STIH I STIL U NASTAVI /

KNJIŽEVNI KANON U NASTAVI

BELEŠKE ZA ISPIT

2019/2020.
SADRŽAJ

STIH&STIL/ METRIKA&RETORIKA................................................................................................................... 3
STIH/METRIKA:........................................................................................................................................... 3
STIL/RETORIKA: ........................................................................................................................................14
KNJIŽEVNI KANON ........................................................................................................................................23
 (sve definicije dopuniti/proveriti u Rečniku književnih termina i drugih izvora!!!)

STIH&STIL/ METRIKA&RETORIKA

STIH/METRIKA:

1. STIH po Svetozaru Petroviću: Stih predstavlja jezički fenomen, odnosno tip jezičke jedinice koji je
ritmički regulisan i kao takav prepoznatljiv. Njime se podrazumeva jedan red u pesmi. Prvobitno
je reč stih upravo upućivala pisara na to kakav treba biti spoljašnji izgled teksta, jer grčko stíkhos
označava red ilii vrstu, a latinsko versus sugeriše na okretanje, to jest „vraćanje pera na novi red“.
Stih nikada ne dolazi sam; stih pojedini skup reči postaje kada se nađe u kontekstu, što znači da
tek u nizu stihova prepoznajemo i osećamo te jednostavnije oblike ponavljanja. Stih je i nužno
termin indikator i čvrst termin u samoj lingvistici.

Tri su osnovna načina pravljenja stiha:

- IZOMETRIJA – PRAVILNOST U SMENI DUGIH I KRATKIH SLOGOVA U STIHA;
- IZOMERIJA – PRAVILNOST U SMENI AKCENATA U STIHU (NAGLAŠENIH I NENAGLAŠENIH
SLOGOVA);
- IZOSILABIČNOST – PRAVILNOST U BROJU SLOGOVA, TO JEST, JEDNAK BROJ SLOGOVA U
STIHU.

Shodno tome, za pravljenje stiha ključna su tri elementa:

• dužina sloga
• naglašenost sloga
• broj slogova

2. CEZURA: U klasičkoj metrici cezura (lat. caesura) predstavlja odmor u kome se svršetak stope ne
poklapa sa svršetkom reči. Cezura preseca stopu i u savremenoj koncepciji cezure ona predstavlja
 stalnu granicu među rečima iza nekog sloga provedenu kroz sve stihove neke pesme.
Karakteristična je za stihove silabičke i silabičko-tonske versifikacije, a naročito za duže stihove.

3. DIJEREZA: Dijereza (grč. diaíresis) je metrički odmor u kome se svršetak stope poklapa sa
svršetkom reči, odnosno njome se označava granica među stopama.

4. Sinonimi u najširem smislu:

I. teorija stiha <- Delovi

II. metrika <- versifikacije

III. prozodija <-
IV. versifikacija

Teorija stiha predstavlja nauku o tome kako se prave stihovi. Metrika je nauka o sthovima, a
označava i sistem pravila koja istovremeno dejstvuju u jednoj književnosti: u najširem smislu ima
istu funkciju kao versifikacija, tj. stihotvorstvo; u užem značenju podrazumeva tehniku građenja
stiha na upotrebi metra kao sistema za klasifikaciju, kojim se služila antička versifikacija, gde ritam
zavisi od smene dugih i kratkih slogova, tj. od kvantiteta slogova, pa je njen drugi naziv i
KVANTITATIVNA METRIKA. Versifikacija predstavlja teoriju stiha i njen osnovni cilj jeste da
definiše stih i razlikovanje stiha od proze, kao i da opiše organizaciju stiha kao specifičnog oblika
pesničkog govora. Prozodija je u savremenoj nauci o stihu i lingvistici učenje o metrima – ritmičkoj
ulozi fonemskih i nefonemskih faktora u građenju ritma stiha; ona predstavlja deo fonetike koji se
bavi učenjem o prozodijskim superstrukturama glasa, a u antičkoj metrici termin se koristio da
označi učenje o kvantitetu, tj. dužini slogova.

5. Svaki sistem versifikacije zavisi od jednog glavnog elementa koji se u stihu ponavlja (dužina sloga,
naglasak, broj slogova), stoga imamo podelu na tri tipa versifikacije:
I. Kvantitativnu
II. Silabičku
III. Tonsku

4
 a) Kvantitativna/antička/klasička/metrička/muzičko-govorna versifikacija se razvila
u staroj Grčkoj; poezija je tu bila u vezi sa melodijom, a temelj stihu predstavljala
je pravilna smena dugih i kratkih slogova.
b) Silabički sistem versifikacije iznikao je iz arhaičnog crkvenog rečitativa u srednjem
veku; u osnovi ovog sistema je broj slogova i taj broj reguliše tradicija.
c) Tonska ili akcenatska versifikacija – latinska versifikacija iz doba Merovinga,
predstavlja plod težnje silabičke versifikacije ka pravilnom, periodičnom
rasporedu naglasaka.
d) Silabičko-tonska versifikacija jeste ona u kojoj se ritam određuje prema broju
slogova u stihu i prema pauzi na određenom mestu u stihu, tj. cezuri, kao i prema
rasporedu akcenata u stihu.

6. MORA sa latinskog prevedeno kao zadržavanje, boravak, trajanje, najkraća je jedinica od koje su
sastavljeni ritmički redovi; predstavlja vreme utrošeno da se izgovori ili otpeva najkraći slog.
Nekoliko udruženih mora čine takt (u muzici) ili stopu (u antičkoj versifikaciji).

7. STOPA ili mera jeste osnovna ritmičko-melodijska jedinica merenja u stihu koju čini grupa slogova
raspoređenih u nekom stalnom odnosu dugih i kratkih. Glavne karakteristike stope su sledeća dva
obeležja: dužina stope u morama i položaj iktusa.

8. Nekoliko stopa gradi METAR koji predstavlja utvrđene kombinacije stopa.

9. Na svaku stopu pada IKTUS odnosno ritmički naglasak ili udar. On obično pada na prvi dugi slog
stope.

10. Slog na koji pada iktus, dakle metrički dugi slog, jeste ARZA (grč. ársis) tj. jako vreme ili podizanje;
obeležava se znakom ⎯ (MAKRON – grč. mákron). Trajanje: 2 more!

11. Metrički kratak slog je TEZA (grč. thesis), tj. slabo vreme ili spuštanje; obeležava se znakom 
(BREVE – lat. breve). Trajanje: 1 mora!

5
12. RITAM je u najranije vreme obično označavao pravilno i beziznimno ponavljanje nekih jedinica
govora; dugih i kratkih slogova, naglašenih i nenaglašenih slogova itd. Ipak, već je rano uočeno da
u poeziji nema takve potpune pravilnosti. Na primer, Veber i Šrepel govore kako u stihu, da ne bi
postao dosadan, mogu izostati pojedini naglasci. Nastavljajući tu misao, mnogi novi istraživači
definišu ritam kao „kršenje“, odstupanje od metra.

13. SROK ILI RIMA jeste glasovno podudaranje na kraju stihova ili, ponekad, članaka u stihu.

14. STROFA ILI KUPLET ILI KITICA predstavlja skup nekoliko stihova sjedinjenih u ciklus koji se ponavlja
u pesmi.

15. ZEUGMA je dodatni ritmički faktor i predstavlja svesno izbegavanje granice među rečima na
određenim mestima u stihu.

16. HIJAT ILI ZEV predstavlja „sudar“ dva samoglasnika na kraju jedne i na početku naredne reči ili
sloga.

17. ORTOTONA jeste pojava kada nenaglašena reč dobija akcenat zbog metričke potrebe.

18. PREDUDAR/ANAKRUZA/AUFTAKT se upotrebljava da bi se označio slog na početku stiha, obično

nenaglašen, koji se u metričkom opisu smatra uvodom izvan osnovnog metra pesme.

19. KATALEKSA jeste pojava odstupanja pojedinih stihova u pesmi od ustaljenog broja slogova na
kraju stiha.

a) AKATALEKTIČAN STIH ili potpuni stih je onaj u kom se kraj stiha podudara sa krajem
zadnje stope.
b) KATALEKTIČAN STIH ili nepotpun stih je onaj u kom je od poslednje stope ostala samo
arza.
c) HIPERKATALEKTIČAN STIH je stih koji uz sve očekivane slogove stope ima i jedan
nenaglašen slog više.

6
20. Ako se unutar stiha nađe previše slogova, tradicionalna metrika predlaže nekoliko načina pomoću
kojih se ti stihovi ipak mogu pomiriti sa zahtevima date metričke sheme:
a) ELIZIJA jedan od načina pomoću kog se stihovi u kojima se nađe previše slogova ipak može
pomiriti sa zahtevima metričke sheme i predstavlja uklanjanje zeva, tj. izostavljanje
poslednjeg vokala u reči iza koje iduća reč opet počinje vokalom; označava se apostrofom.
b) HIFEREZA jedan od načina...i predstavlja izostavljanje vokala unutar reči.
c) SINALEFA ... izgovaranje dvaju vokala kao jedan slog, od kojih jednim reč završava, a
drugim iduća počinje.
d) SINICEZA ...izgovaranje dvaju samoglasnika u jednom slogu, dakle ista pojava kao kod
sinalefe samo unutar reči, sa malom nijansom u značenju.
e) SINEREZA ... slivanje dvaju samoglasnika ili dvaju slogova unutar reči.

21. STOPE
- DVOSLOŽNE STOPE: - TROSLOŽNE STOPE:
1. JAMB 1. DAKTIL
2. TROHEJ (HOREJ) 2. ANAPEST
3. PIRIHIJ 3. MOLOS
4. SPONDEJ 4. TRIBRAH
5. AMFIBRAH
6. KRETIK
7. BAKHEJ
8. PALIMBAKHEJ

• STOPE OD 2 MORE: PIRIHIJ  

• STOPE OD 3 MORE: JAMB  ⎯ ; TROHEJ (HOREJ) ⎯  ; TRIBRAH   
• STOPE OD 4 MORE: DAKTIL ⎯   ; ANAPEST   ⎯ ; SPONDEJ ⎯ ⎯ ;
AMFIBRAH  ⎯ 
• STOPE OD 5 MORA: KRETIK (AMFIMACER) ⎯  ⎯ ; PALIMBAKHEJ (ANTIBAKHEJ)
⎯ ⎯  ; BAKHEJ  ⎯ ⎯
• STOPE OD 6 MORA: MOLOS ⎯ ⎯ ⎯

22. HEKSAMETAR

7
–UU|–UU|–UU|–UU|–UU|–U

- Najpoznatiji antički stih.

- Antički metričari su verovali da je heksametar najstariji stih i da ga je ljudima otkrio sâm
Apolon, kao i das u, potom, iz njega izvedeni svi grčki metrički oblici.
- Heksametar je sastavljen od 6 mera ili stopa sa po 4 more sa iktusom, odnosno ritmičkim
naglaskom, na prvom slogu. Među stopama sa po 4 more, dve počinju dugim slogom: daktil i
spondej. Heksametar se baš od njih sastoji, jer od 6 stopa u njemu 5 je daktilskih i one mogu
biti zamenjene spondejskim, a 1, šesta stopa, je spondejska, ali ona može biti kraća, tj.
zamenjena trohejskom.
- U granicama sheme heksametra moguć je različit raspored ritmičkih naglasaka u stihu; postoje
32 mogućnosti. Stih može biti vrlo različite dužine. Naime, može imati najmanje 12 slogova,
ako se daktili zamene spondejima, i najviše 17 slogova, ako ne dođe do pomenute zamene.
Raznovrsnost povećava uvođenje cezure, tj. uvođenje metričkog odmora, u kome se svršetak
stope ne poklapa sa svršetkom reči. Cezura je najčešća IZA PRVOG SLOGA ČETVRTE STOPE,
IZA PRVOG SLOGA TREĆE ILI IZA DRUGOG SLOGA TREĆE STOPE.
- H. je najčešće epski, narativni, pripovedni oblik u kome stihovi teku jedan za drugim,
nepovezani u strofe. Ponekad, ipak, heksametar, udružen s pentametrom gradi jednu lirsku
strofu – elegijski distih. Pentametar ne podrazumeva da je reč o stihu od 5 stopa, već označava
KRNJI HEKSAMETAR!
⎯    ⎯    ⎯  ⎯    ⎯    ⎯
- Iza trećeg dugog sloga je stalna dijereza, odnosno, metrički odmor u kome se svršetak stope
poklapa sa svršetkom reči. On je označen sa .
- Jedan dugi slog može zameniti svaki od parova u prvom polustihu.
- Pentametar je u klasičkoj poeziji retko dolazio sam, a u novovekovnim evropskim
književnostima uvek ga srećemo vezanog uz heksametar u ELEGIJSKOM DISTIHU.
- Dakle, elegijski distih se sastoji od jednog heksametra i od jednog pentametra!!! (shema u
okviru definicije elegijskog distiha).

23. ELEGIJSKI DISTIH

8
 - Predstavlja jedan od najstarijih lirskih strofa u antičkoj metrici, koja je popularna u VII veku
p.n.e, u periodu razvoja posebnog pesničkog oblik – elegije.
- Elegijski distih se sastoji od jednog daktilskog heksametra i jednog pentametra; daktilski
heksametar se sastoji od 6 stopa sa po 4 more sa iktusom na prvom slogu; pentametar ne
predstavlja stih od 5 stopa, već označava krnji heksametar, to jest okrnjene su mu treća i šesta
stopa, odnosno polustih i kraj stiha.
- Pentametar se retko sreće sam, u većini slučajeva je vezan za heksametar, tako da se proučava
u sklopu elegijskog distiha.
heksametar:
5 daktila,
1 spondej

⎯⎯ ⎯⎯⎯⎯ ⎯
⎯    ⎯    ⎯  ⎯    ⎯    ⎯

pentameter:
4 daktila,
2 okrnjene stope

- Elegijski distih je kod nas retka pojava zbog teškoće u stvaranju pentametra, koji na kraju oba
polustiha zahteva jednosložnu reč, a u našem jeziku ima veoma malo jednosložnih naglašenih
reči. Koristili su ga L.Mušicki, J. Sterija Popović, P.Preradović, I. Mažuranić, Gete, Šiler.
Najpoznatiji pesnik elegijskog distiha jeste Publije Ovidije Nazon. Ovidijeva poezija, odnosno
poezija najmlađeg u okviru aleksandrijskog niza rimskih liričara, tretira se kao trenutak u kome
je došlo do iscrpljenja svih mogućnosti elegijskog izraza.

24. Alkejska strofa:

Ime je dobila po pesniku Alkeju, savremeniku Sapfo. Ovu strofu popularizuje Horacije, koji ju
je mnogo voleo i često koristio. Sastoji se od dva jedanaesterca, jednoga deveterca i jednoga
deseterca.(proveriti u tekstu S. Petrovića) Shema:

⎯ ⎯ ⎯  ⎯ ⎯

⎯ ⎯ ⎯  ⎯ ⎯
⎯ ⎯ ⎯  ⎯ 
⎯  ⎯ ⎯ ⎯ 

25. Safička strofa

9
 Ime je dobila po pesnikinji iz VI v.p.n.e. Sapfo; bila je vrlo popularna u srednjovekovnom
latinskom crkvenom pesništvu. Sastoji se od tri jedanaesterca i jednoga završnoga peterca,
odn. adonijskoga stiha. Tim su se oblikom koristili Alkej, te Katul i Horacije. Sapfičkom su se
strofom koristili i hrvatski pjesnici, poput M. P. Katančića, A. Tresića Pavičića, a do umjetničkog
savršenstva doveo ju je S. S. Kranjčević. (isto) Shema:

⎯ –  ⎯  ⎯ ⎯ ⎯

⎯ –  ⎯  ⎯ ⎯ ⎯
⎯ –  ⎯  ⎯ ⎯ ⎯
⎯  ⎯ ⎯

26. Saturnijski stih

- Predstavlja najstariji latinski stih (III - II v. pre Hrista), koji je dobio ime po bogu drevnog
Zlatnog doba – Saturna. Reč je o trinaestercu. Priroda ovog stiha veoma je problematična, jer
su sačuvani samo fragmenti dela pisanih u njemu, tačnije, svega 120 redaka; uz to, većina ovih
redaka dela su pesnika koji su već bili upoznati sa grčkim metrom i koji su, možda, regulisali
ritam prema grčkim pravilima.
- Ovaj stih se, verovatno, sastojao od 2 polustiha od 7 i 6 slogova, pri čemu je prvi bio podeljen
kao 4+3, dok se drugi razlikovao samo po gubitku 1 sloga na početku retka, dakle, 3+3. Iz ovoga
proizilazi 4+33+3.
- Metrička shema ovog stiha:
X X X XX X X ⎯  XX ⎯ X

27. Aleksandrinac
Predstavlja silabički stih od dvanaest slogova i cezurom posle šestog sloga. U njemu se može naći
parna ili ukrštena rima. Prvi put se javlja u XII veku pre Hrista u starofrancuskom spevu o
Aleksandru Velikom, po kome je i dobio ime. Astrofičan je – nije organizovan u strofe. Uvek je
rimovan. (detaljnije u tekstu S.Petrovića).

28. Primarni stihovi (mogu stajati samostalno): 1. daktilski heksametar 2. trohejski tetrametar
3. jampski trimetar
29. Sekundarni stihovi: 1. daktilski pentametar (kombinuje se sa daktilskim heksametrom)2. jampski
dimetar (kombinuje se sa jampskim trimetrom)

10
30. JAMPSKI TRIMETAR:  ⎯  ⎯ ⎯  ⎯ ⎯  ⎯
JAMPSKI DIMETAR:  ⎯  ⎯ ⎯  ⎯
TROHEJSKI TETRAMETAR: ⎯  ⎯ ⎯  ⎯ ⎯  ⎯ ⎯  ⎯

31. Posebna teorija grčke pismenosti Erika Haveloka počiva na pretpostavkama da su način na koji
koristimo čula i način na koji mislimo povezani i da se priroda te veze izmenila prelaskom sa grčke
usmenosti na grčku pismenost, što je dovelo do izmene obrazaca mišljenja s obzirom na mentalnu
strukturu oralizma, a ti izmenjeni obrasci ostali su takvi sve do danas. Posebna teorija grčke
pismenosti opisuje stanje jedinstvene kompleksnosti. U Grčkoj je paradoks „pisane usmenosti“
bio dovoljno jak da novootkrivenoj moći alfabeta nametne saradnju. Pismo, osim što je donelo
čitateljski vid kao treće čulno sredstvo, ono je, barem u teoriji, ukinulo osnovnu funkciju akustički
uvežbanog pamćenja.

32. Peri-Lordova definicija formule: Na osnovu terenskog rada Milmana Perija i Alberta Lorda, a u
cilju dokazivanja usmenog porekla i stila Homerovih epova, došlo je do stvaranja teorije usmene
formulativnosti, koja je za svoju krajnju posledicu imala nastanak čuvene Peri-Lordove definicije
epske formule. Peri formulom označava skupinu reči koja se redovno koristi pod istim metričkim
uslovima da bi izrazila datu osnovnu ideju. Lord formulnim izrazom označava stih ili polustih
konstruisan po obrascu formula, a pod temom razume ponovljene događaje i opisna mesta u
pesmama.

Dakle, formule omogućavaju pevaču neposrednu i brzu improvizaciju radnje. Dok pevač izgovara
formule, on smišlja dalji tekst, a slušaocima omogućava lakše razumevanje. Formula je ograničena
na deseterački stih i ne obuhvata stereotipno ponavljanje, već postoji obrazac na osnovu koga se
stvara.
Perija i Lorda zanimalo je homersko pitanje – problematika autorstva i jedinstva Ilijade i Odiseje:
bili su motivisani potrebom da se u praksi dokaže mogućnost usmenog stvaranja dugačkog epa.
Dolazili su i u Jugoslaviju, slušali muslimanske narodne pevače želeći da se uvere da li je moguće
da jedan pevač ispeva pesmu po dužini sličnu nekom od pomenutih epova.

11
33. Komparativna istorijska metrika/Antoine Meillet (Antoan Meje): Komparativna istorijska
metrika bavila se odnosom različitih tipova versifikacije kroz vreme i predstavljala pokušaj da se
utvrde zajednički principi indoevropske pesničke tradicije, odnosno da se utvrdi zajedničko
indoevropsko metričko jezgro.
Iz čitave istorije najmanje je poznata kvantitativna versifikacija antičkog vremena.
Za komparativnu istorijsku metriku od najvećeg značaja je delo francuskog lingviste i De Sosirovog
učenika, Antoana Mejea, pod imenom Indoevropski koreni grčkih metara (1923. god.).
Naime, Meje tvrdi da su prvi stihovi u evropskoj tradiciji bili silabički, čak razlikuje dve vrste
silabičkog metra – duži i kraći.
Unutar pramodela silabičkog stiha postoji klica, odnosno momenti kvantitativnog prepoznatljivog
ritma, to su bili kvantitativni završeci. Vremenom će se silabički stih raslojavati.
Dva moguća tipa završetaka stiha:

⎯  X
Nije bilo bitno kako izgleda poslednji slog – on je mogao biti i dug i kratak –
 ⎯ X
ključno je bilo kakav će biti pretposlednji, jer je on bio poput neke najave kraja stiha.

Ključni trenutak u istoriji stiha predstavlja kvantitativna versifikacija sa kojom su došla i

kvantitativna pravila, jedno od njih bilo je da jedan dug slog može biti zamenjen – na njegovo
mesto došla bi dva kratka.
Prema Antoanu Mejeu kvantitativni stih razvio se iz silabičkog stiha, tačnije iz silabometričkog koji
je nastao iz silabičkog. Dakle, prema Mejeu put do kvantitativnog stiha ide ovako:

silabički

silabometrički

kvantitativni

12
34. Porsonov zakon predstavlja metrički zakon koji je formulisao engleski filolog Ričard Porson.
Zakon se odnosi na dužinu neodređenog slova (syllaba anceps) u trećem metru jampskog
trimetra i trohejskog tetrametra u tragediji.

Naime, ako takav stih završava rečju koja čini kretik ( ⎯  ⎯ ), neodređeni slog koji prethodi tom
kretiku mora biti KRATAK, ako se radi o DVOSLOŽNOJ reči. Dug može biti samo ako je reč kojoj
pripada jednosložna. PORSONOV ZAKON NE VAŽI ZA KOMEDIJU!

13
STIL/RETORIKA:

35. Reč STIL je nastala od latinske reči stilus, odnosno od grčke reči stylos, koja označava pisaljku, tj.
zašiljen štapić kojim se pisalo po voštanim tablicama. Kasnije stil počinje da označava opštu
oznaku za način na koji su slova ispisivana, odnosno za čovekov rukopis. Isti naziv se koristio i da
se označi karakter napisanog, iz čega se prenosi na polje izražavanja drugih sfera van umetnosti
(pretpostavljam da treba dopuniti i korigovati definiciju).

36. Sinonimi stila: leksis, dikcija, deklamacija, elokucija.

37. RETORIKA grčki je pojam nastao u V veku pre Hrista. Naziv je izveden iz reči rhetor, koja znači
“podnosilac zahteva na sudu”. U užem smislu označava teoriju i tehniku beside kojom se stremi
ka efektnom oblikovanju proznog izražavanja, međutim, u praksi i teoriji antike retorička veština
biva proširena na sve vrste književnog izraza, dakle, in a poeziju. Kolevkom retorike smatra se
ostrvo Sicilija, preciznije grad Sirakuza, gde je osnivač grčke retorike, Koraks, sastavio prvi priručnik
besedništva i otvorio prvu retorsku školu. Nagli razvoj retorike vezuje se za tip javnog života u
grčkim polisima, naročito za demokratiju u Atini, gde je sofist Gorgija sa Sicilije preneo prvi
teoretski priručnik retorike. Veruje se da od njega potiče podela besedništva (sledi) na političko-
savetodavno, sudsko i pohvalno. Aristotel retoriku definiše kao sposobnost, tehnu, čiji se
osnovni zadatak ne sastoji u uveravanju, nego u pronalaženju svih mogućih sredstava za
uveravanje (Aristotelova def.retorike).
Njegov učenik Teofrast razvio je teoriju o tri retorička stila: niskog (genus humile); srednjeg (genus
medium); visokog (genus sublime). U antičkim priručnicima mogu se naći i pet osnovnih
besedničkih postupaka (sledi): invention; disposition, elocutio, memoria, action. Tokom
helenističko-rimskog perioda retorika sve više biva u znaku sukoba azijanističkog, preterano
kitnjastog, i jednostavnog, aticističkog pravca.
Retorika važi za jednu od sedam slobodnih umetnostu, u jezgru sa gramatikom i dijalektikom
(proveriti).

14
38. 3 tipa beseda (govora)

I. Politički (savetodavni) – izvodi se pred članovima narodne skupštine, odnosno pred onima
koji imaju moć donošenja odluka o budućim događajima, stoga se sam predmet političke
beside tiče budućnosti. Cilj političkog govornika jeste uveravanje u korisnost ili štetnost
nečega: onaj koji podstiče, uverava u nešto bolje, a onaj ko odvraća, odvraća od nečeg
goreg. Politički govor kao postupak argumentacije koristi primer.

II. Sudski – izvodi se pred sudijom i bavi se prošlim događajima. Njen predmet jeste optužba
ili odbrana, jer od dve stranke u sporu, jedna neminovno optužuju, a druga se brani. Dakle,
svrha besede je dokazivanje istinitosti ili neistinosti nekih tvrdnji o radnjama koje su se
već dogodile, to jest vraćanje u prošlost ne bi li se ustanovila istina onoga što se desilo.
Sudski govor kao postupak argumentacije koristi entimem.

III. Epideiktički (svečani) – njjime se hvali ono što je mroalno, lepo, uzvišeno ili kudi
nemoralno, ružno i nisko, pa se zaključuje da njemu najviše odgovara sadašnjost, jer
gotovo svi besednici polaze od postojećeg stanja. Epideiktički govor se oslanja na
amplifikaciju kao postupak argumentacije.

39. ENTIMEM pojam koji se koristi u retorici, predstavlja silogizam sa neizrečenom pretpostavkom
koja mora biti tačna kako bi premise vodile do zaključka. U njemu deo argument nedostaje, jer
se podrazumeva.

40. SILOGIZAM trodelni je deduktivni logički argument, odnosno trojstvo sudova od kojih treći
(konkluzija) sledi iz priznate ispravnosti prvih dvaju sudova (premise).

41. Amplifikacija – povećanje u prenesenom smislu/metoda kojom se uverljivost govora postiže

raspoloženjem slušalaca kad im besednik svojim govorom pobudi određena osećanja, jer čovek
ne donosi iste odluke kad je zadovoljan ili nezadovoljan ili u ljubavi i mržnji.

15
42. Tri osnovna tipa argumenata u raspravi:
I. ARGUMENT LOGIKE logos podrazumeva dokazivanje putem razuma.
Beseda mora počivati na dobroj logici da bi bila uspešna i prihvatljiva slušaocima.
Argument logike ne oslanja se samo na ono što je istinito i logično, već in a ono za šta
publika i govornik misle da jeste. Izražen je u sudskim govorima.

II. ARGUMENT KARAKTERA ethos tiče se ličnosti govornika. On mora biti visoko moralna
osoba koja će svojim govorom uspeti da prenese moralnu poruku besede. Izražen u
političkim govorima.

III. ARGUMENT EMOCIJE pathos tiče se raspoloženja slušalaca, kod kojih govornik svojom
besedom treba da pobudi osećanja. Izražen u epideiktičkim govorima.

43. AZIJANIZAM je retorički pokret u antičkom govorništvu i proznom stvaralaštvu; to je tzv. novi stil,
koji je nastao u III veku pre Hrista u Maloj Aziji. Predstavljao je razbarušen stil sa mnogo figura.
Njegove dve glavne karakteristike su ,,stil iseckanih rečenica sa jakim ritmičkim naglašavanjem” i
visokoparnost – preterana kitnjatost (bombast stil). Bio je rasprostranjen po čitavom grčko-
rimskom svetu i bio aktuelan sve do I veka stare ere, kada ga je potisnuo suprotan stil – aticistički.
44. ATICIZAM predstavlja stilsku reakciju na azijanizam. Termin je prvi upotrebio Ciceron. Aticizam je
bio besednički stil koji se odlikovao jednostavnošću i jasnoćom.

45. Kurcijusovi delovi govora (proveriti u njegovom tekstu)

- Uvod (exordium; premium)
- Pripovedanje (narratio)
- Dokaz (argumentation; probatio)
- Opovrgavanje protivničkih tvrdnji (refutatio)
- Zaključak (peroratio; epilogus)

46. Aspekti govorenja

16
 logički
psihološki
estetski

Inventio;
Pronuntiatio;
Dispositio Elocutio
Memoria

1. Inventio (heuresis) bavi se iznalaženjem tema; prikupljanjem materijala; nalaženjem argumenata;

izborom tehnike uveravanja

2. Dispositio (taxis) bavi se raščlanjivanjem govora na njegove glavne delove i utvrđivanjem njihovog
rasporeda

3. Elocutio (lexis) bavi se jezičkim izrazom i stilom, tj. izborom i rasporedom reči u rečenici i jezičkom
organizacijom govora

4. Memoria (mneme) bavi se posebnim tehnikama pamćenja i podrazumeva da besednik treba znati
napamet šemu celokupnog govora i da pamti njegove uporišne tačke

5. Pronuntiatio/actio (hypocrisis) bavi se izvođenjem, tj. govorenjem besede pred auditorijumom,

kao i načinom na koji se ta beseda kazuje

17
47. Platon i Aristotel o stilu:

Platon je smatrao da su misao i jezički izraz neodvojivi, pa stil shvata kao ostvareno jedinstvo misli
i njenog jezičkog oblika, to jest kao rezultat inspiracije koja misao sjedinjuje sa njenim jezičkim
izrazom, pa kada nema inspiracije, nema ni izraza, a samim tim ni stila.

Aristotel je u svojo Retorici razradio teoriju stila. Za razliku od Platona, Aristotel tvrdi da misao
ijezički izraz postoje nezavisno i odvojeno. Na osnovu toga, stil se može naučiti i poboljšavati. Po
Aristotelu, misao prethodi jezičkom izrazu, prema tome on stil shvata kao skladan odnos između
predmeta govora i njegove jezičke forme. Aristotel kao isključivu stilsku vrlinu određuje jasnoću.

48. Kvintilijan ističe da lepota stila zavisi od izbora reči, njihovog pravilnog rasporeda u rečenici i od
stilskih ukrasa. Prema njegovom shvatanju, osnovni princip dobrog stila jeste upotreba reči iz
svakodnevnog govora, jer one stvaraju najjači utisak neposrednosti, neizveštačenosti, stvarnosti.

49. Kod Kvintilijana: FIGURE – figure reči (tropi, izmenjena značenja); figure misli (poimanja,
shvatanja, namenjene su obliku ideja); figure govora (dikcije, stila, jezika, odnose se na izgovor);
figure konstrukcije (odnose se na sintaksu).

50. TROPI predstavljaju umetničke promene prvobitnog i pravog značenja reči ili fraze u neko drugo
značenje radi stilskog ukrašavanja; oni podrazumevaju prenošenje reči iz njihovog vlastitog
značenja u ono značenje koje njima, zapravo, ne pripada. Kvintilijan metaforu smatra najobičnijim
i najlepšim tropom.

51. FIGURE su govorni oblici koji se udaljuju od običnog i direktnog načina izražavanja, odnosno,
novoobrazovani oblik govora izražen na umetnički način.

52. Razlike između figura i tropa: Figure sa sobom ne povlače ni promenu reda reči, ni promenu
njihovog osnovnog značenja kao što je to slučaj sa tropima. (detaljnije; proveriti na predavanjima)

53. Za elocutio stil je od posebne važnosti i treba da ga prate 3 retoričke vrline: jasnoća, ukras,
skladnost. Zbog toga je elocutio tesno povezan sa stilistikom, čije je temelje postavio Aristotelov

18
 učenik, Teofrast. On je razvio teoriju o tri retorička stila: niskog (genus humile); srednjeg (genus
medium); visokog (genus sublime) stila.

Stilska trijada
A. Niski stil – GENUS HUMILE (idila, komedija, satira) Decorum/to prepon (prikladno): jezik
dopušta kolikvijalizme, dijalektizme, provincijalizme, vulgarizme; verba opscena;
svakodnevni jezik; prisutni su „mali likovi“ odnosno oni koji pripadaju nižem društvenom
registru – dno društvene lestvice: robovi, seljaci, obični građani, ... često se tekstom
pisanim ovim stilom obraćalo nekoj grupi ili sredini. Finis/telos (svrha): da zabavi –
delectare.

B. Srednji – GENUS MEDIUM/FLORIDUM (razni oblici istoriografije, didaktička književnost (u

širem smislu te reči), putopisi, istraživački tekstovi) prikladno: rezervisan je za dela koja
nemaju razvijenu etopopeju (ethos- lik; stvaranje likova); ovaj stil obuhvata suvoparnu
materiju, ali izraz mu je ukrašen – floridum=rascvetan; tekst obiluje tropima i ukrasima da
bi delo bilo prijemčivije; svrha: da pouči – docere.

C. Visoki – GENUS SUBLIME (tragedija, herojski ep) – mera savršeno pitke univerzalnosti.
Ovaj stil karakterističan je za dela koja prikazuju uzvišene likove, one koje pripadaju višem
društvenom registru – uzvišenim redovima i slojevima društva; najvišem društvenom
stratum – bogovi i heroji. Prikladno: dozvoljen je samo visoki književni jezik (ovaj stil jeste
paradigm književnog jezika); prečišćen je; umerenost u dekorisanju; apsolutno su
zabranjeni kolokvijalizmi, dijalektalizmi; arhaizme je moguće koristiti samo ukoliko se
njima doprinosi uzvišenosti teksta, takođe i trope je moguće koristiti: dozvoljen je čitav
niz tropa koji oneobičavaju govor i izvode ga iz svakodnevice, što niskim stilovima nije
dozvoljeno. Svrha: da uzbudi, da pokrene – movere.

54. Retorika po Aristotelu i Kvintilijanu (razlike) Ključan uzrok različitog poimanja retorike kod A. i K.
se, pre svega, krije u duhu vremena. Za A. retorika je veština, i kao takva podređena nekim
ozbiljnijim duhovnim disciplinama – dijalektici, filozifiji. A. retoriku shvata kao sredstvo, dok je za

19
 K. ona svojstvo. K. je smatra umetnošću presudnom za duhovni razvoj i vaspitanje. U Aristotelovo
vreme retorika je bila na svom vrhuncu i samim tim ugrožavala filozofiju, a u Kvintilijanovo vreme
ona je bila u zamiranju i bilo je potrebno povratiti joj ugled.

55. Retorika po Aristotelu i Platonu Platon u dijalogu Gorgija osuđuje upotrebu retorike kao sredstva
za podilaženje i laskanje ljudima, jer smatra da je njena istinska svrha činiti ljude boljima, a ne
ugađati im. On je stava da se besedama narod ne poučava, jer se delatnost retora sastoji u
pridobijanju neznalica lepim rečima i obećanjima, pa zato retoriku diskredituje kao sredstvo za
ulagivanje. U dijalozim Gorgija i Fedar Platon pobija retoriku kao sofističku veštinu ili je čak
osporava kao veštinu tvrdeći da je ona neka vrsta iskustva. Da bi retorika bila istinsko umeće, ona
treba biti utemeljena na istini, jer u protivnom nije ništa više od privida znanja i mudorsti. Platon
ističe da je za umeće retorike ključno poznavanje dijalektike ne bi li se došlo do opštih, a ne
verovatnih zaključaka.
U određenju retorike, Aristotel prevazilazi Platona. Za njega je retorika znanje o tome kako se
treba ponašati da bi se iskazala uverljivost onoga što se zastupa, dakle, retorika je veština,
sposobnost, tehna, čiji se osnovni zadatak ne sastoji u uveravanju, nego u pronalaženju svih
mogućih sredstava za uveravanje.

56. SPOLJAŠNJI PRISTUP U PROUČAVANJU KNJIŽEVNOSTI javlja se u realizmu i podrazumeva skretanje

pažnje sa napisanog i sa pisca, koji je u romantizmu posmatran kao izvor književnosti, na
društvene okolnosti, pa se književno delo posmatra kao odraz stvarnosti i od njega se traži da je
podražava, da pokazuje tačnosti i istinitosti. Razvija se sa pozitivizmom, u vreme napretka
prirodnih nauka, pa se za proučavanje književnosti traži objektivnost; na nauku o književnosti
prenosi se uzročno-posledična metoda iz prirodnih nauka i način nastanka dela postaje važniji od
samog dela. Utemeljivač je Ipolit Ten. (proveriti)

57. UNUTRAŠNJI PRISTUP podrazumeva proučavanje jezika, stila, tema, likova, karaktera, radnje,
odnosa među strukturalnim elementima teksta. Unutrašnji pristup zastupali su: formalizam,
fenomenološki metod, strukturalizam, semiotički metod, lingvostilistički, pluralizam metoda.
Najznačajniji predstavnici unutrašnjeg pristupa: Viktor Šklovski, Roman Jakobson, Boris
Tomaševski, Ferdinand de Sosir, Martin Hajdeger,…

20
58. Za novo shvatanje stila najznačajniji je razvoj lingvistike. Ferdinand de Sosir, utemeljivač modern
lingvistike, razdvojio je jezik i govor, pojmovnu i afektivnu vrednost izraza. On je napravio razliku
između sinhronije i dijahronije – teorija i kritika se služe sinhronijskim pristupom, neistorijskim, a
istorija dijahronijskim, istorijskim pristupom. Njegovi termini su langue i parole: langue/jezik, kao
sistem, ne može se proučavati nezavisno od odnosa prema govoru, parole, koji se objašnjava kao
konkretna manifestacija apstraktnog jezičkog sistema (dakle, langua). U teoriji književ. langue
označava osnovne principe književnog dela, a parole pojedinačna dela.

59. STILISTIKA KNJIŽEVNA STILISTIKA (STILISTIČKA KRITIKA)

LINGVISTIČKA STILISTIKA

STILISTIČKA KRITIKA ≠ LINGVISTIČKA STILISTIKA

A NJOM LINGVISTI

NJOM SE BAVE KNJIŽEVNI KRITIČARI

- Za stilistiku su posebno značajna tri elementa tradicionalne retorike: učenje o figurama i

tropima, teorija kompozicije, teorija o tri stila.

60. STILISTIČKA KRITIKA proučava stil književnog dela koristeći rezultate lingvističke stilistike za
njegovo estetsko vrednovanje. Osnovno pitanje stilističke kritike jeste ,,U čemu je kvalitet
književnog dela?” Odgovor na to pitanje dao je književni kritičar Leo Špicer (Leo Spitzer), po kome
je stil odstupanje od norme, izraz pojedinca, a vrednost stilu daje intuicija. Povezujući jezičku
analizu sa analizom ostalih elemenata, stilistička kritika napušta metode prave stilistike, jer
ocenjivanje kniževnog dela ne obavlja samo sa aspekta jezika, nego i na osnovu intuicije. Benedeto
Kroče doprineo je razvoju stilistike koja se oslanja na načelo intuicije u razmatranju stila kao
estetskog fenomena.

21
61. LINGVISTIČKA STILISTIKA je objekat proučavanja i metode proučavanja dobila zaslugom lingviste
ŠARLA BAJIJA (Ch. Bally – NE ČITA SE KAO ČARLS BALI!!!), De Sosirovog sledbenika, početkom XX
veka. On stilistiku shvata kao strogo lingvističku disciplinu, koju ne zanimaju estetske funkcije
jezika; proučava jezičke činjenice, utvrđuje opšte zakone, ali ne daje ocene. Predmet istraživanja
lingvističke stilistike su jezički sistem, jezička norma, jezičke jedinice i stil. Baji definiše stil kao
afektivni dodatak (ili sloj) intelektualne formacije.

22
KNJIŽEVNI KANON (bez odgovora na esejska pitanja)

1. Pojam kanona (Svetozar Petrović, RKT) Poreklo reči kanon u okvirima je grčkog jezika (grč.

kanon) sa kog se doslovno prevodi kao merilo ili štap za merenje, ali i kao norma (obrazac, propis)
ako se govori o prenesenom značenju reči. Uopšteno, kanon je reč sa teološkim i tekstološkim
značenjima; na primer, može označavati 1. crkvenu dogmu (sakralni kanon), koja predstavlja skup

propisa i pravila utvrđenih nekim crkvenim saborom ili koncilom; 2. službeno potvrđen,

pravoveran autoritativan spis, spisak ili izbor; 3. može ukazivati na nešto stabilno i nepromenljivo,

kao što je kanon u muzici ili anafora u pravoslavnoj crkvi; 4. kao i na nešto pouzdano i uzorno
poput proporcija u likovnoj umetnosti ili klasicističkog kanona kao skupa pravila i ideala jedne
epohe u umetnosti. Ako kanon posmatramo kao književni termin, onda govorimo o 1. spisku

pisaca i dela koji su priznati kao uzorni; 2. priznatim, službenim svetim spisima jedne religije (npr.

hrišćanski kanon: Stari i Novi zavet); 3.složeni oblik pravoslavne crkvene poezije, sastavljen od
(teorijski) 9, a najčešće (praktički) 8 pesama zadatog tona i čvrste kompozicije: osmoglasnik, glavni
deo službe na jutrenju.

2. KANON ≠ ČVRST TERMIN u proučavanju književnosti, jer nije deo sistema pojmova, nije
nedvosmislen i uz njega se uvek očekuje obrazloženje/preciziranje.

3. ORIJENTALIZAM: Edvard Said u uvodu knjige Orijentalizam ističe da za njega sam pojam
orijentalizma označava nekoliko stvari, koje on poima kao međusobno zavisne. Pre nego pređe na
svoja određenja orijentalizma, Said naglašava da Orijent nije samo sused Evrope, već mesto njenih
najvećih, najstarijih kolonija, izvor njenih civilizacija i jezika, suparnik u kulturi i pomoćnik pri
zapadnjačkom definisanju kao njegove kontrastne slike, ideje, ličnosti, iskustva. Baš zbog toga kod
Francuza i Britanaca, za razliku od Amerikanaca, postoji duga tradicija orijentalizma – razumevanja
Orijenta utemeljenom na njegovom posebnom mestu u zapadnoevropskom iskustvu. E.Said polazi
od pretpostavke da Orijent i Okcident nisu nešto što postoji – te geografske, kulturne i istorijske
entitete stvorio je čovek. Odnos između Orijenta i Okcidenta jeste odnos snage, dominacije,
različitih stupnjeva složene hegemonije. Orijent je orijentalizovan ne samo zato što je otkriveno da
je orijentalan, već i zato što je mogao da bude načinjen orijentalnim – pristao je to da bude.

23
 • Postoji akademsko određenje orijentalizma, koje se najspremnije prihvata:
ORIJENTALIZAM JE ONO ŠTO ORIJENTALISTI RADE. Pri ovoj definiciji pod orijentalistima se
misli na svakoga ko istražuje, piše ili predaje bilo o opštim ili o specijalnim aspektima
Orijenta; to mogu biti sociolozi, antropolozi, istoričari, filolozi,...
• Opštije značenje orijentalizma predstavlja ga kao stil mišljenja zasnovan na ontološkoj i
epistemološkoj distinkciji uspostavljenoj između orijenta i (najčešće) Okcidenta, te veliki
broj stvaralaca i teoretičara prihvata osnovnu razliku između Istoka i Zapada kao polazište
za svoja dela i teorije koje se odnose na Orijent, njegove običaje, ljude, duh,...
• Treće određenje orijentalizma jeste na istorijskoj i materijalnoj ravni dosta preciznije
od prethodno pomenutih. Ukratko, on se u ovom slučaju shvata kao ZAPADNI STIL
DOMINACIJE RESTRUKTURISANJA I POSEDOVANJA VLASTI NAD ORIJENTOM. U okviru
ovakvog određenja, orijentalizam se može analizirati kao esnafska institucija za bavljenje
Orijentom, pri čemu se to bavljenje odlikuje opisivanjem Orijenta, njegovimj uređivanjem,
potom davanjem izjava i podučavanjem o njemu, kao i vladanjem njime.

Na kraju prvog dela Uvoda, Said iznosi svoje tumačenje orijentalizma koje za uporište ima
njegovo proizilaženje iz posebne bliskosti uspostavljene, s jedne strane sa, između Britanije i
Francuske, a s druge strane Orijenta i biblijske zemlje.

4. Said o kanonu: E.Said kanon tumači nekonvencionalno. Razmatra da li je kanon uopšte potreban
i ukoliko jeste, ističe da sam koncept kanona treba nepristrasno i objektivno da proučava istoriju
ili ideje stavljajući akcenat na stil i detalje unutar teksta, a ne na prosta promatranja o klasnim
razlikama.

5. Klasik (Eliot): Na početku svog teksta Šta je klasik? T.S.Eliot ističe da ma do kakve se definicije
klasika kroz tekst bude došlo, ona mora u sebe uključivati Vergilija. Eliot pomenutog pesnika
navodi kao jedinog univerzalnog klasika i osvrtom na njegov pesnički rad izlaže koje su to
karakteristike jednog klasičnog dela. Pod tim karakteristikama Eliot podrazumeva zrelost, koja se
jedino može javiti u zreloj civilizaciji u zrelom jeziku, koji se odlikuje kompleksnim rečenicama i
savršenošću zajedničkog sti la, potom u zreloj književnosti i najzad napominje da klasik MORA I
JEDINO može biti produkt zrelog duha oličenog u istorijskoj svesti. Uz pomenute, Eliot ističe još

24
 jednu bitnu karakteristiku klasičnog dela – sveobuhvatnost – pod njom podrazumeva odziv svih
klasa i položaja na dato delo.

6. Tradicija (Adorno): Reč tradicija dolazi od latinske reči tradere koja se prevodi kao predati dalje,
pri čemu se misli na ono što se nasleđuje s kolena na koleno, odnosno, ukazuje se na odnos
generacija, ali i na zanatsku predaju. To se objašnjava činjenicom da je u procesu predavanja
nečega izvesna određena telesna blizina, odnosno neposrednost odnosa (jedna ruka treba nešto
da primi od druge ruke), koja je više ili manje poput one neposrednosti porodičnih odnosa.
Kategorija tradicije umnogome je feudalna. Formirala se u racionalnosti mada joj je protivrečna;
njen medij nije svest, već zadata obaveza socijalnih formi, sadašnjost prošlog, što se, ne svojom
voljom, prenelo na polje duhovnog. Prema Adornu, tradicija kao ovakva, ne može, govoreći u
strogom smislu, biti spojiva sa građanskim društvom. U Americi, kao radikalno građanskoj zemlji,
svestrano je izvedena KONZEKVENCIJA; tradicija postaje sumnjiva, odsustvo nje i momenata
prožetih tradicijom prepreka je razvoju svesti o vremenskom kontinuitetu. Poimanje tradicije kao
uvoznog artikla, kao stvari sa egzotičnom vrednošću, simbolički se povezuje sa činjenicom da se
ono što se na tržištu ne pokaže odmah korisnim, procenjuje slabo vrednim i biva odbačeno.

7. Arhetipovi književnosti (Fraj): Kod Hermana Nortropa Fraja pojam arhetipa ima književnu
vrednost i predstavlja sredstvo klasifikacije književnosti. Kao što nam celokupna književna istorija,
koja se kreće putem od primitivnog do sofisticiranog, daje mogućnost da književnost posmatramo
kao usložnjavanje relativno ograničene i jednostavne skupine obrazaca koji se mogu proučiti u
primitivnoj kulturu, tako i ovo traganje za arhetipovima, koje obavlja tzv. književna antropologija,
predstavlja proučavanje načina na koji preknjiževne pojave oblikuju književnost. To su pojave
poput mita, ritual, narodne priče, obreda. U obredu se može naći poreklo pripovedanja; u ritual
težnja ka čistoj naraciji, koja bi predstavljala automatsko i nesvesno ponavljanje; središnja
oblikotvorna snaga mita koja ritual daje arhetipsko značenje, a proročanstvu arhetipsku pripovest
dovodi do toga da mit bude shvaćen kao arhetip; takođe, u lokalnim (narodnim) pričama mogu se
pronaći primeri mitova.

8. Kompanjon: Vrednovanje čine pitanja subjektivne procene i pitanja kanona (na francuskom –
klasik), njegovog stvaranja, uticaja (naročito u školstvu), njegovog osporavanja, preispitivanja.
Prema Kompanjonu kanon je svojstven određenoj naciji kao svojevrsna istorija književnosti i njime

25
 se nacionalni klasici uzdižu do Grka i Rimljana it u pitanju individualnosti nema mesta; takva dela
jesu spomenici kolektivnog pamćenja.

9. Sent-Bev u članku Šta je klasik? Iz 1850. godine predlaže bogatu i kompleksnu definiciju klasika.
Njegova definicija klasika je romantičarska, antiakademičarska i izmiriteljskog je stave prema
tradiciji i novini, sadašnjem trenutku i večnosti. On izbegava subjektivizam i relativizam i ne iznosi
uobičajeno određenje klasika koje podrazumeva starog, posvećenog autora, koji u svom žanru
predstavlja normu, već klasik definiše kao autora koji se svima obraća posebnim, zajedničkim
stilom i koji lako može biti savremen u svim dobima; pri tome izdiže klasik iznad svih tenzija i
protivrečnosti; on je iznad dihotomije; između forme i sadržine, aktuelnog i večnog, tradicije i
originalnosti.

10. Harold Blumovo viđenje kanona: H.Blum polazi od sekularnog značenja kanona – da on označava
izbor štiva unutar sistema obrazovnih institucija, pri tome izostavljajući njegovo sakralno
značenje. Dakle, po njemu, kanon predstavlja catalog/listu odobrenih autora. Ono što neko delo
ili nekog pisca čini kanoničnim jeste snažna književna originalnost, uz šta Blum dodaje i osećaj
čudnosti. Pored estetskih vrednosti i originalnosti, koje prema Blumu predstavljaju nesumnjive
preduslove kanoničnosti, on ukazuje na osećaj i postojanost takmičarskog duha u autorima
kanoničnih dela kao na još jednu odliku zapadnog kanona. Prema Blumu svrha kanona nije u
građenju moralnih načela, nego u recepciji estetske moći, koja čitaocima omogućava da shvate
sami sebe.

11. Alan Blum zastupa metod obrazovanja, koji počiva na Velikim knjigama, odnosno na čitanju
izvesnih opšteprihvaćenih klasičnih dela koja podstiču svoje čitaoce na razmišljanje. Pod pojmom
Velikih knjiga misli se na nekih 100 do 150 knjiga koje predstavljaju osnov zapadne culture i koje,
ukoliko su glavni deo nastavnog programa, izazivaju uzbuđenje i zadovoljstvo kod studenata.
Moglo bi se reći da Alan Blum kanon poima kao nešto posredstvom čega je moguće razviti
kvalitetno liberalno obrazovanje. Knjiga se može smatrati Velikom i ukoliko predstavlja svojevrsno
uporište ideja koje su dugi niz godina okupirale misli ljudi, takođe i ukoliko su i teme tih knjiga
neiscrpne.

12. Fenomen gnostičkih jevanđelja (Pejgels): Jevanđelje po Tomi, Jevanđelje po Filipu, Apokrifon
(doslovno tajna knjiga), Jevanđelje istine, Jevanđelje Egipćanina,…neki su od spisa koje je

26
 Muhamed Ali otkrio u Nag Hamadiju. On je imao u rukama stari koptski prevod još starijih rukopisa
čiji su originali na grčkom jeziku. Suština je da ova jevanđelja ne postoje bez kanona i ona se nalaze
nasuprot sinoptičkih jevanđelja. Pejgels na osnovu gnostičkih jevanđelja iz Nag Hamadija
rekonstruiše sukob između gnostičkog i crkvenog hrišćanstva. Postavlja se pitanje kanonizacije
Pisma i preispituju razlozi zašto su određeni spisi ušli u kanon, dok su neki odbačeni. Jeretike (iako
oni nisu sebe smatrali Jereticima) koji su pisali i širili te tekstove danas nazivamo gnosticima po
grčkoj reči gnosis koja se obično prevodi kao znanje, dakle, gnostik bi onda bio onaj koji zna.
Gnoza, međutim, nije prevashodno racionalno znanje; priroda grčkog jezika takva je da se u njemu
razlikuje naučno znanje i znanje stečeno posmatranjem, tj. gnoza, koje se prevodi kao uvid, jer
gnostici pod njim podrazumevaju intuitivni proces samospoznaje.

13. Šta je silabus, a šta kanon (J.Guillory)? U vreme kada bujaju polemike o kanonu, početkom
osamdesetih godina dvadesetog veka, delovao je i američki proučavalac književnosti – Gilori
(nisam sigurna kako se ime transkribuje), koji je u svom razmatranju kanona koristio sociološki
pristup. U tom period postojale su dve dominantne struje, odnosno dva suprotna stave o kanonu
– jedan su zastupali oni koji su pisali u prilog kanonu i branili ga – Alan, Harold Blum, dok su se
neki zalagali za njegovu reviziju, poput pobornika feminističke i poststrukturalističke kritike. Gilori
je pak govorio da je čitava ta debata bila promašena. On je bio stave da je kanon zamišljen kao
totalan skup dela i da je istina da niko zapravo ne pročita svako delo uključeno u kanon, jer se lista
kanoničnih dela menja zahvaljujući različitim kritikama, osudama. Gilori tvrdi da niko nema pristup
ZAVRŠENOM KANONU i da je kanon nešto što se nikako neće priznati, ni tretirati kao neosporna
lista dela. Silabus nije ništa drugo do lista tekstova. Prema Giloriju, nijedan silabus zapravo se ne
odlikuje reprezentativnom funkcijom, tako da postoje neke nerealne pretpostavke o efektima
posle menjanja silabusa: lista tekstova pretvara se u listu reprezentativnih autora ili u listu
socijalnih identiteta. (proveriti)

14. Pojam kanonizacije: U svrhu tumačenja literarne evolucije i određivanja vrsta promena koje su sa
njom dolazile, teoretičari ruskog formalizma uveli su dva pojma koji postaju od vitalnog značaja
za njihovu teoriju o književnoj istoriji – POJAM KANONIZACIJE I AUTOMATIZACIJE. Formalisti su
pod kanonskim postupcima podrazumevali umetničke forme i postupke koji su tokom istorije
učestvovali u smenjivanju na kanonizovanom vrhu književnosti, dakle, one za koje se kaže das u
podlegli kanonizaciji, procesu koji se sastojao u pretvaranju pomenutih postupaka i formi u

27
 književnu normu. Ideja kanonizacije književnih obrazaca je u ruskom formalizmu po pravilu bila
shvaćena kao činjenica jedne imanentne evolucije književnosti.

15. Pojam dekanonizacije predstavlja proces suprotan kanonizaciji, kroz koji prolaze oni umetnički
postupci i forme koji bivaju smenjeni novim pojavnim oblicima pretvorenim u književnu normu.
Formalistička poetika jeste poetika dekanonizacije.

16. (DE)AUTOMATIZACIJA: Smena umetničkih postupaka odigrava se samo kanonizovanom vrhu

književnosti. Usled ponavljanja datih umetničkih postupaka neizbežno je prisustvo procesa
automatizacije, koji se, dakle, javlja zbog normiranja pojedinih umetničkih metoda. U ovom
slučaju dolazi do izvesnog zasićenja ili iscrpljenosti (prema Tomaševskom do iživljenosti tehnički
pogodnih postupaka) umetničkih postupaka, što se poima kao posledica automatizacije. Kroz
process deautomatizacije prolaze postupci podlegli automatizaciji. U teoriji ruskog formalizma
oneobičavanje jeste mehanizam kojim se automatizovane stvari deautomatizuju.

17. ONEOBIČAVANJE – reč poreklom iz ruskog jezika sa kog se još prevodi i kao očuđenje – označava
postupak pomoću kog se ono što je poznato prikazuje kao neopznato, odnosno neobično. U
tekstu Umetnost kao postupak Viktor Šklovski govori o oneobičavanju kao o postupku ili
mehanizmu kojim se deautomatizuju stvari prethodno podlegle procesu automatizacije. Naime,
naša percepcija stvarnosti automatizovana je, međutim, umetnost je osvežava i tako propisuje
nov pogled na stvari koji se ne sastoji u pukom prelaženju preko njih. Šklovski ističe da je cilj
umetnosti upravo da se osećanje stvari odigra preko viđenja, a ne preko prepoznavanja, odakle
proizilazi to da se viđenje može shvatiti kao oneobičavanje, a prepoznavanje kao
automatizacija.

18. Kritika po Svetozaru Petroviću: S.Petrović kritiku definiše kao kreativnu aktivnost osobene vrste
kojom kritičar sopstvenim doživljajem utvrđuje kontekst i delo na osnovu tog konteksta vrednuje.

SREĆNO!

28