JOHAN HAJNRIH

PESTALOCI
-seminarski rad
Aleksandra Aranitovic
JEDAN OD UTICAJNIH KLASIKA NEMAČKE
PEDAGOGIJE S KRAJA 18. I TOKOM 19. VEKA JE
ŠVAJCARSKI PEDAGOG I REFORMATOR
OBRAZOVANJA JOHAN HAJNRIH PESTALOCI (1746-
1827). ONO ŠTO JE PESTALOCI ZAGOVARAO -
ATMOSFERU LJUBAVI, PRIHVATANJE I UVAŽAVANJE
POTREBA, MOGUĆNOSTI I INTERESOVANJA DETETA
KAO OSNOVU ZA RAZVOJ ZDRAVE I OSTVARENE
LIČNOSTI, I DANAS SU OSNOVNI CILJEVI I
PRINCIPI KOJI SE TEŽE OSTVARITI U
SAVREMENOM PROCESU VASPITANJA I
OBRAZOVANJA.
 Johanov otac je umro kad je on imao samo pet godina i podigle su ga majka, starija
sestra i kućna pomoćnica. Upisao se u osnovnu školu kad je imao devet godina.
Zbog svoje sklonosti ka sanjarenju nije bio dobar učenik, ali je ipak uspeo da se
upiše na studije Univerziteta u Cirihu. Na univerzitetu se upoznao sa Lavaterom i
reformskom partijom, pa je taj najraniji dio života proveo tragajući za načinima da
poboljša život ljudi.

 Međutim, posle smrti svog prijatelja Bluntšlija, Pestaloci je prestao da se bavi

politikom. Napustivši studije teologije i prava, okrenuo se poljoprivredi. Godine
1767, kad je imao 23 godine, i pored velikog opiranja svojih, oženio se Anom
Šultes, devet godina starijom od sebe, koju je znao iz djetinjstva.
 Godine 1769. Pestaloci i njegova supruga su kupili oko 20 hektara zemljišta u selu
Bir u Argauu, oko 25 kilometara od Ciriha, da bi na njemu sagradio imanje i dao mu
ime „Nojhof“ (Nova farma). Ne imajući iskustva sa poljoprivredom, Pestaloci se
uskoro okrenuo ka stočarstvu, ali ni sa tim nije imao mnogo uspjeha kao ni sa
pokušajem obrade pamuka, te je cijeli projekat propao. Nakon toga je pokušao da
napravi ustanovu za borbu protiv siromaštva, ali nakon što je i taj pokušaj propao,
troškove je morao da otplati tako što je rasprodao sve kupljeno zemljište i potpuno
bankrotirao 1780. godine.
 Izvjesni spas Pestalociju i njegovom finansijskom stanju je došao kad ga je njegov
prijatelj, državni službenik u Bernu, Isak Izelin ohrabrio da počne da piše i posveti
se objavljivanju knjiga. Narednih osamnaest godina, od 1780. do 1798. godine,
Pestaloci je postigao zavidan uspjeh u pisanju – objavio je najprije, već 1780.
godine, zbirku aforizama i ličnih pogleda, „Večernji časovi jednog pustinjaka“,koja
je bila protkana Rusoovim idejama i njegovim mislima o principima vaspitanja, a
zatim, sljedeće godine, svoje najpoznatije djelo „Linhard i Gertruda“ koje govori o
reformama – prvo domaćinstva a zatim i cijelog sela, zahvaljujući dobroj i
posvećenoj domaćici Gertrudi. Djelo je steklo zainteresovanost u Njemačkoj, i
Pestalocijevo ime se pročulo.
Nakon francuske invazije i osvajanja
Švajcarske, Pestalociju je povjereno
upravljanje domom za djecu bez roditelja u
Štansu. Smatrao je da konačno može da
ostvari svoje planove za reformu narodnog
obrazovanja. Međutim, nakon nešto više od
pola godine ustanova je zatvorena da bi na
njenom mjestu bila osnovana bolnica, a
Pestaloci je ostao bez posla. Rezigniran,
svoje iskustvo i rad u domu je opisao u
djelu , koje se smatra jednim od
najznačajnijih Pestalocijevih djela o
pedagogiji i jedno od najznačajnijih
pedagoških djela uopšte. Pored značajnog
djela, rad u domu za djecu bez roditelja je
takođe doveo do velike Pestalocijeve
odluke – da se u životu posveti
obrazovanju. Priliku za to je dobio u
Burgdorfu, kao nastavnik. Nedugo poslije
toga je bio u stanju da ostvari svoju ideju o
naprednoj školi povezanoj sa ustanovom za
obučavanje nastavnika. Ostvarivši saradnju
sa nekolicinom uticajnih obrazovnih
radnika, Pestaloci je započeo svoj rad na
novoj vrsti obrazovanja.
 Učili su se matematika (račun i algebra), maternji jezik, veronauka, geografija,
istorija, prirodne nauke (fizika,hemija, botanika, zologija), gimnastika. Tokom
časova učenici su bili podeljenji u grupe a oni koji su pokazivali izuzetnu umješnost
ili znanje pomagali su drugim učenicima u razredu, čime se jačala međusobna
saradnja, pomaganje, druženje. U određenim periodima dana deca su imala
slobodne aktivnosti i samostalno učenje. Pored postupnosti u sticanju znanja i
veština, važno načelo u nastavi bilo je očiglednost nastavnih sredstava, kao i lična
aktivnost učenika u učenju i saznavanju. Organizovane šetnje u prirodi
predstavljale su važan deo Pestalocijeve škole. Trajale su i po nekoliko nedelja, a
išlo se u Alpe i susjedne zemlje. Pre šetnje, čitane su mape, učeno je o znamenitim
mjestima koja će se posetiti i pripremana je oprema potrebna za put. Napolju su se
posmatrale biljke i životinje, o kojima se učilo i crtalo. Kao važan element u učenju,
Pestaloci je smatrao baštovanstvo i kućne poslove. Učenici su učili kako da koriste
alate, pomagali u pravljenju časovnika i pletenju, koričenju knjiga.
 Misao i rad Pestalocija ostavili su značajan uticaj na vaspitno-obrazovni proces, njegove
ideje i metod rada i danas su visoko cenjeni i vrednovani i imaju uticaj na savremeno
obrazovanje. Isticanje celovitog vaspitanja i obrazovanja individue, usklađenost i
dovođenje u harmoniju intelektulanog, emocionalnog, moralnog i telesnog razvoja
ličnosti kao osnovnog cilja obrazovanja, važne su misli i poruke, koje nam je, upitio još
onda ovaj učeni i cenjeni filozof i pedagog. Podsticanje čulnog razvoja i obrazovanja u
razvoju uma, takođe je jedna od važnih smernica u vaspitnom procesu, koje razne oblasti
savremenog obrazovanja ističu. U svojim obrazovnim ustanovama stavljao je naglasak na
razvoj, a ne na gomilanje i usvajanje znanja. A ono što je možda najvažnije, skrenuo je
pažnju na suštinski važnu ličnost onoga koji vaspitava i obrazuje.To je ličnost koja
poseduje najviše moralne vrline i koja i sama teži da se dalje razvija i usavršava.
Poverenje se razvija samo ako prosvetitelj pokazuje poverenje u dete.
 Poštovanje života, vera, ljubav prema svim živim bićima - sve može da se dovede u oko
deteta, ako je ovakav osećaj ugrađen u stavove odraslog. Iz tog razloga, pisao je Pestaloci,
unutrašnji život onog koji vaspitava i obrazuje je sudbonosan za moralni razvoj deteta.
Ono što živi u dušama roditelja i nastavnika postavlja vibraciju odgovarajućeg akorda u
duši deteta. Pestaloci ističe važnost uspostavljanja zdravog odnosa između vaspitača i
deteta, kao i stvaranja sredine koja će omogućiti ne samo razvoj intelekta, već važnije, i
emocionalni i moralni razvoj ličnosti. Atmosfera ljubavi, prihvatanja i uvažavanja potreba,
mogućnosti i interesovanja deteta kao osnova za razvoj zdrave, ostvarene ličnosti i danas
su osnovni ciljevi i principi koji se teže ostvariti u savremenom procesu vaspitanja i
obrazovanja.
 Kako je Pestaloci postajao sve stariji i stariji, počelo se postavljati pitanje ko će biti njegov
nasljednik. Dva najozbiljnija kandidata bili su Josef Šmit (1785—1851) i Johanes Niderer (1779—
1843)[10]. Godine 1810. Niderer i Šmit su se žestoko suprotstavili jedan drugom tokom zasjedanja
nastavnog vijeća, što je prouzrokovalo da Šmit i još nekoliko nastavnika napuste školu. Niderer
nije, međutim, bio sposoban da vodi računa o finansijskim i praktičnim aspektima škole, te je na
kraju bio primoran da pozove Šmita da se vrati. Šmit je, vrativši se, uveo žestoke reforme: skoro
polovina nastavnika je otpuštena, brojne radionice zatvorene, i rad škole su morali da sprovode
preostali nastavnici. Ovo je doprinijelo da Šmita brojni saradnici zamrze i da škola izgubi na
reputaciji. Sam Pestaloci se trudio da pomiri posvađane nastavnike, ali je bilo uzalud.

 Oko 1815. godine njegova supruga, Ana, je preminula i sahranjena na groblju u Iverdonu.
 1816. godine 16 nastavnika je napustilo školu, a 1817. Niderer je za vrijeme mise u crkvi zaustavio
predavanje i optužio Pestalocija lično za nekoliko problema. Nakon toga, škola je bila pred svojim
krajem. Niderer je optužio Pestalocija da mu duguje veliki novac, a Pestaloci je smatrao da je stvar
obrnuta. Iako je na kraju sud presudio u korist Pestalocija, Niderer je nastavljao sa sporom i
suđenjima za različite stvari, dok nije uspio da protjera Šmita iz oblasti, te se ovaj povukao u Pariz
gdje je pokušao da sprovede u djelo Pestalocijeve ideje.
 Od fundamentalnog značaja za zdrav razvoj ličnosti deteta još u ranom dobu je, pre
svega odnos majke i deteta, odnos ljubavi i poverenja, pri čemu se razvijaju
osnovne moralne emocije (ljubav, poverenje i zahvalnost). Porodično vapitanje je
tako važna osnova kasnijeg razvoja i obrazovanja. U školi takođe treba da se razvija
atmosfera ljubavi, međusobne saradnje i poverenja između nastavnika u učenika.
Prema Pestalociju, čovek razvija svoju humanost samo licem u lice, samo srcem ka
srcu - na primer, samo kroz iskustvo kada je dete voljeno može da nauči da voli.
Obrazovanje je uvek lični proces, pa je najvažnija sposobnost i veština nastavnika
da bude svestan individualnosti svakog deteta i da na svaku od njih odgovori sa
ljubavlju.
 Pestaloci polazi od shvatanja da osnovni cilj obrazovanja treba da bude razvoj svih
prirodnih snaga i sposobnosti čoveka koji doprinose moralnom ostvarenju same
ličnosti. To podrazumeva uzajmni razvoj prirodnih moći glave, srca i ruku, pri čemu
je telesni i intelektualni razvoj u funkciji razvoja moralnih snaga ličnosti, odnosno
razvoja snaga „srca.“ Rezultat je harmonija svih snaga ličnosti. Ova harmonija
postignuta razvojem svih strana ličnosti, omogućava njihovu povezanost, i Pestaloci
je poistovećuje sa ljubavlju. Na ovaj način reč je o vaspitanju i formalnom
holističkom obrazovanju u ljubavi, od ljubavi, za ljubav.

 Pestaloci veruje da se osnovne potrebe za moralnim načinom života mogu naći u

ljudskoj prirodi. Svako dete se rađa sa prirodnim silama i mogućnostima – samo u
nerazvijenom obliku. One se mogu razviti, čak teže da se razvijaju, na osnovu
unutrašnjeg instinkta. „Oko želi da vidi, uho želi da čuje, noga želi da hoda i ruka
želi da hvata.“ Na isti način srce želi da veruje i da voli, um želi da misli.
 Pestaloci veruje da se moralni razvoj deteta ostvaruje u jednom osnovnom raspoloženju ili
atmosferi. To je stanje unutrašnje staloženosti i mira, s jedne strane razvija se kroz zadovoljenje
detetovih potreba (ali to ne mora da znači i ispunjavanju njegovih želja), a s druge strane, samom
mirnoćom i staloženošću nastavnika kojom zrače. U svom poslednjem velikom delu „Labudova
pesma“ (1826), Pestaloci piše, da se priroda ljudskosti razvija samo u staloženosti i atmosferi
prihvatanja od starne drugih. Nemir je po svojoj prirodi rezultat čulnih patnji ili čulnih želja,
posledica života deteta u sebičnosti, emotivnoj hladnoći. Samo u sredini u kojoj se neguje ljubav,
prihvatanje i uvažavanje svake ličnosti, „moralno raspoloženje“ se ugrađuje i razvija u duši
deteta. U takovoj sredini dete će biti spremno da deli sa drugima, da pomaže drugima, da pruža
ljubav drugima. Tako se „snage srca“ razvijaju.

 Na ovaj način razvija se prirodna poslušnost deteta. Ova poslušnost nema nikakve veze sa
kažnajvanjem, suzbijanjem, naprotiv ona je osnova slobode. Takva poslušnost podrazumeva
sposobnost da se pokoreva svojom savešću, kao i oslobođenost od sopstvene sebičnosti i
instinkata. Dete prvi put dolazi da znanja o poslušnosti od svojih vaspitača i kroz iskustvo
poslušnosti prema njima. Prvo je to pasivna poslušnost koja zahteva sačekati ili biti sposoban
sačekati, a u kasnijem, aktivnom obliku poštovati volju vaspitača. Poslušnost, međutim, može da se
razvija samo ako vaspitač u svojoj čvrstini i autoritetu ugrađuje ljubav. Ako se vaspitač ponaša na
ovaj način, dete se ne oseća primoranim ili povređenim od zahteva za poslušnost, već je prihvata
kao važnost za ono što uči. Moralno ponašanje na osnovu poslušnosti je posle ljubavi i prihvatanja,
drugi korak u razvoju moralne ličnosti čoveka. Treći i poslednji korak je razlikovati pojam morala
kao razmišljanje i kao pričanje o moralu. Dakle, dete bi prvo trebalo da oseća moralni život
(srce), onda bi trebalo da čini dobro (ruka) i na kraju bi trebalo da razmišlja o moralu (glava).
 Iz ovoga proizilaze osnovni principi vaspitno-obrazovnog procesa kao i cilj i
organizacija nastave u obrazovnim ustanovama. Osnova obrazovanja je razvoj i
obrazovanje uma, srca i ruke. Obrazovanje treba da krene od lakšeg ka težem, od
prostih, konkretnih elemenata ka apstraktnim pojmovima, postepeno prema
stepenu razvoja dece. Učenje počinje posmatranjem, kreće se od nejasnih čulnih
opažaja, utisaka koje naš um postepeno sažima u jedinstvo, tj. pojam, a tek
analizom pojmova postajemo svesni i samih utisaka. Tako se obrazovanje počevši
od čulnog obrazovanja, nastavlja razvojem svesti, da bi se konačno izrazilo kroz
govor, crtanje, merenje, pisanje reči, brojanje i računanje. Dakle, saznanje dobijeno
čulima prethodi mišljenju, a ono treba da bude postepeno, da postoji red i tačnost u
svemu što se saznaje, pri čemu se prati individualni razvoj svakog deteta - svakom
detetu, u skladu sa njegovim tempom, njegovim potreba i interesovanjima, dati
dovoljno vremena da u potpunosti savlada i usavrši ono što uči.