pored
vrata.
Onda je Takameki primetio da se na podu nalazi iksboks konzola, sva izlomljena,
kao da je neko njome udarao o zid. Diskovi su poispadali iz zelenih kaseta.
„Johane“, rekao je Takameki, ali Svenson nije ništa odgovorio.
Joutsamova je i dalje gledala u crvenu dršku noža na podu. Odmah pored
Svensonovog stopala. Mogao je brzo da ga zgrabi i da napadne Takamekija. Joutsamova
je mislila da se poručnik nepotrebno izlaže riziku.
„Johane“, ponovio je Takameki mirnije. „Pogledaj me.“
Čovek je polako podigao glavu i pogledao ga.
„Zašto?“, pitao je Takameki.
„Ništa ne priznajem“, rekao je čovek iscrpljeno.
„Ništa nisam uradio.“
Takameki je istog trena pogledao u jednu od kompjuterskih igrica na podu –
hokejašku igru. „Dakle, ovo nije to što si tražio.“
Svenson je odmahnuo glavom. „Ne… ne… nije.“
Takameki je odabrao drugu igricu – Bojno polje. „Da nije ova?“
„Nije…“ odgovorio je Svenson bistrog pogleda. „Ja ću, ovaj, reći ću ti sve. Samo,
molim te da mi učiniš jednu stvar.“
„Koju?“, pitao ga je Takameki. Nisu imali baš mnogo fizičkih dokaza u početnoj
istrazi na mestu zločina, tako da bi priznanje mnogo doprinelo da što brže zaključe
slučaj. U ovom trenutku je samo nekoliko policajaca, osoblje iz hitne pomoći i još
nekoliko forenzičara znalo kako je Maks bio ubijen. Ako bi Svenson znao bilo kakav
detalj ili način ubistva, to bi ga povezalo sa zločinom, ali sve bi morao da ispriča na
zvaničnom ispitivanju u stanici.
„Treba mi PVV“, rekao je Svenson. „Onda ću sve da ti ispričam.“
 Takameki je pogledao zbunjeno. Šta je, dođavola, PVV?
„PVV“, ponovio je Svenson. „I to je sve. Veoma je važno.“
„Poslednji veliki vojnik“, rekao je Suhonen, koji je stajao u dovratku. „Uspeo sam
da naručim unapred. Imaš sreće.“

***

Sat je pokazivao 2:55 ujutru. Takameki je sedeo u svojim kolima pred stambenom
zgradom. Čekao je već deset minuta u kolima, ali nije mu se žurilo.
Sneg je počeo lagano da pada. Obrisao ga je sa šoferšajbne.
Ceo prostor oko zgrade bio je pust. Nikoga nije bilo na vidiku. Niko se pijan nije
vraćao iz bara, niko nije izveo psa da piša, nije bilo nosača novina, niti se bilo ko vraćao
iz noćne smene. Niko. Takameki je uživao u trenutku tišine.
Prvo je ugledao svetla na uglu, i ubrzo se Suhonen parkirao tik uz njega. Suhonen
je seo na suvozačko mesto i dao mu igricu. Poslednji veliki vojnik bila je igrica koja je
bila hit te godine. Takameki se setio da ju je čak i njegov sin jednom spomenuo. Već
mesecima nije mogla da se kupi, bila je rasprodata.
Takameki je kod sebe imao plavi ukrasni papir i selotejp. Nije mu trebalo više od
nekoliko sekundi da uvije poklon. Nije izgledao baš božanski u malim kolima, ali
izgledao je originalno. Na poklon je stavio karticu na kojoj je sasvim kratko pisalo: Za
Pola. Srećan Božić. Volim te. Tata Johan.
Takameki je izašao iz kola i pažljivo stavio paket ispod kaputa. Šteta bi bilo da se
mastilom ispisana slova razmažu od snega.
Njih dvojica su krenuli prema ulazu. Svenson im je rekao koja je šifra za ulazak.
Na vratima na petom spratu pisalo je Lind.
„Zašto je Pijuk ubio Karstua?“, pitao je Suhonen, mada je i sam mogao da pogodi
odgovor.
Svensona su, iz stana u kom je bio, direktno odveli u stanicu. Takameki i
Joutsamova ostali su u stanici da bi ga ispitali. Pošto su morali da sačekaju da stigne
advokat, odložili su ispitivanje za oko sat vremena, ali je za to vreme Suhonen otišao da
uzme igricu.
„Dok su bili u zatvoru, Maks je obećao da će uzeti kopiju igrice za Svensona, a
Svenson je obećao igricu za Božić svom trinaestogodišnjem sinu, preko telefona. On mu
je rekao da mu to mnogo znači. I tako je, na Badnje veće, čim su ga pustili iz zatvora,
Svenson krenuo kod Maksa, ali ovaj je bio sasvim zaboravio na svoje obećanje, zbog
čega je Svenson poludeo. Provalivši u nekoliko prodavnica i ne našavši kopiju igrice,
otišao je kod Karstua u stan. Maks se samo smejao Pijuku što je pridao toliko važnosti
takvoj gluposti, i stvari su ubrzo izmakle kontroli. Svenson nije planirao da ga ubije.
Desilo mu se, pomahnitao je od besa.
„Da li je opisao kako je ubio Maksa?“
Takameki je klimnuo glavom. „Vraća se u zatvor.“
 Lift je stigao do petog sprata. Suhonen je otvorio vrata.
„Zašto je ta igrica toliko posebna?“, pitao je Takameki gledajući u poklon.
Suhonen se nasmejao. „Ne znam. Nije tipična igrica s pucanjem. Možeš da
odabereš pravu stranu i da se osećaš kao da radiš nešto dobro. Teško mi je da objasnim.
Postoji nešto neodoljivo u toj borbi.“
Suhonen se sagnuo i tiho otvorio prorez za poštu. Takameki je ubacio paket kroz
uzan otvor, i on je uz tresak pao na pod.
„Izaziva zavisnost“, rekao je Suhonen.
Vratili su se u lift i Takameki je pritisnuo dugme za prizemlje. „Kao i pravi život, s
vremena na vreme.“
 KRISTINE STOLC
SLONOVSKE KLJOVE
Norebro

Nije samo on čekao pisca. Hena, koja je bila zauzeta služeći ostale mušterije, poređala je
na šank čaše za omiljeni viski Sebastijana Soholma, laphroaig. Sa zvučnika je dopirala
muzika Nika Kejva „Postoji kraljevstvo“. Ljudi su se već bili okupili oko malih drvenih
stolova. Žagor je, zajedno s dimom cigareta, nalegao kao pokrivač na celu prostoriju, u
kojoj nije bilo dobre ventilacije. Andreas, koji je sedeo sam na kraju šanka, držao je ruku
preko usta i kašljao. Iako se trudio da bude gotovo nevidljiv, privukao je Heninu pažnju.
Nasmejala mu se i mahnula mu, iako su trojica muškaraca sedela između njih i
razgovarala na drugom kraju šanka. Andreas je dobro znao ko su dvojica: jedan od njih
bio je pesnik, a drugi romanopisac kog su kritičari hvalili na sav glas. Čitao ih je
obojicu, ali nikad ni sa jednim od njih nije uspeo da zapodene bilo kakav razgovor.
Trećeg muškarca, veoma krupnog, u kariranoj košulji, nikada ranije nije video. Prišao
im je oklevajući. Hena mu je sipala čašu viskija. Rekla mu je da je Sebastijanov
rođendan. Proslaviće ga čim on stigne. Andreas se pozdravio s tom trojicom, ali oni su
se istog trenutka vratili svom razgovoru.
Pogledao je na sat iznad aparata za espreso. Visio je tamo između razglednica i
neobavezno snimljenih fotografija na kojima su bili zaposleni i nekoliko redovnih
mušterija. Oči su mu se skoro uvek zaustavljale na fotografiji Hene i Sebastijana. S
priljubljenim glavama. Hene je nosila kaubojski šešir, i isplazila je jezik. Sebastijan se
smešio onim svojim posebnim osmehom. Slika je snimljena na jednoj letnjoj zabavi. Svi
zaposleni bili su se obukli kao kauboji, a jedan bend je izvodio kantri muziku. Ako se
dobro seća, bend je bio loš. Bilo je to iste noći kad je prvi put razgovarao sa
Sebastijanom. Od tog vremena često su pričali. Sebastijan mu je pričao o svojoj majci,
koja je bila toliko bolesna da je morao da se useli kod nje. S vremena na vreme igrali su
šah, a jedno veče, na Sebastijanov predlog, Andreas je poneo svoj rukopis. Bilo je to pre
nešto više od mesec dana.
Hena je tutnula cigaretu u usta. Andreas je počeo da pretura po džepovima, ali
pesnik je bio brži i zapalio je šibicu. Dim joj je prekrio lice i izbrisao ga na nekoliko
trenutaka. Andreas je zurio u male bele čestice koje su se njihale kao neki organizam
koji je plesao pred njom. Mahnula je da rastera dim i sipala veliko točeno pivo jednom
muškarcu koji je sedeo za šankom.
Čovek je mogao gotovo da navije sat prema Sebastijanu. Teško da je prošlo ijedno
veče a da on nije svratio ako ne tačno u deset, onda nekoliko minuta posle toga.
Ove večeri, međutim, očekivani gost kasni čitavih dvadeset pet minuta. Andreas ga
je odmah primetio. Kao i uvek, nosi islandski džemper i tamnoplavu vetrovku. Njegova
tamna kosa pada mu preko očiju, i on provlači prste kroz nju dok ulazi, napuštajući
mrak. Hoda spuštenih ramena i vuče noge. Na licu mu se ogleda zabrinutost, kao i uvek.
„Evo, stigao je“, kaže Andreas okrećući se ostalima. „Upravo je ušao.“
Pesnik se ispravio na barskoj stolici i ispitivački pogledao naokolo po baru. „Pa, ne
vidim ga. Gde je?“
Andreas je pokazao prema vratima. Sebastijan mora da je ušao u gužvu, jer više ni
on nije mogao da ga vidi.
„Bio je tu, sad sam ga video.“
Pesnik je frknuo i seo nazad. Andreas je zaškiljio, pokušavajući da razluči ko je ko.
Većina ljudi nestajala je u izmaglici. Sve dok se on ponovo nije pojavio. Sebastijan. Bilo
je teško pogrešiti kad je o njemu reč. Izgledalo je kao da se upustio u razgovor s nekim
ljudima za jednim od stolova. Jedva da je i pogledao prema šanku; samo je otkopčao
rajsferšlus, prošao ponovo rukom kroz kosu i udubio se u razgovor. Uskoro su ga obavili
gusti oblaci dima, brišući ga.
„Tu je“, rekao je Andreas. „Vidim ga.“
„Šta ga onda, pobogu, toliko zadržava?“, zapitao se romanopisac. „Čovek bi
pomislio da nas izbegava.“
„Puni trideset devet godina, jadničak“, rekao je grohotom onaj u kariranoj košulji.
„Onda mora da je to“, rekao je pesnik i zatražio od Hene da stiša muziku.
„Hajdemo, momci.“ Podigao je ruke spreman da diriguje. „Jedan, dva, tri: Danas nam je
divan dan, divan dan, divan dan, našem Sebastijanu rođendan, rođendan, rođendan.“
Njih trojica pevali su iz sve snage, celim plućima, i uskoro su im se pridružili svi iz
bara. Svi sem Andreasa. Njemu se nije dopalo. Ne voli da peva. Zapravo, nikad nije ni
voleo.
Ugledali su Sebastijana kroz izmaglicu. Zurio je u njih strogo. Verovatno je
razmišljao o tome da se okrene i ode. To bi, inače, bilo nešto što bi najviše ličilo na
njega – da ustane i ode. Ali ne! Klimnuo je ljudima glavom i požurio do šanka. Muškarci
su nastavili da urlaju. Sve jače i jače.
Kad je Sebastijan seo na jedinu praznu barsku stolicu, sasvim hladno, ne obraćajući
pažnju ni na šta, napokon su se stišali.
„Srećan rođendan, matori“, rekao je čovek u kariranoj košulji, udarajući
Sebastijana po leđima.
„Srećan rođendan“, rekao je romanopisac i sipao viski u čašu.
„Srećan dvadeset peti.“ Pesnik je prsnuo u smeh. Ostala dvojica su, takođe, počela
da se smeju.
Sebastijan uopšte nije reagovao. Spustio je ruku na Andreasovo rame. Ruka mu je
bila mršava i hladna. Možda je patio od slabe cirkulacije, ili su njegovi prsti, tanki kao u
pijaniste, od surove hladnoće napolju postali crveni i kruti. Ta hladnoća je prodirala kroz
Andreasovu košulju i od nje mu se ježila koža na glavi. Za šest meseci koliko su se
znali, ovo je bio prvi fizički kontakt između njih dvojice. Možda je ruka na ramenu bila
znak, sasvim spontan, da mu se dopalo kako Andreas piše, ili mu je, možda, samo bilo
drago što se Andreas nije pridružio pevanju. Ko bi mogao da zna. Nije bilo lako pročitati
Sebastijana. Sklonio je zatim ruku i sa osmehom se okrenuo prema Heni, koja je stajala
iza šanka. Njegov klasičan, dečački osmeh, o kome su uvek pisali u novinskim
člancima. Niz savršeno belih zuba. Pravi holivudski osmeh. Sekutići su mu bili nešto širi
i malo duži. To je bila niska sjajnih zuba.
„Sebastijane, srećan rođendan“, rekla je Hena blistavih očiju. Podigla je čašu.
Andreas je primetio da su joj obrazi rumeni. Sebastijan je klimnuo glavom i sve vreme
se osmehivao. Samo to. Eto koliko mu je sve bilo lako.
Onaj u kariranoj košulji izvukao je poklon i spustio ga pred njega.
„Baš dirljivo“, rekao je Sebastijan. „Jeste dirljivo, zar ne?“ Još uvek se smešeći,
pogledao je u Andreasa. „Tako blizak sa urednikom, nemam reči.“ Malo se otkravio.
Prsti su mu još bili ledeni, skoro plavi. Iako je unutra bilo toplo. Gotovo vruće.
Nekoliko žena imalo je gole ruke i ramena, a i Andreas je skinuo košulju, pa je
ostao samo u ofucanoj majici s kratkim rukavima s izbledelim slovima na grudima. I
love New York, pisalo je nekad davno na njoj, ali sad je natpis bio sasvim nečitak. Koliko
je Andreasu bilo poznato, Sebastijan je uvek ostajao u jakni. Nikad ga nije video u bilo
čemu drugom sem u islandskom džemperu i plavoj vetrovci, na kojoj bi samo spustio
klizač na rajsferšlusu kad bi ušao u bar, i podigao ga kad bi odlazio.
„Ma, pogledaj samo ovo“, rekao je, i podigao malog slona od mahagonija iz kutije.
„Mislio sam da bi lepo izgledao na tvom stolu“, rekao je urednik.
„Na mom stolu, mali slatki slon na mom stolu, ha? Tako si mislio?“
Urednik je pročistio grlo. „Da, tako sam to zamislio.“ Sebastijan je pogledao Henu.
„Dobio si poklone?“, pitala je i naslonila se na šank. Njena duboko dekoltirana
bluza otkrivala joj je gornji deo grudi, i tako je njena bela koža bila još blistavija nego
inače. Sebastijan joj je dao slona.
„Kljove su mu baš dugačke“, primetila je. Podigla ga je uvis i posmatrala.
„Da li znate koliko pari zuba slon promeni tokom života?“, upitao je. „Šest. Kad im
poslednji par ispadne, uginu od gladi.“
Urednik se nacerio i zadovoljno klimnuo glavom. „To je fenomenalan roman.
Najbolji koji si napisao.“
„Nema romana“, rekao je Sebastijan stisnuvši usne.
„O čemu pričaš? Na mom stolu je već druga hrpa papira koja dokazuje da ga ima.“
„Neće biti romana.“ Ispružio je svoju čašu prema Heni, koja ju je napunila. Spustila
je slona na šank, ali Sebastijan ju je ščepao za zglobove i obe njene ruke stisnuo oko
drvene figurice.
„Stavi ga na nahtkasnu i misli na mene“, rekao je.
„Radije ću da pročitam tvoj roman.“
„Zar ti čitaš romane, slatka devojčice?“
Hena se nestašno nasmejala i sklonila slona u stranu. Ponovo se nagnula i gotovo ih
zaslepila svojim belim grudima.
„Pročitala sam skoro sve“, rekla je. „Samo, roman o slonovima verovatno nije po
mom ukusu.“
 Procep između njenih grudi bio je kao tamna i topla pećina između dva snežna
brega. Andreas je pružio ruku i uzeo svoju čašu. Viski s aromom dima zapalio mu je
grlo.
„Nije o slonovima“, rekao je urednik.
„O malim slatkim slonovima.“ Sebastijan se nasmejao i ustao iz stolice. „Mali
slatki slonovi, da ih sakriješ pod jastuk, da se lakše uspavaš. Mali slatki slonovi mogu
svuda da odu, mogu i da se sakriju između tvojih nogu, Hena, mogu lepo da te
uspavaju.“
Ostavio je slona tu gde je stajao, poslao poljubac šankerki i, ne progovorivši ni reč,
okrenuo se prema izlazu.
„Na Trgu Blogords22 je pucnjava“, viknuo je čovek koji je stajao na vratima.
Sebastijan je nestao u gužvi.
Bio je to već drugi put te nedelje. Andreas je već video nešto o tome na televiziji.
Rat bandi, tako su pričali. I to se bilo desilo upravo ispred ulaza zgrade u kojoj je živeo,
samo on nije ništa čuo.
Među ljudima je zavladala nekakva nelagoda. Nekolicina je ustala od stolova i
skupila se oko šanka. Hena je duvala dim preko slona i isključila je muziku. Tako je bilo
najbolje, s obzirom na opštu zbrku. Među ljudima se lako širila panika, iako se ništa nije
dogodilo. Nekoliko stolica ležalo je prevrnuto i nekoliko sveća ugašeno. Možda je sve
bilo kao na brodu koji će uskoro da potone, a vi znate da ćete biti jedan od malobrojnih
preživelih. Andreas nije mogao da prestane da se smeje. Gledao je prema vratima, ali su
mu prigušeno svetlo i gosti koji su se stalno pomicali onemogućavali da vidi da li je
Sebastijan još tu.
Kao i Andreas, tri ostala „rođendanska gosta“ i dalje su sedela za šankom. Nisu
ništa govorili. Možda su bili utučeni. Ali ne i uplašeni. Andreas je hteo da priča nešto o
Sebastijanu – ili o pucnjavi. Hena im je sipala još viskija. On joj se nasmešio. Zar ne bi
trebalo sad, kad je ovakva okolnost, da je okrene u svoju korist? Ispio je sve i sišao sa
barske stolice. Obukao je kaput i spremao se da krene. Znao je da tako treba. Prosto ko
pasulj.
Morao je da se probija kroz gužvu. Znoj gomile tela. Kosa jedne žene očešala mu je
lice. Miris parafina i dima. Napolju su se čule sirene. Plava svetla osvetlila su zadimljeni
bar.
Čekao je da zvuk sirena utihne, pre nego što je izašao. Sipila je kiša, ali napolju nije
bilo tako hladno kao ranije. U bari pod njegovim nogama ogledao se zamagljeni mesec.
Pogledao je gore, ali nije nigde mogao da ga ugleda. Prazne police pred piljarnicom
preko puta ulice. Nekoliko kartonskih kutija ležalo je ispred radnje i kisnulo. Sve je
izgledalo kao da je u najboljem redu, sem što nije bilo ljudi. Okrenuo se i počeo pomno
da posmatra Trg Blogords. Bio je potpuno sam napolju, sem ako se neko nije krio u
nekim ulaznim vratima. Nije bilo policijskih kola, iako su možda svi oni već bili otišli.
Lažna uzbuna, bez sumnje. Dvoumio se da li da se vrati u bar i uveri sve prisutne da je

22 Blogords je trg na Norebrou u Kopenhagenu, gde se nalazi mnogo kafića. (Prim. prev.)
opasnost prošla, ali je odlučio da ipak neće. Kao da je panika stvorila određeno
raspoloženje koje ih je povezivalo. On nije mogao da bude taj koji će razbiti tu iluziju.
Umesto toga, zaputio se prema trgu.
Nešto mora da se desilo jer su kafei i restorani bili zatvoreni iako je bilo još celih
pola sata do ponoći. Izlozi prodavnica nisu bili osvetljeni kao inače. Čak je i nekoliko
uličnih svetiljki bilo ugašeno. U subotu uveče. Niko nije gledao čak ni prenos Svetskog
prvenstva u Ulici Blogords.
Trg je takođe bio pust. Golo, tamno drveće, koje je okruživalo čistinu, stajalo je
nepomično kao kamenje. Andreas je prešao preko puta do kafića Apoteka, gde su
intelektualci-alkoholičari leti sedeli i slušali džez ispod lipovog drveća. Sad nikoga nije
bilo na vidiku.
Pogledao je i teren za srednjoameričku igru loptom, koji je bio oivičen malim
granitnim zidom. Tamne statue tiho su sedele duž ivice – znao je svaku od njih, ali sad
su bile neprepoznatljive, nisu mogle da se razlikuju. Zaboravio je da je teren zimi
postajao klizalište za decu. Sad se taj led blistao u mraku. Andreas je poželeo da oseti
led pod svojim nogama. Sišao je kamenim stepenicama i ugledao nekoga u sredini.
Odmah ga je prepoznao.
Led je od kiše postao neverovatno klizav, i skoro je pao kad je stao na klizalište.
Izvukao je ruke iz džepova i povratio ravnotežu. Idiotski. Uputio se prema sredini
klizališta. Ceo prostor nije bio širi od dvanaest metara, ali delovalo je kao da je mnogo
veći.
Kad mu je Andreas prišao, Sebastijan se smešio onim svojim osmehom. „Priča o
bolesnoj majci“, rekao je. „Ima tu nečega.“
„Bolesna majka?“
„Da, ta je najbolja.“
„Nisam napisao nijednu priču o bolesnoj majci.“
„Slonovske kljove.“
„Mislio sam da je to naslov tvog romana.“
„Što si to pomislio?“
„Ne znam.“
Andreas je pogledao u zgrade od crvene cigle na kraju trga. Taj deo bi mogao da se
nazove nekakvim getom – skoro svi ljudi koji su tu živeli bili su imigranti.
„Ko je upucan?“, upitao je, i ponovo pogledao Sebastijana. Njegovi zubi bili su iste
boje kao i led pod njihovim nogama. Bleštavo beli.
„Sve je već bilo prazno kad sam stigao“, rekao je Sebastijan. „Ovde nema nikoga.“
Andreas je pogledao u svoje patike. Prsti na nogama su počeli da mu se lede.
„Slonovske kljove je dobar naslov, ali postoji nekoliko stvari o kojima bih voleo da
popričamo.“
Andreas je klimnuo glavom. Prekrstio je ruke i pljeskao se po telu da bi se ugrejao.
„A šta je s pričama? Ne sećam se te o majci.“
„Ta o majci je najbolja. Bez sumnje, najbolja.“
 Andreas je osetio kako mu se usne razvlače u osmeh. Nije ovo očekivao. Zašto
onda nije mogao da se seti priče o majci i tog naslova? Sebastijan ga je uzeo za ruku i
vodio po ledu. Očigledno su njegove kožne čizme bile bolje za klizave površine od
Andreasovih patika.
Hodali su zajedno nazad prema baru. Rominjanje je polako prestajalo. Ulica
Blogords je i dalje izgledala tamno i napušteno.
„Je lʼ si i ti čuo one sirene, još malopre?“, pitao je Andreas.
„Ne“, odgovorio je Sebastijan. „Sve vreme dok sam bio napolju bilo je sasvim
tiho.“
Na uglu s Bagesens ulicom, baš pored prodavnice bicikala, kod broja deset,
Sebastijan je izvadio ključ iz džepa i ušao u ulaz. „Uđi.“
„Zar nećemo probuditi tvoju majku?“
„Ne, ona spava kao top.“ Otkopčao je rajsferšlus na jakni. Andreas je sad mogao da
oseti kako su mu čarape skroz mokre.
Stan je bio na poslednjem spratu. Mračni hodnik smrdeo je na ustajali vazduh i
prašinu. Mislio je da će mu biti lakše da izdrži taj zadah kad je Sebastijan otvorio vrata
od dnevne sobe, ali smrad se još uvek osećao. Bio je veoma neobičan. Andreas je izuo
patike. „Ne moraš to da radiš“, rekao je Sebastijan.
Vrata koja su iz dnevne vodila u drugu sobu stajala su otvorena. Ta vrata i nisu
mogla da se zatvore jer je ivica kreveta ležala preko praga. Par stopala. Par stopala virio
je ispod ćebeta na kraju kreveta.
„To je moja majka“, rekao je Sebastijan, tiho. „Voli da joj se masiraju stopala. Ako
to uradiš, otići ću da nam podgrejem supu.“
„Supu?“
„Da, napravio sam supu za nas.“
Andreas se približio stopalima. Nokti na njima bili su dugački i veoma debeli. Neki
nožni prsti bili su sasvim izukrštani, a žulj na jednom od prstiju stajao je kao nekakvo
oštro oružje. Kako je mogao da napravi supu za njih dvojicu kad nije pozvao Andreasa?
Sebastijan se pak nije ni pomaknuo sa ulaza. Još uvek je nosio džemper i vetrovku.
„Grozni su“, rekao je Andreas.
„Nisu, samo su deformisani“, odgovorio mu je Sebastijan i otišao u kuhinju.
Nisu bili samo deformisani. Bilo je u njima nečega pretećeg. Istegao je vrat kako bi
video unutrašnjost sobe. Krevet je zauzimao ceo prostor. Jedva je mogao da nazre naslon
kreveta u mraku. Lice Sebastijanove majke ležalo je tamo negde, skriveno. Ponovo je
pogledao u stopala. Bio je sam s njima i osetio je kako počinje da u drhti. I ruke i kolena
su mu se tresli. Jednostavno, nije mogao to da uradi. Ali osećao se kao da nema izbora.
Posegnuo je prema stopalima, samo dotaknuvši one zadebljale nokte, i brzo, kao oparen,
povukao je svoje ruke. Duboko je uzdahnuo. Mislio je da miriše na bosiljak i majčinu
dušicu. Mora da je to mirisala supa.
Oblak je skliznuo s meseca, koji je osvetlio sobu kroz prozor. Bleda stopala
izgledala su kao da su gotovo providna. Plavoljubičaste vene isticale su se, debele kao
kišne gliste, ispod njene kože. Nagnuo se nad krevet, ali je i dalje mogao da vidi samo
belo ćebe koje je prekrivalo celo njeno telo, krijući ga – sve sem stopala. Pogledao je
napolje, u mesec, i primetio zgradu preko puta. Po prvi put je primetio koliko su blizu
bile te dve zgrade. Svetlo je gorelo s prozora na gornjem spratu. Prepoznao je policu u
dnevnoj sobi. Skoro da je mogao da pročita naslove na riknama knjiga. Stajale su
poređane po abecednom redu. Obično ih je čistio praškom, jednim od onih staromodnih,
veselih boja. Neko je tamo hodao. Bio je zaboravio da ugasi svetla. Andreas je
prepoznao svaki pokret. Majicu s kratkim rukavima s nečitkim natpisom. Nije bilo
jednako toplo, ovde i tamo. Niti je isti bio miris. Ali telo. Telo je bilo isto. Ta činjenica
ga je veoma iznenadila.
Duboko je udahnuo i vratio se stopalima. Koža na njima bila je zadebljala i
voštana. Pete hrapave i tvrde. Ledeno hladne. Nije nimalo pomoglo što ih je masirao.
Odmah je shvatio šta je u pitanju. Ipak, dao je sve od sebe.
 JESE ITKONEN
DOBRE NAMERE
Itakesus23

Devojka je nosila belo. Elegantnu letnju haljinicu koja joj je obavijala bokove kao
ljubavnik. Imala je zift crnu kosu, koja je milovala njena mlečnobela ramena. Sedela je
preko puta Koskinena u metrou, na dugačkoj vožnji od centra grada prema kući, i on je
shvatio da zuri u nju. Primetila je da je gleda, pa su oboje, na neki čudan način, skrenuli
poglede u stranu. Kad je voz zabrujao ulazeći u stanicu Itakeskus, njih dvoje su
poslednji ostali u metrou. Jedan visoki čovek stajao je na peronu i čekao. Otrčala mu je u
zagrljaj, dok je Koskinen sam tiho izašao iz voza, prošao pored njih i spustio se
pokretnim stepenicama.
Krenuo je mostom iznad Regionalnog puta Turuntie, a devojka i njen momak su išli
iza. Čuo je kako pevuši, a zatim i kako joj on odgovara jednosložnim rečima. Naprsli
bulevar vodio ih je prema košnici jeftinih stambenih zgrada. Momak i devojka ušli su u
podzemni prolaz i nestali s vidika. Koskinen je zamislio kako će jednog dana on pratiti
devojku kući, ali je tu misao odbacio isto tako brzo kao što mu je pala napamet.
Iz razmišljanja ga je prenuo prodoran vrisak, koji je naglo zamukao. Dobro je
poznavao taj zvuk. Bez obzira na to šta ga je izazvalo, uvek je bilo isto. To je panični
krik nekog ko je iznenada shvatio da je u neprilici. Jednom je čuo takav vrisak od žena
iz bara, kad su njihovi momci previše popili i želeli da im pokažu koliko su pijani. Isto
je čuo od svoje majke kad nije bila dovoljno brza da umakne njegovom ocu. Okrenuo se
na petama i pogledao praznu ulicu iza sebe. Mislio je na devojku s mlečnobelim
ramenima i crnom kosom, i krenuo je prema podzemnom prolazu.
Koskinen nije bio visok muškarac. Nije bio ni nizak, ali nije znao kako da odredi
svoju visinu u skali vrednosti mračnog proseka od koje je ludeo. U sedmom razredu
obrijao se do glave da bi se uklopio i navikao da pripada većini. Nije tu bilo nikakve
ideologije, govorio je sebi, i često je verovao da je tako. Kad se tukao s nekim, nije bilo
važno koje je boje njegova koža. Na svakome su modrice bile iste.
Čovek je devojku pritisnuo uza zid držeći joj rukom bradu. „Gde si je stavila?“,
ponovio je nekoliko puta. „Gde si je stavila, kučko?!“ Izbezumljeno mu je šaputala
nešto, a on joj je svaki put sve glasnije ponavljao pitanje. Koskinen je video kako se
ruka visokog muškarca podigla s njenih usta i, baš kad je ona htela nešto da kaže, udario
ju je. Od udarca joj je glava poletela unazad. Koskinen nije hteo da gubi vreme i bude
učtiv. Navalio je na momka i obojica su se srušili na zemlju. Momak se zgrčio, ali
Koskinen mu je seo na grudi. Kolenima je pritisnuo njegove ruke. Devojka je uplašeno
zacvilela i sklonila se u stranu.
23 Kvart u Helsinkiju. (Prim. prev.)
 „Koji kurac?“ Visoki momak je prodorno pogledao Koskinena, koji je uzvratio
istim pogledom. „Gade, ubiću te!“, zacičao je, a Koskinen ga je udario posred lica.
„Jebote!“ Još jedan pogodak.
Nastavio je da ga udara sve dok nije prestao da uzvraća, i umesto toga počeo
bespomoćno da plače.
Koskinen je ustao i obrisao svoju ruku o njegovu košulju. Njegovi zglobovi su
krvarili i već su bili otekli. Okrenuo se prema devojci i odjednom se zbog nečega osetio
krivim. Gurnula ga je u stranu i okrenula se prema visokom momku, koji je plačući i
cvileći sricao njeno ime. Ućutkala ga je i rekla mu da će ubrzo stići kući. Prišla je
Koskinenu i tražila od njega da ode jer, kako je rekla, njen dečko je nikad ne bi
povredio.
Gledao ju je, s jednog kraja podvožnjaka, kako pomaže svom visokom momku da
ustane, i njega kako se oslonio na nju celom težinom, dok su se spoticali sve do izlaza s
druge strane i na kraju nestali s vidika. Nije bio siguran ko ga je više iznervirao, on ili
ona?

***

Koskinen je te noći pio i brojao linije na plafonu. Urlanje je odjekivalo iz stana iznad.
Finski je zvučao kao mitraljeska paljba kad su se ljudi svađali. Tvrdo „r“ i istaknuto „v“
zvučali su kao grmljavina. Do pre nekoliko godina, policija je brzo reagovala na svako
remećenje reda i mira u susedstvu, ali sad je bilo drugačije: bilo je mnogo lakše otići
negde taksijem za vikend, nego pronaći policijski automobil na ulici.
Razmišljao je o ljudima koji su živeli iznad njega. Žena je bila crvenokosa, toliko
je znao o njoj. Čoveka je video jednom ili dvaput, i nije mu se dopao. Živeli su tu oko
šest meseci i možda su, u prolazu, razmenili ukupno tri reči. Čovek bi mogao da nas
spakuje u limenku kao sardine, pomislio je, a mi ćemo i dalje pokušavati da izbegnemo
bilo kakvu komunikaciju. Koskinen nije imao devojku – ne bi to mogao da nazove tim
imenom ako bi bio iskren prema sebi – ali bio je sasvim siguran da nikad ne bi bio zao
prema njoj.
Sledećeg jutra sreo je crvenokosu ženu. Nosila je kesu sa đubretom dok se
Koskinen naginjao preko gelendera na svom francuskom balkonu i vežbao pravljenje
kolutova dima. Bradom je dodirivala svoj vrat, a koračala je obazrivo i pažljivo, baš kao
da pleše po minskom polju. Kad se okrenula prema zgradi, podigla je pogled, zagledana
u sunce. Koskinen joj je mahnuo, ali ona mu nije uzvratila.
Te noći, kad je stigao na posao, Koskinen se nije osećao baš najbolje. Uglavnom je
mogao da se kreće i radi za šankom i naslepo; sad je, međutim, bio trapav i živčan.
„Dobro znaš šta ti treba“, počeo je Nale, dok su donosili gajbe iz podruma. „Žena.“
Začuđeno je podigao obrve i jetko se nasmejao. Koskinen je mislio da Nale liči na
mopsa koji je iz zaleta udario njuškom o zid. Koskinen ga je uverio da mu je sasvim
dobro i da mu niko nije potreban, a Nale ga je pogrešno razumeo, pomislivši da voli
muškarce, pa mu je, pravdajući se, odmah stavio do znanja da je on zauzet i da zaboravi
na njega.
U stanu je opet slušao komšijsku svađu. Neko je bacao i lomio posuđe. Staklo se
slomilo na podu, tačno iznad njega, a onda je u zgradi zavladala tišina. Kad je granulo
sunce, učinilo mu se da je kroz cevi čuo kako neko jeca. Posle doručka je seo je da puši
na klupi blizu mesta gde je stajalo smeće. Posle trećeg dima, ugledao je crvenokosu
kako silazi s kesama đubreta, u kojima su zvečale prazne flaše.
„Dobro jutro“, probao je Koskinen da je pozdravi. Odgovorila mu je sasvim tiho.
Očešljala se tako da su joj šiške pokrivale desno oko, i imala je mnogo šminke na licu.
„Živim ispod tebe“, rekao je Koskinen, nespretnije nego što je nameravao.
Ubacila je kesu u kontejner. „Izvini“, rekla je na to.
„Ne treba meni da se izvinjavaš.“
Slegnula je ramenima. „Tako sam navikla. Mogu li da dobijem jednu?“
Koskinen je zapalio cigaretu i pružio joj. Ponudio joj je mesto da sedne; međutim,
ostala je da stoji.
„Da li si dobro?“, pitao je.
Izduvala je dim od cigarete. „Je lʼ si ovde dugo?“
Koskinen je klimnuo glavom.
„Zbog toga ti je važno da me pitaš?“
Nastavili su neko vreme da puše ništa ne govoreći. Duboko je uvlačila dim i dugo
ga držala u plućima. Koskinen je pućkao mimo, ne žureći se nigde. Krišom ju je gledao
smišljajući šta da joj kaže. Ali ona ga je preduhitrila.
„Koliko dugo ti je trebalo da skupiš hrabrost i popričaš sa mnom?“
Koskinen se zakašljao zagrcnut dimom.
Ona se nasmejala, dok se njemu stomak okretao kao da se vozi rolerkosterom.
„Ako mogu da pogađam, mislim da ti je trebalo nedelju dana.“
Ništa nije odgovorio.
Bacila je nedogorelu cigaretu na zemlju i zgazila je, a zatim mu pružila ruku.
„Kati.“
Koskinen je pružio svoju ruku i rekao; „Jari.“
Nasmešila mu se, a i on njoj. „Sve će biti u redu, Jari, ne misli on to ozbiljno.“
Okrenula se i otišla prema zgradi, ostavljajući Koskinena da se pita da li neko može
istovremeno da bude i ljut i napaljen.

***

Vikendi su bili vreme za opuštanje. Kad je bar bio dupke pun, nije bilo moguće previše
razmišljati. Koskinen je radio dole – iznad je bio plesni podijum s kog su ljudi silazili da
bi bili sami. I kad su svetla počela da p trepću kao znak da je vreme za zatvaranje, Nale
je, klateći se, sišao niz stepenice i stao iza šanka. „Večeras ideš ranije, hajde, kreći.“
 „Nešto nije u redu?“, pitao je Koskinen i dao pivo p jednom mladiću koji jedva da
je stajao na nogama.
Nale je spustio ruku na Koskinenovo rame. „Gospodine, imaš sastanak.“
Gurnuo je njegovu ruku s ramena. „Ne, nemam.“
Nale je, vrteći glavom, pokazao prema stepenicama. „O, da, imaš.“
Koskinen je gledao kako se Nale cereka. Pored stepenica je stajala sitna plavuša,
koja je nosila nešto što Koskinen ne bi nazvao komadom odeće – barem ne celim
komadom.
Nale ga je odgurnuo od sudopere. „Nema potrebe da mi zahvaljuješ.“
„Nema.“
Nale se namrštio. „Šta hoćeš time da kažeš?“
„Ne znam je, ko je ona, jebote? Pored toga, imam posla.“
Nale je, iznerviran, uzdahnuo. „Zove se Elise, radi u centru grada i sviđa joj se
dosta toga – a što je važnije od svega – ti!“
Koskinen ga je sumnjičavo pogledao. „Zašto?“
„Zašto? Ako ti treba odgovor na to pitanje, onda ti, čoveče, imaš ozbiljnih
problema koje ne može da izleći devojka.“ Nale je protrljao oči. „Ona kaže da ličiš na
Brusa Vilisa, možda joj se zato sviđaš, ali koga briga?“
Koskinen se namrštio. „Uopšte ne ličim na Brusa Vilisa.“
„Ćelav si“, rekao je Nale, a Koskinen je potvrdno klimnuo glavom. „To je sasvim
dovoljno.“ Nale je mahnuo Elise i rukom je pozvao da im priđe. Došetala je na uvežban,
unapred smišljen način, tako da je svakim pokretom kukova izazivala pohotu. „Elise,
ovo je moj prijatelj o kome sam ti pričao.“
Nasmešila se, otkrivši niz bisernobelih zuba, i pružila mu ruku. Koža joj je bila
glatka kao svila i Koskinen nije mogao da se uzdrži a da se ne nasmeši. „Nale mi je
rekao da imate after“, gugutala je.
Koskinen je pogledao u Nalea, koji mu je šapnuo, „Stavio sam ti nekoliko flaša u
torbu, hajde, blesavi klinci, idite malo da se zabavite.“

***

Krenuli su taksijem njegovoj kući, dok je Koskinen trapavo pokušavao da zapodene

razgovor. Ona se stidljivo smešila i odgovarala samo s jednom ili dve reči, dok mu je
mazila ramena i igrala se njegovim uvetom. Čim su stigli, gurnula mu je jezik u usta.
„Hoćeš li nešto da popiješ?“, pitao ju je, pokušavajući da dođe do vazuha.
Odmahnula je glavom dok joj je kosa igrala na ramenima. „Ne treba“, rekla je
predući kao maca, dok su joj prsti klizili po dugmićima njegove košulje. Otkopčala je
ono prvo, a ostala su se otvorila kao Crveno more pred Mojsijem. Koskinen je glasno
uzdahnuo i povukao se. Pogledala ga je u oči. „Je lʼ ti ovo prvi put?“
„Nije“, odgovorio je Koskinen. „Samo mi je… kako ti znaš Nalea?“
 Pomno mu je posmatrala lice. „Znaš ti“, rekla je uz poluosmeh, poljubivši ga u
grudi.
Koskinen je razmislio o tome što je rekla. „Šta ja znam?“
Spustila je ramena i prvi put se iznervirala. Zurila je u njega ispod obrva. Gledao je
i on u nju isto tako, zbunjen. Zatim joj je izraz lica ponovo omekšao i žena-lovac kao da
je na trenutak napravila pauzu. Podigla je glavu i pogledala ga podrugljivo, kao da je
jedini u prostoriji koji nije shvatio šalu. „Znaš ti“, ponovila je, naglašavajući te reči.
Kroz deset minuta je stigao njen taksi, a to vreme činilo mu se kao večnost.
Koskinen ju je otpratio do vrata. Izvinio joj se što je protraćila vreme, a ona je samo
odmahnula glavom i dodimula mu obraz, uveravajući ga da je već dobila pare.
U zgradi je bilo tiho. Legao je na krevet i nije zaspao sve dok se sunce narednog
jutra nije stidljivo ušunjalo.
Nale je na poslu tražio da mu Koskinen ispriča sve do u detalje, ali ovaj nije ništa
ispričao. Ponovo su radili na različitim spratovima i Koskinen je otišao ne progovorivši
ni reči ni sa kim. Uskoro mu je prešlo u naviku da puši u dvorištu. Posle nekog vremena,
Kati bi izlazila da iznese đubre uvek u isto vreme kad je on sedeo napolju, iako joj je
kesa nekad bila poluprazna. Nekad je pušila, ali ne svaki put. Ponekad je imala mnogo
više šminke nego obično. Pričali su mnogo, mada se dešavalo i da su oboje ćutali većinu
vremena, prozborivši samo reč-dve. Često ju je pitao da li je srećna, a ona bi se, umesto
da odgovori, samo nasmešila, i istog trenutka bi promenila temu.
„Trebalo bi da nađeš devojku, znaš“, rekla mu je jednog dana. „Ti si baš fin
momak.“
Nelagodno se promeškoljio na svom mestu i pogledao na drugu stranu. „Ne znam.“
Nacerila se. „Onda dečka?“ Pokazao joj je srednji prst, a ona se zakikotala. „To ti je
bolje, žene su ludače.“

***

Sanjao je da njih dvoje dele kuću, negde van Itakeskusa. Bio je to deo grada u kom nije
mogao da se čuje prevoz na putu. Video je šumu i polja. Sve sem puteva. U metrou nije
bilo prosjaka. Nije uopšte ni bilo metroa. U njegovom snu ona nije bila našminkana, ali
je bila nasmejana – od uveta do uveta.
Tresak razbijenog posuđa iznenada ga je probudio. Nagnuo se prema telefonu da
proveri koliko je sati. Bilo je tri ujutru. Navukao je pantalone, otvorio balkonska vrata i
izašao da zapali cigaretu. Kroz cevi je, kao iz daljine, čuo tiho jecanje.
Ubrzo je stigao vikend, kad je mnogo radio. Krenuo je kući putem koji je vodio
kroz podvožnjak. Na ulici nije bilo nikoga i većina svetala po okolnim zgradama bila je
ugašena. Brojao je svoje korake i išao kući vođen inercijom, pa parkirani kombi nije
primetio sve dok, praktično, nije udario u njega. Bila su to kola hitne pomoći sa
otvorenim zadnjim vratima. Vrata su bila otvorena prema stepeništu njegove zgrade.
Koskinenu se zgrčio stomak i kao da mu je nešto teško potonulo u utrobu. Dva bolničara
su silazila niz stepenice noseći nekoga na nosilima. Koskinen se pomerio kako bi mogli
da prođu i izvio vrat da bi video koga nose. Ali nije ni morao; istog trenutka kad je
ugledao kola hitne pomoći, znao je ko je u pitanju.
Tamo je ležala Kati, zatvorenih očiju, a deo glave bio joj je umotan zavojem. Beli
peškir ispod nje bio je natopljen krvlju s jedne strane. Koskinen im se primakao. „Šta se
desilo?“
Čovek je uzbuđenim glasom odgovorio umesto bolničara: „Okliznula se.“
Koskinen se okrenuo prema vratima. Muškarac neuredne kose, pijanih očiju, koji je
očigledno lagao – Koskinen je prepoznao Katinog dečka, Jarna – stajao je pored ulaznih
vrata. Bio je obučen kao hipster, a Koskinen je bio siguran da je barem nešto od odeće
na njemu, ženska odeća. Oči su mu neprestano poigravale između Koskinena i
bolničara, pitajući se ko će mu poverovati. Smislio je totalnu glupost. Koskinen je zurio
u bolničare, u jednog mlađeg i jednog nešto starijeg čoveka.
Stariji je samo slegnuo ramenima, kao da je hteo da kaže: Slušaj, mi samo
prevozimo. „Biće joj dobro za dandva. Odvešćemo je u bolnicu preko noći.“ Dali su
Jamu ime bolnice i otišli.
Koskinen se progurao pored Jama, koji je skočio unazad kao prestrašeni pas.
„Prokleto je trapava, znaš?“, tupavo se nasmejao. Koskinen je zastao okrenuvši se. Jarno
je slegnuo ramenima. „Nikad ne gleda kuda ide.“
Koskinen mu je prišao sasvim blizu. „Često to radi?“
„Da, čoveče. Video sije.“ Jarno je gestikulirao kao da hoće nešto da mu poruči.
„Da li sam je video?“
„Znaš, pričao si s njom; ona je ludača.“
Koskinen se nasmešio. „Čudno.“ Zakikotao se, i Jarno je pokušao da mu se
pridruži. „Nikad mi nije tako izgledala.“ Prestali su da se smeju. Koskinen mu je
okrenuo leđa i krenuo prema stanu. „Mora da je zbog društva u kom se nalazi.“ Popeo se
stepeništem ostavljajući Jama u prizemlju.

***

Sledeće noći ispričao je Naleu sve o Kati. Nale je, zauzvrat, ispričao nekim redovnim
mušterijama. Nije bila gužva i odlučili su da gore ostave zaključano. Ubrzo su svi došli
do zaključka da muškarac koji udari ženu – nije muškarac. Redovne mušterije – fizikalci
koji trenutno nisu imali posao, trajno nezaposleni – diskutovali su, i svako je prenosio
priču koju je on video ili za koju je čuo. Žene su govorile o bivšim ljubavima, o
muškarcima koji su uh povredili, a svi prisutni kleli su se da tako nešto nikad neće
uraditi. Žene su se, zato, kikotale i umiljavale. „Eh, to su pravi muškarci!“
Da ga je neko pozvao da im se pridruži samo nekoliko dana ranije, Koskinen bi
učestvovao u razgovoru. Sigurno bi filozofirao o tome šta treba da se radi s takvim
čovekom, kako je malo samo premlatiti ga, da je to suviše fino, i neko bi mu se smejao, i
to bi mu se dopalo, sanjarenje bi popunilo prazninu u njegovom srcu, jer dobro je znao
da pričanje nije dovoljno da se reši problem. Ali te večeri, sve je bilo drugačije.
Opsedala ga je misao da steže pištolj, s prstom na orozu koji mu se utiskuje u meso.
Posklanjao je čaše sa šanka i pričao s mušterijama, šalio se, ali bio je dalek.
U dva sata ujutru i poslednji zalutali gosti su otišli. Koskinen je zatvorio bar i uzeo
svoju torbu iz sobe. Napipao je na njenom dnu nešto tvrdo. Tog istog jutra kupio je
pištolj, od ljudi koji mu nisu postavljali nikakva pitanja i koji kao da su jedva govorili
istim jezikom kao i on, i većinu dana razmišljao je o tome koliko je pištolj težak.
Pre te noći, Koskinenu nije palo na pamet da bi ikad više mogao ponovo da nosi
oružje. Odslužio je vojsku, gde je naučio da nišani. Sve ostalo ga nije zanimalo. A kad
ga nešto nije zanimalo, to za njega nije ni postojalo. Ali crvenokosa Kati, ona je
postojala, i neko je morao nešto da preduzme.
Kad je stigao kući, privukao je stolicu uz ulazna vrata i čekao. Slušao je korake u
hodniku, računajući spratove po brujanju lifta, koji je stalno išao gore-dole. Osluškivao
je korake i brujanje lifta, znajući na kom je spratu lift stao. Neko je, zatim, tresnuo
ulaznim vratima, a onda ušao u lift. Lift je prošao Koskinenov sprat i zaustavio se iznad.
Koskinen je onda odškrinuo vrata i slušao. Ključevi su zazvečali kad su zagrebali bravu.
Koskinen se tiho išunjao iz stana, popeo se do odmorišta između spratova i čekao. Dok
je Jarno otključavao vrata, Koskinen mu je prišao.
Prislonio mu je pištolj uz potiljak i silom ga ugurao u stan. Za njima su se zalupila
vrata i oko njih je zavladao mrkli mrak. Koskinen je napipao prekidač za svetlo, a Jarno
je za to vreme pobegao u drugu sobu urlajući: „Koji đavo, koji đavo, koji đavo?!“
Koskinen je upalio svetlo u dnevnoj sobi, a Jarno se okrenuo prema njemu s licem
bledim kao krpa. Zurio je u Koskinena, u pištolj u njegovoj ruci i u prazninu u njegovim
očima. Mokraća mu se slivala niz nogavicu, a celo njegovo telo ličilo je na želatinastu
masu. Kiseli vonj mokraće mešao se sa smradom ustajalog alkohola.
Iza njegovih leđa bio je francuski balkon s pogledom na dvorište i ogradom
dovoljno visokom da ljudi ne mogu da vide šta se dešava unutra. „Otvori vrata“, naredio
mu je Koskinen preteći. Jarno ga je poslušao bez reči. Izbegavao je da ga gleda u oči i
mrmljao je nešto nešto, a reči su mu zapinjale u grlu.
„Znaš li zbog čega neki ljudi nastradaju?“, upitao ga je Koskinen. Jarno je cvileo.
Koskinen je izdahnuo glasno. „Zato što su mnogo trapavi.“
Jarno je bio prilično mršav. Koskinen je pod prstima mogao da napipa njegova
rebra dok ga je gurao preko ograde. On se čak nije ni opirao. Jecao je, ali se nije borio.
Njegov torzo već je bio van ograde od kovanog gvožđa. Zatim su mu preko skliznule i
noge, i on je pao u ambis. Čuo se kratak vrisak. Koskinen se nije nagnuo da vidi.
Okrenuo se i napustio sobu, ostavivši sve kao što je i bilo. Balkonska vrata, u kojima je
do malopre stajao Jamo, bila su prazna.
Dok je zatvarao vrata svog stana, Koskinen je zastao osluškujući. U celoj zgradi je
bilo tiho. Nije čuo nikakav vrisak niti zavijanje sirene kola hitne pomoći, sve do jutra.

***
Posle tri dana Kati se vratila iz bolnice. Oči su joj bile crvene kao i kosa, a dok je
izlazila iz taksija, nije pogledala gore. Jedva je hodala, vukući noge. Sve je bilo tiho:
njena vožnja liftom i ulazak u stan, ali onda je, trenutak kasnije, briznula u plač, jecajući
neutešno. Koskinen ju je slušao uvežbavajući šta će da joj kaže. Zabolela ga je njena
patnja.
Kad je kucnuo na vrata, prestala je da plače. Čuo je njene tihe korake kako mu
prilaze i zastaju. Ali nije odmah otvorila vrata. Pogledao je kroz špujunku i video je
kako nepomično stoji pored vrata. Obrisala je oči i uhvatila kvaku. Otvorila je vrata na
kojima je stajala reza.
Koskinen je osetio kao da ga nešto probada u grudima. Promucao je. „D-došao sam
da vidim da li si dobro.“
Šmrcala je. „Nisam.“
Oslonio se na drugu nogu. „Mogu li da ti pomognem?“
Odmahnula je glavom, izbegavajući da ga pogleda u oči. „Ne.“
Snuždio se i zakoračio unazad. „Izvini što sam ti smetao“, rekao je i krenuo prema
stepenicama. Gledala ga je kako nežno podiže ruku u znak pozdrava. Kati je zatvorila
vrata, ali Koskinen je čuo kako je škljocnula brava kad ih je ponovo otključala. Ovaj put
je širom otvorila vrata.
Seli su jedno preko puta drugog u dnevnoj sobi. Nije ga ponudila nikakvim pićem,
a ni on nije ništa tražio. Izgledalo mu je da su dugo tako sedeli. Koskinen ju je pažljivo
gledao, videvši da je upadljivo smršala. Njeno telo postalo je sićušno, ramena
pogrbljena. Kosa joj je bila prljava, a obrazi upali.
„Zašto si tako tužna?“, upitao je. Rečenica mu je poletela s usana istog trena kad
mu je pala na pamet, i odjekivala sobom poput zaglušujuće ekspolozije.
Najzad je prošaptala: „Šta?“
Nagnuo se prema njoj. „Sad si slobodna. Zašto si tužna?“
Celo lice joj se zgrčilo i borila se da ne zaplače. „Smrdljivi gad.“
Klimnuo je glavom. „Jeste. Bio je smrdljivi gad, on…“
„GOVORIM O TEBI!“, vrisnula je, a u njegovim ušima sve je počelo da bruji
strašnije od ičega što je čuo u životu. Obrazi su mu goreli, a noge su počele da mu
klecaju. Izgledao je zbunjeno, što ju je dodatno razbesnelo.
„On. On me je voleo“, prosiktala je.
Odmahnuo je glavom, ne verujući svojim ušima.
Ona je potvrdila, suze su počele da joj liju niz lice. „Voleo me je. Ne bi mi učinio
ništa nažao. Samo je imao lošu narav. A ja sam mu rekla – pošto je došao da me poseti u
bolnicu – rekla sam mu da ide bestraga. Da crkne što se mene tiče. To sam mu rekla, i
sad, eto, skočio je s balkona.“ Počela je glasno da jeca. Koskinen se i pitao da li bi
mogao da je zagrli, onda bi shvatila da je sve u redu. Šmrcala je, jecala i štucala
istovremeno. „Zašto je to, pobogu, uradio?“
„Bio je pijan“, najzad je progovorio Koskinen. „On je bio pijanica i kreten, i nije te
zaslužio.“
Kati je ustala. „Gubi se“, prosiktala je. „Marš napolje, smesta.“
 Koskinen je ustao. Iako to nikad ranije nije uradio, ovaj put se nagnuo nad njom.
„Samo sam…“, počeo je, pa se zaustavio. „Samo hoću da ti pomognem.“
Prstom je pokazala prema vratima. „Nikad nisam tražila tvoju smrdljivu pomoć. Šta
ti umišljaš? Jebeno se gubi odavde.“
Koskinen je krenuo prema vratima. „Ne shvatam“, promucao je. Nakrivila je glavu.
„Ne razumem žene. U vezi ste sa ovakvim ljigavim govnarima koji vas mlate svaki dan,
a vi samo stavite više šminke i pravite se da to niko ne primećuje. A onda, kad neko
pokuša nešto da učini, sve što radite je da kukate i cvilite za nekim ko vas je
maltretirao.“ Osetio je da u njemu nešto gori i izbija na površinu. „Sviđa ti se to, je lʼ
da? Baš to voliš? Voliš da se plašiš? Mogu i ja da te uplašim. Nema ničeg lakšeg.
Najprostija stvar na svetu. Znaš li šta je teško? Ljubav. Ljubav je prokleto teška.“
Njegov dah je goreo, a ruke je stisnuo u pesnice. Zaćutao je i duboko udahnuo. Pogledao
je svoju ruku, a zatim je kroz njega prostrujao drhtaj krivice.
Ona se pomerila. Njena leđa dodirivala su staklo između sobe i balkona. Stajala je
na istom mestu gde je stajao i Jamo, i bila je jednako uplašena. Pitala ga je, plačući: „Ko
si ti?“
Koskinen je promislio. „Ja sam samo jedan fin momak.“
Nestao je u hodniku, zatvorivši vrata za sobom, dok se Kati sručila na pod i ridala
što je mogla tiše, u dlan svoje šake.

***

Sedeo je u stolici i pušio, kako mu se činilo, satima. Zurio je u zidove i ispravio leđa.
Noge su mu bile sasvim utrnule, ali to mu nije smetalo da ustane. Kati se plašila njega.
Njega. A zbog čega? Jer joj je pomogao.
Gore se čulo komešanje. Još plakanja. Neki glasovi. Načuljio je uši. Jedan glas,
Katin. Pričala je telefonom. Kad je ustao, noge su mu se iskrivile i vrisnuo je od bola.
Pažljivo se popeo na stolicu i okrenuo jedno uvo prema plafonu. Jecala je žaleći se
nekome. Iako nije mogao da razazna reči, čuo je da je pomahnitala. Onda je, jasno i
glasno, čuo kako izgovara: „Pomozite mi.“ Vrata od balkona su kvrcnula i vetar je
nadole poneo njeno teško disanje.
Koskinen je ponovo seo i ispružio noge. Ako je nekoga pozvala, taj će se i pojaviti.
Pre ili kasnije. Trajaće možda duže od naručivanja taksija. Ma, pomislio je, ako ona nije
u stanju da vidi, videće drugi. Mogu da dođu kod njega, rekao je sebi, i mogu da pričaju.
Nek kažu šta žele i nek upere prstom ako im je to potrebno – ali znače. Znače, duboko u
sebi, i misliće na to. Uradio je pravu stvar za nju. Na kraju, ko zna, možda će i ona to
shvatiti. Jednom će se probuditi i neće ga se više plašiti. Pogledaće oko sebe i shvatiće
da više ne mora toliko da se šminka, ili hoda na prstima, krijući se od sopstvenog života.
Razumeće jednom i ona.
On je samo hteo da pomogne.
 KRISTIJAN LUNDBERG
DIVLJI, OKRUTNI GRAD
Malme

Treba da krenemo od samog početka.

Naša priča je sasvim jednostavna. Baš kao i život, nema ni početak ni kraj.
Nalazimo se u Malmeu, jednom od najvećih predgrađa Kopenhagena. Ovo je priča o
smrti. Smrt je u srži svega. Sve priče o životu i ljubavi u sebi sadrže seme smrti.
Oni koji će uskoro umreti, spremaju se za taj trenutak. Čitaju i pišu, dišu i
posmatraju. Oni koji će uskoro umreti odlaze na putovanje. Tuširaju se kako bi bili čisti,
pažljivo se peru da bi lepo mirisali. Drugi pišu svoj testament, koji već dobro znaju,
danima, nedeljama pre toga. Treći s najvećom pažnjom mere količinu lekova ili droge
koja će im pomoći da lakše nestanu. Znaju kako će da ubrizgaju otrov u venu,
zamišljajući kako će im se zamagliti pred očima, i kako će nekoliko trenutaka posle toga
ceo svet da postane crnilo i tama. Sve na trenutak visi o koncu: život i smrt. I nama, koji
smo još ovde, i njima, koji su odustali od svega.
Iz Vestra Hamnena24, ove zajednice u zajednici, vidi se kako Kopenhagen svetluca,
kao niska dijamanata u noći. Četvrti koje je Nils Forsberg voleo, bile su one u blizini
trajektnog luka koji je ukinut, blizu Nihauna, u gnezdu starinskih pivskih pabova u
kojima su policajci iz Švedske mogli da se napijaju do iznemoglosti.

***

Svi živimo u istom prostoru. I mi i nevidljivi ljudi. Sve ono što tvori grad sa svim
njegovim zvucima i odjecima, s prošlim vremenima, i vremenima koja će tek doći, grad
stvaraju snovi i nade, oni koji su se rodili i oni koji su pomrli. Svi smo ovde. Ovo je
priča o osećanju krivice i o iskupljenju, o nadi i očaju.
Mi smo ljudska bića. Živimo, dišemo, volimo. Mi ćemo nestati. Vi ćete nestati. Mi
smo jedni drugima odrazi u ogledalima.
Oni koji će umreti osvrću se po sobi, češljaju, ljube svoju decu, povlače vodu u
toaletu. Oni su ti koji znaju da će umreti, koji čeznu za smrću, za velikom plišanom
tišinom, poslednjim bleskom vreline za kojim nastupa ona konačna, večna utihlost. A
oni koji žele da žive, rade sve što mogu da ostanu, i plaše se te velike tmine koja nas sve
okružuje. Svi mi ličimo, kao što liče dan i noć u jednom gradu, ličimo onoliko koliko
ljudi mogu da nalikuju jedni drugima. Naša priča mora da počne upravo tamo: u gradu,
opisom divljeg grada, grada divljaka, ako želite. Iz daljine, i visoko iz vazduha, možemo
24 Deo Malmea, veoma eksluzivan. (Prim. prev.)
da ličimo na insekte, na bubašvabe, na gmizavce. Živimo udaljeni jedni od drugih. U
predgrađima se pale svetla, lagano, jedan po jedan prozor zasvetli. Jutro je, nekome
prvo, a nekome poslednje, a u sredini se svi mi srećemo. Međugradski voz kao raketa
leti između Malmea i Kopenhagena, prodirući u jutro kao užarena strela.
Život.
Svi udisaji stvaraju životni lanac vremena. Znamo da nas izjeda glad kojoj ne
možemo da umaknemo, a pretvaramo se da nas se ona ne tiče. Da je baš sve kao što bi
trebalo da bude. Da nam se ne računa to vreme, da nas ne brine vreme. Jer svakim
dahom, svakim danom koji osvane, mi smo, mic po mic, sve bliže, i jednog dana, koji je
isti kao ovaj danas, stojimo suočeni licem u lice sa svojim nestankom. Šta onda sve ovo
vredi, čemu služi? Ničemu.
Smrt nije stranac koji se bez najave pojavi u vašoj sobi. Smrt ne razmiče zavese
otkrivajući prazno dvorište. Smrt se ne pojavljuje kao senka koja postaje sve mračnija, i
na kraju crna, kao modrica koja postaje sve tamnija. Smrt je samo drugačija vrsta svetla.
Dešava se da Nils Forsberg ovako razmišlja. Da, s druge strane, možda postoji neko
drugačije, tamnije svetlo, a našim očima je potrebno neko vreme da se priviknu. Ne
razmišlja on ovako stalno, uglavnom ne misli uopšte, samo želi da nestane, žudi da se
istopi od pijanstva, do umiranja. I u sredini dana, jutra pevaju svoju gradsku pesmu. Sve
što imamo biće nam oduzeto, a smrt može da dođe noću, kao lopov, kao strela, iz
daljine.
Život.
Nežan i krhak kao žilice u jesenjem lišću, snažan kao puls koji tvrdoglavo bije, jak
kao vera, jači od ljubavi.
Voda u kanalu je mirna, providna, zelena kao bistro staklo. Svaki deo grada
povezan je nekim mostom. Malme je grad okružen vodom. Ulična svetla železničke
stanice. Taksi stanice. Praznina određenih trenutaka. Ljudi koji na biciklima prenose
pakete i poruke oduzimaju i najmanji trenutak odmora između nade i beznađa. Sve se
kreće; grad diše i pulsira.
I evo nas, vrtimo se, besmisleno.
Evo nje, ona će umreti ovog jutra, i sprema se, planira nekoliko sledećih sati,
pokušavajući da se seti imena, ljudi i mesta. Ona zna da je kucnuo njen čas, da je
istrošila svoje vreme. Na brzinu se češlja, uklanja ostatke hrane između zuba. Tačno zna
koliko duguje i koliko mora da plati. Ne može da se oslobodi toga. Njen dug raste sa
svakim udahom, a ipak nema ničeg novog u tome, navikla je da je neko lovi, ona je plen.
Više ne zna kakav je osećaj kad te neko lovi.
Povlači se i gubi tok misli. Više nije u stanju mimo da misli. Ne postoji nikakav
utabani put kojim može da krene, niti put koji može da ostavi za sobom.
Dug.
O tome je reč.
Dug.
 Da mora da plati, a ne može. Ona, koja mora da umre, pokušavala je uzalud da
izmiri dug, nudeći se kao mazga. Rekla je: „Mogu ja to da popravim, izdržaću ja to.
Znaš ti da mogu da izdržim pritisak.“
Bilo bi tako prosto, samo prevoz od Kopenhagena do Hesleholma, ali ispostavilo se
da je i to uzalud.
Ona se bila ponadala, i to je bila slamka za koju se držala, da će uspeti da odloži
svoj dug tako što će preneti kilogram amfetamina do glavnog dobavljača. Ponudila je
prevoz robe iz Poljske u Švedsku, ali i to je bilo nemoguće. Blago rečeno, na njenom
„računu poverenja“ nije bilo više nikakvog kredita. Ištvan je nepredvidiv, ali sigurno nije
ni velikodušan, niti ume da oprašta. Još uvek joj fali hiljadu kruna. Nije to veliki iznos.
Ali svaki put kad bi uspela da uštedi bilo šta, novac bi joj odmah nestao. Uvek je bilo
nečega što je morala da nabavi. Problem je bio u tome što je novac, doslovce, klizio kroz
njene prste, i zato su joj trebale tablete, da bi bila u i stanju da radi i da uštedi; međutim,
bilo joj je potrebno sve više i više tableta.
To je krug zla. Ona je učesnik u nemilosrdnoj borbi, I ali za razliku od pacova, ona
to radi svesno – što pogoršava stvari. Svesna je da je to borba bez kraja i konca. Samo
trči. Ona, koja mora da umre, oblači se. Misli na svoju majku koja još spava, vidi je u
svojoj glavi dok leži u krevetu i diše. Ona, koja mora da umre, ne može da prestane da
misli na to koliko voli svoju majku, i na to koliko bi volela da joj pruži sve što ona želi:
ćerku. Želi ćerku koja će se vratiti u život i koja će da napusti ovaj svet senki. Oživeti.
Postati čovek, barem na kratko vreme. To je za sada jedina želja njene ostarele majke: da
vrati svoju ćerku.
Još nema saobraćaja, ali grad se neprestano menja. Zbog radova na putu, saobraćaj
zaobilazi Eksersisgatan tokom ranih jutarnjih časova. Prema izveštaju Sekretarijata za
saobraćaj, radi se na manjoj popravci dovoda gasa. Kvarovi se dešavaju stalno, i sve je
sklono promeni.
Ona, koja mora da umre, misli na prethodni dan, kad se desilo ono čega se toliko
dugo plašila; drug iz škole pokupio ju je s ulice. Nije ga prepoznala sve dok nije bilo
kasno.
On se zove Rikard. Seća ga se iz škole. Uvek je sedeo u prvoj klupi, podizao ruku i
ulizivao se nastavnicima. I tad je bio kreten, prava svinja. Ni on nju nije prepoznao,
platio joj je za pušenje bez kondoma. Ona je gotovo jedina koja pristaje to da radi.
Svi znaju da ona to radi. Nema potrebe da se reklamira. Njoj to više čak i ne smeta.
Nije istina da postoje krugovi u paklu. Sve je jednako beznadežno i crno. Pošto je
povratila Rikardovu spermu, odmah pored groblja, pomislila je po milioniti put da mora
da prestane sa svim što radi. Neće više, rekla je sebi. Iz očiju su joj krenule suze i još joj
je bilo muka od bljutavog ukusa sperme. Ona, koja mora da umre, zna da je kraj
neizbežan, da sve mora da se svrši. Da li će umreti od svoje ruke ili će je dokrajčiti
nesrećan slučaj, svejedno je, jer umorna je, umorna je do srži. Tog jutra je u ogledalu
videla kako je posmatra neko ko liči na duha: bila je to lobanja prekrivena tanušnom
kožom. Videla je loše zarasle rane, ožiljke svuda po nadlakticama. Zurila je u te
nezalečene vene koje su vijugale po njenim rukama. Ona više i nije ljudsko biće, samo
što ne zna da imenuje ono što je postala. Gmizavac.
Bubašvaba.
Verovala je da je baš to. A onaj koji će obaviti posao smrti, tog jutra, miran je i
metodičan. Ne žuri, ruka mu ne okleva, nikad. Davi je, bez ikakvog napora. Ne, nije on
strastven čovek, već staložen i proračunat. Znao on dobro šta radi.
Ipak, sve traje duže nego što je očekivao. Ona se opire – neka vrsta pasivnog,
beznadežnog otpora. To je neopisivo uzbudljivo, i on ne može da se obuzda, te malo
olabavi stisak, samo da ona udahne, na brzinu, tako da ne može da vrisne, ali da uzme
toliko kiseonika da izdrži još nekoliko sekundi. Puls mu se neznatno ubrzava, ne mnogo,
ali dovoljno da je zgađen svojom slabošću. Završava svoj zadatak, svoj posao. Nervira
ga pojavljivanje iznenadne slabosti – nije odoleo nagonu. Ceo posao traje samo nekoliko
minuta. Voleo bi da je mogao još malo da prolongira to vreme. Ubica joj prekriva telo
ćebetom, ne zato što ima ikakva osećanja, niti zato što otkriveno telo mrtvaka govori o
neizrecivom – baca ćebe preko nje samo iz navike. Zatim, kotrljajući ga, ubacuje leš u
kariranom ćebetu na zadnje sedište automobila. Nemaran je. Čini mu se nemogućom i
sama pomisao da bi ikad morao da vozi automobil u policiju zbog prikupljanja dokaza u
istražnom postupku. Iako je žensko telo prekriveno mnoštvom DNK tragova, on zna da
nema njegovih tragova niti bilo čega što će ga otkriti; ostaće na slobodi. Ješće kad bude
gladan, piće kad je žedan. A sad je uzbuđen na neobjašnjiv način, tako da mu celo telo
podrhtava iznutra. Kad bi bio kao Bog! Sloboda donosi osećaj zadovoljstva. Mimo sedi
u automobilu još nekoliko trenutaka, duboko diše, misli na leš pozadi, i usredsređuje se
na prisutnost, oseća kako ceo svet diše drugačije od njega, intenzivno i vatreno. Počinje
da se menja, postaje sve grublji, poput životinje je. Tome je i težio, da se uskladi sa
svojim instinktom.
Potrebno je vreme pre nego što može da se nazre obrazac. Različiti delovi ne čine
celinu, nisu uočljivi, mada je očigledno da jednostavno često postaje složeno. Rešenje je
uvek prosto, gotovo banalno. Nama je potrebno duboko, kompleksnije objašnjenje. Ali
ono ne postoji. Sve ima veze sa željama i potrebama. To je kao kad se neko ko je
boravio u mračnom podrumu, iznenadi kad izađe na blistavo dnevno svetlo. Znate šta da
očekujete, možda i šta ćete da osetite, ali u tom trenutku, kad se svet pojavi – ne vidite
ništa. Zaslepljeni ste, bačeni na zemlju, pokrivate rukama oči štiteći se od jakog svetla.
Tako izgleda istina. O tome svedoče nemilosrdni biblijski tekstovi, o kao mač prodornoj
istini, koju je skoro nemoguće preživeti. Morate da umrete da biste zauzeli mesto u
večnom životu. Zato: bolje žmirkajte nego da ostanete slepi, bolje je da vas izaberu,
nego da vas isključe.
Nils Forsberg je u jednom od pisama ocu Pjetru, svom bivšem prijatelju, napisao
šta je razlog što više ne može da veruje: Mislim da to ima veze s nekom vrstom
tvrdičluka, ta tvoja vera, tvoja samouverenost – da mora da postoji odgovor, nedostižan
onima koji još žive na ovom svetu. Da, u pravu si. Ja sam kukavica. Moj put je put
kukavice, ali na ovaj način zavisim samo od sebe. Znao je Nils da nikad neće poslati to
pismo, da ono nikome ništa ne bi značilo, ali da je najvažnije bilo to što je zabeležio
svoje misli; te reči bile su njegov odraz u ogledalu.
To je istina. Mogao je da sagleda sebe jer je pisao. Misliš da poseduješ pravo na
istinu, i kroz viziju svoje vere od svakoga praviš izuzetak. Pljujem ti na to! Otac Pjetro
je neko kratko vreme bio njegov otac, njemu se ispovedao. Stari sveštenik, prognan na
sam rub sveta, bio je Forsbergov put prema crkvi, prema onome što je tad mislio da je
svet. Ali onda se pojavio pravi svet i promenio sve. Svet u kome je smrt napadala, kao
mrlja mastila koja napada list papira. Više nisu postojale nikakve granice između
unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta.
Telo i duh.
Grad je Malme.
Godina je 2008.
Stara godina za sobom je ostavila samo nerazumne tragedije, nesreće koje su mogle
da se spreče, pre nego što je samrtni točak počeo da se okreće.
Sad je januar mesec. Mesec kad sve stoji u ravnoteži. Kad je za sve suviše kasno ili
suviše rano.
Nekoliko smrti desilo se za vreme veoma kratkog perioda, i na malom geografskom
području.
Svi su zanemeli.
Javnost. Policija. Mediji.
Okrutnost. Besmisleni zločini. Agresivnost puna zla. Sve je postalo kao neki grozan
svrab koji ne može da se umiri.
U štampi sve vrvi od besmislenih nagađanja, a mnoga od njih podstiče Aleksandar
Hofman svojim zapaljivim tekstovima. Raste osećaj uznemirenosti među građanima, što
se uvek dešava kad, već ionako slabi, postanu još slabiji. Onda se sve zakotrlja, započne
svoj život. Postoji mali deo veće slike, koju u početku ne možeš da vidiš, obrazac koji ne
možeš odmah da dešifruješ. Svetlost istine zaslepljujuća je, nije je moguće pojmiti.
Mesto zločina moglo bi da se poredi sa arheološkim iskopinama. Hoćeš da znaš šta
se desilo i ko je umešan. Ima tragova, predloga, ali i osećaja da se mnogo toga skriva.
Svet je zagonetka koju treba rešiti.
Svet je zagonetka koju treba rešiti. Svi postajemo manje ili više sumnjivi. Krivica
je bolest, zarazna, prenosna. Onaj ko okrene glavu, onaj ko počne brže da priča, onaj ko
se smeje činjenicama i neprijatno mu je.
Nils Forsberg završava svoje pismo ocu Pjetru: Više ne postoji nijedan jedini razlog
da ne kažem glasno, hoću da kažem jasno sve što mislim. Svi završavamo, kao što svi
znaju, u ćorsokaku, kažemo jer nemamo snage da kažemo istinu! Istina nas ne oslobađa,
već nas čini usamljenim.
Naravno, mogu da se pronađu socijalni i moralni razlozi zašto određena osoba
postaje ubica. Postoje i psihološki modeli. Pitanja „zašto“, Nilsu Forsbergu kristalisala
su se u „zato“: u pohlepu, užas – jer je bilo moguće, jer je neko mogao da ubije.
Januar je mesec kad sve visi o koncu, kad ishitrene ili dobro promišljene odluke
imaju čudnovate posledice. Možete da dopustite sebi da se oslobodite, ili samo da
poreknete sebi pravo da pokažete svoju mračnu stranu. I da šutnete još jednom nekoga
ko leži na podu, ko se prepušta bez borbe. Da uđete u to ili da ne uđete. Nasilje se oseća
u vazduhu: potisnuta mržnja je kao gusta magla koja naleže na sve bulevare i trgove po
gradu.
Život je nepravičan i okrutan, baš kao i vreme. Gradovi rastu, gradovi nestaju, deca
stare, zvezde padaju i sagorevaju. Sve je u pokretu, jedino što je nepromenljivo je pravo
osećanje besmisla. Putujemo nekud, a ne znamo zašto.
Nas žive razdvaja nevidljivi zid. Ostani ili idi. Nikad se i ne dodimemo, samo
okrenemo lica jedni od drugih, zagledani u zemlju.
Na kraju, o tome se i radi. Neki nestanu, dok su drugi još uvek tu. Gravitiramo
zemlji, kao da nosimo neki veliki nevidljivi teret. Mrtvi mogu da se okreću u vremenu,
mogu ponovo da budu stvoreni, da budu deo nečeg novog, može im se dati pravda za
kojom žude, a onda će i samo sećanje na njih nestati. Osnovni problem je u tome što ne
postoji ta pravda, nigde je nema. Mi ne možemo da vidimo celu sliku, već samo njene
delove. Mi u mraku samo opipavamo jedni druge. Ubica ostaje sam, i proganjaju ga
slike dok u njegovom telu vri krv. On je to što jeste, krvožedan stvor bez ograničenja,
alav do srži. Iako zna da je to pogrešno, poriv za zlom je sveprožimajući, i on nije u
stanju da mu se odupre. Ta bolest je kao nevidljiva rana koja nikad neće da zaceliti, ona
je kao nepodnošljivi svrab koji ne sme da se počeše.
Da li ovako postajemo ono što je trebalo da budemo? Nils Forsberg sumnja u to, on
još veruje, makar, u trunčicu milosti, u promenu, u to da život nije zaglavljen u
nepromenjivosti.
Nils Forsberg je već probio nekoliko granica. Nije to uradio svesno, već se
spontano dogodilo mnogo toga što je uticalo na njega. Moguće je da je nekada davno bio
dovoljno slobodan da bira šta će da radi, ali to više nije bio slučaj. Odustao je od
slobodnog izbora i prepustio se nužnosti, bacakan tamo-amo, išao je stazama za koje
ranije nije znao da postoje.
Nils Forsberg je odabrao da zadrži svoj posao, iako je već odavno trebalo da ga
napusti. Morao je da ostavi mrtve da brinu o mrtvima, a trebalo je da ostane sa živima i
da živi. Kad je prvi put preneo drugome vest o smrti, trebalo je da odbije. Mogao je
samo da kaže da on nije glasnik smrti, i nek se živi i mrtvi staraju jedni o drugima, nek
njega ostave na miru.
Ali ko bi, dođavola, onda bio taj glasnik?
I uvek je bilo tako. Smatrao je da je sve što je radio njegova odgovornost. Umišljao
je da ume da se nosi sa svetom bolje nego njegove kolege. Sve je bolje od onog kad je
Nils Larson došao, gazeći svojim teškim koracima, i rekao, „Tvoj dečak je mrtav, pao je
na šine…“
I kao da je sve još tu, sve misli su prisutne, duboko u njemu, sahranjene u talogu. I
svaki put kad krene u akciju, sve se uskomeša iznutra, kao kad baciš kamen u vodu, i sve
se zamuti.
On živi u sivoj zoni, nije ni živ ni mrtav, ali je pomalo i jedno i drugo. Pogledao se
u ogledalu u kupatilu, i na jedvite jade prepoznao lice koje ga gleda. Desi mu se da mrzi
to što vidi. Nova godina je prošla, noći su duboke i mračne, dani kratki kao dah, sivi i
neprijatni. Nils Forsberg oseća izvesno zadovoljstvo u tome što odustaje, što priznaje
poraz, što dopušta sebi čak i samosažaljenje. Zna da pada – da se pozovem na njegovog
omiljenog autora Erika Hermelina, koji u jednom od predgovora persijske poezije piše
otprilike: da biste se vratili, prvo morate da padnete. A Nils Forsberg je već toliko puta
pao, samo više uopšte nema snage da se podigne. Nils uvek nosi svoju priču sa sobom,
usput se priča i menja. Niko više neće da sluša ni njega ni njegove priče.
Jutarnje vesti u Malmeu izeštavaju o tri provale u jaslicama; četiri osobe su
uhapšene u ukradenom automobilu; dvanaestogodišnja devojčica, koju je otac isterao iz
kuće – trči i plače po dvorištu ispred zgrade; sredovečni muškarac pronađen je mrtav u
parkiranom automobilu u Ulici Oštra Forstadsgatan. Sedeo je s glavom naslonjenom na
volan. Obdukcija ukazuje na to da je bio mrtav najmanje dvanaest sati pre nego što su ga
pronašli, što znači da je prethodnog dana, za vreme radnog vremena, sedeo mrtav za
volanom u prometnoj ulici usred Malmea. Sve se stalno komeša. Iako donekle ličimo,
jer smo ljudska bića, ipak smo stranci. Devojčica je zaspala kasno po podne, njenog oca
su odveli preko noći, a provale u jaslicama nisu rešene.
Smrt čeka.
Smrt čeka svoju priliku.
Čekanje je sve, sve se vrti oko širom otvorenih vrata. Ono što pouzdano znamo
jeste da nas vreme pažljivo drobi, čeka dok ne završimo sve ono što treba da završimo,
dok ne uradimo sve ono što je nevidljivim slovima zapisano u knjizi života.
Vreme.
Kapljice vremena, kapi vremena. Vreme buši, kleše duboke linije na našem licu.
Otrov koji smo uzeli napustiće naše telo u trenutku kad naše telo bude uzeto. Mi smo
kao crne baklje u svetu slučajnih svetlosti. Onaj koji će uskoro umreti ulazi u autobus,
loguje se preko interneta u banku, čeka da se na semaforu upali zeleno svetlo. Sve teče
kao da se ništa naročito neće desiti. Onaj koji će uskoro umreti uzima stvari iz
zalagaonice, pokušava da se izbori sa gadnom prehladom.
Policijska stanica dole, pored Slusplana, desno od kanala, uvek je u mraku. Sad je
ono doba, tačno između noći i jutra, i grad se polako budi, otkrivajući svoje noćne tajne.
Pada kiša pomešana sa snegom. Svetla blistaju u vodi u kanalu. Dole, kod Midhema,
pored benzinske pumpe koja radi dvadeset četiri sata dnevno, širi se vatra pored zida, u
zapuštenom području punom đubreta. Troje-četvoro beskućnika, koji su ovo mesto
koristili kao sklonište, sada odlaze, ostavljajući vatru za sobom. Spotaknu se uz
Lundavoken kao neki duhovi koji slute na zlo, dok idu prema gusto izraslom žbunju,
tačno preko puta Hedbergove prodavnice automobila. Onda je sve ponovo isto: oštar
smrad zapaljene plastike, vlažnog lišća, otpadaka iz restorana brze hrane. Užegli smrad
urina, alkohola, trule hrane. Troje od četvoro, koji beže od vatre, neće dočekati februar,
taj mesec Boga smrti. Najmlađeg će pronaći mrtvog u kapiji u Zenitgatan ulici, odmah
pored škole. Život je pokret. Mi možemo tako malo da učinimo. A stvorili smo svet koji
se okreće protiv nas.
Malme je treći najveći grad u Švedskoj.
 Grad neprestano raste, u stalnom je kretanju. Granice između Kopenhagena i
Malmea sa svakom godinom postaju sve bleđe. Prevoz je sve brži – sve može da se
preveze. Ogromne sume novca idu iz ruke u ruku. Ekonomija, požuda, želja, kreću se
slobodno, kao podvodne struje. Na površini se vide talasi, ali nikad jaka struja, kao ni
krupna riba.
Zvezde se najbolje vide u sivilu; izdaleka se čuje sirena ambulantnih kola. Sve je
sadržano u svemu. Čak i haos stvara svoj obrazac, kao onaj iz kaleidoskopa. Dole u
Rosengordu, u jednom podrumu je požar. Poslednjih nedelja bilo je nekoliko požara,
skoro uvek po podrumima, nastalih od šibica i alkohola. Agencija za iznajmljivanje
stanova ispraznila je sva skladišta, u njima nije ostalo više nečeg vrednog, ničega što bi
moglo da gori. To znači da su ljudi donosili otpatke i palili ih. Zašto? Odgovor je: zato
što su mogli.
Automobil osiguravajuće kompanije pravi krugove, ide sporo po tesnim ulicama.
Naredili su im da se ne zaustavljaju, da ne napuštaju svoje automobile, već da zovu
dežurnu patrolu na bilo kakav znak nevolje. I svi su zbog toga neraspoloženi, imaju
osećaj da se previše izlažu opasnosti. Podele postaju sve oštrije, a razlika između njih i
nas sve jasnija.
Prozori u hodnicima dobro su osvetljeni. Grad je opkoljen svojim stanovnicima, a
kroz centar grada šetaju duhovi i fantomi.
Tada se proširuju vatre koje vetar nosi prema istočnom delu grada. Noćni radnik na
benzinskoj pumpi Statoil uključuje zvono za alarm za Vatrogasnu stanicu, i kroz
nekoliko minuta se benzinska puma i restoran brze hrane zatvaraju. Blokiraju i gornji
deo Lundavokena25. Dve velike dizalice prepreče ulicu. Jedan usamljeni policajac
usmerava ostatak saobraćaja. Oblaci su sve gušći i počinje pljusak. Ovaj sivi, bedni grad
nema milosti. Ovog dana, u ovom gradu.
Jutro zatiče Nilsa Forsberga za kuhinjski stolom. Niz bradu mu curi pljuvačka.
Forsberg nikad ne sanja. Mesto toga, upada u duboke crne rupe, a snovi se odvijaju
drugima, na drugim mestima. U njegovom telu ima mnogo alkohola, koji traga za
njegovim žednim ćelijama koje bi ponovo da se zasite, celo telo mu se trese i drhti.
Vremenom, alkohol će da ispari. Vreme je naš jedini prijatelj. Ono stalno ide, žuri poput
okeana. A u njemu, sve se trza i kida, a on to ne može da vidi niti može da shvati. On je
kao živi mrtvac, kao neki otpadak. Najvažnije je vreme. Ono nas menja, uči, samo ako
slušamo.
Na kraju, sve se svodi na jedno pitanje: Kome pripadamo? Automobilu? Poslu?
Alkoholu? Drogi? Dozvoljavamo sebi da budemo poraženi, pobeđeni, osvojeni,
poniženi, prebijeni. Nils Forsberg jedino to i može sebi da pripiše i prizna: nešto ga
poseduje. Njegov život na trenutke izgleda kao da gori. Blesne kao zvezda u crnom
prostoru, uruši se i nestane, uz slabo šištanje, kao kad se upaljena šibica umoči u vodu.
Zašišti, a onda sve utihne.

25 Ulica u Malmeu. (Prim. prev.)

 „Čak je i vreme stvar politike“, rekao je jednom Mats Granberg. Forsberg mu je
odgovorio nešto glupo, da ne kažem besno. „Aha. I šta, dođavola, mogu da učinim?“
Kako uopšte nešto može da se prigovori? Sto znači da je Forsberg samo pokušao da
shvati ono što mu je prijatelj rekao. Znao je i da ne može da prihvati tako nešto. Neće da
bude čovek. Sve njegove greške, svi promašaji, živeli su svoj nezavisan život, kao neki
odvojeni ekosistem unutar Forsbergove svesti, i leteli su u njemu, uzburkani.
Radeći svoj posao, Nils Forsberg je video toliko mrtvih ljudi da im više nije znao
broja. Zaticao ih je svakojako, godinama.
Decu i odrasle, muškarce i žene. Svi mrtvi su, međutim, nosili isti teret. Njihove
duše lebdele su bestežinski, dok ih je sećanje (onih koji su ih se sećali), prikucavalo za
zemlju. Izgledalo je kao da postoji nekakva posebna energija oko mrtvih. Iza ubijenog
čoveka ostala bi vrpca iz koje je virilo nekoliko labavih niti. Okolnosti koje nisu
razjašnjene proganjaju nas, traže odgovor. Nils Forsberg je živeo u mračnom lavirintu,
opipavao je sve oko sebe, i nije pronašao ništa, čak ni tračak svetla. Samo su glasovi
mrtvih tražili odgovore, plakali su kad god bi pokušao da spava, ili kad bi dopustio
svojim mislima da lebde. Nije bio jedini koji je ovo proživljavao, znao je da i policajce
proganjaju duhovi, iako su oni retko kad pričali o tome. I sve dok neko ne bi progovorio,
taj problem nije ni postojao. Izveštaj policije bio je, u najboljem slučaju, kao neko sporo
putovanje: dva koraka napred i jedan unazad. U najgorem slučaju, istraga je bila
marširanje u mestu. Često je to bio pokušaj da se nađe balans između ludila i discipline.
Ovu frazu je Forsberg ponavljao svima koji su hteli da slušaju: „Ludilo i disciplina! I
sve što imamo jeste disciplina! A gde je kreativnost? Gde je radoznalost?“
Mrtvi.
O nekim smrtima razgovarao je sa Giselom Erikson. Njih dvoje su pokušali da
vrate vreme, mesta i događaje tako podrobno, da su im mrtvi postajali kao neki daleki
prijatelji, ili rođaci koje dugo nisu videli. Mrtvi. Znao je da i Gisela živi okružena
senkama. Ona mu je bila najbolja prijateljica, jedina s kojom je delio svoje misli. Ali
onda je on otišao, i sve je upropastio svojim ekstremnim zaključcima, pa ona nije mogla
ništa drugo nego da mu zatvori vrata. A on je verovao da će se ona uvek brinuti o njemu.
I ona se brinula o njemu, samo ne onako kako je on zamišljao. Nije on odabrao da je
napusti, već ga je ona oterala. Zamišljao je sebe i Eriksonovu kako šetaju, rame uz rame,
kroz gradsku džunglu. Forsberg ju je učio svemu što je znao, a Eriksonova je upijala sve,
baš sve. Uh, on je ispao takav idiot, imao je naivne i uskogrude predstave o sebi, prava
je budala!
Da, on je bio idiot.
Mrtvi i oni koji nam nedostaju.
Može se reći da su te dve reči jedan isti pojam. U njima nije bilo ničeg pomirljivog,
one samo nisu htele da budu zaboravljene, gurnute ispod tepiha. Noću, ali nekad i usred
dana, Nils Forsberg bi osetio kako duhovi šetaju pored njega i šapuću mu: Ti si jedan od
nas, naš si. Tih dana se opijao, gušeći te glasove koji su odzvanjali, puštajući ih da
potonu, zajedno sa alkoholom, da se udave u njemu. Svi mrtvi koji su mu se obraćali
želeli su pravdu, želeli su da ih vrati tamo gde su bili.
 „A ljubav?“
Nikad nije odgovorio na Granbergovo pitanje, najviše zato što nije znao šta da
odgovori. Kad bi sve postalo sumorno i crno, Granberg bi ga podsetio: „A ljubav?
Ljubav čini čuda!“ Nije imao šta da kaže na to. Ljubav je plamen koji se odjednom
pojavi u mračnom prostoru, a zatim i nestane. Ne bi se složio s tim da ljubav može da
nas spase, a još manje da može nekoga da vrati iz mrtvih. Ne može ni Matsa Granberga.
Smrt i vreme, ljubav i ponor.
Nils Forsberg bio je policajac celog svog radnog veka. Nikad se nije ženio niti je
imao decu. Postao je policajac i upoznao je samo dve vrste ljudi: one koji su počinili
zločin, i one koji su tragali za zločincima. Očigledno da je to gadan život: nezvanična
statistika ukazuje na to da dvadeset pet posto aktivnih policajaca pije mnogo više nego
što bi trebalo, dok je na drugim radnim mestima oko četiri posto onih koji preteruju sa
alkoholom. Takođe, precenjena su samoubistva i razvodi. Ulazak u ponor ima svoju
cenu, koja se plaća za vreme života. Da budem Vergilije našeg vremena: ko siđe u
unutrašnje krugove pakla samo sa fenjerom, brzo će platiti danak. Postaće usamljen i
biće ostavljen na nekom mračnom mestu.
Vreme je gospodar smrti. Vreme je blesak svetlosti u mračnoj šumi. Vreme je kao
kaleidoskop: ono te čini bolno budnim, s mamurlukom, zaključanim u ćeliji, ili ti
promiče kroz prste dok ćaskaš s nekim na Strandpromenadenu u Malmeu. Onaj ko
poseduje vreme, može da pobedi smrt. Forsberg je često mislio o tome kako je ironija to
što samo jezgro Malmea zauzima groblje, na kome je vreme zaleđeno i nepovratno
određeno. Često je svoje šetnje završavao na groblju. Kupio bi kafu u kiosku na trgu
Gustafa Adolfa i seo među penzionere, koji su takođe živeli na ovoj ničijoj zemlji. Uvek
bi pomešao vrelu kafu s tečnošću iz svoje pljoske. Prošlo je mnogo vremena od kad se
poslednji put prošetao. Zbog toga je postao veoma iscrpljen. Ranije je Forsberg provodio
dane i večeri na klupama na groblju. Bio je to besmislen osećaj: da sedi, obuzet mirom,
dok okolo prolaze autobusi i taksi vozila. Čuo je glasove. Viku. Sve gradske zvuke.
Ovde su bili mrtvi svi od kojih je učio dok su još bili živi, nemi, jer više nisu mogli
da odgovore na pitanja kad je razgovarao s njima. Bio je na groblju kad su prosipali
Granbergov pepeo. Posle toga, išao je tamo svaki dan – verovatno ne više od nedelju
dana – sve dok više nije mogao, i dok nije počeo mnogo da pije. Jedino je mogao da
razgovara sa beskućnicima koje je sretao u svojim nasumičnim lutanjima. Oni su
razumevali njegovo stanje zarobljenosti između života i smrti, i lutanje bez ikakvog
sidra, s neprestanim smenjivanje padova i teturanja, bivstvovanja na spoljnoj ivici sveta.
Ponekad poželimo da pobegnemo, a ponekad da nastavimo.
Gregerova Antikvarna knjižara nalazi se samo nekoliko minuta hoda od groblja.
Forsberg više ne ide tamo, niti u katoličku crkvu odmah pored. Ima osećaj plivanja
uzvodno. U svakoj misli i osećanju nailazi na beskrajan otpor. Nils Forsberg provodi
vreme u svojim sobama, pije, spava, sanja, vrišti, udara u zidove. Napiše nekoliko
rečenica u sveskama, nacrta nešto što liči na mapu, sortira papire i knjige. I stalno nailazi
na jedno te isto ime.
 Nils Forsberg zamišlja da prati određeni trag, da je na zadatku. Svima koji ga vide
sa strane, jasno je da je reč o jednom izgubljenom čoveku, koji je čak izgubio
sposobnost da se ponaša kao čovek. On juri za vetrom, on je utvara. Stalno se pred njim
pojavljuje pravi problem: u obrascu i u nameri, u verovatnoći. Važno pitanje je: da li je
moguće znati šta će se dogoditi, da li je moguće predvideti budućnost? Odgovor Nilsa
Forsberga je potvrdan: da, ako obratiš pažnju na ono što se već desilo.
Forsberg je u poslednje vreme mnogo mislio na Gregera. Kad bi se otreznio, u
trenucima čiste svesti, padalo mu je na pamet da bi trebalo da ode do Gregera, u njegovu
knjižaru u podrumu, barem da mu pokaže da se i on muči. Ali nije imao snage. Nils
Forsberg je tonuo. Naravno, trebalo bi i on da izmiri svoje male dugove. Ali ni to nije
učinio. Nekad je sanjao isti san, isti kao onaj od prošle godine: bio je pored jezera, a
voda je bila mirna i crna. Oko jezera se nalazila živa šuma koja je uzdisala. Nasred
jezera plutalo je golo telo, s licem nadole. To mu je bilo važno, morao je da ode do
sredine jezera, ali nije mogao da se pomakne. Video je kako telo tone, sve dok nije
nestalo s površine – a onda je vrisnuo u tihoj šumi. San se stalno ponavljao. Nije ga
ostavljao. San je očigledno imao neko značenje. Nikad nije uspeo da stigne do tela u
snu. Golo telo nastavljalo je da pluta po crnoj vodi.
Vetar je postajao sve jači, teške kapi susnežice vrtele su se u vazduhu i topile čim bi
dodirnule zemlju. Ništa ne traje večno.
Čak i kad bi sahranjivali njemu potpuno nepoznate ljude, Forsberg bi ipak odsedeo.
Činilo mu se da mu svi mrtvi pripadaju, kao da je nosio toliko tuge u sebi da je morao
barem jedan deo da prenese drugima.
Januar je, i kiša klizi po gradu, zatim ponovo duva. Beskućnici traže skrovište u
kapijama, javnim skloništima, prostorijama za odlaganje bicikala, šćućureni sede u
malim skladištima, zajedno traže zaštitu od nasilja i bandi na biciklima koje ih napadaju
lancima i motkama. Fasade kuća se urušavaju, debla stabala trule. Forsberg je proširio
svoju podelu ljudi. Sem na zločince i na one koji moraju da spreče zločine – na još dve
vrste: one koji čeznu da pobegnu i one koji čeznu da odu kući.
Uvek želimo da budemo tamo gde nismo. To je jedan od razloga što Maline teži
anonimnosti, bez istorije. Novi grad nema mesta za ružnoću, za ograničenja koja nas
podsećaju na prolaznost vremena, na posao i smrt. Na ono što nas čini živim bićima.
Nećemo da nas neko slomi, da nas neko menja. Nils Forsbeg zamišlja treperavi
plamen u mračnoj sobi. To ga podseća na sam život.
Nasilje. Okrutnost. Bezlično, besmisleno, surovo nasilje klizi kroz grad kao tečno
srebro, pulsira, brusi mišljenja, gledišta. A sva mesta koja je Nils Forsberg voleo ostala
su netaknuta i prepuštena sebi: crkve, biblioteke, parkovi, antikvarne knjižare. Ta mesta
su, s jedne strane, uvek bila otvorena, a s druge strane, završena. Tu je bilo prostora za
napuštene, za otpatke društva. Od svih ovih mesta, Nils Forsberg je naviše voleo
antikvarnu knjižaru. U njoj se osećao kao kod kuće, i često je razmišljao o tome šta bi to
moglo da znači? Zašto baš antikvarnica? Možda zbog zanimljive činjenice da je vreme
paradoks u tom prostoru. Vreme je bilo i prošlost i sadašnjost istovremeno, naslagani
slojevi, jedan na drugi, i, za razliku od muzeja, sve je moglo da se dodirne i pomiriše.
Svaka knjiga nosila je pečat raspoloženja prethodnog čitaoca, ali i nadu da će je neko
ponovo otkriti.
Svetli, srećni dani, zatim tamniji, duboki. Život je tako mogao da klizi pored njega,
dok je on krčio svoj put, i odjednom bi se pojavila ljubav u svoj svojoj stvarnosti.

***

Grad se smanjuje, dok istovremeno puca, lomeći svoja utvrđenja i granice. Sve je bujica.
Naravno, ekonomski interesi kontrolišu grad. Pohlepa iz koje sve potiče. Već jedete
šećer i mast, a zapravo hoćete više šećera i masti. Sve promene u gradu ograničavaju i
vode ekonomski interesi, i jedino što će ostati jesu ofucani kafići i neugledne
prodavnice.
„Pećina“, najstarija porno prodavnica u Malmeu, najzad će biti preseljena, istisnuta
iz Hermanovog kraja, zajedno s malom prodavnicom nameštaja, jednom radnjom u
kojoj se prodaju šeširi, zatim fotografskom radnjom i bezvrednim butikom s bofl robom.
Jer će ulica Vamhemstroget, ova arhitektonska greška i promašaj u socijalnom
smislu, uskoro biti restrukturirana. Izgradiće novu oblast, Kapiju u Malmeu, na ulazu u
grad. Tako su beskućnici proterani u Roijopark, blizu centra. I oni hoće da budu blizu
mesta gde ima novca, to je tako jasno, bez obzira na to da li je neko dostavljač na biciklu
ili glavni izvršni direktor. Istočni delovi grada sve se više šire prilazeći kanalima. Sve
granice su obrisane, nestale su.
Kioscima s falafelom otkazali su ugovore o zakupu. Jedino stalno u ovom području
jesu narkomani koji špartaju gore-dole. Na adresi Hermasgatan broj osam nalazi se
Centar za narkomane, još otkad je izgrađen trg. Ako si izgubio bicikl ili mobilni telefon,
budi siguran da ćeš upravo tu da ih nađeš, u broju osam, na trećem spratu, u jedinom
stanu u celom kraju čiji je balkon zastakljen.
Svakog jutra i svake večeri prolaze patrolna kola. Iza supermarketa, na parkingu i
gradilištima koja se prostiru svuda, ulice su prljave i zasute peskom i šutom sa gradilišta.
Sve što je imalo i najmanju vrednost odneli su lopovi. Kradljivci bakra dolaze noću i
kopaju i buše kao neke krtice, sve što mogu da istope i pretope. Čak je i u podzemlju
sveprisutna konstantna borba za novac.
„Izgleda kao ratna zona…“, misli čuvar Jan Brandberg dok se noću šeta naokolo,
osvetljavajući skelu jakom ručnom lampom. Pas zateže povodac njušeći – ali nema
nikoga, sve je prazno, svet je zastao na tren. Kao i obično, Brandberg se okreće na kraju
Hermansgatana i vraća se prema parku. Obično zastane pored šatora, kako bi se uverio
da nema nikoga ko bi te noći umro od smrzavanja. Tako ga je stariji kolega naučio da
razmišlja. „To ima veze s pronalaženjem ravnoteže…“
Morao je, naravno, da ga pita: „Koje ravnoteže?“
„Moraš da budeš pažljiv prema ljudskom životu.“ I od tada, uvek proverava
naslagane hrpe krpa i odeće, gledajući da li tu ima nekog živog, i ako ima, da li se taj
pomerio, makar samo krajem noge. „I oni su ljudi, na neki način…“
 Tokom poslednjih nekoliko dana voda u kanalima se podigla. Limenke, grane i
plastika plutaju na površini. Voda se polako penje prema ivicama kanala. Sve se pomiče.
Javna skloništa tek su otvorila vrata i prvi gosti uleću, uvek prvo ulaze narkomani,
mentalno oboleli stižu poslednji. Sve ih pokreće glad, potreba. Jutra su uvek haotična, i
ponovo je sve nemirno.
Živeti i preživeti.
Rorsjopark je prazan. Ribnjak na sredini parka pun je kišnice i đubreta. Klupe su u
opštinskim prostorijama još od početka septembra. Zvuk sirene preseca jutro dok magla
kulja dolazeći sa Eresunda. Poslednjih godina broj stanovnika se značajno povećao.
Istovremeno, u gradu ima sve više nasilja i zločina. Načičkani smo. Sve se tiče
vlasništva. Alternativni način života: biti u nečijem vlasništvu. Bačeni smo između ovih
krajnosti, razbacani kao loptice u fliperu, manje ili više van svake kontrole, ostavljeni na
milost vremenu u kom smo se našli i svojim željama.
Jutro je stiglo. Bledosivo, dolazi kao nabrekli talas, u početku tiho, a zatim silovito
i moćno. Toliko toga se dogodi kad se grad probudi, toliko toga da je nemoguće
primetiti, opisati, koliko god da se neko trudi. Ptice uzleću prema nebu, svetla blistaju na
vodi u kanalu, saobraćaj postaje sve gušći. Svi ovi zvuci, zajedno s naletom mnoštva
osećanja. I život odjednom postaje uravnotežen: skočiti ili ne, spavati ili ustati. Veliko i
malo, sve je to u vrtlogu nade i očaja.
Ima svetla i ima tame, ima suvog i nečeg što je još uvek vlažno. Baš danas,
Kristijan Vestin sedi u podrumu koji pripada stanu njegove majke u Alhemsgatanu broj
sedam. Vestin je bio budan celih sedam dana i demoni su mu sve bliži i bliži. Oni dahću
i sikću u tom crnom podrumu. Vestinova majka, u toku dana, s vremena na vreme siđe
da proveri kako mu je. Veoma malo je ostalo od čoveka koji nekad bio Kristijan Vestin.
On se rapidno pretvara u hemijsko čudovište. Danas će dobiti jak epileptični napad i,
grčeći se nesvesno, udaraće glavom o hladan podrumski pod. To je očekivano, nema tu
ničega neobičnog. Na rubu jedne od najvećih i najspektakularnijih istraga u Švedskoj,
njegovo ime pojaviće se na trenutak u javnosti, kad policija pronađe njegov nož u blizini
mesta zločina, i on će postati osumnjičeni, jer detektivi su se nadali da je Vestin umešan.
Jer to bi bilo najlakše objašnjenje. Ali ne i istinito. Ništa nije tako lako kao što se nadaš.
Jutro je kao strela ispaljena u prostor, nasumice.
I smrt može da deluje isto tako.

***

Baš ovog ranog jutra, dok nebo postaje sve dublje i svetlije, a siva boja još sivlja, jedna
žena biće ubijena. Baciće je na zadnje sedišta velikog sedana i prevešće je na mesto na
kom nije bila već duže vreme – na ivicu stambenog geta Vestra Hamnen. Poslednji put
kad je bila na tom mestu, bila je po službenoj dužnosti. A moglo bi se reći da čak i sada
igra tu ulogu. Glumi, čak i u smrti. Ubijena je negde drugde, a ubica ju je doveo ovde, u
jednosmernu ulicu Kirseberg, gde parkira pored Sven Oleovog servisa za automobile.
Duž gradilišta stoje mnogobrojne prikolice u koje kompanije smeštaju svoje radnike:
Poljake, Letonce, Nemce. Ilegalna radna snaga iz susednih zemalja veliki je i unosan
biznis, vredan milione evra. Ali kao i u svemu ostalom: novac se deli unutar piramide
moćnika. Tamo gde ima neprijavljenih radnika i radnji, gotovo nevidljivi novac
neprestano se pere. Sve se vrti u vremenu. Delići vremena, crni okeani vremena. Vreme
koje teče kap po kap, vreme kao vodom ispunjena podzemna šupljina. Vreme koje
proklinje i vreme koje oslobađa, ono koje leci i koje kida. Sve to treba da se promeni,
sve što sadrži večnost.
Postoji vreme za ljubav i vreme za umiranje.
I ta dva vremena postoje paralelno, kreću se rame uz rame.
Gradska naselja potisnuta su dalje od grada, sve bliže predgrađu, dok su u samom
centru ostali samo bogataši i beskućnici, koji su uvek bili slobodni da prelaze preko svih
prepreka i granica. Sve je postalo pitanje vremena. Onaj koji poseduje svoje vreme,
poseduje i svoj život – Gisela Erikson često je mislila da policiji u Malmeu treba da
preda svoje sopstveno meso. Policiji i gradu dala je svoje vreme, deo svog života, koji
nije mogla da dobije nazad. U njoj je, kao što na drvetu postoje godovi, postojalo sve
vreme koje je imala, zajedno sa doživljajima iz detinjstva, mladosti, ranih zrelih godina.
I ceo taj tok lelujao se napred-nazad. Sve što je iskusila, sve što je mislila ili učinila, sve
joj je koristilo. A i u poslu je bilo toliko toga kreativnog, što nije mogla da porekne, a to
je, verovatno, i bio razlog što je ostala. Umela je da zaključuje, umela je da pronađe
rešenje, ne samo da utvrdi problem.
Eriksonova je stajala na stepeništu dok je njena stara majka polako zatvarala vrata
svog stana, koji je bio „kripta u kojoj će se sama mumificirati“. Privatni automobil
parkirala je negde na polovini trotoara koji se spuštao nizbrdo; saobraćaj je postajao sve
gušći kako je dan odmicao. Eksersisgatan je bio neka vrsta saobraćajnice, prolaza, u
kom su se sretale različite gradske ulice, i kad je Eriksonova stala ispred zgrade, u
daljini je mogla da vidi Sinagogu okruženu visokim zidovima.
Jutro joj je promaklo kroz prste, misli su joj iskrsavale i nestajale, zveckajući poput
vagona po zarđaloj pruzi. Nije znala šta da misli ni u šta da veruje. Telo Josmanove još
uvek su pregledali. Njeno telo su, tako su rekli Eriksonovoj, odneli do Instituta za
forenziku u Lundu. Uvek je bilo neke žurbe oko mrtvih. Setila se da mora da pozove
Hofmana i Nordgrena kasnije tog dana; biće joj lakše da im postavi pitanja direktno.
Ujutru, četvrtog januara, preko Eresunda je padala kiša, i videli su se teški oblaci
koji su se kretali po otvorenom prostranstvu. Vetar je uskomešao more, bacajući vodu po
zidu od stenja, koji je štitio staze i travnjake oko plaža. Priroda trijumfuje. Nezamisliva
je snaga koju priroda poseduje. Savlađuje sve prepreke. More će i dalje biti svuda kad
od nas ne ostanu čak ni sećanja.
Vreme.
Vreme da odemo, vreme da se vratimo.
Vreme da otvorimo jedna vrata, vreme je da zatvorimo druga.
Vetar je bivao sve jači. Postojali su delovi Malmea koji su bili u stalnom pokretu, u
koje je vetar uvek prodirao. Ceo taj grad je od početka bio jedna velika građevinska
greška. Nije bilo prirodnih brana, ni granica. Sve je u gradu napravio čovek. Vreme je
promenilo mesto, njegove stanovnike, njihov jezik. Nije to bilo ni dobro ni loše,
jednostavno, tako se desilo. Surovost uz uviđavnost, život uz smrt, ljubav uz mržnju.
Jedno je zavisilo od drugog. U drugom delu grada, na Fogelvegenu, samo nekoliko
stotina metara od Eksersisgatan ulice, živeo je Nils Forsberg, manje ili više zauzet
preispitivanjem – uvek dolazeći do jednog te istog turobnog zaključka.
Zaključak je bio da je suviše kasno za sve, da je izgubio bitku, da sad mora da sluša
svoj unutrašnji glas, koji mu uvek govori da jedino što treba da radi jeste da neprestano
bude dovoljno pijan, i da će se sve ostalo srediti samo. Ako je dobro izračunao, ovo je
bio šesnaesti dan. Imao je problema između tih seansi – tako je, na primer, nacrtao
debelu liniju crnim markerom na frižideru. Izbrojao je šesnaest linija. A znao je da je
Mats Granberg mrtav duže od toga. Dani bez Granberga, dok je još bio trezan, bili su
beli, zamrznuti, neljudski hladni. Nismo stvoreni da gubimo, niti smo stvoreni za poraz –
samo za pobedu!, pomislio je, i u tom trenutku mu se učinilo da je čitav svoj život
posvetio neuspesima i gubicima. On sam je bio svoj najveći neprijatelj, sam je stvorio
svoje propadanje. Znao je da nijedan čovek ne može da mu pomogne, da je kao stena
koja tone sve dublje i dublje u vodu. „Ma, nek sve ide bestraga!“, izrekao je svoju
mantru gotovo cvileći, nekoliko puta.
Nils Forsberg je živeo razapinjući se između krajnosti. U jednom trenutku sve je
moglo da bude drugačije. Menjao je svoja stanovišta svakodnevno, kao što se svaki dan
smenjuju plima i oseka. Njegov šef, samo da je bio bolji psiholog i lukaviji čovek,
trebalo je odavno da traži podrobniji izveštaj o njemu, od Zavoda za zdravlje. Nije bilo
teško otkriti da je Nils Forsberg patio od bipolarnosti, da je bio tip ličnosti sa autističnim
karakteristikama, imao je dijagnozu kojom je mogao da se ponosi, i to ne samo zato što
je Robert Džonson u Ajnštajnovoj biografiji napisao da je poznati naučnik bolovao od
iste.
Sve je bilo pitanje okolnosti i prilika. Istina je da je on bio veoma čudan. Njegove
misli stremile su nekuda u dubinu, sve do osećanja postiđenosti od samog sebe – stideo
se onoga što je postao, u šta se pretvorio. Razlika između onoga što se dešavalo u
njegovom umu i onoga što se dešavalo u stvarnosti, bila je ogromna. Njegova svrha,
kako je on mislio, bila je da napravi što više nevolja, najviše što može. Odlučio je, još
kad je prvi put sreo svog ličnog konsultanta, ženu, ne baš najbistriju, kako mu se činilo,
da sledi njen primer: ona je odlučivala o svetu oko sebe na način koji joj je odgovarao –
ako joj nešto nije odgovaralo, onda je ceo svet morao da se promeni. Skoro je uspeo da
odvede Aneli Bertilson iz policijske stanice. Ali, na kraju, morao je da prizna poraz.
Bertilsonova je pripadala novom poretku, a Forsberg je predstavljao vreme koje je
prošlo. Kao gašenje sveće – ovog trenutka. I onda se sve pred očima zacrni i zavlada
tišina.
 KLAUS RIFBJERG
DUG ČASTI
Amajer

Vetar je nosio kišu preko ravnog krova pijace u naletima, i trotoarom od Elbegede do
Parmagede tekla je duboka voda. Ulične sijalice su sirotinjski i poluslepo žmirkale, kao
za vreme rata, iako je prošlo već nekoliko godina otkad su Prusi u svojim čizmama
odmarširali prema jugu. Ili je to samo njegova mašta, možda je neko svetlo unutar njega
samog, koje jedva da škilji i tinja kao baterijska lampa. Možda je to bila suština: da je
on, Oge Baldersen, bio kao plamičak.
Podigao je kragnu kaputa, koja ga je neprijatno štrecnula lepljivom hladnoćom kad
mu je nalegla na kosu na vratu. Uprkos ratnim zamračivanjima i svemu drugom, bilo je
više akcije u tim godinama, koje mnogi nazivaju zlim, a koje je on smatrao dobrim.
Mnogo toga je moglo da se uradi. Većina ljudi je osećala da im nešto nedostaje, i
određenom broju njih je laknulo kad je 19. septembra 1944. policija uhapšena i poslata u
Nemačku. Njega to nije obradovalo – ne zato što je bio nemački simpatizer, već zato što
niko nije mogao da porekne da je bila potrebna velika sila iz podzemlja da bi se zakon
ukinuo jednim naletom. Policija je kasnije zamenjena takozvanom Stražom,
pripadnicima privatnog obezbeđenja čija je efikasnost, u odnosu na policiju, bila ista kao
delotvomost jedne kašičice u odnosu na kran za iskopavanje.
Neko je bio bacio nekoliko sasvim polomljenih božićnih stabala na golu zemlju
pored stovarišta. Grane su nervozno podrhtavale pod udarima vetra, ogledajući se u
velikim barama koje su narasle od kiše. Nezadovoljan, Oge Baldersen je izduvao nos.
Sad su svuda bili samo blato i lapavica, ali povremeno je na toj parceli, tokom leta,
gostovao cirkus koji je razapinjao svoje šatre na poljani, i jednom, kad nije imao šta da
radi, bio je dovoljno glup da kupi kartu za predstavu, za koju je zapravo trupa trebalo da
plati publici, jer je predstava bila očajna. Jedan od klovnova bio je debeli član
komedijaškog dua, nekada davno, i bio je relativno uspešan u filmovima. Tada, u
predstavi, izgledao je kao prastara vreća za udaranje, a baš toliko je bio i smešan.
Parmagede se pružala pred njim ka horizontu. Sa obe strane ulice ležale su
naslagane cigle, i u toj kišovitoj magli samo je mogla da se nasluti poslednja vidljiva
tačka. Ali Baldersen je dobro znao šta se krije na istoku; tad je u petosobnom stanu
stajao keramički umivaonik (s naslikanom ženom) i pravo alkoholno piće, koje nije bilo
đubre kao što je sad, i on je taj put prelazio biciklom mnogo puta, prolazio je kraj
bolnice, zatim duž Italiensveja, pa sve do plaže i javnog kupatila, koje je, provereno,
bilo zgodno mesto za sastanke, kad su šefovi odlučivali kako će deliti poslove. Oni koji
su nosili rođendansku odeću nikad nisu pretresani!
 Ah, ti dani, bili su božanstveni na toliko načina, a on nije ni morao ni da zatvori oči
da bi ih video. Budući da je vladala nestašica različitih stvari, ako ste slučajno u posedu
imali neki proizvod kog nije bilo na tržištu, mogli ste da ga prodate po visokoj ceni.
Zapravo, bio je veoma ponosan što je bio uključen u ono što se smatralo trgovinom na
crno. Istina, taj posao razvijao se kao crno tržište u podzemlju, ali je sama prodaja bila
na otvorenom. Ispred Spomenika slobodi i u Sumsgede bilo je samo sitnica: cigareta na
komad, putera i kupona za šećer, oko šezdeset posto, sapuna i unutrašnjih guma za
bicikle bez rupa. Baldersen nije trgovao na sitno, ali svejedno je bio srećan kad bi video
svu tu šarolikost, razgledajući gomilu s vremena na vreme, i uglavnom iz zadovoljstva.
Obrisao je kapi kiše s usana i ušao u hodnik, gde ga je zapahnuo slab, kiselkast
miris. Prljavim zidovima nedostajalo je krečenje, a na stepeništu je skoro sav lak bio
oguljen. Dok se polagano peo, osetio je kako mu vlaga prodire kroz donove cipela.
Naravno, Oge Baldersen znao je da stvari neće ostati iste posle oslobođenja, ali
prvih nekoliko godina prošlo je sasvim dobro. Ljudima je i dalje svega nedostajalo, i to
je život činilo uzbudljivijim; obećani brod s bananama stigao je mnogo kasnije nego što
su očekivali. Ali sad je shvatio da je na dnu, i dok su drugi mogli da vide svetlo pred
sobom, on je piljio u tamu koja je rasla. I to ga je najviše iznenadilo: izgubio je sav žar.
Bilo je to kao da je iz njegovog života nestalo svake radosti. Nekad je bio veseo i
poletan, a sad je mrzovoljan, ako ne i potišten.
Duboko u sebi, znao je o čemu je reč: nestalo je uzbuđenja. Da je hteo, mogao je da
nađe posao – pošten posao – ali znao je da nema toga u sebi, bio je ozbiljno zabrazdio, i
kad je već sve bilo rečeno i učinjeno, on je bio taj koji je sve držao u svojim rukama.
Potkupili su ga gotovinom, a on je bio dovoljno glup da je uzme (ko kaže ne kamionu
punom svežnjeva novca od po sto dolara?), ali kad je posle rata novac počeo da se
razmenjuje, bio je uvaljen do gušeni na jedan način nije mogao da se opere: odakle mu
toliki novac. Bio je tako utučen da nije osetio ni trunčicu radosti u vatri: čak ni kad su u
peći goreli toliki svežnjevi novčanica.
I upravo je dotle stigao. Oge Baldersen je otvorio vrata do svog stana-sobe, u koji
se stupalo odmah s vrata, jer nije bilo nikakvog hodnika, i sa zajedničkim kupatilom
napolju. Cipele su mu se bile dovoljno osušile. Popeo se pešice na peti sprat, a iza njih je
ostao samo mali trag na daskama kad je ušao. Ipak, nije znao šta da uradi s kaputom. Na
tren je stajao sasvim neodlučan, a zatim ga je otkopčao i pustio da padne na pod kao
neka mokra hrpa. Niz noge mu se slivala voda.
Seo je na jednu od dve stolice, koje su bile sav nameštaj koji je imao u sobi, i
pogledao kroz prozor prema dvorištu. Jedna dobra stvar koja je stigla s primirjem: nije
morao da spušta roletne, zamračivanja su bila završena, na vidiku je sve bilo čisto. Pošto
više ničim nije imao da se zanima, Baldersen je sad dozvolio sebi da uživa u besplatnoj
zabavi izdaleka. Kako nije imao ni cvonjka, više nije mogao sebi da priušti ista
zadovoljstva koja je mogao ranije, u dobrim starim danima, ali sa zlobom je uživao u
tome da posmatra ljude kako prave budale od sebe u osvetljenim sobama iznad i ispod,
svađaju se, tuku i nadrndano se naginju preko trpezarijskih stolova, a gledao je i kučke –
da, bile su tu i kučke – i kad je shvatio da može dobro da vidi dve lezbejke, koje nije bilo
sramota da pred publikom izvedu sve performanse o kojima su sanjale, istovremeno je
osećao uzbuđenje i bes. Te krave, kao što su njih dve, trebalo je da, zajedno sa svim
ostalim perverznjacima, budu isporučene na jug, ali, dođavola, sad je bilo svejedno, nije
hteo da propusti njihov šou.
Uzeo je polupraznu flašu šnapsa koju je držao na polici pored sudopere. Iako je u
kući imao samo hladnu vodu, to mu nije bilo važno, pošto je leti još išao u javno
kupatilo u Helgolandu, a hladna voda je dobro mogla da rashladi piće. Sipao je sebi
šnaps u šolju za kafu i seo za sto. Onaj kiselkasti smrad možda nije bio prisutan samo u
zgradi, možda je taj smrad dolazio i od njega. Srknuo je gutljaj žestokog pića i pogledao
pravo na zabavu koja se odigravala na drugoj strani ulice. Nije se dešavalo mnogo toga,
i ako bi Oge Baldersen bio sasvim iskren, morao bi da prizna da je šou bio nikakav; baš
kao i onomad cirkus, kupovina ulaznica bila je čisto bacanje novca.
Šnaps ga je ugrejao, i malo kasnije je zaspao. Naravno, nije bio svestan da je
utonuo u san, ali tako iskrivljen, s laktom na stolu i glavom u rukama, Oge Baldersen
izgledao je kao nekakav kip koji je mogao da nosi naslov: „Umoran čovek“. Zapravo, on
je to i bio, i kad je nešto kasnije neko pokucao na vrata, i pošto je otvorio oči, i pošto se
stresao od jeze, pomislio je: Uh, ne želim više nikad da se probudim! Ali, naravno, ipak
se razbudio i, uprkos svemu, još je bio živ.
Muškarac kog je primio unutra bio je njegovih godina, mokar samo na površini
svog crnog kaputa koji nije propuštao vodu. Napred je bio zakopčan vojničkim kaišem.
Iako ga nije ponudio, sam je seo preko puta Baldersena, na drugu trpezarijsku stolicu.
„Zdravo, Baldi“, rekao je posle kratke pauze, „kako si?“
Oge Baldersen nije ništa odgovorio, samo je ispravio leđa. Ona iscrpljenost koju je
ranije osećao, nestala je, a nju je zamenila mučnina, teška kao gust puding.
„Nemam ništa“, rekao je.
„Izvini“, odgovorio je čovek, „nisam dobro čuo šta si rekao. Šta si rekao?“
„Ništa.“
Čovek se zvonko nasmejao. „Znači, to sam čuo.“
Tišina među njima je potrajala, i jedini privid bilo kakvog pokreta u sobi stvarao je
bledi odsjaj svetla s prozora preko puta.
„Znaš šta mi duguješ.“ Čovek se nagnuo napred. „Valjda nisi išao naokolo s tolikim
novcem ako nisi bio siguran da ćeš… dugovi. Dugovi časti, da ih tako nazovem.“
„Da li hoćeš šnaps?“
„Ne, hvala, ne pijem dok radim.“
Oge Baldersen ispio je i poslednju kap iz šolje. „Ne razumem o čemu pričaš.
Dugovi? Dugovi časti? Šta dovraga to znači? Dobro znaš šta se desilo s tim novcem.“
„S pola miliona? Nećeš valjda, pobogu, samo tu da sediš i da me lažeš da je sve
otišlo?“
Baldersen je slegnuo ramenima. Okrenuo je glavu i zagledao se kroz prozor.
„Jebi se“, rekao je.
 Čovek u nepromočivom kaputu je ustao, svetlo se odbijalo o glatki, sjajni materijal.
„Svi su ti verovali, Baldi, bio je to dogovor od poverenja. Svi su znali da ti sve držiš u
svojim rukama.“
„Ti si me prodao.“
„Proklet bio, nikad nećeš zavrediti pola miliona. Dobro ti to znaš. Đavolski dobro
znaš, Baldi.“
Oge Baldersen nije se ni pomakao, nije ni pokušao da se sakrije ili skloni. Ostao je
tako da sedi.
„Baš me briga kako si to uradio, kako si se pobrinuo. Mene su poslali da ga uzmem
od tebe.“
„To je bio moj novac.“
„Tvoj novac? To je bio naš novac. Lepo i pošteno. Je lʼ čuješ?“
Čovek je stao iza Baldersenove stolice. Trenutak kasnije podigao je ruku i udario
Baldersena malim džakom s peskom iza uveta.
„Samo upozorenje“, rekao je, „uskoro dolazi ono pravo. Ako ne počneš da pričaš.“
Oge Baldersen zaljuljao se napred-nazad na stolici. Prokleta kiša, prokleti mrak. A
bio je, zapravo, potpuno mokar.
„Ostavi me na miru. Umoran sam“, kazao je, „mrtav umoran, umoran…“
Ubrzo je čovek počeo da ga mlati. Bilo je to kao u nekoj mašini. Izgledalo je ne
samo kao da hoće da izmlati Baldersena na podu, već kao da hoće da ga utisne, umlati u
pod. Zatim je omlitavelo telo skliznulo dole sa stolice.
„Laku noć, Baldi, laku noć. Čvrsto mi spavaj“, prošaputao je čovek.
Posle nekog vremena, čovek je onu vreću s peskom ubacio u džep, otvorio ulazna
vrata i zatvorio ih za sobom, krenuvši niz Parmagede. Napolju, kiša je utihnula, ali je
počeo da duva vetar, i senka te prilike mučno se pomicala preko zidova zgrada pod
uličnim svetiljkama koje su sijale. Nije bilo prevoza, već samo jedno ujednačeno ding-
dong sa zvonceta na zakasnelom tramvaju, koji je se vraćao na početnu stanicu.
 TEMU KASKINEN
ZRNCE CRNILA
Aurinkolahti26

Stajao sam ispred vrata u centru grada. Bila je noć.

Već sam toliko puta stajao sam ispred ovih vrata noću, i ponovo ću. Nije tako
strašno.
Bio sam vratar, čuvar. Imao sam dovoljno vremena da razmišljam, i došao sam do
zaključka da je isto biti vratar i radnik obezbeđenja, to su dve strane istog novčića –
obezbeđenje je samo simboličan naziv koji koriste ljudi širom sveta. Finci za čuvara
kažu järjestysmies, to je reč izvedena od järki, što znači čulo. Järki zvuči oštro, seče kao
sekira. I vrata bi mogla da budu isto toliko oštra. Možete da stavite čovekove prste u
pukotinu između dovratka i vrata i smrskate ih u kašu. Isto tako možete da učinite i s
ljudskom glavom. Ako dovoljno jako zamahnete i dobro tresnete, masivna vrata su sve
što vam treba da nanesete nekome povredu, koju nikad neće zaboraviti. Ali, nažalost, ni
ja nisam baš toliki nihilista.
Vrata bi se ili otvarala ili bi ostala zamandaljena. Ona su sigurnost u svetu. Uvek su
predstavljala sigurnost – bilo otvorena ili zatvorena. Ili su vas propuštala ili su vam
blokirala put. Vrata su, takođe, i metafora za kosmos, binarni računarski kod kojim biste
mogli da objasnite sve što bi ljudski svet mogao da sadrži u sebi.
Sve se sastoji od jedinica i nula. Jedinice su ušle. Nule nisu nigde stigle. Njima su
svi putevi ostali zatvoreni.
Vrata su bila sigurnost, a sigurnost vrata. Sve je materijalno. A iznad materijalnog
sveta lutala su stvorenja drugačije vrste – mi. Za njih, odnosno za nas, ne važe zakoni
ovog sveta.
Bio sam Kerber. U Finskoj vratare nazivaju Kerberima. To mi je uvek bilo smešno.
Ali mislim da to jeste prava reč.

***

Kad su ljudi pokušavali da uđu, nije me bilo briga koliko su pijani. Njihovo pijanstvo mi
je zabavno. Ali ako bi se usudili da me pogledaju s visine, ako bi se usudili da podignu
oči prema meni bez straha i drhtanja, ne bih ih pustio. Još gore bi prošli kad bi se pravili
da me poznaju, onda bih ih bez razmišljanja oterao.
Jedino sam uvek puštao dovoljno Afrikanaca, da me ne bi optužili da sam rasista.
Puštao sam Indijce i Rujke u jednakoj meri, jer sam znao da ni jedni ni drugi niti vole,
26 Aurinkolahti, u značenju „Sunčana uvala“, relativno je novo predgrađe u Istočnom Helsinkiju. (Prim. prev.)
niti imaju ikakve simpatije i saosećanja prema Afrikancima. Crnkinje – njih bih sve
pustio. Šteta što ih je tako malo dolazilo. Afrikanci su dobro čuvali svoje ženske. Nubijci
su svoje princeze ostavljali kod kuće i izlazili u bandama da bi povalili lake bele
Finkinje.
Uvek je tako i bilo. Već više od dvadeset godina, Fince su učili da je sve što je
strano bolje od domaćeg. To su valjda nazvali multikulturalizam. I što su dalje i
egzotičnije kulture, to je teže osvojiti ih. I tako se šire bolesti.
Lično, ne bih ni štapom dotakao nijednu od tih nadrogiranih devojaka koje
nedeljama banče po noćnim klubovima – ili, tačnije, ne bih ih pipnuo bez kondoma. S
vremena na vreme kažem nekoj od njih – nekoj od tih droljastih profuknjača koje se
klate polugole i bez kaputa, i koje neće da odu ni kad se klub zatvara – dakle, kažem
nekoj od njih da me sačeka koji minut. Gotovo nijedna ženska ne može da odoli harizmi
izbaci vača; uvek mi se nasmeše, iako nekim praznim pijanim osmehom, mlitavo me
poljube i prostački mi obećaju da će da mi se daju. I onda bih, kad se mesto isprazni,
kučku odveo u muški WC, i već posle nekoliko minuta bih pozvao taksi.
S vremena na vreme, kolege i poznanici su me pitali zašto i dalje radim kao vratar
kad sam postao detektiv. Nekoliko puta sam se i sam zapitao isto.
Odgovor je: uživao sam u tome što mogu da delim pravdu i što imam vlast.

***

Šarolika grupa ljudi stala je na kraju reda. Imao sam dovoljno vremena da ih dobro
osmotrim pre nego što su došli do vrata. To su najverovatnije bile kolege s posla,
muškarci i žene, nekoliko stranaca i jedna sićušna prilika u invalidskim kolicima, čudan
mladić s normalnim licem i smežuranim, oduzetim udovima. Imao je tridesetak godina.
Zurio je mimo u daljinu, a duga kosa padala mu je po ramenima. Izgledao je inteligentno
za invalida. Njegove krive ruke ležale su na rukohvatima kolica, kao da ih je neko
prikovao. Njegove deformisane noge bile su zaglavljene, jedna pored druge, na osloncu
za stopala. Verovatno je bio paralizovan od struka nadole. Pitao sam se kako je nekakva
fabrika za kontrolu kvaliteta ljudi mogla ovako da zakaže i da pusti ovog čoveka u svet.
Shvatio sam da bogalj ne može da mi čita misli jer me je pogledao potpuno
bezbrižno. Nešto u njegovim očima me je uznemiravalo. Pustio sam nekoliko ljudi da
uđe, i red se pomerio. Ovo je bogalju omogućilo bolji položaj da me posmatra. Kako se
usuđuje tako da me gleda? Imao sam osećaj kao da ga znam. Nije mu uopšte bilo
neprijatno zbog toga što je bogalj. Pitao sam se šta on vidi u meni? Da li će, kad mi
priđe, početi da objašnjava kakva ga je bolest upropastila? Nisam želeo da znam. I sama
pomisao na to bila mi je odbojna.
Deformisani ljudi uvek su mislili da su njihove bolesti nama, zdravim ljudima,
zanimljive. Ali ta nejednakost uopšte nije bila interesantna. Defekt je defekt. Bezvredno
je bezvredno. To je nulta klasa za koju vrata ostaju zatvorena.
Nisam ih pustio.
 Žene koje su tu stajale, pobesnele su. Rekao sam im samo da su malo previše
popili. Jedan od stranaca nazvao me je svinjom. Prsnuo sam u smeh. I još jednom sam
slušao kako je Finska hladna, rasistička zemlja.

***

Pridošlice, ljudi iz Trećeg sveta koji su se ovde nastanili, bez ikakvog razloga su govorili
da je moja zemlja grozno mesto gde žive ljudi bez srca. U poređenju s krvoprolićem u
Kongu, s talibanskom državom u Avganistanu i s ratovima protiv narko-kartela u
Meksiku, naizgled prosperitetna Finska, dobro osvetljena i s centralnim grejanjem,
njima je pakao.
Svi znamo da nas patnja i nevolje oblikuju i čine boljim. Da bi ljudi postali ljudi,
moraju da prođu kroz mnogo poteškoća i nesreća.
Ako su se ljudi koji su živeli po vukojebinama kad su stigli u Finsku osetili kao da
su iskočili iz vrelog tiganja na suvo, to znači da su Finci najfiniji ljudi na planeti –
uostalom, kako nam i ime govori.
Nisu nam bili potrebni građanski ratovi i prirodne katastrofe da bi nas pretvorili u
ljude. Čak i bez toga, ova paklena zemlja, koja je ili suviše svetla ili suviše tamna,
izbrusila nas je kao blistave ljudske dijamante, najmudrije ljude na celoj planeti. Mi
bismo s lakoćom mogli da rešimo sve svetske probleme. Mi smo ti koji bismo uvek bili
na pravoj strani, zbog čega bismo rešili složena globalna pitanja, iznedrili dalekovide
odluke, razmotrili zaključke, i svojom političkom tolerantnošću bacili na kolena nezrele
i neposobne narode.
Ali nije nam dovoljno stalo. Nismo hteli da prosipamo bisere pred svinje. Glupači
ionako ne bi naučili. Nije vredno truda.

***

Zgrabio sam bogaljeva kolica i okrenuo ga u pravcu iz kog je došao. Grupa je napokon
otišla. Izgledali su kao da sam ih pesnicama izudarao po licu. Ali još bi se više razočarali
da sam ih pustio unutra. Ako ćemo iskreno, učinio sam im uslugu.
Noću je centar Helsinkija bio kao mreža barova i noćnih klubova, paučina u koju su
uletale hiljade i hiljade naivnih žrtava, da bi na kraju svi bili uhvaćeni u zamku.
Osvetljena tmina grada obećavala je nadu i radost, pijanstvo i zabavu, susrete s
prijateljima i upoznavanje sa strancima. Vikendom, bezbroj ljudi hrlilo je iz svojih kuća,
zamišljajući da ulaze u zabavni park za odrasle, podstaknuti alkoholom i dobrom
muzikom.
Naravno, na takvo mesto nisu stigli, jer ono ne postoji na Helsinškom poluostrvu.
Mi, Kerberi, pobrinuli smo se za to. Oskudna radost koju je helsinški noćni život pružao
smrtnicima bio je proizvoljno deljen. I upravo je proizvoljnost deljenja, kao i potpuna
kontrola, značila da se sve završilo i pre nego što je počelo. Kraj je počinjao u redu
ispred bara.
Oni koji bi uspeli da uđu, imali su prilike da popiju preskupo pivo ili neko lepljivo i
slatko piće, da uživaju u panevropskoj muzici: u top-listi od četrdeset hitova, u očajnoj
usluzi, i u toliko decibela da nije bilo moguće komunicirati ni na jedan jedini način, a
lako je moglo da se desi da svima prokrvare uši.
Sve je bilo glupo, skupo, sirovo, očajno i jadno, uključujući i samo mesto, osoblje i
mušterije. I jedino je mrak, kao i visok procenat alkohola u krvi, sprečavao goste da sve
to vide. Zaposleni su to dobro znali, ali nije ih bilo briga.
Mi smo primali platu da čuvamo vrata pakla.
Pustio sam mnogo pijanaca koji me nisu pogledali u oči.

***

Sledećeg dana bio je radni dan. Imao sam zakazan razgovor s mladom Irankom. Ona se
doselila u Finsku skoro godinu dana ranije, koliko je trebalo Ministarstvu spoljnih
poslova da započne sa zahtevom za azil. Nisam verovao ni u jednu jedinu reč koju mi je
ispričala. Nikad nikome nisam. Naravno, možda je i govorila istinu, kako bih mogao da
znam? Možda je njen suprug, koji je učitelj, stvarno uhapšen zbog toga što su sumnjali
da se bavi protivdržavnim aktivnostima, i možda su njega u tamo nekom zatvoru i
mučili do smrti. Ona jeste, možda, strahovala za svoj život. I verovatno je stvarno uspela
da pobegne iz Irana organizovanim krijumčarskim putem bez pasoša, ne sećajući se puta
kojim su išli, niti ljudi koji su organizovali put, niti ljudi s kojima je putovala. Ali
verovatnije je bilo da je išla avionom iz Teherana u Tursku, i da je tamo prešla granicu
Grčke, ili je sa falsifikovanim pasošem došla pravo na sever, možda čak i pravo u
Finsku. Ili joj je neki slatki rođak poslao finski pasoš u Iran. Nije bilo svrhe da razbijam
glavu o tome. Moj posao je bio da odlučim da li će dobiti dozvolu da ostane u Finskoj ili
ne. I to je jedino o čemu sam razmišljao.
Zvala se Nušafarin. Bila je lepa na onaj klasičan persijski način. Rimski nos, vitke
ruke s crnim dlačicama. Jame ispod pazuha potamnele su joj tokom razgovora; mogao
sam da osetim jak miris ženskog znoja dok smo pričali. Pitao sam se kako je evolutivni
razvoj žena iz tog dela sveta stvorio žene koje su dlakavije i koje se mnogo više znoje od
evropskih predstavnica istog pola. Da li je to rezultat prirodne selekcije?
Postavio sam joj jedno pitanje. Jalda je prevela je pitanje na farsi. Radoznalo sam
gledao ženu koja prevodi i onu koja traži azil, poredeći ih. Nisu baš lepotice, ali obe
izgledaju sasvim fino. Žena koja je podnela zahtev za azil imala je nešto tamniju kosu:
nekoliko pramenova kose ispalo joj je iz marame. Isključio sam diktafon. Osetio sam
kako su istog trena obe postale opreznije.
Tražio sam od Jalde da prevede: da li Nušafarin uživa u upražnjavanju oralnog
seksa?
Jalda ništa nije prevela.
 Ponovio sam pitanje. Jalda je zatim nešto rekla Nušafarin, ali sasvim sam siguran
da nije prevela ono što sam pitao. Druga žena je poslušno odgovorila.
Pitao sam, zatim, da li Nušafarin voli analni seks.
Jalda je nakratko zaćutala, zureći u sto pred sobom, dok sam ja gledao kako joj se
podižu njene slatke sisice uvećane grudnjakom.
Pitao sam da li Nušafarin prima kurac u sve svoje rupe.
Jalda je s nevericom gledala u mene; delovala je ljutite. To mi se uopšte nije
dopalo. Spustio sam ruku ispod stola i snažno je uštinuo za nogu.
Jalda je vrisnula, a onda se ujela za usnu. Pustio sam je. Nušafarin je pogledala s
čuđenjem. Jalda ju je nešto pitala. Nušafarin je odgovorila još pokornije.
Jalda je rekla da je Nušafarin upražnjavala oralni i vaginalni seks, ali nije volela
analni.
Pitao sam Jaldu da li je tačno prevela sve što sam pitao.
Jalda je klimnula glavom. Zatim je počela da plače.
Najavio sam im da sam završio s pitanjima za taj dan. Grubo sam pokupio sve
papire sa stola u hrpu i otvorio vrata. Nušafarin me je razumela i nestala je u hodniku.
Zatvorio sam vrata, zgrabio Jaldu za struk i, natrćivši je, pritisnuo joj stomak o sto.
„Nasmej se“, rekao sam.
Onda sam se popeo na nju i gurnuo joj oba srednja prsta u usta, rastegnuvši ih
prema ušima. Zaječala je, a zatim sam je pustio.
„Počni da prevodiš“, rekao sam.
Jalda je klimnula glavom.
„Mrzim te“, rekao sam.
„Voliš me“, objasnila mi je Jalda. Uzbuđivao me je njen akcent, kao uvek.
„Hoću da te iskoristim i povredim.“
„Želiš da mi pomogneš i da se brineš o meni.“
„Ti si moja mala crna kurva.“
„Ja sam tvoje malo crno slatko srculence.“
Skinuo sam cipele s njenih nogu, zadigao joj suknju i kleknuo između njenih crnih
nogu. Njene crne gaćice bile su zategnute preko zadnjice kao da su joj premale. Izvukao
sam nož iz džepa i otvorio ga. Jalda je zacvilela. Raširio sam joj noge ramenima, gurnuo
oštricu noža među prepone i rasekao gaćice, i ona je osetila oštricu, pa sam joj širom
razdrljio mačkicu nožem i vrhom levog palca, i gorak i izazovan miris me je privukao.
Pritisnuo sam nožem već lepljivo međunožje njenih gaćica i presekao ga. Onda sam
isekao gaćice i sa strane, isekao parče tkanine, popeo se iznad Jalde i gurnuo joj ga u
usta. Žabo sam nož u sto pored njenog lica, a ona je prigušeno zaječala. Otkopčao sam
šlic i duboko joj zabio svoju kitu punu mržnje.

***
Kao i uvek, Vuosari je bio pun dece. Uputio sam se južno od metro stanice i sišao niz
stepenište do odmorišta na kom je stajalo umetničko delo: tri visoke krilate figure od
presavijenih cevi, koje stoje u praznom bazenu. Voda je tekla iz cevi. Ovo remek-delo
bilo je već neko vreme pokvareno; jedna od cevi je procurila. Voda je klokotala u
bazenu, a zatim se slivala naniže na kamenje, negde iz pukotine. Celo ovo umetničko
delo ličilo je na pokvareni pišamik.
Sljunkovita staza nastavljala se prema jugu, prema morskoj obali. Livada prošarana
gromadama s oštrim ivicama od crnog granita, koje su se ponosito uzdizale sa zemlje,
kao neki očnjaci ribe koja živi na dnu mora. Načičkano stenje podsetilo me je na cmo-
belu fotografiju Kineza kome su, ne znam kako, u ustima izbila tri reda zuba. Gubica te
nakaze bila je tako krcata krivim, isturenim zubima, da uopše nije mogao da je zatvori.
Novoizgrađeni deo Vuosarija pružao se na obe strane staze: svetle zgrade pastelnih
boja, škola. Dva masivna čelična okvira stajala su u školskom dvorištu. Nisam mogao da
pojmim čemu ti okviri služe: bili su previsoki da bi bili skloništa, stubovi su bili visoki
najmanje šest metara. Možda su to vešala, pomislio sam.
U Vuosariju nije bilo ni crkava ni džamija. Ili ih samo ja nisam video.
Bio je lep jesenji dan.

***

U metrou sam čitao besplatne novine. U njima je pisalo da su ljudske fekalije preplavile
ulicu u centru grada. Niko nije znao zašto. U novinama je čak bila i fotografija. Govna
su isplivala iz slivnika ispred restorana i ubrzo se razlila na sve strane. Ljudi su, gadeči
se, gacali po njima. Niko od intervjuisanih, čak ni direktor Vodovoda i kanalizacije, nije
mogao da objasni zašto su se fekalije podigle iz odvodnih cevi i razlile po ulici.

***

Uzeo sam naše mališane iz vrtića i poveo ih kući. Živeli smo na strani Sunčane uvale
zaliva Vuosari, na nekoliko minuta hoda od plaže. Taj stambeni blok razlikovao se od
ostatka Vuosarija po tome što je izgrađen oko 2000. godine, pa je bio i lepši i bogatiji, i
u njemu nije bilo nijednog jedinog stana za socijalne slučajeve. Fasade su bile od
granitnih ploča i sa blistavobelim zidovima. Ljupke stambene zgrade uzdizale su se
ispred lukobrana i bledih peščanih plaža s plavozelenim morem. Bilo je mimo i pusto, i
jedino smo naišli na ljude koji su šetali pse. Neki ljudi, pripadnici srednje klase, pušili su
ispred paba blizu lukobrana.
U ovom smislu, Sunčana uvala nije bila drugačija od ostatka Vuosarija. Ljudi su
većinom provodili vreme unutra – gledali su televiziju, surfovali po internetu tražeći
pomiče, vikali na decu. Nikad nikoga nisam video napolju. Nikad. Sem slučajnih
prolaznika, kao što sam ja. A i njih sam video sasvim slučajno.
 Moja žena već se bila vratila s posla. Pomagala je mom najstarijem sinu da uradi
domaći zadatak za kuhinjskim stolom. Žena mi je plavuša. Oženio sam se njome zbog
novca. Kad ste policajac, možete da imate bilo koju ženu, jer Finkinje obožavaju
policajce. Finkinje poštuju moć. Volele su prava leđa, uniformu, široka ramena i kratku
kosu. To im je garantovalo da će imati žestok seks s nebrojeno mnogo orgazama –
uostalom, tako misle žene svuda po svetu. Jedino što Finkinje razlikuje od ostalih jeste
to što one smatraju da su policajci mnogo pametni. To je neobično. Nisam mogao da
shvatim zbog čega to misle. Ako bi mene iko išta pitao, bio sam sasvim sigurno jedini
inteligentan policajac u Helsinkiju.
Moja žena, ipak, uopšte nije bila lak plen. Morao sam da je jurim nekoliko godina,
kunem joj se u svoju vernost i odanost, da hvalim njene vrline, njenu lepotu, koju
nijedan muškarac pre mene nije bio u stanju da vidi. Uprkos tome, nije je interesovalo
što joj nudim brak; verovala je da je prosidba preuranjena, mislila je da nešto nije u redu,
stalno mi je to ponavljala, nešto ju je teralo da zastane, činilo je nesigurnom, kao
zverčicu koja se uspravlja na zadnje noge i njuši. Zvonila su joj zvonca za uzbunu.
Nekad sam čak pomišljao da bi mogla da me prozre. Kad se to dešavalo, potpuno bih se
iskidao. Spontano bih se rasplakao, jadajući se kako sam usamljen, kako sam gubitnik, i
kako je svet jedno loše mesto. Govorio sam joj da, ako nisam dovoljno dobar za nju, ne
znam šta ću sa sobom. Stalno sam joj podsticao simpatije, neprestano joj budeći grižu
savesti. I upalilo je. Njena zvonca upozorenja su i dalje zvonila, ali ona se već bila
navikla na taj zvuk, razvila je određenu bolest sluha, i na kraju ih više nije čula. Umesto
toga, u njoj je počela zvonjava. Stalno pištanje u ušima, nastalo od mojih prohteva i
pridika, blokiralo je onu preciznu zvonjavu koja ju je doskora upozoravala. I tako smo se
venčali i dobili decu. I njenim novcem smo kupili skupi stan u Vuosariju.
Pitao sam se zašto moja žena povremeno tera voćne mušice. Onda sam primetio
dva paradajza na kuhinjskom stolu. Čini mi se da su tu stajali već nekoliko dana. Čudne
mrlje nalik strijama stvorile su se na ljusci; oba paradajza bila su posuta belim tačkama.
Kad sam uhvatio jedan, moji prsti skoro da su prošli kroz plod, dno se pocepalo, a iz
paradajza je iscurio lepljivi žuti sok, flekajući stolnjak. Ista stvar se dogodila i ovom
gradu: raspadao se, kao neki džinovski truli paradajz, prskajući svoje đubre ljudima pod
noge.
Bacio sam mekano, smrdljivo povrće u đubre. Bilo je ljigavo, i posle sam dugo
morao da perem ruke deterdžentom za sudove.

***

Šetao sam od Sunčane uvale do druge strane Vuosarija, gde su živeli normalni ljudi, gde
su se nalazili škola i vrtić i opštinske zgrade. Betonske zgrade pastelnih boja izgrađene
su devedestih godina prošlog veka.
Njihovi lukovi, metalne rešetke i besmislene izbočine, izgledali su nestvarno na
sunčevom svetlu. Upravo tako je izgledala isprana budućnost u francuskim i italijanskim
naučnofantastičnim stripovima koje sam čitao u detinjstvu. Bilo je sjajno živeti u toj
budućnosti.
Nušafarin je sa dvoje dece bila smeštena u jednosobnom iznajmljenom stanu. Stan
je bio u prizemlju, tako da nisam morao da se bakćem po stepeništu, samo sam
preskočio nisku ogradu od cigala, i evo, već sam bio u njihovom dvorištu. Kucnuo sam
na prozor pored stražnjeg ulaza. Prvo je na prozoru iskrsnulo jedno uplašeno dečje lice,
a zatim i drugo. Jedno dete je odmah pobeglo, a drugo je ostalo da zuri u mene.
Nasmejao sam mu se. Nušafarin mi je otvorila vrata. Iznenadila se. Rekao sam joj da
sam došao da pregledam stan u kom živi. Nije me razumela, samo me je uplašeno
posmatrala. Deca su me razumela, jer su već dovoljno naučila finski. Prevela su majci.
Nušafarin me je pustila u stan, ali sam po njenim pokretima video da je to učinila
nerado. Poneo sam svoj laptop. Otvorio sam ga na kuhinjskom stolu i na Jutjubu
pronašao neke Diznijeve crtane filmove. Izvadio sam nekoliko kesica slatkiša i dao ih
deci. Sedeli su zadovoljni, gledali crtaće i jeli slatkiše, dok sam njihovu majku odveo u
spavaću sobu.
Bacio sam prekrivač za krevet na pod. Skinuo sam Nušafarin košulju,
objašnjavajući joj da je to potpimo normalna procedura u finskoj policiji. Životni uslovi
onih koji podnose molbu za azil morali su redovno da se kontrolišu. Naš zadatak, kao
policijskih službenika, bio je da saznamo da li su imigranti bili vredni poverenja Finske,
ili nisu.
Poverenje mora biti obostrano. Ako mi Nušafarin veruje, verovaću i ja njoj. A ako
joj ja poverujem, cela birokratija države Finske biće na njenoj strani. Sredićemo joj
papire i dobiće azil.
Ja sam bio taj koji će je pustiti da prođe ili će joj preprečiti put. O tome da li će se
vrata otvoriti ili ostati zatvorena ne odlučuje niko drugi nego ja. U ovom kraju, ja sam
vratar. Nušafarin mora to da shvati.
U pozadini sam mogao da čujem kako Paja Patak kvače, a deca se smeju.
Nušafarin kao da se zaledila; praktično, bila je nepokretna. Otkopčao sam joj
grudnjak, iskočile su njene jedre grudi; sisao sam njene tamne bradavice, hvatao je za
njeno sočno, punačko dupe, koje je imalo težinu potpuno drugačiju od bledih guzica
Finkinja. Gurnuo sam je na krevet i podigao joj suknju. Skinuo sam joj gaće a onda se i
sam skinuo. Kleknuo sam pored njene glave, zgrabio je za kosu i naterao da mi ga
popuši. Jednom kad sam ušao u nju, isprobao sam sve njene rupe. Svršio sam polivajući
spermu po njenim punačkim butinama, onda sam podigao prekrivač s poda i bacio ga
preko njenog golog tela, obukao se, uzeo svoj laptop iz kuhinje i izašao istim putem
kojim što sam i ušao.
Dok sam išao kući, zaustavila su me plavo-bela policijska kola, na trotoaru, između
nekih zgrada. Usporio sam bez ikakvog razloga. Moje kolege sigurno ne bi ni pomislile
da je to što sam uradio zločin.

***
Celog narednog dana sam ispitivao i intervjuisao. S vremena na vreme, popio bih kafu i
popušio cigaretu, na pauzi. Jalda je bila potpuno skrhana, gotovo u suzama. Upozorio
sam je. Objasnio sam joj da sam ja taj koji bira prevodioce i poziva ih da uđu. Ako Jalda
ima nameru da u budućnosti radi bilo kakav službenički posao u Finskoj, bolje bi joj bilo
da pokaže malo zahvalnosti i da radi uslužno i veselo, sa osmehom. Ne mogu da
podnesem žene koje hodaju naokolo s licem koje liči na slonovsku pizdu.
Kad je otišao i poslednji od Somalijaca, ostao sam sam s Jaldom. Rekao sam joj da
sam prethodnog dana posetio Nušafarin. Jalda nije rekla ni reč; nije joj se pomakao
nijedan mišić. Izgledalo je kao da je mrtva. Ščepao sam joj ruku i povukao je prema
sebi. Onda sam joj dohvatio lice i ujeo je za obraz. Zacvilela je. Znači, još je bila živa.
Rekao sam joj da sam, sve u svemu, zadovoljan našom saradnjom, ali da imam
nešto bolje na umu. Mislim da je glupo da postavljam sebi ograničenja ako nešto
poželim. Sem toga, Jalda je morala da bude spremna da učini sve. Ako sve uzmem u
obzir, zarađivala za hleb zahvaljujući meni. Da nije bilo moje pomoći, žena
imigrantkinja bez prevodilačke diplome ne bi ovako dobro zarađivala.
Jalda me je onda pitala šta bi mogla da učini za mene.
Rekao sam joj da da zamoli Nušafarin da nas poseti. Želeo sam ih obe istovremeno.
Jalda me je pitala kada.
Skoro da sam rekao sutra, ali dok sam joj gledao usta i one tanušne malje koje su
joj rasle iznad gornje usne, osetio sam poznato stezanje u pantalonama.
„Večeras“, rekao sam.
Jalda je ponovo zaćutala i poslušno klimnula glavom.
Rekao sam joj vreme i šta želim.
Ponovo je klimnula glavom.
Volim strankinje. Kad ih poredim s Finkinjama, strankinje su prave žene, poslušne i
ženstvene. Opsednute nezavisnošću, sa svojim debelim stomacima, Finkinje su izgubile
i poslednji trag ženstvenosti. Bilo je nemoguće voleti ih. Setio sam se stihova jednog
poznatog finskog pesnika:

Pitam te, čoveče iz Finske,

Zar svoj bi život proćerdao
Zbog devojke iz Finske?
Ja ne bih.

I čast bih dao, za kakvu kao oficir znam,

Da iza mene stoji verna, vredna žena
Puna poštovanja
Iz Indije, Japana,
ili Pataje, s Tajlanda.

Zbog Finkinje ne bih

 Ni šlic otkopčao.

Moja žena je napravila večeru. Jeo sam reda radi, i izašao. Rekla mi je da ponesem
kondome sa sobom ili da ih kupim u nekoj radnji. Znači, posumnjala je nešto. Ili je već
shvatila. Nisam ništa odgovorio. Mrzelo me je da joj objašnjavam da nikad nisam
koristio kondome kad sam bio na službenoj dužnosti. Gurnuo sam vrata da se zalupe.
Finska vrata se otključavaju samo sa spoljne strane. Znao sam to bolje od bilo koga
drugog. Bilo je teško ući, ali za odlazak nije bio potreban ni ključ.
I Jalda je živela u Vuosariju. Moje carstvo bilo je malo i mogao sam njime lako da
upravljam, sve je bilo nadohvat ruke. Žene su me čekale u malim crnim gaćicama, baš
kao što sam i tražio. Jalda je izgledala gotovo opušteno, a Nušafarin kao da će zaplakati.
Nije mi smetalo. Zapravo, uzbuđivalo me je to što se osećala tako jadno.
Obe su nosile šarene ogrtače jarkih boja. Skinuo sam ih i bacio u ćošak. Uhvatio
sam Nušafarin za međunožje levom rukom, a Jaldu desnom, i stisnuo ih. Obe su se
obrijale i bile glatke kao porcelan. Pustio sam ih i seo u fotelju koja je stajala tačno
ispred prozora, što sam, takođe, tražio. Venecijaneri su bili spušteni do pola. Niski stočić
stajao je pored fotelje. Tu je bilo kafe, pripremljene na turski način, vina i grožđa. Sve
kako sam poželeo.
Fotelja je bila jeftina, kupljena u robnoj kući Ikea, a na podu ispred ležao je veliki
šareni orijentalni tepih, verovatno kupljen na istom mestu. Rekao sam ženama da stanu
na tepih. Poslušate su me i skinule i grudnjake i gaćice. Poredio sam njihova tela. Obe su
mi se dopadale. Nušafarin je imala veće i mekše dojke, kao i kukove. Jalda je bila viša i
vitkija. Naredio sam im da legnu na pod dok sam pio tursku kafu. Da su je malo manje
zasladile, bila bi mi previše jaka.
Nušafarin je legla na leđa, a Jalda se popela na nju, ali tako da su obema glave bile
među nogama one druge. Nijedna me nije pogledala u oči, nijednom, što je bilo odlično.
Izvukao sam kaiš iz pantalona i njime nekoliko puta udario Nušafarin po nogama, a
Jaldu po leđima. Rekao sam im da budu glasnije i da uživaju. Coktale su i mljackale
glasnije.
Sipao sam sebi još jake kafe i pojeo nekoliko zrna grožđa. Popio sam pola vinske
flaše, a drugom polovinom sam ih ispolivao. Naredio sam im da jedna drugoj guraju
praznu flašu u vaginu.
Skinuo sam se i pridružio im se na tepihu. U početku mi je bila uzbudljiva pomisao
da imam osam udova i šest otvora, ali sam posle nekog vremena počeo da osećam
mučninu.
Vratio sam se u fotelju. Jalda je gurnula svoju vitku ruku u Nušafarin, slušajući
moje zahteve. Gledao sam ovu predstavu iz fotelje. Onda sam počeo da se tresem. Mala
šolja za kafu na stočiću počela je da mi smeta i spustio sam je na pod. Ponovo sam je
spustio na pod. I ponovo. A još uvek mi je bila u ruci. Orijentalni tepih preda mnom
počeo je da se talasa, šare su se uvijale u vrtlogu i tonule naniže, naniže, do u beskraj.
Žene su stajale negde iza mene, ali nije ih bilo kad sam se okrenuo. Pitao sam se gde su
nestale, a onda sam video kako se njihova gola tela uvijaju pred mojim očima, dok su se
njihove tamne kose vijorile. Pokušao sam da im prebrojim udove, ali nisam mogao.
Takođe, upinjao sam se da shvatim šta se dešava, ali morao sam da mokrim, pa sam
otišao u WC. Šoljica s kafom još uvek je bila u mojoj ruci; pitao sam se šta da radim s
njom, i odjednom sam shvatio da sam je stavio u klozetsku šolju. Kleknuo sam ispred
nje i gurnuo ruku unutra. Površina joj je bila glatka i topla, a rupa uža nego što sam
mislio, i sad nisam mogao da izvučem ruku. Zurio sam u klozetsku šolju koja je
progutala moju ruku sve do ramena, i ja sam, užasnut, shvatio da se ne sećam šta sam
izgubio. Tad sam uvideo da sam u toj rupi izgubio dušu. Istrgnuo sam ruku iz rupe, svom
snagom, a ruka mi je krvarila. Krv je curila po podu, a zidovi su postali crni, izgledali su
kao ugljenisano drvo na kom žar još uvek blista iz pukotina. Nestalo je ogledalo sa
ormarića s lekovima; iza njega sam video nagoreli pejzaž – a kad sam se okrenuo na
levu stranu, bio sam zaslepljen belinom. Kad sam pogledao udesno, čuo sam vrištanje, i
moje srce počelo je tuče od užasa. Okrenuo sam se ponovo, ali već sam to video –
piramidu od belih ljudskih lobanja, na čijem vrhu je sedela sama Smrt, dugonoga žena
tamne, duge kose, čije su se noge protezale do u beskraj, i dalje, i što sam više gledao, to
su se noge produžavale, i nisam mogao da dokučim gde bi im bio kraj. Postalo mi je
hladno, imao sam osećaj kao da nestajem, da postajem pokretni deo ovog dosadnog,
beživotnog sveta. A svet se bio sveo samo na smrt i na jebanje. Ležao sam na podu u
kupatilu i gledao u mrak koji se pojavio na mestu gde je bio plafon. Ugasio sam svetla,
dok su se lelujave senke pomicale iznad mene, a vrpce se njihale na vetru. I ja sam bio
ljudska duša koja je visila na vrpci. Počela je da me boli vilica. Pogledao sam se u
ogledalu i otvorio usta. Istog trena vrisnuo sam od panike – u ustima mi je bilo toliko
zuba da nisam više mogao da vidim svoj jezik. Pretvorio sam se u predatora sa dna mora
koji je lovio žrtve blistavim mamcem. Svuda oko mene plivale su ribe-predatori.
Nekako sam uspeo da se iskobeljam iz kupatila. Posrćući, ušao sam u sobu. Jalda i
Nušafarin sedele su na kauču; obukle su se. Nisam mogao da razaznam da li tu sedi
jedna ili dve osobe. Smejale su se. Pitao sam ih šta su mi uradile, ali nisam znao da li
sam išta uspeo da kažem. Na stočiću je stajala šoljica s kafom, na istom mestu gde sam
je i ostavio. Jalda mi je pokazala nešto što je držala na dlanu. Bilo je to neko semenje,
sitno i crno. Ružno i debelo, uprkos tome što je bilo sićušno. Bilo je izbrazdano
nekakvim poricama. Ličilo je na asteroid, na telo ispaljeno s nekog drugog sveta na ovaj
naš. Nije pripadalo ovde. Bio sam skamenjen mišlju da ga se plašim. Pokušao sam da ga
dodirnem, ali moja ruka je prošla kroz seme. Jalda je prsnula u smeh.
„To je samo majušno seme“, rekao sam.
„Datura“, objasnila mi je Jalda. „Otrov.“
„Nije mi dobro“, rekao sam.
„Popio si otrov. Umrećeš“, objasnila mi je Jalda.
„Neće vam uspeti“, borio sam se. „Previše sam jak muškarac.“
„Nisi ti nikakav muškarac“, rekla je Jalda.
Ponovo mi se smejala.
 Bio sam žedan, ali koliko god da sam se trudio, nisam imao pojma gde bih mogao
da nađem vodu. Video sam cveće – bledo, viseće, plodno, skvrčeno, đavolsko, jedro,
smrtonosno cveće, simbol smrti. Svuda gde bih pogledao, video bih izuvijane rubove
latica cveća, koje kao da su me zvale da se uguram među njih: glatke i sjajne kao
porcelan, ili kao unutrašnjost vagine koja je vonjala na trulež i smrt. Punačke, zelene,
okrugle i bodljikave glavice rasprskavaju preda mnom gadno crno semenje.

***

Posrćući, uspeo sam da odem u hodnik. Žene su pokušale da me zaustave, ali sam se
nekako dočepao obale u Sunčanoj uvali. Tad su halucinacije prestale. Zalazilo je sunce.
More je bilo kao zid koji se uzdiže nada mnom, u koji udaraju ptice. Ugaone zgrade
štrcale su iz pejzaža kao niz zuba.
Najzad sam sve shvatio. Sve mi se razbistrilo. I to što sam sve odjednom video na
nov način, za mene je bio čist pakao.
Nisam ja biljka ili cvet, niti ljudsko biće. Ja sam samo degenerik i majmun, jalovo
seme iz kog ništa neće nići. Seme koje bi ceo svet rado zgnječio zubima, jer drugo nikad
nisam ni hteo. Bio sam samo ružan san drugih.
Smeđi smrdljivi mulj izlivao se iz slivnika na pločnik i kvasio mi cipele. Ovaj grad,
to sam bio ja. Ja sam bio ova zemlja.
Očajnički sam se trudio da dokažem sebi da sam neko, da sam još živ. Obreo sam
se ispred poznatog noćnog kluba. Pokušavao sam da uđem, sve dok nisam shvatio da
sam ja izbacivač. I, naravno, sam sebi nisam dopustio da uđem. Preklinjao sam i molio.
Nije bilo šanse. Hteo sam da uđem, objašnjavao sam ko sam, ali bio sam nejasan, ni sam
ne bih mogao da slušam takvo trabunjanje, a povrh svega, nisam bio u stanju da izustim
ni jednu jedinu reč. Nisam mogao da pronađem reči da objasnim ko sam; bilo je to kao
da ne postojim. Kao da slušam tišinu. Nasilno sam pohrlio napred, u pakao. Zatim sam
pokušao da se oduprem, ali nisam uspeo. Srušio sam se na štrokavi pločnik. Sam sam
sebe šutirao u rebra. Vrata su bila zatvorena i ostaće zatvorena, sam sam ih sebi
zamandalio. Pocepao sam se na dva dela. Deo mene otišao je daleko, nije ostalo gotovo
ništa više.
Bio sam manji od nule. Bio sam zrnce crnila daleko od koordinantne ose,
beznačajna praznina; nisam imao ni obrise. Nije me bilo moguće opaziti niti uvećati.
Noge su počele da me izdaju. Sve je bilo isto: i ono na meni i ono u meni. Nikakve
razlike između spoljašnjeg i unutrašnjeg nisam mogao da opazim, niti između sebe i
sveta. Ono što sam uradio svetu, uradio sam i sebi. Opažanje sveta je opažanje samog
sebe.
Tako, jedva hodajući, krenuo sam prema plaži. Nisam više imao ni senku. Nisam
više bio vladar; ono što me je mučilo, mučilo je i prosjaka koji se obrukao. Ceo moj
život bio je sramni, truli otpad.
 I to je onaj bogalj pogledom pokušao da mi kaže, onomad kad sam se okrenuo od
njega.

***

Voda je bila ledena, presekla mi je dah, natopila mi je odeću i povukla me dole. Imao
sam utisak da me one žene vode sve dublje, jer njihove senke su lelujale na rubovima
mog vidnog polja. Znao sam da umirem, ali bilo mi je svejedno.
Sva vrata bila su zatvorena.
Već dugo sam bio mrtav.
 GEORG URSIN
SLAJPNEROV ZADATAK
Frederiksberg

Mi smo u Frederiksbergu, jednoj od kopenhaških četvrti. To je živopisan kraj sa starim

ulicama, tihim kvartovima za stanovanje, velikim parkovima, dvorcem, zoološkim
vrtom sa divljim životinjama od kojih svi oprezni strahuju. Tu su i pozorišta u kojima
nas čekaju predstave. Ali ima i zabačenih mesta i rupa gde zakon ne važi.
Jedna od tih rupa je kantina. To je velika prostorija s niskom tavanicom, u koju
dolaze živahne, ali ne previše fine mušterije. Slajpner sedi za jednim od mnogobrojnih
stolova. Sedi sam. Nije to ništa novo. Već dugo vremena, sedi ovde svaki dan, uglavnom
sam. Njemu je trideset osam godina, jači je građom, ali to mu ne daje grub izgled, ima
umorno lice s dečjim, bezazlenim crtama. Odeća mu je izgužvana. Cipele udobne, lake
za obuvanje i izuvanje, ali, sem toga, nisu vredne pomena. Kosa mu je nekakve
neodređene boje, i izgleda masnjikavo. Neoženjen je.
Promenio je niz zanimanja i napustio razne poslove, ili zbog toga što što nije
mogao da bude dovoljno nezavisan, ili zato što su mu dali otkaz. Sad je privatni detektiv.
A pošto nema dovoljno novca da otvori svoju kancelariju, odnosno detektivsku agenciju,
njegovo radno mesto je redovni sto u kantini. Oni iz njegovog društva dobro znaju gde
mogu da ga nađu. Jer, budući da među njegovima nema mnogo onih kojima treba
detektiv, on radi i druge, slične poslove.
Izraz lica mu se najčešće ne menja. Maska pospanosti ne odaje da li je iznutra
budan, prisutan, ili se dosađuje. I možda zbog toga, i možda još nečeg drugog, nikome
nije prijatno u njegovom društvu. Kad mu neko priđe i započne razgovor, priča s njim
samo o poslu. S vremena na vreme klijent sedne preko puta njega, ali odsustvo reakcije
na njegovom licu je neobično: on jedino otpozdravi, kao da potvrđuje pozdrav, ali i to
radi odsutno izgovarajući „zdravo“ i ozbiljno gledajući u sagovornika. Kad mu klijent
izloži svoj problem, on ponekad postavi neko pitanje, pa začuti razmišljajući. Kad
dovoljno razmisli, nudi svoju pomoć i određuje cenu usluge, uključujući i avans. Taj
novčani iznos je uglavnom mali. Ali ljudi koju mu dolaze i ne mogu sebi da priušte više
od toga. Kad imaju novca, što je retko, obično mu se ne obraćaju i ne traže uslugu.
Danas nema nijednog klijenta. Servirali su mu najjeftiniji obrok koji kantina nudi
tog dana. Obrok se sastoji od dimljene pržene svinjetine s kuvanim krompirom i sosom
od peršuna. Uz to su mu doneli nekoliko parčadi tanko isečenog, crnog danskog ražanog
hleba. Ne samo da je najjeftiniji obrok na meniju, već je i jedini koji možete da dobijete
repete, odnosno da jedete do mile volje. Slajpner koristi ovu priliku tako što dođe ujutru,
naruči jelo i jede koliko može, satima, tako da je sit celog dana. Naručio je pre nekoliko
sati, a tek završava s jelom. Obrok zaliva čašom točenog piva, veoma jeftinog, i kako
kažu njegovi: sve zabetonira običnom vodom.
Taman kad hoće da krene, dolazi klijent. On poznaje tog čoveka, ali ne dovoljno
dobro da bi se setio kako se zove. Slajpner samo zna da ga zovu Hijena. Hijena mu se
žali da ima problem. Slajpner ga ne pita o čemu je reč. U početnoj fazi poslovnog
sastanka, usredsređuje se na posmatranje čoveka. Ovaj običaj uspostavio je zbog lošeg
iskustva od ranije. Kad neko sedne za njegov sto, Slajpner zna da mnogi to primete i
kažu: „Svojim očima sam video da je unajmio Slajpnera.“ Slajpner isto tako zna da ti
koji sve komentarišu često sumnjiče klijenta da je umešan u nezakonite radnje, što
obično nije, a Slajpnera da mu je saučesnik.
Međutim, danas kao da nikoga ne zanima što je Hijena došao za Slajpnerov sto. Za
skoro svim drugim stolovima sede muškarci i žene, zabavljaju se i uživaju. Mnogi od
njih su zdepasti, krupnog stasa ili gojazni. Glasni su i temperamentni, i svi nose odeću
čiji delovi veze nemaju jedan sa drugim. Obučeni su bez trunke ukusa, naročito kad su u
pitanju boje. Kao da im je sva pažnja usmerena na prepoznatljivost.
Slajpner se zato opusti, i pušta Hijenu da mu potanko ispriča svoju poverljivu priču.
Ovaj govori bez ikakve strasti, što Slajpneru posle nekog vremena postaje čudno, jer
ljudi koji imaju probleme uvek zvuče zabrinuto. I odjednom shvati da Hijena ne traži od
njega savet, već mu preti. Neko je Hijeni nešto ukrao, i on sad zavrće Slajpnerovu ruku
da bi mu ovaj vratio ono što mu je ukradeno.
Slajpner pokazuje izuzetnu ravdnodušnost prema ovakvoj prepreci. Ostaje
hladnokrvan i govori sebi da bi bilo veoma glupo pružiti otpor, jer Hijena bi
najverovatnije time bio prilično nezadovoljan, odnosno, s obzirom da je reč o Hijeni,
postao bi osvetoljubiv i, u najmanju ruku, grub. Zato, za sada, Slajpner saosećajno klima
glavom, a Hijena mu objašnjava da mu je neko ukrao hartije od vrednosti i da hoće da
mu se te hartije smesta vrate.
Hijena ne kaže da Slajpner nema nikakvog drugog izbora nego da mu pomogne.
Takođe ne kaže ni da Slajpner sve to mora da uradi za džabe. U stvari, samo kaže da je
siguran da će se Slajpner o svemu tome pobrinuti, i da će biti plaćen za to. Slajpner je
siguran da će raditi budzašto, ali skupo će ga koštati ako odbije ovog siledžiju koji sedi
preko puta.
Zato, Slajpner kaže da će završiti posao, i zato, mora da zna kakvu je vrstu hartija
od vrednosti ovaj imao, i da li zna ko ih je ukrao. Hijena odgovara da je lopov Pištolj –
nadimak po kome ga narod zna jer s vremena na vreme nosi pištolj – a da su papiri od
vrednosti hipotekarni ugovori. Predaje mu spisak tih ugovora.
Slajpner misli da nema potrebe da nastavljaju razgovor. To isto misli i Hijena, pa
ustaje i odlazi. Slajpner sedi još malo kako bi sagledao situaciju. Onda ustane i ode do
susednog stola, gde jedna ženska pije jeftin šampanjac sa engleskim crnim pivom, što je,
prema mišljenju mnogih, prilično dobar koktel – kad se jednom naviknete na tu
kombinaciju. Nema nameru da ćaska sa ženskom. Pita je da li zna gde je sad Pištolj.
Ženska mu odgovara da se Pištolj useljava kod Zvečarke. Takođe, kaže mu gde je živeo
ranije. Slajpner koristi situaciju da je ispipa za Pištoljevo pravo ime i adresu na kojoj sad
živi. Najzad, Slajpner joj uputi mali osmeh zahvalnosti, što čini veoma retko, jer retko
ima prilike za to, i onda odlazi.
Slajpner stiže na adresu gde je ženska rekla da živi Zvečarka. Zgrada,
četvorospratnica, nalazi se u zadnjem dvorištu. Zvečarkino ime je se na spisku stanara,
na interfonu, ona živi na četvrtom spratu. Slajpner ne pritiska dugme, jer ne bi bilo
dobro da najavi svoj dolazak. Polaže svoju tešku ruku na kvaku, koja se maltene sama
otvara. Penje se stepenicama do četvrtog sprata, zaustavlja se ispred stana i prisluškuje.
Iz stana ne dopire nikakav zvuk i on se premišlja da li da uđe, ne razgovarajući ni sa
kim. Međutim, nije oduševljen tom idejom, a zatim čuje da je neko ipak u stanu, osetivši
veliko olakšanje. Prepoznaje glasove Pištolja i Zvečarke. Tiho se spusti niz stepenište.
S pažnjom razgleda fasadu zgrade. Fasada je čudna. Podjednako je impresivna kao
i mnoge druge u okolini, u ovoj lepoj četvrti, i teško je shvatiti zašto postoji ovakav
luksuz u zadnjem dvorištu. Samo, Frederiksberg je baš takav. Na fasadi su anđeli i
gargojli od cementa. Uz to, celo područje zaraslo je u jednu vrstu bršljana, u petolisnu
lozicu.
Slajpneru ne predstavlja nikakav problem da se popne uza zid. Još od detinjstva peo
se na svakakva mesta, i sad mu je lako, uzverao se brzo. Stiže, opušteno, do četvrtog
sprata, spušta stopalo na gargojla, zagrli jednog anđela i čvrsto se uhvati za puzavicu.
Onda pogleda kroz prozor i u stanu vidi samo jednu kartonsku kutiju i papire koji su na
njoj. Očigledno je da su Zvečarka i Pištolj napustili ovo mesto i našli neko bolje.
Slajpner pušta anđela, izvlači mali dvogled iz džepa, čita slova na papirima, i kaže sebi
da su, ako ne greši – a siguran je da ne greši – ovo upravo papiri od vrednosti o kojima
je Hijena pričao.
Zvečarka se pojavljuje na vratima susedne sobe. Slajpner je prepoznaje istog
trenutka. Nije ona dobila taj nadimak zato što podseća na zmiju, već zato što je s
vremena na vreme jednako strašna, baš kao ta zver, pa ju je lako uočiti. Ona zgrabi
papire i nestaje s vidika.
Ubrzo zatim, Zvečarka je u dvorištu, Pištolj ide za njom noseći dokumenta. Idu
kroz dvorište prema ulici, i odlaze, ne primetivši Slajpnera kako visi na fasadi. Veoma
mu je drago što ga nisu primetili.
Kad ih izgubi iz vida, spusti se i krene za njima.
Par ide brzim korakom prema autobuskoj stanici, srećno brbljajući. Kad zastanu na
semaforu, ne primete Slajpnera. On stoji malo dalje od njih, skrivajući se iza jednog
muškarca koji je i visok i širok kao bokserski šampion teške kategorije.
Zatim stiže i autobus, i Slajpner uđe pre njih. Zaputi se prema kraju autobusa,
sedne, i stavi ruku ispred lica, da ga njih dvoje ne prepoznaju. Zvečarka i Pištolj sednu
tik ispred njega i razgovaraju o tome šta im je sledeći korak. Čuje da planiraju da
prodaju ugovore o hipotekama jednom ekonomskom savetniku, s kojim su ugovorili
sastanak u tri sata. Zvečarka kaže da mora nešto da kupi pre toga, i da će s kupovinom
završiti pre tri.
Njih dvoje izađu iz autobusa i odu do robne kuće. Slajpner ostane u autobusu, izađe
na sledećoj stanici i, pošto zna adresu, uputi se pravo do kancelarije savetnika. Kad uđe,
pita mladu devojku, koja radi kao sekretarica, da li joj je šef slobodan. Nije tu, kaže,
vratiće se nešto pre tri sata, odgovori mu devojka. Slajpner pita da li može da ga sačeka,
i dobije dozvolu. Sedi tu i gleda naokolo kao da je umoran. Devojka ulazi u čajnu
kuhinju. Zatvara vrata, i on čuje zveckanje posuđa. Slajpner ustaje, teško korača prema
spoljnim vratima, otvara ih, i zalupi. Zatim, najtiše što može, ušeta u šefovu kancelariju,
zatvara nečujno vrata i pregleda sve. Ima nekoliko članaka o nameštaju i dosta papira.
Na prozoru je ogromna somotska zavesa.
Slajpner sedi u stolici i ne progovara. Dvadeset minuta kasnije čuje glasove na
recepciji, pa pretpostavi da se savetnik vratio. Slajpner ustaje, sakriva se iza zavese i
seda na prozorski sims.
Savetnik ulazi. Odmah za njim ulaze Zvečarka i Pištolj. Pozdravljaju se sa
savetnikom i pitaju ga kako je, a ovaj im odgovara da je dobro, zatim im postavlja isto
pitanje, na koje oni isto odgovaraju. Svi izgledaju kao da će brzo da obave profitabilnu
transakciju.
Savetnik pregleda ugovore i kaže im da misli da je ovo dobar posao, da bi hteo sve
da ih otkupi, i da ne može da se vidi da su ugovori falsifikovani. Par kaže da je to zato
što je Hijena odradio taj posao.
„Stvarno je dobar u tome“, kaže Pištolj.
Njih troje ugovore cenu za papire. Pištolj potpisuje da se ovim dokumenti prodaju
savetniku.
Savetnik hoće da im napiše ček, ali oni se hladno nasmeju i odbiju ga, i traže mu
gotovinu, koju im on da. Prodavci odlaze. Savetnik izlazi, ostavljajući ugovore na stolu.
Sekretarica zatvara vrata kad izađe.
Slajpner se podigne s prozorske daske, sedne na ivicu stola i prebrojava ugovore.
Ima ih trideset dva. Stavi ih ispod ruke i izađe iz kancelarije.
Iste te večeri, Slajpner sedi za svojim stolom. Veoma je opušten i ničega se ne plaši.
Prekraćuje vreme pijući dansko pivo. Pojavi se Hijena i sedne preko puta njega,
zahtevajući da mu ovaj kaže kako je sve prošlo, iako je Slajpner imao tako malo
vremena da obavi zadatak. Hijena uživa u tome – da postroji ljude i naredi im šta da
urade, već sutradan ih pitajući da li su obavili zadatak.
Slajpner mu odgovori da je dobro prošlo, da su ugovori o hipotekama kod njega.
„Daj mi ih“, kaže Hijena.
„Prvo mi daj moje pare“, odgovori mu Slajpner.
„Nema šanse“, odbrusi mu Hijena. „Prvo moje hipoteke, onda pare.“
„Ipak ništa nećeš dobiti dok ne dobijem svoj novac“, kaže Slajpner.
Hijena za trenutak zastane i razmišlja. Zbog odlučnog stava njegov sagovornika,
cela ova scena čini mu se nenormalnom. Ili Slajpner ima odstupnicu, čim je toliko
tvrdoglav, ili je poludeo, što ne olakšava stvar. Zato Hijena menja taktiku.
„U redu“, kaže. „Evo novca. Idi po ugovore. Odmah.“ Hijena uzima novčanicu od
hiljadu kruna iz novčanika i maše malo njome, kao da je neki mamac za ribe.
„Dobro, a sad mi treba još četrdeset devet hiljada kruna.“ Slajpner je hladan kao
santa leda.
 „Kako misliš, još četrdeset devet hiljada kruna?“
Hijena gleda čoveka za stolom s tugom i zaprepašćeno, s izrazom lica koji ponekad
koristi kad želi da upozori sagovornika da će biti nasilan i da će mu naneti neko zlo.
Slajpner prepoznaje upozorenje i spretno izbegava opasnost.
„Sve ću da ti objasnim“, kaže. „Kod mene su ugovori o hipotekama. Saznao sam da
su falsifikovani, a i da si ti taj koji ih je falsifikovao. Ako obavestim policiju o tome, ideš
u zatvor. Ali neću ništa reći policiji ako ugovore kupiš od mene. Koštaće te pedeset
hiljada kruna. Sad ćeš da platiš, a doneću ti ih kasnije.“
„Pogrešno“, kaže Hijena. „Ako kažeš policiji da sam ja falsifikovao ugovore, reći
ću im da si ih ti ukrao. Krađa je krivično delo.“
„E, tu si pogrešio“, odgovorio je Slajpner. „Krađa, prema krivičnom zakonu,
predstavlja krivično delo koje uključuje prisvajanje tuđeg vlasništva, kao što su predmeti
ili papiri od vrednosti. Ako ukradena roba nema vrednost, onda nema ni prestupa. Pošto
su ugovori o hipotekama falsifikati, oni, samim tim, nemaju nikakvu vrednost.“
„Slušaj, ovako“, kaže Hijena. „Policija ti neće poverovati da sam sve ja
falsifikovao.“
„Shvatiće oni to brzo. Imaju oni stručnjake za otiske prstiju i za rukopis.“
Sad je Slajpner bio taj koji je vodio igru. Hijena je zaćutao. Kad bi ga neko sad
pogledao, ličio bi mu na mušku verziju boginje osvete dok vadi četrdeset devet hiljada
kruna. Slajpner ih glatko uzima sa stola, slaže ih zajedno s prethodno izvađenom
novčanicom od hiljadu kruna, i ubacuje u unutrašnji džep. Onda ustane.
„Sad ćeš mi ih doneti“, kaže Hijena. Njegov ton je preteći, siledžijski.
„Možda – sem ako ti ne donesem drugi put, ili ako ne nađem nešto pametnije sad
da radim“, odgovori Slajpner i izađe.
Napolju, Slajpner prvo proven da li ga neko prati, a onda se zaputi u supermarket, i
ode pravo do korisničkog pulta da zatraži povraćaj velike kese s namirnicama, koju je
ranije tog dana ostavio na čuvanje. Oni mu vrate kesu, u kojoj je hrana zajedno s
ugovorima.
Sedeći na klupi u parku, vadi ugovore iz kese. Kasnije ode do pošte i pošalje tanku
kovertu s pedeset hiljada kruna na jednu adresu na Jilandu.
Vraća se za svoj sto, gde Hijena sedi s četiri prazne i jednom dopola punom čašom
viskija, čekajući ga.
„Evo“, kaže Slajpner i spušta na sto trideset jedan ugovor.
Hijena broji. „Fali jedan“, kaže. Govori sporo, gotovo beživotno, ipak s pritajenim
besom koji može da se čuje, i koji zvuči kao zatišje pred buru.
„Naravno. Podrazumeva se da sam jedan zadžao“, kaže mu Slajpner. „Inače bih
išao naokolo drhteći kad ćeš da mi se osvetiš. Sad me dobro slušaj – to se neće desiti,
sad ti kažem. U svakom slučaju, ako mi se nešto loše dogodi, jedan moj prijatelj, kog ne
poznaješ, niti ćeš ga ikad upoznati, tu poslednju hipoteku će poslati u policiju, s
porukom da si sve ti krivotvorio. Mogu i ja da je pošaljem u policiju onog trenutka kad
naslutim da si postao nevaljao.“
 Hijena ne može da poveruje svojim ušima. Onda se ponada da je to suviše ludo da
bi bilo istina, sve dok, nešto kasnije, ne shvati da je izgubio bitku.
Slajpner i Hijena više nikad nisu sedeli za istim stolom. Izgleda da im je više
prijalo društvo drugih, ako su uopšte hteli da se druže.
Ali kad Slajpner i Hijena nalete jedan na drugog, što ipak ne može baš uvek da se
izbegne s obzirom na to da izlaze na ista mesta – Hijena je uvek prijateljski raspoložen,
zapravo, veoma je ljubazan.
I to je vredno pomena. Ljubaznost se više ne sreće često, naročito ne u tom kraju.
 RIKA ALA-HARJA
ULICA SVETOG PETRA
Eira27

Voda se izliva iz kupatila.

Klaus je bio ovde.
Zavrćem ventil na mašini za veš i bacam džemper na pod u hodniku. Debela vuna
upija vodu. Bacam prekrivač s kreveta na kuhinjski pod. Zatim odem do kreveta i
legnem, okrenuvši glavu prema zidu, isto kao Klaus. Čujem kako se kamion zaustavlja u
Ulici Svetog Petra.
Tog jutra sam videla Klausa kad sam kretala na ostrvo. Skrenuo je prema Ulici
Svetog Petra i nestao. Žurila sam, trebalo je da mi počne smena. Skočila sam na led i
prešla do ostrva preko metra debelog ledenog prekrivača. Otvorila sam vrata saune,
proverila da li je domar očistio tuševe i uključila električnu peć. Ušla sam u kafić, vezala
kecelju i stavila u remu rolnice od cimeta, poznatije kao pule. Prodavala sam vrelu kafu i
kakao sledećih osam sati.

***

Ubacujem natopljeni teški prekrivač i džemper u kadu. Uzimam vreću za spavanje iz

ormara i uvlačim se u nju. Ne mogu da zaspim. Skidam spavaćicu. U kupatilu je
upaljeno svetlo; Klaus je ponovo zaboravio da ga ugasi. Klaus nikad ne povlači vodu u
WC-u, Klaus razbacuje štapiće za uši po podu u kupatilu, Klaus mljacka ražani suvi hleb
koji gruska, Klaus mi ne da da spavam.
Klaus i ja uvek kuvamo zajedno, vodimo ljubav, surfujemo po internetu na
telefonima, smejemo se novim statusima naših prijatelja. A leti plovimo u staromodnoj
lađi, šetamo i dišemo. Ljudi koji žive u našem komšiluku aktivni su i uravnoteženi, ljudi
koji žive u našem komšiluku ne rade ružne stvari jedni drugima, ljudi koji žive u našem
komšiluku tačno znaju šta žele.
Cele noći ležimo u bračnom krevetu. Moja stopala okrenuta su prema zidu, a
Klausova stopala prema prozoru. Jednom, kad smo se prepirali oko toga ko će kako da
spava, pitao me je da li sam ikad razmišljala o imenu ulice u kojoj smo živeli.
Ne, nisam, odgovorila sam.
Ulica Svetog Petra, objasnio mi je Klaus, koji je rekao da, ako treba da ga ubiju,
želi da umre još strašnijom smrću od Hristove.
Petar je razapet na krstu s glavom nadole.
27 Eira je četvrt na jugu Helsinkija, a ime je dobila po skandinavskoj boginji lečenja Eiri. (Prim. prev.)
 Glupi Petar. Šta je postigao time Što je tako visio?
Onda zadremam na trenutak, pa se trgnem i razbudim.
Da li me Klaus gleda iza peći?
Savijam kolena u vreći za spavanje i zurim u tavanicu. Čista je, bela i suva. I pod je
suv.
Da li pod stvarno može ovako brzo da se osuši? Da li se incident ovako brzo
završi?

***

Izjutra, izlazim na led. Stižem na ostrvce, ali ne odlazim u kafić. Danas mi je slobodan
dan, nisam im potrebna u kafiću, neko drugi peče rolnice od cimeta. Rema sa rolnicama
od cimeta greje se svakog dana na ostrvu, a peć u ostrvskoj sauni pali se svakog jutra.

***

Dve žene u kupaćim kostimima trče po drvenim daskama do rupe u ledu napravljene
motornom testerom. Žene mimo zamahuju rukama po ledenoj vodi; a ja idem prema
nisko obešenom suncu dok mi pod zimskim čizmama škripi sneg. Stižem do same ivice
leda. Nikad ne idem do kraja. Ali Klaus ide.

***

Kad se vratim na ostrvo, pregledam saunu. Sauna je prazna, žene su otišle. Skidam se,
penjem na klupu i bacam vodu na kamenje.
Jednom smo Klaus i ja uzeli celu saunu samo za sebe; stigao nam je novac iz
agencije, pa je sauna bila samo naša.
Navlačim kupaći kostim i hodam po drvenim daskama prema rupi u ledu. More je
zamrznuto, ali je u ledu istesterisana rupa. Antifriz održava vodu u tečnom stanju, da se
rupa ne bi zatvorila. Ulazim u vodu korak po korak; voda je ledena, ali su moja stopala
sasvim utrnula. Ulazim u vodu do struka. Skliznem unutra dok mi srce snažno udara. Do
obale ima oko devedeset metara, ali između je led, ne može da se pliva donde. Obala
najskupocenije gradske četvrti puna je besplatnih mesta za plivanje: javnih plaža i rupa u
ledu.
Izlazim iz vode. Istog trena štipa me žestoka hladnoća. Hodam po drvenim
daskama prema toploti. Otvaram vrata, tuširam se vrućom vodom, voda prska po meni i
moji prsti na nogama se greju, puštam da voda teče. Spuštam kupaći kostim na pločice,
isključujem tuš i ulazim u saunu.
Klause, možeš li da odvrneš slavinu tako da mogu da imam više vode u sauni,
hoćeš da je ostaviš da teče? Klause, dođi da sedneš pored mene na ovu malo višu klupu.
Prskam još vode preko vrelog kamenja. Oslanjam se na tebe, Klause. Klause, reci mi
nešto, imaš valjda nešto da mi kažeš. Ispričaj mi nešto o Petru, reci mi nešto o ludom
apostolu ili o bilo čemu o čemu ti se priča, znaš ti kako. Smešno mi je kad mi tvoja
majka kaže da sad živiš u Londonu, da si se preselio tamo još u novembru. A to isto kaže
i tvoj tata, a i tvoj najbolji prijatelj Pete, ali zašto bih im verovala kad te viđam svaki
dan. To isto kažem Klausovoj majci preko telefona, ali Klausova majka prekine vezu.
Klause, ako promenim bravu u Ulici Svetog Petra, hoćeš li se merdevinama popeti
na drugi sprat?
Ne, ne, neću promeniti bravu, uvek ćeš moći da uđeš na vrata. Možeš da dođeš
kako hoćeš, samo dođi. Kad ostaviš vodu da teče iz slavine, uvek ću da bacim na pod
dušek da upije vodu, a izjutra će sve ponovo biti suvo.

***

Kod kuće sam i bacam torbu na pod u hodniku. Onda okačim kupaći kostim da se suši.
Iz radijatora se diže toplota, vazduh pucketa. Klause, da li dolaziš? Klause, da li odmah
dolaziš?
Da, Klaus dolazi, Klaus dolazi i odvrće slavine, Klaus pušta vodu da teče, Klaus je
umetnik-vođa u ovoj predstavi. Ležimo u suvom krevetu, Klausova glava je pored zida,
a moja pored prozora. Voda se izliva po podu.
 BELEŠKE O PISCIMA
Naja Mane Ait (rođena 1963) jedna je od najpoznatijih književnica lirike i kratke proze.
Za svoju zbirku priča „Bavijan“ primila je nagradu Nordijskog odbora za književnost.
Živi u Njujorku.

Hela Hele (rođena 1965) piše najrazličitije kratke priče, kao i romane. Među romanima
najpoznatiji je „Dole, prema psima“. Dobila je i Nagradu kritičara. Hele Hele je živela u
Vanloseu i radila u zabavnom parku Baken. Kasnije se upisala u školu za kreativno
pisanje u Kopenhagenu.

Klaus Rifbjerg (rođen 1931) značajna je figura u danskoj književnosti u prethodnih

pedeset godina. Rođen je na Amajeru, u Kopenhagenu, gde je i odrastao.

Gretelize Holm (rođena 1946), komentatorka i pisac, poslednjih godina s uspehom se

posvetila pisanju krimi-žanra.

Kristine Stolc (rođena 1975) objavila je nekoliko knjiga pesama i knjiga za decu, kao i
romane „Turistički hotel“ i „Na ljudskim stazama“. Živi na Norebrou, sasvim boemski.

Ben K. Holm (rođen 1960) veoma je vezan za Kopenhagen, u kojem živi. Najpoznatiji
romani su mu „Hafnija pank“ i „Album“, koji su adaptirani u televizijske serije, kao i
„Kopenhaške tajne“.

Georg Ursin (1934-2013), danski novinar, knjige je počeo da piše tek u sedamdeset
prvoj godini, kad je objavio svoj prvi roman, pisan po uzoru na Kafku. Od tada pa sve
do svoje smrti objavio je još nekoliko romana, između ostalih „Ubistvo u muzeju“, a
kritičari su se veoma pozitivno izrazili o svim njegovim knjigama.

Kristijan Lundberg (rođen 1966) pesnik je i pisac iz Švedske, gde je postao na neki
način ozloglašen zbog svojih uvrnutih i izuzetno eksperimentalnih krimi serija o svom
rodnom Malmeu, gradu koji se rasplinjuje i rastvara pod naletom teškog kriminala u
ovoj novoj Evropi. Policajac Nils Forsberg je glavni protagonista u njegovim knjigama:
„Gutač vatre“, „Čuvar vrata“ i „Čovek iz Malmea“.

Lena Lehtolainen (rođena 1964) najpoznatija je književnica krimi romana i priča u

Finskoj. Napisala je nekoliko veoma popularnih dela, a u svetu je prodato više od dva
miliona primeraka njenih knjiga, koje su prevedene na dvadeset devet jezika.
Kolumnistkinja je i krtičarka; bavila se i istraživanjem književnosti. Njen najpoznatiji lik
je policajka Marija Kalio, otresita, prizemna i inteligentna žena.

Jese Itkonen je pisac i filmski stvaralac iz Helsinkija. Radio je kao kolumnista, filmski
kritičar, reditelj i scenarista.

Jarko Sipila (rođen 1964) finski je pisac i novinar. Napisao je preko dvadeset krimi
romana u kojima je glavni lik policajac Kari Takameki iz helsinške policije. Takameki
je, za razliku od nekih nordijskih policajaca, pravi profesionalac koji ne traži utehu u
alkoholu i posvećeno hvata kriminalce. Špila je prevođen na engleski i nemački. Dobio
je nagradu za finski krimi roman 2009. godine.

Rika Ala-Harja (rođena 1967) piše romane i kratke priče, dečje knjige i stripove.
Objavila je šest romana. Živi u Helsinkiju.

Johana Holmstrom je autorka iz Helsinkija. Odrasla je u Sipou, na južnoj obali Finske,

gde se pretežno govori švedski. Prvu knjigu, zbirku priča, objavila je sa dvadeset dve
godine. Za treću knjigu priča „Kamera opskura“ dobila je nagradu za književnost
Svenska Dagbladet 2009. godine. Njen drugi roman preveden je na nekoliko jezika.

Džo Mur je rođen u Finskoj, ali je živeo na svim kontinentima sem na Antarktiku.
Njegove priče ušle su u brojne antologije i časopise.

Temu Kaskinen (rođen 1976) piše romane, drame, scenarije. Mrzi policajce i druge
pisce.