MILOVAN GLIŠIĆ

PRIPOVETKE

AMAR REBRONJA
 Biografija

Kamen koji su neimari odbacili, postao je kamen temeljac.

Dostojevski, Braća Karamazovi
• Milovan Glišić je rođen 7. januara 1847. godine u selu Gradac, nedaleko od
Valjeva. Iako su njegovi roditelji bili nepismeni poljoprivrednici, ljubav
prema narodnoj umetnosti i bajci su mu usadili vrlo rano. Od oca je čuo
narodne epske pesme koje je pevao uz gusle, a od majke narodne priče i
predanja. Da piše i čita naučio je sam, a nakon toga je upisao osnovnu
školu u Valjevu. Sa 17 godina se preselio u Beograd i upisao gimnaziju.
Kako bi preživeo u prestonici služio je po kućama, a gimnaziju je završio
1871.godine.

Nakon toga dve godine je učio tehniku u Velikoj školi u Beogradu, ali je
ipak odlučio da upiše filozofski fakultet. Učio je ruski, nemački i francuski
jezik, te rusku filozofiju i književnost. Filozofiju je studirao sve do 1875.
godine kada je napustio fakultet. Tokom školovanja sprijateljio se sa
Svetozarom Markovićem, te uređivao satirični časopis „Vragolan“.
Prijateljstvo s Markovićem dovelo ga je u neprilike. Naime, zbog rasturanja
njegove knjige „Srbija na istoku“ završio je u zatvoru.
• U toku srpsko-turskog rata (1876-1877) služio je u presbirou, a
1878. godine izabran je za korektora Državne štamparije. Godine
1881. postao je dramaturg u Narodnom pozorištu, a u nekoliko
navrata biran je za pomoćnika urednika „Srpskih novina“. U
Narodnom pozorištu je ostao sve do 1898. godine kada je
penzionisan. Ipak, već sledeće godine izabran je za pomoćnika
upravnika Narodne biblioteke.

Družeći se sa Svetozarom Markovićem pao je pod uticaj njegovih

ideja, pa je i sam počeo da piše satirična dela. Objavljivao ih je u
humorističnim časopisima „Vragolan“, „Vrzino kolo“ i „Preodnici“.
Upravo je list „Preodnici“ objavio njegovu prvu originalnu priču
pod naslovom „Noć na mostu“. Ipak, prve pripovetke počeo je da
objavljuje 1875. godine u listu „Otadžbina“. Dela koja je u tom
periodu objavio štampana su u dvema sveskama „Pripovedaka“
1870. i 1882. godine.
Književni opus Milovana Glišića

Čičikov se potpuno složio s tim, dodavši da ništa ne može biti

slađe nego kad čovek živi u samoći, uživa u posmatranju
prirode i pokoji put čita kakvu knjigu.
Gogolj, Mrtve duše
 Milovan Glišić, začetnik realizma u srpskoj književnosti, najviše je pisao
pripovetke. Pored pripovedaka pisao je i komedije.

U zbirkama pripovedaka, svoje mesto na vrhu popularnosti, našle su

uglavnom Glišićeve humoristične i satirične pripovetke poput sledećih:

,,Glava šećera”, ,,Roga”, ,,Ni oko šta”, ,,Šilo za ognjilo”, ,,Šetnja posle
smrti”, ,,Zloslutni broj”, ,,Redak zver”. Pored njih i jedna gatka ,,Posle
devedeset godina” i lirska skica ,,Prva brazda”.
 Glišićev realizam
E, gospodine, roman je ogledalo što se nosi po velikom putu.
Ono u vašim očima odražava čas nebesko plavetnilo, čas
blato po kaljugama na putu. A vi bi da čoveka koji u kotarici
nosi ogledalo optužite kao nemoralna! Njegovo ogledalo
pokazuje blato, i vi optužujete ogledalo! A bilo bi bolje kad
biste optuživali veliki put na kome se nalazi kaljuga, ili još
pre nadzornika puteva koji dopušta da se skuplja voda i
stvara kaljuga.
Stendal, Crveno i crno
• Najveći uticaj na srpske pripovedače imao je Gogolj; osnovna,
narodska, socijalno-humoristička struja srpskog realizma je
gogoljevska. Pored Gogolja, uticao je i Turgenjev, a nešto kasnije
i Tolstoj i Dostojevski.
• Glišić nije izuzetak. U pripoveci mu je bio i ostao uzor Gogolj.
U njegovim delima nalazio je i iz njih prihvatao ono što je i
njemu samom bilo blisko: realizam malih stvari i beznačajnih
događaja (po čemu se približava i francuskom realizmu: Flober i
odabir teme za Gospođu Bovari), kritički odnos prema pojavama
društvenog života, poznavanje naroda izbliza, folklornu
fantastiku, tehniku skaza,tj. stilizaciju pričanja likova u pripoveci
u skladu sa prirodnim govorom sredine i socijalne grupe kojoj
dati lik-pričalac pripada.
• U socijalnim pripovetkama i komedijama nastojao je da što
vernije prikaže naše tadašnje prilike. A u predgovoru komediji
Podvala rekao je da mu je namera da iznese što vernije ocrtane
tipove kakvih i danas ima po našim palankama.
Selo u pripovetkama Milovana Glišića

Moli se bogu, Radane, što petao zapeva, a ti bi zaista upamtio

mene. Nego svejedno, tu je glava šećera!
• Inspirisan pričom koju je čuo, Glišić je našao dobar povod da progovori o
teretu koji podnose selo i seljaci. O ulasku kapitala u prost svet sela, o
propadanju sela kao i pojavljivanju zelenaša, autor je mogao da progovori
inspirisan i ličnim iskustvom.

• Glišić u srpsku književnost uvodi orijentaciju ka seoskoj tematici, te je s

toga svrstan i u pripadnike folklornog realizma.

• Sa naročitom ljubavlju opisuje srpsko selo, pokazujući isto toliko

simpatije za seljake koliko nije krio antipatije za varoške birokrate i
zelenaše. On često prikazuje seljaka u njegovoj sredini, u njegovim
karakternim osobinama, u odnosu na grad i na seosku inteligenciju. Kao
socijalni, kritički realista, nastojao je da pruži umetnički uverljivu sliku
stvarnosti srpskog sela druge polovine XIX veka sredstvima humora i
satire.
• U predgovoru prvoj zbirci svojih pripovedaka, objavljenoj 1879. godine, on
kaže: "Starao sam se da u njima opišem naš život seoski, koliko sam umeo i
bio kadar.
• Glišić najčešće prikazuje seoske gazde, zelenaše i varalice, podmitljive
činovnike ,,privatne” advokate, prostodušne seljake i dr. S najviše reljefa
dao je tip seoskog gazde, koji se javlja u mnogim njegovim pripovetkama
pod raznim imenima. Zajedničko je svima da na perfidan način varaju i
iskorišćavaju seljake. Posebnu vrstu predstavljaju kaišari ili zelenaši, tj. Oni
koji seljacima na ime letine koja je još na njivi, u zeleni, pozajmljuju novac
uz veliki interes. Oni se javljaju u nekoliko njegovih najznačajnijih dela: u
Glavi šećera zelenaš je seoski pisar, ,,ćata”, David Uzulović, u pripoveci
Zloslutan broj to je Mojsilo Pupavac, seoski dućandžija, a u komediji
Podvala, zasnovanoj na motivima prethodne pripovetke, on se zove Vule
Pupavac. Pod tim imenom on je postao jedan od najizrazitijih i najpoznatijih
likova naše realističke proze.
 Elementi humora
Smeh je karakteristika ljudskog bića. -
Bergson
Verovatno se humor pojavio u nekoj od nacionalnih
književnosti već pre 1605. godine, ali ipak važi da je
jedan od prvih obrazaca humorističke književnosti
koji je prešao nacionalne granice bio
Servantesov ,,Don Kihot”.

Glišićev humor prisutan je u pripovetkama:,, Roga”, Ni

oko šta”, ,,Posle dvadeset godina”, ,,Redak
zver”, ,,Šetnja posle smrti”, ,,Brata mata”, ,,Vujina
prosidba”, ,,Prva brazda”, ,,Zloslutni broj”, ,,Novi
mesija”, ,,Glava šećera”, ,,Svirao”.
 Glava šećera, Prva brazda, Raga
• Najprisutniji tip komike je komedija situacije,
a prevara glavom šećera istovremeno je i
glavni motiv. Komedija situacije je prisutna i
na Uzlovićevoj slavi gde se održavaju
zdravice, gde se cenkaju za glavu šećera i gde
se gosti poprilično napiju pre odlaska, jer više
puta nazdravljaju za srećan put sa slave.
Komedija situacije uočljiva kod opisa
nazdravljanja na Uzlovićevoj slavi:
• ,,Ele, kao što vidite, veliko veselje čini David
Uzlović. Tu se jede, tu se smeje i peva, tu se pije,
tu se svira i igra, tu se napija redom u svačije
zdravlje. Napija se u zdravlje gospode i onoga ko
izmisli gospodu; napija se u zdravlje "dobrih
ljudi" koji počituju gospodu, prizivaju je u svoj
dom te ugoste i počaste, koliko se može i koliko
je bog dao; napija se u zdravlje domaćina Davida,
koji je s trudom stekao svoj pošteni dom i u domu
mahala i zahire, te može danas uljudno dočekati
odabrane goste svoje.“ (Glišić 1925: 49)
• ,,Obuze je neka čudna radost. I plače joj se - i smeje
joj se. Ne zna ni sama zašto... Malo, pa tek prozbori
onako sama: "Ta red je jednom da i mene bog
obraduje!... I zar ja nisam srećna? Ko to kaže!... Te
kako sam srećna! More, imam ja sina! Imam
domaćina, hej... Neće meni više poslovati tuđe ruke...
Aja!... Nema niko ovakvog detića. Eno ga ore!... Ne
može bolje ni Jelenko!... Momak je to!... Još godinu-
dve, pa ću ga i oženiti - ako bog da! O, ta i moja će
kuća propevati!..." Dušanka ne pamti da je ikad videla
majku veseliju nego tad - kad se vratila s njive iza
laza... Došla je kući pevušeći neku veselu pesmicu.“
(Glišić 1904: 232)
 PRVA BRAZDA*

• U pripoveci se humor eksplicitno ne izražava,

ali Mionino ponašanje kada vidi sina kad radi,
kada plače i priča sa njim kao sa malim
detetom, te opis kako se vraća kući može da
deluje komično (ili patetično), ali ako imamo
na umu da je samohrana majka u ono doba
uspela da školuje decu, te da materijalno nisu
propali zahvaljujući njoj onda čak ni ovi prizori
ne deluju više smešno , jer možemo da
razumemo njenu utemeljenu sreću i radost.
 ROGA
• U najvećoj meri u pripoveci je zastupljena komedija
situacije, koja se pojavlja na primer kad Sima puši
toliko ljut duvan da Raki suze idu na oči, i onda mu
zbog toga zapreti da mora da prestane da puši ispred
njega. Potom sledi situacija kada se gazde međusobno
posvađaju oko veličine nagrade njihovih kmetova i
kada đaci nabiju rogu oko vrata učiteljevom ćuranu,
ali najbitnija je roga koju kmetovi nabiju na vrat gazdi
Raki. Ta komedija situacija vezana za kmetove prelazi
u komediju karaktera, jer su oni »po duši« zabavljaci,
šaljivdžije, bekrije. Komediju karaktera susrećemo
već na početku pripovetke kod opisa gazda-Rake:
• ,,E, ljudi, to je baš da bog sačuva! Lepo ne možeš živeti
od gazda-Rake Radišića! Dosadio je već svakome u selu
M. - Vala, ja ne znam ima li koga, ko bi se pohvalio: da
mu gazda Raka nije što zakinuo, opanjkao ga,
posmehnuo mu se, ili makar u čemu natrunio. Već
omatorio i upola osedeo, pa opet neće da se okani čuda.
Toliko imanje, stoka, baština - pa mu sve malo; sve grabi
tuđe, sve je rad da zakači drugog. Kao da ala iz njega zija!
Barem da ima kome ostaviti - ni po jada, ali sam kao
panj; nigde nikog do onog dugačkog i suludastog 21
sinovca, što sve selo tera sprdnju s njime... Pa hajde što
grabi - neka ga đavo nosi - nek grabi!“ (Glišić 1904: 1)
Folklorna fantastika
Poseban krug u Glišićevom pripovedačkom opusu, različit od
socijalnih, humorističkih pripovedaka, čine folklorno-fantastičke
pripovetke o vampirima i nečistim silama. Njegov književni
vampirizam ima dva glavna izvora:Gogoljeve pripovetke iz
ukrajinskog seoskog života i narodno sujeverje. Gogolj mu je bio
samo podsticaj da se prihvati te vrste pripovetke; inače je njegov
pristup vampirskoj tematici sasvim različit od Gogoljevog. Prva
pripovetka koju je objavio Noć na mostu pripada tom žanru, posle
toga nastalo je još nekoliko sličnih, a vampirske teme ulazile su i u
pripovetke drukčije osnovne usmerenosti, kao u Glavi šećera ili
Raspisu. U svim pripovetkama te grupe, osim najduže, Posle
devedeset godina, vampirska tema preobražava se u motiv narodnog
sujeverja.
• Glišić to postiže na dva načina, neposredno, tj. tako što sujeverni
junak biva doveden u naročite okolnosti u kojima prirodne pojave
doživljava kao vampirske, kao u delu Nagraisao, ili posredno, tj.
kada se prirodne pojave maskiraju u vampirske, kada ljudi postaju
žrtve namerne obmane, kao u delu Brata Mata.

• Pravu vampirsku temu nalazimo jedino u pripoveci Posle devedeset

godina . To je najduža, najrazvijenija njegova pripovetka, gotovo
mali roman. U njoj se mešaju slike iz seoskog života sa svetom
fantastike, humor i folklorna mistika, vampirizam i erotika. Uprkos
tome što je vampirska tema razvijena sa svim bitnim elementima i
što se radnja odvija po modelu bajke, pripoveci osnovno obeležje
daje posve realistička postavka pozadine radnje i svih likova.
 FILMOVI INSPIRISANI GLIŠIĆEVIM PRIČAMA

• Glava
šećera je jugoslovenski televizijski
film snimljen 1991. godine u
produkciji Televizije Beograd  prema 
istoimenoj pripoveci Milovana Glišića
iz 1875.  godine. Reditelj je Dejan
Ćorković dok je scenario adaptirao Jovan
Radulović, direktor fotografije Miroslav
Vorkapić, scenograf Slobodan Rundo,
kostimograf Svetlana Zojkić,
kompozitor Zoran Hristić i montažer
Ivanka Pravica.
 LEPTIRICA
Radnja se odvija u selu u kojem se
mladić Strahinja silom prilika oženi
za djevojku Radojku, koja se
ispostavi kao vampir. Lepitirica je
stekla kultni status i zanimanje jer
je bila prvi srpski horor
film, odnosno jedan od retkih
primera filmova fantastike na
području jugoslovenske
kinematografije.

Film je režirao Đorđe Kadijević.

Snimljen je 1972. godine.
 ZAKLJUČAK
• Čisto umetnička vrednost književnoga rada Milovana Đ. Glišića
nije vrlo visoka. Anegdota, zanimljiva anegdota, reljefni tipovi
kojima je dao trajan život i koji i danas književno žive, dijalog, živ
i prirodan i tečan dijalog, čist i jedar narodni jezik, — to su
njegove glavne osobine. Ličnosti su ocrtane u opštim i ovlašnim
potezima, više po spoljnjim osobinama svojim no po unutrašnjoj
prirodi. Psihološka analiza svedena je na najmanju meru, i ceo
svet u njegovim pripovetkama živi gotovo isključivo spoljnjim i
fizičkim životom. Cela pripovetka je nešto uprošćena i svedena
na malu umetničku meru. Zatim, taj rad nije tako ni obilan: za
četvrt veka svega dvadesetak pripovedaka, što ne čini ni jednu
pripovetku na godinu, i što svedoči o slaboj produktivnoj snazi
Glišića kao pripovedača. Ali ako Milovan Glišić nije od pisaca
visoke umetnosti, on je zaslužan i valjan pisac koji je započeo ceo
jedan nov književni pokret
 On najbolje predstavlja kod nas pisca sedamdesetih
godina, radnika na "primenjenoj književnosti". On je
zaslužniji no iko za unošenje ruskih pisaca i ruskog
uticaja u srpsku književnost.
• On je po ugledu na Ruse počeo realističku pripovetku u
nas, stvorio seosku pripovetku, koja se docnije, naročito
u Srbiji, razvila. Skroman inicijator celog jednog novog
pokreta, koji će biti od neposrednoga uticaja na mlađe
pisce osamdesetih godina; vedar, zanimljiv i simpatičan
pisac; prevodilac retkih sposobnosti i velike radne
snage; majstor u srpskom jeziku — Glišić, iako ne ide u
pisce prvoga reda, jedan je od onih pisaca koji čine
osnovu i snagu jedne književnosti.
HVALA NA PAŽNJI 

@anjorber