1.

Elektroliti
2.Klički značaj enzima
3.Metabolizam bilirubina
4.Fe
5.Neproteinska azotna jedinjenja
6.Značaj određivanja mokraćne kiseline
7.Proteini
8.Kinetika enzimiskih reakcija
9.Hb vrsta Hb
1.Elektroliti

Eliktroliti imaju veoma značajne funkcije u svim ivim organizmima.

Eliktroliti održavaju osmotski pritisak,raspodelu vode,pH,regulišu funkcije srca i ostalih mišića,učestvuju u prenošenju elektrona
u oksido-redukacionim reakcijama, kofaktori su enzimskim reakcijama itd.
Izmena koncentracije elektrolita dovodi do različitih promena u organizmu,zbog čega je veoma značajno njihovo određivanje u
kliničko-biohemijskim labaratorijama.
Navedene funkcije ostvaruju kako glavni elekttroliti(Na,K,Ca,Mg,Cl,HCO3,HPO4,SO4,laktat), tako i elementi u tragu.
U zavisnosti da li nose negativno ili pozitivno naelektrisanje,elektroliti se označavaju kao anjoni ili katjoni .
Aminokiseline i proteini u rastvoru takođe imaju naelektrisanja ali se izučavaju odvojeo od elektrolita.
Glavni elektroliti se ponašaju kao slobodni joni,dok se elementi u tragu primarno nalaze u kombinaciji sa proteinima.
Elektroliti telesnih tečnosti : natrijum,kalijum,hlorid i bikarbonati.Najčešće se grupišu u elektrolitni profil,pa se izučavaju
zajedno.
*NATRIJUM Na
Natrijum je glavni katjon u ekstracel.tečnosti.Od ukupno 145 mmol neorganskih katjona,u litri plazme natrijumovi joni čine približno
90%.
Dnevno hranom unesemo 130-260mmol(8-15gr)natrijum-hlorida.Organizmu je potrebmno 1-2mmol/d,uneti višak se izlučuje urinom.
Bubrezi imaju ključnu funkciju u regulaciji količine natrijuma i klaijuma.
Natrijum se prvo filtrira na nivou glomerula,a zatim se 60-70% filtrirane količine reapsorbuje u proksimalnim tubulama
sa bikarbonatom i vodom.
Preostalih 25-30%se reapsorbuje na nivou Henleove petlje sa hloridima i vodom.
Bubrežni prag za natrijum iznosi 110-130mmol/L i određuje količinu natrijuma koja se izlučuje urinom.
Natrijumovi joni su odgovorni za skoro polovinu osmoliteta u plazmi i održavanju normalne raspodele vode i
osmotskog pritiska u ekstaracelularnoj tečnosti.

Kada se količina Natrijuma snizi=hiponatrijemija, kada se povisi=hipernatrijemija

*Kalcijum se određuje :u serumu,hepariniziranij plazmi,znoju,urinu,fecesu ili gastrointerstinalnim tečnostima,uzorci se
čuvaju na 2-4C ili zamrznuti.

Eritrociti sadrže 1/10 uobičajne količine Na koja se nalazi u plazmi,pa hemoliza krvi ne dovodi do značajnih promena u plazmi.
*Za dobijanje plazme kao antikoagulansa treba koristiti litijum ili amonijum-heparin.
- Urin treba sakupljati bez dodavanj akponzervansa.
-U stolici se određuje samo ako je tečna,jer tada dolazi do gubljenja elektrolita.Tečne uzorke treba izbistriti filtriranjem
kroz gazu ili filter papir,odnosno centrifugiranjem.

Na se najčešće određuje plamenom emisionom spektometrijom ili elektrohemijski,pomoću jon-selektivnih

elektroda(ISE).
*U oba slučaja postižu se niski koeficijenti varijacije ,manji od 15%.
*Referentna vrednost u serumu iznosi 136-146mmol/L.
Količina koja se izlučuje urinom zavisi od ishrane.
*KALIJUM K+
Kalijum je glavni intracelularni katjon .
-U ćelijana tkiva se nalazi 150mmol/L kalijuma.
-U eritrocitim 105mmol/l , 23x više nego u plazmi.
Visoka koncentracija kalijuma u ćelijama se održava zato što se kalijum sporo difunduje kroz ćelijsku membranu .
-Dnevno je potrbno uneositi 50+150mmol/L kalijuma.Makon difundovanja kalijum se brzo raspodeljuje.
-U slučaju izraženog smanjvanja kalijuma ,intacelularne rezerve kalijuma služe za odravanje normalnog nivoa kalijuma u
ekstracelularnim prostorima.
Poremećaj homeostaze kalijuma utiče na rad mišića pa i srca,na mentalne poremećaje itd.
Kada se koncentracija kalijuma poremeti , poveća=hiperkalemija, smanji=hipokalemija i praćeno je povećanim ili
samanjenim izlučivajem putem urina.

*Određivanje:u serumima,plazmi,urinu,fecesu i likvoru.

-Uzorke seruma ili plazme treba sakupljati tako da se umanji hemoliza jer je nivo kalijuma u eritrocitima visok,a u plazmi je niži
za 0,1-0,7mmol/L
nego u serumu jer se pri procesu koagulacije oštećuju trombociti iz kojih izlazi kalijum.
*Usled miš.aktivnosti nvo kalijuma u plazmi može da se poveća i zato treba voditi računa pri uzimanju uzoraka.Takođe
koncentracija kalijuma se poveća ako se plazma ili serum odmah nakon uzimanja ne odvoje od eritrocita.
-Za određivanje koriste se metode plamene emisione spektrofotometrije ili potenciometrije sa jon-selektivnim elektrodama.
U oba slučaja dobijaju se koeficijenti varijacije manji od 2%.
*Referentne vrednosti odraslih : u serumu 3,7-5,9 , u plazmi 3,5-4,4mmol/l.
Kod novorođančadi u serumu 3,7-5,9mmol/l.
-U likvoru 70% od onih koje su istovremeno određene u serumu.
-Vrednosti u urinu variraju u zavisnosti od unošenja,a u proseku se izlučuje 25-125mmol/d.
Usled teških dijareja,putem fecesa se gubi 60mmol/d.
*HLORID Cl-
Hlorid je glavni ekstracecularni anjon i najveća frakcija(udeo)ukupnih neorganskih anjona u plazmi,koncentracije 154mmol.
Učestvuje u mehanizmu raspodele vode,održavanju osmotskog pritiska i anjonsko-katjonske ravnoteže u ekstacelularnim
prostorima.
-Sadržaj hlorida u intracelularnim prostorima je različit.
-U eritrocitima ima 45-54mmol/l hlorida
-U intracecularnoj tečnosti tkiva samo 1mmol/l
-U sekretima želuca i intresticijalnog trakta hlorid je najzatupljeniji anjon.
*Nakon unošenja hranon hlorid se reasorbuje iz intersticijalnog trakta.
Iz plazmi se filtrira na nivou glomerula resorbuje se zajedno sa natrijumom u proksimalnim tubulama.U uzlaznom
delu Henleove petlje aktivno se resorbuje pomoću tzv.hloridne pumpe,čije delovanje pomaže i resorpciju natrijuma.
Diuretici kao što su furosemid i etakrinska kiselina ,inhibiraju(sprečavaju) hloridnu pumpu.
Višak se izlučuje urinom,a raspoređuje hranom.
*Aldosteron podstiče znojne žlezde da resorbuju više natrijuma i hlorida jer se hlorid gubi usled znojenja.
Pri poremećenoj homeostazi dolazi do
hipohloremije(smanjene koncentracije hlorida u plazmi) ili
hiperhloremije(povećane)
*Masivna diureza je povećano lučenje hlorida.
*Hlorid se određuje: u sreumu,plazmi,urinu,fecesu,znoju,gastrointersticijalnim sekrecijama..
-Plazmu ili serum treba odmah odvojiti od ćelija pošto ilzlaganje krvi vazduhu dovodi do gubitka
gasovitog CO2,što utiče na
raspodelu kalijuma između ćelija i plazme. Kada se primeni anaerobna separacija ,nivo kalijuma u
venskom uzorku je za
3-4mmol/l niži nego u arterijskom uzorku.
*Određivanje koncentracije kalijuma : primenim menikurimetrijske titracije,modifikovane metode
Šales-Šales,supernant( filtrat)
dobijen dobijen deproteinizacijom uzorka pomoću volframove kiseline tirira se rastvorom merkuri-
nitrata,u prisustvu difenilkarbazona kao indikatora.
Slobodni merkuri jona se kombinuju sa hloridom jonima formiranje rastvorljivog nejonizovanog
merkuri-hlorida.
Višak Hg+2 (živa) reaguje sa difenilkarbazonom uz formiranje plavoljubčastog obojenog
kompleksa.Pojava ove boje označava krajnju
tačku titracije.
*Hloridni joni se mogu odrediti i spektometrijski na osnovu reakcije sa nedisovanim merkuri-
tiocijanatom ,pri čemu oni reaguju sa feri jonima gradeći izrazito obojen,crvenkast feri-
tiocijanat ,čije se apsorbovanje meri na 480nm.Perholna kiselina pojačava intenzitet crvene boje.
*BIKARBONAT(ukupni ugljen-dioksid )HCO3
Ukupan ugljen-dioksid u plazmi čini : CO2(ugljen-dioksid)u fizičkom rastvoru .CO2 je labavo vezan za amino grupe proteina,
CO2 u obliku HCO3 ili CO3 jona i drugih nedisosovanih bikarbonata i karbonata,kao i u obliku karbonske kiseline(H2CO3).
*Izmena koncentracije co2 omogućava i procenu koncentracije bikarbonata,s toga ukupni co2 i bikarbonat koriste
se ravnopravno.
Promena koncentarcije utiče na poremećaj acidno-baznog stanja.
Sao na osnovu vrednosti co2 ne može se proceniti priroda poremećaja , već je potrebno odraditi nivo elektrolita i PH.
*Metabolička alkaloza je kada je povećan nivo co2 usled izrazitog povećanja hipokaliemijskog stanja ,povećanog unosa alkalija,
kod respiratorne acidoze(posebno kompenzovane)-stanje kiselosti krvi.
Smanjeni nivo co2 -kod oštećenja bubrega,renalne tubularne acidoze uz postojanje hiperhloremije,dijareje,pri lošoj
perfuziji tkiva i respiratornoj alkozi(naročito kompenzovanoj).
*Određivanje: uzorci seruma ili heparinizirane plazme(iz venske ili kapilarne krvi);ako se uzorak uzme iz ,,vakutajner” epruvete,
neotvorenu je treba centrifugirati odmah nakon uzimanja.Po dobijanju plazme i otvaranju epruvete odmah analizirati sadržaj co2 ,
jer se vrednosti snižavaju za 6mmol/l u toku 1 sata.
Usled izlaganja uzoraka vazduhupri uzimanju ili pripremanju ,izgubi se izvesna količina ili veći deo rastvorljivog,gasovitog co2.
*Analiziranje atrerijskog uzorka koji je uzet anaerobno za određivanje gasova u krvi pruža vrednost rastvorivog co2 u uzorku,
odnotsno stvarnu količinu ukupnog co2.
*Postupak određivanja:prvo se zakiseljavaju uzorci kako bi se različiti oblici co2 u plazmi preveli u gasovit co2 i onda se
određuju pomoću co2 elektrode.
Ako se koristi enzimski postupak , prvo se dodaju alkalije kako bi se co2 preneo u hco2 .
*Referentne vrednosti zavise od instrumenata za merenje .
-Ako je plazma uzeta pod anaerobnim uslovima-22-20mmol/l.
-Kod novorođenčadi i dece vrednosti su niže.
2.Klički značaj enzima
Enzimi u ćelijama predstavljaju 90% celokupne proteinske mase,određivanje njihove kataličke aktivnosi ima veliki značaj.
Najveći broj enzima koji potiču iz iz organa nalazi se u krvi.Ukoliko se organ ošteti aktivnost enzima u krvi se povećava.
Određivanje enzima je dobar pokazatelj oboljenja nekog organa kao i stepena oštećenja tog organa.
*FIZIOLOŠKA KLASIFIKACIJA ĆELIJSKIH ENZIMA
Prema mestu delovanja,enzimi se dele na : enzime lučenja(sekretorni,ekstracelularni) i intracelularne enzime.
Sekretorni ostvaruju svoju funkciju izvan ćelija u kojima se stvaraju,moraju da se izluče da bi postigli svoje dejstvo.
Intracelularni su aktivni samo ako učestvuju u intracelularnim metaboličkim procesima,izvan ćelije su neaaktivni.Dele se na
-citoplazmatične enzime
-enzimske organele
-membranske enzime
*EKSTACELULARNA PODELA ENZIMA
Ekstracelularni enzimi služe kao osetljivi indikatori za procenu promene integriteta ćelija usled patoloških procesa.
Nivo enzima u krvi regulisan je mehanizmom izlivanja enzima,mehanizmom raspodele i transporta i mehanizmom eliminacije.
Postoji više teorija kojima se objašnjava pojava rastvorljivih ćelijskih enzima u ekstracelularnim prostorima.
Jedna od njih se zasniva na ,,mehanizmu pora” u dinamičnoj membrani,u kojoj usled inhibicije metabolizma,dolazi do stvaranja
velikih pora,ili se postojeće povećaju,tako što duže vremena ostaju otvorene.
Enzimi koji izađu iz ćelija dospevaju u intravaskularni prostor na više načina.
Ako se ćelije iz kojih potiču enzimi nalaze u direktnom kontaktu sa krvlju,kao što je slučaj sa eritrocitima ili endotelnim ćelijama,
izlučeni enzimi se brzo raspoređuju u celukupnom intravaskularnom prostoru.
Enzimi skeletnih miš.u intravaskularni prostor dospevaju jedino limfnim pute i ograničenom difuzijom kroz
kapilaare membrane.
Ubrzo po izlasku u plazmu intracelularni enzimi gube aktivnost. Neki enzimi se eliminišu putem žuči.
*ENZIMSKI PROFIL
Intracelularni enzimi se nalaze u svakoj ćeliji,njohova aktivnost može da varira od organa do organa.Svaki organ ima svoj tipični
enzimski profil.
Enzimi koji katalizuju istu reakciju,ali se razlikuju po svojim hemijskim i fizičko-hemijskim osobinama su ,,izoenzimi”.
Najpoznatiji su inzoenzimi enzima laktat dehidrogenaze,kojih im 5 , a različito suu zatupljeni u srcu,jetri i drugim organima.
Za njihovu identifikaciju je najbolje koristiti elektroforetsko raSTAVLJANJE
U dijagnostičkoj enzimologiji organi mogu da se diferenciraju pomoću:
1Nivoa aktivnosti glavnih metaboličkih puteva,koji se porede jedan sa drugim
2.Tzv. organospecifičnih enzima
3.Raspodele izoenzima
Mali broj organa je moguće razlikovati na osnovu organospecifičnih enzima.
Karakterističan je infarkt miokaarda,u kojem se enzimski profil srč.mišića preslikava u serumu.
Oboljenje nekog organa može da se dijagnostikuje pomoću seruskih enzima,ako se odrede odabrani organospećifični enzimi.
i utvrde inzoenzimske raspodela i aktivnosti nekoliko enzima,tj,karakterističan enzimski profil.
Na osnovu određivanja aktivnosti enzima moguće je pratiti tok oboljenja,efekat terapije i oporavak.
3.Metabolizam bilirubina
Dnevno se formira 400-500umol,240-300gr bilirubina.80% potiče iz eritrocita koji se razgrađuju u limforetikularnom
sistemu na kraju svog života od 120 dana,a preostalih 20% iz eritrocitnih perkuzora koji se razgrađuju u koštanoj srži.

Bilirubin se stvara u perifernom tkivu i do jetre se transportuje vezan za albumin.Proces transporta unurat jetre se
odvija u 4 stepena:
1.Ulazak bilirubina u jetru
2.Vezivanje bilirubina za intracelularne proteine
3.Konjugacija bilirubina sa glukoronskom kiselinom i
4.Izlučivanje bilirubin-glukuronida u žuč.
Proces ulaska bilirubina u jetru nije još uvek u potpunosti razjašnjen.Smatra se da se kompleks bilirubin-albumin
dislocira na membrani ćelija jetre , pri čemu albumin ostaje u plazmi.
U hepatocite bilirubin ulazi preko sinosoidalne membrane verovatno aktivnim transportom.
Ćelije jetre sadrže seriju nespecifičnih proteina koji se vezuju za anjone. Jedan od tih proteina je ,,ligadin”,on se uključuje
u proces unošenja bilirubina u jetru.

*Unutar hepatocita odigrava se enzimska konjugacija bilirubina sa glukorunskom kiselinom.Formiraju se tri bilirubin-glukuronida,
dva menokoonjugata i jedan dikonjugat.
Konjugovani bilirubin se izlzčuje u žuč.
U žuču se nalazi 75% bilirubin-diglokunorida , 35% čini smeša dva monoglukuronida.
Nakon izlučivnja u gornji deo tankog creva bilirubin-glukuronid se slabo reapsorbuje.Razlaže se pod dejstvom bakterija.
Urobilinogene čini grupa od tri bezbojna tetrapiola.Do 20% urobilinegena koji se dnevno proizvede reapsorbuje se iz
tankog creva i ponovo ulazi u enterohepatičnu cirkulaciju.
U opštu cirkulaciju ulazi 2-5% urobilinegenai pojavljuje se u urinu.
*Hiperbilirubinemija se javlja kao posledica povećanih količina nekonjugovanih ili konjugovanih bilirubina.
Hiperbilirubinemija(žutica) je vidljiva ako je nivo bilirubina u plazmi veći od 50umol/l.

Poremećaj metabolizma bilirubina se može okarakterisati kao:

1.Hrepatična bilirubinemija
2.Hepatocelularna(hepatična) hiperbilirubinemija i
3.Posthepatična hiperbilirubinemija
U plazmi se bilirubin nalazi u dva različita oblika
1.Nekonjugovani oblik ne rastvorljiv u vodi,transportuje se vezan na albumin od limforetikularnog sistema do jetre i
2.Konjugovani oblik rastvoriv u vodi ,koji se iz jetre ponovo vraća u plazmu

Bilirubin u plazmi je nekonugovan.

Merenjem bilirubina u plazmi ili serumu određuje se zbir nekonjugovanih i konjugovanih oblika.
*Referentne vrednosti ukupnog bilirubina iznose 2-20nmol/l.
Većina matoda za određivanje se zasniva na diazo reakciji.U njoj diazotovana sulfirana kiselina(diazo reagens) reaguje sa
bilirubinom uz stvaranje dva azodiprola koji su
crvenkastopurpurno obojeni pri neutralnom pH i i
plavo pri niskim ili visokim pH vrednostima.
Alkohol,kofein ili metanol ubrzavaju reakciju diazotovanja nekonjugovanog bilirubina.
Deo bilirubina koji reaguje sa diazo regensom u odsustvu alkohola naziva se ,,direktni bilirubin”.
Izraz ,,indirektni bilirubin” se koristi da označi razliku između ukupnog bilirubina nađenog nakon dodavanja alkohola
u reaakcionu smešu i tzv.direktnog bilirubina.
Pomoću bilirubinometra , bilirubin u kapilarnom uzorku uzet iz pete ili prsta može direktno da se odredi merenjem
apsorbancija na 454nm.
Bilirubin može da se odredi i pomoću refleksione spektometrije i HPLC tehnike,koja se danas smatra referentnom za
određivanje bilirubina.
HPLC tehnika nije pogodna za svakodnevno merenje bilirubina u lab.uslovima.
4.Fe
U organizmu se nalazi oko70mmol tj.oko 4,0gr. gvožđa.Gvožđe je esencijalni sastojak hemoglobina i citohroma i drugih
respiratornih enzima.
Ima osnovnu funkciju u transportu kiseonika do tkiva(hemoglobin) i učestvuje u ćeliskim oksidacionim mmehanizmima
(sistem citohroma).
70% ukupnog gvožđa se nalazi u hemoglobinu eritrocita.Do 25% je uskladišteno u retikuloendotelnom sistemu jetre,
slezine i koštane srži.
U njima se gvožđe čuva u proteinskim kompleksima feritinu i hemosiderinu. Iz feritina se gvožđe oslobađa brže
nego iz hemosiderina.
U drugim homoproteinima se nalazi ostatak nalazi se 5-10% preostalog gvožđa.
U plazmi ima oko 0,1% ukupnog gvožđa tj.3-4mg.Ono je vezano za protein transferin i moguće ga je odrediti.
Gvožđe u fero obliku prolazi kroz ćel.membrane aktivnim transportom,pa se u redukovanom obliku nalazi u oksihemoglobinu
.U feri obliku se nalaze u : feritinu,hemosiderinu i transferinu. Između plazme i rezervi gvožđa postoji stalna razmena.
*Asorpcija,izlučivanje i transport gvožđa
Dnevno se hranom unosi oko 0,2-0,4mmol/d=10-20mg/d.U hrani se gvožđe nalazi kao organsko ili neorganska jedinjenja
(hemoglobin ili mioglobin.
Oko 5-10% ovako unetog gvožđa se absorbuje.Absorpcija zavisi od sadržaja hrane i izlučivanja.Količina gvožđa
zavisi od kontrole apsorpcije.
Putem urina i fecesa gubi se manje od 1.0mg/d. U toku menstrualnog ciklus gubi se 0,5-0,8 mg/24h.
Dojenjem se gubi oko 0,5mg/24h. U trudnoći fetus troši gvožđe majke.
*Apsorpcija gvožga se odvija u gornjem delu duodenumu i tankog creva aktivnim transportom.
Da bi se neorgansko gvožđe apsorbovalo mora da se frevede u fero oblik.(Fe+2).
Feritin i transferin regulišu proces apsorpcije gvožđa.
*Dnevno se apsorbuje oko 18umola tj.1,0mg gvožđa,to je oko 10% količine unete hranom.
Na brzinu apsorpcije utiču:
1.Fiziološki regulatorni mehanizmi .
a)stanja i nivo rezervi gvožđa(u slučaju deficita apsorpcija se povećava,a amanjuje se ako je nivo gvožđa povećan.
b)brzine eritropoeze(kada je povećana brzina eritropeze povećava se i brzina apsorpcije)
2.Lokalni faktori u gastrointestinalnom traktu, a ona zavisi od:
a)hemijskog oblika gvožđa(lakše se apsorbuje gvožđe u fero(Fe+2) obliku nego u feri(Fe+3).
b)formiranje kompleksa(formiranje rastvorljivog kompleksa s akrobatom(vitamin C) podstiče apsorpciju,a stavaranje nerastvorivih
kompleksa(filtrata) inhibira apsorpciju.
Gubitak gvožđa zavisi i od sadržaja feritina u ćelijama intestinalne mukoze koja se gube preko intestinalnog trakta ili usled
gubitka ćel.kože.
Dnevni gubitak iznosi oko 18umola( 1mg). Gubitak gvožđa putem urina je zanemarljiv.
Žene gube oko 290 umola(16mg.) tokom menstruacije.. tj. od 10-18mola(0,5-1.0mg.)dnevno.
U toku trudnoće na fetus i placentu se troši oko 27 umola (1,5mg.)
Nakon apsorpcije na nivou intestinalne mukoze gvožđe se dirktno kroz mukozu transportuje u plazmu u feri obliku.
U plazmi se gvožđe transportuje kombinovano sa transferinom koji vezuje dva Fe+3 jona reverzibilno.
Kolićina gvožđa koja se vezuje za transferin je 18umola/l.Gvožđe se vezano za transferin prenosi do mesta skladištenja,
ćelija i koštane srži.
U koštanoj srži i drugim organima gvožđe se helatizuje sa protoporfirinom,koji se zatim ugrađuje u razločite hemijske-proteine.
U koštanoj srž. izvesna količina direktno iz feritina prelazi u hemoglobin mladih eritocita.
Gvožđe koje nastaje razlaganjem hemoglobina na kraju života eritrocita konzervira se i kasnije ponovo koristi.
Slobodno gvožđe je toksično.
Kod zdravih osoba celokupno gvožđe je vezano za protein : u plazmi za transferin ; u rezervoarima za feritin i hemosiderin ;
u eritrocitima je ugrađen u hemoglobin.
*Metabolički put hemoglobina je zatvoren ciklus koji se odvija tako što transferin u plazmi prelazi u eritrocitne prekurzore u
koštanoj srži,ove ćelije zatim kao zrele odlaze u cirkulaciju gde ostaju oko 4 mesecaa pre nego što pretpe metaboličko razlaganje i
fagocitozu.Gvođe se zatim oslobađa iz hemoglobina i prevodi u plazma transferin , čime se završava jedan ciklus i počinje drugi.
*Fiziološki faktori koji utiču na nivo gvožđa u plazmi
Koncentracija gvođa zavisi od pola i starosti i u jednom danu se može promeniti.Kod muškaraca je viša jer androgeni povećavaju nivo gvožđa
, kod ena je niža jer se značajni gubitci javljaju tokom menstrualnog ciklusa.
Nivo gvožđa je viši ujutru nego uveče.U plazmi nivo gvožđa može da se menja iz dana u dan.
Na nivo gvožđa utiču fizički i mentalni stres.
Određivanje gvožđa u krvi retko ima kliničku vrednost,dobijeni rezultati mogu da dovedu do pogrešnih interpretacija.
*Poremećaji metabol.u gvožđu mogu da se prate na osnovu određivanja nivoa gvožđa u plazmi ,ukupnog kapaciteta vezivanja
gvožđa,serumskog feritina i koncentracije slobodnog eritrocitnog protoporfirina.
Kapacitet vezivanja gvožđa predstavlja količinu gvožđa koju uzorak plazma može da veže.
Ukupan kapacitet se odnosi na količin transferina.
Ako nije moguće direktno odrediti transferin ,treba određivati kapacitet vezivanja gvožđa.
Nivo feritina u plazmi je u direktnoj korelaciji sa količinom gvožđa koja u organizmu predstavlja rezervu ,
bez obzira na to da li je ona smanjena,normalna ili povećana.
5.Neproteinska azotna jedinjenja?
Pod neproteinskim azotnim supstancama se podrazumevaju sva jedinjenja koja ostaju u filtratu nakon taloženja proteina krvi.
To su : urea,mokraćna kiselina,aminokiseline,kreatin,kreatinin,amonijak,polipeptidi,nukleotidi,različite baze i druga azotna jedinjenja.
Sva azotna jedinjenja eliminišu se iz krvi preko bubrega.
Izlučivanje uree putem urina zavisi od unete količine proteina.
Količina mokraćne kiseline zavisi od količline unetih nukleoproteina i metabolizma tkivnih nukleproteina.
Kreatin,koji nastaje iz glicina,aregina i metionina je veoma značajan za miš.kontrakcije.
Kreatinin,nastaje iz kreatinina što znači da je endogenog porekla.
Urinom dnevno muškarci izluče 1,0-2,0gr a žene 0,8-1,0gr kreatinina , to su konstantne količine koje ne zavise od
zapremine urina ili ishrane.
-Alfa-aminokiseline se izlučuju slobodne ili kombinovane.Izlučena količina azota koja potiče od amnokiselina je 0,5-1,0gr. dnevno.
Dbevno se putem amonijaka izgubi 0,5-1,0gr azota.
*Metabolizam aminokiselina
Aminokiseline koje su neophodne za endogenu sintezu proteina potiču iz hrane.
8-10 aminokiselina se smatraju esencijalnim:izoleucin,leucin,lizin,metionin,fenilanin,treonin,valin i u ranom detinjstvu histidin.
Razgradnjom aminokiselina nastaje amonijum jon,koji se koristi za sintezu uree,koja se izlučuje putem bubrega.
U organizmu se sintetizuju neesencijalne aminokiseline,zahvaljujući azotnim i drugim komponentima.
Stalno postoji prevođenje jednih proteina u druge,to doprinosi obnavljanju rezervi aminokiselina.
-Postoji više načina razgradnji aminokiselina i uključivanje u ciklus tikarboksilnih kiselina :
a-ketogularni put,sukcinantni put,fumaratni put..
Uklanjanje atoma a-amino azota sa aminokiselina odvija se putem oksidativne degradacije i izluče urinom kao :
urea,amonijak ili mokrać,kiselina.
Kod najmanje 12 aminokiselina a-amino grupa se enzemski uklanja transaminacijom.
Najpoznatije transaminaze su : aspartat aminotransferoza i alanin aminotransferoza.
Transminaze se nalaze u mitohondrijama i citoplazmi.Sve transminaze imaju piridoksal fosfat,koji učestvuje u premosu amino grupe.
Glutaminska kiselina nastaje u procesu transaminacije.
Koncentracija aminokiselina u plazmi se u toku dana menja za oko 30%.Bubrezi čuvaju proteinske aminokiseline.
Nivo aminokiselina je najveći u poslepodne a najniži rano ujutru.
Iz krvi se filtriraju kroz gromerularne membrane,zatim se reapsorbuju u renalnim tubulama odgovarajućim transportnim mehanizmon.
Ako je nivo aminokis povećan dolazi do njihovog povećanog izlučivanja putem bubrega.=aminoacidurija.
Aminoacidurije mogu biti primarne ili sekundarne.

Primarna oboljenja nastaju usled nekog naslednog enzimskog defekta i označavaju se kao=urođena metabolička greška.
Sekundarnu aminoaciduriju izazivaju oboljenja pojedinih organa npr.jetre ili bubrega.

Hiperfenilalaninemija=urođen poremećaj fenilanina u tirozinu.

Feniloktinurija dovodi do teške mentalne zaostalosti.

*Aminokiseline mogu da se analiziraju:1)hromatografski,2)elektroferetski,3)na osnovu specifičnih reakcija pojedinih aminokiselina.

*Hromatografija može da se izvodi kao jednodimenzionalna ili kao dvodimenzionalna tankoslojna hromatografija.
Pomoću jednodimenzionalne tankoslojne hromatografihe moguće je,analiziranje : seruma,plazme ili urin,identifikovati
većinu aminoacidpatija.
*Za kvantitivnno određivanje moguće je koristiti jonoizmenjivački hromatografiju,HPLC, ili hromatografiju gas-tečnost.
Primenom hromatografskih tehnika utvrđuje se samo retenciono vreme.
*Za ,,screening”ispitivanja koriste se i kvalitativni testovi koji se zasnivaju na reakciji urina sa pojedinim reagensima.
Zahvaljujući karakterističnoj boji koja nastaje u reakciji sa odgovarajućim metabolitom otkriva se poremećaj vezan za
metabolizam aminokiselina.
Npr. u slučaju henilketonurije feri-hlorid daje tamnoplavozelenu boju sa fenilpruvatom iz urona.
6.Značaj određivanja mokraćne kiseline
Nivo moktaćne kiseline u plami varira,što zavisi od sledećih faktora:
1.Pol .Nivo mok.kiseline je viši kod muškaraca nego kod žena.Gornja granica kod muškaraca je 0,42mmol/L , a kod žena 0,36 mmol/L.
2.Telesna težona. Nivo urata je viši kod gojaznih osoba.
3.Socijalno stanje. Kod imućnijih nivo mok.kiseline je viši.
4.Ishrana. Nivo mok.kiseline je viši kod osoba koje hranom unose više proteina
5.Genetski faktor. Značajno utiče na nivo mok.kiseline.

Oblik mok.kiseline zavisi od pH sredine.Pod normalnim uslovima i normalnom pH mok.kiselina se nalazi u obliku
mononatrijumove soli,natrijum-urata.
Ako je pH tečnosti manji od 5.75,nalazi se u obliku mok.kiseline.
Ako je pH tačno 5,75 koncentracija natrijum-urata je jednaka koncentraciji mok.kiseline.Ako je pH veći od 5.75
u rastvoru preovlađuje natrium-urat.
,,Mešovita uratna rezerva” zavisi od koncentracije natrijum-urata u serumu.Kada nivo revaziđe rastvorljivos natrijum-urata u
serumu(hiperurikemija) talože se kristali natrijum-urata.Rastvorljivost natrijum-urata u serumu na 37c iznosi 416umol/L.
Kristali natrijum-urata se deponuju u mekim tkivima ili oko zglobova.
U urinu je dominantan oblik mok.kiselina,koja je nerastvorljiva supstanca,usled čega se stvaraju kristali mok.kiseline u
urinarnim putevima.
-Povećan nivo urata u krvi=hiperurikemija ,nastaje usled metaboličkih poemećaja ,povećanog razlaganja mok.kiseline ,
oštećenja bubrega..
-Hipourikemija,snižen nivo mok.kiseline,nije klinički značajan poremećaj.

Mok.kiselina se određuje primenom fosfovolframove kiseline ili enzimski,pomoću urikaze.Kao referentna metoda
koristi se HPLC tehnika.
Mok.kiselina se određuje u serumu,plazmi i urinu.Referentne vrednosti zavise od metode i u proseku izznose
a)Za metode koje koriste fosfovolframovu kiselinu, kod muškaraca 267,66-487,736umol/L,kod žena 178,44-386,62 umol/L.
b)Za metode koje koriste urikezu , kod muškaraca 208,18-428,25 umol/L, kod žena 154,04-356,88 umol/L.
7.Proteini
Proteini su najzastupljenija organska jedinjenja u ćelijama,čine preko 50% njihove suve težine,odgovorni su za strukturu i
funkciju ćelija.
*SASTAV PROTEINA
Svi proteini sadrže ugljenij,vodonik,azot i kiseonik,a skoro svi sadrže i sumpor.
Svi proteini pri kiseloj hidrolizi daju a-aminokiseline.
Aminokiseline sadrže najmanje jednu karboksilnu grupu i jednu a-amino grupu,međusobno se razlikuju po strukturi
svojih R grupa.
Proteini izgrađuju 20 različitih a-aminokiselina.

Na osnovu sastava proteini se dele u dve velike klase : proste i konjugovane.

Prosti su oni koji pri hidrolizi daju samo aminokiseline .
Konjugovanji ili složeni proteini,osim aminokiselina sadrže i druga organska i neorganska jedinjenja.
Složeni proteini s eklasifikuju na osnovu hemijske prirode svoje prostetične grupe , kao nukleoproteini(sadrže nukleinske kiseline) ,
lipoproteini(sadrže lipide), glikoproteini(sadrže ugljene hidrate) , hemoproteini(sadrđe gvožđe-portoprofin),
favoproteini (sadrže flavin adenin-nukleotid) i metaloproteine( sadrže metale,npr.Fe,Zn,Mo).
8.Kinetika enzimskih reakcija
Za delovanje enzima kao katalizatora važe sledeća pravila
1.Ubrzavaju reakciju u kojoj učestvuju
2.U toku reakcije se ne manjaju značajno i ne razgrađuju
3.Male količine aktiviraju reakciju
4.Specifični su za datu reakciju
5.Male količine starnih jedinjenja mogu inhibirati enzim.

*Enzimi kataliziraju sve biohemijske reakcije u ćeliji i značajno smanjuju energiju koja je potrebna za aktivaciju nekog jedinjenja.
Energija aktivacije je potreban da se svi molekuli jedinjenja dovedu u aktivno stanje pri određenoj temperaturi.
Sa porastom temperature raste i brzina reakcije .Kao katalizator povećava brzinu reakcije ,
tako snižava energiju koja je potrebna za aktivaciju.
Enzimi povećavaju brzinu reakcije, pri tome se ne menja njihova ukupna koncentracija.

*Mihaleli-Mentensova kinetika
Pri niskoj koncentrciji supstrata reakciona brzina V je proporcionalna koncentraciji supstrata.
Kada se koncentracija supstrata povećava-brzina reakcije se snižava.Povećanjem koncentracije brzina postaje
konstantna i rezervisana od koncentracije suostrata.
Svi enzimi pokazuju ovaj efekat zasićenja,ali se značajno razlikuju u odnosu na koncentraciju supstrata koja je
potrebna da izazove ovaj efekat.
*Definisana je konstanta koja odgovara ovoj koncentraciji supstrata pri kojoj S epostiže polovina max.brzine.
Aktivatori i inhibitori se zajedničkm nazivom označavaju kao : efektori enzima
-Aktivatori-jedinjenja koja ublažavaju dejstvo enzima
-Inhibitori - usporavaju ili potpuno sprečavaju katalički efekat

Prisustvo inhibitora umanjuje sposobnost enzima da katalizuje svoju specifičnu reakciju .Dejstvo moe biti :
-potvrdno(reverzibilno)
-nepotvrdno(iverzibilno)
*Reverzibilno - vezuje se za enzim nekovalentnim vezama u kompleks enzim-inhibitor(EI) i može da se odvoji disocijacijom.
Ako je inhibitor sličan supstratu ,vezuje se za isto aktivno mesto.Viškom supstrata je moguće istisnuti inhibitor.
*Kod iverzibilnog - inhibitor se direktno vezuje za aktivno mesto ne enzimu sprečavajući vezivanje supstrata.
Inhibitor se irevirzibilno vezuje za enzim kovalentnim vezama , što znači da se ne disocira i ne može se odvojiti dijalizom.

*Savremena terapija lekovima se zasniva na principu inhibicije enzima.Lekovi inhibiraju specifične enzime u metaboličkim putevima.
Takvi su: antivirusni,antibakterijski,antitumorski lekovi.
9.Hb vrsta Hb
Hemoglobin je konjugovani protein,koji se sastoji iz globina kao proteinskog dela i četiri molekula hema.
Molekul globin se sastoji iz dva para polipeptidnih lanaca.Članovi svakog para imaju identičan hem.sastav koji se razlikuje od
sastava drugog para.
Četiri tipa polipeptidnih lanaca( )kombinovanjem omogućavaju stvaranje različitoh vrsta hemoglobina.
Svaki lanac je povezan preko histoidnog ostataka sa jednim molekulom hema.
*Za sitezu hemoglobina potrebne su tri komponente
1.Protoprofin XI
2.Globin,koji nastaje pri sintezi proteina
3.Gvožđe
Dnevno se kod odrasle osobe sintetiše(razgradi) oko i8gr.hemoglob.,što je oko 300mg. profirina.
Hemoglobin se menja u toku života eritrocita.Nakon dezintegracije ćelije oslobađa se oko 8gr hemoglob.dnevno.
Hemoglobin se razlaže unutar fagocitnih ćelija RES-a.Ostarele ćelije se fagociituju,otvara se prsten hema i uklanjaju gvožđe i
protein,tetrapolski prsten se metabolizuje do bilirubina ,koji putem krvi dospeva u jetru,zatim u žuč i u tanko crevo u koje prelazi u
krajnje proizvode razgradnje hema, u bilinogene i biline.Oni se nakon reapsorpcije iz tankog creva izlučuje fecesom i urinom.
*VRSTE HEMOGLOBINA
Poznato je više od 200 vrsta hzmanog hemoglob.Najmanje 96% hemoglobina čini hemoglobin A (Hb A).
On se satoji iz dva normalna i dvapolipeptidna lanca,označava se kao a2B2.
*Hemoglobin se odrađuje primenom Drabkinove metode,koja se zasniva na oksidaciji Fe2 iz hemoglobin. u Fe3 pomoću
fericijanida,a zatim prevođenjem u stabilni cijanmethemoglobin uz dodatak KCN.
Za određivanje se koristi krv uzeta uz Na2 kao antikoagulans ili kapilarna krv uzeta iz jagodice prsta bez antikoagulansa.
Za razdvajanje hemoglob.koriste se potporni medijumi(npr.agar gel)pri čemu se razlikuje i pH pri kome se izvodi razdvajanje.
Fetalni hemoglobin(hemoglob.rezistentan na alkalije) razlikuje se od drugih hemoglob. prema reakciji sa bazama.Većina
hemoglob se brzo denturiše pri alkalnom pH ,zatim se taloži dodavnjem amonijum-sulfata do 40% zasićenja.
Fetalni hemoglob.ostaje u rastvoru.
Pre denturacije svi hemoglob.se prevode u cijanmethemoglobin.
Vrednosti Hb F su obično manje od 1% i nikad nisu veće od 2% u odnosu na ukupan hemoglob.
Hemoglob.se u sputumu,urinu,fecesu(okultna krv) nalazi u veoma malim količinama.
Izraz ,,okultan” se koristi da označi da su količine krvi i suviše male da bi bile uočljive golim okom.
U ovom slučaju dokazivanje hemoglob.zasniva se na činjenici da su hemijski proteini peroksidaze,
koji katalizuju redukciju vodonik-peroksida do vode,pri čemu reakcija iziskuje donor vodonika.
*PATOLOŠKI HEMOGLOBIN
Postoje dva tipa naslednih poremećaja koji su vezani za sintegu globina
1.Hemoglobinopatije,koje su posledica strukturnog poremećaja jednog od globinskih lanaca i
2.Talasemije,kod kojih je deficitarno stvaranje alfa i beta lanaca.
Strukturni poremećaj hemoglob.može da se javi usled:
1.supstitucije neke aminokiseline
2.izostavljanja jedne ili više aminokiselina
3.uvođenje nove aminokiseline u jedan od peptidnih lanaca.
Ove promene izazivaju različite funkcionalne poremećaje,menjaju se rastvorljivost i stabilnost,
kapacitet za prenošenje O2 u krvi i brzina stvaranja Hb.
Promena rastvorljivosti dovodi do hemoglobinopatije,koja je poznata kao oboljenje srpastih ćelija,javlja se od 2-6 meseca zivota.
Hemoglobinopatije mogu da se otkriju upoređivanjem patološkog hemoglob. sa Hb-A.i to na osnovu
1.promene elektroforetske pokretljivosti
2.brzine denaturacije u prisustvu alkalija
3.promene u disocijacinoj krivoj za kiseonik
4.promena u sstrukturi peptidnog lanca
Talasemije su grupa naslednih anemija,posledica su nedovoljnog stvaranja alfa ili beta lanaca.
Talasemija major se javlja kod homozigota,talasemija minor kod heterozigota.,ovi nazivi označavaju težinu kliničkog poremećaja.
Talasemija minor je praćena hipohromijom,mikrocitnim eritrocitima,ponekad umerenom anemijom i povećanim
br.eritrocita u perifernoj krvi.
Talasemiju major karakterišu teška anemija,hipohromija,znakovi povećane hemolize i regeneracije,uvećanje jetre i slezine.
Dijagnoza talasemije se postavlja kombinacijom hematoloških i kliničkih znakova,a potvrđuje se elektroforezom hemoglob.i
alkalnom denaturacijom.
*Patološki derivati hemoglobina
Derivati nastaju usled povećanog izlaganja toksični hemijskim agensima .
-Methemoglobin je oksidovani hemoglobin koji se razlikuje od oksihemoglobina.
Methemoglobinemija može biti genetska ili stečena,stečena je mnogo češća.
Ako se količine methemoglobina povećaju dolazi do oštećenja ćelija prelaženjem methemoglobina u krv i izlučivanjem putem urina,
ukoliko u krvi ima više od 20g/L methemoglobina javlja se cijanoza.
-Sulfohemoglobin,je redukovan hemoglob. koji je kombinovan sa vodonik-sulfatom.Obično se javlja pod dejstvom nitrata i preparata
ugljenog katrana.Sulfhemoglobin i methemoglobin se uglavnom sreću kod istog pacijenta.Sulfeoglob. ne prenosi kiseonik.
-Karboksihemoglobin,ugljen-monoksid se vezuje na isto mesto na hemoglobinu kao i kiseonik.Koncentracije iznad 40% mogu biti fatalne.
-Hematin,,ovo jedinjenje je kompleks Fe3 sa protoporfirinom bez proteina i izlazi iz eritrocita kod pacijenata sa methemoglobinemijom
ili se javlja nakon intravaskularne hemolize.
U plazmi se nalazi hematin koji se kombinuje sa albuminom=metalbumin,usled čega plazma poprima smeđu boju.
Metalbuminemija se javlja kod teške malarije,teške perinciozne anemije,hemolitične anemije,akutne hepatične nekroze
i trovanja olovom.

*Hemoglobinemija i hemoglobinurija
Do hemoglobinemije ili pojave slobodnog hemoglobina u plazmi dolazi usled brzog razaranja povećanog broja eritrocita .
Ovakvo stanje prate anemija,retikulocitoza i povećani bilirubin u serumu kao i pojava methemoglobinemije.
Ako se koncentracija hemoglobina kreće od 900-1500mg/L dolazi do pojave hemoglobinurije.
Hemoglobinemija i hemoglobinurija mogu da se jave kao posledica teške hemolitične anemije.
Do ovog stanja mogu da dovedu:bakterije,protozoe,hemijski agensi,biljni otrovi,životinjski i endogeni otrov itd.