АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ШАБАЦ

БИЗАМСКИ ПАЦОВ

Ментор: Милан Глишић

Аутор: Марина Глигорић
Бизамски пацов или маскат - једина је
врста рода Ondatra и племена Ondatrini, а припада породици хрчкова.
Ову животињу први пут је 1766. године описао шведски
природњак Карл Лине.
Бизамски пацов је семиакватични глодар средње величине који је
аутохтон за Северну Америку и уведена врста у деловима Европе, Азије
и Јужне Америке.
Бизамски пацов живи у мочварама у широком опсегу клима и хабитата.
Он врши важан утицај на екологију мочвара, и извор је хране и крзна
за људе.
Бизамски пацов је највећа врста у подпородици Arvicolinae, која
обухвата 142 друге врсте глодара, углавном волухарице и леминге.
Маскати се сматрају пацовима у генералном смислу, јер су они глодари
средње величине са адаптивним животним стилом и сваштоједном
исхраном.
 АРЕАЛ БОЗАМСКОГ ПАЦОВА
Природно подручје врсте

Подручје где је врста уведена

 ~ОПИС~
Овај глодар по величини спада у групу крупних хрчкова.
Јединке су дугачке између 35 и 40 cm, а реп може бити дугачак и до
25 cm, док поједини примерци могу бити и дужи.
Обично теже од 500 до 800 g, међутим неки достижу масу и преко
једног килограма.
Крзно бизамског пацова је густо, глатко и има одсјај. На леђима је
тамно-смеђе, са стране црвенкасто, а по стомаку сиво-смеђе.
Ова животиња има робусну форму тела, очи су јој мале и
округласте, а ушне шкољке кратке и скривене у дебелом крзну.
Меснате усне, прекривене крзном, могу се преклапати иза секутића,
те спречити улазак воде приликом роњења.
Бизамски пацов има здепасте, петопрсне екстремитете са кратким
стопалом. Задње ноге су снажније развијене, са јаким канџама и
пловном кожицом између прстију.
Дугачки реп прекривен је рожним љуспицама
БИЗАМСКИ ПАЦОВ
~Распрострањеност и станиште~
Бизамски пацов је аутохтона врста на подручју Северне Америке. Јавља се од
севера Канаде и југа Аљаске до Сједињених Држава, изузев у сушним деловима
Тексаса и Флориде.
1905. године ова врста бива интродукована на простору данашње Чешке
Републике, а касније се проширила на територију готово читаве Европе и
једним делом Азије. На простору Србије, бизамски пацов забележен је у
северним и централним деловима земље, ређе у јужним (део слива Јужне
Мораве и Власине). Има га дуж свих већих и мањих водотокова у Подунављу,
Посавини, Великом Поморављу, дуж Тисе и канала ДТД у Војводини.
Такође је примећен на Лиму, Ибру, Тимоку и Западној Морави. Маскрат је
потенцијално инвазивна врста у Србији, јер се верује да представља
компетицију воденој волухарици ,те да изазива велику штету када се
пренамножи.
Овај глодар своје животно станиште проналази поред канала, рибњака и
других водених површина. Активан је, углавном, током ноћи и већи део
живота проводи у води, те је с тога изузетан пливач. Живи у великим
породичним заједницама, градећи склоништа са хранилиштима, бројним
тунелима и пролазима, са улазом који је најчешће испод воде. Ова врста је
изузетно територијална, а пречник њене територије износи око 60 м.
 ~Начин живота~
Бизамски пацов не гомила храну, нити хибернира током зиме, те
с тога стално мора бити у покрету. Креће се воденим токовима,
па се самим тим брзо шири територијом коју насељава. Као што
је већ речено, овај глодар живи у великим заједницама. Период
парења почиње у марту, женке носе 27 дана, а једна женка може
да окоти 7-8 младунаца. Паре се и коте 3 до 4 пута годишње.
Што се исхране тиче, углавном преферирају храну биљног
порекла (једу све делове биљака), али је заступљена и исхрана
храном животињског порекла (икра, јаја, жабе...).
Напоменуто је да су ове животиње изузетно територијалне, те
уколико се осете угроженим, веома добро могу бранити своју
територију. Када се нађу у клопци, могу бити јако опасни борци.
Још увек нису откривени који су то конкретни штетни утицаји
овог глодара на нашим поросторима.
 ~Угроженост~
Ова врста није угрожена, и наведена је као последња брига
јер има широко распрострањење.
Изумро Угрожен Мали ризик

ЕХ EB CR EN VU NT LC

Степен угрожености
 ~Занимлљивост~
Амерички индијанци су дуго сматрали да је бизамски пацов
веома важна животиња. Нека племена су предвиђала нивое
снежних падавина током зиме посматрајући величину и
временски распоред изградње маскатових склоништа.
Маскати су понекад били извор хране у Северној Америци.
У североисточном делу Мичигена, дугогодишњи опроштај
дозвољава католицима да конзумирају маскрате током
појединих црквених празника кад је конзумирање меса,
изузев рибе, забрањено. Та традиција потиче из раног 19.
века.
Зимске капе Краљевске канадске коњичке полиције су
направљене од маскратовог крзна.
~КРАЈ~