NOVOSADSKA ZADOVOLJSTVA

Ivica Milarić

Uvod - Dobrodošli, radoznali prijatelji

Sranje, jebeš dramsku tenziju i iščekivanje - preseći ću stvari odmah na početku.

Ja sam mrtav. Ta-daaa!

Zadovoljni?

Naravno da niste; svaki odgovor postavlja hiljade novih pitanja. Hiljade na hiljade i

hiljade novih hiljada, bla, bla, bla. Ali, kao što novinari i druge intelektualno-umišljene

drkadžije veoma dobro znaju, postoji samo 5 bitnih pitanja. Pod 5, mislim 3.

Ko?

Kako?

Zašto?

Aha, to su ta. Jebem ga, sada moram da odgovorim na njih.

Ko? Ko sam ja?

Osim što sam mrtav, pošto smo to utvrdili na početku.

Pa, ja sam narator, naravno!

Kako? Kako sam postao narator, pitate se vi sa ustima otvorenim usled ovog šoka i

neočekivanog obrta!

Avaj, tu se stvari neznatno komplikuju. Dozvolite da naslikam sliku: umesto četkica i

boja, koristiću svoje reči; umesto platna koristiću vaš mozak.

Obala Dunava krajem januara. Zora rudi i osvetljava moje mrtvo telo dok ga svetlosmeđi

talasi nežno lickaju u plićaku. Nejaki led koji raste iz peska okružuje moju glavu kao

stakleni oreol. Ostatak mog tela leži u hladnoj vodi.

Nadam se da cenite ovu veoma dirljivu scenu i to ne kažem samo zato što sam u pitanju

ja.

Umro sam na tom slikovitom mestu; umro sam kao stari pas, usamljen i bez značaja.

Ne želim da prepričavam kakav sam život vodio, čak ni da ulazim u onu ključnu

posmrtnu dilemu da li sam bio dobar čovek ili samo čovek. Iskreno, i sam sam malo

nesiguran kako to zaista funkcioniše; ako su neki davno preminuli ljudi sa bradama i

sandalama bili u pravu, tu procenu ću uskoro i sam čuti.

Sranje, možda sam bio ratni zločinac koji je krvavih očiju slao civile u jarak, možda

pravo srculence od čoveka, a možda neko kao vi - nebitan šmokljan. Sada je sve isto i

ništa bitno. Kako je to rekao neko pametniji od mene: dobra stvar u vezi smrti jeste da je

veliki izjednačavalac.

Pored toga, moram da primetim još neke stvari iz prve ruke.

Prvo, umiranje je užasno bolno. Moje telo se borilo za svaki sekund života kao sumanuto,

čak i kada je moj um preklinjao da odustane i prepusti se praznini. Samrtni ropac nije

došao ni nanosekundu prerano. Unutar tih nekoliko minuta, uspeo sam da vidim svetove

u svetovima pune isključivo čiste, beskrajne agonije; zbog toga sada nisam zabrinut - ako
postoji pakao, teško može biti gori od samog čina umiranja. Konačno, moji mišići, žlezde

i, najvažnije, jebeni autonomni nervni sistem bacili su peškir u ring, a moja moždana

aktivnost dobila zeleno svetlo da pritisne OFF dugme.

Umro sam, samo tako. Nije bilo bele svetlosti, nije bilo predivnog vrta prepunog

voljenih, što mi je posebno drago: nikada nisam imao previše ''voljenih'', a jebeno mrzim

cveće na koje sam alergičan. Znam, doduše, da to ne bi bio problem, budući da više

nisam imao nos, ali treba biti dosledan. Ništa ne bi bilo gore od koktel prijema u nekoj

nebeskoj bašti dok me čekaju razne pokojne budale.

Umesto tih utešnih laži, kojim su povratnici iz kliničke smrti posipali traumatizovanu

rodbinu, desilo se upravo ono što svako do nas instiktivno zna da dolazi.

Jebeno, apsolutno ništa.

Samo tako lebdiš, sediš, vibriraš, ili koji kurac već radiš ka­da nemaš telo; panika

zamenjuje cinizam koji ponovo zamenjuje paniku. Nakon toga slede očaj i strah, što me

dovodi do poslednjeg pitanja: zašto.

Zašto sam ja tu?

Zagrobni život, ako mogu tako da ga nazovem, očigledno postoji. Ja sam i dalje u nekom

postojanju, iako ne TU, ako znate šta hoću da kažem. Moj mozak je de fakto mrtav, ali

moja, nazovimo je - esencija ili duša, ako volite da visite u religioznim institucijama, nije

nestala u ništavilu.

Gromoglasan bariton, međutim, nije zazvonio moćno u mojim metafizičkim ušima. Niti

su se pojavila anđeoska vrata, sedamdeset devica, Bardo, Raj, Pakao, Čistiliše, Večna

lovišta... Bio sam sam.

Ali, budući da sam bio, to jest jesam dosta dovitljiv jaran, nije mi trebalo puno da

skapiram u čemu je štos.

Moja duša je i dalje čvrsto ukotvljena u ovom svetu živih; svetu čiji deo više definitivno

nisam bio. Moram da se prepustim da bih mogao da nastavim dalje. Možda.

Iako sam bio mrtav, osećao sam da nisam stacionaran. Mogao sam da se krećem, a

prepreke kao što su zidovi i vrata bile su problemi samo za one s pulsom.

Nažalost ili na sreću, nemam voljene koje bih želeo da progonim u snovima i šapućem da

mi dozvole da idem, kao i da ih uveravam da nastave sa svojim životima. Svi će

"nastaviti" sa svojim životima veoma lako i bez moje nesebične direkcije.

Zato se neću opraštati sa konkretnim ljudima, već sa mestom, jednim jedinim mestom na

kom je cvet mog života pro­bio površinu, rascvetao se i napokon osušio.

Tražim jedan dan da se oprostim sa ovim gradom, jebenim Novim Sadom. Želim da

osetim njegove parkove, ukvarene pukotine, propale snove, ljubavi i ambicije poslednji

put. Drugim rečima: sveopšti haos ljudskih života; još jedan krug po gradu u kom sam se

rodio i crk’o.

Tražim i dobijam.

Hajde sada da se malo, ali kvalitetno zabavimo!

Rekao bih da je vreme za novosadska zadovoljstva.

 Put Džidže

Nekada je bilo lakše; gandža se prodavala u centru, tačnije u mračnom kutku pored

Katedrale poznatom kao porta.

Danas je tamo užasno ružna fontana, a jarka svetla i panduri počistili su hobi-dilere.

Većina je odustala, neki su pali; drugi nisu bili dovoljno visoko da bi mogli da padnu.

Ova laka droga, ''predvorje heroina'' u bapskim glavama, nije nestala. Na kraju, ipak je to

savršena psihoaktivna supstanca.

Sranje, ne samo da nije nestala - sve više se pušilo, a manje prodavalo. Niste morali da

imate NBA diplomu da biste shvatili poslovne mogućnosti.

Zato su Marko i Darko sedeli u kolima, smrzavajući se kao pičke. Napolju, mrkla noć i

obod Klise. Ako ste mislili da su glavne ulice Klise jadne, niste imali pojma. Kuća ispred

koje su bili parkirani delovala je kao nešto preostalo od šestoaprilskog bombardovanja.

Smrdelo je na svinje, uz blagu notu urinskog zadaha.

Obojica su se osećala kao govna, ali niko nije hteo to da kaže. Bila je to jedna od onih

situacija kao kada u isto vreme i želiš i ne želiš da izdrkaš; trulo, prosto trulo. Ipak,

skupili su muda i ostali u smradu.

Čekali su četiri sata. Čekali su da kupe domaću marihuanu.

Njih dvojica nisu bili, što bismo rekli, pravi dileri, ali su ipak muvali. Ranije je šema bila

jednostavna: nazovu Slepog, on pita koliko, oni plate i pokupe. Obojica su kao nešto
studirala, tako da nije bio problem utopiti za trećinu, jebi ga, nekada i polovinu nabavne

cene. Dokoni studentski ološ je voleo da purnja.

Na njihovu žalost, ovaj fin, ugodan poslovni odnos prekinula je kratka SMS poruka.

"Ja u CG, upao u sranja. Probajte čika Laleta ako 'oćete šit.''

I to je bilo to, pored broja telefona.

Darko i Marko su čuli za Laleta; Slepi je pričao o njemu kada bi popio dovoljno.

A i bile su to priče za anale, bez zajebavanja. Lale je bio poreklom iz okoline Knina, s

nejakih devetnaest leta kada je počela žureza devedesete. Neki kažu da je imao jebačkih

problema i pre rata, ali to nije bitno; iz rata je došao na traktoru, bez oka, vrišteći na

graničnom prelazu kako će jebati Miru u dupe zato što je prodala Krajinu. Naravno,

doselio se pravo u NS.

Šljakao je kao nešto, pokušao da uđe u neke ekipe, ali niko - ni direktori ni gazde - niko

normalan nije želeo takvu budalu u blizini. Kosovo je overio, ali su ga i paravojni drugari

ubrzo odjebali. Laleta su zvali ''čika'', ali nije imao ni četrdeset godina; jebem mu, to već

dosta govori.

Ko zna kako se Slepi spetljao sa njim. Važno je da je Lale, ogorčen zbog svih poduhvata,

rekao sebi: vreme je da se vratiš zemljici-crnici, pa je počeo da gaji džidžu.

Uprkos razumu, instinktu i onom izrazito prepoznatljivom osećaju u mudima i zubima,

ova dva klipana su ga nazvala, raspitujući se za njegov šit. Čika Lale je rekao: dođite u

utorak u 4 ujutro. To je trebalo nešto da im kaže, ali debili su, ipak, otišli. Halavost je,

narode, zajebana stvar, ali to znate i sami.

Doduše, nešto im moram priznati, iako su studentske pičke i sve, zagrizli su to toplo,

mekano govno, ali ga nisu ispljunuli, već su nastavili da hasaju kao pravi partizani.
U 4:02, izašli su iz kola i zvonili čika Laletu. Razjebano zvonce proizvelo je zvuk sličan

zapomaganju umiruće mačke.

Lale im je otvorio, nasmejan kao budala. Oh, i bio je sasvim go, ako ne računamo vunene

čarape i gumene kaljače na nogama.

- Stigl', momci? Aj, ulaz', ulaz'! - okrenuo im je dlakavo dupe i krenuo ka kući.

Heh, to ih je zakucalo kao zlatni šut, ali su naši jarani, nakon što su izmenili kratak ali

veoma očajan pogled, pošli za njegovim guzovima.

Unutra - teško je naći reči koje daju pravi opis situacije.

Nameštaj - kasni 19. vek. Razbacane novine, prazne boce svih napitaka poznatih čoveku.

Prazni okviri, rastavljeni pištolji i nekakve kubure; noževi zabijeni u sto; ne samo da je

čekao novu invaziju Huna, Avara, Turaka i svih ostalih vekovnih dušmana - očekivao je

jebene vanzemaljce iz filma ''Dan nezavisnosti''. Vlaga je ljuštila poslednje slojeve

maltera na zidovima, slike svetaca, generala, predsednika i raskrečenih narodnih drolja

kitile su mnoge vertikalne površine; zombi od psa je žvakao nešto u uglu. Miris... ne, ne

vredi ni pokušavati.

Čika Lale je seo u fotelju, nameštenu ispred dva TV-a, oba upaljena, oba crno-bela.

- Pička vam mater da vam pička! Duše prodane, majka vam krv proklela! - proderao se

Lale u program; na jednom je išla reklama za deterdžent, a na drugom je Slavko Skener

lečio rak dobrodušnim domaćicama koje veruju u crnu magiju i njegove dijagnostičarske

veštine.

Marko i Darko ostali su pored vrata, a misli su im bile u vrtlogu loših proviđenja.

- Nego, momci moji, kaže mi Slepi da biste 'tel' da kupite malo mar'uane?
- Aha - odgovorio mu je Darko, koji je u tom momentu odlučio da preuzme ulogu

pregovarača - Da l’ imate nešto?

- Upf, ima, ima, kako nema! Nego, jeste vaz dvoj'ca buljaši? - pitao ih je i ustao iz svog

TV trona.

Obojica su odmahnuli glavama u prilično glupavom maniru. Usamljeno Laletovo oko ih

je netremice proučavalo.

- Dobro jee, dobro jeee... Inače, ne znam šta bi uradio da primate kurac. Jeb'no ne znam.

- Jok, gotivimo ribe - rekao je Marko, očigledno željan da uđe u ovaj ispunjavajući

razgovor.

- Kakve ribe tovite?

- Mislim, volimo devojke, žene. Pičku - razjasnio je Darko ovu intergeneracijsku sleng

dilemu.

- Pička, jašta. Nego, kol'ko bi vi uz'li?

- Pa, keta, to jest paketa... Recimo 20 za prvi put. Možda bolje 30.

- Kakvie paketa? Jel ovo pošta? Oć'te vi mar'uanu ili ne? Nemoj me zajebavat’ u mojoj

rođ’noj kući, bre!

Laletovo oko skakutalo je na veoma uznemiravajući način, spuštajući skenj naših junoša

na neviđeno niske razine.

- Je l’, bre, oklen vi znadete Slepog? Jest' vi nešto šurovali sa kerovima? Pol'cija i tako to,

a, mami vam ga steram?

- Kakvi bre, Lale, opusti se.

- Ko da se op'sti? Ja, ja da se op'stim?!

U ovom trenutku Marko i Darko bili su u govnima kao nikada ranije. Razumevanje da je

čika Lale, uprkos svim znakovima koji su ukazivali na taj podatak, očigledno bio stvarno

jebeno, totalno lud, pride i solidno agresivan, topilo se u njihovim mozgovima kao gorka

kockica šećera.

Marko je u sebi rekao da je vreme za očajničke mere.

Spustio je ruku u džep, a Laletovo oko se otvorilo kao Sauronovo. Tenzija je ispunila

sobu i postala gušća od pokvarenog euro-krema.

Ispred Laletovog anđeoskog, gelerima oblikovanog lica, raširila se novčanica od 100

evra.

- Mi bismo kupili marihuanu od vas. Koliko možemo da kupimo za ovo?

Eh, da su samo znali koliko su bili blizu totalnog sranja! Međutim, kada je Lale video

keš, situacija se okrenula los totales.

- Eh, to mi rec'te, momci moji! Davaj to vamo! - uzeo je novčanicu i nestao u susednoj

sobi.

Vratio se sa plastičnom ''metro'' kesom i polupunom bocom.

- Vol'm kada me ne jebavaju kao budalu, već kaže kak' stvari stoje. Vidim da ste vi

pošten' momci, a ne kao one druge pičke i lopovi. Da pop'jemo! - rekao je i povukao dug

cug.

Junoše su učinile isto, a destilovan sok šljive spalio im je grlo. Lale je uzeo bocu i gurnuo

im kesu u ruke.

- Živjeli vi men', pa da nastavim' sarađivat'! Ajde sad, moram da gledam emis'ju na

"Mostu"! - proderao se i izgurao ih nimalo lagano napolje.

Brava kapije škljocnula je nekoliko puta iza njih. Stajali su na ulici sa kesom, pitajući se

šta se to jebeno upravo desilo.

Ne želeći da testiraju Laletove brojne mentalne poremećaje, zaštekali su kesu u rezervni

točak i ekspeditivno napustili Klisu.

Kada su odmotali razne slojeve najlona u gajbi, pronašli su ogromu količinu gandže,

nekoliko puta veću od onoga što su normalno mogli da kupe za taj novac. Naučnim

testiranjem u vidu oksidacije utvrdili su da se radi o jebačkom kvalitetu, gotovo

nepoznatom kod proizvoda nastalih u našoj maloj, ponosnoj zemlji brdovitih seljaka.

Nepotrebno je naglasiti da su momci bili srećni do jaja.

Zašto je im je Lale dao toliko puno za toliko malo?

Kako je naučio da uzgaja tako odličnu vutragenju?

Ko to jebeno zna - bio je sasvim i totalno lud.

Bitno je da su Marko i Darko neočekivano naučili činje­nicu koju mudri Kinezi znaju

odavno. Kriza = mogućnost.

Da, pametni su ti Kinezi, ali jebeš mudrost kada i dalje imaju najmanje kurčeve na svetu.
 Frenki D. – biznismen

Kapljice znoja stvarale su se na Frenkijevom čelu, iako je vozio sa poluotvorenim

prozorom, a grejanje u kombiju bilo ugašeno. Put prema Zrenjaninu bio je propisno

prazan, ništa neobično za 4:45 ujutro.

Prva svetla njegovog grada, našeg malog sela Novog Sada, zatreperila su u daljini.

Njegovo srce zaigralo je u bržem ritmu; Frenki je verovao da će kraj njegovog putovanja

biti najbezbedniji. Naravno, nije bio u pravu, ali to ne treba da vas čudi - Frenki je bio

student, bez dubokog poznavanja kri­minalnih aktivnosti.

Bio je nervozan jer je prevozio pedesetak ukradenih LCD monitora. Nekoliko puta

pokušao je da se priseti kako je tačno završio u ovom vrelom sosu, ali je njegov

napregnuti um odbijao da napravi potrebne logičke veze.

Frenki je mogao da misli samo o ovom trenutku i kako da iz njega izađe neoštećen.

Ipak, stari Marfi je čuo njegove molitve i otvorio svoju veliku knjigu usranih pravila;

Fenki je primetio u daljini nešto veliko pored puta.

Nekoliko sekundi kasnije, objekat se transformisao u prevrnutog šerpaplavog "stojadina";

njegova karoserija bila je samlevena, a prednji deo kola se pušio kao odžak. Instinktivno,

poput vozača F1, Frenki je usporio. Nikakve misteriozne okolnosti, verovatno, nisu

dovele do nesreće; put je bio vlažan, a "stojadin" provereno govno. Dok je polako

prolazio pored krša, video je razmahane ruke unutar smrvljene kabine.

Šta učiniti, šta učiniti, šta učiniti??? - vrištalo je u njegovoj glavi. Bacio je pogled na

retrovizor; iza nije bilo nikoga.

Pljuvačka u Frenkijevom grlu postala je lopta samlevenog stakla; napuštao je prizor pri

brzini od 20 km/h, osvrćući se prema plavom kavezu i čoveku koji će uskoro eksplodirati.

Noga na papučici gasa želela je da pritisne jače, ali ju je nešto zadržalo. Milost, možda?

Spustio je kombi pored puta i stao. Drhtavom rukom je ukucao 92, 93 ili neku drugu 9 i

nešto kombinaciju na mobu, ali je zastao pre nego što je pritisnuo dugme sa zelenim

telefonom.

Bez ulepšavanja, Frenki se usrao kao grlica, ali je, takođe, veoma dobro znao šta mora da

učini.

Vidite, on je bio samo prosti student. Kao što dobro pretpostavljate, sledi njegova

minibiografija. Ne očajavajte, ispričaću je kao jebeni Džeri Sajnfeld; nećete ni osetiti sve

te reči a već ćemo biti u ovoj dramatičnoj sceni pored puta.

Jebeno mrzim studente.

Nisam sasvim siguran zašto.

Nije kao da postoji neka pravilnost ili određen tip ljudi koji u Srbiji bira visoko

obrazovanje. Sranje, to biraju svi klinci! Računam da će uskoro čak i čuvar pruge imati

diplomu BK univerziteta i to, najverovatnije, dramskih umetnosti. Ali kapiram ja decu,

kapiram isuviše dobro. Čak se i ja, prosti čovek ulice, razumem dovoljno u ekonomski

razvoj da kapiram koliko će diplome rusinskog jezika, istorije umetnosti, astronomije i

drugih krucijalnih akadamskih polja biti tražene na tržištu rada. Naravo, istoričari

umetnosti i drugi jadnici to znaju, ali ipak pokušavaju da pobegnu od sudbine koja će ih

trideset godina bacati sa jadnog na još jadniji posao.

Niko ne želi da bude dron. Svi smo mi posebni, tako jebeno posebni.
Svi ti napori, studiranje, produžavanje neradničke mladosti - sve je usmereno na bežanje

od te užasne, monotone stvarnosti koja čeka kao Predator u prašumi Južne Amerike.

Jebi ga, valjda joj neko i pobegne. Mnogi će se, ipak, probuditi jedno jutro kao

magacioneri u Merkatoru ili prodavačice na Spensu.

Frenki je bio drugačiji, pa ga neću klasifikovati zajedno sa tom grupom besposlenih

govnara. Taj mali je bio jebeni borac.

Dragan Simatović došao je na svet 23. februara 1983. Njegovi matorci bili su iz Aradca,

prijatnog sela pored Zrenjanina, ali su još ranih osamdesetih otišli u NS da šljakaju,

čitavu deceniju pre Velike zapadne seobe. Pronašli su lepu, povoljnu kućicu na Podbari, a

SFRJ je pronašla poslove za njihove srednje stručne spreme lako kao keks.

Nakon toga nije ostalo puno toga da se radi, osim da se jebu, fizički mislim. Ponuda TV

programa u to vreme bila je baš ograničena, pa je mali Dragan uskoro ispao iz mamine

vagine i zakoračio u vrli, novi svet. Bio je bistar momak, onako na lajavu stranu - znate

onaj tip deteta koji je uvek glavna atrakcija na porodičnim večerama kada ponosno

govori stvari tipa ''u picku matejinu'' itd.

Nove bate i seke nisu sledile Dragana, a njegovi matorci, i sami skromna seoska čeljad,

nisu uspeli da ga razmaze. Dobre stvari su se pisale za Dragančeta kada je pošao u

osnovnu školu.

Ali, ne lezi jebeni vraže, leto 1990. je označilo totalno superiška početak nezaboravne

decenije. Da stvari budu gore, Draganov ćale se sjebao na poslu - presa za lim ili tako

neko sranje - pa su ga poslali u invalidsku penziju.

Dovoljno je reći da Dragan nije pio "koka-kolu" svaki dan. Kao i većina iz njegove

generacije, vrlo brzo je naučio vrednost novca, a porodična situacija primorala ga je da

stvari uzme u svoje nejake ruke.

Da odmah razumete, ilegalne radnje nisu bile njegova stvar; nikada u životu ništa nije

ukrao niti učinio nešto što je smatrao za prevaru. Mnogi njegovi drugari, iz manje-više

istih razloga, počeli su da se sreću sa momcima u plavom ili plavomaskirnom, ali Dragan

nikada. Trgovina je bila taj duh koji je mu je najčistije govorio i čiji glas je kapirao.

Većina se odlučuje za životni poziv tek u trećoj deceniji. Dragan je već u prvoj znao da

želi da valja robu.

Počeo je sa klikerima i sličicama, pa polako prešao na sto sličnih sranja na koje su se

klinci palili. Nije bilo predmeta želje njegovih vršnjaka koji Dragan nije pretvorio u

miniposlovni poduhvat. Da, da... taj klinja je postajao prava mala ajkula.

Jedno odrastanje i nadimak kasnije, Dragan je postao Frenki, a klinačka sranja zamenili

su telefoni. Tokom kasnih devedesetih Frenki je pokušao da valja računarske

komponente, ali ga je globalizacija pregazila kao mrava. Mobovi su, međutim, ostali

slobodna zona za mlade poduzetnike, među koje se on nedvosmisleno ubrajao.

Imao je nekakvu šemu sa više mutnih likova koje su dovlačili robu iz EU. Nikada nije

znao da li su ih krali ili šta već - iskreno, boleo ga je kurac.

On bi kupio nekoliko komada po nabavnoj ceni, pa bi ih kasnije valjao svim mogućim

klijentima. Nekoliko godina ranije Frenki je upisao Pravni fakultet, pa se postarao da mu

to bude štab prodaje; čak mu je išlo i relativno dobro, računajući koliko napucanih koza i

neo-dizelčina sa veoma situiranim roditeljima je pohađalo taj izgovor za

visokoobrazovnu ustanovu. Svi oni su se rađali sa neutoljivom glađu za novim i skupljim

modelima svega, uključujući i mobilne telefone.

Da je bio pametniji, Frenki je mogao da izgradi solidnu bazu za neki normalan život.

Ovako, pokupio je neke navike i ideje svojih klijenata, pogotovu one koje su se odnosile

na konfor i vrednosti. Pokrivao je svoje matorce prilično dobro, ali nije štedeo ni na sebi.

Slobodni profit većinom se slivao u stvari poput košulja, cipela, satova. Najgore od

svega, među njima se našla i jedna veoma zahtevna ribica.

Možda treba kriviti ortake koje nije imao, a možda je Jelenina vagina stvarala zavisnost

kod njenih korisnika. Frenki je upoznao ovu devojčicu na žurci nekog papana sa faksa.

Mora se priznati, Jelena je imala sve potrebno za sjebavanje tipova: slatko lice i vrlo, vrlo

jebozovno telo - majušno doduše, svega 155 cm u visini, ali taj model najviše privlači

mužjake budući da praiskonski mozak i dalje konta da je lakše kontrolisati manji

predmet. Studirala je neko žešće sranje tipa zaštite životne sredine ili arhitekture. Dobitni

faktor kod nje je bila spika - oštra i inteligentna. Sve u svemu, Jelena je bila žena koju ste

želeli da karate otpozadi u jednom trenutku, a u drugom da joj se kroz suze ispovedate na

grudima. Kao i drugi mamlazi, Frenki se zaljubio odmah pošto ju je upoznao.

Kombinacijom šarma i nasrtljivosti, nekoliko napornih nedelja kasnije uspeo je da joj

uvali jezik. A kada je Jelenica skinula svoje čipkaste gaćice, Frenki je bio upecan kao

pravi korisnik.

Znam da je glupo pripisivati neuspehe čoveka njegovoj ženi, ali mora se priznati da je tu

bilo nečega: Jelena je postajala Frenkijeva Joko Ono. Da je imao prijatelje, sigurno bi mu

još tada rekli da ga devojčica drži za jaja kao jebeni piton.

Znam da očekujete mračnije tonove, pa ću vam ih prezentovati bez razvlačenja - Frenki

je razvio skup ukus, ali nije mogao da se poredi sa Jeleninim. Nije bila stvar u

drangulijama, čizmama i sličnom sranju, već u čistoj egzistenciji. Jelena nije dobijala

gotovo ništa od matoraca (tu je, takođe, bilo mnogo sjebanih tonova, ali da sada u to ne

ulazimo), a od Frenkija ništa nije tražila. U tome je ležala lepota njenog isisavanja -

uzimala je sve što se nudilo, tako tiho i pokorno da je patrijarhalni glas u svakom

muškarcu, pa i Frenkiju, mogao samo da bude zadovoljan.

Problemi sa kirijom, zajednički odlasci u supermarkete, neplaćeni račun tu i tamo; Frenki

je sve sređivao kao pravi tata, glava njihove male, sjebane zajednice. Zapravo, Jelena je

prestala da mu bude devojka, samo je prešla na njegov platni spisak.

A para je bilo sve manje. Frenki više nije mogao da izgura celu stvar sa nekoliko telefona

i laptopom koji upadne tu i tamo. Odbacio je sopstveni luksuz, ali i dalje nije bilo

dovoljno da svi budu hepi. Zato je morao da traži veće prilike.

Nažalost, takvi poslovi obično vuku značajniju dozu rizika.

Da li je Dragan razmišljao o tome, pogleda fiksiranog na sliku u retrovizoru?

Nije. Spustio je mob na suvozačko sedište i ubacio u rikverc. Zaustavio se desetak metara

od prevrnutog automobila, iskočio napolje i pritrčao olupini.

Vazduh je bio gust od dima.

- Jeste dobro? - upitao je vozača.

- Ne, čoveče, nisam! - odgovorilo mu je krvavo lice sa najčudnijim naglaskom ikada -

Uff... mislim da mi je noga slomljena.

Frenki je pokušao da otvori vrata, ali je lim bio upresovan u ostatak karoserije.
- Ne mogu da otvorim... Probaću sa druge strane - rekao je, otrčao do drugih vrata i

odmah se vratio.

- Neće ići. Daj da te izvučem kroz prozor.

Uklonio je krhotine i zavukao se u kabinu. Posegao je za okrenutim čovekom, ali je ovaj

počeo da vrišti kao mala devojčica.

- Jebote, 'oćeš da me ubiješ!

- Čekaj, bre, moramo da smislimo nešto.

Krajičkom oka Frenki je video crveni sjaj plamena kako se širi oko prednjeg dela kola.

- Je l’ to gore kola? Je l’ gorim?! - proderao se, a Frenki bio siguran da je čovek iz Rume.

- Ne, ne, sve će biti okej. Smiri se.

Frenki se osvrnuo oko sebe kao debil. Iza kola je, pored razbacanog alata, primetio

klupko sajle sa hvataljkama na oba kraja.

- Odmah se vraćam! - rekao je i otrčao, ignorišući čovekove pozive.

Manje od minuta kasnije ubacio je mali kombi u prvu brzinu i dao gas do daske.

Vozilo se mučilo nekoliko trenutaka, a potom poskočilo napred. Dovitljivi Frenki spojio

je "stojadinova" vrata za njegov kombi.

Kada je izašao, čovek se i dalje derao, okačen u svom sedištu, ali su zato vrata stajala na

travi pola metra dalje.

Dok ga je izvlačio, Frenki je video RU - oznaku na tablici.

- Vi iz Rume! Čoveče, koja budala vama daje vozačke dozvole? - pitao je mladi heroj, ali

više za sebe, budući da tip nije prestajao da pičkara sve po spisku, uključujući i

Frenkijevu kevu.
Posle napornog poluvučenja-polunošenja, Frenki je stao i spustio čoveka nežno na

zemlju. Plamen se iza širio po presvlakama za sedišta.

Naizgled niotkuda su se pojavili bolničari i preuzeli brigu nad povređenim.

- Jes’ ti, mali, dobro? - upitao je Frenkija veliki brka u zelenom mantilu, a on je

pogubljeno klimuo glavom.

- Svaka čast! - rekao mu je glas iza njega - Spasili ste život ovom čoveku.

Frenki se okrenuo ka panduru. Tip je izgledao mlađe od njega i posmatrao je scenu sa

profesionalnim oduševljenjem.

- Da niste stali... Svaka čast!

Frenki je posmatrao uniformisanog klinca bledo, a ubrzo mu je pogled skliznuo na

kombi. Sajlu je vezao za ručke duplih vrata na zadnjoj strani; iako su stajali u šarkama,

brava je ipak bila razvaljena. Stariji pandur je virio unutra. Potom im je polako prišao.

- Dobro veče. Moram da kažem da je veoma hrabro to što ste učinili - rekao je Frenkiju i

nakrivio kapu - Da li biste mogli da nam kažete za koju firmu radite i pokažete putni

nalog?

- E, jebi ga... - rekao je Frenki tiho i krajnje ravnodušno.

Ne treba da vam kažem da je mladi Dragan Simatović najebao propisno, to kapirate i

sami. Šta i koliko, nije ni bitno - ruka pravde u Srbiji je čudna, duga i veoma

korumpirana, tako da je možda prošao bolje nego što bi da je, recimo, uhvaćen u Italiji sa

kombijem punim ukradene robe. Ko to jebeno zna?

Bitno je da uvidite nešto drugo. Većina bi verovatno rekla da nije fer što je Frenki

izvukao deblji kraj, budući da je učinio tako humano delo. Drugi bi tražili krivca -
najebao je zbog njegove gramzive pasivno-agresivne Jelene ili loše ekipe koja mu je

uvalila ovako kvaran biz. Neki bi verovatno okrivili i državu u kojoj najodvažniji i

najbistriji moraju da žicare i prevoze ''masnu'' robu, umesto da primaju stipendije, čak i

ako nemaju starce u nekoj parlamentarnoj stranci.

To je sve čisto sranje, prijatelji moji.

Frenki je najebao samo zbog jedne jedine osobe - njega samog. On i samo on odlučio je

da stane i pomogne, a ne da produži dalje kao što bismo to vi i ja uradili.

Vidite, svako od nas u svakom trenutku zna tačno šta je ''ispravna'' ili ''prava'' akcija;

pitanje je samo da li smo spremni da tu akciju i realizujemo.

Frenki je bio - zato je morao da plati.

 I teorija evolucije ubija, zar ne?

Pre nego što nastavim, želim da vam pojasnim neke stvari, ključne za ispravno

razumevanje priče koja sledi. Katolički sveštenici imaju lošu, ali nepravedno stečenu

reputaciju, utemeljenu uglavnom na bezobraznom ponašanju pojedine bratije u

razvijenijim zemljama gde se, nažalost, stvari ne trpaju tako efikasno pod tepih kao u nas.

Ne želi svako od njih da pipka dečake; mogli bismo reći da je ta devijacija

rasprostranjena među ljudima od mantije u jednakoj meri kao i među, recimo,

mašinovođama ili pekarima. Ideja da se češće pojavljuje kod njih samo zato što su

okruženi decom, sasvim je idiotska - to bi bilo identično tvrdnji da uzgajivači bundeva

češće karaju to sočno povrće nego drugi ljudi.

Ne idu stvari tako, ljudi! Ako želiš da napraviš rupu u zreloj bundevi i tu trpaš svog

mališana, to prosto želiš i kraj. Bundeve, kao i deca, nemaju univerzalnu privlačnost, sem

ako nisi sjeban u startu. U suprotnom, većina đaka bi bila jako nesrećna u prvom razredu

osnovne škole.

Pored toga, zašto bi želela decu kada većina katoličkih popova, bar u našem malom ataru,

može da "uteši" značajan deo ženske populacije u svom stadu? Drevna praksa parohije

uglavnom je uključivala upućivanje novog popa u grubu klasifikaciju dostupnosti raznih

vernica: ona visoka je udovica, nju možeš da krešeš; ona mala ima 17, pa malo sačekaj;

ona lepa je verena, tako da bolje nemoj; ona sa ogromnim sisama je seoski bicikl pa

navali; a ona na kraju što maše je moja supruga i nemoj slučajno da dobiješ neke ideje.
Na taj način svi znaju kako stoje, a parohije su bile previše mudre da bi zamerale nekom

muškarcu što prihvata ono što je bogom dano u istoj meri kao i jebene ruke i noge.

Koliko njih je prihvatalo ove nevaljale ponude, a koliko ostajalo verno zavetima mantije,

nije mi poznato, a nije ni toliko bitno. Znam jedino da je značajan broj imao vanbračnu

decu, a za to vam je gotovo ekskluzivno potrebna vagina i materica.

Ovo vam pojašnjavam pošto je nužno da razumete da ti ljudi nisu obavezno frustrirani

manijaci, kao i da u ovom konkretnom slučaju velečasni Jožika nije ubio malog Filipa iz

nekakvih bolesnih seksualnih razloga.

Dok je kopao grob u nekoj vukojebini Fruške gore, sam velečasni se nije lomio oko tih

razloga.

Na kraju krajeva, on je bio dobar čovek. Bar je tako mislio, čak i nakon što je masivnim

svećnjakom raspalio malog Filipa u pametnu glavicu. Bio je dobar čovek, ali jebi ga, čak

i dobri ljudi moraju da sakriju ubistvo ako neće u zatvor.

Znoj se slivao niz njegovu crnu košulju. Zemlja je bila zamrznuta kao led u novom

zamrzivaču. Pored toga, jebala ga je i svetlost, koje ima jebački malo u šumi posle

ponoći. Kao i većina ubistava koja nisu počinili profesionalci, ovo je bilo konfuzno,

krvavo i za sve, osim direktnih učesnika, urnebesno smešno.

Naime, svećnjak-u-glavu izazvao je, doduše indirektno, niko drugi nego bradonja

Galapagosa, Čarls Darvin.

- Ne možete to reći, velečasni - izgovorio je Filip nekoliko časova ranije.

Jožika je nejako odmahnuo glavom, verovatno po hiljaditi put.

Njih dvojica su sedeli u njegovom kabinetu, razdvojeni masivnih drvenim stolom.

U toku je bio čas veronauke, kom je prisustvovao samo mali Filip.

Ako nikada niste pokušali, nemate pojma koliko je zajebano prenositi veru mladima,

pogotovu u onom ključnom periodu na kraju puberteta.

Sranje, u tim godinama Deda Mraz i Uskršnji Zeka postaju deo detinjstva, a crkva se

zabrinula da se njima ne pridruže i Isus i njegov tata. Zato su sveštenici pokrenuli

ofanzivu; časovi veronauke pohađaju se u osnovnoj školi osam godina - poslednje dve

odlučuju da li će kandidat ili kandidatkinja ostati deo majke crkve ili odjebati celu priču

do daske. A oni koji odjebu, ne dolaze na mise, ne dovode svoju decu i, najgore od svega,

ne plaćaju godišnju pretplatu na spasenje, poželjno u stranoj valuti.

Bilo je desetoro dece koja su išla na veronauku kada je mladi Jožika prvi put preuzeo

parohiju. Pet godina kasnije ostao je samo Filip.

Ostali su se rasuli, više zainteresovani za muziku, cigarete, sport, alkohol, lepak, motore i

sto drugih stvari na koje crkva ne gleda baš blagonaklono. Da ne spominjemo rastući

interes za svoje i tuđe vagine, penise i anuse, koji je do jaja teško povezati sa svetim

pismom. Kao likovi u lošem horor filmu, deca su otpadala s Jožikinih časova jedno po

jedno. Samo je Filip ostao istrajan, ali ni on iz razloga koje je crkva priželjkivala.

U dugim časovima, kada ih je delio samo drveni sto, Filip je, u stvari, imao istu misiju

kao i Jožika - želeo je da ga primora da uvidi istinu.

Njegova istina nije bila islam, budizam ni anarhizam; sve to bi velečasni Jožika lako

podneo, čak i da je mali Filip bio veći komunista od članova Politbiroa. Ne, Filip je

verovao u nešto mnogo gore čak i od omraženog komunizma. Verovao je, na beskrajni

užas velečasnog, u NAUKU!

- Dokazi su, velečasni, neoborivi. Evolucija postoji i odvija se svuda oko nas -

objašnjavao mu je, a Jožika je smišljao kako da uzvrati. Istovremeno, osećao je nešto

strano i jako. Klimao je glavom, tih i uznemiren. Napolju je padao mrak, a nešto slično se

spuštalo i u njemu.

Bio je siguran da stvari ne bi trebalo da budu ovako postavljene. Ipak, on je završio škole,

imao je skoro duplo više godina od ovog četrnaestogodišnjaka. Ali, mislio je, mali je bio

bistar. To je shvatio kada ga je prvi put upoznao; osećao je ponos kada bi video Filipove

bistre oči kako prate svaku njegovu reč. Oči ostalih su gledale samo sat i brojale sekunde

do kraja. Ne Filip, on ga je zaista slušao.

Nikada nije stvarno verovao, već je samo sakupljao municiju protiv Jožikine vere.

Godine su prolazile, njih dvojica su razmenjivala argumente, kao i knjige. Jožikine su

napadale teoriju evolucije na veoma kretenski, reakcionistički način, povezan sa zdravim

razumom kao Bušmani sa brodogradnjom. Bilo je očigledno koliko su loše kada nisu

mogle da ubede ni dete.

Budući da je bio dobar čovek, velečasni je čitao Filipove knjige. Argumenti u njima su

bili jaki. Jebački jaki.

Nije znao kako se to desilo, ali časovi veronauke postali su borba između njegove

racionalne svesti i ljubavi prema religiji koja je bila starija. Dobro i loše se borilo u

njemu, a jadni velečasni više nije znao ko tu šta podržava. Bilo je to kao u Bosni 1993.

Znao je samo da je to veče bilo posebno.

- Samo pogledajte duboko u sebe; znate dobro koji je odgovor - završio je Filip svojim

tankim glasićem.

Velečasni je ustao i prišao prozoru, vlažnih očiju.

- Znate da sam u pravu, zar ne? - upitao je mali skot, blaženo nesvestan da ga njegov

pametni jezik gura u raširene ralje nasilne smrti.

Napokon, nakon svih tih godina skupljanja, Filip je napunio svoje oružije, podigao cev i

izbušio Jožikinu veru jednim smrtonosnim rafalom. Jožika je napustio srž svoj vere.

- Znam, znam, Filipe.

- Da li to znači da mislite... da sam ja u pravu? - pitao je a mali, trijumfalni osmejah

izleteo mu je pri toj poslednjoj reči.

Eh, da, velečasnom je trebalo nešto, a taj osmeh koji se čuo u iritirajućem dečijem glasiću

istopio je zid koji je u njemu razdvajao emotivni uranijum i plutonijum. Bilo je vreme da

nešto termonuklearno eksplodira.

Jožikina šaka obmotala se oko teškog, pozlaćenog svećnjaka. Okrenuo se prema dečaku i

vizuelno potvrdio taj mali osmeh, koji je, da budemo iskreni, brzo nestao.

- Velečasni? - pitalo je vedro dečije lice.

Kao odgovor dobilo je bazu svećnjaka u čelo.

Bistre okice pogledale su gore, ukrštajući se zbunjeno. Njegova mala ručica pošla je

prema mestu kontakta lobanje i metala, samo da bi i prstići bili zgnječeni pri narednom

udarcu. Iako nije baš poetično, Jožika je uspeo da ukuca Filipovu ruku u njegovo čelo.

Bio je to nesvakidašnji prizor, podržan činjenicom da glupi izraz nije nestao sa Fićinog

lica čak i kada mu je rupa na čelu postala dovoljno velika da debeli golub unutra svije

gnezdo. Naravno, prvo bi morao da izvadi kašu mozga i kostiju.

Tokom ubilačkog ludila, Jožika je ostao sasvim tih. Nakon nekoliko desetina udaraca,

ostavio je preminulog dečaka i seo na ivicu stola, zabrinuto zagledan u grozni prizor.

Odlučio je da dobro promisli na koji način će se ubiti i da li da pre toga napiše pismo gde

će Filipovoj porodici objasniti, u grubim crtama, zašto je tako divljački utukao malog.
Neću da vas davim sa narednih pola sata radnje. Da, Jožika je plakao, žalio i proklinjao

sebe zato što je ugušio iskru života u bratu-čoveku i sve ostalo plačipičkasto što jedan

sveštenik-ubica može da pomisli.

Napokon, ustao je da napuni kadu i nađe oštar nož kada je primetio sliku na zidu.

Bila je to vrlo bezvezno prikazana scena gde je Avramovu ruku zaustavio anđeo baš kad

se spremao da prekolje svog debelog sina.

Onda mu je sinulo - pazite, ovo je stvarno prekrasno - ako je bog mogao da naloži to

Avramu, zašto ne bi naložio suprotnu stvar Jožiki?! Ovo dete uopšte nije bilo dete, već

test za njegovu veru. Satana je napravio posebnog demona u paklu (sjajne stvari, kažem

vam), i poslao ga da uzdrma snagu njegove vere. Baš u trenutku kada je mislio da je

uspeo, Jožika je shvatio šemu i razbio demonovu pičku sve u šesnaest; momenat

suicidalne ludosti, inače velikog greha, prošao je, a Jožika je izašao sa očuvanom i još

snažnijom verom.

Urnebesno, zar ne? Nema stvari koju očajni ljudski um neće umisliti.

Naravno, policija, Filipovi roditelji i drugi ne bi bili u stanju da vide demona, sada kad je

ostala samo ova ljuska sa auto-put tunelom na mestu gde se ranije nalazilo čelo. Zato se

velečasni osvestio i sabrao, prisetio svih epizoda CSI Majami i CSI Nju Jork koje je

pogledao, i bacio se na posao. Očistio je svaki kutak kabineta, spakovao Filipa u

plastičnu ciradu i sačekao noć.

Sa telom u gepeku svog "golfa 3" Jožika se odvezao na Frušku goru. Pronašao je

izolovano mesto, uverio se da je vazduh čist i uz dosta truda iskopao grob. U glavi je već

pripremao prostu priču za policiju - Filip je napustio čas veronauke kao i obično.

Zašto? Da se nije nešto desilo? Nije došao kući?! Oh, moj milostivi bože!
Nije bilo tu ni malo griže savesti, čak ni kada je spustio malo telo u rupu pristojne dubine,

a Filipove okice blesnule beživotno po poslednji put.

Nije bilo mesta za sumnju. Velečasni Jožika shvatio je da ima misiju - ako postoji jedan

demon-zagađivač vere, sigurno postoje i drugi! A samo on je mogao da im stane na put.

Odvezao se kući zviždućući uz rok balade radioemisije "Nebo pod zvezdama".

Jebi ga, ha?

Da li treba da vam kažem da se ipak ubio te večeri?

Ili da nije, ali su ga oprezne, mudre glave iz MUP Novi Sad privele slepoj pravdi?

Ili da je možda ubijao dečake narednih 15 godina?

Odakle ja to da znam? Ja sam isključivo neutralni posmatrač, pitajte Milana Tarota šta

budućnost donosi po niskoj ceni od 40 dinara po pozivu + PDV.

Možda ima poseban popust za status novoformiranih serijskih ubica.

 BG vs. NS vs. sex

- I tako... Nego, da l’ volite anal? - upitao je razbacani tip preko svog duplog vinjaka.

Saša i Danica podigli su svoje razgoračene oči.

Jebiga, ko pita tako nešto 15 minuta nakon upoznavanja?

- Mislim, ono, malo je rano za takve priče, ne? - odgovorio je Saša, i sam neubeđen u

svoje reči.

- O, hajde sada, mis'im, nismo klinci da pričamo o držanju za ruke - odmahnula je rukom

devojka po imenu Ana - Miloš samo želi da vas bolje upoznamo.

Ana se okrenula ka Milošu koji je blesavo klimno glavom i spustio praznu čašu na mali

sto između dva para. Potom su se zažvalili tako duboko i snošajno da su Saša i Danica

skrenuli pogled i posegnuli ka svojim čašama.

- Mhm. Moramo da se upoznamo, inače će sve biti trulo. - Miloš je obrisao uglove usana

prstima - Kapiram ja da ti je neprijatno, ortak, ali nema potrebe. Sve će da bude do jaja.

Saša je otpio veliki gutljaj neukusnog "nikšićkog piva" i slegnuo ramenima.

Oko njih su se zidovi tresli od zvukova novog hip-hop hita koji nije mogao da bude

imbecilniji. Iako je bilo tek 22h, klinci sa širokim pantalonama i nakrivljenim kapama

već su počinjali da pristižu, verovatno jer su sutra imali kontrolni iz matiša.

Saša i Danica nisu hteli da predlože mesto gde će popiti piće i malo popričati, kao pravi

Austrougari prepustili su tu privilegiju svojim beogradskim gostima.

Nimalo iznenađujuće, Miloš i Ana su želeli da idu ''Piping''.

Koji je kurac sa Beograđanima i ''Pipingom'', nikada mi neće biti jasno.

- Možda vam malo izgledamo čudno, ali jako smo nervozni. Ipak nam je ovo prvi put -

rekla je Danica, naginjući se ka drugom paru preko stola separea, iako nije bilo šanse da

ih i ovako neko čuje.

- Srećo, nema potrebe da budete nervozni - odgovorila je Ana i nagnula se ka Danici -

videćeš kako će da nam bude lepo! Spustila je šaku na sam kraj njene butine i palcem

brzo i grubo prešla preko šlica pripijenih farmerki.

Danica se nakašljala i odbrambeno povukla nazad.

Miloš je pogledao Sašu i nasmejano pokazao ka dvema devojkama; njegova partnerka se

smešila i buljila u Danicu.

Dve buduće zvezde domaće hip-hop scene primetile su lezbo koketiranje i znatiželjno

posmatrale scenu. Odlučile su da se udalje kada su videle da ih Miloš, koji je izgledao

kao prototip beogradskog mafijaša, ubilački markira.

- Jebeni balavci. Izdrkali bi ga verovatno ovde... - rekao je mračno, a zatim se ponovo

nasmejao - Nego, dosta smo mi pričali. Hajde malo vi; recite nam zašto ste nas

kontaktirali?

Danica se nasmešila kao ovca, a Saša je počešao glavu.

Odgovor je bio lak, ali ujedno i nekako debilan. Njih dvoje su bili zajedno od srednje

škole, što dođe preko sedam godina, sjajnih, vernih (u razumnim količinama) 14 leta i

zima. Onda je nastupila dosada. Bilo je tu i dalje ljubavi i razumevanja, ali malo manje

napaljenosti. Znamo da nije baš romantično reći partneru da te više ne uzbuđuje, zato su

ćutali. Ali razdor je samo nastavio da raste. Kada se povećao i uvukao u sebe druge stvari

- Danici je išao na živce novi način na koji se Saša smejao (smejao se uvek isto), njemu
njeno ostavljanje paste za zube na lavabou (i on ju je ostavljao tamo). Pokušali su da

stave flaster na tu inficiranu ranu. I to putem televizije ''Most''.

Iako je taj lokalni program prestao da pušta tvrdu pornografiju tipa ''kitogušenja'', njegove

kasne sate nastavio je da popunjava program orijentisan na seks. Dok su se vrteli snimci

letargičnih baba u pijačnom donjem vešu, u uglu ekrana stajao je zlatan rudnik za svaki

elektronski medij - SMS poruke privatne prirode, samo 33,33 + PDV. Odlučili su da

probaju nezamislivo.

Tako su upoznali Miloša i Anu. Čuli su se nekoliko puta telefonom, razmenili pristojne

slike i snimke.

Ugovorili su prvi susret posle nekoliko nedelja, a Saša i Danica bili su nervozniji od

vojnika u rovu koji '99. sluša strani avio-saobraćaj iznad glave. U mraku i dimu ''Pipinga''

parovi su se gledali i smeškali, a misli su jurile kroz njihove glavice kao merdže na

praznom autobanu.

Saša je više naginjao uzbuđenju. Ana je izgledala kao pevaljka nekog lokalnog "Grand

šou" programa - bila je mlada, zgodna i vrlo, vrlo jebozovna na onaj pogrešan, ljigav

način.

Brinulo ga je kako će sve to izgledati: hoće mu ona pušiti dok je Miloš kara, hoće je on

karati dok ona liže Danicu koja puši Milošu, ili će ga Miloš zgrabiti za jaja dok su Ana i

Danica u pozi 69. Još više se brinuo za svog malog komandosa: da li će prerano svršiti,

da li će biti mekan ili čak potpuno smežuran. Najviše od svega, logično, plašio se da je

Miloševa kita duža i deblja od njegove.

Danica je takođe prolazila kroz pakao preispitivanja, ali njene dileme bile su mnogo

ezoteričnije. Kao i većine dobrih devojaka, hrišćansko obrazovanje, to jest hrišćanska

griža savesti probudila se u njoj. Miloš je bio zgodan momak, ali nije mislila o njemu.

Nekako, u svojoj glavi izgradila je sliku u kojoj dva para odlaze u njihov stan na

Detelinari - Saša i Ana u jednu, a ona i Miloš u drugu sobu. Imala je čak i spremljen

govor: "Vidi, Miloše, ti si simpatičan momak, ali ja ovo radim samo zbog Saše. Ja neću

da vodim ljubav sa tobom večeras; nadam se da se nećeš uvrediti".

Očekivala je da će Miloš tu početi sa protestom, pa je imala spremljen novi odgovor.

Glasio je: "Vrištaću!" Kada je videla Anu, stvari su se neočekivano zakomplikovale. Lak

i topao dodir, prenesen kroz tvrdi džins i meku čipku gaćica, prostrujao je kroz njenu

unutrašnju intimu kao plima elektriciteta. Hladan znoj joj je oblio otvorena leđa i bila je

spremna da istog trenutka kaže Saši da joj je neprijatno i da želi da ode. Ipak, prisetila se

jednog skoro zaboravljenog popodneva u drugom polugodištu osmog razreda kada joj je

najbolja prijateljica predložila da vežbaju ljubljenje, čisto da budu spremne za momke.

- Možda ja volim anal - naglo je rekao Saša.

- Nikada mi to nisi rekao! - primetila je Danica iznenađeno.

- Rekao sam "možda".

- Svaki muškarac obožava mali pupoljak. To je prirodno; čak je i Frojd o tome govorio -

primetio je Miloš mudro.

- Da li ti Danice voliš anal? - Ana se nasmejala kroz pitanje.

- Ne!

- Kako znaš, nikada nisi probala? - obrecnuo se Saša.

- Saša... - prorežala je Danica tiho.

- Šta? Kada je istina! Ne daješ mi ni da te poljubim tamo...

- Saša! - vrisnula je Danica - Koji ti je kurac?

- Za mene je to raj - Anin smireni, umiljati glas prekinuo je tenziju - ali volim samo sa

nekim ko zna šta da radi. Miloš nije među njima.

- Ali ga, ipak, dobijam, zar ne? - rekao je bilder nimalo nadrkano.

- Zato što si ti moj maleni bubi i ne mogu da ti kažem "ne".

- K’o da bi tako nešto moglo da zainteresuje "vaše visočanstvo" - promrmljao je Saša -

Nikada mi to nisi rekao - izgovorio je imitirajući Danicu, pri tome veoma loše. - Neće da

to radimo uz upaljeno svetlo; zamislite to! Šta je ovo, jebote, 19. vek! Da li treba da ti

navučem čaršav preko glave, ili šta?! Šta to tebe tačno pali, Danice, reci nam! - proderao

se tako da su se čak i oguglale šankerke na trenutak okrenule.

Miloš i Ana su po prvi put prestali da se smeše, a Daničin pogled je bio prikovan za

prepunu pepeljaru na sredini stola. Delovalo je da su svi prestali da dišu, samo na sekund.

U tom dugom trenutku, Saša je milion puta prokleo svoje glupe, ogorčene reči. Nažalost,

nije bila u pitanju neiskrenost - stvarno je mislio o svakoj reči koju je izgovorio. Problem

je bio u izgovaranju.

Pored sve nedavne netrpeljivosti, Saša nije želeo da povredi Danicu, kao ni ona njega.

Želeo je samo da ta mlada žena nestane iz njegovog života kao duh iz boce; elegantno i

bez frke. Razmišljao je da li da pokuša da se izvini kada je Danica progovorila.

- Dobro. Dobro. Krećemo do nas, važi? - pogledala je beogradski par i ustala - Jeste za?

Par je neodlučno ustao i pošao za njenim polugolim leđima. Kada su bili gotovo na

vratima, Saša je takođe krenuo.

Njihovi automobili bili su parkirani blizu Dunavskog keja. Tokom kratkog pešačenja svi

su bili veoma tihi.

- Pratite nas - rekao je Saša i ušao u automobil.

Danica je bila tvrdo zagledana u put ispred. Tokom puta, sve reči su ostale iza glasnih

žica.

Posle naizgled beskrajne neprijatnosti, ušli su u dvorište njihove nove zgrade, zavučene

među mnogim novim zgradama nove Detelinare.

- I šta ćemo sada? – Saša se okrenuo ka Danici dok su se kola sa beogradskim tablama

parkirala iza njih.

- Jebi se - rekla je jednostavno i izašla u januarsku hladnoću.

Miloš i Ana već su stajali pored ulaza.

- Hoćemo gore? - upitala je Danica.

- Ako su svi za - počeo je Miloš - možda bi bilo bolje da se vas dve prvo popnete, a ja i

Saša da se malo prošetamo. Čisto da se svi opustimo. Kako vam se čini?

- I ja mislim da bi bilo bolje da se dečaci malo izduvaju dok nas dve popričamo. Ako je to

vama okej? - rekla je Ana pomirljivo.

Saša je slegnuo ramenima, a Danica je ušla kroz staklena vrata ulaza.

- Nas dve smo gore. Saša, imaš ključ... - rekla je, a zatim se okrenula ka Ani - Idemo?

- Idemo - odgovorila je mlada devojka i pošla za njom.

Miloš je izvadio cigarete i ponudio jednu Saši. Ovaj je pokislo odbio.

- Hajdemo na pivo! - rekao mu je kroz oblak dima.

Ovde se priča razdvaja u dva paralelna toka.

Ana i Danica ušle su u stan koji je mirisao na novi nameštaj i pileću supu.
Saša i Miloš preskakali su zamrznute bare u zemljanom putu, budući da je nekoliko

meseci ranije grad odlučio da sačeka proleće pre nego što postavi asfalt. Jebeni Novi Sad.

Dve žene su pronašle kauč i sele okrenute jedna ka drugoj; držale su čaše portugalskog

crnog vina koje je Danica ranije kupila.

Dva muškaca stajala su naslonjena na porušen zid pored 0-24 trafike, okrenuti ka devojci

koja je prolazila pored; držali su skrnave plastične boce ''MB'' piva, budući da nije bilo

drugog.

Danica je zaplakala, a Ana joj stavila ruku na rame.

Saša je uzdahnuo, a Miloš ga slabo udario u biceps.

- Između mene i Saše je gotovo - rekla je kroz jecave suze.

- Čoveče, ja i Danica smo pukli. Pukli totalno - izjavio je svečano Saša.

Ana se pomerila bliže i izvukla piće iz njenih ruku.

- Želela bih da mogu da ti kažem stvar koja će sve popraviti, ali ne mogu. Mogu da

uradim samo ovo.

Spustila je svoju čašu i snažno zagrlila Danicu, koja je osetila njen toplotu i miris u isto

vreme. Senzacija ju je prelila kao cunami.

Čoveče, kakvi porno zapleti, kažem ja, vaš skromni narator.

Nije bilo ništa slično pornografiji dole na uglu, međutim. Tamo su Miloš i Saša i dalje

lamentirali oko svojih muških priča.

- Da li sam bacio sve te godine koje smo bili zajedno? Je li sve to bilo badava?! - zakukao

je Saša.

- 'Ajde sada, nemoj da budeš plačipička. Sve će biti penal, videćeš - rekao mu je Miloš -

Ja sam ovo radio sto puta i uvek je bilo vrh, majke mi Stamenke. Ribe se uvek ubedače

na početku. Valjda se osećaju kao kurve ili ko zna šta, nije ni bitno. Kasnije, kada se

malo opuste i ovlaže, uvek budu za. Vidi, nadam se da ti nisi nešto umislio, kao ja ti

kradem žensku. Znam da nisi u tom fazonu, inače nikada ne bi bio zainteresovan za ovo.

Znam da smo u Srbiji i da bi gomila idiota mislila da si bolestan što te tako nešto zanima.

Ja ne. Vidiš, ja sam naučio da poštujem želje ljudi - možda te pali da gledaš kako ti neko

cepa ribu? To je što se mene tiče okej. Video sam kako gledaš Anu; želiš da je otkineš od

kurca? Razumljivo, muško si, želiš da krešeš sve što ima pičku, pogotovu ako su u

pitanju one koje, kao Ana, igraju u Premijer ligi drolja. Moj savet ti je da se samo opustiš

i uživaš. Lepo ćemo malo ja i ti da popijemo po koju, njih dve gore će da se iskokodaču.

Kada pogasimo svetla i svi se propisno skinemo, samo pusti mališu da preuzme volan.

Odmah da ti kažem, ja nisam za nekakva pederska sranja - ne sudim, ali ni ne nudim - da

tako kažem. Ali znaj da ću biti pravi džentlmen sa Danicom. Što se Ane tiče, navali ako

je mala za. A biće za, veruj mi. Ana-anal, kapiraš? - upitao je i podigao šaku - A sada

baci pet pa da obojica pojebemo nešto novo i drugačije!

Sašino raspoloženje podiglo se posle ove priče, pa su zajedno krenuli ka stanu.

Usput su razgovarali o sportu i voditeljkama sa TV ekrana kojima bi voleli da stave svoje

mališane u usta (zanimljivo, sve su ili vodile vremensku prognozu ili retardirane političke

emisije). Ušli su u stan, ali su zatekli samo čaše u dnevnoj sobi.

- Danice? - izgovorio je Saša - Stigli smo!

Nije bilo odgorova. Muškarci su se razdvojili dok su gledali po kuhinji, terasi i kupatilu.

Devojaka nije bilo.

Čuo se zvuk iz spavaće sobe. Obojica su krenula niz hodnik do svetlosti koja je sjajila

kroz poluotvorena vrata.

Stali su u dovratak, a sledeća scena se usekla u Sašinu memoriju zauvek.

Neću da ulazim u masturbatorske detalje, ali reći ću ovo: Ana i Danica su ležale na

krevetu, gole i zagrljene. Njihova odeća bila je razbacana na sve strane, a neki delovi

čaršava delovali su veoma mokro. Danica je bila naslonjena nešto iznad Ane, sa licem i

usnama na njenom vratu. Jedno rukom joj je držala silikonsku sisu, a druga je bila nešto

niže ali jednako zauzeta. Ana je tiho stenjala dok nije primetila zabezeknute muškarce u

vratima.

- Ćao! - podigla je vlažnu šaku koja se presijavala - Nas dve smo se malo bolje upoznale.

Ana je spustila pogled na Danicu koja je i dalje bila u ljubavnom transu.

- Miki, Sale, 'ajde da se ne menjamo večeras. Mislim da je Danica sada dosta ranjiva.

Želele bismo da ostanemo same, je l’ važi?

- Danice, šta je ovo... - počeo je Saša, ali ga je Daničin glas ućutkao.

- Odjebite! - promrmljala je Danica kroz poljupce.

Saša je izgubljeno klimnuo glavo, a Miloš je nasmejano potvrdio i zatvorio vrata.

Vratili su se u dnevnu sobu i seli ispred TV-a. Iza vrata su se čuli prigušeni zvuci vođenja

slatke, slatke ljubavi.

- Uhu, pa ovo nisam očekivao. Rekao bih da ti devojka gotivi midžu.

- I ja bih rekao.

- Jebeš ga. ’Ladno si je odbio od penisa! - rekao je Miloš - Šalim se, sigurno je samo faza.

A možda i nije. U stvari, je l’ bila nekada sa tobom u takvom transu?

- Ne.

- Aaa... pa, ko to zna? - rekao je sa polupopijenom čašom vina u ruci.

Oba muškarca su se naslonila na kauč.

- Da li je ono plejstejšn tri? - upitao je Sašu.

- Da.

- Do jaja! Imaš neki hokej?

- Imam ovaj najnoviji...

- Odjebi! Obožavam hokej! Daj pali pa da pičimo!

Saša je slegnuo ramenima i ustao da ubaci disk.

Dok su se devojke igrale do kasno u noć, isto su činili i dečaci, samo uz crnu kutiju

zabave. Vidite, iako se duga veza sjebala u nepovrat to veče, na njenim krhotinama rodilo

se jedno predivno prijateljstvo.

 Agent i zgrada budala

Ah, ludaci - taj opori začin života.

Postoji li nešto bolje od onog trenutka kada se sjebani, umorni i razočarani vraćamo sa

našeg mizernog posla samo da bismo očešali ramenom neku polupanu osobu, zadovoljno

izgubljenu u autodijalogu?

Istog trenutka, pomisao "jadni čovek" meša se sa "jebote, ima gorih od mene!", a duh

dobija novi polet; mala injekcija tuđe mizerije brzo ublažava našu.

Svi se tako osećamo i to nije stvar zbog koje se treba stideti. Ne treba biti ni ponosan, ali

sumnjam da je neko ponosan na dobro kenjanje, ali to ne menja činjenicu da se posle

oseća kao gola Nataša Bekvalac.

Ludi segment populacije Novog Sada, zarobljen u selu koje vrtoglavo raste, dočekao je

da vidi ono što je malo njih priželjkivalo - promene. Radikalne, sveobuhvatne promene.

Do tada su seoski ludaci, mekše zvani "budale", iako bi taj opis mentalnog stanja za

većinu bio kompliment, mogli da budu mirni. Njihovi razjebani svetovi dobijali su

dovoljno slobode u spoljašnjem, zajedničkom. Seoske budale bile su dobro poznate; niko,

ili uglavno niko, nije imao ni razloga ni želje da ih maltretira. To je čisto plemenska

stvar: kada je grupa ljudi dovoljno mala, nijedan njen pojedinac, bez obzira koliko

beskoristan, neće biti izbačen. Mentalitet krda.

Takav ugodan sistem gubio je svoju funkcionalnost kako je grad rastao, organizovano i

planirano kao tumor na mozgu. Unutar tog buma stanovništva, ludaci su morali da se
raspolute na dva pola. Prvi su bili stara škola, dosadni i pričljivi, oni koji su već

godinama, sa mnogo ljubavi i pažnje, brusili svoje sjebano stanje.

Druga grupa razvila se spontano. Njihovi začetnik bio je život, preciznije sve one

govnaste nijanse istog koje primoravaju do tada normalnu osobu da kaže: ja odoh. Ti

ljudi su se, naizgled niotkuda, pojavljivali na međumesnoj autobuskoj stanici ili jednoj od

zelenih pijaca. Uglavnom nisu smarali druge, već su se generalno samo vukli tamo-vamo,

izgledajući sasvim sjebano. Oni su, što bi starije generacije kolokvijalno rekle, slomljeni

ljudi, i za razliku od prve grupe, nisu bili ni malo zabavni. Nažalost, bilo ih je samo više i

više.

Zato su se prvi, ludaci-karijeristi, nekako grupisali zajedno, valjda uplašeni tim

čudnovatim promenama koje su bez sumnje, dolazile u njihovom pravcu.

Teško je, čak se usuđujem reći, jebeno nemoguće, objasniti te migracije. Kako je moguće

da takvim osobama, inače sasvim nesposobnim za mnogo banalnije radnje, polazi za

rukom da samostalno ili, još gore, sa porodicama promene svoje mesto prebivanja, samo

da bi bili bliže ljudima kao oni?

Da li je u pitanju nevidiljivi, nečujni zov koji svakog od njih vuče ka tim mestima, ili je

sve samo puka slučajnost; siguran sam da ne znam. Ipak, činjenica ostaje. Svaki deo

grada, svaki kraj i svaka ulica imaju to mesto.

Satelit nije bio drugačiji. U kraju sa verovatno najstarijim planski izgrađenim stambenim

blokovima, ulaz br.11 bio je taj.

Prolupali ulaz, kako su ga komšije zvale. Zgrada ludaka bila je primerenija, ali tehnički je

uključivala još nekoliko ulaza, pa ne bi bilo fer prema njihovim koliko-toliko normalnim

stanovnicima.
Ko su bile zvezde broja 11?

Prvi tim ludila uključivao je četiri all-star zvezde, a one su bile:

1. Mare, mladi student elektrotehnike, doduše bio pre dvadeset godina. Davne 1983. je

počeo da prima veoma složene poruke od drugih intelignetnih bića van našeg solarnog

sistema. Čika doktor je rekao da je u pitanju šizofrenija, ali je Mare toliko posumnjao u

dijagnozu da se nikada nije vratio. Jebeni studenti.

2. Baka Dragica. Mačke. Desetine i desetine mačaka, u stanu od 28 kvadratnih metara.

Još jedan primer drevne simbioze urbanih mentalnih poremećaja i mačaka.

3. Mirko, bivši radnik železnice. Niko nije bio siguran kada i kako je nešto puklo u

njemu, ali su rezultati bili nedvosmisleno sjebani. Voleo je da dovlači đubre u stan i nešto

radi sa njim. Komšije su jedino bile sigurne da manja količina izlazi nego što ulazi.

4. Mašinka. Osim činjenice da su joj roditelji dali takvo ime, njenom razvoju nisu

pomogle ni mnoge godine predpubertetskog zlostavljanja. Za neke, od kolevke do groba

nije baš najbolje školsko doba. Dop i prodavanje cupi bile su njena stvar dok nije

napunila četrdesetu. Posle toga, ostao je samo dop, čisto da podgreva vatru u njenoj

sjebanoj glavi. Jasno, nastavila je sa karijerom u kurvanju, ali nekako nije dobro išlo:

većina želi da okrene nešto žensko, zgodno, mlado i normalno. Mašinka je padala na

svakoj stavki, osim što je žensko, ali to nekako nije probijalo u prvi plan.

Zajedno su njih četvoro bili redovni gosti u košmarima lokalnih klinaca. Jebi ga, pored

takvih komšija, kome je potreban Fredi Kruger?

Osim toga, stvari su bile relativno harmonične. Njih četvoro su plime života nekako

nasukali u tu oronulu zgradu; međusobno, teško da su bili u kontaktu, ne za oči

radoznalih baba iz komšiluka u svakom slučaju. To je, međutim, bilo daleko od istine,

kao što je Slobodan Mrkonjić, agent za nekretnine, imao priliku da sazna iz prve ruke.

Kao i svi obrazovani, mladi srpski japi drkoši, bio je siguran u jednu stvar: da je on i

samo on jebeno totalni car!

Na koji način se njegov životni put presekao sa sudbinama ovih zaboravljenih ljudi?

Sloba se, kao i sve gramzive pičke njegove generacije, nalazio u konstantnom stanju

ubeđivanja sveta da je, ipak, njegova kita najveća. Taj poriv ga je gurao kada je

nesmotreno, na maloj žurci njegove firme za nekretnine, svečano obećao veoma zajebanu

stvar.

Pijan i besan zato što ga je pola sata ranije sisata koleginica Marina ispalila, Sloba je

prekinuo raspravu o četiri problematična stana na Satelitu i počeo da sere kako bi ih on

lako prod’o. Njegov šef, jednako ohol i bezobziran, veoma rado se uključio u ovu debatu,

samo što je povećao ulog, tražeći Slobinih šest plata ukoliko mu to ne pođe za rukom u

roku od mesec dana. Uspešna prodaja rezultirala bi jednakim brojem dodatnih plata.

Slobina suva kita i jaja nabrekla od nepotrošene sperme prelili su njegov i ovako

inferioran um testosteronom; prihvatio je sve kao glupa srednjoškolka koja ulazi u

"stojdžu" sa četiri napaljena fudbalera.

Bilo mu je jasno koliko se uvalio tek posle veoma nemirnog sna.

Naime, četiri stana nalazila su se u ulazu broj 11. Svi potencijalni kupci mogli su da

uvide po mirisima i garantovanom susretu sa najmanje jednim stanarom iz ludačkog tima

kakve ih komšije očekuju. Bile su to četiri vraški teške prodaje.

Zato se Sloba, kao ranjeni partizan koji brani Titovu pećinu, bacio na posao. Njegov

šarm, umišljena inteligencija i sposobnost za laganje ušli su u petu brzinu, a potraga za

kupcima prestigla onu za svetim gralom. Njegov život je zaboravio sreću, radost, tugu i

sve drugo što ljude razlikuje od daske za peglanje; smisao postojanja postao je prodaja tih

prokletih stanova. Ali bilo je jebački teško prodati kvadrate u zgradi gde su svi susedi

posedovali, ili je bar trebalo da poseduju, otvoren karton na psihijatriji.

Nepravedno, dani su se spajali u sedmice, a očaj je počeo da savlađuje mladog japija zato

što je, baš kao ona plačipička Rože Federer, Sloba odlučio da treba da odigra najbolje

kada je postalo najteže.

Ne, nije skupio jaja i otišao do šefa da povuče svoje pijano, budalasto obećanje. Takav

potez bio je rezervisan za mnogo bolje ljude od šupčine Mrkonjića.

On je isplanirao kako da se pobrine za budale koje su mu ubijale svaku moguću prodaju.

Oh, kardinalne li greške, dragi naš Slobice!

Manevar je izgledao otprilike ovako - Sloba je rekao svim klijentima da dođu u isto

vreme. Dan ranije, sproveo je mini­ofanzive protiv svih problematičnih elemenata za

njegovu prodaju.

Maretu je zvao pandure, objasnivši im da nešto čudno smrdi u njegovoj gajbi. Ovi su

došli, popričali malo sa njim i odveli ga u psihijatriju pošto se njegova paranoidna

šizofrenija nije dobro slagala sa ljudima u uniformama koji misteriozno dolaze da vide da

li je živ.

Mirku je pozvonio, dao kesu osveživača vazduha i rekao mu da ih potroši ili će zvati

pandure. Mirko je samo ćutao, ali onda je onda uzeo kesu i nestao u smradu svog brloga.
Mašinki je pozvonio, lažući da je klijent. Ova se obradovala, čak i kada je Sloba rekao da

hoće samo drkanje (ništa drugo nije mogao da podnese bez povraćanja). Kada ga je

odradila, rekao joj je da nema keša, ali ima horsa. Mašinka je prihvatila dozu za koju se

Sloba pobrinuo da je u najgorem slučaju fest spusti, a u najboljem ubije.

Nije imao dobar plan za Slavicu, pa je otišao do nje, kontajući da upadne unutra i počne

da šutira mačke dok ne pobegnu. Niko mu nije otvorio, ali nije ni čuo mjaukanje, pa je

odustao. Pomisao da je baba crkla i da cica-mace upravo recikliraju njen leš osvežila ga

je kao neočekivano dobre vesti.

Sledeći dan, namestio je da svi klijenti dođu u isto vreme.

U 17 časova, baš kako je prvi mrak počeo da zatvara svoje oči nad Srpskom Atinom, kola

su počela da pristižu na mali parking ispred broja 11.

Slobodan je stajao ispred ulaza, nasmejan i sređen kao pobednički tiket.

- Dobro došli! - rekao je okupljenim ljudima - Žao mi je što moramo ovako da se

nalazimo, ali potražnja je stvarno prevelika, sada sa svom privatizacijom i šta već ne.

Nadam se da ne zamerate? - upitao je retorički i odmah se okrenuo ka ulazu - Ako biste

bili ljubazni da me sledite, idemo stan po stan.

Ulaz je imao osam stanova - dva po spratu. Prvi se nalazio preko puta Mašinkinog.

Nervozno, Sloba je otključao vrata, očekujući njeno pojavljivanje i nuđenje seksualnih

usluga koje je doživeo nekoliko puta ranije. Međutim, nije je bilo. Sloba je odahnuo.

Stvari su potom išle kao po loju. Na drugom je živeo Mare, a na trećem baba Slavica.

Niko se nije pojavio, a on je osećao kako sve ubedljivije izlaže argumente za kupovinu

tih rupa. Već je počeo da procenjuje ko je ozbiljan oko kupovine; nekoliko lica je ulazilo

u tu grupu.
Poslednji stan je bio preko puta Mirkovog. Taj nivo je inače mirisao kao deponija, ali

Sloba je mogao ovaj put samo da oseti miris borove šume, doduše napravljen u "Zorki",

Šabac. Svejedno, bio je genije, jebeni genije, govorio je sebi dok je pokazivao poslednju

prostoriju.

Izašli su u hodnik kada su čuli čudno šištanje. Nekoliko sekundi kasnije poslednji sprat je

zvučao kao test-laboratorija ekspres lonaca. Grupa kupaca se okrenula ka Mirkovim

vratima, a oblak spreja ih je zapljusnuo pre nego što su ga i videli.

- Je l' dosta ovoliko, gosn' Slobodane? - upitao je nikoga posebno Mirko, obučen u radno

odelo. U svakom džepu je imao dugački kanister spreja. Svaki je imao zaglavljen čep

ta­ko da je desetak neprestanih mlazeva gasa izlazilo iz njih. Na glavi je nosio gas-masku

civilne odbrane.

Grupa je počela da se spotiče niz stepenice pošto se više nije moglo disati. Kroz kašalj i

komešanje, Sloba je pokušao da sanira štetu.

- Čovek je akademski slikar, a sada se bavi uličnim performansom. Umetnička duša,

znate već kako ide - rekao je, ali su ljudi pokušali da siđu što pre moguće.

Kada su izašli, prozor na prvom spratu se otvorio. Mašinka, potpuno ogoljenih,

čudovišnih sisa, naslonila se na okvir.

- Slobo, ako si za nešto osim drkanja, dođi brzo. Lepo sam spavala noćas pa sam

spremna. Za jebanje spremna - pogledala je po zgroženim licima potencijalnih kupaca - I

vi, gospodo, ako hoćete da jeftino ali kvalitetno zarežete olovke, ja sam tu!

Potom se okrenula ka mlađoj, posebno doteranoj ženi: - Jebi ga, gospođo, ne radim žene,

ali ako 'oćeš ti meni, možemo se dogovoriti.

- Šta se ovde dešava? - proderao se Mare.

Njega je ispod ruke držala baba Slavica.

- Prvo me ovi odvedu, pa sada vi! Ko ste vi ljudi? Da li imate lične karte? - vikao je na

grupu. - Želeli ste preturate po mom stanu zar ne? Ko vas šalje? Želite moje planove, ha?

Znao sam! Da me baka Slavica nije izvukla iz zatvora, možda biste i uspeli, ali ovako

prc!

Polako je prošao pored zabezeknutih ljudi i došao do ulaza. Iza njega je išla baba Slavica,

tiho govoreći "dobro veče" svima.

- O, ćao, Mašinka! - pozdravio se Mare sa ženom na prozoru, a zatim okrenuo.

- Čujte ovo dobro. Znam šta smerate, i to neće piti vode! Neće! - rekao je i ušao u ulaz.

Baba Slavica je stala na prag, rekla "mic" i iz svih pravaca je više desetina mačaka počelo

da se sliva kroz njene noge u mrak ulaznih vrata. Kada je poslednja ušla, i ona je nestala

u tami.

Slobodan Mrkonjić stajao je poput izlivene statue dok je posmatrao kako potencijalni

klijenti bez reči nestaju sa parkinga. Njegov prost, japi mozak nije mogao da dokuči šta

mu se upravo dogodilo.

Da je bio malo spiritualnija ličnost, mogao je da ceni dubinu pojave kojoj je upravo

prisustvovao; bilo je to ništa drugo do minijaturno čudo - jebeni dokaz da postoji neka

viša sila koja vuče mnoge konce iznad naših glava.

Sloba je mogao samo da plače iznutra za svim tim izgubljenim platama.

Pale mu je na pamet da se osveti nevinim stanarima, ali je ipak bio dovoljno mudar da ih

iskulira.

Ni ne želite da znate šta bi mu se dogodilo da je nešto pokušao, pošto Slobodan Mrkonjić

očigledno nije pažljivo gledao film "Rambo 3". U tom filmu, pošteni afganistanski
mudžahedin pita nadrkanog Džona Ramba u pauzi između totalnog jebanja sovjetske

keve zašto bog voli ludake. Naravno, Sloba, kao ni debil Rambo, nije znao da je to zato

što je napravio tako puno istih.

 Zdravlje, najveće imanje

Jeste li znali da je zdravstvena zaštita u Srbiji besplatna?

Ne? Možda vam niko nije rekao zato što ste nakon rođenja imali visoku temperaturu koja

vam je sjebala razvoj, pa je svima posle bilo bezveze da ozbiljno diskutuju sa retardom.

Ili vam se možda upalilo slepo crevo, što je krajnje nekompetentna lekarka

dijagnostikovala kao nevini stomačni grip i poslala vas kući. U tom slučaju sigurno vas

ne zanima zdravstveni sistem, pošto ste mrtvi kao drug Tito.

U stvari, koga zavaravamo? Boli vas kurac za zdravstveni sistem.

Vi ćete, kao i preostali nemrtvi i neretardirani, mladi, stari, bogati i siromašni, početi da

mislite o svemu tome samo kada budete morali.

A Mladen sasvim sigurno nije morao. Dok se uzani potok piva, osmog te večeri,

samouvereno valjao niz njegovo grlo, Mladen je zadovoljno posmatrao razigrane devojke

na šanku bara "Kojotes". Ako ste gledali veoma cenjeno delo filmske umetnosti "Coyote

Ugly", upoznati ste sa konceptom takvog bara.

Kratko objašnjenje za sve koji su ga propustili: zgodne, privlačne devojke, koje rade kao

konobarice, igraju na širokom baru pre zamagljenim očima uvaženih gostiju. Stvar se

razlikuje od staromodnog striptiz-bara po tome što devojke zadržavaju svoju pripijenu

odeću i ne pokazuju sise ili vagine plebsu ispod. Umesto toga, izvijaju se i pripijaju jedna

uz drugu. Da se ne bi guzile na "suvo", DJ pušta muziku iz goleme audio-baze koju

sačinjava maksimum 35 pesama, uglavnom džibersko-matorog rokenrola; znate one

stvari od Tine Tarner, Kalta i Bili Ajdola koje ste voleli kao klinci, a sada vam se od njih
baca pegla. Jedino što povezuje ovo mesto sa dobrim, starim striptiz-klubom jeste onaj

staklasti pogled u očima plesačica, koji je sve sem seksi.

Da, da, "Kojotes" je bio živo sranje od lokala, kao i većina drugih mesta u Novom Sadu,

ali bar sranje sa nekom temom, pa nećemo biti previše oštri u kritici.

Tokom naručivanja devetog piva, Mladen nije mislio o klubskoj sceni u NS-u, već je

vizualizovao međunožje veoma simpatične konobarice iznad njegove glave; u fotošopu

svog uma, Mladen je pažljivo brisao farmerke i gaćice sa njenog tela, pokušavajući da

putem kompleksnog matematičko-intuitivnog modela proceni kako bi izgledalo ono što

se nalazi ispod.

Oko njega, drugi tipovi radili su manje-više isto; devojke na šanku bi to lako primetile da

nisu bile isprane mnogim radnim danima i pogledima poput ovih. Da je svakoj rođena

baka dobacivala iz publike "baci sisu da se igramo", verovatno bi se i njoj plastično

nasmešile. Jasno, to Mladenu i drugim prisutnim tipovima nije nimalo smetalo; nije kao

da su posmatrali te devojke kao ljudska bića ili tako nešto.

Ipak, svako od njih je dobro znao da su jebeno male šanse da se tu nešto uradi. Kako je to

neko davno primetio: zaziri od devojaka koje su plaćene da ti se dopadnu.

Mladenovi pijani pogledi cepali su se u dva toka: prvi je obitavao na zaigranim telima

gore, a drugi, koji je polako počinjao da dominira, išao je preko njegovog ramena ka

zadnjem delu kluba gde je stajala usamljena devojčica.

Primetio ju je pola sata ranije kada je poslednji put išao da piša - sudarili su se u dovratku

glavne prostorije. Iako je već bio solidno pijan, osmeh simpatične devojke nije mu

promakao.
Njegova ekipa otišla je neposredno pre toga i on nameravao da uradi isto; međutim, taj

nepoznati osmeh naveo ga je da se zadrži još malo.

Ah, to gravitaciono privlačenje mogućeg snošaja, ima li nečeg jačeg?

- Ćao, srećo! - rekao je kroz brljavi osmeh - Vidiš, ja sam stajao skroz tamo, ali sam

došao skroz ovamo pošto sam primetio da izgledaš veoma zanimljivo.

- Mhm... - nezainteresovano je odgovorila devojka nakon što je Mladen napravio pauzu.

- ... pa sam došao čak ovamo da te upoznam! Ja sam Mladen, ali me svi zovu Miki.

- Miki, ha? Malo debilan nadimak?

Mladen/Miki nasmejao se na tu repliku kao milion opranih eura u sitnim apoenima.

Verovao je da razgovor ide dobro, budući da ga je plen nešto pitao, to jest konstatovao; to

je značilo da reaguje pozitivno, iako se komentar, striktno gledano, mogao protumačiti

kao uvreda. Miki je imao dovoljno smisla za humor da ga to ne pogodi, pogotovu

uzimajući u obzir da malo verbalnog primanjana može da ga dovede do fizičkog davanja,

figurativno rečeno.

- Pa, poprilično, ali pokupio sam ga kao klinja. Valjda se zalepilo.

Devojka je uzela kriglu sa šanka i otpila malo preostalog piva, procenjujući ga crnim

očima. Miki se od ovog prizora rastopio kao sladoled na julskom asfaltu.

Um pijanog predatora primetio je dve stvari, ključne za plodni nastavak lova:

1. Devojka je pila pivo - pivo je kul, jer se devojke od njega napijaju, baš kao i tipovi.

Pijani plen je podrazumevao smanjenje senzorne percepcije i viših kognitivnih funkcija,

među koje je spadalo glatko odjebavanje tipova po klubovima. Takođe, pivo budi želju za

međuljudskom interakcijom, druženjem i, uz malo sreće, pušenjem u parkiranim kolima.

2. Ovo konkretno piće je bilo popijeno, dajući mu prostor da naruči novo. Time je mogao

da:

2.1. Ispadne džentlmen;

2.2. Produži razgovor;

2.3. Dodatno nalije plen.

- Daj da ti kupim novo pivo pre nego što zatvore šank.

Iako je devojka ćutala, Miki je ušao u defanzivu: - Hajde, pravi mi društvo. Moji šupci

morali su da idu kući.

- Šupci zaista. Okej, popiću još jedno - odgovorila je, a Miki je sebi čestitao.

- Ali malo. Dosta mi je za večeras.

Totalno kul, Miki je naručio piće, razmišljajući kako da prekine trenutak neprijatne tišine

koji je nastupio nakon što je smorena konobarica otišla. Očigledan izlaz javio se u

njegovom pijanom umu nepotrebno kasno.

- Ej, kako se ti zoveš? - upitao ju je, sve sa sijalicom koja mu se upalila iznad glave.

- Dragana - odgovorila je ne sklanjajući pogled sa šanka.

Miki je to primetio, pa se i sam bolje koncentrisao na udaljeni erotski ples.

- Lepa je, zar ne? - izjavila je neočekivano, gestikulirajući ka razigranim seksualnim

objektima.

- Pa, nije loša; zajeban posao, jedino. Mislim da si ti mnogo lepša - rekao je uz vragolasti

osmeh.

- Da, pretpostavljam da je tako. Težak posao, ali verovatno misle da rade to zato što

moraju.
- Ko zna? Neki devojke jednostavno vole da se ponašaju kao... - počeo je Miki, ali

odlučio da izbegne minsko polje diskusije o ženskoj prirodi - Nego, čime se baviš?

- Studiram.

- Je li? A šta to ako nije tajna?

- Čudno što pitaš. Baš jeste tajna - Dragana mu se nasmešila tonom koji je mogao da

bude uvreda i benigna igra u isto vreme.

- Oho... pa u tom slučaju, moraću sam da pogodim. Da vidimo...

Majstorskim potezom, Miki je iskoristio mogućnost da dobro osmotri Draganu; pri prvim

susretima, muškarci uvek dobiju neodoljivu želju da se dugo i jako zagledaju u neki deo

ženskog sagovornika, uglavnom sise ili unutrašnjost butina. Budući da su u pitanju

intimni predeli, čije procenjivanje naučnom predanošću devojke ne gledaju previše

blagonaklono, mužjaci obično biraju da bace skrovite poglede tokom pogodnih trenutaka:

podizanja čaše sa pićem, osvrtanja ili drugih momenata kada se oči sagovornice ne mogu

spustiti na njihove u desetini sekunde. Ukoliko dođe do registrovanja nedžentlmenskog

buljenja u dekolte, razgovor, pa i sam susret može ući u veoma nepovoljne vode.

Budući da je osigurao sladak izgovor, Miki je bar na kratko zacrtao kurs daleko od tih

otrovnih mora. Kao dodatni bonus, mogao je da pregleda Draganu polako i temeljno, što

je i učinio, rangirajući pri tome svaki segment kao olimpijski sudija.

Bez zajebavanja, svidelo mu se ono što je video. Devojka je bila nešto niža od njega -

idealno, budući da ni sam nije bio baš NBA centar. Imala je vitku figuru, uvijenu u

jednostavnu, a opet jebozovnu kombinacije plitkih, pripijenih farmerki i pripijene majice.

Plavi materijal farmerica pokazivao je pravilne, poželjne noge na koje se nadovezivao

malo uži kuk, ali i ravan stomačić. Prugasta majica dugih rukava dobro je pokazivala
njenu atletsku formu, Mikijevom oku veoma poželjnu. Nažalost, takođe je pokazivala i

njene skromne sise, što nije bilo iznenađujuće, uzimajući u obzir njenu laku građu, ali

ipak pomalo razočaravajuće. Iz daljine bi izgledalo kao da je daska-ravna; realno, bilo je

neke meke materije u njenom grudnjaku, ali se Miki pomirio sa činjenicom da neće baš

moći da se igra malog pekara ukoliko uspe da ga skine.

Međutim, tamo gde se završavala majica, počinjala je prava dobitna sedmocifrena

kombinacija. Dragana je izgledala preslatko: imala je krupne oči, slatke, velike usne i

veoma gustu, kovrdžavu kosu. Njen izraz lica bio je nečitljiv, a pogled udaljen i prisutan

u isto vreme. Ukratko, da je mogao, Miki bi je drage volje kresnuo stojeći istog trenutka.

- Ekonomija! - rekao je trijumfalno, implicirajući da je sve vreme mislio o njenom

školovanju, a ne o ravnim stomacima, usnama, raširenim nogama, svršavanjima i seks

pozama.

Dragana se zagledala u njega kao da ga prvi put vidi, a Miki je neobjašnjivo osetio

nekakvu odbojnost ili gađenje - što nije imalo nikakvog smisla, bar ne u njegovoj glavi.

Čak i da joj je izgledao kao najveći skot na planeti, nije učinio ništa neprijatno ili

napadno; ne još, u svakom slučaju.

- Možda. Možda ne. Šta ti studiraš?

- Medicinu - naučio je sebe da uvek bude skroman kada se potegne pitanje fakulteta, iako

je verovao da je bolji i značajniji od većine drugih ljudi - Završavam, u stvari.

- Zaista? Kako uzbudljivo. Da li se raduješ što ćeš postati doktor?

- I da i ne. Čeka me ogromna odgovornost, a to nije uvek poželjno - staloženo je

odgovorio uzimajući gutljaj pristiglog piva.

Spolja naglo primiren, u stvari je titrao kao napaljena srednjoškolka.

Došlo je njegovo vreme da igra teško-me-osvojiti; nije čak morao ni sam da baci aduta

jer ga je Dragana prva pitala.

- Naravno, moći ću konačno da pomažem ljudima. To je ono što zaista želim da radim...

Verujem da ne postoji nešto bitnije.

Ovu mudrost Miki je plasirao uvek u taktičkom trenutku, predviđenom da zbuni devojke.

Čak i u priličnom pijanstvu, držao se plana igre - prvo malo grubosti, pa šale, a na kraju

doza čovečnosti i topline. Za njega, pristup je dosta dobro palio.

- I ja volim da pomažem drugima - rekla je ona, zureći negde iznad njegove glave, ali je

brzo vratila fokus. - O'š da se ljubimo? - upitala ga je ravnim tonom.

- Pa, ono... kao, da. Mislim,’oćeš ti? - Miki je počeo da petlja, ali ga je Dragana umirila

hvatanjem za dupe i privlačenjem.

Za njega, poljubac je bio malo krut i veoma sladak.

- Idemo odavde - rekla mu je dok je podizala torbu i jaknu sa stola.

Odmah potom je krenula ka izlazu, ne čekajući odgovor; Miki ju je sledio kao slepi

bernardinac.

- Jesi kolima?

- Da, ali možda bi trebalo nešto prvo da pojedem pre nego što sednem za volan... u stvari,

nema sada panduracije - zaključio je - Idemo!

Bio je parkiran odmah pored, pa novi par nije morao daleko da korača po ledenim,

pustim ulicama ukomiranog Novog Sada. Unutra su se još malo ljubili i pohvatali pre

nego što je upalio kola i krenuo.

- Idemo do parkinga kod Filozofskog - predložila je Dragana.

Miki je želeo da vrišti od sreće. Napaljenost je kuljala na sve strane, potiskujući koliko-

toliko alkohol u svesti. Bio je spreman da nešto kresne, bogtemazo!

Za sve koji to ne znaju, parking ispred Filozofskog fakulteta jeste ono što Ameri zovu

"pogled ljubavnika" - kada u filmu klinci iz neke vukojebine idu kolima do nekog

vidikovca gde se jebavaju, sve parkirani paralelno, kao da imaju iscrtane boksove.

E, ovaj parking je nešto slično. Taktički pozicioniran između Keja i nekakve botaničke

bašte, oskudeva u uličnom osvetljenu, kao i prolaznicima. Idealno mesto za nečastive

automotorne radnje u kasnu noć.

Kada su stigli, nije bilo nijednog vozila. Imali su mesto samo za sebe.

Miki je ugasio motor i okrenuo se ka svojoj novoj devojci.

- Slušaj... - počeo je da blebeće, ali ne zadugo.

- Izvadi ga - prošaputala mu je u uvo.

- Aha. Okej... - Miki je posegnuo ka šlicu.

Jedva je uspeo da se raskopča i izvadi penis. Iako je bio polunapaljen već posle prvog

poljupca, Draganino sisanje njegovog uveta i vrata su se postarali da njegova erekcija

bude tvrda kao dijamant u mećavi.

- Tako... baš tako - rekla mu je, a rukom zatvorila oči i gurnula glavu unazad.

Miki se, međutim, veoma grozničavao trgao kada je na bazi penisa osetio oštru hladnoću.

Pogledao je dole i utvrdio da hladnoća dolazi od sečiva kuhinjskog noža, pljoštimice

položenog na telo njegove venuće erekcije.

Pokušao je da pogleda Draganu, ali mu je cev pištolja zaustavila pokret.

- Gledaj pravo, Miki - naložila je.

- O, bože!
- Znam, Miki, znam. Nekakva luda kučka ti drži nož na kiti i pištolj na čelu - staloženo je

rekla - Zato bi bilo bolje da lepo i pažljivo slušaš tu ludu kučku, je l' tako?

- Aha. Slušam te, samo se smiri. Sve će biti u red...

Sečivo među njegovim nogama se pomerilo za nekoliko milimetara, a Miki vrisnuo kao

ogreban petogodišnjak.

- Nemoj ništa govoriti, Miki. Samo slušaj. Moj otac je veoma bolestan čovek. Mora da

bude operisan. Tvoj otac, poštovani i poznati hirurg, trebalo bi to da učini, a operacija je

zakazana za kasnu jesen. To je za skoro godinu dana. Za to vreme moj otac može da

umre. Razumeš?

Miki je klimuo glavom najtananijim pokretom.

- Tvoj ćale nam je tražio novac da pomeri operaciju. Njemu ta suma verovatno ne zvuči

nerazumno, ali jeste. Mi je ne posedujemo, pa samim tim ne možemo da mu je isplatimo.

Ovo nije cenkanje, Miki. Radim sve što mogu da bih sačuvala život osobe kojoj dugujem

sve - prvi put tokom večeri Draganin glas je zadrhtao.

Jasno, Miki to nije ni primetio pošto se gotovo već usrao od straha za svog malog

vatrogasca i, u manjoj meri, za svoj život.

- Tvoj otac će odraditi operaciju u narednih deset dana i za to neće dobiti ni jedan dinar.

Ti ćeš mu reći šta je luda ćerka učinila i na šta je spremna ako se ta operacija ne dogodi.

Nećete zvati pandure pošto luda ćerka uopšte ne živi u zemlji, niti će biti tu sledeći dan.

Ali vratiće se ako treba; ako se ime njenog oca ne pojavi u operativnom rasporedu. A

hoće. Tvoj taja će ga operisati zato što je to njegov jebeni posao, je li tako, Miki?

- Aha, posao. Jeste, on je lekar... kao i jaaa...

Oštrica se nežno spustila do njegovih testisa i zagolicala ga na nekakav pakleni način.

- Ćuti, moronu! Nikada to više nemoj izgovoriti! Čuješ me? Nikada. Vi izbljuvci niste

lekari, niste ni jebeni ljudi! Kako neko može da trguje životima na taj način? Možda nas

ni ne vidite kao takve: samo meso. Meso koje možeš iznuđivati ako ne crkne slučajno pre

toga...

Dragana je izgubila svoju početnu hladnu sabranost i počela da šmrca između rečenica.

Miki se nije usuđivao da je pogleda, ali je verovao da plače. Međutim, Dragana je

postajala sve besnija, što je on jasno osetio na slepoočnici.

Odlučio je da se malo suprotstavi.

- Ne znam šta moj ćale radi, niti sam ja kriv za njegova sranja.

Prebacivanje nije urodilo plodom pošto mu je cev gurnula glavu i prislonila obraz uz

ledeno prozorsko staklo.

- Okej je sve, smiri se... - pokušao je da se izvuče, ali pritisak nije popuštao.

- Ne, nije sve jebeno okej! Ti si isti kao tvoj matori! Svi ostali su samo meso, samo što ti

nećeš novac; šta će ti, tatica se pobrinuo za džeparac i džip. Ti hoćeš samo da jebeš. Lepe

devojke, zgodne devojke, slatke devojke? Da li je, uopšte, bitno? Nemoj se truditi da to

negiraš, pratila sam te noćima. Sedamnaest godina, dvadeset tri, ko broji to, Miki, bitna je

samo ljubav! Ti si tvoj ćale, samo što još nisi diplomirao. Isti ste; bićete isti. Da li sam u

pravu?

- U pravu si - nešto veoma staro i gordo kliknulo je u Mikijevoj glavi.

Kao udar gonga deset santimetara od pluća, Miki je osetio kako se nekakav talas širi kroz

njega.

- Mi smo lešinari, vukovi; ja i moj ćale, i drugi kao mi. Ti, tvoj ćale - vi ste ovce, a mi

možemo samo da vas jedemo ili jebemo. Nema trećeg. Da, bravo, Dragana, sasvim si me
provalila. Ja sam stvarno želeo da te pojebem večeras. Planirao sam da te odvedem kući,

natankujem votkom sa ukusom lubenice i postavim golu na stomak. Tako sam želeo da te

kresnem jer imaš male sise, a to me ne pali... Sutra ujutro bih te šutnuo pre nego što bi se

i probudila. Da li to želiš da čuješ? Da li je sada sve jednostavnije? Radiš pravu stvar, na

kraju krajeva. Možda bi sada i mogla to da uradiš? Razneseš mi mozak, ali ne pre nego

što tvoja druga ruka osveti sve te jadne devojke prema kojima nisam bio dobar.

Tokom tog monologa, Mikijev glas je postao veoma tih i miran; delovalo mu je kao da je

neko magičnom rukom sklonio sav strah od smrti i kastracije. Čuo je kako Dragana diše

brzo i čudno palaca jezikom; ništa nije odgovarala. Talas je preuzimao svaki nerv u

njegovom telu.

- Znaš šta je smešno? Ti si ta koja može da me ubije, ali samo ja imam moć života. Ja

mogu da nagovorim ćaleta da sredi tvog taticu, ne ti. Ali neće ići ovako, srećo. Ja dajem

život. Neću spasiti tvog matorog, ne ovako - Miki je progutao veliku količinu šlajma pre

nego što je progovorio - Ubij me.

Dragana je gurnula pištolj i Mikijev obraz se slepio sa prozorom. Dok je to činila,

međutim, zastenjala je na Mikiju veoma prepoznatljiv način; držala je suze u sebi, ali su

one ipak izdajnički lile napolje.

- Ovo što si uradila je užasno - nastavio je on sa sablasnim osećajem da polaže neki težak

ispit koji je mesecima spremao - i ti si užasna osoba. Ali tvoj tata je dobar čovek. Ili

grešim?

- Skote! - rekla mu je Dragana i spustila nož na skrotum dovoljno brzo da je pustio krv.

- Aha, to sam ja, glupi, plitki skot! - Miki je ignorisao bol, sve sigurniji da je upao u

nekakakv šamaski trans - Jebao bih sve što je žensko: tvoju kevu, babu, prababu ako je
živa; ako nije dugo mrtva, dva puta bih razmislio. Ali ja dajem život. Moj ćale bira ko

živi, a ko umire. Skini se i lezi na zadnje sedište.

Dragana nije reagovala nekoliko sekundi, a potom se nož pokrenuo. Miki je ciknuo, ali

fizički bol nije više mogao da dopre do mesta gde se nalazio; tamo je živela samo glad.

- Uh... to baš peče, baš boli. Krvarim ovde, srce. Lezi nazad. Spasi ćaleta.

- Šta pričaš, budalo?

- Ako se skineš i raširiš noge, ovde na parkingu, tvoj ćale će biti operisan ove nedelje.

Mikijev glas je bio kamen, a Dragana izgubljena.

- Ne, hoćeš da me prevariš...

- Naravno da hoću, hoću da budem u tebi. Krvav kao sada.

Draganin nož se povukao nazad kada je Miki počeo da dobija erekciju, iako je tanak mlaz

krvi izlazio iz njegovog penisa.

- Brzo, srce, gubim se ovde... Odluči hoćeš da sečeš ili spaseš oca! Život ili smrt?

Ništa nije odgovorila, ali je uperila pištolj na njegovu slepoočnicu dovoljno jako da i tu

pusti krv.

- Jebi se, kretenu zakržljali - rekla mu je.

- Umirem ovde, Draganice. Umirem od želje. Tata ili ja, tata ili ja!

- Ne možeš me naterati da to uradim. Ja sam...

- ... ona sa pištoljem. Bila si delimično u pravu, srce. Ja jesam tvoj izlaz, ali ne onako

kako si to planirala. Ubij me i tvoj ćale će mi se vrlo brzo pridružiti na groblju. Raširi se

za mene sada i operacija je njegova. Prosto kao pasulj.

Bez reči, Dragana je spustila pištolj. Miki je nije pogledao, već je podigao ruke na volan.
- Hajde, Draganice. Neće dugo trajati. Nema šta da se plašiš, zdrav sam. Baš kakav može

da bude tvoj tata...

Uz grcanje, devojka je izašla napolje, ali samo da bi se vratila na zadnja vrata; Miki je

sve posmatrao preko retrovizora. Dok je skidala farmerke, stavila je ruku sa pištoljem na

zadnju tablu i raširila gole butine u hladnoj pomrčini.

Vrlo polako Miki je izašao u noćnu hladnoću i pridružio joj se na zadnjem sedištu. Nije

ni pogledao oko sebe. Bilo bi mu svejedno i da je ceo svet stajao napolju i gledao.

Uhvatio je Draganu za kukove i veoma naglo i grubo okrenuo tako da se nađu licem u

lice. Njene oči su bile razgoračene, a njegove mutne zbog nedostaka krvi i zbunjenosti.

Kakva sjebana porno scena, ha?

- Da, baš tako - rekao je šaputavo - Gledaj me u oči, baš tu... Ah, samo ovamo... malo...

daaaa, baš tu, srećo...

Nešto kasnije iste večeri Miki je jedva nazvao hitnu pomoć. Njegova partnerka je otišla,

ali on je i dalje krvario. Ambulantna kola stigla su brzo i zbrinula ga još brže.

Sledećeg jutra u bolnici, Miki je sve ispričao zabrinutom tati, ne propuštajući ni jedan

jedini usrani detalj.

Draganin otac je uspešno operisan tri dana kasnije. Besplatno, razume se.

Nakon deset dana, Draganu je pregazio neidentifikovani automobil slovenačkih tablica u

Beču. Slomljenog tela, umrla je u bolnici nekoliko časova kasnije, a taj proces je koštao

Mikijevu porodicu tačno 10 000 eura, laka suma za one koji je imaju.
U suštini, ako tako posmatrate, ekvilibrijum slobodnog tržišta života i smrti nije

promenjen. Jedno skupo preživljavanje postalo je besplatno kroz neočekivani sklop

pretnji i seksa, a jedna smrt, inače dostupna svima, morala je da bude skupo plaćena.

Jebi ga, svi bi sa time morali da budu zadovoljni.

 Braunblek, deo prvi - Nastanak

Mali Igor obećao je sebi mnoge stvari kada je bio dečak; svuda oko sebe video je kako

ljudi ne treba da se ponašaju. Svađe, laganje i obmanjivanje, svirepost i gramzivost; Igor

ih je sve rano prepoznao i zamrzeo; nisu ga pogađale velike stvari kao što su bili ratovi i

totalna nemaština, već mali demoni, ušuškani u mnoge duše koje je sretao. Zato se

zakleo: nikada neće postati takav čovek.

Petnaest godina kasnije, od svih zakletvi samo je još jedna prkosila plimi odrastanja.

Igor, ili Igi kako su ga vršnjaci prozvali, ni jedan jedini put u životu nije povukao dim

cigarete.

Među svim porocima, ovisnost njegovog oca ubijala ga je u detinjstvu - sa užasom se

sećao kako je brojao opuške cigareta u kanti za smeće. Računao je koliko njegov roditelj

udahne dima, množio opuške sa onih famoznih 15-minuta-kraćeg-života nakon cigarete,

pratio potrošnju u kutijama i boksovima. Potom bi sve te spaljenje dane i godine

oduzimao od očekivanog životnog veka koji je nalazio u enciklopedijama i novinama.

Bio je to pakao u dečijem računovodstvu života i smrti.

Brojevi nisu bili toliko važni; Igi je prezirao činjenicu da njegov otac svesno dovodi sebe

u opasnost. Nije ga interesovalo ništa drugo, nikakvo objašnjenje niti racionalizacija.

Cigarete su bile sigurnost, način da osoba skrati svoj život, a sve to, kako je Igijev dečiji

um precipirao, sasvim nepotrebno.

Zato je rekao sebi: nikada neću pušiti. Nikada neću probati. To me ne zanima.
Jasno je da gomile klinaca sebi obećavaju razne stvari - jebi ga, svaka devojčica je bila

sigurna da se nikada neće udati za nekakvog smrdljivog, glasnog dečaka koji nema pojma

ni o čemu. Svi znamo kako su se mnoge takve priče završile - sa kmmmeee, kmmmeee u

porodilištu i burmom na prstu.

Igi je, međutim, ostao veran svojoj dečijoj rezoluciji, što je neobično, s obzirom kakav

život je izabrao da vodi. Sasvim fin život, a njegov dobri tata je i dalje pušio, živ i zdrav.

Ne bi bilo ništa neobično da se Igi pridržavao nekog drugug dečijeg objašnjenja, recimo

onog kojem sebi zabranjuje alkohol ili seks. Takva su najčešće veoma rigidna budući da

su izazvana žešćom traumom tokom koje dete prisustvuje užasnim akcijama pijanih

osoba ili bude žrtva zlostavljanja. Razumljivo je shvatiti kakav nivo odbojnosti i užasa

takva iskustva stvaraju u dečijim umovima, ali Igi nije imao takvo srceparajuće sidro koje

bi zaustavilo njegovo obećanje.

Kako je odrastao, shvatao je da je bio preplašeni klinac koji je mislio da će mu otac

umreti u roku od nekoliko dana ako ne prestane da puši. Nije postao jedna od onih budala

koje uvek drobe o štetnosti dima, niti mu je isti nešto posebno smetao. Kroz godine je

uvideo da je to samo još jedna od loših navika, veoma slična ispijanju kafe ili piva. A ako

uzmemo u obzir da je i sam bio zainteresovan za razne društveno prihvatljive otrove,

pravo je čudo što nikada nije ni probao cigaretu.

Jer, na kraju krajeva, želeo je. Ne duvan, taj spektar opijata bio je nepostojeći za njega,

već nešto mnogo uzbudljivije i poželjnije - marihuanu.

Igi je bio simpatičan, društven momak. Voleo je da se kreće među ljudima; prijatelja je

imao mnogo i sa raznih strana. Pio je alkohol kao i svako drugi; uživao je u efektu

opijenosti koji bi ga nosio kroz masu. Isto tako je voleo da popije dok bi sedeo na nekoj
gajbi ili kenjao sa ostatkom ekipe. Često bi u takvim situacijama neko napravio džoint i

propustio ga kroz šake i usta. Igi je uvek odbijao - nikada ništa što se puši, nikada. Ali,

efekat marihuane je bio previše privlačan da bi se prosto zaboravio.

Zato je Igi stavio svoju kapu za ideje i krenuo da razmišlja o alternativama. Razne zamisli

su se krčkale u toj tintari godinama; krajnji rezultat je bio spektakularan. Njegova

premišljanja donela su na svet nešto što će buduća pokolenja, bez sumnje, slaviti

decenijama, možda i vekovima. Igi je to nazvao "braunblek".

Da, pogodili ste, u pitanju je kolač, ali magičan kolač!

Velika potreba daje velike poraze ili velike trijumfe. Igi je samo želeo da se oseti

naduvano, haj, ili stondirano, nazovite to kako želite. Želeo je da oseti gandžu, ali nije

mogao da je puši. Zato je morao da bude inventivan. Uz božansku inspiraciju, Igi je

pronašao "braunblek". Okej, to vam ništa ne znači, pa hajde da se igramo onih časova

kada nastavnici objašnjavaju sedmacima šta je droga.

Vidite, kada kažemo marihuana, mi u stvari mislimo THC - ta skraćenica je ono što je

stvarno droga. Postoji nekoliko načina da se THC izvuče iz biljke. Najjednostavniji je

pušenje. Međutim, postoje i drugi, među kojima se nalazi kuvanje. Sigurno ste čuli za

ljude koji su drobili gandžu na picu kao origano; oni su budale pošto su dobili isti efekat

kao da su istu količinu gurnuli u svoje gupave bulje.

Igi je posedovao metodičan um. Iskopao je nekoliko desetina evra i nazvao Marka i

Darka. Znao je ta dva preduzimljiva momka preko drugove sestre koja je sa njima

studirala nešto. Oni su znali njega, ali nisu pitali zašto čovek koji ne duva kupuje

marihuanu; čak i sa svojim skromnim iskustvom shvatili su problematičnost nepotrebnih

pitanja. Igi je kupio razumnu količinu vutragenje, spremnu da bude iskorišćena u ime

psihoaktivne alhemije.

Gandža mora prvo da se rastvori. Igi je našao prvu ključnu informaciju putem interneta.

Sastojci:

Puter

Gandža

Obična voda

Dve šerpe različitih veličina

Pripremanje:

Ovde ćemo malo cenzurisati stvari pošto nećemo da dajemo omladini ideje i uputstva.

Recimo samo da je potrebno primarno kuvanje.

E, stvari su tu postale zanimljive. Igor je bio vredan i promišljen momak. Mnogi

narkomanski sajtovi sugerisali su da je potrebno do dva sata kuvanja. On se odlučio za 14

sati. Smesu koju je dobio podelio je na 12 rupa specijalne tepsije za kolače i strpao u

zagrejanu rernu. Gledao je kako braon testo raste iza mutnog vatrostalnog stakla prepun

iščekivanja. Nije mogao da sečeka da se ohladi kada ga je izvadio, već je jedan kolač

odmah strpao u usta.

Neću ići dalje sa tenzijom. Jebi ga, bilo je sjajno. Ukus je podsećao ne nešto najbolje iz

detinjstva, a narkoefekat bi počinjao posle do dva sata. Osećaj entuzijazma, opuštenosti i

prigušene radosti trajao bi najmanje šest sati. Narednih nekoliko dana, Igi je izlazio iz

stana samo da kupi nove sastojke. Nije sumnjao: recept je gotov do perfekcije.

Ostalo je samo da kolaču nadene neko ime.

Kolačići su bili tamnobraon boje, a ukoliko bi ih ostavio duže, postali bi gotovo crni.
Crno i brao, braon i crno. Brown&Black - braunblek, rekao mu je glas u glavi, poslednji

šapat muze koja ga je dovela do ovog epohalnog otkrića.

Odneo je uzorke prijateljima i poznanicima; svi su bili zatečeni i oduševljeni, baš kao što

je jebeno trebalo da budu. Ljudi su ga molili da im napravi nekoliko, donosili mu pakete i

pare za sastojke. Delom zbog ponosa, a više zato što je bio okej tip, izlazio je u susret i

pekao svoje magične kolače. Polako su mali kružići pronašli svoj put do celog grada i

okoline, a ljudi koji nikada nisu čuli ni videli Igora, probali su njegov proizvod. U svetu

konzumenata marihuane, a boga mi i drugih lakih droga, "braunblek" je postao pravi

jebeni "da Vinčijev kod".

Ipak, čak i dok je bio pijan ili narađen, Igor nije otkrivao svoj, sada već legendarni recept.

Svi su spekulisali koji je to tajni sastojak budući da su i drugi pravili kolače sa gandžom,

ali niko nije dospeo ni blizu.

Igi je znao da može biti spokojan; on i samo on znao je da je tajna trud i ništa više -

spremnost da provedeš mnogo sati zarad svog dela, čak i kada to ne deluje neophodno.

Prosečan lokalni um koji se bavio poreklom "braunbleka" odmah je odbacivao takvu

pomisao; na kraju krajeva, mi jesmo i uvek smo bili zemlja driblera, a ne odbrambenih

igrača. Svi su znali da tu negde ima neka caka, neki fora ili prečica. Morala je da bude!

Jebote, kako neko može da proizvode nešto tako dobro samo pomoću truda?

Heh, sada verovatno očekujete neku mračnu notu sunovrata mladog Igija? Neku mutnu

figuru ili dve koje su bile spremne da iscede taj tajni sastojak iz njega pomoću klješta i

dobrog komada žice, možda?

Opustite se, naš mladi kuvar-alhemičar nije bio u opasnosti. U stvari, odlučio je da

izgradi nešto mnogo veće na svom receptu.

Jednog dana Igor je pretvorio sve pare koje je u međuvremenu zaradio u evre pomoću

skromne provizije prilikom spravljanja kolača, pozajmio nešto para od roditelja, dobio

vizu uz pomoć pozivnog pisma bivše devojke i otišao za Holandiju. Imao je samo nešto

odeće i dvadesetak braon ringlica svog čeljadeta; to su bili uzorci pomoću kojih je

planirao da započne novi život u Amsterdamu. Da li je uspeo? HA! Jebeno blago rečeno,

prijatelji, kako je mogao da ne uspe, tako mlad, spospoban i sa guskom koja nosi zlatna

jaja pod miškom?

Ovo je samo prolog. Pre nego što je napustio zemlju Srbiju, Igi je svratio kod dvojice

najboljih drugova i ostavio im mali poklon, koji su oni, nakon srceparajućeg rastanka,

zahvalno pojeli.

Tu počinje drugi deo priče.

Nazovimo ga:

"Merkator kroz gandžu, veliku sreću i inspiraciju".

 Braunblek, deo drugi - Merkator kroz gandžu, veliku sreću i inspiraciju

Što više razmišljam o tome, to više uviđam da je ova konkretna priča gotovo bajka. Tako

nekako i počinje.

Jednom davno, u maloj kolibi u šumi živela su dva prasenceta. Jednog dana, pre nego što

je otišao na daleki put u magičnu zemlju Nederlande, njihov drugar, kuvar-prasence,

poznat i slavljen u celom kraljevstvu, ostavio im je najbolje kolačiće koje je ikada

napravio.

Šuma je bila Grbavica, samo umesto drveća, potoka i veselih gajeva ubacite matore

komunističke zgrade i srušene kuće koje će uskoro postati zgrade, iako ne komunističke

već surovo kapitalističke.

Koliba nije bila baš koliba, bez obzira što su njeni stanari često mislili da nije ništa bolja.

U pitanju je bio stan u jednoj od onih matorih zgrada - mali i sa loše organizovanim

prostorom. Jedino su u stvarnosti bile bajkovite bajate tapete iz sedamdesetih koje su

preko celih zidova prikazivale prizore šume, planina i druge iz 1962.

Dva drugara... Jedan se zvao Jan, a drugi Vladica. Njihova iznajmljena gajba gledala je

na Osnovnu školu "Sonja Marinković" i veliki košarkaški teren, prekrivn izuzetno

klizavim asfaltom. Njih dvojica to nisu znala budući da ni jednom nisu igrala basket

tamo.

Razlog? Obojica su bili lenji skotovi.

Zajedno su voleli da gledaju TV, cugaju pivo iz krmača i puše vutru dok se ne rastope

boje. Studirali su fakultete za koje su manje marili nego za situaciju u Iraku i polagali

ispite samo kada su bili sigurni da će im roditelji prekinuti izvore finansiranja.

Pored ovog spektra aktivnosti, njih dvojica imali su još neke.

Prva je bila Sandra, Vladičina devojka. Druga je bila strip.

Ne kao striptiz, već znate ono - slike i baloni teksta - osma, deveta ili koja god već jebena

umetnost. Pre nego što su došli u Novi jebeni Sad iz svojih banatskih vukojebina, zajedno

su pohađali srednju školu u Kikindi. Tamo su se upoznali i prepoznali uzajamnu ljubav

prema "Blek Steni", "Marti Misteriji", "Mister Nou" i drugim skrnavim stripovima uz

koje su generacije provele letovanja na još bratskoj obali Kroacije. Već tada su počeli da

se zajebavaju i zajedno crtaju; kada je došlo vreme da se napusti srednja, zajedno su

prešli u Novi Sad i pobegli iz svojih zabiti glavom bez obzira. Međutim, za razliku od

drugih nesrećnika koje je izolovana mladost i nedostatak mogućnosti dodatno motivisao i

gurao ka neminovnom uspehu, njih dvojica su čvrsto verovala da nije zdravo juriti bilo

gde.

Radili su sve polako ili nisu radili uopšte - pravi hibridi Lala i crnogorskih emigranata

koji su obitavali u njihovom rodnom regionu, ljubi ih majka!

Bilo je tu velikih ideja. Nekoliko puta su počinjali neke, kako su nazivali, "projekte" kada

bi nacrtali nekoliko tabli stripa. Posle toga, ideje bi se rasplinule, inicijalni entuzijazam

opao pod navalom piva i uraganom dima, a table odlazile na zabijene particije hard diska

ili duboko u fioke, dublje čak i od mesta gde su stajali njihovi indeksi.

Ironija je bila u činjenici da su stvarno bili dobri. Sandra je često volela da ukaže na tu

činjenicu, a ona je bila posebna priča. Dizelčine i ostali kreteni koji su živeli u teretanama
i klubovima poput onih u Ulici Modene nikada ne bi mogli da skapiraju kako je tako

dobra riba poput Sandre bila sa šmokljanom kao Vladica. Mora se prizati da je ta veza

bila u neku ruku čudna - ali ne kada formirate celu sliku.

Da, Sandra je bila uspešna studentkinja farmacije.

Da, njeni matorci su posedovali uspešnu privatnu firmu i bili krcati novcem.

Da, Sandra je izgledala kao jebena Džesika Alba i da, bila je sasvim kul riba, bez obzira

što je bila okružena drugaricama koja-je-najbolja-stvar-sa-novog-albuma-Seke-Aleksić.

Šanse za njihov susret bile su jednake mogućnostima slobodnih izbora u Severnoj Koreji;

na žurci njegovog fakulteta, na koju je Vladica prvi i poslednji put otišao, upoznao je

Sandru, koju je dovukla neka drugarica. Malo su pričali, malo pili, a na kraju žurke

Sandra mu je ponudila da ga odbaci kući. Pre nego što je izašao iz njenog džipa, uspeli su

da se pošteno izvataju na prednjim sedištima. Samo tako, njihova veza je rođena, i

nekoliko godina kasnije bila je čvrsta kao Most slobode (pre bombardovanja).

Hej, neću da predstavim celu stvar kao spoj Kvazimoda i Kasandre. Vladica nije izgledao

očajano, imao je lepe manire, a u mraku je znao šta gde da turi/sisa/liže/mazi dovoljno

dobro; ipak, za svakog sa očima bio je očigledno nekoliko liga ispod Sandrine.

E sad, baš tu je bila finta; nije bilo očiju koje su mogle da procenjuju. Njih dvoje skoro

nikada nisu izlazili - Sandra je dolazila na njihovu gajbu i tu su otpadali. Idealno, oboje

su imali upravo ono što su želeli. Sandra džepnog momka pored kog je mogla da bude

prirodna, a Vladica devojku oko koje ne mora da se trudi osim dok je fizički sa njom.

Zato je često bila u njihovoj maloj kolibi/stanu, gde se upoznala i sa nezavršenim

radovima. Samo zbog njenog insistiranja, okačili su neke table na razne strane art forume,

ali čak ni brojni komplimenti nisu bili dovoljni da ih gurnu u dalji razvoj. Neki materijal
su čak poslali francuskim izdavačkim kućama i dobili blago pozitivne odgovore i želju za

nastavak saradnje kada naprave neki novi materijal. Ali za Jana i Vladicu, duh inspiracije

ostao je čvrsto zapečaćen u njegovoj usranoj boci.

Kako su njih troje upoznali Igija, nije ni bitno. Da li su se nešto posebno družili ili bili

bliski? Pa, ne baš, ali je Igor, taj neopevani genije, ipak našao za shodno da im ostavi

mali poklon na rastanku. Koji su bili njegovi motivi za ovaj oproštajni dar? Jebem li ga -

preskočimo drljanje po tom pitanju - recimo samo da su dobili kolače, tačnije dvanaest

kružnih ringlica "braunbleka". Budući da su se obojica već ranije upoznala sa ovom

moćnom tvorevinom, Igijev dar ih je iskreno obradovao. Čak je i Sandra bila

zainteresovana, iako je, shodno svojoj kasti, izbegavala narkotike, čak i koks.

Zato su to jedno sudbonosno poslepodne bojažljivo otvorili kesu za zamrzivač. Unutra su

ringlice mirisale kao nešto što nije sa ovog sveta, već dolazi iz nekog boljeg gde THC

teče čokoladnim potocima.

Podelili su sadržaj kese pravedno kao pravi, izgladneli partizani. Svako je dobio po četiri

komada, iako je Sandra bila verovatno 40 kila lakša od Jana. Posle ne naročito dobrih

epizoda "Saut parka", pojeli su sve što im je Igi ostavio.

Trebalo je da prođe još nekoliko epizoda pre nego što su počeli da osećaju kako ih radi.

Niko nije pre ovoga konzumirao pravu dozu usavršenog recepta, pa nisu bili sasvim

spremni na vodeni tobogan niz koji su strmoglavo ubrzavali.

Negde oko 20 časova, kolačići su se sasvim razložili u tibama, a droga ušla u krvotok.

Jasno, prvo su se smejali kao budale, izmenjujući međusobne zavereničke poglede "joj,

al' sam haj". Obično smerna Sandra je počela da se žvali sa svojim momkom u

pornografskom maniru, a inače sramežljivi Jan posmatrao ih je kao da gleda bangkočki

ping-pong šou. Zatim su pustili na kompu snimak Sandrine mature koji je slučajno imala

na fleš disku i smejali se svemu kao budale; svako se zamalo upišao u jednom ili drugom

trenutku.

Spuštanje nije bilo strašno, ali je bilo osetno. Sve troje su uronili u kauč i fotelju kao u

živo blato, a glave su pulsirale u veoma prijatnom maniru, povezane sa gotovo

fiziotera­peutskom toplinom iza kolena. Obični kolači ili pušenje bi ih pustilo negde u

tom periodu, ali "braunblek" je bio kralj lake narkodžungle. Glavni šou je tek predstojao.

- Hajdemo napolje! - vrisnula je Sandra.

Vladica i Jan su je pogledali kao da je predložila zajedničke krvave orgije.

- Nigde posebno, samo da se malo prošetamo. Super svež vazduh i to, hajde, biće

zajebancija!

Njih dvojica su se ponovo pogledala, ali odmah potom ustala i krenula po jakne. Obojica

su mislila da to uopšte nije loša ideja; "braunblek" je mogao to da uradi ljudima.

Nakon što su popapala sve kolače, tri praseta odlučila su da napuste sigurnost kolibice i

zapute se u obližnju magičnu šumu, prepunu misterija i avantura...

Iskoračili su na ulicu slično kao što će prvi astronauti učiniti kada slete na Mars.

Odjednom, svet napolju nije bio čudan, napadan i preteći, već čaroban i otvoren za sve.

Zaista, svako od njih je u mislima imao istu ideju: život je njihova ostriga.

Pošli su ulicom prema Bulevaru cara Lazara, iako nisu toliko koračali, koliko su lebdeli

preko ispucalog trotoara.

- Hajdemo do "Merkatora"! - predložila je, naravno, Sandra - Hoću da vidim neke krpice.
Vladica i Jan nisu odgovorili na taj predlog, reagujući kao da nikada nije ni postojala

druga alternativa osim posete supermarketu. U stvari, njihova lica bila su ozarena kao da

odlaze na mesto savršenog mira i sreće, boljeg čak i od njhovog stana i ulice kroz koju su

prolazili.

Veseli trio nije primećivao prekorne poglede seniora sa kojima su se mimoilazili, kao ni

klince koji su se osvrtali za njima. Jebiga, verovatno su bili mnogo veći narkomani nego

oni, samo što su se razlikovali po otrovu. Dok su šezdeseotogodišnjaci gulili kutije

"bensedina" za koje su doktorima kukali i lagali kao halava deca, tako su deca krckala

tablete ili pravila lajne eksa i spida. Doduše, "branblek" je bio tako nov, tako seksi, da ni

sezonski veterani, zlostavljači supstanci, poput pojedinih prolaznika nisu sa sigurnošću

mogli da kažu šta se tu dešava. Naime, poznato je da su čak i trezni građani Novog Sada s

vremena na vreme srećni i nasmejani.

Sandru, Jana i Vladicu nije mogao manje da boli kurac za prolaznike.

Oni su išli u "Merkator", brate!

Posle onoga što je njima delovalo kao večnost, kockasto-plastično-staklena zgrada

ukazala se pred njima. Gigantsko predstavništvo "Naftagasa" iza dizalo se kao

prizemljeni svemirski brod iz galaksije džiberskog ukusa. "Merkator" je davao lep

kontrabalans ovom granitnom zdanju svojim futurističkim izgledom šik bunkera,

izvučenog pravo iz neke američke naučno-fantastične strategije u kojoj morate da

sprečite vanzemaljsku gamad u nameri osvajanja sveta. Istina, zgrada je posedovala malo

više svetlećih reklama i staklenih površina nego što bi bilo očekivano u nekom vojnom

zdanju budućnosti, ali ko zna šta će biti in u 2401. kada vanzemaljci konačno nagrnu kao

Švabe.
Trojka je ušla unutra i popela se pokretnom trakom na prvi sprat, odmah do supermarketa

gde je straobalno veliki broj ljudi trošio živote na čitanje sastojaka instant testetina i

obračunavao najjeftiniju kombinaciju praška i omekšivača.

Sve troje su progovorili u istom trenutku, pružajući svoju sugestiju za dalji nastavak

epskog putovanja. Kakofonija glasova je, očekivano, izazvala novi napad ludačkog

smejanja.

- Okej - rekla je Sandra - Hajde da svako pogleda šta želi, pa da se nađemo ovde za,

recimo, 20 minuta.

U njihovim omamljenim glavama ovo je zvučalo kao najbolja moguća ideja. Sandra je

htela da ode u neki butik, a Jan u prodavnicu računarske opreme. Jedino je Vladica lagao

budući da je stvarno želeo da vidi neku prodavnicu ženskog veša gde bi mogao Sandri da

kupi neki seksi poklon i iznenadi je. Razdvojili su se i krenuli svojim veselim putem,

nesvesni da će se vratiti kao promenjene osobe.

Ovo je takođe bajkoviti deo, podeljen u tri celine pod imenima Strah, Razočaranje i

Usmerenje. Ispričaću svaku posebno, a počeću od najstrašnije kroz koju je prošao Jan.

Strah - U dubokoj šumi prvo prasence je pronašlo mračnu uvalu gde su senke imale oči...

Jan je otišao u obližnju prodavnicu računara, gnjavio osoblje sa svojim pitanjima o novim

grafičkim karticama i samo nekoliko minuta kasnije izašao napolje.

Na otvorenom izlazu, njegov prolazak uključio je magnetnu kapiju, a sirena obavestila

obližnjeg čuvara. Jan je, sasvim zatečen, prihvatio da pođe sa mrkim čuvarem koji je

stajao sasvim blizu njega.

Odveo ga je u malu prostoriju i rekao mu da sedne. Smešna stvar je bila u tome što čuvar

uopšte nije bio neljubazan, već je detaljno objasnio Janu proceduru nakon čega ga je

ostavio samog u maloj sobi. Međutim, brava je svejedno škljocnula kada je izašao, dajući

mu do znanja da je zaključan. Iniciran navalom straha, Jan je počeo da paranoiše.

Sedeo je tamo, sasvim zamrznut i razmišljao o hiljadu loših stvari koje mogu da mu se

dese. Kroz njegovu glavu je, cela istorija ljudske bede, bola, smrti i patnje prošla kao

sovjetska vojna parada. Bez dileme, Jan u uvideo da je život jedno jako mračno mesto

gde su senke okružene isključivo još gušćim i opasnijim senkama.

Nekoliko minuta kasnije čuvar se vratio i izvinio Janu pošto su utvrdili da je došlo do

kvara na magnetnom bezbednosnom sistemu. Bio je slobodan da ide, što je učinio bez

dvoumljenja; osećao se kao zatvorenik u električnoj stolici kojem javljaju da je guverner

ipak odlučio da ga poštedi. Izašao je polako i smireno, ali u njemu je kuljala bura, uragan

neprijatnog svraba koji će doneti nešto što mu je godinama očajnički bilo potrebno -

inspiraciju.

Razočarenje - Drugo prasence se obrelo na prelepom suncem okupanom gaju gde je sve

bilo lažno i prazno...

Sandra se uputila da baci pogled na neke nove modele nečega u nekom superskupom

butiku - znate tip: mesto na kom su uvek stajali natpisi preko izloga "POPUST 50%", a

stvari uvek bile jebački skupe.

Unutra ju je dočekala superljubazna prodavačica, a Sandra se brzo spustila sa tripa kada

je shvatila da je okružena svojim plemenom. Butik je bio nepotrebno veliki, a u raznim

krajevima su stajale devojke, sve veoma doterane, našminkane, lepe i zgodne. Birale su i

preturale po odeći nehajno i samouvereno, kao da je sudbina već odlučila šta će izabrati

pa nije bilo potrebe previše unositi energije u sve to.

Sandra se uozbiljila, uplašena zbog mogućnosti da sretne neku od svojih prijateljica u

takvom stanju. Pribrano je pristupila dugoj, zidnoj vešalici i počela sistematski da

pregleda tanke džempere. Pored nje, par devojaka je činio isto; istovremeno, pričale su o

drugim devojkama, očigledno poznanicama ili prijateljicama, konstatujući koja je veća

drolja, glupača ili kreten. U prolazu, dok su se mimoilazile, Sandra je na kratko ždraknula

prema njima; prizor ju je zaledio kao vest o smrti.

Devojke uopšte nisu bile devojke, uprkos ubistvenim figurama i seksipilnim odevnim

kombinacijama; ispod velikih naočara za sunce Sandra je videla bore, kanjone bora koji

su kao zmije nestajali iza crno-zlatnih ramova; ruke koje su mazile tkaninu bile su

iskvarcovane, napuderisane i negovane NASA tehnologijama, ipak, imale su onaj tanki,

krhki film starosti koji je, za razliku od sisa, dupeta, nogu, stomaka i drugih, napadnijih

delova, bio i ostao jedini pravi, neobmanljivi marker starosti. A ove dve "devojke" bile su

debelo u petoj deceniji života. Sandra je, kao i druge devojke rođene u imućnijim

novosadskim porodicama, bila previše austrougarski odgojena da bulji ili na drugi način

izrazi svoje gađenje.

Umesto toga, pomerila se do prvog praznog dela radnje i počela grčevito da disekcira

svoj život. Rezultat koji je disekciju pretvorio u autopsiju, utvrdio je jasno neke stvari za

nju. Jedina prava osoba u njenom životu koja ju je istinski volela, osim porodice, bila je

ona za koju je najmanje marila: Vladica. Njemu nije bilo bitno ko je ona na fasadi, iako
se njen životni stil rotirao baš oko toga - spoljašnjosti. Sandra nije želela da postane

usamljena, napaljena baba koja želi da još jednom bude kraljica mature. Ne jebeno više.

Zato se okrenula i izašla, uverena da je došlo vreme za neke promene.

Usmerenje - Poslednje prasence je lutalo dugo, dugo, samo da bi našlo čarobni izvor gde

su vodene nimfe pevale pesme koje bi mogle da budu...

Ozbiljno, Vladica nije imao pojma kako da nađe prodavnicu donjeg veša.

Osećao se previše razvaljeno da bi mogao da čita imena butika ili konsultuje za njega

nemoguće kompleksne navigacione table; pitati prolaznika ili, nedajbože, čuvara za

usmerenje, bila je još manje poželjna opcija. Trebalo mu je mnogo više vremena nego što

bi trebalo neurađenoj osobi da skonta šta treba da gleda - butike u kojima je dominirala

crna i crvena boja. Našao je jedan taman kad je mislio da će odlepiti, doduše na neki

veseo način.

Pribrao se delimično i zakoračio u taj misteriozni svet. U krajnjem uglu butika, tri

prodavačice dokono su ćaskale za malim stolom, a svaki zid ili druga vertikalana

slobodna površina bili su prekrivni donjim vešom, čarapama i spavaćicama. Vladica je

nezainteresovano gledao nekoliko trenutaka, a zatim osetio ono neoborivo osećanje da ga

neko posmatra. Tri para očiju gledala su ga netremice.

I to kakve oči! Sve tri devojke su bile mlade, nasmejane i veoma lepe; krupnih očiju, kosa

koje su molile da budu milovane, slatkih usana koje su preklinjale da budu ljubljene sa

religioznim porivom. Koliko je ovo bilo stvarno, a koliko oblikovano braublekovim

kaledioskopom lepote, nije ni bitno - za Vladicu, bilo je kao da se obreo u nekakvom

nebeskom haremu.

Da stvari budu još bolje, sve tri su skočile i bacile se na njega kao prodavci mercedesa na

saudijskog princa. Počele su da ga ispituju o željama, da se nevino kikoću na njegove

smotane odgovore. Da je Vladici neko u tom trenutku rekao da levitira pola metra od

zemlje, ne bi uspeo da ga iznenadi.

Zanimljivo, dok su ti anđeli seksi rublja skakutali oko njega, Vladičine misli su

neočekivano zaplovile ka Sandri. Zapitao je sebe prosto pitanje: kada bi mu ove prelepe,

preslatke i sve drugo devojke ponudile iskustvo života - noć i dan u kojem bi mogao da

oseti ljubav sa svakom od njih i u svim drugim kombinacijama, iskusivši time fantaziju

nebrojanih generacija muškaraca, da li bi pristao?!

Odgovor je bio lak i jednostavan, gotovo previše. Ne, ne bi jer bi tako prevario Sandru, a

nju je zaista voleo. Kroz bezveznu seksualnu fantaziju, Vladica je shvatio da je bez truda

dobio ono što mnogi ne osete za ceo život. Imao je ljubav.

Međutim, nešto drugo ga je zabrinulo. Da li on tu ljubav zaslužuje?

Sandra je bila uspešna, lepa i kul. On je bio kul... možda. Otaljavao je faks, otaljavao je

svoju vezu, otaljavao je sopstvenu kreativnost. Pomislio je kako živi na pozamljenom

vremenu.

Zato je kupio neke crne gaćice koje su mu crkutavi glasovi preporučili i izašao iz butika.

Možda po prvi put u životu osetio je kako zaista mora da se baci na posao.

Naizad, tri mala praseta su izašla iz čarobne šume, svako promenjeno na svoj način.

Njihovo putovanje sa prijateljem "braunblekom" promenilo ih je zauvek, i to na bolje.

Sandra i Vladica sreli su se u jednom od bočnih hodnika. Nisu ništa rekli, već su se

zagrlili a njihove usne se spojile; poljubac je bio hiljadu puta bolji od njihovog prvog, ili

bilo kog ranijeg. Držeći se za ruke stigli su na mesto susreta gde ih je Jan već čekao.

Napustili su "Merkator" baš kako su i došli: zajedno.

U satima koji su usledili ključne rečenice su razmenjene, a novi kurs ucrtan.

"Želim da provodim više vremena sa tobom, Vladice. Želim da upoznaš moje matorce."

"Počinjem da učim. Završiću faks pre Nove godine. Osećam se kao da sam spavao, ali

sada sam budan. Sandra... ono... čisto da znaš..."

"Znam, i ja tebe.'"

"Mis'im... Ti si najbolja stvar koja mi se dogodila... i sve to."

"Jebote, Vladice, rasplakao si me. Dođi ovamo..."

"Hej, čovek."

"Hej, Jan. Otkud to da si budan?"

"Crtam. Počeo sam novi strip."

"Stvarno? O čemu."

"O logoru. 'Oš da vidiš neke skice?"

"Aha... uuujeee, čoveče... Ne liči na tebe ni malo."

"Znam. Ne oseća se kao da ja crtam. Ali mi se sviđa, jako sviđa, u stvari."

"Nešto novo, ha?"

"Da, da, baš to. I Vladice... ovo će zvučati smešno, ali čini mi se... kao da sam drugačiji."

"I ja."

"Znaš šta?"

"Ha?"

"Drago mi je..."

I tako, uprkos svim zakonima verovatnoće ili kulture, u malom stanu preko puta ofucane

škole, lake droge su promenile tri života. Da budu stvari gore za sve vas puritance,

dokone, zabrinute domaćice i ostale analnozatvorene tipove, promenili su ih na bolje!

Ko bi jebeno rekao, ha?

 Epilog - Zbogom, prijatelji dragi i mili

Tako vam to ide, dragi prijatelji koje nikada nisam upoznao. Život je jedno čudno klupko

koje se odmotava i ponovo upliće, naizgled lišeno svakog smisla ili naprednog plana. To

je razlog zbog kog smo izmislili sve te pametne stvari: religiju, nauku, filozofiju. Vraški

nam je potreban red, kakva-takva struktura koja će nam pomoći da se izborimo sa

haosom koji vidimo svuda oko nas. Niko nas ne može osuđivati ili kriviti zbog naivnosti -

ogoljen i iskren prema životu jeste samo čovek sa omčom oko vrata i žiletom na butini.

Življenje i sagledavanje istine nikada nemaju šta da traže zajedno.

Ko još želi da razume svu surovost, besmislenost i, najviše od svega, slučajnost svakog

našeg otkucaja srca i dubokog udaha; ko želi da shvati da ispod ove konfuzne stvarnosti

trčkaraju drogirani klovnovi, žuti brodovi koji plove na jarbolima i poluprovidne mačke

koje blede u ništavilu na zidovima od crvene opeke?

Ništa nema smisla, ništa se ne dešava sa razlogom. Sve je nebitno, sve je slučajno.

Ali uzmite moje reči sa rezervom: verujem da bi svako mislio slične stvari da oseća kako

mu duša, esencija ili kako god želite to da nazovete, polako tone u nešto što može ispasti

raj sa golim porno-zvezdama, a verovatnije ga čeka bezbojno ništavilo. Šta očekivati od

te jadne osobe dok njena svest ili bar njeni ostaci posmatraju neznance tokom njegove

poslednje večeri među živima?

Šta sam naučio dok sam plovio kroz ove živote, neke tužne, neke radosne? Da li ima nade

u ovom svetu slučajnosti?

Iskreno, nemam pojma... Ja sam samo leš koji polako kvasi hladna dunavska voda;

poslednja paljenja neurona u mrtvom telu. Možda sam sve to umislio kao poslednji

oproštajni film koji mi um pušta pre polaska; nešto da me uteši i skrene pažnju sa

samrtnog bola koji sam odavno prestao da osećam. Više bih voleo da sam zaista jezdio

iznad ravnih krovova mog grada i virio kroz zidove, baš kao duh božićne prošlosti.

Šta god da je u pitanju, natprirodno proviđenje, posmrtna halucinacija ili nešto treće bilo

je, ako ništa drugo, veoma prijatno. Sada kada me više nema, nije mi teško da priznam da

sam oduvek bio pomalo voajer. Nema tu ničega lošeg, zar ne? Na kraju, samo sam se

interesovao za ljude, a isto činim i sada, po poslednji put, jer osećam da slede samo

hladnoća i samoća. Poželeo sam da saznam trivijalnosti svakodnevice, prljave tajne,

strahove, nadanja, očajanje, uviđanje i sve ostale obrasce, korisne i beskorisne, koje oni,

moji bivši sugrađa­ni, koriste dok plutaju po reci mnogo široj i dubljoj od mutnog

Dunava.

Možda... možda sam ipak nešto naučio gledajući svo to jebanje, umiranje, laganje,

zavaranje, ubeđivanje, sanjarenje i sve ostalo što su ovi ljudi, neznanci, činili, mislili i

osećali.

Sve je to život. Ali baš sve.

Moj je gotov i znate šta? Nije mi nimalo žao što sam dobio priliku da ga živim.

KRAJ