Ј Е

Ц И
К А
И
С ИФ
Р
ВЕ
И
Т ЕМ
И С
С
 Наука о ритму у стиховима назива се метрика или версификација, према грчкој речи
metron = мера или према латинској versus = стих. Термин версификација потиче од
традиционалног веровања да је теорија стиха заправо наука о томе како се стварају
стихови, док термин метрика происходи из античког уверења да се стихови пишу према
некој сталној мери, односно размери.

 Систем метричких правила био је изграђен још у античким књижевностима, грчкој и

римској, и мада су се ти системи у разна времена и код разних народа мењали, метрички
називи су углавном остали према античкој терминологији.

 Данашња наука о стиху утврдила је углавном три система версификације који су се

историјски смењивали у европским књижевностима: то су метрички, силабички и
тонски (акценатски) систем версификације, уз које можемо додати и комбинацију
последња два, такозвани силабичко-тонски систем.
 Метрички систем назива се још и квантитативна
версификација зато што се за мерење ритма у том систему
узима количина (квантитет) времена потребна за изговарање
једног слога (вокала) – тј. дуги и кратки слогови, а тонски и
тонскосилабички систем називају се још и квалитативна
версификација зато што се у њима ритам одређује према
наглашености илgи ненаглашености слогова, без обзира на
дужину њиховог трајања, дакле – одређује се према каквоћи
(квалитету) слога (вокала).
МЕТРИЧКИ (КВАНТИТАТИВНИ) СИСТЕМ ВЕРСИФИКАЦИЈЕ

 Метрички систем версификације употребљавао се у античким књижевностима:

грчкој и римској. У његовој основи било је певање.
 Антички стихови или су се певали или су се изговарали уз пратњу неког
музичког инструмента, при чему су се једни слогови изговарали дуже, а други
краће.
 Доста тачно су се могли разликовати дуги и кратки слогови, јер је дуги слог
трајао двоструко дуже од кратког слога. Правилна измена дугих и кратких
слогова била је темељ ритмичке организације.

 Најкраћа дужина трајања једног слога називала се мора. За дужину море

узимано је време од 2/5 секунде. Слогови су се делили на дуге (–) и кратке (U).
Дуги слог (арза) трајао је две море, а кратки (теза) једну мору.
 Неколико мора, узетих заједно, сачињавало је ритмичко-мелодијску јединицу –
такт, која се називала стопом. Неколико стопа сачињавало је стих, а неколико
стихова – строфу.

Мора →Такт (стопа)→ Стих →Строфа

 Основна ритмичко-мелодијска јединица била је, како видимо, стопа, и она се

састојала од два или више слогова распоређених у неким сталним односима
дугих и кратких слогова.
 МЕТРИЧКЕ СТОПЕ
 Стопа је у античкој метрици било 28. У данашњој версификацији најчешће се јављају следеће:
Двосложне стопе

Пирих U U (две море = два кратка слога)

Трохеј – U (три море = један дуг и један кратак слог)
Јамб U – (три море)
Спондеј – – (четири море)

Тросложне стопе

Дактил –UU (четири море)

Амфибрах U–U (четири море)
Анапест U U – (четири море)
Арибрах – – – (шест мора)
 На сваку стопу падао је ритмички удар, такозвани иктус (/). Обично на први дуги слог у стопи.
На тај начин стопу је одређивао број и распоред дугих и кратких слогова о положај иктуса у њој.

 Према броју и врсти стопа одређивао се стих, а према броју и врсти стихова одређивала се
строфа.

 Најпознатији стих у античкој књижевности био је хексаметар. Он се састојао од шест стопа

(дактили и спондеји). Последња стопа била је увек двосложна. Њима су писане грчке трагедије,
Хомерови епови – Илијада и Одисеја; Хесиод, Вергилије (Енеида), Овидије, дакле дела
узвишеног (високог) стила.

 Од строфа најпознатије су биле Сапфина (Сапфо је песникиња из 6. века пре нове ере) и Алкејева
(Алкеј са Лезбоса је такође песник из 6. века пре нове ере) строфа и елегијски дистих (један
хексаметар и један пентаметар).
 Војислав Илић је успео да створи наш хексаметар (псеудохексаметар), у коме су остварени шест
иктуса, а дактили помешани са трохејем и амфибрахом. Може имати најмање 13, а највише 17
слогова.

В. Илић, Зимска идила:

„Зима је покрила снегом долине и поља равна.”
–UU –UU –U U–U U–U –U
(дактил) (дактил) (трохеј) (амфибрах) (амфибрах) (трохеј)
СИЛАБИЧКА ВЕРСИФИКАЦИЈА
 Када се у новолатинском језику у средњем веку дужина и краткоћа слогова почела
губити, онда се за ритмичку меру почео узимати број слогова у једном стиху. Тако
је настала силабичка версификација (лат. syllaba = слог).

 У таквим стиховима сви слогови су се изговарали једнаком дужином (једну мору),

а иктус (гласовни удар) пада је само на крај стиха, а понекад и на почетак стиха.

 Од наглашених асонанци на крају стиха развила се рима, тј. подударање гласова

на крају стиха почевши од наглашеног вокала последње речи у стиху до краја те
речи.
 Тако је настао један од најчувенијих стихова силабичке версификације –
александринац, стих од дванаест слогова, који је касније добио риму и у средини
и на крају стиха (то је двоструко римовани дванаестерац, разликује се од
леонинске риме).
 Добио је име по роману о Александру Великом – Александриди. Односно назван
је према стиху старофранцуских епских песама из циклуса о Александру
Великом из 12. и 13. века, а касније га обнављају француски песници 16. века, а
од 17. века постаће најважнији стих француске драмске поезије (Корнеј, Расин).
 У 19. веку обновиће га симболисти.
 Таквим дванаестерцем певали су и неки од дубровачких песника петраркиста
(15. и 16. век), а касније наравно и наши (парнасо)симболисти:

„Блажени час и хип најпрво кад сам ја

видил твој образ лип, од кога слава сја.”
(Шишко Менчетић)
 Поред дванаестерца јавили су се и стихови са другим бројем слогова, а нарочито осмерац,
десетерац, једанаестерац, тринаестерац и шеснаестерац.

 Дакле, у силабичкој версификацији велику улогу у ритмичкој организацији игра број

слогова, рима, али још један веома значајан елемент: цезура (лат. caesura – усек). Цезура је
стална граница између речи у стиху, односно иза одређеног слога у стиху.
 Цезура, дакле, дели стих на мање делове, те утврђује ритам као правилно смењивање неких
мањих јединица стиха, чланака стиха. Подсетимо се структуре епског десетерца и његове
поделе на два чланка (4+6).
 ТОНСКА (АКЦЕНАТСКА) ВЕРСИФИКАЦИЈА

 У новијим европским језицима, нарочито у немачком и енглеском, почео се у силабичким

стиховима узимати и распоред акцената у стиху као извесна ритмичка мера.

 У 17. и 18. веку код многих европских народа већ се била изградила тонска версификација,
која је углавном усвојила антички метрички систем версификације, али је дужину и
краткоћу слогова заменила наглашеношћу и ненаглашеношћу слогова, задржавајући при
томе називе (термине) из античке версификације (трохеј, јамб, дактил, итд.).

 Тако је сада трохеј био стопа код које је први слог био наглашен (–), а други ненаглашен (U),
дакле, оно што је некад била квантитативна стопа, сада се односи на акценатску целину
(скупину слогова везану једним акцентом).
 СИЛАБИЧКО-ТОНСКИ СИСТЕМ
ВЕРСИФИКАЦИЈЕ / ОСНОВЕ СРПСКЕ
ВЕРСИФИКАЦИЈЕ

 Како је тонска версификација настала из силабичке версификације и како се код већине народа за одржавање
ритма узимао и силабички и тонски принцип, то је такав систем версификације назван силабичко-тонским.

 Силабичко-тонском версификацијом за меру ритма кључне су две ствари: број слогова (силабички принцип) и
распоред акцената (тонски принцип).

 И наша версификација је силабичко-тонска, тј. ритам се у њој одређује према броју слогова у стиху и према
одмору (паузи) на одређеном месту у стиху, према такозваној цезури (силабички принцип), као и према
распореду акцената у стиху (тонски принцип).
 Кад се у нашој версификацији говори о трохеју и јамбу, не мисли се на стопе, већ на метричке
тенденције: трохеј означава претежну наглашеност непарних слогова, а јамб означава претежну
наглашеност парних слогова у стиху.
 Управо су трохејски дванаестерац (6//6) и јампски једанаестерац (5//6) врло чести
стихови у српској поезији, нарочито од 20. века.

 Јампски ритам, који иначе није у природи српског језика (јер акценат најчешће пада
на први слог у речи, дакле на непарно, трохејско место) песници постижу једним триком:
започну стих неком једносложном проклитиком, и тако поставе акценат на парне слогове.

„Под танким велом плавкастога дима

У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима”
(Алекса Шантић, Претпразничко вече)
 Новија испитивања нашег песничког ритма утврдила су да српски стих није „стопни”
стих , тј. да се у њему не остварује (стопроцентна) схема одређене стопе.
 Акценатске целине играју важну улогу у остваривању песничког ритма у нашим
стиховима, јер се одређена ритмичка инерција постиже много више одређеним
комбинацијама двосложних, тросложних и вишесложних акценатских целина него
одређеним распоредом акцената.
2+3/3+2
2+3+2/2+2/3+2
2+3/3+2
2+3+2/2+2/3+2

 Дакле, основу српског песничког ритма чини одређен број слогова у стиху, место цезуре,
као и распоред акцената, односно распоред акценатских целина.
НАЈЧЕШЋИ СТИХОВИ У СРПСКОЈ ПОЕЗИЈИ
Народна поезија

 У нашој народној поезији постоје два најраширенија стиха, то су епски десетерац

и лирски десетерац.

 Епски десетерац има ове одлике: десет слогова; сталну цезуру после четвртог
слога; четврти и десети слог никада нису наглашени; акценат пада у већини на
непарне слогове (нарочито на први и пети); али могу бити наглашени и парни
слогови.

„Вино пије // Краљевићу Марко” (4+6)

„Кад се жени // Милић Барјактаре” (4+6)

 Лирски десетерац има сталну цезуру после петог слога, а сваки стих му се
разлаже на две акценатске целине: једну двосложну и једну тросложну (2 + 3),
или обрнуто (3 + 2).

„Хајде / девојко // у нашу / земљу,

Наша је / земља // вична / обична.
У нашој / земљи // три сунца / сјају
Три сунца / сјају // и три / месеца.”
(Кад просе девојку)
 Бугарштички стих. Некада је у епској народној поезији постојао и дужи стих, у
такозваним песмама бугарштицама (од дијалекатског глагола бугарити у значењу
тужити, плакати). То је био стих од петнаест или шеснаест слогова са цезуром после
седмог, односно после осмог слога. Често се јављао и припев од пет или шест слогова.

„Два ми ста сиромаха // дуго вриме друговала,

Липо ти ста друговала // и липо се драговала.”
(Марко Краљевић и брат му Андријаш)

 Поред ових стихова у лирској народној поезији чести су симетрични осмерци (4+4),
односно трохејски осмерци са цезуром после четвртог слога. А затим и несиметрични
осмерац (5+3; 3+5), потом симетрични и несиметрични шестерац (3+3; 2+4; 4+2),
дванаестерац итд.
Уметничка поезија

 У уметничкој поезији постоји много већа разноврсност стихова. Поред епског и лирског десетерца
и осмерца из народне поезије (парни стихови), које су нарочито много употребљавали наши
романтичарски песници (Б. Радичевић, Ј. Ј. Змај, Ђ. Јакшић), већ од Б. Радичевића јављају се и
непарни стихови (седмерац, деветарац, јампски десетерац, једанаестерац).

 Код новијих песника, Дучића и Ракића, веома су чести стихови од дванаест слогова, а код
најновијих песника (између два рата и после овог рата) све више преовлађују чисти тонски стих и
слободни стих.

 Тонски стих чини прелаз између силабичко-тонског и слободног стиха. Код тонског стиха број
слогова у стиху као и број ненаглашених слогова између наглашених слободно варира, док је сталан
само број наглашених слогова (иктуса), па и он се може повећавати или смањивати за један иктус,
чиме се овај стих приближава слободном стиху:
Шумска звезда

Исплео паук у грања

зеленом гнезду
нежну звезду.
Песма је заталаса,
мирис залелуја
светлост је њиха:
може сваког часа
нестати нежна и тиха
шумска звезда...
(Д. Максимовић)
 Слободни стих напушта и једнак број слогова у стиху, и једнак број акцената (иктуса), и
веома често и риму, тако да се све више приближава ритмичкој прози.
o Јединство ритма ту се постиже разним средствима: синтаксичким или лексичким
паралелизмима (упитном или узвичном реченицом, анафором), опкорачењима (тј. пресецањем
синтаксичких или синтагматских целина поделом у два стиха, чиме се истиче стиховни
карактер говора), приближно једнаким бројем иктуса, понекад римом итд.
o Слободним стиховима писали су: Милош Црњански, Растко Петровић, Станислав Винавер,
Миодраг Павловић, Васко Попа.
Песма Жарка Васиљевића - Овде је јединство постигнуто понављањем основних слика у песми:
бели облаци и црвене кришке сунца у кљуновима ласта; приближно једнаком дужином
реченичких сегмената у стиховима; и седмосложним (односно петосложним) стиховима на
почецима двеју строфа.
 СТРОФЕ

 Два стиха или више стихова уједињени истом ритмичком организацијом

називају се строфом.

 Строфа обично чини и једну мисаону целину, али то не мора увек тако бити,
тако да је њено јединство углавном ритмичко јединство.

 Строфе могу бити од два стиха (дистих), три стиха (терцет), од четири стиха
(катрен), од пет стихова (квинта), од шест стихова (секстина), од седам стихова
(септима), од осам стихова (октава), од девет стихова (нона), од десет стихова
(децима).
 СОНЕТ

 Нарочита песма од четрнаест стихова, која је састављена од два катрена и два

терцета, назива се сонетом.

 Када се четрнаесте сонета повежу тако да се задњим стихом једног сонета

отпочиње следећи сонет, а да ти први (односно последњи) стихови граде
петнаести сонет, који се назива мајсторским сонетом, онда се добије сонетни
венац.
 У поезији Јужних Словена познат је Сонетни венац Франца Прешерна.
 Често се мајсторски сонет испева тако да прва слова сваког стиха чине неко име
(акростих). У Прешерновом Сонетном венцу акростих гласи: Примицови Јулји.
 ВРСТЕ СОНЕТА
П Е Т РА Р К И Н ШЕКСПИРОВ
(ИТАЛИЈАНСКИ) (ЕЛИЗАБЕТАНСКИ)

 Два катрена и два терцета или

октава и секстина;
Три катрена и дистих;
 Распоред рима: Распоред рима:
a b b a a b b a у катренима, а за
терцете постоји више abab cdcd efef
различитих комбинација, при
чему је једино важно да се у
gg
терцете не преносе риме из
катрена и да они (терцети) буду
некако повезани римама.
 Прави сонет – терцети доносе
синтезу, поенту.
 РИМА
 гласовно подударање речи на крају два или више стихова почињући од
наглашеног вокала последње речи па до краја те речи. Рима се може налазити и
на крајевима полустихова.
 Други термин јер слик или срок.
 има и метричку улогу: њоме се сигнализира граница стихова, истиче њихова
самерљивост и повезује стихове у строфу. Уколико је место риме на крају
полустиха, онда се њоме сигнализира истиче се граница између полустихова и
цезура.
 ритмички означава крај стиха, а звучно подударање њених гласова мелодично
утиче на слух. У исто време речи које се римују обично означавају предмете
који се нарочито истичу у песми, на којима лежи емоционално-мисаоно
тежиште у песми.
 ВРСТЕ РИМА
 Риме се класификују према: (1) роду, (2) квалитету (или вредности), и према (3)
дистрибуцији.
1. Род риме одређује се према броју римованих слогова.

 Мушка (једносложна), ако је подударање само у једном слогу:

• сплет – цвет, луг – друг;

 Женска (двосложна), ако је подударање у два слога:

• рука – лука, време – шећерлеме;

 Дактилска (тросложна), ако је подударање у три слога:

• прелије – зрелије, младости – радости, топио – попио;

 Хипердактилска (вишесложна): ако се подударају више од три слога.

2. Квалитет риме одређује се према степену хомофоније (истозвучности), то јест према
подударању гласова, како римованих, тако и оних испред акцентованог вокала.

 Права (правилна), подудара се место акцента и сви гласови почев од акцентованог

самогласника до краја стиха:
• вече – тече.

 Неправа (неправилна), када се одступа од горњег правила:

• вече – среће,
• моја – воља,
• зрак – драг
• Место акцента се подудара, подударају се и самогласници после акцента, али се не
подударају сугласници.
 Чиста, то је права рима код које се подудара и врста акцента:
• свира – дира, звезда – гнезда, служи – кружи.

 Нечиста, гласови се римују, али су врсте акцената другачије:

• сан – дан, трава – спава.

 Богата, ако подударање почиње и пре наглашеног вокала:

• сребра – ребра, цвили – свили, платно – златно.
3. Подела риме према дистрибуцији зависи од редног броја стихова који се римују.

 Парна – кад се римују два узастопна стиха (aa bb);

 Укрштена – кад се римују први и трећи, други и четврти стих (a b a b);

 Обгрљена – кад се римују први и четврти, други и трећи стих (a b b a);

 Нагомилана – када се једна рима понавља у више стихова (a a a a a…)

 Леонинска рима је она која се остварује у средини и на крају једног стиха:

„Дође доба да идем у гроба” (Б. Радичевић).

 Удаљена (скривена) рима – (Црњански: Траг)

 Код терцине распоред рима је овакав: a b a, b c b, c d c, стих је јампски

једанаестерац (творац Данте у Божанственој комедији); а код правилног сонета
(терцет): a b b a, a b b a, c c d, e e d.