Врсте могу да буду арбореалне, фосоријалне (ријуће), или семиакватичне.

Неки од добро
познатих глодара су мишеви, пацови, веверице, преријски пси, бодљикави прасићи, даброви,
морски прасићи, хрчци, Gerbillinae и капибари. Друге животиње као што су кунићи, зечеви, и
пикови, чији секутићи исто тако константно расту, су се некад сматрали глодарима, али се у
данашње време сматрају засебним редом, Lagomorpha. Без обзира на то, Rodentia и
Lagomorpha су сестрињске групе, које имају најближег древног заједничког претка и
формирају кладус Glires.

Већина глодара су мале животиње са робусним телом, кратким удовима и дугим репом. Они
користе своје оштре секутиће да глођу храну, ископавају јазбине, и за самоодбрану. Већина
глодара једе семење или други биљни материјал, док неки од њих имају разноврснију
исхрану. Они имају тенденцију да буду друштвене животиње и многе врсте живе у друштвима
са комплексним видовима међусобне комуникације. Парење између глодара може да варира
од моногамије, до полигиније, до промискуитета. Многи имају легла са неразвијеним
младунцима, док су младунци других предруштвени (релативно добро развијени) при рођењу.

Глодарски фосилни рекорди датирају из Палеоцена на суперконтиненту Лауразија.

Разноврсност глодара је знатно порасла током Еоцена, с њиховим ширењем по континентима,
понекад чак и прелазећи океане. Глодари су досегли Јужну Америку и Мадагаскар из Африке,
и они су једини копнени плацентални сисари који су доспели до и колонизовали Аустралију.

Змије су присутне на свим континентима сем Антарктика, и на већини мањих

копнених маса; изузеци су нека велика острва, као што су Ирска, Исланд,
Гренланд, Хавајски архипелаг, и острва Новог Зеланда, и многа мања острва на
Атрланском и централном Тихом океану.[4] Додатно, морске змије су широко
распрострањене у Индијском и Пацифичком океану. Више од 20 фамилија је
тренутно препознато, чиме је обухваћено 520 родова и око 3.600 врста.[5][6] Оне
се крећу по величини од ситних, 104 cm (41 in) — дугих нитних змија[7]
[8] до мрежастог питона са 6,95 m у дужини.[9] Фосилна врста Titanoboa
cerrejonensis је била 12,8 m дуга.[10] Сматра се да су змије еволуирале из било
ријућих или водених гуштера, вероватно током периода Јуре, при чему су
најстарији познати фосили датирани на период пре око 143 и 167 милиона
година.[11] Разноликост модерних змија појавила се током Палеоценског периода
(пре око 66 до 56 милиона година). Најстарији сачувани опис змија може се
наћи у Бруклинском папирусу.[12][13][14][15]
Већина врста нема веном, док оне које имају веном превасходно га користе за
убијање и потчињавање плена уместо у самоодбрани. Неке поседују отров који
је довољно снажан да изазове болну повреду или смрт код људи. Змије без
венума било прогутају жив плен или га убијају констрикцијом.
Змије су присутне на свим континентима сем Антарктика, и на већини мањих
копнених маса; изузеци су нека велика острва, као што су Ирска, Исланд,
Гренланд, Хавајски архипелаг, и острва Новог Зеланда, и многа мања острва на
Атрланском и централном Тихом океану.[4] Додатно, морске змије су широко
распрострањене у Индијском и Пацифичком океану. Више од 20 фамилија је
тренутно препознато, чиме је обухваћено 520 родова и око 3.600 врста.[5][6] Оне
се крећу по величини од ситних, 104 cm (41 in) — дугих нитних змија[7]
[8] до мрежастог питона са 6,95 m у дужини.[9] Фосилна врста Titanoboa
cerrejonensis је била 12,8 m дуга.[10] Сматра се да су змије еволуирале из било
ријућих или водених гуштера, вероватно током периода Јуре, при чему су
најстарији познати фосили датирани на период пре око 143 и 167 милиона
година.[11] Разноликост модерних змија појавила се током Палеоценског периода
(пре око 66 до 56 милиона година). Најстарији сачувани опис змија може се
наћи у Бруклинском папирусу.[12][13][14][15]
Већина врста нема веном, док оне које имају веном превасходно га користе за
убијање и потчињавање плена уместо у самоодбрани. Неке поседују отров који
је довољно снажан да изазове болну повреду или смрт код људи. Змије без
венума било прогутају жив плен или га убијају констрикцијом.