ПРЕДМЕТ: ДРУШТВО У КОНФЛИКТУ

ТЕМА:ИЗГРАДЊА СЕКУЛАРНЕ ДРЖАВЕ У XIX И XX ВЕКУ И

ЊЕН УТИЦАЈ НА СТВАРАЊЕ СРПСКОГ КУЛТУРНОГ
ИДЕНТИТЕТ

ПРОФЕСОР: СТУДЕНТ:
ПРОФ. ДР МИЛЕ ДРАГАНОВИЋ БОЈАНА ТАТОВИЋ БОЈОВИЋ
БР ИНДЕКСА :3062/21
GOVORIĆEMO O......
У овом раду бавићемо се изградњом секуларне државе у
XIX и XX веку и њеном утицају на стварање српског
идентитета. У првом делу овог рада биће речи о појму и
значењу секуларизације, други део ће говорити о утицају
секуларне државе на стварање Српског културног
идентитета, трећи део односиће се на Први и Други
српски устанак, четврти део ће садржати однос државе и
цркве у XX веку и последњи део се односи на извођење
закључака и предлоге мера за изградњу и очување
културног идентитета.
ПОЈАМ СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ

„Зa однос између државе и религије, у којем је односу религија у потпуности одвојена
од јавне власти и представља приватну ствар појединца, најчешће се користи реч
секуларизација (чији је корен у речи saeculum, што је првобитно значило људско доба
– век, што у време цара Августа добија значење светског времена, а касније нечега
што се односи на профани живот, нечега што нема везе са вером, него је супротно
вери). Поред појма секуларизације, употребљава се и појам лаицизам и лаицизација,
која у основи значи такође одвајање вере од државе, а посебно одвајање школе од
Цркве и клера. „ (Јевтић, 1994: 180)
УТИЦАЈ СЕКУЛАРНЕ ДРЖАВЕ НА СТВАРАЊЕ СРПСКОГ КУЛТУРНОГ
ИДЕНТИТЕТА

Национални идентитет је утемељен у заједничком језику, у историји и култури и

представља интегритет једног народа као си­стем његовог општег самоодржања. У
формирању националног идентитета учествују различити агенси :породица, и школа, и
група вршњака, политичке организације, верске установе, средства масовних
комуникација.
Културни идентитет означва припрадност одређеној групи, традицију као предање,
социјалну интеграцију, као и образовне установе, односи се на националност, етничку
припадност, друштвену класу или неку одређену друштвену групу која има своју
културу.
Утицај секуларне државе на стварање српског
културног идентитета
Један од исхода секуларизма је криза иден­титета. Савремене друштвене промене означавају очито
трансформацију разних идентитета; индивидуалног, колективног, националног, верског, политич­ког.
Један од пресудних фактора који обележавају ситуацију у Србији и који спутава успостављање
поретка потребног једном друштву које је стабилно представља дисконтинуитет њене националне
државе и културе. Друштво у ком се Србија раније налазила, у оквиру Југославије али и друштво у
Србији било је под влашћу комунистичке догме. Државна модернизација се спроводила уз очување
етничких различитости. Међутим, разлике су на плану свакодневнице али и на културном плану
биле потиснуте, осим фоклорних игара, при демонстрирању идеологије братства и јединства,
културна традицији је изчезавала. У Србији је долазило до комешања проблематичних
менталитета, што се посебно уочило у односу на борбу за власт,а у свему овоме највише су
настрадали обични људи који су свакако хтели друштвено уређење које није било у изгледу.
VRSTE SUPERVIZIJE

• U zavisnosti od toga da li u određenoj organizaciji postoji radno mesto namenjeno za

supervizora ili se za obavljanje supervizije angažuju spoljašnji saradnici, supervizija se
deli na: internu i eksternu superviziju. Pored ove dve vrste supervizije, postoje još i
individualna, grupna, timska i diadna supervizija.
INTERNA SUPERVIZIJA/INTERVIZIJA

• Intervizija je metod učenja u kojoj niko one preuzima stalnu ulogu supervizora. Оvu vrstu supervizije obavlja
neko ko je zaposlen u samoj organizaciji. Internu superviziju mogu uzajamno obavljati i sami neposredni pružaoci
usluge. Suština intervizijske podrške se ogleda u brzoj, ekonomnijoj razmeni i povratnoj informaciji koju jedno
drugom daju neposredni pružaoci usluge. U interviziji se neguje uzajamnost, razmena neposredno nakon
dogažaja, ikrenost, zajedničko iskustvo, kolegijalnost.
• Neke od prednosti intervizije su to što se rad odvija u malog grupi profesionalaca, pa ju je vrlo lako organizovati u
okruženju gde radnici žele da govore o pitanjima koja ima predstavljaju teškoće u radu; članovi intervizije su
izjednačeni po statusu, znanju i iskustvu, a obično obavljaju i slične zadatke; ulogu uspervizora naimenično
preuzimaju svi članovi intervizijske grupe; na interviziji se raspravlja o pitanima koja se tiču problema na poslu
ne o onima koji proizilaze iz prvatnog života; intervizija daje mogućnost članovima da uče ne samo iz svojih
iskustava, već i iz iskustava svojih kolega; uz pomoć intervizije, takođe, razvija se i odgovornost stručnih radnika.
EKSTERNA SUPERVIZIJA

Eksterna supervizija je vrsta supervizije u kojoj proces vodi stručnjak koji nije zaposlen u
određenoj organizaciji, čime se postiže največi stepen nezavisnosti i neutralnosti
supervizora, što doprinosti ostvarivanju drugih uslova supervizijskog procesa, kao što su
poverenje, ravnopravnost, intimnost. Eksterna supervizija, sa druge strane, može biti skupa,
ili je nije jednostavno organizovati u intenzivnijem ritmu koji je često potreban.Ova vrsta se
supervizije se može kombinovati sa internom. Veoma bitan faktor u izboru vrste supervizije
je i veličina organizacije, odnosno broj supervizijskih radnika i kompleksnost organizacije
rada.
INDIVIDUALNA SUPERVIZIJA

• Individualna supervizija predstavlja odnos između supervizora i pojedinca, dakle, jednog

stručnjaka – supervizanta. Preporučena je najviše studentima na praksi, pripravnicima ili
stučnjacima koji se uvode u posao na novom stručnom području. Predstavlja produbljen i
razumevajući odnos koji se uspostavlja između supervitora i supervizanta, može biti uzor
za odnos između socijalnog radnika i korisnika u radu sa pojednicem. Susreti u
individualnog superviziji se po pravilu odvijaju dva puta nedeljno, na svake dve nedelje
GRUPNA SUPERVIZIJA

• Grupna supervizija je najčešća vrsta supervizije u praksi. Supervizijske grupe su obično

manje, pa na ovaj način svaki supervizant u procesu dobija dovoljno pažnje koja mu je
neophodna za učenje. Pravila koja važe za grupni rad. Takože važe i za grupnu
superviziju, da supervizor pronađe ravnotežu u odnosu na to koliko pažnje će posvećivati
pojedinačnim članovima grupe a koliko grupi u celosti. U grupnoj superviziji svaki član
zapravo uči od svih koji u grupi sarađuju, prepoznaju uzroke svojih ponašanja u
ponašanju kolega, identifikuju se sa njihovim problemima i dilemama i onda zajednički
traže rešenja uz pomoć supervizora.
 TIMSKA SUPERVIZIJA

• Timska supervizija je vrsta supervizije koja se od grupne supervizije razlikuje po tome što
su njeni članovi tesno povezani, već sarađuju i imaju profilisane međusobne odnose.
Uzimaju se u obzir sve karakteristike tiskog rada i podela uloga u jednom timu, kao i
činjenica da je supervizija potrebna svim članovima pojedinačno kao i timu.
• U timskoj superviziji su članovi grupe međusobno tesno povezani u obavljanju radnih
zadataka i u supervizijskom procesu učenja razrešavaju pitanja povezana sa njihovim
funkcionisanjem u zajedničkom radu. Traže odgovore na pitanja o karakreteistikama
međusobnih odnosa i o problemima koji im otežavaju rad. (Kolbot,1994).
DIADNA SUPERVIZIJA

• Diadna supervizija je vrsta supervizije koju stručnjaci, dva stručnjaka, međusobno

obezbeđuju jedan drugom. Ovi susreti su redovni i menjaju uloge supervizora i
supervizanta. Svaki od njih priprema gradima i daje drugom povratnu rekaciju. Ne
moraju biti na istom nivou što se tiče znanja i iskustva. Diadna supervizija je dosta slična
interviziji koja se odvija u paru, ali se razikuju po tome što u interviziji važi pravilo da
stručnjaci moraju biti izjednačeni u pogledu statusa, znanja i iskustva, što u dijadnoj
superviziji ne važi.
FUNKCIJE SUPERVIZIJE

• Tri funkcije, koje čine suštinu itegrativnog modela supervizije su: administrativna, edukativno - razvojna i
podržavajuća.
ADMINISTRATIVNA FUNKCIJA SUPERVIZIJE:
• Adminstrativna funkcija u superviziji ima cilj da obezbedi kvalitetno pružanje usluga i očuvanje kao i
razvijanje profesionalnih standarda službe. Ima kao cilj pomoć stručnim radnicima da usaglase svoju
profesionalnu ulogu sa profesionalnim standardima i adekvatno korićenje resursa socijalne zaštite i resursa
lokalne zajednice. Ova funkcija obuhvata elemente menadžmenta, praćenja i nadgledanja, evaluacije i
uvođenja one prakse koja je najbolja u proces rada.Ova funckcija se ralizuje kroz obuhvatanje razvijanja i
održavanja kulture rada koja pomaže superviziranim stručnim radnicima da budu proaktivni, kreativni, kao
i lično odgovorni. Cilj ove funkcije je uvećanje efektivnosti, efikasnosti i kompetencije stručnih radnika.
 EDUKATIVNO – RAZVOJNA FUNKCIJA
SUPERVIZIJE

• Edukativno – razvojna funkcija supervizije je funkcija u kojoj se rast i razvoj znanja i veština
stručnih radnika posebno ohrabruju i podstiču, a supervizor razvija kulturu kontinuiranog
učenja i usavršavanja. Ono što je veoma bitna komponenta ove funkcije je potrekpljivanje
ponašanja baziranog na učenju i razvoju samosvesti. Ovakvo ponašanje je u pozitivnoj
korelaciji sa dostižnim ličnim i profesionalnim ciljevima i uverenjima,kao i snagom i
potrebom za učenjem kod superviziranih stručnih radnika.Krot realizaciju edukativno -
razvojne funkcije stručni radnici uče iz sopstvenih iskustava, tragaju za sopstvenim rešenjima
problema i time bivaju sve samostalniji profesionalno. U ovoj funkciji, uloga supervizora je i
da prenosi sopstveno znanje i veštine na stručne radnike kroz iskustvene razmene i učenje
PODRŽAVAJUĆA FUNKCIJA SUPERVIZIJE

• U radu sa ljudima, činjenica je da stručni radnici nekada i na ličnom nivou osećaju

posledice neposrednog angažovanja na različitnim, kompleksnim problemima korisnika i
u ovom slučaju je podrška supervizija dragocena. Supervizori kroz ovu funkciju,
podržavaju stručne radnike da razumeju kako da usmere rad sa korisnicima i da ga
sprovode konstruktivno, kroz otovoreno prepoznavanje i izražavanje sopstvenih potreba.
Takođe, kroz realizaciju ove funkcije integrišu se lični i profesionalni razvoj stručnih
radnika,i razvija se sposopnost samopreispitivanja sopstvene prakse koja se još naziva i
samosupervizija
ODNOS SUPERVIZIJE I NADZORA

• Integrativni model podrazumeva praćenje radnog procesa, pa je dobro istaći razlika između supervizije i
drugih vidova praćenja u sistemu socijalne zaštite kod nas. Razliku vidimo u ciljevima koji se različitim
vrstama praćenja postižu. Ta razlika se vidi ukoliko uporedimo definiciju supervizije sa određenjima nadzora.
• Nadzor je normativno uređen postupak eksterne kontrole rada ustanova u području socijalne i porodično -
pravne zaštite. Nadzor se sprovodi periodično, u skladu sa planom rada resornog ministarstva, ili
neplanirano, usled specifičnih razloga. Cilj nadzora je da unapredi stručni rad ustanova, ukaže na
nepravilnosti u stručnom radu i preduzme sve potrebne mere kako bi se prava korisnika ostvarivala u skladu
sa zakonima i načelima profesionalnog rada. Akcenat je na zadovoljavanju potreba korisnika na način koji je
propisan zakonom, što je veoma izraženo u izricanju naloga i mera, koji mogu biti ishod sprovedenog
nadzora i inspekcije. Nadzor vrši grupa profesionalaca, koja je unapred utvrdila metodologiju rada.
• U socijalnoj zaštiti postoji inspekcijski nadzor i nadzor nad stručnim radom ustanova socijalne zaštite,
u skladu sa zakonom.
• Ono što je zajedničko superviziji i nadzoru je krajnji cilj koji je dobrobit korisnika. Ono što ih
razlikuje je to što su im način realizacije kao i primenjena metodologija različiti. Zajedničko im je zo
što se baziraju na korisniku i na sadržaju rada zasnovanom na zakonu i organizaciji rada. Sa druge
strane, supervizija svojim funkcijama (administrativnoj, podržavajućoj i razvojno – edukativnoj)
tokom kontinuiranog procesa doprinosi stručnim radnicima da ostvare svoje stručne zadatke na
kvalitetan i efikasan način, dok nadzor ove iste ciljeve postiže sa povremenom kontrolom, izricanjem
mera u vidu naloga i upozorenja kada utvrde nepravilnosti. Može se reći da supervizija ima procesnu
dimenziju, koju nadzor ne obezbeđuje stručnim radnicima.
ZAKLJUČAK

• Možemo zaključiti da je supervizija u Srbiji u jednoj veoma razvojnoj i izazovnoj fazi. Njen
napredak se ogleda u tome što je sve više prisutna u stručnoj javnosti, u broju obučenih
supervizora i u uključivanju sadržaja iz supervizije u nastavne programe visokoškolskih ustanova.
• Dosadašnje iskustvo supervizije u socijalnom radu u Srbiji, pored svih izazova i teškoća na koje
je ukazalo, predstavlja veoma koristan izvor znanja i učenja za unapređenje i razvoj novih modela
supervizijske prakse. Smatram da je supervizija u Srbiji, odnosno u socijalnoj zaštiti u Srbiji, više
nego dragocena, i da njen dalji razvoj zahteva sistemski pristup i zajednički angažman svih
relevantnih aktera kako bi se supervizija uspostavila kao jedan održivi mehanizam podrške svim
stručnim radnicima, korisnicima i celokupnom sistemu socijalne zaštite.
Hvala na pažnji!