SOCIJALNA ISKLJUENOST I DRUTVENE DEVIJACIJE MLADIH Predmet ovog rada je analiza veze izmeu socijane iskljuenosti i drutvenih devijacija

mladih. U radu se definie pojam socijalne iskljuenosti. Ovaj rad problematizuje defnicije socijalne iskljuenosti. U radu se pokazuju kljuni teorijski i praktini koreni ideje socijalne iskljuenosti. Pokree se pitanje defnisanja kljunih aspekata i dimenzija socijalne iskljuenosti, kao i pitanje kriterijuma kojim hi se mogli odrediti tipovi socijalne iskljuenosti. Autori daju operacionalnu definiciju socijalne iskljuenosti sa socio-strukturalne, socio-kulturo-loke i socijalno-psiholoke pozicije. Analiza pokazuje da je mogue prepoznati glavne tipove drutvenih devijacija mladih: adaptivne devijacije, drutvene agresije i devijacije povlaenja. U radu se analiziraju neki tipovi drutvenih devijacija mladih, kao to su: imovinski kriminal, prostitucija, prosjaenje, besposliarenje, kockanje, agresije na miki-o socijalnom nivou (vandalizam, nasilje), samoubistva, alkoholizam i zavisnost od droga. Poseban naglasak je dat analizi uzroka drutvenih devijacija mladih u kontekstu socijalne iskljuenosti i marginalizacije. Mladi sa devijantnim ponaanjem jesu marginalna i drutveno ranjiva grupa. Glavni zakljuak je da socijalna iskljuenost jeste i uzrok iposledica devijantnih ponaanja mladih.'

UVOD: POJAM SOCIJALNE ISKLJUENOSTI -TEORIJSKE I PRAKTINE APORIJE Iskljuenost odreenih pripadnika drutva ili nekih drutvenih grupa iz glavnih drutvenih tokova predstavlja jedan od ozbiljnijih izazova s kojima se suoavaju savremena drutva. Meutim, uestalo korienje pojma socijalne iskljuenosti nije rezultiralo njegovom zadovoljavajuom jasnoom. To znai da ovaj pojam jo nije dovoljno teorijski utemeljen, niti empirijski potvren. Mnogi se autori slau da je koncept socijalne isklju-enosti jo uvek maglovit, nejasan i vieznaan. Po svojim idejnim korenima pojam socijalne iskljuenosti ima odlike postmodernog naunog i drutvenog fenomena jer u fokus stavlja probleme drutvene segregacije, "pluralizma realnosti" u vremenu legitimnih razliitosti, kao i pitanje ukljuenosti pojedinaca i grupa u procese socijalne integracije. Ideja socijalne iskljuenosti proiruje klasina shvatanja siromatva i marginalizacije. Ona naglaava i individualno/socijalno psiholoke aspekte vezena za oseanja socijalne depriviranosti i otuenosti koja mogu pratiti ivot ljudi u savremenom drutvu, a koja ne moraju biti u vezi sa materijalnom situiranou i nezaposlenou. Ipak, stavljanje u fokus pitanja socijalne integracije u modernom drutvu, odreene kritiare pojma i koncepta socijalne iskljuenosti, navodi na zakljuak da se u osnovi ovde radi o jednom obliku neofunkcionalisticke teorije ili "neodirkemovske hegemonije" (Levitas, 1996). Sa druge strane, neki kritiari, naglaavaju da ideja socijalne iskljuenosti primenjena u praksi moe podstai drutvenu pasivnost i zavisnost a na raun jaanja

socijalnog budeta i veih poreza. Iz kritike pozicije, iroko reeno, "naune i politike levice" ideji socijalne iskljuenosti se zamera da ona prua sliku drutva u kojoj normal-nost znai dobru prilagoenost pojedinaca i socijalnih grupa drutvenom i moralnom poretku, pri emu je cilj socijalne politike da "iskljuene" re-integrie u socijalne mree i "drutvo normalnih". Kritike ideje socijalne iskljuenosti najee idu u pravcu dokazivanja da ovaj koncept zanemaruje kompleksnost identiteta ljudi u modernom drutvu, kao i injenicu da drutveni poredak moe biti represivan u svojoj nameri da "iskljuene" ponovo "ukljui" u "poeljne" drutvene tokove. Takoe, mogua je i voljna socijalna iskljuenost ili "poluudaljenost" od drutva nekih pojedinica ili drutvenih grupa. Ideja socijalne iskljuenosti se kritikuje iz ove pozicije i kao previe statian koncept koji zanemaruje mogunost stvaranja alternativnih stilova ivota i potkultura (pa i kontrakultura) kao slobodnog naina (i autentinog i samosvojnog) shvatanja ivota i drutva od strane pojedinica ili drutvenih grupa. Iz pozicije "naune i politike desnice" kritike ideje socijalne iskljuenosti naglaavaju njen nejasan i neprecizan pojam, tekou praktine upotrebljivosti a naroito to ovaj koncept vodi prema politici koja naruava oslanjanje ljudi na sopstvene kapacitete ("svako je kova svoje sree") jer polazi od toga da je za ono to se dogaa u ivotu ljudi odgovornost na strani drutva: to, u krajnjem, implicira zahtev za veom drutvenom preraspodelom i jaom socijalnom dravom. Socijalna iskljuenost moe oznaavati razliite ivotne situacije za koje je ponekad teko razumeti ta imaju zajedniko. Neki autori smatraju da je pojam iskljuenosti nov samo po nazivu, ali ne i po sadraju, te da se uglavnom poklapa s uobiajenim pojmovima siromatva, marginalnosti i diskriminacije (Atkinson, 1994; Byrne, 1999; Silver, 1994). Teorijske i praktine dileme pojma i teorijskog koncepta socijalne iskljuenosti proizilaze iz tekoa razgraniavanja ovog pojma sa pojmovima marginalizacije, potklase, siromatva, nejednakosti, itd. Izraz socijalne iskljuenosti esto se koristi pri opisivanju poloaja nekih drutvenih grupa, kao to su siromani, nezaposleni, mladi ili nekih etnikih zajednica (poput Roma, npr.). Namera je da se korienjem koncepta iskljuenosti upozori na probleme socijalne participacije ili socijalnog uea, kada pojedinci ili grupe vie ne uestvuju u kljunim procesima drutva i smanjuju svoje drutvene kontakte. Socijalno iskljueni pojedinci ili drutvene grupe ne mogu da ostvare svoje ljudske ili (i) profesionalne potencijale i da participiraju kao najvei deo drutva unutar socijalnih institucija i odnosa. To kod ovih delova populacije stvara i socijalno-psiholoki fenomen koji se zove otuenost ili socijalna depriviranost. Vano je primetiti i da je pojam socijalne iskljuenosti u literaturi obino ire odreen od pojma siromatva, iako sa njim deli mnogo zajednikih

karakteristika i indikatora. Meutim, injenica je i da socijalna iskljue-nost ne mora po pravilu biti deo siromatva, niti siromatvo mora pratiti proces socijalne iskljuenosti. Sada emo analizirati neke od upeatljivih naunih odreenja ovog pojma. Prema UNDP-ovoj analizi, pojedinci, drutvene skupine ili geografska/regionalna podruja mogu se smatrati socijalno iskljuenima (UNDP, 2006): a) ako se nalaze u nepovoljnom poloaju u politikom, ekonomskom i/ili socijalnom smislu; b) ako se oseaju nemono ili u izvesnoj meri drutveno otueno, a to sve proistie iz kombinacije meusobno povezanih problema kao to su regionalna nejednakost, nezaposlenost, slabe strune ili socijalne vetine, nizak dohodak, slabi stambeni uslovi, visok nivo kriminaliteta i nasilja ili pripadnost manjinskoj grupi. Prema vienjima zvaninog francuskog slubenog tela (L'Observatoire Nationale de la Pauvrete et de l'Exclusion), najznaajniji aspekti socijalne iskljuenosti jesu: dugotrajna zavisnost od naknada socijalne pomoi, dugotrajna iskljuenost iz sveta plaenog rada, uskraenost prava (posebno na stanovanje i zdravstvenu pomo), kumuliranje tekoa i hendikepa koji vode dugoronoj neintegrisanosti, izolaciji i kidanju socijalnih ili porodinih veza (Choffe, 2001; u uur, 2004). Socijalna iskljuenost nije samo problem nepovoljnog ekonomskog poloaja, kao to su nizak dohodak ili nezaposlenost. Meusobno delovanje razliitih dimenzija socijalne iskljuenosti stvara razliite obrasce i nivoe iskljuenosti: "Dok je lako prepoznati osobe koje su u potpunosti socijalno ukljuene, kao i one koje su potpuno iskljuene, puno je tee prepoznati one koji se nalaze nege u sredini - u sivom" podruju - i kojima prijeti opasnost da budu socijalno iskljuene. Socijalna iskljuenost obuhvata, slino kao neostvarena ljudska prava, nemogunost pojedinca da pristupi javnim slubama, da sueiuje u ivotu zajednice i da eluje u drutvu s osjeajem osobnog dostojanstva" (UNDP, 2006: 8). esto citirana definicija socijalne iskljuenosti, koju su ponudili Burc-hardt, Le Grand i Piachaud (1999), u socijalno iskljuene ubraja one lanove drutva koji ne mogu participirati u normalnim aktivnostima graana tog drutva, a eleli bi participirati, ali im to onemoguavaju inioci izvan njihove kontrole. U ovoj definiciji naglasak je na konceptu ("normalnih") aktivnosti i elji autora da razgranie nedobrovoljnu iskljuenost od dobrovoljnog povlaenja ili samoiskljuenosti (uur, 2004). Veina shvatanja socijalne iskljucenost najee je opisuju kao "zaarani krug" koji ima tri kljuna dela: nezaposlenost (marginalizacija na tritu rada), siromatvo i socijalnu izolaciju (Room, 1995; Silver, 1994). Po mnogim shvatanjima socijalna iskljucenost predstavlja iskljucenost iz trita rada. Kada se potencira centralna uloga rada, onda se ne misli samo na to da je rad temelj ekonomske nezavisnosti, ve da rad stvara i odreene moralne vrednosti, kao to su samopotovanje ili elja za napredovanjem.

Ako se socijalna iskljucenost shvata kao iskljucenost iz trita rada, odnosno ako je zapoljavanje preduslov ukljuivanja, onda je obrazovanje jedan od kljunih mehanizama socijalnog ukljuivanja. Stupanj zaposlenosti povezan je s posedovanjem kvalifikacija i radnih vetina. Obrazovanje utie na socijalno ukljuivanje kroz obrazovna postignua, doivotno obrazovanje, lake uee u plaenom radu, itd. Obrazovani pojedinci su mobilniji i lake se prilagoavaju novim okolnostima. Vrlo se esto socijalna iskljucenost i obrazovni neuspeh smatraju uzrono povezanima. Socijalno iskljueni neretko se suoavaju s problemom nedostatka znanja i vetina. Obrazovanje pridonosi ne samo sticanju znanja i vetina ve utie na socijalizaciju, ukljuivanje i osnaivanje pojedinaca. Obrazovanje je, uz ostalo, sredstvo linog ispunjenja (UNDP, 2006). S druge strane, unutar modernih drutava postoje odreene socijalne zajednice relativno manje obrazovanih pojedinaca koje se mogu smatrati siromanim (prema standardima), ali ne mora nuno znaiti da su pojedinci unutar tih zajednica pogoeni socijalnom iskljuenou. Problem socijalne iskljucenosti sigurno se ne moe resiti samo obrazovnom reformom i viim obrazovnim tenjama. Bolje obrazovanje nee automatski ukloniti socijalnu iskljucenost. Na socijalnu iskljucenost, a i na samo obrazovanje utiu: dohodovna nejednakost, klasne i/ili etnike podele u drutvu, prostorna razdvojenost, globalizacija, raspodela moi, stratifikovana priroda trita obrazovanja, itd (Whitty, 2001). Promene u obrazovanju i obrazovnim aspiracijama nisu dovoljne da bi se nadoknadila loa ponuda radnih mesta ili visoka kompetitivnost savremenog (globalizovanog) trita rada. Neija obrazovna postignua mogu biti ponitena" zbog diskriminacije poslodavaca prema njima na temelju starosti ili pola. Stoga obrazovna postignua treba da prate drugi inioci koji omoguavaju uspenost na poslu i zadovoljstvo u ivotu. Ekonomski ivot siromanih u mnogim vidovima se razlikuje od ekonomskog ivota nesiromanih. Osim nedovoljnog dohotka, slabijeg obrazovanja i stambeni uslovi siromanih bitno su drugaiji od ostalog stanovnitva (UNDP, 2006). SOCIJALNO-POLITIKI KONCEPTI I INDIKATORI SOCIJALNE ISKLJUCENOSTI Mnogi koncepti socijalne iskljucenosti formulisani su u socijalno-politike svrhe. Zbog toga, po nekim miljenjima, socijalnu iskljucenost treba shvatiti kao tzv. kiobran-koncept, a ne kao pojam koji se moe precizno operacionalizirati (UNDP, 2006). Ipak, moe se rei da je koncept socijalne iskljucenosti dominatno evropska socijalno-politika ideja, a manje amerika ili ideja iz zemalja tzv. treeg sveta (uur, 2004).

Evropska komisija prvi put spominje pojam iskljucenosti u svom dokumentu iz 1988. godine, pred kraj Drugog programa za borbu protiv siromatva. Naredne godine Vee ministara usvojilo je rezoluciju o borbi protiv socijalne iskljucenosti, izmeu ostalog i zbog toga to su vlade nekih zemalja (pre

svega Velike Britanije i Nemake) izraavale rezerve prema upotrebi termina siromatvo u razvijenim evropskim drutvima. Formirano je i posebno telo {European Observatory on Policies to Combat Social Exclusion) koje je podnelo tri sintetizovana izvetaja o politici prema socijalnoj iskljucenosti u zemljama lanicama (uur, 2004) Pojam socijalne iskljucenosti je 1989. godine postao sastavni deo preambule Evropske socijalne povelje - temeljnog dokumenta Saveta Evrope o socijalnim pravima. Povelja je dopunjena i izmenjena 1996. godine, kada je uvedeno novo pravo - pravo na zatitu od siromatva i socijalne iskljucenosti. Devedesetih godina XX veka socijalna politika Evropske unije, dovela je do oblikovanja zajednike strategije u borbi protiv socijalne iskljucenosti na Evropskom savetu u Lisabonu 2000. godine (tzv. model otvorene koordinacije). Na tom sastanku zemlje-lanice Evropske unije i Evropska komisija utvrdili su korake koje e preduzeti kako bi se "odluujue uticalo na eliminaciju siromatva do 2010. godine" i usvojili su novi pristup unapreivanju socijalne kohezije irom EU. Oni su konkretno naglasili est kljunih ciljeva (Savet Evropske unije, 2004): podsticanje zaposlenosti; obezbeivanje adekvatnih sistema socijalne zatite; poveanje mogunosti pristupa najranjivijih pristojnim uslovima stanovanja, kao i kvalitetnim zdravstvenim, starateljskim obrazovanim, kulturnim institucijama; spreavanje ranog naputanja kola i formalnog obrazovanja i obuke; otklanjanje siromatva i socijalne iskljucenosti meu decom; poveanje uea migranata i pripadnika etnikih manjina na tritu rada u istoj meri u kojoj to uee ostvaruje i veinsko stanovnitvo. EU je usaglasila definiciju pojma socijalne iskljucenosti i pod ovim pojmom podrazumeva: proces u kome su pojedinci gurnuti na samu ivicu drutva i spreeni da u potpunosti uestvuju zbog svog siromatva ili zbog odsustva elementarne strunosti i mogunosti za permanentno obrazovanje, ili usled diskriminacije. Ovo ih udaljava od poslovnih, dohodovnih i obrazovnih mogunosti, kao i od socijalne i komunalne mree i aktivnosti. Ti ljudi imaju malu mogunost pristupa vlasti i organima u kojima se donose odluke pa se stoga oseaju bespomonima i smatraju da ne mogu da preuzmu kontrolu nad donoenjem odluka koje utiu na njihov svakodnevni ivot (Svetska banka, 2005). Sa druge strane, socijalna ukljuenost predstavlja proces koji osigurava da oni koji su izloeni riziku siromatva i socijalne iskljucenosti steknu mogunost i neophodne resurse da celovito uee u ekonomskom, socijalnom i kulturnom ivotu i da uivaju ivotni standard i blagostanje koji se smatraju normalnim u drutvu u kome oni ive. Na taj nain se obezbeuje da oni imaju vee uee u procesu odluivanja o stvarima koje utiu na njihove ivote i da imaju mogunost ostvarenja svojih osnovnih prava (Svetska banka, 2005). Evropska unija je sa idejom prevoenja koncepta socijalne iskljucenosti u

merljiv instrument, 2001. godine prihvatila grupu pokazatelja za pra enje socijalne iskljucenosti, poznatih kao laekenski pokazatelji. Radi se o 18 statistikih pokazatelja koji pokrivaju 4 dimenzije socijalne iskljucenosti: finansijsko siromatvo (dohodak), zaposlenost (trite rada), zdravlje i obrazovanje (UNDP, 2006). Ipak, stvaranje liste je samo poetni korak u standardizaciji merenja i analize pokazatelja socijalne iskljucenosti. VRSTE/TIPOVI SOCIJALNE ISKLJUCENOSTI Definisanje kriterijuma na osnovu kojeg bi se odredili tipovi i indikatori socijalne iskljucenosti vrlo evidentno varira od autora do autora, ili izmeu politiko-pragmatskih koncepata. Problem u ovom odreenju (koje je vano i zarad izrade to univerzalnijeg i standardizovanijeg instrumenta za ispitivanje socijalne iskljuenosti/ukljuenosti) oteava to to o socijalnoj iskljucenosti moemo govoriti na tri nivoa: pojedinaca, drutvenih grupa i irih zajednica (regionalnih ili geografskih). Takoe, viedimezionalnost i kumulativni karakter ine definisanje tipova i indikatora socijalne iskljucenosti dodatno kompleksnim. Ovde e se napraviti pokuaj jedne sistematizacije u definisanju tipova i indikatora/pokazatelja socijalne iskljucenosti upravo na ova tri nivoa. Zbog predmetno-ciljne usmerenosti rada i prostora neemo ulaziti u iroku raspravu o potekoama merenja socijalne iskljucenosti. U najoptijem smislu vrste socijalne iskljucenosti mogle bi se definisati prema karakteru slabljenja veze izmeu pojedinaca i drutva. Prema tom optem kriterijumu moe se govoriti o etiri vrste ili tipa socijalne iskljucenosti: 1) iskljuenje iz radnog ivota (npr. nezaposlenost); 2) iskljuenje iz potroakog drutva (npr. siromatvo); 3) iskljuenje devijantnost); iz drutva normalnih (npr. usamljenost, bolest,

4) iskljuenje iz mehanizama upotrebe vlasti i uticaja (npr. kulturna marginalizacija). Prema jednom broju miljenja tipovi socijalne iskljucenosti mogu se odrediti kao neuspeh pojedinaca u jednom ili vie socijalnih sistema (uur, 2004; prema Alden i Thomas, 1998; Berghman, 1995, 1997; Saraceno, 2001; i drugi): 1) demokratsko-pravnom sistemu, koji osigurava graansku ili civilnu integraciju; 2) radno-trinom sistemu, koji znai ekonomsku integraciju; 3) sistemu socijalne dobrobiti, koji pospeuje socijalnu integraciju; 4) porodinom sistemu i sistemu lokalne zajednice, koji osigurava

interpersonalnu integraciju. Oseaj pripadnosti ili iskljucenosti zavisie od situacije u sva etiri sistema: "Sva su etiri socijetalna sustava vana i meusobno komplementarna: ako je jedan slab, drugi trebaju biti jaki. Sigurno da su u najgoroj situaciji oni koji su neuspjeni u svim sustavima. Socijalna iskljuenost postaje ozbiljnim problemom ukoliko je netko socijalno iskljuen u vie sustava ili na vie dimenzija (ako je netko iskljuen samo na jednoj dimenziji, to esto ne znai da se radi o pravoj socijalnoj iskljucenosti) te ukoliko iskljuenost ima relativno trajniji karakter (traje kroz due razdoblje). Iako navedena definicija iskljucenosti nije precizna, pomae nam da utvrdimo dimenzije socijalne iskljucenosti koje su meusobno ovisne i isprepliu se (uur, 2004: 2).

Prema kriterijumu rizika od socijalne iskljucenosti u odnosu na pojedine socijalne grupe, moe se govoriti o osam vrsta socijalne iskljucenosti (UNDP, 2006): 1. iskljucenosti s obzirom na ekonomski status; siromani, nezaposleni, posebno dugotrajno nezaposlene osobe, beskunici, domaice, raseljene osobe i izbeglice, migranti; 2. iskljucenosti s obzirom na porodinu strukturu: jednolana domainstva, jednoroditeljske porodice, deca bez roditeljskog staranja, parovi s troje ili vise dece; 3. iskljucenosti s obzirom na identifikaciju: nacionalne/etnike/rasne/ verske manjine, seksualne manjine, osobe s alternativnim stilom ivota (npr. nekonformistike i devijantne subkulture mladih); 4. iskljucenosti s obzirom na starost: mlade osobe u dobi izmeu 15 i 29 godina; starije osobe (65 i vie godina) i penzioneri; 5. iskljucenosti s obzirom na poinjena krivina dela: zatvorenici/e i bivi zatvorenici/e; maloletni delinkventi; rtve zloina. 6. iskljucenosti s obzirom na obrazovanje: osobe s niim stupnjevima obrazovanja; 7. iskljucenosti s obzirom na zdravstveno stanje: osobe s posebnim potrebama, osobe s mentalnim bolestima; osobe zaraene HIV/ AIDS-om i hepatitisom C; osobe s problemom zavisnosti od alkohola i psihoaktivnih supstanci; osobe obolele od genetskih i hroninih bolesti 8. iskljucenosti s obzirom na invaliditet: osobe s telesnim i senzornim invaliditetom; osobe s mentalnim/intelektualnim tekoama; Prema kriterijumu socijalne iskljucenosti radno-aktivnog stanovnitva moe se govoriti o etiri tipa (dimenzija) socijalne iskljucenosti sa indikatirima

(uur, 2004): 1. distrubucijsko materijalna dimenzija - trite rada (dugotrajna nezaposlenost); ivotne potreptine (neadekvatan ivotni standard); dohodak (ispod linije siromatva); obrazovanje (bez ikakvih kvalifikacija); stambeni uslovi (manje od sobe po osobi/bez kupatila ili WC-a); rezidencijalno podruije (loi ivotni uslovi u kvartu + oseaj nesigurnosti); zdravlje (loe zdravstveno stanje); 2. relacijsko/'participativna dimenzija - socijalne veze (nema bliskih prijatelja + ograniene anse za kontakt s ljudima); politika participacija ("pesimizam" politikog uticaja + odsustvo interesa za politiku); anomija (oseaj usamljenosti + "prekomplikovan" ivot); porodine mree (samaki ivot/raspad porodice); 3. dimenzija dugorone perspektive - razvoj ivotnih uslova u odreenom periodu: stalno loi ivotni uslovi u zadnjih nekoliko godina; 4. dimenzija subjektivne perspektive: subjektivna percepcija iskljucenosti (zadovoljstvo mogunou participacije u drutvenom ivotu ili oseaj iskljucenosti iz drutva). KUMULATIVNI KARAKTER SOCIJALNE ISKLJUENOSTI Jedna od vrlo prihvaenih ideja o prirodi socijalne iskljuenosti, a to je posebno vano za analizu vezu izmeu iskljuenosti i devijacija mladih, jeste da ona ima izraen kumulativni karakter. Na primer, prema Eurostat Task Force on Social Exclusion iz 1998. godine kae se da je socijalna iskljuenost "...dinamiki proces, najbolje opisan kao kretanje prema niim nivoima: odreene nepovoljne okolnosti vode prema iskljuenosti, koja zatim stvara jo vei broj nepovoljnih okolnosti i sve veu iskljuenost, zavravajui s perzistentnim, viestruko deprivirajuim okolnostima. Pojedinci, domainstva i geografska podruja mogu biti iskljueni iz pristupa vrednim resursima kao to su zaposlenje, zdravlje, obrazovanje, socijalni i politiki ivot" (Eurostat Task Force, 1998). Ova definicija socijalne iskljuenosti sugerie da panju treba usmeriti na gomilanje nepovoljnih ivotnih okolnosti koje se meusobno podupiru, kao i na preklapanje niskih primanja i loe trine pozicije s raznim nemonetarnim pokazateljima dobrobiti (vetine i znanja, pristup zdravstvenoj zatiti, obrazovanju,.javnom transportu, dravnim transferima i si.) (u-ur, 2004). Razliiti delovi socijalne iskljuenosti utiu jedna na drugu, stvarajui spiralu nesigurnosti koja se zavrava stalnim i viestruko osu-jeujuim okolnostima. Socijalna iskljuenost dovodi do drutvene marginalizacije. Ukoliko marginalizaciju definiemo kao sistematsko uskraivanje sredstava za zadovoljenje osnovnih potreba onda ta osnovna nesposobnost da se zadovolji posebna potreba raa kao posledicu nesposobnost da se zadovolje ostale potrebe na kumulativan nain. Pojedinani ili porodini

uslovi marginalizacije tee da budu ovekoveeni kroz generacije, tako da roenje u porodici marginalizovanih ljudi moe biti dovoljan uzrok za marginalizaciju novo roenog (Sarpellon, 1988: 9-10). Kumulativni karakter marginalizacije proistie iz situacije da sektori mogue marginalizacije izviru iz nemogunosti zadovoljavanja osnovnih potreba koje su vezane za rad, porodicu, drutvenu mo i socijalne uloge, zdravlje, stanovanje, itd. iveti u stanju sistemske uskraenosti od samo jedne od ovih potreba, uglavnom, izaziva poetak kumulativnog procesa koji kao rezultat ima da se uskraivanje proiruje i na druge potrebe dok se u konanom ne razvije u krajnju situaciju marginalizacije. Marginalizacija nije jednostavan zbir komponenti ljudskih potreba ve vie proizvod njihovog nezadovoljavanja. Mnoga istraivanja potvruju ovakav opis kumulativnog procesa marginalizacije gde se jasno vidi da npr. nedostatak prihoda ili stanje fizike/ psihike ometenosti predstavlja uvod u marginalizaciju. Najee se marginalizacija opisuje kao proizvod socijalnih problema, ometenosti i drutvene devijantnosti: npr. nezaposlenost narkomanija marginalizacija. Meutim, ne srne se zaboraviti da je mogu i obrnut put koji vodi od marginalizacije, preko devijantnosti do socijalnog problema i socijalnih sluajeva: npr. marginalizacija - narkomanija - nezaposlenost (Sgroj, 1988). Ovaj problem je vaan kako bi se spoznala kompleksnost i specifinost marginalizacije i socijalne iskljuenosti. NEKI KARAKTERISTINI VIDOVI DEVIJACIJA MLADIH U obradi izabrane teme ovog rada neminovno se namee princip selekcije imajui u vidu njegov obim i prirodu, kako u pogledu sadraja i vidova socijalne iskljuenosti, tako i u odnosu na analizirane tipove devijacija mladih. Naime, kao to je ve napred prikazano, postoje ne samo razliiti i suprotstavljeni pristupi u definisanju i teorijskom utemeljenju pojma socijalna iskljucenost, ve je nemogue dati njegovu makar kakvu opte prihvaenu radnu ili operativnu definiciju. Nije s toga sluajno to su sve poznate definicije, ak i one oficijelne i zvanine, opisnog karaktera, sa najeim navoenjem ta ovaj pojam obuhvata. U razmatranju drutvenih devijacija mladih u kontekstu socijalne iskljuenosti opredelili smo se, pre svega, za socioloki pristup oba ova fenomena, to znai da emo socijalnu iskljucenost posmatrati kao nedostupnost znaajnih drutvenih uloga oko kojih se uspostavlja neiji socijalni status; zauzimanje drutveno beznaajnih poloaja, ne samo u drutvenoj podeli rada, ve i u procesima odluivanja i upravljanja i kao odsustvo drutvene moi i ugleda. U dinamikoj ravni socijalna iskljucenost podrazumeva nikakve ili veoma zatvorene kanale drutvene pokretljivosti i promocije. Socijalno-strukturalni pristup takoe ukljuuje pripadnost zatvorenim socijalnim mreama i marginalizovanim i slinim skupinama i grupama. Na drugoj strani, imajui u vidu prirodu devijacija osobenih za mlade,

primeniemo i socio-psiholoki pristup, koji se posebno vezuje za osea-nja otuenosti, bezvrednosti, bespomonosti i skuenih i zatvorenih socijalnih komunikacija. Sastavni deo ovog pristupa je uvaavanje mehanizama stereotipiziranja, stigmatizacije i predrasuda, koji utiu na poloaj, marginalizaciju, postojanost i reprodukciju nepovoljnog drutvenog statusa (Goffman, 1963). Posebno je u ovom aspektu znaajan udeo javnih institucija u procesima stigmatizacije, marginalizovanja i socijalne iskljuenosti (Goffman, 1961). Najzad, u kombinaciji sociolokog i socio-kulturnog pristupa socijalna iskljucenost mora se posmatrati kao izdvojenost u odnosu na stilove ivota, socijalna i kulturna dogaanja, obiaje, svetkovine i druge vidove ivota zajednice u kojima bi po sopstvenom izboru trebalo da uestvuju svi njeni pripadnici i koji odraavaju duh pripadnosti i zajednitva a znaajni su za samoidentih'kaciju i postojanje socijalnih oslonaca. U ovom aspektu kao poseban vid socijalne iskljuenosti izdvaja se postojanje i pripadnost odreenim potkulturama ili zatvorenim zajednicama, formiranim po osnovama statusnih, etnikih, religijskih, rasnih i slinih razlika u odnosu na dominirajuu populaciju, zajednicu ili sistem, ili na osnovu stigmatizacije i marginalizacije od strane veinskog stanovnitva ili globalne zajednice. Stvaranje posebnih potkultura je uvek rezultat odnosa veinske zajednice sa manjinskom zajednicom, skupinom ili grupom u procesima dinamikih interakcija, koje, po pravilu, utemeljuju i oblikuju socijalnu iskljucenost ovih potonjih. Kada su u pitanju sadraji i tipovi devijacija mladih u ovom tekstu su za analizu odabrani oni koji na poseban nain korespondiraju sa socijalnom iskljuenou, bilo u etiolokom ili posledinom odnosu. Karakteristini tipovi devijacija mladih koji su neposredno povezani sa njihovom socijalnom iskljuenou su, posebno, adaptivne, agresije i devijacije povlaenja. Prvoj grupi pripadaju razliiti vidovi kriminala, posebno imovinskog, prostitucija, prosjaenje i skitnja, besposlienje i kockanje. Druga grupa obuhvata razliite vidove agresija na mikrosocijalnom planu, od vrnja-kog nasilja i vandalizma do siledijstva. Meu devijacijama povlaenja posebno su karakteristini alkoholizam i zavisnost od droga. Adaptivne devijacije bujaju u vremenima drutvenih kriza i anomije (Merton, Nisbet, 1971). U ovim vremenima rastu drutvene nejednakosti i prisutni su procesi radikalnog socijalnog raslojavanja praeni vidljivim osiromaenjem veeg dela stanovnitva, regiona i drava zahvaenih krizama. Karakteristino je za ove periode da su neki delovi populacije i socijalnih struktura posebno izloeni nepovoljnim socijalnim rizicima. Znaajno obeleje kriznih i anomijskih vremena ini nedostupnost materijalnih dobara i razliitih vrsta socijalnih usluga i nematerijalnih dobara veem delu stanovnitva. U ovim okolnostima javlja se filozofija preivljavanja i snalaenja, zaraivanja na pamet a ne po osnovu rada i vetina. Za krizne situacije, ukoliko potraju due, stoje sluaj sa drutvom Srbije, postaje karakteristino da filozofija preivljavanja postaje neka vrsta spontane ali rairene ideologije i ponaanja svih struktura i institucionalnih sistema u

dravi (Milosavljevi, 2003). U razliitim vidovima drutvenog vrednovanja slave se i promovisu oni koji su vesti i snalazljivi, dok se znaaj rada potiskuje u drugi plan. ta vie, u vrednovanju talenata i posebnih sposobnosti ponovo se promovisu oni koji vode brzom bogaenju i napredovanju bez puno znoja. Meu adaptivnim devijacijama imovinski kriminal posebno dobija na znaaju zbog istovremenih osujeenja i osiromaenja mnogih porodica i pojedinaca, nedostupnosti legitimnih naina sticanja sredstava i loeg funkcionisanja drutvenih i dravnih institucija. Iako je imovinski kriminal najraireniji vid kriminalnih ponaanja odraslih, on je naroito karakteristian za maloletnike i mlade. Za razliku od normalnih vremena u kojima se imovinskim kriminalom bave najee mladi iz niih i siromanih drutvenih slojeva, u smutnim vremenima meu kriminalcima ovog tipa javljaju se mladi i iz bolje stojeih ili, bolje reeno, manje ugroenih porodica. Razlog tome su poveane aspiracije u pogledu ivotnog standarda podsticane potroakom filozofijom i ekonomskom i drugom propagandom. Ovome treba dodati i potrebe za nabavkom droga, koja takoe ne poznaje niti socijalne niti slojne razlike i est je motiv imovinskog kriminala mladih. Za razliku od ranijih vremena kada su sitne i sline krae bili tipini vidovi imovinskog kriminala mladih, u sadanje vreme on se izraava kroz razliite vidove organizovanog kriminala, specijalizovanih krivinih dela i razbojnitava. U organizovanom kriminalu mladi su najee vojnici i izvrioci konkretnih poslova, koje su osmislili odrasli. Kao delovi organizovanih klanova mladi esto imaju najtee uloge ouvanja teritorije ili likvidacije lanova suparnikih klanova ili onih koji ih posebno ugroavaju. Ove uloge odgovaraju temperamentu, potrebom za dokazivanjem i igranjem umiljenih likova graenim na odrazima idola anti-heroja, koji su i te kako prisutni u razliitim vidovima uticaja na javno mnenje, ali i kroz ne formalne vidove udruivanja. Za razliku od odraslih, mladi su delovi onih kriminalnih klanova koji su usmereni ka nelegalnoj dobiti: organizovane krae, ilegalna prodaja i preprodaja roba (posebno onih koje su u irokoj potronji i donose brzu zaradu, poput cigareta), iznuivanje, otmice i si. Po prirodi stvari i zbog svog drutvenog statusa mladi su odsutni iz onih vidova i javnih funkcija kao to je sluaj sa iroko rasprostranjenim vidovima korupcije (Ignjatovi, 1998). Znaajnu promenu u kriminalu mladih danas predstavlja i postojanje nekih tipova specijalizacija, poput organizovanih kraa vozila i tehnikih sredstava, razbojnitva i pljaki u stanovima, prodavnicama, potama, bankama i ostalim objektima u kojima se nalaze vee koliine novca. U prethodnim vremenima ove vrste specijalizovanog kriminala bile su karakteristine za odrasle sa veim kriminalnim stazom. Naravno, u ovim vidovima kriminala esto deluju kombinovane uzrasne grupe, ali su njihovi izvrioci najee mladi, jer se pored umenosti trai drskost, brzina, snaga i dovitljivost. Meu specijalizovanim vidovima kriminala mladi su ostali dominantni meu deparoima. Sve vee prisustvo mladih u specijalizovanom kriminalu posledica je i ranog poinjanja kriminalne karijere.

Prostitucija mladih takoe predstavlja karakteristian vid adaptivnih devijacija i ima svoje razliite sadraje i forme (heteroseksualna i homoseksualna, organizovana, poluorganizovana i neorganizovana, prikrivena itd.). Kjuni elementi socijalne iskljuenosti mogu se vrlo jasno dovesti u vezu sa prostitucijom posebno maloletnica i mladih devojaka. Prostitucija svoje opte korene ima u polnoj nejednakosti, siromatvu i bedi, niskom drutvenom poloaju ena, neobrazovanosti i nezaposlenosti, ekonomskoj motivaciji za brzom i "lakom" zaradom. Svakako da i depriviraju-i porodini inioci snano doprinose ulasku u svet prostitucije poput: iskustva porodinog zlostavljanja, naroito seksualnog; porodine istorija alkoholizma i duevnih bolesti; promiskuitetnosti u primarnoj porodici, itd. I naravni individualni inioci socijalne iskljuenosti uokviruju trodimenzionalnu uzronu prirodu prostitucije, a to su isprepleteni faktori poput: emocionalne nestabilnosti, nedostataka samopouzdanja, ekstremne ekstrovertnosti i sugestibilnosti ili lake povodljivosti, itd. U uslovima liberalizacije odnosa polova i seksualnih'navika i potreba mnogi vidovi seksualnih odnosa imaju elemente prostitucije (vezani su za komercijalizaciju seksualnih usluga), iako prema njima postoji visoka tolerancija (npr. sponzorue). Sta vie, mnogi vidovi javnog komuniciranja (novine, TV, radio, internet i si.) su osloboeni za sve vrste komuniciranja oko razliitih vidova seksualnih ponuda. Mada je enska prostitucija dominirajui oblik ove drutvene devijacije, nije za potcenjivanje ni prisustvo razliitih vidova prostituisanja mladia, kako heteroseksualnog tako i homoseksualnog tipa. Takoeje karaktersiticno za mlade prisustvo u razliitim vidovima povremene prostitucije (uenika, studentska, turistika) kako bi se prevazila trenutna imovinska kriza ili ostvarile neke potrebe koje su iznad njihovih ekonomskih mogunosti. Maloletnika i prostitucija mladih, po pravilu, je deo organizovanog kriminala, jer donosi brze i visoke prihode (organizatorima) uz neznatna ulaganja i vetinu mobilisanja i organizovanja. Ona je takoe povezana sa drugim drastinim vidovima organizovanog kriminala poput otmica, iznuivanja i trgovine ljudima, posebno enama. Slino se moe rei i za pornografiju, koja takoe ukljuuje i maloletnike i takoe donosi ogromne nelegalne prihode. Nezainteresovanost javnih institucija i vlasti za prevenciju i spreavanje prostitucije pogoduju njenim organizatorima da na principima trine ekonomije i nedvojbene eksploatacije enormno zarauju. Naravno, jedine i krajnje rtve, uz po neku neopreznu muteriju, uvek su oni koji pruaju seksualne usluge. Prosjaenje predstavlja tipinu adaptivnu devijaciju karakteristinu najee za mlade, iako se sreu i odrasli, jo ee stariji prosjaci. Sa drutvenim krizama, osiromaenjem stanovnitva i irenjem siromatva javljaju se pogodujui uslovi za vidljiviji rast prosjacenja. Neefikasnost mera i strategija za smanjenje siromatva i odsustvo odgovarajue i efikasne drutvene reakcije takoe povoljno utiu na postojanost ove pojave. Dok je kod odraslih i starih karateristino individualno i samo retko grupno prosjaenje, prosjaenje mladih i posebno maloletnika, ukljuujui i veoma

malu decu, uvek je organizovano i najee grupno. Nekada su organizatori roditelji, ali esto i druge odrasle osobe, tako da je poznata i pojava rentiranja dece u cilju prosjacenja. Iako prosjaenje predstavlja vid zlostavljanja, zloupotrebe i eksploatacije dece, javne i socijalne ustanove nemone da se nose sa njegovim korenovima, osim povremenih racija na prosjake, vie iz ekolokih i medijskih razloga, uglavnom imaju tolerantni stav, valjda zbog toga to u ovom tipu devijacija, u principu, nema rtve, sem ukoliko je prosjaenje praeno i nekim vidom prevare. Drutvena reakcija je takoe neefikasna i toleriua u odnosu na razliite vidove eksplotacije dece, poput dejeg rada u okvirima nekih vidova porodinog sticanja sredstava poput prikupljanja sekundarnih sirovina, to je astan posao, ili preprodaje robe, higijenskih i slinih usluga i si. Tome se mogu dodati i nebriga za kolovanje dece, to u zaaranom krugu otvara krug potencijalnih buduih devijacija. Besposlienje, u principu, se ne izdvaja u tipologiji devijacija, iako se tu i tamo pominje kao pratea pojava uz neke vidove devijacija. U nekim od klasinim teorijama nezaposlenost se tretira kao idividualna devijacija, jer se posmatra kao stvar izbora pojedinaca ili njihovih nesposobnosti da se uspeno ukljue u utakmicu na otvorenom tritu radne snage. U ovom tekstu besposlienje se nikako ne izjednaava sa nezaposlenou, koja istovremeno predstavlja socijalni problem i drutvenu devijaciju, jer dovodi u pitanje bitnu humanistiku vrednost izraenu kroz mogunosti kreacije i ljudskog rada (Milosavljevi, 2003). Besposlienje se izraava kroz odsustvo interesovanja i bavljenja bilo kojim lukrativnim i kreativnim radom. Ono predstavlja i stil ivota jednog dela mladih, koji su iskljueni iz razliitih drutveno poeljnih i korisnih aktivnosti: oni neguju poseban stil pasivnog odnosa prema okruenju praen lenjou, tenjom za hedonizmom, pomerenim dnevnim i ukupnim ritmovima ivota, odsustvom bilo kakve organizacije vremena i razmiljanja o budunosti. Mnogi besposliari su nezaposleni ali nisu svi nezaposleni besposliari, ukoliko nastoje da na drutveno prihvatljiv nain prevazilaze svoj nepovoljan radni i drutveni status. Besposliari najee potiu iz porodica koje imaju povoljne materijalne uslove, i cesto su prezasticeni i imaju skromne drutvene aspiracije. Besposlienje prate navike i stil ivota, koji imaju izvesna obeleja potkulture. Pored dezavuisanja znaaja ljudskog rada i kreativnih aktivnosti, ovu potkulturu odlikuje odsustvo bilo kakvih drutveno vrednovanih ciljeva, pasivnost u svakom pogledu i neprestano gluvarenje. Ono je kao stil ivota posebno prisutno kod onih mladih koji nisu razvili svoje potencijale, imaju skromne obrazovne i profesionalne kapacitete, ali imaju relativno visoke aspiracije i htenja, bez spremnosti za napore. Istovremeno besposliari nisu spremni da do sredstava neohodnih za ivot dolaze nekim od nelegalnih i kriminalnih naina. Besposliarska potkultura nema

organizovane vidove udruivanja, jer njeni pripadnici nisu spremni i voljni da grade i uspostavljaju trajne i stabilne odnose. Oni meusobno komuniciraju ad hoc i povremeno uestvuju u nekim vidovima zabave ili ubijanja vremena. Besposliari su neodgovorni prema sebi, porodici, mikro i makro socijalnom okruenju i bilo kakvim obavezama. Njihova pasivnost i odsustvo krenja krivinih normi ini da oni ostaju skriveni, uz roditeljsku, porodinu i institucionalnu toleranciju, koja prestaje tek kada nastanu vei problemi, sukobi ili neki drugi vidovi devijacija, koji nameu drutvenu reakciju. Besposliari se mogu sresti u skoro svim drutvenim stratama, ali se ne mogu poistovetiti sa siromanima i potkulturom siromatva, jer su pripadnici ovih slojeva upueni na borbu za preivljavanje, ukljuujui i primenu nelegalnih sredstava. Neka saznanja, jer reprezentativnih istraivanja nema, ukazuju na to da mnogi mladi sa sela pripadaju ovim kategorijama. Oni su, najee, ambicijama roditelja i nepovoljnim uslovima ivota na selu i od poljoprivrede, usmeravani prema obrazovanju za struke, van poljoprivrednih i slinih delatnosti. Kako mnogi od njih nisu imali ambicije ili mogunosti da se osposobe za zanimanja, koja obezbeuju drutvenu promociju i dostojanstven ivot, a nespremni su i nevoljni da se bave poljoprivredom i da prihvate ivot na selu, svrstavaju se u bespolia-re, sa kojima roditelji ne znaju ta da rade. Mnogi od njih se i neregistruju kao nezaposleni, jer nemaju nikave socijalne beneficije niti su spremni da se prihvate posla u nisko plaenim ili napornim poslovima. Kada se govori o kockanju kao devijaciji mladih ne misli se na klasino kockanje, jer ono podrazumeva posedovanje sredstava, vetina, iskustava i tehnika. Ovde je re o specifinom vidu kockarske zavisnosti koja se uspostavlja kroz uee u kockarskim igrama i, samo delimino, igrama na sreu, jer one predstavljaju legalizovani vid uea u dobijanju i gubljenju novca kroz ve pomenute vidove. Kada ovi vidovi igara imaju obeleja zadovoljstva, uzbuenja, kontrolisanog troenja sredstava i slobodnog vremena nemaju obeleja zavisnosti. Meutim, kada postanu stalna navika, opsesija, dominirajui cilj i sadraj svakodnevnog ivota i navika, a uz to se nekontrolisano, u nadi za dobitkom, troe znaajna sredstva, onda se javlja prava zavisnost. Kladionice, kockarski aparati i slina kockarska sredstva nalaze se na svakom koraku i dostupni su ak i maloletnicima, iako je to formalno zabranjeno. Kockarska zavisnost uz besposlienje, ima elemente potkulture, jer su sva ivotna interesovanja, aktivnosti, vreme i energija usemereni samo prema kokarskim igrama. Iako meu kockarskim zavisnicima nema udruivanja, oni se tokom igara i drugih srodnih aktivnosti upoznaju i povezuju. Centralne teme njihovih komunikacije su vezane za igre u kojima uestvuju, strategije i dobitnike kombinacije i si. Ovi vidovi prividne zabave postaju deo slobodnog vremena i znaajan segment svakodnevnog ivota mnogih mladih, ak i kada jo nije uspostavljena kockarskla zavisnost. Uostalom, kao i kod bilo koje zavisnosti i ova se uspostavlja ponavljanjem kroz due vreme.

Igre na sreu, ukljuujui i kockarske, najee dobijaju svoj uzlet tokom drutvenih kriza i u veini sluajeva prisutnije su meu pripadnicima onih drutvenih struktura koji nemaju stabilnu ekonomsku i socijalnu situaciju i kod kojih je prisutna neizvesnost u pogledu budunosti. Istovremeno, one za mnoge socijalno iskljuene predstavljaju jedino potencijalno reenje za njihovu eventualnu socijalnu promociju jer su im drugi kanali zatvoreni i nedostupni. Problem nastaje kada uee u razliitim igrama na sreu, a njih je svakodnevno sve vie uz dobro osmiljene medijske promocije, kada se potencijalni dobici pretvare u gubitnitvo i jo izrazitije pogoranje ekonomskog i socijalnog poloaja. Agresije na mikrosocijalnom planu predstavljaju rairen vid konfliktnog devijantnog ponaanja mladih, koje u nekim svojim vidovima poprima obeleja potkulture sukoba. Rairenost ovog vida devijacija jo uvek se objanjava globalnim sukobima, odnosno ratovima, na podruju bive Jugoslavije. Pored toga to je ovo tumaenje mikroagresija upro-eno, ono se nikako ne moe smatrati ni aktuelnim. Ipak je prolo vie od decenije od kraja ovih ratova. Drugim recima, potrebna su neka druga relevantna i aktuelna objanjenja. Kada se govori o aktuelnim agresijama mladih koje se ispoljavaju na mikrosocijalnom planu onda se najpre izdvaja vrnjako nasilje, potkulturalno nasilniko ponaanje navijakih skupina i vandalizam. Vrnjako nasilje je kolokvijalni naziv za razliite vidove nasilnikog ponaanja u kome sudeluju maloletnici i mladi i u kojima su rtve pripadnici istih uzrasnih grupa. Prema tome pojam vrnjakog koristi se u neto irem smislu i ne obuhvata vrnjake u smislu godita ve generacijski (Milosavljevi, 1998-2). Vrnjako nasilje je deo ukupnog nasilja na mikrosocijalnom planu (porodino, meugeneracijsko, u institcijama, u susedstvu i si.). Pored toga to je rasprostranjeno, ono u mnogim sluajevima vodi tekim telesnim povredama i letalnim ishodima u kojima su rtve mladi. Osim individualnog, vrnjako nasilje privlai panju zbog toga to se sve ee javlja u vidu grupnih, masovnih i esto organizovanih sukoba meu mladima. Ponekad su u pitanju sukobi mikro gangova, ponekad izmeu pripadnika razliiti razreda, kola, susedskih, navijakih ili skupina okupljenih zbog nekih drugih razloga (etnika, religijska, neki poseban status i si.). Vrnjako nasilje privlai javnu panju tek u sluajevima drastinih posledica i vrsta rtava. Mere koje se preduzimaju u cilju spreavanja vrnjakog i slinih vidova nasilja najee su usmerene prema nekim vidovima pojaane kontrole i ne dopiru do njihovih bitnih uzroka, koji samo jednim delom u vidu pogodujuih faktora izviru iz svojstava linosti mladih, a dominirajue iz makro i mikro socijalne sredine i odnosa koji u njima vladaju. Neka svojstva mladosti i sazrevanja pogoduju, ali nisu odluujui faktori nasilnitva i vrnjakog nasilja kao specifinog vida. Re je o nekim

osobenostima, koje mogu predstavljati pozitivan ali i negativan transfer u odnosu na njihovo ponaanje i odnose sa drugima. Re je o sledeim svojstvima: snaga, energija, brzina, potreba za samodokazivanjem i samorealizacijom, takmiarski duh, borbenost. U kom pravcu e se ove osobenosti i potrebe razvijati i realizovati zavisi od podsticaja iz okruenje. Najbolji primer za pozitivnu usmerenost svih ovih i drugih svojstava mladosti su razliite vrste sportova. Meutim, u nekim okolnostima i sportska orijentacija, posebno prema borilakim sportovima moe biti negativno usmeravana prema agresiji van sportskih terena. Mnogi roditelji usmeravaju svoju decu prema borilakim sportovima, to samo po sebi, nikako, nije negativno. No, mnogi od njih su motivisani potrebom da deca u sluaju ugroenosti mogu da se odbrane. Poneseni negativnim prime-rima nasilja mnogi roditelji prenaglaavaju nesportske motive i potrebe, dok neki od njih ue decu direktno nasilju: Ti udari prvi!. Nije retko da i sportski uitelji i treneri takoe podsticu nesportski i agresivni pristup igri i protivnicima i pobedu po svaku cenu. No, to su efemerne pojave u odnosu na podsticaje agresivnom ponaanju, koji potiu iz makro i mikro socijalnog okruenja. Otuenost, rairene frustracije, netolerancija i verbalni i neverbalni konlikti su deo svakodnevnice kojima prisustvuju, izloeni su ili u njima uestvuju mladi. Agresivna ponaanja, kao prototip, svakodnevno su prisutni u svim medijima, ak i u veini crtanih filmova, svakodnevnici i u prikazivanju istorije i prolosti. Anti-heroji se prosto nude u svim moguim sadrajima i formama javnog ivota, tako da nije sluajna takva samoidentifikacija mnogih mladih. Ova opaska ne odnosi se samo na na-silnitvo kao model, ve i na druge vidove devijantnih obrazaca, odnosno tipova linosti, koji se nude kao idoli. Iako je nedostatak vaspitnih sadraja i formi koji podsticu humanost, toleranciju, solidarnost, nekonfliktno prevazilaenje problema, saradnju, razumevanje i si., bilo da je re o porodinom ili kolskom vaspitanju, deo objanjenja agresija mladih, ono je nepotpuno, jer se korenovi nalaze i u objektivnim konkretnim uslovima u kojima mladi ive. Mladi su izloeni mnogim pritiscima, frustracijama, osujeenjima i stresovima sa kojima su nemoni da se nose, a socijalno okruenje im ne prua odgovarajuu podrku usled ega oni izlaze iz tih situacija nalaze i u agresijama. Istraivanja ukazuju na postojanje spirala i krugova nasilja. Tako na primer, roditeljsko, nasilje u susedskom ili kolskom okruenju, od strane drugih starijih, posebno onih kojma su deca poverena (vaspitai, uitelji, drugi prosvetni radnici i si.), u okvirima institucija u kojima deca borave ili ive i u drugim socijalnim sredinama stoje u nekoj vrsti krunog toka sa tedencijama spiralnog irenja. Jedan tip frustracije ili sukoba prenosi se u neko drugo polje socijalnih odnosa. Naprimer, frustrirani roditelji verbalno ili fiziki maltretiraju starije dete, ovo svoju agresiju usmerava prema mlaoj ili drugoj deci u okruenju; suoeni sa neprihvatljivim ponaanjem dece uitelji i nastavnici nastupaju agresivno inducirajui dalje mogue vidove agresija i sukoba, ukljuujui i vrnjako nasilje u koli.

Posebno kompleksan i po posledicama negativan vid mikroagresija mladih prestavljaju neki vidovi organizovanog nasilja, koje ima odreena obeleja konfliktne potkulture. Re je posebno o navijakom nasilju manjih ili veih, ali najee struktuiranih skupina. Zbog ega govorimo o elementima potkulture? Pre svega, zbog toga to se nasilniko ponaanje odvija u okrilju legalne delatnosti kakva je podrka, odnosno navijanje za neki sportski klub ili ekipu. Sve dok su sadraji ove podrke izraavaju u okvirima sportskih motiva, uvaavanja suparnikih ekipa i navijaa ona ima normalna i prihvatljiva obeleja. Meutim, kada navijaka podrka postaje devijantna? Onda kada je zasnovana na nekim drugim a ne sportskim motivima. Naravno, nije za podcenjivanje, ali nije odluujue za ova ponaanja to to se na slian nain prema protivnicima, navijaima, su-dijama i drugim zvaninim licima ponaaju i igrai, treneri, predstavnici i voe sportskih klubova i ekipa, ukljuujui i medije, koji podgrevaju neprijateljske odnose prema rivalima. Navijaka pristrasnost je normalna injenica, kada ne pree granice i pretvori se i realno neprijateljstvo i ozbiljne sukobe. No, ovo je samo deo objanjenja za nasilnikog ponaanja navijaa, koja su uestala, masovna i sa znaajnim materijalnim i ljudskim rtvama. Ovde se esto nasilnitvo prema drugim kombinuje sa vandalizmom u vidu unitavanja opreme i drugih stvari u sportskim obje-katima i izvan njih. Vandalizam, kao drutvena devijacija predstavlja vid agresivnog ponaanja usmerenog prema materijalnim, pre svega, kulturnim i javnim vrednostima u vidu njihovog oteenja ili unitavanja (Milosavljevi, 2003). Re je dakle, o specifinom vidu preobuene agresije, koja moe proizvesti veoma negativne ne samo materijalne ve i duhovne posledice (na primer, u sluajevima oteenja ili unitenja kulturnih ili posmrtnih spomenika). Iako je vandalizam prisutan kod svih generacija, ipak je tipina za mlade. U sadrinskom pogledu on se ispoljava u vidu grafita i oteenja fasada, oteenja ili unitavanja javnih materijalnih stvari i objekata. Neki autori dodaju ovim sadrajima i unitavanje i zagaenje ovekove okoline. Vandalizam, kao vid agresije, uvek sadri neku vrste skrivene poruke upuene starijima, autoritetima razliitog tipa, ukljuujui i javne institucije i vlast. One su motivisane i sadrzinski odraavaju razliite vidove frustracija, osujeenja i nedostupnost nekih materijalnih vrednosti, tako da imaju ulogu socio-psiholokog mehanizma odbrane. One su takoe, esto proizvod imitacija, kojima su mladi, u principu, skloni. Naravno, vandalizam predstavlja nedostatak opte i ekoloke kulture, odnosno vas-pitanja. Vrlo je zanimljiva veza socijalne iskljuenosti i jednog od njenih glavnih indikatora, socijalne izolacije, sa pojavom samoubistva kao najteim oblikom autoagresivnosti. Emil Dirkem je u svojoj tipologiji samoubistava analizirao poseban tip ove devijacije koga je nazvao egoistinim samoubistvom (pored anominog, altruistikog i fatalistikog samoubistva) koji nastaje kao posledica preslabe veze izmeu pojedinca i drutva ili slabe socijalne integrisanosti pojedinca u drutvo. Najzad meu masovnim, kompleksnim i veoma nepovoljnim devijacijama mladih, koje su neposredno u interakciji sa socijalnom iskljuenou treba pomenuti alkoholizam i

zavisnost od droga. Neki autori, upozoravaju i na zavisnost od duvana, kao posebno izraene i po zdravlje mladih posebno negativne devijacije. No, izgleda da je bitka oko puenja mladih odavno izgubljena i da se interesovanje koncentrie prema nekim drugim koje su jo tetnije i sa jo negativnijim posledicama. Ovde smo na prvom mestu stavili alkoholizam jer smatramo da je on raireniji vid zavisnosti od zavisnosti od droga, bez obzira na sve izraenije prisustvo viestruke zavisnosti mladih (puenja+alkoholizam+zavisnost od droga i lekova) i bre i dramatinije posledice zavisnosti od droga. Ne bi trebalo da dramatinost nekih devijacija odreuje prioritete u drutvenoj reakciji, niti da vodi potcenjivanju nekih od njih u odnosu na druge kao to ve pomenuti sluaj sa zavisnou od duvana. Svaka zavisnost za sebe, uz neka zajednika svojstva, ima svoje specifinosti i trai istovremene, povezane i osmiljene strategije, programe i projekte prevencije i suzbijanja, to ukljuuje i jedinstvene aktivnosti u odnosu na one uzroke koji izviru iz specifinih svojstava linosti mladih i posebno iz njihovog drutvenoig statusa i uslova u kojima delaju i ive. Alkoholizam je po svim indikatorima najrairenija devijacija mladih, bez obzira na to to o tome ne postoje javni reprezentativni podaci. Na to upuuju mnoga istraivanja o zavisnosti, stilu ivota, navikama i slobodnom vremenu mladih. Alkoholizam, naalost nailazi na dosta visoku toleranciju roditelja, drugih odraslih koji se bave decom i mladima, kao i javnih institucija - ukljuujui obrazovne, zdravstvene i socijalne. U naunoj, strunoj i optoj javnosti ovaj problem ne predstavlja predmet primarnog interesovanja sem u ekstremnim situacijama, verovatno zbog opte nezainteresovanosti javnih institucija i vlasti. U odnosima prema alkoholu i alkoholizmu sreu se esto suprotstavljeni interesi: proizvoaa i potroaa (roba je roba), retkih boraca protiv alkoholizma i odnos onih koji imaju koristi od prodaje alkohola i si. Posebno je kontradiktorna pozicija vlasti, jer bi ona morala da inicira i organizuje programe i akcije prevencije i suzbijanja alkoholizma radi zatite stanovnitva i posebno mladih. Na drugoj strani, potreba za sigurnim budetskim izvorima stvara potrebu za podsticanje proizvodnje i prometa alkohola. U raskoraku ovih i drugih interesa alkohol je dostupan i maloletnicima, bez obzira na legalne zabrane, posredno reklamiranje alkohola prisutno je na razliite nain u medijima i kroz razliite primamljive nagradne igre. Pokuaji ogranienja rada kafia, kafana i klubova takoe se razbijaju o suprostavljene interese ve pomenutih subjekata. Alkoholizam mladih mora se posmatrati u socio-kulturnim i soci-psiho-lokim aspektima, pre svega zbog toga to on postaje deo svakodnevnih navika i stila ivota mnogih mladih. On obino poinje sa kulturolokim navikama stanovnitva vezanim za razliita okupljanja i obiaje, koje su praene mnogim predrasudama o korisnosti od alkohola (Alkohol je dobar kao podsticaj za neke pre svega fizike aktivnosti, Alkohol podstice dobro varenje hrane, Alkohol je hranljiv, Alkohol podstice cirkulaciju i titi kardiovaskularni sistem i si.) ili stereotipa (Ko ne pui i ne pije taj ni ovek

nije, Nisi valjda bolestan kad ne pije!? i si.). Nije redak slu caj da roditelji prilikom svetkovina ili u svakodnevnim prilikama nude deci alkohol, pogotovu mukarcima, da se ne govori o reprodukciji alkoholizma unutar istih porodica. U sociolokom, kulturolokom i socio-psiholokom aspektu alkoholizam predstavlja ozbiljan problem, jer postaje deo svakodnevnih navika i prati svaki vid okupljanja ili druenja mladih unutar domainstava, kafia, klubova, ekskurzija, kola i drugih objekata. Pijenje u drutvu je, naravno uvod u alkoholnu zavisnost koja prerasta u jutarnje pijenje, tako da se dogaa da uenici ili studenti dolaze na nastavu u pijanom stanju, ili da esto odsustvuju iz obrazovnih institucija. Ovim prilikama vrnjaki psiholoki pritisak toliko je jak da se samo retki mogu tome suprotstaviti uz rizik socijalne izolacije i odbacivanja od strane vrnjake grupe, Pritom je nebitno to se ovde ne moe govoriti o postojanju posebne potkulture, ali se moe govoriti o loim kulturolokim i ivotnim navikama, koje na dui rok vode veoma sloenim i tekim linim, porodinim i drutvenim posle-dicama. Problem posebno postaje sloen zbog pomeranja uzrasne granice prvih opijanja i navikavanja, neefikasne reakcije i zatite mladih zavisnika i povoljnog transfera za uspostavljanje i drugih zavisnosti, naprimer, od droga. Zavisnost od droga je svakako najsloeniji i najtei vid devijacija mladih, koji ima obeleja bega od stvarnosti i potkulture povlaenja. Bez ulaenja u fenomenologiju i etiologiju ove devijacije, moe se rei da njena teina i ozbiljnost proizilaze najpre, iz injenice da se sve vie sniava uzrasna granica prvih dodira sa razliitim vidovima droge i da je sve iri krug zavisnika meu kojima dominiraju mladi, podrazumevajui i maloletnike. U sadrinskom pogledu sve su rairenije poiitoksikomanije, veina mladih sve vie koristi takozvane teke droge, iako je podela na lake i teke droge, podvala onih kojima droge donose profit. Za-visnici se javljaju u svim drutvenim slojevima zbog dostupnosti droga po razliitim, pa i niskim cenama, uz jedinu razliku kvaliteta korienih droga. Nasuprot rastuim i sve teim posledicama, ije rtve su mladi i njihove porodice, stoje samo deklarativne, kontradiktorne, razmrvljene, nedosledne i neefikasne mere spreavanja ove pojave. Zavisnost od droga ima obeleja potkulture povlaenja, jer je re o stilu ivota u kome se nezadovoljstvo uslovima ivota i odnosom okruenja, frustriranost i besperspektivnost zamenjuju pasivnim odbacivanjem dominirajuih i uobiajenih stilova ivota i takvom organizacijom i svakodnevnim navikama koje su u biti i jedino vezani za drogu: kako doi do nje, kako doi do sredstava za drogu, kako koristiti drogu a izbei razliite vrste drutvene i porodine reakcije, ukljuujui i eventualno leenje, kako ostati to due pod uticajem droge a izbei apstinencijalni sindrom (kod onih droga kod kojih se javlja) i druge neugodnosti koje prate uzimanje droge, kako ponovo doi do droge i tako u krug do predvidljivog kraeg ili dueg kraja. Iskljueni, etiketirani i marginalizovani, ili, to je jo ee sluaj,

neprimeeni i neprimetljivi ljudi, dok ne izazovu panju nekom drugom drutveno neprihvatljivom delatnou mladi zavisnici su upueni jedni na druge i na organizovanu mreu dilera. Opsesivna potreba, koja postaje neminovna i nekontrolisana potreba stvara odreene obrasce ponaanja, kojima je zajedniko povlaenje iz socijalnog ivota i zatvaranje u krug slinih, uz ponekad specifine naine komuniciranja. Naglaavanje postojanja posebnog jezika zavisnika kao dela potkulture nije toliko bitno iako oni koriste specifine termine vezane za nazive droga, osete i oseaje vezane za upotrebu i dejstvo droge. Bitnija odlika ove potkulture je odbacivanje zdravih stilova ivota, suavanje uea u produktivnim i lino korisnim i neophodnim aktivnostima, zatvaranje u svet droge i onoga to se u vezi sa njenim korienjem dogaa, besposlienje ili nevoljno uee u porodinim, kolskim i slinim obavezama i suavanje socijalnih mrea na krug slinomiljenika i istodelatnika. Na kraju ove analize postavlja se pitanje ta je zajedniko svim ovim pojavama rairenim i karakteristinim za deo mlade generacije danas? Naravno, samo se po sebi podrazumeva da je ovim pojavama zajedniko odstupanje od nekih humanih vrednosti i zdravih naina i stilova ivota i brojne negativne i veoma ozbiljne posledice, pre svega po mlade, ali i njihove porodice i u najirem smislu po drutvenu zajednicu. Zajedniko im je svakako i odsustvo efikasnih i uspenih vidova drutvene reakcije, pre svega, u preventivnom smislu. Pre bi se reklo da je deklarativni izraeniji od delatnih i konkretnih drutvenih odnosa i da se na taj nain samo reprodukuju, uslonjavaju i ire ove pojave. U vezi sa neefikasnou drutvene reakcije na ove i druge vidove de-viajcija mladih postavlja se ne samo pitanje organizovanosti, sredstava, nosilaca ve i pristupa. Na je generalni stav da je konceptualno drutvena reakcija, uopte, i u odnosu na samo neke od ovih devijacija pogrena, da se bavi posledicama, a ne uzrocima, i da i kada se polazi od nekih eti-olokih stavova uzimaju u obzir samo neke od njih, i to uglavnom sporedne. Drutvna reakcija je, ta vie, po pravilu, zakasnela, kada devijacija postigne svoju kulminaciju i obino neogranizovanija i manje dosledna u odnosu na kriminalne organizacije i organizovane i veste pojedince, koji iz ovih devijacija mladih profitiraju.

SOCIJALNA ISKLJUENOST KAO UZROK DEVIJANTNOSTI Nakon ove pojedinane analize nekih devijacija koje su prisutne meu populacijom mladih, namee se kljuno pitanje veze izmeu socijalne iskljuenosti i drutvenih devijacija. Konkretnije, radi se o pitanju uticaja razliitih elemenata socijalne iskljuenosti (poput siromatva, nezaposlenosti, neobrazovanosti, socijalne neparticipacije i otuenosti, gubitka ivotnih ansi i socijalno-porodine deprivacije, itd.) na javljanje ili ispoljavanje pojedinih oblika devijantnih ponaanja. U naunom korpusu kriminologije, socijalnog rada, psihologije, socijalne pedagogije postoji

"okean" istraivanja o vezi izmeu npr. siromatva/nezaposlenosti/socijalne otuenosti i kriminala, bolesti zavisnosti, prostitucije, samoubistava i drugih devijacija. Ovo je jedna "par exelance" etioloka tema. ta bi u dananjem naunim trenutku mogli sintetizovano rei o ovoj vezi? Devijacije koje ispoljavaju mladi, nisu "ekskluzivna" odlika samo siromanijih delova populacije ili delova populacije koje ive sa slabijim prihodima ili na drutvenoj lestvici pripadaju niim socijalnim slojevima (i po bogatstvu, drutvenom statusu ili ivotnim stilovima). Koreni devijacija nisu samo u siromatvu ili nezaposlenosti. Oni su, svakako, mnogo kompleksniji. Ipak, izmeu pojedinih elemenata socijalne iskljuenosti i kriminala/devijacija adolescenata i mladih postoji jasna veza i preklapanje to je nedvosmisleno potvreno u mnogim istraivanjima. Pre svega, injenica je da devijacije i kriminal rastu u periodima drutvenih kriza, vrednosnih turbulencija, poveanja nezaposlenosti i siromatva. Drutvene krize i regresija najdirektnije stvaraju pogodno tlo za bujanje razliitih tipova devijacija i kriminala. Istovremeno, one doprinose indirektnom umnoavanju kriminalnih aktivnosti posredstvom rastuih socijalnih problema, meu kojima siromatvo, nezaposlenost, disfunkcije i dezorganizacije mnogih drutvenih institucija i slubi i poremeaji odnosa, funkcija i struktura porodice imaju posebnu teinu i uticaj (Milosavlje-vi, 1998-1). Istraivaka evidencija nam jasno sugerie da su najtei oblici kriminala, poput nasilnikog, najprisutniji u drutvima sa velikim socijalnim razlikama i drutvima sa visokom stopom siromatva i nezaposlenosti. Procenjuje se, prema izveatju Svetske zdravstvene organizacije, da u mirnodopskim okolnostima biva ubijeno 525.000 ljudi godinje na svetu ili u proeku jedan ovek, skoro, svakog minuta. Podaci ove organizacije UN pokazuju da su vie od dve treine rtava ubistava mukarci, uglavnom uzrasta izmeu 15 i 25 godina. Ono to opovrgava teze o kriminalnim deliktima (naroito nasilja) kao pojavama koje izviru samo iz bioloke ili psiholoke osobenosti ljudi, jeste da je stopa ubistava znaajno via u zemljama sa izraenim ekonomskim i socijalnim nejednakostima, gde je jaz izmeu bogatih i siromanih vei (Jugovi, 2003). Prema longitudinalnoj analizi maloletnikog kriminala i njegovih uzroka u zemljama Evropske unije koje izvrio Office of International Criminal Juctice, konstantno poveavanje maloletnikog kriminala u zemljama EU (a naroito kriminala nasilja), kao i poveavanje upotreba alkohola i droga od pada Berlinskog zida do danas, uzrokovano je faktorima socijalne neintegrisanosti delova populacije mladih u drutvo i osujeenja ivotnih mogunosti koje potiu iz niskog socioekonomskog statusa.1 Na drugom kraju sveta, u Junoj Americi, od poetka velike ekonomske krize krajem 2001. godine, pa do kraja 2003. godine, stopa maloletnike delinkvencije se u Argentini uetvorostruila. U Brazilu, jednoj od zemalja u kojoj su socijalne nejednakosti vrlo izraene, socijalni rat je dosegao ne-

sluene razmere. Samo je u Riju, izmeu 1987. i 2000. vatrenim orujem je ubijeno vie maloletnika nego ukupno u svim konfliktima u Kolumbiji, Jugoslaviji, Sijera Leoneu, Avganistanu, Izraelu i Palestinu. (Ramone, 2002). Socijalne napetosti i slabo drutveno regulisana socijalna kompeticija proizvode jedan poseban oblik nasilja koje se zove strukturalno nasilje. To je nasilje koje nastaje kao posledica materijalne osujeenosti, drutvene inferiornosti, oseaja line neadekvatnosti pojedinaca, loe socijalne promocije irokih slojeva i grupa stanovnitva. Zato i nije iznenaenje da oni ije su ivotne anse istopljene, a to su velik delom mladi, odluuju i na nasilje kao put linog, ali i (samo) destruktivnog, ispoljavanja (Jugovi, 2007). Vani elementi drutveno-kultumog konteksta za razumevanje maloletnikog prestupnitva i uopte devijacija mladih jesu i nezaposlenost i siromatvo. Zato je nezaposlenost u vezi sa devijantnim ponaanjem mladih? Odgovor treba traiti u injenici da je nezaposlenost milje koji je pogodan za razvoj devijanosti zato to stvara kod ljudi oseaje beznadenosti, neispunjenosti stvaralake prirode, umanjuje socijalni aktivizam (pravi tendeciju kao stvaranju drugih socijalnih podraaja koji mogu biti i nasilje ali i zavisnost kao feel good iskustvo) i u konanom ona naruava i druge socijalne uloge osim radne (npr. polne, porodine, roditeljske, itd.). Na primer, u Srbiji kao zemlji tranzicije stvorilo se znaajno socijalno raslojavanje i izraena drutvena fragmentacija kroz tzv. tranzicione dobitnike i gubitnike. Posledice ove pojave se ispoljavaju na politikom, vrednosnom i ekonomskom polju. Nezaposlenost mladih, slabe perspektive radnog upoljavanja i to je najvanije gubljenje znaaja vrednosti rada kao osnove drutvene promocije jesu vaan milje i znaajan iri faktor rizika za nastanak maloletnikog prestupnitva. U kontekstu op-te drutvene krize i nezaposlenosti izgubljena je vanost rada i radnih doprinosa za ukupan drutveni poloaj ljudi. Mladi su rasli pod uticajem razorne i teko ispravljive "filozofija nerada i preivljavanja" kao posledice masovnog socijalnog propadanja ljudi i osiromaenja (Milosavljevi, 1997; Jugovi, 2002). ivot mnogih mladih u Srbiji odvija se u ve decenijskom siromatvu koje dovodi do socijalne iskljuenosti i marginalizacije. Kada je socijalna iskljunost dugotrajna ona ima tendenciju da razvija i poseban sistem vrednosti - tzv. kulturu siromatva ili bede. Ova kultura ili jo preciznije reeno subkultura predstavlja nain adaptacije i reakcije marginalizovanih na svoj socijalni i kulturni poloaj (Levvis, 1985). Kultura siromatva se odlikuje: neintegrisanou marginalnih u ire drutvo; stalnim ekonomskim nedaama; usmerenou ivota samo na sadanjost, oseajima bezperspektivnosti, bespomonosti, inferiornosti, zavisnosti, rezignacije i fatalizma; provincijalnou; velianjem muke superiomoisti; jakim predispozicijom za autoritarizam; uestalim porodinim konfliktima; patrijarhalizacijom porodice; beanjem od problema naroito od mukaraca (npr. ka alkoholu).

Takoe, u srpskom drutvu moe se identifikovati i tzv. kulturalno nasilje. Indikator njegove prisutnosti jeste nekad manifestna a nekada latentno prisutna poruka iz javne sfere i naina delovanja institucija socijalne kontrole, koja glasi: da se nasilje ili kriminal isplate, da su to nekanjiva ili slabo kanjiva ponaanje, da je biti nasilan normalan nain ophoenja izmeu ljudi, da je drutveni uspeh posledica snalaljivosti, a ne rada, upornosti, znanja, itd. Ovaj nivo ispoljavanja globalnog nasilja je izraz op-te kriminalizacije drutva i izvitoperavanja moralnih vrednosti (Jugovi, 2007). Opravdano se postavljaju nauna, moralna i politika pitanja koja trae odgovor: da li je kriminal mladih jedna od reakcija na socijalnu iskljuenost velikih delova populacije ove starosno-socijalne grupe, u veini savremenih drutva? Da li na kriminal i nasilje mladih moemo gledati kao na jedan od oblika socijalnog revolta ili primitivnog/arhainog izraza socijalnog komeanja? I da li, moda, nestankom, degradacijom i istorij-skom potroenou marksizma kao pokretaa politike i socijalne pobune, u praznom prostoru nedostatka ideologije potlaenih i marginalizovanih, kriminal postaje oblik kvazirevolucionarne ideologije i primitivnog naina iskazivanja bunta u nekim delovima sveta (Ramone, 2002)? Sa "druge strane devijantnosti" otvara se pitanje da li bekstvo od stvarnosti koje se izraava i kroz zavisnika ponaanja mladih (koja su svetu u konstantnom porastu), takoe jedan drugi oblik reagovanja na socijalnu iskljuenost iz drutva? Da li je kumuliranje razliitih aspekata socijalne iskljuenosti i viestruka socijalna (materijalna i socijalno-psiholoka) depriviranost razlog i zavisniih ponaanja? Istraivanja na mikrosocijalnom planu sugeriu da izvrioci najteih oblika krivinih dela i najvei broj recidivista meu mladim poiniocima upravo dolaze iz tzv. low-income okruenja i socijalno depriviranih porodica. Naravno, ovde moramo uzeti i u obzir da su ei "predmet" institucija socijalne kontrole zbog svog drutvenog poloaja (status, ugled, mo) upravo grupe na niim lestvicama drutvene hijerarhije. Prema istraivanjima u Velikoj Britaniji est od 10 maloletnih poinilaca krivinih dela dolazi iz zajednica sa visokim stopama kriminala i siromatva, da najvei broj delinkvenata potie iz siromanih i finansijski osujeenih porodica i porodica koja nemaju stabilno reena stambena pitanja, i da su zbog toga siromatvo i socijalna nejednakost u snanoj vezi sa maloletnikim kriminalom. Takoe je utvreno da se maloletni delinkventi "koncentriu" u geolokalnim distriktima u kojima je jasno izraena socijalna deprivacija u odnosu na ire drutvo (Holman, 1995). Ispoljavanje devijantnih ponaanja mladih je na indirektan nain povezano sa relacijom roditeljstvo-siromastvo. Roditeljstvo je zaista "umee ljubavi i discipline" ak i u najboljim moguim okolnostima, i u najpodra-avajuem okruenju. Za roditelje koji ive u siromatvu i sa niskim prihodima (na ta se kumulativno obino nadovezuju i druge ivotne tekoe) roditeljstvo je posebno otean ili teak "zadatak". Zato? Postoji dosta razloga: nedostatk

novca i materijalna anksioznost jesu rizian kontekst za porodine konflikte; panju sa roditeljstva moe da preusmeri na pitanja ivotnog opstanka; stvara se psihiko oseanje iskljuenosti iz drutva i sredine; mogu se umanjiti fiziki i emocionalni resursi roditeljstva; mogu se podstai neadekvatne vaspitne metode i vaspitni postupci roditelja; mogu se javiti tekoe u konstantnosti stumulisanja socijalnog i obrazovanog razvoja deteta; itd. Svakako da siromatvo ne dovodi automatski do maloletnike delinkvencije ali postoji jasna veza koja nam iz prakse i istraivanja pokazuje da uslovi socijalne depriviranosti stvaraju znaajan rizik za ispoljavanje nekih oblika devijantnih ponaanja mladih (Holman, 1995). SOCIJALNA ISKLJUCENOST KAO POSLEDICA DEVIJANTNOSTI: MLADI SA DEVIJANTNIM PONAAJIMA KAO DRUTVENO MARGINALNA GRUPA Marginalizacija je pojam koje se moe shvatiti i kao obeleje pojedinih drutvenih grupa ili delova populacije iji vrednosni sistem, obrasci ponaanja, stil ivota i drutveni status odstupaju od nekih opteprihvaenih drutvenih vrednosti i standarda to im oteava integraciju u ire drutvo ili socijalnu sredinu. Ona, takoe, znai i da su neki ljudi ili neke grupe ljudi osujeeni, onemogueni ili ogranieni u ivotnim, ljudskim i drutvenim mogunostima. Prema Milicu marginalne grupe sadre osam povezanih osobina (Mili, 1993: 16): 1) drutvenu izolovanost; 2) drutvenu subordiniranost; 3) drutvenu kontrolisanost 4) drutvena prinudnost; 5) drutvenu nesigurnost; 6) drutvenu imobilnost; 7) drutvenu inhibiranost; i 8) drutvenu nestabilnost. Mladi ukljueni u drutvene devijacije upravo imaju osobine marginalne i socijalno iskljuene grupe, kad ih analiziramo kroz ove drutvene odlike. Drutvena izolovanost mladih koji su ispoljili devijantna ponaanja proistie iz injenice da drutveni poredak potiskuje sve razliitosti iza granica opteprihvaene normalnosti pri emu reakcija institucija sistema/poretka ograniava ili menja njenu komunikaciju sa socijalnim okruenjem (kanjavanje, leenje, etiketa devijantnosti). To ih dalje gura ka kumuliranju nepovoljnih ivotnih okolnosti to jeste jedna od glavnih odlika socijalne iskljuenosti. Drutvena subordiniranost znai da su mladi sa ispoljenim devijantnim ponaanjima sporedni drutveni akter voen i praen od strane nosilaca poretka, pri emu postaju potpuno ili delimino zavisni od odluka i akcija institucija. Drutvena kontrolisanost jeste jedna od naupeatljivijih oso-benosti ove populacije: ova osobina proistie iz injenice da su devijanti grupa koja je nadzirana od strane oficijelnog drutva ili predstavnika poretka. Ispoljavanje devijantnih ponaanja i drutvena reakcija na njih stvara drutvenu prinudnost koja znai trpljenje represije od strane sistema, kroz pritisak (koji moe biti vidljiv ili nevidljiv) preko vrednosti i normi poretka iza kojih stoje

institucije socijalne kontrole. Drutvena nesigurnost odnosi se na injenicu da mladi sa devijantnim ponaanjima, kao marginalna grupa, svoju egzistenciju grade na strahu i neizvesnosti i to upravu u pogledu kljunih elementa koji ine socijalnu iskljuenost: zapoljavanja, sticanja sredstava za ivot, obrazovanja, kolovanja, stanovanja, itd. Drutvena imobilnost upuuje na odsustvo drutvenih stimulansa za razvoj, odnosno slabe anse i mogunosti da pripadnici marginalne grupe napreduju, kao i da promoviu svoje sposobnosti. Drutveni stimulansi za one koji su prepoznati i etiketirani od poretka kao devijanti postoje samo u okviru selekcije aktivnosti koje nosioci socijalne kontrole definiu. I kada je u pitanje krivino kanjavanje (resocijalizacija) i u neto manjoj meri kada je u pitanju leenje od npr. zavisnosti od alkohola ili droga. Drutvena inhibiranost je socijano psiholoka osobina marginalne grupe (devijanata) koja oznaava da drutveni poredak vri takav pritisak da izaziva ograniavanje ponaanja pripadnika ove grupe. Obino reakcija devijanata na svoj socijalni poloaj jeste izraena kroz samoograniavanje, smanjivanje socijalne participacije u drutvu to u krajnjem moe dovesti u pitanje i identitet i samosvojnost onih koji su sa druge strane normalnosti. Drutvena nestabilnost kao osobina marginalne grupe u ovom sluaju znai da se iz drutvene represije stvaraju konfliktne situacije izmeu pripadnika marginalne skupine i ireg drutva (stvaranje subkultura) kao i u tenzijama i sukobima unutar grupe devijanata (npr. subkultura nasilja ili zavisnika od droga). Socijalnu iskljuenost kao posledicu devijantnih ponaanja obeleava i fenomen negativne drutvene etiketiranosti ili stigmatizovanosti. Negativan sud okoline prema nainu ivota, ponaanja, sistemu vrednosti ili prema bilo kojoj drugoj razliitosti od dominirajuih modela normalnosti moe nastati kao deo procesa socijalne iskljuenosti i marginalizacije. Socijalno iskljuene i marginalizovane drutvene grupe su ee predmet drutvenog sankcionisanja i represije od strane zvaninih institucija socijalne kontrole. Po Ervingu Gofmanu od drutvenog statusa ponajvie zavisi da li e neko biti etiketiran kao devijantan, pa zato vea ansu da uu u proces etiketiranja postoji kod drutvenih marginalca i autsajdera. Izoptenost iz sveta normalnih, stigmatizirane prirodno vodi ka udruivanju sa sebi slinima. Oseaj "zajednike sudbine" i mogunost da normalno i bez incidenata komuniciraju samo sa sebi slinima usmerava ih da se meusobno hrabre ali i organizuju. (Goffman, 1963). Iz ove analize moe se zakljuiti da mladih sa devijantnim ponaanjima drutveno kontrolisati. Kao to delova drutva ne mogu spreiti, jer se socijalna iskljuenost populacije ne moe eliminisati, nego samo se i koreni socijalne iskljuenosti "oni proistiu iz trajnih drutveno-

strukturalnih, slojnih ili vrednosnih osobenosti modernih drutava ili raskoraka izmeu drutvenih vrenosti i mogunosti da razliiti socijalni slojevi i pojednici dosegnu te vrednosti (to je Merton nazvao anomijom). Isto tako, moe se zakljuiti da je socijalna iskljuenost i uzrok ali i posledica devijantnih ponaanja mladih.