Јозеф Стиглиц: Како је ММФ уништавао државе!

ММФ у 4 кратка и прецизна корака уништава државе,

извлачећи из њих капитал, контролишући Владе ових
земаља, и изазивајући социјалне немире у њима.
Текст у оригиналу на енглеском језику:
Joseph Stiglitz: „IMF’s four steps to damnation“, април
2001.)
ili na sajtu:
http://www.johnm.multiline.com.au/cv11.htm
ПРВИ, ПРЕЛИМИНАРНИ КОРАК

Прво се сними и детаљно анализира

привредно и кадровско стање сваке државе,
која затражи финансијску помоћ за свој развој
или опстанак.
Након тога, Светска банка за обнову и развој
влади дотичне земље уручује истоветан
типизирани програм који садржи четири
обавезна корака.
 ПРВИ КОРАК: ПРИВАТИЗАЦИЈА

Прво што влада земље-жртве треба неодложно да

спроведе је приватизација, а посебно великих јавних и
кључних индустријских подузећа која чине кичму
привреде једне земље.

Уместо да се аргументовано успротиве захтеву за хитну

продају јавних подузећа, многи су политичари пожурили
да спроведу радосну (рас)продају електропривреде,
нафтне индустрије и водопривреде као својеврсни
императив.
Да би ућуткали трезвене критичаре таквог
непромишљеног поступка који има тешке и
далекосежне последице, они се позивају на
императивне захтеве Светске банке за
обнову и развој.
„Можете видети како им се разогаче очи на
могућност добијања провизије ако се у
процени вредности имовине великих јавних
и кључних индустријских предузећа скине
која милијарда или бар неколико стотина
милиона долара“ – каже професор Стиглиц.
 ДРУГИ КОРАК: ЛИБЕРАЛИЗАЦИЈА

Након кампањски спроведене приватизације

обавезно следи доношење законске регулативе о
либерализацији тржишног капитала.
Тај потез, теоријски посматрано, омогућује
инвестицијском капиталу несметан улазак и излазак из
земље. При томе, како показује искуство, у „земљу-
жртву“, улази релативно мало капитала, а кудикамо
највећи део расположивог капитала на „законит“ начин
несметано излази из земље.
Тај процес извлачења капитала је у економији
познат под именом „круг врућег новца“.

Новац или, тачније речено пљачкашки

капитал улази у „земљу-жртву“ првенствено
ради шпекулација некретнинама и валутом, а
затим попут плашљиве дивљачи, бежи главом
без обзира већ на први знак надолазећих
невоља које би могле било како угрозити
његову сигурност.
У том паничном бегу капитала, државне резерве
могу да „пресуше“ за само неколико дана.
ДРУГИ КОРАК: ЛИБЕРАЛИЗАЦИЈА
- наставак
Након таквог вешто инсценираног бега капитала,
ММФ обавезно тражи од владе „земље-жртве“ да одмах
драстично повећа каматне стопе на 30, 50 или чак 80%
како би велике светске шпекуланте привукла на
поврат исисаног државног капитала.

„Резултат таквог потеза владе, која најчешће нема другог

излаза, је предвидљив“ – каже професор Стиглиц.
Астрономске каматне стопе, свакако, брзо привуку одбегли
капитал, док с друге стране оне системски разарају
индустријску производњу и дефинитивно исушују
националну ризницу „земље-жртве“.
 ТРЕЋИ КОРАК: ТРЖИШНО ОДРЕЂИВАЊЕ ЦЕНА

Тада ММФ „земљу-жртву“ која је на издисају

хладнокрвно увлачи у трећи корак – такозвано
„тржишно одређивање цена“. То је леп израз за
драматично подизање цена хране, енергената, воде и
осталих комуналних услуга.
То, наравно, не значи и подизање цена рада (плата и
осталих накнада по основу рада) и пензија. Тиме се, у
првом реду, драстично руши већ ионако низак животни
стандард становништва те осетно подижу пословни
трошкови у већ веома посусталој привреди.
Убрзо након тога, према већ добро уиграном
сценарију, следи и завршни четврти корак.
 ЧЕТВРТИ КОРАК: ММФ-ОФ ПРОТЕСТ

Тим протестом је „земља-жртва“ дословце бачена

„на колена“ и „de facto“ се налази пред извеснијим
привредним и економским уништењем.
У тим драматичним околностима, ММФ из ње
злочиначком хладнокрвношћу извлачи и последње капи
крви. Програмирано појачава „ватру“ и подиже
социјалну температуру док напокон „цели котао не
експлодира“.
Тиме је отворено и само предворје пакла.
 ЧЕТВРТИ КОРАК: ММФ-ОФ ПРОТЕСТ -
наставак
Еклатантан пример за то је Индонезија 1998. којој је
ММФ безобзирно укинуо субвенције за храну и гориво за
сиромашно становништво, након чега су широм земље
букнули жестоки протести и немири.
У том погледу је, такође, поучан пример Боливије у којој
су прошле године избили велики немири због драстичног
повећања цене воде. Вешто програмирани и прецизно
темпирани ММФ-ови протести, као својеврстан знак узбуне,
узрокују нови масовни бег капитала из „земље-жртве“, а
неретко доводе и до стечаја владе у тој земљи.
 ЧЕТВРТИ КОРАК: ММФ-ОФ ПРОТЕСТ -
наставак
Такав, све изразитији привредни пожар и колапс има и
своју светлу страну, наравно, само за безобзирне стране
власнике капитала. У таквој безизлазној ситуацији они могу
по смешним и симболичним ценама откупити преосталу
имовину „земље-жртве“ у паничној распродаји.
По том перфидном обрасцу већ је у последњим
деценијама у земљама Трећег света створено много земаља-
губитница. При томе су једини победници увек биле моћне
западне банке које у бездушном лову за капиталом не презају
ни пред чим.
 Prema profesoru Stiglitzu u planovima MMF-a i
Svetske banke za obnovu i razvoj najviše zabrinjavaju
dve bitne stvari:
1. Da se planovi stvaraju u tajnosti i da ih uvek vodi
apsolutistička ideologija kojoj je strana svaka humanost i
altruizam. Uz to, oni nikada nisu otvoreni za stručnu
raspravu i primedbe te su tako razrađeni da programirano
urušavaju demokratiju u zemlji koja ih nekritički primenjuje.
2. Da nisu uspešni!
Postoji li zemlja koja je izbegla ovakvu nesretnu sudbinu?
„Da“ – kaže profesor Stiglitz: „Bocvana!“ Njihov trik?
„Odlučno su rekli menadžerima MMF-a i Svetske banke: Go
home! Ako je to moćnim predstavnicima svetskog kapitala
mogla reći Bocvana, zar to isto nebi mogla i neka druga
država pre nego bude kasno?