Настава говорне културе и

писмености
 Диференцирана настава ученичке способности
развија путем овладавања основама наука и
искушавањем њихове примене.
 Основна знања у подручју наставе изражавања у
млађим разредима основне школе тичу се примене
основа матерњег језика.
 Развијање способности управљања језичком
праксом развија се на нивоу једноставног састава.
Настава говорне културе и
писмености

 Писани састав – средишни циљ оперативне

наставе писмености , њен исход и вредносни
критеријум.
 Писани састав се теоријски дефинише као текст
(лингвометодички или наставни у ужој назнаци.
 Свака језичка јединица своју функцију прима тек
увођењем у вишу, њој надређену јединицу – за
реченицу, основну језичку јединицу, то језичко
окружење може бити само текст.
Настава говорне културе и
писмености

 Текст има статус основне јединице говора, тј.

језика у контекстуалној пракси, као и основне
јединице књижевне науке (књижевни текст),
театрологије (позоришни текст), музикологије
(музички текст), што је и у формулацијама текстура
музицирања, текст сценског извођења и сл.
Настава говорне културе и
писмености

 Диференцирани модел писаног изражавања –

варијантни оперативни модел високе
функционалности.
 Састав настаје путем писане писмене вежбе,
уређене наставном припремом, сама се припрема
јавља као испољени облик модела.
 Методика пројектује пожељна својства састава
путем истицања тзв. радних захтева у наставноом
моделу (избор теме , назнака ванјезичке
стварности у саставу, као и заузимање одређеног
става према њој).
Настава говорне културе и
писмености

 Облик састава – материјализација ауторовог става у

одређену текстовну структуру, уређивање
појединости у оквиру неког општег начина писања,
причања, описивања или извештавања.
 На примерима Моја мајка и Моја мати, те Сунчева
кћи, у оба се случаја задржава иста тема састава и
њен облик, а истиче разлика у заузетом ставу (од
емоционалног и ангажованог до неутралног).
Настава говорне културе и
писмености

 Избор грађе и мотивације су елементи који

успостављају доживљајну везу са аутором и
језичким средствима.
 Варијантност у писању – модел писане вежбе.

 Исте тематске садржине моделују се у различитим

наставним методама, у методи школске
интерпретације, у проблемској настави и систему
програмиране наставе.
 Као мотивациона подлога састава предвиђа се
књижевни текст.
Настава говорне културе и
писмености

 Књижевно дело као предложак има велике

могућности да подручје изражавања интегрише са
подручјем обраде текста,
 текст као предложак донекле сужава асоцијативно
поље при писању, што му је недостатак, али исти
предложак оставрује предности у језичкој
мотивацији ученика.
Настава говорне културе и
писмености

 Савремена методика све више усмерава пажњу на

тзв. оперативно језичко памћење, које ваља
појмити као складиште језичких образаца
наталожених у времену. Тај се фонд у чину писања
активира.
 Теорија писања, при томе, издваја две мисаоне
операције које ученик у чину писања обавља:
 присећа се коришћених језичких облика
 и у исто време планира даљи текст.
Висока поетска , инспиративна
вредност књижевних узора
Што је језичко окружење за те операције шире
(присећање и планирање), оне се боље усклађују и
само писање бива успешније.
ПРЕГЛЕД ПОДРУЧЈА, ОБЛИКА И ВРСТА ПИСАНИХ РАДОВА И ГОВОРНИХ ВЕЖБИ

- лексичке
 - фразеолошке
 Упознавање језика као знаковног система
 - синтаксичке
- семантичке
 ЈЕЗИЧКЕ ВЕЖБЕ - фонетске и фонолошке
 - акценатске
 - изражајно чигање
 - изражајно казивање



- диктат
 Примена правописне норме - самодиктат
 ПРАВОПИСНЕ ВЕЖБЕ - допуњавање текста
 - преобликовање текста
 - коректорска вежбања


Писмени састави
 - вежбе у запажању
 - избор значаЈних појединости
 - избор речи
 - комбиновање речи
 - варирање исказа
 - план писменог састава
 - принципи компоновања текста
 - обележавање одељака
 - појачавање и ублажавање исказа
 СТИЛСКЕ ВЕЖБЕ
 - сажимање и проширивање текста
 (Обука у примењивању изражајне моћи језика)
 - конкретизација исказа (слике)
 - отклањање празнословља
 - метафорично казивање
 - вежбање асоциЈациЈе
 - симболична употреба речи
 - избегавање туђица
 - отклањање двосмислености
 - лекторска вежбања
 - и сл


Писмени састави
 - о догађајима (сведочење)

 Самостално стварање писмених састава

 - о посредно сазнатим догађајима

 - из света маште
 • хумористично
 • са уметничком претензијом
 ПИСМЕНИ САСТАВИ: - о доживљајима (учешће)
 - подстакнуто сликом или
 - подстакнуто низом слика
 причање - подстакнуто групом речи
 а) приповедање - подстакнуто датим почетком
 - подстакнуто књижевним дело.м
 - подстакнуто музиком
 - подстакнуто филмом, радио и ТБ-емисијом
 - у 1. лицу
 - у 3 лицу
 - са употребом дијалога
 - са употребом описа
 - уз присуство више облика казивања
 — и др

 - верно
 - сажето .. . .
 - проширено
 - репродуктивно
 препричавање - стваралачко
 - са променом гледишта
 - са промењеним завршетком






Писмени састави
 - по непосредном посматрању (запажању)
 - по сећаљу
 - уз помоћ маште
 - репродуктивно
 - продуктивно (стваралачко)
 б) описивање - конкретно (чулно)
 - апстрактно
 - динамично
 - статично
 - бића (животиња и биљака)
 - ствари и мртве природе
 - радњи и покрета
 - појава (природних и друштвених)
 - годишњих доба и доба дана
 - предела (пејзаж)
 - лица (портрет) ,
 - масовних сцена
 - расположења
 - скровитог и настањеног
 - простора (ентеријер)
 - отвореног простора и
 - насеља (екстеријер)
 - атмосфера (угођаја)
 — и др.








Писмени састави
 - писмо
 - запис, белешка
 - подсетник, скица, план
 - записник
 - вест
 - чланак |
 - извештај
 - коментар
 - приказ
 в.) извештавање - реферат
 - репортажа
 - интервју
 - путопис
 - дневник
 - сећања, успомене (мемоари)
 - (ауто)биографија
 - административна и пословна
 - писма- молбе, жалбе
 - техничка упугства и др




Писмени састави
 - између опонената (дијалог) *
 - о личној недоумици (монолог)
 - доказивање и оспоравање тезе
 - естетско вредновање
 - морално вредновање
 - образлагање оцене, суда, става
 - увиђање и објашњавање каузалности
 г) расправљање - предвиђање
 - критика (књижевнадруштвена,морална)
 - књижевна ингерпретација
 - књижевна расправа
 - есеј
 - полемика
 и др

Диктати

 Међу правописним вежбама посебно место припада диктатима. Они су најефикаснији и најчешћи облик
правописних вежби. Њима се постиже већи успех када у њима има нечег изазовног и стваралачког. Различите
врсте диктата пружају и различите могућности да се њима постигне занимљивост и изазовност (Илић 1998,
560).
 Драгутин Росандић истиче велики значај диктата као врсте писмених вежби. Он даље наводи да правилно
постављени диктати могу показати учениково знање и навике, развијеност његове меморије, тачност памћења,
логичког повезивања садржаја, способност разликовања и распознавања, брзину реаговања, способност
обухватања звуковних низова и њихово графичко представљање одговарајућим знаковима уважавајући
правописне конвенције и спретност у примењивању научених правила. Диктати могу одиграти важну улогу у
образовно-васпитном процесу и зато се диктат сматра незаобилазним обликом писмениих вежби (Росандић
1974, 23).
 Томислав Цветковић наводи да је диктату замерано да се користи искључиво за проверавање наставне грађе и
да више учврћује језичке грешке него што их у ствари отклања (Цветковић 2003, 149).

 Диктати се примењују у свим фазама школовања и разликују се по карактеру и намени.

 Павле Илић објашњава следеће типове диктата:

Диктат
 Контролни диктат

 Под контролним диктатима се подразумевају диктати којима хоћемо да утврдимо како ученици
знају правописно градиво које смо с њима обрадили. Ови диктати држе пажњу ученика будном,
а та будност се може појачати занимљивошћу текста који се диктира. (Илић 2006: 566)

 Сондажни диктати
 Док се контролним диктатом захвата мањи део градива (једна тематска целина или само једна
наставна јединица), сондажним диктатима се, за разлику од контролних, сагледава какво знање
ученици из правописа доносе из претходног разреда, из новодобијеног одељења, или колико су
напредовалиу току тромесечја, полугодишта, школске године. Ово је посебна врста контролних
задатака. (Илић 2006: 567)
Диктати

 Диктати за увежбавање
 Наведена врста диктата се често примењује у наставној пракси и то
увек након теоријске обраде неког правописног правила. Углавном
се последњих 10–15 минута оставља за увежбавање изучаваног
правила. Текст који се диктира треба да обилује примерима
примене изучаваног правила. Проверавањем ваљаности диктата
показује се колико је циљ часа остварен. Пажњу ученика овакав
диктат треба да привуче занимљивошћу текста који се диктира и
свежином правописног знања које се увежбава. (Илић 2006: 567)


Диктати

 Диктат за предусретање грешака

 Оваква врста диктата захтева да се ученици припреме да приликом
диктирања не греше. Тако се текст који намеравамо да диктирамо с
њима, након читања у целини, проучава - реченица по реченица,
разматрају се примери примене правописних правила и
образлажу, а затим следи диктирање проучене реченице. Ова
врста диктат је занимљива ученицима јер ученици након таквог
припремања за диктат настоје да им се у тексту не појављују
грешке. Он има и такмичарски карактер. (Илић 2006: 567)
Настава говорне културе и
писмености

 Проучени диктати
 Проучени диктат, за разлику од диктата за
предусретање грешака у коме се проучава и
диктира свака реченица посебно подразумева
проучавање са правописног становишта целог
текста, а онда диктирање целога текста. И овде се
као и код претходног диктата правописне грешке
настоје свести на најмању меру. (Илић 2006: 567)

Настава говорне културе и
писмености

 Изборни диктат
 Примена овог диктата захтева од ученика да одабирају
и записују само оне речи у
 чијем писању се поштује правило које се увежбава. На
пример, ученици записују само имена географских
појмова када их чују. Занимљивост оваквог диктата
лежи у томе што тражи да се при диктирању препозна
географски појам и то што треба брзо решити проблем
(како се при његовом означавању употребљава велико
слово). Посебно је то сложено кад су у питању
вишечлана имена таквих појмова.

Настава говорне културе и
писмености

 Аутодиктати
 Оваква врста диктата по својој природи има за ученика у себи нечег
изазовног: поред тога што је дужан да покаже да зна напамет текст који
исписује (најчешће су то краћи поетски текстови), пред њим стоји задатак
да то што записује буде граматички и правописно исправно написано. Ако
му репродуковање текста не представља проблем, постављање знакова
интерпункције и примена граматичких и правописних правила, а када су у
питању стихови, онда и поштовање версификацијских законитости,
сигурно ће га ставити пред озбиљније проблеме. Према томе, аутодиктат
никад није механичко исписивање текста који је запамћен, већ је увек
вежбање у писаном изражавању при коме се интензивно мисли.
 Диктат са допуњавањем
 Овакви диктати имају компоненте стваралачког, јер се оставља
ученику да слободно смишља допуну са већим или мањим бројем
речи, да тим речима, кад их дода оним задатим, каже шта жели, а
то може бити више или мање занимљиво, конвенционално или
оригинално, банално или свеже речено. Уместо довршавања
започетих реченица, у оваквом диктату могу се диктирати и целе
реченице, а ученику се дозвољава да уметне своје речи где год
осети такву потребу и могућност. Тада је он још више стваралачки
од претходног.
 Диктирање уз коришћење слике
 Стваралачко ћемо уметнути у диктат који настаје тако што се
ученицима који посматрају уметничку слику или друго ликовно
дело понека реченица диктира, а остале реченице, запажајући
карактеристичне детаље, смишљају сами. Такав диктат се
приближава описивању виђеног на слици.
 Диктирање са преиначавањем
 Занимљивост овога диктата лежи у томе што се ученицима текст
делимично погрешно диктира у односу на време, род, број, падеже и
слично, а од њих се захтева да то стављају у одговарајуће граматичке
облике: диктира се, на пример, у презенту, тражи се да пишу у
перфекту, да именице из једнине пренесу у множину и слично.

 Диктат уз подстицајне речи
 Овакав диктат настаје сачињавањем приче на основу издиктираних
подстицајних речи. На пример, може се ученицима рећи да употребом
речи и скупова речи: пахуљице, санке, грудве, радост, црвени нос,
топла соба – сачине причу.


 Слободни диктат
 Ова врста диктат даје ученику највише самосталности. Највише
самосталности ученик има када му се каже да при наставниковом
(или нечијем другом) излагању бележе само оно што сматрају
битним и што желе да запамте. Тада је ученик стављен у ситуацију
да самостално просуђује и одређује важност прочитаног и то
забележи. Уз то, пошто му није могуће (а ретко су то кад у стању и
одрасли) да бележе излагачеве речи дословно и у поретку какав им
он даје, ученик мора да прави сопствену стилизацију текста. Он се
тако вежба у хватању бележака и стиче изузетно важну вештину за
савладавање градива из свих других теоријских предмета. Том
вештином он ће се користити током целог школовања (Илић 1998,
554-563).


 Стваралачки диктати
 Постоје различита схватања стваралачких диктата. Неки методичари заступају
становиште по којем су стваралачки диктати такви диктати у којима ученици
самостално обликују поједине речи у тексту, преиначују задате речи или
надопуњују текст одговарајућим језичким подацима. Росандић се позива и на
руског методичара Ушакова који стваралачки диктат дефинише као процес
измена и допуна у тексту. У зависности од тих измнена он разликује два типа
стваралачког диктата:
 1. Стваралачки диктат са уметањем речи (проширивање текста)
 2. Стваралачки диктат са променом речи.
 Као варијанта стваралачког дикатат спомиње се и дикатат по кључним
(тематским, заданим, подстицајним) речима. То је таква врста диктата у којем
ученици на темељу задатих речи и израза самостално састављају целовите
реченице или заокружен текст који ће послужити као текстуална подлога
диктата. Овде треба нагласити вредност ове врсте диктата, јер ангажује
ученике у стварању текста. Теме могу предлагати ученици или наставник.

 Стваралачки диктат по слици
 Оваква врста диктата подразумева понављање граматике, ортографије и
правописних правила, а обогаћен је и стваралачким радом ученика. Сврха
употребе ове врсте стваралачког дикатат јесте у понављању језичког градива.
Као основа за извођење користи се слика (ликовно дело). Ученици посматрају
изложену слику и усмено се изражавају у вези са оним што им је представљено.
Затим наставник диктира текст који ученици треба да допуне речима или
синтагмама (објекти, атрибут, апозиција, прилошке одредбе). Ученици се
притом ослањају на наставникове подстицајне речи, питања и представљену
слику.
 Стваралачки диктат по слици доприноси развијању ученикове пажње,
изоштравању посматрачких способности и смисла за ликовну анализу,
учвршћивању граматичких и правописних правила, развијању смисла за избор
речи и разумевања њиховог значења.



Диктат са образложењем

 Ученици нису често довољно мотивисани. У ту сврху може се

употребити диктат са образложењем. Ученик добија задатак да
укратко писмено формулише правило и да тек након тога записује
речи по диктату. Писмено формулисање одређног правила
појачава ученикову мисаону активност. Од ученика се може
затражити и усмена формулација одређеног правила. Ова врста
диктата се спроводи тако што настваник проверава, па на пример,
како су ученици савладали правила о једначењу сугласника по
звучности. Пре диктирања ученици писмено или усмено
формулишу научено правило: „Звучни сугласник испред безвучног
прелази у свој безвучни парњак“.
Диктат са образложењем

 Пример:
 Ти си, ¹ друже, ² погрешио. 1-2 вокатив (зарез се пише испред
и иза вокатива)
 Случајеве које ученици не могу да објасне једноставно
прецртавају. За грешку се сматрају случајеви када је дато
непотпуно објашњење или ако се објашњење изостави. Диктат са
образложењем појачава ученикову пажњу ка писању текста.
Такође, од ученика се не тражи само вештину писања већ и добро
познавање граматичких и правописних правила.
Објашњени (експликативни) диктат


 Оваква врста диктата подразумева обајшњења која ученику
олакшавају сналажење у тексту. Смисао ових објашњења јесте у
томе да би ученици лакше могли да одреде значење одређених
појмова у тексту. Текст који се диктира није исти као претходни
текст. Задатак ученика јесте тај да уочи сличности и разлике међу
наведеним примерима и да примењује одговарајућа правила. Овом
врстом диктата се код ученика буди осећај сигурности и развија
упорност у раду.

Диктата са предусретањем грешака


 Како и сам назив каже, овде се претпостављају одређене грешке
које се желе предусрести. Да би се ово и извело ма прави начин
ученицима је дозвољено да користе правописне приручнике.
Други начин је да наставник или ученик дају усмено правописно
или граматичко објашњење (Илић 1998, 560-563).
Извођење диктата

 За извођење диктата је потребно ученике припремити за напор који их

очекује. Да би ученици били мотивисани потребно је привући њихову
пажњу. Диктирање одређеног текста треба да буде природно и одмерено
као у обичној комуникацији. Исправљење диктата може да се врши на
више начина:
 1. Ученици појединачно читају реченице, уочавају грешке, коментаришу их
и исправљају.
 2. Један ученик исправља диктат на табли, док остали посматрају и износе
евентуалне примедбе на исправке поменутог ученика.
 3. Учениици диктирају реченице из својих свесака, а одабрани ученици
пишу на табли. Анализа написаног се врши после сваке реченице.
 4. Ученици замењују свеске између себе и на тај начин исправљају
текстове. Улога наставника јесте да контролише рад ученика и утврди како
треба да изгледа коректно написан текст.
 Закључна уопштавања се врше у завршној фази часа (Росандић 1974, 23–31)

 Наставници су, на посебним часовима говорне културе, често приморани да
комбинују говор и граматику, стил, израз, технику усменог изражавања мисли и
осећања. Методски поступци и облици вежбања где се као главни циљ поставља
говорна и граматичка правилност значајно ће се разликовати од часова где се као
главни циљ поставља богаћење речника, формулација реченица и организовање
складне говорне целине. Из наведеног се може закључити да можемо разликовати
два типа говорних вежби: говорно-граматичке и стилско- композицијске
говорне вежбе.
 Оба типа се међусобно разликују по својој главној намени, ато је
како утичу на организацију настваног процеса. Говорно-
граматичке врсте вежби ће наметнути чешћу употребу аудио-
визуелних средстава и у многоме ће зависити од дијалектичких
карактеристика средине и више ће бити у вези са наставом
граматике и граматичко-правописним вежбама. Друга врста –
стилско-композицијске вежбе ће опет бити више повезане са
обрадама књижевног текста и увођењем ученика у филмску и
позоришну културу, а у писменим вежбама ће се ослањати на вежбе
стилско-композицијског карактера.
 Говорно-граматичке вежбе

 Главни предмет говорно-граматичких вежби јесте онај део
фонетике (гласови, дикција, акцентуација), морфологије и
синтаксе где норме свакодневног и књижевног говора нису
једнаке. Од изузетне вежаности је да ученик стекне осећај за
правилност књижевног изговора онако како има осећај за
правилност изговора свога завичајног говора. У оваквим
ситуацијама наставник би требало да саставља онакве задатке где
ће одређени говорни или граматички проблем бити што више
заступљен.
Стилско-композицијске вежбе
Појединац, говорећи, изражава своју индивидуалност пред другима. Како би то изражавање било што успешније, потребно је обострано ку

 За организовану имитацију најважнији и

најуспешнији облик говорних вежби јесте усмени
диктат. За разлику од писменог дикатат где ученик
записује изговорене речи наставника, у усменом
диктату ученик понавља реч по реч или реченицу
по реченицу.

 Стилско-композицијске вежбе

 Појединац, говорећи, изражава своју индивидуалност пред другима. Како
би то изражавање било што успешније, потребно је обострано
култивисање средстава које то и омогућују. Разуме се да ученику у овоме
школа може најбоље и највише помоћи. Ученику треба омогућити
брушење стила и стварање богатог изражајног потенцијала и то не само у
писменим већ и у говорним вежбама и не само за посебне говорничке и
приповедачке наступе већ и за обично свакодневно споразумевање.
Начитаност и општа образованост томе могу доста помоћи, али ће већини
ученика бити пресудно колико ће им школа у томе помоћи. Због тога
треба организовати такве врсте вежби где ће у првом плану бити богаћење
речника, развијање изражајних могућности и конструисање јасне и течне
реченице, организовање складне говорне целине, усклађивање садржаја и
стила и усавршавање дикције.
 Стјепко Тежак наводи следећу класификацију
говорних вежби:
 1. разговарање (конверзација);
 2. описивање (дескрипција);
 3. приповедање (нарација);
 4. тумачење (интерпретација);
 5 обавештавање (информација).
Разговарање (конверзација);
 Прилике за овакву врсту говорних вежби могу бите разнолике.
Може се ученицима упрличити одлазак у природу, посматрање
занимљиве слике, гледање филма у којем има много ученицима
непознатих и нејасних појединости, демонстрирање непознатих
предмета који за ученике представља непознаницу.
 Питалице и загонетке такође могу послужити као својеврсна вежба
у постављању питања и давању одговора. Иако питања и
одоговори ученика нису јединствена формулација самих ученика,
вешто стилизовани могу постати добар узор који ће да следе и у
свим другим приликама. У закључном делу вежбе се треба
осврнути и на мању или већу успешност формулисања питања и
одговора у току разговора.

Рекреативни разговор

 Школа може много да помогне ученицима да се оспособе за свакодневни разговор и

тако помогне младом човеку да се не осећа сам и отуђен. Овакве разговоре
наставници треба да иницирају у разним приликама као што су излети, екскурзије
и при томе ненаметљиво утицати на развој говорне културе. Теме за разговор
морају бити занимљиве и блиске ученицима. Кроз такве врсте разговора учитељ
открива праву природу сваког појединца и колектива уопште. Овакве разговоре не
треба само препустити ситуацији него их и организовати по одређеном плану.
Ученике треба пре свега научити како да разговарају, док је на осталим ученицима
да анализом разговора открију правила која треба поштовати. Постоји много тема о
којима се са ученицима може причати: филм, телевизија, историја, књижевност,
ликовне уметности, открића, доживљаји итд
Настава говорне културе и
писмености

 За рекреативан разговор важно је придржавати се одређених

начела:
 1. пронаћи тему која ће одговарати свим учесницима разговора и
конкретној ситуацији;
 2. избегавати неугодне и неприличне теме;
 3. инсистирати на активностима свих учесника како се разговор не
би претворио у монолог;
 4. бирати речи и изразе и дати предност управном говору;
 5. спретно преокренути тему ако се примети да раговор иде у
погрешном смеру;
 6. помоћи ученику који се збунио у изношењу мисли;
 7. избегавати непотребне информације и претерано детаљисање.

Настава говорне културе и
писмености
 Усмена драматизација
 Ученици у основној школи су склони глуми. Због тог разлога се у читанкама и
налазе драмски одломци које ученици уче напамет и изводе у разним приликама.
За овакву врсту вежби могу послужити и прозни текстови који садрже довољно
акције и дијалога. У таквим ситуацијама ученици показују своју сналажљивост,
способност уживљавања у улоге и доживљавање текста посредством говора и глуме.
 Усмена драматизација је својеврсни показатељ ширине и дубине до које су ученици
дошли у разумевању и доживљавању текста. Путем ове врсте говорних вежби
ученици проналазе у ликовима и оне димензије које се при првом читању не могу
открити. У ту сврху се могу искористити и басне, бајке, анегдоте.
 Усмена драматизација се може повезати и са писменом. То се изводи тако што
ученици текст драматизују прво као писмену вежбу, а затим га уче напамет.
Поступак се може поновити и обрнуто када ученици после усмене драматизације
изврше и писмену. Ученици могу и сами смишљати дијалоге које ће потом научити
напамет и изводити их у свом разреду. У вези са тим може се организовати и
проучавање дијалога, где деца могу научити много о умешности вођења разговора и
конверзацији уопште.

Настава говорне културе и
писмености

 Описивање
 У настави предмета из групе природних наука, ученици описују неку биолошку,
хемијску или физичку појаву, неки апарат, макар да ученику није у потпуности јасно
како се описује. Ученик тада поступа као имитатор оног што је запамтио из
наставниковог излагања или уџбеничког текста.
 Организовано проматрање представља основни предуслов за успешно описивање.
Из таквог проматрања где ученик својим интелектом тумачи или приказује
одређену појаву или предмет стиче се низ различитих способности (запажање,
анализа, дефинисање, апстраховање), али и моћ чвршћег и тачнијег повезивања
појма и речи.
 Проматрање се може обављати са бићима, предметима и појавама. Што се тиче
избора медија за проматрање потребно је водити се принципима дидактике.
Нарочито је битно применити принцип систематичности и примерености. У
почетку треба издвајати једноставне примере који су блиски деци и постепено ићи
ка сложенијим примерима. Опсивање у почетку треба да буде у складу са
могућностима ученика,а касније треба од ученика тражити детаљније описе.
Настава говорне културе и
писмености
 Како би се ученик што брже оспособио за аналитичко описивање, наставник
треба да помогне властитим примером, примерима из књига и упутствима о
начинима описивања.
 Ради лакшег сналажња у току вежбе, потребно је придржавати се неких
општих начела за глобални опис једноставнијег предмета:
 1. сличност са другим предметима
 2. величина
 3. облик
 4. боја
 5. грађа.
 6. истакнуте појединости.

 Овакве вежбе неоспорно могу много помоћи у развијању говорне културе
ученика.


Приповедање

 Реч приповедање и причање се углавном сматрају синонимима. Међутим,

Стјепко Тежак, приповедање издваја као шири појам који обухвата и
причање и препричавање. Термин причање се углавном односи само на
живо и пластично усмено излагање оригиналног садржаја, док је
препричавање у ствари понављање прочитаног. За причање је потребно
више приповедачке умешности него за препричавање, па се у вези са тим
предност у настави даје препричавању. Поштовањем начела да треба
полазити од лакшег ка тежем, наставник би у почетку требало да
инсистира на препричавању.
 Не може се тачно повући граница између причања и
препричавања. Има препричавања у којем приповедач
уноси толико свог личног и јединственог да је
препричавањем у ствари причао, односно стварао нов
садржај који је можда био вреднији од онога што му је
послужио као подлога. Када се те предности могу јасно
видети, можемо говорити о причању. У осталим
случајевима, када јасно не можемо одредити који тип је
у питању, може се прихватити и један и други термин.

 Препричавање

 Препричавање може оплеменити дечији говор ако је текст који се препричава
близак деци и литерарно вредан. Такав текст ће код деце изазвати одговарајуће
психичко стање и навести дете да слободно изрази своја осећања, мисли, запажања
и асоцијације. Међутим, Стјепко Тежак истиче да се тај пут може усвојити као
посебан методолошки путоказ у организацији вежби ове врсте.
 Обично се сматра да препричавање уништава доживљај уметничког дела.
Памћењем појединости из неког текста губи се смисао за вредност одређеног
текста. Честа препричавања текстова доводе до једносличности и образовања
шаблона који не подстичу интерес за говорне вежбе.
Настава говорне културе и
писмености

 Одређујући врсте препричавања долазимо до прве форме која се

назива дословно препричавање. Ово је врста говорне вежбе која
нема стварлачку вредност, јер се тесктови или његови одређени
делови рецитују. Оваква врста препричавања може послужити у
ситуацијама када ученици не могу својим речима препричати
садржај прочитаног градива или када тескт има таквав садржај где
свако одступање од изворног текста у ствари разара основну срж
текста.
 Вежбе дословног препричавања се могу искористити у сврху
развијања способности памћења, ради усвајања говорне и
граматичке правилности, ради култивисања израза и стила.
Препричавање доприноси развоју различитих психичких
функција и мисаоних операција као што су памћење и
апстраховање.

Настава говорне културе и писмености

 Остала препричавање представљају мање или више верне репородукције,

а настају додавањем или одузимањем појединих елемената.
 Пут одузимања појединих елемената изгледа овако: Ученик из
одређеног текста испушта поједине небитне податке, а репродукује само
кључна места. Оваква врста препричавања може имати више варијанти –
од препричавања које је скоро дословно до препричавања које је задржало
само огољени костур првобитне фабуле. Ова врста вежби посебно
одговара деци, јер код њих спсобност разликовања битног од небитног
није још увек развијена.
Настава говорне културе и
писмености

 Пут проширивања је супротан. И овде постоји више варијанти. Могуће је

додавати нове садржајне појединости и извршити престилизацију текста.
Престилизацијом садржаја ученик показује богатство својих изражајних
способности и могућности да једну мисао саопштава на више начина.
Проширивање одређеног садржаја може бити још значајније, јер се може
претворити у причање када ученику изворни текст послужи само као
подстицај. Неки текстови опет нису погодни за проширивање и
скраћивање, јер се на тај начин штети јасноћи и целовитости текста.
 На пример:
 Питао Турчин бабу: шта воли, лубеницу или дињу да јој да, а она одговори:
 — Лубендињу, господару!
 Текст се може престилизовати, а да смисао
остане исти.
 Шта више волиш, бабо, да ти поклоним:
лубеницу или дињу? — упита Турчин једну
старицу.
 — Дај лубедињу, господару — рече бака.
 Проширивање може ићи и даље од тога. Може
се од репродуктивног приповедања доћи до
креативног које максимално упошљава машту и
постаје у пуној мери доживљајно приповедање.
Настава говорне културе и
писмености
 Могу се препричавати садржаји књига, филмова, позоришних представа,
радио-драма, телевизијских игара. Све наведене теме се углавном
препричавају по сећању. Да би се ученик боље и лакше снашао, може се
послужити и низом слика, на пример стрипом. Ово се успешно може
примењивати у нижим разредима основне школе када је ученицима тешко
да из фабуле одаберу кључне тачке и хронолошки их поређају. Најбољи
пример,
 свакако, ученицима може дати учитељ.
 Овакво препричавање је и рекреативно, јер служи и за разоноду.
Информативно препричавање има за циљ да обавести слушаоца о битним
деловима одређеног садржаја. Износи се само оно што је потребно да би
слушалац схватио о чему се заправо ради. Међутим, ученике треба
припремити и за рекреативно препричавање које често пружа бољи
подстицај за читање књига неголи сувопарно информисање о фабули.

Настава говорне културе и
писмености
 Рекреативно препричавање не подразумева проширивање
садржаја. Оно што је битно код ове врсте препричавања јесте то да
онај који прича бира из онога што је прочитао само оне делове који
ће оставити снажнији утисак на слушаоце. Детаљније се
препричавају само узбудљивији призори, док се нединамични и
мање занимљиви делови своде на минимум. Најзанимљивији
делови се препричавају готово дословно, а они делови који нису
толико битни за разумевање фабуле се испуштају. У обичном
обавештавању редослед епизода и није толико битан као код
рекреативног препричавања.
Настава говорне културе и
писмености

 Да би рекреативно препричавање било

успешно, потребно је одабрати праву реч,
употребити је на правом месту и одабиром
најзанимљивијих појединости створити
пријатан угођај. За успешно рекреативно
препричавање посебно је битна адекватна
интонација, добра дикција, мимика и
одговарајући темпо.
Настава говорне културе и
писмености
 Као варијанта препричавања користи се и препричавање
променљивог становишта.
 Препоручује се ради снажнијег уживљавања у уметнички текст.
Како би оваква говорна вежба била што успешнија потребно је пре
самог извођења спровести детаљну анализу ликова. Наставник
може покренути ученика тако што што ће сам формулисати
почетак приповедања.
Настава говорне културе и
писмености
 Од верне репродукције неког текста преиначавањем завршетка или неких
делова ученици лако и радо стварају нове текстове. За то могу послужити
овакве врсте вежби:

 1. Препричај причу тако да измениш завршетак и то тако да уместо
трагичног краја напишеш срећан крај приче.
 2. Препричај бајку тако да је сместиш у далеку будућност.
 3. Унеси у причу нове ликове.

Причање
 Можемо рећи да је причање стваралачки чин без обзира да ли је
основа за то свакодневни живот, реалан живот или машта. Због
тога је веома битно обезбедити погодне емоционалне и
интелектуалне услове који ће изазвати инспирацију и разбудити
сећања код ученика.
 Такву стваралачку атмосферу може створити: наставниково
причање, читање уметничких текстова, проматрање слике,
скулптуре, макете, гледање филмске, позоришне или телевизијске
представе, слушање музике, разговор о актуелним темама,
природа и сл. Ученици могу имати полазну основу у
наставниковом излагању. Он може испричати како је некад нешто
угодно или неугодно доживео и том својом причом подстаћи
ученике да сами испричају своју успомену на неки дигађај.
Причање

 Причање под утицајем књижевног дела

 Овакве говорне вежбе је успешно повезати са домаћом лектиром,
обрадом бајке, историјске, егзотичне или приче са животињама.
Реалистичке приповетке са децом у главним улогама такође могу
бити добра основа за изазивање маште. Теме за овакве врсте
говорних вежби могу бити следеће: Да сам невидљив, да сам
свемоћан, на крилима ветра, Сусрет на непознатој планети,
Подвиг моје уличне дружине и сл.
 Хумористичко причање
 Деца млађе школске доби су жељна ведрине, смеха и шале и због
тога овакве вежбе треба практиковати у нижим разредима основне
школе. Ученицима треба објаснити шта је смешно, учинити их
способнима да откривају смешно око себе и да то смешно показују
другима. Да би то ученици успешно извели, потребно је адекватно
их припремити како би могли слушаоца изненадити духовитим
епитетом, неуобичајним поређењем, неочекиваном метафором,
игром извртања речи, мимиком и гестикулацијом.
 Највише тема за хумористичко причање могу пружити школски и
други ученички доживљаји. Могу се користити вежбе где ће
ученици проналазизи смешна поређења и изразе: „Бели прозори
се смеју као патка када зева“.
Настава говорне културе и
писмености
 Причање уз слику
 Уметничка слика, адекватно одабрана и уклопљена у наствани
процес може послужити као неодољив позива на маштање.
Ученици ће кренути од обичне усмене дескрипције и ићи ка
импресионистичким описима у којима ће бити наглашена лична
нота и већа осећајна обојеност. Са оваквим вежбама је могуће
кренути већ у нижим разредима основне школе.

Настава говорне културе и
писмености
 Причање уз музику
 Музика може успешно покренути машту ученика, али када је
једном покрене обично више нема утицаја на даљи ток маштања.
Одређени музички тонови могу (не морају обавезно) изазвати и
одговарајуће литерарно реаговање. Музика ће у основи постићи
свој циљ, а то је покретање ученика на машту и појаву покретања
одређене приче.

 Причање по кључним речима
 Оваква врста причања се реализује тако што наставник напише десетак речи
на табли, а ученици помоћу тих речи стварају причу. Овде пре свега треба
пазити да се одаберу речи које се могу повезати у складну целину и које могу
изазвати одређене асоцијације код ученика. Треба избегавати сугерисање
интонације, ток или исход причања као на пример: шума — јавор — сељаци —
планина — фабрика музичких инструмената — гитара — продавница —
Дамиров рођендан.
 Оваква усмереност је потребна у почетној фази, али је касније ученицима
потребно дати више слободе.
 Ево неколико примера:
 дечак — море — галеб — брод
 лутка — тетка — девојчица — дечак — пиштољ
 планиина — извиђачи — снежна — лавина

 Подразумева се да ученицима треба дати времена да се приберу и размисле о
причи коју ће изнети.

Настава говорне културе и
писмености
 Тумачење

 Ученик у школи често долази у ситуацију да нешто тумачи и то углавном када су му
претходно протумачили наставници. Из тога можемо закључити да ће се ученик
боље оспособити ако тај посао боље обави наставник.
 Можемо рећи да тумачити заправо значи давати многострук одговор у облику
обавештења, образложења, доказа, судова из којих често произилазе питања и
одговори како би се одређена појава или проблем свестрано протумачио. Стога
тумачење захтева дубље улажење у односе између ствари и појава, повезивање
одређених узрока и последица и развија логичко мишљење код ученика.
Настава говорне културе и
писмености
 Тумачење као специјална говорна вежба се углавном практикује у завршним
разредима основне школе, али већ у нижим разредима треба ученике ставити у
позицију да тумаче, образлажу, објашњавају и доказују своје тврдње. Ученици треба
да буду подстакнути да своје изјаве протумаче.
 За тумачење су посебно погодни различити интерпретативни облици са којима се
ученици сусрећу у редовној настави као што су: предмети и природне појаве.
Посебно су подесне интерпретације књижевних дела, тумачења актуелних појава,
усмена критика и сл.
 За интерпретацију књижевног дела ученици могу изабрати неку песму или причу
која им се посебно свидела.
Настава говорне културе и
писмености
 За ову врсту говорних вежби веома је погодна и критика, јер се у тумачењу
користе мисаоне операције као што су : образлагање, објашњавање и
доказивање. Ученицима ће бити веома интересантно да заузимају
одређени критички став. Смисао за критику се код ученика може
развијатии већ од првих школских дана када их наводимо да се изјасне о
прочитаном писменом задатку или неком догађају у разреду.
 Теме усмених критика могу бити разнолике: одржани говор и предавање
неког ученика, прочитана књига, догађај у разреду, дечија приредба итд.
Настава говорне културе и
писмености
 Обавештавање
 У односу на приповедање, обавештавање треба да буде лишено
свега личног, субјективног, емоционалног и фантастичног. Код ове
врсте говорних вежби важно је изношење чињеница, информација
и резултата без додатног коментара. Стил обавештавање је зато
јасан, сажет, конкретан и објективан.
Настава говорне културе и
писмености
 Дијалошки облици

 Телефонски разговор

 Овај тип говорних вежби је прикладан ученицима нижих разреда,
јер се са овим обликом деца најраније сусрећу. Телефонски
разговор се може организовати у облику игре и та њихова склоност
употребити за озбиљније циљеве.
 Оно што је за овај тип говорних вежби битно јесте
дисциплиновање разговора, навикавање на сажетост у
информисању, јасноћу формулације питања и одговора, на
правилност артикулације и избегавање непотребних дигресија.
Настава говорне културе и
писмености

 Телефонски разговор може бити стваран и измишљен. У

измишљеном телефонском разговору се могу користити телефони
у облику играчака. Наставник може ученицима поставити следеће
задатак:
 Бисерка ће обавестити Ивицу који је пар дана изостао из школе о
градиву које је пропустио и о домаћим задацима које треба
написати.
 Овакве говорне вежбе су значајне због тога што ученика
припремају за реалне ситуације у животу.

 Пословни разговор
 Разноврсне службене разговоре ученици имају прилику да воде већ у
школи: са наставницима, одељенским старешинама, директором школе и
сл. Учитељи већ у првом разреду основне школе могу организовати разне
пословне разговоре и то у облику игре. Деца се могу „играти продавнице“.
Настава говорне културе и
писмености
 1. Пословни разговори се воде са одређеном практичном намером
којој треба да су усмерени читавим током.
 2. Пре него што почну свој говор, учесници морају бити сигурни у
садржај који ће изнети.
 3. Разговор се води у озбиљном и другарском тону.
 4. Успешан разговор се може водити само са партнерима који се
узајамно поштују.

 Када планира час, наставник мора оставити пет до десет минута за
критички осврт. Ученици могу прво изнети своја мишљења, а после
исто може учинити и наставник. Ученици могу дати допунске
сугестије, а и кориговати ставове које су поједини ученици изнели у
разговору. Након тога се могу изабрати најуспешнији извођачи.

Интервју

 Можемо рећи да вредност интервјуа није толико у његовој

корисности колико у његовој атрактивности. Интервју може бити
занимљива игра за ученике у којој користи могу бити многоструке:
за развијање језичке културе, за опште образовање, за развој
психичких функција и сл.
 Говорну вежбу у облику интервјуа могу успешно изводити ученици
четвртог разреда основне школе. Могу се водити интервјуи о
једноставним стварима и проблемима без дубљег улажења у
технику интервјуисања, док у каснијим разредима наставник може
постављати све сложеније задатке.
 Расправа (дискусија)

 За овакав тип говорних вежби ученици се припремају још од првог
разреда основне школе у разним ситуација у школи и код куће. Ученици се
расправљају о ономе што су прочитали, видели, чули или доживели.
Расправљајући се уче, усвајају нове појмове, стичу нова знања, развијају
способност логичког мишљења и брзог закључивања.
 За дискусију је потребно одвојити посебне часове како би ученици
не само дискутовали већ и проучавали дускусије. Пре исвођења
овакве говорне вежбе потребно је упознати се са правилима
успешне дискусије:
 — у дискусији се треба држати одређене теме,
 — за дискусију се треба припремити,
 — излагање на које хоћемо да реагујемо се мора саслушати,
 — не износити твдрње без покрића,
 — у обзир се узимају само јасно формулисане мисли и добро
формулисани предлози,
 — поштовање туђег мишљења и
 — дискусија се води са одређеном намером.
 Монолошки облици
 Вест
 Међу краћим облицима обавештавања, за говорну вежбу су посебно
погодне вест, порука, позив, проглас, наредба, препорука, сведочење,
заклетва, честитка, поздрав, оглас, захвалница и сл. Овде је пре свега
битно на најкраћи начин јасно изнети оно што је битно. Ученици се могу
припремити препричавајући вести, телевизијске и радио емисије, а могу
изностити и догађаје из свог окружења. Потребно је ученике припремити
да траже одоговре на следећа питања:
 Репортажа
 Репортажа је комбинација описа и извештаја, информативног и
сликовитог израза. Ученици су у прилици да изнесу своје утиске, податке,
запажања, спознаје. Усмена репортажа се може повезати и са усменим
извештавањем. Као припремни рад се може искористити обрада
репортаже из читанке или новина, а говорној вежби може послужити и
писање оригиналне репортаже.
Настава говорне културе и
писмености
 Пренос утакмице

 Спортске утакмице су још од малена предмет интересовања ученика.
Ученици радо имитирају репортере понављајући често делове па и читаве
одломке спортског преноса. Такође, често стварају хумористичке преносе
за увесељавање разреда. Ово њихово интересовање се може добро
искористити и за говорне вежбе.
Настава говорне културе и
писмености
 Говор

 Сваком друштву су потребни људи који ће знати да у одговарајућем
тренутку изнесу своја уверења, идеје, искрена расположења и
осећања.
 Говор се разликује од предавања по емоционалном интензитету. У
говору је потребно емотивно, сликовито и уверљиво усмено
изражавање. Разлика између уметничког текста и говора је у
почетној интонацији која је код говора мисаона и упућена разуму.
Настава говорне културе и
писмености
 Овакве вежбе се могу радити у четвртом разреду основне школе,
али притом треба водити рачуна о могућностима деце тог узраста.
Може се почети од кратких покушаја који се најпре могу прво
написати, а онда научити напамет. Већ у првим покушајима
ученицима треба дати слободу у смислу преиначавања текста.
 За успешност говора је потребна и одговарајућа атмосфера у
разреду, загрејаност говорника и добра припрема.
 Разликују се неколико врста говора: поздравни говор, опроштајни
говор, пригодни говор, замишљени говор.

 Честитка
 Усмена честитка је веома захвална вежба, јер на једном часу могу
учествовати и сви ученици једног разреда.
 Усмене честитке се одликују стварним жељама оног који неком нешто
честита. Ученици у основној школи долазе у ситуацију да честитају
рођендане и разне празнике. Ученици се могу припремати и за јавно
извођење. Тад насатвник треба ученицима да скрене пажњу на то коме
честитају и на шта посебно треба обратити пажњу током честитања.
 Ученике треба навикавати да честитају и својим противницима у
спортским и другим врстама такмичења. Честитку треба изнети што
језгровитије и што оригиналније. Треба избегавати нагомилавање
речи и тежити да се употребе највише три до четири речи.
 Овакве вежбе су веома погодне за ученике нижих разреда, јер имају
велику практичну вредност (Тежак 1965, 33–162).

