Antologija

SRPSKE KNjIEVNOSTI

Stevan Jakovljevi SRPSKA TRILOGIJA

1

***

DEVETSTOETRNAESTA

DEVETSTOETRNAESTA
UZ BRUJANjE ZVONA... SIROTE MAJKE... OD SADA PRIPADAMO OTADBINI ZDESNA, U TOPOVSKU KOLONU!... NA DUGOM MARU TAMO SE GINE NA PADINAMA CERA NA DOMAKU POGLEDA I SLUHA NEPRIJATELjA OKO JEDNE PREICE PREKO SAVE TO NI U KRVAVOM RATU NIJE TAKO OBINA STVAR POD OKRILjEM KRSTA RAT JE BUKTAO OSMATRANICA NA CRKVENOM TORNjU NA KARTE! KRVAV TEKUI POSAO NA UZORANIM I PUSTIM NjIVAMA MAVE ALAL TI VERA, TOBDIJA PO ZAKONU OTPORA STRANA VEST SELA SU GORELA U IEKIVANjU SMRTI PA DOKLE EMO? BILO JE TO DVADESETOGA NOVEMBRA RELEJ NAZDAR... NAZDAR NAA ZEMLjA JE SLOBODNA

POD KRSTOM
POZADINA SLAVI NAE USPEHE SMRT, IVOT... IDU NAIZMENINO U ZATIJU TOAK OTMICA ZEMLjA JE UZAVRELA NE, BOGA RADI! ROVOVI SU OSTALI PRAZNI NOVO KOSOVO POLjE ZAROBLjENI DANAS JE TEKO PRONAI REDOVE JANKOVA KLISURA LIHVARI SAHRANjUJU DRAVU
3

MOJA, PETA BATERIJA NA PRAGU OTADBINE KOD GRANINOG KAMENA KO JE VERA, A KO NEVERA GOLGOTA U PLANINAMA USTA MIU, TRBUH NE OSEA BESPUE... AEROPLANI TUKU NA DOMAKU MORA USOPI, RAB BOJI... IVE LEINE OSTAJU SMEJALI SMO SE GLADNI... NA IVICI IVOTA KRAJ MUKA... SAN ILI JAVA OSTRVO SMRTI U FRONT! TAMO DALEKO

KAPIJA SLOBODE
SOLUN HILI SAD SMO OPET VOJSKA POKRET MOGLENSKE PLANINE OSVETA NA DNU PAKLA GORNIEVO MALARIJA KAJMAKALAN KAPIJA SLOBODE OTVORENA SIVA STENA CRNA REKA MALARIJA NAS SAKUPILA, MALARIJA RAZJURILA HRISTOS VASKRESE NA LEIMA JEA PODNAREDNIK TANASIJE PTIICE NEBESNE FRONT I POZADINA ARLETA PREKO TALASA KRVI EPILOG GODINA HILjADU DEVETSTO TRIDESET ESTA
4

UZ BRUJANjE ZVONA...
udne su veeri na visokim planinama... Ravnica kao da tone u neki bezdan, lagano nestaje, a nad nama jo uvek lebdi mleni odblesak ve zalog sunca, i kroz njega mirkajui zatreperi po koja zvezda. Te veeri, jula 1914, umuklo je ve bilo i blejanje ovaca. Ovarski psi se razmestili po okolnim breuljcima, skotureni ali nauljenih uiju... Jedino se uo zriak i lave pasa iz doline. Ovari, uvijeni u jagnjee koe, spavali su po zemlji. Samo jedan straario je pokraj vatre, koja je tiho pucketala. A i on je dremao. Leao sam na pokoenoj paprati i kroz pukotinu na krovinjari posmatrao jednu sjajnu i svetlu taku, koja se pomerala lagano, neujno, jo malo, jo malo, i zvezde nestade... Oseao se otuan miris izgnjeene paprati i ulo ukanje bubica... Sklapao sam oi. Jo jedan dubok udisaj i telo kao da obamre... Negde je lanuo pas. Kao da ujem zrika; onda je umukao, pa opet zatreperio njegov um, ali to kao da nije bio um, ve zvuk, koji se ponavljao pravilno, odmereno, kao zvono. Pa da, tu je bilo i stado... I kroza san sam uo ritmike udare, as slabije, as jae, i meni se priinjavalo kao da to zvono neko klati. Mogue, mogue... Ali psi nisu lajali, a planina je jezovito utala. A zvono se i dalje jogunasto klatilo, i ja otvorih oi. Zvoni... zvoni... drhtavo i tuno, odnekud iz daljine, iz doline, iz nekog sela, sa neke crkve. Otkuda u ovo gluvo doba?... Pridigoh se. Straar kao da se prenu, i pogleda me zaueno. Ne spava ti se?... uje li zvono? On nakrenu glavu na jednu stranu. Otvorenih usta blenuo je u tamnu no. Onda se okrete meni i progovori ravnodunim glasom: A, ko mu ga zna! i slegnu ramenima. Zavalio sam glavu na lenu torbu, oslukujui neprestano. Pomislih da je to moda obiaj u ovom kraju. Sigurno je neka crkvena sveanost, uveravao sam sebe. Ali teka, zlokobna slutnja vitlala je po dui. Moda je poar pomislih i lagano se podigoh, da ne bih probudio one pored sebe. uvaj se pasa, gospodine! doviknu obanin, pa se i on die te iziosmo zajedno. Ogromni vrhovi ocrtavali su se prema zvezdanom nebu i kao dinovi se nadnosili nad crnom zemljom. A zvono kao da je jecalo. Pogledah u pravcu sela, daleko dole, odakle su svetlucale vatrice kao iz kakvoga ponora. Ipak se neto dogaalo. obanin ne umede da mi kae da li je to uvek tako. A ta i on
5

zna?... Kao da ivi na nekom drugom svetu. On poznaje svoje ovce u glavu, sa psima razgovara, po ceo dan slua melodine zvuke medenica, i misli valjda da je tako i dole meu ljudima. On slee ramenima i udno mu je to se ja toliko uzbuujem. A i da je togod, ta se to njega tie. Njegovi psi-straari spavaju, kurjaci su po jazbinama, ovce njegove miruju. Van toga sveta, on i ne poznaje drugi. Nabi kabanicu na glavu i ue u kolibu, a za njim i ja. utali smo... obani malo govore. Osamljeni po ceo dan, upueni su na sebe i svoje misli. Gledaju vas detinjskom ljubopitljivou i puno puta pustie vas da proete, a da vam ne postave nijedno pitanje. Otpratie prolaznika pogledom, ne dugo, a odmah zatim okrenue lea, pa e nabiti kabanicu, zagledati se negde u daljinu i tako e satima ostati. Za jedno kratko vreme zvuci se nisu uli... Ali naskoro dopree oni ponovo preko neme planine. Oko mene svi su spavali. obanin je dremljivo posmatrao vatru i s vremena na vreme podsticao oganj. Celo bie njegovo odisalo je beskrajnom ravnodunou, koja je najzad prela i na mene, i san me poeo hvatati. uljala me postelja, okretao sam se, opet sam spavao, ali ini mi se neprestano u nekom polubunovnom stanju. A no je odmicala. Kad sam otvorio oi, obani su ve bili ustali, psi su lajali. Ali neto se dogaalo. Iz daljine su dopirali dozivi, i onda se izvi samo jedan glas: E-he-ej! Istok se pomalo belasao, sjaj zvezda gasio, a zornjaa bletala metalnim sjajem. E-he-ej!... Objavljena mobilizacija!... Pokupite stado i terajte u dolinu. obani se zgledae, kao da ne shvataju smisao rei i kao da se pitaju: a zato to? ta su oni kome uinili? Njima je tako dobro ovde. Saiveli su se sa svojim stadom... priroda im sve daje, od ljudi nita ne trae. Od njih su se ve i otuili... Van domaaja svoga pogleda, oni kao da ne znaju ni za ljude, ni za zemlju. A ako neprijatelj doe i pokupi vam stado? ree neko. Njihove oi sinue gortakom divljinom... Branie se, branie, do poslednje kapi. Potovarie obani svoje torbe, zaokupie stado i lagano, gotovo nevoljno pooe niz planinu. A planine i pojate ostale su puste... SIROTE MAJKE...

Moji su roditelji stari, patrijarhalni ljudi. Majka se brinula da mi se nije ta desilo, a otac, kao stari ispravan inovnik, razmiljao je da li u na vreme stii u svoju komandu. Oboje su se obradovali kada su me videli. Ali je njihovo
6

raspoloene bilo ve pomueno kad sam im rekao da sutra izjutra treba da krenem. Majka se zaplakala. Otac je utao. Ali sam oseao kako savlauje svoj bol. Krijui pogled od mene, dobovao je nervozno prstima po stolu. Najzad progovori: ta e... nije on sam. Ceo narod ide... Ne vredi plakati, opet e doi. Da bih ih uteio, priao sam kako rat ne moe dugo trajati pri ovako usavrenoj tehnici. Ali moja majka kao da to nije ni sluala. Ona je sva bila obuzeta jednom milju: Eto, rodi ga, uva ga, da ga naposletku prati u rat... Moj se otac naljuti: Vi ste ene zloslutnice. ta plae?... Nismo ja i ti sami. Stotine hiljada roditelja ispraaju sutra svoju decu. Razgovor se onda preneo na Francuze, Ruse, Engleze... Naravno da to ne moe dugo trajati. Na jesen ima sve da se rei govorio je otac. Sirote majke! plakala je moja mati, briue oi keceljom. Ona je uoptavala svoj bol, plakala je zbog sebe, a i za druge. U ena je razvijeno oseanje materinstva, a ono je u tesnoj, organskoj vezi sa njihovom prirodom, njihovim biem. I zato one vie saoseaju nego to je to sluaj sa ljudima. A uz to, ovek se rastre u neprekidnoj borbi, u kojoj ovrsne, ogrubi, dok je ena vezana vie za kuu, decu, koju smatra kao deo svoga tela. Ti bi bolje uradila da ga sprema za put prekide je moj otac. Moja mlaa sestra kao da nije shvatala o emu je re. Nju je vie zanimalo kako e mi uniforma stajati. Priala mi je da je danas videla neke moje drugove i da lepo izgledaju. Oalostila se mnogo to i ja nemam uniformu, pa da je odmah obuem i da me vide njene drugarice. I ve po deseti put mi je rekla da odmah traim odsustvo, da bi me videla. Otac se nasmeja sluajui njeno naivno prianje, pa e rei: Za njih je rat zanimljiv sa dekorativne strane. Nego, ostavi ti ta njena prianja i njene drugarice, ve se spremaj. Sutra ti valja rano ustati. Upakovao sam to mi je najpotrebnije i legao. Majka je ostala da mi u toku noi spremi za jelo. Jer ko zna koliko u putovati, a sad je teko ma ta kupovati na stanicama. Otac me probudio. Oni su ve odavno bili ustali. Na stolu su se nalazile upakovane moje stvari i majka mi je objanjavala gde je ta. Seli smo za doruak. Svi smo bili usiljeno ravnoduni i, inilo mi se, bila je potrebna samo jedna re, pa da se prospe bujica suza i nenosti. Otac je razgovarao, a majka me netremice gledala i s vremena na vreme tiho i s drhtajima uzdisala. Uviao sam koliko je teko njihovo duevno stanje, pa mi se inilo: lake e biti i njima i meni kad se rastanemo. Pogledao sam na asovnik.
7

 E... ta? i majka me sa strahom pogledala. Je li vreme? dodade otac, pa se die, kao da eli da ubrza trenutak rastanka. Sine, zar ide? Mati mi pade oko vrata. Oseao sam kako drhti i sve me jae stee. Zaplaka se i sestra, valjda to je videla od majke. Otac je grizao usnu i sa mukom se savlaivao. Onda se obrati majci. Dosta, budi pametna. ta buni dete... Tako mora biti pa joj odmae ruke od moga vrata i ledenim glasom obrati se meni: Sine, otadbina te zove... Budi veran zakletvi... i izvruj sve to ti se naredi... Onda zastade, kao da se zagrcnu: Neka ti je Bog na pomoi! Ja uzeh stvari. Prioh nanovo majci i poljubih joj ruku, ona mene u jedan pa u drugi obraz. Sine, moliu se Bogu za tebe, da mi te uva i pokri lice rukama. Sestra mi se obisnu o vrat. Dugo me ljubila, pa me onda uhvati za ruku, da me isprati. Otac je pomilova: E, vrati se ti, imam neto da mu kaem... Pa to? i napui usta. E, jo jednom do vienja! poljubih je i pooh urno sa ocem. Da pie i da trai odsustvo! dobaci mi sestra, kojoj mahnuh rukom, i onda zatvorih vrata. Ili smo jedno vreme utei. Otac kao da se muio, hteo je neto da mi kae. Na izlazu zastadosmo. E, sine da se rastanemo. Ali... hou da ti neto kaem. Na rastanak moda e biti dui. Ti e doi... ne sumnjam... ali ja sam star... oseam... donja mu usna zadrhta. Ne govori o tome. Sve e dobro biti. Ljudi smo... ti zna... pazi majku i sestre on se opet uozbilji. Budi razuman i uvaj se. E, zbogom, i srean ti put!... Dotada nisam naroito pomiljao da mi se ta moe desiti. Ali suze majine su mi navlaile tugu, ne toliko to sam se plaio za sebe, koliko zbog bola koji bi njoj bio nanesen... A posle i zavet oev. Jo i ta mogunost. Bilo mi je teko. I pourih se da utonem u onaj narod, koji je ve preiveo ove prve, teke utiske rastanka. OD SADA PRIPADAMO OTADBINI

Oseao bih se lake, ini mi se, da sam u nekoj jedinici koja se mobilie u mom rodnom mestu. Tu su bili svi moji drugovi i poznanici. A ovako, idem u nepoznato mesto, meu tu svet. Seljaci su pristizali u masama. Popisana kola zakrila ulice. Na uglovima se okupili aci i veselo razgovaraju, a trgovci zadovoljno trljaju ruke. Na stanici agor. Dugaka kompozicija, puna municije, kree... Na rampi utovaruju kola i konje. Ispred perona postrojena eta inenjeraca, u punoj ratnoj spremi, eka da se popne u voz... Narod navire sa svih strana. Jedan kapetan izdavao je stroga nareenja. Vojnici sa bajonetima svuda oko stanice... Lokomotive su pitale, signalno zvono odjekivalo, sklapale se kompozicije od praznih zateklih vagona... Narod nagrnu na neke od tih vagona, to ih zaustavie pred stanicom. Stani, marvo... Zaustavi! naredi kapetan odseno vojniku na strai. Gde ste zapeli? U komandu usudi se jedan da odgovori. A gde ti je komanda? Valjevo... Budalo jedna, pa kud si navro za Veles?... Teraj to napolje! naredi vojniku. Kad bude vreme, javie se. ta je?... Za tebe ne vai naredba? obrati se meni. Oprostite, hteo sam samo da pitam kada voz polazi? Rekao sam da emo objaviti onda me dohvati za rame, vojnik me prihvati i tako se naoh u onoj masi naroda. Neki su gunali, ali ne toliko glasno da bi ih mogao i kapetan uti. Eh, ta e, vojna disciplina!... Stroga vika na vojnika! uli su se glasovi. A to si ti zapeo prvoga dana, kad ti je blizu? Zna kako je... rat je, moda mi komanda krene, pa ne volim da imam posla sa ratni paragrafi objanjavao je neko pored mene. Gde bismo ve sad bili, da smo jo jutros krenuli! ali se jedan. Drue, ne sekiraj se... i ovo spada u rok slube dobaci jedan debeljko, pa se mai svoje torbe, odakle izvadi meso i hleb. Sigurno ti ovo prvi put, te ne zna ta znai to dodisati... Vidi... jedinica krene, pa stane, onda opet hajd sto metara, zatim stoj tri sata u mestu. A zato? A vrag bi ga znao... Zaglavi se neto napred, ili takva mu je situacija... Lokomotiva na ulazu pisnu i kompozicija, sastavljena od vagona oznaenih kao klase, zatim furgona, otvorenih vagona punih naroda zahuktano ulete u stanicu i, ne zadravajui se, produi dalje. Oni iz vagona mahali su rukama, podvriskivali, ula se i pesma, a neki u poslednjem otvorenom vagonu zagrljeni, i viu iz sveg glasa: Dole vabe... dole! i njihovi uzvici izgubie se sa kloparanjem gvoa.
9

Iza stanice uje se takoe pesma. Grupa seljaka navali na peron. Vojnik ih zaustavlja. More, moe... pourite viu ovi iza ograde. Samo se na vas eka. Seljaci zastadoe neodluno. Odbij! nareuje vojnik. to, bre, odbij, ne idemo na svadbu, ve u rat. Tako je nareeno... Tamo idite, pa ekajte. Neke vagone doterae pred stanicu. Narod zagalami, poee kupiti torbe i svi nagrnue izlazu. Straar ih je s mukom zadravao. Najzad neko viknu da se narod pusti i svet pokulja sa svih strana, preskaui ogradu, gurajui se, viui, dozivajui jedan drugoga. Masa ponese i mene, razmaknuh laktovima, a onaj debeljko nalegao na moja lea, i zapeo iz sve snage. Ama polako, ovee! Samo pravo i guraj veli on i zapinje jo jae. Zapeh i ja, i tako se doepasmo jednoga furgona. On me gotovo ubaci, te mu dodadoh ruku i izvukoh i njega. Tako govorio je trljajui ruke sve ide na snagu... Pazi da ne ue dobaci jednome, koji samo pomoli glavu. Onda se obrati ostalima: Sedite na ulaz, i opustite noge... tako, da se bar i mi malo opruimo. Iako se ne poznajemo, ophodimo se jedan prema drugome kao da smo stari prijatelji. Vojska nas je izjednaila, idemo istome cilju, borimo se za istu stvar. Drue, gde ti je komanda? zapita neko debeljka. Najjaa, najsilnija, najvanija komanda, bez koje se ne moe. Mesarska eta Dunavske divizije govorio je briui znoj. Jaka komanda! Najvie sam mrzeo kuvare i posilne, slavu im njinu... Bez nas, bre, ne moete. Ko e vas hraniti? govorio je debeljko otkopavajui prsnik, pa zavue ruku u nedra i poe da se brie. A posle, gde u ja ovakav? Nali bi me od prve i on se zadovoljno nasmeja. teta bi velika... ut! Viknu neko sa ulaza, i oni koji su sedeli poskakae. Na vratima vagona pojavi se onaj kapetan. ta je ovo? kapetan sve odmeri pogledom i poe da nas prebrojava. Zatim se okrete onima koji su stajali napolju: Neka uu jo dvadeset... I niko da mi nije iziao iz vagona! Poee novi da ulaze; stari se pomeraju, neki sedaju, da bi to pre zauzeli mesto. Ala smo se zgusnuli dobaci neko. Nema tu ali govorio je jedan od onih koji su sada uli, nastavljajui, verovatno, zapoeti razgovor. Spartanci su sve one sa fizikim nedostacima ubijali, da bi sauvali rasu. Dobro, takav zakon u nas ne postoji. Ali evo ti sad
10

prilike da sa tim kartovima raisti... Prvo bih njih pustio u borbu. Ako nema jedno oko, a ima zdrave noge, natovari mu municiju na lea, pa neka nosi dotle dok ne pogine. Ako ima zdrave oi, a nema jednu nogu, stavi ga negde u zasedu i podaj mu mitraljez... A ta emo sa onim cvekama... zaraenim? pita kroz smeh jedan sa riim brkovima. Markiranim? E, bato, njih bih stavio na raspoloenje regrutima, kao pokretne nianske mete. Okolni se zasmejae. Pa to ti, bre, osudi oveka na smrt dobaci debeljko, maui oko lica arenom maramom, da bi se rashladio. A zar ja nisam?... Zar nisi i ti? Nemoj da ga vrea... Ala se trecnu!... Kuvar je on... More, i njega bih ja pored mitraljeza dobacivali su sa raznih strana na raun debeljka, koji se zadovoljno smejao. Jest, a ta emo onda sa mitraljezom? E, bato, tu bih pored mitraljeza postavio one orave u jedno oko, ali sa zdravim nogama, pa neka oni spasavaju mitraljez. A ako svi izginu i ostane mitraljez... opet dobro: manje je tri do etiri karta. Sluaj, narode skoi onaj sa riim brkovima sedite jedan do drugoga i oduprite se leima o zid, tako... A o ta u da se oduprem ja? zapita jedan koji je stajao pri otvorenim vratima. Ti se zguri, a kad naie most, ti se onda nasloni... Da ti malo proibuka lea... ta se buni upade onaj rii okreni se upolje, i sedi. Eto tako! Sad se luftiraj! I tako se svi razmestismo. Pored nas prohukta lokomotiva. Malo zatim naie nova kompozicija i zaustavi se u stanici. Opet se razlee pesma, uje se vika i larma. Neki poskakali iz voza i potrali na peron da trae vodu. Kapetan vie, straa ih vraa. O nae vagone s treskom lupi lokomotiva i odmah zatim krete, da nas prikai za novu kompoziciju. Vozi... teraj! padali su povici. Jeste li nas eljni? zapita debeljko one iz susednog voza. I opet treskanje, luparanje vagona, i najzad se sve utia. Na peronu su ostali jo samo kapetan i straa. Napolju se zau pitaljka. Lokomotiva pisnu, vagoni zatakarae i kompozicija krete, uz dreku vojnika, dovikivanje n dobacivanje svima onima pored pruge.
11

Imalo ih je kao da putuju na neko veselje. A mnogi su nosili u dui nostalgiju za ostavljenom kuom i porodicom. Osmehivali su se na ale, ali je jo bilo sete na njihovom licu. S vremena na vreme bi se zamislili i lak uzdah, gotovo neprimetan, otimao im se iz grudi. Samo ne zadugo. Sunce je osvajalo, a u vagonu bila zapara. Ljudi poskidali kape i gunjeve... Reaju se novi utisci i naruavaju onaj gotovo ustaljen tok misli, a to blie komandi, u svima raste oseanje iekivanja o tom novom ivotu. Opti talas mase obuhvata i ove nostalgine, vitla ih, slama, dok ne naviknu i onda e svi zajedno, kao zahuktala reka, juriti tamo gde im se naredi. Bilo ih je iz raznih komandi. Neki se na usputnim stanicama skidali. E, zdravo brao! rekoe kad voz stade. Daj Boe da se opet vidimo. Debeljko se izmigolji iz jednog ugla i dobaci: Sluaj, drue, pii kad stigne! Bilo je malo vojnika na ulici, vie seljaka, starijih, sa torbama na leima... Iz palanakih radnja dopirao je miris katrana i tavljenih koa. Pred kafanama sedeli starci i posmatrali prolaznike... A kue promiu, sve ih je manje, odstojanje od kasarne se sve vie smanjuje, a s tim, ini mi se, iezava i onaj bezbrini ivot... Ne znam da li da usporim hod, ili da prekratim to pre neizvesnost, pa da se uvuem u samoga sebe i okreem po volji i nareenju drugih... Pred ogradom posedali seljaci i zure u onu poljanu gde su im sinovi, braa. ekaju da prime njihove stvari, ili da uzmu... moda poslednje zbogom. Pred kapijom zastadoh neodluno. Artiljerijski puk? obratio sam se straaru. Prolazi odgovori straar i ne gledajui me, kao da je hteo rei: unutra moe svaki, ali je otuda teko izii. Zakoraih. Ugledah jednoga narednika kako postrojava vojnike. Malo dalje jedna grupa nosila je slamu... Jedan je trao nekuda. Neki podnarednik vikao na vojnika, koji je drao konja na dugakom konopcu i terao ukrug. Tamo dalje su podizali atore, a rezervisti se na otvorenoj poljani presvlaili... Sva lica uozbiljena, svi ure, samo ja stojim na sredini kruga, neodluan na koju li u stranu. Pardon obratih se jednom kaplaru. Ali on proe urno pored mene, i tek kada se odmae, kao da se neega priseti, okrete se i rukom mi pokaza: Tamo! i produi. Uputih se u pravcu onih atora i ugledah kako ispod jednog drveta sede za stolom neki oficiri, okrueni rezervistima. Prioh i ja. Prijavljivali se rezervisti redom i odgovarali na pitanja ta je ko bio u kadru. Niandija, punilac... Pomonik niandije... vozar. Koji? zapita potporunik.
12

 ta ga pitate? upade kapetan. Vidite kakav je smolav. Srednji? zapita potporunik. Rezervista razvue usta u osmeh i procedi neto u znak odobravanja. A ti? obrati se kapetan meni. Rekoh mu svoje ime i prezime i zanimanje u graanstvu. Ne pitam te to, nego kakvu si slubu vrio u bateriji, ima li in? ak, podnarednik. Potporunik je prevlaio prstom preko spiska, pogleda do kraja, a onda se obrati kapetanu: Nema ga... E, idi u drugu bateriju, eno tamo! i pokaza mi rukom u pravcu nekih upa, ispod kojih su zjapile topovske cevi. Moje su cipele tupo odjekivale prema lupi potkovanih vojnikih izama. Gledajui onaj pravilno uparkirani elik, ona stroga lica, sluajui odsene komande, imao sam utisak kao da tonem u neku dubinu, beznadeno, nepovratno. Bojaljivo sam se kretao i gotovo zastraeno prioh stolu za kojim su sedeli porunik i narednik. Nisam zaboravio da im prvo kaem in. Opet me uputie dalje... Kao da sam se malo uiveo u okolinu... Zastadoh pred talom odakle me zapahnu miris sena i amonijaka, podseajui me na ivot u kadru. Konji su bili neto uznemireni, ulo se trupkanje nogu i rzanje. Najednom zauh komandu: Kod konja! Primi! viknue vojnici slono uglas i odjeknu jednovremeno: ljap, ljap. I kao da se onaj moj ivot u kadru slepi sa ovim sadanjim, sve mi se uini poznato i blisko, a sve ono to se zbivalo u meuvremenu kao da ieznu Namah, odjednom. Smetalo mi je sada graansko odelo i pourih da naem svoju jedinicu. Jo ste nam samo vi nedostajali govorio je jedan kapetan pa smo kompletni. Sada spisak moemo zakljuiti. I za mnom kao da se zatvorie vrata. Stajao sam neodluan, ne znajui ta treba da radim, ni kuda da idem. Dakle, od ovoga momenta si podnarednik pete baterije! obrati mi se onaj kapetan. Baterija je kod onih atora. Idi nai baterijskog narednika i reci mu da ti d novo odelo i ostalu potrebnu spremu. Razumem! ponavljao sam, a pri polasku zamalo da vojniki pozdravim i gotovo stidljivo se dohvatih za eir, i uputih u pravcu onih atora i ljudi okolo njih. Za njih je odsad bila vezana moja sudbina, za onoga narednika, za onoga redova u irokim izmama, za celu onu masu ljudi koji se postrojili, ukoili i gledaju u narednika, koji objanjava:

13

... Svreno je. Od sada za vas vae pravila i propisi o vojnoj disciplini. Ko odrekne poslunost, ko izbegava slubu, ko ometa rad, sudie mu se po kratkom postupku. Bie izveden pred ratni sud i streljan... Jeste li razumeli?... Masa neto procedi kroz zube u znak razumevanja i ostade nema i ukoena. Uniforma, onaj elik... paragrafi... disciplina... smrt, neka oseanja teka kao olovo padala su na due, zalazila u najskrivenije kute i potiskivala nene misli o porodici, ljubavne drhtaje i mnoge sitne brige svakidanjeg ivota... Vojnici su netremice gledali narednika, kao da ekaju razreenje ili neko pravdanje za onako teke rei. A narednik, naslonjen na sablju, produio je: Saznali ste da nam je Austrija bez povoda objavila rat. Nae kue, nae porodice i sve one tekovine koje su znojem naim i naih predaka izgraene, hoe neprijatelj da uniti. I jo vie... hoe da nam porobi Otadbinu... Braniemo se do poslednjeg oveka. Jeste li razumeli? Razumeli smo! grmnue jednoglasno vojnici. Ovim usklikom slie se sve one pojedinane misli u jedno zajedniko oseanje, izraeno u pojmu: Otadbina. Kao da su tek sada razumeli da je svaki od njih jedan mali beoug u ogromnom lancu, i da svaki nosi jedan deo odgovornosti na sebi. I zato im je izraz lica bio vedriji. Gledali su narednika smelo u oi. Kaplare obrati se narednik posluioce vodi kod topova, a vozare u talu. I pade komanda, zvecnue mamuze, masa polegnu i tresnu nogom. Dobro je, vojnici! pozdravi ih narednik. Staraemo se! odgovorie oni slono, i onda se izvi jedan glas: Jesam li ti, jelane, govorio, divna vita jelo... Narednik se okrete i poe u ator. Tada mu prioh. A, ti si taj... Vidim ja da mi jedan nedostaje. Onda se obrati jednome vojniku: Vodi podnarednika kod rukovaoca da mu d odelo i ostalu spremu. Pesma je odjekivala kasarnskim krugom i uli su se sloni udari nogu. Sasvim nesvesno podskoih da promenim korak, i od toga trenutka ovaj odmereni takt kao da ukalupi i moje misli... uljila me jaka, smetale mi izme, teka mi bila sablja, saplitao sam se o mamuze... Ali sa izvesnim ponosom posmatrao sam one dve zvezdice na ramenu, a vojnici su sa nekim strahopotovanjem prolazili pored mene. Bilo mi je odmah jasno. Ljudi u vojsci imaju dva lica: jedno kojim gledaju ispred sebe, a drugim iza sebe. Iako su ispred mene bile visoke stepenice, ipak me je teilo to je za mnom velika masa, koja se okree po mojem nareenju i koja se stara da pogaa moje misli. Pritegao sam sablju, poduhvatio je propisno, zategao bluzu i stao pred komandirom u stavu mirno. Gospodine kapetane, doao sam da vam se javim...
14

 A-ha!... Naravno, sasvim drugi ovek. Razvukao sam usne u smeh, verovatno isto onako kao onaj srednji vozar iz prve baterije. Poto si poloio oficirski ispit, odreujem te za vodnika drugog voda. Narednie, to e staviti u baterijsku zapovest. Dunosti vodnika su opisane u Pravilu slube, a dalja uputstva dobie od potporunika Aleksandra. Jesi li razumeo? Razumem!... Gospodine kapetane, biu tako slobodan da vas zamolim... Nema ovde biu tako slobodan... Tako se razgovara sa frajlicama. Molim, i odmah izloi ta eli. Gospodine kapetane, molim za dozvolu da odnesem u varo civilno odelo i potesnim sare na izmama. Dobro, ima dozvolu do pet asova po podne. Pozdravio sam i nemarno se okrenuo na drugu stranu. Podnarednie! Jedva sam shvatio da se to na mene odnosi, pa se urno vratih strepei da se komandir nije predomislio... Za ovaj momenat ti pratam, jer si nov i jo se nisi svikao. Ali odsad upamti: kad polazi od stareine, onda salutira, okrene se nalevo-krug u stavu mirno, i tek onda polazi. Time e davati primer vojnicima, a isto e zahtevati i od njih. Jesi li razumeo? Govorio je odsenim glasom i sugestivno me pitao da li sam razumeo. Tu pogovora nema. I ja sam nesvesno ponavljao: Razumem, razumem. Svratio sam do atora da uzmem odelo. Moj stan, koji su sainjavala dva atorska krila pod nagibom, i dva trouglasta dodatka sa strane, nalazio se u prvom redu s desne strane, na uglu. Zatekao sam moga sobnog kolegu, podnarednika rezervistu, vou odeljenja, inae ekonoma svoga dobra, Traila iz Vratne. Zakrvavljenih oiju, pretio je jednom redovu da e mu jabuicu iupati ako se jo jednom saplete o kolac za koji je utvren ator. Ide k marva i ne gleda gde gazi govorio je sav crven u licu, pa se opet obrati vojniku: Jesi li razumeo? Onda mi pria kako je odreen da sa vojnicima donese slamu za prostirku i da se ja ne brinem, on e urediti na ator. Pri izlasku iz kasarnskog kruga usporih hod, da bi me straar uoio. Pretvarao sam se da ga ne gledam, ali sam dobro primetio kad je spustio ruku niz kai puke i zauzeo stav mirno. Otpozdravio sam ga nemarno. Bio sam tada gord na moje dve zvezdice. Pri susretu sa vojnicima naroito sam ih posmatrao, da bi me pozdravili. U poetku, to je bila mala razonoda za mene i kao neko zadovoljenje za sve one pridike koje mi je odrao komandir. Teio sam se da i sav taj narod mora isto onako utati preda mnom, kao to sam i ja jutros pred komandirom... Jer ja nosim dve zvezdice i tu pogovora nema. Mamuze su
15

zveckale, sablja je tandrkala o rogobatnu kaldrmu i ja sam se prsio. Podnarednik... Bog! A kada mi je jo obuar potesnio i sare od izama, eh, kao da sam odrastao sa ovom sabljom. etao bih, zagledao u prozore, sedeo pred onom kafanom, ali... vreme je neumoljivo odmicalo. Trebalo je krenuti u logor, u ator na slamu, kod Traila, ili moda u talu. Trailo je ve bio uredio ator i vojnici su pod njegovim nadzorom istili krug. Deurni potporunik, vodnik, sa earpom o pojasu, naslonio se na sablju i proputao redom vozare, koji su vodili konje na pojilo. Prioh potporuniku da se javim. Dobro... Sluaj, kada se svri konjopoj, uredi stroj za veeru. Prva moja dunost... Vraam se atoru i mislim, kakav ono bee postupak. Stroj... pa molitva. Oko toga neto bee... Treba komandovati kape skini!, ali da li pre trubnog znaka ili posle? Poboravio sam te sitnice, i zapitah Traila da mi objasni. Nita nema ti. Samo naredi trubau da svira zbor, onda prebroj vojnike i izii potporuniku na raport. On vri molitvu. A ti posle radi ta ti se naredi. Poto je Trailo uprostio stvar, to se zavuem u ator da vidim kako izgleda. Za mnom ue i on. Preko debeloga sloja slame prebaeno ebe, te se ja sav uvalih. Digao sam jednu balu vie, pa sam svima napunio atore hvalio se Trailo. Kako si smeo i mogao? Eh... Je li tebi ovo prvi rat?... Nauie se, de!... Ja zagovaram rukovaoca, a mojim zemljacima mignem okom. Oni ve znaju... Stari su to vojnici. Nego! U ratu to ko uvati! tako mi je davao prve lekcije podnarednik rezer-vista, Trailo ivulovi. Sluam i mislim kako moje kolsko iskustvo nema mnogo vanosti u ovoj novoj sredini. A Trailo je ve bio u jednom ratu, on je prekaljen vojnik, zato govori ubedljivo, sa autoritetom. On i ne krije takve svoje podvige, jer je radio, upravo krao, za svoju jedinicu i bio vrsto uveren da radi za opte dobro... Leei udobno na debeloj slami poeo sam i sm verovati da je on u punom pravu. Bilo je meko i prijatno... Obazreh se zadovoljno oko sebe i tada primetih da mi nema injela i uturice to sam ih jutros primio. Pomislih da ih je Trailo prilikom nametanja atora negde sklonio, te ga uzgred upitah gde mi je ostavio injel i uturicu. On se uozbilji, a zatim me zaueno zapita: A gde si ih ostavio? Gde bih na drugo mesto, nego ovde. Pogledasmo se, pa mi najednom pade na pamet: Da nisi ti sluajno namignuo svojim zemljacima? Trailu zaigrae muskuli na vilicama, mrknu kroz nos, i stavi ruku na grudi: A ne, ne, iva mi deca... Ah, firija drakuluj! kripnu zubima, onda se izvi iznad atora i povika: Jankulj, ivulj!
16

U susednom atoru zauta slama i tek neije mamuze tresnue pred atorom. Odite unutra! ree im znaajnim glasom. Sluajte, naem podnaredniku su danas ukrali injel i uturicu. Sigurno onda kada smo otili za slamu. E, pa... vi znate, ima da se nae. Razumem! povikae uglas. Tu... kod treaka... etvrtaka... Hja! i mignu okom. Kad padne mrak... Ajd sad! pa se okrete meni: Vreme je. Izvukoh se iz atora mislei neprestano na ovu zapovest Trailovu. Truba, sviraj zbor! ree odseno Trailo umesto mene. Ama je li, bogati, kako e oni da nau stvari, kad ne znaju?... E, e nau, de!... Nije im prvina da trae ukradene stvari zatee Trailo pojas i ode da stane na desno krilo. Vojnici su urno prilazili, vukui na nogama glomazne ute izme, nosei sobom miris tale, pokoena sena i naftalina. Ve su zapamtili i svoje mesto. Komanda pade i zvecnue mamuze. Tajac. Stotine oiju upie se u mene, pratei netremice svaki moj pokret. Stotina meni nepoznatih ljudi napregnutih nerava i muskula, stajala je ukoena, svi gotovi da se bezuslovno pokore mojim zapovestima... Gledajui ona posluna lica, u meni su se stvarala sasvim suprotna oseanja... Ja sam se prsio i inilo mi se da sam vii od svih, pa ak i od onoga desnokrilnoga vozara sa kukastim nosom i velikom glavom kao puna zobnica. Komandovao sam jo stroe, i oni slono zabacie glave udesno, zatrupkae nogama, a stroj se povi, as napred, pa nazad, kao itni val, razvue se, opet se skupi i onda zaneme... uo sam samo zvek svojih mamuza. Neko se zakalja. Pogledao sam strogo u tom pravcu, isto onako kao i baterijski narednik. A vojnici su me gledali iz onog ugla, oekujui novu komandu. I kao da ih kree jedan mehanizam, ispravie glave gledajui daleko ispred sebe. Pade mi u oi samo jedan crnomanjasti, tamo negde na levom krilu, sa oputenom donjom usnom i otvorenim ustima, kako ravnoduno gleda ispred sebe, kao da drema. Potporunik se lagano pribliavao, odbacujui desnu nogu u stranu, da se ne zaplete o sablju. Zaustavio se preda mnom, primio ravnoduno raport, jer je znao unapred ta u mu rei. Poto mi lako otpozdravi, pozdravio je odseno vojnike. Iz stotinu grla odjeknu slono: Bog ti pomogo! Po zavrenoj molitvi potporunik naredi da se vojnici prozovu. Baterijski narednik je itao razna imena, Traila, Milana, Stankulja, Stojana, Duana, bee jedan Vuko, onda Krsta... Poljanom se razlegalo: Ja.... ja, u raznim tonovima i oktavama, dok se jedan pri pomenu: Tanasije Prvulovi, prodra iz sveg glasa i odjek se odbi o zidove tala. Ti, Taso, kao da si gutere gutao! prekide itanje potporunik.

17

A Tasa, onaj s levoga krila, sa oputenom donjom usnom, razvue usta u blaen osmeh, pa se nasmeja i potporunik, a sa njim i cela baterija. Svi su bili na licu. Onda se potporunik ispravi i strogim glasom saopti da je odsad zabranjen svaki izlaz u varo, i ma gde iz bivaka. Vi odsad pripadate otadbini... Ona nee zloupotrebiti vau dobru volju, ali isto tako i svaki onaj koji se ogrei o pravila i propise, iskusie najstrou kaznu. Bilo je tu raznih lica, sa raznolikom naravi, udnim pojmovima, mnogim obiajima, iz raznih mesta. Mnogi su imali i prolost svoju, nimalo zavidnu, neki beznaajnu, drugi asnu i potenu. Svi ti ljudi, sabijeni u stroju, sluaju danas ve drugi put rei: preki sud, streljanje... i njihove misli, ma kako raznovrsnim tokovima stremile, kanaliu se u jednome pravcu. Kada im dadoe voljno, da uzmu porcije za jelo, ljudi se utei, a urno, razioe i opet se vratie u stroj. Onda ih voljnim korakom odvedoh pred kazan. Gibajui se s noge na nogu, prilazili su lagano, podmetali porcije i odlazili na poljanu. Tek sada odjeknu veseli agor. A odatle su ili na bunar, gde su prali sudove. Sunce je ve zalo... Sivkasta praina lagano se taloila. Sa jednog kraja logora dopirala je monotona, otegnuta pesma vojnika, to je u mnogima budilo seanje na rodni kraj. Neko je u blizini urlikao na svirali narodnu igru, iz svega etiri tona, dok ga je drugi iz susednoga atora pratio, pevuei: alaj Danke, gizdave devojke... Najzad pesma zamre, svirka umue. Vojnici su raspremali atore i iz jednoga se ulo: A ti, bre, svu slamu privukao, a ja leim na zemlji. ta je ovo, ta je ovo? zau se strogi glas baterijskog narednika. Ko vam je kazao da se zavlaite u atore. Napolje! Izvukoh se brzo. Ali je narednik naiao prvo na Traila. Pa to onako... kao da smo na seljakom vaaru... a?... Sluaj, razume li, da to nisam vie video... Vozari napred... Vas etvorica biete poarni u tali, a od posluioca, vas etvorica, poarni u bivaku i jo vas etvorica straa kod topova. Sve ja moram... Gospodine narednie, ja sam mislio usudi se Trailo. ta mislio, gde pie to?... Zna li ti, podnarednie, da u da te zgromoem... Sluaj, razume li, dok gamie na ovoj zemlji u uniformi, to ti je odsad dunost. I uvek da me na vreme izvesti! ljutito dobaci baterijski narednik. ta e... sve je to rok slube obrati mi se Trailo, kao da se pravda za sve one prekore baterijskog narednika. Trubai su se sakupljali. Jedan pisnu, kao da proba trubu. Malo zatim rastegnuto odjeknu poveerje... Umoran narod zavlaio se u atore. ivost je zamirala i logorom ovlada tiina. S vremena na vreme ulo se rzanje konja, a iz polja je dopirao metalni zvuk zrika. Zvezde su nevino mirkale.. Gotovo da zaspim, kada me probudi neki um oko atora. Neko zadie atorsko krilo.
18

 Podnarednie, evo, nali smo. ta to? Trailo se probudi. A-ha, je li sve? Dobro, ostavite i odmah lezite. Dobro, molim te, kako su nali? More, ko te pita?... Sve su vojnike stvari iste. Tvoje, moje, njegove, svejedno! I Trailo se okrete na drugu stranu... ZDESNA, U TOPOVSKU KOLONU!...

Piskala je truba, uporno, tvrdoglavo, kao da nekom tera inat. Umoran od puta, a nenaviknut na ovako rano ustajanje, teko sam se budio. Trailo se ve obukao i drmao me. Vojnici su razmetali atore i, dok sam se digao, truba je svirao zbor. Poslednji je stigao Tasa, vukui kraj opasaa, koji nikako nije mogao da dohvati rukom iza lea. Odnekuda naie i komandir. Baterijski narednik mu izie na raport. Pogledao nas je komandir strogo. Zatim je opomenuo Krstu vozara da namesti pravo ajkau, Petra niandiju da zakopa dugme na bluzi, Jankulja, onoga to mi je doneo odelo, da uvue pantljike od izama, a Tasu da zakopa akire. Onda je i on odrao govor i rekao da e sutra vriti smotru komandant diviziona i puka. Logor ima da se uredi, tala oisti, topovi oribaju, konji otimare, i sto drugih nareenja, da sam se udio otkuda mu sve to pade na pamet. A ti, dronjo jedan obrati se Tasi samo mi izii sutra pred komandanta takav! Kao da se priseti: To je bila tvoja dunost, narednie, da primeti... Razumem! govorio je sav crven narednik i strano pogledao Tasu, koji sitno zatrepta oima. Radilo se celoga dana. A sunce pripeklo, pa jara treperi dva metra od zemlje... Zauzeti poslom, ljudi nisu ni imali vremena da misle na rat. Uostalom, bili smo daleko od granice, sa graanstvom nismo imali dodira, a sluba se vrila po svima mirnodopskim pravilima i propisima. Samo onda kada su odvuene kare za popunu municije, u ovo sveano raspoloenje se uvlaila neka slutnja. Malo posle vratile su se kare i kao da stenju pod teretom rapnela i razornih zrna. Vojnici su sa ljubopitstvom zadizali poklopce, da vide one duguljaste napravice sa jajasto zailjenim vrhovima, fino graduirane i izreckane, kako na suncu svetlucaju. Preko dve stotine snanih ruku gladilo je ceo dan onaj elik, prevlailo preko konjskih lea i nogu, podmazivalo kaieve i mahalo metlama. ivotinje i mrtve stvari su odisale na istou, ali su zato vojnici popadali od umora. Ljudi su se umorno protezali, naroito vozari, koji dugo nisu jahali.

19

 Hajde, hajde, ta se vuete kao mrcine urio je vojnike podnarednik ivojin. Podnarednie, od jahanja sam dobio rane... Rana na ranu, i eto ti lek... dok se razmrda, sve e proi. U front! Vrio je smotru prvo narednik. Omalen, a crven, sa razvuenim usnama kao ranfle, pa kako ih ljutito skupi javi se itav palisad od bora, iznad kojih tre nakostreene retke dlake, baterijski narednik je vrio pojedinanu smotru prizivajui sve mogue svece sa neba. A imao je dovoljno razloga: te opasa pomeren za milimetar u stranu, te izme neoiene, a jo se malo poderale, te brnjica na preici zarala, te pocepani rukavi. I njegova ljutnja, da li sluajno ili namerno, tek srazmerno je rasla, da se na kraju sve srui na Tasinu glavu to nije obrisao vale na ustima. Onda je naiao potporunik Aleksandar. Zvali su ga Bas. Onako visok i koat, sa rukama u depovima, sa raskreenim nogama, stajao je pred strojem kao orluina. Napuivi usne, da mu se nos izgubio meu gustim, potkresanim i nakostreenim brkovima, oinuo je znalakim pogledom ceo front. Onda je upravio prst na jednoga i zapitao kako se zove. Vuko Stojkovi dreknu onaj iz stroja. A kome se ti obraa?... Onoj tali ili drvetu?... I jesi li ti vladika, ili mitropolit? urlao je iz basa potporunik Aleksandar, prilazei sve blie grenom Vuku. Gospodine potporunie, ja se zovem Vuko Stojkovi, redov pete baterije... Naravno obrati se potporunik naredniku ovako je trebalo da odgovori komandantu diviziona. Kao da je hteo rei: pa bi se sve sruilo na nau glavu. Naredniku su poigravali muskuli na vilicama. Zatim je potporunik naredio da se izvri zaprezanje baterije. Ne sme da bude larme, vike, svaki ima utei da vri posao! dodao je na kraju. Zatakarali su topovi i kare koje su vojnici na rukama gurali i ravnali. U tali su zveckale alke i uzengije, uo se potmuli bat nogu i rzanje konja. Muili se vozari da razmrse one silne kaieve, da pronau kraj uzdama i zaprenicama, gurali se izmeu konja, onda podizali kamute, kroz koje su konji sami provlaili glave. Samo se zelenac Eskilo, rudni konj, uzjogunio, pa izdigao glavu i mae okolo kamuta. A podnarednik ivojin, kao za inat, komanduje da se ljudi poure i Krsta vozar, sav crven u licu, bije konja nogom u trbuh i kroz stisnute zube psuje: Ah, kinezo, i ko te stvori! Onda su estorne zaprege prilazile svojim vozovima i nastalo je zaprezanje. Najednom se poljana zacrnela od topova n konja. Sve je davalo utisak neke glomazne i teke mase, oko koje su obigravale sitne figure ljudi oblivenih znojem. A sunce zinulo...
20

Najzad je potporunik komandovao da se jae, i ljudi izioe kao oni pajaci iz kutija. Tada nove muke... Ravnanje, ah, to pusto ravnanje, a front ratne baterije irok kao razvuena lepeza, te nekome ispala glava, drugome lea, onaj izleteo ceo... Koni se uznemirili. Uto naie i komandir na konju. I opet komande, zatim pozdravljanje, raporti onda ponovni pregled. Oblio je znoj i ljude i konje. Tek tada komandir dade voljno. Ali vozari nisu ravnomerno ljapnuli konje po vratu, te opet pade komanda: mirno, zatim voljno, opet mirno, i naposletku voljno. Jedva nam malo laknu. Svi skinuli ajkae i briu znoj. Ali ljudi su jo zabrinuti i utljivi kao da su u iekivanju neke nemani, jer tek sada nastaje ono to je glavno ovoga dana. Oekuje se smotra koju vri komandant diviziona. Naskoro se uzmuvae oko susedne baterije. Razlee se komanda i ljudi kao da se sledie. Svi zurimo negde na desnu stranu. Samo konji mau repovima i trupkaju nogama. Odnekud izlete komandant diviziona, jaui na belom konju sa kusim repom. Za njim su jurili komandiri, ordonans-oficir, autant, masa podoficira, ordonanasa. Kopite konja su trupkale diui oblake praine, i cela kavalkada zaustavi se tamo negde na levom krilu, kod susedne baterije. Dugo smo ekali dok je stigao do nas. Komandir je bledeo, crveneo, znojio se, krgutao zubima i besno kolutao oima na vojnike koji nisu obratili panju na svoju spremu. A bilo je mnogo zameraka... Kai na opremi prevrnut. Tamo mrlja na kamutu, na koju e, razume se, da padne praina, pa da se napravi gomilica, to e konju da stvori ranu. A rudni vozar Marjan nije obrisao konju oi, od ega ovaj moe da oslepi... ivulju otpao zvrak od mamuza, i moe konju trbuh da probije... A na drugoj kari poklopac nije vrsto zatvoren i, naravno, kada se naredi galop, ispadae granate kao krastavci... Ona opet smrdljiva buba Stanoje, punilac na treem topu, nakrivio ajkau, kao da je sada doao iz kafane. Sitne stvari, gospodine kapetane, vrlo sitne govorio je komandant ali kada se naslau, ispada planina!... Novi vojnici, rezervisti pokuavao je da pravda komandir i sebe i vojnike. Da, ali zato imate kaplare, podnarednike, potporunika, i opet na kraju treba sve ja da vidim govorio je strogo komandant, otpozdravio kratko i u galopu odjurio susednoj bateriji. Baterija se pritajila, kao da je ljudima krivo to je zbog njih komandir dobio prekor. Ili se plae gneva komandira baterije. A komandir se odmae lagano, pa se onda okrete. Baterija voljno!... Vodnici, napred! U galopu smo prili i pozdravili. Komandir nas je gledao mrano i strogo. Onda srdito, kroz stisnute zube, savlaujui ljutinu, progovori.
21

 uli ste... i vie da se to nije ponovilo! To je vaa dunost bila. Jeste li razumeli? Gospodine kapetane... zausti potporunik Aleksandar. Jeste li razumeli? zapita jo stroe komandir. Razumemo! Baterija da se vrati u bivak. Po ruku da se izvri detaljni pregled ljudi, konja i vozova, i da mi se o tome podnese izvetaj u etiri asa. Tada ete primiti nova nareenja. Jeste li razumeli?... Na svoja mesta! Kroz bateriju se proneo glas da emo veeras krenuti, jer su posilni priali kako je nareeno da njihovi oficiri moraju veeras biti u kasarni tano u osam asova. Moda bi se jo preko toga i prelo, ali je zaista vano ono to kuvari govore: kako ruak za sutra mora biti gotov jo veeras u deset asova. Najzad je stigla vest sa merodavne strane, od posilnog komandanta puka, koji je uo kada je komandant naredio autantu da napie zapovest za pokret u dva asa po ponoi. To nam je isto rekao i komandir, kada smo podnosili raport u etiri asa posle podne. injene su poslednje pripreme. Posilni su dovlaili sanduke oficira, podoficiri su slali vojnike u varo da im kupe razne stvari. Pri ulazu je stajala masa ludi i ena. Ocevi, majke, sestre i ene preko ograde razgovarali su sa svojima, savetovali se, zavetovali i bili. A bilo ih je koje niko nije ispraao. Sedeli su oni tuno pred atorom, posmatrali enjivo ove ispraaje, mislei na svoje i rodni kraj... Sedeli bi dugo tako, ali truba zasvira zbor, potom za veeru... poveerje... Moralo se ranije lei. mirkale su zvezde i kiljili varoki fenjeri, kada su vojnici ustali. U daljini negde kreketale su abe, a zriak je i dale bezbrino zrikao i podseao na ona vremena kada se lekarilo na travi, sanjarilo u tople letnje noi... Seanje je bilo kratko kao misao, pa se odmah sve izgubi u umu topova i kara, topotu konjskih kopita, zveketu lanaca i otrim komandama. Tamni dugaki redovi zapregnutih topova i kara nizali su se, pomerali i ravnali. irok je front ratnog artiljerijskog puka, i krila su se gubila u pomrini. A ludi, siuni, maleni, promicali su sa fenjerima. Pri ovoj svetlosti caklio se elik i svetlucale oi konja, ije su upola osvetljene figure izgledale ogromne. Seizi su privodili konje, komandiri dozivali deurne, vodnici vrili poslednju smotru i onda raportirali komandiru da je baterija spremna za polazak. Pono je bila prola... Vojnici su se zbili u male grupice i priali. ujem kako Tanasije objanjava da je u turski rat poao sa jednim dinarom u depu, a vratio se iz rata sa sto dinara. Neki, sigurno oni kojima je ovo prvi rat, zapitkuju: kako je to mogue. Veta vetina i brza brzina! poe Tanasije da razlae, ali ga prekide otra komanda: Na svoja mesta!
22

Vojnici se razioe. Jo se neki iskaljuju, i onda baterija zaneme... Gledali smo na desnu stranu, u no, odakle je dopirao topot konjskih kopita. Onda se naredi da vojnici skinu kape. Iz daljine se zau drhtav glas: Blagosloven Bog na vsegda ninje i prisno... Jedna zvezda prelete preko mranog neba, ostavljajui za sobom trag, pa se i on istopi, a okolne zvezde kao da sinue jae. Pobjedi blagovjernomu Gosudarju i Kralju naemu Petru pervome... Prednji levak poe da kljoca zubima o em, ali vozar pritee uzde, sluajui glas svetenika koji se molio za pobedu oruja, za zdravlje i ivot vojnika i onih na domu. Svi su ponavljali molitvu smireno, apuui od srca, iskreno, da ih Bog blagoslovi i sauva... A Bog je milostiv i dobar i usliie molitve njihove. Hoe... hoe... i oni idu za glasnim molitvama svetenika, ponavljaju njegove rei i zavetuju se da e braniti krala, otadbinu i ceo narod. Blagoslovenije Gospodnje na vas... i vo vjeki vjekov. Amin. Kao da ieznu ono kolebljivo stanje... Neka tako bude. I bie. A posle ovoga kao da nastade neki prelom u duama; ljudima ovlada novo raspoloenje I reenost... zau se komanda... Zdesna, u topovsku kolonu! Zdesna zatakarae kare i topovi, i irok front ratnog puka poe da se raspada u dugaku topovsku kolonu, koja zamae u mrak, po neravnome drumu. Je l to peta? pitali su seljaci iz mraka, ekajui da se poslednji put pozdrave sa svojima. Iako nisu mogli razgovarati, ili su tako pored baterije, saplitali se o kamenje na putu, ili se drali za ogradu prednjaka, gledajui netremice sina ili brata. ivlje, ivlje!... U zaprenice! uo se glas potporunika Aleksandra. Seljaci, ve premoreni, zastraeno su odmicali i ostajali pokraj puta... NA DUGOM MARU

Bili su topli dani jula meseca. A marovalo se esto od jutra do samoga sutona. Dugaka kolona vozova, obavijenih oblacima praine, kretala se lagano... Prvih dana neki su stavljali maramu na usta, da bi se zatitili od praine to se taloila po licu, obrvama, trepavicama, pa i na toj maramici kroz koju se disalo. Sa lica je izbijao znoj, i blatnjavi mlazevi su curili niz obraze, najedali kou, a u oima su ljudi oseali svrab. Bilo je najzad i smeno drati maramu stalno pod nosom I braniti se od nevine napasti, kada e na celu ovu masu padati rojevi elika. A takva poza i ne pristoji lepo stareini, koji treba da komanduje i svojom izdrljivou da slui kao primer vojnicima. U poetku smo se oseali nelagodno, a potom smo navikli, uveravajui sebe da je i praina jedna od ratnih nevolja, koja se mora podnositi.

23

Da se konji ne bi mnogo umarali, posluga je ila peice pored topova. Zamoreni urnim marevima, raskopavali su vojnici bluze i drali se za titove topova, da bi ma i malo sebi olakali. U prolazu kroz selo narod je iznosio vodu, voe, davao je hleb, to je sve posluga rado prihvatala i delila sa vozarima, koji nisu mogli sjahati. Motrilo se strogo da vojnici ne zalaze u kue. A bilo je i takvih. Obino su tad kriom delili ta je ko mogao na brzinu da dohvati. Takvi postupci se nisu smatrali kao greh, a mnogi su se i ponosili okretnou svojom. A ni sam narod ih nije osuivao. Rat je... eljni su vojnici mnogo kojeega, i seljaci su bez roptanja gledali za njima. Kad se vratim, platiu ti... ekaj me! dobacivali su vojnici i uz smeh istravali na put. esto su se smejali i oficiri. A nekad su opet vojnici strogo kanjavani. Bilo je to u jednom selu pokraj Morave, kada je Tanasije Prvulovi izleteo iz jedne kue sa zaklanom kokokom, pa je mahao kroz vazduh da bi joj posle lake perje poupao. Videla ga cela baterija, ak i komandir. A po izvrenoj kazni, podnarednik Trailo drao mu je lekciju kao za utehu: Dobro, ukrao si. Molim lepo... ali budi majstor da te ne vidi komandir. A ti razmanuo kao barjakom. To i babe umeju. E, da zna!... Zato sam ti slatko udario deset batina. Kad komandant zastane da propusti divizion, onda je svaki na svome mestu. Vide oni izdaleka njegovog belca sa kusim repom. Vodnici i voe odeljenja su tada strogim glasom opominjali: U zaprenice... Srednji, teraj levaka!... Dri odstojanje!... Ne kaskaj! i uvek su pogledali ispod oka da li to uje komandant. Jer on to trai. Zamerka mora da se stavi i kad je sve ispravno. Ali ako komandant odnekuda iznenadi, onda bi se sve sruilo na glavu vodnika. Okrenite se, okrenite. Zar ne vidite da rudni kaska... Hoete da mi upropastite konje i komandant se obrati rudnom vozaru strogim glasom: Onda u tebe, bubo jedna, da upregnem. Nekada su ove zamerke bile na svome mestu. A mnogo puta je zamerao bez ikakvog povoda, tek samo da neto primeti. Mislio je valjda da je komandant i svojim inom pametniji od svih, a uz to smatrao je da je on na tome mestu ne da hvali, ve da kritikuje. I pred ovom zajednikom opasnou, oficiri i vojnici sprijateljili su se na maru i uzajamno obavetavali o nastupu ko mandantovom. Njegove naredbe su izvravane toga asa, ali im bi se udaljio, opet bi sve ilo kao ranije. Sa artiljerijom je marovala i peadija, nekad naporedo, a neki put smo je sustizali. Zapamtio sam tako mnogo lica iz pojedinih pukova. Pao mi je u oi jedan crveni i debeli peadijski oficir. Bio je rezervista. Onako gojazan, sa raskopanom bluzom, veito se hladio i duvao... Neke je izma ubijala, te su ramali i potapali se. A peaci natovareni ratnom spremom, pognuti i oputenih ruku, klackali su lagano, gledajui ispod gornjih onih kapaka. esto bi
24

dobacivali artiljercima: Lako je vama. Bilo je u tim reima zavisti, a pomalo i netrpeljivosti. More ljubie ovu cevku! odgovarali su artiljerci... Ah, dok je meni puke, putuj igumane... govorili su mrzovoljno peaci... A ve dojadi i ovo mariranje. Nije se kasalo, ve smo danima ili hodom. Moje mesto bilo je pored prednjeg vozara na treem topu. Ve smo se narazgovarali. Priao mi je Milojko, prednji vozar, kako je enjen, ima jedno dete. Letina je dobro ponela... Sekira ga stalno denjak koji pomalo zaostaje, te mora ee biem da ga opominje... Srednji vozar je dremao, a rudni, Krsta, teak i glomazan kao Eksilo na kome je jahao, neprestano se alio to nije posluilac, te da i on skrene sa puta u poneku kuu. A kada ja malo poodmaknem, on je onda posluiocima izdavao naloge, i bisage na njegovom sedlu bile su kao neki magacin treega topa. Preda mnom se stalno kotrljala kara drugoga topa. Onako napunjena razornim granatama i rapnelima, krckala je pod teretom i mrvila kamenje na putu. U poetku je za mene bila razonoda da posmatram kako prti ljunak i kako sevne varnica sa nekog veeg kamena. A neki put mi isto lakne kada se kamen izmigolji i ostane itav... Misle ljudi o svem i svaem. Povremeno zaostane potporunik Aleksandar i pone: Uh, zamisli!... Jesi li zamislio? onda pljucne, prevue rukom preko obraza i obuhvati podbradak. Zamisli... Pa tek najednom: Rudni, teraj denjaka, ivotinjo jedna, ta drema! Ah, moram da ga kartiram... Ovaj, ta htedoh... a ja! Jesi li zamislio?... Mladu, lepu, crnomanjastu od sedamnaest godina. Nja! onda udari konja mamuzom i u galopu odjuri do svoga voda. A kada ga vidim idui put da je zaostao, ja mu izdaleka viknem kako sam zamislio dobro. On mi nita ne odgovara, ve poe naporedo, mraan i turoban, a onda tajanstvenim glasom pone: Eto tako razmiljam putem... I to je teka misao... Gledam ovaj svet. Sve mladi ljudi, u naponu ivota. I ta mi se misao neprestano vrzma po glavi. Na primer, ta?... Da nas vrate kui... Ne... Mislim, kako bi to divno bilo... a haj, kako bi to lepo bilo, da nas sada u upriji saeka dve hiljade devojaka i ena i da padne komanda: biraj koju hoe! Onda se grohotom nasmeja i udari me po ramenu, da ja poleteh na vrat svog konja. Je li, ne bi se ljutio? Izgleda mi da je pomisao na ene olakavala sve tegobe ovoga mara. Bili smo dosta daleko od ratita i glavnih saobraajnih centara, gde bi se jo i moglo ta uti o ratu. Poneki put smo imali utisak kao da uestvujemo na nekom manevru. Trube su na maru svirale, sluba se obavljala po mirnodopskim pravilima. Disciplina je uvek odravana kao u kasarni i... jo se nije imalo oseanje rata. Ljudi su pregoreli one prve utiske rastanka. Ve naviknuti na ovaj novi ivot, poeli su da sreuju utiske. U poetku je i seanje na ene i porodicu bilo kao
25

neka bolna rana, a potom kao enjiva i slatka misao. Samo, jo jedino Petar niandija nije mogao da preboli. Drei se za tit topa, iao je tako, bludei pogledom negde u daljinu, I mislio na enu i svoje selo. A uvee, kada zavre poslove, legao bi Petar na slamu, podmetao ruke ispod glave i utao. Voleo je samou. Ostali vojnici sakupljali su se u male grupe i priali doivljaje iz svoga sela. Prialo se tada otvoreno, govorilo o intimnim porodinim odnosima, kao da se ti ljudi nikada vie nee vratiti svojim enama. Neoenjeni bi gutali rei i zaagrenim oima posmatrali obino Jankulja. Pria on, da su ga roditelji oenili jo u petnaestoj godini, u osamnaestoj ostao je ve udovac. Bearisao je do dvadesete, tada ga drugi put oenili i do dvadeset etvrte godine imao je Jankulj petoro dece od dveju ena. Vaio je zato kao najiskusniji, i preko tih enskih pitanja nametnuo se kao neki autoritet i u ostalim poslovima, i vojnici, naroito oni neoenjeni, sluali su ga. Ali imalo je dana kad im nije bilo do prianja. Naroito kad po dolasku u bivak treba istiti orua od praine, ili kada odnekuda iz daljine treba na leima nositi slamu za prostirku ljudi i stoke. Ili kada komandir vri pregled konja... E, to je bilo najbolnije pitanje svih baterija. Komandir je najvie strahovao za konje. Na svakom zastanku je opominjao vojnike da konjima briu maramom oi i grudi od praine i znoja, da im se grudi od dugog tegljenja ne bi izranjavile. Prvi je uslov gotovosti za borbu jedne baterije da su konji zdravi. Ako su oni nesposobni za vuu, neupotrebljivi su topovi i one granate. Ljudi su mrtvi Govorio je komandir esto vojnicima. Iako su vojnici postupali po njegovom nareenju, ipak, posle nekoliko dana mara, primeeno je kako su grudi nekih konja ranjave. Bilo je nemogue upuivati konje u bolnicu, a teko ih je leiti na maru. I komandir se naljutio. Neko je morao biti kriv. Po dolasku u bivak naredio je da se udari po pet batina svakom vozaru iji su konji ranjavi. Potporunik Aleksandar pokuao je da ublai zapovest dokazujui da su sedla i kamuti novi. A to jo vie naljuti komandira. Nije tako, gospodine potporunie! Posmatram ih ja odavno kako su se na sedlima skljusili kao bake neke. Uostalom, to je bilo vae da primetite, a ne moje. Izgleda mi da ja u ovoj bateriji treba da sam i kaplar, i vodnik, i komandir. Na izvrenje! Potporunik Aleksandar je otpozdravio i pokunjene glave udaljio se. Naredio je onda trubau da svira zbor. Onako natmuren, sa nabijenom kapom na oi i zabaenim rukama pozadi, stajao je nepomian, dok su vojnici urno prilazili u stroj... Najednom kao da se prenu. Zavrte glavom, mljasnu ustima kao da nekom neto psuje, i zaurla iz basa: Meke jedne!... Hoete ja da vam uvam konje!... Podnarednie, udari svakome po pet batina.

26

I grila su se tela, stiskali zubi, ali utei otrpee vozari po pet udaraca. Malo pogureni, vraali su se u stroj, gledajui tupo preda se. Ostali su zastraeno posmatrali scenu. A sutradan, na maru, vozari su na svakom zastanku brisali oi i grudi u konja. Tanasije Prvulovi, telefonista, koji je sam izvukao vie batina nego svi skupa vojnici u bateriji, zadovoljan to su ga mimoile batine ovoga puta, posmatra Krstu vozara kako brie konje i veli mu eretski: He, Krsta, batine su iz raja izile... TAMO SE GINE

Nareeno je ustajanje u jedan as po ponoi, a pokret je zakazan za etiri asa. Ljudi su se leno protezali i jedva vukli umorne noge. No je bila mirna i puna zvezda. Tiinu njenu naruavali su rzanje konja i zveket lanaca... Istok se belasao kada su posluioci podizali atore, a vozari natakli kamute konjima. Potom su kuvari podelili ruak i tano u etiri asa krenuli smo. Po utvrenom redu izlazile su baterije na drum i gubile se u oblacima praine. Ve smo se navikli na sve nevolje ovoga dugotrajnog mara, pa nas je poela pomalo muiti i dosada. ak mi se i Tanasije ali: Mrava posla, gospodine narednie... Po tri sata marujemo, dok naiemo na selo. Stigli smo u Lazarevac. Opet je nastalo ravnanje atora, topova, zatezanje konjunica. Istina, ljudi su se na to navikli. Izvrena je podela rada i posao se brzo svravao. Predvee pade kia, pokupi prainu, ali se oranica raskvasila. Umorni konji opustili vratove, a vojnici, kaljavi, zavukli se u atore i ekaju veeru. U neko doba zau se agor i ljapkanje po blatu. Stizali su i peaci. Pretovareni i zamoreni napornim marem, vojnici su se jedva kretali, vukui ogromne koliine blata na cokulama. Straari su dremljivo bludeli u no, a vojska spavala. Bilo je osam asova. Oko ponoi iznenada zasvira truba ustajanje. Jo bunovni, ljudi su se saplitali o konopce atora i psovali. Vuku vozaru pali kamuti u blato, i on je bio oajan to ne moe u mraku da ih raspremi. A nekom vozaru prvog voda ukrali ebe, pa psuje na sav glas i preti da e lopovu koske polomiti, ako ga samo uhvati. Ku!... Ni rei da nisam uo! zagrme iz basa potporunik Aleksandar... Vojnici zanemee najednom. Samo zveckaju lanci i konji ru. Ali tada zasvira poveerje. Komandir naredi da se ponovo razapnu atori, jer je pokret odloen.

27

Ljudi se primirie. Onda potporunik Aleksandar pozva voe odeljenja. Pred njim je kiljio fenjer. Onako visok, raskreio Aleksandar noge, zabacio ruke na lea, kapu nabio na desno oko i ljutito hvata zubima brk. Sad i nikad vie! progovori stranim glasom. Jeste li razumeli? Voe odeljenja su utale. Da se ovo nije ponovilo, inae u tebe, Trailo podnarednie, tako namrtvo da izudaram, iako si podnarednik... Molim vas... ...da ti ni Gospod Bog nee pomoi. Jesi li razumeo? Razumem. Onda potporunik Aleksandar mrknu kroz nos, poe dva-tri koraka, i nastavi tiim glasom: Vozari izmeali kamute, onome nestalo ebe on se okrete podnaredniku ivojinu. Jo noas da se ebe nae. Gde zna... gde zna, i da me sutra izvesti: gospodine potporunie, naao sam ebe. Jesi li razumeo? Razumem! A to je samo zato to se gospoda podnarednici prvi zavuku pod atore i tamo smrdljaju, dok e vozari jo malo da okainju kamute na plotove... I zapamtite: jo za videla da presliate svakoga vozara da li zna gde mu je pribor. Jeste li razumeli?... Na svoje mesto! Ovde smo predanili. Bio je etvrti avgust. Ali istoga dana uvee oko deset asova, truba zasvira ustajanje, jedanput, drugi put, pa trei put, to treba da znai urno spremanje. Ali sada se nijedan ne prevari da uzme tuu stvar, iako se radilo po tamnoj noi, bez svetla. Baterija je bila spremna za deset minuta. Putovali smo cele noi. Posluioci, premoreni od duga mara i nespavanja, dre se za titove i murei koraaju. Konji se neprestano sapliu, a vodnici i voe odeljenja povremeno opominju vozare: Drite konje na dizginama! S vremena na vreme daju se zastanci i ljudi posedaju. Ali odmah zadremaju i, taman glava klone na grudi, a iz daljine dopire komanda, vozari uzjahuju i jednolino kloparanje, kao udari kostiju, provlai se kroz no. Pred zoru naie neka magla i zahladne. Seljanke i deca istravaju na put. Pourite, deco, pourite vie jedna stara ena. Bog vas blagoslovio! Oko podne ugledasmo varoicu Ub. Predahnusmo, kada prednje baterije skrenue u neko oranje. Kako se zove ovo mesto? zapitah u prolazu jednoga starca. Vujak i stari poe, napreui godine da me stigne. Odakle idete, deco? Rekoh mu: iz daleka, i zategoh dizgine da se stari ne zamara.

28

 E! i stari zavrte glavom. Mnoga su uda poinili. Ne dajte, deco, da nam duman porobi zemlju. Ne dajte... Pratio sam sve muko iz kue u rat, pa ako treba i ja u! i stari pretei die tap, dok mu je vetar lelujao sede vlasi. Staraemo se, dedo! odgovori Petar niandija. Ni koske da im niste ostavili! doviknu stari i, ve nemoan, zastade naslonjen na tap. Skrenusmo i mi u onu oranicu. Zaudo, topove nismo ravnali. Ali komandant je razapeo ator na najkaljavijem mestu, tano prema sredini diviziona, kako to pravilo slube nareuje. Vozari su jo vodali konje, kad ispade Tanasije i saopti vojnicima da se sa breuljka, gde nema agora, uju pucnji topova. Sakupio se tamo narod, satima uti i gleda u sivi horizont sluajui potmulu tutnjavu. Taj jezivi tutanj izaziva nelagodna oseanja, udan nemir i krvave vizije... Jer svaki taj pucanj donosi moda smrt i ljudi sada u samrtnome ropcu umiru. Svejedno, nai ili njihovi, tek ljudi su. A mi idemo ba tamo... Muno je stanje iekivanja. Svi su nekako setni, a oni to ostaju i nespokojni, jer ne znaju ta im donosi sutranji dan... ene se krste i mole za spas svojih koji su tamo. Sada smo pred bojitem. Ima u nama malo ljubopitstva, a i zebnje... I, sluajui potmulu grmljavinu topova, ljude obuzima pritajena drhtavica. Ali spoljni izgled je ipak bezbrian, naoko vedar, vojnici se ale, ili se smeju samo jednim krajem usana. Oko podne povikae da sprovode zarobljenike i svi potrasmo na drum. Bilo ih je do stotinu. Postrojeni po etvorica, ili su lagano i pognute glave. Uzdignutih ramena, kao da oekuju udarac, unezvereno su pogledali oko sebe, gotovi da i pred malim detetom kleknu i mole za milost. A sprovodili su ih starci iz treeg poziva, u gunjevima i iscepanim opancima. Jesu li se predali? Jes, kad smo ih uhvatili za guu odgovaraju ponosno starci. Koje su vere? zapita neko od vojnika. Pa vidi: vapske... Povorka je zamicala, te se vratismo u bivak. A kada smo vodili konje na konjopoj, prolazei kroz varo, ujemo da su Austrijanci zauzeli abac; po drugima, preli su i Drinu i velikom masom nadiru u Mavu. Priaju o zverstvima Maara nad nejakim svetom, to kod ljudi izaziva gnuanje i pritajenu elju za osvetom. Danas je nareeno da trube vie ne sviraju. Neprijatelj je blizu. Sa smirajem sunca vojnici su razmetali atore i u prvi sumrak ve su bili legli. Samo su jo oficiri tiho razgovarali i zurili u mraan horizont, tamo negde prema Savi, gde su se s vremena na vreme videli kratki odblesci topovske paljbe, kao sijavice pri sunom vremenu. Moda nam je ovo poslednja bezbrina no... Ko zna? Posle ponoi ulo se kratko: Ustaj!... Dii se!
29

Svici na horizontu, tamo prema Savi, bili su sve ei. Vojnici za momenat zastanu, pogledaju na tu stranu... Onda se jo urnije prihvataju posla, i puk je za kratko vreme bio spreman za polazak. Peadija je ve izlazila na drum i hvatala desnu stranu puta. Ljudi su potrkavali da u mraku ne izgube vezu, a municija u fieklijama je kloparala. Zastadosmo... Negde je zaguilo. ujemo kako treba propustiti seljaka kola, sa izbeglicama. Voii mile, kripe kola, i uje se detinji pla. Tek kada se razdanilo uoili smo koliko su ispijena lica u ljudi. Peaci uporno klackaju sa nama, onako u grupi, ali po jedinicama. Iako su premoreni, pogled je njihov odluan. Na zastanku izbace samo desnu nogu, presamite se preko puke i utei gledaju preda se. Zapitah jednoga zato ne sedne. Tee mi je onda. Zabreknu noge, pa ni da maknem odgovara peak, vadei iz marame kriani duvan. Oblizujui papir, obrati se on meni: Ama, gospodine narednie, dokle emo ovako? Tu smo, jo malo... Dosadi mi ovo nabijanje drumova. Vala, da se sretnemo jednom, pa da, ili bu! i, vadei palidrvce, dodade: Lako je vama, artiljercima. Jest, vozarima dodaje Rajko punilac a mi posluioci idemo stalno peke. Eh manu rukom peak. Zatim pripali cigaretu. Onda povue jedan dim, i gledajui mirkavo Rajka produi: Uhvati se, bato, za cevku, pa ide i spava. A za ta da se uhvatim ja?... Noas, tek oslonih se malo na fiekliju onoga Izvorca, a on se ritnu, ae zube da mi istera. Ni njemu nije lako. U blizini Koceljeva sretosmo dugaku po vorku volovskih kola, na kojima su leali ranjenici... Bleda lica, potamnelih oiju, gledali su oni bolno nekud daleko, i, zauzeti svojim mukama, nisu nas ni opaali. Vojnici su ih posmatrali sa puno sauea... jedan ranjenik se grevito uhvatio za trbuh, jei, a samrtno bledilo mu se rasulo po licu. Drugi je sa uvijenim licem, a okolo oiju vidi se usirena krv. Bilo ih je sa prebijenim rukama ili nogama, u nekih su zavoji krvavili i svi su imali podjednako paeniki izraz... Najednom, vojnici poee pritravati jednim kolima, onda su zastajali nemi, pogledajui za kolima oigledno zbunjeni i zaprepaeni. I kao tih jecaj prostrujao je glas: mrtav. Pa gde ete sa njim? zapita neko boleivim glasom. A ta ga znam... umre sad na putu! odgovori starac, kao da je hteo rei: ovde, onde, svejedno... ima ih mnogo... videete. Pokraj mrtvog vojnika sedeli su ranjenici. Ta on je bio njihov drug, doskora je bio iv, i zar da ga bace kao stvar pored puta... A koliko je tek mrtvih pred nama. Pri svakom ovom pucnju, od kojeg zemlja trepti, padaju mrtvi i ranjeni... I celu ovu masu zdravih i snanih ljudi vode na gubilite. Evo, ba onaj mali peak sa zabaenom ajkaom, pognuo se grenik i
30

ide moda da pogine. Ne moda, ve sigurno... Sutra, moda ba u ovo doba, leae iskolaenih oiju i krvavih usta. A on sada misli verovatno na svoju enu i dete. Sunce se muno probija kroz oblake, kao da miri. U daljini se zamrauje od tamnih oblaka koji se lagano prikradaju. A teka omorina pritisla zemlju, kao da je davi. Jedino je Tanasije bezbrian, objahao lafet i zaglabao klip kuvanog kukuruza koji je digao negde uz put. Potporunik Aleksandar mi prie i pria kako nigde nije video lepeg naroda nego ovde. ... A jedra da prsne, sva je nabubrela. Stoji kod bunara, zna, i gleda me pravo u oi. Kod nas bi sto puta pobegla. A ona jok, kao da me ika. Pomozi bog, snao, kaem ja. Bog ti pomogao... A otklen si? pita ona mene. iz daleka velim joj ja i prilazim sve blie. A, ovaj... je l ti se sviamo, onako na oko? Jata, rano, ne fali vi nita kae ona i namignu. Gle... pomislih, ekaj da profitiram neto, dok nije naiao komandant. Pa ovaj... pitam je ja je li, snao, bogati, tebi neto nije dobro. Vala bogu, meni nita ne fali. Kako ti ne fali, kad si bolesna? Jok ja kae, pa se isprsi. Dobro... a to ti se ovo nadulo? dohvatim je za grudi. Uh! potporunik Aleksandar udari se po potiljku, a kapa mu nalete na oi. Razume li?... Svata bi bilo, da ne ugledah belca komandantova. Dok je to govorio, sluajno opazih da je izvukao noge iz uzengija i mlatarao slobodno. Setih se onoga mrtvoga vojnika, ije su noge slobodno klimale izvan kola... Potporunik Aleksandar! usmo odsean glas komandantov, koji nam je odnekuda zaiao iza lea. Je li tu vae mesto? Razumem! pozdravi Aleksandar i u galopu odjuri do prvoga voda. Seljaci se pribili sa strane puta i ekaju da vozovi prou. ene i starci stoje ispred voia, a deica, puna ih kola, naslonila se na lotre i mau ruicama. Svi naputaju svoje domove pred najezdom neprijatelja, i ene, polazei u beaniju, nariu. Ni sami ne znaju kuda e. Do prvoga mraka ii e tako, onda e skrenuti na neku utrinu, razapee ponjave, kao erge, i sedee pored vatre, oslukujui pucnje topova. Nailazimo na bivake raznih slagalita i municionih kola. Komordije su jako zabrinute zbog blizine neprijatelja. Ne mare oni za sebe, boe sauvaj, nego im je stalo do materijala. Vala, ako oni preko nas ivih ili mrtvih dou do vas ree moj komandir jednom kapetanu prilikom zastanka onda im slobodno iziite u susret i predajte raport. Pred selom Koceljevom rekoe nam da emo sada naii na jednu zarobljenu austrijsku bateriju. Zaboravismo na umor.

31

Baterija je bila zaustavljena na putu i Austrijanci su ba tada hranili konje. A okolo su stajali, kao kakva poasna straa, nai vojnici sa pukama. Neobino nam izgleda ona uniforma, koju sada prvi put vidimo. Iz potaje se divimo ugojenim i snanim konjima. Vojnici prilaze topovima i struno razgledaju, dok se Austrijanci snishodljivo smekaju i ljubazno pokazuju kako se otvara zatvara. Zna... kratka im cev kritikuje jedan. Na je zatvara bolji... Pazi kako je telo zatvaraa zaralo. Ne bio ti ja kaplar... A-uh, da su mi ona dva rudna, pa da preskaem prepone sa sve top. Jankulj prilepio glavu uz otvor cevi, i gleda ne bi li ta unutra naao. A Krsta, vozar, sa konja daje nalog Tanasiju da opipa jedne bisage... Nema nita... samo konopci. Pih, slavu im njinu, zato su i propali! Krsta ljutito oinu svoga denjaka. Onda se priseti, i okrete se: Ponesi i te konopce, makar togod. Nema za nas hleba veli Tanasije dodajui konopce. Proli su oni kroz sto ruku. Kada preosmo bateriju, vojnici veselo razgovaraju. Kao da je onaj pritajeni kult prema monoj carevini potamneo, jer su ljudi videli kako carski vojnici povijaju kimu, a onaj elik lei nemono u praini. Zna... nema tu ta... govorio mi je samouvereno podnarednik Trailo. Ovaj... zna, boj se bije, kako da ti kaem... srcetom, a ne potkovanim cokulama. Ne dam ja Tanasija za deset njihovih. Zar je tako dobar? Koj... hm! Znam ga jo iz turskog rata. Kad je osmatra, taj baca bombe, puca zajedno sa peacima, vezuje telefonsku icu po najveoj vatri. A to je glavno u ratu, majstor je da ukrade i da ga niki ne uvati. Je li tako, Krsto? Ovaj ne porie njegovu hrabrost u borbi. Ali kao da mu osporava dovoljnu okretnost u onim operacijama iza fronta, jer mu je skoro ba Trailo udario deset batina, to je mahao zaklanom kokokom pred celom baterijom... Tako razgovarajui stigosmo u selo Veliki Bonjak. Podne je davno prevalilo. Selo je bilo gotovo pusto. Ispred jednoga hrasta opazismo samo nekog starca povijenog do zemlje. Njega su godine pridavile i ve nemoan, a valjda i sit ivota, gledao je tupo preda se... U susednom dvoritu ostavljeni psi alosno su zavijali. Preko zelenih i naputenih panjaka, tamo, u daljini, u plavkastoj izmaglici, naglo se uzdizao Cer, kao neki veiti, budni straar nad ovom ravnicom. Sa te ba strane dopirali su pucnji. Ne znamo da li to gaaju nai ili njihovi topovi, tek zemlja je drhtala. Ljudi se nevoljno okreu, seaju se rodnog kraja i tiine domaeg ognjita. Jo isto ne veruju. Sve misle da e nas ipak ova aa na nekoji nain mimoii... Tamo se gine... Najzad, ako se mora, a mora se, mora... Otadbina, deca, ene...
32

roblje. Da, da... ako je sudbina, od nje se ne moe umai. A grozno gruva, pucnji se sustiu i vazduh drhti... Sunce se malo pomoli, pa opet zae za crn gust oblak. Jo je malo u visinama treptao mutan odblesak, onda se oblaci umetnue i crni zastor poe da se razvlai. Jedna munja svitnu, pa odmah potmulo zagrme. Topovi su tretali... Srca su drhtala, a i zemlja pod nama kao da je stenjala... NA PADINAMA CERA

Bilo je to estoga avgusta, oko ponoi, kada se kroz bivak pronese glas: Dii se! Ustaj odmah! Svuda oko nas je blistalo, svitkalo, a vazduh je podrhtavao od grmljavine iz oblaka i gruvanja topova. Prostor se gubio u mranoj noi, i inilo nam se kao da se bitka vodi pred nama. U tom optem haosu jedinka se gubila, ljudi se nesvesno pribijali u gomilu i nemo posmatrali straan prizor. Mraan horizont je bletao prema apcu od neke vatre. A na suprotnoj strani, prema Ceru, rapneli su svetlucali kao rojevi svitaca, as bre, potom sporije, onda bi uestali na irokom prostoru ili se zbijali u gomilu. Videli se odblesci nekih baterija i horizont bi nairoko zasvetleo u pravilnim razmacima vremena, zatim jo ee, da je izgledalo kao da nebo gori. Ili smo urno ba u tome pravcu. Oseali smo da se blii odsudan as. Moda ujutru, moda sutra. Tamo ve ginu. A u nekoj bari abe krekeu... Mi urimo u borbu, u smrt... Svesno?... Voljno?... Nae je raspoloene mrano kao ono crno nebo, pa bismo eleli da se no produi i da isto tako i prostor koraa ispred nas. Ali ono, kao za inat, svie, naglo se pojavljuje dan i ve se jasno razaznaju grbine Cera. Ba-u, ba-u... odjekuje sa vrha planine. Srce podrhtava... Da li nas vide?... A moda su tamo nai. Nije ipak prijatno. Iako je pripeklo sunce, ledena strava proima telo. I, pred bliskim sudarom, artiljerci se okreu, traei oima peadiju. Nekako smo sigurniji kada su oni pored nas. A peaci se izgubie ba tada, kao da u zemlju propadoe. Valjda neko o tome vodi rauna objanjava narednik Milutin. Daleko napred vidimo komandanta kako spokojno jae na belcu. On sigurno zna situaciju... inae, nigde se ne vidi ovek, ni levo ni desno. Rat smo zamiljali sasvim drugojaije. U neko doba puk se zaustavi da napojimo konje na jednoj reici. Naie kapetan Jovan, te ga zapitasmo za situaciju. Naa je divizija rezerva armije. A to je neto najgore za nas. I im nas kao rezervu hitno upuuju, znai da je situacija ozbiljna. Jer vi znate za ono narodno: ne zovu magarca na svadbu da igra... te i mi. Drugo je ono kad
33

nastupa pipa, reava se hoe ili nee. A ovde nema. S druma te upuuju u najvei okraj... Dakle, oni su preli Drinu, a nadiru i na abac. To vam je kao neki obuhvatni napad. Ovamte Cer, onamte abac... mica trakalica!... udio sam se samo sa koliko mira i prisebnosti govori, ak celom razgovoru daje aljiv ton. Neobjanjivo mi kako se neko moe aliti kada ljudi ginu! Dok je govorio, ja sam neprestano gledao u vrh Cera, odakle je pucala neka baterija, i svakog asa sam oekivao da nad nama ponu prskati rapneli. Htedoh zapitati da li je ono tamo naa ili njihova baterija. Ali, videi ravnoduna lica, nisam se usuivao, da mi se ne bi smejali. Najzad, savlaujui sebe, zapitah kao uzgred: ta li gaa ona baterija? Svakako Austrijance... A kada bi njihova bila onde? zapita narednik Milutin. Ih! mahnu rukom kapetan Jovan. Letela bi nam perdaina po ovoj ravnici. Izgleda mi kao da svima malo laknu. Ili smo lagano. Gledao sam neprekidno u planinu pred nama, ali se nita nije videlo. Sretosmo kola sa ranjenicima. Bre, drue, da ti ovek pozavidi! obrati se jedan od posluioca nekom ranjeniku. Ti si prebrinuo brigu... Ne dao ti bog! Iz koga ste puka? Petog prekobrojnog. Kako je tamo? Ne pitaj, sve izgibe. Onda opet zastadosmo. Vidimo kako napred jure ordonansi. Pozvae i potporunika Aleksandra u izvianje. Vojnici ute. Kada za momenat prestanu pucnji topova, jeziva tiina zavlada oko nas... A to jo vie pojaava strepnju. Stanje iekivanja postaje ve nesnosno. Pomerismo se jo za jedan kilometar, onda se nanovo zaustavismo. Cer je sasvim blizu. Drveta se jasno vide. Pri Vrhu opaamo neko kretanje... svakako su to vojnici one baterije. Na jednom proplanku pojavie se konjovoci sa konjima: jedan, dva, tri... ima ih vie, i ve zamiu u umu. Negde u daljini pripucae puke, ali oni i dalje idu. Sigurno ih niko ne gaa. A pred nama levo i desno odjekuje topovska paljba. Podne je. Iz vlane zemlje bije neka teka usparina. Ljudi posedali pokraj puta, oekujui zapovest. A tamo napred se neto odigrava. Raportiraju ordonansi i opet se vraaju. Odjaha i komandant diviziona. Kada se vrati, on odazva komandire baterija. Tek poto se ovi vratie, puk krete. Naviknuti na nepreglednu ravnicu, gledali smo sa strahom i divljenjem Cer, koji se iz ravnice naglo die, kao bedem neki. Pribliismo se njegovim padinama.

34

Milojko vozar skrete mi panju da vojnici koji su napred pretravaju na jednu stranu puta, gde zastaju i neto posmatraju. Sigurno ima mrtvih dodade i oinu konja, kao da bi eleo to pre tamo da stigne. Ja sam, naprotiv, zatezao dizgine. Gledao sam zadihano na tu stranu i, samo da mogu, skrenuo bih da ne vidim neki straan prizor. Ali konj me je nosio, ve smo blizu, i ujem gde vojnici govore: Mrtav Austrijanac. Neprijatno mi je, ali me neto vue ba tamo. Idem kao u nekom bunilu za ostalima i, zadravajui dah, gledam sa ivice puta u jarugu. Razjapljenih vilica, le je bio leima presamien preko jedne stene i staklenim oima zurio u beskonanost. Grudi su bile razdrljene i krvave, a noge grevito podavijene. Neto me smlati i osetih umor. Apatino pooh. Cigareta mi nije prijala, te je bacih. Jedva se zaustavih kod prvoga voda. Jeste li ga videli? tre me smeh Tanasijev. Udarilo ga posred grudi. Alal mu vera... Ali nema nita. Jedva dooh k sebi. A ta nema? Ja mu opipah depove. Ali ga ve pretresli. E, to nisam peak! Zar mrtvog oveka! Ih, tagar sam ih opipao za vreme turskog rata! Tanasije se raspriao kako je preturao leeve turskih vojnika, mislei svakako da to mene zanima. Zaustavih konja da saekam svoj vod. A tamo, vojnici se smeju Petru niandiji to je ubledeo kada je video le. Pa to mi je prvi put! pravdao se on. A i ti, ta mi se pravi Kraljevi Marko kad si video mrtvog oveka branio je Trailo Petra. ekaj, bato, dok ti zafijue nad glavom. Tada u te pitam!... Najednom, ljudi zautae... Ispred jednog drveta, pored puta, nalazio se u sedeem stavu le austrijskog vojnika. Pocrneo kao zemlja, naduo se, pa se pokidala sva dugmad na bluzi... Oko krvavih usana rojevi muica. Teak zadah nas zapahnu. Iako je neprijatelj, ljude obuzima jeza na sudbinu oveka. I nehotice se namee misao da emo tako moda i mi. U oblinjem jarku ugledasmo jo tri lea. U jednoga rairene ruke, drugi zabio glavu u zemlju, a treem glava prepolovljena. Teko je posmatrati. Prizor je upeatljiv i muan. Lee trupine ljudi nepomino kao oborene klade, dok iz oblinjeg buna prhnu veselo jato vrabaca. Baterija zastade. Zau se otra komanda: Baterija... spremna za paljbu!

35

Niz kimu prostruja hladan marac. Verovatno pod munim utiscima, ljudi se kolebali nekoliko trenutaka, a kada se pribrae, urno prioe oruima i poee skidati kone navlake sa pojedinih delova. Stajali su nepomino pored topova. Cevi su zjapile sada otvorene, kao mrtvaka usta. Na svim stranama vide se tragovi borbe. Razbacane uturice, kape, delovi vojnike spreme, ispaljene aure. U jednome ipragu pobijeni tovarni konji, iznaduvali se i noge im samo tre. Vojnici posmatraju i ute. Ledena drhtavica i pritajen strah proimao je telo. U ratu neko mora poginuti i taj e biti isto onako naduven, pomodreo kao le pored koga sada prolazimo, a sa koga je skinuta obua, te su prsti raireni i natekli, slino korenu u alraune. Kao da nam prave palir, leali su mrtvi sa obe strane puta. Bitka se na ovome delu vodila na drumu, i gde je koji pao, tu i ostao. Bilo ih je mnogo. Negde jedan do drugoga... na razmaku od deset metara, opet dvojica... itav red... I ba tu, ispred Tekeria, zaustavie nas. Komandir naredi da vojnici sjau. Teak zadah usirene krvi i trulei ispunjavao je vazduh. Pokraj topa leala su dvojica... U jednoga bledo lice, proraslo crnom bradom, usne poluotvorene, a iz nosa mlaz usirene krvi spojen sa crnom lokvom, u koju je pola lica uvaljano. U drugoga jedna ruka podavijena ispod grudi, a druga obuhvatila, verovatno u samrtnim mukama, struk trave, gde je i beliasta glavica deteline, koju vetar njie. Iako je muno, neko unutarnje ljubopitstvo goni da se ma i letimino pogleda. Ali i taj trenutni pogled dovoljan je da slika ostane nezaboravna. Preko puta je leao mladi, poleuke. Lice bledo kao vosak, usta otvorena kao na osmeh i beli se zubi svetlucaju. Cela padina Cera crnela se od leeva ljudskih, konjskih trupova i razbacane spreme. Bilo ih je na gomili i naih i njihovih. Svejedno, smrt ih je pomirila. Bolniari se razmileli i rastavljaju ih iz grevitog zagrljaja, pa stavljaju ukruena tela na paralelno postavljenje cerovke i bacaju u optu jamu, kao neupotrebljivu stvar koja je dotrajala. Ljudska radoznalost je presiena, i sve je ve odvratno i muno. Ali to nije ono to smo sluali u udobnim sobama ili itali na mekim foteljama. Rat je onda liio na olimpijadu, ljudi bili epski junaci, okieni vencima slave... A ovde, ljudi se raspadaju irei straan zadah. Ili ih surovo bacaju u jame, kao mrcine. Ni ime im se ne zna. A i ko e beleiti, kad to treba to pre sklanjati da se ivi ne bi okuili. Po umama ima jo ranjenika. Snose ih u atorskim krilima kroz koja kaplje krv. Tu je i zavojite. Zgreni, lee ranjenici na zemlji, ekajui na red. Neki umiru. U jednoga se grudi snano nadimaju, a poluotvorene oi ve su potamnele. Dopire odnekud samrtni ropac. A iz kafanske sobe, gde rade lekari, uje se uasni krik. Malo posle iznosi bolniar ljudsku nogu i baca je negde iza kue, kao kakvu cepanicu.
36

Sunce je pripeklo, zadah da zagui... Vojnik mi prinese ruak. Bee neko peenje. Smui mi se. Rekoh mu da nisam gladan, te on jedva doeka i sede na lafet, ba prema onim mrtvima. Slatko je jeo. Vojnici se pritajili. ak i oni razmetljivi kao da su zanemeli pred stranim prizorom. Nikome nije do ale u ovoj tekoj atmosferi, ispunjenoj dahom mrtvih ljudi. Pod ovakvim utiscima svaki vidi svoj ivot kao daleku prolost i celo bie je usredsreeno na ovaj trenutak, kada treba spasavati goli ivot. Nareeno je da se pojae. Oekivali smo da krenemo u pravcu onih gudura to se ispreile ispred nas. Ali komandir uzviknu: Nalevo-krugom... marr! Na uskom putu teko je okretati top sa estornom zapregom te posluioci na rukama zanee zadnjak topa i kara. Zatruparae kopite konja. Ali prednji konji treeg topa ustuknue, frkui. Mrtvi se ispreili. Sledea zaprega najaha. Komandir viknu na vozare, te ovi razmahnue bievima. Usitnie konji nogama i, krivei vratove, gledahu iskolaenim oima crne naduvene prilike, ali, poterani biem, opruie vratove i zarie kopite u trula, buava tela... Naskoro skretosmo desno, zatim kroz neku umu, preko rovova, pa uzbrdo, obinim seoskim putem, da su konji brektali. Potom smo dugo silazili i stigosmo u jednu kotlinu kroz koju je proticala reka. Tu su vojnici nahranili i napojili konje. Za ljude nije bilo nieg. Imalo je mladih kukuruza, ali nam rekoe da se vatre ne smeju loiti zbog blizine neprijatelja. Sunce je ve zalo. Plavkasta izmaglica je lebdela niz reku, a veernjaa je mirkala. Reka je uborila, kao da se uri da umakne iz ovoga krvavoga razbojita. A mi idemo ba na suprotnu stranu. Vidik se gubio kada smo krenuli uzbrdo. Ali konji su malaksali i ne mogu dalje. Po neijem nareenju prie nam eta peadije, te se i ljudi upregoe. I, udruenim snagama ljudi i ivotinja, elik se kotrljao preko njiva, jaruga, urvina, kroz umu, cele bogovetne noi, po mrtvome mraku... Svitalo je kad smo zastali usred jedne njive, zasejane kukuruzom. Laka para dizala se sa zemlje, nosei miris izgnjavljene trave. Vojnici su sekli strukove mladih kukuruza i davali konjima, dok su oni krunili mlene plodove i ive jeli. Komora nas jo nije stigla, niti znamo gde je. Ne spava se ve druga no. Ljudi su podnaduli i oi im upale... Gledam Jankulja kako mljaska jedui iv kukuruz. Kada ga pojede, okrete se oko sebe kao da nekoga trai razmahnu klipom i udari Krstu vozara po vratu. Onda se brzo okrete, nasloni se na tit, pretvarajui se da drema. Firija drakuluj! mrmljao je Krsta kolutajui oima, i poe lagano kao maka, gledajui ispod oka, ne bi li ga naao.

37

Vojnici se kriom podgurkuju, ali niko ne smede da pogleda Krstu, bojei se njegovih ogromnih ruku. Ovam te, tico, ovam! zauh glas potporunika Aleksandra. Pogledao sam u pravcu gde su i ostali vojnici gledali i smekali se. A iz jaruge se izvlaio Tanasije Prvulovi, raskopane bluze, nakrivljene ajkae, a koulja mu puna nekih stvari, pa mu se obesila kao gua u kokoi. Pokuavao je Tanasije da se zakopa, prilazei potporuniku Aleksandru. Je li, grofe, gde smo mi noas?... A?... Nama popucae grbine izvlaei topove, a gospodina Tase nigde nema. Je li? pa napui usne Aleksandar, miknu kroz nos i prie blie Tasi, gledajui ga pravo u oi. Ovakve susrete doivljavao je Tasa esto, zato ustuknu jedan korak i zabaci glavu unazad, da bi poveao odstojanje od ruke potporunika Aleksandra. Stani! grmnu potporunik. Gospodin potporunik pozdravi Tanasije i nesvesno ustuknu jo jedan korak, pa najednom zamue i uzdie ramena. To ga je konj njukao po leima i, kad namirisa jabuke, dohvati Tasu za koulju i razmahnu levo i desno. Dreknu Tanasije i pokua da se skloni, ali konj dri koulju, i jabuke i ljive rasue se iz njegovih nedara. Vojnici prsnue u smeh, a nasmeja se i potporunik Aleksandar. Smeje se i Tasa, pa, da bi zabaurio krivicu, pokazuje na konja. Eto, i oni jedu! E, oca ti mangupskog, nee valjda da mi pria kako si to za konje nosio! naljuti se potporunik i dohvati ga za uvo. Odsad da mi se javlja svakog sata. Jesi li ra-zumeo?... Odlazi! Aleksandar se obrati meni: E, nita ne moe da bude od njega. I savetovao sam ga, i tukao... i opet nita... Nego, ima li jednu cigaretu? Rekoh mu da sam poslednju popuio noas. Gospodin potporunik, evo imam ja navrati se Tanasije i mai se za dep, odakle izvadi punu maramu krianoga duvana. Potporunik ga gledae u nedoumici, onda mahnu glavom i uze duvan. Ali kao da se priseti: Podnarednik-ivojine... Kada nou marujemo, Tanasija da vee za top. Jesi li razumeo? Tanasije se dobroudno smejao, vukui nanie peeve bluze. Dok su se tako raspravljale isto unutranje stvari baterije, na bregu su se sakupljali komandanti i od njih urno odlazili nekud ordonansi. Iz te grupe izdvoji se jedan konjiki oficir i poe ka naoj bateriji. Zaustavi ga potporunik Aleksandar. Drue, gde su Austrijanci? Evo ih odmah iza brega... Kako, kako!
38

Mi se zagledasmo kao da se udimo ovoj tiini to je svuda oko nas vladala... A, sem toga, naa peadija leala je po okolnim njivama i livadama. Zato su nas izbacili ovoliko napred? isto zavapi narednik Milutin, voa popunjavajueg dela. Taj konjanik objasni nam unekoliko situaciju. Austrijanci posle poraza na Ceru bee glavnom snagom ka Drini. Ovde su samo njihova dosta jaka zatitna odeljenja. On se nada da emo sada i mi stupiti u borbu da bismo ih proterali. Muilo me je ljubopitstvo da vidim gde su njihovi rovovi i kako izgledaju. Zamolih Aleksandra da odemo na breg i vidimo. Pribliili smo se tako komandantima, meu kojima je bio i na komandir. Kad nas vide, prie nam i onda nas povede iza jednog ipraga da nam pokae gde su Austrijanci. Pred nama se sputala blaga padina. Tu su bile, ini mi se, neke livade, zatim jedan ljivar, koji nam je unekoliko zaklanjao vidik. U podnoju je tekla reka. Teren se sa one strane dizao. Nad rekom je bila gusta magla. Na celom prostoru ni traga od neprijatelja. E, vidite onu maglu objanjavao nam je komandir. Neprijatelj je tu, njome obavijen, i tamo ga treba traiti. Sunce se pomaljalo i vetar je arlijao. Kupine su bile rumene, maslaak otvarao cvetne glavice, a na vrhovima travki blistala se rosa kao suza. Sve je budilo prijatna oseanja... Ali topovi su tu, neprijatelj je pred nama, treba se tui, ubijati. A zato sve to kad je ivot lep?... Komandiri, napred! zau se otar glas komandanta diviziona. Komandir ode treim korakom. Za njim poosmo i mi, ali se ipak zaustavismo na izvesnom odstojanju. Bio je tamo i komandant peakog puka i komandanti njegovih bataljona. Gledaju u kartu. Komandant puka pokazuje rukom prema strani gde je neprijatelj... Onda komandanti bataljona otpozdravie i odoe urno u pravcu puka... Malo posle, jedan bataljon poe da se svija i prilazi nama. Ispod samoga vrha se zaustavi. Komandant bataljona razgovarao je sa komandirima eta, pokazivao im i on rukom u pravcu reke. Komandiri se odvojie i zau se komanda: No na puku! Zablistae bajoneti na suncu kao hiljade malih sijalica, i cela masa kao da se sledi. Komandiri su izdvajali neke vojnike kojima su neto objanjavali, i patrole odmah krenue. Stisnutih usana, ukoena pogleda i ledenog izraza, promakoe vojnici pored nas. Otkoi puku! viknu jedan, sigurno voa patrole. Na vrhu zastadoe da osmotre teren pred sobom, pa obazrivo, zverajui na sve strane, kretoe napred. Oseao sam laku drhtavicu pomiljajui ta bih da sam na njihovom mestu. Divio sam im se... Zadatak je njihov oajan: da se kreu sve dok ih neprijatelj
39

ne opazi i ne pripuca na njih. Oni treba svojim grudima da otkriju neprijatelja i da poginu sada, kroz koji minut. I opet idu sigurno i smelo... Izgubie se iza vrha. U strelce! komandovali su komandiri eta. Kao kad prhne jato, rasu se ona gomila, uz kloparanje fieklija, i zaustavie se ispod vrha. Pogledaju vojnici levo i desno. Odmeravaju rastojanje. Neki pretravaju menjajui mesto, da su uz nekoga prijatelja ili druga. Komandiri primaju poslednja nareenja i posle toga prioe streljakom stroju. Vojnici se uzvrdae. Neki sedaju da pritegnu obuu, druge ulji torba pa je skidaju, a veina tri u iprag da svri nudu. Pourite, pourite!... Zar sada naoste?!... vie nestrpljivo komandir. ta je to? razvika se komandant puka. Porunie, gde su vam ljudi? Komandir se nervozno okree i alje ordonansa da istera vojnike iz ipraga. Izvlae se leno, zakopavajui polako odelo, kao da ne uju viku komandanta puka. Ne boje se nikakve kazne vie, jer vide da im sada predstoji najtea dunost i najvea opasnost. Gore biti ne moe. Hteli bi jo malo daha, ivota makar komandant puka vikao i pretio. Komandir zviznu u pitaljku i komandova: Krei! i poravna se sa vojnicima. Krete centar, krila malo zastadoe, ali na vrhu se svi saekae... Streljaki stroj, poravnan kao na vebalitu, srui se najednom iza brega. Tre me otegnuti uzvik: Marrr, marrr! Okretoh se i videh kako vojnici etvrte baterije izvlae topove na vrh brega. Prie nam komandir i ree da je naa baterija odreena da ih prati i da emo uskoro poi za peadijom. etvrta baterija titie i nas i peadiju u nastupanju. Primakosmo se vrhu da vidimo gde je peadija. Patrole se ne vide, ali streljaki stroj nastupa obazrivo. Niko ne zaostaje. Desno krilo preskae neku vrzinu, te malo zalomi. Centar naie na ljivar. Vidimo kako pojedinci u prolazu lome grane sa ljivama. Pazi, pazi govori nervozno komandir sakupljaju se oko onoga, pa e im avo biti kriv. Nisu ve dva dana nita jeli dodade potporunik Aleksandar. More, zar im je stalo do jela sada! Levo krilo se izgubi u jednome kukuruzitu... Naskoro se pojavi na onoj drugoj strani. Pred njima je sada livada, te vojnici zastadoe. Verovatno osmatraju. Centar zamae iza onoga ljivara... Ovde nema neprijatelja? zapitah komandira. Po izvetaju konjice, oko reke su... Magla se razredila i jeziasti pramenovi penju se uz gudure sa suprotne strane reke. Sunce tek to nije obasjalo kotlinu... Obuzelo me udno stanje... Dva
40

suprotna oseanja strujala su naizmenino: radost, da neprijatelja nema, i strah, da oni ljudi ne izginu. Mesto me nije dralo. Od uzbuenja drhtale mi ruke. Ali komandir i Aleksandar nisu, sreom, ni obraali panju na mene. Najednom pretrnuh... Pucanj... drugi, vie njih. Dah mi stade. Na levom krilu vojnici polegae usred one livade. Ali ne pucaju... Pobauljke kreu... Neki pretravaju do jedne vrzine. I ostali se pridigoe i sad su poravnani uz ivu ogradu. Osmatraju... Puke se uju sve ee. Jedan pogrbljen tri du ograde. Sigurno je ordonans. Ali, videe ga!... Sad se vraa, zastade, eno ga gde lee i on. Odahnuh malo. Vojnici se slepili sa zemljom, kao da su ukoeni... Odjednom grmnu sloan plotun i laka praina se die du celoga stroja. Od nekoje strane uestae pojedinani pucnji, mitraljez poe da para... Grunu jo jedan plotun, najednom uestae pucnji, jo bre, kao da vri, kao da kljua, i prasak se rasu po irini. Eno, eno ga neprijateljski rov! uzviknu komandir gledajui durbinom. Pucnjava kao da rastera maglu. Sunce preli zracima reku i na suprotnoj obali se pojavie svei rovovi. Videli su se sada otvoreno. Nazad vie ne mogu, a u pitanju su njihovi ivoti, te se huka i prasak povea jo jaom estinom. Popravnik pedeset dva zau se artiljerijska komanda. Hiljadu est stotina. kljocnu zatvara i tresak prolomi vazduh. Eho se odbi od bregova i srui se kao gromovita grmljavina negde u jarugu... Sa napregnutom panjom posmatramo gde e metak pasti. Svitnu rapnel i sunu iz njega gust dim... Dimljive lopte ostadoe nepomino u vazduhu pozadi neprijateljskih rovova. Skratite daljinu! naredi odseno komandant. Hiljadu etiri stotine. Zrna zaparae vazduh, onda zaumee, zatim iz vazduha dopre kao neki apatljivi um, za trenutak sve zaneme... I svitnu. Hiljadu pet stotina. Naa peadija, podstaknuta artiljerijskom vatrom, otvori jo eu paljbu. Pucnji od puaka i mitraljeza slie se u jedinstven, gromki tresak. Vazduh je u kotlini treptao. Ptice su izbezumljeno leprale u visini. Neka vodnik drugoga voda ne drema! viknu besno komandant. Onda se obrati komandiru: Razornom! Drveta se povie od silnoga treska i u uima pisnu. Nesvesno smo pritiskivali une koljke. Ogromni komadi zemlje su odletali u vazduh, naposletku osta crn stub dima kao nadgrobni spomenik. Granate padoe ispred rova, neposredno pozadi, negde u reku, i mlaz vode izbi kao vodoskok, a etvrta udari posred rova, odakle polete neki krupan predmet, kao ruka ili noga. Spustih durbin, a pred oima mi zamagli. Da li je mogue?
41

 Vide li?... Oni pogiboe! zapitah Aleksandra. Naravno, ako nee ti njih, oni e tebe. Zaista... naravno. Strategija je dovela mase ljudi na puani domet; zakon kae: ako odstupi, bie ubijen; a taktika veli: ubij ti njega, da ne bude ubijen. Po pet razornom granatom. Kao da su se niandije utrkivale u brzini, pucnji su se sustizali ili slivali u urnebesni prasak, a iz topovskih cevi je suktala vatra kao iz nekog kratera. Granate su uz strahoviti tresak rile zemlju, prevrtale rovove, obarale drveta, kamenje je prtalo... Puke zamukoe pred uasnim i velianstvenim prizorom. I pred navalom elika kao da se ugasi razum i savest ljudska, grudi su se irile od nekog zadovoljstva... sa ushienjem posmatrali smo smrtnu agoniju neprijatelja. Peaci se digoe iz svojih zaklona. Kao da se neto reavaju, osmatraju. Najednom, probie se kroz vrzinu i uz gromki usklik: Ura, ura! poletee ka neprijateljskim rovovima. Prekini paljbu viknu komandir. Sa uzdranim dahom posmatrali smo njihove skokove. Puke pripucae. Jedan zastade, drugi pade niice i vie se ne krenu. Ali ostali su odmicali. Odnekuda, zau se mitraljez i streljaki stroj se povi, neki padoe, drugi odmiui naglo nagrnue nadesno i prilegoe. Pojedinani pucnji su sve ei. S napregnutom panjom osmatramo gde li je taj mitraljez, a nezajaljivi bes nas obuzima da mu ni pareta ne ostane, ako ga samo neko ugleda. Trenuci su oajno dugi. Ostavljeni onako sami, a izloeni otvoreno, peaci se grevito brane. Ali ne odstupaju. Pobauljke ili u skokovima pritravaju nekome kamenu, grumenu zemlje ili drvetu, odakle pucaju. A mitraljez kao da je pobesneo... Telefonista dotra i javi kako komandant bataljona izvetava da se neprijateljski mitraljez nalazi u umi, ispod velikog hrasta. Osmatrajte bre, svi osmatrajte! viknu usplahireno komandir diviziona, Eno ga! uzviknu vodnik etvrte baterije, i prie komandiru da i njemu pokae. Komandir odmeri brzo regletom skretanje, i odmah se okrete bateriji: Trideset hiljaditih levo. Plotun zdesna... Jedan zalutali kurum zviznu iznad naih glava, te uvukosmo glave u ramena. Odmah za njim drugi pljasnu u drvo pored nas. Ovaj kao da nas niani rekoh unezvereno Alek-sandru. Ne boj se. Dokle ga god uje, budi spokojan. Onaj to ti je namenjen, taj se ne uje. Nimalo me nije uteio, jer smo se nalazili u poloaju kada ga moemo i ne uti. Moje razmiljanje prekidoe pucnji topova, te prinesoh durbin da osmatram. Plotun je bio rasturen, i neki se rapneli izgubie u umi. Komandant se neto

42

ljutio, ali ga ja nisam uo, jer sam sav bio u iekivanju i strepnji da li e opet zafijukati kurum. inilo mi se da je sada odsudan as, i da od ovoga plotuna zavisi sudbina sviju nas... rapneli se rasprskoe gotovo jedan pored drugog, iznad hrasta. Kotlinu je obuzimao ropac. Gruvale su negde i bombe, ali oni sa livade ni da maknu. Ko zna... da li su ivi. Komandir je skratio odstojanje i rapneli kao buketi okitie hrastove grane. Mitraljez umue... Moda se samo pritajio dok ne promeni mesto. Zmija se ne plai trnja, ve je treba tui u glavu. U eline cevi uletee ute razorne granate. S uzdranim dahom smo oslukivali njihov let, kao da se izgubie negde nad kotlinom, da najednom riknu strahovite eksplozije, drmajui hrast iz korena. Sva okolina zapurnja od praine i dima. Plave bluze beale su u paninom strahu na sve strane. Udrite rapnelom! viknu neko. U kotlini se zau poklik: Ura, ura, ura...! Oni sa livade se pridigoe, razreujui se, pa kretoe pognuti, preoe oranicu, ve su blizu obale, onda potrae viui: Ura... Neki zaostaju, sigurno su ranjeni, jedan pade... pokuava da se digne, opet pade na lea i osta nepomian. Ali ostali odmiu, ve su blizu obale i naglo se strmoglavie u reku. Stroj se izgubi... Zapratae bombe i praina se die oko neprijateljskih rovova, odakle se pomolie bele marame. Onako, u sivim odelima, puzali su peaci kao guteri uz obalu. Nekolicina izmigolji i za tren oka uskoie u neprijateljski rov. Austrijanci se podigoe, neki uzmiu, hteli bi da bee, ali pristigoe i ostali, te se izmeae sive i plave bluze. Nai im vojnici prilaze kao da ih pretresaju. Na jednoj strani poee da ih svrstavaju. Nekima skidaju obuu... Pozadi rovova sakupljaju se nai vojnici i guraju neto u svoje torbe. Sigurno su naili na magacin hrane. Na tome prostoru su oni suvereni gospodari. Ali za kratko vreme. Nailazi bataljon iz rezerve, prima zarobljenike i njihovu imovinu. Streljaki stroj nanovo krete i izgubi se u umi. Neka komandir pete baterije kree odmah! zau se otar glas komandanta diviziona. NA DOMAKU POGLEDA I SLUHA NEPRIJATELjA

Trebalo je izii iz ove njive na seoski put, ali je prolaz bio rav, te smo ekali da vozovi izlaze pojedinano. Za to vreme prie nam jedan starac, obrastao u bradu i poguren, kao da je uklet. Pomae bog! i starac se zaustavi da predahne. Otkud ti, stari, ovde? zapita ga podnarednik Trailo.

43

 Lutam tako ne bi li poginuo. Pa me ni duman nee... Nego kai ti meni jedno... Ima li pravde? Ima, iko. Dobro... a ima li zakona? Ima... A ima li Boga? Sigurno da ima... E, lepo... Sinovi i unuci odoe mi na vojnu, da vas Bog poivi! i starac se dohvati za kapu. vaba mi opljaka kuu i sve odnese... A vi, hristijani, dooste i pogaziste mi ovu njivu... Pa ko e to da plati?... A? Vojnici se sakupili i sluaju. vaba e da plati, iko upade neko od vojnika. vaba, je l? stari nakrivi glavu na stranu odakle dopre glas. vaba je platio i zaplatio, psi mu koske razneli... A ti Milane Dobriu, lipi sada nad poruenom kuom, ovako star i jadan. Logika nije dogma, i svako doba ima svoje razloge. Tu se rodio, preko devedeset godina ivi i primio je amanet od svojih da uva kuu i ovu njivu. To je jedina njegova dunost. Narednik Milutin, inae uitelj, prie starcu i dodirnu ga po ramenu: iko, sve e ti se platiti. Idi kod one gospode gore n neka ti oni dadu napismeno. Doao je red i na nas. Konji su se morali zaletati da bi izvukli vozove uz jednu kratku, ali teku uzbrdicu. Na vrhu smo se saekivali. A kada bee izvuena i poslednja kara, sluajno se okretoh i, meu pogaenim i poseenim kukuruzima one njive, ugledah starca kako osta sam, kao neki istruleli panj stoletnoga hrasta. Zamakosmo preko vrha i poosmo padinom, ka reci. Pokraj puta bila je koliba i pred njom je leao mrtav deak. Zaklali ga. Glava mu zabaena unazad i irok otvor zjapi iz grkljana. Detinje ruke bile su krvave i zgrene. Vojnici zastaju uasnuti... Potom ljutito mau glavom i osvetniki steu pesnice. Ih, ih, ama ni jednoga ivoga ne treba ostaviti! govorili su meu sobom. Silazili smo lagano provlaei se uskim putem, oivienim paviti i kupinom. elo baterije naglo zastade, te vozari najahae. Posmatrajui sa visine konja, videlo se kako vojnici neto sklanjaju s puta. Jedan posluilac prvoga topa bee zaostao i brisao ruke o travu. Na moje pitanje ta radi, ree da su sklonili jednog naeg mrtvog vojnika, i pokaza mi rukom iza vrzine. Vojnici se provlae da vide, ne bi li ga poznali. Do pre pola asa bio je iv, a sada svi gazimo po njegovoj krvi, kao da je to obina bara. Odnekud se ulo zapomaganje. Jaukao je ranjenik, koga su etiri peaka nosila u atorskom krilu. Po putu se video krvav trag. Sretosmo i grupu ranjenika. Bili
44

su ranjeni ko u glavu ko u ruku. Stavili im privremene zavoje, koji su ve poeli da krvave. Ubledeli i paenika izgleda, zastali su sa strane puta da propuste bateriju. Vojnici nali svoje poznanike i u prolazu uh jednoga ranjenika gde veli: Vala, ako se ko od onih vrati Franji, neka se pofali... Iz kukuruza iznose mrtvoga vojnika. Ruke lea jo su mlitave, glava zabaena unazad, a oko usana svee masnice krvi. Kuda ga nosite? zapita neko. Naredili ni da ih sakupimo i da skinemo dravsku spremu! i, kao vreu, spustie le da se odmore. Iako se smrt keseri gotovo iza svakog buna ima ipak neeg jezivog u ravnodunom izrazu ovih ljudi... Ili su se moda navikli na pomisao da to isto i njih moe snai, pa je utrnuo svaki oseaj sauea i samilosti. Sunce zae za oblaak i kratka senka prelete preko razbojita. Onda se zalepi za suprotan breg iskrivljena, raskreena, kao uasnuta prilika, i zamae nekud iza vrha. Opet zastadosmo, jer se ispreili neki konjovoci koji sprovode peaku municiju. Vie komandir da se sklone, i grene komordije pritisle konjie iz sve snage uz vrzinu, da ih ne zakae topovi. Ipak se jedan konj oburva i pade meu zapregu, odakle ga jedva izvukoe. Ja slavu mu, kolini je, a nalee kao da je pobesneo! veli podnarednik ivojin uzjahujui svoga konja. urili smo sada da stignemo ostale. Naiosmo na poljanu, gde se put rasipa u mnogo izlokanih stazica. Sa ove poljane se silazi pravo u reku, a s one strane su bili njihovi rovovi. A ovu istinu je trebalo pretrati i probiti se slabim grudima kroz itav roj elinih zrna... Setih se ba tada kako su, za vreme ovoga juria, ljudi spokojno sedeli u dalekoj pozadini, askali pred kafanama, dok su ovde moleivo pogledali u nebo, drhtali, strepeli, zatim golim grudima naletali na bajonete i umirali... Izgleda kao da su se mrtvi oslobodili muka. Ali je muno posmatrati onoga jadnika koga je zrno udarilo u glavu, pa mu pozadi viri pare mozga. Lei jednim obrazom priljubljen za zemlju, jedno oko mu poluotvoreno i vlano. Jo die i nesvesno pomera ruku. Zato ga ne sklonite? zapita potporunik Aleksandar. Jedan od vojnika mrzovoljno klimnu glavom, pa, vadei pikavac iz usta, mahnu rukom: Neka bar na miru umre... Koliko li njih lei jo po jarugama i njivama. I iznenada mi pade na pamet, ta li je bilo sa onom patrolom. Muila me je strepnja da ne naiem na koga od njih, jer su mi njihovi likovi ostali u svesti, te su mi bili bliski. Ali muno je zagledati, jer su svi mrtvi imali podjednako mueniki izraz, te su naliili jedan na drugoga.
45

Pregazismo reku. U rovovima su leale plave bluze na gomilama. Bilo ih je sa polomljenim nogama i otkinutim glavama. Oseao se zadah svee krvi i teka usparina dizala se iz vlane zemlje. Neko je jeao meu gomilom leeva i nai vojnici izvukoe ranjenika sa prebijenom nogom, da se videla gola kost zglavka. Sa izmuenog lica su kapale suze i ranjenik je sklapao ruke, molei za milost. Iako je do malopre pucao, ljudi su ga saaljivo posmatrali i podvezivali nogu da zadre krv. Priekasmo da se zatrpaju rovovi, da bismo mogli prei. Radili su urno zarobljenici, jer su ih oni i kopali. Za to vreme peaci pretresaju teleake zarobljenika i vade duvan, kafu, eer, i trpaju sve u svoje torbe. A po razbojitu se razmileli i Jankulj, i Vuko, i Tanasije... ak i Krsta vozar zapalio neku lulu i cima guste dimove. Ali mu se neto ne svia, zagleda mrzovoljno lulu, pa je sa nekim preziranjem baci u reku. Za nama naie jo jedan peaki puk i oficiri s tekom mukom zadravaju vojnike da se ne raziu po rovovima. Poneki su se ipak iskradali, i posle se hvalili novim cokulama. To im je bilo kao neko predovoljstvo, te im se u ovakvim trenucima mnogo tota gledalo kroz prste... Svi su ti ispadi bili isuvie neznatni prema onome to oni rtvuju. A posle, nisu ve dva dana primili hranu. Kada smo krenuli, vojnici su plen bratski delili meu sobom. Na Tanasiju nove cokule, a na leima uti teleak, gde je smestio telefon. Onako epav i mali, zadimio lulu, stavio ruke u depove srozanih akira, prsi se i zahteva da mu se ak i rudni vozari sklanjaju s puta. A Jankulj naao neki budilnik, pa se vojnici sakupili i zagledaju; Gde ga nae? pita ga potporunik Aleksandar, udei se. Gospodin potporunik, ovaj, ja prio jednome da vidim kako mu je... Je li bio iv? Jok, gospodin potporunik, leao je potrbuke, ovako... Pipnu ga ja, a on ladan. Teke najednom u, kako neto cuka. Ja zaglednu bolje da se uverim da ne zabuava, pa ga dovati za teleak... E, oca ti tvoga, pravo za teleak! smeje se potporunik. Pa mislio ovek da mu je tu srce! kae podnarednik ivojin. Gospodin potporunik, bogami, tu je cukalo. Ja zavuem ruku, teke neto tvrdo. Izvadim... ono sat. Zagleda i Aleksandar asovnik, i veli da je iz neke nae radnje. Sigurno ga je i taj digao u prolazu, dok nije dospeo u ruke Jankulju. Pue puka u blizini, jo jedna, zatim sve bre, onda se rasu brza paljba negde ispred baterije, a i pozadi... Zastali smo zbunjeni i preplaeni. Artiljerija u tesnacu, opkoljena sa sviju strana, predstavlja gomilu gvourije. Komandir naredi da posluga bude na svojim mestima. Napred je bila velika uzbrdica, a pozadi se pucalo. Tako pritenjeni zverali smo unezvereno, oekujui da se desi
46

neto najstranije... Ali pucnji najednom prestadoe i zausmo kako hui motor aeroplana. Setismo se da su njega gaali nai peaci. Bogami! manu glavom Trailo. Ja sam bio gotov da okrenem niza stranu sa sve top, makar i glavaki veli Milojko, prednji vozar. A Petar otkaio lafet, pa mi kae, spremi da tempira na karte! pria Stanko tempira. Uglavnom, svaki je mislio na svoj posao. Svi su poteno priznavali da im nije bilo prijatno. Samo se Tasa telefonista hvalio kod posluge drugoga topa kako njemu nije nita bilo, i kako ne treba da se plae kad je on meu njima. Tanasije se provue izmeu tokova i sede na lafet. Mar, ivotinjo jedna viknu ivojin podnarednik zar sada na uzbrdicu nae da sedne? Pa klecaju mu kolena, podnarednie! smeju se vojnici Tanasiju. Kada i poslednji voz bee izvuen na plaTo, komandir naredi da se stane, dok peadija ne izbije na odreenu kotu. Gledajui sa ove visine, uvici tre prema horizontu kao vrhovi talasa uzburkane vode. Planine su bile neme... Ponegde se samo vidi na peak kako izbija na istinu, i kree se slobodno kao da koraa po svojoj njivi... Austrijanci su beali u paninome strahu, da ih ni puka nije mogla stii. Vojnici, ve malaksali od nesanice i zamora, posedali pored topova, upkaju i grizu travu. Da li od dosade ili gladi?... Komora nas nije stigla. Ali ipak, niko se ne ali. Stiu i prednji delovi glavnine peadije. Kuda, drue?... Gde si zapeo? zapita u ali komandir jednoga peaka. U Bosnu, gospodine kapetane. A gde ti je paso? Eve! i pokaza puku. Za njima poosmo i mi. Ali sada je velika nizbrdica, te se suljaju vozovi, iako su ukoeni. Komandir naredi da se prednji i srednji konji ispregnu, a vojnici konopcima da veu topove i vuku unazad. Siosmo jedva tako u jedan potok. Tu napojismo konje. Onda opet uzbrdo, dok ne stigosmo u jedno selo, ini mi se rekoe da se zove Sikot. Dugo smo tu ekali. Kada smo krenuli, sunce se ve klonilo zahodu, a hladnjikav povetarac je pirkao. Bre, pa velika ni zemlja udi se Milo, srednji vozar. Ja sve milja, ete tu SMO, na graNici. Kad se ono oteglo mnogo! Onda raunaju vojnici koliko smo marovali mi, a koliko bi trebalo Austrijancima da do u do Timoka. Oni se, bre, skrie na ovo brdace, a tagar planina mi prejahasmo dok doosmo dovde.
47

 Kako!... Istopili bi se do estobrodice, ka sneg. Tako misle vojnici, dok im creva kre od gladi. A ipak, cele noi gurali su topove. Ili smo kroz neku umu, silazili, peli se, i tako do zore, kada zastadosmo na nekom kamenjaru. Vie se nije moglo dalje. Ljudi su ve bez snage i daha i, kako stadosmo, gde se ko zatekao, legao je i zaspao mrtvim snom. Sunce je izlazilo kada me je neko povukao. Po navici sam skoio, ali nisam bio svestan svojih postupaka, niti sam znao gde se nalazim. Zatim smo vukli vojnike, koji su se tromo dizali, gledali nesvesno, naslanjali se na tit topa i spavali u stojeem poloaju. Na licima ljudi su se jo dugo ocrtavali otisci kamenja, ili nekoga busena a oi im bile crvene i oni kapci naduveni. Vozari su utroili i poslednju rezervu zobi, a za ljude nije bilo niega. Ve je trei dan kako ne primaju hranu, a ljivara u blizini nigde ne bee. Konji su vrutali zob, a ljudima je voda udarala na usta gledajui kako konji halapljivo jedu. U daljini se povremeno uju puke. Nagaamo gde smo otprilike sada. Noas smo ili sve nekim preicama i stazama i niko nije uoio vaniji objekt pomou koga bismo se orijentisali na karti. udimo se ko li nas je to vodio noas i kako se taj snaao po ovoj mranoj noi. Naie komandant diviziona i prie komandiru. Naredite da se vojnici prikupe. Neka kod konja ostane samo po jedan vozar. Baterija mirno!... Pozdrav nadesno!... Gospodine potpukovnie, stanje baterije ratno... Komandant dojaha prema sredini stroja i pozdravi: Pomozi bog, vojnici! Bog ti pomog! ulo se samo truparanje kopita njegovog konja o kamenito tle, te komandant zatee dizgine. Kljusina die glavu, frknu na nos, zabaci ui unazad i umiri se. Vojnici!... Videli ste kako je neprijatelj pokuao da oskvrnavi nau zemlju. U pobedonosnom hodu, carska vojska ubijala je ene, starce i nejaku decu. Ali kad je zakoraila dublje u nau zemlju i naila na muku snagu i vae snane miice, izbaena je na ubre, gde ima da se raspadne. U amanet nam je ostavila esarska vojska svoje mrtve, svoje topove i ostalu spremu. Vojnici!... Mi nismo jo kazali svoju poslednju re. Bie dana i megdana, kada ete pokazati svoju punu vrednost, da e i pokolenja sa divljenjem ukazivati na vae junake podvige. Zasluga je vaa velika. Ali je isto tako znaajna uloga i onih koji su nas vodili. I u ovim velikim danima, na ovom svetom mestu, na domaku pogleda i sluha neprijateljevog, uzviknimo slono, jednoglasno, da na glas odjekne preko brda i dolina bosanskih, da ivi na Vrhovni komandant! iveo, iveo, iveo!
48

 Kapetane okrete se komandant komandiru okrenite bateriju nalevokrug i krenite u pravcu Jastrepca, gde ete ui u sastav diviziona. Marovala je baterija lagano, bez urbe, dok se u daljini, preko Drine, videla rastrojena, rasturena i desetkovana vojska austrijska. Valjda iz straha da nas ne naljute, gledali su nas zaprepaeno i nemo, dok je Tanasije, zavaljen na prednjak topa, pevao na sav glas: Aoj Bosno, sirotice kleta... Bilo je to osmoga avgusta hiljadu devet stotina etrnaeste godine... OKO JEDNE PREICE

Vraali smo se kroz predeo koji je bio u rukama neprijateljskim. Na svima stranama videli su se tragovi borbe i pustoi. U nemonome besu neprijatelj je ubijao neja, ruio kue, palio hramove. Svet zanemeo od straha, stoji skrtenih ruku nad svojim jadima i uzdie. Slika je bila isto onakva kao kada voda posle snane bure izbaci na obalu polupane stvari i smrvljenu travu. Ali kroz prokletstvo i uzdah, u oima ljudi se ipak nazirao zraak radosti to su bar sauvali goli ivot... Osveta je stigla. Na poljima lee naduvene leine iskolaenih oiju, a jata gavranova se pripremaju za gozbu... Ili se pogrueni i zaplaeni provlae zarobljenici kroz poruena sela i, kao da oekuju stranu presudu, upuuju na sve strane moleive poglede. Vojnici ih ne gledaju vie. To su bili nekada ljudi, a sada su ivi leevi, koji gamiu zahvaljujui samo onim dobroudnim treepozivcima, koji trapuljaju po ovoj vruini za njima, uvajui ih uz put od gneva nemonih staraca i baba. Sunce upeklo, a umor stigao. Vozari sjahuju da ne bi zamarali konje, a i da ne bi zaspali i sami. Narednik Milutin sedi na topovskom prednjaku, vezan kaiem, presamitio se preko ograde, opustio ruke, a glava mu klimata i sam se njie kao napukla grana... Hvalio se posle kako je izvanredno spavao. Izili smo iz oblasti gde je gospodario neprijatelj. Narod nas sada doekuje kao svoje spasioce, iznosei vino, vodu i hleb. Ali nas su umor, a sada sunce i praina smlatili toliko da nismo bili svesni naih uspeha, niti smo umeli da se pravimo ponosni kada nas je narod pozdravljao... Gledamo samo u osenene zabrane i oekujemo komandu da se jednom stane. Ve je i sunce zalo. Pirka sve povetarac, veernjaa svitka, topovi se kotrljaju i dalje, eto tako, od rane zore, da su posustali i ljudi i konji... Naiosmo na jedno uoreno selo i na raskru se sakupili seljaci, starci i ene. Tu zastadosmo. Priaju seljaci da se vodi velika bitka oko apca, i da je silna vojska otila na tu stranu... Oi mi se sklapaju i ceo razgovor sluam kao kroza
49

san, te obodoh konja da vidim zato smo zastali. Pored puta ugledam siluetu konjanika i ujem glas potporunika Aleksandra. A, je li, pa... kako ti, snao, bez oveka? E, ta u, kad se mora... Ja se najednom razdremah. Eh, ne mora se, nego tako ti hoe. Eto, ovaj... i ja sam ostavio enu... Kako da ti kaem, ni meni nije lako, a veli muka je i tebi, pa ba nam nita ne bi falilo... Vidim da si avo... Na svoja mesta! zau se komanda, i baterija krete. Ne da mi se veli oajno Aleksandar. A zna kakva je! Pitam ga otkud je vide u mraku. E... suknja... Ne dremaj, dronjo, ve dri konja na dizginama viknu na srednjeg vozara, kome se konj saplete. A zna... nije pravo. Ja bih mobilizaciju protegnuo i na ene. Mi dajemo ivote, pa neka i one priloe neto. Puk je skretao sa puta na neku livadu. Vratih se u svoj vod. Od apca je dopirala neprekidna pucnjava i tresak se prenosio kroz zemlju kao potmuli tutanj, koji nas je uspavljivao. Sutradan produismo... Mislili smo da emo ka apcu, ali puk krete na suprotnu stranu, ka Valjevu. More, ta te se tie!... U ratu se nikad ne pita zato ovo, zato ono. Idi tamo gde ti se nareda! veli na jednom zastanku kapetan Jovan. Jer, bio na Drini, ili na apcu, ili na nekoj treoj strani, uvek te isto eka: popravnik, mesni ugao, plotun zdesna... More uti, bogati, ovako fino! Pristajem ja na ovakvu rezervu do kraja rata. Dok mi stignemo, a oni zavrili borbu, i tako pokupimo samo njur! veli Duan Pop. To ti je kao ajnc, kad vue na sedamnaest objanjava struno narednik Milan. Slika ili desetka. On se mai za dep i vetim pokretom razvue karte kao lepezu. Vuci, Pope: slika ili cifra! izvadi gro i stavi na topovski toak. Duan se premilja, zatim hitro izvue jednu i stavi je u ajkau. Onda je polako pomalja i mirkavo gleda. Pih! baci Duan kartu i stavi gro na toak. Valjda i ti, pope, sada uvia da je bolje dobiti gro, nego izgubiti dinar. ta e... posao je posao! i Milan ode u svoju bateriju. Vojnici na maru razgovaraju o kui, o selu. O ratu najmanje govore. Geografiju slabo znaju, a, usled neprekidnog marovanja u raznim pravcima, izgubili su orijentaciju, pa im je svejedno ili na abac, ili prema Valjevu. Oni samo po pucnjavi cene na kojoj je strani neprijatelj.

50

Uz put nailazimo na zbegove. Sigurno su iz okoline apca. Starci kao da se skamenili, ene mau glavom i uzdiu, a deca istravaju na drum i veselo nas posmatraju. Saoptava voa odeljenja da je rudni denjak pao, te je etvrti top zaostao. Odmah doe komandir. Tu se stvori i komandant diviziona. Nesrena ivotinja, onako upletena, leala je nemono u praini. Komandant je kolutao oima. Naravno, kapetane, trebalo je voditi rauna... obilaziti, obilaziti to ee. Molim vas, tu su vodnici... Ja sam po dunosti gledao strogo vou odeljenja, dok je ovaj u sebi psovao vozara. Sve po nadlenosti, iako je oigledno i svima jasno da je ivotinja bila gladna i premorena. U prisustvu komandanta svi smo se starali da otpregnemo konja i tako smo samo ometali vozare, koji bi se u onom spletu kaieva umeli bolje snai. Vojnici su pokuavali da dignu konja. Ali glava njegova tresnu o zemlju kao baena klada i ivotinja je tuno gledala staklastim oima, dok su joj nozdrve bile rairene, a slabine se teko nadimale. Za jednoga komandira vee nezgode nema. Ama da je deset ljudi palo, lake bi podneo. Po kratkom postupku bi dostavio: nestao, razboleo se, umro na putu, i traio bi popunu. I nikome ne bi odgovarao... Ali za jednoga konja treba izvetaj lekara, onda komisijski izvetaj, zatim nastaje itav splet administrativnih formalnosti o rashodu. I komandir je uvek pod sumnjom da nije dovoljno vodio rauna. A to mogu lako da mu i u ocenu stave, i time je njegovo napredovanje za dugo vremena obustavljeno... Konj stenje i komandir oajno gleda kako ivotinja grize zemlju. Onda naredi da jedan vojnik ostane pored konja dok ne lipe. Uzjahujui, dobaci vojniku da ne zaboravi potkovice. Makar togod. Puk je stigao u Valjevo u prvi sumrak. Tokovi topova zatakarae jae o dombastu kaldrmu, i kao da nas to prenu od onog jednolinog uma po seoskim drumovima. Pred osvetljenim kafanama posedao svet i posmatra nas radoznalo. Jo piju i pivo... Proosmo most i, na kraju varoi, na nekoj poljani, gotovo u sam mrak, postavismo bivak. Strogo je nareeno da se iz logora niko ne udaljuje. Zbog toga je mrmljao potporunik Aleksandar. Ja, uvaju nas kao intitutke. Dok je uitelj Milutin razmiljao: Naprotiv... Ljudima sada treba pruiti malo razonode. Dojadilo mi je da gledam uvek ista lica. A Milan je iao od atora do atora, meajui karte, i traio nekoga dentlmena koji bi mu iziao na megdan junaki: od farbla, preko ajnca, sve do rauba. ta ko voli... Sem tablaneta, koji igraju usedelice, a andara barabe. Ali umor je savladao ljude i naskoro je ceo puk spavao. Jo se ni zora nije pojavila, a nareen je iznenada pokret. Komandir ree: idemo sada na abac. Opet istim putem, po trei put.
51

Na izlazu iz varoi, proputao nas je komandant i dobro odmeravao. Bez primedaba nije prolo, ali htede da pobesni kad ugleda kako je otkopana preica na konoj navlaci kod usta cevi. Molim vas govorio je ljutito komandiru to sve moram ja da vidim. I vi bi tako propustili... navlaka padne, razume se, u cev ue praina, a pored vas i vaih vodnika i kamene, i kad se otvori paljba, onda ode u vazduh i top, i ljudi, i sve... Komandir pocrvene, i pokua da objasni kako navlaka ne moe da spadne jer je cev pod penjuim nagibom. Ali to jo vie naljuti komandanta, i on zapreti komandiru kaznom. Komandir pozva nas dva vodnika. uli ste govorio je ljutito. E pa, brate, ja vie to neu da podnosim. Jeste li razumeli?... Izgleda mi da je vama sve drugo pree od nadzora u bateriji. Prilikom prvog takvog sluaja primeniu svoje pravo. Mi smo to isto ponovili voama odeljenja, samo malo stroe, a ovi, uza sve mogue psovke, niandijama. I tako, svi smo toga dana bili ljuti. Sretamo ranjenike koji priaju da se kod apca vode oajne borbe, da ima mnogo mrtvih i ranjenih... Naravno veli potiteno Milutin tamo ginu, a mi da povadimo oi oko jedne preice... Vala, brao, iskreno da vam kaem ali se Aleksandar tee mi pada ova neprekidna vika komandantova, nego ceo ovaj rat... Sa munim i tmurnim raspoloenjem stigosmo opet u selo Veliki Bonjak. Tu smo doznali da su nai zauzeli abac. Taman mi pristignemo, a neprijatelj pobegne trlja zadovoljno ruke Milan. U Bonjaku smo ostali pet dana, a esnaestog avgusta zorom kretosmo. Marujemo pored ve zrelih kukuruza, ponjevenih ili izgaenih njiva i naputenih zaseoka. Pri zastanku sluamo udaljenu topovsku paljbu i cvrkut eva. Ukoliko smo blie apcu vide se jo svei tragovi borbe: poruene kue, popaljeni koevi, razbacana vojnika sprema, meu kojom se nalaze i kaketi austrijskih vojnika. abac se jo dimio. Mi skretosmo pored varoi nalevo i zagazismo sredinom Mave, sve do Lipolista, gde stigosmo pri zalasku sunca. PREKO SAVE

Opet sitni mirnodopski poslovi. Obuka se obavljala bez volje, jer smo stalno u iekivanju velikih dogaaja. Ljudi su obuzeti inercijom pokreta, pa bi hteli da ubrzaju reenje, jer su se svi zavaravali milju da rat nee dugo trajati. Ali dani prolaze, ljudi se fronte i poravnavaju, truba opet neprestano doziva deurne i po ceo dan se raportira: Baterija je u ratnom stanju. Nema nita novo.
52

Ali dvadeset treeg avgusta digoe nas u tri asa izjutra. U etiri asa baterija je bila spremna za polazak. Komandir navukao rukavice i eka da preda raport komandantu. Ni sa koje strane ne uju se pucnji, te i ne znamo pravac mara... Dugo smo ekali. Ono ukoeno stanje pred polazak, kada se zateu bluze i nametaju ajkae, postepeno poputa. Oficiri susednih baterija se sakupljaju, a komandir skida rukavice i zavija cigaretu. Ve je est asova. Vojnici sedaju... Oko sedam asova sunce poe da pali, te smo se sklanjali iza prednjaka, a malo docnije odosmo pod neka drveta. Je li, uitelju pita kapetan Stanoji narednika Milutina ti si narodni ovek i prosvetitelj, pa e znati da mi objasni ta znai re: konjosati! Milutin se smeka, jer ne zna da li treba da odgovori ozbiljno, ili u ali. Je li? Kako se uzme... Jesi li video konja za praznim jaslima kad zamuri i drema? Ili, brajko moj, kada se nama naredi pokret u etiri asa, a evo sad je devet asova, i mi zajedno sa ovim konjima dremamo ili konjoemo. Rok slube, gospodine kapetane! dobaci narednik Milan. Bolje biti iv, nego mrtav. E, e, ta je dobra... makar i konjosali! Kapetan Stanoji se najednom uozbilji, jer ugleda komandanta. Na svoja mesta! Tek oko deset asova kretosmo. Niko vie i ne pita na koju emo stranu. Sa nama trapulja polako i peadija u beskrajnoj koloni. Naiosmo i na neku komoru i komordije se sruie sa strane puta, dok proe artiljerija. Grene komordije bije dvostruki maler: stradaju od svih moguih ubojnih zrna i svaki jo kao sa nekim preziranjem izgovara re: komordija. Sunce pripeklo, znoj kipti sa ljudi i stoke. Kad prolazimo kroza selo, ljudi ne mogu da se napiju vode. Bilo je to nekad kad su seljaci iznosili vino i vodu. Ali mnogo je vojske prolo, pa je i ponestalo. A posle, postala je ova divizija i nekako ozloglaena, i narod im sazna da mi idemo, odmah sklanja i ono malo to ima. Vojnici ipak, pronau poneto, sami, onako uzgred. Sapletu se nekako preko plota, ili zanemoaju, pa ulete u prvo dvorite. A kad izlaze, odlome itavu granu jabuke, koliko tek da se zakite. Sunce je ve zalazilo kada smo naili na selo Gluce, i usred sela dat je zastanak. Starci i ene se okupili oko topova, po kojima lei s prsta debela praina. Devojke se presamitile preko plota i zadirkuju umorne vojnike. A je l, bolan, jesi l enjen? ta mi vredi, jesam, ali kao da nisam. A ovaj gleda zavodniki jednu crnomanjastu potporunik Aleksandar veli, dala bi. Ju, grdan, ko ti to ree! i devojke se zakikotae.
53

 Je li, boga ti prie mi jedna starica zna li gde je Drinska?... Eh, jadna deco. Sin mi je tamo, i ja se svako vee molim Bogu da vas sauva stara se zagrcnu. Razgovaramo meu sobom i pitamo se kuda emo sada. Jo malo pa smo na kraju, Sava je blizu, a ni sa koje strane ne dopiru pucnji... Naredie da se konji nahrane. O ljudima i ne misle. Ali iskustvo poslednjih dana nauilo je vojnike da pripremaju sami rezervnu hranu. Uostalom, Mava je bogata, a kukuruzi su sazreli, te vojnici loe vatrice i peku klipove... Nekuda odjahae komandiri. Suton se sputa. U toru negde bleje ovce. Umorni peaci polegali pokraj plotova, povlae poslednji dim iz kratke cigarete na kojoj se izrealo vie njih, i ve se nametaju da odspavaju. Oko deset asova zau se odnekud ispred sela agor i glasovi dopree i do nas: Dii se, ustaj. Bunovni ljudi tovare svoju, spremu. Peaci se naslonili na puke i dremaju, a artiljerci posedali na lafet ili prednjak i ekaju. Zau se najzad kloparanje i, po noi, itava reka ljudi krete u jednome pravcu. Od raskrsnice skretosmo desno... Vidi se silueta neke graevine, sigurno kole, a malo zatim zastadosmo. uju se glasovi: Peadija napred! Odjekuje klopot fieklija i bat nogu... Kada naie i komora, onda krete artiljerija. Dri desno! uju se uzvici i komordije stravaju sa strane puta, da propuste topove. Ali gube vezu, pokuavaju da se ispenju na nasip, i tada ih doekuje psovka nekoga komandira. Preplaeni, ostaju zbijeni po strani, zverajui kroz no ne bi li svoje negde videli. Na istoku zaplamti horizont i uskoro, bojaljivo i lagano, kao da se prikrada, pomoli se mesec. Ruiasti sjaj obasja ravnicu i siune ljude koji gamiu kao crvi. Iz pozadine dopre neki otegnut glas: Dri desno-o! Artiljerija, dri desno! A put uzan i jo malo da se sruimo u jarak sa strane puta. Komandir naie i pita: ko se to dere. Stie jedan ordonans i raportira: Gospodine kapetane, nareeno je da propustite mostovi tren. Mostovi tren! ponavljali su s uenjem vojnici, kao da se pitaju: ta e nam to sada! Komandir se naao u udu, gde e sa topovima na ovom uskom putu. Onda naredi da posluga otkai zadnjake i da ih rukama gura prema jarku sa strane puta. I est pari snanih ruku podigoe zadnje delove topa i kara i lagano ih pomerie, a konji se pribie uz vrzinu. Put je bio slobodan. Kao neke ogromne, crne i zgrene ptiurine u noi, promicala su kola natovarena amcima. Vojnici suvozemne vojske, nenaviknuti na ovakve prizore, naetili se pored puta i posmatraju dugaku povorku amaca, to je lagano odmicala. A neka crna slutnja i nespokojstvo ovlada ljudima. Gospodari su oni na suvu... Ali neugodno je imati posla sa vodom... Bojaljivo se raspituju koji ume dobro da pliva... Onda leu pored puta i zure u no.
54

 Pazi, mesec! veli jedan. Njega vide i u naem selu... Odvojeni od svojih kua, gledaju grevito u tu jedinu vezu, i zamiljaju svoje selo obasjano meseevim sjajem... Mostovi tren je proao. Kretosmo i mi lagano. Opet zastadosmo pred jednim selom. Bunovni seljaci, onako u kouljama, gledaju preko plotova. Rekoe nam da se selo zove Uzee. Tada ba, negde desno i u daljini, odjeknue potmulo pucnji topova. Pevci zakukurikae. Bila je pono... Marujemo ceo dan I ovu no. Umor je savladao ljude i na svakom zastanku leu pokraj puta. Stalno ih opominjemo da ne zaspe. Naslonjeni na titove, u stojeem poloaju, dremali su. Niko ne zna pravac, ni cilj ovoga napornoga mara. A marujemo ba u pravcu Save. Blizinu njenu oseamo po sveem povetarcu. Potporunik Aleksandar gleda kartu pri meseevoj svetlosti i kae da put kojim sada idemo vodi pravo na obalu... Vojnici sluaju i sumnjiavo vrte glavom. Po uroenoj selakoj promuurnosti kao da uviaju nemogunost prelaza, i crne slutnje ih obuzimaju pri pomisli na vodu. Postali su tmurni i utljivi. Uozbiljio se ak i Tanasije. ekali smo dugo ispred sela Uzea. Pokraj puta se dizala neka evarika i oseao zadah barske tinje. Istok se poeo belasati i svetao krug, kao oreol oko glave svetitelja, bivao je sve iri. A sve opojan vazduh arlijao je oko nas... Preplaene eve leprale su iznad naih glava. Naie ordonans iz taba puka, te ga zapitasmo zato ovoliko stojimo. Zaglavio se mostovi tren u bari! onda poverljivim glasom dodade: Sada e biti prelaz. Na karti gledamo gde je ta bara. Od Mitrovice, gotovo do apca, paralelno sa rekom Savom, protee se mrtva reka Bitva, iroka sto, dvesta metara, a negde je i ira. Vidi se i jedan puti, koji se odvaja od nasipa i vodi do mesta zvanog evrntija... Nastalo je razreenje onog munog stanja iekivanja. Vojnici znaju ta im sada predstoji i, pribrano, gotovo nakostreeni, oekuju i to udo... vodu. Uskim seoskim putem, izmeu njiva obraslih visokim kukuruzima, kretali smo lagano ka prelazu na mrtvoj reci Bitvi. Sa visine konja, posmatramo levo i desno mirnu ravnicu, uzoranu zemlju, i panjake, a pred nama se kao zid uzdiu neki vrbaci, koji nam zaklanjaju vidik. Kao da bismo eleli da prodremo pogledom kroz taj zastor, svi ukoeno gledamo u te vrbake, odakle dopiru uzvici vozara i neka larma. Vidimo peake kako seku grane, pa ih vuku na onu stranu gde se vri prelaz. Ve oseamo miris izgaene i izgnjavljene trave i trske. Pred samom barom baterija zastade. Istok se prelivao u raznim bojama i sunce samo to nije izilo. Bilo je to dvadeset etvrtog avgusta hiljadu devetsto etrnaeste.

55

Prvi vod zagazi u baru, preko nepravilno naslaganih vrbovih grana, nabacanih na brzu ruku. Konji se klizaju i povode, zastajkuju, onda zapinju, a posluioci oduprli ramenima o titove, i na sav glas Viu: Marrr... marrr!... Teraj denjaka... Srednji vozar, ivotinjo jedna, krei!... nervira se Aleksandar. Srednji levak na treem topu saplete se i pade, ali ga prednji konji vuku, vozar skoi, die ga, kretanje se ne prekida. Najednom pue puka... jo jedan pucanj, pa se rasu paljba negde ispred nas. Kurumi zafijukae jezivo iznad naih glava, vozari pognue glave, a posluioci polegae. Na rukama, napred! uje se odluna komanda naeg komandira. Vojnici se zagledae unezvereno. Nazad se ne moe, napred se gine, ali ostati u bari, ovako nezatien, to je najoajnije. I, gonjeni nagonom za odranjem, ljudi skoie i natoveanskom snagom podigoe rukama zadnjak topa. Bievi zaoinue. Neko jauknu... Konji izduili vratove, oajno se odupiru, a vozari polegali i biju mamuzama, da ve i krv curi iz konjskih trbuha. Ali se Eskilo, rudni konj, prope, iz sve snage zape i povue sam top, a potom ustuknu nazad. Ranjen je viknu neko. Isprei! Teraj dok ne lipe... Marr... marr! I ljudi, gonjeni strahom, a ivotinje, podstaknute larmom, uinie jo i poslednji napor i kako koji vozar pree baru, kao otkaen oprugom pojuri, te se zaustavismo pred jednim nasipom. Posluioci su otkainjali zadnjake i rukama gurali topove preko jednoga nasipa u prokop, odakle je vaena zemlja za nasipanje ovoga bedema. A pred nama, ispred visokih kukuruza, prate puke... Komandir otra napred. Kroz puani prasak kao da se uje neka pesma... ini mi se Oj Srbijo. Unezvereni, zbili smo se iza titova, u koje pljasne poneki kurum. Uviamo da se ispred nas zbiva neto strano, ali tako brzo i iznenadno da nismo u stanju da se priberemo, niti shvatimo zamah ovih dogaaja. Na nasipu, gotovo iznad naih glava, vojnici este baterije izvlae na rukama topove. to ne gaate? dojuri zadihan jedan peadijski oficir. Peadija ve prelazi. Kroz pucanj puaka i fijuk zrna, uje se neki uznemireni agor, zveket lanaca i lupa metalnih amaca. Tada tek saznadosmo da je voda odmah tu, ispred nas, da se i kamenom moe dobaciti. Peta... peta vikali su razmeteni releji, posakrivani iza kukuruznih busenova. Nianska taka pobodeni piket! Zdesna topovima... Prvi, pali!

56

Ispred topa se die oblak praine, a vitka kukuruzna stabla zanjihae se kao pri najveoj oluji. Drugi, pali!... esta... esta, plotun zdesna!... Druga... 3agluna grmljavina strahovitim besom zatrese zemlju. Od praska one baterije na nasipu, iznad naih glava, ljudi su kao obeznanjeni, grevito se dre za tokove da ne padnu od silnog vazdunog udara. Levo neko jauknu. Osmatra druge baterije strmoglavce pade sa drveta, a porunik Dobrosav raskreio noge na nasipu i komanduje iz sveg glasa: Po pet razornom granatom! Teak miris bezdimnog baruta tipa za grlo, a gust oblak praine obavio bateriju, te sunce kilji... Prekinite paljbu, pobiste nae! izlete iz kukuruza jedan peak. Ura, ura! razleu se povici naih peaka iz daljine, i baterije zamukoe. Ne uje se vie ni puana paljba. Vetar rastera prainu i sunce granu. Ljudi se uspravili. Hteli bi da kroz onaj kukuruz vide delo svojih ruku. Da vide raskidana tela neprijatelja, i da likuju... Ali iz kukuruza su izvlaili mrtva tela naih peaka, pa ih reali kao pokoeno snoplje na istini ispred topova... Jednome zapalili sveu i stavili je izmeu skrtenih ruku na grudima. Nad drugim je plakao roeni brat... Treem je tekao crven mlaz krvi iz oka, a etvrti je bio bez glave... Kau da su poginuli od naih topova. Iako sunce sija, sve nam ipak izgleda sivo i neto neodreeno. A pogled nikako da se odvoji od obezglavljenog trupa, odakle krv lagano otie, ljudska krv, a potoi se probija kroz prainu i sitno kamenje kao crvena traka, koju ljudi kidaju svojim nogama. Doao je i komandant, pomodreo u licu, a dlake brkova su trale kao bodlje u jea. Komandir je zanemeo i stisnuo usne, a vilini muskuli su mu podrhtavali. Bio je i jedan vii peadijski oficir, koji je zlurado i pakosno gledao artiljerce, samo to ne kae: Hm!... Naravno! Onda su vojnici seli na topovska mesta i uzeli poslednje elemente. Komandanti su gledali kroz cev. Nemogue! ree kratko na komandant. Najmanja daljina je iznad visine oveka branio nas je on. U naim oima bio je veliki kao bog. Kontrolisao je i onaj peadijski oficir, vrteo neto glavom, opet pogledao kroz cev, postavljao napred vojnike i merio, hotei na silu da dokae nau krivicu. Tada su privedeni vojnici iz one ete koja je bila u rezervi, a nalazila se ispred naih topova i onog kukuruza. Vojnici su slegali ramenima, jer su i oni uvali glavu od puanih metaka, te i ne znaju kako se to zbilo. Najzad naie jedan peadijski podnarednik, koji sve objasni.

57

 Bili smo na samoj obali i nareeno nam je da se ukopamo. Tada je poela da dejstvuje preko nas artiljerija. Jedan Jabukovanin on se okrete prema mrtvima i pokaza na trup bez glave naao jednu gredu i sa jo jednim poeo da je nabija u zemlju. I taman je uzdigli, kad ono tresnu granata u gredu i sve pobi... Na komandant se obrati peadijskom oficiru: Dakle, nesrean sluaj... Nesmotrenost peaka. Do posluge artiljerijske nema krivice. Tada se obrati komandiru: Naredite da ljudi budu voljno. Kad smo prili obali, ugledasmo iroku sremsku ravnicu. Jedan peadijski puk je prebaen amcima i splavovima, pa se razvio u streljaki stroj i nastupa u pravcu sela ainaca. A pred strojem bei jedan vojnik u plavoj uniformi, moda je jo jedini ivi svedok neprijateljske pogibije i jedini glasonoa. Nai vojnici ga ugledae i pripucae. Streljaki stroj za momenat zastade pred iznenadnom paljbom, ali se vojnici pribrae i poee svi gaati. Pripuca i mitraljez. Rojevi elika su pitali oko glave onoga nesrenika koji je besomuno beao. Ali niko ga ne pogodi i on se izgubi meu kukuruze da javi stranu vest. Na naoj obali je veselo raspoloenje. Vojnici se razili po kukuruzu i biraju svee purenjake. Oficiri se iskupili u male grupice te prepriavaju dogaaje, ili lekare u hladovini ispod stoletnih hrastova. Na onu obalu se prebaci jo jedan bataljon. Vojnici pronaoe tamo neke ovce. Poe da se priprema gozba. A muzika svira... Ali amci se nikako ne dre na vodi. Sasueni na suncu, a sada rastoeni, pune se odmah vodom, te ih hitno izvlae na obalu, i zatinju kuinom i vunom. Inenjerci se ale kako im je pre neki dan ne znam koja divizija po neijem na reenju oduzela ispravne amce... Nas se to ne tie. Ima valjda nekoga ko o tome vodi rauna. Nae je da poginemo, a kada nas je ta aa mimoila, i neprijatelj je sada daleko, onda uivamo blagodeti ovoga sunanoga dana. Pored nas proe etvrta baterija. ini nam se da etvrtaci zavide nama to ostajemo. Kau da je njihov komandir sam traio tu ast da on kao najstariji komandir pree prvi na onu obalu. Poto most jo nije gotov, to su ljude, konje i vozove prevozili splavovima. Bilo je zanimljivo posmatrati. Konj se u poetku zatee i odupire prednjim nogama. A kada ga udare biem nauli ui, podavije sapi, frkne, pa prednjim nogama opipa splav i onda brzo ue, strie uima i gleda unezvereno. Na suprotnoj obali zapregoe odmah bateriju i kretoe za streljakim strojem, koji se bee izgubio meu visokim kukuruzima. U daljini se uju pucnji, sve ee i bre. Svakako su naila neprijateljska pojaanja te su nai zastali. Podne prevalilo. Most jo nije gotov. Vojnici lee na obali i spavaju. A na suprotnoj strani, kod onoga bataljona u rezervi, svira muzika i vojnici igraju.

58

Poeli smo ve da uobraavamo kako se onaj puk tue u sremskoj ravnici samo zato da bismo se mi odmorili i spavali. Naskoro se pojavie i ranjenici. Njihova pojava je pokvarila ono sveano i razdragano raspoloenje izazvano naim uspesima... ljudi su ve zabrinuti i sa strahom pogledaju u most koji jo nije gotov, a evo ve je tri asa posle podne. Vojnici poinju da bivaju nespokojni pri pomisli da sada treba prei na onu obalu. A ako neprijatelj navali... Oko pet asova naie na komandir i naredi da se baterija spremi za pokret. Iako su sa sumnjom pratili ceo dananji rad, vojnici posluno zapregoe bateriju i lagano priosmo mostu... Inenjerci su pripremali poslednji raspon. Komandir je davao uputstva za prelaz zapregnute baterije preko pontonskog mosta. I raspon se odvoji od obale, da bi ga privezali kao poslednju sponu na suprotnoj strani. Vozari su otpregli prednje i srednje konje. Ostavili su samo rudne da prevuku topove. Posluiocima je nareeno da idu sa strane i umiruju konje u sluaju da se koji poplai. Prvi top mar! ree komandir, da bi priveli top uza sam most. Zapee rudni konji i njihove kopite zarie se duboko u pesak. Ali najednom zastadosmo zaprepaeni... Na suprotnoj obali, kod onog bataljona u rezervi, zasvira truba, onda nastade neki agor, pripucae puke i vojnici, u paninom strahu, poletee obali. Neki se doepae mosta beei ka nama... Panika obuze i vojnike na naoj obali. Neke komore i municione kolone, koje su bile spremne za prelaz, okretoe unazad i u besomunom naletu, bez komande i reda, gazei stoku i ljude, poletee ka onom jedinom prelazu na mrtvoj reci Bitvi. A tu se sudarie sa novom kolonom. Zakrvavljenih oiju i izbezumljena lica, uz strahovitu dernjavu i zapomaganje, ljudi su se gazili, tukli za prelaz, kola su se u zaokretu prevrtala, ljudske grudi i noge ivotinja su prskale, uz oajan jauk i vrisku... Vozari bez komande pojahae, gotovi da pojure. Ali ih ledeni izraz lica naeg komandira prikova za mesto. Konji, obuzeti optim pokretom, uznemirili se i nestrpljivo trupkaju nogama... Sa one obale bee vojnici bez bluze i obue, i onako mokri protravaju pored nas i gube se u pozadini. Otkaite prednjake, sprema za paljbu! viknu komandant. estorna zaprega sa prednjakom odlepi se, u trku izlete na nasip i srui se u onaj pakao na prelazu, gazei sve pred sobom. Posluioci, zanemeli od uasa i straha, zauzee svoja mesta... Ali, neprijatelja nigde... A vojnici se na onoj obali dave i kidaju most, koji Sava poinje da zanosi nizvodno. Izbezumljeni krici davljenika dopiru do nas. as ruka, ili noga, ili neka glava, pomole se pozivajui u pomo. Neki konji plivaju i neije ruke se oajno hvataju za vrat i grivu, ali ivotinja stresa ljude, koji se u samrtnome strahu hvataju za noge ivotinja i svi skupa tonu. Neki su doplivali
59

do mosta, napreui poslednju snagu da se izvuku, ali ih neije samrtnike ruke vuku i oni vise zapomaui da ih spasemo. Rastureni amci plivaju... U bateriju utra, bez bluze i sav mokar, potporunik Aleksandar i pade umoran pored topa... Napregnutih nerava i miia, vojnici su drali topovske sprave, spremni da srue ubistvenu vatru na neprijatelja, ma gde se pojavio. Muzika, muzika! vikao je jedan oficir. Sviraj, sviraj! govorio je mlatarajui rukama. Neka kola naletee iza nas na jedno drvo i s treskom se polomie. Ljudi jauu... Peadijska truba svira napred, sitno, drhtavo da se jedva uje u onom umu od treska i izbezumljenih glasova. Pa i muzika poinje, strani disonanco kri, bez takta, trete sanovi, instrumenti se jedva sustigoe i tada se razlee gromko: Hej, trubau... Ljudi se prenue. Obazrivo se diu i unezvereno pogledaju okolo sebe, pitajui se oima: ta se ovo zbi! Na suprotnoj obali muzika svira: Napred. Vojnici se prikupljaju i sa uenjem gledaju u razoreni most. Mirna sremska ravnica prelivala se u zracima sunca na zalasku i gubila se u daljini meu plavkastim breuljcima Fruke gore... Nigde nijednog neprijateljskog vojnika... Otkuda onda ovaj lom!... Kao neki razoran orkan, panika je obuzela ljude, koji su u neljudskom besu razorili most, ubijali se za prelaz na Bitvi, odatle se prenela na pozadnje jedinice i sela, dok se nije izgubila negde daleko u Mavi. Setismo se tada i potporunika Aleksandra. I on nam isprekidano, pod uticajem straha, ispria: Nareeno mi je da na obalu prenesem municiju za etvrtu bateriju. Predao sam municiju i hteo da se vratim. Ali, vidim kreu poslednji raspon i reim se da saekam dokle ga prikopaju, pa da preem preko mosta. Uto se negde daleko pojavie izviaka odeljenja neprijateljska... Bilo ih je malo... do deset. Ugledae ih vojnici i dohvatie puke. Ali jedan oficir viknu trubau, lepo sam uo: Sviraj, konjica s boka. Ja l ree!... U onoj masi neto uzavre, vojnici kao sumanuti potrae nekud, a kad jo i truba zasvira, kao na komandu okretoe nazad i poletee na most. Bilo je vojnika oko dve hiljade. Stajao sam na obali... Kao zastraeno stado nagrnue u gomili, i ona masa udari na mene. Odupirao sam se oajno da ne padnem u vodu, htedoh da legnem, ali bi me izgazili, i tako me masa ponese. Vidim vodu... ponor, sve je blie, a od vike i larme nisam uo roeni glas. Pozadnji sve jae pritiskuju, ljudi se ve dave, jo malo... zemlja se poda mnom oburva i, kao potkovana lesa, sruismo se u vodu... Potporunik uzdahnu, onda akama pritisnu oi i protrlja ih. Zatim nastavi: Nisam daha imao. Pred oima mi sinu neka svetlost, oajno se odupreh o dno i najednom ugledah nebo... U magnovenju spazih neki koren od vrbe i ja ga dohvatih. A preko mene su skakali, uo sam zapomaganje. Bio sam gotov da ubijem najroenijeg, ako me se samo dotakne.
60

Navala se prenese na levu stranu od mene. Obazreh se... Iznad mene ne bee nikoga. Onda se naslonim rukom na obalu i jedva se izvukoh, reen da pucam ako na mene nanovo nalete... Vidim neke konje kako jure. U mojoj blizini zastade jedan osedlan... Zatrim se, svuem mu uzdu, pojaem ga, drei se samo za povodnik, raspalim mamuzom. On doe do obale, pa se neka, kao hteo bi da se vrati, jo jednom ga udarih i on se osula, te se sruismo zajedno u vodu. Konj potonu, a meni voda do nosa. Oseam kako pomamno kree nogama i glava mu se pojavi, pa kroz nos istera vodu kao mrk. I zapliva stenjui i frkui... Ali tada me epae neije ruke kao kleta, i svi skupa poesmo da tonemo. Pomislio sam: sad je svreno... i ja jo oajnije dohvatih te ruke i jedva ih odlepih... Besmo ve uz most. Uhvatih se za jednu alku, rairim noge, konj promae, a ja se prebacih na most. Eto... jedva izvukoh itavu glavu. Njegovo prianje prekide ponovo neko krkljanje na onoj obali... Iz daljine, jurila je ka obali ona naa baterija, ostavljajui za sobom oblak praine. A malo zatim ugledasmo i na streljaki stroj kako ivo odstupa. I za nepuno pola asa svi se sruie na obalu, odakle su jutros poli. Usplahireni ljudi pitaju se zato?... Zbog ega? Na onoj obali je sada veliki mete i nered. Vojnici se izmeali pa ne mogu da pronau jedinice, a mnogi pokuavaju i da preu na nau obalu. Neki oficiri iz taba divizije preoe tamo ne bi li oni umirili vojnike i stavili im na znanje da e svaki biti ubijen ko pokua da se vrati. Strae su odmah postavljene na nagnoj strani du obale i nareeno im je da sve begunce pohvataju. Svaki sada uvia, na svoj nain, da se dogaa neto neobino i nepredvieno, to ne odgovara zamisli onih koji su preduzeli ovu sudbonosnu operaciju. U razgovoru, neki bacaju krivicu na inenjerce, drugi se tue na vodu, jer veliki broj vojnika prvi put u svome ivotu vidi ovoliku reku. A Jankulj pria kako je jutros video dva zeca da su pretrali ispred diviziona, i on je u tome odmah predvideo predznake nesree. No se lagano sputa, i sa njom i zlokobna slutnja na due ludi. A tek kako je onima na suprotnoj strani. Oni su videli neprijatelja, znaju da su mu stigla pojaanja, i taj neprijatelj je tu, okolo njih, u onim evarima... Pokuali su da se vrate na rodnu grudu, ali im se ispreila ova odvratna reka, i nai im zapretili smrtnom kaznom ako pokuaju jo dale nazad... Ispred njih je neprijatelj, pozadi reka i, onako zbijeni na obali, u tuini, u mranoj noi, preputeni su svojoj sudbini. Meka i blaga no kao kadiva, no avgustovska, sputala se lagano nad Mavom. Odnekuda, sa pustih strnjika, naleti prepelica, zapupurie iznad naih glava, pa zastraeno prhne u visinu. U okolnim barama razlee se jednoliki i uspavljujui kreket aba. Pirka vetri nosei miris sasuene trave i poneki topli talas zapahne ljude. Ili se prelije preko nas svea struja vazduha izvuena ispod hladovitih senki stoletnih hrastova.
61

Vojnici premoreni. Puna dva dana, i ovo je ve druga no kako su na nogama. Polegali su oko topova i spavaju. I niko se ne pomeri kada naie odnekuda jedna eta peadije i kad peaci poee da se sapliu o njihove glave... Na istoku zarumene i mesec se pomoli. Zapita neko koliko je asova. Jo pet minuta do deset odgovorih, i onda se obazreh okolo ne bih li naao ta da stavim sebi pod glavu. Ali u tome asu neto svitnu i prolomi se strahoviti prasak. Vojnici skoie, pitajui bunovni: ta je. Odjeknu jo jedan plotun i iz hiljade grla se prolomi: Ura, ura, ura! Onda uestae pojedinani pucnji... uje se neka larma, kao jauci, zapomaganje. I opet: Ura, ura!... Neto krklja, vri, lomi se. Kurumi su zvidali iznad naih glava i vojnici su se sklanjali iza topovskih titova. Neko iz mraka vie da artiljerija otvori vatru... Ali na koga?... Desno od nas jeknu praskavi tresak i oi nam zasenue od topovskog plamena. Sa one strane uestae pucnji puaka i prasak bombi, pa se slie sa uzvicima ludi i jaukom ranjenika u zaglunu huku... A ljudi na onoj strani izgubili su ve pojam o sebi, i kao skamenjeni leali su nepomino, skotureni u jamama. Komanda se ne uje. Nije ni potrebna. Svi znamo da su na onoj obali naa braa, pa ko bi bio toliko bezuman da u njih gaa. Ve zbog morala samo... Vojnici se jedva dogurae do svojih mesta i, onako nasumce, u no, kroz visoko uzdignutu cev, grunu pucanj, i kao da utonusmo u plamen... Pribismo se odmah uza tit. Artiljerija, pucaj! vie neko. Kidajte most, kidajte most! uje se neiji glas kao urlik. Kroz prozore na titu, prema meseevoj svetlosti, ugledasmo tamnu, iskrivljenu siluetu mosta. Ljudi su drhtali pri pomisli da su zanavek odvojeni od svoje brae i drugova... Mesec drhtavo bleti u vodi, i prema meseevom odblesku ljudi gledaju stranu agoniju davljenika. Neki su ve uz obalu, i onako goli bee pored nas, ili premoreni padaju na obalu, koju obasipaju kurumi. Ropac i krici: Brao, pomozite!... U pomo!... Spasite... spasite!... izazivali su grevite grimase na licima ljudi, a neki su u oajanju kose upali, jer smo bili nemoni. Pucnji naglo umukoe. uje se neodreeni, usplahireni agor... pa jasni uzvici: Robovi, napred!... Forverc... forverc! Onda neko brujanje, zatim umor ljudskih glasova... sve su dalje, jo neko romorenje... Najednom se sve utia. Samo no i jeziva tiina... Petar niandija obrglio cev i ukoeno gleda u daljinu. Tempira lei potrbuke, obuhvatio akama lice i gleda u zemlju. Pomonik niandije iskrivio glavu i otvorenih usta blene u no. I ostali su pretrnuli. Neko uzdahnu i mi se prenusmo. Vojnici se pogledae.
62

 E, ljudi, ta ovo bi! Od poetka naopako... Da grdne nesree! Sve ih porobie... Ih, ih! lupi se Rajko punilac po kolenu. Kroz kukuruz, prema meseini, ugledasmo naeg komandira. Prilazio je lagano. Pozva nas vodnike. Bio je slomljen. Ali se pribra i poe tihim glasom: uli ste i videli ste... Neprijatelj je zarobio puk i po peadije i onu nau bateriju. Sada, on poseda obalu. Naredite da se odmah iskopaju zakloni za ljude n budno osmatrajte most. Ako primetite ma kakav pokret na njemu, ne ekajte moju komandu, ve gaajte odmah. Ja u biti na osmatranici. Kao da kopaju grobove, ljudi su utali i rili zemlju oko topova. S vremena na vreme zastanu i oslukuju jauk ranjenika na onoj obali. Bolni i teki uzvici ili samrtni krici umiruih prekidali su nonu tiinu. Onda ljudi zapnu jo jaom estinom, kao da bi hteli da zaglue svoja ula potmulim udarima pijuka. Malo posle opet zastanu, sluaju i sve im se ini da poznaju glas... Sa one strane neko je bolno dozivao svoga druga ili brata, ali najee pominju svoju majku. Ili proklinju nas, to smo ih ostavili. Iz pozadine se pojavi streljaki stroj i peaci prilaze lagano, kao da se prikradaju. Samo zveckaju fieklije i svetlucaju bajoneti. Zaustavie se na samoj obali. Neko im nareuje da se tu urno ukopavaju. U daljini, prema Frukoj gori, zaue se pucnji. Svi ostavili posao i sluaju... Obala je posednuta austrijskim vojnicima... Ko bi to mogao biti tamo? Paljba je dosta brza i ve prilino dugo traje... Sada malaksava i naglo prestaje... Jo odjeknue dva pucnja... Kao iz neke dubine, zau se drhtav glas trube... Zvuci su jezivo parali nonu tiinu. Zanemeli vojnici stoje nepomino i sluaju... ta je ovo? pitamo Jovu, starog tabznaara. Sigurno su neki nai zalutali... pa su se sad sudarili. Ovo je poziv parlamentara za predaju i iz oiju staroga narednika skotrljae se svetle i blistave suze. TO NI U KRVAVOM RATU NIJE TAKO OBINA STVAR

Do zore smo kopali. Okolo topova bile su itave humke svee zemlje. Ljudi ve posustali od umora i gladi. Ali pred svanue naioe Tanasije i Jankulj sa dakom jabuka i deset hlebova, i tek se tada setismo da ih nismo videli cele noi. U svakoj drugoj prilici dobili bi batine, ali sada su pohvaljeni. Oni se oslobodili i priaju kako su jabuke rekvirirali u jednoj kui u selu, a hlebove
63

su ukrali od nekih komordija. Samo Tanasiju srce da presvisne to ne mogade da ponese i jedan kazan sa kupusom iz neke pozadnje komande. Bilo je zgodno: kujna pokraj puta, a kuvar otiao nekud. Ali Jankulj nije hteo da nosi orbu pet kilometara, jer su mu sigurnije bile tvrde jabuke u daku. Ih! veli podnarednik Trailo i pljucnu. I ostaviste orbu? A, jok! Sum prosuo! veli Jankulj, briui lice rukavom. Tako, tako, neka i oni iz pozadine osete ta je to glad. Vojnici mljate jabuke sa hlebom, dok se preko puta, na onoj obali, razleu bolni jauci naih ranjenika. Zora se pomalja i sa zebnjom pogledasmo na suprotnu obalu. Vidimo tamo neke nepomine prilike. Kada se jo vie razdani, nae slutnje postadoe strana stvarnost. Mrtvi vojnici su leali kao opalo lie. Topovi i kare bili su okrenuti u raznim pravcima, estorne zaprege mrtve. Izmeu konjskih leeva vidi se ruka ili noga nesrenih vozara. Razbacana vojnika sprema: torbe, puke, fieklije... A pozadi ovoga krvavoga razbojita je zmijasta linija svee zemlje, odakle vire neprijateljski bajoneti. Prikleteni izmeu Save i neprijateljskih rovova, ranjenici posedali na obalu i tuno gledaju svoju otadbinu. Neki se i kreu... Vidimo dvojicu, sigurno su lake ranjeni, kako razapinju atorsko krilo o tokove topa, i onda prenose nekoga svoga druga. uje se jauk... Jednome previjaju glavu... Posmatramo peaka kako gegajui prilazi Savi, zahvata uturicom vodu i prilazi jednome koji je leao. Vojnici raspoznaju svoje drugove. Eno ga niandija sa drugoga topa... eno ga, eno uz onoga mrtvoga, to je rairio ruke. Meu ranjenicima opaamo udan pokret. Okreu se u pravcu neprijateljskih rovova... ujemo agor, kao da im otuda neto govore, nareuju... Neki se ve diu i neodluno prilaze topovima. Onda se odmiu, kao da nekoga trae. Evo... jednoga vode, neto razgovaraju... Dvojica dohvatie lafet!... Okreu top! Da li je mogue... Kosa nam se die na glavi. Jedan prie seditu niadije. Ostali se odmakoe. Uvukli smo glave u ramena, stisli pesnice i zube, oekujui da se dogodi neto strano to ni u krvavome ratu nije ba tako obina stvar. Ali ovaj se die sa sedita. Iz rova pozadi pue puka i videsmo kako se telo skljoka na topovski toak... Ostali odmiu... kao hteli bi da bee. Ali gde e?... Napred reka, pozadi bajoneti. A mi smo nemoni, jer su nai ranjenici ispred njihova rova. I sada neprijatelj komanduje... Oni se opet vraaju, izvukoe onoga mrtvoga. Drugi seda... Izvadie i metak iz kare, ut je metak granata, razorna granata... Zatvara kljocnu i gromoviti urlik zatrese zemlju, vazduh zadrhta iznad naih glava. Metak se zari negde pozadi, u ritu.

64

 U zaklon! zau se komanda i ljudi se sruie u duboku jamu. Zapanjeni ovim dogaajem, bili smo nemi i drhtali smo pri pomisli ta sve moe sada nastupiti. Nova eksplozija jeknu iznad naih glava i iz rapnela suknu beliast dim. Posluga na svoje mesto! Vojnici se zgledae kao da se premiljaju, ali se niko ne podie, Dok topovoa ne ponovi zapovest komandira baterije. Mrzovoljno se diu, kao da se nude ko e prvi. A kad punilac Rajko iskoi, onda hitro za njim poskakae i ostali i zauzee svoja mesta. Na neprijateljsku bateriju... plotun zdesna!... Baterija je zanemela. Pognute glave, ljudi su mrano gledali preda se. Niandija prvoga topa dri ruicu za opaljivanje, ali je ukoen kao mumija i iskolaenih oiju blene u tit pred sobom. Zato baterija ne gaa!?... Streljau vodnike! vie odnekud iz kukuruza komandant diviziona. Radomire, pali! zagrme svojim glasom potporunik Aleksandar. A Radomir, niandija prvog topa, die se sa svoga sedita. Htede neto da kae... proguta pljuvaku, zatrepta oima. Kao da pribira snagu, uzdie ramena, onda pozdravi. Iz njegovih grudi se prolomi krik: Gospodine potporunie, moj je brat tamo. Pomonik na njegovo mesto! Top grunu, cev se tre unazad i aov lafeta se zari u pesak. Za prvim suknu plamen i iz ostalih topova i celu bateriju obvi oblak praine. Granate su eksplodirale ispred i pozadi, a jedan metak pade posred neprijateljskog rova, odakle izbaci neije telo u plavoj uniformi daleko na ledinu. A etvrti metak udari u karu, odakle posuklja crn, gust dim. Jauk je dopirao sa one strane. Nai ranjeni vojnici, koji su jo mogli ii, pritrae obali uzdignutih ruku, molei da ne gaamo. Neki su uskakali u neprijateljske rovove, mislei da se tamo zaklone, dok su drugi beali iza topova. Bila je to izmeana gomila surih i plavih bluza, pred kojom smo bili sada nemoni. A tada, kao da nam prkosi, neprijateljski mitraljez osu paljbu na otvorenu bateriju. Razneli bi ga... Ali u mitraljeskome zaklonu bili su i nai ranjeni vojnici. Komandant naredi da posluga sie u zaklon. Zavlada tiina... U vazduhu se razlegalo neko umorenje, to je nagovetavalo kretanje neprijateljske artiljerije. Vojnici se nisu varali. Zausmo uskoro apatljivi um, onda jezoviti fijuk i malo podalje eksplodirae est rapnela jedan za drugim. Auh! viknu Rajko punilac, pa se pljesnu po ustima i razrogai oi. Ja, majku mu, odakle ovaj! ree podnaredNik Trailo. Obrali smo bostan... vidi nas. Odmah zatim zaue se nove eksplozije, ali sada ispod nas.
65

 Uraklji nas dobaci Stanoje tempira. I ljudi bez nareenja doepae aove i poee riti zemlju. Preko rupe stavie neko proe, iznad kojeg nabacie zemlju. uureni u rupi, kao u grobnici kakvoj, ekali smo sueni as. Iznad naih glava fijukala su rapnelska zrna strahovitom cikom. U meuvremenu, izmeu neprijateljskih plotuna, iskakali su vojnici iz rupe, punili topove, opaljivali, i hitno beali u zaklon. Gaali smo neprijateljske kolone, koje su se kretale u daljini, iza sela. Na prkos kao da je dovodio do besa komandira protivnike baterije, koja nas je odmah zasipala itavim pljuskom elika, da je ceo prostor oko baterije bio iaran crveno-utim buketima rapnelskih dimova. I u ovoj naoj nevolji oseali smo neko zadovoljstvo kada na vreme umaknemo, a onaj puca u vetar. Samo, dangubili smo mnogo oko tempiranja zrna. Doseti se najzad Trailo pa naredi da jedan pobauljke ode do kare i otuda izvue sva zrna... Najzad su i tempirnik preneli. Sada smo gazde! veli Stanoje tempira, i zadovoljno trlja ruke to ne mora da iskae sa ostalima. Isto su to uradili i posluioci ostalih topova, te je sada ve mogla da padne komanda: Po tri s koenjem. U zemunici su vojnici pripremali zrna i kada potporunik Aleksandar zagrmi izvrni deo komande Hiljadu osam stotina! posluga istrava i najveom brzinom ispali, pa se isto tako brzo, jedan preko drugoga, srui u zaklon. Onda oslukujemo... Eto ga!... Muskuli se zateu, ljudi nesvesno uvlae glavu u ramena, zaustavljaju dah... A kada se iznad naih glava prolome eksplozije, onda tek veselo progledaju. Ili se usne razvuku u smeh, kada iz neke rupe u kukuruzitu dopre glas Tanasija releja: Pali, Slavko!... Neki put iznenada ovlada mrtva tiina... Tek povremeno zaute ve zreli kukuruzi. Ili se Rajko punilac alio to topovska zrna nisu etvrtasta, pa da ih naslae na gomilu, gde bi mogao i glavu da stavi, jer se ovako stalno kotrljaju. Onda dodade: Bre, zamisli da padne jedna razorna meu ovu municiju... Svi smo iz potaje pomiljali na tu mogunost, ali smo se zavaravali nekim srenim sluajem da e nas taj udes mimoii. Ali kada Rajko punilac to glasno ree, onda namah osetismo da je to moguno. Usplahireno se pogledasmo, a topovoa Trailo mu dobaci: A vala, kakav si baksuz, i to moe da nas snae... Ali ja, podnarednie, reko tek onako... Ajd mar!... to ti ne doe na pamet da padne meu nas abar vode. Kada Trailo pomenu vodu, svi osetismo e, ali strahovitu e. A bunar sa ermom odmah iza nas u zabranu, pa voda hladna, bistra... Ispred nas reka... No niko ne sme glavu da pomoli. Toplota osvaja, u zemunicama usparina, i Trailo pria kako sa jednog izvora do njegove kue iklja mlaz vode iz lule, debeo kao
66

ruka. Vojnici otvorili usta i sluaju, pa uagrenim oima gledaju miicu Trailovu, kao da e iz nje sad potei mlaz vode... Nau elju prekide nova komanda, te vojnici iskoie kod topova. I taman opalie poslednji metak, tada Trailo raspali busenom zemlje Jankulja, pomonika niandije, koji se samo zanese i osta zbunjen na topu. Povikae vojnici da se skloni u zaklon, i jedan ga svue kao vreu u rupu. Svi smo se smejali, jer je Jankulj mislio da ga je udario upalja rapnela. Ama, podnarednie, ne se ljutim da me bapne u noga, ruka, ama posred lea... o, firija drakuluj! i Jankulj brie ajkaom hladne grake znoja. Nae raspoloenje umue kad negde u blizini naoj ruknue eksplozije razornih zrna, da se zemlja zatrese. Zasu nas sitno komae zemlje sa nastrenice. Poe razornom... kopaj zemlju i bacaj gore! ree Trailo. Iako umorni, gladni i edni, vojnici zapee da riju. Dok su jedni kopali, drugi su uali, drei u krilu granate i rapnele. Dojadili smo svakako neprijatelju, jer po uestaloj paljbi uviamo da je reen da nas uniti. Mi smo vatrom naih topova zapreili jedan drum, da niko ivi nije mogao da nam promakne. Gaala je neprijateljska baterija s poveanjem daljine i talas elika se postepeno pribliavao. Oseamo neku lomljavu na osmatranici komandanta diviziona. Tanasije u kukuruzu zanemeo, a mi polegali jedan preko drugoga i telima naim zaklonili ubojna zrna... Jer Rajko je kazao, a Rajko je baksuz, pa da nesrea ne bude stranija... Sad je na nas red... Zloslutni i jezivi um... uasni fijuk, sve jeziviji i straniji. Mi sabismo glave. Zemlja zadrhta i prolomi se urnebesni prasak. Sluamo jo tupe udare izbaenih busenova... Lagano podigosmo glave i pogledasmo ka otvoru. Stanoje promoli glavu. Gde udari? Ispred topa. Posluga na svoja mesta... zau se glas Tanasija releja. Vojnici su ekali celu komandu. Onda pojurie otvoru, da bi se to pre iskoristio kratak interval. Meutim, neprijatelj kao da je pogaao nau nameru, i kad vojnici opalie prvi metak, odmah zatim, iznad glava njihovih svitnu rapnel. Poletee u zaklon. Ali jedan se povede i pade pred otvorom. Rajko, Rajko povikae vojnici. Jedan ga dohvati za ramena, ostali ga prihvatie i spustie lagano izmeu granata. Leao je nepomino. Usta su mu bila poluotvorena, a oi svetlele udnim sjajem. Disao je teko i iz grudi njegovih je dopirao neki udan um. Vojnici mu otkopae brzo koporan i ugledae veliku ranu na grudima. Trebalo ga je podii i on jeknu. Onda noem rasekosmo bluzu i koulju, koja je bila sva vlana i zadah svee krvi zapahnu nas. Dvojica ga lagano podigoe, te mu

67

irokim zavojem obavismo cele grudi. Gazili smo po krvi Rajkovoj, pa su nam i ruke bile krvave. utei smo posmatrali kako lagano umire. A nad glavama naim suklja dim iz rapnela, zemlja se od potresa stalno roni i pada na zavoje iarane crvenim pegama. Pritiskivala nas teka mora od blizine smrti i potajna radost to smo ivi, sve pobrkano sa strahom, da i nas tako neto ne snae. Neko jadno raspoloenje, pa nam se ini da sunce kilji... A usta nam se zalepila od ei. Povremeno smo gaali celo poslepodne. Rajko je jeao i tek bi prevalio preko usta: Vode. Mi smo utali. Stanoje pogleda upitno podnarednika, a ovaj manu rukom kao da veli: Svreno je sa njim, a ti uvaj sebe. Ali izgleda kao da se sunce i ne pomera i kao da nas venost razdvaja od noi. Seamo se svih izvora pored kojih smo proli, i sada nam je udno kako smo mogli tada prolaziti ravnoduno pored njih. Trailo veli, ako se vrati iv kui, nigde nee krenuti bez uturice pune vode. Sunce jedva zae za neka drveta i niandija Milovan odmerava regletom koliko je jo daleko od horizonta. Da smo u naim krajevima, ono bi ve davno zalo za planine i ve bi se napili vode. A ovo neka prokleta zemlja! veli Milovan. Vala, podnarednie, im se smrkne, idem u selo da dokotrljam jednu bavu veli Jankulj i da je napunim vodom. Sunce se izgubi meu evarom i sve vetri pirnu sa Save. Otvorenih usta diemo. Ali je jo vidno... Rajko jei i vapije za vodom. Paljba se utiala, te Jankulj izjavi da e ii za vodu, makar poginuo. Dohvati uturicu, zastade malo na otvoru, onda potra bunaru. Ali sa pola puta vrati se zadihan. Veli, kako na motki erma nema kofe... Treba ii na Savu, ali sa one strane vrebaju stotine puaka. Sada se die Stanoje. Oi njegove su odavale ledenu odlunost, a na stisnutim usnama se ogledao prkos i inat. Idem! ree odluno. utali smo... Ne znamo da li da mu estitamo ili da ga odvraamo. On izie, uspravi se, pogleda okolo sebe, i laganim korakom poe ka reci. Jedini uspravan ovek. Izgledao nam je kao Herkul. Prie obali, sae se, zavue uturicu... Dah nam je zastajao. On se obazre levo i desno, pa najednom, u najveem trku, nae beati i ulete u zemunicu. Na ulazu ispusti uturicu, iz koje zaklokota voda. Gledali smo tu vodu zakrvavljenih oiju. Podnarednik prihvati uturicu, drei je grevito. Bili smo gotovi da skoimo na njega. On kao da razumede, pogleda upitno sve redom, pa onda u Rajka. Njemu! povikasmo gotovo uglas. On se pridie, obuhvati njegovu glavu i ostatak vode srui mu u usta. Rajko otvori oi, a iz usta mu se ote uzvik blaenstva. I nama kao da laknu. A Stanoje tempira pria:
68

 Ne mogadoh vie. Pa kud puklo da puklo, pomislih i pooh. Bio sam pribran i miran, iao sam vrsto do vode... Ali kad zaklokota uturica, e uvati me strah, majku mu... A zna, nije lako... Ja sam pred celi front... i ne znam ni sam kako sam se dokoturao dovde. Negde u bari zakreketae abe i veernji povetarac zaume kroz kukuruze, nosei miris barske trave. Veernjaa zablista. Trailo pomoli glavu, pa izie, a za njim i mi ostali. Dvojica poslednjih iznee lagano Rajka. Ali njegova glava i ruke bile su mlitave, oni kapci nepomini, a usta iroko otvorena. Bio je jo mlak. U mranoj zemunici nismo ni primetili kada je neujno umro. Ipak... pogledasmo slobodno u nebo i zaradovasmo se ivotu. POD OKRILjEM KRSTA

Bolniari su odnosili mrtve i ranjene, a artiljerci su na rukama nosili glomazne topove, da se ne bi uo ni najmanji uanj. Tek kada preosmo reku Bitvu, odahnusmo malo. Ila je kolona mrana i turobna, kao da se vraa sa nekog pogreba. Ljudi oseaju, svaki na svoj nain, da se odigralo neto teko i sramotno, iako je svaki uloio celog sebe da bi poduhvat bio krunisan uspehom. Kolona maruje tekim korakom kroz pustu i mranu no. I opet pored nas dugaka povorka peadije. Mali peaci, natovareni ubojnom spremom, gamiu mrzovoljno i ravnoduno. Premoreni su ve, pa odmiu za onim elnim kao stado, i njihove misli ne idu dalje od skuenog pogleda u ovoj mranoj noi. Najzad, sruismo se svi na jednu poljanu pokraj puta. Neko je izdavao nareenja, ali se ne seam da su izvravana, niti znam da je iko kontrolisao njihovo izvrenje. Gde se ko zatekao, legao je na tvrdu zemlju i zaspao. Kada smo sutradan ustali, ljudima se sve priinjavalo kao da su usnili neki teak san. Ali zaprljani topovi, neotimareni konji, onaj nered u bivaku, a naroito sputeno krilo na atoru komandanta diviziona, koji je uvek na nogama, bio je dokaz naeg zamora... I poraza. Ljudi su zurili poput onih topola i vrbaka, prema gustoj izmaglici nad rekom Bitvom. Ali u vojsci se ne puta mati na volu. Neki vele da u tome i jeste veliina vojnikog poziva. Uskoro su se ule otre komande, vojnici su istili orua, drugi timarili konje, trei odlazili za hranu, u bivaku je vrilo kao da se puk vratio sa neke parade. A odaslana je i jedna oficirska patrola du Save, u cilju osmatranja. Kapetan Jovan nam tom prilikom izloi svoja zapaanja i planove kada bi, na primer, on bio neki komandant: Prvo i prvo, ja ne bih artiljeriju dovlaio na samu obalu. Vikom u onoj bari mi smo otkrili nau nameru. A osnovno naelo strategije jeste tajnost. Podigao je tada znaajno prst i pogledao vano sve redom. Jer, zamislite da
69

je na onoj obali bio, recimo, puk peadije neprijateljske... Lele... Kaamak bi se napravio od nas. Kada smo se pred podne vratili u bivak da raportiramo kako nita znaajno nismo videli, kapetan Jovan zaustavi konja pa nam se obrati: Razume se, vi niste nita razumeli, niti smo o emu govorili! On obode konja i sa puno vanosti, kao voa patrole, ue u bivak. Jo istoga dana naredili su da se spremimo za pokret. Mrzovoljno i bez urbe, vojnici su privodili zaprege... Posle one tragedije, oni se ne uzbuuju mnogo. Jer ma ta se desilo, gore biti ne moe. Ne zanima nas vie ni pravac mara. Ili smo u pravcu Drine, odakle dopiru uestali pucnji topova. Na jednoj raskrsnici puteva vidimo i jednu haubiku bateriju na zastanku. Oficiri posedali oko stola za rasklapanje na kome je beo arav i ruaju. Potporunik Aleksandar poznade neke, te im doviknu s konja: Ruajte bre, dok nije naila peadija! onda se okrete meni: Zna... i mi poljaci smo gospoda, ali ovakvih ladolea nema nigde. Umeao se u razgovor i Milutin. Ovo je provokacija. Gladna vojska prolazi, a oni nas drae onim erpama. I jo stavili beo arav. A podnarednik Trailo zakljuuje: Ih, to nisu negde u blizini naoj! Pitamo ga, zato. Tako, imalo bi da nema... Jer u ratu se krade. Vrlo esto iz nude, a nekad po navici. esto iz inata i pakosti. Peaci zavide artiljercima, a ovi ne trpe konjanike. Nikad artiljerac nee od peaka da neto digne. Zna on da su peaci veita sirotinja, a ako neto ba i imaju, ne diraju, jer smatraju peake za muenike... Ali peaci poseuju sve odreda. A sve nam se ini da je Trailo glavni organizator i kao neki intelektualni voa svih kraa, razume se, izvan baterije. Istina, mnogo puta je on nahranio celu bateriju na taj nain. Ali kad nekoga vojnika uhvate u krai i sprovedu straarno u bateriju, onda je Trailo sa najveim zadovoljstvom lino udarao batine. Predvee stigosmo u jedno selo, koje je imalo beskrajno dugaku ulicu. ene su nas doekale skrtenih ruku, a starci, naslonjeni na tapove, gledali su nas kao spasioce svoje. Ispred sela uje se neprekidan prasak puaka i grmljavina topova, da su se prozori na kuama stalno tresli. Ovde smo dugo ostali... eleli bismo i da zanoimo. Seljaci iznose voe. Vojnici u dvoritu muzu ovce. Jankulj zavlai ispod topovskog jastuka arenicu, i hvali se da mu je dala neka devojka. A ko e jo i to da istrauje sada, pred zloglasnom Paranicom, gde vri od puane i mitraljeske vatre kao u kotlu. Krenuli smo po mraku. Muno je oseanje kad se po mrkloj noi izlazi na poloaj. Ili smo prvo glavnim putem, onda skrenusmo, zatim preko nekih
70

njiva, lagano, i zastadosmo u jednoj oranici. Okolo nas su pratale puke, pa nam se ini kao da pucnji dopiru iza one vrzine koju je dva naziremo. Vojnici se pribili uz topove i ute. Zastanak je bio neobino dug. U neko doba komandir javlja da vozari sjau i da su ljudi svakoga momenta na svojim mestima. Posluioci posedali pokraj topova, a vozari stoje uz svoje konje. Ali svi su na suprotnoj strani od pravca odakle dopiru pucnji... Najednom zausmo pucanje pozadi nas. Ali valjda neko vodi rauna o nama, umirujemo sebe. Povremeno pisne kroz vazduh neki zalutali kurum, koliko da u ljudi zastane dah, a konji nestrpljivo zatrupkaju nogama, ili uzdignu glavu i striu uima... Neki put pone ubrzana paljba, kao da su ljudi pobesneli, i nama se ini da niko iv nee ostati. Onda se stiava, pucnji su sve rei, i najzad ujemo samo pojedinane pozdrave predstraa. Mrtva straa... To je onaj mali reponja, sa izguvanim injelom i izokrenutom ajkaom, koji trapulja drumovima natovaren kao ivotinja. Onaj koji zaviruje u kokoarnike i na iju se glavu sputaju pesnice svih pretpostavljenih stareina... Eto, taj mali peak stoji sada kao din u ovoj crnoj noi na braniku otadbine, dok pozadina mirno spava. Bila je to beskrajno duga no. I uvek na istom mestu. Ali, malo smo se svikli i primirili. Nekako oko ponoi, na istoku zarude i ogroman mesec rasu svoju svetlost nad zavaenim ljudima. U ovoj crnoj i stranoj noi ta svetla kugla lii nam na neko ogromno ivo oko, koje nas u poetku posmatra bojaljivo, potom podrugljivo, dok najzad ne zablista veselo, punim sjajem. Valjda hiljadama godina posmatra ono uvek isti prizor. Narednik Milutin namesti tronoac, da kroz durbin posmatra mesec. Gledamo njegovu izboranu i razrivenu povrinu. Vide se ogromni krateri, od kojih polaze zrane pukotine. Reaju se na durbinu i vojnici i coku jezikom udei se velianstvenome prizoru, dok im Stanimir, prednji vozar, ne objasni: Ja, slavu mu, kaki je. Ama tano znam... jeste... pazi, pazi rupe. Ono je od neke teke haubice... Tek pred zoru naie na komandir i ree da budemo spremni za polazak. Teka srca pomiljamo na dananji dan. Ali kada vozari pojahae, naredi komandir da okrenu unazad i poosmo istim putem... Evo ga i selo gde smo sino bili, iziosmo izvan sela i idemo pravo u sredinu Mave. Ljudi su veseli to smo samo izbegli opasnost na Paranici, jer su se svi alili koji su tamo bili. I ma gde otili na drugo mesto, bie nam bolje. Ali mi idemo uvek starim putem, onim kojim smo jue proli, a taj put vodi pravo na evrntiju. Spomenulo se, ne povratilo se! apuu vojnici i neprestano se raspituju kuda emo. Nema vie sumnje... idemo opet na evrntiju. Tamo su nae teke i neprijatne uspomene. Pria se kako nije dobro da pogreb ide istim putem. A mi naiosmo opet na onu nesrenu Bitvu, gde jo lee mrtvi, naduveni konji i prevrnuta kola. Oajanje obuzima ljude pri pomisli na ponovan
71

prelaz. Ko zna!... Oni to nareuju daleko su, te im je nepoznato nae duevno stanje. A voda nam je mrska, da ni ove grene ivotinje ne bi vie nogom kroile u nju. A tek ljudi... Vojnici se najeili i namrtili, pa se pritajili i pribili uz topove. Skretosmo levo od mesta gde je vren prelaz i zaustavismo se ispred jednog ljivara. Sakriveni iza ipraga, posmatramo austrijske rovove i nae mrtve vojnike izmeu reke Save i rovova... Cela ravnica je nepomina i ukoena. Nigde se ne vidi iv stvor. Jezivu tiinu prekida udaljena topovska paljba. Komandir nam tek tada objasni cilj naega puta. Jedna naa divizija prela je reku Savu na drugome mestu i prodrla u Srem. Oni su sada u visini evrntije. Mi smo vraeni da vatrom naih topova titimo njihovo odstupanje. Dakle, mi neemo vie prelaziti? zapita neko. Ne, ne! odgovori odluno komandir. Nama svima kao da laknu. Topovi su bili pripravni za dejstvo, osmatrai su zauzeli svoja mesta. Dugake senke drveta su neprimetno klizile po zemlji. Sava je tiho umorila, dok su gavrani graktali pozadi krvavog razbojita. Tiinu prekide glas desnog osmatraa: U pravcu sela ainci vidi se neko kretanje. Posluga na svoja mesta! komandova neko iz baterije, a mi okretosmo durbine na tu stranu... Ugledasmo dugaku povorku kola, kako lagano ide u naem pravcu... Na elnim kolima sede neki ljudi, I dre beo barjak na kome se vidi crveni krst... Mi se zgledasmo... Komandir otra u divizion da pita ta da radi. Kada se vrati ree nam da su Austrijanci preko parlamentara traili dozvolu da sahrane nae mrtve. Nai su odgovorili da im doputaju, ali pod uslovom da dovedu svetenika, koji e opojati mrtve. Vojnici prili takoe uz nasip i kroz izraslu travu posmatraju. Kolona se lagano primie. pored teraoca na elnim kolima vidimo crnu priliku svetenika sa epitrahiljem oko vrata. Povremeno zasija sunev odblesak sa zlatnoga krsta u njegovoj ruci... Ve su blizu, i golim okom se vide. Razaznajemo metane u kolima i nekoliko vojnika bez oruja... Zabezeknuti posmatramo svetao krst, taj simbol vene tragedije ljudske. Vojnicima je ovladalo tiho, pobono raspoloenje... Kola se zaustavie iza austrijskih rovova. Svetenik sie prvi, ostali za njim. Onda on poe laganim korakom, sam, drei ispred sebe krst. Pree rovove, obazre se neodluno levo i desno, proe izmeu mrtvih i priblii se obali... Onako osamljen, u crnoj dugoj mantiji, liio je na nekog svetitelja sa starih ikona. Okrete se nama, pa irokim pokretom ruke uini krst i tada do nas dopre kao neki tajanstveni podzemni glas:
72

 Blagosloven jesi Gospodi nauimja opravdanijem tvojim. Vojnici skidoe kape, prekrstie se i, kao po komandi, digoe se svi. Kao bedem, ostadoe na nasipu u stavu mirno... Gledali su netremice u svetenika a usta im otvorena, kao da gutaju rei... Najednom se digoe i vojnici iz austrijskih rovova, otprilike jedan vod. Bili su bez oruja i povrstani u jednoj liniji. Odaju smireno poast svojim rtvama. Stajali su tako otvoreno jedna prema drugoj dve neprijateljske vojske. I ta dobroudna lica seljaka molila su se jednome Bogu, da bi, prizivajui toga istoga Boga, opet pucali jedni na druge. Svetenik je dizao ruke nebu. Vojnici priklonie glave tiho apui molitvu. So svjatima u pokoj. Hriste dui rab tvojih... dopirao je glas svetenika. A gavrani estare i graku. U daljini negde odjekuje potmula topovska paljba, od koje drugi sada ginu i lee isto onako mrtvi... i pred ovim krstom i smirenom molitvom, ljudi kao da polau rauna sami sebi i nevoljno im se namee misao: zato... zato? Jee molim sja o upokojeniji dui rab tvojih, za vjeru i oteestvo pogibim... Kao da je ovim reima dat odgovor na postavljeno pitanje. Vojnici mrskim oima gledaju one plave uniforme... Ali oni su zakrilili otadbinu svojim grudima i omeili je mrtvim telima svojih drugova. I samo dotle, do te ive mee mogu doi oni u plavim uniformama. Vjeni pokoj podad Gospodi pogibim za vjeru i oteestvo! i seda starina u epitrahilju poe lagano izmeu mrtvih, kropei ih vinom. Vojnici ga prate pogledom, starajui se da upoznaju mrtve. Jer tamo su njihovi roaci, braa, drugovi... I nikad ih vie nee videti. Potamnele i ugasnule oi njihove zure u daljinu, a tela su ukoena za veni pokoj. U jednoga ukruena ruka, uzdignuta visoko, sa stisnutom pesnicom. Valjda poslednji vapaj... Ili opomena ivima. Svetenik se vrati i otpeva poslednje: Vjenaja pamjat... Mnogi su od naih rukavom brisali suze. Onda metani s druge strane prioe i odnee mrtve na kola. Trpali su ih jedne iznad drugih. Sunce je bilo pri zahodu kada kolona lagano krete, praena jatom crnih gavranova. Vojnici sioe brzo u zaklon. Samo je ostao jo truba, i on odsvira vojniki posmrtni mar. RAT JE BUKTAO

73

Rat je buktao na svima stranama. Malena vojska se troila, ali su izmueni ostaci naprezali poslednju snagu u borbi protivu mone carevine. Zbijeni u Mavi, opkoljeni vodom sa svih strana, jurili su pukovi s jednoga kraja na drugi, da bi odoleli navali. ume su iseene, crkve poruene, kue popaljene. Zemlja je izgaena i usevi uniteni. Sa ledenom mirnoom, bez suza, podnosio je narod muke i sa titanskim naporom odbijao najezdu monijega neprijatelja. Jer ume e izrasti, zemlja e roditi, ali najtee je biti rob. Usled stalnih pokreta vojska je obosila i bila pocepana. Neki su oblaili graansko odelo, a bilo je vojnika i u plavim bluzama skinutim sa mrtvih austrijskih vojnika. Za ovom arenom vojskom ili su starci i ene, traei svoje sinove. Roditeljski nagon gonio ih je iz daleka, danima su putovali, nosei malo preobuke i hrane za svoju decu. Priaju tako da je jedan starac putovao petnaest dana, nosei ivu koko. Hranio je uz put, uvao kao najvee blago, da bi pripremio gozbu sinu. Zna stari iz iskustva da vojska esto gladuje, pa poneo da sina mine elja na srene dane u roditeljskom domu. Raspitivao se uz put za komandu svog deteta, i, najzad, uo stranu vest... Zadrhtala mu donja usna, a iz oiju mu potekle samo dve kapi. Za klao je koko, razdelio za pokoj due svome sinu, i, tuan i slomljen, vratio se... Ko zna da li je stigao svome domu. Novine nismo dobivali, ali smo preko komordija saznavali ta se radi na evropskim bojitima... Preko posilnih smo doznavali poneke namere naih pretpostavljenih. Jer komordije su u stalnom pokretu, oni su u vezi sa pozadinom, a ova sa jo dubljom pozadinom, gde se itaju novine i prepriavaju lokalni i svetski dogaaji. I glas poe... U poetku priaju komordije kao uzgred. Kad primete da ih ljudi rado sluaju, prave se oni vani i, vee senzacije radi, dodaju jo poneki izmiljeni detalj, koji se docnije prepriava kao dogaaj. Tako na svakom sastanku. Poraz se preuveliava, a cifra zarobljenika postaje sve vea. I vest se kao zrak prenosi na sve strane. Ali u njihovim priama ima mnogo istine. Prevare se u datumu ofanzive ili nekog odstupanja, ali se ipak nagaanja o porazu, o zarobljenicima, o nastupanju ili odstupanju, na kraju obistine... Bila je ba to vee plahovita i hladna kia. Zgureni ispod atora, sluali smo kako udaraju kine kapi o atorska krila, dok su posilni opkopavali svuda unaokolo kanal, da voda ne podie u atore. ujemo kako vojnici ljapkaju po vodi. Strepimo da se neko ne saplete o kolac, za koji je privren ator, pa bi nam se onda onako mokar sruio na glavu. Napriali smo se dovoljno te smo trenutno zautali. to bre, Milane, nisi ensko? prekide utanje potporunik Aleksandar. A Milan, koji je doao iz susedne baterije malo u goste, razmahnu rukama proteui se i nogom dodirnu atorsko krilo. Ne, bogati! zavapi ljutito Milutin. ta radi to... Sad e voda da kaplje.
74

 Sluajte obrati nam se Milan, ali glasno da i Milutin uje motrite na njega da ne primeti, a ja u prstom da dodirnem atorsko krilo iznad njegove glave. Nemoj, nemoj umiruje ga Aleksandar kroz smeh dobar je on ovek, popravie se... Tek neko razmae atorsko krilo i posilni promoli mokru glavu. Gospodine potporunie, zove vas komandir... Ih, bogamu, ko e sad po blatu!... ... a posilni komandantov pakuje stvari. Nije mogue! povikasmo svi uglas i iskrivismo glave, oslukujui udare kinih kapi. A ovde nam je bilo tako ugodno... Kad se vratio od komandira, pria nam Aleksandar da emo noas svakako krenuti. Bila je pono kada smo se digli. Kia je prestala da pada i izvedrilo se. Ali zemlja je pitala pod naim nogama. Bilo je hladno. Neispavani i prozebli, mokrih nogu, stajali smo najeeni, ekajui naredbu za pokret. Zvezda jedna prelete preko neba, pa se izgubi u mranom ponoru. Sad je neko umro rei e jedan od vojnika. Kamo da je samo jedan... Hiljadama ih ginu sada odgovori vie za sebe narednik Milutin. Odmakli smo daleko kad se sasvim razdanilo. Bio je svetao sunan dan bez praine. Polja su leala pusta, a vlana drveta opustila tuno grane. Lie je poelo da uti. Oseao se ve dah jeseni. Prilikom jednog zastanka zausmo podzemnu tutnjavu topova i to ba u pravcu kuda mi marujemo. Ukoliko odmiemo vie, sve je jasnija topovska paljba. A nekome se uri, jer je ve davno prolo vreme kad je trebalo dati zastanak. Sa nama maruju i peaci, dobroudni i posluni. Onako natovareni, gegaju, grenici, pognute glave, briui rukavom znojavo lice. A koliko veeras jo... Ovaj nam je drum poznat. Prologa puta na onoj raskrsnici imali smo zastanak. Seam se i kafane iz koje su vojnici ukrali bure piva. Kau, bilo je namenjeno nekoj komandi. Sad svejedno, ma ije bilo, glavno je da je cela baterija pila u zdravlje Tanasija i Jankulja. Nekako oko podne sreli smo prve ranjenike. Priaju da su Austrijanci preli Savu i da velikom snagom nadiru u Mavu. Uskoro u daljini ugledasmo dimove od rapnela, koje vetar lagano razvlai kao prozrane, sive oblaie. Tada kolona zastade. Vii komandanti sa ordonansima odjahali su u pravcu sela, oko koga se u ovome momentu vodila borba. trao je zvonik crkve, kao da vapije za pomo. Povremeno dopire snaan zamah puane vatre, a vazduh para um aeroplana koji estari nad krvavim razbojitem.

75

Vojnici se pritajili i netremice gledaju u horizont zamagljen od dimova rapnelskih. Iako su naviknuti na ovakve prizore, ipak je muno stanje iekivanja. Jer sada e stupiti u borbu, moda u najvei okraj. Sakupljaju se oni u male grupice i sa pritajenom zebnjom razgovaraju... A iz sela urno bee starci, ene i deca. Usplahirena izgleda, pretrnula od straha, naputa neja svoja ognjita i celokupnu imovinu, da bi samo sauvala goli ivot. Zau se komanda: Sprema za paljbu. Posluioci skidoe kone navlake sa topovskih delova i onda sedoe na prednjak. Baterija krete. Pokraj vrzine zaklonile se pozadnje jedinice: komordije, municione kolone. Na ulazu u selo naiosmo na zavojite pred kojim bee masa vojnika sa otvorenim i krvavim ranama. Pokraj puta vidimo mrtve. Sigurno su bili teko ranjeni, pa su pri prenosu umrli i bolniari ih ostavili tu. Peadija je zamakla. uje se teak fijuk artiljerijskih zrna i prasak rapnela nad selom. Oblaci praine odaju jasno nae kretanje, i neprijateljska artiljerija gaa sa jo veom estinom. Sreli smo i grupu ranjenih konjanika, a me u njima i jednog oficira, koga su vojnici presamitili preko sedla. Seljaci se pribili pored puta i ekaju da artiljerija proe... A grozan je zvizak i prasak rapnela iz kojih sukljaju utocrveni dimovi. Peaci zastali i posedali pokraj plotova. Neki od vojnika unjaju se po praznim dvoritima. udnovato je njihovo spokojstvo, kao da idu na manevar neki. Malo dalje okupili se oko bunara i pune uturice. Oficiri ih pozivaju i onda nareuju da stave no na puku. Izgleda kao da e sad na juri, onako umorni i pranjavi. Iz jedne bone ulice urno izie mitraljeski vod, i vojnici kau da je neprijatelj tu ispred sela, a oni sada menjaju poloaj. Nad selom krui aeroplan. Peaci hitro uglavljuju mitraljez izmeu proa i od zaglune huke mitraljeza drhti vazduh. Na raskrsnici zastadosmo. Bila je tu neka via komanda i ordonansi neprestano odlaze. Zaustavi se tu i jedan eskadron konjice, koji je dotle odolevao navali. Kau da nove mase neprijatelja neprestano pristiu. Komandant diviziona odjaha sa komandirima. Sigurno trae poloaj. Tada se naredi da peadija krene. Oficiri skreu panju da nijedan ne zaostane. Peaci potrkavaju, pa se zbijaju. Opet ih zaustavie i tada vojnici napunie puke. Pocepani i pranjavi, potamneli od sunca, gledaju mali peaci u svoje oficire, oekujui nareenje za juri. i mnogi e od njih izginuti sada odmah, eto tu ispred sela. Ali svaki zamilja... nada se, a veruje da postoji Bog, i mnogi se krste. Odmah ispred sela razvijte se u streljaki stroj! nareuje komandant bataljona.

76

 Razumem! otpozdravi jedan porunik. Onda se urno okrete svojoj eti: Vojnici, neprijatelj je ispred sela. Na znak pitaljke razviete se u strelce. Napred! Kratko i jasno. Vojnici se prekrstie i zbijena kolona krete. Pazite artelerci, ne pucajte u nas dobaci neko. Odmicali su gotovo treim korakom, pogureni, drei vrsto puke na gotovs. Pade nam u oi jedan, koji je u desnoj ruci drao puku, a u levoj pun bakra vrueg kupusa, koji se jo puio. Utrao je sigurno u neku kuu, gde su komordije spremale veeru i digao pun bakra, koliko da mu se nae u nevolji. I ode tako, sa kupusom. A gotovo su svima iz torbe virili klipovi kukuruza. Sunce je ve zalo, kada i mi kretosmo, i malo zatim skretosmo u jednu livadu izmeu kua, gde postavismo topove. Naie i komandir jedne konjike baterije koji se ali da su mu danas zarobljena dva topa. Ama muno je kad je konjica ispred tebe kae on naem komandiru. Peaci e da izginu branei bateriju. Ali ovi, boga ti milog, pojau konje, pa te i ne izvetavaju, i tek vidi kako samo proleu pored tebe. Zato, pazi noas... jo ih ima napred. Ne udaljuj konje, ve ih dri pored baterije, dok se u toku noi ne izvri smena. Peaka vatra je bivala sve slabija. Mi smo utali, da se ne bismo po blesku odali. Ipak, za svaki sluaj, orua su bila pripravna za dejstvo. Poto nas komora nije stigla, vojnici nisu imali ni hleba, ni jela. Zato su pored malih vatrica pekli kukuruze. Komandir je naredio da vodnici i podnarednici deuraju na smenu u toku noi, da bi motrili na bleskove neprijateljske artiljerije. Na celom frontu je vladao mir, koji su povremeno naruavali pucnji prednjih straareih odeljenja. Kroz vazduh se prenosio tajanstveni um artiljerijskih kara, koje su na obema stranama odlazile za popunu municije. Vojnici su polegali pokraj topova i utiali se. Jankulj se jo promekolji i vie za sebe, ali glasno izgovori: Gde li onaj pronae kupus danas?! OSMATRANICA NA CRKVENOM TORNjU

Bila je pono kada su nas probudili. Komandir je smatrao da je mnogo bolje ako izmesti bateriju izvan sela. Zaprege su prile i baterija je krenula lagano, kao pri nekom pogrebu, da se ne bi odala. Zaustavili smo se u jednom kukuruzitu. Sada je pred nama selo i vidimo kako se prema svetlom zvezdanom nebu ocrtava tamna silueta crkvenog tornja. Opet su vojnici kopali, i, u osvitku zore, sve je bilo pripravio. Nianska taka za sve topove bio je krst na tornju crkvenom.

77

Drum je bio raien od komordija i municionih kola. Vojska je bila pri zemlji. Sa zebnjom smo iekivali dananji dan. Neprijatelj e napadati, to je sigurno, jer inae zato bi prelazio. Niandije pregledaju i iste zatvarae, pa ak i Tanasije eprka neto oko telefona. Komandira odazvae na telefon. A kad se vratio pozvao je nas, dva vodnika, i narednika baterije. Nareuje komandant da naa baterija da dva osmatraa, koji moraju da se popnu na crkveni toranj. I to sad odmah. Odreujem baterijskog narednika i tebe i upre prstom u mene. Na izvrenje! Otpozdravismo, a kada pogledah vojnike, uini mi se kao da nas ale. Crkveni toranj izgleda visok do neba. Jo je pod udarcima i nae i njihove artiljerije. Ako ga ne srue nai topovi, njihovi e sigurno. A na vrhu, nalaze se etiri prozoreta, kroz koja se vidi zvono. Sobom povedosmo i Tanasija, koji jo od baterije poe da razvija telefonsku icu. Onda zamakosmo u selo i stigosmo u crkvenu portu, gde zatekosmo jedno peako municijsko odeljenje. Komordije privezale konje za ogradu, a oni posedali uza zid, skinuli koulje i trebe se od vaiju. Na ulasku u crkvu zapahnu nas miris tamjana i sagorelih svea. A raspeti Hristos, sa bolno izdignutom glavom, upuuje moleive poglede i kao da veli: Gospode, oprosti im, jer ne znaju ta rade... Zvek naih mamuza je skvrnavio ovu pobonu tiinu. Gospodine narednie, zakljuano je! ree Tanasije, pokuavajui da otvori vrata za ulaz u toranj. Razvaljuj! viknu baterijski narednik. Tanasije se zalete, lupi nogom i trona vrata se uz tresak otvorie. Napred poe, uz uzane, vijugave stepenice, narednik, za njim ja, onda Tanasije. Tako do polovine tornja. Odatle su vodile uske lestvice, pored ueta za zvono, do onih prozoria na vrhu. Oprobasmo ih, pa onda poosmo jedan za drugim. Tanasije ostade pod naim nogama. Tek. narednik zastade i okrete se ljut. Ko klati zvono? Okretoh se i ja. Ja tek onako... uhvatih. Jaoj, dukelo jedna, zna li da u te gaati iz revolvera! i narednik se mai rukom za futrolu. Je l treba, ivotinjo jedna, celom svetu da objavimo da smo ovde? I da je Tanasije bio na domaku njegove ake, celoga veka bi pamtio kada se uhvatio za konopac zvona. A ovako, na odstojanju, narednik ga je samo gledao besno.

78

Sa tornja se videla nepregledna ravnica, jasno oiviene njive, i nepregledna kukuruzita sa iikalim stabljikama kao uma kakva. A zabrani od stoletnih hrastova razmeteni na odstojanjima pa kao da, umei, priaju povesnicu ovoga kraja. Vetar arlija i povija talasasto ve zrele stabljike kukuruza, a sunce jesenjim zracima kao da miluje. Oko tornja uje se veselo cvrkutanje vrabaca. Naslonjeni na po jednu nogu, pribili smo glave uz prozore i traimo liniju rovova. Gledaj ono usamljeno drvo, pa ispod njega. Vidi li onu vrzinu... E, iza nje pokaza mi narednik. Pored te vrzine vide se svei rovovi. Odatle se pruaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzita i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se proteu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cikcak i nestaje ih u da-ljini. A gotovo ravnomerno ispred naih rovova, samo negde blie, a negde dalje, protee se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo nae vojnike kako lee. Jedan ak skinuo bluzu, drugi se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzitu jedan se ispravio i osmatra. A neto pozadi, vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira ete. iz austrijskih rovova proviruju uti teleaci, a iza streljake linije kreu se trojica i odlaze u pozadinu. Tanasije proba telefon i razgovara: Eto, sedimo i pljuckamo na ceo svet... A-ha, pitau te, kad stanu da pljuckaju na nas veli vie za sebe baterijski narednik. Tada se okrete meni: Pazi u pravcu one ume... eno ga put, vidi, vidi... kolona se neka kree. Onda se sae prema Tanasiju: Izvesti komandira da se kree dugaka kolona neprijatelja. Izgleda kao da su stali. Eno ga jedan na konju, sigurno komandant... Vojnici sedaju sa strane puta. Gospodine narednie, pita komandir kolika je daljina od vas do neprijatelja govorio je ispod nas Tanasije. Narednik ceni odoka i obrati se meni: Mislim... hiljadu i etiri stotine metara... Gospodine kapet... ut! dreknu narednik. E, moram da te bijem. Ko ti je kazao, stoko jedna... Sada kai: hiljadu osam stotina metara. Bolje je da kaem vie nego manje, pa da nae pobijem. Negde desno zaue se topovski pucnji, i, kao na jednu komandu, otpoe topovska paljba na celom frontu. rapneli iarae ravnicu uto-crvenim dimovima, ali dosta daleko iza naih rovova. Napregnutom panjom posmatramo uto-crvene buketie, koje vetar lagano nosi. Vidimo kako su nai peaci polegali i dre puke pripravne za paljbu. Gospodine narednie, javlja komandir da osmatrate: gaa naa baterija.

79

Pri strahovitome tresku mi i nehotice zavukosmo glavu u ramena. Nalazili smo se ispred topovskih cevi nae baterije i zrna su letela gotovo iznad naih glava. Bludimo pogledom iznad neprijateljskih rovova i jedva pronaosmo nae dimove u jednome umarku, daleko iza streljake linije. Onda smo skraivali oprezno daljinu sve po sto metara, dok nas Tanasije ne pogleda: Gospodine narednie, ljuti se komandir i veli da ne osmatrate dobro... Ve smo premoreni to stojimo stalno na jednoj nozi, i narednik se ljutito obrecnu: E, nije nego!... Neka on doe ako mu nije pravo! pa se obrati meni: A da zrno udari u nae rovove, onda bismo mi bili krivi. Skratismo daljinu jo za sto metara i rapneli eksplodirae ispred neprijateljskih rovova. Na dogledu vidimo kako se kukuruz povija pod silinom rapnelskih kuglica, a neprijateljski vojnici se u rovu uskomeae i aovima poee izbacivati zemlju, da bi se to dublje ukopali. Zaboravili smo na umor. Ushieni smo pred samrtnim strahom neprijatelja. Takav je rat. Sentimentalnost prestaje pred grubom stvarnou i dva suprotna zbivanja bore se: hoemo da neprijatelj umre, da bismo mi iveli. I radujemo se njegovome ropcu i poigravamo od radosti gledajui kako razorna zrna sa gromkim treskom izbacuju iz rovova unakaene leine. Neto iz straha, a moda i po inerciji pokreta, peaci su na obema stranama pucali sve brim tempom. Austrijska artiljerija je tukla nae rovove, ali, za sreu, rapneli su se rasprskavali suvie visoko, te se njihovo dejstvo nije osealo. Sada su poeli da trae i nau bateriju. Kroz zadnje prozore vidimo kako se vojnici u meuvremenu paljbe ukopavaju. Na desnoj strani od nas krkljalo je od puane vatre. Iz one ume neprestano dopire klokotanje mitraljeza. Neka naa baterija, a i austrijska, zasipaju, ini nam se, isti prostor u umi. Izgubili smo pojam o vremenu. Ali odskora, neprijateljska artiljerijska paljba bivala je sve bra. Sigurno su sada isturili osmatrae na drveta, jer su njihova razorna zrna padala u blizini naih rovova. Vidimo kako nai vojnici razvaljuju jedan plot, i tre pognuti nosei proe, da bi se unekoliko zatitili... Najednom opet ugledasmo onu kolonu u daljini, na koju smo bili i zaboravili zauzeti osmatranjem na drugoj strani. Austrijanci su prilazili brzo onoj umi. Izvestismo komandira da se ta kolona nalazi poludesno od nas, a udaljena je od neprijateljskih rovova oko est stotina metara. Ali naa zrna padoe suvie desno, te ih vratismo. Kolo ne nestade meu visokim kukuruzima. O pojavi ove grupe izvestili smo i divizion, kako bi se skrenula panja osmatrau susedne baterije, koja je bila desno od nas. Uto se prolomi strahovita eksplozija u ravnici pred nama. Ogromni komadi zemlje leteli su u visinu i naposletku ostade crn i gust stub dima. Za ovom je sledovala druga... trea... etvrta. Mi se nemo pogledasmo, prestravljeni da ta
80

neman ne zahvati sluajno i nas ovde na tornju. Bila je to neka haubica sa kojom se sada sretamo prvi put. Iako besciljno rije po ravnici, ipak je dejstvo njeno porazno i ljudi sa strahom sluaju njenu uasnu grmljavinu. Neprijateljski rovovi kao da oivee. Vidimo neko komeanje, vojnici stavljaju teleake, i o tome odmah izvestismo komandira. Sa zebnjom pomiljamo ta e biti ako sada krenu na juri, i strepimo za nae peake, koji jo ne vide pokret neprijatelja. I najednom se austrijski rovovi zaplavie. Iskoie izvan rova. Javljaj: brza paljba! Kreu na juri! Prema onoj istini ugledae ih nai peaci im se pojavie i otpoe ubistvena brza vatra. Neprijateljski stroj se pokoleba. Neki padaju, drugi leu i pobijaju aovie ispred glave. Ali kroz kukuruz napreduju u skokovima. Naa baterija otvori brzu paljbu. rapneli presretoe plave bluze na otvorenom prostoru. Tada pripucae i nai prikriveni mitraljezi. Krkljalo je gromovitom estinom... Neprijateljski se stroj rasplinu, neki odmakoe, drugi zastae, i najednom svi polegae na otvorenom prostoru. Ravnica je brektala od puane vatre. Peta baterija je sipala elik sa koenjem ulevo i desno, stvarajui vatren zastor pred naim rovovima. Prilepljeni za zemlju, nai peaci su besomuno gaali, dok je neprijateljska artiljerija tukla uraganskom vatrom nau pozadinu i selo, te se toranj iz temelja tresao. Zgreni i napregnutih nerava, iskolaenih oiju, posmatrali smo agoniju ravnice... Mona carevina je prila nadohvat ruke, ve se neprijatelji gledaju u oi. Potreban je samo drhtaj srca, da se naa slaba veza raskine. Ako te ima Boe, podri jo malo, jo malo ape Tanasije ispod nas. Po deset razornom! vie narednik stisnutih pesnica... jer se oni kolebaju... ne, ne, novi pridolaze... Bre, gaajte, ubijte ih, to nisu ljudi... Eno ga gde pade, onaj se u kovitlac okree. Ali zato oni nai lee mirno... mrtvi, mrtvi. Oh... rinu razorna u gomilu... Ala padaju... Oni bee, a mitraljez cii, kao da vriti, i od njega se sklanjaju, pa se neprijateljski vojnici zbijaju u kukuruzite, da se zaklone od naih pogleda. Ali sada ih gaaju njihovi pozadnji, i ukljeteni, oni padaju niice. A iz ume desno kuljaju kao rojevi, eno ih gde tre, jedan pade, jo jedan, ostali odmiu, i ceo se stroj srui iza vrzine na sto metara od naih rovova. Ne mogu dalje... Oni u kukuruzu se kolebaju. Neki se pobauljke vraaju. Jo jedan orkan onako, brzo, brzo, baterija zaurla, nad vrzinom bleskaju dimovi kao mehuri, plave bluze iikae i u paninom strahu sruie se nazad, u svoje rovove. NA KARTE!

Na istinama i izmeu kukuruza leali su mrtvi vojnici u plavim bluzama. Bilo je i teko ranjenih, koji su nemono dizali ruke, vapijui za pomo. A oni iz
81

rovova posmatraju alosni kraj svojih drugova, koji su domalopre bili ivi, a sada nepomini, obliveni krvlju lee. udno... udno. Prisustvovao sam egzekuciji jednoga vojnika, koji je napustio front da bi video svoju decu. Kau, kazna je trebalo da bude vie primerna... Iskopana raka, a on ubledeo, stoji vezan, bludei pogledom, ne bi li saekao neiju milost. A okolo ljudi tmurni i ozbiljni, kao da se stide alosne uloge. Potporunik, vaan i naroguen, ubeivao je sebe da izvruje pravdu. Onda su osuenog vezali... Laka drhtavica je obuzela vojnike pred stranim prizorom to e nasilno umreti jedan ovek... Puke su prasnule, jezivi jauk je zaparao vazduh, lica ljudi se grila. Jo jedan plotun. Mlitavo telo se opustilo, a glava klonula... Vojnici su se vraali utei, dok im je u uima odjekivao jauk samrtnika I posle mnogo vremena, u besanim noima, gledali su oni onaj bolan pogled, mlitavo telo i oputenu glavu svoga druga. U slinome poloaju nalazili su se oni u ravnici. Svi su bili osueni na smrt. Iako je osuda kolektivna, ipak to nimalo ne umanjuje obostrani strah. Ali svima pred oima lebdi ona oputena glava i sve ih hrabri nada da e svaki pre ubiti svoga protivnika i time spasti sebe. Prvi napad je odbijen. Peaka vatra je klonula na celom frontu, izuzev one vrzine, gde su neprijateljski vojnici nali prirodni zaklon, i gde puke sada prate samo iz straha da ne bi neko krenuo na juri. Ali neprijateljska artiljerija kao da je pomahnitala. Ubrzanom paljbom i razornim granatama zasipa nae razreene peake rovove. I mi vidimo njihove topove u daljini, vidimo ak i onu haubicu, ba sa strane puta, ali do nje ne moemo da dobacimo. A nai peaci trae pomo, grde nas artiljerce, mi nemono krimo ruke i zajedno sa njima stradamo. Kroz zadnje prozore vidimo kako njihove granate riju oko nae baterije... Ali zato mi razaramo njihove rovove, da bismo zatitili nau peadiju. Gledamo kako kare u galopu dovlae municiju... Komandir nam skree panju preko telefona da pazimo svaki pokret neprijatelja. Koja vajda!... Nai redovi su sve rei. Vidimo kako se ranjenici izvlae iz rovova, mrtvi ostaju, a popuna ne stie. Naa baterija titi ogroman front po irini i dubini, i ne znamo kuda pre da priteknemo u pomo. Kau da su se strategija i taktika razvile na stepen nauke i itave knjige su napisane o voenju ratova. Ali sva ta nauka, posmatrana sa vrha crkvenoga tornja, lii na neki vodeni konac i sva bi se mogla svesti samo na tri rei: srce, ljudi, orua. Kao posle neke strahovite oluje i nepogode, polja su ogolela, snana drveta oborena, i sada se peaci gledaju otvoreno. Ona haubica rije zemlju, zatrpava nae rovove, ali niko ne odmie. Zbijaju se peaci ili iskau iz rovova i skrivaju se u dubokim jamama, gde su eksplodirala zrna, jer veruju da zrno nikad ne

82

udara na isto mesto. I mi prevremo njihove rovove. Vidi se da im nije lako, jer su dve njihove baterije uzele na nian i bez prestanka riju oko naih topova. Sunce zae za gust, crn oblak, i u daljini zamrai od praine. Vetar poe da zavija oko crkvenog tornja. Prei na moju stranu, da promenimo nogu obrati mi se baterijski narednik. I tada najednom nestade onog tekog stanja, koje me muilo ve due vreme, a ni sam nisam znao od ega je dolazilo. Iz one ume desno poee da izlaze Austrijanci i kroz improvizovanu saobraajnicu da uskau u rovove. Pazi, pazi... javi brzo komandiru da nailaze pojaanja. Od poslednjeg osmatranja deset hiljaditih desno. Brzo, brzo... Ali tada ustuknusmo i uzdigosmo ramena. Pred naim oima prolomie se strahovite eksplozije. rapnel... haubica... au! Pita komandir kako su pali meci? Mi se samo pogledasmo preneraeni. Izgleda, sada smo na redu mi. Ne govorimo glasno, ali se razumemo. A komandir pita... Mi drhtimo od moguih posledica. Ipak, ipak... onima dole je tee. Neka ponovi plotun. Paziemo sada, ma ta se dogodilo. Ali valjda e nas mimoii ta aa... Gospode... Eto, eto... fijuk... kao vrisak. Mi se pribismo jedan uz drugoga, a muskuli nabrekli, oi grevito za tvaramo... Huj... Hvala ti, Boe. Eksplozije se zaue iza naih lea, Poveati daljinu za pedeset... Ovaj nas uraklji! Javi komandantu da haubica gaa crkvu, urakljeni smo. Nae razorne zagrmee oko neprijateljskih rovova... Vidimo kako prileu. Ah, to ne moemo da dobacimo i do one haubice... Nebo se zamrailo i munje svitnue. Teka oluja, diui ogromne oblake praine i povijajui drveta, spusti se nad zemljom. Kae komandant, dok stoji toranj, dotle da ostanemo... Toranj se iz temelja zatrese od razornih haubikih zrna to padoe oko crkve. Komordije bee vukui konje, a ranjenici se pribili uz ogradu. Gaa nas... Vetar jezivo zviznu i mi se pribismo uza zid... Kao da oekujemo smrtnu presudu... Ali dunost... otadbina... a komandant veli: Javljaj: kreu na juri... Mi trenutno zaboravismo na sebe. Ali zagluni tresak nas gotovo obeznani i, predoseajui nesreu, gotovo nesvesni, sruismo se niz lestvice. Zvono tada zazvoni. Neko je sluajno uhvatio za ue. Tanasije dohvati telefon. Nagrnusmo
83

na vrata, jedva ih otvorismo od nabacanih cigala. U crkvi se od praine nije nita videlo i, teturajui, ispadosmo u crkvenu portu. Munja svitnu i zagrme. Krupne kapi su vlaile suvu zemlju. Savijaj icu, pa u bateriju! i mi poosmo urno. Na raskrsnici ustuknusmo... razorna granata udarila u municiono odeljenje i konji sa polomljenim nogama i istresenom utrobom povaljani nasred puta. Nad nama svitnue rapneli i prilegosmo... Pored nas istra vojnik, ordonans. Gde je tab peakog puka? pitao je usplahireno. Eto... sigurno tu! mahnusmo rukom obuhvatajui celo selo. Ali pojava ovoga vojnika opomenu nas i na nau dunost. Jer toranj, iako napukao, jo stoji... Setismo se komandanta i mi se pogledasmo. Baterija naa i dalje je gaala sa starim elementima. A ako su nai odbili napad... Ako su peaci krenuli u protivnapad... Kosa nam se die od uasa pri pomisli da sada tuemo nae. Penjimo se na ovu kuu. Tanasije, telefon bre! Pas neki na lancu lajao je besno, vukui za sobom jedan trupac. Vetar je povijao drveta i u lice su nas udarale krupne i hladne kapi kie. Kua je bila prazna. Ali tavan bee slep, te jednom gredom izbismo eramide. Vetar zafijuka. Narednik promoli glavu. Bei!... Kuda, zato, stani! i ja pritrah otvoru, da bih umirio savest svoju. Munja svitnu, te mi oi zaseni. Grmljavina i tresak razornih granata zatresoe kuu i grede na tavanu kao da zastenjae... Na ogoleloj ravnici ugledah na streljaki stroj kako u neredu odstupa. U naim zaklonima bili su Austrijanci. A iz one ume nastupali su u masama. Narednik je bio pred kuom. Svreno je ree to bre u bateriju, da i nju ne zarobe. Selo se razlamalo od eksplozija rapnela i razornih granata. Ali ve smo premoreni... pa ta bude. Kroz jednu bonu seosku ulicu vidimo kako nai peaci, pognuti, u skokovima odmiu... Sami smo ili drumom. Ugledasmo i bateriju. Nad njom prate neprijateljski rapneli, ali baterija i dale dejstvuje... Komandir prekide paljbu, kada nas ugleda. Gospodine kapetane, peadija odstupa. Treba da se odmah povuete. Jeste li sigurni?... Ali ja nemam nareenje za odstupanje! Ipak se okrete naredniku ivojinu: Tri i javi da prednjaci budu spremni. A vi moete u bateriju. Pretrasmo brisani prostor i sruismo se u zaklon. Pitaju vojnici kakva je situacija. Ali mi smo toliko premoreni, da samo digosmo ruke iznad glave i oni razumee: gore biti ne moe. udi nas samo upornost komandira. Baterija bez osmatraa je kao slepac bez voe. Ali on jo nema predstavu onog odstupanja. Uostalom, mi smo mu rekli svoje.
84

Oseao sam vapijuu e i zatraih vode. Dadoe mi jednu uturicu. Ba tada rapnel tresnu i zau se neko mumlanje, kao zujanje bumbara, dok tek pored topovskog toka bapnu upalja rapnela, odbi se od zemlje i prolete preko naih glava. Voda mi zastade u grlu i pojuri na nos. Na karte!!! zau se komanda kao vapaj i vojnici poletee topovima. Iz eljusti topovskih je sukljao plamen, a cev se trzala unazad kao ip na parnoj maini. Od gromkog treska topa i eksplozija zrna na ustima cevi nismo ni uli sada puckaranje rapnela neprijateljskih. Jer pao je poslednji krik u artiljerijskoj komandi: na karte! isto kao na brodu koji tone: pojasi za spasavanje. Ljudi su svesni da smo naputeni. Peadija je verovatno zaobila selo da bi izbegla ubistvenu vatru neprijateljske artiljerije, i mi smo sada preputeni sami sebi. Ne tie nas se vie pozadina, ve branimo mesto na kome smo i, preko ovih topova, ivote nae. Zbunjeni pred navalom elika, neprijateljski vojnici su u paninom strahu beali u selo. A kroz prasak topova i grmljavinu neba, jedva se uo drhtavi zvuk trube, pozivajui prednjake. Kao vihor, izletale su estorne zaprege iz kukuruza, osvetljene munjama, i u mestu se zaustavie kod svojih topova i kara. etvrti top neka dejstvuje... Da se pokupi i poslednja aura. Prvi vod galop! vikao je komandir, kapetan Mirkovi. I poslednji pucanj... Posluioci na rukama pokrenue topove i kare, prikaie ih za prednjak koji se ve kree i u pokretu se penju. Vozari ve polegli, u galopu izlaze na nasip, da se zadnjak gotovo zanese, i onda opruenim trkom niz drum, bez odreena cilja i pravca. KRVAV TEKUI POSAO

Konji su brektali kada se baterija zaustavila. Kia je ujednaeno padala, a na zemlju se spustio suton sa hladnom jesenjom izmaglicom. Sa gotovo usijanih topovskih cevi odilazila je laka para. Komandir je jahao du baterije, pitajui da li su svi ljudi na okupu. Vojnici su oiveli, jer su izbegli smrtnu opasnost dananjega dana. Sada gotovo niko i ne opaa da pada kia. Samo kada se ne uje vie fijuk kuruma i frktanje granata. Ovo su boja posla, ali ne valja ono to ljudi rade! veli Petar niandija, kvasei dlanove, pa posle prevlai preko lica da bi se osveio. Ili smo sada obinim seoskim putem, po glibu i mraku. Jedva pronaosmo poljanu gde bee ceo na puk. Priaju, kako su mislili da su nas zarobili. Ama zamalo, bre, da nas uvate za guu objanjava neki od naih vojnika.

85

Komandanti su nervozni, jer ordonansi u mraku ne mogu da uhvate vezu sa peakim jedinicama. Ne smemo dalje, da se ne bismo suvie odmakli, ali je i opasno ostati na ovome mestu: front vie ne postoji. Neprijatelj svakoga asa moe naii na ceo artiljerijski puk. Odnekuda se pojavi jedan bataljon peadije. Komandant njegov veli da ne zna gde mu je komanda puka. Jedinice se svijaju u kolone po poljima, ali su sada u mraku pogubile vezu meu sobom... Nigde zvezde da bismo se malo orijentisali, a kia lije, pomrina je gusta kao testo i strana kao smrt. Ordonansi zaziru od svakoga drveta, od svakoga buna, i niko nikom ne veruje. Njihova uobrazilja u niskom umarku vidi itave pukove, i, najee iz straha, vraaju se. Ili po cele asove stoje na jednom mestu, strepei od svakoga unja, ak i od svoga roenog daha. Na komandant puka je izdao nareenje onom komandantu bataljona, da razmesti svoje vojnike kao zatitu artiljeriji. Prokisli i premoreni, ljapkali su mrzovoljno peaci pored topova i izgubie se u noi. Ali nisu odmakli daleko. Bojali su se da ne naiu na neku od naih jedinica koje lutaju po poljima, i onda bi se pokrvili meu sobom. Teilo nas je samo to to isto stanje straha mui i neprijatelja, i utoliko vie to je on na tuoj teritoriji. Posle onoga stranoga dana, carovala je svuda okolo grobna tiina, koju je naruavalo samo uspavljivo umorenje kinih kapi. Za svaku sigurnost, topovi su okrenuti u spoljnu stranu, zaprege su bile unutra i na svaki top su istempirana po etiri zrna: na karte. Niko se nije micao sa svoga mesta. Paljenje cigareta je najstroe zabranjeno. I presamieni preko topova, prokisli do gole koe, proveli smo tako celu dugu jesenju no. U svanue nastao je pokret peaka i prikupljanje jedinice. Odaslate su odmah peake patrole da uhvate vezu sa neprijateljem. Municione kolone su dovlaile municiju. Vojnicima je izdeljen samo po jedan hleb, kao hrana za dananji dan, i bog e sveti znati za koliko dana jo... U ratu je glavno da su pune fieklije, a hrana je neto sasvim sporedno! govorio je jetko narednik Milutin. Uostalom i nata e, kada je ovek i tako odreen da pogine. Glavno je da oni iz pozadine ostanu ivi odgovori potporunik Aleksandar. A bre, ovaj moj injel teak je sto kila. Gospodine potporunie, kako emo da izdelimo kafu? Kakvu, bre, kafu?!... Ko daje to sad! Pa... nabavili su... Ko? Nai... ovaj... Tanasije i Jankulj. Bilo je oigledno da su noas, kada je nareena najstroa pripravnost, pobegli iz baterije, ime su uinili veliku krivicu. Ali oni su sada doneli kafu... Aleksandar napuio usne i ie kroz potkresane brkove. Onako pokisao, a uz to i neobrijan,
86

liio je na nekoga rekonvalescenta iz duevne bolnice. Zakoluta Aleksandar oima i viknu: Ovam sa njima! Zastraeni, ili su nesigurnim korakom Tanasije i Jankulj. Bili su kaljavi do pojasa. Sobom su vukli dve velike testije, iz kojih se neto puilo. Je li tako?... I to bez dozvole!... I opet vas dvojica! Tanasije i Jankulj su utali. Ali oni su se postarali za sve ljude, koji su promrzli, i koji bi sa najveim zadovoljstvom popili sada nekoliko toplih gutljaja. A i potporunik Aleksandar i mi ostali takoe. I malo sputenim glasom on zapita: ta vam je to? Kafa, gospodin potporunik... vrua, evo vidite! pa mu podnee gotovo pod nos, da bi ga odobrovoljili. Aleksandar mahnu glavom, raspoloen. Oca vam mangupskog, kaite mi pravo: kako umakoste i gde je naoste? Ohrabreni, poee obojica uglas: Gospodin potporunik, kada smo doli... Bio je mrak... ekaj, govori ti, Jankulj. Gospodin potporunik, kad je pao mrak, zanemoamo ja i Tasa... pa se malo odmaknemo. A on kae: Nije ja, nego ti kae! Ama sad svejedno upade potporunik Aleksandar. Kako naoste selo? Po kuii... Nasmejasmo se. A smeju se i njih dvojica. A u selo komordije iz tab... ba kuvaju kafa. A Tasa kae: Dobro vee, a i ja kaem. A onaj un i mea, a pokraj njega dve kutije pune sa eer i kafa. A ja mignem sluajno na Tasu, a Tasa odjednom zanemoa u trba i ponese u mrak one dve kutije. Posle smo kod drugi komordija skuvali, a testije smo sluajno nali u jedna kua. I tako sve sluajno veli kroz smeh potporunik. Bogami, gospodin potporunik... Dobro, dobro savetuje blago Aleksandar drugi put nemojte bez dozvole da se udaljavate, a sad izdelite svima kafu. Tada se okrete podnaredniku Trailu: Samo pazi da ne primete oni iz etvrte baterije. Ve se razdanilo i kroz mleni zastor od oblaka nazire se sunce. Izgleda da e dan biti lep. U daljini se uju pojedinani pucnji. Patrole su se sigurno srele. I poslednje peake jedinice zamiu meu umarke i visoke kukuruze u pravcu odakle dopiru pucnji. Za artiljeriju u ravnici je teko osmatranje, te se za peakim

87

jedinicama uputie i nai odrai veza. Pucnji su sve ei. Kau kako je nareeno da se neprijatelj protera ili zaustavi po svaku cenu. Vojnici su potpuno mirni. Moda po inerciji, ili to su premoreni, te su postali ravnoduni. A moda su i oguglali, tek svi mirno oekuju da se obavi i ovaj dananji krvav tekui posao. I to to pre. Odjahao je nekud i komandant diviziona, sa svima komandirima baterija. Mi se razuzurili na suncu i dremamo. Izgleda nam da sunce nikada nije ovako prijatno grejalo. Da me puste sada, garantujem da se ne bih probudio do sutra izjutra! veli Milan, zavijajui duvan krianac. A mene da puste... poe Aleksandar. Znam upade Milan otiao bi pravo kod neke enske. Tako je Aleksandar se zaceni od smeha. Pogodio si, i to kod prve koju sretnem. Je li Milan nas gurnu laktovima ja mislim da bi Milutin otiao pravo u crkvu. More, pustite vi mene kui, ja bih znao gde bih otiao. Putamo te. I vas dvojica ga putate... Evo, Milutine, Mio, Mikule, slobodan si. Pouri, voz samo to nije poao. Milutin okrete glavu na drugu stranu, jer nije voleo da se ala zbija na njegov raun. Ali ipak, kad Milan poe u svoju bateriju, on mu dobaci: Milane, Miko, Mikice, pouri na voz. Ovo ba krklja veli Aleksandar, sluajui brzu peaku paljbu. Ali tada ugleda komandira koji se u galopu vraao, i okrete se bateriji: Na svoja mesta! Komandir naredi da vozari pojau i posluga da sedne. Onda se okrete u pravcu sela: Baterija zdesna u topovsku kolonu, marr!... Baterija galop! Zafijukae bievi, konji usitnie, onda opruie vratove izbacujui kopite, i baterija polete. Vozari se uzdigli na uzengijama, pa polegli, levom rukom dre dizgine levaka gotovo iza uva, a desnom rukom za em denjaka i viju biem iznad konjskih glava. Odskau zadnjaci topova i kara, a na zavijucima zaneseni riju zemlju, ili sevaju varnice ispod tokova, dok se posluga, zgrena, trese ili odskae kao na drndalu. Seljaci, iznenaeni zaglunom hukom, gledali su prestravljeni pomahnitalu bateriju... elo baterije je skretalo nadesno, glavnom seoskom ulicom. Prednji vozari se naginju na desnu stranu i svom snagom naleu na vrat denjaka, menjajui tako pravac iz mesta, dok su se zadnjaci kretali na jednu stranu i zanosili gotovo do ulinih jarkova... Prtalo je kamenje pod elinim inama, a sa konjskih kopita su odletali komadi blata, udarajui po licu vozare i poslugu na topu.

88

Projurismo kroza selo, onda se sruismo desno, na jednu poljanu. Pred mojim vodom se najednom stvori neka gomila. Vozari u poslednjem momentu jedva obioe i u prolazu videh samo zguvanu masu od konjskih tela i ljudskih glava, nad kojima je trala visoko ruda topa. Komandir je rukom davao znak: Paljba nalevo, baterija stoj! Vozari najednom skretoe nadesno i baterija stade. Posluioci sjurie sa svojih mesta, otkaie zadnjake topa i kara, a vozari sa prednjacima odjurie kroz neke ljivike u pozadinu. ujemo prasak puaka i jezivi zvizak kuruma. Ljudi se zbunjeno okreu traei neki zaklon. Posluga drugoga voda, treim korakom kod onoga topa! naredi komandir. Zahvaeni jednim zrnom sa boka, poginula su oba prednja, a srednji i rudni sa svojim vozarima naleteli i popadali... Na prednjeg vozara svom teinom pao jedan konj, i vozaru iz usta tee mlaz krvi. Srednji vozar jei sa slomljenom nogom, a rudni vozar je odskoio u stranu. Dok su jedni raspredali ovu guvu, drugi su otkaili zadnjak topa i treim korakom ga odvukli na svoje mesto. I tu gde smo se zaustavili, ostali smo etrdeset i dva dana... NA UZORANIM I PUSTIM NjIVAMA MAVE

Od Mitrovice do blizu apca protezale su se linije peakih rovova, blie ili dalje, a bilo je mesta gde izmeu njih nije bilo vie od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. A na obema stranama su rasporeene baterije, koje su tukle protivnike rovove, a nekada, zbog malog odstojanja, i svoje. Mi smo se utvrdili tako kao da emo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Posluioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Neto najprostije i najobinije. Bila je to etvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su poloene grede s jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj ae, a preko toga ona izbaena zemlja, te je zemunica spolja liila potpuno na sveu humku. Otvor je bio prema strani gde je top. U mranoj zemunici, ispunjenoj mirisom buavoga sena, provodili su vojnici duge noi. Preko njih su skakutali neki apii, a nad glavom u onoj ai su uorili mii. A kad ve dosade, onda se pridigne neko od ljudi i lupi pesnicom u gredu. Primire se za kratko vreme, pa onda nastave svoj posao. Nalred su istaknuti nai osmatrai i preko dana otvaramo paljbu vie puta. U meuvremenu istili su vojnici topove, dovlaili slamu, prali svoje rublje ili kopali saobraajnice izmeu topova... Ali noi nam dojadie. Po nekoliko puta
89

se diemo i otvaramo vatru. Peaka paljba obino pone negde na levom krilu, zatim se raspe celom duinom fronta. Ravnica hui i krklja od praska puaka i mitraljeza. I onda obino javljaju peaci: Otvarajte paljbu, izgibosmo! Ili: Neprijatelj kree u napad... Ali posle nekoliko rapnela, pucnji puaka naglo prestaju, sem onih istaknutih predstraa, koje po cele noi kevu. A od njih obino i poinje. Kau da te mrtve strae po cele bogovetne noi pucaju, iz straha ili zbog raznih privianja, koja proistiu od utanja lia ili od klaenja drveta. I onda vade bombe. Front se ustalasa i tada trae pomo artiljerije. Otprilike isto onako kao kada deca zagalame, pa se majka pojavi sa tapom u ruci. Ah, kada li emo jedanput izii iz ove puste ravnice! govorili su vojnici, zazirui od svakog fijuka kuruma. Ali jednoga dana zazvrjali su svi telefoni, poev od onih iz peakog rova, do telefona iz taba divizije. Izvetavaju peaci kako su Austrijanci dovukli u svoj rov itavu bateriju i da sve pobie. A komandant divizije najstroe nareuje da se baterija pronae i uniti. Komandant puka stavlja taj masakr u dunost komandantu diviziona, a ovaj zapovest prenosi komandiru baterije, s napomenom da ovoga puta vodnici lino osmatraju iz peakog rova. Komandir baterije pozva nas dva vodnika. Komandant je naredio da odmah sada poe jedan od vas dvojice. Ii e prvo ti i pokaza na mene. Ta se baterija nalazi prema etvrtoj eti... A gde je etvrta eta? Kako, gde?... Pa valjda nije u mom depu, nego tamo napred! i komandir mahnu rukom obuhvatajui prostor od dva kilometra. Javie se komandiru ete. A nai telefonisti su kod prve ete. Odmah ih dozovi i uspostavi vezu sa baterijom. Hajd sad odmah... A-ja, naredio je komandant da se pri polasku javi njemu. Vojnici su mi usrdno pomagali da se spremim. A kada sam poao iz baterije, rastanak mi je bio isto onako teak kao kada sam na dan mobilizacije poao od svoje kue. Dooh pred zemunicu komandanta diviziona. On skide sa uiju telefonske slualice i uspravi se. Poao si. E dobro. Otvori samo oi i nemoj da mi enlui. Jesi li razumeo?... Hou da tu bateriju lino svojim oima vidi, a ne da te lau peaci. A kad je vidi, da me odmah izvesti. Jesi li razumeo? Razumem! ta si razumeo? Gospodine potpukovnie, razumeo sam da neprijateljsku bateriju pronaem... Da je lino vidi! Da je lino vidim i o tome vas izvestim.
90

 Tako je! Zbogom! zavri naglo i prui mi ruku. Pozdravio sam. U stavu mirno okretoh se nadesno i nasumce, bez tano odreenog pravca, pooh put rovova. Dok sam bio na dogledu baterije i komandanta, iao sam kurano; ali im zaoh u jednu umaricu i osetih da sam potpuno sam, obuze me neki nemir. Trebalo je prei ovako po ravnici hiljadu i pet stotina metara da bih stigao do naih peaka. A na tome putu ima prostora koji se moda vidi iz neprijateljskih rovova, pa e me sigurno gaati. Zastadoh. Na frontu je bila tiina. Pred sobom vidim neke izgaene kukuruze, malo dalje umaricu, onda neke ograde imanja. Ali ako otvore paljbu? pade mi na pamet i zadrhtah, gledajui gde bih se zaklonio. Onda potrah do one ograde, preskoih je, trulo proe zapuckara, i ja se bojaljivo okretoh. Nigde ivoga stvora. A malo dalje rupa od granate i svee izbaena zemlja. Obioh paljivo... moda je tu i mrtvih bilo... Preda mnom pripucae puke. Kurum zviznu iznad glave i ja legoh uveren da mene gaaju. Hladan me znoj probi... Ali glupo je leati na otvorenoj ledini. Podigoh glavu da osmotrim, zatim naglo skoih i dotrah do jednog debeloga hrasta. Skinuo sam ajkau i brisao znoj sa ela... Setih se tada onih u bateriji kako lekare pored topova. Pa bar da je neko pored mene! ini mi se kao da sam odbaen od celoga sveta. A zapovest se mora izvriti. Ali valjda nisam ja sam koji ovuda prolazi hrabrim samoga sebe, provirujui iza hrasta, ne bih li koga ugledao. A preda mnom neka niva zasaena tikvama. Da je obiem, bie mnogo daleko; uini mi se zato kao najbolje da je pretrim. Ali, kada zakoraih, onda uobrazih da na mene niani ceo streljaki stroj... Nazad ne mogu. Ve izbezumljen, prikupim snagu, i potrim, mislei svakoga trenutka da sam ja jo iv, a ona vrzina daleko, daleko, ini mi se daha nemam, noge mi se upletoe i ja padoh... ujem samo udare svoga srca. Udahnem vazduh, i zaustavim dah... Kao da negde levo pucaju. ja prilegoh. Ah, da li ima kraja ovome maglovito mislim i setih se komandanta, koji onako spokojno nareuje. Po pucanju uviam da sam blizu. Otar prasak se razlee negde preda mnom. ovek mora da se divi tim peacima. Ginu kao stoka i niko ih ne ali; pa se jo komandanti ponose brojem mrtvih. Predoseam da sada nailazim meu drugi svet, astan i uzvien, ali koji ivi u veitome paklu. Iako s prezirom mislim na pozadinu, ipak, ipak... ovek nema est ivota. Sunce blago sija i povetarac kao da miluje. A ona tikva probuena, sigurno od kuruma, i ja podskoih, te se prilepih uz jednu vrzinu. Teka je samoa i kad ivot promie redovnim tokom, a kamoli sada u ratu. Ama da me rane samo!... ta bih radio?... A ugledae me sigurno, jer tek valjda ne postoji neki zid iza naega fronta. I sve vie uviam u kakav sam glup poloaj zapao, i ne svojom grekom... Mahnuo ovek rukom i rekao: eto u tom pravcu!
91

Promolih glavu iza vrzine i sada osmatram... Levo jedna polusruena kua, ispred mene zabran, a desno neka svee iskopana zemlja. Opet sam pogledao u kuicu i, na svoju veliku radost, primetih da neko promoli glavu. Trei stigoh. Jedan me vojnik pozdravi. Koja je ova komanda? etvrti bataljon... Otkuda vi ovde? Pa ete, kujna... A gde su rovovi? Eto ih ispred ume, eno, vidi se. A da li vas gaaju? Gaaju, ali se mi osigurali odonud i pokaza u pravcu rovova. I onda mi objasni kako u doi do etvrte ete. Vide li se neprijateljski rovovi? E, ete... kako da vi kaem, vide se od ono drvo, pa do onu vrzinu. A pucaju li? Pa... pucaju veli mi ravnoduno, kao da se oni otuda kamenjem gaaju! A ide li ti? Idem, kad me zovne komandant. A... je l te gaaju? Pucaju, ali ja nita. To im je pos. Hoe li mene da gaaju? Ko im zna njinu ud! A nee vi oproste!... E doe mi da ga udarim. Dobro, je li ko poginuo, kada se vikate po ceo dan? Jes, bogami, vrknu jednog jue. Namrtvo? A, jok, dobro proe, otepi mu samo vilicu. Onda mislim, da li se pravi eret, ili je zbila toliko otupeo da je ve postao ravnoduan prema tolikim grozotama. I da bih ga stavio na probu, obratih mu se strogim glasom. Obuci bluzu, da me otprati do komandanta. Bez i jedne rei se okrete p navue bluzu, gotov da poe. Pripazider, bre, na vatru! obrati se nekome unutra. Ali ne, nisi mi potreban... mogu ja i sam. Pa... kako vi naredite odgovori dobroudno. A kada nosite veeru? A, nema vod veere! Odnesemo pred zoru pa za ceo dan. Preko dana ne palimo vatru... Tek sada... Setih se tada baterije, gde se sluba obavlja kao za vreme mira. I jo nalaze da im pasulj nije dobar, pa zamiu u selo za kokoke.
92

 Jednom ba nod kod onog drveta, probuie mi kazan. Sreom, bejae kupus. Istee orba, ali ostade gusti. Sunce ve bee zalo, ali je jo svetleo crveni uareni oreol, kao da vatra gori. Mogu li sad? Moete... samo pretrite, sigurnije je teio me. Pooh kolebajui se. Trebalo je samo jedna puka da plane, pa da se odmah vratim. Ali stid me od vojnika. Vole peaci da se podsmehnu artiljercima. Kod onoga drveta zadrhtah zavukoh glavu meu ramena i potrah to bre mogu. I tada se setih probuenoga kazana. Vetar je itao oko mojih uiju, meni se inilo kao da prate puke, ali ja sam jo iv, iv jer trim, jo malo... i utrah u onu vrzinu. Zastanem, pa se okrenem i vidim kuvara koji mi mahnu rukom, kao da veli: e, sad moete slobodno. Bio sam srean to sam ostao itav i, onako uspravan, stajao sam da se odmorim. Zaboravio sam da me i u tom poloaju moe kurum pogoditi, jer sam ve preiveo trenutak kada sam bio na pogledu njihovom. Tada mi je postalo jasno zato su peaci onako ravnoduni kad okolo njih zvide kurumi. Ta oni su toliko puta bili na nianu puke i ostali ivi, a tek to bi se uvali kad ih niko naroito ne gaa. Pooh kroz zabran i tada najednom ugledah rovove. Preda mnom se ispreili ogromni bedemi od svee zemlje, izmeu kojih su zjapile duboke jame. Po jednoj blagoj nizbrdici sleteo sam u taj lavirint, gde ugledah ljude na ijim se licima ogledala patnja, i ocrtavali uasi krvavih dana. Bledi i ispijeni, neobrijani ve toliko vremena, a odelo im u neredu i kaljavo. Na nogama pocepani opanci ili ostaci cokula, koje su ve pobelele od vode i blata. I jo dublje riju i kanal produuju u pozadinu. Peaci... Ipak, pozdravie me, a jedan proaputa: tobdija i svi pogledae, ini mi se mrsko, u moje sjajne izme i svetle mamuze. Gde je komandant bataljona? Pravo, pa desno... Izvorac, vodi gospodina narednika. Tupo odjekuje zvek mojih mamuza po mekoj i ljigavoj zemlji koja zaudara na neku ustajalu tinju. Rov je dubok do visine oveka, a nad glavom se natkvesila izbaena zemlja kao planina. Sunce je davno zalo, saobraajnice su mrane, te mi izgleda kao da tonem u onu zemlju, a da se za mnom otkida ceo ostali svet. Ali onaj imperativ dunosti koji nagoni ljude u smrt uguuje moju savest i ja sam maina koja se odbija od vlanih zidova, gotovo ravnoduno, jer mi je valjda tako sueno, ubeujem sebe. I kad ve mora tako da bude, onda neka bude, jer tako i ja hou. Evo, ovde je komandant pokaza mi rukom onaj Izvorac na jednu jazbinu iz koje je zjapio mrak.

93

Stadoh na ulazu i lupih mamuzama da bih skrenuo panju na sebe. Iz mraka se pojavi ljudska prilika. Po kapi poznadoh da je vii oficir. On mi prui ruku, i onda poe pridiku. Dobro su se reili da te i sada prate. Pa, bre, brate, mi izgibosmo ovde, a nigde jednog artiljerca... Meni je sad nareeno zaustih da se pravdam. Ne govorim ja o tebi, ve o onima koji tebi nareuju. Njih bih ja doterao ovde, da vide kako je. A ta si ti u bateriji? Gospodine majore, ja sam vodnik drugoga voda. Aha! on se nasmeja. Zna, pitam da nisu pratili nekoga koji nabavlja fura. Dobro, dobro! Pa se okrete: Ordonans!... Vodi narednika kod komandira etvrte ete. Dakle, narednie, taj top mora da pronae i da ga uniti. Pozdravih i pooh, a u uima mi neprestano bruji: Da ga pronae i da ga uniti. A to isto veli i moj komandant a verovatno i svi oni vii. Ve sam poeo da se plaim veliine i vanosti zadatka. A da ga pronaem treba da ga vidim, a ako ja vidim njega, videe i on mene... Lupim glavom o zemljani zid i ustuknuh. Pustite mene napred. Ovde skrenite i ordonans me uhvati za ruku. Puke zapratae, ini mi se, nad mojom glavom. Trgoh se i uvukoh glavu u ramena. Sreom, vojnik je napred te i ne opaa moj strah. Saobraajnica vodi cikcak i voa me neprestano opominje da promenim pravac. Ali sad se ve lake snalazim, isto onako kao kada se u mraku silazi niz stepenice. Pred nama odjekuje tuparanje neijih nogu. Priekaj ree moj voa, a one se prilike pribie uza zid. uvajte glavu! obrati mi panju. I tada izbliza ugledah vojnike koji na ramenima nose sanduke municije. Bee ih jedno deset. Lica se naa gotovo dodirnue i meni se uini kao da su od kamena. Iako u pravoj liniji nema ni sto metara, izgledalo mi je kao itav kilometar. Ve ujemo agor ljudi, neko dozivanje, jo nekoliko okuka pa se naoh na malom proirenom prostoru. Je li tu komandir? zapita neke vojnike ordonans. Ko pita? zau se glas iz rupe. Ja, gospodine porunie. Ko ja, oca ti tvoga... Ordonans iz bataljona... Iz mrane zemunice zapahnu me zadah zemlje pomean sa mirisom rakije. Neko kresnu iicu i prostor se jedva osvetli. Sagoh se na ulazu i uoh. Milo mi je, milo, da vidimo i artiljeriju govorio je demekasti ovek u vojnikom odelu i bez epoleta, leei na dvema daskama postavljenim preko

94

nekih trupaca. Okolo su uali vojnici. E pa, zna, i pravo je da i vi malo omiriete barut. Ama, imamo i mi toga... Znam, znam, samo malo drukije. Ja, kada se naem u visini baterije, za mene rat prestaje... Posilni, dajder onu rakiju... Eto tako, jedino osveavajue i okrepljujue sredstvo u rovu... Oho-ho! Deder, narednie, nategni... Zna, skotski ivot provodimo. Gospodine porunie pojavi se jedna senka na otvoru izvrena je popuna municije. U redu... Nego stani... Jeste li trebovali puku za onoga, to mu je danas prebi granata? Pozajmili smo od komandira tree ete. Tamo je jedan poginuo. Samo, kazao je komandir da mu je vratimo kad neki na pogine. Dobro, onda vodi ti rauna. Razumem! Oseam kako mi se muti po glavi. Ovi ljudi kao da su potpuno izgubili pojam o ivotu i smrti. ivei ovako pod zemljom, oni se kreu kao ive leine, ekajui samo as da budu rashodovani. Ali su i pored toga raspoloeni za smeh i alu. Dakle, narednie, ti zna tvoj posao... Onaj top ne gaa nou, a sutra kako te Bog ui. Doli su vai telefonisti dodaje jedan ordonans. A-ja! produi komandir. Rekao sam im da ostanu kod mitraljeza. Tu je potporunik Aleksa, pa onda idi tamo... Je li, ta ima novo? Priao sam im o nekim komordijskim vestima. Ali njih je najvie interesovalo kada e se zavriti rat. Bilo je to dvadesetog septembra hiljadu devetsto etrnaeste godine. Izioh, i opet poosmo u cikcak, ali posle tree okuke naiosmo na mitraljez. Potporunik je leao na slami u jednome udubljenju. Bio je raspoloen kad me ugleda. Da bar imam s kim da razgovaram, ree mi posle predstavljanja. Naie i Tanasije, telefonista baterije. Obradovao sam se njegovoj pojavi isto onako kao kada ovek u stranom i nepoznatom svetu vidi svoga zemljaka. Smejao se i Tanasije i priao mi kako se mnogo ueleo svojih drugova u bateriji. Niko da me se seti i prati neku kokoku. Ovde mrava posla, gospodin narednik. Peaci kad krenu napred, onda su gazde; ali ovako, u rovu, puka sirotinja. Onda mi pokaza gde je telefon. Ree da je komandant dva puta pitao da li sam stigao. I tada dozva divizion da javi. Gospodine narednie, trai vas komandant. Alo, alo! A tebi, narednie, treba dva sata da stigne! prekori me ljutito komandant.
95

 Lutao sam... nisam znao pravac pravdao sam se. Sluaj... izvetavae me im se to desi. Jesi li razumeo? Ostavih slualicu, razmiljajui kako ljudi sasvim bez razloga zapliu i onako muan i teak ivot. Niko nije znao da me uputi, a sada se komandant ljuti, kao da sam ja etao po polju i brao cvee. Ama, drue govorio je potporunik Aleksa to je njihov posao. Mi koji ginemo ne uzbuujemo se toliko kao oni iz pozadine... Posilni, upali fenjer, da vidi ovek gde e da sedne. Tutorio je neto vojnik po slami, dok ne blesnu slaba svetlost. Upalio je slepi fenjer koji je imao otvor samo na jednoj strani. Bila je to rupaga nad kojom je bio krov od proa, sa leve i desne strane zaklonjena atorskim krilima. Gledao sam sa uenjem ovaj svoj novi stan, i zadigoh atorsko krilo da vidim kuda se izlazi. Porunik se nasmeja. To levo je trpezarija, koja vodi sve do Mitrovice, a desno salon, dugaak do apca. Izgledao sam verovatno zabezeknut, te mi nanovo objasni: Ovo je streljaki stroj... Kako... nita vie napred nema!? Prve nae komije su Austrijanci. Krijem svoje uzbuenje i udim se mirnoi sa kojom on to govori. Neko opali iz puke u blizini da mi pisnu uvo. Na koga ovaj puca kada je mrak i ne vidi se nita? To su stalni osmatrai. Sigurno je primetio neto... zapali neko cigaretu, pa se vidi kroz pukarnicu. Zar je toliko blizu? Na ovome mestu je do ezdeset metara. Gledao sam zapanjen kako potporunik mirno lei i pui cigaretu. Usiljavao sam se da budem pribran i miran, kada gotovo za vratom oseam dah neprijatelja. Ipak, ipak, u bateriji je oseanje spokojstva mnogo vee, jer smo bar poteeni iznenadnih prepada. Spolja ujem bat neijih nogu i neko pita za potporunika. Potporunik Radojko veli mi Aleksa. Pomae bog... A tobdija stigao... Sedi, sedi, drue. Lice mu je jasno izolueno i obraslo maljavim crnim dlakama. Oi crne i sjajne, sa kojih svakoga momenta zrai odblesak due njegove. Pojavom svojom unese neku vedrinu. Mitraljezac, daj koji trupac... Kakvi ste, bre, ljudi, dou vam gosti pa ni da ponudite. A ta namignu na Aleksu doao majin sin. Da vidi sad kad
96

zavapi: Gospodine potporunie, u zoni sam peake vatre, ne mogu da osmatram potporunik Radojko pljesnu rukama i protrlja dlanove, a iz grudi mu se zatalasa iroki smeh, koji otkri njegove bele i sjajne zube. No, no, alim se, alim! i on me prijateljski potapa po ramenu. A, zbilja, imali smo jednoga koji je odmah izvestio kako je u zoni peake vatre, i da ne moe da osmatra. Ja ne znam... ali poinem da verujem u sudbinu... srean sluaj, nazovite ga kako hoete. Pa ti zna ta je bilo pre tri dana. Onda se Radojko okrete meni. Narede da bacim bombe. Nou je to bilo. Uzmem sa sobom etiri vojnika i ponesemo po pet bombi. Iziosmo izvan rova, pa im priosmo sasvim blizu, ama ujem apat u njihovim rovovima. Onda raspalimo... dumba, dumba, pa sve u rovove. Zausmo kuknjavu, a mi na ledini ovakvoj i pokaza dlan. Ja ne znam kako se sruismo u rov. I zamislite: nikome od nas petorice ni dlaka na glavi nije falila, a u rovu jedan poginuo i jedan ranjen u glavu. Eto... Govorio je sasvim spokojno, gotovo veselo, kao da sedi u nekoj kafani. I vi ste mitraljezac? Ne, ve muenik boji, zvani peak. Inae jedna ivotinja, koja se ni u jednoj zoologiji ne pominje, a zove se potporunik, vodnik etvrte ete. A vabe ga kao: Radojko Savi pa se grohotom nasmeja. A ovaj je mitraljezac, inae zvani gospodin Aleksa. Potporunik Aleksa se protegnu, da mu zapuckarae kosti i lupi nogom o zemljani zid, da se itavi komadi zemlje oburvae. Jest, gospodin sada, to ne dejstvujem pa se obrati meni. Moj vod je prikriven i stupa u dejstvo samo ako krenu na juri. Mislim, onda, kako su skromne elje i prohtevi ovih ljudi. Aleksa je u prvom streljakom stroju, na ezdeset metara od neprijatelja, i on je gospodin samo zato to ne dejstvuje. A kurumi neprekidno zvide nad glavom, bombe prate okolo njegove zemunice, a granate ga tuku kao i ostale peake. Nego, zna li ti zato sam ja doao do tebe?... Ima li duvana? E, to zelje ni kod mene ne raste... Milisave! Na ulazu se pomoli zguvana prilika jednoga vojnika. Ima li, bre, gdegod duvana? Ima kod ovoga tobdije... to je veeras doao... Kod moga Tase! setih se odmah i pozvah ga. Ima li duvana? Pa koliko dao bog raskopa se i iz nedara izvadi ulepljenu kesu punu nekih izlomljenih cigareta i sitnog duvana. Pria Tanasije kako je od strane baterije bio odreen kao odra veze sa peadijom. Prilikom borbi poslednjih dana, pre nego to se i dolo na ovo mesto, on nije imao druga posla nego da pretresa mrtve, i kao iskusan ratnik, izmeu ostaloga, kupio je i duvan. Potporunik Radojko zadovoljno trlja ruke i puni svoju kutiju. Onda se die.
97

 Drue, dri... Hvala... hvala, nemojte, gospodin potporunik. Ajde!... Nee valjda ti mene da asti. Sa koliko si para poao u rat? Sa jedan dinar... Pa, da li e moi da ti istrajie do kraja rata? Sa moguom prilikom sigurno, pa e i pretei neto smeje se Tanasije, gurajui duvan u nedra. E, brao, hvala vam i do vienja! Kuda? Kuda?... Opet bacamo bombe veeras... Eto, tako, padne na pamet onima iz pozadine, i dohvate telefon: Alo, alo, veeras da se uznemirava neprijatelj. Ispada kao da se mi ovde gaamo krukama i kamenjem. I kada bacimo bombe, onda oni raspale granatama, i na kraju nekoliko mrtvih i ranjenih. A zato?... Da se uznemiri neprijatelj! Eto... mi njega, a on nas. A oni ljudi u pozadini spavaju. A ovaj pa pokaza rukom u pravcu zemunice komandira ete umesto da objasni, da razjasni, kako je ljudima potreban odmor, jer smo i onako po cele noi na oprezu, on samo veli: Razumem, razumem!... pa Radojku na nadlenost. Eto... Hajd u zdravlje! i izgubi se iza atorskoga krila. ALAL TI VERA, TOBDIJA

Legli smo obueni jedan pored drugoga i pokrili se tankim ebetom. Potporunik Aleksa zaspao je odmah. Leao sam mirno neko vreme, trudei se da zaspim. Ali celom duinom tela oseao sam jedan struk kukuruza i, kao da leim na nekoj gredi, uljilo me po kuku i ramenu. A u neko doba osetih kako mi neto mili niz lea, pa me zasvrbe. Odmakoh se malo da se poeem, ali, bila je to ona mrtva taka negde oko plea, koja se ne moe ni sa koje strane dohvatiti. Onda se okrenem na lea i oduprem celom teinom tela, ne bih li smrvio tu prokletu vaku... Otvorenih oiju blenem u mrak i sluam otkucaje fronta. Svakog momenta se uje pucanj, dalje ili blie, koji se potmulo prenosi preko ravnice. A kad pukne u blizini, onda poleti zemlja od potresa vazduha i oseam kako mi praina klizi niz lice. Negde levo uestae pucnji... pa se vojnici i okolo nas uznemirie, puke zapratae, ja otvorih oi i odupreh se rukama. Oslukivao sam... Paljba je sve bra. Poee da pucaju i ovi oko zemunice. Kao da ujem neki agor. Onda se uspravim, ali sam i dalje sedeo uznemiren, ne znajui ta se to oko mene deava... Potporunik je mirno spavao. ujem kako kljocaju zatvarai puaka izbacujui aure. Ovako bez oruja, sm, imao sam utisak kao da sam zalutao u neki pakao.
98

Najednom odjeknu strahovita eksplozija, druga, trea... ini mi se tamo kod neprijateljskih rovova. Pucni uestae, i onda, kao kada oluja iznenadno natera krupne kapi na prozorska okna, odjednom se ustalasa front i prolomi se pucnjava ludakom estinom. Potporunik Aleksa je i dalje spavao... Da li da ga probudim? Uostalom, tu je mitraljez, i straa. Zadigoh atorsko krilo. Ledeni kao kipovi, vojnici su bili na svojim mestima. Samo pritisak prsta i mitraljez bi bljunuo vatru. Neprimetno se povukoh. Valjda znaju ta rade, teio sam se. Oseao sam se malen pred ovim velikim i nepominim prilikama mrtve strae. Htedoh da pozovem bateriju, ali ovde sam tek doao, pa je teko vriti korekturu, neka gaaju sa starim elementima, tek koliko da ih ujem. Uto Tanasije promoli glavu i ree da me zove komandant. Dohvatih slualicu, ali nita ne ujem od strane pucnjave... I zamiljam tada komandanta kako drhti od ljutine, a ta nervoza i mene obuze, pritiskam ui da bih odstranio tresak i onda govorim: Peaka paljba, ali mitraljez ne dejstvuje... Ipak sa starim elementima treba gaati... Alo, alo! Ja sam osmatra pete, osmatra pete... Alo, alo! Onda se okrenem Tanasiju i kaem mu da ne ujem nita. Sigurno je prekinuta ica. Ah, firija drakuluj!... Kad prestane, moram da traim prekid. Pucnji su bivali sve rei. ujem gde jedan govori kako se metak zaglavio u cevi. Straari, osmatrajte! nareuje neko. Ja, dete mu, razbi mi ciglu! Zapitah Tanasija kakvu to ciglu pominju. Onda mi Tanasije objasni da peaci, kada ne gaaju, stavljaju ciglu u otvor pukarnice, da bi se zaklonili od strelaca, koji merkaju odonud i im neto primete oni pripucaju. Vratio sam se u zemunicu i od uma atorskoga krila potporunik Aleksa se probudi. ta je?! zapita unezvereno, pa se onda opet okrete na drugu stranu i zaspa. Bee mi udno kako se sada lako probudi od slabog unja, mislei svakako da je uao ordonans sa zapoveu. A, meutim, uspavljuje ga prasak puaka. ini mi se da sam zaspao. Ali neprekidno sam se eao i kao u nekom bunilu prevrtao. U neko doba se vratio i Tanasije i ujem gde pria da je iao itav kilometar i jedva naao prekid. Pred zoru prestade sasvim paljba i zau se agor ljudi. Potporunik Aleksa se probudi te se i ja digoh i izioh iz rupe. Zapahnu me zadah amonijaka i vlane zemlje... Prolazili su vojnici u izguvanim i nagorelim injelima i izokrenutim ajkaama, bledi i neobrijani,
99

nosei velike manjerke u koje su primali hranu za svoju desetinu. Drugi su se ve vraali, pretovareni uturicama napunjenim vodom. A pozadi rova, na jedno dvadeset metara, protezao se gotovo paralelno drugi i ovaj je sa prvim bio spojen saobraajnicama u cikcak. Ovaj drugi rov je sluio za saobraaj i za obavljanje raznih potreba, te je tu guilo od smradi i zadaha. A tu se delila i hrana. Ogromni kazani su se puili i debeli kuvar je ve nalivao velikom kaikom. Sipi, sipi, majku mu, nee da bankrotira... Ajde, eve da te astim. Pa uvati bre koju veticu... A to mi daje koinu, te mi oni posle kau da sam gu, ete, oglodao... E, drue, treba i za njega da ostane, vidi kako se uirio dobacuje zadnji. A to si ukrutio ruke, prui blie da ne prosipam. E, ba i to ti teko! Hajde, bre, to se vue kao tokovi po ledu! veli strogo podnarednik. Hoe da odani, nee moi posle da se vrate. Podnarednie, nee grom u koprive. E, e mu se zatre seme veli jetko jedan, gloui kost. A na zaelju se ufrontio i Tanasije. Zapitah ga ta e on tu, kad znam da se za nas donosi hrana iz baterije. Ja kupim ono pretekave. I na kraju izvrnue kuvari kazan i tako ostatak pokupi Tanasije. Sunce se raalo, i zraci se veselo rasue kroz zabran i preko svee zemlje. ivot nam se uini jo tei i muniji. Jer to isto sunce obasjava i pozadinu i ljude koji lekare u toplim krevetima, ali koje ne mui neizvesnost od prikrivenog topa. Objasnili su mi tano mesto sa koga onaj top gaa. Kroz pukarnicu vide se njihovi rovovi. Na svakih pola metra zjapi otvor iz koga tri bajonet, ili je takoe zatvoren ciglom. I pri najmanjoj nesmotrenosti, ode glava. Ali peaci ne haju mnogo. Kreu se slobodno, ili pogledaju s vremena na vreme, poneki pogine, ali oni i dalje vre svoj posao. Izgleda, za njih je smrt isto tako svakidanji dogaaj kao i ruak i veera. A od njih se nita vie i ne trai, nego da poginu. Da li e to biti danas ili sutra, za to se mnogo ne brinu. udio sam se samo kako je bilo mogue da im se po ovoj ravnici toliko priblie, i da najednom zastanu. A potporunik Aleksa mi objanjava: Nastupili smo u skokovima, od vrzine do vrzine. Najzad, i ne bije svako zrno, a posle: uvaju i oni svoju glavu. Padali su nai, ali i njihovi redovi su bili sve rei... Nekako pred mrak naredie juri i mi potrasmo. Ali jedan mitraljez nas potkai sa strane i jedva se doepasmo ove vrzine, gde se vojnici prilepie kao taksene marke. Oni tada pokuae kontranapad, ali izgiboe kao marva. Cele je noi vrilo od pucnjave, a vojnici se ukopavali sve dublje. A kada doe
100

zora, ukopali se i mi i oni do gue, pa niko da makne. I gde se ko zatekao tada, tu je i danas. Vreme je sporo odmicalo. uimo u zemunici, oekujui trenutak kada e nam odleteti u vazduh one grede nad glavom. Zadigli smo ona atorska krila i sada gledamo duinu rova i s jedne i s druge strane. Vojnici poskidali bluze, sunaju se i u isto vreme trebe od vaiju. A svaki deseti stoji u potpunoj ratnoj spremi i s vremena na vreme pogleda kroz pukarnicu, ili opali po koji metak, ako mu se uini sumnjivo na suprotnoj strani. A i sa protivnike strane se razleu povremeno pucnji i tek zapurnja zemlja na ivici rova. Ali na to niko glavu ne okree, kao da se ti straari uzajamno pozdravljaju, ljudi i dalje izvru rukave, i najpaljivije zagledaju svaki av. Dvojica se nadneli nad jednom daskom i sasvim ozbiljno razgovaraju: Pazi, slavu joj njenu, kolika je!... Ih, gro bi na leima nosila. Kako... slamku bi u ustima drala. A malo dalje druga grupa hvata vake, pa ih baca u jedan fiek od hartije, koji najposle zapalie. A bre, to ih potepaste? dobacuje jedan. Mogasmo da ih bacimo na komiju. Ih, ala bi se potucale nae i nine vake! Jok, more, pametnije su one od nas... Neki se okrenuli licem suncu, oduprli leima o zemljani zid i dremaju. Drugi se pruili duinom rova i spavaju, iako prolaznici preskau neprestano preko njihovih glava. Bio je topal jesenji dan. Povremeno zaumi suho hrastovo lie i vetar nanese poneki list, koji se skotrlja sa ivice rova. A pele i osice preleu s jedne na drugu stranu i ljudi, ukleteni u zemlju, zavide bubicama na njihovoj slobodi. Tek najednom prolomi se strahoviti tresak. Svi se unezvereno pogledae, pa se bacie na zemlju. Neki potrae u zadnji zaklon. Eto ga! viknu izbezumljeno straar kod mitraljeza, kao da ide strana avet od ijeg pogleda ljudi umiru. Stajao sam kao okamenjen, ne znajui ni kuda u, ni ta da radim. Pred smrtnom opasnou moja misao i telo bili su paralisani. Jo silniji prasak odjeknu. Nad glavama naim neto zakovitla, kao grede... neije telo, zemlja, a kroz tu lomljavu ujem jauk i neko viknu: Udari u drugi vod! I kao pred sueni as jedva razabrah da sam ja ovde ba zbog toga udovita, da ovi ljudi oekuju spas od mene. Gotovo posramljen to sam i toliko ekao, skoim do mitraljeza i, ne razmiljajui mnogo, odmaknem ciglu I gotovo promolih glavu. Nazad! viknu neko i dohvati me za kosu.
101

Ali i taj trenutni pogled bio je dovoljan da vidim prorez i prainu od zemlje, koja se digla prilikom paljenja topa. Tanasije, bre, dozovi bateriju i kai da onaj top dejstvuje... Od poslednjeg pravca sto metara ulevo, i neka poveaju za dvesta. Bre, bre! Najednom se stvori ordonans iz bataljona. Pita komandant hoete li otpoeti gaanje? Pa i komandir ete pratio vojnika. More, pustite oveka neka radi! nervira se potporunik Aleksa. A sekundi su venost. Svakog momenta oekujemo nov prasak. Izvetava komandir da osmatrate. Baterija dejstvuje. Ali od nove eksplozije ui nam zaglunue. Kao da se zemlja procepi. Dah je svima zastao, jer smo pred ustima topovske cevi, pa se pucanj sliva sa eksplozijom zrna. Vilice se tresu, a pogled je iskolaen... Ali, ovom prilikom prebaci. Odmah zatim zaue se eksplozije naih granata negde pozadi neprijateljskih rovova. Traio sam da smanje daljinu za pedeset metara. Moe komotno i sto veli Aleksa. Sigurniji smo ovako. Eksplozije ujemo sada jasnije i uviamo kako se neto strahovito kri i lomi iza njihovih rovova. Jo za pedeset! Peaci se oslobodili i podigli glave. ujemo kako lete naa zrna, njihov fijuk je sve jasniji, ljudi nesvesno uvlae glave u ramena n sa strahom podiu oi. Neto se uskomea nad glavama naim, jezivo i muno onda otro ciknu i srui se svom estinom na neprijateljske rovove. A kroz pukarnicu vidimo itave stubove zemlje kako kuljaju u visinu. Udri ga tobdija sad, majku mu njegovu!... Ne daj mu da trepne! viu peaci. Skratili smo daljinu jo za dvadeset i pet metara. Iz neprijateljskih rovova pripucae puke. Neka, neka, pismeni smo!... Doe meka i pred vau kuu!... Batali, znamo za alu! uzvikuju veselo vojnici. Kao da stotinu gromova tresnu nad glavama naim, a zemlja se uzburlja oko nas. Utonusmo u dim i prainu. Neko jaue. A vojnici usplahireni, pa ih mesto ne dri. Lezi, lezi! Mitraljez u zaklon! Ala oni u bateriji gnjave... Bre, bre! dovikujem Tanasiju.
102

Ah, Boe, podri jo nekoliko sekundi... Aleksa prikopa prste kao da bi hteo da savlada svoje nerve, a zubima obuhvatio donju usnu i s napregnutom panjom oekuje... Moda smrt, a i mm svi ostali. A onaj jaue... Sad e, sad... Sunce sija, a zemlja plitka... Srce dumbara po grudima kao mal. Eto ih! viknu Radojko i poletesmo ka pukarnici. Valjaju se razorne granate, pa krkore parajui vazduh, as jae, onda slabije, kao da se sustiu, zatim vratolomnom brzinom zaoinue iznad naih glava i sa gromovitim treskom rinue u zemlju jedna za drugom. Prva prebaci... druga se ne vidi... trea posred rova... a etvrta na samu ivicu onoga proreza, odakle poletee u visinu neki direci i zemlja. Ura! povikae peaci. Tobdija, udri sada, tako ti boga! vie neko i kroz rov se razlee veseo agor. Traio sam tada od komandira da obrazuje snop prema etvrtom topu. Ima li mrtvih? pita potporunik Aleksa. Dva mrtva i tri ranjena! odgovara podnarednik. Ostavite mrtve, a ranjene previjajte. Sad u i ja on se okrete meni. Ja mislim, naosmo ga... Evo, baterija gaa! U pravilnim razmacima vremena granate cijuknue iznad naih glava, pa se sruie ispred onoga proreza, sa strane, jedna posred, a etvrta suknu sa zadnje ivice. Ura, ura, ura!... iveo tobdija!... Ura, ura! pa u oduevljenju doepae peaci puke i nastade brza paljba. Po pet razornom. Kroz pucnjavu puaka groktala su razorna zrna, bacajui komade zemlje i zatrpavajui neprijateljske rovove. Od uskog proreza gde je bio top zjapila je sada iroka brea, kao razjapljene eljusti. Oemo li, gospodine potporunie? zapita kaplar desetar, gotov da iskoi iz rova. Prekini paljbu! viknu potporunik Radojko, bojei se da vojnici bez nareenja ne izvre juri. Onda se okrete meni: Drue, vikni jo jedan ovakav urnebes za moj raun! elja mu je ispunjena. A kad se stia paljba, dolaze oficiri i vojnici iz susednih eta da vide razvaline od neprijateljskih rovova. Vojnici, raspoloeni, veselo prilaze Tanasiju. Alal ti vera, tobdijo! Ha... ta mislite... da ljubi top, bato!... Ono jes... ali i vi pogreite neki put u one vae melente upade jedan mali peak, koji je imao zalepljen ostatak cigarete na donjoj usni. Ih... Pa i kvoka zgazi svoje pile. Ama de! odvrati Tanasije. Kroz rovove su nosili mrtve. Glava u jednoga prepolovljena, i krv se izmeala sa zemljom, a na mesto glave vidi se samo bezoblina masa. Ruke su jo
103

mlitave. U drugoga je iz usta i nosa tekao mlaz krvi, ostavljajui trag po kome su gazili vojnici. Gospodine potporunie obrati se Radojku kaplar desetar kome emo da predamo njihove stvari? ta imaju? Jedan je imao samo tabakeru, a u drugoga smo nali dva groa i marame. Zakopajte sa njima! pa se obrati veselo meni. A bre, drue, ovo je bila predstava za dabe... PO ZAKONU OTPORA

Doao je narednik Milutin da me smeni. Spremio sam se odmah da se vratim u bateriju. Krijem svoju radost od peaka, da ih ne bih oalostio. Naputajui rovove, sa tugom nekom posmatrao sam ove gotovo ive zakopane ljude. Krenuo sam pred zoru i, kada izioh izvan poslednje saobraajnice na istinu, imao sam oseanje neizmerne slobode. Moj pogled dosee daleke vidike, grudi se ire od zadovoljstva i radujem se ivotu. Ljudi iz pozadine nemaju to oseanje. Njihovom ivotu ne preti opasnost, pa su umali. A sada, one boje jesenjeg arenila izgledaju mi izvanredno lepe i jasne, kao da ih je priroda naroito podeavala oku ovejem. To ranije nisam zapaao... Iza mojih lea pripucae puke i tada mi padoe na pamet rei onoga peaka: Batali, znamo za alu. Pred tabom odreda stoji ordonans, a komandant se umiva napolju. Odakle ti, artiljerac? Rekoh mu da se vraam sa osmatranice. Zapita me tada za onaj neprijateljski top, pa e rei: Dobro, dobro, samo nemoj da se on sluajno opet javi, onda e se lepo provesti. I tako, umesto pohvale, komandant mi preti. Teim se ipak da je to samo njegova dunost. Na putu sretoh podnarednika Traila. Pozdravismo se srdano, kao da se nismo videli bogzna koliko. On mi tada ree da je na komandir premeten, a na mesto njega je doao zastupnik. Kakav je kao ovek? Zna... doveo je jednog konja, koji bije i prednjim i zadnjim nogama. Pogledah ga zaueno, pitajui kakve veze ima njegov konj sa mojim pitanjem. Ama, kako da ti kaem... im trpi tu dukelu pored sebe, onda zna... i ovako, i onako...

104

Moja zemunica mi je izgledala sada kao neki salon. Vojnici donose vodu kofama i umivaju se. A iza baterije naloena velika vatra, gde se greje voda da pare odelo. Priaju mi, kako je komandant puka pohvalio komandanta diviziona, a ovaj komandira zbog uspenog dejstva baterije. A ja im se alim, kako meni preti komandant odreda. Valjda nisi toliko naivan da oekuje jo i odlikovanje za svoje osmatranje ree mi Milan, koji bee doao da se vidi sa mnom. U vojsci sve ide po upravnoj proporciji: najveu pohvalu za tvoj podvig dobio je komandant puka, manju komandant diviziona, a najmanju komandir baterije. A ovaj opet nije lud da i tu mrvicu deli s tobom. Potporunik Aleksandar se zacenio od smeha i lupi me po ramenu. Po zakonu otpora... Zrno polazi iz cevi sa najveom brzinom, a kad stigne na cilj, ono baldie objanjava mi struno on. A kad ode Milan, Aleksandar mi ree kako se u selu, gde su nai prednjaci, nalazi jedna mlada seljanka, ama da joj se iz usta vode napije, i poziva me da je vidim. Razume se, komandiru emo rei kao da idemo da obiemo vozare i konje. Obrijan i napuderisan, sa nakrivljenom kapom nad jednim okom, sav ustreptao, jahao je potporunik Aleksandar kao da ide na paradu. Zna, ona buba, baterijski narednik, uvukao se u njenu kuu, pa se raspilavio kao da je domain jadao se Aleksandar, steui vilice pri pomisli na mladu seljanku. Njemu je sada dvadeset i pet godina i, onako sirov i bujan, po cele noi pretura se u mranoj i vlanoj zemunici, premiljajui o prolim vremenima. Od poetka rata slua samo lupu i pucnjavu topova, gleda mukarce, konje i mrtvace. I reio se sada Aleksandar da skine mrak s oiju. Projahali smo pored zaprega, i uputili se pravo jednoj seljakoj kui. U dvoritu se vide gomile ae, a na doksatu su obeeni klipovi kukuruza. Preko ograde doksata prebaene arenice, a o jednom ekseru visi bluza baterijskog narednika. Na pragu kue suna se maak. Posilni narednikov istra iz kue, pozdravi nas i prihvati konje. Gde je narednik? zapita osorljivo Aleksandar. Eto... tu je... sada je iziao. Potporunik miknu ljutito i tromim korakom ue u sobu. Na ulazu nas zapahnu miris dunja poreanih na ivici ormana. Po zidu behu zakucane dopisne karte sa slikom. O prozorima je visilo svee groe. Pazi, oca mu njegovog, ovaj se spremio da ovde i zimu provede, dok mi istrunusmo u onim rupagama. U sobi je tiina, na koju nae uvo nije naviklo, te nam je neobino i gotovo nelagodno.
105

Na vratima se pojavi baterijski narednik i stade mirno pred Aleksandrom. Gospodine potporunie, stanje je ratno. Nema nita novo. Aleksandar se pridie da saslua slubeni raport, onda se pozdravi s njim i tek, reda radi, zapita kako se konji snabdevaju hranom. Narednik poe nadugako odakle dobivaju seno, a iz koga slagalita zob. Priao je o svojim nevoljama, da izvue propisnu koliinu. Veli, svi mu zakidaju i zato mora on lino da prisustvuje... Iz njegova govora izlazi da bi konji sigurno polipsali da on nije ovde. Aleksandar poe da mrke, pa ga prekide: Ja... dobro, dobro... Nego, ovaj... kako tvoj domazluk? Narednik se uozbilji, kao da ne razume pitanje. ta se buni!... ta ti radi gazdarica? Ah! priseti se narednik, i slee srameljivo ramenima. Dobro... majka radi u polju. A erka? i oi Aleksandrove zasijae. A... ja! narednik kao da se jedva priseti. Ona je, ovaj... bolesna i lei. Ene, a od ega? Aleksandar se unese u lice naredniku. Ne znam... glava je boli i lei... Sluaj... Idi joj kai da sam ja lekar, pa da je pregledam. Narednik u nedoumici pogleda u mene. Ja se nasmejah. Razvue i on usta manu glavom i poe izlazu, ali onda zastade. A, ako ne pristane? ta nee?... Mora, sanitet zahteva! govori ubedljivo Aleksandar, uzimajui ve pozu lekara. Kad izie narednik, Aleksandar baci kapu i podskoi, trljajui ruke. Sluaj, ti si moj pomonik... Ama, nezgodno je da ulazimo zajedno, nego, otvori malo vrata da sluamo... A, to ne!... Moe da viri kroz kljuaonicu. Narednik se vrati. Izvolite, moete ui. Samo, tamo je njen brat od tri godine. To si ga ti uveo! razrogai oi Aleksandar. Nisam, bogami... dete je bilo tamo. Aleksandar dohvati kapu, nakalja se, pa dostojanstven i vaan, zakuca na vrata. Mi na prstima priosmo sobi i ja klekoh kod vrata gledajui kroz kljuaonicu. Prema vratima je bio krevet, na kome je leala mlada devojka uvijene glave i pokrivena guberom. ujem gde Aleksandar pita: Ko je ovde bolestan? Ja sam promuca devojka. Aleksandar prie krevetu. A, ti? Kako se zove? Jela...
106

 A-ha. Pa, jelo, ta ti je? Boli me i pokaza rukom na glavu. Aleksandar je uhvati za ruku kao da broji puls. Ali u asovnik nije gledao. Bogami, Jelo, srce ti jako udara... Nego, da te pregledam, digni se... Kako? Pa tako, digni se. Ne mogu ja da vidim ta ti fali kad lei. Ona se polako pridie, i osta sedei na krevetu. Hajde, skini bluzu. Joj, pa kako u... zar ne moe vako? Ne moe... Od mene nemoj da se stidi, ja sam doktor onda kao da se priseti. Hajde, mali, izii napolje! Nemoj! veli Jela i uhvati dete za ruku. E, kad nee da se svue, idem... Pa dobro ree stidljivo Jela i raskopa bluzu. Kroz lanenu koulju videle su se konture oblih grudi. Skini, skini! govori Aleksandar priguenim glasom i pomae joj da svue bluzu. Hajd, skini i koulju! Zar i to! Pa ne mogu ja nita da ujem... Zna... Ti posle moe i da mi plati, ali ja neu doi. Jela oborenih oiju izvlai polako koulju iz suknje. Aleksandar je, usplamtelih oiju kao krvnik, gledao to mlado telo. Baterijski narednik je grizao usne i lomio prste. Nas trojica sigurno smo liili na hijene, koje teku pred svojim plenom. Iako sam bio svestan da je naa uloga runa, ipak sam gurnuo narednika, da vidim dalji razvoj. Hajde, hajde, pouri se, jer me ekaju drugi bolesnici govorio je Aleksandar, pa joj dohvati jedan kraj koulje i svue joj preko glave. Zajapurena lica, oblivena znojem, posmatrao je Aleksandar zakrvavljenih oiju ovo vitko telo sedamnaestogodinje devojke. A nas dvojica gurali smo se glavama, kao ovnovi, oko jednog proreza. Verovatno smo ukali te Aleksandar krvniki pogleda u pravcu vrata, miui usnama kao da nam neto psuje. Onda dumanski pogleda na dete, prema kojem je ipak morao imati izvesnog obzira. Najzad udahnu duboko pa, onako naroguen, zae iza lea devojke, stavi joj levu aku na vrat i poe velikim prstom desne ruke udarati. Kao pravi lekar. Onda malo nie, desno, pa levo, zatim aku stavi na grudi i poe lupkati po dojkama. Dii jae... nakalji se zanovetao je Aleksandar, dok su dojke podrhtavale. Ali zna on, verovatno sa komisijskih pregleda, i za drugu oskultaciju, pa joj stavi glavu na desno plee, i rukom je obuhvati, drei je za grudi. Dii jae... Kai, Jelo, trideset i tri...

107

Sva zajapurena, mrmljala je neto Jela diui snano i grizui svee usne. Dugo bi tako Aleksandar sluao i milovao njene grudi, da ona duboko ne uzdahnu i pokua da se digne. -E, dobro progovori najzad Aleksandar, briui znoj znam ta ti je... Nego, boli li te trbuh? Ne boli promuca Jela i urno navue bluzu na golo telo. Zna... nemam sada lekova, ali veeras u ti pratiti. Uzimae na dva sata kaiku, zna... pa u ja sutra doi da vidim je li ti bolje. Mi se urno odmaknemo i uosmo u sobu. Za nama doe i Aleksandar, baci kapu, lee na krevet i die noge. Au, brao riknu gotovo. Onda skoi: Ama otkuda ono derite, slavu mu njegovu, e doe mi da ga uhvatim za noge i bacim kroz prozor. Mi mu estitamo na uspenom pregledu. Ali on mae rukama i veli: Pusti me sada da se izduvam. Vreme je bilo da se vratimo. Pri polasku Aleksandar ue jo jednom u sobu da kae kako e odmah poslati lek, a sutra ili prekosutra, doi e sigurno. Vratili smo se na vreme i Aleksandar raportira: Gospodine kapetane, izvrio sam pregled. Konji su u dobrom stanju, ali su vozari malo naputeni... Trebalo je da mi ih izvedete na raport. Ja sam ve izdao potrebna nareenja. Trebalo bi samo da odem jo jednom, i tada u im ja svriti raport na licu mesta. Ali, molim vas, bez milosti! Razumem, gospodine kapetane! Aleksandar se hitno vrati u zemunicu i naredi posilnom da skuva aj bez eera. Zatim je aj sruio u jednu flau i na njoj zalepi hartiju, na kojoj napisa: Na dva sata kaiku. STRANA VEST

Strana vest je prostrujala kroz bateriju: nema vie municije! Zamukla je pesma... Vojnici apuu kao u kui gde lei teak bolesnik. Davno su oni pregoreli sebe, ali ih mue sada zlokobne slutnje i teka neizvesnost. Pripravni su oni da poloe svoje nitavne ivote, ali na viteki nain, a ne da umiru skrtenih ruku kao nemoni starci i babe. Ratno iskustvo ih je nauilo da procenjuju situaciju sami, i ti stari vojnici, preplanula lica i uljevitih ruku, znaju za sve one strane posledice kada baterija uti. Sede oni zamiljeni pored mrtve gvourije i znaajno se pogledaju, oslukujui u daljini neprekidan tutanj neprijateljske artiljerije.

108

Rat se i moe podneti sa gladnim stomakom, ali puke i topovi moraju biti uvek puni. Posle svakog opaljenog plotuna zjapi sve vie praznih elija u zadnjaku kare. A u ratu treba ubijati, da ne budemo ubijeni. To je sinteza taktike od pamtiveka do dananjega dana. Uzalud su stareine saoptavale tu vest pod strogo poverljivim brojem. Vojnici su jasno uviali, poto su se kare uvek vraale prazne. Najvea je opasnost pretila da ta poraavajua vest dopre i do peakog rova. Nije se imalo kuda vie, i komandir je sakupio ljude: Vojnici!... Zakleli smo se na vernost kralju i otadbini i nai ivoti u ovom vremenu ne pripadaju nama, ve otadbini... U ratu ima srenih doivljaja, ali i tekih trenutaka. Vi i sami uviate da smo trenutno zapali u muan poloaj, ali moemo se teiti da smo imali i stranijih iskuenja, pa smo, zahvaljujui naoj sranosti i naim voama, sve to prebrodili. Drugovi! Ja ne sumnjam da ste vi u stanju da se rtvujete, kad doe sueni as. Ovoga momenta otadbina od vas to ne trai. Ali vas mole skrtene ruke vaih starih roditelja, vae dece, da ovu tajnu nae baterije krijete, i da nikom ne govorite, do poslednjeg daha... Jeste li razumeli, vojnici? Razumemo! progovorie oni gromko i jednoglasno. Onda se razioe, posedae pored praznih kara i veselo zapevae: Kad te vidim na sokaku poznajem te po koraku... Komandir me zatim pozva da se spremim za osmatranicu. Zapitah ga ta u ja tamo, kada nemamo municije. Naredio je komandant... Ti ima da bude tafaa baterije. Kada sam se javio komandantu, on mi ree: Dakle, upamti dobro: vatru e otvoriti samo onda kada vidi neprijateljsku peadiju pred icom i uje da kljocaju makaze. Jesi li razumeo? Peadija je dosad zloupotrebljavala artiljeriju i traila da se otvori vatra ak i onda kad to poslednjem kaplaru orne na pamet. Jesi li razumeo? Razumem! ta si razumeo? Gospodine potpukovnie, razumeo sam da traim otvaranje vatre samo onda kad vidim neprijateljsku peadiju pred naim icama... I jo? Kad ujem da kljocaju makaze... A zato? Zato spustio sam glas i poverljivim tonom mu se obratio: to nemamo municije... Jao, narednie, magarino jedna! razvika se on na mene, a dlake u brkova se ispruie kao bodlje u jea. Sedam dana zatvora. A, ako jo jednom to

109

ujem, optuiu te prekom sudu za pronoenje obespokojavajuih vesti. Jesi li razumeo? Ja sam neto mucao pravdajui se, ali od njegove vike ni samog sebe nisam uo. Jo e da ispadne da sam ja to kazao! on mi se unese u lice i kripnu zubima. Onda se okrete i viknu: Autant! A kada ovaj stade kao kolac, komandant mi se ponovo obrati ali malo blaim glasom: ta si razumeo? Gospodine potpukovnie, razumeo sam da peadija zloupotrebljava artiljeriju i trai za malenkosti da se gaa... I trai otvaranje vatre, kada to poslednjem kaplaru orne na pamet... Ovu poslednju reenicu ponavljao sam zajedno sa njim, naglaavajui re po re. Tako je, narednie, pazi dobro i zapamti! Hajd mar na osmatranicu! Iako sam uviao da je to samo formula kojom treba da pravdam utanje baterije, ipak me je raspinjala ljutnja to sam bez razloga dobio onoliku grdnju. Zviznu kurum, te se prenuh. Tek tada uvideh koliko sam daleko odmakao. Meu kukuruzima ugledah saobraajnicu, koju su peaci iskopali ak do taba odreda... Na treoj zaokuci sudarih se gotovo sa komandantom odreda. ta je, tobdija, kuda tako urno? ali se komandant. Na osmatranicu, gospodine pukovnie. Ajd, ajd! Pa se okrete: Sluaj, malo bre da otvarate vatru vi, artiljerci. Pa prema situaciji... Nae je da cenimo situaciju, a ne tvoje ree malo stroim glasom, posle ega sam mogao samo da kaem: ra-zumem. Krivudam kroz saobraajnicu i mislim, kako me je rat zatekao u najnesrenijem inu. Vojnik bar nema odgovornosti, dok se prema oficirima imaju izvesni obziri. A podoficir ima da vri dunost obinog vojnika, a snosi istu odgovornost kao i oficir. U sluaju neuspeha on je kriv. A ako postigne neki uspeh, onda komandiri i vii oficiri bivaju odlikovani a podoficira i ne pominju. Po pucnju puaka uviam da sam ve blizu rova. Promolih glavu i ugledah zabran... Sretam ordonanse, a na jednom uglu, gde je vee proirenje, vidim uspravljena, krvava nosila, ostavljena sigurno da se sasue. ujem potmuli agor. Prooh pored zemunice komandira ete i naskoro ugledah mitraljez. Zadigoh atorsko krilo i zastadoh zauen. Leao je potporunik Aleksa poleuke, a obema rukama obuhvatio revolver, prislonio ga uz desni obraz I niani neto iznad svoje glave. Sav je u naponu panje, te me i ne primeti. Najzad povue za oroz i revolver opali, a odozgo se srui zemlja na njega. ta radi to? O, zdravo, tobdija!... Eto, zanimam se. Dosadie mi oni mievi, te sam jedva izmislio nain da ih potamanim. A i vreme mi tako prolazi.
110

Ja izvukoh flau vina i neko meso. Aleksa protrlja veselo ruke i viknu posilnog da zovne i potporunika Radojka. Bre, ala emo da se poastimo veli zadovoljan. Dojadi mi ovaj vojniki griz i pirina. A jednoga dana razlupae nam kujnu, pa ceo dan na suvome hlebu. Naie i Radojko. Pita odmah za novosti. Bre, majku mu, to ne kau da ili bu, pa da kidiemo. Dojadi mi ovako. Skoro pade kia, napunie se rovovi do lanaka, a na vojnicima poeli i neki irevi da iskau... Uto se pojavi jedan vojnik: Gospodine potporunie, doveli smo ga... Ama, bogati povika veselo i skoi. ekaj, ovee, da pojedemo ovo... Zna, interesuje me! onda se obrati vojniku: A je li veliki? Rundov ovoliki. uvajte ga tamo da ne pobegne, evo sad u i ja. ta sprema to? ue se i videe se. Veeras prireujem predstavu za dabe, a ti, Aleksa, za svaki sluaj, napuni mitraljez. A i ti, tobdija, imae da priredi onaj urnebes kao i pre. Kad e poeti? U gluvo doba, kad ponu mrtvaci da izlaze. Ali moram da idem da odredim uloge i on se izgubi iza atorskog krila. Eto, po ceo dan smilja, i zbog toga je kod nas uvek nemirno. Pre dva dana organizovao hor i u pola noi poeli da pevaju. A oni opet misle da je pesma pred ofanzivu, pa raspale. Onda opet nou kopao tunel i privukao im se na trideset metara. Sada po cele noi baca bombe. Ja mislim, kada bi ga uhvatili, ivog bi ga odrali. A ta namerava veeras? Hoe psu da vee praznu kantu za rep, pa da ga pusti izmeu rovova. Napravio je Radojko itav plan za jednu umiljenu ofanzivu. Meni je dodelio da otvorim brzu vatru na austrijske rovove. Bombai bi tada bacili bombe. Njegov vod ima da opali tri brza plotuna. Vojnici e vikati: ura, ura, a onda se puta pas, sa privezanom kantom, ispunjenom aurama. Zamolio sam ga da moju ulogu izostavi. Pa to je najvanija taka, jer artiljerija daje ozbiljnost celom poslu rekao mi je on uno. Tada sam mu struno objanjavao, kako je vrlo opasno nono gaanje, jer posluioci u mraku mogu lako da pogree, i onda razorna padne u na rov. A, jest! manu jetko glavom. Sigurno bi to artiljercima bilo prvi put. Ko, bre, od vas ode u apsu?
111

 E, bato upade Aleksa drugo je kada je situacija kritina... A ti, meutim, prireuje veeras predstavu. Ali, i bez uea artiljerije, predstava je uspela. Cele su noi pratale puke i bombe, neprijateljska artiljerija je gaala nae rovove, a komandant divizije u nekoliko mahova traio je obavetenje. Sutradan je komandant bataljona traio izjanjenje od komandira ete, a ovaj opet od Radojka zbog ove noanje uzbune. Eto, vidi pria nam ljutito Radojko kada oni iz pozadine narede da se neprijatelj uznemirava, pa padnu tri mrtva i nekoliko ranjenih, onda nikome nita. Jest, ali oni tada podnose izvetaj: Odbijen neprijateljski napad i ekaju ljudi odlikovanje. A kad jednom potporuniku padne na pamet da se malo proveseli, onda svi skau. Uostalom, ba me briga!... Ja dalje od ice ne mogu! Suri oblaci spustili su se gotovo do zemlje i iz njih sipi jesenja kia, uporno, jednostavno... Sedimo uureni u zemunici i s dosadom sluamo monotono umorenje kinih kapi. ljapkaju vojnici po vlanoj zemlji, mokri i prozebli... Niko vatru ne sme da zaloi. Sedimo tako i utimo pred tekom neizvesnou... Dua se zgrila od studeni i zlokobnih slutnja. Aleksa se promekolji, pa e rei: Zamislite sad kuu, toplu sobu... Sve je to kao san. Najednom se promoli jedna pokisla glava, pogleda nas unezvereno, i tek progovori: Pogibe potporunik Radojko! ta?!... Kako?!... Nije mogue!... povikasmo uglas i skoismo. Vest je prostrujala kroz rovove i svi se vojnici okrenuli na jednu stranu. Zatvaraj pukarnice! viknu Aleksa da nas ne bi primetili sa suprotne strane. Nedaleko ugledasmo grupu ljudi kako, gologlavi, zbunjeni i nemi, stoje. Priosmo im utei. Izmeu njih, na blatnjavoj zemlji, lealo je telo potporunika Radojka. Usta su mu bila poluotvorena, kao na osmeh, da su se videli beli zubi... Oi ve staklasto sjajne, ali jo vlane, zurile su nepomino negde iznad naih glava. A iznad desne obrve videla se mala rupa, oko koje je bio crven venac od krvi. Skidosmo ajkae. Drue... Bog da ti duu prosti progovori tiho kapetan Danilo. Zatim se okrete vojnicima: Kako se ovo desi? ula se tamo larma progovori jedan. A gospodin potporunik bee ovde i pomae ciglu da vidi. Tek pue, on pade... i samo zatrepta oima. Ete... Podnarednie, povadi mu sve iz depova i napravi spisak. A ja u da popiem stvari u zemunici. Na improvizovanom drvenom stolu u zemunici njegovoj nalazio se otvoren blok, na kome je pisalo:
112

Komandiru etvrte ete. Na traenje komandira, ast mi je podneti sledei odgovor... Tu je prekinuo. Sipila je jesenja kia, kada vojnici pronee kroz blatnjave rovove oputeno telo potporunika Radojka. Nosili su da ga bace u rupu neku, a sa njegovim telom zakopae za veita vremena i seanje na Radojka Savia, najhrabrijeg oficira u puku. Dugo smo utali sluajui prasak puaka, jer su vojnici hteli da osvete smrt svoga omiljenog druga. Te noi Austrijanci su bombardovali nae rovove. Sa svih strana zapomagali su peaci i traili da vratimo neprijatelju istom merom. Iako znam da nemamo municije, da bih ih bar donekle umirio, telefonirao sam bateriji da je neprijatelj obasuo jakom vatrom nae rovove. Znam i ujem! odgovorio je ledenim glasom komandir. Motri na neprijateljske rovove... Razume valjda! i zatvori telefon. ta veli? pitali su peaci. Od kie iskliznuli lafeti, pa je opasno gaanje... treba ekati dan lagao sam. Ali oni su znaajno pogledali i sumnjiavo vrteli glavom. A rafal neprijateljski postepeno se pribliavao. Izdrali su peaci i ovu neman, ali su eleli da uju samo i pucanj naega topa. I da vide da se bar neko stara o njima u ovoj mranoj i stranoj noi. Prozebli i prokisli, pribili se uza zemlju i ekali... Bilo je neeg velikog u ovim malim ljudima. Zora se teko raala. Pritisli su oblaci zemlju kao da je dave, a kia lije u krupnim kapima. Negde pozadi nas, tamo oko Crne Bare, gruvali su topovi bez prestanka. Bilo je muno. Ljudi premoreni, jer preko etrdeset dana lee bez smene u rovovima, kroz koje sada jure itavi potoci. A u poslednje vreme su jo ostali i bez artiljerijske zatite. Oko podne prestade kia, oblaci se razredie I ljudi malo dahnue. Ali tamo pozadi topovi jo ee biju... Oko dva asa poee i nas da tuku. Daj bre, tobdija, jednu pilulu, da ne pomisle ljudi kako nas je artiljerija napustila zavapi oajno kapetan Danilo. I ja slagah. Izvestih komandira, da se u ne prijateljskim rovovima opaa neko komeanje, sigurno e sada na juri. Preklinjao sam ga da otvori vatru. Posle dugo vremena, jedva se prevaljae nae etiri razorne granate i sa treskom se srupe u neprijateljske rovove. Ljudi se odmah oraspoloie traei jau vatru, da ih osvetimo za sve muke to ih podnose ve toliko vremena. Puke zapratae. Netremice sam gledao u osmatraa na mitraljezu. Ali njegovo lice je bilo kao skamenjeno, dok mu se na donjoj usni puio prilepljeni pikavac. U toku celoga dana bilo je neko napregnuto stanje, izazvano verovatno onom neprekidnom paljbom negde levo i pozadi nas.

113

Pred vee komandant bataljona odazva komandire eta. Po povratku komandiri pozvae svoje vodnike, pa i mene, kao osmatraa artiljerijskog. Gospodo! poe komandir drhtavim glasom. Neprijatelj je probio na front levo od nas i mi u prvi sumrak moramo odstupiti sa ovih poloaja. Nae odstupanje mora se izvriti u najveoj tajnosti. Ne sme da se uje nijedan uanj, nijedna re, niti zveket... Na prstima i polako, eta ima da se sakupi kod zabrana... A ti, artiljerac, skidaj sada telefon, i odmah u bateriju! SELA SU GORELA

Baterija je bila zapregnuta kada stigoh. ekalo se da na put iziu prvo one dve baterije diviziona, a za njima emo i mi. Na putu poee da se svijaju u kolone i peaki pukovi. uje se veseo agor vojnika, koji su posle toliko vremena leanja izili najzad malo na slobodu. tucaj, tucaj! vie jedan peak. Dockan si se setio... Mi odosmo, a ti kljocaj. Kurum zviznu. Dr ga bre, ne daj!... Uhvati ga! razlee se veseo smeh peaka, dok artiljerci uzdiu ramena i pogledaju unezvereno, oekujui sa nestrpljenjem da se ve jednom krene. Kretosmo kroz selo. Nae je odstupanje dolo iznenada, te ene nariu na sav glas: Zar nas dumanima ostavljate?! Deco naa, zar mi samohrane da se bijemo! A jedna otvorila vratnice i vie: Narode, vojsko, nosi, nosi sve, bolje vi nego neprijatelj! Ali vojnici prolaze pognute glave i niko nita ne uzima. Neko od naih vojnika doziva Tanasija. A-ja!... Slatko mi je kad ukradem. Imae jo sela, ne brini ti! odgovara Tanasije. Seljaci isteruju na put kola natovarena decom, i stvarima pokupljenim na brzu ruku. Ostavljaju itavu ostalu imovinu i kreu u neizvesnost... idu kola naporedo sa topovima, ili se umeu u kolonu, to oteava nae kretanje. Deca se uzbunila, a u jednim kolima plae jedan malian. Kuda idete tako? pitaju vojnici. Kud bilo, samo neemo u ropstvo. Ama, vratiemo se!... Jadno mi vae vraanje, kada mi obraz oduzmu. Ajd ojs gura volove jedna seljanka, da bi ili naporedo sa konjskom zapregom.

114

U susednom selu ve su uli za odstupanje, i seljaka kola zakrila put. Morali smo da zastanemo. Komandant naredi da se sva kola sateraju sa strane puta, da bi artiljerija prola. A put uzan, te ene viu, a deca poee da plau. Ali nareenje mora da se izvri jer, ako ovako potraje, zaguiemo se na drumu. Posluioci na rukama zanose njihova kola, da ne padnu u jarak sa strane puta. Jedva se uspostavi veza izmeu artiljerijskih vozova, te urno krenusmo. Aleksandar me saeka da razgovaramo. Doe i Milutin ua, voa popunjavajueg dela. Uosmo izmeu topa i prednjaka kare, opustismo dizgine i zapalismo cigarete. Zapitah Aleksandra za Jelu i da li je i ona meu ovim narodom. A, da ti priam! ree Aleksandar brzo, kao da mu je ta pria bila navrh jezika. Dakle, ti zna... ja sam je pregledao... ta, pregledao?... Ispipao! dobaci ljutito Milutin. Uo, i ti neto pametno da kae. Dakle, molim... Ja sam je... kako ti ono ree: ispipao. E, da! Dakle, ispipavi je, doem u bateriju. Bili smo zajedno, je l tako? Naredim da se skuva aj bez eera, sipam u flau, udarim etiketu i pratim... Opet neka kola ree Aleksandar. Priekajte da vidim, zna, onaj majstor moe da me potrai... Mislio je na komandira. Zapitah Milutina dokle e da ostane ovaj komandir. Odreen je novi i trebalo je ve da doe... Baterija tada krenu i Aleksandar se vrati. E, molim, gde sam ono stao? Sipavi aj u flau, zalepivi etiketu i prativi lek veli jetko Milutin, kome se inae ovakve prie nisu sviale. A, jest... Molim te, ja to njemu priam, a ne tebi... I ja ekam, razume se, dva dana da dejstvuje lek, pa ti se obrijem, napuderiem, uzjaem Sultana i poem da svrim raport vozarima i tamo njoj... Molim te, Uo, ti nisi nita uo... Elem, atara, patara, doguram se do njene kapije. Bilo je nekako pred podne. Ujaem u dvorite, i tu, pred kuom, ugledam njenu majku. Pomozi bog, snajo! velim joj ja... Ona mi nita ne odgovori, ve me samo dumanski pogleda. Vidim ja da neto nije u redu... Posilni mi pridra konja i ja sjaem. Je li, snajo, kako bolesnica?... pitam. Tek ti se ona na mene razrogai: A ti li si taj! i skresa mi neto po seljaki. Ja se kao naao u udu i pitam je, da se ona sluajno nije prevarila. Nisam, nisam, ti si onaj tobdija dole kod Erieve kue to pregleda devojke po selu. ekala sam samo da te vidim, a sada u ii u diviziju da te tuim i ue urno u kuu. Za njom uem i ja, i ponem da je umirujem. Mislim se, jo mi samo to treba da dozna komandant divizije. Kaem joj da je to moda bio drugi, ali ipak molim
115

je da ne pravi neprijatnosti ni njemu, i rekoh joj da sam gotov da joj kupim papue. A zamisli ta mi kae: Kratko je samo papue za ovu bruku. Dobro, dobro de, kupiu i amiju! I ona pristade. Odem odmah u bakalnicu i kupim joj obeane stvari. A kad joj predadoh, a ona meni: Jevtino si sad proao, a Drugi put nemoj da se ali da mi dira dete. Baterija opet zastade, te se raziosmo kod svojih vodova. Zastanak je bio malo dui. No hladna i puna rose. Posluioci, koji idu stalno peke, sedaju sa strane puta. Opominjao sam ih da ne leu na vlanu zemlju, ali jedan odgovara: Sve se bolesti uplaile od smrti, pa se razbegle. A ujem gde meu sobom govore: Ama, bre, ni palac da me zaboli! Ukoliko vie teraju, sve vre gazim... ekaj dok se vratimo kui... more noga... more ruka... more trbuh. A sad, kao za inat sve ispravno kao upalja. Cele noi smo ili. I sami se u udu pitamo, da li je mogue da se ceo ovaj preeni prostor predaje bez borbe. Razdanilo se ve uveliko. Pored nas promiu zabrani, njive, sela i ve ugledasmo pred nama blagu uzviicu. Zaradovasmo se ovom breuljku, da bar imamo kakav vidik pred sobom. Posle pola asa baterija skrenu uzbrdo, zaosmo levo i ispred jedne vrzine zastadosmo. Doe i komandant diviziona i ree da e ovde biti poloaj. Pred naim oima otegla se beskrajna ravnica. Vide se zabrani kao oaze, a oiviene njive podseaju na polja ahovske table. Hvala bogu! veli Milutin te ne moramo ii na osmatranicu u peaki rov. Vojnici odmah poee sa kopanjem zaklona... Osmatramo ravnicu kroz durbin i u daljini vi dimo peadiju kako se lagano primie, a sa njom zajedno seljaka kola sa decom i enama. Peaci idu sa strane puta, a sredinu ostrvili za neja. To prepodne doao nam novi komandir, kapetan Lazar. Ljubazno se pozdravio sa svima. Njegov zastupnik pojaha onog ludog konja i ode u sastav svoga puka. Niti se pozdravio sa nama, niti smo mi zaalili za njim. Pred nama u ravnici je selo, a nas zanima da li e naa peadija biti ispred, ili pozadi njega. U selu se nalazi velika kola... Prvi redovi peaka nailaze, skreu sa puta i zailaze pozadi nasela. Stali su. Skidaju spremu i poinju da kopaju rovove... Selo je ispred njih. Vidimo kako vojnici isteruju metane iz kua, jer e selo biti izloeno i peakoj i artiljerijskoj vatri. Vojska je izila ve iz ravnice, ali je jo gamizala dugaka povorka izbeglica. Pitamo se, gde e se smestiti taj narod, pa jo ako nastupe oni tmurni kini dani.
116

arlija jesenji povetarac nosei iz daljine um pokreta od naroda, koji bei pred navalom neprijatelja. A sela, njive i livade bukte u plamenu i dim obavija naputenu zemlju. Seljaci pale svojom rukom stogove sena i slame, pune koeve kukuruza, da ne bi pali neprijatelju u ruke. I nosei samo to im je najpotrebnije, spasavaju goli ivot i obraz svoj. Iz baterije javljaju da su se kare vratile pune municije. Vojnici su raspoloeni, isto onako kao kada se siromahu oveku da iznenada velika suma novca. Sada, ako moramo da odstupimo, vala zapamtie nas veli Trailo, trljajui zadovoljno ruke. Pred podne vratila se i naa patrola, nosei pet prasadi. ale se kako su peaci sve pokupili, te su oni ove prasie morali kupovati od peaka. Koliko ste svega platili? pita komandir. etiri dinara odgovara tuno Tanasije. Evo vam deset! ree, smejui se, komandir. U IEKIVANjU SMRTI

Osmatranica nam je bila odmah ispred topova, vezana sa baterijom saobraajnicama u cikcak. Jo od rane zore smo za durbinima i osmatramo. Putevi su opusteli, polja zamrla... More, mnogo odstupismo. Vidite koliku teritoriju dadosmo bez borbe obrati se Aleksandar komandiru. To ne igra ulogu. Sistem dananjeg modernog ratovanja vam je kao neki vrsto povezani mehanizam. Ako li se pokvari jedan toki, maina odmah ne funkcionie... Zagrozili su naoj pozadini i svi mi moramo da se povlaimo bez borbe. A to isto moe i njih da snae, samo pod gorim okolnostima, jer se nalaze na tuoj teritoriji... ta misli ti, podnarednie? zapita komandir u ali podnarednika Traila. Trailo zauze odmah stav mirio I odgovori: Gospodine kapetane, voleo bih ja da ratujem na njinoj zemlji, makar i odstupao... U neko doba ugledasmo u daljini, na putu, neko kretanje. Kroz durbin vidimo seljaka kola natovarena stvarima. Bila su sedmoro kola. Verovatno su izbeglice, koje su zaostale da prenoe i sada ure da umaknu. Sunce nam je iza lea i svojim jo kosim zracima seni ravnicu, koja se preliva od jesenjih boja... Pazi, pazi! Viknu Aleksandar. Vidite onaj zabran... e, ispred njega je put... Kreu se... Vide se jasno tri konjanika... lagano jau. Sada stadoe. jedan kao dvogledom osmatra... Opet kretoe. A one izbeglice su ispred njih. Ne vide ih jo, jer je put
117

savijen na lakat. Jedan se vrati u galopu. Pratimo ga... Skrete u onaj zabran, gde sada ugledasmo vie njih. Sigurno podnosi izvetaj. A ona dvojica jo stoje. Iz grupe se izdvojie trojica i prioe onoj dvojici... Kreu se sada na odstojanju. Hoete li da gaate? zapita nestrpljivo Aleksandar. Mislim nisu dalje od pet kilometara. Sitna posla odgovori komandir. ekamo glavninu. Ove ostavljamo peacima. Na poetku ravnice vidimo nae peake rovove. Peaci gamiu oko njih, dovlae neka drveta, a mnogi poskidali bluze, sigurno se trebe od vaiju. Komandir tada izvesti komandanta onoga puka ispred nas, da su se pojavile izvidnice neprijateljske. Traimo dvogledom objavnice nae peadije, ali ne moemo da ih vidimo. Negde su prikrivene. Ona patrola nastupa. Eno ih blizu krivine... Sad e sigurno ugledati one nae izbeglice. Stali su na samom uglu i opet o smatraju. Kao da su videli kola na putu... Ona trojica, koji su ili pozadi, urno prilaze. Sada ih ima pet. Jedan se vrati, ali etvorica kretoe na razmaku jedan od drugoga. Ve nas ova igra smrti uzbuuje. Obuzelo nas je napregnuto iekivanje i bojazan da ne uhvate one nae. Dogovaramo se da im rapnelima preseemo put. Ali tada bismo odali svoje mesto i bio bi poremeen plan odbrane. Eno dvojica polaze kosom. Uhvatie ih, uhvatie... urno se kreu i druga dvojica, svi prelaze u galop... Seljaka kolona je zastala. Prva dvojica stigoe i prepreie im put. Nastalo je komeanje. Iz kola iskau neke prilike, sigurno ene. Pristiu i ona druga dvojica. Jedan obilazi redom kola, neto uzima... Seljaci okreu kola nazad... Prilazi urno jo jedan konjanik. Opet ih ima pet. Kola kretoe na suprotnu stranu, praena dvojicom konjanika. Iz one ume izila je jo jedna vea grupa konjanika i kree drumom. Ona dvojica su ve prili na tri kilometra. Ali sad idu obazrivije. Svaki as staju i osmatraju. Eno je i njihova peadija! ree komandir. Ispred one ume videla se gusta kolona, sa isturenim prednjim odeljenjima. Vidite desno, eno ih jo! dobaci neko. A i levo... Gamizale su plave kolone kao mravi drumom i preko pola. Imalo ih je sada na svima stranama. Oseamo skori sudar i laka drhtavica obuzima telo. Najednom grunu plotun dole u ravnici. Okretosmo dvogled niz put... Jedan konjanik zajedno sa konjem leao je na putu. Malo dale drugi, opruen nasred druma, dok je njegov konj jurio za treim konjanikom. Iz jednoga ipraga istrae naa etiri peaka i prioe onom prvome. Sva se etvorica nagnula i posmatraju... neto vuku, sigurno ga izvlae ispod konja. Jedan mu zadie nogu.
118

 Pazi, svlae mu izme! Znate, ima peaka koji bosi idu! dodade Trailo. Aleksandar me gurnu. Ama, naravno, bolje oni, nego da ih ostave i posle opet nose austrijski vojnici. Razgovaramo i udimo se sa kakvom mirnoom ti peaci etkaju po drumu, iako znaju da svakoga asa moe planuti puka. Njih etvorica stoje mirno prema celokupnoj esarevoj sili. Svega etiri reponje, i oni moda smru svojom treba da najave dolazak neprijateljske vojske. Gospodo, izvolte u bateriju! i komandir se okrete Aleksandru. Sa vaim prvim i drugim topom nanianite ono gumasto drvo, a vi obrati se meni sa treim i etvrtim na ivicu one ume. Ostale elemente dobiete. Baterija je u napetom oekivanju... Elementi za prvi vod! vie Tanasije relej, koji se nalazi u jednoj rupi izmeu osmatranice i baterije. Zatim je komandir I drugom vodu dao elemente, ali izvrna komanda jo nije pala. Ona peaka kolona nastupa, ve je elom svojim na ivici ume. Komandir sigurno eka da i druga kolona prie onom gumastom drvetu, te da oba naa voda dejstvuju. Za prvi vod: tri hiljade pet stotina... za drugi: tri hiljade sedam stotina! G-rrru!... Vazduh se prolomi. Za ovim drugi, trei, etvrti... rapneli paraju vazduh, uje se neko prigueno huanje... kao da se utia i u daljini svitnue rapneli. Kolona trenutno zastade, zatim se uzmuvae, i, kao kada meu jato ptica upadne kobac, vojnici se rasprtae na sve strane. Gaali smo tada tu rasplinutu gomilu ubrzanom paljbom, sa koenjem levo i desno. Neki su zaostajali, jedni padali, ali veina se rastezala, besomuno trei. Najednom se postavie u jednu liniju. Streljaki stroj je uspostavljen. Levo i desno hvataju vezu. Baterije na celom frontu gaale su najeom vatrom, neke rapnelima, druge razornom. Linija streljakoga stroja se zalamala, na jednoj strani su ve prilegli uz vrzinu, a na drugoj treim korakom nastupali da bi se doepali sigurnijeg zaklona. Baterija je sada dejstvovala kao celina i zasipala jedan deo ravnice. Ali masa nastupa kao neodoljivi talas, a nae baterije su isuvie razreene. Dok gaamo na jednoj strani, na drugoj se diu i u skokovima pretravaju brisane prostore, krijui se iza plotova i ivih ograda i imana. Mestimino se vide nepomina tela. A neki, sigurno lake ranjeni, lagano se vraaju. Vidimo nae vojnike sa objavnica kako se, trei, vraaju u sastav svojih jedinica. U intervalima pucnjeva, uje se iz daljine tutanj neprijateljske artiljerije. Jedna njihova baterija u galopu nastupa drumom, diui kao vihor oblake praine, pa

119

skrete nadesno i izgubi se u umi. A nad umom bleskaju rapneli jedne nae baterije. Desno negde, u ravnici, odjeknu sloan plotun puaka, onda drugi, i poe brza pojedinana paljba. Ali oni peaci koji su ispred nas, pribili se za zemlju i ekaju da im se neprijatelj priblii na siguran pogodak. Austrijanci kao da to znaju, zaostaju iza svake vrzine, dok ih i odatle ne isteraju rapneli, pa oamueni polete kao stado ovaca, traei bolji zaklon. Ve su sasvim blizu naih rovova. Predvajaju ih samo pregrade od imanja da se otvoreno vide. A pred naim rovovima na dve stotine metara proseeno iblje, rasturene ograde, i na tome strano brisanom prostoru ekaju nai peaci svoje rtve. Valjda su ih opazili, jer najednom grunu plotun. Zatim se osu brza paljba bez predaha, sa uasnim zamahom, negde poe da takara jezivo mitraljez, pa se pucnji slie u jednostavan um, slian produenom ropcu samrtnika. Razornom granatom! vie Tanasije. Urlali su topovi, dok su granate cepale i parale vazduh, pa su, uz strahoviti tresak, rile zemlju, razbacivale ograde, krile drveta i polutale ljudska tela. U paninom strahu kidao se neprijateljski streljaki stroj. Plave bluze su uzmicale, padale, neki se ukopavali, drugi, izbezumljeni, pucali u stojeem poloaju, padali... Nad glavama neto zatutnja, i iza lea naih prolomie se uasne eksplozije, jedna za drugom. Ogromni komadi zemlje leteli su u visinu i naposletku ostadoe etiri crna stuba dima. Haubica! Po tri razornom! vie Tanasije. Ali kroz riku topova izvebano uvo vojnika uje apatljivi um haubikog zrna i lica se gre od samrtnoga straha... Ljudi se znaajno pogledaju i sumnjiavo vrte glavom. Borba je uzimala maha. Nastup neprijateljske peadije slomljen je. Lee sada oni rastureni u ravnici, jer ne mogu ni napred ni nazad. A ona haubica gaa nau bateriju, ali uvek na isto mesto, pozadi nas oko dvesta metara, u vrzinu, na koju se projektuje naa baterija. Vidimo jasno da se varaju. I da bi tu varku pojaao, komandir zapita: Potrebna su etvorica da u onoj vrzini proseku etiri proreza, ali tano prema topovima. Izuzev niandija... ko hoe? Svi hoe. Odabrao je komandir etvoricu i onda im naredio da uzmu sekire, pa da zaobiu u irokom luku i, kada budu prema ivoj ogradi, da pritre i saseku iblje. Mi smo i dalje dejstvovali, dok je haubica nepotedno treskala i prevrtala zemlju... Ona etvorica su ve prema vrzini. Sada tre... seku mahnito ogradu... Zinue etiri otvora. Haubica stie. Jedan se zanija i pade, opet se die i svi se

120

izgubie meu ogradama. Nama laknu, haubica kao da pobesne, tukui one otvore, dok smo se mi zadovoljno smejali i gaali neprijateljsku peadiju. Tako je protekao ceo dan... Sa zalaskom sunca borba se postepeno stiavala. Jo se samo uli pojedinani pucnji u ravnici. Do neko doba noi topovske cevi bile su tople. Naredio je komandir da vodnici sa topovoama deuraju cele noi, ne bi li se sluajno javila ona haubica, te da joj po blesku odrede pravac. Ali haubica je utala. Sa tekom slutnjom oekivali smo sutranji dan. Ljudska klanica nastavila je dalji rad tano u sedam asova, dvadeset etvrtog oktobra. Dok je jo zemlju pritiskivala laka izmaglica, pokuala je neprijateljska peadija iznenadnim prepadom da osvoji nae rovove. Ali doekana je pripravnom vatrom puaka i mitraljeza, a odmah je stupila u dejstvo i naa baterija. Usled strahovite pucnjave magla je rasterana i plave bluze su se najednom nale na otvorenom brisanom prostoru, bez ikakve zatite. Spasavali su glavu u paninome bekstvu, ostavljajui ranjene i mrtve drugove... Iako su to neprijateljski vojnici, obuzimala nas ipak neka jeza gledajui onoliku mnoinu mrtvih ljudi... Zato ti nesrenici ostavie svoje ognjite, da bi im se kosti razvlaile po tuim poljima? Da li su oni svojevoljno pristali da krenu na Golgotu, i da pogube svoje glave, osvajajui neko nepoznato brdo iznad sela Maova, u dalekoj stranoj zemlji? Mi smo i dalje dejstvovali. Razorne granate tukle su neprijateljsku peadiju. I isto oseanje straha vladalo je kod onih dole u ravnici, kao to je i ova haubica kidala nae nerve... Ali sada nam se krv sledi od uasa... Haubika zrna zaoinue gotovo iznad glava i sa ludakim naletom rinu gvourija iza naih lea, razbacujui ogromne busenove, koji su posle tupo tapkali po zemlji. Razrogaenim oima gledamo svee rupe gde bi se i cela kola mogla smestiti. Pred ovom navalom elika nae js telo isuvie slabo. Svesni smo da se onaj protivniki komandir ne vara vie. Sada bije ba nas. U dolini se opet uje ivo pukaranje, i peaci trae pomo artiljerije. A ko e nama pomoi?... Gaamo razornim granatama, zrna padaju u neprijateljske rovove, i taman je opalio i etvrti top, a pred oima naim blesnu plamen, obavi nas neka tama i ljudi sabie glave iza tita... Srce je snano udaralo. Zastraeno podigosmo glave i nemo se pogledasmo. Bez ijedne rei brisali su vojnici zemlju sa ramena, a niandija skide ajkau i zbrisa zemlju sa zatvaraa topa. Opet utimo... U slinoj situaciji treba neto govoriti, neto rei, ali mi smo svi u istom poloaju osuenih na smrt. Namrteno i tupo gledamo preda se i oekujemo novu komandu, ili smrt. Po pet razornom!...
121

Sa savrenom tanou ljudi su rukovali spravama, topovi su urlikali... Najednom se prolomi neto iza topa, punilac nalete na niandiju, zemlja zasu top i ljude... Ali na zadatak jo nije bio izvren... Pomonik tempiraa iskoi iz zaklona, ubaci u cev jednu razornu, niandija okide, blesak od topa sevnu u onoj tami... I jo jednom... U zaklon! i svi se sruismo u ogromnu jamu, vukui za sobom i punioca Vuka. Vojnici ga odmah raskopae. Na telu ne bee rane, a meutim krv mu neprestano ide iz usta. Sigurno je kontuzovan od udara zemle. I mene neto bapnu u rame! veli niandija pipajui se po desnom ramenu. Ja! veli jetko podnarednik Trailo. Dobro je to te nije udarilo od pozadi... Pa ne alim se ja, podnarednie, nego samo velim... U ratu ima pravo albe samo onaj kome odleti glava... Vuko otvori oi i sa uenjem posmatra ta se oko njega deava. Vide sebe raskopana, a drugovi mu briu usta od krvi. On mljasnu ustima nekoliko puta, i sa strahom zavapi: Jesam li iv? Vojnici se smeju, pomalo usiljeno, da bi ga ohrabrili. Vuko pokua da se digne. Rekosmo mu da sedi i da se ne zamara. More, ljudi, nije meni nita! on skoi, ali se zagrcnu i krv mu jurnu na usta. Mrtvako bledilo se rasu po licu njegovom i on se nasloni na zemljani zid. Vojnici ga prihvatie i polako spustie na zemlju, a ispod glave mu podmetnue jednu torbu. Plotun zdesna!... Vojnici iskoie iz zaklona. Sad smo gaali rapnelom neku kolonu u daljini. Ali kod drugoga plotuna zausmo fijuk, te skoismo jedan preko drugoga u zaklon. Padali su komadi zemlje, kada vojnici otrae do topova i opalie jo jedan metak. Razorna haubika zrna su zasipala bateriju i gruvala ispred topova, sa strane, ili su rila po onoj oranici iza naih lea... Nai su nervi isuvie napregnuti od stranog iekivanja smrti i svaki sekund ivota ulivao nam je neizmernu nadu. I kad prasne eksplozija, ma i dva metra pozadi zaklona, preko lica ljudi se razliva blaenstvo to su i ovom prilikom ostali ivi. Iznad Vuka vojnici su poloili neko proe ukoso, da bi ga zatitili od zemlje, i da ga prilikom uskakanja ne bi povredili. On je kaljao i pljuvao krv... Mi ga nismo mogli izneti, a sa strane nam niko nije mogao prii. U iekivanju smrti doekali smo i podne. Hranu nam niko nije mogao doturiti. A ko jo misli i na jelo, kada nam smrt svakoga asa lebdi nad glavom.

122

Sunce je prevalilo zenit, te se nai topovi, posmatrani iz ravnice, sigurno cakle na suncu. A onaj ne prestaje. Posluga etvrtog topa, bre ovamo zau se glas nekog posluioca sa treeg topa. Potrasmo jedan za drugim kroz saobraajnicu... Kod treega topa ne naosmo nikoga. Ugledasmo samo kako se sa mesta gde je drugi top die gusti dim. Pojurismo... U saobraajnici zatekosmo niandiju drugoga topa gde stoji izbezumljen i bled, odelo mu sve krvavo, a na ramenu mu zalepljena neka masa, siva i krvava kao mozak... Jesi li ranjen? Gledao nas je tupo, ne govorei nita, a vilice mu se tresle. Jedan ostade da ga opipa, a mi na ivici zaklona ustuknusmo pred munim i stranim prizorom. Kroz dim i prainu video se neiji le bez glave, sa rairenim rukama... Uza zid zemlje sedeo je naslonjen tempira, mrtvakog lica, oi mu uasno razrogaene, usta otvorena, kao da vapije, ali iti, i grevito savijenim rukama pridrava svoja roena creva. Iz drugoga ugla dopirao je neiji pitei glas: Brao, ne dajte!... To vapije za pomo niandija ore, ija cela ruka visi na jednom paretu koe, dok mu iz ramena iklja mlaz krvi. Zasipa krv vojnike, koji urno cepaju koulje da bi mu zapuili ranu. Seci ruku! vie neko. A-a-a!... A-a! dopire umirui glas tempiraa, iji se oni kapci lagano sklapaju, a ruke sve vie oputaju. Ostavite ga, ostavite! veli potporunik Aleksandar. Sklonite Damnjana! Dvojica dohvatie le bez glave i taman ga podigoe, kad se u blizini prolomi eksplozija i komadi zemlje poletee iznad glava. Ubijte me, brao, ubijte! jei ore oko ijeg trupa sve vie narasta guva od zavoja i koulja, da bi mu se zaustavila krv. Neko mu je odsekao ruku i bacio na ivicu rova, te sad visi samo uljevita zgrena aka, kao da nekome preti. Stigao je komandir sa osmatranice. On odmah naredi da se ljudi raziu, sem onih najpotrebnijih, da ne bi ovako u gomili nastradali. Aleksandar ga izvetava da je razorno haubino zrno udarilo posred zaklona. Jedino je sluajno ostao nepovreen niandija. Dvojicu su ve odneli kod prvog topa. Jednome je raznesen ceo list na nozi, a drugom je prelomljena ruka. Tempira je izdahnuo. Komandir skide kapu, a i mi ostali. Jeste li izvestili divizion da je baterija naena? zapita Aleksandar. Jesam... ali situacija je kod peaka kritina i zato prvi top neka uvek pali po dva metka... da se ne bi primetio ovaj gubitak. Mrtve ostavite gde su, ranjenike sklonite, a ostali na svoja mesta.
123

 Gospodine kapetane! proaputa ore, kome se glava jedva videla od zavoja. Komandir zastade, onda mu prie, savlaujui svoje uzbuenje, i pomilova ga po obrazu. Gospodine... kapetane... oprostite mi... to odlazim! i oru se skotrljae dve krupne suze iz oiju. Komandir se zagrcnu, obuhvati njegovu glavu i poljubi. Ti si se oduio otadbini... Hvala ti htede jo neto rei, ali mu zaigra donja usna, on trepnu nekoliko puta i brzo progovori: Srean ti put! urno se okrete i ode na osmatranicu. Vraali smo se jedan za drugim, obuzeti munim oseanjem. Pred oima mi je stalno lebdela slika onog muenika, koji rukama dri svoja creva, a u uima mi odjekuju rei: otadbina... otadbina... Silazili smo u rupu kao u grobnicu, izmueni i otupeli prema svemu to se odigravalo oko nas. Popravnik etrdeset osam... Vojnici se pritajili da sasluaju celu komandu, pa urno istrae kod topa i opalie dva metka. Eto ga! viknu jedan i ljudi hitro skoie jedan preko drugoga u zaklon. aure se razletee na sve strane, a dim i zemlja nas zasue. Kao oamueni od silnoga treska, sa strahom otvaramo oi da vidimo jesmo li jo ivi. Pazi, posred tita!... Na titu je zjapio ogroman otvor... Zatvara je bio sav raznesen. Bre, ljudi, to mogasmo da izginemo sada... Hvalim te, Boe! kae Trailo i prekrsti se. A jaoj! zakuka neko iza naih lea. Na zemlji je leao Jankulj i drao se za glavu. Kroz prste njegove ruke ugledasmo krv. Daj bre zavoj! Skloni ruku, da vidim! Ali on pritisnuo glavu i jei. Jaoj, ubi me... Ama, im kuka, nije te ubilo. Skloni ruku! Viknu Trailo. Gleda niandija Milovan i veli: Ama, kako ga, bre, ovolicno vrknu! Ja sam ga zgazio izmom upade Stanoje tempira. A?... Kako ree? Kad poletesmo, on skoi prvi, spovede se, a ja u brzini, pa na njegovu glavu, te ga zakaim potkovanom izmom. Obojica se zasmejae, a i Vuko, koji stalno pljuje krv. A ti zakukao kao da ti je otfikario glavu! dira ga podnarednik Trailo.
124

 Pa ovaj... podnarednie, ta mu ga znam. Moglo je da bude, ali kad nije, opet fala! i die se. Nemoj se, bre, napree, moe ti kodi diraju ga. Ama trebasmo da mu zavijemo glavu. More na psu rana, na psu i zarasla.. Voleo bi on sada da mu je i ruku odnelo, kao sirotome oru, samo da se ne uje negova bruka po selu. A drugi put nemo se grabi za prvo mesto. alili su se vojnici, zaboravljajui trenutno mune prizore, jer su i oni u smrtnoj opasnosti. Koriste oni svaki sekund ivota da zaborave na svoje muke. Pratismo onda jednoga da izvesti komandira da je etvrti top onesposobljen. A kada se vratio, ovaj ree: Naredio komandir da sva posluga pree na drugi top. U naem zaklonu ostavismo Vuka i niandiju drugoga topa, a mi, jedan za drugim, poosmo kroz saobraajnicu. U zaklonu drugoga topa oseao se miris svee krvi i lica ljudi se zgrie kada ugledae ona dva mrtva druga. Lagano ih podigoe i stavie na ivicu zaklona... Bili su iz istoga sela. Zatim naoe i deo lobanje ispunjen mozgom i usirenom krvlju. To je od grenog Damjana, stavi to pored njega ree neko. Opet se uje komanda... Nismo u stanju da osmatramo, ali po komandi i ubrzanoj paljbi puanoj koja dopire iz ravnice uviamo da je kod naih peaka muno stane. S najveom brzinom vojnici opalie po pet razornih i sruie se u zaklon. A odmah zatim u vazduhu zaume i oko topova otpoe prasak, grmljavina praena treskom ogromnih busenova zemlje... Zgrili smo se u zaklonu jedan pored drugoga, lica nam skupljena, oni kapci nabrani... A u dolini vri od mitraljeske paljbe... jedan busen tresnu meu nas, pa nas zasu. Relej neto vie... vie... Ravnica je u agoniji... Treba gaati rapnelom... ljudi napreu muskule da se dignu, povode se kao u bunilu... a onaj i dalje vie: popravnik etrdeset osam... Dakle, rapnelom, vri se juri, bre, bre... Razorna tresnu iza zaklona, jedan se povede i pade. Onaj opet vie: popravnik, popravnik... Prvi top grunu, svitnu plamen i iz naeg, aura odlete. Oko nas kao da gromovi tresu... Opet relej: po tri s koenjem... Ispred topa suknu plamen i crn dim... zemlja leti na sve strane, na top opali i granata suknu kroz dim i prainu... Neko jaue kod treeg topa... Niandija okide... jo jednom, i ljudi se sjurie u zaklon. Oi su im gorele, a lice potamnelo. Neto se desilo kod treeg topa veli Jankulj. Jedan otra... Kad se vrati, ree da je razorno haubiko udarilo u desni toak topa ali nije eksplodiralo. Ranjen je samo punilac. U ravnici je paljba malaksavala. Nova komanda nije sledovala, to znai napad je odbijen. Sunce ve zalazi, i poslednji zraci se povlae po zemlji.
125

Najzad, crveno i krvavo, ono zamae za horizont i tamna senka pree preko zemlje. Naie Aleksandar. ta ete vi ovde? Rekoh mu da je na top onesposobljen. A ja ujem pucnjavu kod ovoga topa... pa, bogati, mislim da ova dvojica nisu vaskrsla... E, brao, ratovao sam, ali ovo nisam doiveo. Ja mislim neemo vie gaati, mrak je? pita Trailo. I ja mislim! kae Aleksandar, zavijajui cigaretu. A vala naposletku izmenjasmo dobro misli: on nama, a i mi njemu! Doe i komandir i ree da emo u toku noi promeniti poloaj. Onda naredi: da dou hitno dvoja kola koja e odneti ranjenike, da se iz komore donesu drugi zatvara i rezervni toak, a iz popunjujueg dela da doe ljudstvo za popunu. Oko ponoi doao je svetenik. Sahranili smo mrtve... PA DOKLE EMO? U toku noi promenili smo poloaj. Otili smo malo udesno i neto pozadi. Pred nama je bio onizak zabran i tako smo, unekoliko, bili zaklonjeni. A ona haubica gaala je i dalje na stari poloaj i mi smo sa zadovoljstvom posmatrali kako razara prazne zaklone. Ali drugoga dana, u prvi suton, nareeno je da baterija zapregne i izie na put. Sa svih strana savijale su se baterije. Mrak je bio uveliko, kada smo krenuli jo dalje unazad. Na maru ljudi oive, ako ni zbog ega drugog, ono zbog oseanja spokojstva i saznanja da je pred nama ipak ivot. Pozdravljamo se sa drugovima iz ostalih baterija. Gledali su oni nau pogibiju, i svi nas pitaju: ostadosmo li itavi. Imao sam utisak veli mi Milan da niko iv nee ostati. Kad je jednoga momenta ubrzao, baterija se nije videla od dima i praine... Ali posle kroz dim poee da svitkaju topovi... A mi pronaosmo jednu njihovu bateriju, te ti se oni, bogati, razbegoe kao zeevi. Veli moj komandir: E, ba smo gadna nacija. Kod nas niko bez sekire ne umire. Ama da vidi, Milane kae raspoloen Aleksandar, pa nabi kapu na oi sve topove zakoi izuzev prvoga, gde je bio potpisati! i pokaza prstom na sebe. Ama nema... vidi se da smo pravednici boji. To moe i drukije da se protumai. Ti zna ono narodno: Ne bije grom u koprive. Izbeglice koje su logorovale sa strane puta skau bunovne i pitaju udei se: zar opet odstupanje? urno se spremaju i kreu za nama. A neki su i ranije videli

126

komore i poli, te se put zakrio. Usputna sela se uznemirila i narod listom ostavlja svoje kue i imovinu, beei pred najezdom. Svi uviaju da e nam ovaj narod praviti velike smetnje, ali niko ga ne moe odvratiti od njegove namere. Tvrdoglavo i uporno ponavljaju uzreicu: Bolje grob, nego rob. Putevi su iskvareni i zakreni, pa svaki as zastajemo. elna baterija se sa mukom probija i taman ona proe, a narod kao bujica naleti na put i onda se nanovo guramo... Zvezdana i mrana no. Debela slana pokrila polja kao sneg. elik se ohladio, pa se prsti prosto lepe. Deca plau od zime i gre se uz svoje majke. Izbeglice naloile vatru i prema lelujavom plamenu naziremo kroz dim pospana lica i decu na majinom krilu gde spavaju. U svanue skretosmo pored puta, onda uz neko brdo i ispesmo se na jedan uvik. Iako su vojnici bili premoreni, nareeno je da se baterija odmah ukopa. Jankulj ostavi aov, i obrati se Aleksandru: Gospodin potporunik, je l vam se jede praseina? Aleksandar ga pogleda namrteno i osorno zapita: ta se to tebe tie! Ali malo posle zapita blaim glasom: A to ti pita? Pa... nita, gospodin potporunik... Pitam. Jankulj stavi aov uz telo i stade mirno. A da li bi ti hteo malo? Ja bi, ako bi mi vi dozvolili... Ako ima, jedi slobodno. Pa... da odem u ono selo ispred nas... To li je? i Aleksandar se zamisli. Ja bogami, ako ne pokupimo mi, uzee Austrijanci. Hajd uzmi trojicu, i kad pomislim da ste tamo, vi da ste ovde. Vratili su se terajui itav opor prasadi, i nosei dva daka jabuka i bakra pun meda. Gozba je bila bogata. Dan smo proveli na miru. Sedei na poljani, imali smo utisak kao da smo na nekom pikniku. Ali pred vee doe ordonans iz diviziona sa zapoveu da se baterija spremi za pokret. Jo ni videli nismo neprijatelja, a ve odstupanje. Na putu je nered. Ceo narod je na nogama i sada jo upornije navaljuje. A putevi sve gori, konji se neprestano sapliu, pomrina kao olovo gusta. Topovi svakog asa zakainju za kola i onda se razlee zapomaganje. Komandant puka se nervira i nareuje da se bez milosti gazi. Ali ko ima srca da pretura kola puna dece. Zato posluioci obino na rukama zanose kola, da ne bi deca popadala. Ljudi su iznemogli i pospani, konji ve premoreni... Oko ponoi dunu neki vetar i poe kia. Odnekuda dopire pla dece i agor ena. Slabi voii ne mogu vie da vuku i itava ova masa naroda zaglavi se u jednoj jaruzi. Stadosmo i mi.
127

Komandant puka, ve ozlojeen, veli: Narode, kud si navro? Ne pitaj kuda... nego, ako si ovek, pomagaj! odgovara iz mraka neki enski glas. Onda komandant naredi da pou posluioci i pomognu, te narod jedva krete, a za njim lagano i mi. Gusta pomrina pritisla zemlju, da se ni prst pred okom ne vidi. Kroz kripu seljakih kola ujemo kako pljuti kia, jesenja kia, pa nam hladne kapljice silaze niz vrat, kao da nam se u telo zmije uvlae. Naie kapetan Jovan i poe da nam razlae situaciju. Do Kruevca bih terao ovako... E, teko je ii ovako po kii i razlokanim putevima upade Milutin. To je ba dobro, i podri, Boe, jo malo ovako. Jer ovo je nae domae blato koje mi gazimo jo od cara Lazara. A tek kako je njima, koji dolaze ovamo sa beke kaldrme. Razdanilo se kada smo krenuli u jednu oranicu. Topovi su rili brazde po vlanoj i mekoj zemlji, a konji brektali... Vojnici doneli slamu i au i pozadi topova napravili kolibe. Polegali su odmah. Iako smo uvereni da neprijatelj nee brzo naii, ipak smo se odmenjivali na osmatranici. Vidik nam bio zatvoren. Neka siva izmaglica gamizala po zemlji i padala susneica. Od duga vremena zurim u niske, teke oblake, hvatajui pogledom jo u visini snene pahuljice, pa ih pratim po zemlji... Odmah se tope. Jo tamo gde ima trave, ostaje proreen beliast zastor, teak i mutan, natopljen vodom... Pored osmatranice proe poneki peak, mokar i kaljav do gue i zamie u selo, traei duvana za sebe i svoje drugove, ili to za jelo. Izmiu tako za vreme kratkog zatija ispod komande i, kao veite lutalice, idu esto besciljno po poljima i zabranima, seajui se, valjda, svojih rodnih njiva i lugova. A im plane prva puka, vraaju se isto tako neujno u svoje rovove. Trebalo je Aleksandar da me smeni, ali se teko budio. Na nogama smo ve dva dana i dve noi. Die se najzad leno i mlitavo, mrmljajui neke psovke i pominjui svoj psei ivot. Smrklo se mnogo ranije. Sedimo kaljavi pod onom aom i mrano gledamo preda se. Na otvoru se pojavi ordonans iz diviziona i predade komandiru zatvoren koverat. Mi smo utali oekujui ta e komandir rei. On najzad preklopi hartiju, prevue prstima da istera ivicu, pogleda turobno u kiovitu jesenju no i jedva progovori: Gospodo, naredite da se zapree. Zar opet!... Kuda sad!... Pa dokle emo? Komandir samo slee ramenima, onda se die, a i mi za njim.

128

Jo na samome poetku, elni voz se zaglavi na jednoj podubljoj mei od imanja. Prednji tokovi zapali i konji ne mogu da izvuku. Svetlost ne smemo da palimo, jer smo na istaknutom mestu, ve silazimo s konja i odmeravamo kolika je rupa. Posluioci prihvataju za tokove i svi uglas viu: marr... marr! Jedva preosmo, a kada iziosmo na drum, komandir pozva nas vodnike. Molim vas, gospodo, pazite da se ovo ne desi drugi put. Kada je baterija spremna za paljbu, dunost je vodnika jo da izvide puteve i za nastupanje i za odstupanje... Znamo, gospodine kapetane veli Aleksandar ali ko se nadao. Danas smo doli, bili smo umorni, neprijatelj se jo nije ni pojavio, a mi odstupamo. Znam, znam sve ja to. Ne zameram vam, nego vam samo skreem panju za drugi put govorio je blago komandir, jer je i sam uviao da smo premoreni. Narod je na putu galamio. Kuda, vojsko? vie neka ena. Zar nas ene ostavljate da se bijemo! Ali ni mi sami ne znamo kuda idemo, i dokle emo. Komandir nam objanjava da je ovo taktiko odstupanje, a komordije priaju da vaba nastupa sa svih strana velikom snagom. U zoru smo opet zastali, i opet se ukopavali, a uvee je nareen pokret. Vojnici su ili poderanih izama, a bilo je peaka koji su bili bosi. Odelo se pocepalo. I ta vojska, odevena u rite, posluno je gazila blato, legala u vodu i hranila se sama od onoga to su metani ostavljali. A sav onaj narod izbeglica, prozebao i izmuen, iao je sa nama. esto su premoreni vojnici uzimali decu iz naruja majki, pa ih nosili pored topova i razgovarali sa seljacima. Ako nas negde i saekaju kuvari sa toplim jelom, onda je kazanu prilazila i ta izbeglika sirotinja, i vojnici su sa njima delili poslednje pare hleba, iako ih nikada ranije nisu videli. Ova zajednika nevolja i gotovo isti uslovi ivota pribliili su jedno drugom narod i vojsku. Kau da isto pravilo vlada i u prirodi. Kod ove mase, koja se smrzava i gladuje, stvorilo se takvo jedno oseanje i jedna misao, personificirani u neodoljivoj mrnji prema neprijatelju, i jednoj jedinoj elji, da se osvete za sve ove muke... Ali, mi i dalje odstupamo. Izili smo davno iz onoga uzanoga mavanskoga koridora i sada se vojska i narod razlivaju na sve strane po unutranjosti zemlje. Varoi padaju bez borbe jedna za drugom, kia jesenja lije, a prozebao narod umire pokraj puta. Bilo je to jedne mrane noi negde na putu, kada je sipila hladna kia, a vojnici gazili do lanaka po vodi i blatu. Oni kapci se lepili od nespavanja... Vozari nisu jahali, da ne bi zaspali, ve su ili peke pored svojih konja, Najednom se zau komanda: Baterija, mirno!... Pozdrav nadesno!

129

Odavno nismo uli ovu komandu, te nam je jo udnije kada se razlee u pola noi. Vozari u hodu pojahae, posluga se, posle toliko vremena, pope na prednjak. Pred nama, pokraj puta, gore neke vatre i, kroz lupu tokova, kao da ujemo neko cviljenje. Pribliismo se toj vatri i prema lelujavom plamenu ugledasmo votano lice deteta... Izmeu preklopljenih ruica, gorela je svea... A jedna ena, sigurno nesrena mati, sedela je vie glave malog mrtvaca i tiho naricala. Proli smo utei... kada zaosmo u mrak, niko ni rei ne progovori. Smrt maloga, nevinoga deteta i bol ojaene majke potresli su vie skamenjene due vojnika nego one gomile mrtvih ratnika na bojnom polju. Meu vojnicima se ve apue: Pa dokle emo ovako?... Teimo se jo da valjda neko vodi rauna, i to poverenje u nae voe deluje sugestivno, te su ljudi jo uvek posluni. Disciplina se odrala iako izmeu oficira i vojnika vlada drugarski odnos. A moe biti da je to prijateljstvo izmeu prostoga redova i oficira najvie uticalo na moral. Vojnici su uvali svoju bateriju, oficiri su zaklanjali svoje vojnike. Odstupali smo cele noi, i ve marujemo, evo, gotovo celo prepodne. Aleksandar doao do moga voda i iz duga vremena razgovaramo, tako... o beznaajnim stvarima. Tek on pogleda u svoje izme: A, bogati, kakav sam!... Poderane izme, iscepane akire, zguvana jaka. A zna li kakav sam bio pred polazak?... Laff, sa dva f, bato!... Kad iziem na korzo, sve me devojke mezetiu... Zau se tada neka larma iza naih lea. Okreemo se. Vidimo vojnike etvrte baterije kako se objanjavaju neto uno sa naim. ta ete vi ovde? Gospodine potporunie, ukrali nam svinju... ta, bre, ta ree?! Nau svinju ukrali, ene je, ene, gospodine potporunie. Na prednjaku kare ugledasmo zaklanog vepra, krv mu iklja iz rane, pa otie niz platformu prednjaka. - Oca vam vaeg viknu iz basa potporunik Aleksandar kakva vaa svinja... Mar u bateriju! i poe s konjem na njih, te se oni razbegoe. Tada nam vojnici objasnie. Prolazili smo kroz selo i iz jedne bone ulice isterali peaci vepra na glavni put, kojim je ba tada prolazila etvrta baterija. Sada etvrtaci preduzeli gonjenje. Ali je to bio neki snani vepar koji se nije dao lako uhvatiti. Posmatrali ovu trku petaci i videli da e vepar da naie na njihov rejon, pa brzo pozvali Krstu, rudnoga vozara. A Krsto u hodu sjae s konja, prikrije se iza vrzine i, kada je vepar bio prema njemu, iskoi, jednom rukom ga epa za njuku da ne cii, a drugom mu zabije kamu u vrat. Drugi prihvate odmah vepra i bace ga na prednjak... Sve se svrilo
130

za deset sekundi. Svi su onda zavukli ruke u depove, i smireni, kao da se nita nije dogodilo, marovali dalje. A Krsta ve pojahao, klacka se na konju i uario oima, kao da drema. I Lazarevac smo preli, pa se zaustavismo tek ispred sela Burova. Saekali smo najzad neprijatelja... Borbe nisu bile otre. Neke arke, ispalimo po koji plotun, kao da kuamo snage. Uviamo da im glavne snage nisu jo pristigle, a naroito teka artiljerija. Gaala nas je samo jedna poljska baterija, sitna posla to rekli vojnici. Gledajui one crveno-ute dimove u velikoj visini, imali smo utisak kao da posmatramo neki vatromet. Jedno jutro osvanuo je i sneg, ali do podne se otopio i napravi se veliko blato. Sa ovoga poloaja, koji je bio u nizini, naredio je komandant da se ispenjemo na visinu. Bila je to neka kota 278. Pred nama su bili uvici, neke provalije, a levo se dizao visoki masiv Dren. Dan oblaan. Smre se ranije. Tada se vratie kare, koje su ile za popunu municije. Vojnici priaju da je prispela velika koliina municije, ali: Ni asnog krsta ne moemo da joj uhvatimo. Komandir naredi da se donesu sva ta razlina zrna. Eto veli komandir prate tako zrna bez uputstva. Mi ne znamo njihova balistika svojstva. I sutra, kad zrno padne u na rov, onda e mene pod sud. Molim vas, sada imamo tri vrste municije: srpsku, francusku i rusku. Da bi unekoliko skinuo odgovornost sa sebe, komandir odmah napisa raport komandantu diviziona. Traio je uputstva, kako e postupati sa ovom razliitom municijom. Komandant nas je esto slao da izviamo puteve u razliitim pravcima. Sve je on predvideo... Jedne veeri, kad je sipila jesenja kia, pozva me komandant. Sluaj, otii e na raskrsnicu i tu e saekati haubiku bateriju. Bateriju e sprovesti do sela Baroevca. Kada stignete u selo, onda e od komandira uzeti napismeno da si ga do toga mesta sproveo. Jesi li razumeo? Tano sam mu ponovio od rei do rei, i onda otiao na raskrsnicu. Malo posle naie i haubika baterija sa volovskom zapregom. Sigurno emo odstupati i sa ovih poloaja, i komandant hoe prvo da skloni orua sa volovskom zapregom ree mi komandir haubiar kapetan Sava. Krenusmo po najveem blatu. Vojnici su neprestano pridravali topove, da se ne srue u provaliju. Pono je ve davno bila prola kad stigosmo najzad u selo. Komandir naredi da se vojnici odmore. E, pa sad, narednie, ti moe da se vrati... Tada ba zausmo kako neko trai komandira. Bee to narednik Duan Pop. Gospodine kapetane, naredio je komandant da se vratite na stari poloaj!... Ama, pobogu ovee, ta veli? komandir se uhvati za glavu i duboko uzdahnu. Jesi li to dobro uo?
131

 Dvaput sam mu ponovio nareenje... Naknadno ete dobiti pismenu zapovest. Komandir se pljesnu po kolenu i opet uzdahnu. Onda oajno viknu: Sedam asova sam silazio, treba mi dvadeset da se ispnem! Pa se okrete nama i utuenim glasom ree: Dobro... kad je taka i taka stvar... sila boga ne moli. On se okrete svojim vojnicima: Narode... okrei nazad! Gospodine kapetane, da mi date napismeno da sam vas dopratio do sela. ta imam da ti piem, kad se... Gospodine kapetane, da mi date napismeno da sam vas izvestio za povratak... Ne dam nikome nita! razvika se komandir. Pa, bre, ljudi, zar je meni malo mojih muka, nego i administraciju da vodim noas? Gospodine kapetane, jako alim to mi niste drug, pa bih vam rekao neto upade Duan. Crnje i gore mi nita ne moe rei, nego ovo, da se vratim natrag. Duan slegnu ramenima, i kroz smeh progovori: Duo moja, kom se ali? Pa jest! mahnu komandir glavom. Zatrai fenjer, izvadi blok i sede na jednu ogradu. Tada nam dobaci: Vas dvojica me podseate na apae... Vodate me po ovoj mranoj i kaljavoj noi kao ludu Mariku. A kada nam predade listove, prui nam ruku i u ali dobaci: Hajd... vatajte maglu! Odmakli smo prilino, kad zausmo da nas komandir zove. A-ha... Da vidite kako to izgleda, kad vas neko vraa... Nego, namuiste se i vi zbog mene... Red je da vas poastim. Hajde, nategnite ovu rakiju, da se malo zagrejete. Opet se pozdravismo i ostavismo nesrenog komandira da se mui, izvlaei bateriju uzbrdo. Stigli smo pred zoru. Sjahasmo pred zemunicom komandanta diviziona. Dogovaramo se da li da ga probudimo, ili da odloimo na raport kad se razdani. Sluaj!... Da cucnemo i mi njega sada veli Duan, i obrati se deurnome vojniku: Probudi komandanta. Ne potraja dugo, a iz zemunice izie komandant potpuno obuen i zakopan. Jo prebacio i torbu sa sekcijama oko vrata. Gospodine potpukovnie... Prvo ti! prekide komandant Duana, i upre prstom na mene. Gospodine potpukovnie, otpratio sam bateriju do sela. Gospodine potpukovnie, stigao sam bateriju i rekao da se vrati. Narednie, nisi rekao, nego si naredio u ime moje. Predadosmo mu pismena izvea. Moete ii.
132

Mi pozdravismo i okretosmo se nalevokrug. Kada odmakosmo, progovori Duan: Jesi li video to je pseto od oveka! Ne da se... Obavlja raport u ovoj noi, kao da smo u kasarni i predajemo deurstvo... Prvo ti! podraava Duan komandanta. Posle dva dana stie nareenje da svi odstupimo. I opet po noi. Sada smo ve pokolebani. Poeli smo verovati da neprijatelj zbilja nastupa velikom snagom i da emo se teko odupreti. Samopouzdanje nae malaksava ukoliko dublje ulazimo u zemlju, i sa strahom pomiljamo na ogromne prostore, koje neprijatelj sada zauzima. Ali nae su misli jo skrivene, i teke slutnje se ispoljavaju samo u neveselom izgledu i tihom aputanju. A napori su sve oajniji... Silazei sa poloaja, jedan se top preturi. Sva posluga je bila upotrebljena da ga na rukama iznese. Iako je no hladna i vlana, ljudi su se znojili i brektali pod teretom elika i gvoa. A pri svakom daljem nagibu, podupirali su svojim telima da vozovi ne bi skliznuli. Na glavnom putu, u nizini, morali smo zastati da narod odie. A imalo ih je koji su slomljeni naporima, pa su ve otupeli i ostaju na putu, predajui se na milost i nemilost neprijatelju. Teke misli pritiskuju. Zakoraili smo ve u umadiju, a ogromna sila nastupa laganim korakom iza naih lea. Ne uri se njima. Preko mrtvih na bojnim poljima vide oni pred sobom izgladnelu i ogolelu vojsku obuenu u seljake rite; vide vojsku koju predvodi seljaki kralj, pa zamiljaju da pred sobom imaju demoralisanu gomilu svinjara i paora, koje treba kazniti jer su se drznuli da dirnu u neprikosnovenost esarskoga dostojanstva. Izgladneli i premoreni, zaustavismo se najzad, u zoru sedamnaestog novembra hiljadu devetsto etrnaeste, na jednom brdu iznad sela Darosave... BILO JE TO DVADESETOGA NOVEMBRA

Posle trideset dana odstupanja i toliko nonog bdenja, poev od najudaljenijeg kutka Mave do sela Darosave, leimo danas pri blagom jesenjem suncu na jednoj zaobljenoj uzviici i ekamo napad neprijatelja, ili dalje odstupanje... Uostalom, sve su to redovni dogaaji i ova svakodnevna ubistva smatraju ljudi kao neminovna tekua zbivanja. Pesma je zamrla, prie zanemele. Gledaju vojnici tuno u pustu daljinu, gde se zemlja sa nebom spojila, u ogromne prostorije, koje neprijatelj pritiskuje. Zamiljamo sve patnje onoga jadnoga sveta koji se sagiba pod teretom carske sile. Predali smo taj narod bez borbe... odstupajui kriom, nou.

133

Ve dva dana ima kako se neprijatelj ne pojavljuje, a ni mi ne odstupamo... Ali poslednjih dana dovlai se muni-cija i rezervna hrana za ljude. Iako se mnoge zamisli u ratu sprovode u najveoj tajnosti, ipak se po pripremama naziru neke namere. A komordije ve uporno tvrde da odavde ni koraka dalje neemo odstupati. Noi su bile hladne te nas je pod svoj veliki ator primio komandir. Unutra smo uneli malu pe, koju su deurni u toku noi loili. U neko doba noi uli smo ukanje u atoru. Gospodine kapetane... gospodine kapetane, zapovest diviziona. Pri slaboj svetlosti fenjera, komandir je dremljivo otvarao koverat, a onda zatrai da prinesu blie svetlost. I Aleksandar se probudio, pa onako dremljiv upiljio mirkav pogled u komandira, oekujui ta e ovaj rei... Komandir je itao lagano, i kretao polako glavom pratei redove. Zapovest je dugaka, ve smo nestrpljivi. Prevrte komandir i poslednju stranu, pri kraju je. Aleksandar ne mogade vie da otrpi no se obrati meni promuklim glasom. Sigurno opet odstupanje. Ne odstupanje, ve ofanziva, potporunik Aleksandar. Je li mogue? progovorismo obojica uglas i ispravismo se. Komandir izvadi asovnik da zapie kada je primio zapovest. Bilo je to dvadesetoga novembra devetsto etrnaeste, u etiri asa izjutra. Kada izioe vojnici, komandir nam objasni: Dakle, gospodo, danas u devet asova otpoee naa ofanziva na celom frontu. U zapovesti se izlae nae nastupanje. Dok se ne doe u dodir sa neprijateljem, nastupaemo po eelonima. Aleksandar se bee toliko zaneo sluajui da u usta stavi uareni deo cigarete, pljunu i onda neto promrmlja. Poto smo mi sada najistaknutiji, to emo ekati dok etvrta i esta baterija izbiju na Ostenjak, pa emo onda mi, pod njihovom zatitom, napred... Molim vas, naredite odmah da se za vojnike skuva ruak. O, Boe, samo nas podri jo sada veli Tanasije. More, pregledaj ti taj tvoj telefon i ice! dobaci baterijski narednik. Jer ako su ti iskidane ice, niko ti nee pomoi. Sve je ispravno, kao tempirnik! odvrati Tanasije. Jes, bato, ali onda nema vie prasia! diraju ga. Ha!... Ima neto bolje... Teleaci! veli Tanasije, mislei na torbe austrijskih vojnika. Kada se razdani, privedeni su i prednjaci pozadi baterije. Neto pre deset asova naie peadija u koloni dvojnih redova. Puke im o ramenu sa na bijenim bajonetima i otra seiva svetlucaju pri svetlosti. Zagalamie peaci kada naioe pored baterije. Hajdete i vi sa nama, ne bojte se, tobdije!
134

 Gurajte vi samo, stii emo vas... Pa bre, nemoj da vi se zaglavi metak u cev kad mi juriamo. O, zdravo, Taso, zar si jo iv? Zlo ni u ratu ne gine! dodaju drugi uz smeh. Drue, sme li da se otvori? obrati se jedan peadijski potporunik Aleksandru, lupkajui po prednjaku. Peaci diraju uvek artiljerce, kako u leitima prednjaka nose flae sa vinom. Drue, opasno je van se nagnuti! veli mu kroza smeh Aleksandar. Jedan od peaka zastade, pa zaviri u cev topa, a niandija pritvori zatvara i on se tre. Smeju mu se drugovi, te zastadoe i oni da zavire. A, dete mu, vidi kako je ipalirano. I tako neprestano, dok ne zamakoe. A za peadijom naie artiljerija. Komandant projaha na svome belcu i u hodu uini nekoliko primedaba vozarima. Navede konja kroz bateriju i onda zovnu komandira. Molim vas, ova etka je namenjena za ienje cevi... Ona ne treba da stoji ovako otvoreno na zemlji. Pre svakog ienja vojnici je dobro operu, gospodine potpukovnie. Gospodine kapetane, etka je za ienje cevi, a ne za ienje dvorita! primeti ljutito komandant, zatim obode konja i ode. Dobro... otkuda ta etka tu? zapita komandir vojnike. Gospodine kapetane, ama tek to smo oistili cev, naie komandant. Mi je prislonismo na lafet, a ona se pred njim skotrlja dole. Ama to je udo jedno pria docnije Aleksandar komandiru. Vi i sami vidite da su ljudi posluni, i svi se poslovi obavljaju tano kao sat. Ali im se taj ovek pojavi, e, ljudi boji, sto malera nam se tada desi. Onda on poinje pridiku... To je psihoza straha! objanjava Milutin ua. Ljudi vie misle na njegove nakostreene brkove nego na posao... Primarna misao je kod ljudi njegova linost, i onda rade podsvesno, te otuda i zaboravljaju mnoge stvari i postaju nemarni. ekali smo do podne... Tada osmatrai javie da su one dve baterije stigle na svoje poloaje. Kretosmo i mi Pred nama je tiina. Ali levo od nas razlegala se brza topovska paljba. Na novi poloaj stigli smo oko tri asa posle podne. Osmatramo odmah durbinima. Pred sobom vidimo uvike, mirna sela osenena jesenjim suncem, guste zabrane i naputena pola. Uz neku kosu ugledamo naa prednja peaka odeljenja kako osmatraju, pa onda obazrivo kreu... Ili zmijastu peaku kolonu dvojnih redova, kako se provlai pored neke vrzine.

135

Naie komandant diviziona i naredi Aleksandru i meni da odmah pojaemo, da naemo komandanta peakog puka i od njega traimo dalja uputstva. Ve se spustio mrak, kada stigosmo jedno peako municiono odeljenje. Zaostali su iza jednog zabrana i ekaju dalje nareenje. Pitamo gde je komandant puka. Ali oni uinie irok zamah rukom i rekoe da je negde napred, ali ne znaju tano gde. Dakle, znaju onoliko koliko i mi... pred nama odjeknu nekoliko pucnjeva. Patrole su se srele! ree Aleksandar. Onda smo stali i razmiljamo, gde li moe biti komandant... Naa peaka linija nije jo uspostavljena i kako je neprijatelj pred nama, to bi nam se moglo desiti da po ovoj noi proemo izmeu naih redova. Poosmo obazrivo, oslanjajui se vie na uvo. Silazili smo sada uskim putiem jedan za drugim... Kao da ujemo neko romorenje ljudskih glasova. Ili to vetar duva. Oslukujemo... Zatim se penjemo po blagoj uzbrdici, naiosmo na ravan plato, jer vetar poe jae da duva. Zastadosmo... Pucnji se vie ne uju, te nas ova tiina jo vie plai. Uviamo tada koliko je teka dunost ordonansa, tih veitih lutalica, koji po beskrajnim poljima trae razne komandante. Ama, mi emo da zaglavimo budak noas veli mi Aleksandar. Predoseamo da smo na krajnjoj granici dokle se sme ii. Ili se to nama samo ini u ovoj mranoj noi. Ali ne smemo dalje. Kao da smo saterani u neki slepi ugao, zastali smo nemoni, ne znajui na koju stranu da okrenemo. Poeli smo uobraavati da smo sa svih strana opkoljeni i, pri najmanjem naem pokretu, pripucae na nas, bilo to neprijateljski, ili nai vojnici. Jer za prednja odeljenja ne postoje propisi straarske slube i straar na mrtvoj strai puca i na svoju roenu senku. Dalje nismo smeli. Reimo da se vratimo, pa onda da skrenemo levo ili desno. Uviamo da su nai negde tu, prikriveni, ali zbog blizine neprijatelja pritajili se. Sada nam je lake, jer se vraamo. Levo opazismo neku svetlost, kao da neko pali cigaretu... Zastadosmo. Aleksandar viknu: Hej, ima li koga tamo? onda se okrete ordonansu: Sjai, puku na gotovs i prii polako. Priekasmo malo vremena, zatim usmo neki razgovor i ordonans nas pozva. Priosmo i tu sretosmo jedno odeljenje peaka. Pa to se, bre, ne odazivate? pita Aleksandar. - A ta mu ga znam, i mnogi Austrijanci govore srpski. Kau kako su poli da uhvate vezu sa trupama levo, i vele da je onaj put kojim smo mi ili nezatien i vodi pravo neprijatelju. Objasnie nam gde je puk... dole u jaruzi, i kod puka se nalazi komandant. Nali smo ga. Bio je okruen oficirima i ba je tada objanjavao: Dakle, razumeli smo se. U jednom naletu, treba osvojiti njihove poloaje... Aleksandar prie i predstavi se.
136

 No, hvala bogu, da jednom i artiljerci mene potrae. Veito traim ja njih govorio je komandant u ali. Onda nam izloi situaciju: Neprijatelj se zadrao na naim starim poloajima, verovatno da bi se tu prikupio. Ja u noas sa svojim pukom da izvrim napad. Ali zato mi je potrebna hitno jedna baterija, da mi pomogne u sluaju kontranapada, a naroito sutra izjutra, kada e sigurno pokuati da povrate izgubljene poloaje... Vratili smo se odmah. Aleksandar uz put ree da obratimo dobro panju na istaknute predmete, jer e jedan od nas, sigurno, dovesti ovu bateriju. Moj je konj posustao, jer sam gotovo dvanaest asova na njemu a i naramkuje na jednu nogu, poto mu je potkovica ispala. Ali zapovest je hitna i ja snano udaram mamuzama sirotu ivotinju da bismo to pre stigli. u poznu no nali smo komandanta diviziona i saoptili mu elju komandanta peakog puka. On je odmah naredio da krene etvrta baterija, a mene je odredio za vou. Poto sam samo konja promenio, krenuli smo toga asa. Ili smo prvo drumom, zatim preosmo reku, pa obinim seoskim putem uzbrdo. Tada zausmo pred nama brzu peaku paljbu. Rekoh komandiru da to sigurno peaci vre juri. Jezivo odjekuju pucnji u mranoj noi. Kretosmo dalje bez predaha. Stenju vojnici, odupiru ramenima o topove, dok konji breku pod tekim teretom i jedva izvukoe orua na jedan uvik. Zastadosmo da ljudi predahnu. Zvezde se izgubie i potpuna tama poklopi zemlju. Napreem oi da bih razaznao put. Poeo sam bivati nespokojan, jer nikako ne nailazimo na jedno gumasto drvo ba pokraj puta, koje sam dobro zapamtio. Komandir opaa moju uznemirenost i neprestano me zapitkuje da li idemo dobrim pravcem. Odgovaram odluno da se ne bi i on nervirao... Teka me slutnja mui... Sjahujem, i odmiem urno peke. Strah me hvata pri pomisli da sam sluajno pogreio put. Peadijska paljba se malo utiala, ali jo uvek odjekuju negde u blizini pojedinani pucnji. Kretoh jo malo i gotovo uskliknuh od radosti. Naao sam gumasto drvo... Sa ovoga mesta silazi se pravo u jarugu gde sam naao komandanta puka. Predloih komandiru da nas dvojica siemo peke, a baterija neka ostane na platou. Ali tamo ne naosmo niti komandanta niti ijednoga peaka. Trebalo je krenuti napred, nasumice, u pravcu odakle dopiru pucnji. Poosmo. Pri vrhu ujemo ve fijuk kuruma, i ledena strava obuzima telo. No je, i ne vidimo strah na licu jedan drugome. utimo i sapliemo se o neke predmete. Komandir se povede i doeka na ruke. Ne govorei nita, izvadi elektrinu lampu, prinese je sasvim zemlji i osvetli, pa je od mah ugasi. Iako je to bio kratak blesak, slika je nezaboravna. Mlad akademac leao je poleuke rairenih ruku. Oi su mu poluotvorene i staklaste, a na slepoonici grozna rupa, iz koje tee tanak mlaz krvi.

137

 Tja... deko! progovori komandir, kao da je hteo rei: ta je ovo dete skrivilo... Ostavismo ga na pustoj poljani i urno poosmo. ujemo, neko jei. Malo dalje, tamna nepomina prilika... U blizini neko doziva: Drue, drue... A kurumi fijuu sve ee, i mi pognuti urimo, pa i ne oseamo koliko kipti znoj sa nas. Pred nama se neko kree. Hej, drue! Onaj zastade i mi priosmo. Gde je komandant? Evo ga iza ograde, u rupi... Hajd, povedi nas... Ja sam ordonans... Napred! naredi odluno komandir i mi u nekoliko skokova doosmo do zemunice. Bila je to ranije naa artiljerijska osmatranica, i sada se u nju sklonio komandant puka. Pri ulazu zapahnu nas dim od naloene vatre. U dnu je sedeo komandant okruen nekim oficirima i ordonansima. A, Joco, jesi li doao?... Sluaj, bogati! Moji su sada izvrili juri i u jednom naletu osvojili njihove poloaje. Naredio sam da se odmah ukopaju... Ti ostani zasada gde si, pa ujutru, molim te, otvori vatru, jer u tada izvriti glavni napad. Onda se komandant obrati meni i ree da hitno izvestim komandanta diviziona o njegovom uspehu, i da odmah sa one druge dve baterije doe na ovaj poloaj. Pri polasku, obratih se jednome poruniku, sigurno je autant puka, i rekoh za one ranjenike. Ko e da ih trai po ovoj noi... Svakoga asa oekujemo kontranapad. Kad se razdani... ima vremena. Bila je magla kad smo izlazili na poloaj i nita se videlo nije. Pod tim zastorom oblaka stigli smo na miru i baterija je postavljena u blizini nae stare osmatranice, gde je noas bio komandant puka. I levo i desno od nas buktalo je od peake i artiljerijske vatre, pa ak negde i pozadi nas. inilo nam se kao da smo u nekom uzavrelom kotlu i kao da e nas vreo talas zahvatiti s koje bilo strane. A kurumi su neprekidno zvidali... Odnekuda iz blizine poee doletati rapneli i zapratae nad naim glavama. Oblaci se malo podigoe, i tada primetismo da nas sa susednoga uvika gaa jedna brdska baterija. Ali drsko i bezono. Pred nama peadija poinje da vri juri bez artiljerijske pripreme i telefonom trae da ih hitno potpomognemo. A jedna naa baterija gaa preko naih glava, i svest se muti od silnoga praska i zamaha njenih zrna. Komandir je podelio bateriju na dva voda. Jednim je on komandovao, a drugi je poverio Aleksandru, da se nosi sa onom brdskom baterijom. Ja sam sa komandirom. Ne vidim bojno polje, ali po tempu paljbe oseam puls i tok
138

peake vatre. Nai plotuni su bili prvo prebaajni, onda je komandir skraivao, zatim poveavao da ljinu za pedeset metara, jo za dvadeset i pet, onda razornom granatom... Nali smo ih i tuemo njihove rovove. Ali onaj branin dosadi... Gaaju drugi vod, njegovi rapneli zasipaju i nas, i ljudi se prilepili za tit, pa premiru. A najtee nam je bilo to ne ujemo ni pucanj topa, niti um zrna, ve kao da ih rukom baca iznad naih glava. Komandir prekide paljbu i ujemo gde peaci viu: ura, ura! U pravcu rovova se lomi, vri, krklja od mitraljeske i puane paljbe. Uskoro mitraljez umue, ali jo odjekuju esti pojedinani pucnji. Mi sada gaamo rapnelom i sa poveanom daljinom, jer su nai sigurno u njihovim rovovima... Zasu nas rapnel od onog brdskog topa, neko jauknu. Vidimo kako vojnici prvoga topa izvlae pomonika niandije, stavie ga u atorsko krilo i brzo strae s njim u jarugu. Kau, udarila ga jedna kuglica u rame. Magla se naglo odie i sa leve strane nam se ukaza visoki Dren, obasjan suncem. Peadija trai pomo jer se neprijatelj priprema da povrati poloaje. Jedno peako municiono odeljenje promae pokraj baterije, ali ga na istini zahvati ona brdska baterija. Komordije se rasprtae. Jedan konj sa tovarom pade. Oko nas gamiu ranjenici, grubo privezani, pa im iz sveih rana iklja krv. Tuemo ubrzanom paljbom, a i ona baterija iza naih lea, opti huk i tresak je ustalasao ljude, pa i ne oseaju sebe. Pojam ovenosti je utrnuo. U svakome kipti nezajaljiva ela za ubijanjem. Pretrnusmo... est crveno-utih dimova svitnue nam s leve strane. Gaala nas je jedna baterija sa Drena. Sada smo prikleteni s desne strane od one brdske baterije, a s leve od poljske sa vrha Drena. Izlazei po onoj magli, postavili smo bateriju sasvim otvoreno. Magla se sada digla. I pri ovom suncu vide nas jasno kao na dlanu. A danas treba braniti peadiju, te se raspinjemo na sve strane. I iznenada mi padoe na pamet rei Aleksandrove: Zaglaviemo danas budak. Ljudi jo nisu stigli da iskopaju zaklone, a i ta bi nam oni koristili, kada nas poljak u glavu gaa. Plotuni su sa Drena sve ei i itav orkan od kuglica urla kroz bateriju. I branin neprekidno rije oko topova. Samo nas puki sluaj brani to neko zrno nije jo udarilo u karu ili top. Svakoga sekunda strepimo. Nervi su prenapregnuti, a muskuli na vilicama grevito stisnuti. Eno ga! povika niandija treega topa i pokaza rukom u pravcu Drena. Ispod samoga vrha, na strani okrenutoj prema nama, ugledasmo neprijateljsku bateriju, kako se titovi cakle na suncu. Na neprijateljsku bateriju, neposredno nianjenje! Napustismo i peadiju i onog branina, da se bar razraunamo sa ovom nemani, od koje nam preti najvea opasnost. Sada su zjapile cevi dveju poljskih brzometnih baterija neposredno jedne na druge i pitanje je samo sekunda koja e pobediti;
139

Niandije su prilegle na nianske sprave, a punioci sa natoveanskim naporom izvlae zariveni lafet i pomeraju ceo top. Od tanosti i brzine gaanja zavise i ivoti njihovi. Gotovo... gotovo... viu niandije jedan za drugim. Prasak neprijateljskih rapnela potresa vazduh, a kuglice prate okolo topova i lupaju po titovima. Opali i na top... drugi... Svi netremice sluamo grmljavinu kroz vazduh i oekujemo eksploziju zrna. Niko ne osmotri. Sigurno su prebacili preko vrha. Komandir smanjuje daljinu... Oni vide da ih gaamo i zasipaju nas ra falima rapnela, zatim razornim zrnima da bi nas dotukli. Ali razorna padoe u umicu pozadi baterije i ona su bila izgubljena za onoga komandira. Sada naa zrna izletee... I opet ih ne vidimo... Komandir je oajan i nareuje vee skraivanje. Branin raspali granatom pred treim topom, ali zemlja samo zasu ljude, koji nemaju vremena ni zemlju da stresu. Ljudi su potamneli od umora i straha, oekujui svakog momenta smrt. A pomoi ni s koje strane... Dva naa rapnela pojavie se gore na vrhu. Onaj poe opet da tue rapnelom, vrei sigurno poslednje popravke, i pucnji naih topova slivaju se sa eksplozijom neprijateljskih rapnela. Njegove take rasprskavanja su podeene. Valjda poslednji put, zahujae rapnelska zrna kroz bateriju. Zau se najzad frktanje i rapnelskih kouljica i upaljaa... Ljudi poskakae sa svojih sedita i zveraju gde e pasti upaljai... Bapnu jedan ispred topova, pa se otkotrlja u stranu. Priskoi jedan, pa ga onako vrelog baci u ajkau, zastade da proita daljinu i onda se razdera iz sveg glasa: Hiljadu osam stotina metara! I ne ekajui komandu naeg komandira, uzee vojnici datu daljinu, neko od njih viknu: Pali! i ve nestrpljivi opalie gotovo svi u isti mah. I kao rukom baeni, svitnue nai rapneli pred ustima cevi neprijateljskih topova. Grozniavom brzinom sruie se razorne granate izmeu naih topova... Razornom granatom! preuze komandu na komandir. Naa se zrna zarie oko onih topova, i, verovatno zbunjeni, prekidoe paljbu neprijateljski vojnici za nekoliko sekundi. Ali nai topovi uzee mah. Po deset razornom granatom! Cevi su se kretale brzinom parnih klipova, pucnji su se slili u jedinstven tresak... Tamo gore zapurnja zemlja, bateriju obavi taman oblak od dima i praine, dok iz jedne kare suknu strana eksplozija i crn, gust dim posuklja navie. Ura, ura! viu vojnici razdragani. Oni se vie i ne obaziru na onoga branina, koji keve kao pseto jo od jutra... Komandir ponovi jo jednom istu komandu. Masa eksploziva i elika polete iz topovskih eljusti.

140

 Bee, bee! povika neko. Kroz durbin Ugledasmo vojnike one neprijateljske baterije kako naputaju topove i prebacuju se preko visa. Kao posle kakve pozorine scene, pojavi se jedan oblak na vrhu Drena i kao zavesa zakloni onu bateriju. Komandir viknu: Prva tri topa pod mojom komandom. etvrti svakoga minuta da pali naizmenino po dva rapnela i dva razorna s koenjem, na onu neprijateljsku bateriju. Polja su plamsala i tresla se od paljbe topova, puaka, mitraljeza i bombi. Ona rita, bosa i izgladnela, u neodoljivom naletu uskakala je u neprijateljske rovove. uvici su padali jedan za drugim. Beskrajna povorka usplahirenih i unezverenih zarobljenika kuljala je sa svih strana. Sa topovskih cevi je podrhtavala jara od silne vatre, i vojnici su morali paziti da ih se ne dotaknu. Ona glavica, sa koje nas je tukao branin, u naim je rukama i mi sada na miru dejstvujemo, istei put pred naom peadijom. Ali nae trupe na Drenu zastadoe. Vidimo na streljaki stroj poravnan kao na vebalitu, kako lei i ni mai se ne moe, jer je obasut strahovitom mitraljeskom vatrom. Sa svih strana javljaju telefonima da se pronau leita mitraljeza. Komandir povika: Baterija na rukama napred! Muskuli zadrhtae od silnoga napora, a ile da popucaju dok se iupa aov lafeta iz zemlje i topovi, gurani snanim rukama, kretoe uzbrdo. Baterija se zaustavi na jednoj otvorenoj poljani, sa koje se videla cela padina Drena. Osmatramo durbinima... Komandanti se ljute. Mi pucamo vie zarad morala. Zasipamo celu padinu, ne bi li ga sluajno nali. A mitraljez i dale cike. Nai se gue u ropcu, onako nezatieni, na otvorenoj poljani. Eno ga! povika komandir. Niandije, napred! I posle nekoliko trenutaka vrzina je purnjala od eksplozije razornih zrna. Plave bluze pokuavaju da spasu mitraljez, ali peaci skau, uje se: Ura, ura, ura!, ceo stroj treim korakom nastupa, posluga mitraljeza pada, neki diu ruke i nai dohvatie mitraljez. Dren je bio u naim rukama... Sunce je zalo, ali njegov krvavi odblesak jo zrai iza vrhova Drena. Borba posustaje. Jo samo negde u daljini odjekuju pojedinani pucni. Mi smo prestali sa paljbom i komandir nareuje da kare idu za popunu municije. Topovoe prebrajaju utroak, i Aleksandar sastavlja izvetaj. Telefonisti oslukuju razgovore i vele da ima veliki broj zarobljenika i topova. Svi uviamo da je dananji dan bio znaajan, jer su i na ovome frontu popucale niti mone carevine. A, vala, sutra, kada im se mi popnemo na Dren, i stanemo da ih ukamo u glavu, nee se zaustaviti do Save... govore vojnici.
141

Suton se spustio. Komandir naredi da se donese veera za vojnike. Tada naie ordonans iz diviziona. Gospodine kapetane, naredio je komandant da dou odmah vodnici sa dva ordonansa. Svi na konjima. E, ne da mi se... Cele prole noi nisam spavao, i ba sam mislio veeras da legnem ranije... jada se Aleksandar. Hajde pouri, da se vratimo ranije! govorio je, nametajui torbu sa sekcijama oko vrata. RELEJ

Pred umom, gde je bio smeten tab diviziona, zatekli smo veliki broj artiljerijskih oficira i ordonanasa. Razgovaramo meu sobom, kako e nas komandant sada razjuriti na sve strane da iznalazimo poloaje. Kapetan Jovan ve kritikuje: Samo emo se namuiti noas, jer ne moemo nita videti. A glavno izvianje bie zorom. Hajd dobro to vas tera. Ali ta u ja, ovako star, da se noas krim! veli kapetan Stanoji. A vidi ga sad gurka me potporunik Dragoslav. Kad treba da se pije, on se busa u grudi i veli: Nita od vas, ostareli ste pre vremena, a sad, on je starac, a mi mladii. Iz upe izie autant i ree da vodnici samo uu kod komandanta. Po stareinstvu ulazili smo unutra jedan za drugim. Prema dva bono ostavljena fenjera stajao je komandant za jednim stolom, gde su bile razapete karte. Kako koji od nas ulazi, pozdravlja, tresne mamuzama, i ostane u stavu mirno. Komandant je utao dok smo mi ulazili. Onda nas odmeri redom strogim pogledom i najzad progovori: Gospodo... Danas ste sa svojim komandirima izvrili sjajno povereni vam zadatak i dananji dan bie zabeleen. Naa divizija osvojila je sve strategijske take i time je dalje nastupanje olakano. Ali sa istonog fronta stigle su nepovoljne vesti. Neprijatelj je zauzeo Kosmaj i odatle preti opasnost da nam zae za lea. Naa divizija bie sada odmah zamenjena i nas upuuju na taj ugroeni deo fronta. Prema tome, vi imate zadatak da odvedete diviziju najkraim putem do Mladenovca... Za vou releja odreujem kapetana Stanojia! Komandant upre pogled na njega. Razumem! progovori kapetan Stanoji. Gospodine kapetane, ta ste razumeli? Gospodine potpukovnie, razumeo sam, da celu diviziju prevedem u Mladenovac... Najkraim putem!
142

 Najkraim putem! ponovi kapetan Stanoji. Vae izvianje poinje od sela Baroevca. Smatram da vam je sluba releja poznata i zato odmah na izvrene! Pozdravismo i utei iziosmo. Pojahasmo, i kretosmo nizbrdo ka selu Baroevcu. Tolike noi smo ranije nastupali i odstupali, kuda se sve nismo provlaili i uvek sam se pitao, koje su to oi koje nas po mranim noima vode. Stavljen sam sada u priliku da i tu iz viaku stranu poznam. Kapetan Stanoji kao da protestuje: A ta kae: najkraim putem... Gde u noas da naem taj najkrai put, kada sekciju ne mogu da upotrebim. Koristiemo se metanima od sela do sela tei ga kapetan Jovan. Na pravcu BaroevacMladenovac videemo koja se sela nalaze, pa e nas seljaci voditi. Stigli smo brzo u selo. Kapetan Jovan na zidu jedne kue razape kartu i, gledajui prema slabom osvetljenju fenjera, povue olovkom pravu liniju od Baroevca do Mladenovca. Uoio je sela i tada se obrati starom kapetanu: Sada treba razbuditi nekoliko kua. Selo je bilo utonulo u mrak. Psi su oajno lajali. Ordonansi zalupae na vrata prve kue. Ali iz kue se niko ne pojavljuje. Ukuani su ili pobegli, jer se danas iznad sela borba vodila, ili su prestravljeni, te ne znaju na koga e naii. Razvaljuj vrata! vie ljutito potporunik Dragoslav. ekaj... polako! umea se kapetan Jovan. Vikni, zovni: hej, domaine! da vide ljudi s kime imaju posla. Ako se uverimo da namerno nee da otvore, ne samo da emo razvaliti vrata, nego emo kuu zapaliti. Onda on prie prozoru i lupi: Hej, gazda, domaine! Na prozoru se pojavi enska glava. Ne boj se, ne boj se, mi smo Srbi, otvori! Ona odkrinu malo vrata i zastraenim glasom zapita ta hoemo. Kapetan je upita da li zna put do prvoga sela i zamolismo je da nam ga pokae. Kuda u ja slabomona enska sa toliko ljudi noas?! Ba zato to nas je mnogo, nemoj da se plai... Nego mi te, snajo, prvo molimo, a ako ne htedne, bogami e ii kao ptica objasni joj kapetan Jovan. Ama ne velim ja nita. Ali jo ima kua u selu. Ii e i oni, ali ti se spremi! savetuje joj kapetan Stanoji. Za to vreme ordonansi su izbudili gotovo celo selo. Jedva naosmo dva starca, a dooe i nekoliko ena, da bismo bili sigurniji. Umirismo ih. Kapetan Stanoji im lepo objasni ta elimo i da se ne plae. Oni e ii sa nama do prvoga sela, a odatle mogu da se vrate. Ponudi im konje ordonansa. Uzjahae starci, a ene rekoe da e ii peke.
143

Odmah poosmo i naskoro naiosmo na jednu raskrsnicu. Kapetan Stanoji ostavi jednoga i tada nam objasni dunost releja: Kada naie elna kolona, ili komandant, relej e prii, da se komandant uveri da si ti relej, i pokazae komandantu pravac puta, pa odmah kreni dalje, da mene stigne. A sutra, po danu, im vidi komandanta iz daleka, onda digni ruku, pokai mu pravac i onda nastavi kasom do mene. Kretali smo se seoskim putem i konji su nam se neprestano saplitali o dombe na putu. Nismo odmakli daleko, kad ono opet raskrsnica, te i tu jedan ostade. Aleksandru zamakla za oko jedna mlada seljanka, pa sjaha da bi malo noge ispravio. Priao seljanki, sa strane puta, i ujem razgovor. A udata si... pa ti teko bez mua... E... Sluaj, na prvoj raskrsnici, hoe li i ti da ostane sa mnom? A to u ti? Zna... strah me... Pa oe da ti ja, ena, uvam strah. Kakav si mi ti vojnik! Ama, i da dakamo malo. Evo, dakamo sada... Ali... onako nasamo... Tek se okrete kapetan Jovan. Potporunik Aleksandar, jaite! progovori strogim glasom. A na prvoj raskrsnici, ostavi samog potporunika Aleksandra. Krivudali smo preko polja, pokraj nekih vrzina, ostavljajui na svakoj raskrsnici po jednoga... Zaosmo u jednu umu i tu ostadoh ja kao relej. Oni zamakoe, izgubi se topot kona i u gluvoj noi stajao sam ja sam, kao kip na konju, u pustoj umi. I konj se pritajio, opustio glavu, sigurno spava... Sluam dah ume, ono tiho, tajanstveno romorenje, koje ponekad podsea na apat, ili na neke prikrivene, obazrive korake... A iz daljine dopiru potmuli pucnji straara, na koje je uvo nae naviklo isto onako kao na otkucaje asovnika. Ova neobina tiina poinje da me mui, te prikupim dizgine i pokrenuh kona. Ali kopite praskavo odjekuju u praznoj noi, te mi se priinjava kao da se uma pritajila, a onaj nevidljivi svet me motri svojim sitnim oima. Zastadoh i onda zapalih cigaretu. Ali posle drugog dima oi moje poee da se zatvaraju, te cigaretu ispustih. Trgoh se i protrljah oi... Ali i iroko otvorenim oima ja isto tako ne vidim nita kao i kada ih zatvorim. Neka se magla spustila i nigde zvezde, niti jasnijeg predmeta da bi pogled privukao... I oi se opet zatvaraju. Upinjem se da mislim neto, seam se onih stranih pria to sam sluao dok sam bio dete... Ali moji su oseaji utrnuli i samo bi me prestravila neka teka haubica, koja bi tresnula tu, uz mene... Povedoh se na jednu stranu i zamalo da padnem.

144

Sjahao sam s konja, ne bih li rasterao taj nesrean san. Napreem pamenje da se setim koliko ima asova kako ve oi nisam sklopio. Jedva izraunah: etrdeset i tri asa. A treba izdrati jo celu ovu no i sutranji dan... Snage nemam ni ruku da dignem, telo se klati i ja naslonih glavu na vrat konja... I kao da uzleem na neku visinu njiem se, kao da me neko ljuljuka... Prijatno je... a potom poeh naglo da padam... Osetih bol u kolenu, trgoh se i tada uvideh da leim pored nogu moga konja... San trenutno odie sa mojih oiju. Prebacim dizgine preko ruke i ponem etati napred i nazad. Ali i onako u hodu oni kapci mi se sklapaju. Zastanem i osetim udar konjske glave o svoja lea. I moj verni drug Danguban spava idui za mnom... Da nisam na ovako vanom mestu, pa da skrenem sa strane puta i malo, samo malo da opruim telo, dosta bi mi bilo do zore... Razmiljam ime bih mogao da rasteram san. I u tom premiljanju opet naslonim glavu na vrat konja, ali sada mu prebacim ruke preko vrata i prikopam prste... Neko me je drmusao... Prva je misao bila: komandant! i ja, bunovan, jaem konja i nasumice polazim u pravcu odakle se kreu trupe. Stani, ovee boji! dohvati me neko za ruku. Gde e tamo?... Ja sam, narednik ivkovi. Krei levim putem progovorih najzad promuklim glasom. Ko je na elu? Komandant... Stanje je sada ipak malo podnoljivije te zapalih cigaretu. Releji su nailazili jedan za drugim. Eto ga i Aleksandar. Zatrai jednu cigaretu, pa mi se onda ali kako nita ne vidi, toliko mu se spava... Poe, i tek zaustavi konja. u li kako me onaj cucnu! onda neto promrmlja i produi. Evo ga i poslednji relej. On mi ree da sada nailazi komandant. Posle podueg vremena zau se topot konja, ja prikupih dizgine i, kada nazreh njegovog belca, prioh: Gospodine potpukovnie, ja sam relej. Kreite levim putem. Onda poteram konja kasom da bih to dalje odmakao od njega. Zadugo nisam naiao na releja, tek posle pola asa, a malo zatim naioh i na drugoga. Ali na treoj raskrsnici konj frknu, uzdie glavu i uspori hod. Napregoh vid da vidim ta se to nalazi na putu... Uini mi se kao klada, kao trup oveka. Brzo sjaem i polako prioh. Napipah epolete... Da nije koji od releja pao s konja?... Prodrmusam ga dobro i tek tada potporunik Dragoslav skoi. Zapitah ga, zato je legao nasred puta. Ali on zabio ruke u depove, sagao glavu, klati se i uti. Dohvatio sam ga za ramena i on jedva progovori: Nisam mogao vie... Legao sam popreke na putu, i prvi koji naie zgazie me, pa u se probuditi... Zna drue... ovo je ve trea no... Je li blizu komandant? Rekoh mu da e za pola asa naii...
145

 Ah, sada sam na konju... Ovo mi je dosta do zore govorio je proteui ruke. U blizini treega sela sustigoh vou releja. Oko ponoi opet sam ostao kao relej na nekom uviku, a pred zoru u jednoj jaruzi. Ali meu nama je postojao preutan dogovor i, im neko zastane, sjae s konja, zavee ga za drvo ili ogradu i onda prilegne pokraj puta. Tako na mahove ja sam odspavao jedan as. Preko dana bilo nam je ve lake. Prolazei kroz usputna sela, kupovali smo hranu, a za konje uzimali smo iz koeva, priajui da e oni pozadnji platiti. Bilo je prolo podne kada zastadoh kao relej na raskrsnici jednoga sela. Sjahao sam s konja da bih malo opruio noge, pa se naslonih na ogradu jednoga dvorita. Jesenje sunce je blago milovalo, a vetri arlijao, raznosei miris okomianih kukuruza i zrelog sena. Konj je upkao travicu i trupkao nogama. Boga ti, sinko tre me enski glas doider, da mi skine jedno burence sa tavana. Jedna simpatina, omalena bakica stajala je iza mojih lea, podboena rukama. Pristadoh, veem konja za ogradu i uem u dvorite... Pria mi baba da su joj sinovi i unuci u ratu. uvala je ona burence vina za svoju decu, pa bi elela da ga zakopa, kako joj dumani ne bi uzeli. Uosmo u kuu i ona mi pokaza lestvice, kako bih se popeo na tavan. Ispod dasaka i starih ilimova pronaoh prilino bure, da ga jedva izvukoh i dokotrljah do otvora. Pitam je odozgo: ima li jo koga da pomogne, jer u ga teko sam spustiti. Moe, moe, sinko, mlad si, zdrav si hrabri me ubedljivo baba. Prebacih se na lestvice, okrenem se leima zidu i navaljam bure na vrat, te ga jedva spustih na zemlju. Ajde, molim te, otkotrljaj ga iza kue, i baka e te astiti. Poeh da oklevam, jer moe naii moj drug... Videe tvoga konja, pa e i on svratiti misli logino baba. Spustih bure niz stepenice, pa ga otkotrljah iza kue, obazirui se neprestano da ne naie koji relej. A na redu je ba Aleksandar, pa e posle priati kako sam se ja zanimao sa babom. A u vonjaku iskopana neka rupa, kao kupa, i baba mi utrapi aov. Jo samo to, sinko, blago baki, razgrni dole zemlju. Vidim da me je veliki belaj snaao, a i onako sam umoran da jedva stojim. A mislim opet, ne mogu je ni ostaviti samu sa buretom. Ako naiu peaci, sve bi joj popili. Dohvatim aov i ponem kopati. Taman bejah gotov, kada se zau topot konjskih kopita i neko se zaustavi pred kuom. ujem kako Aleksandar razgovara sa babom, te izaoh i ja. Priam mu tada kako me je baba zamolila da joj zatrpam jedno bure ali ne govorim za svoje ranije nevolje. Zamolih ga da mi pomogne, koliko tek da i njega uvedem u ove babine poslove. Dohvatismo
146

obojica bure i spustismo ga. Ja se naoh u nekom poslu, a on poe da nagre zemlju. Tek e me on zapitati: A je li, ima li to mlae u kui? Rekoh mu da sem babe nisam nikoga drugoga video. Nisam toliko mlad da i babama inim usluge pa otrese prainu i poe. Na izlazu sretosmo baku, koja drae jednu veliku flau punu vina. Onako s nogu, a na prazan stomak, nategosmo flau, te je ispismo do dna. A kada Aleksandar zamae, ja se vratih, te babi zatrpam bure i onda iziem na put. Bio sam lak i veseo, a kada rukom prevuem preko lica, ini mi se kao da nekog drugog milujem. Neto se neobino dogaa u meni. Dok sam jo bio svestan, pojahah konja. Pred sobom kao da vidim jednu belu takicu, sve vea, izgleda mi kao da se kotrlja, narasta kao ogromna kugla. Muno mi je... hoe da me zgnjavi, ali ja pokuavam da se sklonim, i moj se konj okree u mestu... A ona neman je blizu, iz nje neto nakostreeno tri i u poslednjem asu uvideh da su to brkovi komandanta. U strahu okretoh konja i u trku pobegoh. Taman se zaustavih, stie me autant. Pratio me komandant da ti kaem, da se tako sluba releja ne vri. Ali usled klaenja na konju, ono vino pokulja mi i na nos i na usta, a probi me hladan znoj. Nesrenie!... Ti si pijan! Nismo smeli da zaustavimo konje, jer bi nas stigao komandant. Ja se jo jedno dva puta nakretoh preko vrata konja... Tada mi laknu. Autant mi dodade uturicu sa vodom, te isprah usta, a ostatkom se umih. Sada sam bio potpuno trezan, i ispriah mu ta se dogodilo. A kada se vratio komandantu, ujem posle da je rekao kako me je uhvatila nesvestica od dugog nespavanja i napora. Ali ipak uvee na odmoru, izvrdavao sam izmeu konja i topova da se ne sretnem sa komandantom. Sutradan rano, zorom, nastavljen je mar... Posle podne stigosmo u Mladenovac. Na ulazu sretosmo vojnike iz prve baterije naega puka, koji priaju da im je na Kosmaju zarobljena baterija, i da je dosta vojnika izginulo. Sluba releja je zavrena... Zanoili smo izvan varoi, a izjutra, upueni su hitno na Kosmaj jedan peadijski puk i moja baterija... NAZDAR... NAZDAR

147

Priaju da su Kosmaj branili treepozivci, a da su ga Austrijanci osvojili na prepad. Tu je zarobljena i jedna naa baterija. Ali odmah je pristigao jedan puk prvoga poziva, odrobio je bateriju, ali ne moe jo da potisne Austrijance sa vrha. Stigosmo u podnoje Kosmaja. Sa vrha dopire ivo pukaranje. Poto je ve pao mrak, komandant peakog puka ree komandiru da za noas ostanemo gde smo a sutra e on videti gde e nas upotrebiti. Naie Milan iz prve baterije, koja je zarobljena, pa nam pria: Bili smo postavljeni ispod samog vrha na jednom platou. Te noi nismo imali borbu, bila je tiina i nita nije nagovetavalo da e ujutru biti neke guve, pa se i peaci, one ie iz treega poziva, nisu nadali... A mene su cele te noi jele vake... Mezetisale te upade Aleksandar. Jest, ali pred zoru nisam mogao vie da izdrim ve se dignem. Skinem bluzu i reim se da ih potamanim... Kad pripucae puke. Komandir izlete iz rupe i odmah poe da komanduje. Ja onako u koulji, sa bluzom u ruci, pritrim topu. Uto grunu jedan plotun i sa nae leve Strane ugledah kako se zaplavi poljana... Na karte! viknu neko. Prednjaci bre! viu drugi. Kroz bateriju zviznue kurumi... dva posluioca sa etvrtog topa padoe. I dok punilac izvue aov iz zemlje, oni se pribliie na pedeset metara. Top opali.,. Oni prilegoe. A otuda jure prednjaci i naletee na njih. Jedna za prega se srui na gomilu, ostali najahae jedni na druge. Austrijanci pripucae u tu guvu i tada komandir viknu: Vadi zatvarae! Dotle pamtim. Ali kako sam se sruio ovde u selo, to ne mogu rei. Znam samo da sam video gore kada jedan upre puku u mene... Dakle, zahvaljujui vakama, ti si spasao svoj ivot... Sigurno si tada oseao veu tremu nego kad u ajncu vue na sedamnaest upade Aleksandar. A bogati, dobro me podseti i Milan se mai za dep, izvue karte i poe da ih mea. Karte poneste, a topove ostaviste dira ga Milutin. ta e, Uo, mora ovek da misli i na duicu svoju. Dede podeli prui karte Aleksandru, i dok ovaj mirkavo gleda, pomerajui lagano donju, Milan objanjava: U ratu, Uo, nema ta da misli. Jer zato bi postojali ovoliki silni tabovi... Njihova jedina dunost je da se staraju kako emo mi da poginemo... I dok su zveckali groevi i dinari, gore na poloajima prate puke, a povremeno pisne i poneki kurum iznad naih glava. Ali mi sedimo iza jedne, kue, pa smo sigurni kao u tvravi. Ujutru je komandir poao u izvianje. Sobom je poveo Milutina i mene, a sa nama poe i Milan svojevoljno, da bi video svoju bateriju. Donekle smo mogli
148

jahati. Ali iza jednog grebena zazvidae kurumi, te brzo sjahasmo i poosmo peke. Ili smo prvo kosinom, po blagoj uzbrdici. Svakoga momenta zaziremo od kuruma to, odbijeni od zemlje, zafru iznad naih glava... Kretosmo pravo navie i jasno razaznajemo praskavi pucanj austrijskih puaka. Sada smo u mrtvom uglu. Ali sa zebnjom pomiljamo na onaj hrbat iznad nas, sa koga se vidi baterija i gde zvide kurumi sa svih strana... Neto od napora, ali vie od uzbuenja, srce je snano udaralo. Na ovome prostoru se vide razbacane vojnike stvari: uturice, torbe, negde ostavljena puka sa nataknutim bajonetom, krvavi zavoji... Zastadosmo da se odmorimo. Ovako sa visine, vidimo dole selo, malo ravnice, razaznaju se komore i municiona odeljenja. Malo dalje, u onoj plavkastoj izmaglici, nalazi se slobodna, mirna zemlja, gde ljudi obavljaju svoje redovne poslove... A pred nama, odmah iza grebena, ljudi se besomuno ubijaju i mnogi umiru u ropcu, bez pomoi. Pred ovim traginim i smrtonosnim trenutkom uozbiljio se ak i Milan, pa e rei: E, ljudi, ako majka proklinje sina, neka samo kae: dabogda bio peak. Zaista veli komandir i niko im docnije ne odaje priznanje koje su zasluili svojim radom i svojim patnjama... Videli ste posle balkanskog rata ree Milutin kako mnogi bez ruke ili noge prose. A ko je prihvatio te ljude?... Meutim, evo tih heroja, koji su istavili svoje grudi eliku, da bi se docnije kitili ordenjem zabuanti... Gde su one profesionalne patriote, koji raspaljuju i trae rat po beogradskim ulicama?... Nigde jednoga ne videh celoga rata... Hajdmo! ree komandir i mi se digosmo. Pod samim grebenom ugledasmo mrtvo telo jednoga peaka. Leao je poleuke, lice mu je obraslo u prosedu bradu, a oi otvorene i staklasto sjajne, kao u punjene ptice. Obiosmo mrtvo telo, oseajui potajnu jezu, i pourismo... Ugledasmo bojno polje. Leali su mrtvi na svima stranama izmeu polomljenih puaka i razbijenih stvari, skotureni, oprueni, sa rairenim rukama, ili licem zarivenim u zemlju. Pred nama su topovi rastureni u neredu, kao stara gvourija, a pred njima pobijene estorne zaprege, pa se trupine konja iznaduvale i kopite visoko tre... Preko topa presamien le, sigurno artiljerca... malo dalje opet le, izvaene granate, rasturene aure, torbe... Onda gomila leeva, naih vojnika i austrijskih... A pedeset metara od topova, ostatak ivih polegali iza kamenja i plitkih rovova i pucaju. Komandir se obrati meni: Ne sme se Ni pomisliti da izvodimo ovde nae zaprege sa topovima. Ostaje nam jedino da se ti sjuri u susret bateriji i naredi da posluioci poskidaju zatvarae sa naih topova, pa da ih namestimo na ove naputene topove.

149

Baterija se kretala za nama. Vojnici su brzo skidali zatvarae i sa ovim teretom kretoe samo posluioci uzbrdo. Zau se tada ubrzana puana paljba ispred nas, a odnekud i sa strane. Uviaju i sami vojnici koliko su ovo kritini trenuci, pa ure zadihani, znojavi. Bez predaha stigosmo Do komandira. On naredi da oni sa svojim posluiocima pritre onim topovima, nameste zatvarae i odmah otvore paljbu na najvii kamenjar, gde se nalaze neprijateljski vojnici. Dodade jo da posluga etvrtoga topa ostane kao rezerva, ako bi neki od vojnika na ovome putu pao... Posluga prvoga topa sa mnom, napred! i komandir prvi skoi, zalete se desnokrilnom topu, a za njim i est posluioca. Potrasmo i mi ostali. Bila je venost pretrati taj prostor obasut kurumima, koji su prtali po zemlji, zvidali oko glave... Sa svakim korakom je raslo oseanje straha... Jer se gine, i nikad vie ivota, sunca. A oni mrtvi kao da nas vuku, i mi kao da ne odmiemo, ve stojimo... a neprijatelj .nas gaa, sada niani, samo to nije opalio, ah, boe... jo nekoliko koraka... neko jauknu, ali mi se tada sruismo na gomilu iza topa i kare. I prva misao je bila: iv sam, iv... Bre, dajte ga ovamo vikao je nekome Trailo. Puni odmah! Tempirai dovukoe Jankulja, koji je stenjao i kripao zubima od bola. Zatvara kljocnu... Urlik se razlee planinom, a pred nama na dve stotine metara, iz onoga kra, polete kamenje uvis... I prvi top poe da dejstvuje. Vojnici niane neposredno. Ga ali su bez komande, podsticani unutarnjom vatrom i nezajaljivim besom. Iz onoga kra zabelee se najednom pekiri i marame, nai peaci poskakae iz svojih zaklona i u nekoliko skokova uspee se... Prekini paljbu! povikasmo i iziosmo ispred topova da posmatramo predaju neprijatelja. Sure i plave bluze izmeae se... Razlee se otuda: Nazdar, nazdar... Ali ipak, njihove cokule su mnogo bolje od iscepanih opanaka i, posle srdanog pozdrava, svlae esi cokule, darujui nae vojnike. A i teleaci im nisu vie potrebni, te ih tovare na svoja lea nai peaci... Da odmognu esima, a i sebe malo da snabdeju. Na tu optu razmenu otrae i artiljerci... Malo posle silaze zarobljenici u surim iscepanim injelima, dok se Tanasije epuri u jednoj bundi, sa lulom u ustima. Tuno gleda ranjeni Jankulj i veli: Gde naoe ba sada da me rane! A ranjen je u nogu. Tanasije mu predade na poklon jedan teleak. Na krvavom razbojitu je ovladalo veselo raspoloenje. Odnekud sa desne strane teraju peaci buljuk zarobljenika, koji veselo mau, jer su se najzad i oni spasli muka. Samo oficiri, po svoj prilici maarski, gledaju mrgodno,
150

pokuavajui da i sada odravaju neku disciplinu meu svojim vojnicima. Ali smeju im se sada u lice esi... Pojavi se i komandant bataljona, koji odmah naredi da se zarobljenici svrstaju i komandu nad njima preuzme jedan narednik eh. Zarobljenici ureeni po etvorica kretoe, bez oruja i spreme, lagano nizbrdo. Na poloajima ostadosmo samo mi artiljerci, sa onima mrtvim. Kretosmo da razgledamo razbojite. Neobjanjivo nam je otkud onih dvadeset mrtvih naih i austrijskih vojnika, gotovo na gomili. Neki jo dre stisnute puke. U onom kamenjaru izmeu mrtvih jee ranjenici. Komandir prati hitno ordonansa da pozove bolniare, ako ih gde ima... Mahom su ranjeni u glavu, ili u grudi i bolni jauci neprekidno dopiru do nas. Vojnici vade svoje zavoje i previjaju jedne, drugima podvezuju ruke da im ne bi oticala krv. iza jedne stene leao je na leima jedan na peak, gotovo dete, sa velikom ranom na elu. Bio je jo iv i neprestano je mahao nogom. Vojnici ga gledaju i ute, niko ne sme da mu prie... Bilo ih je sa raznesenim grudima, drugi su leali nepromenjeni ali nepomini, kao da su zaspali. Lealo je est naih vojnika sa licem naslonjenim na kundak, kao da niane... Bili su nemi... i ukoeni. Jedan lake ranjen peak nam objasni da su oni poginuli jo jue, svi na jedan mah, od jednoga rapnela, koji je eksplodirao iznad njih. Meu njima se nalaze dva roena brata. U svih je lice mrtvaki bledo a samo jednome je iz usta tekao mlaz krvi, pa se prelio preko ruke i kundaka. Iz nizine, tamo negde oko sela Nemanikua, dopirali su pucnji puaka. Vidimo kako plave bluze poterane naom peadijom bee putem, a neki nagrnue u jednu kuu pokraj puta, sigurno da se tamo zaklone. Komandir naredi da ljudi na rukama izguraju jedan top na sam vrh, i vojnici uzee na nian onu kuu odakle su Austrijanci davali sada snaan otpor. Posle nekoliko metaka, jedna razorna udari posred krova i iz kue istrae samo njih nekoliko, ali doekani puanom vatrom, svi padoe jedan za drugim. Bolniari su ve stigli i uz pomo jednoga voda peadije prikupljaju ranjenike. Dugaka kolona seljakih kola kripala je lagano nizbrdo, odnosei ranjenike... Iz rovova i ume donosili su mrtve, pa ih reali jedne pored drugih... Suton se sputao i vetar poe duvati planinom, zavijajui na mahove kroz ogolele grane, kao posmrtna pesma onoj beskrajnoj koloni mrtvih vojnika... uureni iza topova i kara, vojnici su utali kao da se boje blizine onolikih mrtvaca, kojim je okruena naa baterija. Neko ree: A onaj jadnik jo mae nogom... A boga ti! Bolniari ga ve stavili meu mrtve, jer kau i tako e umreti.

151

NAA ZEMLjA JE SLOBODNA

Gledajui sa one visine, nigde se nije mogao videti neprijateljski vojnik... A nae patrole krenule su jutros rano. Silazili smo kroz umu, gde se oseao miris ve svenulog lia i vlane mahovine. Pusta tiina i neki sveani mir ovladao je prirodom. tre oguljena stabla i prelomljena drveta, svedoci okraja, a ovi iprazi jo kriju granama svojim mrtva tela ratnika. Vidimo neije noge samo, ali ljudi ni glave ne okreu. Kao to ne gledaju ni one trule panjeve pokraj puta, obrasle mahovinom. Izili smo na drum. Proosmo pored one kue u koju je jue udarila granata. Pritravaju vojnici, i diui ruke u znak uenja i groze, naputaju ovu kuu smrti. Na podu, jedni preko drugih leali su obezglavljeni i unakaeni leevi austrijskih vojnika uvaljani u duboku lokvu krvi. A po zidu videle se tamne mrle i ostaci ljudskih mozgova. Teak zadah smrti sukljao je kroz razbijene prozore. Ili smo lagano, prolazei kroz sela koja su bila pod vlau neprijatelja. Izaao narod i klie oslobodiocima, a ene jo i plau od radosti. U selu se nigde ne zadravamo. Vojnici samo zastanu da prime ponude koje posle dele meu sobom. Ve je dan na zahodu... Prenoismo nasred druma, pripravni svakoga momenta za dejstvo. Sutradan polazimo rano. Ve oko podne sustigosmo ih. Borba je bila oajna. Oko jednoga uvika tuklo se na ivot i smrt. Kau da on dominira nad dalekom pozadinom neprijateljskom. Osvojie ga peaci. Ali Austrijanci ga povratie posle pola asa, a nai peaci se sjurie u neke privremene zaklope, na trideset metara od neprijatelja. I tako na domaku bajoneta, uz prasak bombi, ginui na obema stranama, provedoe dugu no... Rano zorom nai kidisae na bajonet i ovladae. I streljaki stroj kao otkinut sa kakve opruge otisnuo se vratolomnom brzinom preko polja, njiva, dolina i bregova. Po prethodnom sporazumu trebalo je da nai pale vatre, da bismo videli na kojoj se visini nalaze. A vatreni talas se valjao... Taman da otvorimo paljbu ispred onoga dima, kada daleko ispred nas bukti vatra i mali peaci gamiu kao rojevi uz neku kosu. Jurili smo galopom za njima, negde smo ih i prestigli i onda vidimo, kako smo uli u klin a sa svih strana prate puke, gore sela, gruvaju topovi. Gaali smo sa druma i levo i desno i zapreavali put izbezumljenoj gomili austrijskih vojnika, koji su bacali puke i uzdignutih ruku ekali peake. Kao ogroman talas koji je probio breu, pa bez milosti rui pred sobom, tako je jurila peadija ponesena osvetom, gnevom i zanosom, dok je razrivena carska vojska beala obuzeta ludakim strahom.
152

I tek na padinama Avale, pred unapred spremljenim otporom, zapljusnu snano ovaj talas, pa se zaustavi. Tu smo se poravnavali i prikupili, pripremajui se za odluan i poslednji napad. Bio je sumrak i poela je sipiti hladna jesenja kia. U bateriju stie ordonans iz diviziona, koji donese zapovest da se odmah javim komandantu diviziona za ordonansa izviaa, poto je toga dana poginuo oficir izvia. Iako je to bila bliska komanda, inilo mi se da idem negde izvan sveta. Po kii i mraku jahao sam preko nekih potoka, po glibu, preko polja i kroz neka sela, dok me ordonans ne privede jednoj jazbini, i ree: Eto, tu je komandant. Bilo je blizu ponoi. Pri kiljavoj svetlosti lampe, sedeo je komandant sa jo jednim peadijskim oficirom, za koga mi posle rekoe da je komandant peakog puka. Prijem dunosti je bio po svima pravilima mirnodopske slube. Po svrenom raportu u pola noi zavukoh se i ja u jednu oblinju rupu i zaspah. Dunost moja kao ordonansa izviaa bila je da jurim od jedne do druge baterije, da traim po poljima komandante bataljona, da izviam puteve bez predaha i odmora dokle konj ne padne poda mnom. ujemo da je Torlak osloboen. Sada se samo vode arke sa slabim prestraenim zatitnicama, koje posle prvih pucnjeva bee, ili se predaju. Sa jednoga breuljka ugledasmo Dunav i uskliknusmo od radosti, kao da vidimo obetovanu zemlju. Jer tu je granica i kraj naih muka. Komandant me tada pozva i naredi da najhitnije krenem ka jednom selu u blizini Dunava, da odatle izbijem na neko Milievo brdo i tu osmotrim poloaje za bateriju. Kretoh sa jednim ordonansom. Iziosmo na glavni put i produismo kasom, nadajui se da emo stii neku pozadnju peaku jedinicu. Ali naskoro pred nama se ukaza selo, te poosmo hodom. Vidimo da se u selu odigrava neto neobino. Narod tri, dovikuje se... A na glavnom putu kuda mi idemo sakupilo se mnotvo naroda, pa okrenuto nama, neprekidno mae maramama. Mi neodluno zastadosmo... Ali gomila krete na nau stranu. Ve se uju uzvici: iveli, iveli, ivela srpska vojska! Kome to viu? zapitah ordonansa... U nedoumici se okretoh da vidim ima li koga iza naih lea. Ali na drumu besmo samo nas dvojica. Onda poosmo. Narod ve tri i mi se najednom naosmo opkoljeni sa svih strana svetom, koji oduevljeno klie, prua nam ruke, ene plau i ljube nam krajeve injela. Hteo bih da zapitam da li je ovuda prola peadija, ali od galame ne mogu da doem do rei. Seljaci uhvatili za uzde moga konja i vode nas u pravcu jedne velike zgrade... Rekoe nam tada da smo nas dvojica prvi koji ulazimo u selo. Ja pretrnuh. Zanemeo sam pred mogunou da sam ovako goloruk mogao u poslednjem

153

momentu naii na neku njihovu zatitnicu, kojih ima mnogo na poljima. Ali one mogu i sada naii. Svukoe me s konja. Narod me grli, ene kite moga konja pekirima, pa i meni vezuju marame oko naramenica. Uvedoe me sveano u kafanu. Na ulazu me zapahnu miris vrue rakije. itave gomile pogaa i sira stvorie se preda mnom, jo mi dadoe i pivsku au punu vrue rakije. Onda se die jedan da mi nazdravi. Narod ga neprestano prekida uzvicima: ivela vojska! a ja kriom pogledam kroz prozor, da me ne iznenadi neka patrola austrijska. Kucalo se aama, rakija se razlivala. Narod peva od sree. Poto mi odrae dva do tri govora, uviam, onako malo zagrejan rakijom, da i ja treba neto da kaem. Digoh se, pa mi se uini kao da letim. A pred oima mi sve ruiasto i nasmejano. ujmo, ujmo! vie narod. Brao... Sluajno bacih pogled kroz prozor i kao da se skamenih od uasa. Ama lake bi mi bilo da sam video austrijsku patrolu... Ugledah komandanta diviziona i njegovog belca. Kao da se od smrti otimam, skoio sam preko stola. ae se ispreturae. Za mnom potra ordonans. Progurasmo se kroz narod, koji nas je u udu gledao, pojahasmo konje, i, onako okieni pekirima kao da smo na nekoj selakoj svadbi, poterasmo u galopu ka Milievom brdu. Da mu samo izmaknem sa oiju. Izvan sela na uzbrdici usporismo mislei da su seljaci zadrali komandanta. Ali, na nae zaprepaenje, ugledasmo ga da nam se pribliuje. Mi polegosmo po konjima... Pekiri su leprali pozadi nas. Ve smo blizu vrha, ali jo uvek ujemo topot kopita komandantovog belca. Tu smo na vrhu, dalje se nema kud. Sem u Dunav. Okretoh konja i u galopu prioh komandantu: Gospodine potpukovnie, nalazimo se na Milievom brdu... Neprijatelja pred nama nema vie. Gledao me je strogo nekoliko momenata, zatim spusti pogled na moja ramena, sa kojih su leprali pekiri i jedan kraj njegovih usana razvue se u osmeh. Nasmejah se i ja. Narednie, naa je zemlja sada slobodna. idi u selo da nae stan i budi voljno. Razumem! pa zabacim ajkau na jedno oko, opustim dizgine, i zajedno sa ordonansom zapevam iz sveg glasa: Dunave, Dunave, tija vodo ladna... Sutradan je kominike Vrhovne komande glasio: Na teritoriji Kraljevine Srbije ne nalazi se vie nijedan slobodan neprijateljski vojnik.

154

POD KRSTOM

155

POZADINA SLAVI NAE USPEHE

Predeli su se videli kao kroz kakvu koprenu. Krupne pahuljice snega vejale su. Leteli su itavi pramenovi, kvasili zemlju i vojnike ili se zadravali na njima, te su liili na patuljke iz pria... To je bila vojska koja je pobedila jednu carevinu. Vojnici nisu imali izgled pobednikih rimskih legija. Pogureni i promrzli gazili su blato, dok su glave komordija virile izvan arnjeva i sa noseva njihovih kapala je voda. Posle uspele ofanzive, vraali su se rastureni, detairani delovi u sastav svojih jedinica na Banjikom polju, kod Beograda. Neka izmaglica, izmeana sa dimom OD mokrih panjeva, razvlaila se svuda, guila I tipala za oi. atori se videli na sve strane. Oko vatri sedeli oficiri sa zadignutim jakama od injela, dok se vojnici razmileli po Banjikom polju kao mravi. Na licima ljudi ogledala se zamorna primirenost, kao posle neke strane oluje, u kojoj se mogao i ivot izgubiti. Posle toliko vremena danas su prvi put skinuli spremu sa konja. ivotinje se stresale, izduivale vratove, onda okretale glave unazad, i, kao udei se, posmatrale ljude. Pojahasmo do Beograda. Putevi zakreni komorom i vojskom koja se kree negde u suprotnom Pravcu. Pored puta lee popaljena austrijska kola i naduvene leine konja. Sretamo i grupe vojnika koji razdragano pevaju: Doo vaba sve do Ralje A od Ralje nikud dalje... Tek sada, kada smo oslobodili Beograd, oseam zamah nae pobede veli Milutin ua. Isturili smo im prestonicu pod nos, a ne mogu ni prstom da je dirnu... Suton je. Ulice mrane, prozori neosvetljeni. Pred jednom kuom ugledasmo veselu grupu ljudi i ena. Vratio se sin pa ga majka grli i ljubi. I komiluk se sakupio pred kuom, i svi ele da stisnu ruku ratniku. U lokalima mirkaju lampe ili svee. Unutra agor. Zdrave se poznanici i pitaju gde je ko bio. Raspituju se za smrt druga ili prijatelja. Onda, za srena vienja, kucaju se aama, nazdravljaju i nakreu naiskap. Zadah vina i rakije izmean sa dimom duvana prosto gui... Pred drugom kafanom povezani konji za drveta na trotoaru, a iznutra dopire pesma pijanih ljudi. Iz jednih kola pokrivenih arnjevima pomoli se jedna glava. Drue, gde je, slave ti, ta Banjica? Po glasu, koji lii pomalo na zapomaganje, reklo bi se da dugo vremena lutaju po mraku beogradskim ulicama.

156

 E, da ti kaem odgovara neki polupijani glas sa trotoara. Vrati se na Savu, onda se okreni na jug, i teraj, teraj, teraj, pa e pravo na Banjicu. Ona glava izgubi se ispod arnjeva i kola zakripae. Hteli bismo do Kalemegdana. Knez-Mihailova ulica pusta. Konji se neprestano sapliu o rupe od granata. Naiosmo kroz mrane aleje i obresmo se na kalemegdanskoj terasi. A preko obale, nema pusto. Samo negde u daljini svetluca jedna vatrica. Do jue mona carevina, izgleda nam sada u mranoj noi kao skrhana. Vratili smo se. Ulazimo opet u kafanu. Nigde praznog mesta. Po podu lee vojnici, a na stolovima njihove stareine. Zatekla ih no u varoi i uli u prvu kafanu da se sklone i odmore. ak i onaj na strai kod vrata, naslonio se uza zid i spava. Neko predloi da se vratimo u bivak na Banjici. Varo se bila ispraznila. Kopite konje odjekivale su tupo u mranoj i pustoj noi. Sutradan je komandant izdao zapovest da se niko ne udaljava iz bivaka. Nareeno je da se konji timare i orua iste. udim se da nije naredio i topovsku obuku... Zna, da ne zaboravimo! kae Aleksandar. Ne brini smeje se komandir postarae se on i za to. Ali drugoga dana je nareen pokret. Posle dvodnevnog mara, zaustavismo se u jednome selu, pokraj eleznike pruge, u blizini Beograda. Na bivak nalazio se kraj ciganskih kua. Morali smo odmah postaviti strae unaokolo, da bismo odstranili neeljene goste, koji su kao muice utravali neprestano u bivak i unezverenim pogledom traili svakojake otpatke. Duvao je hladan vetar. Vojnici naloili vatru oko koje se sakupismo. Toliko vremena krijemo se po rupama i strepimo od svakoga fijuka, pa nam je sada neobina ova irina i tiina. Zabijenih ruku do laktova u procepane depove i uzdignutih jaka od injela, trupkali smo oko vatre i gazili po blatu. A pusta raskvaena oranica kao tutkalo. Nismo se jo dobro ni odmorili, a nareenja su poela da pristiu. Te dezinfekcija odela, te kopanje zemunica za ljude, te podizanje tala za konje, pa parkiranje topova i kara, dovlaenje grae i drva za ogrev sa etiri asa daljine. Onda beskrajni spiskovi u ne znam koliko primeraka o poginulim i ranjenim, o utroku municije... Zatim te spiskove vraaju, jer se broj utroka municije ne slae sa spiskom tamo neke pozadnje komande, koja iz dugog vremena vodi pregled i time pribavlja sebi vanost. A neki konj lipsao negde na putu i sada se trai komisijski izvetaj od veterinara i dva oficira, od kakve je bolesti uginuo, i ta je preduzimano da konj ne lipe.

157

 Nita nam drugo ne ostaje veli komandir, ve oajan nego idui put da se zapregnemo mi i vojnici. Ako ko umre, manje emo imati petljavine, nego oko jedne kljusine. Onda se upuuje pitanje da li je zavren operacijski dnevnik. A mi smo prestali da ga vodimo jo od onoga dana kada smo poeli da odstupamo. Nismo imali ni vremena, a ni na emu da ga piemo. Sada ga sastavljamo na brzu ruku, onako po seanju. A iz naih nepotpunih izvetaja vie komande pisae opet onako kako je njima milo i drago. I veito: Na nadlenost. Na kraju, kola se slome na kaplaru ivulju, ili na nesrenom Tanasiju. Tek tada pusta forma dobije svoju punu vanost. Za to vreme, pozadina slavi nae uspehe. Prireuju se sveanosti, padaju odlikovanja, govori se o genijalnim zamislima. Sve je zasluga pozadine. Pozadina je pisala nareenja, pozadina je prevozila, pozadina je umela da proceni kad treba onih trideset hiljada mladia da poginu, jer je pozadina strogim naredbama pouavala kako treba poginuti... A mi smo se zadovoljavali skromnim pesmicama, uz au vina. Svi su pevali unisono: zumba, zumba, zumba... a jedan upadao: Bajonet... fieklija... ajkaa... opanak... peak... reponja... gegula... i onda zavravali svi uglas: Ti si ovu zemlju oslobodio. SMRT, IVOT... IDU NAIZMENINO

Govorilo se, vie uzgred, da u narodu vlada pegavi tifus. Za ljude koji su preiveli toliko smrtnih opasnosti svaka bolest je izgledala beznaajna. Zar smo malo puta prieljkivali bolest, pa ni kijavica ne hte na nas da naie! Brajko moj, dr se samo rakije, pa se ne boj govorio nam je stari kapetan Stanoji. Ne idu bolesti na nas. Od toga pate tabovi. A i pravo je. Kad nisu rat osetili, neka ih bar drpne taj pegavac. Ali pristizale su sve stroe naredbe. Po ceo dan su vojnici parili odelo. Kau da se bolest prenosi preko vaiju. Zemunice su bazdile na kamfor, kao da u njima lee rekonvalescenti. Najzad, obustavljena su za neko vreme i odsustva. Kroz selo se svaki as razlegala zapevka ena. Stigao glas govorilo se. Presamiene i podbraene zastajale bi kad vide vojnika i kukale naglas: Sine... Rano majina... Ko mi te uze! Kao odjek posle one strane grmljavine topova i pobednikih poklika, razlee se sada zemljom lelek majki, sestara, ena. To ti je nalije rata veli Milutin ua. Silazili smo ka eleznikoj stanici da vidimo prolaznike, i uz put razgovarali. Narednik Milutin je razmiljao:

158

 Doe mi neki put, dok sam jo u polusnu, vizija onih krvavih borbi. U tom polusvesnom stanju ini mi se da vidim upeatljivije dogaaje no na javi... Muno je posmatrati i usplahireni pogled ivotinje, kad je lovci poteraju sa svih strana. A tek zamisli ljude koji se ubijaju. I jo bira, pa niani, koga e. Kao da na onoj strani nisu ljudi. Isto tako i oni nas niane kae Aleksandar. Ama svejedno... Re je o ljudima uopte, o tom oveku, koji se smatra kao jedino svesno bie na ovoj planeti. A oni se ubijaju kao zverovi. Ko moe da ubedi ovu majku da je njen sin trebalo da pogine... Pa nita! upade opet Aleksandar. Da nisu poginuli, oni bi pomrli. Danas, sutra, prekosutra. A i onda bi ene isto ovako kukale. Glaj si posla, Uo! ide Aleksandar za svojom logikom. Vidi ga sad! ljutnu se Milutin. Zatim poe ivo: E, molim lepo. Ti kae, svi emo umreti. I ti e umreti. Je li tako?... E, kad je takva i takva stvar, onda izvadim ja lepo revolver, priem tebi, pa u grudi: cap, cap, i gotovo!... Milutin dva puta udari Aleksandra prstom u grudi. Aleksandar se isto narogui i zastade. Kao da je ono Milutinovo: cap, cap, i uz to udar u grudi, u svesti Aleksandrovoj izazvalo ivu predstavu. Koga bre? Molim, ti e i onako umreti, pa zato da se mui?! - govorio je Milutin likujui. Milan iz prve baterije zasmeja se glasno. Eto, pa zato, molim vas, i ratujemo!... Vas dvojica, koji ste u istoj bateriji, niste u stanju da se sporazumete o jednom pitanju koje podjednako titi i jednog i drugog. A hoete da se milioni ljudi raznih rasa i plemena sporazumevaju preko graninih kamenova. Eto ga voz, pourimo!... Stigosmo neto pre dolaska voza. U ovom selu izlazak na stanicu bio nam je jedina razonoda. Uskoro ulete u stanicu lokomotiva, vukui za sobom veliki broj teretnih vagona, i na kraju nekoliko putnikih. Jedan elezniar u vojnikoj uniformi iao je urno, udarajui o tokove vagona gvozdenim ekiem. Na staninu ogradu popela se deca, a kroz razreene letve ak i neki pas promolio glavu. Iz poslednjeg vagona izioe nekoliko oficira i dva aka narednika, koliko da oprue noge. Obojica su bili moji kolski drugovi. Pozdravismo se srdano. Kau da su i oni iz one ake ete u Skoplju, pa su ih pred ofanzivu razmestili po raznim peakim pukovima. Za nepunih deset dana izginulo ih je gotovo polovina. Priaju kako su sada putovali nekim slubenim poslom... Iz naega mesta sve to gamie otilo je u rat. Ostao je opavi sin onoga bakalina preko puta crkve i, vele, pare je napravio. I jo nekoliko gazdakih sinova, koji liferuju vojsci brano... Sa neskrivenom zaviu govore o ivotu u pozadini.

159

 Imadosmo, ne znadosmo. Izgubismo, poznadosmo veli sa izvesnom tugom narednik ak Tasi. Da me neto sada puste kui, znao bih da ivim. Je li, bogati obrati mi se narednik ak Vukosavljevi zar nisi mogao dobiti odsustvo? Pogledah ga zaueno i slegoh ramenima. Zna valjda... odsustva su privremeno ukinuta. Znam... ali u izuzetnim sluajevima on me znaajno pogleda. Neka slutnja zakovitla u meni. Pogledah ga u oi ne bih li razumeo smisao njegovih rei. Jedva savlaujui se usiljeno ravnodunim glasom progovorih: Ne razumem... Hvala bogu, zdrav sam. Zautao sam. Predoseajui nesreu, plaio sam se da ga pitam dalje. Ono jes... glavno je zdravlje. On obori pogled i poe sabljom da bui zemlju. Gospodo, izvolte u kola! viknu kondukter. Ne mogadoh vie. ekajte... izgleda mi da vi neto krijete od mene? Oni se zglednue. Ovaj, pa to nisi traio odsustvo da prisustvuje sahrani tvoga oca? Pojma nemam... Kako... otac! uzviknuh preneraen. Objasnili su mi izvinjavajui se to moraju ba oni da mi kau. Umro je onomad. Jue su ga sahranili... Zanemeo i zbunjen, stajao sam oborene glave, naslonjen na ogradu. Teko mi je bilo to vie nemam oca, ao mi je majke, plakao bih, ali su tu oko mene ljudi. Gutam pljuvaku i grizem usne. Lokomotiva pisnu. Gvozdeni kolos se zanija, krete i uskoro poslednji vagon prolete i kao da mi izvue suze iz oiju. Milutin me blago dirnu po ramenu i povede u bivak. Priao mi je neto, verovatno me teio. Ali moje misli bile su daleko. Reio sam da iziem komandiru na raport i zatraim odsustvo. Saoptih mu. Na licu ovoga dobroga oveka video sam saaljenje i on mi prui ruku u znak sauea. Ali ja nemam prava da sada dajem odsustva. Zna... zbog zaraze ona su obustavljena. Uostalom, pitau komandanta... Posilni, daj mi sablju i rukavice. Komandantov stan je bio u blizini naeg. Pooh sa komandirom. Ja ostadoh pred vratima, a komandir ue u sobu komandantovu. uo sam saoptenje moga komanira, i kratak odgovor komandantov: Sada odsustvo, kada je naredba jasna za svakoga! Ne moe! Komandir izie i samo slee ramenima. Kada se odmakosmo, on mi ree: uo si, svakako. Pokuaj, najzad, sam. Vratio sam se u divizion i preko posilnoga prijavio se komandantu. Iako u muci i bolu, ipak sam zatezao bluzu. Komandant se pojavi na vratima.

160

 Zar ti ne zna kako se komandantu izlazi na raport! gledao me je strogo. Onda mi okrete lea. Razumem! odgovorih bez smisla i pozdravih. Ali nita razumeo nisam. Stajao sam i dalje ne znajui gde treba sada da idem. Autant me pozva u svoju sobu. Trebalo je prvo meni da se javi... Priekaj. Malo posle vrati se i ree da idem komandantu. Naprezao sam se da priberem misli i ponavljao prve rei koje u izgovoriti. Komandant je sedeo za stolom i, ini mi se, gledao neku kartu. Kad sam uao, nije me ni pogledao. Otpoeh: Gospodine potpukovnie, na raportu sam... Znam! prekide me komandant, pa se die od stola i unese mi se u lice. Ja zautah. Razumej, mi smo sada u ratu, gine se na sve strane, poginuemo moda i mi. Otadbina je prea od tvoga oca. alim... ali ne moe. Na svoje mesto! Ve po navici odgovorih: Razumem! Ali sam odmah uvideo koliko je to grubo od moje strane. Oajan izioh iz sobe. Sem saznanja da sam izgubio oca, uviao sam kako su me ljudi liili svake volje i bez potrebe uguuju i moja intimna oseanja. Kao da hoe da mi dokau da izmeu mene i onih konja vezanih za poljsku konju nicu ne postoji nikakva razlika. A nemoan sam da ih ubedim da tako ne treba da bude. I slomljen tugom, sruio sam se na slamu u zemunici. Posle duevnih napora obino nastupa neko stanje obamrlosti, a misli kao da se rasplinu. Svirao je truba zbor, i kao kroza san uo sam agor ljudi, ali sam prema svemu bio ravnoduan. Komandir me nije dirao. Malo sam se primirio. A i ta bih drugo mogao... Neko je obilazio oko zemunice. Zove vas komandant upade ordonans iz diviziona. Jo mi je isuvie bio u svesti onaj njegov strogi lik i nakostreeni brkovi. Iao sam nevoljno. A, doao si. Dobro... Poto ti se desio taj sluaj, to se obrati autantu da ti da dozvolu. Ovo pismo predae mojoj gospoi. Ali odreenog roka u deset asova da si ovde. Onda se uozbilji. Jesi li razumeo? Potvrdih. ta si razumeo? Gospodine potpukovnie, razumeo sam, da odreenog roka u deset asova budem u komandi... Jer ako zadocni, bie izveden pred ratni sud. To dobro upamti. Srean ti put! Objava je bila ve gotova. Glasila je na sedam dana... U komandu sam morao da se vratim sedmoga dana u deset asova. Autant mi tada ree da je komandant pre pola asa dobio izvetaj da mu je ena rodila ker i tim povodom me sada alje. Bio sam isuvie zanesen, da nisam ni mogao da
161

razmiljam o ranijim reima komandantovim, kad mi je strogo rekao: otadbina je prea od tvoga oca. Ali svejedno. Stegao sam objavu i potrao na stanicu da uhvatim voz. Priala mi je mati da je otac presvisnuo. Otkako je poeo rat po cele noi nije spavao. Onako star i izmuen dizao se nekoliko puta prekono i posmatrao kroz prozor vojsku kako odlazi. Bio je zamiljen, i kriom je uzdisao. Da li je to bila tuga to je neprijatelj poeo da osvaja otadbinu, ili alost za onim mladim ljudima koji se moda nee nikad vie vratiti, ili bol i strepnja za sinom... tek jedne noi, iznenada, sklopio je oi zanavek moj dobri otac. Mati i sestra, pribijene jedna uz drugu, tiho su jecale. Kriom sam grcao i etao krupnim koracima po sobi, da bih prikrio svoju tugu. A metalni zvuk elinih mamuza opominjao me da sam vojnik, ratnik, kome ne prilie suze. I sa dosta pouzdanja teio sam ih. Oko podne otiao sam na oev grob. Po nekoj udnoj asocijaciji tu se setih da se komandantu rodilo dete... Izdaleka uo sam veseli agor. Cika detinja ispunjavala je kuu radou. Rodio se ovek... Smrt, ivot... idu naizmenino, da mi u jednome trenutku bee udno zato se i taj svet toliko raduje. Primirili smo se i mi. Mati me je stalno pratila pogledom. Iako u tuzi, u njenim oima video sam i zraak sree. Zadovoljno je poslovala po kui. Bila je ba izila. Naslonjen na prozor puio sam i mislio. ta si se zamislio? zapita me sestra. ao mi je majke. Ona ostaje sada sama. Ne ali je. Ona je sada ipak srena. Koliko su puta njih dvoje govorili, kako bi rado umrli da si samo ti iv i zdrav. Ti si se vratio. Njen je san sada ostvaren. I, od onoga asa kada te je videla, ona se preobrazila. Izgleda kao da sam prisustvom svojim popunio prazninu koja je nastupila smru oevom. Ali zaudo, i ja sam neto spokojan. Moda i zato to nisam video oca na odru. Sve mi se inilo kao da je nekuda otputovao. Ili sam moda ogrezao u grozotama rata, pa sam otupeo prema jadima ivota. Tako poneki put mi izleti zviduk sa usana, pa se najednom trgnem. A bivalo je trenutaka kad sam se oseao nelagodno u kui. Mesto me nije dralo. Naviknut na stalne pokrete preko polja i planina, noen uvek vihorom ljudi, ini mi se, bio sam izbaen iz ove svakidanjice domaeg ivota. Neka pritajena elja vukla me opet drugovima. Bilo je neeg nerazdvojnog u ivotu, pa i u smrti sa tim ljudima, to me je privlailo kao magnet. Razume se, krio sam ta svoja oseanja, jer ako bih pokazao, jo vie bih bola naneo svojima. Poznanici su dolazili. Jo s vrata bi uzvikivali: Alal vam vera!... Nema ta, dokazali smo da smo junaci! Pozadina je bila naim uspesima. Svi su verovali da smo sada u stanju i na Boga da udarimo.
162

Samo se ika Miladin ljutio to nismo nastupali energinije, da i Pooreka uhvatimo. Onda je priao kako je on ratovao sa Turcima. On jo ivi u svojim nekadanjim uspomenama, pa bi hteo da novu stvarnost uglavi nekako u stari kalup. U varoi se videlo mnogo sveta u crnini. Govorilo se da su samo iz porodice Petkovia poginula etiri sina. Na kuama u okolini crkve jo se videli tragovi od bombi baenih iz aeroplana... Zvona su po ceo dan zvonila i kretali se pogrebi umrlih od rana ili pegavog tifusa. Ruali smo ba, i moji su priali kako je to bilo strano kada su neprijateljski aeroplani bacali bombe. Moja sestra najednom zauta i rairenih oiju pogleda u pravcu vrata. Okretoh se... Sva u crnini, ubledela lica, i tamnih kolutova ispod oiju, kao senka, pojavi se sestra izginulih Petkovia. Tiho zajeca i pokri lice maramicom. Stajao sam zbunjen. Trebalo je rei koju utenu re. Ali mi je izgledalo da bi svaka moja re izazvala jo veu bujicu suza. Dohvatih je nemo za ruku. Sestra je privede stolici. Primiri se teila je neno moja mati. ta moe. Sudbina... Promisao Boja... Ali zato je i taj Bog bio tako... nemilosrdan prema nama? jecala je ona. Moja sestra je takoe plakala. Dete moje, ne govori tako. Na kraju, svi emo mi izii pred lice Gospodnje. Neko ranije, neko docnije... Jedni se raaju, drugi umiru. Ali, edo moje, ne huli na Gospoda. Sestra Petkovieva spusti ruke na krilo, glavu obori i duboko uzdahnu. Zautasmo. Onda ona podie lagano glavu, pogleda nekud u daljinu i isto zavapi: Mnogo je to, tetka tako je zvala moju majku mnogo!... I od ljudi, i od... htede rei: i od Boga! ali zauta, mahnu glavom i s drhtajem uzdahnu. ula sam poe moja majka da si ila... Mlada devojka kao da se prenu. Preko njenog lica prelete senka, ono se skupi a duu kao da poklopi teak oklop. Kao iz kakvoga bezdana, progovori promenjenim glasom: Bila sam... Neka je bar on pored nas. Dobro su ti dozvolili? Staraju se oni o mrtvima... Ali ive ne ale, teko nama. Bogami, dete, to je bio napor za tebe. ujem, ila si sa sestrom, ona je jo dete. Njihove muke su jo stranije bile. Tetka, to su neizmerna groblja. ta su sve ti ljudi morali propatiti! iz njenih oiju potekoe dve suze i bojaljivo se zaustavie na jagodicama.
163

Govorilo se o bratu, koji je prvi poginuo, estoga avgusta, pred apcom. Znale su samo toliko da je brat sahranjen u selu Koceljevu, zajedno sa jo jednim oficirom, preko puta kafane, pored neke reice, a ispod jednog ceria. To im je rekao njegov posilni koji je docnije takoe poginuo. Ali Koceljevo su zauzeli Austrijanci. Docnije je dola naa ofanziva i Austrijanci su isterani. I dve mlade sestre reile se da potrae grob svoga brata. Dobile su dozvolu. Uzele su metalni sanduk i u pratnji dva vojnika pole su. U dva asa stigle smo. Glava me je zanosila. Bila sam kao u bunilu i gledala kao kroz maglu. Nesvesno sam ponavljala: kafana... reica... ceri. Boe, da li u ga nai! Stadosmo ba pred kafanom. Noge kao da su mi bile oduzete... Tu je on... moj brat, mrtav... Iziosmo. Neko ree da zovnemo svetenika. Moda e on znati. Pogledah u sestru. Naslonila se na kola i podboila glavu. Bila je bleda. Donee nam stolice. ujem gde neki starac govori vojnicima: Ko e to nai! Mnogo ih je izginulo. Ovde su bile borbe, sve je razriveno. A i danas svaki dan umiru. Boe, sa kakvom ravnodunou ti ljudi govore o smrti... Vojnici su skinuli koveg. Onako metalan i sjajan, pokraj kaljavog puta, jae nego ita izazivao je u meni upeatljivu viziju smrti. Nene oi napunie se suzama. Ona izvadi maramicu i obrisa ih. Potom uzdahnu. Neka si, edo moje, iva i zdrava ree moja majka. Pa ta je bilo dalje? Naiao je stari svetenik. Objasnila sam mu: Kae: Opojao sam ih mnogo... Seam se, bila su i dva oficira. Ali, bogami, dete, ne znam tano. Da potraimo. Svuda okolo zemlja je bila izgaena. Ni traga od drveta. Da nisu prekopali grob! sinu mi kroz glavu. Moda sad gazimo nad njegovim telom. Bila sam kao u groznici. Htela sam prstima da je rijem, ne bih li doprla do njega... Njegovo ime ne proitasmo nigde. Austrijanci su potrli sve tragove prilikom beanja. Moda nevoljno. Tragovi konjskih kopita videli se na svima stranama. Neko je isekao onaj ceri... Valjda je, meu ovim grobovima, ostao neki panj. Vojnici su kopali ovde-onde. Zastadoe, dogovarajui se neto. Prioh. Videla se rastresita zemlja... Kao da viri iz nje neka daica. Sagoh se. Ali snage nemam. Vojnik je izvue. Obrisa je o injel... Neka slova... koli... Prezime: Ah, Nikola Nikoli! Tu je, viknuh. Sa njim je sahranjen taj Nikola Nikoli. Bre, bre! Sestra je grizla usne i lomila prste. Srce mi je udaralo, mislim iskoie... Vojnici zarie aove. inilo mi se da mi ona zemlja pada na glavu i ja tonem... Da li u ga poznati?... Tek vojnici zapee. Tu je. Pazi sanduk! ree jedan.
164

Nemojte tu stajati! ree blago svetenik. Doi ete posle. Ila sam nevoljno. Svetenik mi je neto govorio, ali ja nita nisam ula. Predoseala sam da se blii as i sva sam se pretvorila u iekivanje. Okrenula sam se. Ne znam kako sam dola do vojnika. Ugledala sam dva mrtvaka bela sanduka jedan iznad drugog. Izvukli su gornji i zastali. Kao da se plaili. Daha nisam imala. Glava me zanosila. Hou li to da padnem! Neko ree: Otvaraj. Moja sestra, zanesena njenim prianjem, posmatrala je uplaeno, a zubima obuhvatila prste, kao da bi htela da zaustavi krik. Pomerih se, i moje mamuze zvecnue. One kao da se prenue. Sofija uzdahnu i nastavi: Ivicu aova zavukoe ispod poklopca. Neto krcnu... Otvorie. Sestra vrisnu i pade. Mene prihvatie. Vidim votano lice... njegovo elo... usahle oi... iznad desnog oka rana. Usta poluotvorena... Ruke opruene... Depovi izvrnuti. Tada mi se neto uskovitla pred oima... Vie se ne seam... Pred kafanom dooh sebi. Sestri su davali vode. Ponudie i meni... Tek tada kao da progledah. Izie mi slika negova dok je bio iv, i spoji se sa predstavom lea. On je... Sofiji grunue suze. Plakale su i moja majka i sestra. Pade mi iznenada na pamet da bi one isto ovako plakale da se i meni neto desilo. isto se trgoh od te pomisli I naglo se digoh, te prioh prozoru. Straan je rat govorila je moja majka briui suze. Dokle e ljudi da budu tako bezumni!... Vojnici su ga preneli u metalni sanduk i poneli u crkvu. Zvono je odjekivalo. Svetenik nas odveo te smo celivali ikonu, a posle nas svratio svojoj kui. Po veeri dopratio nas je do kafane, gde smo nas dve ostale u jednoj sobi. Bilo je hladno i mrano. Legle smo odmah. Ali kroza san uh neki krik. Trgoh se. Sestra me zapita zastraeno: ta je to? Opet se ponovi... Verujte, ula sam udare njenog srca. Bila je kao izbezumljena. Umirih je, govorei kako je krik sovuljage, koji odjekuje od strane crkve. Zato ba od crkve? zapita me. Krik se zau i od strane groblja... Opet sa crkve... Kao da se dozivaju. Sestra se pripi uza me i apatom mi ree: Sluaj, to dua Nikolina vapije to smo ih razdvojili. Sine, ja se stalno molim Bogu, da vas sauva... Uzdam se u Svevinjega da rata nee vie biti. Dosta je... Pa i oni imaju valjda majke... Bila je pribrana kada sam polazio. Ispratile su me do stanice. Sestra je mahala rukama sve dok im se nisam izgubio iz vida. Tano u odreeni dan vratio sam se u komandu. Naioh prvo na Aleksandra. Bio je ushien. San njegova ivota je ostvaren. Na stanici se upoznao sa dvema damama, koje je doveo i u stan. Bile su u gostima kod komandira i Aleksandra etiri dana.
165

Aleksandar zabaci kapu na potiljak i zastade. Sluaj... rosa, mladost... sortiment govorio je kao u zanosu. Vala, d umrem sad, ne alim! i on se lupi po potiljku, a kapa mu nalete na oi. Izgubio si mnogo! Bilo je skoro deset asova, te pourih u divizion da se javim komandiru. U ZATIJU

Sustigle su kie i uveno seosko blato. Morali smo dovlaiti kamen i pesak, i zasipati seoske puteve, da bismo mogli proi... A deurstvo nam izilo navrh glave. Unutranja sluba obavljala se kao za vreme mira. Po ceo dan su svirale trube. Deurni su izlazili viim stareinama na raport. Nou se razlegalo: Stoj!... Ko ide?... Straar u blizini stana komandantova morao je vikati iz sveg glasa da bi komandant samo uo kako se sluba i nou revnosno obavlja. Kada su granuli prvi dani prolea i procvetali kukurek, visibaba i ljubiica, komandanti su naredili da se sa vojnicima izvodi obuka na topovima. Radili smo preko volje. Nauili vojnici da pale granate, te je i njima smeno sada kada kljocaju praznim zatvaraima. Najzad... kad se mora. I to je rok slube. Ali najveu nam nevolju zadavao komandant. im pisne truba pozdrav, mi se samo pogledamo, a Aleksandar nam dobaci: Koji li e sada od nas pasti kao rtva!... Prilazio je komandant polako i odmereno... Vojnici su zatezali bluze, a komandir nestrpljivo stezao sablju. Posle obavljenog raporta i svih pozdrava, komandant se obraa komandiru: Produite rad! Onda se nasloni na tap i posmatra svakog redom. Ili prekine komandira i naredi da preuzme komandu neki od potporunika. Jednom prizva mene. Zamisli da si komandir... Neprijatelj se nalazi na onom brdu i ti si dobio zadatak da tue prostor od onog gumastog drveta pa do ivice one ume. ta e prvo da radi? Rekoh mu kako u pozvati niandije, da im pokaem niansku taku... I, naravno, napravi se oko tebe guva, ugleda te neprijatelj, raspali otuda, i raznese ti celu bateriju. Neprijatelj e i tako da ugleda bateriju, jer se ona otuda vidi usudih se da primetim. Komandant zauze vaan stav. Onda poe tonom koji nije dozvoljavao odgovor kako su ovo samo pretpostavke, da i on sam zna da u ratu tako ne biva, da se mi sada ne igramo vojske i kako ja treba ozbiljnije da shvatim svoju dunost. U stavu mirio mrmljao sam bez prekida: Razumem!... Razumem!...
166

Najzad, obrazovasmo i taj nesreni snop. Poto je stao iza svakoga topa i pogledao u kom su pravcu upravljene cevi, vrati se prema sredini baterije i pozva me. Dobro... Ali od etiri metka, ti si video samo jedan, a tri nisi. Izvri popravku. Rekoh mu. Taman pomislih, sada e se zavriti i ovaj ispit, kad on postavi novo pitanje: Ali recimo tri vidi, a jedan ga nema? I onda nastaje permutovanje ova etiri metka u svim moguim kombinacijama... Ostale baterije davno su zavrile obuku, a ja jo, u stavu mirno, odgovaram. Naposletku pozva komandira da mu saopti moje nedostatke u znanju teorije i nastave gaanja. Stavlja mu u dunost da me obui, a on e me kroz nedelju dana ponovo propitati. Jednoga dana ali mi se Aleksandar: A, vala, da zna, pratiu vojnike da poseku sva gumasta drveta na onome brdu... Dojadila su mi! U slobodnim asovima esto smo ili u posetu kod peaka, gde smo ostajali do neko doba noi. Bila je to vesela komanda. Njihov komandant puka, potpukovnik Vasilije, ovako je razmiljao: Peaku ne treba mnogo znanja da bi poginuo. Mi smo sada u ratu, i mojim ljudima je potrebno da znaju samo etiri komande: plotun, brza paljba, juri, i na bajonet!... Dosad je moj puk izgubio ezdeset procenata. Ostatak e izginuti u sledeim borbama... E, lepo, nato da ih muim! Neka se provedu, Dok jo malo ivota imaju... Muzika, raspali!... Verovalo se da ovaj puk spada meu najbolje ratne pukove. Vojnici su voleli svoga komandanta... Sedei tako pri blagim meseevim noima, udiui miris trave, sluali smo muziku, sa zanosom pevali i enjivo uzdisali. U mladim duama tinjala je pritajena vatra, uskovitlana godinama. One pesme gde se pominju Oi tvoje... Viti stas... Raskopane bele grudi izazivale su istinsku viziju, upeatljivu i jasnu... Nekad bi samo pritisla duu teka tuga za proputenim danima mladosti. Jednoga dana sedimo u naoj kantini, kad upade kapetan Stanoji. Ej, palaferijo!... Dok vi ovde ljutite sans, dotle peaci doveli enske iz Beograda... enske!... Gde su?... Koliko? povikasmo uglas. Jes, bogami. Proem pored kue kapetana Svete, komandira ete, i ujem pesmu... Ajd, velim, da svratim. Kad tamo, zamalo da se preturim... Dve crnke, ama nema im vie od osamnaest godina... Lepe, lepe, pa sone, da i meni matorome naie mrak na oi. Razrogaili potporunici oi, a dah zaustavili i zinuli, kao da gutaju rei. Hajdmo povika potporunik Dragoslav.
167

 E, kuda ete?... Doveo bata za sebe veli kapetan Stanoji. Uostalom, moete, ali kao sluajno... Ili ste, recimo, da radite zadatak na terenu. Ali naiite odozgo, da se peaci ne bi setili. Nastalo je na brzu ruku brijanje, menjanje bluza, ienje izama... Kad smo poli, pridrui nam se i kapetan eda, komandir jedne baterije. Uz put razgovarasmo kako bi bilo da povedemo pregovore, da malo svrate i do nas. Ili smo vie od pola asa. Zailazili smo preko polja, kao to nam je preporuio kapetan Stanoji, i sa suprotne strane naiosmo u dvorite. udili smo se samo kako je sve pusto. ak ni posilnoga nema. Neke kokoi su samo eprkale po dvoritu. A kada smo obazrivo otvorili vrata sobe, na krevetu se nalazio veliki karton, gde je pisalo krupnim slovima: apri-li-li-li! Tada se tek, ojaeni i posramljeni, setismo da je danas prvi april, devetsto petnaeste godine. TOAK

Poguren i uzdignutih ramena, mirkavo je posmatrao furana kola Jankulj ivulovi, redov pete poljske baterije. Onda se poeao iza vrata, nabio ajkau na oi, i progovorio vie za sebe: A, firija drakuluj! I vratio se kod svojih drugova na dogovor. Meu vojnicima pue glas koji ne sme da dopre ni do uva kaplara: na furanim kolima ukraden u toku noi toak. Nije njima do toka, ve samo do toga da ne dozna komandir. Znaju oni za one dosadne procedure: prvo batine, a onda sasluavanje zbog upropaene dravne imovine. Jer Jankulj je bio straar i dunost mu je bila da pazi. Pa opet toka nema. A oni su se jasno poznavali. Zar su oni konja krali, pa ga posle farbali, a tek nee toak sa furanih kola. I dok vojnici razgovaraju i sumnjie pojedine svoje drugove iz drugih baterija, Jankulj zinuo, i razmilja. Svestan je da taj toak ne bi nali ni najlukaviji policajci. Onda misli, u kojim se jo jedinicama nalaze slina kola. Zadovoljno se poea negde iza vrata, zabi ruke u depove akira i podie ih, uzdiui pri tom ramena. Sa puno pouzdanja pogleda u pravcu prvog diviziona, merkajui uparkirana furana kola. Tu je sigurno i njegov toak. Ne misli on da ga istrauje, ve prvi zadnji na koji naie. Ali ugleda straara pored kola. Opet zamirne, trepnu sitno dva-tri puta, pa se pritaji. A potom usne Jankulja razvukoe se u jedva primetan osmeh... Njega da uhvate?!... Pade mu na pamet kad je ukrao vepra iz obora jednoga seljaka, pa svinja nije ni skiknula. A tek

168

neu toak! pomisli zadovoljan, opet se poea, pomerajui akire oko slabina. Mrtva stvar... dok samo padne mrak! i Jankulj ue u talu. Mogla bi to dalje da bude pria koja se doslovno dogodila za vreme zatija. Neispavan od nonog sedenja, vraao se narednik druge baterije. Kada se pribliio bivaku, nakrivio ajkau na desno uvo, zabacio sablju ispod mike, uzdigao levo rame, pa vaan i dostojanstven uao u bivak. Gospodine narednie, stanje baterije ratno. Dva se javila za lekarsku tresnu deurni kao kolac. Narednik klimnu vano glavom, pa, i ne gledajui deurnog, produi. Narednik vri inspekciju... prolazei pored jednog atora uini mu se kao da uje ukanje slame, i namerno se saplete o konopac atorskog krila. Iz atora se pojavi upava glava. Jaoj ciknu narednik zar jo smrdlja, bubo jedna! i epa za kosu onu upavu glavu. Na raport! On je za lekarsku usudi se da progovori deurni, koji je u stopu pratio narednika. Onda ti, dve noi poarni, to mi nisi kazao. Zatim ue u talu gde primi raport. Sve je u redu. isto mu krivo to ne moe nita da za meri. A sigurno ima neto to nije u redu, to su oni moda prikrili od njega, da mu se posle smeju. Sem toga, kakav bi on stareina bio, ako nita ne primeti. Zaustavi se nasred tale i pogleda svuda okolo sebe. ta je ono? i pokaza prstom u pravcu tavanice. Znaju svi da je to neka sitna stvar, da im narednik trai dlaku u jajetu. Ali su ipak zinuli i gledaju u tavanicu, kao da vide obeenog oveka. Gde zija tamo, gde zija? narednik prvoga straara epa za nos i okrenu mu glavu prema jednom uglu. Pauina... a, da se obesi o nju. I sve ja moram da vidim!... Jo dve noi poarni. Onda strogim pogledom odmeri sve straare, koji su stajali mirno i odlunim korakom poe izlazu... uo se samo zvek njegovih mamuza i frktanje nekog konja. Na vratima se zaustavi. Zagleda se u jednu lopatu naslonjenu uza zid. Pogleda u deurnog kaplara, zatim u lopatu, prie urno i odbaci je nogom daleko ispred tale. Je li tu njeno mesto?... A?... Nauiu vas ja pameti! govorio je strogim glasom, gledajui straare. Zatim se okrete i izie iz tale. Seti se tada ubrita, i u uima zabrujae rei komandantove, kada je obilazio krug: Red se u bateriji, narednie, ceni po mestu gde se izbacuje ubre! A na tome mestu uvek ima posla za revnosnog baterijskog narednika i razloga za kanjavanje. Uputi se u tom pravcu. Prolazei pored furanih kola, privukoe njegovu panju jedna, nakrivljena na stranu. Gotovo da ih proe, ali sluajno pogleda, pa zastade. Onda prie, sae se, potom pogleda u kola i vie za sebe progovori: Gde li je toak gotov da poveruje da su ga odneli na opravku.

169

Kaplar se uzvrda, pritra kolima, sae se i on, zatim pogleda u kola, obazre se oko sebe, opet sae. Narednik opazi njegovu zabunu, i obrati se kaplaru: Gde je toak? Kaplar trepnu. Prie kolima, prodrmusa ih malo, kao da e odnekud ispasti toak, blesavo pogleda u lotre, samo da bi izbegao pogled narednikov, koji je ukolaio oima i ne trepe. Gde je, bre, toak? dreknu narednik, a ile na elu odskoie. Stisnutih pesnica prie deurnom i unese mu se u lice. Toka nema, vidi i sam deurni kaplar. Ali treba neto rei. Gospod narednie... ovaj... tu je on razmahnu rukom oko sebe, obuhvatajui irokim pokretom rejon cele divizije. Htede jo neto rei, ali mu pred oima zaigrae svetlaci, zatrese mu se i susedno brdo, pa mu se uini kao da se ona kola sruie na njegovu glavu. Idi mi zovi straare govorio je zadihano narednik. Da sazove front? mislio je narednik... A ta e rei komandir... Pitae gde sam bio ja... Hm! sumnjivo zavrte glavom... Znao je iz dugog slubovanja u ovom puku, da krau nikad ne treba objavljivati. Nije to nemu prvi put. I sada se uzdao u sposobnost njihovu. Samo ih treba poterati i zapretiti. Glavno je da komandir ne sazna. Onda se nasloni na sablju, desnom rukom podboi i strogim glasom povika: ta se vuete kao mrcine. Bre, bre! Vojnici su opazili ljutnju narednikovu, ubrzae hod, okreui se stalno, kao da nekog iekuju. Ne eli niko da bude prvi. Onda stadoe u red, pogledajui jedni u druge kao da se ravnaju, samo da bi izbegli pogled narednikov. ta je ovo? i narednik pokaza rukom na ona naherena kola. A vojnici iskolaili oi, niko ni da trepne, samo da ne bi narednika jo vie naljutili. Gledaju u kola, koja nekako izgubie svoju formu, pa narastoe, narastoe sve vie, kao brdo, i ono kao da se svom teinom srui na njihovu glavu. Krv im podie u lice i oima sitno zatreptae. Razumem!... Razumem! mrmljali su straari. ta mislite!? vikao je narednik. Hoete da vam komandant divizije uva furana kola!... Dronje! Dabome, to su vojnici!... Kradu toak, misle na svoju bateriju, a vi, poloare jedne, kradete samo kokoke. Jeste li razumeli: sutra toak da mi naete, inae mi ne izlazite na oi. Sa navuenim ajkaama i uzdignutim jakama injela, provlaili su se pored seoskih plotova vojnici devete baterije. Zastajkivali su, oslukivali i provirivali kroz vratnice. Daleko je do zore. Ha, nije im toliko do toka. Mrtva stvar! lako e sa njim, ve uz put, onako uzgred, nije zgoreg da ponesu i neto ivo. Ve im dojadi ona pusta mamaljuga. Pst! uzviknu jedan i svi zastadoe. Unezvereno se ispravie, kao da oslukuju fijuk topovskog zrna.
170

 ta, ta? Pst! uzdie jedan znaajno ruku i nakrivi glavu na jednu stranu da bi bode uo. Onda apui progovori: Onaj tica peva! Svi zinuli i pretvorili se u uvo. Negde petao zakukureka. Znaajno se pogledae, i, kao vueni nekom magnetskom silom, kretoe lagano i obazrivo u tom pravcu, zverajui levo i desno. Preskoie jednu ogradu, naioe na neko ubrite, odvalie protac, zatim se dvojica izdvojie u pravcu jednog drveta, na prstima, tiho... i jedan tresnu motkom po granama. Kratko kretanje. Onda lepranje, lomnjava preko ograde i svi se sjurie na drum, maui ve zaklanim kokokama, da bi im isterali krv. Potom im kanapom uvezae vratove, sabie ih ispod injela i, opet pogureni i smireni, kretoe u pravcu vozarskog eskadrona. U blizini mesta gde su uparkirana kola, razdvojie se u dve grupe: jedna je ila ka straaru, a druga malo po strani. Stoj! dreknu straar. Stali smo! Ko ide? Devetaci. Voa napred! Svi prioe. Ta znaju se oni odavno: iz istog su kraja, a ratuju ve toliko godina. Viaju se svaki dan, razgovaraju o kui. U selu su komije. Svi se oseaju kao u porodici i strogih vojnikih propisa pridravaju se samo pred neprijateljem. A neprijatelja su isterali. Sada je zatije. I straar zabaci puku o rame, zapalie cigarete i poe razgovor o selu, poznanicima, izvetaju od kue... U blizini neto lupi, kao da pade ivija. Hajd da se ide! A kuda ete, bre, po noi? seti se straar da ih zapita. U lov!... Po slast! A-ha!... Prieknite dok se smenim. e bude dockan i izgubie se u mraku. A na prvoj raskrsnici sastadoe se i najkraim putem vratie se u bivak. Zadnji levi toak bio je na svome mestu. I sve tako po kratkom postupku, vojnici su za vreme zatija uproavali administraciju. Boe moj, jedan toak!... Ha! Koliko bi se tu izdangubilo vrei sasluanja, pa u traenju odgovora, u pisanju izjanjenja, u trebovanju novog toka... Pa dok toak stigne... A kolika je tek ogromna odgovornost stareine ako jedinica nije spremna za pokret. A u vojsci su sve potrebe propisane i svaka stvar lei ako se stavi na odgovarajue mesto. Istraga ne pomae. Rat kao rat. I tokovi su nestajali. Samo ukradena se stvar ljubomorno uva, poto jedan duh veje, a postupci su isti. I onda se pronalaze novi putovi, nove jedinice, dok jednoga dana ne zakukae i umadinci.

171

 Gospodine kapetane raportirao je deurni baterijski oficir na furanim kolima nestao toak. Kakav toak?... Kome je on trebao? govorio je iznenaeno komandir. Potom se odmah uozbilji. Jeste li preduzeli togod?... Dabome... o svemu treba ja da vodim rauna, gospodine porunie! Zatim vano i dostojanstveno: Primetio sam da u bateriji nema reda, i ne treba se uditi ako jednoga dana skinu sva etiri toka. Proe ljutito pored porunika i ue u kantinu. A kada porunik ostade sam, kripnu zubima, promrmlja neto ljutito, i obrati se strogim glasom prvom vojniku: Zovi mi baterijskog narednika! Zabolelo ga je najvie ono: o svemu treba ja da vodim rauna. A kraa bi se desila ba da je i on vodio rauna mislio je ljutito porunik. Ali on to ne sme da kae, te nestrpljivo miknu kroz nos. I ma koliko uveravao sebe da su ti prekori sastavni deo slube, ljutilo ga je to mora da outi, iako nije kriv. To saznanje je poveavalo njegov bol, koji se pri pomisli na narednika pretvori u ljutinu i bes. Napred! a kad ugleda narednika, njegove oi sevnue. Ba dobro... Hteo sam da te zapitam, ta si ti u ovoj bateriji. Narednik je gledao zaueno i taman htede da progovori, ali porunik nastavi povienim glasom: Pored baterijskog narednika, o svemu treba ja da vodim rauna... Gospodine porunie... Dosta! Nered, ubre na sve strane, tala kao svinjac. Najzad, ukradoe i toak sa kola. Ne treba se uditi ako jednoga dana dou sa zapregom, pa nam odvuku sva furana kola. Gospodine porunie... Ni rei! Hou da saslua straare i da mi tano podnese izvetaj, prvo: ta je bilo sa tim tokom, a drugo: da je pronaen. Jesi li razumeo? Razumem! narednik tresnu nalevo-krug, i sav crven izlete iz kancelarije. Ba sad pred unapreenje da mi se to desi! Udahnu snano vazduh, nozdrve mu se rairie, a muskuli na vilicama odskoie. Ah ispusti kroz zube i stisnu pesnice. Premlatiu ih! Komandir strae!... Ovam! i ue u ator. Odmah za njim ulete i kaplar. Izvolte, gospon narednie! Je li dohvati ga narednik za ui. Gde je toak, gde je toak?... A... Govori... govori! Gospon narednie... ut!... O svemu moram ja da vodim rauna. Je li?... Kakvi ste, pored vas e jednoga dana doi, pa e nam sa svih topova poskidati tokove. Narednik

172

mu se unese u lice. Sluaj: za jezik u te obesim, ako mi u toku noi ne pronae toak. Jesi li razumeo? Razumem, gospon narednie! I to onaj isti! Razumem, gospon narednie! Odlazi! Razumem, gospon narednie! Zvecnue mamuze i kaplar izlete iz atora, pa se uputi pravo zemunici gde su bili straari... Ne ljuti se na narednika to je dobio batine. Navikao je ve na to i veruje da tako mora da bude. A teio se to ima jo mlaih i od njega, nad kojima e on pokazati svoju vlast i na kojima e on iskaliti sav svoj gnev. Naposletku, i pravo je. Straari su jedini i krivi, jer nisu vrili svoju dunost onako kako treba. Ve se uje smeh straara u zemunici, a neto mu oko srca zaigra. Kaplar kripnu zubima. Zaustavljajui se pred otvorom zemunice, rairi noge, onda se sae ne bi li bolje video. Iz zemunice ga zapahnu memla i miris fiksovanih izama, to u svesti njegovoj izazva predstavu nakrivljenih furanih kola, ija ruda tri visoko, kao nabrekla ila na elu narednikovom. Izlaz napolje! viknu kroz stisnute zube. Iz zemunice dopre utanje slame, neko stenjanje, dok tek jedan glas progovori: Je l ja, kaplare? Moj otac! viknu besan, i kaplar zamahnu rukom, dohvati neiju glavu, koju nemilosrdno povue, stiskajui zube i mrmljajui neke nerazumljive rei. Oe limun... Ah!... I ti?... Pa mi se kao guter izvlai i razmahnu nogom. Front! Potom se izmae, nabi ajkau na oi, desnu nogu izbaci, a ruke zaturi na lea. Onda ih zakrvavljenih oiju pogleda sve redom, stisnu usnice i miknu kroz nos. Zaklau vas kao make... Jeste li razumeli? Vojnici isturili vratove, mirkaju i, otvorenih usta, blenu u kaplara. Je li... oete da vam ja uvam strau... A toak ukradoe, je li?... Kakve ste dronje, doi e jednoga dana sa zapregom, pa e nam sve topove odvuku... A?... Ako mi u toku noi ne naete toak, sve u pod sud i da streljam... Jeste li razumeli? I umesto odgovora vojnici uzdigoe ramena, oi im se rairie, a lice opusti... Da ih kazni!... Pod sud!... U borbi su bili pohvaljeni, i zar sada, za vreme zatija, zbog jednog toka da odgovaraju!... Nikada! Ama da je u crnu zemlju zakopan, pronai e ga oni. Jeste li razumeli? ponovi otrije kaplar. Razumemo! povikae uglas straari. I tako dalje. Pria se ponavlja.

173

OTMICA Poizdolazile su porodice enjenih peakih oficira i pred vee bi oiveli drumovi... Ljutili su se samo neoenjeni to im je, dolaskom ena i keri starijih oficira, poremeen njihov domai ivot. Morali su zato da upuuju furana kola ak na susednu stanicu, da prime ivu fura kako se ve odomaio izraz za goe neenjenih oficira. Zbog onih enjenih morali su se iseljavati iz sela i uzimati stanove u zaseocima. Sa damama svojim izlazili su u etnju tek kad padne mrak. U peaka je vie razvijen kolektivni ivot nego kod artiljeraca. Peaci zajedno maruju, zajedno se hrane, zajedno juriaju, zajedno umiru. Artiljerci su meutim razmeteni po poloajima. Baterije se navikavaju na samostalan ivot, a tako ostaje i za vreme zatija. Svaka baterija poruuje za sebe ivu fura. Ona, ne izlazi izvan okvira jedne baterije, i, na kraju, odilazi istim putem kojim je i dola. Ali kod peaka i na ovom polju delatnosti vlada ono opte shvatanje. Poto su goe probavile dva do tri dana u jednoj eti, prelazile su onda u susednu, i tako redom, dok im ne dosadi. O svemu tome vodio je strogo rauna Aleksandar. Tako, jednoga dana, kad smo ba hteli da ruamo, naie sav zadihan i obrati se komandiru: Zamislite, gospodine kapetane, Mica kapetanica dospela i do peaka. ta kae? zapita komandir, gotovo preneraen. Jest, bogami!... Nisam verovao svojim oima. A gde je? Kod komandira Svete. Tu je obino poetak njihove peake karijere govorio je Aleksandar, kao da hoe jo vie da najedi komandira. Dobro, je li videla ona tebe? pita nestrpljivo komandir i odmae tanjir s jelom. Da vam priam. Povedem jutros vozare na jahanje i na poljani zateknem komandira Svetu sa etom. I oni vrili obuku. Kad sam dao voljno, priem mu i on mi tada pria kako su sino dobili novu robu. Hvali se: Prima kvalitet... Sortiment... Neto nevieno. Vi znate... ja po dunosti moram da vidim jer smo dosta oskudni u poslednje vreme... Kao velim, ako moe da podnese i za nas, iako ja tu peaku robu ne cenim mnogo. Kada sam se vratio sa uenja, predam vozare njemu pokaza na mene da on isteruje konjima glanc, a ja onako s konjem pravo u selo. Jedva naoh kuu u jednom zabranu. Svi se posakrivali, otkako su enjenima dole gospoe. Sjaem, pa u kuu... A-ha, a-ha! uzviknu komandir. Da vidite samo... posilni, nosi ovu orbu! Dakle... uem. Kad se tek otvorie vrata, i iz jedne sobe istra jedna omalena, suva, sva raupana i raskopana, pa e tek: Ju! Znate, stidi se enska. Molim, molim velim ja
174

izvinite. Koga traite? zapita. Kapetana Svetu rekoh. Nije jo doao, i utra u drugu sobu. Posilnoga nema i ja stojim sam u predsoblju... Ne smem da uem... Bilo bi mi neprijatno da naiem na... tako neto, jer vi znate peake... Oni ne umeju da budu gospoda... da skinu izme... Dobro, molim te, vide li nju? prekide ga komandir. I reim se da zakucam... Neki enski glas: Slobodno!... A-ha, tu je, pomislim i uem. Zamalo da se preturim... Na krevetu lekari Mica kapetanica, sada sigurno komandirka, a preko puta nje sedi, sav zajapuren, jedan potporunik. Kad me vide, ona skoi, zbuni se, ueprtlji. A onaj se jedva die da se pozdravimo. Otkuda ti? veli mi. ta radi Bata? A, oe jest! dodaje ogoreno komandir, nervozno upka hleb, i valja male loptice. Kako si ti? pitam je ja. Ti stie, stie? Pa eto poe da vrda, jer ne moe da govori otvoreno pred onim potporunikom dobro, zna... Dosauje mi ova vruina samo, inae sam imala dosta posla po kui poe da me zavitlava, tek da neto govori... Ona i poslovi! i Aleksandar mignu jednim okom. E, sveca joj njenoga! komandir mahnu glavom i zapali cigaretu u pola ruka. Uto viknu ona kapela: Mile, hodi ovamo te onaj amza izie. Je li, sunce ti tvoje, pa zar tako?!... Zar s konja na magarca!... Iz artiljerije u peadiju, koliko da promeni komandu! viknem ja. Jaoj, bolan, nemoj da si bezobrazan poe ona mene je ova drugarica prevarila. Kae, ide kod brata, i molila je da joj pravim drutvo. Kome ti to: brat, drugarica, prijateljica... Ovam-te, onam-te, pa na krevet komandira Svete. To nije istina. Treba da zna, ja volim Batu i ja sam htela jutros da doem, ali nisam znala put. Ja, nije znala put! veli ogoreno komandir. A malo smo puta etali. Uostalom, sad mi ne treba! on baci akalicu iz usta i die se od stola. Jeo sam pred ruak neto u kantini... Ne mogu sada. Idem u divizion, zvao me autant. I ode. Opasno se sekira veli mi Aleksandar. Nije trebalo pre ruka da mu priam. Kakav divizion! Komandira nismo videli do etiri asa. Naie tek kad bee vreme topovske obuke i Aleksandar mu izie na raport. Iako se komandir starao da prikrije svoje neraspoloenje, ipak smo po njegovom komandovanju uvideli koliko je rasejan.
175

Posle topovske obuke obrati mu se Aleksandar. ta mislite, gospodine kapetane... Kako bi bilo da odem malo gore, i da je ponudim... ako hoe da doe. A... ne bi bilo ravo. Njegove se usne razvukoe u osmeh. Ali kada nije dola dosad... sumnjam i preko lica pree mu senka neraspoloenja. Da pokuam, a nadam se... Hajd, vidi. Samo se uvaj peaka, opasni su oni. Ne brinite! i Aleksandar se uputi pravo u talu. Naredio je da mu se opremi Eskilo, rudni konj, na ijim se irokim leima moglo sedeti kao na kanapeu. Rekao je da ne stavljaju sedlo, ve tri savijena ebeta da prebace preko lea. Na tako opremljenoga konja uzjahao je, i sa svojim seizom, u prvi suton, ode pravo u selo. Ja sam ostao u bateriji i sa nestrpljenjem oekivao njegov povratak. U neko doba vrati se seiz sa konjima. Pitam ga, kuda su ili. U selo. - ta ste radili? Gospodin potporunik veerao... A ti? Ja ekao. S kim ste se vratili? Pa... ova dva konja... A ko je jahao? Gospodin potporunik i ja. I jo? Ne video... mrak... Uzaludno je bilo izvlaiti rei, jer on ne bi odao svoga potporunika, pa da ga stave na najvee muke. Umeo je Aleksandar da podesi svoje dranje. Nekad vikne, drugi put udari, ali zato kad primi platu, on pozove posilnog i seiza: Ovam! zakoluta oima i napui usne. Gleda ih stranim pogledom od glave do pete, i onda progovori: Ti! i upre prstom na jednoga, koji samo zatrepe oima i uvue glavu u ramena, kao da oekuje da se Aleksandar svom teinom srui na njega. Ako mi jo jednom preturi sanduk sa stvarima, razume... ima da te nestane... Dri ovo! To ti dajem da mi nadoknauje tetu, koju ini. A to ti pretekne, nosi kui. Onda se okrene drugom: Dri i ti. Dajem ti da ode u kafanu, da se najede i napije, jer si me dosta noi ekao gladan i edan... Pozvao sam svoga posilnoga i rekao mu da ide u stan i donese jednu maramicu iz mog sanduka. A taj se sanduk nalazi ba u spavaoj sobi gde oni sada sede. Koga ima tamo? pitam ga, kad se vratio. Komandir, gospodin potporunik i jo jedna betija... ona, to ste je zvali gospa kapetanica... Pozdravila ve.
176

 A ta rade? Gospodin kapetan se smeje, a gospodin potporunik naleva vino i veli: U zdravlje nae domaice. I kazao vi, da mu se spremi ovde, jer e i on doi vod, da spava. Naskoro naie i Aleksandar, srean i ozaren. Ukradosmo je peacima. Zamolih ga da mi ispria, kako se obavila ta otmica. ekaj!... Posilni!... Skidaj izme! Kad raskopa bluzu, Aleksandar poe: Poem ti ja odavde, i pravo u stan. Kad tamo... nigde nikog. Pitam posilnoga, gde je gospodin kapetan... Kae, eto su u zabranu, veeraju. Nita... Poem ja tamo, a konje ostavim malo podalje od kue. Jo izdaleka ujem larmu, pesmu, enski smeh, i podie me neko milo. Bre... bre... zna koliko ih ima!... Sve se poreali: ensko, muko, ensko, muko... Ima deset parova... Jer, zna, otkada su dole enturine onim enjenim, ovi opet nisu mogli da ostanu u selu, ve podigli atore na kraj sela... A meu njima, Mica vodi prvu re. Molim... I ja trap, do nje... Tada poe jedna da peva, uh!... Padoh u sevdah... gotovo i zaboravih zato sam doao. Ali najzad, kada zagalamie oko jednog potporunika, koji je gledao drugu ensku, a ona se njegova kao naljutila, ja kaem Mici: Onaj propade od ljubavi... to ga, bre, Mico, napusti. Ovakav se napravio. I Aleksandar pokaza savijen kaiprst. Jaoj srce moje, kai mu da u doi veli mi i poe da se prenemae. Dobro, kaem joj ja, hajde da napravimo jednu avanturu... da pobegnemo. Ah, avantura... hou pristade odmah, ali ini mi se ne toliko zbog njega, koliko zbog avanture. Onda se dogovorismo da se ja prvi dignem, a ona posle etvrt asa. Zakaem joj da u je ekati u mraku, malo podalje. Ona neka samo vikne: uhu. Oprostim se i poem. ekam je u mraku, ekam... kad ujem, neki mi se pribliavaju i razgovaraju. Nazirem, muko i ensko... U, boga ti, gde e me videti, i onda je propala stvar... Ono dvoje objanjavaju se: To apsolutno nema smisla, da ti gleda nju. A onaj se pravda neto. ta? veli ona. Ti misli, ja nisam primetila kad si je dodirivao nogom! Zna, jako drutvo! I zaneseni tim razgovorom, oni prooe, te me i ne videe... Kad malo posle, ujem: U-hu! pritrim, pa je dohvatim oko pojasa i bacim Eskilu na lea. Onda pojaem ja iza nje, i udarim mamuz. A Eskilo, onaj rudni, kad se zaljulja, zemlja se zatrese. Lake, strah me, ne vidim nita! obgrli ona moje ruke. Teim je ja da se ne plai. Ali kako je ona ispred mene, to ni ja ne Vidim, ali znam da Eskilo poznaje put, i oseam kako zemlja prti pod njegovim nogama. Sjurismo se u potok. Eskilo zapljati po glibu kopitama kao maljevima, onda polete uzbrdo. Vidim ide sigurnim pravcem te mu popustim dizgine i udarim mamuz. Ugledah i svetlost u bivaku, i u nekoliko skokova stigosmo pred kuu.
177

 A komandir? Padoe jedno drugom u zagrljaj... jedva se odlepie. Sav je srean. Veerasmo i, onda, nema smisla da ostanem vie, te dooh zavri Aleksandar priu. Ne bi bilo lepeg zanimanja od rata kada bi uvek neka mlada enska bila pored mene govorio je oaran, palei cigaretu. Lino je gospoa kapetanica sutradan spremila ruak. Posle svrenih poslova u bateriji pourili smo naoj kui. Na stolu je bilo puno cvea i sva je soba mirisala. Aleksandar digao glavu i udie irokih nozdrva, diui duboko. A kada komandir izie nekim poslom, Aleksandar je privue na grudi. Jao... Mico! Pusti-me, pusti, inae, tuiu te. Ona se izvi iz njegovog zagrljaja, a zatim mu se koketno unese u lice: To je trebalo noas da uradi, kada smo jurili kroz no. Ih! plesnu se Aleksandar po elu. Dok je ona nudila sve redom, mi smo, usplamtelih oiju, pratili svaki pokret njen i, kao preporoeni, smejali se neprestano. E, ba mi milo to smo ivi! ote se iznenadno, ali iskreno iz usta Aleksandrovih. Neko ba tada zakuca na vrata. Ue posilni komandantov. Ree da je komandant naredio Aleksandru i meni da odmah sa konjima odemo u divizion. ta li smera sada po ovoj vruini, u pola dva asa? ljuti se Aleksandar. Iziosmo na drum punih stomaka. Zapahnu nas nesnosna jara, da smo jedva disali. ekajui da nam dou konji, skinuli smo kape pa se brisali od znoja. Sve e nam na nos izai veli mrzovoljno Aleksandar. Otidosmo peke u divizion i javismo se autantu. Najzad se pojavi komandant, pozdravi nas i naredi da odmah uzjaemo. Jahao je on napred, za njim nas dvojica, a pozadi nas njegov seiz. Ili smo kroz selo utei. Proosmo pored stanice i, kada iziosmo na poljanu, komandant potera galop, a mi za njim. Aleksandar mi pokazuje neto rukom napred i jedva razabrah da jurimo pravo na reicu, koju treba sada preskoiti. Prikupljam dizgine i odmeravam gde je najmanja irina. Ali, moj je konj iz zaprege i ne izdvaja se od ostalih. Komandant pritra reci, udari konja korbaem, njegov se belac izvi, potkovice svitnue i konj se doepa druge obale... Moj konj ugleda jarugu, pa die glavu i nesigurno usitni nogama. Hteo bi da skrene, ja uviam da emo se stropotati, ali konj uini nekoliko krupnih skokova, kao da nabija zemlju, i stade, kao ukopan, na samoj obali, te najahah na njegov vrat. Komandant je ve okrenuo svoga konja i eka da i ja preskoim... I Aleksandar je preskoio, te mi se iza komandantovih lea smeje. Okretoh konja. Onda se ponovo zaleteh. Ali konj je video preponu i jo odmah skrenu, hteo bi u talu, te ga jedva zaustavih. Komandant uporno eka i veli: Za moga ordonansa oficira ne sme da postoji prepona.
178

Rekoh mu da je moj konj uzet iz zaprege i da nije nauio na prepone. E, sad e ga nauiti veli prkosno komandant, i dobaci svome seizu korba da mi ga doda. Od ljutine razmahnuh korbaem. Vikao je neto komandant, ali ja nisam sluao, ve objahah u irokom luku, pa se zaleteh. Pred rekom zarijem mamuz i oinem korbaem, konj pokua da skrene, ali ja povukoh dizgin, da mu gotovo iskrivih glavu. Jo jednom oinuh, konj se prope, i sruismo se zajedno u reicu. Sreom izvukao sam nogu iz uzengija na vreme, ali lea moja leala su u vodi. Konj se die i u trku odjuri u talu. Ja peke preoh na drugu obalu. Komandant me zapita da se nisam ugruvao. Rekoh mu da jo nita ne oseam. A, to za tvoje godine nije nita tei me on. Kada sam ja bio mlai, padao sam, i nisam znao za sebe. On se okrete svome seizu: Sjai i daj konja gospodinu potporuniku, a ti se vrati. Prilikom uzjahivanja oseam kako su mi le a zategnuta, a u desnom ramenu laki bol. Ili smo hodom dok ja ne prikupih dizgine. Onda komandant opet potera galop, pa se zalete u jednu umu. Ne znam kuda pre da gledam, da li tamo gde treba konj da naie ili na grane, da me ne zakae. Aleksandru spade kapa sa glave. On ne moe da zaustavi konja i ujem kako vie da ja zadrim svoga. Jurili smo preko nekih ponjevenih njiva, preskoismo jednu vrzinu i najzad sjurismo se opet kod stanice. Brektali su konji i grcali, izduujui vratove da bismo im popustili dizgine, a sa vratova njihovih je kapao znoj, izmean sa belom penom. Pred divizionom sjahasmo. Gospodo, izvolte ii! naredi komandant, bez ijedne rei vie. Jaem i razmiljam neto veli Aleksandar, kada ostadosmo sami. Zna... sigurno su ga izvestili da je ona enska dola kod nas. On nee da nam otvoreno zameri, ali treba na nos da nam izie. Ali, ba me briga... On mui nas, ali jo vie sebe. Bre, kakav si zastade Aleksandar da mi vidi lea, i poe da se smeje. Sva su ti lea uvaljana u blato, da podseaju na geografsku kartu. Reavao se Aleksandar da krene za Beograd. Ali iz diviziona su stigla nareenja kojim su nagovetavani skoriji dogaaji. Traeni su hitno izvetaji o stanju ljudstva, stoke i materijala. Nareena je i sprema za glavnu smotru... Bili smo zauzeti po ceo dan... Zapoveeno je da oenjeni oficiri udalje odmah svoje porodice. Jednoga dana, na nau alost, otputovala je i gospoa kapetanica. U toku najveih priprema, sasvim iznenada, bio sam premeten u artiljerijski puk umadijske divizije...

179

ZEMLjA JE UZAVRELA ... Narodi e se zakrviti i na zemlju e udariti golema sila. Sela i gradovi e goreti... Majke e ludeti, gledajui kako dumani kolju decu njihovu... Opustee polja i njive... I vikae ivi: ustanite mrtvi da legnemo u grobove vae. Pronosi se legenda od usta do usta. Priaju da je to proroanstvo nekog vidovitog seljaka, i to je on dosad prorekao, sve se obistinilo... Ili je pria stvorena u mati naroda, koji predvia nesreu, ili da teku neman lake podnese, zanosei se nadom da e opet nastati sreni dani. Meseci su proli u iekivanju novoga rata. Vojnici su ili na odsustvo, milovali decu svoju, eli ito i oekivali berbu kukuruza... Neprijatelja se vie nisu plaili i sa prezrivim osmehom govorili su o minulim dogaajima... A oni koji su uvali granicu, prestali su i da pucaju na carske vojnike. Ali od nekog vremena kruili su udni glasovi. Na obalama Dunava i Save videla su se na neprijateljskoj strani neka kretanja, nove uniforme... Obustavljena su odsustva. Prialo se da se i Bugari spremaju. Protiv koga?... Zar nisu ve jednom platili skupo izdajstvo svoje?... Ili oni misle da se pomou tue sile svete izmuenom narodu srpskom? Na severu se gomilale armije nemake i austrijske, na istoku i jugu bugarske. Da li e se obistiniti proroanstvo? Bilo je to septembra, hiljadu devetsto petnaeste. Hitno smo krenuli. Promicali smo putem, pored visokih zrelih kukuruza, praeni pesmom prepelica. Veernji povetarac, ispunjen mirisom uvelog lia, pirkao je. Ili smo ka eleznikoj pruzi. Ali niko nije znao na koju emo stranu, da li ka severu, prema Nemcima, ili na jug, prema Bugarima... Stariji oficiri koji su jednom ve bili u ratu protivu Bugara, priaju scene iz krvavih borbi. Potpukovnik Petar, komandant diviziona, veli: Ginu, brate, kao stoka... Sada, u borbi sa Austrijancima, redak je bio sluaj da se njihova peadija priblii bateriji. Ali u borbi sa Bugarima, to je gotovo svakodnevna pojava. Napadaju tvrdoglavo, iako je oigledno da e svi izginuti... Mi, mlai, iz potaje prieljkujemo da nas upute na severni front. Ma bili tamo i Nemci... Kada stigosmo na stanicu, lokomotive su bile okrenute jugu. Otpoelo je odmah urno ukrcavanje. Za vreme utovarivanja jurili su vozovi puni vojnika, jedni na severnu, a drugi na junu stranu. Ovo neko kao da ranira kadril veli porunik Luka. Bie tebi kadril, ako se na putu poukamo dobacuje u ali potporunik Vojin. Vala, kakav si baksuz, moe i to da nam se desi. Ja baksuz!... A sea li se kod apca, kada nam ti doe u bateriju!... Dotle bee mirno. Ali toga momenta htedosmo svi da izginemo.
180

 Pazi, molim te, pazi namiguje potpukovnik Petar kako se divdani svaaju. Okrete se potporuniku Vojinu: A to je bilo onda kada sam ga ja uputio. Jest, jest, ba tada upade porunik Luka kad su njih trojica stajali na osmatranici i gaali jednoga konja, a nisu videli kolonu da im se pribliava... E, ta e veli jetko potporunik Vojin dao ti Bog da si u pozadini, pa bolje vidi. Tako, tako ti njemu! dobacuje kapetan Velja, komandir Vojinov. Onda se okrete Luki. A, ded mu sada odgovori. A to pozadina, bili smo na istoj liniji... Glavno je, nisi bio na nianu. Ja predlaem da se njih dvojica porvu, i ko bude jai, taj je u pravu predlae kapetan Vojko. A, ne znate vi kako je on vrst, iako je onako mali brani kapetan Velja svoga vodnika. A Luka je visok, ali sav mlitav... I dukat je mali, ali vredi smeje se Vojin. Jest, bato, ali da te lupim petodinarkom, ti bi se preturio. A-ha!... Kipislcauf! dobacuje Luka, upotrebljavajui ovu uzreicu kao sigurnu potvrdu. Smeje se i potpukovnik Petar i govori polako da ga oni ne uju: E, uivam kada se njih dvojica prepiru. Drugovi su iz detinjstva, i veito jedan drugom oponiraju. A ne mogu jedan bez drugoga. Tako smo razgovarali iz duga vremena sedei na kamenju pored eleznike pruge, dok su vojnici utovarivali topove. I ova kompozicija krete. A onima koji ostadoe nareeno je da krenu putem do stanice u Lapovu, gde e i za njih doi nova kompozicija. U ovoj grupi zatekoh se i ja. Stigosmo u Lapovo po noi i podigosmo bivak odmah iza stanice, oekujui svakog asa pokret. Ali za nas nije stizalo nikakvo nareenje. Ceo sledei dan sedeli smo na stanici i posmatrali vozove. Pod Beogradom su otpoele borbe i izbezumljeni narod je beao. Stie i jedna kompozicija sa izbeglicama. Majke su vukle decu, nosei sobom u denjkovima najpotrebnije stvari. Devojke bledih obraza, uvelih lica i zastraena izgleda, odevene svakako na brzu ruku, silazile su zbunjene. Pla dece razlegao se na svim stranama. Sav taj nejaki narod stajao je neodluan na peronu, ne znajui na koju stranu da krene. Imalo je ena koje su krile ruke od bola za izgubljenom kuom. Hajde, hajde, sklanjajte se! nareuje komandant stanice. Pa kuda emo? veli oajna majka. Gospoo, ja o tome ne mogu da vodim rauna. Izlazite odmah! kae im grubo komandant stanice. Polako, gospodine kapetane, nemojte ni vi tako! prilazi komandantu potpukovnik Petar.
181

 Gospodine potpukovnie, ovuda prolazi dnevno sedamdeset vozova, a ja odgovaram za red. Sve ja znam, ali vi vidite da je narod izmuen, pa nemojte da podstiete vatru! Onda se obrati eni blagim glasom: Molim vas, gospoo, bolje e vam biti ako iziete izvan stanice. Hej, vojnik... Pomozi gospoi... E, tako! Nauite me, ljudi, ta u sa ovim crvima zavapi majka, pokazujui na decu, koja su je drala za suknju. A stanini signal je uporno zvonio, nagovetavajui novu kompoziciju. Naskoro ulete lokomotiva vukui beskrajan niz zatvorenih vagona iz kojih su virile konjske glave. Ili su na otvorenim vratima teretnih vagona stajali vojnici i radoznalo posmatrali gomilu. Jurile su kompozicije kao pomahnitale... Imao se utisak, kao da je cela zemlja uzavrela i usplamtela i svaki pojedinano se osea nitavnim prema optem zamahu... Jedna ena tiho jei i lako se nija. Kada naie neki voz, ona kao izbezumljena tri pokraj vagona i vie: Mile, sine Mile!... i sva slomljena, i onako razbaruena, vraa se povodei se i seda na klupu ispred stanice. Kau, danima ona eka, ne bi li joj sluaj povratio izgubljeno dete. U stanici se opet zaustavi jedan voz dolazei sa juga i narod pokulja iz vagona. Komandant objanjava i moli da se sklone, a on e objaviti polazak. Ovi dolaze iz pograninih varoi prema Bugarskoj i meaju se sa izbeglicama iz Beograda. Priaju da su Bugari mobilisali i veruju da su borbe ve otpoele. A oni znaju krvolonost Bugara... Onda naie voz sa ranjenicima iz Beograda. Iz vagona vire umorne ili uvezane glave vojnika. Govore ranjenici da sada na Beograd napadaju Nemci i pokuavaju prelaz velikim snagama. Sa zaprepaenjem priaju o stranom dejstvu nemake artiljerije. Ovde se ne biju vie srca junaka, ve fabrike eline industrije objanjavao je jedan rezervni oficir. Ostali ute, kao da jo ne mogu da dou k sebi od silnog iznenaenja. I ranije smo sluali prie ranjenika, koji su, pod utiscima tekih trenutaka, preuveliavali dogaaje. Ali sada i sami uviamo da se dogaa neto teko, to prevazilazi nae slabe moi i sa pritajenim strahom pomiljamo na prvi sudar. A lepo je sedeti daleko od fronta. Sa neskrivenom zaviu govorimo o ovome komandantu stanice. Ali ljudi u pozadini su sebini. Svi se oni staraju da nam to bre pripreme odlazak, kako bismo im mi svojim ivotima omoguili spokojniji opstanak. Kao da smo mi na teretu oveanstvu. Gospodo, uputio sam pitanje Vrhovnoj komandi ta u sa vama veli nam komandant stanice.

182

Kada ostanemo sami, udimo se i mi zato nema nikakvog nareenja za pokret. Ve tri dana sedimo u mestu, a krvave borbe se vode pred Beogradom. Ja mislim da je to zbog tebe. uva te Vrhovna komanda za seme dira Vojin porunika Luku. Jakako, bato. Nee valjda da vodi rauna jo o tebi, koga svaki patak moe da kljune u rikverc veli pobedonosno Luka. etvrtoga dana zausmo neku galamu na stanici i vojnici potrae. Vele da je ba sada prola jedna kompozicija u kojoj su bili vojnici naega puka, i odoe ka Beogradu. Naie i druga, i mi poznadosmo vojnike. Mau nam rukama, viu iz vagona, a porunik Branko nagnuo se kroz prozor i dovikuje nam, smejui se: Zabuanti! Iz nekih razloga nau diviziju prebacuju sada na severni front. Oko podne stie nareenje da i mi budemo spremni za polazak. Pravac kretanja je saopten najstarijem oficiru i tano u pet asova kretosmo i mi. Bila je ve pono kada se na voz zaustavi na jednoj maloj, neosvetljenoj stanici. Rekoe nam da smo na krajnjoj granici do koje voz sme da naie. Idua stanica je ve izloena artiljerijskoj vatri. Pri kiljavoj svetlosti fenjera otpoe izvlaenje vozova i stoke. Radilo se u tiini. ulo se samo zveckanje lanaca, lupa kola i sanduka. Naie i autant, koji je trebalo da nas odvede u sastav puka. Pria autant, tek to su stigli na bugarsku granicu, vratili su ih odmah i sada se nalaze u selu Skobalju, prema Nemcima. Sutra baterije treba da izlaze na poloaj. Posmatrali su, kae, gaanje nemake artiljerije. Dejstvo je poraavajue. Smederevo su Nemci ve zauzeli i borbe se vode sada na naoj strani. Sluamo i utimo... Imamo utisak kao da smo razapeti, a neto mono i teko navalilo se na naa slaba plea... Stoji naa jedinica na drumu, pa nam izgleda kao maleni trunak prema beskrajnoj tmini, kroz koju neujno gamiu utvari sa svih strana, hiljade ih je... milioni, da nas staru, unite. ta misli ti, Kipislcauf, na ovo? zapita neko iz mraka porunika Luku. Ja mislim veli Luka ozbiljno da zamolimo popa Momila za jedno molepstvije, da Bog podari svakome od nas po tri ivota. Onda pojahasmo konje i kretosmo lagano kroz mranu no, nepoznatim putem, u teku neizvesnost..

183

NE, BOGA RADI! Proveli smo osam meseci u zatiju, u potpunome miru. Sada kreemo u novi rat. Nae je raspoloenje sasvim drugojae od onoga godine devetsto etrnaeste. Onda se pesma orila, a talas oduevljenja vitlao nad zemljom Srbijom. Ljudi nisu imali ni maglovitu predstavu krvavoga razbojita. Nagla promena, zajedniki ivot drugova istih godina, istovetnih duevnih uzmaha, inili su ljude razdraganim, i bujao je kolektivan zanos, koji je guio svaki uzmak i slabiji drhtaj srca. Sada, vojnici su uzdrljivi i hladni. Mualjivo i teko iskustvo prolih dana nauilo ih da trezveno misle. Kada bi se pitali, rekli bi primirene savesti: dosta je bilo... Ali treba nanovo braniti zemlju i oni polaze u susret smrti promiljeno. Bez pesme i ratnih poklia. Rano izjutra izjahali su komandanti i komandiri baterija. Sa susednoga brega posmatrali su poloaje i strahovito dejstvo nemake artiljerije. Ispred nas protezala se zmijasta zaravnjena kosa, iji se desni bok, negde u daljini, sputao postepeno i gubio izmeu topola, u ravnicama Morave. Na blagoj padini prema nama, izmeu zlatnoutih kukuruzita, blistali su zeleni vinogradi. Pirkao je jesenji povetarac. Sunce zracima svojim kao da je milovalo krcato vinogorje. Blizu vrha nazirali smo u jednome vinogradu neku nau skrivenu bateriju. Od one baterije pa desno razmestie se baterije naega puka govorio je komandant komandirima baterija. Na kosi, u blizini one baterije, kuljnu zemlja izmeana sa dimom I crni stub izvi se kao da iz zemlje kulja. Jo jedan, drugi, trei... Gr-ru... Gr-r-r-u, odjeknue eksplozije tekih neprijateljskih granata. Potom tiina. Zanemeli posmatramo i sluamo samrtnu huku... Vetar pirnu i nekoliko uvelih listova padoe meu nas. Komandant se obrati meni: Uzmite jednoga ordonansa, obazrivo priite onoj bateriji i pitajte iz kojega je puka. Kretoh sa podnarednikom Grujom. Siosmo u jarugu. Onda poosmo uz kosu ka onoj bateriji. Pred nama je drhtala zemlja od eksplozije razornih zrna. Sa strepnjom ili smo lagano, oslukujui um granata kroz vazduh. Bogo mili, ala groke progovori podnarednik Gruja. Sa jednoga uzvienoga talasa zemlje ugledasmo topove one baterije. Ljudi se behu sklonili u zaklon. Pozadi baterije suknue iz zemlje etiri crna stuba dima, razbacujui ogromno komae zemlje. Od strahovite eksplozije oseamo kako nas zapahnu vazduni talas. Dah nam zastade. Stojimo neodluni, ne usuujui se da krenemo dalje, jer nam se ini da e nas onaj zamah i prasak zrna od etrdeset i dva santimetra zbaciti kao perce sa konja. Ali zapovest se mora izvriti. U razmaku eksplozija kretosmo, zverajui na sve strane ne bismo li uli let granate... Vidimo kako vojnici one baterije istrae kod topova i poee pucati...
184

Sada je nemoguno prii... Jo se oni nisu ni sklonili, a baterija utonu u dim i prainu. Mi nesvesno okretosmo konje pred ovom navalom elika. Jedna granata udari negde levo od nas, i kao munjom oinuti, skretosmo naglo nadesno, pojurismo kroz neku vrzinu, i jedva se zaustavismo u jednom kukuruzitu. Uli smo ve u opasnu zonu. Sagibamo se od stranog praska i vijamo besciljno, kao zveri kad ih progone. Konji drhte, a i mi smo usplahireni. Veli Gruja: Kad bih znao da mene gaa, umeo bih da se uvam. Kad ovako obasipa, ovek da izgubi glavu. Dogovaramo se da saekamo kad paljba malo prestane, a tada da se zaletimo i u prolazu zapitamo... Pred nama je jedan vinograd. Gledamo kako itavi okoti odleu u vazduh. Stabljike trepere kroz onaj dim kao mrtvake kosti. Strepimo pri pomisli, ako onaj sluajno samo malo povea daljinu. Prisetih se tada da nas oficiri posmatraju sa brega pozadi. Osetih se posramljen, pa ve izbezumljen viknuh: Hajdemo! i udarih konja. Neto strahovito grunu levo. Nisam svestan sebe, a konj juri trkom. Neto preskoi... ini mi se nikad kraja ovoj jurnjavi, a baterija kao da odmie ispred nas. Vazduh piti kao fijuk one granate, sagibam se, sada e... sad... Nervi su kao strune, i, preda mnom, najednom ispade baterija. Vojnici neto viu i mau rukama, sigurno da se sklonimo. Zauh kako Gruja viknu: Koja je baterija? Drinska... Beite! Jedan oficir vie ljutito iz zaklona, ali mi proletesmo kao vetar, skretosmo nizbrdo... Zgrismo se od uasa. Pred nama suknu plamen, jedan, dva,... etiri, a u uima neto pisnu od strahovitoga treska, kao da se brdo prolomi. Nesvesno zategoh dizgine, dok Gruja protra i viknu da beimo levo. Opustih dizgine, konj oprui vrat. U trku naletesmo na ivu ogradu, konj poklecnu, ja se odvojih od sedla i, kao baen, tresnuh sa one strane ograde o zemlju. Valjda je samo iskra svesti treptala. Pokuavam da se dignem, ali me neto neodoljivo vue zemlji, i, oslonjen na ruku, kretao sam glavom, dok mi je u uima neto pitalo, a pred oima treperile raznobojne iskrice. Pipnuh se po glavi i grudima... iv sam... Setih se odmah da na ovome mestu mogu poginuti. S naporom se podigoh i tada ugledah konja, koji je stajao pozadi i sav drhtao. Dohvatih ga za dizgine i pooh trei nizbrdo. Gruja mi je jurio u susret. ta je sa vama? On skoi sa konja, i poe da brie prainu sa moga odela. Ree mi da jedne epolete nemam. Htede da se vrati, ali ga zadrah, i poosmo peke niz kosu. Zausmo neke udne glasove, kao viku, te zastadosmo... Ugledasmo jednoga starijega oveka razbaruene kose, razdrljena odela, koji nam urno prie, i
185

poe govoriti neke nerazumljive rei. Bio je u seljakom odelu. Govorio je neto o svome imanju, o bogu dumaninu, prizivao svece, pa se najednom dohvati za odelo i poe ga cepati... Onda iznenada skoi na Gruju i dohvati ga rukama za guu. Ja prihvatih dizgine njegovoga konja. Gruja razmahnu snanim rukama, tresnu ga o zemlju, u magnovenju skide puku, i uperi je u grudi bezumnoga oveka. A onaj ispusti straan krik, i, diui ruke, povika: Ne, Boga radi! Gruja spusti puku, ali ga je netremice posmatrao... Onaj se pridie, gledajui u cev puke, i lagano odmae, pa viknu: Narode... narode, doi i nosi, uzmi... Sveti Ilija... Bio je svakako neki od onih mirnih ludaka, koji slue na uveseljavanje sela, a sada je, pod utiskom ove paljbe, sasvim pomahnitao. Uzjahujui konja, Gruja kae: Slavu mu, ostadoh itav gore, a ovde zamalo da nastradam od ovoga ludaka. Komandant je otiao sa onoga mesta gde smo ga ostavili. Jedva ga pronaosmo. Prioh mu i saoptptih za onu bateriju. Ali on, i ne gledajui me, kao da ga se ne tie to to mu saoptavam, progovori: Aha, dobro! i produi razgovor. ROVOVI SU OSTALI PRAZNI

U toku noi baterije su izile na poloaj i ve sutradan otpoele dejstvo. Ali jo istoga dana pojavila se jedna nova, dotle nepredviena neman. Bili su to aeroplani. Obino oko deset asova ponu leteti, i kao to orluina estari traei svoju rtvu, tako su i oni preletali preko poloaja, i poinjali da se viju nad nekom baterijom. Tada bi zapoela dejstvo i neprijateljska artiljerija. I niko nije mogao pomoi naoj bateriji, jer je neprijateljska artiljerija gaala sa takve daljine da ni pucanj topa ne ujemo. Purnja zemlja, razlama se vazduh, lete komadi zemlje izmeani sa delovima ljudskoga tela. Ali ipak, niko od vojnika ne uzmie od topova. Posmatramo jednoga dana agoniju susedne baterije. Tek e potpukovnik Petar rei: Ovo su samo generalne probe. A tek kako li e biti, kad nastupi premijera. On znaajno klimnu glavom i punu jednim krajem usana. Luka upade: Veliki maler nam je napravio Tanasko Raji... Vala, zaista, zbog neke tradicije svi emo izginuti. Zato se ne naredi da se ljudi sklone od topova negde pozadi, kad i tako ne mogu sada da dejstvuju! odobrava Vojin.

186

 Hvala bogu, da se i vas dvojica u neemu sloite! dobacuje kapetan Velja. Eh, zort ih je sloio. Znaju oni da e sutra meka i pred njihovom kuom da zaigra! dira ih porunik Branko. Ba mi je milo to ti jedva eka sutranji dan, da isprsi tvoj junaki rikverc, kipislcauf odvrati mu porunik Luka. Kad izvri detaljno osmatranje, aeroplan odleti. Onda doleti novi, koji krui nad nekom drugom baterijom... Ili aeroplan pone da estari nad peakim rovovima, gde granate ogromnih teina razaraju ili raznose po vazduhu improvizovane zaklone, kao da su od peska napravljeni. Bio je to muan prizor, kad peaci pronose delove tela svojih drugova, pa reaju uz neku strnjiku, da bi ih raspoznali. U poetku su radili marljivo, savetujui se da li neka glava pripada ovom ili onom trupu. Ali ljudi su se najzad zamorili i otupeli, te su docnije sve obezglavljene leeve, zajedno sa delovima tela, bacali u optu rupu, nad kojom je udaren krst, gde bi pisalo: vojnici te i te ete, poginuli za otadbinu. Jednoga dana, bila je kia, ona sitna, jesenja, i voda se mlitavo istezala iz oblaka kao rastegljivo ulje. Sipila je po granama, odakle su padale krupne kapi i telo se jeilo od vlage i hladnoe. Potoci su uborili, zemlja je bila raskvaena da su noge zapadale do lanaka u pustu pitalinu. Pod teinom olovnih oblaka i ogromnih granata, dua se skupila i zanemela, kao da smo nad nekom ogromnom provalijom na kraju sveta. Zadesio sam se u tabu puka, gde su se sa autantom vodili razgovori o utroku municije. Opet su se oni iz pozadine pravili vani, i hitno traili obavetenje za nekih dvadeset granata, koliko se javila razlika izmeu utroka i prijema. Ja!... kao da su te granate kobasice, te ih komandiri pojeli ljuti se autant puka. Ili e istorija praviti pitanje, da li je na kosi Vrbovac utroeno dvadeset granata vie ili manje. Kod komandanta puka bio je doao komandant divizije. U toku naeg razgovora, uao je urno komandant diviziona. Gospodo obrati nam se uzrujanim glasom izvetavaju da je ovoga momenta jedan bataljon napustio poloaj i rovovi su ostali prazni. Najhitnije pourite da vratite delove bataljona i da mi dostavite imena oficira koji su napustili poloaje. Bez ijedne rei pojahasmo konje, i pojurismo na razne strane. Silazio sam prema nekoj uvali i ba u potoku ugledah jednu grupu vojnika. Ne vie od jednog voda. Meu njima je bio i jedan potporunik, gotovo deak. Bili su alosna izgleda. Lica im zarasla u bradu, bleda, obrazi upali, a oi zverale zastraeno. Odelo im uvaljano u blato. ak i lice i ruke. Bili su mokri do koe. Zaustavih naglo konja. Onda zvaninim glasom, u ime komandanta divizije, naredih da se odmah vrate. Ali oni su me gledali tupo, kao da ne razumeju ta
187

im govorim. Ponovio sam naredbu i jo naglasio da je poloaj bez ljudi i da neprijatelj svakoga asa moe prei. Znam, gospodine obrati mi se potporunik, jer ispod haveloka nije video moje znake. Ali bataljon ne postoji vie... Ako sa ovo malo ljudi mogu da titim front celoga bataljona, onda idem govorio je iskreno. Osetio sam toga momenta divljenje prema ovom deaku. Vojnici su nas netremice gledali, gotovi da sleduju zapovestima ovoga mladia. A kia je lila, pa im se cedi niz lice i odelo, koje je ve davno bilo zasieno vodom. Savetovao sam im blagim i prijateljskim glasom da se vrate, dok ne stigne popuna. Koliko da skinu odgovornost sa sebe. Ali sam i sam uviao, koliko se mnogo trai od ovih jadnih ljudi, jer e svi izginuti pre no to ih i uzmu na odgovornost. Hajdemo nazad obrati se potporunik svojim ljudima. Vojnici bez pogovora pooe. Tada zaustavih potporunika i zapitah ga za ime. On me upitno pogleda i trepnu oima. Sasvim polako izgovori svoje ime. Ja izvukoh notes da zapiem. On se odjednom prenu. Molim, zato e vam?... Gospodine, ja u pre poginuti nego to u dozvoliti da se o meni govori kao o beguncu. Njegove oi se napunie suzama. Ja... ja... etiri dana bombarduju nae rovove, i to su sada grobnice pune leeva... Dali smo vie no to ljudska snaga moe izdrati. I niko se ne sea da nas odmeni... Trae jo?... Dobro!... Zabeleite: ja se zovem Stanislav Petrovi. Ree odluno i okrete se vojnicima: Napred! Oseao sam se malen prema ovome velikom deaku. Bilo me je stid. U meni je neto naviralo... obodoh konja i stigoh ga. Sjahao sam, onda izvadio notes, i pred njim iscepah list. Zatim, pruajui mu ruku: Drue, mi se danas nismo sreli... Nadam se, i dae Bog da se vidimo pod drugim okolnostima... Zdravo! Zdravo! Pogureni i mokri, zavrnutih ajkaa, odmicali su peaci, izvlaei s mukom noge iz itkog blata. Odoe u one grobnice pune leeva, da i oni ostave tamo svoje izmueno telo. I on s njima. Stanislav Petrovi, mlad potporunik od dvadeset godina... Okretoh se unazad, radostan to nisam u njihovoj koi. Ali kada bih bio neko, naredio bih da se ovekovei figura mladog, pogurenog peaka, u izguvanom injelu i zavrnutoj ajkai, sa poderanim opancima i ispalim prstima. Vraajui se sreo sam autanta. Predloih mu da ne odajemo imena, ma bili kanjeni, jer je i ta kazna nitavna prema onome to oni podnose. Uosmo u sobu gde je bio komandant.

188

 Gospodine pukovnie poe prvi autant izvrio sam zapovest. Sreo sam samo ostatak jedne ete sa akom podnarednikom i, na moj poziv, vratili su se odmah na svoje mesto. Dajte mi njegovo ime! Autant se uzvrda. Poe da pipa po depovima, kao da neto trai. Onda napravi zbunjeno lice i ree: Gospodine pukovnie, izgubio sam cedulju. Lepo, bogami! klimnu komandant glavom i pogleda strogo autanta. Zatim se oima obrati meni. Gospodine pukovnie, sreo sam samo jedan vod sa potporunikom. Ostatak ete je izginuo. I oni su se vratili na poloaj. Njegovo ime? Osetio sam laku drhtavicu pred ledenim glasom komandanta divizije. Brzo se pribrah i odgovorih: Zaboravio sam da zapitam za ime. ini mi se da ni trepnuo nisam, kad sam izgovorio ovu la. Komandant uini jedan nervozan pokret, pa nam se obrati ljutitim glasom: Tako se, dakle, izvruje zapovest!... Jedan izgubio, a drugi zaboravio? Na licu komandanta javi se grimasa kao da nas omalovaava. Sluajte!... U drugim prilikama ja bih moda cenio vau odanost prema svojim drugovima, ija imena neete sada da odate. Ali ne zaboravite: mi ne ratujemo ni za moj, ni za raun vas dvojice, ve sada branimo dravu. A pred imenom otadbina, sasvim su beznaajne linosti: Janka, Marka, Petra, Pavla... zastade, gledajui nas strogo. ini mi se, hteo je jo neto rei, ali ga je zaguila ljutina i samo kroz zube progovori: Idite!

NOVO KOSOVO POLjE

Prestala je najzad kia, ali su granate najteih kalibara sve ee rile po rovovima i okolo topova. Naa je artiljerija tukla bez prestanka njihovu peadiju i drala je jo uvek na izvesnom odstojanju. Jednoga dana javi nam se jedan peak: Pomlati nas njihova artiljerija i ostade nam alba to ne moemo da se naplatimo njihovoj peadiji. Tano, u odreeno vreme, otvarala je paljbu nemaka artiljerija. Obino u osam asova, pa do podne. Onda od dva asa do pet. Niko nije bio poteen njenih granata. Sa jezom smo pomiljali na onaj dan, kada e nastupiti premijera kao to ree potpukovnik Petar.
189

I jednoga dana, septembra meseca, kao da se zemlja prolomi. Ama na jedan mah. Na prostoru od jednoga kilometra padao je elik praiskonskim besom, uz grmljavinu, rijui svaku stopu zemlje. Slabi zakloni leteli su u vazduh. Delovi ljudskog tela razbacivani su na sve strane. Od zaglune huke, rike i lomljave nije se uo ni jauk ranjenika. ivi su zanemeli od uasa, pribijeni uz zemlju. Svakoga asa zahvaljivali su Bogu na milosti to im je podario jo koji sekund ivota. Nad razbojitem se razastrla magla od dima i praine, kroz koju se video povremeni blesak naih topova. Iako potamneo kao zemlja, potpukovnik Petar se alio da bi ohrabrio nas mlae. Sa ludakim besom zakovitla rapnel iznad naih glava i stotinama kuglica zaprata oko nas. Svi smo se prilepili za zemlju. Jedino je ostao potpukovnik Petar i grizao donju usnu. Ah, strano! progovori Luka, pa se obrati potpukovniku Petru: Ja mislim, nije preporuljivo da se pravite Kraljevi Marko. Svakome je odreen sueni as, Lukijane. Ja se staram da ne doe tako brzo... Jedna teka razorna granata rinu u blizini i uz gromoviti tresak izbaci zemlju, iji komadi padoe i meu nas. Kako, kako? zapita nekoga telefonista. Poginuli?... Koliko ranjenih? okrete se potpukovniku: Javljvaju iz este da je izginula posluga treeg topa, a potporunik Vojin ranjen teko u glavu. Uh, bogamu! progovori neko. Naredi da se potporunik Vojin donese odmah ovde! Od treska jedne granate pribismo se nesvesno jedan uz drugog. Luko, skreni panju komandiru etvrte baterije da se na levoj ivici ume vidi kretanje peadije. Alo, alo... alo... alo, etvrta! okrete se nama: Izgleda prekinuta ica. Telefonista Bonga, nai bre prekid. Pred otvorom zaklona neko se kretao. Ugledasmo kako vojnici nose potporunika Vojina. Bio je gologlav, a lice mu se nije videlo od krvi. Sa ela je, u irokim mlazevima, tekla krv i natapala njegov injel i vojnike koji su ga nosili... Spustie ga na zemlju. Nespretnim rukama peremo njegovo lice i ruiasta voda juri preko odela... Pojavi se svea rana kao uzorana brazda na levoj slepoonici. Dobro je, nije ulo duboko. A u neposrednoj blizini naoj se kri i lomi, i mi, drhtavim rukama, vezujemo grubi zavoj oko glave ranjenika. u vojsci su nas nauili kojekakvim triarijama, niko nam ne pokaza kako se pravi zavoj ljuti se Luka. G-r-r-u... g-r-r-ru prolama se vazduh i jed no teko hrastovo stablo se povi, gotovo da nas poklopi.
190

 Alo, alo, etvrta, javite komandiru da se na ivici ume opaa kretanje neprijateljske peadije. Tu-u-u, tu-u, svira telefon i telefonista ja vlja da je ranjen komandant prvoga diviziona. Jedan od onih sprovodnika pria da je rapnel udario iznad samog topa i pobio svu poslugu. Pukim sluajem je samo potporunik Vojin ranjen. Nosite ga brzo! naredi potpukovnik Petar. Gr-r-r-u! trese se zemlja. Sada jo ee, jo stranije. Lica naa su potamnela, a pogled neodreeno bludi, kao posle neke teke bolesti. Ali niko ne uzmie, dok se neprijatelj ne pojavi da nas pobije. Valjda smo zato ovde i postavljeni. A teko je, neshvatljivo muno. Glavu zanosi neizmerni teret, i u uima neprekidno bruji od silnoga treska i potresa vazduha. Vode kapetana Vlaskoja, sigurno ranjen... Da nisi ranjen? zapita ga potpukovnik Petar. On samo uzdahnu i klimnu glavom. Raskopajte mu bluzu! Pipamo ga, zagledamo, ali nigde krvi. Evo na akirama krv, svlaite ga povika Luka. Poloismo ga na zemlju, ali na njemu ne naosmo rane... Leao je on kao mrtav, gotovo bez svesti. Ostavite ga malo na miru, to je jaka kontu zija. A gde je udarilo? zapita komandant vojnika. Ba uz nas... Otkud na njemu krv? Jedan je poginuo, a ima i ranjenih... A da nisi ti, bre, ranjen? Nisam... Otkuda ti krv na ruci? Vojnik pokua da digne ruku, tada preblede, i zabezeknuto pogleda. A kada mu skidosmo bluzu, ugledasmo ranu na miici. Od muke se nasmejasmo. To ti je ono: Bolan zdravog nosi! pokuava da se naali porunik Luka. E, nije ba tako. Kontuzija je tea od mnogih rana kae potpukovnik Petar i pokaza na kapetana Vlaskoja, koji je nepomian i bez svesti leao na zemlji. Vojnici urno odnee i kapetana Vlaskoja. Vidimo neprijateljsku peadiju kako nastupa u skokovima. Neke nae baterije, iako ve na izdisaju, gaaju. Od gruvanja topova i stranih eksplozija ne uju se vie pucnji puaka. Sa baterijama je izgubljena svaka veza, i sada, bez ikakve uloge, stojimo u ovoj rupi slinoj grobnici. Oseamo se kao osuenici na belom hlebu... Javljaju, da je porunik Janko teko ranjen izvetava telefonista.
191

Gr-r-ruuu! Ni broja se ne zna ovim eksplozijama. Drhtavica obuzima telo. Lukine usnice su pomodrele. Gru-u! Eksplozije se sustiu, i pred nama, u visini peakih rovova, zemlja kao da gori. Iz peakih zaklona niko se ne pojavljuje. Gr-u! Gr-u! Gr-r-r-r-ru! Kovitlaju, prate, riju granate oko nas. Ah, najtee je kad zaurla ona teka. Gr-r-ru! Oni se kapci grevito zatvaraju. Gr-u! A od prenapregnutog iekivanja u uima neto bubnji. Eto je... Koa kao da se nabira, telo se gri, misao zamire. Gr-r-ru!... Huj! Kao da spade neka koprena. Telo kao da se izvlai iz neke aure. Opet... Juri bezumno... Ah, smiluj se. Zaoinu. Gr-r-r-ru! Tresnu, urliknu. Tama... ponor... Gr-r-r-ru! Ala u uima piti. Ili je to jauk. Gr-r-ru! Neko stenje. Ali ta mi to noge pritiskuje? Gru! Gr-ru! Gr-r-ru! Majko moja! Kao da se brdo svalilo. Ranjen?!... Napreem svest. Otvaram naglo oi. Grr-ru! Vidim neke uasnute prilike. Gr-u! Gr-u! A telefonista se strano iskreveljio, vilice mu crvene i razjapljene. Gr-ru! Ali zato su mu oi iskolaene, ukoene? S tekom mukom se pridigoh. Telo drhti, te se naslonih na zemljani zid. Grrru!... Mnogo dima. Neto me gui. Puna su mi usta zemlje i neke sukrvice. Sad e... Gr-r-ru!... Napreem misao. Znam, znam, sve jo znam... Ali otkuda mi ova zemlja u ustima. Gru! Gr-ru! Onaj opet stenje, jei... Ta ljudi su zverovi. Dosta! Gru-u-u! Gospode!... A Luki tee krv iz nosa. Neko govori da je razorna udarila u ivicu zaklona i ubila telefonistu, a podnaredniku raznela nogu. Iznesite ga! nareuje potpukovnik Petar. Bre zavoj! Jaoj, brao... Gr-r-ru! Gr-r-rru! Gledam kao u bunilu kako provukoe neku krvavu masu. marac mi obuze levu stranu tela, pa se zaustavi na levoj stopali. Gr-rru! Pretrnuh: da nisam ranjen. Hteo bih da se oslonim na nogu, ali me snaan zamah vazduha prikova za zemlju. Gr-ru! Gr-r-r-ru! Gr-r-r-ru! Prsti su mi zariveni u zemlju, kao da bih hteo da se slepim sa njom. Ah, boe, ala sad osu! Neto se cepa, para. Gr-ru! Sluajno se oslonih na nogu. Hvala bogu. Grr-r-rrru! Uh, neizdrljivo. Hladan me znoj probi. Gr-r-ru! Neki me umor spopada, a glava zanosi, kao da mi se spava! Nikad kraja. Gr-ru! Gr-ru! Gr-ru! Gr-r-u!... Gr-r-r-ru! Gr-ru! Namah se sve utia. ta je ono?! povika komandant. Izvismo se iz zaklona. Ne verujemo oima svojim. Iznad naih peakih rovova stajao je streljaki stroj nemakih vojnika u lemovima. Nai su svi peaci bili mrtvi. Iz nekih ljivika jurili su u trku prednjaci svojim topovima. Zapregnuti
192

topovi i kare beali su u neredu na sve strane, posluga je trei peice zamicala u kukuruze. Drugi su vukli ranjenike. Neki konji su jurili bez jahaa. Topovi u besomunom naletu rue ograde, obaraju drveta, probijaju se kroz vrzine, preko jendeka... Svreno je ree potpukovnik Petar. Beali smo nizbrdo. Sretosmo nae seize sa konjima. Pred nama suknu plamen iz zemlje, zatutnja, mi se povismo po konjima. Skretosmo u jedan ljivik. rapnel nas sustie, ciknu nad glavom jezivo. Jedan se slomata sa konja. Preskoismo neke ograde. Artiljerija zaoijava sa svih strana. Naletesmo na neke peake. Jurili smo putiem jedan za drugim, i uletesmo u selo, u koje su zamicale i baterije... Kao da ujemo vrisak ena i dece. U prolazu vidimo pobijenu zapregu, mrtve vozare. Tek iza sela zastadosmo da se prikupimo. Konji su brektali. No, hvala bogu, ivi smo i iveemo jo celu ovu no. Padala je jesenja kia. Potpukovnik Petar skide kapu, protrlja elo, zatim prstima pritisnu oi, kao da se tek sa da osvesti. Pogleda nas i tuno progovori: Gospodo, danas smo doiveli novo Kosovo polje... ZAROBLjENI

Iako neprijatelja nismo estito videli, osetili smo jasno da se za nama valja neto veliko i glomazno. Teka artiljerija rila je zemlju vulkanskom snagom, i pred neshvatljivom navalom elika prskali su nai razreeni redovi kao sapunski mehur. Povremeno bi blesnuo u grudima rasni inat. Neki vele junatvo. Napregnutih nerava i stisnutih vilica, u vihoru granata, ginuli su peaci, oekujui neprijateljsku peadiju. Da se bar njoj osvetimo govorili su nai peaci. Ali, suzbijeni na jednoj, Nemci bi prodirali na drugoj strani i moralo se hitno odstupati. Bilo je to negde iza Palanke. Sputala se mrana jesenja no puna vlage. Izvukli smo se bili iz naih rupaga i uspravljeni udisali snano. Celoga dana grilo se nae telo pod stranim zamahom granata iz tekih neprijateljskih haubica. Sluaj nas je i danas spasao. A sutra?... Potpukovnik Petar ree da izmestimo osmatranicu malo udesno. Telefon zasvira. Kako!?... Sad odmah... smesta!... Razumem... razumem! govorio je komandant. Pa se okrete nama. Hitno odstupamo. Sa susednog sektora
193

peadija odstupila. On se najednom zamisli. Uh... tamo je naa baterija! Da li su je izvestili peaci? Jai smesta i izvesti komandira da odstupi obrati se komandant meni. Krenuo sam odmah nasumice, po pravcu ruke gde mi pokaza komandant. No je sve vie uvijala vidokrug. Put je krivudao, a nigde svetle ta ke prema kojoj bih se mogao upravljati. Ordonansa nisam poveo. Da se povratim, izgubio bih u vremenu. A ovako sm u noi, ne poznajui ni put, poeo sam zazirati od svakog drveta... inilo mi se da su kopite moga konja strahovito odjekivale u nonoj tiini. Starao sam se da drim stalno desnu stranu. im put skrene nalevo, postajao sam nespokojan i zatezao dizgine. Izgledalo mi da nikad takvu samou i pusto nisam oseao. A znao sam da svuda okolo gamiu vojnici. Moda i zbog njih, jer se ljudi u ovim mranim noima ubijaju bez prethodne obznane. Na putu se neto ispreilo... Kao ovek!... Zastadoh. Napreem oi, a laka drhtavica me obuzima. Hteo bih da beim. Ubie me. A ona prilika narasta, sliva se sa mrakom noi, i ja u bezumnom strahu udarih konja. Neto se slomata sa strane puta, kao ovek. Verovatno uplaen od mene. Grana me neka oinu preko lica, i zaplaen od nove mogunosti da udarim glavom o drvo, zategoh dizgine moga konja. Pri pomisli da onaj moe opaliti puku u moja lea, nesvesno polegoh i ponovo obodoh konja. udilo me samo kako na celom ovom putu ne sretoh nijednog vojnika. Setih se da sam ve za ao u opasan sektor, odakle su nai peaci odstupili. Pa kuda u onda? Poeo sam se kolebati. Ko moe da me kontrolie!... Zar su malo puta komandanti sastavljali izvetaj onako kako je njima godilo... Zalutao sam, no je... Zastao sam... Tiina... Sedeo sam ukoen na konju, bojei se, ako se pokrenem, da e stotina ljudi poleteti na mene. Svejedno koji. Drhtao sam i od svoga roenoga daha. Najednom pretrnuh. Kao da ujem neke glasove desno. Prikupio sam dizgine. Konj se pomerio. Zaustavih ga. Da beim! Sinu mi nanovo u pameti. Ali ako je tamo baterija? A ja doao do nje, pa je ostavio. Jo malo... Obazrivo sioh sa strane puta i pooh jednom livadom. Bat konjskih kopita se ne uje, sigurno gazi po travi, te se malo osmelih. Opet sam zastao. Jest... Ima nekog. Hajd jo malo. Neto zveknu. Kao da kljocnu zatvara topa. A-ha!... ... Utroak municije. Jesam! 3auh razgovor. Hu-hu! odahnuh. Nervi i muskuli popustie i najednom progledah. Preda mnom je bila baterija. Gde je komandir? zapitah jednu tamnu priliku. Kod prvog topa!

194

Prooh pored jednog topa, koji me podseti na neku zgrenu ivotinju, spremnu da svakoga asa zarije svoje zube. Pored topa su stajale nepomine i tamne prilike vojnika. Naao sam komandira. Izloih mu situaciju i rekoh da odmah odstupi. Bre, neka dou zaprege! naredi komandir nervozno. Osetio sam ja neku tiinu i sad sam ba pratio podnarednika da uhvati vezu sa peadijom... Bez larme! Viknu kroz stisnute zube i ode meu vojnike. Svoj zadatak izvrio sam i premiljam da li da se vratim. Muila me samoa, pa mi izgledalo da u biti sigurniji ako poem sa baterijom. Neko zadihano protra pored mene pitajui gde je komandir. Gospodine kapetane... Nai su rovovi prazni. Evo ih Nemci u vinogradu. Pst!... Dosta, znam!... Zovi mi voe odeljenja... Osetih marce niz lea. Pokajah se to sam ostao. Ali najednom mi pade na pamet da me Nemci mogu sresti na putu i kad sam sm. Ipak... Niko da nije re progovorio!... Razbiu mu zube! Jaite, pa za desnokrilnim topom... Jahao sam naporedo sa komandirom. Za nama su takarali topovi i kare. Komandir je psovao. Tako je to, kad te detairaju u drugu diviziju, pa se ne zna ko je za mene nadlean. Zapitah ga kako se to zbilo. Guva je bila danas, pa se nije znalo ni ko napada, ni ko se brani. U dva maha su Nemci isterivali artiljerijom nae peake iz rovova, i dva puta su nai na juri osvajali svoje rovove. Ceo dan su prolazili ranjenici, pa me ba pita narednik Stoji: Da li ostade jo ko od naih? I sigurno su Nemci u sumrak udarili ponovo, da grenici nisu ni stigli mene da izveste. Silazili smo ka selu. iroko otvorenih oiju zverao sam levo i desno, strahujui da ne plane puka iza nekoga buna. Izgleda da je ista misao i ostale muila. Baterija je urno ila. A ve od sela nastajao je drum. Jo samo da preemo ovaj umarak... Oi mi ve zamorene, pa, iako je no, stalno trepte neke iskrice. Svaka grana priinjava mi se kao puana cev. Poleteo bih, ali me stid od ljudi. Strah me, ini mi se, izdie izvan sedla i ja zamiljeno jurim, beim... Kop se saplete. Komandir prizva ordonansa i apatom mu naredi da skrene panju vojnicima da niko ne zaostaje. Nain na koji je to rekao jo vie pojaa moju strepnju. Zavideo sam ordonansu to zastade, jer smo mi, koji idemo na elu, prvi na nianu. Uvelo lie zauta sa strane puta. Hladan me znoj probi. Komandir je utao. Ali, evo ve i poslednjih drveta. Neki teret mi spade sa due. Opustih dizgine, i izvadah cigaretu. Komandir u kad zatvorih duvansku kutiju, pa mi se obrati: Hoete da puite?... Ne palite jo cigareTu... Svetlost je, vidi se.

195

A ja se taman primirio. Opet me obuze laka drhtavica. Ali kad sam video strepnju komandira ja se ohrabrih. Milo mi to komandir nije primetio moj strah. tavie, on moda veruje da sam ja primiren. Uostalom, proli smo onu umicu, sad nema vie ega da se plaimo. A evo ga i selo. Dobih volju da se razgovaram sa komandirom. Gospodine kapet... Pred nas iskoi neka prilika. Re mi zastade u grlu. U mestu, okretoh konja, gotov da poletim kao bez glave u no. Stanite, stanite! ujem gde nepoznati govori. Okretoh se. Gde ete, pobogu, ljudi?... Evo ih Nemci na raskrsnici sela govorio je jedan na seljak, starac. Gde, gde? upita zaprepaeno komandir. Prooe malopre. Jedan eskadron. Zastali su na raskrsnici. U porti crkvenoj loe vatru. Neto me smlati!... Sad ne moemo ni napred ni nazad. Zarobljeni!... Strano i bolno saznanje. A ono, drago i milo, izraeno u pojmu: porodica, zemlja, drugovi, kao da se otkide sa moje due, i ostade samo skelet. Zanemeo, kao u bunilu, sluao sam razgovor. ta emo sad? Ima li koji drugi put? Koliko ima puaka u bateriji? Svega est. Dve pokvarene. Auh!... Gospoda mu milog! ekajte! upade komandir. Jesi li ti siguran, stari? Dece mi... Dobro. Vodnici neka su kod svojih vodova. Niko od vojnika da se nije makao s mesta. Ja u sa ordonansom poi da se uverim. Poite i vi sa mnom! obrati se meni. Tek tada kao da se otreznih. Stari, hajde napred! Komandir sjaha s konja, a i mi ostali... Mislim se, ta u mu ja, kada pri sebi nemam ni revolvera, ni noa. Pa bar da sam na konju!... Komandir se okrete, i ree apatom: Na prstima, jedan za drugim, uz ogradu. Napred je iao seljak, za njim komandir, onda ja, a iza mene ordonansi, sa pukom na gotovs. Neije mamuze su zveckale, kao praporci. Komandir zastade. ije mamuze zveckaju? Podnarednika Svetomira ree neko. Daj mi tvoju puku!... Mar, ivotinjo jedna! izdra se komandir kroz stisnute zube.
196

Zaalio sam trenutno to i moje mamuze ne prave larmu. Ali, i oni to ostadoe nisu u boljem poloaju, teio sam se. Ovako u preko prve ograde u no. Neki pas lanu. Ordonans neto proprmlja, kao da opsova. Kue su bile zatvorene, nigde svetle iskre, kao da je ceo svet zamro. Samo mi, kao utvare, provlaimo se pokraj plotova. Komandir se saplete: Pazite! apnu nam. Preoh obazrivo jendek. U meni kao da je neto pregorelo, idem gotovo ravnoduno. A podsvesno tinja i radoznalost, da ih vidim najzad. Ama, ti nas neto daleko vodi? Nemoj, stari, da se igra glavom apue komandir. Eno onde! z astade starac. Tamo je crkvena porta. Eno je i vatra. Oko vatri su promicale neke prilike. Na vratima crkve blesnu svetlost. Ulaze... Ima ih vie. Polako, na prstima! apnu komandir. Uzdrana daha, prilazili smo lagano. Nekakva grana mi naie na lice. Stisnuh zube, pa je dohvatih i rukama dopratih do njenog pravog poloaja... Eno su i konji privezani za ogradu... A oni iz crkve neto iznose. Jest. Nemci su, vide im se kalpaci. Opet zadrhtah i obuze me lud strah da to pre umaknem odavde. Uverili smo se. Dosta je. Da opalim apnu jedan ordonans komandiru. Pst! uini kratko komandir. Nazad! i poosmo natrag. Ili smo utei. Htedoh zapitati komandira ta misli da preduzme, ali sam se plaio svog roenog glasa. Posle jedno sto metara, komandir progovori: Jest, Nemci su... A ti hoe da opali? Lepo bismo se proveln. Sada smo ili malo slobodnije. Negde u selu zakukureka petao. Setih se Jankulja... Ali ta emo sad?... Sem nekim drugim putem da poemo. Ista misao muila je i komandira, i on zapita seljaka da li ima koji drugi put. Evo, vod! pokaza nam on rukom u mrak. Jedva nazresmo izmeu strnjika putanju. Samo, da li mogu tuda topovi proi? Uostalom, a ko e to sada da istrauje, kad svakoga asa mogu banuti. Stigosmo do baterije. Komandir zovnu vodnike. Dakle, Nemci su. Jedini je izlaz da udarimo jednim bonim putem. Onda se priseti: Je li, stari, kakav je to put? Dobar... za kola... Svejedno. Nemamo vremena. Jaite! Bez larme, govora, niko da ne pali cigaretu. Ti, stari, idi napred! Polazi! Kretosmo lagano kao pri pogrebu. Krckali su topovi. Moji nervi zategnue, kao da bih hteo svojim pregnuem da stiam um, koji se raznosio kroz no. A jo

197

uvek smo ili ba njima u susret. Put mi se mnogo oduio i ne mogadoh da izdrim vie: Nemoj da pogrei, stari. E, moje dete! odgovori starac, kao da je hteo rei: Poznajem ja svaku stazu i bogazu. On skrete sa strane puta. U mraku jedva nazresmo gde se put odvaja. Komandir zastade. Naie i prvi top. Prednji, teraj jo malo... Jo, skrei! 3atrupkae kopite i top skliznu s druma na seoski put. Teraj pravo! naredi komandir. Onda se obrati meni. Idite napred. Iako se naoh na elu, laknu mi malo. Sad se bar udaljujemo. Bio je to seoski kranik, na kojem su za vreme poslednjih kia neiji tokovi ostavili duboke brazde. Uviam to po nesigurnom hodu moga konja. iva ograda je narasla i oseam kako me grane ibaju po kolenu. Starac kao senka odmie preda mnom. Zapitah ga kud vodi ovaj put. Za Stari Adibegovac, ako uspete da se izvuete. Negde desno svitnu neto. Ne znam da li je blizu, ili daleko... No je stigla, neprozirna i gusta. Kroz tiinu neujno odmie zanemela baterija. Zvecne poneka alka, zastenje kara, ili top, tek koliko da prhne preko naih glava neka zastraena ptica. Posle one dananje grmljavine topova, svuda vlada nema pusto. Ljudi prikupljaju snagu, da bi se sutra ponovo ubijali. Pazite, ovde je most! skrenu mi panju starac. Zaustavio sam bateriju, da vidim moe li se proi. ujem gde vozari viu pozadi Stoj da ne bi naleteli jedni na druge. Sjahao sam. Ali koja vajda, kad ne smemo svetlost da palimo. Naie i komandir i pita isto ljutito zato sam zastao. Sad nemamo kud! veli komandir. A da upalimo svetlost, videe nas, jer nismo odmakli ni jedan kilometar. Uostalom, ta moemo sad!... Prvi, teraj! Kad naioe na most, konji usitnie nogama. Oble talpe na mostu zakloparae. Neto jezivo krcnu, poe da pucketa, most kao da zastenja, prolomi se tresak i top sa zapregom surva se u reku. u se dole lomatanje. Neko zastenja. No je skrivala izraze uasa na licu. Posluioci napred! viknu vodnik Kosta Turin. Sreom, korito nije bilo dublje od dva metra. Posluioci poskakae u reicu. Isprei! Otkai zadnjak! Na rukama guraj! Vraaj nazad! ule su se apatom razne komande. Voda je ljaporila. Daj konopac! Moe li da se prokopaju rampe, pa da pregazimo? pita komandir.

198

 Smetaju stubovi. A i glib je do kolena odgovara porunik Kosta. Gde si zapeo, ivotinjo jedna, s konjima na mene. Stani! uzbuuje se Kosta. Trebalo je povratiti top nazad. Komandir naredi da se iskopa rampa i posluioci rukama da iznesu top. Pourite! vie neko odozdo. Konji sve vie tonu u glib. Vojnici su rili zemlju i naskoro bee gotov strm nagib. Komandir skida svece s neba. Vojnici, iako ute, ponavljaju u sebi psovke komandira i jo proklinju as kada su se rodili. Pazi sad! komanduje porunik Kosta Jedan... dva... tri! uje se neko stenjanje i krckanje, kao da se kidaju miii i kosti pucaju. Jo malo! dopire neiji priguen glas. Zatei konopce! Ovi sa obale povukoe. Ne putaj!... Jo malo!... Napred!... Stoj! Opet smo na istom mestu, kao saterani u tesnac. Ve je skoro pono. Na raspoloenju imamo jo pet asova. A vreme neujno i brzo odmie. Da smo peaci krenuli bismo preko pola i izvukli bismo se. Po nekom predanju, artiljerac ne sme napustiti topove do poslednjeg daha. Ljudi su se saiveli sa tom milju i stoje nemi i ukoeni pored orua, oekujui sve to je najgore. I to svesno. Ako ba i poginu, na poslednjem asu bie im savest mirna. A ja, iako nisam pripadao ovoj bateriji, delio sam njenu sudbinu. Nisam imao kud. Stid me je bilo od ljudi da beim, a i strah me da se uputim sam kroz no, u kojoj svakoga momenta moe planuti puka. Komandir pritajeno uzdie. Porunik Kosta kripi zubima od nemonog besa. Saterani u mrtvi ugao, pod zatitom noi, odrava se kao neki ratni savet. ta da se radi? Gospodine kapetane predlae narednik da uzmemo vojnike i poseemo sve vrbe pokraj reke, da ih nabacimo... Pade mi tada na pamet slika koju sam nekada video u jednoj galeriji slika u Rusiji. Bateriji je isto ovako preseen put. Na mesto ovih vrba, to predlae narednik sada, u provaliju su legali ludi jedan iznad drugog, dok je telima svojim nisu ispunili. Preko ovog ivog mosta od ljudskih telesa prevezeni su topovi. Ali provalija je pred nama bila tolika da je ni do polovine ne bismo ispunili telima svojim. Komandir ree da je za tako neto dockan. Ni do sutra uvee ne bismo mogli da naseemo drva da popunimo reno korito. Znate ta? izjavi odluno porunik Kosta. Dozvolite mi da odaberem etiri vojnika,. koliko svega puaka imamo, pa da udarim ja na onaj eskadron. More, ostavi dobaci komandir.

199

 Sluajte, gospodine kapetane. U celom svetu su svi konjanici podjednaki. Kad su u prethodnici, plaljivi su kao zeevi. im pukne prva puka, razbegnu se kud koji. Drugo je sa peacima. Peak ne bei, ve legne za prvu ogradu... Jest, u teoriji je tano. A ta e ti da radi ako konjanici ne pobegnu... Dobro, i da pobegnu. A ti zaboravlja da su njihovi peaci tu, pred selom. uju pucnjavu, i taman mi na put, a i oni. I to jest odobrava narednik. Jedino nam ostaje jo ovo produi komandir da okrenemo na rukama topove i kare unazad. Da se lagano privuemo opet drumu. A tada galop... pa ta kome Bog d. Dobro! prihvati odmah porunik Kosta. Objasnite ljudima, da se ovo obavi bez ijedne rei sa naglaskom je izgovorio komandir poslednju reenicu. ekajte... Kad baterija poleti, posluioci koji sede na topovima, neka viu: ura! Poto je put uzan, vozari su prvo ispregli konje. Potom su posluioci rukama okretali vozove. Sve je bilo gotovo za pet minuta. Za to vreme komandir i ja preli smo preko ograde i, idui njivom, doli na elo baterije. Pojahasmo. Komandir se okrete vozaru. Polazi! Obuze me opet nespokojstvo. Sad se nalazimo pred odsudnim asom. A jo ako ih i sretnemo uz put. Stegoh dizgine i zavukoh noge u uzengije, kao da u sada poleteti. Pokuavao sam ovla da se uteim, kako sam nekada bio u teem poloaju. Ali maglovito predoseam da moja oseanja dunosti nisu ista. Onda sam bio u svojoj bateriji, sa svojim drugovima, sa poznatim vojnicima. Bilo je neto nerazdvojno, neizbeno, to je moda i sudbinom opredeljeno. A sada, za ovu bateriju ne vezuje me nita. Ja sam ordonans oficir. Saoptio sam nareenje i bio sam slobodan da se vratim. Ostao sam. Zato sam ostao? Uobraavao sam da e mi biti lake, a ono, iz asa u as, zapadam u sve tei poloaj. Sad se nema kud. Ova labilna povezanost za sve ove ljude izazivala je oseanje nesigurnosti, iz ega je proizilazio strah. Primicali smo se lagano i obazrivo drumu. Svaki jai klopot topa ili kare pojaavao je moju uznemirenost, verovatno iz straha da neprijatelji ne uju. Kad naiosmo najzad na drum, muno stanje iekivanja je vrhnulo. Bio sam gotov da bezumno poletim kroz no. Odmicali smo sporo, da se ne bi jo izdaleka uo um. Od neprijateljskog eskadrona nismo dalje nego tri stotine metara. ini mi se, vidim tamo i neku vatru. Kue se pritajile. Onaj pas zalaja. Ah, da sam u mogunosti, pobio bih sve pse ovoga sveta. Nehotino zarih mamuze konju u trbuh i on poe da potrava. Komandir se nae prema meni. Pred portom nas dvojica zaustaviemo konje, da propustimo bateriju.
200

 Razumem! odgovorio sam tiho. Odgovor je dejstvovao sugestivno na mene. Tako valjda mora biti. Ili su moji oseaji toliko utrnuli, da vie nisam svestan svojih postupaka. Tada kroz no odjeknu komanda, kao krik: Baterija galop, marr! Zarih mamuze. Vetar pisnu. Za nama se zanija baterija i kao orkan polete. Bliimo se. Ona vatra naraste kao ogromna buktinja. Kroz pustu no se razlee tresak topova i udar konjskih kopita, i kroz zaglunu huku dopiru krici, kao iz pakla: Ura, ura, ura!... Evo smo... porta... Silueta crkve... Neki ljudi... Ura, ura, ura! Zaustavi! Konj se prope. Bievi zafijukae. Top prolete... Oni u porti tre... Zgazie me!... Osetih bol u ramenu... A onaj tri ogradi... Konj zapinje kao pobesneo... Ali se baterija vue kao crevo... ini mi se uh da neko dreknu iz porte: Serb... Svitnu plamen... Ura, ura!... Konj se u mestu okrete... Sudarih se sa komandirom... Neki konjanici... Oni bee, bee! Prolete i poslednja kara... Pojurismo... U mraku nazirem kako se zanosi slobodan zadnjak topa. Promakoh. Sad sam uz vozara. Uh, ala me oinu biem. Udarih ga pesnicom. Neto se na putu ispreilo. Konj preskoi. Ve sam negde oko polovine baterije. Gde li je komandir? Posluioci se pribili jedan uz drugoga. Ispod topovskih ina senu varnica. Hodo-om... Hodo-om! uje se odnekuda glas. Onaj zagluni um ieznu. Zvezde su mirno svetlucale... Ordonansi, s pukama na zaele! komanduje porunik Kosta. Baterija, sto-oj! Vojnici se pritajili. Gluvu tiinu prekidalo je samo brektanje konja. Komandir je jahao du baterije, pitajui da li su svi ljudi stigli. ujem gde neko pozadi ree da je jedan posluilac ispao. Sigurno je to onaj koga preskoih na putu. Komandir naredi dvojici ordonansa da se vrate, ne bi li ga nali i poveli sobom ako je u ivotu. Baterija krete. Komandir izvadi cigarete i ponudi me. Ruke su mi jo drhtale od straha, da jedva dohvatih cigaretu. Zaustih, u naivnoj iskrenosti, da kaem komandiru kako se nikad nisam ovoliko prepao. Ali, na moju sreu, komandir me preduhitri: Pohvaliu vas komandantu za hrabro dranje...

201

DANAS JE TEKO PRONAI REDOVE

U zemlji je gorelo. Natoveanskom snagom branio je narod svaki pedalj svoje zemlje od mnogo nadmonijeg neprijatelja. Ali priroda je podarila ljudima samo jedan ivot, a svakoga asa hiljade su ostajale na bojnim poljima. Pomoi ni sa koje strane. Od mora, preko Drine niz Savu, onda pokraj Timoka, daleko na jug, sve do makedonskih planina, grmeli su topovi, pratale puke, ciktali mitraljezi i gruvale bombe. U toj vatrenoj klopci, jurila je neja na sve strane traei spasa... Kao da je zaboravljen od Boga, a naputen od prijatelja, preputen svojoj sudbini, stenjao je narod pod silnim zamahom. Beograd je pao. Bugari su preli granicu... Vatreni i ubistveni obru se sve vie stezao. Sa izvesnih poloaja odstupamo bez borbe, da nam neprijatelj ne bi zaao iza lea. Svaki je odstupao u pravoj liniji preko planina, urvina, dubodolina, nekad po bespuu, preko reka, a esto su se ljudi i uprezali, da bi samo spasli materijal i topove. Neprijatelj nije smeo ni jednu manjerku da zapleni. Za sobom smo ruili mostove i eleznike ine, a hranu, ukoliko nismo mogli sobom poneti, palili smo. Za nama je ostala pusto. Narod je u veini ostajao na svome ognjitu, nadajui se da emo se uskoro vratiti. Neki su polazili ali kad bi videli da odstupanju nema kraja, ostajali su onako nezatieni nasred puta. Bilo je to jedne noi, bog bi sveti znao koga datuma, jer smo sasvim izgubili pojam o vremenu. Neije oi su nas vodile. Silazili smo sa neke visine, po renome koritu, obavijeni tminom oblaka i zasipani jesenjom kiom. Ni prst se pred okom nije video. Gazili smo vodu, saplitali se o kamenje. Bili smo prokisli do koe. S nama je gamizala i peadija. Onako u mraku, preputeni gotovo sami sebi, izmueni i jadni, davali smo utisak razdraene gomile, i vojnici su ve glasno protestovali. Prvi put od poetka rata. Njihovo raspoloenje moglo bi se svesti na dvoje: ili energina ofanziva, pa ma svi izginuli, ili da ih raspuste kuama. Ovo srednje stanje, veito odstupanje bez borbe, teko se podnosilo. Da se sluajno naao energian vo, posluali bi ga bez pogovora, ma u kojem pravcu ih poveo. Te noi naiosmo i na jednu vodenicu. Po staroj navici svojoj da obilaze oko kua, zastadoe peaci pred vodenicom i poee da proviruju kroz razreene daske. Unutra je tinjao iak I oni zatraie da im se otvori. Da se malo odmore, a i da ponesu, ako to nau. Stari vodeniar, verovatno gluv, kao i mnogi koji se tim poslom bave, nije uo njihovu lupu, te vojnici razvalie vrata, silom uoe i razbudie starca. Slomljen godinama, sedi starac se verovatno i nije zanimao za rat i njegovi pojmovi nisu od micali daleko od trone daare u kojoj su se mahnito okretali vodeniki tokovi. Preneraen iznenadnom pojavom

202

naoruanih ljudi, u starakoj maloumnosti pokuao je da ih silom izbaci. Ali, bez ijednog jauka, pao je izboden bajonetima. Podnarednik Gruja kae da su peaci tada hladno izili, kao da su pile zaklali, i izgubili se u mranoj noi. A i on to govori glasom kao da prepriava neki beznaajan dogaaj. Drugi vojnici, zaneseni svojim jadima, nisu ga gotovo ni sluali, kao da je u njima potpuno utrnuo pojam samilosti ljudske. Jer poginuo je vodeniar, ali je vodeniki toak ostao da se i dalje okree. Pred zoru smo preli neku reku. Oko podne zadrasmo se na bagrdanskim poloajima. Jo kao deca sluali smo od starijih za te poloaje. A neto malo docnije saznali smo za poreklo ove legende. Ukrueni i naduveni stari generali davali su zadatke mlaim oficirima. I uvek one poznate prie: severna i juna vojska. I teko komandantu june vojske, ako za glavnu bazu odbrane nije izabrao bagrdanski poloaj. Na ovim poloajima juna vojska je saekivala severnu i obino je do noge tukla. A sada smo, u punoj zbili, mi juna vojska, koja brani ba bagrdanske poloaje. Sledeeg dana rano izjutra komandant je dobio izvetaj da e oko devet asova doi Kralj, da obie poloaje. Tano u devet doao je sedi Kralj u pratnji autanta i svoga linog lekara. Vae Velianstvo raportirao je komandant stanje puka je ratno. Puk se nalazi na poloajima. Kralj se rukovao sa komandantom, onda i sa ostalima, do poslednjeg ordonansa. Pukovnie, elim da obiem poloaje i da vidim moje vojnike u rovu. Komandant me zovnu: Ii ete ispred nas. Vodite pravo kod peakog puka, koji se nalazi u rezervi. Kretali smo se lagano kroz umu. Pitao je Kralj za moral vojnika. A komandant, uo sam, odgovara kako moral nikad nije bio na takvoj visini kao danas. Vae Velianstvo, vojnici samo ekaju vau zapovest, da sateraju neprijatelja u Dunav. Ali sedi Kralj je dobro poznavao psihologiju rata, i melanholinim glasom odgovori: Bez saveznike pomoi, pukovnie, takve se zapovesti ne izdaju. Kretali smo se iza grebena, kroz umu, da nas ne bi opazili neprijateljski aeroplani. Kuda idemo? zapita Kralj. Kod peadije, vae Velianstvo. Kod one u rovu? Vae Velianstvo, vi se ne smete izlagati suvie. Vi ste potrebni zemlji govorio je autant. Kad mogu da ginu moji mladi vojnici, nije velika teta za mene, ovako starog.
203

Unapred je javljeno onom puku u rezervi da e ih posetiti Kralj. Kada im priosmo, vojnici su bili postrojeni u karu. Komandant puka predade raport i Kralj se zaustavi u sredini puka. Pomoz bog, junaci! Bog ti pomogao! Kralj se zamisli jedan trenutak, onda se uspravi, pogleda okolo sebe, pa progovori: Junaci, brao... Teka vremena su nastala za nau zemlju. Neprijatelj je navalio sa svih strana da porobi nau lepu otadbinu. Privremeno je uzeo jedan deo zemlje, ali ime Srbinovo nikad nee unititi. Vi ste dostojni sinovi vaih pradedova i dosad ste sluili verno kralja i otadbinu... Mi vam odajemo hvalu, a i budua pokolenja bie vam zahvalna za sve rtve... Junaci... Ne klonite duhom... Naa je zemlja preivljavala i tee asove, pa je milou bojom i hrabrou svojih sinova izlazila nanovo na vidik, svetla i ista obraza. Sedi Kralj je zautao i oborio glavu. Zatim je lagano die i, prikupljajui snagu, nastavi: Junaci!... Upnite sve snage, da se odupremo neprijatelju jo malo... Jo malo, jer nam saveznika pomo stie i za koji dan mi emo zajednikim naporima savladati neprijatelja. Kralj spusti glavu i nekoliko trenutaka gledae turobno preda se. Zatim obode konja. Komandant puka se okrete vojnicima i pozdravi: iveo Kralj! iveo, iveo, iveo! odjekuje kroz dubrave iz hiljade snanih grla. Iziosmo izvan peake kare i Kralj progovori: A sad, hajdmo u peaki rov. Komandanti se uzvrdali, neto se doaptavaju, jer ako bismo se samo pojavili na grebenu, raznela bi nas nemaka artiljerija. Zastali smo u nedoumici. Kralj kao da nekoga trai, obrati se meni: ta ti eka, to ne polazi?... Vodi u peaki rov! Ali autant kraljev mi u prolazu dobaci: Skrei na koju bilo stranu, samo ne vodi tamo. Tada svi oni poee govoriti Kralju kako je opasno ii ovako u grupi. Nemojte vi meni objanjavati... znam valjda da se u rov ne ide sa konjima. I Kralj zaustavi svoga konja da bi sjahao. Priao je i stari kraljev lekar. Velianstvo, nemojte se izlagati... Zar i ti?... E, moj doktore... Zemlja e lako nai jednoga kralja, a jo lake doktora... Ali danas je teko pronai redove... Prostog redova, doktore objanjavao je Kralj drhtavim glasom. Umeao se i moj komandant. Velianstvo, sa artiljerijske osmatranice vidi se ceo poloaj.
204

 Pa dobro! rekao je nevoljno Kralj i poosmo na osmatranicu diviziona. Posle male pauze progovori Kralj: Kako bih srean bio, kada bi se ovako starali i o vojnicima... Teko mi je to narod toliko gine. Iza artiljerijske osmatranice sjahali smo, i Kralj ue u zaklon. Komandant diviziona je objanjavao Kralju liniju naih i nemakih rovova. Nad nama su ba tada leteli nemaki aeroplani i teka artiljerija poela je dejstvovati. Ve zamoren, Kralj je seo na jedan trupac i zamiljeno gledao preda se. Govorio je komandant diviziona kako nam nemaki aeroplani neprekidno dosauju, jer otkrivaju nae poloaje njihovoj artiljeriji. Kralj slua, klima glavom i lupka jednim tapom po zemlji, pa e rei: E, tako je... Govorio sam ja njima ranije: kako bi bilo da poruimo ove aeroplane, moda e nam trebati... A oni meni vele: Velianstvo... ne treba nam. Pratiemo mi etu vojnika u izvianje, pa e nam oni podneti izvetaj. E, eto im, neka prate sad etu... Iz zemunice izie stari lekar, i obrati se meni: Je li, tobdija, gaaju li ovu osmatranicu? Rekoh mu da dosad jo nisu, ali lako mogu, ako nas samo opaze aeroplani. On pogleda unezvereno okolo sebe, i ljutito mahnu glavom. Poela je dejstvo i naa artiljerija. Borba je uzimala sve veeg maha. Teke granate su zasipale umu, te je nareeno da se ljudi i konji sklone od pogleda s aeroplana. Kako za nas mlae nije bilo zaklona, to smo leali prikriveni u bunju, strepei da nas ne zaspu kuglice rapnela. Oko podne, paljba artiljerijska prestade... Donee tada i ruak za Kralja. Kralj naredi da doe i lekar, ali njega nigde ne bee. Vojnici rekoe da je on poveo svoga konja i otiao. Onda komandant naredi poruniku Luki da pojae i odmah dovede lekara. Podnarednik Gruja nam veli: Onom ii se nikako ne svia ovde, stalno je neto gunao. Posle pola asa pojavi se doktor, vodei konja za uzdu, a Luka je jahao pozadi njega, kao da ga sprovodi Smeje se i Kralj i tape lekara po ramenu. Doktore... mnogo si plaljiv... I jo se sramoti pred ovim ljudima. Vae Velianstvo, nama nije mesto ovde. Ja nikada konja nisam uzjahao, a sad pod stare dane se lomim. Ako bi do neeg dolo, ova deca bi me konjima izgazila. E, moj doktore... nije tako. Ova deca ginu... a ta traimo vie od ivota nas dva starca... Ne govori tako veli Kralj blago i mahnu rukom ordonansu da prinese lekaru jelo. Meni je mesto sa mojim narodom. Tano u dva asa otpoela je artiljerija, tukui pojedinano izvesne sektore, pripremajui se tako za odluan napad. Aeroplani su neprestano estarili nad

205

nama. U jednome momentu je naa artiljerija uspela da ih otera, ali malo posle vratie se nanovo, traei ba tu bateriju koja ih je gaala. Posle podne Kralj se oprosti od oficira i odjaha do druma, gde je ekao automobil. Tada se obrati komandantu puka: Isporuite vojnicima moje pozdrave i nadu na bolje dane. Neka istraju jo malo u borbi, pa e nam uskoro stii i saveznika pomo... Zbogom! Sa bagrdanskih poloaja juna vojska odstupila je bez borbe, jer su Nemci probili na drugoj strani. JANKOVA KLISURA

Nije vie bila u pitanju nikakva naa odluna ofanziva, ve samo da se na neki nain spase ovo malo vojske to je ostalo. Neprijatelju je u ogromnim masama nadirao sa svih strana. Proboj je vren as na jednom, as na drugom delu fronta, a u naoj pozadini nije bilo nikakvih rezervi. Odstupali smo bez borbe sa jednog poloaja na drugi. Pri munom i tekom povlaenju vojnici su prolazili kroz svoja sela, ostavljajui u njima na milost i nemilost neprijatelju i svoje porodice i svoju imovinu. Ranije, oni su se jo i zanosili nadom da e se posle jednog silnog naleta povratiti i moda osvetiti za nanesenu tetu i sramotu. Ali sada su i sami poeli uviati da sve propada, i da je njihova dalja sudbina neizvesna... Bugari su na jugu presekli glavnu prugu i pretila je opasnost da nam zapree dalje odstupanje. Pritenjeni sa svih strana, dodirujemo se gotovo leima sa trupama na bugarskom frontu, onda se zajedno okreemo i uzmiemo istim pravcem. A jesenja kia lije. Putevi iskvareni, mostovi razvaljeni. Vojnici bez obue, a odelo pocepano. Iz usputnih varoi bee graani i laki ranjenici. Na svima stranama pla dece i jauk ranjenika. Most na Moravi baen je u vazduh. Ljudi imaju utisak kao da im je otkinut jedan deo tela. umadija je porobljena. Na stanici su stajale kompozicije pune odela, hrane, duvana. Dozvoljeno je vojnicima da uzimaju koliko mogu, a i narod je puten da razvlai, jer Nemci tek to nisu stigli. Demontirana lokomotiva podsea na leinu, prazni vagoni zjape kao grobovi. Svuda staro odelo, pobacane kape i hartije, prosuti dakovi brana, kao da je vihor besneo nad mirnom palankom. to nije moglo da se ponese, palilo se. Dim se razvlaio na svima stranama... Bila je to poslednja etapa do koje su dospeli najmnogobrojniji begunci iz severnih krajeva. A tu su stali kao zamrzli, oajni zbog dalje neizvesnosti. Prvi put vojnici su zastali neodluni. Videli su oni da otadbini nema spasa. Trebalo je ostaviti kue, porodice. U neizmernom oajanju koje je obuzimalo zemlju, zato i oni ne bi podnosili opte jade zajedno sa svojima?... Dosad ih je
206

nosio neki kolektivni zanos. Dosad je jo bilo neke nade. Ali sada, pred bolnim saznanjem da veina naroda ostaje, oduevljenje se gasilo, duh je malaksavao, nada umirala i poneki, neodluni, skretali su sa puta. Niko ih vie nije video. Odmicali smo lagano drumom, dok su eksplozije pratale za nama. Vojnici su nosili pune torbe duvana i oblaili nove injele, koje su uzeli sa stanice. A jednom se otegla torba od silnog tereta. Uzeo peak iz naputene radnje dugaak lanac, u nadi da e ga docnije odneti svojoj kui. Kapetan Valja se ljutio: Vidite onog reponju, molim vas, kako se natovario. Pustite ih. To je dobar znak. Nisu, znai, jo premoreni razmilja potpukovnik Petar. Ti zna, kad balon poinje da pada, onda se iz njega izbacuje balast... Tako je i sa njima. Kad ponu i oni da bacaju ove stvari, kad budemo videli lance i budilnike pokraj puta, onda e to tek biti znak da se i mi ozbiljno zamislimo. Na putu se izmeale peake komore, municione kolone, artiljerija, a sa strane pridolaze nove trupe sa bugarskog fronta. Drum je zakren, i svi stajemo. Stoka malaksala, i jedva kree. Put je sve gori. Blato je negde do blizu osovina. Te noi nebo je bilo uareno od ogromnih vatri pozadi nas. Fabrika u Obilievu gorela je. Stogovi sena, rastureni po poljima, plamsali su... A putem su kripala kola i razlegala se psovka ljudi. Vojnici su postali unezvereni, malo nadraeni, neki kao rasejani i nemarni na stroge zapovesti oficira. Bilo je i pijanih. Pria se da su upali u kuu jednoga narodnoga poslanika i sve razneli. Bolje je da raznesu nai vojnici, nego da padne Nemcima u ruke pravdao je neko njihov postupak. Ali sa druma dopirali su glasovi: Kad propada drava, neka propadne i privatna svojina! Sedimo pored vatre zanemeli i tuni. Imamo oseanje kao da se nalazimo u nekom uskovitlanom vrtlogu... Zemlju naputamo. Poslednje ostatke dravne imovine u Kruevcu narod je razneo. uo sam da su svi inovnici primili platu unapred za dva meseca i da su razreeni dunosti veli potporunik ivadin. Potpukovnik Petar tuno klimnu glavom. Ostali su utali. Potmule eksplozije razlegale se iz Obilieva. Putem prolazila razdraena gomila. Neki odstupali, drugi se vraali. Gde li emo se zaustaviti! zavapi potporunik Dragia. Potpukovnik Petar je lupao tapom u jedan ugarak sa kojeg su odletale varnice, pa e rei: Sva je nesrea u tome to su vojnici prilikom ovoga odstupanja naili ba na svoj rodni kraj. Sada treba da ostave ene i decu, stare roditelje. A i sami vide da za ovaj momenat otadbini nema spasa. Treba imati moralne snage, pa ne podlei iskuenjima...
207

 Ja nalazim, gospodine potpukovnie, kada bi se izvrilo streljanje jedno desetorice, red bi odmah bio uspostavljen upade kapetan Velja. Ne diui glavu, potpukovnik Petar pogleda preko svojih gustih obrva kapetanVelju, pa e rei: Misli... Hm! on mahnu odreno glavom. Utisak i posledice bili bi kao kad bi sad neko na ovu vatru pod naim nogama sruio kantu benzina, da bi nas bolje ogrejao. Ne, ne! To nije nain... Masa je uzavrela... Jest, slabiji poputaju. Ali dok odmaknemo, nadam se, ljudi e pregoreti trenutke rastanka. Teko je... mnogo teko. Na poloajima malo se zadravamo, ili pojedine komande samo, kao zatitnica da bi se glavna trupa spasla. Ali obru se sve vie stee oko nas. Ponekad se borba prima samo zato da bi otili neja i komora. Pred Jankovom klisurom stalo se, i ni mai. Kroz klisuru, a i dalje, komora se zaglavila: stoka popadala, kola se polomila. A Nemci neprestano Tuku iz aeroplana mitraljezima stoku iz zaprege u klisuri. Komordije se razbegle. Levo tee bujna reka, desno se digla planina. Kolona kao da se skamenila... Nemci to vide, pa nadiru sve ee. Jo samo jedna no i artiljerija mnogih divizija pae neprijateljima u ruke. Komandant divizije Terzi oajan je i poziva artiljerijske oficire. Gospodo govorio je on na poloaj vrlo je teak i kritian. To i sami vidite. Od nae energije i odlunosti zavisi hoemo li u toku sutranjeg dana spasti topove. Klisura u toku noi mora da se raisti. Ali mora, gospodo, mora! vie komandant. Uzmite sve podoficire. Dau vam i etu peadije, i ko vam se usprotivi, ma to bio i general, ubijte ga. To ja nareu jem... Sad je pet asova. Zahtevam da klisura bude slobodna za prolaz sutra izjutra do etiri asa... Zapovest je odluna. Odgovornost naa velika. A klisura zaguena od iznurene stoke, od polomljenih i pretovarenih kola. Kao da je u ljudima zastao dah, pa im je, u samrtnoj agoniji, svejedno da li e naa artiljerija moi da proe, ili e je zarobiti. Pred klisurom zastajemo da stvorimo plan. Porunik Branko predlae da se rasporedimo du cele klisure, ali da niko ne preduzima nita energinije dok prednji ne stignu na izlaz. A tada, udri gde stigne i koga dohvati! Pao je ve mrak kad smo uli u klisuru. Jedva smo prolazili pored kola, strahujui da ne skliznemo u umnu reku. Jedna kola puna nekih sanduka ispreila se, a komordija ispregao volove. Voii lee u blatu i preivaju. Onda kola sa arnjevima u kojima plae neko dete. Na jednim kolima slomljen toak, vojnici istovarili sanduke i neke kazane i podupiru kola odseenim stablom. Malo dalje naiosmo na vatru. Komordije prostiru slamu da prilegnu. A i ta bi drugo, kad je konj u onim kolima ispred njih pao i vie ne moe da se digne.
208

A jedna kola prosto zdruskana. Po razbacanim stvarima vidimo da je neko pokuao da ih opravi, pa najzad digao ruke od toga posla, ispregao konje i otiao. Iza jedne okuke ugledasmo opet vatru, oko koje su posedale ene i podbraena deca. Malo podale grupa ludi sa fenjerima. Drali su jednoga vola. Kau, poginuo od mitraljeza sa aeroplana. Ovaj se narod ne moe krenuti milom, ve samo silom! ujem gde Luka govori iza mojih lea. Pred jednim mostiem zastadosmo... Ispreila se neka kola, pa niti mi moemo tamo, niti oni ovamo. Zar tu nae da zastane?! razdra se porunik Kosta Turin. Pa, kuda u? odgovara ravnoduno komordija, sedei ukraj puta. Revolver planu. Komordija zamae u mrak. Odnekud iz mraka dopree glasni povici, kao protesti i pretnja komordija. - ekajte, brate, rano si poeo! umiruje Kostu porunik Proti. E, nije nego, da ga molim... ta, treba i mi da skrstimo ruke i ekamo blagoslov! Ordonansi, preturajte ova kola u reku! naredi odseno Kosta Turin. Prie nam jedan podnarednik iz neke komore. Teko da ete ta uiniti... Molio sam, pretio, ali ta da se radi, kad se komora zaglavila i tamo, iza klisure, za nekih dvadeset kilometara. Letee kao ptice noas, kad bude palo trideset glava! ree glasno porunik Branko. Prema svetlosti fenjera ugledasmo unezverena lica komordija. Idosmo jo malo, i onda zastadoh sa porunikom Lukom. Otprilike negde na sredini klisure. Komordije zale pod brdo, naloile vatru, i ba se spremaju da legnu. A zapregnuta kola u beskrajnom nizu stoje na putu. Ljudi, bre, to leite, zato ne kreete? pita Luka dosta blago. Jedan ga samo pogleda, ne hte ni da mu odgovori. Drugi promrmlja: Pa jes, kad bih mogao da preskaem! i okrete lea. Luka zovnu ordonansa i naredi da mu donese jednu motku. Onda sie na put, da saeka dok elni stignu na izlaz. Uto dooe i vojnici sa baterijskim fenjerima, a i ona eta peadije, i rasporedie se du cele klisure... Malo zatim releji javie da su elni na izlazu. Luka dohvati motku i viknu: Komordije, krei! Onda prie onoj vatri pa poe bez milosti da ih tue. Komordije skau preneraeno, neki pritrae kolima, a drugi, bunovni, ne shvatajui ta se deava, pokuavali su da bee uz padinu. Luka viknu: Ordonans, pucaj! Komordije stadoe kao ukopane. Okretoe se i urno strae kod svojih kola. Ajs, napred, napred!
209

 Teraj! Udri ga! Napred se u neko zapomaganje, kao vrisak ena, dece, onda lomljava niz reku... kola zakripae, bievi fijuknue... Ali konji iz jednih kola ni da krenu. Isprei, bre isprei! nareuje Luka. Preturaj kola u reku! Peaci poskidae puke, pa upree leima. Kola se nakrenue. Komordija zavapi kako su unutra stvari njegovog komandira. Ali kola sa treskom padoe u reku. Gospodine porunie, pretovarena mi kola peakom municijom. Bacaj sanduke u reku! ta je to?... Ko to vie? promoli bunovnu glavu izvan arnjeva jedan oficir. Pri svetlosti lampe videsmo da je potpukovnik. Ko ste vi, gospodine? zapita Luka, ve nadraen. Ja sam komandant kolone... U ime komandanta divizije nareujem vam da odmah krenete kolonu! Imate li pismeno nareenje, da vi, porunik, nareujete meni, potpukovniku? Sada ete videti... Ordonansi, ispreite konje! Potpukovnik skoi iz kola i stavi ruku pozadi, kao da vadi revolver. Ali ga Luka preduhitri, i sa revolverom u ruci, sav naroguen, razdra se: Preturaj kola! Preneraen postupkom jednoga porunika, potpukovnik je stajao zgranut i bez ijedne rei. Luka prie sledeim kolima, ali komordija, i ne ekajui njegovu opomenu, poe da tera volove. Grujo, ko zastane, ovek ili ivotinja, ubij na mestu i bacaj u reku! nareivao je glasno Luka da ga svi uju. Gospodine porunie, ramlje mi konj poali se jedan komordija. Daj ovamo jednog komandantovog konja... I ispred nas i pozadi uju se psovke, vika, odjekuje tresak stvari baenih u reku ili prasak izlomljenih kola... Ali kolona ide bez zastoja. Ako stoka posustane, onda se zbacuje teret, preturaju kola, ili se konji zamenjuju. Vide najzad i komordije da je opasnost svima za vratom, te sada ure i oni... itko blato razvlai se kao testo. Voii iskolaili oi i podavili grbine, a kola krckaju pod teretom. Ajd ojs! Stoka malaksala. Ljudi odupiru leima. Batine pljate. Ni ime boje se ne tedi. Negde pue revolver... Toak se slomi. Bacaj, bacaj... Udvostrui zapregu! Luka promukao od urlanja... Opet neko jaue. Kola kripe. Zatim tresak niz kamene litice. A reka guta... Zapovest se mora izvriti, ma sve propalo. Ve je poslednji as.
210

 Isprei! Tr-r-ras. Sad ve ide bre. to promakne kroz Lukine ruke, doekuje kapetan Duan. to izmakne itavo ispod njegova tapa, saekuje revolver porunika Branka. Oko tri asa posle pola noi, klisura je bila ispranjena i put slobodan. Jesi li video, bato? veli porunik Branko, vraajui se. Dok sam molio, vikao, pretio, niko da mrdne. Ali kada sam prelomio nekoliko tapova i potegao revolver, sve je skoilo na noge junake. A-ha... Kipislcauf! potvruje Luka, promukao od vike. Stie nas i potporunik ivadin. Sav je podnaduo od nespavanja i napora. Iako je no svea, on skide kapu da obrie znoj, pa e rei: Ah, eleo bih jo jedno ovakvo istilite kroz Jankovu klisuru, kad se budemo vraali nazad. Komandant divizije naredio je da artiljerija odmah krene. Prolazei tek po danu klisurom, Moglo se videti koliki je napor uinjen noas da se put oslobodi. U valima Rasine leala su polomljena kola, sanduci municije, pobijeni konji. ak i neiji automobil, i jedan fijaker. Marovali smo ceo dan... Drugoga dana krenuli smo zorom. Sa nama idu i peaci. Uvee smo poseli poloaje, ali oko deset asova stiglo je nareenje da hitno odstupamo. Kau, Bugari, udrueni sa Nemcima, nadiru sa svih strana da nam preseku odstupnicu. Sad se samo zatitnice bore... Vojnici neobirijani, obrazi im upali, lice potamnelo. Onako natovareni, maruju pogureni, ute i gledaju mrano preda se. A hladna kia, terana vetrom, bije u lice. S tekom mukom penjemo se uz neki prevoj, prokisli do koe. Blato pljati pod nogama, a duu pritisla slutnja teka i siva kao olovo. Neki rekoe da sada nailazimo na staru granicu nekadanje Srbije. Ovaj se nagib naziva Prepolac. Od polovine Prepolca dunu hladan vetar. Kroz kiu promicale su vlane pahuljice snega. Kad besmo malo vie, poe nam ibati u lice suv sneg, a kad se pribliismo vrhu, zasu nas snena meava, da vie nismo mogli gledati. Preko vlanog odela slagao se suv sneg. injeli se na nama zamrzli, pa izgledaju kao da su od bleha napravljeni. Dalje se nije moglo. Na samom prevoju zastadosmo, dok kijamet mine. Vetar je kovitlao, diui itave vihore snega i zasipajui ljude i stoku. Ruke se ukoile od zime, da ni dugme ne moemo zakopati. Rukavi injela se zamrzli, te ne smemo ruke savijati, jer se materija lomi kao da je od kartona. Luka skakue s noge na nogu, pa nam veli da sada liimo na balerine. Ukrueni injeli ostali su isto onako podavijeni, kao da smo jo na konjima. Iz jedne kuice donese vojnik zapaljen ugarak. Stadosmo se pribijati jedan uz drugoga, da bismo zapreili vetar, a vojnici nabacae suvarke, te dimljivi plamen suknu. Od nas pozajmie vatru i drugi. itave lomae razgoree se na
211

svima stranama. Jednima vetar poduhvati vatru i plamen zakovitla preko naih glava. A ve od dima se nije moglo disati. Tek posle jedno dva asa uminu sneg. Otkravljeni malo, poesmo silaziti u dolinu, punu blata i raskvaenog snega. Preda mnom je iao jedan peak. injel mu sav izgoreo, a namesto peeva landaraju samo kaievi. Natovario, grenik, torbu na jedno rame, na drugo pritegnuo puku, oko pojasa pune fieklije, a na nogama iscepani opanci, da mu se prsti vide. I tako gazi po snegu. Ranije smo im vikali: S puta, uvaj, Dr desno, a sada ga paljivo obioh konjem i u hodu zapitah: Drue, kako je? Ne gledajui me, onako mraan i turoban, odgovori: Kao mi u rasolu... Bie bolje, bie bolje rekoh, tek da neto kaem. Ama, je lte, molim vas ubrza peak dokle emo ovako?... Doterasmo cara do duvara! Kaem mu da emo sigurno naii na saveznike, i da e nas oni odmeniti. Govorim to, iako znam da nam pomo nee stii. Ali peak misli svojom logikom: Kau da emo ih saekati na Polju Kosovu, pa da ili bu... Da vidim jo i to! Onda zastade, i kao da govori sa sobom: A posle emo peaku kartu pa kui. Znai, ipak, on jo eka. I to odlunu bitku u kojoj moe i ivot izgubiti. I ljapka po ovome snegu bos, ubogi peak, oekujui trenutak kada e poginuti. LIHVARI SAHRANjUJU DRAVU

Prolazili smo kroz Pritinu, kada prie Isajlo, posilni porunika Luke. Gospodine porunie, nee trgovac da primi banku. Zato? Veli, banka ne vredi vie... Trai srebro. Gde je taj trgovac? planu Luka i poe za Isajlom. Bila je to radnja kolonijalne robe, ba na putu kojim smo mi ili. Potpukovnik Petar mahnu tuno glavom: Malo im je to su se napunili para dok smo mi ratovali... Sada su lihvari prvi koji sahranjuju dravu, iako smo mi jo ivi. Pred radnjom Luka sjaha. Ree ordonansu i Isajlu da ekaju pred vratima, a on sam ue. Pomae bog! Oslonjen rukama o tezgu, gledao je trgovac mrzovoljno i promrmljao neto u znak pozdrava.
212

 Dajte mi dva kilograma eera! Nemam i trgovac uzdie samo ramena. A kafe? Nestalo odgovori preko ramena trgovac, okrete lea i poe za egrtom, koji je sklanjao neki dak u zadnje odeljenje. Luki zaigrae muskuli na vilicama. Stie trgovca, dohvati ga snano za vrat i uvue u radnju. Zatim, lupkajui ga korbaem po ramenu govorio je naglaavajui svaku re: Ja sam, prijatelju, doao ovde da kupim, a ne da se egaim. Molim vas, vi traite sve ono to ja nemam odgovori trgovac nabusito. Nema? Nemam! Nema? i Luka mu se unese u lice. Rekao sam trgovac se obrati egrtu: Zatvori radnju! Isajlo! viknu Luka. Ui u onu sobu, pretresi je i vidi ima li eera i kafe. Trgovac sitno zatrepta oima, pa promuca: Vi po zakonu nemate pravo da mi pretresate radnju. A po kom zakonu ti ima prava da krije robu od srpske vojske, da bi je sauvao za bugarsku. A? razvika se Luka. ekaj, ekaj, sada e ti videti tvoj zakon i tvoga boga govorio je Luka sav crven u licu. Trgovac mahnu glavom, i urno poe izlazu. Ordonans, zadri ga! Nazad! isprsi se na vratima Gruja. Gospodine porunie, eve ga eer pojavi se Isajlo, vukui jedva pun dak eera. A ta je ovo? razdera se Luka i zakrvavljenim oima pogleda trgovca. Nema?!... Pa se jo poziva na pravdu i zakon! i Luka razmahnu pesnicom to moe jae trgovca po licu. Ovaj se povede i pade meu neke dakove. Luka mu pritra, i, gotovo obnevideo od besa, poe da ga gazi i tue nemilosrdno... Onda se izmae, gledajui ga netremice, gotov nanovo da skoi, ako bi samo jednu re progovorio. Disao je brzo i kripao zubima... Najzad savlada sebe i priguenim glasom obrati se trgovcu: Izmeri mi dva kilograma eera! Sav crven, gledajui podmuklo, trgovac prie terazijama i odmeri dva kilograma. Luka izvadi banknotu i baci je na tezgu, govorei osorno: Kusur... I ne gledajui Luku, trgovac nabusito odbaci banku. Nemam sitno. Ali Luka planu, preskoi tezgu, izvadi revolver i upre trgovcu cev meu oi. Kusur, ili e sad mrtav pasti!
213

Trgovac s drhtajima uzdahnu, htede neto rei, ali se uzdra, izvadi klju kase. Tada zastade neodluan... Ruka mu je drhtala, kao da okleva. Onda progovori: Koliko ste imali eera? O tome vodi rauna ti, a neu ja... Najzad otvori, i u kasi zablista pun anak srebrnih dinara. Luka se mai za novanik i izvadi gomilu banknota. Razmeni i ovo! Trgovac ga pogleda zapanjeno, kao da pita: ili se ali, ili ozbiljno trai. Ali kada vide revolver u ruci, izvadi anak i poe odbrojavati srebro. Isajlo se zadovoljno smeka i gladi podbradak. A-ha!... A sad, brao!... Oe ljudski! Ih, to nemam, i meni da razmeni. Evo ti! i Luka dade Isajlu jednu banknotu. Dede... ali oni sjajni dinari izaberi likuje sada Isajlo. Luka pokupi srebro, pa se obrati trgovcu: Izbroj banke... Tako!... A sad, gde je onaj deko?... Sluaj, iznesi ovaj dak napolje, i ko god zatrai proda-e mu. Onda jo jednom pogleda dumanski trgovca, pa izie mrmljajui neku stranu psovku. Pred vratima zastade: Sluaj, gazda, ja ne govorim dva puta. Tek tada trgovac mahnu glavom deaku da iznese eer pred radnju. MOJA, PETA BATERIJA

Ulice su bile zakrene peadijom, artiljerijom, kolima. Svi su ili u jednom pravcu. Pristizale su trupe i sa bugarske granice. Ali niko ni za koga nije raspitivao. Tragedija je opta. 3emlja je izgubljena. Mnoge su radne zatvorene, da bi lihvari sauvali bogatstvo svoje. Svejedno to je vojska izmuena. Naii e druga, koja bolje plaa. Turske kue su zabarikadirane i kroz reetke na prozorima gledaju Turci odstupanje vojske. A nae stanovnitvo stoji preplaeno pred kuama, izbezumljeno od straha i teke slutnje pred nastupajuim danima. Neki ve tovare stvari i bee. Izbeglice iz severnih krajeva, koje ve danima odstupaju zajedno sa nama, ostaju zanemele, jer vide da je na slom potpun. Njima je najtee. Kua im je propala, dalje nemaju kud, a ovde nikoga ne poznaju. Na izlazu iz varoi zaustavie nas da proe jedan peaki puk, koji zamae na suprotnu stranu. Prolaze iscepani vojnici mrzovoljna izgleda, pretovareni torbama i municijom, i odoe, grenici, da izginu. Stara sebinost se ispoljava na licima onih to produuju put. Nama je sada ipak ugodno. Zatieni smo. A sunce blago sija i na dogledu js ogromna ravnica. Preda mnom je stajala sa strane puta grupa ljudi oko jednoga oveka, obuenog u stari injel bez one linge pozadi. Paeniko lice njegovo okruivali su crna
214

brada i brkovi. Iako je na putu bilo mnogo slinih fizionomija, ipak je ovo lice privlailo moj pogled... ini mi se da sam nekad video one oi, onaj pravilan nos... Ali ovo lice je sad bledo, a oi zamagljene. Stajao je ba pokraj puta i gledao zamiljeno u zemlju. Pogledah i na one ljude okolo, pa mi oni poznati. Je li to peta baterija? Poznadoh ih najednom. Sjahao sam s konja i pritrao svome starom komandiru. Dugo smo se drali za ruke, bez ijedne rei. Predoseam da su preiveli neku teku tragediju i strah me da zapitam. Vojnici se pozdravljaju sa mnom srdano. Ali nema mnogih, pa ni Aleksandra, ni baterijskog narednika, ne vidim ni Traila, ni Tanasija... Hteo bih da zapitam, ali strepim da ne ujem stranu vest, koju sve vie nasluujem, gledajui izmuena i izmenjena lica njihova. Pa... Kako sad? zapita kapetan Lazar, drei me za ruku. The!... Eto tako, vidite i sami. A vi? On tuno mahnu rukom i klimnu glavom: Gore biti ne moe... Sa izvesnom strepnjom, zapitao sam ga: A baterija? Ne postoji vie jedva izgovori i u oima mu se pojavie suze. Vojska je promicala pored nas. Kao da sam mu pozledio neku ranu, komandir je obuhvatio zubima donju usnu i namrteno gledao preda se. Onda se prenu: Nije mi do topova... To je gvourija, kao to i sam vidi, oni nam sada nita ne koriste i pokaza rukom na put, kuda se kretala jedna baterija moga puka. Ali teko mi je zbog vojnika. Ti siroti ljudi vrili su svoju dunost do poslednjeg asa... Pred mojim oima su padali. Onako ranjene Bugari su ubijali komandir se zagrcnu. To nije bila alost slavoljubivog komandira koji je izgubio svoju jedinicu i sa njom komandu, ve iskren bol za izgubljenim drugovima svojim. Saoseao sam sa njim, te nisam ni pokuavao da ga teim. Gde se to dogodilo? Kod Leskovca. Onda zaosmo malo u stranu, sedosmo na jednu gomilu kamenja i kapetan Lazar mi ispria sudbinu pete baterije... Krenuli smo iz naeg bivaka sasvim iznenadno. Ali zadrae nas neoekivano na pola puta u upriji. Tu se istovarismo i na jednoj poljani podigosmo bivak. I zamisli, dok se u Bugarskoj vrila uveliko mobilizacija i koncentracija trupa na naoj granici, mi smo sedeli, dvesta kilometara daleko, na jednoj poljani, i obavljali slubu po svima mirnodopskim pravilima: topovska obuka, trube, raporti, i ve sve ostalo to ti je navrh glave izilo... Kao da smo na nekom manevru...

215

Komandir se nasloni laktovima na koleno i pogleda u zemlju, kao da se neega prisea. Ja zapalih cigaretu. On klimnu glavom, ispravi se i pogleda me. Sada, ba pred tvoj dolazak, odigrao se jedan dogaaj, eto, ovde na drumu, ija je istorija daleka, jo iz uprije. Napominjem ti uzgred, da vidi samo psihologiju i pravedljivost naega naroda. Ovaj dogaaj na drumu jako me je dirnuo, i da ti ga ba ispriam. Dok smo bili jo u upriji, naiu jednoga dana metani u na bivak i dovedu jednoga mangupa konja. Vele, sigurno je iz naega puka. Ulazei u bivak, natrapaju ba na komandanta diviziona... A ti zna njega... On je u stanju da digne na noge celu bateriju za neki mali kaii, a tek zamisli sad... U pitanju je bio konj!... Pozvao je odmah sva tri komandira. Sav uzbuen, pitao je iji je ovaj konj... Zagledasmo ga i mi, ali niko ne moe da ga pozna. Bio je to jedan od onih dorata bez belege, kakvih je samo u naoj bateriji bilo oko pedeset. Onda nam naredi da se vratimo u bateriju i da se raspitamo. Podnarednik konjuar bio je Svetozar... Onaj beli. Zovnem ga i pitam jesu li svi konji na licu. Svi su ovde odgovori mi on odreito. Ama vidi, vidi ipak, da nije neije leite prazno. Znam sigurno, gospodine kapetane veli mi on. Malo posle vrati se. Svi su nai konji ovde. Ama ba svi? Svi, gospodine kapetane! Dobro velim ja, i neto mi laknu. Odem u divizion... Dooe i ostali komandiri i izjavie da to nije njihov konj. To isto rekoh i ja. Komandant se nae u udu. Pogledajte jo jednom konje po spisku naredi nam. Ne rekosmo nita... Kada se odmakosmo, poesmo da protestujemo to nam se ne veruje. Ali kako smo bili pod njegovim okom, to ipak naredim da vozari izvedu konje. Taman sam uzeo spisak, kada se vozari u konjunici uzmuvae i odmah doe kaplar pa mi izjavi da nema jednoga konja, i to ba onoga koji stoji vezan pred divizionom... E sve mi se prevrte... Zapitah, gde je podnarednik... Ali on se sklonio negde i niko ne moe da ga pronae. A sada treba ii u divizion, i ve moe da pretpostavi ta me tamo eka. Javim ostalim komandirima da se ne mue, i odem u divizion. Bre... Bre!... ta se tada srui na moju glavu!... I kako ja ne vodim rauna, i kako se on udi to nisam dosad sve konje pogubio, i kako ovo... kako ono... i da e on meni da oduzme bateriju. Ispadoh ti ja najgori ovek!... Naravno, on je govorio s razlogom, bio sam kriv, priznajem, te nisam ni pokuavao da se branim.

216

Ali zato, kada sam se vratio u bateriju potraio sam prvo Svetozara. Ti zna... ja nikada nisam udario vojnika. Ali tada sam svu ljutnju i bes, koji se skupljao u meni, ini mi se, od moga roenja, sruio na njegovu glavu. A on da ivi jo sto godina, pa nee dobiti takve i tolike batine... Dalji postupak je iao po nadlenosti. Podnarednik Svetozar je izudarao kaplara, vou odeljenja, a ovaj opet vozara koji je ispustio konja, a nije to prijavio. Razume se, redov je navikao na batine kao na neko redovno sledovanje. Kada kaplar dobije batine, to ti je ono vojniko predovoljstvo, u godini dana jedanput... Ali kada podnarednik dobije deblji kraj, e to je malo neobino. Uvreen je ponos stareine. To ja znam... Pod normalnim prilikama, ja to nikad ne bih uinio. ak se i sad kajem. Ali ja sam tada bio u afektu, kada zbilja nisam sobom vladao. Eto, upamti ovaj dogaaj... To je u vezi sa onim to se ba sada odigralo na drumu, o emu u ti docnije govoriti. Posle dva dana dolo je nareenje da krenemo na granicu, prema Bugarima. Stigli smo, ini mi se... sedamnaestog septembra i odmah izili na poloaj, Vraja glava. Pred nama je bio poloaj Kamenita uka, gde se nalazila peadija. Ama nita vie, ve uzmi samo imena: Vraja glava, Kamenita uka... pa moe da zamisli kakve su to ukare i gudure. Izili smo, dakle, na poloaj, pripremili elemente teorijski i ekali... Razume se, ekali rat... Upravo ekali smo da se Bugari utvrde, da dovuku vei broj vojske i topova, i da nas naposletku smrve. Jest, ba to smo ekali... Sa naih osmatranica gledali smo itave divizije kako na miru prilaze, logoruju u blizini granice, onda njihovi komandanti izviaju i ispituju teren, i pukovi najzad posedaju poloaj... Sve pred naim oima i naim pripravnim topovima... Pa im se ne svidi jedno mesto, i onda se pomere na drugo. A njihovi artiljerijski oficiri pregledaju durbinima teren i primaju sektore koje e gaati... I nai prosti redovi znali su da e nas napasti. Ama sigurno. I puno puta prilaze vojnici i pitaju ta ekamo. Ali pod smrtnom odgovornou je nareeno da niko ne sme da opali ni pitolj, a kamoli metak... Kao da smo izgubili glavu! uje, docnije, da su nai hteli da preseku ovo muno i lano stane, ali saveznici nisu dali... Kau, da su ih Bugari uveravali u svoje miroljubive namere. Ja sam vojnik i nemam prava da kritikujem. Ali dozvoljavam sebi da konstatujem injenicu: mi smo bili unapred rtvovani. I kaplar ivulj je znao da nae etiri zamorene i proreene divizije ne mogu da se bore protivu dvanaest bugarskih, odmornih... Ali svaka ast naem vojniku. Ispunili su svoju dunost do poslednjega daha. Komandir zauta, obuhvati prstom slepe oi i protrla ih. Drumom su kripala kola. Po nekoj udnoj asocijaciji misli, setih se onog ubijenog vodeniara... Moda se jo uvek okree onaj vodeniki kamen. Ali tamo su sada Nemci.

217

 Pripremali su se Bugari do prvog oktobra. A mi smo posmatrali i ekali... Isto onako kao osuenici na belom hlebu. Egzekucija je poela tano prvoga oktobra u pet asova izjutra. Sve to se do ovoga asa odigralo, mogu jo i da razumem... Ali ono to je nastalo posle toga, to nisam kadar ni da shvatim, ni da pojmim. Kau da u Svetom pismu pie: ko te udari po jednom obrazu, okreni mu i drugi. A mi smo izloili i obraz, i trbuh, i lea I duu, pa i ivot... Komandir stee vilice, da mu odskoie muskuli, i s drhtajima uzdahnu. Onda nastavi tiho. Taman sam ustao i vojnik doneo vodu da se umijem, u tom trenutku se vazduh prolomi. I bez moje komande, vojnici pritrae topovima i zauzee svoja mesta. Potrim kao bez due na osmatranicu i vidim kako purnja zemlja i leti kamenje iznad naih peakih rovova. Ugledah ba i njihovu bateriju. Dohvatim slualicu i zatraim odobrenje od komandanta diviziona za paljbu, kako bih zatitio nae peake. Ali komandant mi ree kako su iz divizije naredili da se ne sme opaliti nijedan metak bez odobrenja divizije. Ama rat je otpoeo... potukoe peadiju bunim se ja. Aja!... Divizija je tako naredila! odgovara lakonski komandant... Peadija vapije za pomo, a baterije ute, jer vie komande vele: neka se zna da mi nismo dali povoda za rat... Eto... to ti je ono: Il ne da avo, il ne da Bog. Umesto da smo upali u Bugarsku, pa ih razbucali jo u poetku, mi ekamo da mobiliu, da koncentriu, da nas napadnu, bez objave rata. I da bi naa tragedija bila potpuna, mi ekamo da nas razlupaju, da bismo uverili Evropu kako smo mi nevini... I to u vremenu kada sentimentalnost i svi pisani meunarodni propisi priklanjaju glavu pred grubom silom... Siroti peaci. Trpeli su paklene muke. Ginuli su od granata, od raspuknutog kamenja, povijali su se po rovovima, pretravali u rupe od eksplodiranih granata. Kada su naposletku videli da ih niko ne brani, poeli su da bee u prihvatne zaklone. Jer oni nisu znali za viu politiku. Stroj se poeo naglo osipati i oko sedam asova bili su svi u prihvatnim poloajima. Tek u sedam asova stiglo je nareenje iz divizije. Tada smo otvorili vatru i mi. Ali Bugari su kuljali kao mravi. Ili su oamueni, vrag bi ga znao, kao da su bili pijani. Ginuli su kao stoka. Zemlja je tutnjala od topovskih pucnjeva, a vazduh je krkljao od puane i mitraljeske vatre. Na nekim mestima Bugari su uskakali u nae rovove, boli se tamo bajonetima. Mi smo tukli u gomilu... Bugari su beali. Opet se vraali. Tada su nai odstupili. Potom su se okupljali, vrili protivnapad i na bajonet osvajali rovove. I tako do veeri. Po mraku smo morali odstupati navrat-nanos pa se zaustavismo ispred nekog sela Krupca.

218

Nareeno je da baterija u toku noi izie na jednu ukaru, ne znam ni sam kako se zove. Cele noi smo po tom bespuu izvlaili topove. Ili smo nekim strmim kranikom po kojem se jedva i selaka kola kreu. Na krivinama otkainjali smo zadnjake i vojnici ih posle rukama gurali. A, da bismo olakali konjima, dobili smo i etu peadije, te je svaki peak nosio po dve granate... Taman kad smo pred zoru stigli na vrh stie nareenje da se vratimo hitno nazad, jer su Bugari probili na drugom mestu, i sad je na poloaj u pitanju. Mogu nam jo zai iza lea. Ali dok smo stigli u to prokleto selo Krupac, nai opet povratili izgubljene poloaje, i onda narede meni da opet iziem na onaj vis... Ah, sad se setih. Zvao se Crkveno branite, Tu drugu no neu nikada zaboraviti. U ljudi nije bilo vie daha ... Dok jedan vod zastane, da bi iziao drugi, zaspali i vozari i posluioci. Aleksandar je prvo molio, onda tukao, najzad malaksao i on. Gledao sam ga kako naslonjen na drvo, u stojeem stavu, spava. A no odmie i strah me hvata da nas ovako otvoreno ne zatekne zora. Oni peaci koji su nosili municiju, izgubie se u noi sa granatama... U jednom momentu upao sam kosu... Sakupio sam onda vojnike. Zamolio sam ih kao drugove, neka uine jo i ovaj poslednji napor. Iako su bili iznureni do umiranja, pospuali su me i pred zoru iziosmo na vrh... Gde je ko zastao, tu je i zaspao. Oko podne poeli smo dejstvovati. Posmatrao sam borbu peadije. To je bilo besomuno klanje. Ne potcenjujem bugarskog vojnika. Ali nai su hrabriji i mnogo inteligentniji... Bilo je to ba pred vee... Naleti rulja Bugara na jedan na istaknuti poloaj, upade u rovove i nai naglo strae sa brega. Misli da su se rasprtali... Boe sauvaj!... Samo koliko da se sklone od oka, pa se najednom sakupie, ama kao da im neko zasvira zbor. Sabie se kao ovce u gomilu. Strepeo sam da ih tako ne pronae artiljerija. Ali oni se za trenutak rasturie, i, kao make, pooe treim korakom uz breg. Jo se nisam ni povratio od iznenaenja, a oni uskoie u svoje rovove. Nastade borba na bajonet. Bugari nagoe u bekstvo. Da vidi samo! Beali su kao pomahnitali na sve strane, i mislim, nisu se mogli sakupiti ni sutra do podne. Ali koja vajda!... Nismo imali nikakve rezerve, i posle tri dana morali smo odstupiti. Proli smo kroz Pirot nou. Tek sutradan zadrasmo se na poloajima Veletina glava. Uz put smo sekli telegrafske direke, kvarili mostove, palili hranu i seno... Ali opet su probili Bugari na drugoj strani i u prvi sumrak je nareeno da odstupimo. Taman smo zapregli, kad se srui strahovita kia, praenja sevanjem i praskanjem gromova. Oblaci se spustili gotovo do zemlje. Bili smo obavijeni neprozirnom tamom, kao u mranoj komori. Trebalo je silaziti niza strme staze, tek proseene. Ljudi i konji se uznemirili od treska gromova. A kad sevne, gotovo obnevidimo, neki vozari zastaju, te na njih najau oni pozadnji. Naa kontrola je bila iskljuena. Ljudi su bili preputeni sami sebi... Neka nas srea
219

poslui, hvala Bogu! i komandir se prekrsti te izvedosmo itavu bateriju iz toga pakla. Jedva se doepasmo druma i poosmo urno. Odstupali smo preko Babunice, sve do Bele Palanke. uli smo tada i za propast severne vojske, koja nam se u odstupanju sve vie pribliavala. Trebalo je tititi sada i odstupnicu njenu. Zato su nareenja bila uvek kategorina: braniti poloaje do poslednjega oveka!... A Bugari su juriali i dan i no. Ako uspeju da probiju na jednome delu fronta, nai su hitno izdvajali iz pojedinih pukova poneki bataljon, pa su ga upuivali da zapui rupu. Taman se tu uspostavio front, Bugari bi probili na drugoj strani. Onda se odvajale ete da popune prazninu. Razume se, uvek bajonetom i bombom... Ako bi sada zapitao nekoga peaka da ti po redu ispria na kojim je sve poloajima bio, uveravam te, taj se ne bi setio. Na ovome poloaju Bugari su doli na jurino odstojanje. Baterija gotovo iza samog naeg streljakog rova. Zato je bilo nareeno da se u toku noi sklonimo. Ali nije bilo puta da bismo mogli odstupati pravo u pozadinu, ve smo itav kilometar morali ii pored samog rova. Povlaenje je otpoelo u pola noi. Vozovi su ili na velikom odstojanju jedan od drugoga, polako, nogu pred nogu, da bi se izbegao um. Naim peacima je skrenuta panja da ne pucaju, kako ne bi izazvali vatru. Ali Bugari su ipak pucali. Taktuk... tak-tuk, povremeno, za vreme celoga naeg odstupanja. I samo je jedan konj ranjen. Sutra smo nalazili rupe na paocima tokova i oiljke na topovima. Sreom, iziosmo itavi... Zaustavismo se na Ploi. Situacija je, meutim, bila vrlo kritina. Poeli smo ve da se guimo. Trupe sa severa uveliko odstupaju, ve se dodirujemo. Treba na svaki nain zaustaviti nadiranje Bugara. I via komanda se odluila na poslednji korak, koliko oajan, toliko i drzak... To je isto kao da oajnik baca poslednju paru na kocku, ili da dobije, a ako izgubi, da izvri samoubistvo. Pa da... nita nam drugo nije ni ostalo. Skrpili su nekako dva puka peadije. Nareeno je da artiljerijska priprema bude iznenadna, brza ali kratka. Jer inae, otkrili bi nae namere, te bi onda Bugari navukli jo vee snage. Moja je komanda u roku od dvadeset minuta bila: po deset, razornom granatom, po deset... po deset. Sa ljudi je lio znoj. Cevi su buktale, a rovovi bugarski su plamteli i purnjali. Peadija je podilazila. U taan minut prekinuo sam paljbu. Tada se prolomi: Ura, ura, ura!... Iznenaeni navalom, Bugari poskakae. Zastadoe, kao da ne veruju. Ali nai poee uskakati u rovove i Bugari okretoe lea. Nai su im duvali za vratom. Preoe rovove, naletee na bugarsku komoru. Panika se prenese i na njihovu pozadinu. Gledam sa osmatranice kako jedna bugarska haubika baterija u beanju nalete na na streljaki stroj. Skolie je sa svih strana nai peaci. Uhvatie je.

220

Ali, ta vredi! Da smo imali jednu diviziju u rezervi, terali bismo ih do granice. A ovako... Morali smo da zastanemo. Ipak, dobili smo malo vazduha, bar za nekoliko dana. Dotle su se nae trupe urno povlaile, i kada smo dobili neto prostora, onda kretosmo i mi. Proli smo kroz Ni, i zaustavismo se na KurvinGradu. Istoga dana dobijem nareenje da hitno odem u Leskovac i da se javim tamonjem komandantu trupa. Nije mi bilo milo. Ja sam tako ispao iz sastava svoje komande i bio sam detairan. A iz iskustva znam, da komandanti uvek manje obzira imaju prema dodeljenoj jedinici, i u pogledu snab-devanja, i u pogledu izlaganja prema neprijatelju. Naravno, svaki e radije rtvovati ono to je tue, nego svoje. Javio sam se novom komandantu, i on mi je odredio poloaj. Bilo je to jedno brdo, Hisar ga zovu, iji se prednji nagib sputao terasasto, sa strmim odsecima. Baterija je bila odmah iza vrha. Pozadi baterije nije bilo nikakvih puteva, u sluaju da nas poteraju, te sam naredio da se prokopaju rampe za sputanje topova. Moja je osmatranica bila na dvesta metara ispred baterije, u streljakom stroju. Priu njegovu prekide podnarednik Svetozar: Gospodine kapetane, pitaju vojnici, hoe li da ekaju? Dragi Svetozare, ja o tome ne odluujem ve komandant. Dokle ne vidim sa njim, vi ete, razume se, ostati sa mnom. A posle, ja u na sve mogue naine gledati da bude kao to vi elite. To je i moja elja. Uostalom, sada u ja doi. 3apitah ga ta je posle bilo. Bilo je to dvadeset etvrtog oktobra... A zbilja, sada mi to pade na pamet... Ovaj je datum za petu bateriju fatalan. Sea li se prole godine, kada nas nae haubika baterija, pa pobi ljude, udari u top... karu. Sea se?... Jest, ba dvadeset etvrtog oktobra. Komandir zauta, pa me znaajno pogleda. Zamisli... Ako rat potraje jo jednu godinu, ovoga datuma treba da se uvam. Otiao sam toga jutra na osmatranicu. im me ugledae peaci, pitaju: ta u ja ovde, kada se ni oni ne mogu zadrati dugo na ovom poloaju. Otpoeo sam odmah sa gaanjem. Pored moje baterije bila je i jedna haubika. Naim udruenim dejstvom uspeli smo da Bugare zadrimo pred nama. ali mi se haubiar to su ga stavili tako blizu. Veli: Lako je tebi. Ima konjsku zapregu, pa e da klisne. A ta u ja da radim sa mojim volovima? Ba tada javie peaci da se Bugari spremaju za juri. Dohvatim slualicu da pozovem bateriju... Nema veze... Sa mnom je bio podnarednik ika. Rekoh mu da odmah potri niz liniju i vidi gde je prekid. Taman on poe, a ja se sluajno okretoh u pravcu baterije... Zgranem se... Kosa mi se die od uasa. Oima ne mogu da verujem... Iz pozadine je nastupao streljaki stroj Bugara pravo na nezatienu bateriju i vidim kako vojnici pokuavaju da okrenu topove unazad...
221

Potrim kao bez due u bateriju. Tamo ve ujem prasak puaka... Jedan top opali... Neka vika dopire iz baterije. Ja trim to bre mogu. Najednom se preda mnom pojavi zapregnuta haubika baterija gde silazi niz strmu kosu. Vojnici vuku volove, drugi ih bodu tesacima i uvijaju im repove, da bre idu. Vojnici izbezumljeni i usplahireni zveraju unazad, pa i ne gledaju ispred sebe... Prva haubica naie na strmi odsek i kao otkinuta sa opruge polete, gurajui, guvajui volove i vozare. Za njom druga, trea, etvrta. Uz tresak, lomljavu i jauk, klupali su se topovi, stoka, vojnici i cela masa od mesa i elika srui se u jarugu kao bezoblina gomila. Pred baterijom sam... Preda me istra baterijski narednik iskolaenih oiju i gologlav. Gde e? Nazad, narednie! viknem to mogu jae. Bez ijedne rei, on se vrati, uspuza se na jedan obronak, pa se okrete. Evo ih Bugari kod topova... Istrah gore... Niandija Petar protra pored mene nosei zatvara... Bugari tre oko topova. Niandija treega topa otima se sa jednim Bugarinom oko zatvaraa, ali drugi Bugarin mu zabi bajonet u lea. Oko topova lee mrtvi nai vojnici. Ostali se rasprtali na sve strane... Jedan Bugarin niani pukom nekoga. Meni pritrae nekoliko vojnika. To je bila slika za ono nekoliko sekunada... Spasavajte se! viknem, pa potrimo svi nizbrdo. Naiosmo i na pobijenu zapregu prednjaka. Vozari su leali mrtvi izmeu konja. Jedan prednjak bio je preturen. Za nama pripucae. Podnarednik ika dojaha jednoga konja i ree mi da se popnem. Kakvo uzjahivanje! Bei to pre! viknem mu ja, jer poee da prte kurumi oko nas. Onda potrah. Mitraljez sa brega poe da klokoe. Mi prilegosmo u jarak pokraj puta. Dok neto tresnu. Pade Petar sa zatvaraem. Mi se digosmo. Jedan dohvati zatvara. Prioh Petru. Ali on je izdisao... Malo dalje na drumu lei podnarednik ika, jei, a i konj pored njega ranjen, i ve se trese.... Zapali su u snop mitraljeza. Uto nalete moj seiz sa konjem. Iako su vojnici navaljivali da jaem, da bih to pre umakao iz ovog ubistvenog prostora, odbio sam to odluno. Nisam hteo da se odvajam od njih, ma ta me snalo. Zato naredim da na konja stave ranjenoga podnarednika iku. Ali konj se od pucnjave uznemirio, te jedva popesmo podnarednika. Bio je ranjen u grudi i pljuvao je krv. Zamiemo urno. Jo jedna okuka pa smo spaseni. Ali ba pokraj puta leao je telefonist Milija. Glava mu gotovo u bari. Jedan ga dohvati za noge da ga izvue, ali on jeknu: Ubijte me... ubijte.

222

 Ponesite ga! doviknuh, pa ga i ja dohvatih za jednu ruku. Nosimo ga kao vreu, dok ne za osmo za okuku, te ga onda spustismo. Umirao je. Mene neto u grlu stee. Naioe neki peaci. Hajdete, brao, da ga ponesemo. More jedan vie ili manje ne ini! Baterija zarobljena, vojnici mi izginuli, vojska se rasula, zemlja propala. Neto mi pritiska grudi. Gledam kao kroz maglu i suze mi udarie na oi... Vie mi nije stalo do ivota. Stajao sam, kao da sam bez svesti... Neko me dohvati za ruku. Beite, samo to nisu doli! Tek kad smo odmakli dva kilometra, doao sam k sebi. Utuen, sedeo sam pokraj puta, dok su se vojnici sakupljali. Bilo ih je oko etrdeset... Ostalo je izginulo. A ta je sa Aleksandrom? Komandir uzdahnu i tuno klimnu glavom. Priali su mi docnije vojnici... Aleksandar je sastavljao izvetaj o utroku municije. Bio je kod drugog topa, kad su Bugari upali u bateriju. Komandovao je: Paljba unazad. Na karte! Seo je na top i lino opalio jedan metak. To je bio onaj poslednji pucanj nae pete baterije. Sa njim je zamro i Aleksandar. Kau, ostao je presamien preko topa. Komandiru navree suze na oi. Zubima obuhvati usnu. Kao da bi hteo da zagui uzdah bola. A potom sasvim tiho progovori: Pao je kao junak. Zautasmo... Drumom je promicala beskrajna kolona beskunika. ini mi se kao da svaki odnosi sobom pokoji ivi deo domovine. Nepovratno?... Budunost nas i ne zanima toliko, jer je sadanjica suvie muna i teka... komandir prevue prstima preko ovlaenih oiju. A sad? Dodeljena mi je nova baterija... Ali ja moje vojnike ne mogu da ostavim. Evo ba pred tvoj dolazak, priao mi je podnarednik Svetozar, onaj koga sam ja izudarao, i veli mi: ,,Gospodine kapetane, uli smo da ste dobili novu bateriju... Mi smo na pragu nae otadbine. Ako nas vi napustite, neemo ii ni koraka dale, ve emo se vratiti svojim kuama. A ako ostanete sa nama, ii emo dokle nam vi naredite. I sada sam se reio da ih na svoju odgovornost vodim u novu bateriju. Moja komanda je odmakla daleko, te se digoh. Vojnici prioe da se pozdravimo. Zapitah za Tanasija, jer ga ne vidim meu ivima. Ne znamo ta je s njim veli mi. Bio je do poslednjeg asa u telefonskoj zemunici. Ali kada Bugari utrae u bateriju, mi se rasprtasmo na sve strane... Kada smo se iskupili, njega ne bee. Ranjen ili poginuo. Sigurno je poginuo, jer Bugari ni ranjenike ne ostavljaju...

223

NA PRAGU OTADBINE

Pred nama je beskrajna ravnica. Tako nam se bar ini. Ali hodajui po njoj, vidimo male breuljke, oniske visoravni, kao ono naborana voda na lakom vetru. U daljini negde tri minare, a jo dalje, vide se divlje planine u plavkastoj izmaglici dana... Kosovo polje... Suzama je zaliveno, pesmama je opevano. Muevna stremljenja nebrojenih generacija su kroz stolea bila usredsreena na njega. Teka tragedija ponirala je u due, prenosila se s kolena na koleno kroz nebrojene decenije, kao neko veno stradanje, sveto i uzvieno kao religija. Dah pobone oseajnosti i fanatian zanos bi obujmio mlada srca pri pomisli na tuno Kosovo. Ono je neodoljivo spajalo misli kao neki uzvieni kult i postalo sveta zamisao cele jedne nacije... Godine hiljadu devetsto dvanaeste ljubili su ratnici svetu zemlju. Kosovo je osloboeno od nevernika. Vekovni san je ostvaren. A samo tri godine docnije... Na putu ka Golgoti vukla se iznurena vojska srpska. Nepregledna kolona peadije, artiljerije, komore i izbeglica, gamizala je lagano preko Kosova, nosei sobom tugu i oaj porobljene zemlje svoje. Sustigosmo i kolonu ranjenika, koji su umakli iz bolnice. Stoje na putu, raspituju se za svoje komande. Smatraju da im je komanda njihova, u optem meteu i haosu, jedino utoite, te da se tamo sviju, nemoni i bolesni. Na veliku radost nau, meu ranjenicima naosmo i naeg potporunika Vojina sa povezanom glavom, u injelu na kojem se jo poznaju tragovi krvi. Lutao je da bi nas naao. Na putu susretosmo i zarobljenike, koji se kreu sami, bez sprovodnika, u suprotnom pravcu. Po iscepanoj odei i alosnom izgledu oni se malo razlikuju od vojske koja ih je nekada zarobila. Glad i teki ratni napori potpuno su nas izjednaili, pa ak kao da nas je opta nevo lja i pribliila jedne drugim. Proli smo pored oronulih zidova Vuitrna. Ona jedna ulica zakrena od kola i naroda. Iz mnogih kola vire glave ena i dece. Ili su se izbeglice razmilele po varoi i kupe ostatke hrane. A magacini otvoreni. Vojnici, zajedno sa zarobljenicima, razvlae dakove sa hranom na sve strane. Neki prodaju brano metanima. Muslimani nude novac vojnicima za oruje. ta e sa nama biti? zapita nas jedna ena plaevnim glasom. Vi ete se, gospoo, vratiti svojoj kui, odakle ste i poli. Ali ta e sa nama biti, to niko od nas ne zna odgovara jetko potporunik ivadin. Pred vee stigosmo u neko selo ispred Mitrovice. No je bila hladna. Kroz pukarnice svojih kula gledali su nas zlurado Arnauti.
224

Sedimo pored vatre, a Luka neto rauna na prste. Prolo je ravno pet stotina dvadeset i est godina, kada je razbijena vojska na Kosovu beala isto kao i mi sada. Razgovaramo o svom bezizlaznom poloaju. Jo jedan dan mara pa smo na granici. Kuda emo posle?... Trebalo je da ih saekamo na Kosovu, i neka se istorija jo jednom ponovi kae potporunik ivadin. Nato da gine narod, kad sutra navee inae moramo da poloimo oruje. Dalje nemamo kud! dodade kapetan Duan. Ba zato! brani svoje gledite ivadin. Neka to bude na viteki nain, a ne kao neke babe. A tebi je milo da pogine na Polju Kosovu! upade podrugljivo Luka. Ne verujem! Vala, ako budemo morali na granici da poloimo oruje, ja odoh... Pre svega, pita li vas ko, te sada vadite oi... A ako elite da ujete moje miljenje... Molim vas, gospodine potpukovnie... oprostite, ali ni vas sigurno niko ne pita ree malo nabusito ivadin. Potpukovnik Petar zauta. Onda se nasloni laktovima na koleno, i ukrsti prste. Gledajui u vatru, nastavi tihim glasom: Zemlju smo izgubili... To moemo objasniti nekom viom silom... Ali ako uljudnost izgubimo, onda tek nastaje najvea opasnost i potpukovnik Petar klimnu zamiljeno glavom. Nastala je muna tiina. Ali ivadin prekide: Gospodine potpukovnie, meni je jako ao to su moje rei dale povoda da tako mislite. Ja se izvinjavam. Ali... molim vas, jo od Prepolca priaju o odlunoj bici na Polju Kosovu... A kuda emo sada? Eh, priaju... Priaju vojnici, priaju komordije i svi oni koji ne uviaju da dananje ratovanje nije isto to i ratovanje pre pet stotina godina. Onda su se tukle mase, a danas strategija zna i za brze obuhvatne mareve, pa bi nas kao mieve pohvatali na Polju Kosovu... A zato?... Da bi se ponovila istorija. Ali takvim poduhvatom mi bismo samo kompromitovali prolost... Nama je danas potrebno da sauvamo ivu silu. Dobro, gospodine potpukovnie upade kapetan Duan pretpostavimo da smo je i sauvali, mada se ona poela da osipa sama od sebe. Kuda emo s njom? U albanske planine... a posle videemo. 3autasmo... Pred oima imamo viziju onih kreva koje smo gledali u izmaglici dana. To su slike i u svesti neprijatne, a tek kako mora biti strana stvarnost. Planine su se izdigle jedna nad drugom, kao da je zemlja nekada bila uzburkana puina, pa je promisao neija namah zaustavila.
225

Razmetali smo se pored vatri. Beskrajno nebo je mirkavo treperilo, dok su kola komordijska i dalje kripala. Ljudi pokriveni preko glave injelima i atorskim krilima leali su kraj utuljenih ugaraka. Premoreni konji stenjali pod amovima. Straari su mrzovoljno zurili u no... U selu je kukurikao petao. A u daljini prasnue nekoliko puaka. Ili Arnauti pljakaju... Ili nai izvruju pravdu nad njima. Svejedno. Nekoliko ivota manje. Na granici smo otadbine. Preosmo prugu. Izduene ine, kao opruene mrtvake ruke, ostadoe puste. Pred Mitrovicom zastadosmo, da odiu malo trupe koje su nailazile i sa severne strane. Kroz varo se jedva moglo ii od silnoga naroda. Mnoge izbeglice su ovde zastale. Ranjenike su dovde doneli. Mlako, bledunjavo sunce prigreva, a neprijateljski aeroplani se razleteli kao osice. Iz kolona se izdvajaju vojnici u male grupice, doaptavaju se i dogovaraju da li da se vrate kuama. A prie bujaju... Na granici emo se zaustaviti, i onda e se izdati proklamacija: ko hoe, moe da se vrati svojoj kui. Pa zato se ne bismo jo i sada vratili. Pronosi se glas da idemo do albanskih gora, gde e oficiri napustiti vojsku. A zakletva obavezuje samo u granicama drave, izvan otadbine ne vai. Oni su, dakle, razreeni obaveza. Trezveniji upiru oi u svoje oficire i misle da ovi nisu toliko bezumni da ih napuste. A sa vojskom ide i sedi Kralj. Neki se kolebaju, pou, drugi ih sretnu i onda se vrate. Iznureni telom, izmueni duevnim kolebanjima, lieni tako volje, idu mrzovoljno, oslukujui neprestano ta se oko njih govori. Komore se uveliko osipaju. Izvan Mitrovice poela je i peadija, dok su artiljerci jo uvek vezani svojim oseanjima za orua. Kotrljaju se topovi i ljudi gamiu za njima, ili se dre za titove topova i odmiu sve dalje. Negde u blizini granice zastadosmo. Duvao je hladan vetar i olovni oblaci se stopili u beskrajni sivi zastor, skrivajui planine i zemlju koju naputamo. Bar da moemo baciti poslednji pogled!... Teka slutnja pritisla duu, a rasplinute misli kao da se povlae i usredsreuju na jednu predstavu, vezanu za one koji ostadoe skriveni, iza sivih oblaka, jadni, naputeni. Sedimo oko vatre i utimo... Sneg poe da pada. Jo jedna nevolja vie. A mi bez domovine, bez kue, bez ognjita. Sneg sigurno i tamo pada... tamo, oko naih kua, gde ivi porobljena sirotinja bez igde iega. Posilni Isajlo srui naramak drva pokraj vatre i podboi se: Gospodine porunie, ko e da ogreje sirotinju moju? obrati se poruniku Luki. A, gospodine posilni, Isajlo Araneloviu, ko e moju?... Tebi ako je teko da nosi drva, a ti mar! i pokaza mu rukom u pravcu Mitrovice. Zbunjen ovakvim odgovorom, Isajlo se poea iza vrata. Gospodine porunie, ja se ne alim... nego velim...
226

 Ne alim... ne alim, pa ta onda? Da priamo priu. Je li... Oko tvoje kue u selu rastu ume i zabrani, a ta e moji da rade u varoi?... Ipak ne slinim kao ti: ko e da mi ogreje nanu, ko babu... sivonju... rogonju govorio je Luka plaevnim glasom, podraavajui Isajla. Sram te bilo! Isajlo i nehotice stade mirno. Ja ba nisam tako kazao, gospodine porunie... Nisi?... Podboio se kao piljarica i gospodin kao da trai izjanjenje od mene: ko e da greje moje? govorio Luka dubokim i vanim glasom. I to pita moj posilni Isajlo, koji ivi bolje nego komandant armije. Nemam samo njegovu platu smeje se sada eretski Isajlo. Sluaj, dokle idem ja, ii e i ti. Dokle imam ja, imae i ti. Jesi li razumeo?... A sad vuci se u umu za drva! Isajlo pozdravi, i veselo otra. Vetar uskovitla vatru i mi se podigosmo, okreui joj lea. Tek tada videsmo kako vojnici zamiu u selo, meu arnautske kule. Kapetan Radoslav prati jednoga podnarednika da ih vrati. Drenica je ovo... Mogu lako da pripucaju puke. Ko... Arnauti? okrete se porunik Branko. I nas mrtvih se oni plae, a kamoli ovolikih topova. KOD GRANINOG KAMENA

Bio sam odreen za konaara. Krenuo sam rano, dok jo komora nije zakrila put. Prevario sam se. Komordije su ve odmicale. Tek posle itavog asa mara prestigosmo ih. Put je izlokan, usled mraza se stvrdnuo, te se premoreni konji neprestano sapliu. Ukraj puta vidimo mrtve konje ili polomljena kola. Sretamo esto neke deake, koji se vraaju natrag. Zaustavljamo jednu grupu. Mi smo aci veli nam jedan pa smo beali do granice. Dalje nemamo vie kud. Zar Arnautima i Bugarima u ruke! Zlo ete se provesti! opominje ih Gruja. Lako je vama... O vama se vodi rauna, ali o nama se niko ne stara odgovara jedan pametno i otresito. Danima mi gladujemo dodaje drugi. Ako poemo sa vama, pomreemo od gladi. Ako se vratimo, moda e nas kurumi mimoii. Gladni, pogureni i pomodreli od zime, odoe oni natrag. Davno je bilo prolo podne, kada se zaustavismo kod graninog kamena. Dan tmuran i hladan, sav ogrezao u sivu belinu iz koje tre ogolela drveta, kao raireni prsti u kostura. Zaustavismo konje, sa kojih je odilazila para.
227

 Svreno je, gospodine potporunie progovori Gruja. Vrane i gavrani zagraktae nad naim glavama... Sa desne strane bila je jedna kuica. Sjahasmo da se javimo crnogorskim vlastima. Na ulazu me zapahnu miris kafe, a iz jedne bone sobe uo se veseo agor. Htedoh da uem, ali se preda mnom isprsi jedan stari Crnogorac. e e... Priekajder da te prijavim. Kad on otvori vrata, ugledah neke mlade ljude kako neto eretaju. Vrata se preda mnom zatvorie. Iako je moda takav obiaj, inilo mi se, ova je forma ipak mogla sada da izostane, i da se uini izuzetak prema jednome oficiru susedne zemlje. Ali mi smo izili iz svoje zemlje i moramo se povinovati obiajima drugih. Vrata se otvorie. Kad uoh u sobu, zatekoh nekoliko mladih Crnogoraca. Stariji su sigurno u ratu, a ostali su jedino ovi deaci. jedan se jedva pridie, dok su ostali sedeli zavaljeni u stolicama, izgleda mi prkosno, kao da nam se podsmevaju to smo izgubili zemlju. Onaj jedan sluao je moja izlaganja, pravei se vaan. Tek izdui lice, napui usne i izdigne obrve. Muio se da izgleda dostojanstven, i, da bi i verovatno dokazao gospodstvo svoje, viknu: uro! na vratima se pojavi onaj sluitelj. Pripalider mi cigaretu. uro otvori pe i prinese mu jedan ugarak. Putajui sada guste dimove i mirkajui, obrati se on uri: Viide, uro, bogati, kod onog Arnautina Selima. Ama ponesi puku i ubij psa, ako samo usta otvori. Rekoh mu kako ne bismo elili da silom ulazimo u stan. To nismo radili ni u svojoj zemlji. Ako treba, platiemo. Mani, oe... Pljakaju oni nas od cara Laza, te da im danas mi plaamo! Ili smo peke ka arnautskim kulama. Sneg je kripao pod naim nogama. uro se obrati Gruji: A grdni, vi pobjegoste. E, svetoga mi Petra, dok je uru na ramenu glava, nee oni zakorait u ovu zemlju. Gruja se samo bolno nasmeja i tuno klimnu glavom. A to, jadan!... Ti se meni kanda podsmijeva. Jok, uro, nego velim, to ne znadosmo jo kod Smedereva za tebe!... E vieete... Pred kulom zastadosmo. uro udari kundakom u vrata. Iza odkrinute kapije pojavi se jedan Arnautin, s kime ura poe da razgovara neto na arnautskom. Zatim se okrete meni: Kae, da skloni samo roblje. Kakvo roblje! zgranu se Gruja. Ma ene. ensku eljad nazivaju roblje.
228

ujemo neko kloparanje, tumaranje uz drvene stepenice, i onda se sve utia. Tada uosmo. Vojnici ostadoe u dvoritu. Ja i uro poosmo uz mrane i uske drvene stepenice. Na vrhu nas doeka jedan mlad Arnautin i rukom nam pokaza na jedna vrata. Prvo ue uro. Ukaza se prostrana soba, polumrana, jer je ovu sobu osvetljavao mali prozor etvrtastog oblika, koliko da ovek promoli glavu i da ga zakloni svojim ramenima. Tungatjeta! oslovi nekog uro. Na malom postolju, zastrvenom samo arenicom, sedeo je stari Arnautin prekrtenih nogu. Pozdravih ga. On dodirnu elo, pa grudi. Jedno malo Arnaue unese dve tronone stolice. Sedosmo prema starom Arnautinu. uro, zamoli kiptara, ali lepo, da nam ustupi stan za noas i pitaj ga ta trai. E, bogumi, pitaj ga ti uro se nae i dohvati kutiju sa duvanom, to je stajala ispred Arnautina. Ja ne znam arnautski. A zato ga ti ne pita? obrecnuh se ja na njega. 3ato... pobogu, ovjee, e u ja njemu plaat! Ama, mi emo platiti. Pa mi smo ista vjera, ne bilo te!... kiptaru da plati! govorio je s prezrenjem. Onda se obrati Aranutinu. Sluao je Arnautin i klimao glavom uzvikujui: Po... po. Izgledalo je da pristaje bez rei. uro se okrete meni. Ima stan. Tada se Arnautin obrati meni i poe neto da govori, rairi ruke i pogleda u nebo, pominjui Alah... Zatim razmahnu lagano starakom rukom, kao da govori o neem ogromnom i onda odbaci akama od sebe. Zauta i tuno klimnu glavom. Zapitah uru da mi objasni ta je govorio. Man se vragu... pasja vjera... Kae da smo mu porobili sto miljuna ovaca. Nauilo za turskog zemana da robi, a sad ne moe. Onaj mali Arnautin prinese sud sa vodom. Stari skide kondure i u prisustvu naem poe da pere noge... Najzad opra i ruke. Potom zastre jedno ilime, klee, pa sastavi ake i prinese elu apuui neto. Zatim se odupre akama i glavu prisloni podu, malo se odmae, i opet poe da temena. Onda die glavu i upravi oi navie. Lice mu ustreptalo, oi moleive, a usne fanatino ubrane, kao da trai milost, pomo, da Alah satre nevernike... ovoga Crnogorca uru, pa i mene, koji nailazim iz beloga sveta, da ga uznemirim u domaem miru njegovu. Mangal je zraio, i odblesak se odbijao iz oka staroga Arnautina, kao da iz due njegove sike plameni bes. Ali na kolenu urinom svetlucao je bajonet sa puke. Uza stepenice je iao neko. uo se zveket mamuza.
229

 Gospodine potporunie, javlja komandant da neemo ostati ovde, ve idemo pravo za Pe. I ne gledajui vie Arnautina, iziosmo na put, da saekamo komandanta. Po mraznoj i mranoj noi stigosmo u Pe, i smestismo se u hladne uionice neke kole. KO JE VERA, A KO NEVERA

Poslednje utoite nae. Ostavili smo Kosovo i Metohiju, napustili svoju zemlju i sada se pribili uza same planine, koje se naglo izdiu kao ogromni bedemi nebu pod oblake. Na planinama nigde puta, sem kozjih staza i iskonske divljine. A sa suprotne strane nastupa oruana sila neprijateljska. Prastare planine zaklonile su grbinom svojom nebo. Izborane i izbrazdane, prkose one tisuima godina, a ve stolea su se slamala o njihove urvine i klisure. Nadivele su one geoloka doba, a o povesnici ljudskoga roda ume ve gorostasna drveta. Koritnik i Patrik, Koprivnik i Paklen... leb... Koprivnik se razmetljivo iri, onda se postepeno skuplja, a vrhovi njegovi su u belasastoj magli kao almom obavijeni. Paklen se skromno pomalja, zatim se gorostasno izvija i obnaen snenom belinom krije se meu oblacima. Izmeu ovih planina zija Rugovska klisura kao razjapljene vilice kroz koju kulja satanskim umom hladna Bistrica... Sve je divlje, sve je surovo i iskonsko. A zima hladna kao avet... Duva vetar kroz Rugovsku klisuru, kovitla izmeu tronih kua, vratnice lupaju, onda izbija sa fijukom u ravnicu, diui vihore snega, dok se iznurena vojska srpska razmeta po pustim poljima, na goloj ledini. Nai posilni podloili pe. Sedimo pokraj vatre i zamiljeno gledamo preda se. Ulicom pored plotova provlae se odrpane prilike vojnika i zaviruju u svako dvorite kao da neto trae. More, ljudi, svako zlo ima svoje dobro veli kapetan Jova uitelj. Ah, filozofija sangvinika! dobaci sa omalovaavanjem kapetan Duan, rezervni advokat. Molim te, kakvo dobro oekuje sada ti?... Najureni iz zemlje, na tuoj teritoriji, saterani pod ove kreve... Ama to je moje predoseanje... Eto zamisli... zakljuimo sada mir i hajd kui. Zar ti misli da je to dobro? Onda otpoe razgovor. U istoriji sveta ovakav sluaj ne postoji. Proterani su Jevreji... To nije isti sluaj. Naa zemlja postoji i dalje, nae porodice su ostale u zemlji, ali je oruana sila i sve ono to izvruje zakon van te zemlje.
230

 Postavlja se pitanje, da li mi imamo pravnog osnova da predstavljamo tu zemlju. Sad se umeae u razgovor i pravnici, rezervni oficiri. Sa pravnog gledita dravu sainjava suverena vlast nad odreenom teritorijom i stanovnitvom na toj teritoriji razlae potporunik ivadin, svreni pravnik. Mi, dakle, ne predstavljamo nikoga upade potporunik Sredoje. More, ajd bre, to priate kojeta! ljuti se kapetan Vela. Onde gde je vojska, tu je drava. Ko ti, bre, daje platu? A ko daje platu onima u zemlji? upade ivadin. to nisu i oni poli? A gde bi oni?... A gde emo mi?... Vi, aktivci, mislite kao onaj Luj francuski... ne znam koji bee po redu: Ja sam drava!... Gde je kapetan Velja, tu je drava... A teritorija, a narod? govori ljutitim glasom ivadin. E, nije nego!... Nee valjda da mi dokazuje da dravu ine babe, ene i deca obrecnu se kapetan Vela. ekajte umea se u razgovor porunik Proti, sudski pisar. Svi ste vi u pravu. Samo niko od vas ne ume da izrazi svoju misao. Dakle, tano je da dravu ini suverena vlast nad odreenom teritorijom i stanovnitvom. Ali ta teritorija nije ustupljena neprijatelju po nekom mirovnom ugovoru, ve nam je nasilno uzeta... Naravno! dobaci kapetan Velja. Via sila! dopunjuje ivadin. Tako je... I posle izlaska iz zemlje, naa drava tu suverenu vlast i dalje ima... To isto i ja kaem upade kapetan Velja. Ama, otkuda vi znate pravne stvari? nervira se ivadin. Samo to drava ne moe faktiki da vri tu vlast nad svojom teritorijom i stanovnitvom koje je ostalo u zemlji. Ali sa pravnoga gledita, iako smo na tuoj teritoriji, mi imamo sva prava... Vrata se ba tada naglo otvorie i ue jedan konjiki kapetan. I ne predstavljajui se nikome, progovori nadmenim glasom: Gospodo, ova je kola uzeta za tab armije. Molim vas, udaljite se. Vatrica je u pei ugodno puckarala, dok je napolju sve vie stezao mraz. Prvi put od poetka odstupanja uosmo jednom i mi u sobu, pa nas odmah, evo, ve isteruju. Iako u Vojsci sve ide po nadlenosti i bez pogovora, pokuao je ipak kapetan Vela da se blagovremeno odupre. Zar nema u varoi neka druga zgrada? Ovo je za armiju govorio je konjiki ka petan sa visine. Jer on govori u ime armije, dok je baterija poslednja jedinica u sistemi vojnikoj.

231

U sobu poee ulaziti oficiri iz taba. Za njima posilni i ordonansi, nosei sanduke i poljske krevete. Onaj konjiki kapetan ve skinuo izme i ostavio pred vrata, da mu ih oiste. A mi se na brzu ruku pakujemo i izlazimo, ne znajui kuda sad. Trupe dolaze sa raznih strana. Neke jedinice zastale, jer su izgubile vezu, te ne znaju na koju e stranu. Ama neu da pitam ni za koga! ljuti se jedan komandant bataljona. idem sada gde je meni volja, a on neka me trai! misli svakako na svoga komandanta puka. Ulicom odjekuje topot konja i uje se neka vika, da bi se napravio prolaz. Dva Crnogorca na konjima, a pozadi nastupa fijaker, gde se na gornjem seditu zavalio jedan crnogorski general, a na donjem sedi njegov autant... Zaigrae meka i pred tvojom kuom! dobaci neki peak. Lupamo na vratnice jedne kue, ali nam se niko ne odaziva. Reavamo se da razvalimo vrata. Ali komandant ne dozvoljava, ve naredi meni da idem u crnogorsku komandu i zatraim stan preko njih. Mala je varo, te je odmah naoh. Hodnici su bili puni naih oficira, koji trae razna obavetenja. Pred vratima sobe gde je komandant, stoji vojnik sa pukom. Kod nas vojnik stoji pred spoljnim vratima. Ali koga ovaj uva? razgovaraju oficiri. Eh, znak dostojanstva... Zaustavih jednog oficira, da zapitam za stan. More uljezi, oe, gde ti je drago... Ipak ga zamolih da mi da jednoga vojnika. uraine, viide bogati tamo za stan ree jednom vojniku. Prooh kroz onaj narod, ali kada izioh na ulicu, uraina nigde ne bee. Vratio sam se ponovo. Sretoh tada uraina i videh kako na leima vue neki dak pun izama. Opomenuh ga. Za kvart ure! odgovori on i zamae u jedan hodnik. Drue, ovde kvart ure znai dva sata, a nekad i pola dana dobaci mi jedan peaki porunik. Ve vidim i sam da ne mogu dobiti ta traim. A nije im ni lako. Gotovo celokupna vojska jedne zemlje sruila se u Pe. Idem polako pored reke i mislim o tome. S druge strane vidim jednoga naeg ordonansa gde prodaje neke nove lakovane izme. ini mi se da su pripadale ba onom konjikom kapetanu koji nas istera iz stana... Na susednom uglu stoji grupa vojnika i razgovara. ujem u prolazu gde jedan veli: Priekaj bre... Sve e nas sada pustiti kui. Uz put naioh na jedan puk peadije. Zastali su da vide kuda e. Vojnici se presamitili preko puaka i gledaju mrzovoljno preda se. Sedam stotina kilometara odstupali su pod borbom, branei svaku stopu. Odelo im pocepano,
232

ajkae nagorele. Oficiri se ni po emu ne razlikuju od svojih vojnika. Tri meseca tukli su se bez smene i odmora. A sada su ostavili zemlju i mrtve drugove. Ostao im je poslednji dah. Stoji masa promrzla, dok Bistrica hui i vetar zavija. Sutradan priaju vojnici kako su noas etvorica iz druge baterije otili. A spremaju se I mnogi drugi. Komandant nareuje da su oficiri u stalnom dodiru sa vojnicima i da ih uveravaju u tetnost njihovih namera. Saoptavam tu naredbu komandiru tree baterije. Dobro, molim te, ta da im govorim?... Da ne bee!... Pita me danas podnarednik: Gospodine kapetane, zna li se kuda emo?... Zamisli!... Da smo pod drugim prilikama, ja bih mu nos razbio za tu drskost da se ja njemu ispovedam. Sada ne mogu. A ne znam ni sam da mu odgovorim na pitanje. Govorimo... uveravamo, samo oni neka reavaju to pre. Na poljani potpukovnik Petar sakupio vojnike i dri govor: ... Do ovoga asa ispunjavali ste asno i poteno dunost prema otadbini. Niste posrnuli ni pred navalom bajoneta, ni granata. Pokolenja e priati o vaim herojskim delima... Pa zar sada, kada smo trenutno napustili zemlju, sada, zar da uprljamo svetlu prolost i da se predajemo!... Zar da sinovi nai ukazuju prstom na oca izdajnika... Drugovi... 3emlja vapije za osvetom, porodice vae vas preklinju da ih oslobodite... Zar da napustimo slobodu nau, i da savijemo dobrovoljno glavu pod ropskim jarmom? Nikad!... Nikada, drugovi! Ja vas ne zadravam. Ko hoe neka ide. Ali sada je doao as da vidimo: Ko je vera, a ko nevera! Vetar je duvao iz Rugovske klisure. Vojnici su stajali nepomini i nemi, onako promrzli i pogureni, izgle-dali kao zaleeni. Oni veruju svome komandantu i svojim oficirima. Ii e sa njima, ali nevoljno i tuno. Prosto po navici i slepom poverenju u stareine svoje. Ali misli su njihove vrsto spojene za selo, okolinu, i nikako ne doseu izvan granica domovine. A otadbinu su sada izgubili, sa njom i ognjite svoje. Zemlja se brani sa kunog praga. U Drugoj liniji potiu oni od hajdukoga kolena i nose duboko zarezane u dui prie o junakim podvizima svojih dedova. Ali komandant kae: Ko je vera, a ko nevera... Izdajnik. Teka je to re izdajnik... Jer Kralj je sa vojskom, njihove stareine... drugovi... A opet, u zemlji su ostali stari roditelji, deca. Ali, teka je re izdajnik! Ah, kad bi mogli da obuhvate sve rukama svojim. Ovako se misli rasteu, vojnici sede utei pored vatre i povijaju se kao dim na vetru. Pronose se glasovi o nekoj vanoj sednici komandanata. Priaju neki da e biti ofanziva. Drugi vele da emo prei u Albaniju, a odatle u Crnu Goru, gde e se uspostaviti nanovo front.

233

A iz susednog peakog puka otila je cela jedna eta. Obua vojnika je pocepana, injeli nagoreli od spavanja pored vatre, da se u nekih koulje vide. Kau, puke su gotovo neupotrebljive, od silne upotrebe. Sva su polja oko Pei pritisnuta vojskom. Dokle se okom vidi. Dimovi od mnogobrojnih vatri se meaju sa izmaglicom dana i kao teka magla pritiskuju zemlju. Koliko da se dua jo vie zamrai. A nou svetlucaju plamenovi, kao umirua kandila, i povremeno odjekuju uzvici budnih straara. Poelo se uviati da e biti potrebni samari, i vojnici su ih traili na sve strane. Top dajem za samar alio se komandir tree baterije. A porunik Luka nareivao je svome posilnom: Prvo ponudi pare. Ako nee, ti gledaj da ga digne. Ako ni to ne moe, napravi ga. Ako ne ume da ga napravi, onda fatiraj lea, da natovarim na tebe. A ako ga ukradem, mogu li ja da dignem pare? pita eretski posilni Isajlo. Kipislcauf! odobrava Luka. Crnogorci su uzimali samare iz okolnih mesta po kratkom postupku, objanjavajui kao da su ih darovali Arnauti. Samare su ustupali viim komandama i uglednijim linostima. Pria se da je crnogorski general prostosrdano uzviknuo, kada je video jednoga naeg knjievnika: O, dragi prijatelju, ako vama neu dati samar, ja kome u! i potapao ga po ramenu. Ono malo robe po duanima rasprodano je. Radnje su zatvorene. Kafane prepune. Uskim ulicama teko se prolazi od vojnika i civilnog stanovnitva koje je dobeglo dovde. Pronosi se glas da su se neka arnautska plemena pobunila. Izbeglice koje ne mogu dalje, oajne su i svakoga poznanika pitaju za savet ta da rade. Crnogorska vojska i andarmi odlaze i umiruju Arnaute. A mraz sve jae stee. Neka magla spustila se iznad varoi. Vojnici tumaraju po logorima i dogovaraju se. Neki se oprataju javno i odlaze. Drugi kradomice, nou, i zamiu zaobilaznim putem. Ali veina ostaje zbunjena, neodluna. Kao da su dogaaji iznenadnim zamahom svojim zaguili svaku misao, te ljudi lutaju usplahireno kroz maglu kao senke i podseaju na zveri koje je hajka priterala u tesnac. Pucnji topova se sve jasnije uju. Zatitnice odstupaju korak po korak. U varoi se zapaa ivost i neko iekivanje. Govore da zasedava ratni savet komandanata i oekuje se poslednja odluka: kapitulacija ili dalja borba na ivot i smrt. U svakom sluaju morae da nastupi razreenje ove teke neizvesnosti. Posle podne odazvae u diviziju komandante pukova. Sada verujemo da je doao poslednji as. ekamo pred tabom puka... Svreno je, gospodo ree pri povratku komandant. Je li tu autant? Htede da ue u svoju sobu, ali ga neko zapita:
234

 Kako?... Idemo li kui, ili ofanziva? Niti kui, ni ofanziva. Rei e vam komandant diviziona i ue sa autantom u svoju sobu. tab diviziona bio je smeten u jednoj upi, oblepljenoj blatom. Unutra je gorela plehana pe. U jednom uglu nalazili su se crni sanduci sa arhivom diviziona. Oficiri su se sakupljali i, kako koji naie, pita ima li ega novog. Doe i potporunik Sredoje, ekonom svoga dobra. Pomae bog, ljudi... ta se dokonalo? Jedva se jednom odlui upade kapetan Duan, aktivni kapetan i rezervni advokat. Ama, pobogu... Mir je, dakle, zakljuen i sutra se vraamo kuama. Vrhovna komanda je reila da mi oficiri preuzmemo upravnu vlast. Ja imam da vrim dunost naelnika okrunog u Kragujevcu, a ti si odreen... gde ono bee, pobratime? obrati se Duan Luki. Za naelnika sreskog u Pirotu bez razmiljanja odgovori Luka. Sredoje pogleda upitno ostale. Oni su svi odobravali Ali, ljudi, ta u ja ak u Pirot, kad mi je kua u blizini Kragujevca!... E nije nego!... Dosad si se verao po gudurama, a sada ti je malo Pirot. Kai hvala i na tome dobacuje kapetan Vela. Ama, ljudi uskliknu veselo Sredoje, kao da je tek sada shvatio ama, je li mogue da je mir zakljuen?... Pa dobro, to se ne radujete?... to ne pucaju topovi? Svi se nasmejae. Nekoji, da se ne bi smejali glasio, izioe napolje. Da si ti iv i zdrav, mi smo to doznali jo u podne, te smo se naradovali i preradovali... Zar nam je bilo malo pucnjave? Poznaje se da si seljak... Prangija... Kipislcauf! A gde ste vi odreeni, gospodine kapetane? obrati se Sredoje svome komandiru. Komandir je oklevao sa odgovorom i kao htede da objasni svome vodniku kako je sve ovo ala. Ali se umea brzo Duan: Ne zna jo. Sad e doi komandant sa spiskom. I zaista komandant se pojavi. Njegovo, inae crnpurasto, lice bilo je tamno. Iznad krupnih crnih oiju natkvesile se guste obrve, kao tamna mahovina nad renim ponorom. Jeste li, gospodo, svi tu? prelete oima preko nas. Dakle, istorijska odluka je donesena... Na pravac daljeg ods... brzo se popravi kretanja je ka moru... Ali pred nama su, kao to vidite, neprohodne planine... Gospodo... Vi

235

kao stari vojnici razumeete me... glas komandantov zadrhta. Odsad pa do pet asova izjutra... unitiete celokupni materijal... I topove, i municiju? zau se krik kapetana Vojka. I topove, i municiju do poslednjeg metka, i kola, i sanduke, i celokupnu hranu, koju ne biste mogli da ponesete. Komandant zauta. Oficiri su stajali u stavu mirno, zanemeli kao da sluaju pogrebno slovo. Hoemo li dobiti pismeno nareenje? prekide utanje kapetan Stania, kao da se nada ne bi li se ovo strano reenje izmenilo. Dobiete... Gospodo, na narod veli: Dogovor kuu gradi. Ali mi je razgraujemo i nije nam ni potreban dogovor... Koristite barut iz aura, pijuke, bombe... vatru... sva razarajua sredstva... Gospodo, teko mi je to vam moram rei,. ali... izvolite na posao! utei, izlazili su oficiri. Maglovito iekivanje postalo je sada golo zbivanje. Moda su i oni pomiljali na uzmak, ali su izbegavali i pretpostavku da bi jednoga dana mogli unititi ono za to su intimno vezali ivot svoj. Mrtve su to stvari, zaista, ali podstaknute ljudskom snagom, one su bile simbol vojnikog dostojanstva. A u modernom ratu vojska bez oruja i materijala je gomila, koju i naoruana slabaka deca mogu vijati kao stado ovaca. Strano! progovori neko. Ostali su utali. Svi su oni imali oseane potitenosti, kao da idu da prisustvuju pogubljenu nekog svoga najmilijeg. A tek vojnici!... Mlatili su ih ranije za neki izgubljeni kaii, sada, evo, svojim vlastitim rukama treba da unite oruje. I poslednja nada je unitena. Ma i robovi bili, predae se oni sa orujem, kao vojnici. Drugi su u oruju gledali mrtvu gvouriju, a ivu silu smatrali su kao ivotnu snagu otadbine. Sa vojskom je Kralj, sa njima su stareine. A ona uniformisana organizacija postoji jo uvek kao celina. Najzad, bilo ih je koji nisu nita mislili. Po onom narodnom: Gde svi Turci, tu i goli Hasan, privueni kao nekom magnetnom silom od drugova i prijatelja, gamizali su za ostalima. Vest je prostrujala, polja su oivela. Ordonansi su jurili u raznim pravcima Ljudi su se sakupljali u male grupice. Na njihovim licima ogledala se neka usplahirenost. Poljima se razlegao ustreptali agor. Mnogi su urno odlazili da nau svoje prijatelje, roake, zemljake i da se dogovore: ta da rade. Treba oruje unititi. Pa mi nismo vie vojska! Sve je propalo! U ovoj tamnoj mraznoj noi brujalo je kao u konici. Neki su se pozdravljali. Drugi su se kolebali. Mnogi su bili oajni i zbunjeni. Negde u daljini zasvira truba. uje se neki glasan agor kao uzvici. Pored nas su urno promicale neke tamne prilike i zamicale u no. Zbor... Zbor! uli se povici. Ali ljudi su bili jo na prekretnici. Otadbinu su izgubili. U tuoj su zemlji. One planine, kao ogromni
236

dinovi prema zvezdanom nebu, ekaju neme i hladne... A na suprotnoj strani je neprijatelj... Kao da su raspeti. Boe! Zbor! uje se stroga komanda. Stareine ostaju. Sa njima su vojnici provodili najtee asove. Pa valjda znaju ta rade. Iz mraka se pomaljaju grupe. Opet zaostaju. Kao da nekoga dozivaju. Gomila naraste. Zbor! viknu odluno potpukovnik Petar. Masa potra, razredi se, i divizion stade. Ljudi su bili u napregnutom iekivanju. A vi kao da ekate limun! govori vie prijateljskim tonom komandant. Gospodine potpukovnie progovori jedan iz stroja pria se da emo da unitimo oruje. Nije da se pria, nego je tako nareeno! ree odluno potpukovnik Petar. Onda zauta. U daljini blesnu neka vatra i mahnita eksplozija zapara vazduh, pa se potmulo odbi sa urvina planinskih... Kao signal da sada treba da otpone unitavanje. Potpukovnik Petar progovori: uli ste!... Ne prisiljavam nikoga da ostane... Ko hoe da ide, neka izie. Vojnici su stajali ukoeni. Rugovska klisura je zjapila. Zvezde su podrhtavale. Iz peakog logora je dopirao agor... Gospodine potpukovnie, mi ne elimo da se predajemo zau se glas, kao da zapomae. Ali mi hoemo da se pod borbom vratimo. Tako je!... Tako je! odobravali su ostali. Ali kako! zavapi komandant. Sve to je sadravala ljudska snaga u sebi, dali smo. Vie od polovine naih drugova ostalo je na bojnim poljima, a udrueni neprijatelji nadiru sve jaom snagom. Nemamo vie kuda!... I sami vidite... Tri izlaska postoje. Ili emo baciti oruje, pa emo se sramno predati. Vodie nas onda kao zarobljenike kroz zemlju da bi nas deca i ene pljuvali... Ili emo besmisleno i glupo izginuti, da bi se nad naim mrtvim telima cerekali i kezili Arnauti. Komandant zauta. Odnekud iz daljine dopree uzvici: iveo, iveo, iveo! Stroj kao da se uskomea. Komandant viknu: Ne! Neemo se predavati, niti emo glupo ginuti. Onda nastavi bez predaha. Na dohvatu ruke mrskog neprijatelja, unitiemo topove, municiju, celu spremu, ostaviemo mu pusto zgarite, a mi emo se kao orlovi vinuti u planine, odakle emo mi nemu, neprijatelju prkositi. Sa nama je sedi Kralj... iveo! zau se spontani uzvik. iveo, iveo, iveo! prihvati masa, i uzvik iz stotine grla odbi se sa kamenih litica, ak do objavnica neprijateljskih. Gospodo komandiri nastavi potpukovnik Petar. Izvolite na posao!
237

Pade otra komanda i vojnici se razioe po baterijama. Komandiri su naredili da se iz aura izvuku zrna, i povadi barut. Za to vreme drugi su kopali jame, gde su bacali zrna, pa ih onda zatrpavali. Zatim su stavljali barut u ipkama na gomilu, a povrh toga sedla, kamute, sanduke... Upalie barut. Plavkasti plamen se zaleluja, i kao neka iva neman polete levo i desno, dok iz gomile ne suknu plameni mlaz cepajui se pri vrhu kao da je zmijski jezik. Jara udari u lice. Vojnici se razmakoe i, po staroj navici, sklonie neke stvari, kao da one nee goreti. Gust dim pokulja kovitlajui iznad vatre, i zanesen vrtlogom, vitlao je u tekim kolutovima, dok ga u visini ne poduhvati vetar i mlitavo ponese. I opet nova gomila baruta. Skidaju vojnici tokove kara i topova i bacaju na vatru. Drugi sekirama seku rude. Pijucima bue aure. Na furana kola bacaju sanduke, arhivu, pa ih polivaju gasom... A dim od sagorele koe gui. Prostor je zasien garom i ai, to mile po zemlji. Posluioci razbijaju uice na topovskim cevima... U daljini gore neki magacini... Iz su sedne baterije sklanjaju brzo konje, da bi ih zatitili od dima i vatre. A peaci doli i trae barut nudei bombe u zamenu... Komandir nareuje da se delovi zatvaraa pobacaju u valovitu reku Neka munjevita svetlost blesnu u noi i odmah se zau strahovita eksplozija. Svuda naokolo razlee se lupa, prasak, cepanje, brujanje ljudskih glasova, pa se sve to sliva u uzavreli um slino huci nabujale planinske reke, koja bezumnim naletom sve rui i satire pred sobom. Vatra, vatra unedogled kao da zemlja gori, a ljudi gamiu osvetljeni plamenom i zaneseni jarom, kao demoni u paklu... Nareeno je najzad da se ljudi sklone. Onda su baene bombe u topovske cevi. Odjeknuli su jo i poslednji pucnji, kao poasna paljba prilikom pogreba. A tada, redov Stanko Stojanovi obrisa ruke, pripasa tesak i u stavu mirno zaustavi se pred svojim komandirom. Gospodine kapetane glas mu je drhtao. Kao da se zagrcnu. Gospodine kapetane, peaci se zaklinju na zastavu, a mi artiljerci na topove. Poto smo unitili topove, mi smo razreeni nae zakletve i izvetavamo vas, da smo mi slobodni... Ko mi? Vojnici tree baterije... Stanko, nije tako. Zakletva vaa i dalje vai... Ako smo unitili ove topove, mi emo druge dobiti. A ovo smo uinili ne zato da bismo vas oslobodili zakletve, ve da ne padnu neprijatelju u ruke. Je li tako? Stanko je utao. Reci, je li tako? povika komandir. Kad vi kaete, gospodine kapetane... Tako je. Komandir se okrete i nekim vojnicima, koji su stajali u blizini:

238

 Priite i vi... Dakle, mi se zaklinjemo Kralju i Otadbini, ali ne topovima. Nije nego!... Jo i na rudu da se zaklinjemo... Onda bi konjanici trebalo da se zaklinju na sedlo, inenjerci u ponton, a komordije u samar... Drugo je zastava. To je svetinja vojnika i nju podjednako uvaju i peaci, i artiljerci, konjanici i komordije. Je li tako, Stajiu? obrati se komandir jednom rezervnom naredniku. Tako je, gospodine kapetane! Sad je trenutak da se odluite: hoete li biti slobodni vojnici ili robovi? Idemo sa vama, gospodine kapetane povikae oni u jedan glas. Svitalo je i ve sa novim danom poinjalo je novo zaglavlje mune povesnice naroda srpskog... GOLGOTA

Prvi decembar. Dugaka kolona konjovodaca krete. Niko se ne okrete da vidi tuno poprite razbijenih stvari i sagorela materijala. Na mestu gde je bila municiona kolona ostalo je crno zgarite, razbacane krpe, delovi polomljenih sanduka i gvozdeni ostaci kola, sagoreli, pocrneli... Opet bivak neke baterije. Kare bez tokova lee kao mrtvaki sanduci, a razlupane cevi zjape kao mrtve zmijurine. Malo dalje, pepeo sagorele slame i dimljivi ugarci drvenih delova. Izvaena zrna iz aura rasuta po zemlji, a polupane i izbuene aure rasturene na sve strane... Pokraj puta lei neiji le unakaen i sagoreo. Iako su nae oi navikle na rasipnu pusto, ipak se ljudi interesuju za ovo nesreno bie i zapitkuju vojnike koji su zastali i eprkaju po zgaritu. Ne znam veli jedan ravnoduno sino pue neto, i kao da pade iz neba. Drugi objanjavaju da su inenjerci sklonili eksploziv u jednu kuu. Naiao ovaj i, ne znajui, bacio iicu. Valjda je tako bilo. Kolone naviru sa svih strana. Neke se odvajaju ka Rugovskoj klisuri, moj puk poe ka Mitrovici. Tek na drumu osetie ljudi kako su sada alosni i jadni. Navikli su vojnici na topovski poredak sa estornim zapregama, te im je neobino to ne uju ono veito kloparanje topova i kara. Dosad njihova kolona bila je teka i glomazna i pred njom su se sa strahopotovanjem sklanjali rodovi oruja. Vojnici su se ponosili. Sada im je tako pusto i prazno. Postali su konjovoci, kao kiridije. I deca ih mogu tui. Sanduci se usled gibanja neprestano nakreu i ljudi zaostaju da ih priveu. A, nema, drue, vie: Dr desno! dira ih jedan peak, koji je ponosno zabacio puku preko ramena.
239

Iz daljine zapaamo kako kolona skree nalevo i ve prvi zamiu uzbrdo. Mi se primiemo lagano. Zatim zastajemo. Opet kreemo. Po ranijoj navici, komandiri jau na elu baterije, a vodnici du kolone. Ali nema vie potrebe za kontrolom. Vojnici jedne baterije ale se, viui: Janjiu, dukelo, teraj levaka! Prili smo uz breg i sada tek vidimo zato tako esto zastajemo. Sa ovoga mesta nailazimo na bespue, na kozje staze, kojima moe ii samo po jedan ovek. Pred nama odmie jedan puk peadije. Ali u podnoju ekaju jo dva puka i tako smo urakljeni naoruanom peadijom. Da li vi iz poasti ustupate nama prvenstvo? smeje se potpukovnik Petar i rukuje sa jednim komandantom bataljona. Ne, nego vas golae straarno sprovodimo. A posle, da i mi peaci vidimo kako je to biti u pozadini dira ga komandant bataljona. Vodi li koliko ljudi? Pa, onoliko koliko nas je, dosta je. Hajd zdravo! Zdravo! Zakoraismo u planinu, snenim stazama, preko nekih kamenitih prevoja, zatim se sputamo, opet penjemo, sve jedan po jedan... Naiosmo na strmeni kamenjar, zasut snegom. Vojnici trei izlaze, da im konji ne bi zastajali. Ali sa nekih konja spada samar. Iako je hladan vazduh, ljudi se preznojavaju i uz psovku vezuju sanduke konopcima. Iz daljine, odnekud sa planine, dopiru neki glasovi, a malo zatim ujemo: Deset minuta zastanak. Prenesi dalje! glas se gubi prema ravnici. Vojnici sedaju na sneg, briui znojavo lice. Konji breku i sa njih se pui para. Sa planine duva otar i hladan vetar. Pod nama lei bela ravnica, kao razgoliena, i na njoj se jo jasnije vide putevi i utapkane staze. A tamo daleko je zemlja naa. Jeziak magle podie iz jaruge i zakloni nam vidik. Drvee tajanstveno hui apatljivim umom, dok ljudi ute i misle... Kolona se die. Prolazimo uskom stazom kroz bodljikavi ibljak i penjemo se uz neki kr. Debeli slojevi snega prekrili kamen, te se stene uglaale kao staklo. A na konjima letnji potkov. Obazrivo gaze ivotinje, tapkajui, i tek usitne prednjim nogama, padaju na kolena i sa tovarom polete niza stranu. Konopci se kidaju, a dakovi i sanduci lete svuda unaokolo. Vojnici psuju i proklinju svoj ivot. Onda razgru aovima sneg. Neki obavijaju kopite konjske dakovima, pa nanovo tovare i po dvojica vuku konje. Ali konj najednom zastane i drhti. Oni ekaju da se primiri... Dotle drugi razgru sneg i kopaju smrznutu zemlju, te nasipaju kr. Peaci pristiu i zadirkuju: Treba li da pomognemo?... Bee vae... Dr za desni toak!... Koi uzbrdo!

240

Kapetan Velja pomodreo od muke to mu konji neprestano padaju. A peaci dobacuju. Ali kad se omae jedan rudni konj, i povue za sobom vojnike, a jedan peak dobaci: Dr ga, bre, za rep! njemu prekipe, okrete se i opali mu amar. I zaudo peak najednom zauta i zauze stav mirno. Sve ee zastajemo. Hladno je i tupkamo u mestu. Sa jedne uzviice vidimo kako kolone gamiu sa svih strana i slivaju se na ovu usku uprtu stazu kojom se mi kreemo. Pred jednim tesnacem stajali smo dugo. Prile su i kolone koje su ile sa strane. Svi bi hteli prvi da prou. Komandanti se prepiru. Neka deca plau. Konji se omiu u provaliju. Vojnici viu... Kao da smo na nekom vaaru, i pijana rulja navalila bez reda, pa sad, ko je jai. Potpukovnik Petar provue se kroz gomilu, isprsi se pred jednim peakim pukovnikom i strogim glasom progovori: Gospodine pukovnie, vi kao stareina treba da nam sluite za primer, a ne da sami stvarate nered! Gospodine potpukovnie, pazite ta govorite! Pazite vi ta radite! Vi hoete da nam prekinete kolonu i nikad se ne bismo sastali u ovim besputnim krajevima. Kao stareina, ja to ne mogu dozvoliti! on se isprsi ispred peadijskog pukovnika, pa se okrete svome etnome komandiru: Prolazite! U glasu njegovom ogleda se odlunost. Onaj peadijski pukovnik kao da je shvatio reenost potpukovnika Petra na svaku mogunost. On sjaha, ali kao za utehu, izvadi iz depa notes, u koji zapisa ime potpukovnika Petra. Za sve vreme dok nije proao i poslednji vojnik diviziona, potpukovnik Petar je kao straar stajao na ulazu u klisuru. Oko podne naiosmo na neka naselja, drvare. Narod se razmileo na sve strane. Mnoge ene koje bee sa svojim muevima obukle vojnike injele, glave uvezale alovima, pa se izmeale sa ljudima, te se izgubila svaka razlika. A i kome bi padalo na pamet sada, u ovom jadu... Imalo ih je koji su ve klonuli od umora, i tunog pogleda zure negde u daljinu kao neko kome je kua izgorela, pa sad posmatra jadno zgarite. Laganim korakom od zamora proosmo pored ove mase i kretosmo dalje uzbrdo. Neka tajanstvena tama obavija nas, a vazduh kao da gui. Vojnici nabili kapuljae ili uvezali glave maramama, i onako pognuti promiu kroz oblake kao utvare... Sustiemo malaksale vojnike, koji sede pokraj puta na snegu, pognute glave. Bog sveti zna kad e oni stii svoju komandu. Ah, ivote, da l ti ima kraja! jada se neko iza mojih lea. Ovaj, bre, ne misli da se zaustavi govore vojnici, mislei na onoga elnoga komandanta. uri ovek da se smesti u neku kuu, a gde emo mi? apuu vojnici ve zabrinuto.

241

Jo uvek se penjemo. Izili smo iz oblaka i pod nama je magla, kao neko talasasto more. Poneki mlaz posuklja iznenadno iz nekog ambisa, omane preko nas i lice se najednom ovlai. Na brkovima ljudi se uhvatio led, a iz usta bije gusta para. Nailazimo na sve deblji sneg, ali oni pred nama su ve ugazili staze. Poneki se oklizne i konj naleti na njega. Jedan peak, izmuena lica, naslonio se na drvo i gleda mrano preda se. Moe li se? pita ga jedan u prolazu. A-ja! veli i klima odreno glavom. Ne ide, ne ide. Ljudi su ve obnevideli od snene beline, i upiru pogled u neki taman predmet, ne bi li malo odmorili oi. I tek pomislimo da smo na vrhu, a pred nama se izboio jo vei vis, i tamo vidimo mravlju kolonu vojnika koji zamiu. Ah... zemljo, i ko te stvori! psuje neko. Sa visine opaamo pozadi nas kolonu vojnika, sve jedan za drugim. I tako oseamo neko zadovoljstvo to nismo na njihovom mestu... Na putu se ispreio konj u snegu. Sa njega je skinuta sprema i grena ivotinja lei nemona, grizui sneg. Teko je za konje, jer nisu pojeni ceo dan. Na celom putu nigde vode. A i da je ima na ili bismo samo na sante leda. Nalazimo se na visini preko hiljadu sedam stotina metara. I da je leto, bilo bi nam hladno. Nozdrve se pri disanju lepe. Ljudima bi se povratila snaga kada bi popili samo gutljaj neega toplog. Pri sebi od jela imaju po dva hleba koji se smrzli na mrazu, pa kao da jedu koru od drveta. A skuvali bi oni kada bi imali ta. Svaki od njih nosi po paket baruta u ipkama, pa bi na vatri spremili aj. Ali to je ve bajka... Odnekud sinu sunce. Kao majin osmeh. Ali se ubrzo izgubi meu oblake... Sada je etiri asa. Valjda neemo jo dugo. Moj posilni breke iza mojih lea, te sjahah, da uzjae on. Na nega je red. Ali on se ubrzo skide i prebaci dizgine preko ruke. Veli, hladno mu je u nogama... Pod izmama kripi sneg. U poetku me zanimao cijuk, ali sada me podsea na jauk i, ini mi se, to mi ba i izaziva bol u nogama. A izmeu konjskih kopita se nabio sneg, i konji kao da gaze na gigaljama, te im vojnici neprestano zadiu noge, i izbacuju ledenjak drvenim klinovima. Na velikoj visini smo i sve nam se ini da je ovde i dan dui. Nikad da smrkne, i da se jednom ve stane. Vojnici sve vie posustaju, i ve napreu poslednju snagu. Niko ne sme da izgubi vezu sa svojom jedinicom, jer gde bi je naao po mranoj i pustoj noi. Ali peake sustiemo sve ee, preoptereeni su isuvie. Izmueni su, teko diu i namrteno gledaju preda se. Suton se nekako najednom spusti. Sada nam se ini da sneg jo jae kripi pod naim nogama. Promakosmo pored nekih tamnih prilika. Verovatno su premoreni vojnici. Kreemo se padinom neke kose i otar vetar kao da para nae lice, naterujui nam snenu prainu u oi... Skretosmo potom u umu I okretosmo lea vetru, koji je huao kroz iglice borova.
242

Ali zaudo, niko vie ne misli, niti govori o svojoj kui. Nae nevolje su isuvie velike, te mislimo na neposredne dogaaje i ono to nas veeras oekuje. Mrak je uveliko pao. Mi jo uvek idemo. Ako neko zastane, naleti na njega onaj pozadi. Konji se neprestano sapliu, i vojnici se uvaju da ih ne zgaze kopitama svojim. utljiva kolona odmie kroz mranu no preko planinskih vrhova. as silazi, opet se penje, ljudi ve padaju od umora, konji sasvim posustali i sve ee nailazimo na mrana telesa, koja se koprcaju u snegu. Iz daljine dopiru neki glasovi. Sigurno se prenosi zapovest. Napreemo sluh. Ko se gde zatekao, neka tu prenoi. Prenesi dalje. Glas se prenosi kao val i gubi u snenim dubodolinama. Oko nas je uma. Siluete nekih etinara. Vojnici se razioe na sve strane razgrui sneg koji je bio do vie kolena. Sekire zapratae. Stoletna drveta su sa treskom padala. Otrim granama borova vojnici su istili sneg. Onda planue vatre. Tek sada, oko vatri, sakupismo se. Luka se ali kako je danas pao konj i nagnjeio mu nogu... Vojin unuo pored vatre i rukama obuhvatio uvezanu glavu. Porunik Branko skinuo izme i sui noge. Potpukovnik Petar otvorio sanduk i neto trai. Najzad, uskliknu od sree. Naao je paklo aja, te naredi da se pristavi kazan sa vodom i skuva aj za oficire i vojnike. Ali ko e da nae vodu na vrhu ove planine... Rukama su vojnici bacali sneg u kazan, dok se ne ispuni prljavom kinicom. Ali ta mari! Neka je samo neto toplo. Sruismo u kazan paklo aja i vojnici dooe sa manjerkama. Izdelismo i poslednje rezerve eera. Vojnici su umakali hleb i pili vru, bljutav aj. Ko dava, brao, ovo u ovakvoj pustinji! veli zadovoljno podnarednik Gruja. A Dami, redov, ubacuje jo sneg u topli aj, ne bi li mu vie ispalo. Ipak imamo neku sreu veli svetenik puka. Zamislite da smo zanoili na onoj ledini, gde nema ni drveta. Nita nam, pope, ne bi kodilo. Ti bi navukao epitrahilj, oitao molitvu, i uma bi izrasla! dira ga Luka. Pre bih ja oitao molitvu da se tebi jed nom zavee jezik. A-ha... Kipislcauf, pope! Izmeu vatri su vojnici slagali borove granice, preko njih su razastirali ebad i spremali se da legnu. Odreeni su poarni, koji treba na smenu da loe vatre cele noi, a okolo su postavljeni straari sa pukama. Vojnici razgovaraju da li je bolje da prostru ebe ispod sebe, i da ih bije vedrina, ili da legnu na gole grane, a da se ebetom pokriju. Eto veli kapetan Duan, onaj rezervni advokat. Vi, aktivci, za vreme mira propisaste i kako vojnik da ustane, i kako da legne, i kako da se umije, ak i kako nudu da vri. Ali niko ne predvide ovaj sluaj spavanje na snegu.

243

 Pa spavanje u blatu, spavanje u stojeem stavu, spavanje na konju... Isajlo, baci te grane ovde pokraj vatre nareuje Luka. Vojnici leu, dok poarni bacaju svee grane, koje puckaraju na vatri. Miris smole ve gui, a dim tipa za oi. Moj posilni bacio atorsko krilo na granje i pokriva me ebetom. Okrenuo sam glavu vatri, ali noge mi se ukoile. Onda se diem i menjam poloaj. Izgleda mi da glava lake podnosi hladnou. Ali odnekud, iz onoga granja, kao da mi neko duva za vrat. Zatiskujem rupu atorskim krilom. Sada opet oseam kako mi ulazi hladan vazduh u rukav. Hteo bih da promenim poloaj ruke, ali se bojim otvoriu opet neku rupu na atorskom krilu... A ba i neka se pretrpi ta ruka, kad mi je hladno po celom telu. Neto mora da se rtvuje... U nogama oseam neki neodreeni bol, kao da me neko bocka, pa ne znam da li je to od eravice ili mraza. Snage nemam i, ini mi se, kao da propadam kroz ono granje u neku tamu i ponor... U PLANINAMA

Onako izbledeli, pomodreli i pogureni, izgledali su ljudi kao teki bolesnici, koji sada prvi put izlaze na svetlost dana. Narogueni stoje pored vatre, ne bi li povratili snagu. U nekih su injeli nagoreli na leima, a kod Gruje ordonansa izgoreo ceo desni pe. Porunik Luka dira ga. Bre, Grujo, lii mi na pevca kome su isekli rep. Vala, gospodin porunik, umalo da izgorim noas. Zaspao na poarni i poduhvati nas vatra. Ja dobro prooh. Ali Milovanu izgorele od pozad akire, i, eno ga, see injel i krpi akire. Bog te ubio smeje mu se narednik Prodanovi zar nisi osetio kako ti gori tur? Kako... skoanjio sam se od zime! A kad naie vatra, ja sanjam kao da se grejem uz neku furunu, pa mi jo milo. Porunik Branko uzdie i jada se. Skinuo izme, i ostavio pored vatre da se sasue. Ali, usled jare, sprila se koa na sarama, te sad ne moe da ih navue. Mora da para sare. Vojnici seku hleb, greju krike na vatri, da bi malo omekao. To im je jedina hrana za ceo dan. Komanda se prenosi relejima. Neko iz daljine nareuje da se pripremimo za pokret. Pred sobom vidimo samo planinske vrhove pokrivene snegom. Nekoji su osvetljeni suncem i blete u punom sjaju. Gledam i razmiljam, gde li sam video slinu arobnu sliku. Ali omakoh se i jedva se odrah, pridravajui se za jedno drvo.

244

Sada smo silazili. Ne zna se ta je gore. Niko ne sme konja da pojae, jer se neprestano klizaju i padaju. Zato vojnici idu zaobilaznim putem, kroz umu, prtei staze. Malo nie zastadosmo. ekali smo dugo. Zatim se lagano pomerali. Sigurno je neka velika prepreka pred nama... Tapkamo nogama od zime, sve u mestu. Neki odlaze napred, da bi se kretanjem zagrejali, zatim se vraaju i priaju kako se na jednoj strmoj litici preturaju u tumbe i ljudi i konji. Malo docnije stigosmo i mi. Pred nama je zaleena strma ravan, otprilike jedno dve stotine metara duga, i jo uz to nakrenuta malo u stranu. Vojnici razbijaju led pijucima, da bi povrinu uinili malo neravnijom. Komandiri odluie da sa konja poskidaju sanduke i dakove, i da stvari vojnici preguraju a drugi da vode konje. Ako se koji omakne, onda da ga puste, pa ta mu bude. Ostali vojnici priekivae dole i, ako su itavi, izvodie ih zaobilaznim putem. Ali ipak, da se iseku prazni dakovi i konjima uveu noge... Kad je ponestalo dakova, vojnici su uvijali noge konja svakojakim krpama, svojim maramama, balikama, a jedan skinuo svoju vunenu koulju, jer su mu nedostajale krpe da uvije jo samo jednu nogu svome konju. Silazili su ljudi lagano, na izvesnim odstojanjima, da ne bi naleteli jedan na drugoga... Jedan polete sa sandukom koji ga povue nanie. Viu mu oni odozgo da pusti sanduk. Ali on ili ne uje, ili zbunjen misli da e ga ba sanduk zadrati. Sruie se u jarugu... Omae se i konj. Ali se zaustavi negde na polovini, pokua da se digne, opet pade i osta leei. Za njim drugi, ali ga zadra samar, die se i osta stojei. Vojnici silaze na kolenima, da ih izvedu. Konji su ve za straeni, izduuju samo vratove, a nogama se odupiru... Neki dakovi lete niz padinu. Opet vojnik, ali je umeo da sedne i savije noge, te kao da se namerno kliza. Sad je ipak malo bolje, jer su vojnici, udarajui pijucima, stigli ve do vrha. Tek tada se rei i komandant puka da uz pripomo vojnika sie. Sluaj, pobratime obrati se kapetan Duan Luki dopusti, molim te, da ti izjavim... Voleo bih da te vidim kako se kotrlja niz ovo brdo, vie nego ita... Ko drugome jamu kopa sam u nju pada... Kipislcauf! Hajd, da vidimo prvo tvoja lea. Ama, pobratime, molim te, izvoli ti prvi... I kretoe jedan za drugim, potapajui se. Tek se uje: O-ho! Jedan od njih zastane i pogleda drugog. Pooe sada naporedo. ta veli, pobratime, kada bi se opuio onaj konj iznad nas i naleteo na tebe? pita sada Luka Duana. Uh, boga ti, nemoj, molim te. Ja sam tebi bolju sudbinu eleo. Duan se nasmeja, noge mu se omakoe, on se dohvati za Luku i, grevito stegnuti, poletee niz padinu.

245

 Ako, sveca vam detinjeg! veli kroz smeh potpukovnik Petar. Tako vam i treba. Nego drite Vojina, da on, ranjen, ne padne. Jedva stigosmo kraju. Vojnici odvezuju krpe sa konjskih nogu, tovare sanduke i dakove i urno polazimo. Idemo blagom kosom, kroz neku borovu umu. Mogli smo i jahati. Onda oblim uvicima. Ali jo uvek smo na velikoj visini, jer su nam oblaci gotovo nad glavom. Pokraj puta bee jedno selo. Odaci na kuama pue se i dim se leno protee pravo u visinu. A u kuama je sigurno toplo, ugodno, i mirie jelo... Da li nai imaju toplu sobu?... Ali nama je jo malo hleba ostalo. Ipak mi smo u teem poloaju. Zato bi onda vodili jo i tuu brigu. Niko vie ne govori o svojoj kui, jer smo isuvie zauzeti linim jadima. Ali niko ne rope, niti se buni. Valjda zato to je svaki dobrovoljno poao. Ljudi su znali da dobro biti nee. Uostalom, ve smo oguglali, te za bolje i ne znamo. A nazad se vie ne moe. Sputamo se neprestano i snega je ve manje. Zadrao se jo na hladovitim padinama, sa kojih otiu potoci i natapaju nakvaenu zemlju, koja piti pod nogama. Du celoga puta sustiemo peake. Neki sede i gledaju zamiljeno preda se. Drugi odmiu, nogu pred nogu, savijeni i premoreni, kao da vuku neki teret za sobom. Jednome se odvalilo pende, seo pokraj puta i noem odseca oputu sa kaia puke, da bi uvezao cokulu. Stigosmo i grupu vojnika, koji su na improvizovanim nosilima od atorskih krila nosili svoga druga. Kau, pao je i slomio nogu. Nose ga do prvoga sela, gde e ga ostaviti. Nekako zarana stigosmo u jedno selo. Vojnici se razmestili po upama, a mi odabrasmo neke crnogorske kue. Rekoe nam da ovde ima i crnogorske vojske. Na komandant puka, uvek taktian i uljudan, smatrao je da kao najstariji oficir srpske vojske treba da uini posetu najstarijem crnogorskom komandantu. Nije hteo da to bude bez izvesnog slubenog ceremonijala, te zato naredi meni da pronaem toga komandanta i najavim posetu komandanta artiljerijskog puka srpske vojske. Pronaoh najzad tu kuu gde je bio smeten tab crnogorske vojske, za ovaj deo fronta. Straar me i ne pogleda. Iz kue je dopirao veseo agor. Na ulazu sretoh jednu Crnogorku. U nedoumici je zapitah: je li tu komandant. Jes, vrag ga odnio! i pokaza mi rukom na ulaz. uo sam larmu i vesele glasove ljudi i ena. Pred vratima ne bee nikoga da me prijavi, te zakucah. Pri svetlosti slabe lampe, a kroz dim duvana, jedva nazreh gomilu ljudi, koji su sedeli na podu, oko niske trpeze, prekrtenih nogu. Bilo ih je u uniformi i u nacionalnom odelu. A okolo neke ene. Na trpezi bilo je peenja i oglodanih kostiju. U sobi se oseao zadah vina.
246

Neodluno pogledah, onda zapitah jednoga: Komandant? Ja sam progovori jedan demekasti ovek, u uniformi oficira. Sedeo je prekrtenih nogu. Zdravo, brate Srbine! viknu jedan. iveo! i podnese mi au vina pod nos. Zahvalim mu se i rekoh da traim komandanta. Ma ja sam, zbori, oe! Ja zauzeh stav mirno. Gospodine... Ela, boga ti, kad ti kaem poe opet onaj sa vinom. jedi do mene, pa e mi pripovjedat. Ja sam samo doao da najavim posetu komandanta artiljerijskog puka pourih da izgovorim. A zato nije doa pravo, da se iljubimo i popijemo bratski... Deder nategni! govorio je prostosrdano crnogorski komandant. Opet onaj sa aom vina. Uzeh au i progutah nekoliko gutljaja, pa se obazreh gde da je ostavim. Sluaj, nijesmo se natezali u ivotu, da mi vraa punu au. Popij! govorio je komandant. I ja nakretoh onaj ostatak vina. Onda se izvinih kako u sada odmah doi sa komandantom. Na ulazu u kuu propustih komandanta napred i pokazah mu vrata. On ue prvi. Zdravo da si, brate Srbine! uskliknu srdano crnogorski komandant, s mukom se pridie, i poe da cmae naeg komandanta. A i ti mome, zdravo! i sa mnom se poljubi. Onda uhvati naeg komandanta za ruku, i privede ga svome mestu... jedi na moje mjesto... Hvala, imam posla, ja sam samo hteo... Kakva posla, kad je moja momad na frontu. Uivaj samo. On se spusti prekrtenih nogu, vukui i naega komandanta. A na komandant obukao lakovane izme sa visokim sarama, pa mu jo i sablja smeta. Teko mu je odbiti, a jo tee sesti, te bi zato hteo da ide. Da bih ga nekako izvukao iz nezgodnog poloaja, ja zatraih jednu stolicu. Ne, brate, moj, ovako narodskije. e ti je stulica na vrontu? Podmetnue mu jedno jastue i komandant se svali porebarke. Sedoh i ja, oslanjajui se na jednu ruku, jer nisam mogao noge podaviti. ta to bi, pobogu oe, te izljegoste iz zemlje? E, velika sila udari... A vala, pas im majku gonio, zapamtie, svetoga mi Petra, Crnu Goru, te e i na onaj svijet pripovjedat.
247

 More, ne smiju oni na nas udarit, jer nas se boje! dodaje jedan Crnogorac. Komandant se smeka jednim krajem usana i vrhom prsta ara neto po stolu. ae oni na Loven, pa dovukoe grdnije vapora... na, dok ti iskoismo, boja mi vjera, malte ih sruismo u more. A nu, to zbori, oe! uzvikuju razdragani Crnogorci. Ovoga mi! i podie au. Onda dohvati iniju sa peenjem i ponudi je komandantu. Jeo sam, hvala, hvala... Ama, svetoga mi Vasilija, zato izgubiste zemlju... Ne pui duvan, ne pije, ne jede. Ama zarad bratskog vienja, samo jednu. Komandant uze au. Meni bee ve trea. Onda komandant uze re. Govorio je o gostoprimstvu njihovu. On se zahvaljuje i najzad poele, da im istom merom vratimo u slobodnoj naoj zemlji. Potom se die. Ja zauzeh stav mirio da bih kriom ugurao u dep akira preostalo pare hleba. Vajkaju se Crnogorci to ne sedimo jo sa njima, ali se svi digoe i ispratie nas ak do spoljnih vrata. Tek kad zaosmo za prvu ogradu, komandant se sae i rukavicama obrisa sare svojih izama, koje se behu isprljale usled leanja na zemlji. Ponestalo je hleba, te se vojnici razili po selu ne bi li to nali za jelo. A ovo nali na vojnikom jeziku znai: ako niko ne vidi, dignuti. U protivnom, cenjkati se sa prodavcem toliko dok mu se ne dosadi, da najzad pokloni. U krajnjem sluaju, platiti. Ali u ovom planinskom mestu, gde krompiri rastu u vrtaama, a kukuruzni hleb se smatra gotovo kao luksuz, nije bilo prilike ni za jednu od ovih mogunosti. Vraali su se gladni i sedali tuno pored vatre. Jo nam je jedino uzdanje bilo u Isajla, posilnog porunika Luke. Taj je umeo sve da nae. Bio je on zbog takvih svojih sposobnosti kao neki ef nad posilnima, izuzev onih komandantovih, koji su se ponaali dostojanstveno i drali po strani. Vrati se najzad i Isajlo. Nigde nema, gospodin porunik... Na jednome mestu naoh jednu projicu, ama volicna, i trai mi dve banke. Dvadeset dinara! povikasmo u udu. Oiju mi... Bolje da gloemo koru, nego tolike pare da damo. Pronalazimo poslednje ostatke eera i kave. Sve to imamo delimo sa vojnicima. Spavali smo u jednoj kolibi, pribijeni jedan uz drugoga. Sutradan odreen sam za konaara. Bilo nas je dvanaest, koje oficira, koje podoficira. Jahali smo jednom stazom, dok najzad, jedva jednom, iziosmo na drum. Poosmo sada ivlje... Stigosmo u Berane. Ali Lim nadoao, a most jo nije gotov za konjski saobraaj. Treba pregaziti. Brza valovita reka hui pred nama i ledena strava nas obuzima, jer su konji islabeli, te ne znamo da li e se
248

odrati. Ni dubine ne poznajemo. Neka deca nas tee, kako su tu ve neki prelazili. Voa konaara je porunik Kosta Turin. Gleda mrko Kosta u mutnu reku... Pa se vrati svome konju i pojaha. Htedosmo i mi. Ostanite!... Ja u prvi. Tek kad budem stigao na onu obalu, onda poite i potera konja. U poetku voda bee do konjskih kolena, zatim se naglo pope do trbuha... Kao da se konj saplete, ali ga Kosta uzdra. Voda podie do sedla, a on prebaci noge konju na vrat... Odahnusmo kada opazismo da voda opada te konj poe bre ka obali. Tada kretosmo i mi... Oseao sam kako moj konj nesigurno gazi, kao da trai sigurniji oslonac. Voda se pela. Podiem noge na prednje sapi. Sad nesigurno sedim, voda kovitla okolo, da mi se po glavi muti. Konj die glavu i poe da frke. Kao hteo bih da stane... Jaoj, ne dajte me! viknu neko iza mojih lea. Ja se upola okretoh i videh samo jednu tamnu masu, koju voda valja. I nehotice zaustavih konja. Terajte, to stojite! vie sa obale porunik Kosta. Ali nae noge su na vratovima konja, a oni su neosetljivi na udare akom, te jedva kretoe nogu pred nogu, frkui. Zatvaram oi, da me voda ne zanese. Oekujem svakog asa da se konj saplete i neprestano mislim na onoga nesrenika koga voda odnese. Konj se giba s noge na nogu. Opet progledah. Vidim kako porunik Kosta otra niz reku, sigurno da onom pomogne. Voda splasnu, te spustih noge... Stigoe i ostali. Kau da je konj narednika Neia pao i odnela ih voda. Sjahasmo, pa potrasmo i mi niz reku, i na radost nau, videsmo ga s konjem na suprotnoj obali. Sav je mokar, i stoji zbunjen. Doviknusmo mu da se vrati na staro mesto, pa neka pree peice preko nedovrenog mosta, a jedan e prei odovud da mu konja prevede. Svratismo u kafanu. Malo posle doe i narednik Nei. Pria da mu se konj sapleo i pao. ... I sreom, uhvatio sam za uzengiju. On preko mene, ja preko njega i... ve poeh da se guim. Kad on nagazi na vrstu zemlju i izvue me na obalu. Jedva dooh k sebi. Porunik Kosta mu ree da ostane ovde dok se ne osui. Mi produismo put, sve pokraj nekih utrnulih njiva, malih i jadnih. A i kue su bile kao ptija gnezda. Nekome pade na pamet da zatraimo hleba, jer ako i imaju, taman mogu da pothrane nas jedanaestoricu. Kupovali smo gde smo stigli, i napunismo bisage, da bismo podelili i onima koji idu za nama. Ej, grdna vam majka, I vi ste mi neki junaci!... Pobjegoste iz zemlje grdi nas jedna Crnogorka.
249

 A teko i nama s vama kada nam prodajete hleb za dvadeset dinara odgovara narednik Obradovi. A je l?... U akama nosim zemlju zarad kruva. Da ste mi junaci neki, pa i da vam dam!... Podne je davno prevalilo. Sunce obliva zracima svojim planinske vrhove, koji blete na ovome decembarskom danu. Ali vazduh rezni i para suklja iz usta. Razgovaramo, ta bi bilo da se zakljui mir, a mi da smo bogati. Kupio bih kuu na onom ozarenom bregu veli jedan. I lepe enske... A na stolu puno toplih jela... I jedan auto, da me ne mui vie ova orava dukela. I tako, svaki dodaje poneto, kao izraz svojih snova, meu ovim pustim planinama crnogorskim. USTA MIU, TRBUH NE OSEA

Komandant nas je uvek utiavao i savetovao da izbegavamo svaki sukob sa stanovnitvom. Mi smo na tuoj teritoriji, i neka imaju utisak da smo disciplinovana i ureena vojska govorio nam je esto. Ali, ovoga jutra pred njega se isprei jedna Crnogorka: A mislite li vi plaat i ono? i pokaza rukom na jednu stranu zida. Mi posmatramo na tu stranu, ali nita ne videsmo. Komandant zapita na ta misli. Za ono ognjite to ste ga upotrebljavali! Pa mi smo platili sobu... E, to je suvie! planu komandant. Ali, ipak, izvadi dvadeset dinara, dade joj ljutito i izie iz kue. Padala je sitna kia, a po drumu oticala prljava voda. Vojnici su bili gotovo bosi. Odelo im izbledelo, pocepano i nagorelo, da su podseali na begunce koji mesecima lutaju po umi i polju. Prialo se da emo na sledeem konaku nai hleba i tople hrane. I celo bie bilo je obuzeto samo tom jednom milju... Hleba, hleba... A pred nama je grdosija od planine i put vijuga kao ogromna zmijurina. Kolona se rasula po putu. Vojnici koraaju lagano, zamiljeni i tuni. Glave su uvezali balikama ili maramama, preko ramena nabacali torbe, a puke prebacili popreke preko lea. idu pogureni sa svojom milju, Od kamena do kamena, preko prljavih potoka, pokraj ogolelih vr zina I crvotonih ograda. Ponekad zastanu naslonjeni uza stenu ili drvo, sa kojih cure tanki mlazevi vode, kao suze, i tek podignu glavu. Preko otrih serpentina Trenjevika, pod sobom, i gore iznad, vide beskrajnu kolonu sapatnika. Nekada je sve njih nosio isti zanos. Sada vide optu nevolju, i u zajednikom jadu razbijaju se line patnje
250

kao kapljice nad brzom rekom, od ije se huke i ne uju pojedinani uzdasi. Ljudi uzdignu ramena, pokrenu ih levo i desno, onda nategnu i pogureni produavaju dale. Neki pokuavaju preicama, ali iznureni zastaju i vele: Preko pree, naokolo blie. Priaju peaci kako su ih u poetku natovarili municijom, ali su je uz put morali bacati. uvam samo jedan metak. A ta e ti taj jedan? zapitah ga. Za sebe. Ako zanemognem, te da me kurjaci ivog ne rastrgnu. Sustigosmo i jednu volovsku kolonu. Vojnici neke komore unitili kola u Pei, a stavili sada samare na volove. Artiljerci se ude i zapitkuju komordije koliko volovi mogu tereta da ponesu. Onoliko koliko mogu njihove noge da izdre. Sto... dvesta... A voii lagano, nogu pred nogu, kako uzbrdo tako i nizbrdo, ali sigurno. Poe ve hladan vetar i neka susneica koja bije pravo u lice. U zaklonu jedne stene sedi iznemogao vojnik. Obrazi mu upali, ali jagodice rumene, vidi se da je u groznici. Teko die i gleda mutnim oima. Niti ga ko ta pita, niti, grenik, on ta trai. Utisak je muan, ali samo trenutno, dokle ga ne minusmo... Onda svako misli na svoj jad. Sa peadijom su i neka deca. Kau da su ih peaci nali prilikom odstupanja. Obukli su im neke stare koporane, da im se ruke i ne vide, i deca mlataraju dugakim rukavima, to ih, verovatno, jo i vie zamara. Jedno je plakalo, te komandant naredi da ga stave na konja jednog naeg ordonansa. Pri vrhu poee se lediti injeli. Vetar dopire do kostiju, a snaga u ljudi sve vie poputa. Veliki je ovo napor, a oni ive samo o hlebu. Pa i hleba je ve ponestalo. Na vrhu planine bee neka zgrada, kao kafana, ali se unutra. nije moglo ui, jer je bila puna vojnika, te se zaklonismo iza zida. Komandant hrabri vojnike, kako e sada lake ii jer silazimo i put nam je pod nogama. More sve nam je jedno, te jedno veli jedan peak. Ja micam, pa micam nasloni se na zid kue. Onda progovori vie za sebe: Koliko nizbrdica, toliko uzbrdica... Ljudi se sa mukom izvlae i neka udna slinost postoji u izrazu njihovih oiju i onih premorenih ivotinja. Oni kapci su navueni i kroz njih bludi mutan pogled. Na vrhu zastaju malo, koliko da predahnu, a onda pogureni i utljivi produuju dalje, ljapkajui po snenom blatu. Marevska kolona ne postoji. Svaki se kree prema svojim moima. Neki odmiu, drugi zaostaju, ima ih koji premoreni ostaju na putu. Glavno je, na prenoitu e se nai. Ali ako je snaga i za toliko iscrpena, sviju se oni uz neku drugu komandu, svejedno koju. A valjda e i oni elni jednom stati, i tako e najzad stii svoje drugove. Ako se na prenoitu utvrdi da nekoga nema, obino
251

vele: Stii e... Jer gde bi inae?... Istim putem da se vrati nazad?!... To vie nije ni izdajstvo, ve ludo samoubistvo. I onda, neka mu je bogom prosto!... Sputali smo se sada, nadajui se uvek da emo naii na toplu hranu i hleb. Ali kr sve vie osvaja. Prolazimo pored krenih vrtaa, ograenih gustom ogradom, mislio bi ovek da je tu sahranjen znameniti junak. A kad tamo, dvaestina kukuruznih busenova, moda jedina dragocena imovina nekoga Crnogorca. Kae nam potpukovnik Petar: Sluao sam ranije kako ene u ovim krajevima obrauju zemlju, dok ljudi nose oruje i nadiravaju. Pa naravno... U tri koraka da preskoi ovo imanje. 3aista, i ena bi mu se smejala kada bi on poeo da eprka po ovoj aci zemlje... ovek je onda utrapio motiku eni. To je njoj razonoda, a on je uzeo puku, i junai se po ovim krevima. ena ga tako vie ceni i uvaava. Ali ni uvee, na prenoitu, ne naosmo hleba. U okolini nije bilo nigde da se kupi. Vojnici su sedeli skrueni oko vatre. Neki se razioe po onome kru i poee eprkati, ne bi li nali koju biljku ili soni podanak. Ali sem trnovitih biljaka i kamenja sa crvenkastim liajima, kao da su stene krvlju poprskane, niega vie nije bilo. Potporunik Dragia pronae u svome sanduku kutiju Nestlovog brana za decu. Sedeli smo oko vatre i sa napregnutom panjom posmatrali kako on to kuva. Naie ba tada Isajlo posilni i poe da podstie vatru. Pazi ga, pazi, kad preturi! razrogai na njega oi Luka. I sve se nae onda, kad ne treba... Sutradan, neki su konji leali i nisu se vie mogli dii od iznurenosti i gladi. Vojnici pretovaruju stvari na druge konje, te ih onako gladne i mrave jo vie zamaraju. Sa ovih konja to lee skidaju potkovice. A kad poosmo, pokuae ivotinje da se same dignu, i gledaju nas alosnim pogledom, kao da mole. Ali, i ljudi zaostaju. U mnogih su otekle promrzle noge, te ostaju sedei kraj puta. Niti oni mole za pomo, niti bi im ko mogao pomoi. Ovaj neumitni nagon za opsta-nak stremi kao neumoljiva matica rena, valja, obara, rui, ostavljajui za sobom iznemogle kao nepotreban teret. Oni e propasti, umreti. To je neminovno, neizbeno. Tako je valjda sueno. A ko zna ta i one druge eka na daljem putu... Lica su potamnela od umora i splasnula od gladi. Pesma je odavno zamrla, razgovori su prestali. Idu ljudi od mesta do mesta, namamljeni priama o hlebu i toplom suncu Jadranskog mora. Pria se ve da emo ii ovako do mora, a onda e nas prebaciti negde, da se odmorimo. Neki vele u Francusku, drugi u Afriku. Svejedno, tek na vidiku je obeana zemlja, gde e valjda prestati ove nae muke i patnje... Sustigosmo i jednu grupu vojnika, koji su u atorskom krilu nosili svoga druga. Usta su u

252

njega ispucana od silne vatre, a pogled bezizrazno zuri u daljinu iz utonulih onih duplja. Odmiemo lagano irokim drumom. Ni pomena o nekom marovanju. Kako koji moe, i koliko moe. U grupi, pojedinano, razvueni, i tek se na nekom zastanku prikupljamo. A kada oni elni krenu, poslednji tek sedaju da se odmore. Golo stenje tri iz zemlje, naborano i narogueno, kao da se sva zemlja najeila. Malo dalje, itavi blokovi navaljeni jedan preko drugog, a iz upljina, slinih onim dupljama u lobanje, razvlae se pramenovi sive magle. Iza mene naramkuje posilni Jezdimir, i udi se. Kao da je Bog istio nebesa od kamenja, pa ga izruio na ovu zemlju... Usred jednog takvog kra i loma, zaustavie nas da prenoimo. Pored puta pustio se unedogled karsni teren. Glas se proneo da je stigao hleb. Ljudi namah oivee. Na drumu su bila dva kamiona i sa njih su istovarivali neke sanduke. Autant puka se vraa otuda i saoptava da je donesen peksimit. Komandiri odredie ljude za prijem. Svakome vojniku je dat po jedan peksimit. Bili su to pravilni kvadrati, s prsta debeli, neke smese, tvrde kao kamen. Pokuavali su vojnici da zagrizu peksimit, pravei grimase na licu. Posle uzaludnih pokuaja, jedan, posmatrajui peksimit, kae: Slavu im njinu, mesto leba, dali nam daice. Objanjeno im je da se peksimit ne grize kao hleb, ve ga treba u aju ili vodi pokvasiti, ili ga prelomiti, pa pomalo grickati. Mljaska Isajlo po ustima peksimit, i sa izvesnim bagatelisanjem veli: Ovo, gospodin porunik, lii na strugotine. Naravno odgovara Luka ti si kod kue jeo stalno pitu sa mlekom, pa ti omekali zubi. Kipislcauf!... deri to i kai hvala, kad si dobio. Neki govore kako bi se peksimitom mogao i konj ubiti. Kako ti izgleda? pitam jednoga peaka koji mrzovoljno vae. On mahnu glavom, pa e rei: The... usta miu, trbu ne osea. I poto su iznali sve mane, pojeli su peksimit u slast. ak su i mrvice pokupili. BESPUE...

Sledeeg dana sili smo gotovo sasvim u ravnicu i osetili drugi vazduh. Nailazili smo i na znake pitomine, na gumaste smokve i na male vinograde. Narovi su rasli samoniklo, kao u nas trnje. Mogli smo raskopati i injele. Milan kuvar poeo se ve znojiti.

253

 Kai mi, molim te, ta si sve obukao, te izgleda takav? pita ga potporunik Dragia. Evo... prvo na nogama: jedne arape, druge arape, nazuvice, noge sam uvio krpama i onda navukao izme. Zatim gore: jedne gae, druge gae... untercig, jedne akire i druge akire. Zatim tri koulje, lofijanku, civilni prsluk; ova vunena doka, bluza i injel. Uza sve to, prebacio je Milan kuvar preko ramena jo dva ebeta i atorsko krilo. I uvek je na elu puka. Eh, lako je njemu, taj se uirio i utovio u komandantovoj kujni, a nije ga bila memla kao nas jada se jedan iz etvrte baterije. Zanoili smo pred Podgoricom, u jednom selu. Sutradan je bilo sunano i vedro zimsko vreme. Pod nama je umela valovita Moraa, koja je na tihim i dubokim mestima imala boju neba. Ljudi su bili veseli to ulazimo u veliku varo, gde emo sigurno nai hleba, a moda i krova nad glavom. Silazei sa snenih planina i pustih kreva, posmatrali smo, zadivljeni, kue, dimnjake, iz kojih su se istezali pramenovi dima. Kroz prozore kua videli se kreveti i oseao dah domaeg ognjita. Posle toliko dana skinuli smo najzad injele, a vojnici donee i vodu da se umijemo. Komesari ve otili u varo, I naskoro se vratie sa mesom i hlebom. Ali rekoe da na vojnika sleduje samo po etvrtina hleba... Kazani se puili, vojnici posedali okolo i posmatraju kako se krka jelo. Poli smo u varo. Podgorica nam izgleda kao neki velelepni grad. Pred svakom radnjom zastajemo. Zadivljeni smo... A kafane prepune oficira, inovnika, vojnika, Crnogoraca. Pije se i pui, larma, poznanici se pozdravljaju, prepriavaju novosti i sa ushienjem se govori kako emo sa prvog morskog pristanita prei na azurne obale Francuske. Ako neko tek kao uzgred pomene i porodicu, koja je ostala u zemlji, preko lica ljudi pree senka, koja ubrzo nestaje pri susretu sa novim prijateljima. Ovde je opet onaj crnogorski general, u punom gospodstvu svome. Govori se o kapitulaciji Crne Gore... U Podgoricu poinju ve da pridolaze i crnogorski vojnici. U maloj varoici je ponestalo namirnica. A i trupe srpske pristiu sa svih strana. Jedan komandant peakog puka prikupio vojnike, i sa muzikom ulazi u varo... Odnekuda dovukli nai i jednu poljsku bateriju i pred topovima stoje Crnogorci od jutra do mraka. Svaki bi hteo da pipne top svojom rukom. Naie kapetan Duan, sa potporunikom Reljiem, vodnikom one baterije. Pria nam Duan, smejui se: Sluam jednoga Crnogorca, svakako je bio tobdija, kako objanjava onima: Ovo vi je veli top. Oni posluilac doda granatu i turi je u eljusti cijevi. A ona niandija tad zatvori pa povue za ruicu, a ruica poera pijevca, a pijevac kljucne u oroz, a oroz: pljas, pa posrijed kapisle. A kapisla, brate roeni,
254

d oganj. A ono zrno jadno, elo bi lijevo, ne moe od cijevi, elo desno, opet ona vraka cijev. A natrag ne moe od ovi zatvara. e e, siroto, nego gurne naprijed i vikne: uh i ode onamo e si ga namijenio. E, vala, zna, ti ne moe da ivi, a da ne preera! smeje se porunik Proti. A potporunik Dragia razmilja: Ako se ikad vratimo u zemlju, trebalo bi obeleiti vidnim znacima pravac kojim je ova baterija prola. Neka to potomstvu poslui kao primer ljudskog napora... Potporunik Relji upade: Ljudi, pristao bih da ratujem jo dve godine, samo da ne vuem vie topove preko onog kra i kamena. Dokle ivim zapamtiu one muke i napore. Sluajte!... Sve to mata ljudi moe da izmisli najcrnje i najgore, ja mislim sve je to jo uvek malo prema onome to smo mi prepatili. Pria nam tada kako je u Pei nareeno da se svi topovi i kare puka unite, izuzev ova etiri topa i kare. A da bi olakali vuu, razorili su njihove prednjake, pa su zadnjake naslonili na seljake dvokolice. Kod svakog tako opremljenog topa i kare, bio je odreen po jedan oficir iz puka. Ukupno osam, i komandir deveti. Iz celoga puka odabrali su najjae vojnike i konje, jer su se na putu morali uprezati zajedno i ljudi i ivotinje. Zamislite samo ovu scenu nastavlja Relji. Klisura... Levo ponor, desno kr. Put toliko uzan da toak topa ide samom ivicom. A uz to preko njega zaleeni sneg. Na konjima letnji potkov... Morali smo ih ispregnuti, pa su se onda ljudi upregli. Na dugakim konopcima bile su napravljene zamke, kroz koje su ljudi provlaili ruke, i bili zapregnuti kao konji. Vuklo je dvadeset vojnika. Drugi su gurali odostrag i pazili da top ne sklizne. Kretali su se lagano, s kamena na kamen. Ali najednom... Tu scenu nikada neu zaboraviti. Top je prelazio preko jedne oble zaleene stene. I pored sve nae panje, tokovi skliznue, cev zanese vojnike koji su gurali, i dok si trepnuo, top polete u ambis, zajedno sa vojnicima. Jedan se sreom dohvati za toak. Onih dvadeset zategoe konopac i top osta visei zajedno sa onim vojnikom. Dri, Ne daj, Spasavaj, U pomo, Jaoj, brao zavikae i oni koji su bili vezani konopcem i onaj to je visio. Podloga je bila klizava, i pretila je opasnost da top teinom svojom povue i onih dvadeset koji su bili vezani konopcima... Trebalo je videti izraz lica tih ljudi... njihove napregnute ile, iskolaene oi... Skolismo sa svih strana. I oficiri, i vojnici. Vuklo nas je preko pedeset. Da se ne bi klizali, razastirali smo urno nae injele, i tako, stopu po stopu, dovukosmo top opet do ivice. Druga dobacie konopac onome koji je visio, te ga izvukoe. Bio je gotovo polumrtav. Naie ba tada jedan eneral i ree nam da pustimo top. Kako e da ga pusti, kad su dole leala naa etiri vojnika, pa bi ih prosto

255

smrvio. Bio nam je na dohvatu ruke, vezasmo ga konopcima i uz najvei napor miia i kostiju, iznesosmo ga prosto na rukama... A ta je bilo sa onim vojnicima? Da vidite sad nae muke!... Ponor je bio dubok oko pedeset metara. Odozdo ujemo neko jaukanje. Veemo onda jednoga narednika, i spustimo. Javlja nam on odozdo, da su trojica mrtvi, a jednom polomljene obe noge. Trebalo je sada njega izvui. Moete zamisliti muke toga oveka, kome su obe noge slomljene, i koga mi sada vuemo preko iljatih stena. Kada smo ga, grenika, izvukli, on je bio mrtav... A kako prevukoste ostale vozove? pita porunik Proti. Da nam se ne bi isti sluaj ponovio, ljudi su ostale topove preneli na rukama. Na ovome samo mestu zadrali smo se ceo jedan dan... Vi ste i sami videli koliko je teko i jednom samom oveku da pree preko onih vrleti. A tek zamislite ljude koji su morali vui, gurati, ili na rukama nositi teke topove zavri svoje kazivanje potporunik Relji. Jednoga dana zasu nas kia sa hladnim vetrom. atori su bili sasvim pocepani, a voda podilazila ispod vojnika. Bilo je teko nai drva. U susednome bivaku nalazili se peaci. Oko podne krenue nekud. Onako izgladneli, iscepani i prokisli, liili su na kolonu skeleta. Kuda, pobogu, ovee?! zapita potpukovnik Petar jednoga komandanta bataljona. Pronali su vojnici peine pored reke Vrbice... Idemo tamo... Najzad stie nareenje za pokret. Ili smo prostranom ravnicom, neobraenom i pustom, punom nekog sitnog ljunka i kamenja. Voa izviaa nam objasni da se na kraju ove ravnice, odakle poinju oni krevi, nalazi crnogorska granica. Odatle nastaje Albanija. Sve dalje voda nosi... razmilja potporunik Dragia. Proli smo celu nau zemlju, zatim Crnu Goru, evo nas i u Albaniji. Pod borbom, preko kreva i snenih vrhova, esto bez hrane, a sada gotovo bez hleba i odela. A na celom tom munom putu ostavili smo svuda trag ljudskih kostiju. Istorija e zabeleiti na podvig, isto onako kao to se kroz vekove pominje prelazak Hanibala preko Alpa razmilja potporunik Branko. Ili e potomstvo ravnoduno gledati kako psi raznose kosti muenika veli potiten potporunik Dragia. Na samoj granici crnogorskoj nalazi se mala varoica Tuzi. Na voa ode da se javi naelniku sreskom. Naelnik je pozvao ljubazno i nas ostale i ponudio kavom. Pri polasku, porunik Proti obrati se sreskom naelniku: Gospodine, na izlasku iz Crne Gore neka mi je doputeno da vam se zahvalim na gostoprimstvu.
256

 To je bila bratska dunost... Ja vas opet molim, da nam ne zamjerite, ako je bilo ega neugodnog... ta ete! Vieli ste ovaj boji kr. Ni sami nemamo kruha... Poite mi zdravo, eco! Ovaj bi mogao da zadii i samo Cetinje ree Dragia kada smo izili. Odmah iza varoi nastaje kr, obrastao divljim narovima i ostalim sitnim ibljem. U poetku smo jahali uskom putanjicom izmeu blokova. Put je vijugao, zatim skrete negde udesno prema Skadarskom jezeru. Ugledasmo puinu... Onako mirno i sjajno, izgledalo je jezero kao zarobljenik meu onim krevima, tamnim stenama, obraslim svakojakim trnjem. Rado bismo sili... Ali na je pravac preko onih besputnih kreva. Nije se moglo vie jahati. Svaki je vodio svoga konja. Morali smo zastati da vidimo kuda emo. itavi blokovi stenja navaljeni su, stepeniasto padaju, zatim se najednom diu kupasti vrhovi jedan preko drugoga. Onda navaljeno kamenje kao u renom koritu i pri najmanjem dodiru osipa se kao bujica. Pustili smo konjima dizgine neka sami biraju. Pazimo samo da se ne okliznu i neprestano strepimo da nas ne zgaze. A konj zastane, odmerava, zatim skoi i onda unezvereno gleda kuda e dalje. Porunik Branko se omae i udari ukljem noge u ivicu kamena. Stisnuo je samo zube i stegao rukom nogu. Zastadosmo... Pitamo da li ga mnogo boli... A on psuje ta mu na um padne. Zamislite, ljudi, sada one koji naiu sa oravim konjima! veli Dragia. More i nama okatim ne pomae dodade Branko i poe naramkujui. Naosmo se najednom pred jednom strmom liticom, kojom je vodila kozja staza. Trebalo je uspeti se. Sluajno sam bio na elu. Da se prvo ispenjem ja, pa onda da povuem i konja? Ali, kratak je dizgin. Odluim da u nekoliko skokova ustrim, vodei i konja za sobom... Ali na polovini puta konje me stie, odbaci u stranu, te padoh na ruku i raskrvavih je. Ostali se pouie mojim iskustvom. Potporunik Dragia uhvati konja za e, pa istra naporedo sa njim. Ordonans bee jo snalaljiviji. Pusti konja napred, a on mu se uhvati za rep, te ga konj izvue. Tako uradie i ostali. Ruka mi krvavi, nemam ime da je zavijem. Na zastanku natrunie mi ranu puhorom od cigarete i onda je zavezah maramom. Po razbacanim stvarima i mrtvim konjima vidimo da se pre nas neka jedinica lomila preko ovih kreva. Na jednome useku ugledasmo mrtvog naduvenog konja. Sigurno su ga podmetnuli kao neki stepenik. Zajedno sa ordonansima vukli smo buavu leinu, od koje se irio teak zadah. Onda smo nabacali kamenja, te jedva preosmo. Puta dalje nije bilo. Pred nama je iroka, a strma ploa neke stene. Levo je kr, desno ponor. Trebalo je suljati se. Konji se usteu. Nema drugog naina nego da ih silom poguramo ree Branko. Hajd, ordonansi!... Ukrstite ruke pozadi konjskih sapi i zapnite!
257

Okolni navalie tapovima. Konj se omae prednjim nogama, zadnji deo tela mu se izokrenuo i pade porebarke. Jo dva puta se prevrnu i u podnoju se jedva pridie. Tako, preturajui ih, prevedosmo nae konje. Noge su im bile ranjave. Usled prevrtanja puklo je sedlo na konju porunika Protia. Proti se podboio rukama i posmatra tuno. Ne sekiraj se. Nai e sedla uz put koliko hoe tei ga potporunik Dragia. Silazili smo. Sve s kamena na kamen. Noge podrhtavaju od zamora. Na izmama vide se brazgotine od otrog kamenja... Ama da me samo ne zgazi konj! Naleti poneki put, ali se najednom zaustavi i digne glavu. Zapamtila je ivotinja malopreanji sluaj, te sada pazi. Naiosmo na jednu kratku zaravan, te, iako idemo peke, ini nam se kao da se vozimo. Pred nama se ukaza ravnica, kratka, ali vrlo ugodna, zasaena nekom kulturom i retkim drveem. A na kraju ravnice je selo, prilepljeno uz breg kao ptije gnezdo. Voa nam ree da e u ovoj ravnici biti na bivak. Raziosmo se na sve strane, da bismo iznali sve to je potrebno za smetaj vojnika. Ugledah bunar zaklonjen ogradom od iblja i pored bunara tri Arnautke sa sudovima. Priao sam, ali nijedna ne odgovori na moj pozdrav. Imale su otkrivena lica, sigurno su katolikinje. Zapitah jednu, najstariju, da li je voda za pie. Ona obori glavu i poe nalivati vodu u sudove. Najmlaa, crnih oiju, stajala je po strani i gledala nekud u daljinu, pored moje glave. Konj navali na kofu da pije vodu, ja ga zadrah. Tada se moj pogled susrete sa onim crnim oima. Samo trenutno, ali upeatljivo, duboko... Stajao sam zadivljen. Izgledalo mi da je razumela moje ushienje, te obori stidljivo oi. dugake trepavice senile su njeno lice... Najstarija dohvati sudove sa vodom, i pooe. Pri prolazu one crne oi kao da me oinue. Ustreptao, ekao sam nee li se okrenuti. Zastadoe. Ona najmlaa najednom se okrete i urno pritra bunaru. Bio sam gotov da pustim konja... Ali ona iz torbe izvadi pare hleba, ostavi na kamen pokraj bunara, pa, i ne gledajui me vie, otra do onih ena. Stajao sam i netremice gledao za njima. Ali se nijedna od njih ne okrete i tako zamakoe u selo... Pristizao je lagano i puk. Priaju da su mnogi konji polomili noge, te su morali pretovarivati stvari na druge, ili su bacali sanduke. Iz susednog sela vratili su se oficiri i vojnici i priali da tamo nema hrane ni za ljude, ni za stoku. Vojnici su sedeli skotureni oko vatri, dok su konji brstili trnje. Preko noi pade kia. atori su prokinjavali, voda podilazila ispod tela. Usled kie i vatre se pogasile. Ljudi su podmetali sedla ili samare ispod sebe, preko tela prebacivali atorska krila i, sa glavom izmeu kolena, ekali zoru...

258

AEROPLANI TUKU

Pribliujemo se Skadru.. Vojnici se vuku mlitavo po blatnjavom drumu, esto zastanu da predahnu. Mnogi sede na gomili kamenja pokraj puta, naslonili glavu na ruke i teko diu. Lica im obrasla u bradu, obrazi upali, a usta ispucala od zime i vetra. Nama u susret ide jedan Crnogorac sa pukom. Kada vide da stojimo na drumu, zastade i on. Pomag vi bog! kae i seda na gomilu kamenja. Onda vadi kesu sa duvanom i puni lulu. Odakle ti? pita ga neko. Ja?... Sa granice. Pa kuda e? Ja doma. Ma e u, grdan, na drugo mjesto! Bilo je hladno, te potporunik Dragia naredi podnaredniku ordonansu da podloi vatru. Tek Crnogorac razrogai oi. Ma to zbori, oe? To to uje... Ali i oni je ovjek, k ti, i to e ti on loit vatru?! Stariji sam, imam pravo da naredim. A zar ti ne bi posluao tvoga stareinu, kad bi ti tako to naredio. E, bogumi, nikad ni dovijek! Crnogorac prebaci nogu preko noge i zavali se na ono kamenje. Ako je edan, neka zaiti vodu sam; ako mu je zima, nek tura vatru sam. Na ovu priu smeju se i ordonansi. A zato ide sa granice kui ba sada? Pa vidim svi pobjegoste, i ja k velim, idem da branim sam kuu svoju. Potporunik Dragia se okrete nama: Ove ljude ne mogu da razumem... Ili se prave ereti, ili su detinjasto bezazleni, kada ovako govore. Ni jedno, ni drugo veli porunik Proti ve samo primitivci... Vekovima su iveli u ovim krevima izdvojeni od celoga sveta. Sve njihove tradicije svode se na junatvo i taj se pojam s kolena na koleno izdigao do kulta. Iako sada nema prilike da se pokae takav junak, Crnogorac je to bar na reima. On u svojoj uobrazilji zamilja dogaaje, vidi sebe kako see levo i desno, te onda i u obinom ivotu uobrazi kako je zaista junak. I ja verujem da ovaj iskreno govori. Ne bi bio on Crnogorac ako to ne pokua, ma i u mislima samo, pa e posle priati kako je pobio stotinu Austrijanaca. A predae se prvoj patroli na koju naie.

259

Na Skadarsko polje stigosmo oko podne. Bio je mutan dan. Neka siva, visoka izmaglica zaklanjala je nebo. Zemlja je bila vlana. Vojnici su nailazili sa svih strana. Jedni su rastovarivali konje, dok su drugi razapinjali atore. Najednom se zau frktanje aeroplanskih motora. Ljudi se unezverie. Zaklona nigde ne bee. Neko viknu: Evo ga! Lezi, lezi! uli se povici. Peaci pripucae iz puaka. Leemo na zemlju. Ali zemlja tvrda... Po zvuku motora oseamo da je blizu, gotovo nad nama... Dah smo zaustavili, ali srce bije, koa se jei, a nervi sve vie zateu... Proe... Ali nalete drugi... uje se neko hujanje iz vazduha... Muskuli zadrhtae, a rukama pokrismo glavu... Huk je sve jai... Grrr-u-u... prolomi se negde u blizini. Svaki hvali Boga to na njega nije pala bomba. Ali, evo, vraa se... estari kao ptica grabljivica nad nama... Opet hui. Opet steemo vilice i pesnice... Grrr-u... Grrr-u! Prosipa nemilosrdno bombe... Zar ovolike muke preiveli!... Gospode! Grr-u! Odlete ka varoi... Valjda nee vie. Vraa se. Ode malo desno... Izgubi se u magli. Svima laknu. Raspitujemo se gde pade. Kau: meu peake. Ima dosta ranjenih. Komesari otili u varo da trae hleb. Ali posle podne vratie se bez hleba, i bez ikakvih namirnica. Komandanti se savetuju. Vojnici gladni, stoka malaksala, a vreme hladno, pa jo poe i susneica. Rekoe da su nali samo slamu za prostirku, te ljudi odoe sa konjima. Doneli su neto malo slame. Komandiri polovinu dadoe vojnicima da rasprostru po atorima, a za drugu polovinu naredie da se d konjima kao hrana. Odosmo u varo, da vidimo ima li ega da se kupi. Sem nekih arnautskih kolaia nieg vie. A i to nestade... Sa grada pripucae ba tada topovi, kao znak da idu aeroplani, te se sklonismo brzo u hodnike kua. Bombe iz aeroplana poee da prate po varoi. Crnogorci pucaju iz topova razornim granatama te ne znamo od ega pre da se uvamo. Gladni vojnici lutaju ulicama. Jedan seo na prag kue, stavio puku pokraj sebe i pritajio se. Ne znamo da li spava, ili je mrtav. Neko predloi da se uverimo. More, ostavite ga... to, ako ga probudi, dae mu hleba... A ako je mrtav, ta mu moe? ree Dragia i produismo put. Glad poinje i nas da mui. Sedimo pokraj vatre i samo govorimo o jelu. Zamisli da se neko naali sada, i tresne pred nas punu korpu vekni.

260

 Boe, ala si lud! More peksimit, pa sa ajem... Delikates! veli potporunik Vojin. Govori se o nekim transportima hrane koji nikako ne stiu. Pria se o nekim komandama u kojima se prireuju gozbe. Pronose se glasovi kako su danas u drugom divizionu imali za ruak sarmu od kupusa. Otili smo odmah da se uverimo, i Luka naredi Isajlu da podgreje onaj ostatak. Jeli smo halapljivo onu sarmu, ali bez hleba. Kae Luka da su meso dobili iz ne znam koje komande, gde su oficiri komisijski proglasili jednoga vola za crknutog, i onda naredili da se zakolje. Namesto masti dobili su iz jednog mitraljeskog odeljenja vazelin. Zato je sarma malo bljutava pravda se Luka. Ali mi to nismo primetili. Jedne hladne noi izbudie gotovo ceo puk. Nareeno je da se odrede ljudi i izaberu etrdeset najjaih konja, da prenesu dravnu blagajnu u San ovani. E, to je da ovek provriti buni se kapetan Milutin. Gladni ljudi, gladna stoka, prenose dravne milione. I po ovom vremenu, izmueni, iznemogli, do San ovanija, i opet natrag. Ne zavidim im... I ba njega, sasvim sluajno, odredie za vou transporta. Ipak se on spremi i ode. Te noi bilo nam je vrlo ugodno u hladnim atorima, jer nas je moglo snai jo i neto gore. Sutradan imali smo za ruak neto malo pirina, ali bez hleba. Ba za vreme ruka naie posilni potporunika Dragie i ree da je njegov konj pao, i ne moe vie da se digne. Odosmo da vidimo. Leala je malaksala ivotinja, i tuno nas gledala. Vojnici su pokuavali da ga dignu, ali glava negova nemono pade. Dragia izvue svu slamu iz svoga atora, da bi konja malo okrepio. Bilo je dockan. Slabine su se teko nadimale, a rebra izluena, kao svodovi na vijaduktu. Pribliavao se kraj. ivotinja je grizla zemlju... Dragia se zaplaka. Nije mogao vie da posmatra samrtne muke svoga vernog druga, i ode da luta besciljno, po varoi i logorima. Doneli su najzad odnekud i hleb. Ali na svakoga vojnika po osmina samo. Obre Gruja ono pare hleba i veli: Ovo, bre, nema ni za jedan zub. Razgovaraju vojnici da li je bolje da to pare grickaju, ili u nekoliko zalogaja da progutaju. Pomalo, a povazdan veli jedan. A-ja... dok mi se ne zaglavi u gui, da osetim zalogaj, ne vermam ti ja to grickanje. Jednom, ali vredno. ivot u bivaku nije se obavljao po onim mirnodopskim pravilima, ve vie po navici i potrebi. Vojnici su ustajali rano, jer su na to navikli. Senjali su i uvali konje, jer su te ivotinje i njima bile potrebne. U varo nisu odlazili, jer nisu imali para. A po okolini nisu skitali, poto im je predoeno da su Arnauti nepoverljivi. uli su da su Arnauti opljakali itave odrede nae vojske, a tek
261

nee pojedince. Sedeli su tako pored vatri po ceo dan, najeeni i narogueni od zime, gladni i iznemogli. Ako li koji od njih pronae po aku kukuruza, onda sede pored vatre i peku kokice. Oficiri su zajedno sa njima, i onda dele kokice na ravne delove. Ve je trei dan kako ljudi nisu primili hleb, svoju jedinu hranu, a peti dan kako se za konje nije primio nijedan kilogram zobi rauna potporunik ivadin. Konji se hrane slamom i nekim buavim senom. ivotinje opustile glavu i glou koeve za koje su privezane. Ovako se, brao, vie ne moe! kripnu zubima porunik Kosta Turin. Dok oni nama priaju... te prijateljski obziri, te disciplinovana vojska, mi emo zajedno sa ovom stokom polipsati od gladi. Ja odoh po hranu. Poveo je sobom deset vojnika sa pukama. Uvee se vratio sa dva daka kupusa. Pria nam Kosta da je lutajui naiao na jedno arnautsko selo gde je video kupus. Nije hteo da pljaka. Pozvao je lepo Arnautina i ponudio mu tri stotine dinara u papiru, za tridesetinu glavica kupusa. Bilo se sakupilo jo nekoliko Arnauta. Nisu hteli ni da uju. Traili su zlato. A meni se neto smre pred oima i viknem vojnicima: Na gotovs! Kad kljocnue zatvarai, Arnauti se razbegoe na sve strane. Na Boi devetsto petnaeste, ruali su vojnici orbu sa listinama od kupusa. Ali bez hleba. Ba na Boi sedimo pored vatre, a u susednom bivaku ugledasmo svetenika sa epitrahiljem. Oko njega grupa vojnika. Zapita neko, ta rade tamo. Opeva jednoga vojnika. Jutros ga nali mrtvog u atoru. Mi produismo zapoeti razgovor. Govori se da emo ovde ekati dok ne stignu transporti u San ovani, koji treba da nas prime. Pronese se tek glas: stigli su. Kreemo odmah. I u toj nadi prolazili su nam dani. Svako jutro pred atorom lekara itava povorka vojnika. Svlae se za pregled na poljani, dok hladne kine kapi rose golo telo. Pria nam posle lekar: Njihovoj bolesti ne pomae aspirin, ni kinin. Najvaniji lek Farna trtc vulgar ili, na prosti jezik prevedeno, hleb, nemamo. ta mogu! Iznureni i iznemogli vojnici vraaju se pod atore i lee bespomono na vlanoj zemlji. NA DOMAKU MORA

Ali jednoga veera zaista stie nareenje da sutra budemo spremni za pokret. Zapalismo ujutru slamu i pobacasmo suvine stvari. Nato e nam, kada nas u
262

San ovaniju ekaju itava brda od hleba... Razdragani smo, jer verujemo da smo pred novim ivotom. Iako malaksali, ljudi napreu poslednju snagu, pa se ak smeju i ale. Dugaka kolona razvukla se mlitavo po nekom razrivenom putu, kao da su po njemu haubice tepovale. Konji sve ee padaju. Vojnici pretovaruju stvari na druge konje. Celom duinom puta lee naduvene i oglodane leine konja. Arnauti stoje u grupama pored puta i zlurado nas posmatraju. Kao hijene, ekaju oni podmuklo svoj plen. Samo kada naie peadija sa pukama uzmiu kriom i, uei na nekom bregu, posmatraju iznurenu vojsku. Iako su torbe u vojnika prazne, kao i njihovi stomaci, znaju Arnauti da se sa izmuenim i ostrvljenim peacima ni ala ne zbiva, a jo manje zamee kavga. Stigosmo najzad u Lje, pred kojim se nalazi San ovani. Ali ne kretosmo ka moru, ve levo, opet u neki kr, i naredie da tu razapnemo atore. Ljude je obuzelo napregnuto stanje iekivanja. Oekujemo pokret na brodove, oekujemo hleb... Ali pronose se poraavajue vesti: Austrijanci su potopili transport sa hranom. Ovde e se ukrcati samo ene, deca, bolesnici i dravna blagajna, a mi emo morati jo i dalje, ka Drau. A pred nama su bespue i glad... Komandant me zovnu. uo sam da u pristanitu ima malo rezerve brana. Evo ti pismo za komandanta pristanita. Povedi vojnike i tri tovarna konja. Idite odmah i javite mu se. Sa jedne uzviice ugledasmo more... nau nadu, na spas. Mirna i nadmena, plavkasto belasasta puina pustila se unedogled, sa nebom se spojila. Neto neobino, beskrajno, velianstveno mirno, kao pritajeno, pomalo podmuklo, oteglo se pred naim oima. Naviknuti na brda i urvine, namueni od kra i kamena, gledali smo iznenaeni u nedoglednu ravnu povrinu. A more je umelo. Povremeno bi naleteli na obalu penuavi kratki talasi, kao da se more nadima. Onda se pritaji. Preliva se u bezbroj zelenkasto svetlucavih iskrica, treperavih i drhtavih da izgleda kao da se pokree i onaj tajanstveni svet mora prikovan za hridine i potopljene stene. Ala, majko moja! veli zadivljen Gruja. Sa nama stoje i neki peaci. Kau, gospodin potporunik, da je slano? pita jedan. Ja potvrdih. Jedan se osulja niza stene, i zahvati akom vodu. Pih... kao presolac! On ispljuva vodu. Ama ti ne bi bio reponja kad ne bi svata liznuo! smeje mu se Gruja. Vala, podnarednie, svakojake sam mande za vreme rata pio i jeo, pa ka velim, da probam i morsku vodu.

263

Tako sve pored obale, i stigosmo u San ovani... Jedna zgrada samo i nekoliko baraka. Ostalo kr i kamen. Iz zgrade izie urno jedan vii oficir. Porunie dozva jednoga konjikog oficira idite i saoptite onom kapetanu da se smesta udalji. Nije sada vreme da mi on pravi korzo ovde. Okretoh se i videh jednoga gardijskoga oficira, koji je etao pored mora sa jednom damom. Bre, kad on najuri onoga gardistu kako li e tek viknuti kad ugleda nas sankilote apue mi jedan peadijski potporunik. Naprotiv, doeka nas on vrlo ljubazno. I rukova se sa nama. I jo naredi da nam se odmah iz magacina izda po dva daka brana. Poosmo u magacin, upravo u baraku. Sada se isprsi magacioner, jedan stari kapetan. Ja!... Brano!... Kao da ga ja pravim ovde. Ovo malo to ima rezervisano je... Ipak izvadi klju i otkljua katanac. Uto se zau truba na kru. Ceo svet poe da bei kao obezglavljen. I na magacioner. Ostadosmo sami. ujemo gde viu: aeroplan, aeroplan! Rekoh vojnicima da veu konje i neka bee uz onaj kr. A ja potrah u pravcu kuda pobee magacioner. Ugledah zaklon i sa ostalima skoih u rupu... U naoj blizini prolomie se eksplozije. Uini nam se kao da ujemo jaukanje, neku viku... Jo jedna eksplozija, ali malo podalje... Aeroplan odlete. Poao sam odmah da naem vojnike. Ali nigde ih ne bee, pa ni konja njihovih. Moj konj je samo stajao vezan... Sioh do puta, i tada ugledah u daljini kako se na konjima belasaju dakovi brana. Kad nastade ona guva pria podnarednik Gruja mi utrasmo u magacin. Bombe poee da pucketaju, a Dami veli: Dobro bi bilo da se sada snabdemo. Kada ono pue poslednja bomba, mi uzedosmo i esti dak... Trebalo je da povedemo jo nekoliko konja veli redov Dami. Eh, da smo znali da e nas ovakva srea posluiti uzvraa Gruja. Celoga puta nas zapitkuju gde smo dobili brano, ko daje, ima li dosta i svi urno odlaze u San ovani. Brano je delio vojnicima porunik Luka. Na svakoga oficira i vojnika dolo je po dve ake brana. Ljudi su bili zadovoljni. Dobili smo i konzerve. Neko sitno seckano meso, po ukusu slino sveoj unki. Ali vojnici mu odmah naoe manu. Magaree meso vele. Ipak su prazne kutije letele svuda naokolo.

264

USOPI, RAB BOJI...

Rekoe nam da emo marovati do Draa samo, pa emo se tu ukrcati. Bili smo spremni rano izjutra, ali smo krenuli tek nekako oko podne. Pred nama je neka velika smetnja, oko koje se oni napred zadravaju. Naiosmo uskoro na ogromnu movaru u kojoj su rasle vrbe. Ilo se s kamena na kamen, preko oborenih stabala i nabacanog granja, o koje se konji neprestano sapliu i padaju. Vojnici ih s mukom izvlae i diu stvari iz blata. Neki se konji uvalili u movaru, i usled iznemoglosti ne mogu vie da se dignu. Sve to jo vie iznurava ljude i, ve malaksali, oni produavaju put lagano, ljapkajui po vodi i blatu. A kada se izie na ocedno mesto, voda piti iz pocepanih izama. Onda opet nastaje kr. Otro kamenje para raskvaenu obuu, ili sa cipela i izama otpadaju i onako iscepana pendeta, te ljudi gaze bosim nogama. Zaustavismo se pred jednim selom. Trebalo je sada nabaviti hranu za konje. Sa naoruanim vojnicima odosmo u selo. Arnauti se slegoe oko nas, gledajui neprestano u nae puke. Malo arnautski, a vie mimikom objasnili smo im da smo doli da kupimo seno. Arnauti su klimali odreno glavom i znaajno se pogledali. Onda su se izdvojili u stranu i neto pogledali. Najzad smo razumeli da oni na papirni novac nee da prime. Vratili smo se u bivak i blagajnik puka dade nam dve hiljade srebrnih dinara. Novih i sjajnih, jo neupotrebljavanih. Stavismo novac u ebe, jedan vojnik dohvati krajeve i kao vreu prebaci preko ramena. Otili smo kod plasta sena i tu je nastala pogodba. Ovi ili nemaju pojma o vrednosti novca, ili nas ucenjuju... Ali dok mi samo smrkne pred oima govorio je kroz stisnute zube porunik Kosta Turin. Pogodismo se ipak. Tada Arnauti razapee ilim, gde smo bacali dinare. Mi smo brojali na srpskom, dok su svi Arnauti u jedan glas na arnautskom, posmatrajui srebro uagrenim oima. Posle svake odbrojane stotine uzimali su novac, a broj stotina obeleavali tapovima, koje su reali na zemlji jedan pored drugoga. I tako osamnaest puta. Ukupno hiljadu osam stotina srebrnih dinara za plasti buavog sena. Konji neprestano padaju. Stvari se pretovaruju na jae konje, ili se sanduci ostavljaju pokraj puta. Peadijski oficiri natovareni su kao i njihovi vojnici. Njihova paenika lica se ne razlikuju... idemo, idemo, traei spasa, kao neki oajnici. Pred nama pokraj puta sakupili se neki oficiri i brino posmatraju. Vojnici prolaze, ni glavu ne okreu.

265

 ta li ono posmatraju? veli potpukovkik Petar. Sigurno ne gledaju vojnika koji umire. Na to smo ve navikli. Pribliismo se i usmo detinji pla. Mamo... mamo! ujemo uzvike. Kao da smlati neto ljude. Ta i oni imaju decu na koju su gotovo i zaboravili, pridavljeni uasima ivota. Ali oni im ne mogu pomoi sada, ni sebi, pa ni ovom detetu. I kao da bi hteli da zaglue savest svoju, njihovo lice se gri, oni ubrzavaju hod, ne bi li izbegli straan prizor, pred kojim su nemoni. Potpukovnik Petar sa vlada sebe i zastade. Bee tu i jedan komandant peakog puka. Izmeu ljudi ugledasmo gde lei na zemlji jedna ena, a pokraj ne je sedelo dete od etiri do pet godina i plakalo. Kroz pusto razlegao se glasi: Mamice, to sedi? Leala je na leima. Njene su oi gotovo potamnele, usta otvorena. Mrtvako bledilo rasulo se po licu. Dah je zamirao. Ljudi zanemeli. Iako gotovo na svakom koraku vide ponekog mrtvog vojnika, stoje sada skrueni i zbunjeni. ao im majke, a ne znaju ni ta da rade sa detetom. Komandant peakog puka okrete se potpukovniku Petru i progovori polako: Strano... Kau mi ona dva vojnika da je ona supruga jednoga majora, komandanta bataljona. Beala je pred navalom. Tamo negde oko Prizrena nae mua i pridrui se njemu. Ali uz put ih napadnu Arnauti. Mu pogine, i vie od pola bataljona. Nju rane. Ostatak bataljona se jedva spase. Od svih ranjenih iznesu samo ovu enu sa detetom. Nosili su je dovde i, eto... Narediu da je nose moji vojnici ree odluno potpukovnik Petar. Dockan... Eto, zadrao sam svoga pukovskog lekara, i on kae: nema joj spasa. Dva vojnika u iscepanim injelima plakali su. Potpukovnik Petar prie detetu i pomilova ga. Ono zastraeno okrete glavu i pritra majci. Njene usne kao da se pomerie, oni kapci zatreptae, a iz ugasnulih duplja kao da sinu jedna iskrica. Valjda je to bio poslednji odblesak svesti... Majine oi lagano se sklopie, a na ustima zamre poslednji dah. Svreno je! ree lekar i spusti eninu ruku, koja mlitavo pade pored tela. Komandant peakog puka obrati se onoj dvojici vojnika: Poto ste vas dvojica doli sa ovom enom, to uzmite dete i od sada ete ii sa mojim pukom. Onda prie detetu: Kako se zove, mali? Dete je utalo i dralo majku za haljinu. Jedan od vojnika obrisa rukavom oi, pa e rei: Zvali su ga Mia. Hajde, ponesite ga! naredi komandant. Vojnici podigoe dete. Ono vrisnu, upravi ruke ka svojoj majci i viknu: Mamice moja...
266

Izmuena i preplanula lica starih ratnika se zgrie. Potpukovnik Petar zaplaka se... Gomila poe da se razilazi. Ostadoe samo jo nekoliko vojnika sa svetenikom puka, koji navue epitrahilj. Kako se zvala pokojnica? Ljudi slegoe ramenima. Ona dva vojnika odmicala su urno nosei dete, koje je kroz vrisak dozivalo: Mamo... Mamo... Blagosloven Bog na, vsegda ninje i prisno i vo vjeki vjekov... Nebo je bilo oblano, a sa planina je pirkao otar vetar. Drveta ogolela, te cela priroda izgleda najeena. Jee molimsja o upokojeniji due usope rabe Boje... i jee prositi joj svakoje pregreenije volnoje i nevolnoje... Iz daljine dopre jecaj deteta, kao poslednji vapaj za majkom. Ljudi koraaju, sagibajui se od uboda granja i iljastih ivica. Neki zaostaju i uvijaju ranjene noge krpama... Naiosmo opet na movaru. Peaci utei seku grane i stabla, i bacaju na put. Opta nevolja kao da je pridavila ljude, koji su zanemeli i tmurni kao ovo sivo nebo. IVE LEINE OSTAJU

Kau da ljudi uvek bolje pamte tune dogaaje u svome ivotu, nego radosne doivljaje. Valjda i zato to ovek izbegava tegobna zbivanja, te su ona rea, a stoga i upeatljivija. Ali mi sada u njima stalno ivimo. I kao po nekoj postupnosti, na ivot svakim danom postaje sve tei i muniji... Teko je prisetiti se i jueranjeg dana. Ali je jedno oseanje jasno: gore biti ne moe. Brda, planine, urvine, krevi, litice, movari, a uz to najtea i najstranija neman glad. Upalih obraza, suvih poluotvorenih usana, a uagrena pogleda, vuku se ljudi kao aveti. Telo malaksava, gotovo je na izdisaju. Ali su jo oi sijale... Svi unutranji nagoni i svesni podsticaji usredsreeni su u jednoj samo misli: hleba!... i kao refleks unutranjeg nagona za poslednjim dahom, oi su plamtele, i bludei traile ma jedan zalogaj samo, ma i mesa one mrcine to lei pokraj puta. Bili su to poslednji trzaji mnogih. Jer se sve ee nailazilo na odranu kou i izueno meso sa mrtvih konja. Kau da su videli neke pomraena uma, kako jedu meso ovih mrcina. Poetkom januara, nekog dana pred sumrak, zaustavismo se na obali reke Mae. Nabujala i iroka, satanski je umela prljava i mutna reka Maa. Na obali ne bee ni amca, ni mosta.

267

Komandant naredi da deset ordonansa poveu konje, i da naiu na vodu sve jedan do drugoga, da bi se ispitala dubina. Sa obale ocenismo da je oveku taman do gue. Onda se naredi prelaz. Jahali smo i mi jedan pored drugoga, da bismo se zadrali za suseda, ako bi se koji konj sapleo. Konj frke i podrhtava u hladnoj vodi. Po gibanju njegovom oseam kako se napree da izvue noge iz renog gliba. Ve sedim na vodi. Konj digao visoko glavu i samo strie uima. Na sredini reke voda zakovitla, uini mi se kao da se mi okreemo u mestu, te zatvorih oi, ali se zanesoh te spustih noge i jedva se zadrah. Sreom, uskoro i konji ivlje kretoe i naglo istrae na obalu. Noge su mi mokre i jeza me poduzima. Okretoh se. Reka se crnela. Vojnici su u masama prelazili, jahali su preko tovara, a na jaim konjima bilo ih je i po dvojica. Mali konji su se oajno upinjali, tonuli, propinjali sa teretom, neki su i padali i voda ih odnosila sa tovarom. Tako je pao s konja i jedan vojnik, nekoliko puta je oajniki mahnuo rukom i nestalo ga. Nailazila je peadija. Vojnici su se svlaili goli, pa su odelo i spremu vezivali o vrat, a oni, zagrljeni po dvadesetorica, nailazili su u hladnu vodu. Na drugoj obali urno su se oblaili, cvokoui zubima od zime. Male rastom prenosili su vei drugovi na leima. Neki su pokuavali da naloe vatre, da bi se zagrejali. Ali grane su bile vlane od kie, a iz drveta se istezao modrikasto ukast dim, koji nas je guio. Ljudi su drhtali. Hleba niko nije imao, ni aja, ni eera, ni slame, ni hrane za stoku... Neki bi trali, ne bi li se malo zagrejali. Ali nisu imali snage za takav napor. atorska krila bila su pocepana, te vojnici nisu ni pokuavali da ih razapnu. Stavljali su ih na vlanu zemlju, pa su onda legali pod otvorenim nebom meseca januara. Oko ponoi poe i hladna kia. Mnogi koji su leali pridigoe se, i stavie atorska krila preko glave. Hladnoa proima zgreno telo, a dua kao da je zamrzla. Mrana i pusta no kao ukleta kob protegla se u venost, a reka Maa satanski ubori. Zgureni ljudi kao poseeni panjevi sede pored dimljivih vatri, veliki u svojoj izdrljivosti, a strani u svojoj utljivosti. U ponekog tek klone umorna glava na koleno... I tako do zore. Vojnici su sutradan ustajali sa velikim naporom. utljivi i mrzovoljni, tovarili su stvari. Deurni oficir raportirao je komandantu da su u toku noi etiri vojnika umrla i deset konja lipsalo... Govore da u peakim pukovima ima mnogo vie umrlih. Ljudi su se sa velikim naporom dizali. Deurni je ostao sa nekoliko vojnika da zakopaju mrtve. Moj konj jedva je micao. Sjahao sam i poveo ga. Ali on se tako sporo kretao da smo ga morali vui. Na jednoj uzbrdici sasvim stade. Noge su mu drhtale. Samo to ne padne.
268

 Ne vredi!... proaputa seiz. I ne pitajui me, otkai kolan i skide sedlo. Zavedi ga sa strane puta, da ga ne zgaze rekoh prigueno. Doe mi da mu obavijem ruke oko vrata. Iao sam peke. U jednoj umici pored puta leao je vojnik. Oi su njegove bile mutne, a grudi su se sa naporom nadimale. Ostavili su ga tu, na miru da umre... Malo dalje leao je iznemogao konj... A ivi jedva odmiu. Otupeli su, beskrajno ravnoduni i svejedno im je da li vide mrtvog oveka ili ivotinju. Gazimo po nekim movarnim pirinanim poljima, noge zapadaju u glib. A onaj podmetnuo torbu ispred sebe i sedi malaksalo u vodi, sa glavom klonulom na grudi. Na svima stranama lee malaksali ljudi i konji, od gladi i umora, kao skrhana, trula drveta. Zali smo u pravo bespue. Idemo preko nekih staza. A aeroplani nas u stopu prate i gaaju polumrtve vojnike iz mitraljeza, ili bacaju odozgo bombe, kako im se kad svidi. To je maroderstvo! veli ogoreno potpu kovnik Petar. Ama to je blago reeno... To je interaj, gospodine potpukovnie! dobacuje potporunik ivadin. Za njih ne bi trebalo da vae ratni zako ni. im je bacio bombu nad nebranjenom pozadinom i ako sluajno padne i ostane iv, ili ako se uhvati docnije, treba ga smatrati kao razbojnika. Odmah za kolac ljuti se porunik Proti. Ne za kolac! Takva smrt je za dentlmene. Nego motka. Pa ubiti kao dukelu. Kipislcauf! Prolazili smo ba tada pored jedne grupe vojnika koji su nosili drugove ranjene od bombi. Ali i zdravi su malaksavali. Vuku ove jadnike do prvoga sela, a tu e ih ostaviti da ih Arnauti pobiju. Malo dalje nailazimo i na jednoga mrtvoga. Sigurno je umro od gladi. Neko mu je prekrstio ruke na grudima i izmeu prstiju stoji mu upaljena svea. Samo to nije dogorela. Milojko okrete se potpukovnik Petar svome posilnome ugasi onu sveu, da mu se ne zapali odelo. Promiemo tako pored mrtvih i niko im ne odaje poast. Ne prekidamo ak ni zapoeti razgovor. Jer i onaj mali peak pred nama, koji se potapa i jedva ide, umree koliko sutra... Sigurno. Masa vojnika ide prozebla, sa zapaljenjem plua od prelaza reke Mae, a uz to su i gladni. Spasa im nema. Pa zato im jo za ivota ne bih smeo odati posmrtnu poast... A mrtvi su osloboeni muka. Ostaju ive leine za nama i nikad stii nee.

269

Sutradan zapadosmo opet u glibovitu dolinu. Sada su nam ljudski leevi sluili kao putokaz. Pokraj mnogih lee i njihove puke. Vukli su ih do poslednjeg daha... Na jednom ocednijem prostoru bee neki zabran. Po vatri koja je jo tinjala vidi se da je tu bila neka trupa na prenoitu. Pokraj jednog pustog zgarita, na kojem se jo puio poslednji ugarak, leala su tri mrtva vojnika. u jednoga glava malo izokrenuta, a oi poluotvorene i staklaste, upravljene na kolonu... A kod susednog ognjita jedan je umirao. Drugovi su mu podmetnuli torbu ispod glave i ostavili ga tako da umre. Podnarednik Gruja ree da je ve u agoniji i ne zna nita za sebe. Posle svakog prenoita vojnici pred zoru kopaju rake, da sahrane mrtve. Leali su zajedno u atoru, pa nisu ni primetili kad je umro. Sasvim neujno, bez ropca, bez elje, bez jauka. I niko se zaudio nije. Dohvatili su leinu za ruke i noge i spustili u zemlju. Svetenik je u prolazu progovorio: Vjenaja pamjat, i onda ovla zatrpali. Nad gotovo zaravnjenom humkom ukrstili su dva pruta, koliko da mimoprolazea vojska zna da tu poiva hrianin. A njegovo ime?... in... zvanje, jedinica?... Pa to bi bila nepravda prema onim jadnicima koji ostaju polumrtvi na putu i koje niko nee spomenuti. A pred suenim asom svi su ravni: i znani, i neznani. Pred Draom sretosmo neku italijansku vojsku. Uhranjeni i odeveni, gledali su oholo gladnu ritu. Misle, moda, da se vojska ceni po sjajnom oruju i svetlim dugmetima, a ne po srcu junakom!... Ali ta napudrovana vojska beala je kao obezglavljena pri pojavi aeroplana, dok je rita ulazila smelo u njihove logore i kupila sve odreda. Kau da su se Italijani alili, a nai su im kratko odgovarali: A gde je bila vaa straa? U Drau su opet izdvajali bolesne i sasvim iznemogle, da ih ukrcaju na lau. Sada ve znamo da emo se iskrcati na Krfu. Nama, koji preostasmo, dadoe po tri konzerve i nekoliko peksimita, i naredie da idemo do Valone. Tu emo se, kau, ukrcati. Tu je jo malo i Krf. Onda e nam tamo dati po jedan pojas za spasavanje, i rei: hajd sad na more! ljuti se Luka. Pobratime, zaboravio si da kae kipislcauf dira ga kapetan Duan rezervni advokat. Molim te, nemoj drugi put to da zaboravi. Nije, molim te... kao da je to preko puta, jo deset dana mara i onda ima da nas nestane. Kip... zausti Duan. Jest, kipislcauf!... Ali, vala, ja u izdrati, a ti e lipsati na putu! veli jetko Luka, ve ljut to ga zadirkuju. Izvini, pobratime, ne mogu da ti se smejem, boli me zub. A-ha... E, sad je kipislcauf! smeje se Luka. I krenusmo...
270

Ali treega dana opet ponestade hrane. Nareeno je da vojnici tede. Ama kako da tedim, kad se povodim od gladi! jada se jedan. Ja lake podnosim glad kad znam da nemam nita, nego kad oseam ovu konzervu, na koju stalno mislim objanjava ordonans Gruja. Opet bespue, i opet zaostaju iznemogli, leei na putu. Stigli smo pred vee u jedan kraj obrastao sitnom umom. Ovde emo prenoiti. Baterije nailaze. Jedan vojnik iz este baterije povede se i pade. Prioe neki da vide ta mu bi... Malo posle rekoe: umro je... Pop Momilo izvue iz bisaga epitrahilj. Sluaj dobaci mu potporunik ivadin promeni, pope, tu svoju molitvu i odsad pevaj: vjenaja pamjat i ivima i mrtvima... SMEJALI SMO SE GLADNI...

Sedimo zamiljeno oko vatre i utimo. Sve to smo imali, rekli smo... Peksimita je ponestalo, konzervi vie nema. A ne vredi ni jadikovati, jo manje buniti se. Je li, pope, ti danas ne otprati onoga vojnika do groba? zapita blagajnik puka, koliko da se neto govori. ta u... opevao sam ga ovde... A Bog je svuda i na svakom mestu. Ipak, ipak, trebalo bi upade veterinar puka. Takav je propis. Vidi, iao je oficir, ili su vojnici, a tamo nije imao ko da mu prelije grob. Razumem kada umru na maru... ali ovako... otpoe opet blagajnik. Kapetan Duan ga prekide: Vi to govorite o onom vojniku koji je danas umro?... A, pope, tu e se zlo provesti. More, hajd ne priaj... Uveravam te... Komandant je video sprovod i pitao gde je svetenik. Duan namignu, ali to svetenik ne opazi. Nije mogue! ude se ostali. Zdravlja mi. Ba sam bio kod autanta, kad komandant izie iz atora i ree: To je sramota. Kazniu najstroom kaznom svetenika. Hoe on, hoe dodaje Luka. On ne vidi krupnu stvar, ali za sitnu... Ama, pobratime, to nije sitna stvar... To bi isto bilo kao kad bi neko od nas poao na osmatranicu, i ostao u nekoj kafani objanjava potporunik Vojin. Svetenik nas je zbunjeno gledao. A ta zabuna njegova raspaljivala je nau matu. To su izuzetne prilike! mucao je pop Momilo.

271

 Naravno! dodaje porunik Proti, koji se ve saalio na svetenika. Ko e sada jo od toga da pravi pitanje. Ostavite, molim vas... Duan ga znaajno pogleda. Bojei se da ne oslabi raspoloenje, otpoe temperamentno: Ne bio ja komandant... Ja bih ga pred celom vojskom degradirao i vezanog terao. Duan tada neprimetno gurnu Protia: Zar ti muenici ostavili zemlju, preli hiljadama kilometara, pa ih pored ivog popa zakopati kao mrcine... Ama, to jest, ali... Molim te, izvini, zavi me stomak. Zapamti gde si stao i Duan ode urno, drei se za trbuh. Opet poe blagajnik. Zna, Momilo, trebalo je ipak... zbog vojnika. A posle, ni groblje nije daleko... Stotinu metara odavde dopunjava veterinar. More da je i pet kilometara! raspaljuje Luka. Ljudi boji, nije da nisam hteo, ve me ubila izma obrati nam se svetenik Momilo gotovo planim glasom. I meni su otekle noge, a ipak sam morao da idem sa vojnicima est kilometara da kupujem seno esti se potporunik ivadin. Zamisli, da ja nisam iao... Konji bi sutra polipsali... Eh, to nije isto. Konji bi nam zaista polipsali. Ali ako pop Momilo ne prelije grob onoga vojnika, mi neemo zbog toga pomreti, niti bi od te njegove etnje bili siti brani Proti svetenika. E, izvinite, gospodine porunie ljuti se sad ozbiljno potporunik ivadin. Neka izgubimo jo i taj moralni oslonac, onda nemamo vie ni vojske ni ljudi. Bre, bre, bre, al odosmo daleko... tucne Luka pred komandantom, propala disciplina. Ne ode ivadin po seno, na jedan mah polipsae konji. A pop Momilo upropasti moral. Tada se i Duan vrati. Porunik Proti se uozbilji: Ba danas, kada nas glad satire, ljudi umiru na svakom koraku, danas treba da smo velikoduni i da ne teramo mak na konac. Ova budala pokvarie nam sve apnu nam Duan. Onda se obrati Protiu: Dobro, neka je sve tako. Ali nije tako! upade ivadin ratoborno. ekaj, molim te... Dakle, neka je ba tako. Tako misli ti, tako i ja i svi ostali. Svi mi volimo Momila... Ali ako tako ne misli komandant? Kako!... Besan je bio! razgranjava priu Luka. Uto se pojavi autant puka. Mi zautasmo. On stade ispred svetenika.
272

 Gospodine popo, zove vas komandant. ta kaete?! zapita Momilo zgranut. Kaem ja, a ti meni ovo, ono! govori Duan. Ljudi, ja sve mislim, vi terate alu... Bogami, i ja sam to mislio ree Proti. Pop Momilo se die. Da nee ti takav da ide? zapita Luka. Ja ta u... Nemoj sad da navue i drugu krivicu upade Duan. On te zove na raport... Kada bi mene zvao, ja bih morao da pripaem sablju i earpu. Poto ti to ne nosi, onda tvoje slubeno odelo i onu tvoju popovsku kapicu, kako je ti zove... mitra... ita. Jest, jest! odobravaju ostali. More, idite s milim bogom, ljudi, ta se ovo radi sa mnom! Sluaj, da je komandant hteo s tobom privatno da razgovara on bi te zvao preko posilnoga. A video si da je doao autant. Naravno... Pusti ga, pobratime veli Duan usiljeno ravnodunim glasom neka radi po svojoj glavi, ta se nas tie. Posilni, baci koje drvo na vatru! Luka prie Momilu i poverljivo mu ree: Ozbiljno ti kaem, uzmi... nema smisla da ide u injelu i ajkai. Uostalom, ne kota te nita. U sanduku mi je... Pa ta je s tim... Trajko! viknu revnosno Luka posilnoga popa Momila. Neka, neka, ja u ii sam i on poe svome atoru. E, nema smisla veli kroza smeh porunik Proti. Preterali ste... Ah, sunce mu popovsko, odavno on meni jadi pilie veli Duan. Ama samo da ga vidim sa itom na glavi. Dobro, molim te, otkud se pojavi autant? Onda kada ti rekoh da me boli stomak, ja otrim do autanta i zamolim ga da doe kod Momila i da mu samo kae kako ga zove komandant. Debeli veterinar zacenuo se od smeha. Ne smejte se, ue veli blagajnik puka. A kada doe ovde, objasniemo mu da je ovo samo ala... Eno ga! ree neko. Prema svetlosti vatre ugledasmo popa Momila sa itom na glavi i u crnom kaputu. Iao je k nama. Ali kao da se predomisli, okrete nadesno i ode u pravcu atora komandanta puka. Ja, bogati, on ode... Nije valjda lud. Ih, ta emo sad!
273

 Pobratime, molim te, tri i kai mu da je sve ovo bila ala obrati se Duan Luki. E, ljudi, ba je udan ovek. Luka ss die i ode. E ef mi je to ga nasamarismo. Ali nee smeti sada da doe ovde... Naljutie se... E, ba me briga. Pamtim ja kad je on meni u Pei stavio jaje u krevet, pa mi posle izneo... te ovo, te ono. E, to mu je sada. Ali zadugo se ne vrati Luka, a ni pop Momilo. Pitamo se, ta li uradie. Da nije zbila otiao? pita malo uznemiren blagajnik. Sumnjam... stigao ga je Luka veli ivadin. Nego se on ljuti i preti. Najzad ugledasmo Luku gde se urno vraa. Kod komandanta je jo... Nije mogue... Jest. Ja iao zaobilazno, a on udario prekim putem kroz umarak, sigurno da ga ne vide... I ja ujem kroz ator kako komandant ljutito vie: Ko je taj koji zloupotrebljava moje ime? Uh, bogati... Ba tako? Tako, bogami. Onda se sklonim kod autanta da me ko ne bi video da prislukujem. Zautasmo... ta emo sad? upita veterinar. to mi?... Duan je to udesio pravda se blagajnik. Je l?... A sad, brao!... Duan kriv, a vi mi svi kalauzi... Ja sam do poslednjeg momenta verovao da ti i Luka govorite istinu veli veterinar. A-ha!... Kipislcauf!... A ko je prvi pokrenuo? Ja imam prava da kao drug zamerim, a to ti posle udeava advokatski, za to snosi odgovornost ti, i ovaj tvoj pobratim. Prema odblesku vatre vidimo kako nam se pribliava pop Momilo u crnom kaputu i sa itom na glavi. Nisi valjda iao kod komandanta? pouri da ga zapita blagajnik. Ne znam... videete i uete odgovori pop Momilo, pa sede na trupac, nalakti se na kolena i ukrsti prste. A lepo mu stoji ova kapa! zausti Duan, ali preko srca. ue i videe ponavlja pop Momilo, gledajui u vatru. ovee, zar nisi video da je sve to bila ala? kori ga veterinar Eto... Ne znam... Sada nije vreme za alu. A u Pei je bilo vreme, kad ti podmetnu meni ono jajce... Nisam ja... Oni su traili jaje od mene...

274

Posilni komandantov pojavi se sa nekim kovertima. Jedan prui veterinaru, drugi blagajniku, a trei kapetanu Duanu. Gledali smo ih sa nestrpljenjem. Blagajnik izvue naoare i proita poluglasno: Strogo pov.... on se die i poe svome atoru, a za njim ode odmah i veterinar. Duan otvori koverat i poe poluglasno mrmljati: Rezervnom kap... i tako dalje. Pristao mi je veeras svetenik puka Gospodin... kako sam ga zvao na raport. Rekao mi je, kako ste vi koristili moje ime... Neka mi rezervni kapetan... odgovori: prvo, ta mu je dalo povoda, da zloupotrebi moje ime i slubeno zvanje. Drugo, zato je izloio podsmehu jedno sveteno lice, koje je na slubi pri ovome puku. I tree, ime pravda ovakav svoj postupak. Neka mi odgovori... u roku od dva asa... Na!... Ne gutam ja, pope, glavi od maine... A-ja! Ne znam ja nita. To je tvoja stvar. Pa mora da odgovori! dobaci neko. Boe sauvaj... Upravo odgovoriu ali ne na prvo, drugo, tree... Ve prosto: poto tri dana nisam nita jeo, poto sam umoran i malaksao, poto nemam ni materijal za pisanje, to molim komandanta za izvinjenje to mi je ovom prilikom nemoguno dati odgovor... Dobro, a na emu e to da napie? Na jednome iscepanom listiu iz Pravila slube... A to u isto kazati onoj dvojici. I Duan se die. ekaj! zadri ga Luka. Molim te, pusti neka oni napiu... A to? i Duan ga znaajno pogleda. Dakle... trebalo je da progutamo? i zasmeja se. Zort, bato! veli pop Momilo. A-ha... Ali ja tebi nabih kamilavku... A za ovo sada, ja sam osetio... I poee obojica da se smeju. Znao sam ja da emo tebe teko prevariti. Ali ona dvojica su pali u zamku. A ko ovako potpisa komandanta? Ja veli Luka. Kad sam rekao Momilu da je sve ala, a on meni: ekaj da mi njima sada podvalimo. I ja potpiem onda blanko komandanta, a autant napie ono ostalo. Znate ta? ree Duan. Sad u ja da idem kod njih pa u da se pravim zabrinut... Doao sam, kao sanim da se dogovorimo. Poosmo svi. Vidimo kako blagajnik i veterinar sede u atoru pri zapaljenoj svei i piu. Mi zastadosmo, a Duan ue. A, evo ga!... to nam napravi ovaj maler? pita blagajnik. I sebi sam... Nita ja ne znam. Rei u: prevaren sam isto onako kao gospodin svetenik puka! veli ljutito veterinar.
275

 Pazi ga sad: Gospodin svetenik! apnu nam Luka. I verovao sam da je istina dodaje blagajnik. A to ste zbijali alu sa svetenim licem... Ko vas je na to naveo?... Nego, da se dogovorimo. Recite kako ste uli da se komandant ljuti, ali da vi uvaavate i cenite Momila i molite za izvinjenje komandanta. Vi tako, a ja u videti kako u... Do vienja! Posle dva asa Duan je u atoru autanta puka itao naglas sledei odgovor veterinarov: Na traenje komandanta puka, ast mi je podneti sledei odgovor: Prvo. Ni jednoga momenta nisam pokuavao da zloupotrebim ime i zvanje komandanta puka. Kao dugogodinji slubenik ovoga puka, odnegovan starim vojnikim tradicijama, u komandantu puka gledao sam oduvek visokog stareinu, a sada u ovim tekim danima narodne tragedije i svoga oca. Ovo ima da ostane u arhivi puka prekide itanje Duan. Na komandant ispade: roditelj Stojiljko. Vredi ovo vie nego jedan peksimit... itaj, boga ti, dalje. Neko je u drutvu rekao, da se Duan poe glasnije komandant ljuti to svetenik ovoga puka nije otpratio pogreb umrlog vojnika do groba... Ovo stavio pod znakom navoda... ... Verovao sam da je istina. Znajui pravednost komandanta puka... Pazi, stoka jedna, ala podvaljuje! ... a kao disciplinovani vojnik, stao sam odmah na gledite komandanta puka... Svi prsnue u smeh. Sunce mu njegovo, a goreg baibozluka vojska nije mogla da rodi! dodaje Duan. Veito raskopan i mastan... Ah, da li e da svane sutranji dan! ... i osudio postupak svetenika ovoga puka. Ama, je li ba to napisao? naginje se pop Momilo. Jest, jest, tvoj najbolji prijatelj, s kime si u ona srena vremena pojeo osam stotina etrdeset i sedam ulbastija odgovara Duan. Kipislcauf. A-ha! Drugo. Svetenika ovoga puka uvaavam kao duhovno lice. Po svojim oseajima, ja sam poboan ovek... Video sam ga na Veliki petak da mrsi... More, nikad u crkvu nije iao... ... i u sveteniku ovoga puka, naroito u ovim tekim danima naega stradanja, gledam jedinu utehu. estitam! prui ivadin ruku Momilu.

276

 Stoga sam slobodan zamoliti komandanta, da svetenika ovoga puka proizvede u in mitropolita... Zautasmo... E, to si dodao! Slagao si! Sigurno je poaaveo od straha! Da vidimo! Ama ta ima da vidite? brani se Duan. On, kako je poeo, ovako treba da zavri. Dede, proitaj jo kraj! ... Stoga molim komandanta, da uvai ovaj moj odgovor. Veterinar puka... I tako posle toliko vremena, iako gladni, nasmejasmo se i mi ovoga veera. NA IVICI IVOTA

Mutno i ljigavo jutro. Pljutala je kia, zemlja je pitala, a vijugavi potoii romorili i razlivali se u beskrajne bare... Tromo, lagano, sa najveim naprezanjem i ljudi i konja, kretala se isprekidana kolona. Prskala je voda pod nogama, prljava i uta kao to je lice onoga mrtvaca koji je umro u vodi i samo mu tri ukoena ruka. Ljudi napreu poslednju snagu da stignu do jednoga uvika, koji, kao Nojev koveg, stoji usamljen i pust, u moru zagaene vode. Jedan se ipak nagnuo i akama zahvata vodu, te je pije. Objanjava da mu je u grlu zastao peksimit i zamalo da ga ugui. A na breuljku, izmeu mrtvih, lee i ivi kosturi, i ekaju poslednji as. Lee mokri na blatnjavoj zemlji, usahnuli, iskopneli, i tek im se samo povremeno izdignu malo grudi. Bezizrazan mraan pogled njihov kao da dopire iz nekog ponora. I ute!... Umiru, svesno, kao da im je ugodno to se oslobaaju muka. Izgleda kao da podjednako alimo jedni druge. Ne znamo ni imena mesta, ni planina, ni celoga ovoga kraja. Valjda su napred izviai koji to znaju. A i ne zanima nas, jer svaki ide pognute glave i gleda ispred sebe. Voda, voda, voda... Onda blato, i kao da vuemo lance na nogama. Noge su nam utrnule, telo malaksalo, oseanja zamrla, a pogled prazan i turoban. Ovo je provokacija! mrmlja potporunik ivadin gledajui konja jednog vieg oficira. Trideset konja u njegovoj komandi moralo je lipsati, da bi on ishranio ovu dukelu... Pa posle ovo-ono... Ama... Niko ni sanjao nije da emo se obreti ak u treoj, tuoj zemlji, te zato i nemamo geografskih karata. Doskora smo se sluili jednom, koju smo nali u nekoj koli crnogorskoj, u srazmeri prema nekoliko miliona. Pa i ona nam izgorela.
277

Oekujemo samo vee te da priklonimo oi... Neki e ih zanavek zatvoriti. U nama kao da je utrnulo oseanje ivota, prolazimo pored mrtvih ravnoduno, kao pored onih gomila kamenja pokraj puta. Ili zato to smo na mrtvace toliko navikli, te su nam oni postali ve obini. A pravo bi udo zaista bilo, kada bismo videli uhranjenog i debelog oveka. Jednog dana ree mi porunik Proti: Pazi ga, ovaj jo nije umro! i pokaza mi na jednog vojnika. Tri dana ga posmatram i sve mislim, sutranji dan nee doekati. Pogledao sam ga s lea. Ui mu se prozirale kao krila u leptira, a vratne ile jedva nosile siluetu lubanje. Minusmo pored njega. Ali me neto kosnu... Idem i neprestano mislim na njega. Video sam ih toliko, i jo u teem stanju, ali ovaj je privukao moje misli. Kuda e on! Ali kako bi i da ostane?... Ve je na ivici ivota. ini se ako legne samo, vie se dii nee. Okretoh se. Iao je lagano, pognute glave, vukui noge. Oni kapci mu otekli, trbuh se prilepio za lea, te ide poguren. Uostalom, svi gladni imaju slian izgled. Da li ima majku? pade mi iznenada na pamet. Naljutih se na samoga sebe to tuu brigu vodim, kad ni meni nije lako. Ali ipak, ja sam vukao sobom jedno komordijsko kljuse. Pa zato ne bih popeo onoga vojnika na njega. Zastadoh. Drue, moe li se? Eto, polako progovori itei, i zasta de da udahne vazduh. U grudima mu neto zakrklja. Disao je otvorenim ustima i pri svakom udisaju glava se negova dizala, a potom sputala. Jesi li umoran? ote mi se, ali sam odmah uvideo kako sam besmisleno pitanje postavio. Pa... mahnu samo glavom, kao da je hteo rei: vidi i zato me pita. Onda se obratim Gruji, da ga popne na kona. Hajde, pobratime! ree Gruja. Eh, kad bih mogao... Prie jo jedan vojnik, i sa velikim naporom ga podigosmo. Predadoh dizgin Gruji, a ja produih peice. Na jednom zastanku privede mi Gruja kona. 3apitah ga, gde je peak. Vodili smo ga jedan as, ali on malaksa, i htede da padne. Mi ga pridrasmo, ali nas on zamoli da ga spustimo na zemlju. Kae, bie mu lake. Pade kao vrea, te ga sklonismo pored puta. Dosad je ve umro... Poznato je ve da se biljke u tami oajno izduuju, da bi se doepale svetlosti. Troe one pri tom radu poslednje rezerve energije, da bi postigle razreenje onog munog stanja. Nagon za odravanjem vlada svuda u prirodi. A ta tenja za ivotom, ilava i uporna, stavlja u mehaniki pokret i onu zadnju eliju organizma, zamara telo do umiranja. Mrtva maina sve dotle radi, dokle ima
278

gorivog materijala. I telo nae trai hrane, a ve je peksimita nestalo. Telo se sve vie iznurava, duevni ivot lagano zamire, ovek nije svestan svoga poloaja, i seda na vlanu zemlju, lee u vodu, da bi se odmorio... Maina ini jo jedan obrtaj i neujno staje... Umiru tako ljudi bez jauka. Neujno i tiho gasi se njihov ivot, kao iak u kandilu. Oko podne stigosmo pred jednu nabujalu reku. Rekoe da se zove kumba. Pred rekom polegali peaci i ekaju da inenjerci zavre provizorni most da bi mogli prei. Brza i duboka, prljava reka hui i valja neko drvlje i ljam. Prelaz je predvien samo za peake, i sada se dogovaramo, kako stoku da prevedemo. Najzad je reeno da se stvari prenesu preko mosta, a konji da se prevuku konopcima. Zato su sakupljeni svi konopci, koliko je bilo u puku, pa su ih vojnici nadovezivali, kolika je irina reke. Kad je most zavren, vojnici su preli, vukui sobom i jedan kraj konopca na suprotnu stranu. Trebalo je prvo izvriti probu. Vezali su konju jedan kraj konopca oko vrata, a oni na suprotnoj obali drali su drugi kraj. 3atim je konj priveden uz obalu. ivotinja, kao da predosea opasnost, poe da strie uima. Neko viknu onima na suprotnoj obali da povuku. Zategoe konopac. Konj se odupre prednjim nogama, pa se prope i pokuava da se vrati. Vojnici zagalamie. Neki razmahnue tapovima. Preplaena ivotinja omae se niz obalu n reka je ponese. Na onoj obali privlaili su urno konopac od ruke do ruke, bilo ih je preko dvadeset, i konopac se zatee, te obrnue konja uz vodu. Hajd sad, vuci, vuci... Konj uzdigao glavu, iskolaio oi, oajno se bori, ali se primae obali. Nagazi na vrstu zemlju, te urno istra. Sad je Vojnik opet preneo jedan kraj konopca. Da se ne bi mnogo zadravali, vojnici su vezivali po etiri konja. Napred je bio najjai. Njemu je za rep vezivan drugi i tako redom. Posle su se vojnici svrstali s jedne i druge strane, pa su razmahivali tapovima, dok su oni na drugoj strani zatezali konopac. Prvi konj je povlaio ostale. Neki su se prevrtali porebarke. Ali elnom konju je bila glava uvek iznad vode i on je, uz pripomo vojnika sa obale, izvlaio ostale. Potom su vezivali po deset. Sada je vuklo Preko etrdeset ljudi na smenu. Jednom prilikom odvezae se ona dva poslednja i voda ih onako vezane odnese. Ama, ja u jednoga od vas da veem onom poslednjem za rep, i drugi put ete paziti kako vezujete ljuti se komandir baterije. Za nepuna dva asa prevueni su tako svi konji, i onda kretosmo dalje. Pokraj puta viamo svee humke. Na jednoj je samo pisalo: Srpski vojnik, umro za otadbinu. Iz dana u dan topimo se progovori potporunik Dragia. uo sam danas da divizija broji svega dve hi-ljade sto trideset i est ljudi. A na dan mobilizacije, pre godinu i po dana, bilo nas je dvadeset i osam hiljada...

279

Ljudi idu turobni i utljivi. Glave su im klonule od umora i svaki gleda preda se. A i o emu bi razgovarali... Prolost njihova ostala je sa onim leinama, sadanjost je oajna, a budunost neizvesna... Oseamo ve topli dah. Odmiemo sve vie jugu i vazduh je topliji. Vidimo i zelene livade, iako je jo januar mesec. Na jednom prenoitu zatekosmo italijanske vojnike. Nai se komandanti neto uurbano dogovaraju i pregovaraju sa italijanskim oficirima. Najzad se pronese glas, kako e nas Italijani sprovoditi dalje. Pa, majku mu, ovakvi kakvi smo, u stanju smo da ih sateramo u more ljuti se potporunik ivadin. Nismo mi zarobljenici! kae porunik Proti. Znam, gospodo, delim potpuno vae miljenje, ali... ta ete. Vie komande su pristale na ovakvo reenje. Moda su i one bile prinuene govorio je ozlojeen potpukovnik Petar, obuhvatajui usnama svoje crne brkove. Ali, gospodine potpukovnie, to je ponienje. Mi smo poli na Golgotu da nas ne bi sprovodili Nemci... A zar sada da dopustimo Italijanima! objanjava kapetan Duan. Dobro, zato vi to meni govorite? veli oajnim glasom potpukovnik Petar. Mislite li da sam ravnoduno primio ovo saoptenje!... Ali ta sad?... Da se potuemo?... Onda? 3autasmo... Poto je proao onaj prvi izliv ogorenja, zapita neko da li se bar zna razlog to Italijani ovako postupaju. Vele, nai vojnici su moda zaraeni. A poto nailazimo u njihovu zonu, oni smatraju kako treba da nas dre kao u nekom karantinu... Objanjeno nam je da od sutra moramo marovati u koloni i niko ne sme da se izdvoji izvan kolone. Ako li koji vojnik padne od umora, moramo ga nositi do prve njihove stanice. Kako, ime, na emu! udi se ivadin. Na krkaama!... Ili da ih poveemo konjima za rep!... Luka opsova neto na raun Italijana. Sutradan na elu kolone jahao je italijanski oficir, a za njim dva njihova podoficira. Pokraj kolone, a na odstojanjima, jahali su takoe italijanski vojnici. Na zaelju isto tako. Naduveni i napeti, utegnuti i uhranjeni, na ugojenim konjima jahali su Italijani, epurei se kao urani. Gledajui bosu i izdrpanu vojsku, u prostoti svojoj ponosili su se oni svojom novom uniformom i sjajnom opremom. A pobedonosna i odrpana vojska ila je utei i gledala, ispod oka, ulickane straare. Ona uroena inadijska crta naroda srpskog poela se odmah ispoljavati. Svakog asa su izlazili vojnici iz kolone da svre nudu. A za to vreme je italijanski vojnik ekao... I svaki je koristio svoje pravo punom

280

merom. Pa i sami Italijani su poeli uviati u kakav su nezgodan poloaj dovedeni. Naiosmo na jedno malo mesto. Fijeri se zvalo. Zatekosmo veliku mnoinu italijanske vojske. Ispred varoi kopali su rovove za odbranu. Jadna vam majka, bolje da kopate saobraajnice do mora! dobacuju vojnici. Ili smo ba blagom uzbrdicom, kada Duan prie Luki. Pobratime, ume li da reava zagonetke? Ne vidim ni belu maku sada, toliko me bole noge... Ali ovo je laka... Pazi! Pero ima, tica nije... Puku nosi, vojnik nije... Plaljiv jest, zec nije... ta je? Luka naramkuje pomalo, pa e rei: Ako to nisu ovi majstori koji nas sprovode, ne znam onda ta bi moglo... Tako je, pobratime. Italijanski bersaljer. Zagonetka ide od usta do usta, pa se, i pored svih muka, smeju oficiri i vojnici na raun svojih sprovodnika... KRAJ MUKA...

Dan je sunan i topal. Penjemo se polako uz jednu kosu, po kojoj masline rastu. ude se vojnici gledajui drvo pa sve misle da ih neko vara. Oni sada prvi put vide maslinu, koja ih podsea na vrbu... Sunce nas jo vie zamara. Telo omlitavelo, noge su ranjave. Vojnici se vuku izmeu italijanskih straara kao da su osuenici. Konji svakog asa padaju, te ljudi tovare stvari na sebe ili ih prosto bacaju. Sa jedne uzviice ugledasmo najednom more, zaliv, ogromne brodove, trgovake i ratne... Valonsko pristanite... Kraj naih muka... Vaskrsenje. Novi ivot. A pred morem ogromna peana ravnica, po kojoj jure automobili. Vojnici oivee. Ah, samo da to pre stignemo. Suri brodovi, kao ogromna brda na vodi, dremaju na puini. Komandanti odjahae napred. Pronese se glas da e nas odmah ukrcati. A tamo ima hleba, postelje. Zausmo hujanje aeroplanskih motora. Ama zar i ovde, na poslednjem pragu, posle tolikih muka i patnji? Na svakom drugom mestu gledali bismo ravnoduno. Ali se inilo uasno poginuti sada. Ludi strah obuze ljude. Zaklona nigde nema. Vojnici se usplahirili, lutaju pogledom po nebu, i unezvereno gledaju oko sebe. Pripucae topovi sa brodova. Zaleprae beli buketii prema nebu, oko aeroplana. A nebo plavo kao spomenak, isto kao oko devojako, a beskrajno kao misao. Sveanu tiinu visine naruava ta grozna naprava, kao urlik pobesnele zveri. Kako bismo rado eleli da se strmoglavi u ognju i plamenu.
281

Ah, zamalo... Aeroplan zaokrenu naglo i uputi se u pravcu one maslinove gore. Tamo e sruiti bombe. Ali mi smo spaseni. Sreni smo, veseli i ivahni. Nagaamo, kojoj li narodnosti pripadaju oni brodovi. Tipove ne razlikujemo, ve vidimo samo da su ogromni i silni. Iz kratkog odaka jednoga broda kulja dim kao iz vulkanskog kratera. A mi smo tako maleni, sitni i podrpani. Ipak, saveznici su to nai. Mi smo gordi, pa u oduevljenu naem i ne opaamo onaj pesak, odakle jedva noge izvlaimo. Sada smo pod okriljem onih ogromnih topovskih cevi, koje tre snane i velike. Prvi put vidimo ovako ogromne topove. Vojnici blenu kao na udo. Neosetno priosmo pristanitu. Marinci nas posmatraju puni sauea. Prilaze vojnicima i nude duvanom, zagledaju ih sa svih strana, kao da ne veruju oima svojim. A mi, gledajui ona obrijana lica marinaca i njihova ista odela, uviamo jo i vie koliko smo jadni i alosni. Vojnici lee ve nemoni i tek podignu samo glavu kad naie neki kamion, mislei da u njemu ima hleba. Prilazi obali luksuzni motorni amac i izlaze marinski oficiri. Slikaju nas... Za taj svet mi smo zaista udo nevieno. Potpukovnik Petar razgovara sa njima. Prilazi i kapetan Panta. Onda kretoe obali i oficiri marinski odvezoe ih na brod. Leali smo tako oko dva asa. Poinjemo ve da se bunimo, jer nam se muti po glavi od gladi. U neko doba pojavie se i nai. Potpukovnik Petar ode neto da saopti komandantu puka, a kapetan Panta se hvali ime su ih sve sluili. Nama navire voda na usta. Pominje neke hlebove, ajeve, mleko, zatim meke postelje, sve kao u onim zaaranim priama za decu. Ve smo nestrpljivi. Doe i potpukovnik Petar, te nam ree da e odmah otpoeti i ukrcavanje. Sunce je zalazilo i velika ognjena kugla ponirala je lagano u vodu. Kosi zraci su lepravo treperili iznad malih talasa, ostavljajui dugaak zasenjujui trag. Sa mora je dopirao laki vetar, a tala si su umorili, zapljuskujui obalu... Vojnici su blenuli. Sada e se navesti na puinu. I radovali se i strepeli. Ali se teili da im se nita gore ne moe desiti no to su ve preiveli. Prilazile su ogromne skele, vezane za motorne amce. Mornari iskoie na obalu. Nareeno je da ulazimo po etrdesetorica. Stajali su vojnici pribijeni jedan uz drugog, ne miui se. Kao da su saliveni. Skela krete... Pristie i druga skela. Gledamo gde li e nas. Na puini je ogroman crn parobrod. Na njegovom pramcu pie: Mirmidon... Plovili smo u tom pravcu. Naa skela bila je kao ljuska prema onome crnom ogromnom dinu. Laa nam trupinom svojom zakloni vidik. Privedoe nas uz bok, pokraj visokih stepenica. Talasi su pljuskali okolo, a pod nama je zjapila modra dubina. Skela se neto malo nakrenu, i uzdah polete iz naih grudi. Ipak, ipak, zemlja je vrsta... Pobratime, zamisli sad... Dodirnu Duan Luku po ramenu.
282

 Mar! odgovori mu preko ramena Luka, sav ustreptao, i valjda zanesen jedinom milju da se samo dohvati onih stepenica. Poosmo jedan za drugim. Neko iza mojih lea broji stepenike. Na vrhu nas doeka potpukovnik Petar sa vie marinskih oficira, i oni nas uputie za nekim mornarima. Silazili smo kao u neke lagume. Na voa je otvarao vrata kabine, odbrojavao nas i onda odmah zatvarao vrata za nama. Bee nas etvorica. Sva ona zbivanja vezana za vrstu zemlju, namah iezoe. Sad je naa sudbina u rukama ovih nepoznatih i stranih ljudi. Nae oko naviklo je na iroke prostore, a sada smo skueni, zbijeni u polumranoj kabini, te nam je neobino. Ali ovde su kreveti, topla ebad, a i hranu e nam dati svakako. Razmestismo nae stvari i legosmo odmah, koliko da odmorimo telo. Pobratime, ta misli kad bi se ovaj krevet sruio na tebe pita odozgo Duan Luku, koji je leao pod njime. A pobratime, ta misli, kada bih ja ovako digao noge, pa te izbacio iz tvog kreveta! I Luka podie nogama duek, koji je visio na kaiima, a sa njim i Duana. Nemoj da si lud! zavapi Duan, pridravajui se za suprotan krevet. A-ha!... A sad, brao... kipislcauf!... Dojadi mi sa tim tvojim: ta bi bilo ovo, ta bi bilo ono... Hoe li, bre, davati veeru ovi Englezi? zapita ivadin. Jest, bogati! skoi Vojin. Pazi, ta je pusta Albanija napravila od mene! i ivadin poe da uvre akire oko slabina. Jaoj, ljudi, gladan sam! zavapi Luka. Hajdemo, da smo na licu. Jer kad kidiu ovi peaci gladnice, za nas nee nita ostati dodaje Duan. Iz dubine broda dopirao je potmuli udar maine i svuda se oseao miris ulja. Poosmo uzanim hodnikom... Opet neke stepenice. Siosmo jo dublje i usmo agor vojnika. I oni su poli nekud, sve jedan za drugim. - Kuda ete? Zaoalo nam se, pa ne znamo gde... Drugi poli po vodu. Sada im se ba priednelo, iako ve toliko dana nita ne jedu. Naiosmo i na vojnike iz Duanove baterije, negde dole, kao u nekoj jazbini. Sluajte vi, oca vam vaeg, nemojte neto da dignete sa ove lae. Nije ovo Albanija. Pri ulazu pretresae sve redom skree im panju Duan. Sve je prikovano, gospodine kapetane... A vi ste probali! avo e vas odneti. Ako li koga uhvatim, taj ima da leti u more. U drugome hodniku zatee Duan jednoga svoga vojnika.
283

 Gde si ti bio? Iao sam da pitam oe li biti veere. Koga ti moe da pita... i kako da pita ?? Pa... naao sam kujnu. Dobro, molim te, kako si pitao? Video sam veliki kazan na vatri. Kuvaju krompir. Pokazao sam kuvaru na kazan i rekao Serbo, a on klimnuo glavom. Luka se nasmeja. Ovi bi trebalo pre nas da vode, nego mi njih. Neki peaci bili su u ivom razgovoru sa mornarima. Nisu nas videli. ujemo gde jedan mali peak, sav odrpan, veli Englezu: E... a ima li ti strinu? Svi se smeju, pa i Englezi. Objasni nam jedan, kako Englez trai od onog odrpanog peaka puku. I novac mu ak daje. A ovaj mu ono odgovara. Jer pre bi peak i odelo skinuo sa sebe, nego to bi puku dao. ta mislite, ko e kome pre da podvali? pita ivadin. Zar jo pita!... To e najbolje videti u iduem bivaku, kada ponu ovi nai da iznose uspomene od Engleza odgovori Duan. Ali sada ne moemo da naemo izlaz, jer je ovo veliki prekookeanski parobrod, sa itavim labirintom od hodnika i nizom nekih podvodnih spratova. udimo se tada, kako onaj na nae ba kujnu, koju mi nigde na prolazu ne videsmo. Sigurno po mirisu ree Luka. ujemo zvuk nekog zvona... Sretosmo jednog peadijskog potporunika, koji nam ree da je dat znak da oficiri idu na veeru. On nam pokaza i izlaz. Ili smo u pravcu odakle dopire agor, i najednom se naosmo pred jednom osvetljenom salom. Lusteri su bletali, a posluga obuena u belo odelo nosila je ve table sa jelom. Oficiri uagrenim oima prate svaki pokret posluge. 3astadosmo zbunjeni. Neko nas zovnu. ta se snebivate? Ne mogu da vam sauvam mesto govorio je porunik Branko. Sedosmo u fotelje. Pred nama je beo arav i sjajno posue. A hleba itave gomile. Nesvesno dohvatimo hleb, kao da se bojimo da nam ga neko ne oduzme, i halapljivo gutamo velike zalogaje. Glavu nam zanosi miris peena mesa. Kao san... Do malopre smo razbijali peksimit kamenom i krckali tedljivo, koliko da ne pomremo od gladi. Onaj peaki potporunik ne mogade da izdri, ve dohvati tablu od kelnera, pa je spusti na sto i nad inijom se na jedan mah nae desetinu ruku. Neki dohvatio meso rukama. Drugi protestuju na taj postupak, ali ekaju zgodnu priliku da i oni to isto urade. Marinski oficiri gledaju nas ljubopitljivo, a i pomalo su iznenaeni. Oni ne znaju ta je to glad,

284

niti mogu zamisliti da ivi stvor moe mesec dana izdrati samo, i jedino, o peksimitu. A i toga je bilo ponestalo. Onda donee neko slatko, kao pekmez, i najzad voe. Ovi se, bre, egae sa nama! veli Duan. Ama da su nam samo hleba dali, bili bismo zadovoljni dodaje ivadin. Na ulazu je ekala druga grupa oficira. Kada se mi digosmo, oni navalie, pa se zaglavismo. Potpukovnik Petar viknu, te se malo uspostavi red. Sili smo u nau kabinu. Ali neto nas je guilo. Naa su se ula privikla na iroke prostore, na hladan vazduh, na utanje lia i lepranje nonih ptica, te nas sada mui prazna i pusta tiina ove teskobne kabine. Neko predloi da iziemo na krov lae. Paluba je iroka, mogao bi se bataljon postrojiti. Tu su leali peaci, za koje dole nije ni bilo mesta. Sve jedan pored drugoga. Lee mahom potrbuke, isto onako kao i u streljakom stroju. Prema svetlosti sijalica vide se njihovi ranjavi tabani. Crni talasi poigravali su oko lae. Kopno kao da je potonulo u bezdan. Kad ne gledamo u vodu, ini nam se da visimo nad nekim ponorom. Oko ponoi mornari se uzmuvae. uje se lupa i zveket lanaca. Laa poe da se njie. Neko ree da emo sada poi. Vidimo kako pored nas promie crna silueta velikog ratnog broda... Sad... ta nam Bog d! zauh gde neko govori. Kratak i snaan urlik razlee se sa nae lae. Najednom na onom drugom kraju palube nastade neka larma, vika i glasovi vojnika: Udavi se... pomagaj... U pomo... Ne daj... Ljudi, pomozite! Potrasmo na tu stranu, sapliui se o noge onih koji su leali. Jedan reflektor zasenjujui osvetli lau... Dva mornara sa ove vratolomne visine strmeknue se u more. Vojnici se pribili i presavili preko ograde. Eno ga... Da li je iv?... Mornari urno sputaju amac, koji je visio na ekrku. Svi su zaneseni gledanjem, te i ne odgovaraju ta se to dole zbiva. Tek kad izvukoe amac, ugledasmo u njemu jednoga peakog potporunika i pored njega ona dva mornara. Mornari sa broda prihvatie odmah naega potporunika i odnee urno u kabinu. Za njima ode i kapetan Duan. Malo posle vrati se. Potporunik Jova ispria nam on iz nekog peakog puka, onako umoran legao pored ograde i zaspao. A laa malopre kratkim zvukom objavila polazak. I Jovi se u snu priinilo kao da je neto puklo, i to ba pored njega... Ali to nije bio pucanj topa ve kao da je
285

eksplodiralo razorno haubino zrno, priinilo se u snu potporuniku Jovi. I on se digao, da skoi u rupu gde je eksplodirala granata, jer on zna da topovsko zrno nikada ne udara u isto mesto. Ali, mesto u rupu, potporunik Jova skoio u more. Neki potmuli tutanj se razlee brodom i vetar poe da piri okolo nas. Svetlost se najednom ugasi i utonusmo u neproziran mrak... Laa je izlazila na puinu... SAN ILI JAVA Sunce je odskoilo uveliko i kao da nas miluje svojim toplim zracima. Ljudi se bude i, isto udei se, posmatraju oko sebe. Sve im se ini kao da je ovo samo jedan lep san. Ne veruju sebi, pa trljaju oteene one kapke i s nevericom posmatraju mornare u plavim uniformama i onaj sjajni mesing na svima stranama. Onda se s naporom diu i tekom mukom oslanjaju na ranjave noge. Okrueni ovako plavetnilom mora i gledajui rumene i snane mornare u istim odelima, nai su se gotovo stidljivo I bojaljivo pribijali u kraj. Lice im potamnelo, oi upale i podnadule, telo malaksalo; odelo izgorelo, ili se prosto raspalo, obua pocepana, a neki su bili i bosi. Imalo ih je koji su jeali bolesni, pa su ih drugovi nosili i smetali u jedan hodnik da ih ne bi preskakali. Na mnoge je nepovoljno uticala sinona obilna hrana, jer su im creva od nejela i dugotrajne gladi oslabela. Mornari su kofama prosipali vodu po raznim uglovima broda, posmatrajui ove jadnike oima punim sauea. A vazduh je bio ist i nebo bistro, beskrajno prozirno, svetloplavo, nasmejano i radosno. Pred nama se ukaza kopno, bujno i zeleno. Kao da smo prespavali dugu zimu. Pokraj obale vide se agave sa razmetljivo rairenim listolikim organima svojim, otvorenozelene boje. Onda ibovi oleandera i nara, a na breuljcima gorostasne zelene maslinove gore, smokve i narande. U sredini toga zelenila je mnogoljudan grad od belih visokih kua. Pokraj grada starodrevna tvrava. Kao u nekoj bajci... Neko ree da se ostrvo i grad naziva Krf. Po zalivu je rojilo od amaca, motornih i na vesla, i mnogi su urili ka naoj lai. Oni iz amaca nudili su svoju robu, limune, pomorande, deset, dvadeset za dinar, pune kotarice za bagatelu. Grci su se svaali meu sobom, potiskivali jedni druge i dobacivali nam ueta, da izvlaimo to hoemo i koliko hoemo. Uz nau lau pristade i luksuzni motorni amac, odakle preoe neki marinski oficiri. Prie i jedna laica koja je trebalo da nas preveze na obalu. Naredili su da budemo kod vojnika, pa emo izlaziti kada na koga doe red. Vojnici su pokupili svoje stvari i nastade lagano pomerane. Srdano su se zdravili sa mornarima kao da su stari poznanici, i razgovarali su ivom mimikom... Kada iziosmo nanovo na palubu, zapahnu nas neka meavina
286

mirisa morskih riba i pomorandi. Neko ree da sva juna pristanita tako odiu. Preosmo na laicu, gde nas sabie kao sardine, i kretosmo odmah obali. ujemo ve i sirene automobila i dovikivanja na raznim jezicima. Naiosmo pored jednoga morskog dina. Rekoe da je drednot. Gledamo zadivljeni u ogromnu masu elika, u onu katarku, u masivne kupole od gvoa. Evo i obale. Vidimo sada i Francuze, koji neto otro nareuju. Pored nas projuri jedan kamion pun hlebova. Prolaze i neke udne dvokolice sa ogromnim tokovima. Ih, koliki su magarci ovde! ree neko od vojnika gledajui mazge, koje su vukle kola. Atansion!... Varda! vikali su oferi. Zbunjeni, sklanjali smo se ukraj puta. Vide li koliki su hlebovi! govorili su vojnici meu sobom. Naioe nai oficiri i rekoe da e nas voditi u Ipsos, gde je za nas odreen bivak. ekali smo da se i ostali iskrcaju... Onda ljudi natovarie na lea torbe i sanduke, jer konja sada nismo imali, i sve po etiri u redu kretosmo. Ali na prvoj zavojici ugledali smo alostan i muan prizor. Oko deset mrtvih naih vojnika lealo je pored puta. Poreali su leeve jedan pored drugog. Bilo je tu i starih i mladih lica, ali svi kao mumificirani, izduenih vratova i istaknutih kostiju. Malo podalje stajalo je nekoliko vojnika, po izgledu slinih onim leevima. Kao da oekuju da njih stave u onaj red. Vojnici se raspituju za one mrtve. Rekoe kako su to pomrli vojnici iz okolnih logora. Oni ivi ekaju auto, koji treba mrtve nekud da odnese. Ili smo lagano. S desne strane videlo se more, a sa leve dizali se zaobljeni breuljci, obrasli maslinama... Ugledasmo i drvo pomorande, ukraeno utim plodovima. Nagaaju vojnici, te jabuka je, te kruka, a kad im objasnismo, oni zastaju, i sa divljenjem i uenjem posmatraju. Jer oni su jeli pomorande samo kao bolesnici i zamiljali su tu zemlju gde limuni i pomorande rastu kao zemaljski raj. Ali, pojavie se najednom crni oblaci, a more postade tmurno i naborano. Vetar dunu i masline zaumee. Mi skretosmo levo, uz strmi breg, i malo zatim zastadosmo. Komandant ree da e ovde biti na logor, izmeu maslina. Krupne kine kapi orosie zemlju, a zatim se proli bujica iz oblaka. Sklonismo se ispod maslina, ali voda se cedila kroz rastresite grane. Zaalie vojnici tada za svojim gustim umama. Ko se kod nas sklanjao jo ispod vrba! govorili su jetko ljudi, gledajui iskrivljene grane maslina. Kia namah prestade. Nebo zaplavi i sunce granu. Sa zemlje je odisala laka para, kao da se pui, a sivozeleni listovi maslina postadoe opet sjajni i sva priroda nasmejana.
287

Po starom obiaju, vojnici dohvatie sekire da okreu malo masline, kako bi naloili vatru. Ali zagalamie neki Grci i ispadoe pred komandanta. Jedva razabrasmo da trae odtetu. Komandant odmah izdade nareenje da se masline ne seku, ali postavi i strau oko bivaka, da sprei ulazak Grcima metanima. Dole na put pristigli su i automobili sa hlebom, mesom i ostalim potrebama. I drva su ak dovukli. Vojnici zagledaju kalupe biljne masti i ude se: To je, bre milikerc veli jedan, jer nikako ne veruje da mast moe biti u onako vrstom stanju. Dok su se kazani puili, vojnici su ureivali bivak. Od poderanih, starih atorskih krila podigoe nekako atore koji su liili na erge. Iz oblinjeg sela donee slamu za prostirku. Najzad, posle toliko vremena, stali su u stroj, da prime hranu. Nebo se opet naoblai i linu kia. Leali smo sada ispod atora, ali je voda lokala sa svih strana. Ljigava i teka izmaglica provlaila se neujno izmeu maslina i nekako neprijatno jeila se od studeni samo jedna strana tela. Oko atora su gazili vojnici kopajui rovove, da voda ne prodre ispod nas. Ali uskoro izvedri se i izmeu sivih oblaka videsmo isto, plavo nebo. Jedan zrak kao izvidnica pree preko nas, pa se izgubi na puini, koja se prelivala u raznim bojama. Uputismo vojnike na put, da nam kupe smokava i pomorandi. Razdelili smo ih i njima. Posle jela ovladao je neki teak umor ljudima. Jedva su se kretali. Neki su se grili od bolova u stomaku i urno zalazili u oblinje iprage. Vraajui se otuda ili su pogureni i malaksali, podnadulih oiju i mrzovoljna izgleda. Kao da jo ne shvataju gde su, pa zastanu, i onako otvorenih usta i mutna pogleda, zablenu se u puinu. Komandant je izdao zapovest da vojnici budu slobodni, a od idueg dana nastae redovan posao. Sutradan mnogi su leali u atoru bolesni od stomaka i neke vatre. Na pukovski lekar je objanjavao kako njihova creva ne mogu da podnesu ovako teku hranu. Pa dobro, doktore, trebuj onda za njih mleka! dobaci Luka. Lekar se nae uvreen. Ja konstatujem samo uzrok, gospodine kipislcauf! Taj uzrok zna i baba Mudra i moj posilni Isak. Nego lei ti to, ako moe. Eh... the... lek je prost: ne treba im davati da jedu toliko. Da se vratimo onda u Albaniju, na oporavljanje dodaje Luka. Bolniki automobili su svako jutro dolaziLi i odnosili bolesne vojnike. Ako se zatekne koji mrtav u atoru, snesu ga samo na put. A kia svakoga asa pada i sunce opet sija. Tako se menja i nae raspoloenje.

288

Posle toliko dana ljudi se setie i svojih porodica. Teka ih nostalgija mui, a ova zelena i vlana priroda izgleda im kao ono areno cvee na grobovima. A kiparisi se uzdiu kao nadgrobni spomenici... enjeni oficiri izvukoe prvi iz svojih sanduka sauvano odelo i kretoe u varo da bi zaboravili tugu svoju. Neoenjeni su sedeli po atorima i igrali karata. Uvee su priali oenjeni o ivotu u varoi, O pansionima, ak su pominjali i imena nekih Margerita i Pandora, dok su ih mladii gledali uagrenim oima i enjivo sluali. Onda ih obuze nemir. Sutradan traili su odmah i oni dozvolu za varo. Ko nije imao uglednije odelo, taj je pozajmljivao od svojih drugova. Poli smo peke drumom. Ali nas stie jedan engleski teretni automobil. ofer sm zaustavi i mi se popesmo. Prolazili smo pored cvetnih vrtova bogatih vila, rodnih i sonih pomorandi i irokih smokava, dok su agave i opuncije rasle kao iva ograda oko imanja... Ispred varoi se skidosmo. Na ulicama je vrilo od francuskih i engleskih mornara, naih vojnika, koji su se sada obrijali i malo utegli. Na svakom koraku sretamo poznanike iz raznih pukova, s kojima se nismo videli jo od poetka rata. A na Esplanadi svira marinska muzika i dame etaju. S druge strane dopire besomuna larma, jer je danas utakmica izmeu engleskih i francuskih mornara u ragbiju. Protivnici se besomuno dave, potmulo udaraju, sapliu i po desetak ih se valja na gomili, dok okolna masa urla. Grupa vojnika posmatra pobesnele igrae i tad e jedan rei: Ja, oca im njinog, dave se ko mi s Bugarima... Vala, da su preli Albaniju, to im ne bi palo na pamet. Besni su i siti... Zastadosmo pred jednom poslastiarnicom. Gledali smo ushieni one arene figure od eera i voda nam udara na usta. Ulazili smo jedan za drugim i jeli kolae od svih vrsta. Setismo se tada kako vie od etiri meseca nismo videli kola, a ve mesec dana kako nismo stavili pare eera u usta. Bilo nam je prijatno. A kelnerice slue. Kosta Turin se sav naroguio i prati ih stalno pogledom. Tek se die. Pusti me, molim te, da sednem tu ree Dragii ama da me samo dodirne suknja. Jaoj, ljudi, gde nam mladost proe! isto zavapi Kosta. Odatle smo uli u jednu kafanu, zatim lutali ulicama, zastajkivali pred radnjama, kupovali razne stvari i raspitivali se za pansione. Na jednome uglu ugledah jednoga engleskog vojnika, ali je za Engleza bio isuvie crn. Zaudo, poznat mi je taj lik. Posmatra i on mene, pozdravi me i kao da se nasmeja. Zastadosmo. Zar me ne poznajete? Ja se seam jednoga takvoga lica, ali taj je... da, da, komandir mi je priao da je Tanasije poginuo. I ja sumnjivo zavrteh glavom. Ja sam Tasa...
289

Neto sam promucao, jer isto ne verujem da je Tanasije iv. Pa jo i u engleskoj uniformi. Jest, Tanasije. Pozdravismo se srdano. Smeje se i Tasa, pokazujui svoje bele zube. Ali mi nikako ne ide u glavu, otkud on ispade engleski vojnik. Povedoh ga i tada mi on ispria svoje itije. Tamo negde kod Leskovca upadnu Bugari u bateriju. On se tada sa telefonom nalazio na levom krilu baterije. U zemunici je bio sluajno sam i, kako je na uima drao slualice, nije ni uo larmu spolja. Tek kada je nastao prasak puaka, Tanasije se okrete i vide kako jedan Bugarin protra pored zemunice. Shvatio je odmah. Lupio je nogom u telefon, izleteo i pojurio niz padinu u potok. Ali dok je on izbezumljen trao na levu stranu sam, svi ostali vojnici beali su na desnu i sve se vie razilazili. I naao se tako Tanasije usamljen. Ali on se svije uz neke druge jedinice i prilikom opteg povlaenja i on je iao sa njima, ne znajui gde mu je baterija. Kada je doao u Pe, saznao je da je njegov puk otiao dalje. Uvek sam iao s poslednju jedinicu, jer ona kupi njur, i imao sam pare. 3apitah ga gde je mogao da kupi njur kroz Albaniju, E, tu sa jednu komandu osvanem a s drugu omrknem... Merkam tako uz put, pa koja je vie bogata... I onda mi drugari udele. Dok jednoga dana ne nagazim na jednu volovsku komandu. A imali su i magarie. Znam ja da magare ne lipsava tako lako, a konji svaki as. A posle od konji se nema fajde, a volovi se jedu. I sproom ti volovi, mi se lepo ishranismo. Kod Draa pozajmim od neki peaci nekoliko kila brana. Kako, kako? Pa... sluajno, naiem na odreen dak smeje se Tasa pa umesim pogae... Dobro ti nisu nali... Iseem ja na krike, pa ispod koporana. Tada su ba odabirali bolesne vojnike. Priseti se Tanasije da bi se i on mogao javiti. Ali nije imao ko da ga prijavi. Lutajui po pristanitu u San ovaniju, ugleda on povorku bolesnih vojnika, ba kad su hteli da ih ukrcaju. Umea se i on meu njih. Ali na svoje zaprepaenje primeti kako na pristanitu stoje oficiri i kontroliu da li samo bolesnici ulaze u amac... Rei se Tasa da zanemoa. I on se svesno zanija, onda padne i pone da koluta oima. Poviu vojnici. Tu se zadesila i dva mornara, koji dotre, dohvate Tanasija, odnesu ga u amac, a odatle na lau. Unee me sa sve pogae... Pa otkuda sada ispade ti Englez? A on pria kako je sa prvim transportom stigao na Krf. Doekali su ih sveano. Logor je bio u blizini varoi. Ali kako nije imao svoju komandu, to je izlazio kad je hteo. Novca nije imao, strani govor nije razumeo, i onda je razmiljao
290

kako bi mogao doi do para... Seti se on svoga trika, na pristanitu u San ovaniju... Ocenio je da su Englezi bogati i rei se jednoga dana da legne pred engleskom automobilskom komandom. Ugledaju ga Englezi onako jadna i odrpana, odnesu u svoju komandu i dobro nahrane. Tu je i spavao. Uvideo je Tanasije da mu je ovde mnogo bolje nego u logoru, i onda se napravio vredan i poeo da pomae Englezima oko ienja automobila. Englezi, videi ga onako iscepana, dadu mu jedno novo odelo i nov ator. Ali Tanasije digne sutradan ator, razume se, i proda ga nekim naim oficirima. Kao to je sa Englezima govorio mimikom, tako se isto sporazumevao i sa srpskim oficirima, i oni su bili u uverenju, pria Tanasije, da je on pravi pravcati Englez. Onda se opet vratio kod svojih Engleza i objasnio im nekako da je on siromah ovek, da nema ni prebijene pare i da je morao... Dua ni iska! veli Tanasije da je rekao Englezima. A i ti Englezi bili neki siromani ljudi, a njihova Engleska bogata zemlja, te se jedan prisetio kako bi dobro bilo da se on uortai sa Tanasijem. Englez da izvlai iz magacina, a Tanasije da prodaje. Posao je iao ne moe biti bolje. Naroito su mnogo traena atorska krila. Ih, gospodin potporunik... Nemam pusto ovde Englesku, pa celu da je prodam... Ali jednoga dana doznao je Tanasije da je pristigao i njegov puk. Napustio je odmah svoje Engleze i poao da se prijavi u bateriju. Doekali su ga radosno. ak je i komandir priao i poljubio ga. Tek tada je Tanasije doznao za sudbinu svojih drugova. A neki su i kroz Albaniju pomrli. Mnogo mu je bilo ao kad je uo da je Krsta vozar umro od gladi kada su ili preko pirinanih pola. A kaplar Vuko udavio se u reci Mai. Jankulja su ubili Arnauti. Od sto trideset, koliko je bilo na poetku rata, u bateriji je ostalo svega trideset. Eh, ta ete... Da nema toga i Nikola Pai bi iao u rat! razmilja Tanasije. Saalio se Tanasije na svoje drugove, koji su sedeli na kii uureni ispod maslina. I jednoga dana je opet potraio Engleze. Uao je lepo u otvoren magacin i uzeo trideset i pet atorskih krila. Gledam Tanasija, pa se i ja sam udim. itavu administraciju vodi drava sa engleskom komandom, piui razna trebovanja, dajui reverse, oko ega je zaposlen tab ljudi... Meutim Tanasije Prvulovi, iz neke tamo Potrkanje, reava sve to po kratkom postupku. I sada vojnici njegove baterije spavaju ispod novih atora. Ree mi jo Tanasije, da je sada doao da nabavi jedan veliki ator za svoga komandira. Pobogu, ovee, ti e na kraju da zaglavi u apsu dodade potporunik Dragia, koji je za sve vreme sluao prianje Tanasijevo.

291

 Ja?... Gospodin potporunik, pa zato smo preli etiri zemlje: Srbiju, Crnu Goru, Albaniju i Grku... Mi smo sada kao make. Baci je ovako, ona se doeka na noge, baci je onako, ona se opet doeka na noge. Po seljakoj logici Tanasija Prvulovia, moguan spor izmeu njega i Engleza razvijao bi se na sledei nain: Englez ukrade atorsko krilo iz svoga magacina i ustupi ga Tanasiju, da proda. Ali poto Tanasije ne daje nita napismeno, to smatra da nije duan Englezu ak ni novac da preda. Jer Englez je robu ukrao... A valjda i ta Engleska, koja toliko troi i rasipa, ima neki zakon za svoje lopove. Sada, ako bi ga ba i tuio taj Englez, on je u stanju da privede svojih trideset drugova, koji e potvrditi da je Tanasije platio atorska krila. Zastadosmo na jednome uglu. Poto je Tanasije ispao neki odra veza izmeu Srba i Engleza, to mi je obeao da e jednoga dana doi i do moga puka. Onda pozdravi i ode urno. Ve smo se zamorili. Opet svratismo u kafanu, zatim u poslastiarnicu, proosmo Esplanadom, pokupovasmo jo neke stvari. Na izlasku iz varoi saekasmo jedan teretni automobil, koji nas odveze do blizu logora. U bivak smo stigli kada je ve pao mrak... OSTRVO SMRTI

Dok kia jednostavno i sanjivo udara o atorska krila, porunik Luka i potporunik Vojin se prepiru, da li se grke cigarete zovu: Varka ili Bapka. Na ulazu se pojavi kapetan Duan. Pobratime, napravi mi mesta i porui kafu. Onda viknu: Isajlo! Pazi, bre, nemoj samo da mi dodirne krov, jer odmah dobije kijavicu i poinje da kaplje opominjao ga Vojin. Na ulazu se pojavi posilni Isajlo. Isak, skuvaj kafu! ree Luka. Nema vie, gospodin porunik. - Hajde, pronai! Razumem! Pazi ga, vidi ga obrati se nama Duan. Jaoj, jagurido. Nauio si ga da kae: Nema, gospodin porunik. Pa jest, vi zamiljate da na ovoj mojoj maslini raa kafa... i kao u kavanu, hajd da navratimo. Za deset dana potroio sam kilogram kafe. Blago tebi, pobratime. Kod mene u onaj potok nee niko da navrati... I ta veli... hajd da se pomuimo uzbrdo do Luke, dobro, dobro, postaraemo se, kada ti je toliko ao... Ama ne mora, pobratime. Odavde je lepi izgled...
292

Zausmo opet neke korake oko atora i neko tamo pomenu moje ime. Duan zauta. atorsko krilo se razmae. Gospodine potporunie, zove vas hitno autant puka ree ordonans. Ne bee mi pravo to sad moram da gazim blato. Ali se ipak digoh. Blago tebi! dira me Duan. Vidi se, da te oni iz puka mnogo uvaavaju. tab puka nalazio se na susednom bregu. Iao sam uskom stazom izmeu agava, opuncija i ispod maslina, sa kojih je kapala voda. Svuda naokolo videli se bedni atori, u kojima su sedeli zgreni vojnici. Prooh i pored kujne jedne baterije: vatra, nad njom gvozdeni tronoac, na kojem se pui kazan. Iznad kazana na etiri uzane motke razapeli atorsko krilo. Malo podalje drvljanik. Okolo, meu agavama, ue seoski psi. ator autantov padao je u oi svojim kupastim oblikom. U njemu je stanovao autant i tu se obavljala administracija celog puka. Na zemlji, u jednom kraju, bila je prostrta slama, preko nje prebaeno ebe, a na ebetu bee emaljiran tanjir, u koji je kapala voda u pravilnim razmacima vremena, sa neke rupe na atorskom krilu. Desno od ulaza bio je nahereni sto, za kojim je sedeo autant na trononoj stolici. Ree mi autant, kako me je komandant odredio da sprovedem sutra neku decu za Krf i predam komisiji koja je zasedala na ostrvu Vidu. Prilikom odstupanja govorio mi je on mnogi su roditelji poveli i svoju decu. A imalo je i dosta dece koja su pogubila roditelje, pa su ih pojedini pukovi vodili sobom do Krfa. Sada je nareeno da se sva ta deca dovedu sutra na drum, ispod naeg logora, a vi, kao njihov voa, treba da ih sprovedete do Krfa i predate tamo nekoj komisiji na ostrvu Vidu. Bilo ih je dvadesetak. Stajali su deaci na putu, dok je kia nemilice lila. Nosii im pomodreli od zime. Svi su nosili na glavi neke stare ajkae, sigurno od pomrlih vojnika, da su im ui bile poklopljene. Jedni su imali poderane kaputie, drugi vojnike koporane, i ake im se nisu videle. Jedan peadijski narednik donese nekog maliana, koji nije imao vie od pet godina. Poznadoh ga odmah. Bio je to onaj malian kome je umrla mati pokraj puta u Albaniji. Dete se valjda ne sea onoga dana kada su ga otrgli od majke. Narednik mi ree da, ukoliko ima podataka o deci, oni su ubeleeni u spisku. Stie i teretni auto. Deca zagalamie radosna to e se voziti. Ja sedoh pored ofera Engleza i stavih dete na krilo. Ono je unezvereno gledalo... Bio je to sada rumen malian okruglih crnih oica i malo prastog nosa. Zapitah ga za ime, da bih ga malo oslobodio. Ali on ne odgovori jer ga je vie zanimalo treskanje prozora. Na moje ponovljeno pitanje odgovori rasejano: Mia pa se onda okrete i rairenih oiju pogleda u Engleza. Navikao je Mia da gleda uniformu srpskog vojnika, a sada najednom vidi neto sasvim drugo. Englez opaa njegovo ljubopitstvo, pa ga jednom rukom pomilova. Ali
293

Mia se namrti i pribi se na moje grudi. Ja ga umirujem i kaem kako je ika dobar ovek. Osetih neku toplinu u dui, to se ovo nejako dete sa poverenjem predaje meni, pa ga pomilovah. A on se navali na moje grudi i zabi prst u nos. Sklonih Mu ruku. Onda Mia duboko udahnu vazduh, itei kroz nos. Uzeh svoju maramu da ga obriem, pa se poeh uditi ovolikoj nenosti svojoj. On mi se obrati apatom: Ko je ovaj? Rekao sam mu da je taj ika dobar ovek, tako neto. A zato nosi ono? i pokaza na kapu. Zato?... Lupam glavu i pokuavam da mu objasnim, ali ne dovrih, a Mia nanovo zapita: Zato dri ono? mislio je na volan. Eto... upravlja njime... A zato upravlja? Da bih ga prekinuo, jer nisam znao ni sm kako da mu objasnim to bi mu bilo shvatljivo, zapitao sam ja nega iji je on? Mamin. A gde ti je mama? Otila da doe... A tata? Otiao u rat odgovori rasejano. Onda najednom postavi pitanje: - A zato ovaj nema puku? Objasnih mu nekako da njemu puka ne treba, jer on ima automobil... A ta je to? Pa to su ova kola odgovaram pomalo nervoznim glasom. A to? opet e on. Rekoh mu da bude miran i uti, jer onaj ika ne moe da tera kola. A gde su konji? zapita polako. Mislim se, ta sada da mu odgovorim, pa se reih da preutim odgovor. Ali njega ba to zanima. Uto ofer pritisnu na trubu, Mia se sav zanese i osetih kako se migolji na mome kolenu, hteo bi da sie, te da i on dohvati za trubu. ofer uspori brzinu i Mia iskoristi priliku da dohvati za volan. Englez morade da zaustavi i tom prilikom obrati se Mii: Do you want to drve?1 Hou ono i pokaza trubu. O, some along!2 Svirao je Mia do mile volje... Ali smo ve ulazili u Krf, te ga nanovo stavih na koleno i naskoro se zaustavismo na pristanitu. Nebo olovno, kia je pljutala, a more je bilo tamno i narogueno. Deca pokisla, te silaze mokra i najeena. Miu jedva odvojismo od automobila.

294

Trebalo je prei na ostrvo Vido, ali prista nite je bilo pusto. More se nadimalo, penuavi talasi se valjali, i tek irokim zamahom udarali o kamenite stepenice isterujui itav vihor vode. Deca su gledala prestraena i nema. Naie jedan od naih, ali on zavrte glavom. Sumnjam, bogami, da e laa doi. Talasi su prilini. Zapitah ga ta da radim sa decom. Nije ih trebalo ni voditi po ovakvom vremenu. Pa jest, kada bi se vi pitali! izbrecnuh se bez razloga na inovnika obveznikog reda... On samo mahnu glavom, okrete mi lea i ode. Deca su utala i pratila svaki moj pokret. Jedva se setih da ih sklonim od kie, i oni se kao prokisli vrapci uurie ispod jedne strehe. Uviala su deca da neto nije u redu, te su utala, bojei se da me ne naljute. Rekoh im da se ne udaljuju. A ja obioh nekoliko kancelarija naih, raspitujui se ko je nadlean da me prebaci na ostrvo Vido, gde je zasedavala ta komisija. Svi su slegali ramenima. Ja i ne znam ko to naredi da komisija zasedava tamo, kod ovolikih kua u gradu! objanjava mi jedan kapetan. Oseam se nelagodno zbog dece. Razmiljam ve gde li u nai auto da ih vratim nazad. Deca ute, jer misle da ovako sve treba da bude. Rekoh im da emo priekati jo malo, pa emo se onda vratiti. Deca se zaradovae to e opet videti svoje ratne drugove. U neko doba pojavi se jedan olupani tender i pristade uz obalu. Maliani potrae i poee uskakati na brod. Ali voa tendera, neki francuski podoficir, ree mi da oni ne vre tu lokalnu slubu. Ipak pristade naposletku, ini mi se vie zbog dece, da nas preveze. Naredi samo da deca posedaju, kako se koje ne bi prevrnulo usled ljuljanja lae. Ja Miu stavih na svoje koleno. Laa se zanija, potom kao da se strese kad proradie motori, i odmah zaplovi. Talasi je doepae i kao da je neije ruke diu, sputaju, vuku u dubinu, zatim nakreu levo i desno. Jedan talas lupi i pramenovi vode sunue preko krova. Mia se unezvereno okree, a donja mu usna oputena, gotov da zaplae. Posmatram ostrvo Vido... Jedna kua na njemu, onda neke barake, atori. Na obali se belasa neka gomila... Ali to kao da nije kamenje. A ko bi sada go leao na obali... Meutim, lie na ljudske prilike. Opet talas preko broda. Laa breke. A ostrvo Vido naraste i deca se najednom ukoie od nekog straha. Okretoh se. Leevi, goli ljudski leevi, preko stotinu mrtvih ljudi nabacano na obalu, na gomilu, razjapljenih vilica, staklastog pogleda, raskreenih nogu i zgrenih ruku. Talasi satanski naleu, kao da se raduju tolikome plenu, voda u irokim mlazevima cedi se niz ukoena mrtva tela... Pa bar da nisu goli... Uasi dana i smrtne gladi ogledaju se na svakoj kosti. Kao da su ive lobanje izile iz morskog dna na svetlost dana.

295

 Oh-la-la... Quelle tgagde. Pauvre homme, rauvre homme!1 Klima tuno glavom voa tendera. Laa odmah tu pristade. Jedan mornar iznese Miu. Na obali uhvatih dete za ruku. A zato oni spavaju? pita dete. Umorni su odgovorih rasejano. A je l im zima? I oni su bili nekad deca kao mali Mia, nasmejani, veseli... Postali su deaci i zamiljali da je ivot vean. I tek zakoraili u ivot... Ah, onome se cedi voda iz otvorenih usta... Opomenuh decu da se ne okreu, ve da gledaju kuda idu. Uskom stazom iziosmo na uzviicu i naosmo se pred onom kuom. Bee tu jedan treepozivac. Posle podne poee komisija rad... Sad je dockan. A deca gladna. Nema nieg da se kupi. Zamolih treepozivca da bar negde nae hleba... Izdelismo deci po kriku i sklonismo ih u zaklon. Ja ostadoh sa treepozivcem. E, moj gospodine, nije ovo ostrvo Vido, ve ostrvo smrti. Stotine dnevno umiru... Koga ovamo donesu, taj vie ne vidi bela dana. Sahranjivali su ih prvo ovde. Ali treba bataljon vojske po ceo dan da kopa grobove, a posle ni mesta ne bi imalo. Sada ih bacaju na obalu, uvee doe jedna laa, natovari ih i onda nou bace u more. Sluajno zvecnuh mamuzama, pa mi najednom pade na pamet kako sam ja iv dok svuda okolo mene kao da gamiu mrtvaci. Hui more i pada kia. A ivot je tako mio... 3au ujutru po atorima, ali ne da ih pregledaju, ve da vide ko je jo iv, a ko mrtav... Eno ga, jedan sad umro. Bolniari su nosili ukoenu ljudsku priliku i zamakoe pod obalu. Zapitah ga zato ih svlae. Valjda da lake tonu... Zautasmo... Gledam malo podalje jednu podrpanu i pogurenu ljudsku senku kako jedva vue noge... Kraljevski vojnik, nepobediva mrtva straa slavne srpske vojske... Otima se siromah od smrti. Hteo bi da bei iz ovoga pakla. Pronee i njega sutra govori treepozivac. Navikao sigurno na takve prizore, on je govorio ravnoduno, kao da nije re o ivu oveku. Ali ja ne mogu da se otrgnem od jedne misli, koja mi izaziva stranu sliku... da e ovaj ivi ovek, koji luta kao avet po ovome vetru, koji jo govori, misli, da e i on sutra leati iskeenih vilica. A treepozivac kao da hoe da pojaa ovu misao, nastavlja hladno:

296

 Nou se dignu u bunilu i vatri, pa onako goli pou i nabasaju na vodu. Oni najlake svre. A neki padnu, te ih sutra naemo ukoene na ledini. I meni se nevoljno nameu predstave udne i grozne, jer su i utisci muni i teki. Gola tela lebdei u vodi lagano tonu, dok morske nemani nezajaljivo vitlaju, i onda rastru. Stotinama svakoga dana!... A sutra e i onaj. Kao da eka na red. Zauh detinji pla, te se digoh. Mia se zacenuo, a jedan mu stavio pred usta kriku hleba. Kad naioh, ovaj kao da se pravda: Nisam, bogami, hteo da mu uzmem. Samo se naalio... Mia dugakim rukavom brie oi i jo jeca. Oko usta mu se nahvatale mrve hleba. Iako sam jo prilino daleko od sentimentalnih roditeljskih oseanja, obuzima me neka neizmerna tuga prema ovom nejakom detetu. Od prvih saznanja svojih, ovo je dete osetilo gorinu ivota. Ne zna ono ni za roditeljsku negu, ni za ljubav majinu, ni za detinje igrake. Mesto uspavanke slualo je prasak puaka, mesto mleka i tople hrane zadovoljavalo se koricama hleba koje su preostale od umrlih vojnika. Na glavi mu neka prekrojena ajkaica, koja mu i ui pokrila, a preko neto malo skraenoga koporana uvijeno je alom, to je moda jo od njegove majke preostalo. Prigrlio je pomodrelim ruicama hleb i, onako uplakan, nabureno gleda ispod oka onoga deaka. Ne volim! veli ljutito Mia i odreno mahnu rukom prema deaku. Ja ga umirujem kako u mu kupiti okolade, a onoga matoroga prekoreh to dira ovo dete. Onda pooh u pravcu vojnikih baraka, vuen nekom neodoljivom unutranjom potrebom da vidim. Ne bih rekao da je to bilo samo ljubopitstvo, jo manje zadovoljstvo, ve neto bolno i teko. Otvorih bojaljivo vrata jedne barake. Za mnom pokulja hladan vazduh, a kad pritvorih vrata, poklopi me neka teka polutama. Vetar je navaljivao za mnom. Sa obe strane videli su se gusto pribijeni kreveti, a na njima jo ivi kosturi. Svi se pritajili, samo je vetar fijukao. Zastao sam zbunjen zbog svoje snage i zdravlja. Moda im zbog toga izgledam prkosan. Ali u njima kao da su utrnuli oseanja i saznanje. Jedni su gledali tupo preda se, dok su drugi leali zatvorenih oiju, naporno disali, otvarajui usta pri svakom udisaju. Jedan otresit mladi, sigurno bolniar ili medicinar, prie mi. Vi traite, gospodine potporunie, nekoga? Odgovorih mu neto, zatim ga polako zapitah, od ega boluju ovi vojnici. Od svaega... Opta iscrpenost i iznemoglost. Znate... Kad maina islui svoje, onda se baca u staro gvoe. Ali organizam se obnavlja...

297

 Razume se, kad ima uslova. Ali usled suvinih napora oslabelo je srce, od gladi i neredovne ishrane obolela su creva, usled mnogih nazeba nastupilo je zapaljenje plua. A kad je podloga rava, onda ne valjaju ni bubrezi, ni jetra... Pa ime ih leite? Medicinar slee ramenima, i nasmeja se bolno jednim krajem usana. Uto se jedan od bolesnika pridie i, kao da razgovara sa nekim, poe da govori: A, oe, jes... Neu ja, neu... neu da umrem ta u ja tamo?... A, jok! i on odreno mahnu glavom. ta mu je? zapitah medicinara. Halucinacije... pred smrt. Obuze me neki nemir, i uini mi se kao da je i ta smrt neto vidljivo, to lebdi nad glavama svih nas i samo eka trenutak... Neto me je guilo. Onaj zavika: Ne dam... ne dam se! upravi staklaste oi nekud gore, i ruke podie iznad glave kao da se od neega brani. Onda se zavali na jastuk, ruke mlitavo opusti, a usta mu ostadoe otvorena. Medicinar prie da mu opipa puls. Onda zatrai od jednoga bolniara pric, uze neke ukaste tenosti i iglu zabode u smeuranu kou. Zatim se obrati polako meni: The, koliko da mu produimo ivot za nekoliko asova. Izioh. Duvao je vetar, pa mi se inilo kao da se smrt zlokobno ceri, te pourih da sam to dalje od ove alosne barake. Dola je i komisija, te po spisku predadoh decu. Odmah zatim stie i laa. Proosmo opet pored onih mrtvih i ukrcasmo se na brod. Na jednoj strani je smrt prikupljala due, dok se na drugoj raao novi ivot i deca su veselo eretala... U FRONT!

Proli su movarni dani zime. Naa ivotna sposobnost mogla bi se porediti sa nekim filtrom koji proputa izvesne rastvore. U poetku tenost tee u mlazevima, onda ubrzanim kapima, dok najzad ne prestane. Umirali su vojnici u masama, da im se ni imena nisu mogla pobeleiti, potom sve ree, i kad je granulo prolee, njihova lica bila su pomalo rumena, a oi sjajne. Jednoga dana premestili su nas na suprotni kraj ostrva. Ovaj su predeo zvali Mezonga. Pristigoe i kamioni sa novim odelom i obuom. Komandiri su naredili da se vojnici prvo dobro okupaju. Onda su im razdelili isto rublje i potpuno nove plave uniforme. I, jedno prepodne, logor se zaplavi. Vojnici zagledaju jedni
298

druge, zateu nove bluze, prse se i zauzimaju stav mirno, lupajui novim potkovanim cipelama. Milo im i na licima njihovim se ogleda detinjska radost. Kao da je pojam discipline u tesnoj vezi s novim odelom. Ali oseanje reda je nesumnjivo. I posle toliko vremena, pade komanda: U front! Svaki pronae svoje mesto... Lica su obrijana i svetla, kao da su preobraena, komandiri ih nanovo pregrupisavaju, jer postoje upljine, poto su mnogi izginuli i pomrli. Onda su im odrali govor. A odmah zatim komandovae mirno i na parove razbrojs! Poto artiljerci nisu imali ni topova, ni konja, izvodili su peaku obuku i marovanje. Po celo prepodne razlegale se komande: U dvojne redove, nadesno! i Nalee-vo u front! Od peakih komandi samo smo to znali. A kada bi nama i vojnicima ve dosadilo, onda komandujemo: Napred mar! obilazimo bivak i tada bi odjekivao tup udar potkovanih cokula: trap, trup, trap, trup... Posle podne opet to isto, koliko da se vojnici ne ulee. Kada se obuka zavri, obino idemo kod Grka barakera na konjak ili rum. Drugoga pia i nije bilo. Tada postanemo govorljivi. Lukino lice se tada obino opusti, njegove oi zavodene, jezik mu odeblja, on se vraa povodei se u ator, i zove svoga posilnoga Isajla. Zatim pone tunim glasom: I-sak, bre, o me mrzi? Ne mrzim ve, oiju mi tei ga Isajlo i skida mu izme. Luka opustio glavu i gleda ispod oka Isajla. Lae! onda tucne. A o sam te izudaro? Pa zasluio sam... E... ba! Luka se povede, ali ga Isajlo zadri. Je li... a... zao sam ja ppijan? Zato to imate pare, gospon porunik. I ja bih, ali nemam. E... kad je tako... na! Ama hvala, gospon porunik... Var-varda1... i fevga2. A... avrio3, da me... probudi. Uvija ga Isajlo kao malo dete i taman da poe, Luka se pridie. Isak... Izvolte, gospon porunik! itaj... za me-mene... mo-molitvu... Isajlo se onda prekrsti i najozbiljnije poinje: Oe na... Luka se odupro rukama, glavu opustio na grudi i muri. Kada Isajlo zauti, Luka se prene. Ne otvarajui oi pita: Je li gotovo? i svali se na krevet. Opet ga Isajlo uvija i tada eli svome poruniku laku no.
299

Sutradan dolazi Isajlo i pita: Gospodin porunik, je li vai ono deset drahmi, to mi dadoste sino. ta, da ne bi hteo da mi vrati? Pa... kako naredite. Hajd, maglu, dok te nisam dohvatio. Isajlo zadovoljno trlja ruke i sav srean oblee oko porunika. Ili posle obuke iziemo na obalu i posmatramo ribare. Poneki put im se i vojnici pridrue i onda zajedno vuku mreu. Sa nestrpljenjem ekamo kada e se mrea pojaviti. Ve manje ribice iskau iz vode, koja je ustalasana. U njoj kao da se neto roji, ribari sada sve bre povlae ueta, neki pritravaju vodi i zadiu krajeve mree. Voda se najednom zalepra. Hiljadama morskih ivotinja, neobinih i udnih, gamiu sumanuto, u strahu od svetlosti i vazduha. Jedne se prevru i skau, druge se zaglavile u mrei. Ima ih ve uguenih, izvrnule se i trbuna strana im se belasa. Ribari vade urno neka udovita pa ih treskaju o zemlju. Ili izvlae nekakvu blatnjavu guvu, sastavljenu iz sraslih loptastih oblika, kao jaja, onda ih pore i halapljivo jedu neku utu, masnu i ljigavu materiju. Gledamo ih sa otunim izrazom lica. Oni nude i vojnicima. Ali vojnici se nekaju. Jednom samo prie podnarednik Gruja, koliko da proba. Ali odmah ispljuva, mljaskajui ustima kao da se gadi. Pih, slavu mu, smrdi na karbol... Ribari podsmeljivo gledaju vojnike, i ude se kako ne znaju ta je slast. E, moj brajko pria posilni Isajlo ne znaju oni ni ta je krmenadla, ni peeno prasence, ni urka, ve znaju samo za ovu smrdljivu mandu, pa misle nita lepe. i onda poinju prie o gozbama i zavetinama... Pritisnuti linom nevoljom, dugo se nisu seali svojih kua i starih obiaja. Ovo im je seanje sada drago. Ali govore samo o prijatnim doivljajima. Jer oni jo uvek podseaju na one teke bolesnike koji se lagano oporavljaju posle neke mune bolesti. Sreni su to su ostali ivi, a za patnje i muke ne vole da uju. Sluamo ve uvee i trubae iz nekog peadijskog puka, kako sviraju poveerje. Vojnici rado sluaju ovaj trubni znak, poto ih podsea na ona stara vremena, u kadru. U poetku su se trubai muili i poveerje je liilo na neku tugovanku. Ali sad su se ve izvebali. No ree jedno vee potporunik Dragia isterae jedva do kraja. A mesec veliki, srebrnasto sjajan, pomalja se iza breuljaka, i blaga svetlost razlila se preko limunovih i narandinih polja i maslinovih gora. Osea se odnekuda i dah limunovog cveta... Sa mora dopire laki um talasa. U daljini cvile akali. Agave veito ukoene i trome. I meu njima straar iz nekog umadijskog sela. Lepa je ovo zemlja, ali nekako jednolika i tuna... Naviklo je nae oko na raznovrsnost, a ovo stalno zelenilo zamara.
300

 A i ljudi su nekako udni... Iako je priroda raskona, svet je ubog. Zadovoljava se sa dvetri maslinke i peenom ribicom. Jest, bogati, gledam ih onomad, kad navalie na ona jajca to ih povadie iz mora. Ja htedoh da povratim, gledajui ih samo kae potporunik ivadin. More da ste ih videli kad su jeli koljke... A onaj zejtin smrdi, da se ugui. Jedan jo uzeo ljuturu koljke i sre ono smrdljivo ulje... Pih! i kapetan Vojko pljunu. Ama, bre, kakve su ovo dukele to po cele noi teku? pita kapetan Vela. Jedne noi ujem, pa pomislih, otkuda ova deca noas... To su akali. Pazi, bogati! A da li su koliki? pita potporunik Sredoje. Pa... otprilike kao konj upade kapetan Duan. ta misli, pobratime, i ti si ih video? obrati se Duan Luki. Tako... moda neto malo vei. Ali daju se lako dresirati. Ja sam ih video u Krfu kako vuku kola. Je li mogue, ljudi! udi se Sredoje. Jest, bogati. Englezi ih zapregnu u topove. Vuku kao ale! priao je Duan. Uto se ivadin glasno nasmeja. Pazi ga, on ne veruje i Duan munu Luku: A mi smo proli pored njihovih tala. A gde su? pita ljubopitljivo Sredoje. Blizu... nema etiri kilometra odavde. ivadin se prigueno smeje. Poesmo i mi ostali. E, zna ta je, preteraste! veli, smejui se, kapetan Velja. Hajd to rekoste da je akal kao konj. To je jo i mogao da proguta. Ali, majku mu, gde vam pada na pamet da akal vue kola, pa jo i topove! More, progutao bi on i to, da se ovaj amza nije smejao veli gotovo ljutito Luka. Ko verovao? brani se sada Sredoje. Video sam ja odmah. More, batali, iao bi ti sutra etiri kilometra da trai talu akala dodaje Duan, dok se ostali smeju. Onda se obrati ivadinu: Kako si to, bre, neozbiljan, pa mora da se smeje! Ti si nam jo jednom tako pokvario plan. Njega, pobratime, moramo da iskljuimo. Pa vrag bi vas znao kad govorite istinu, a kad laete. Vi uvek imate istu minu na licu. Takvi su se razgovori sve ee vodili. I pored sve opreznosti, ipak su mnogi poverovali izvesnim priama i onda im se sutra smejao ceo puk. To nam je bila jedina razonoda. Priali smo, razgovarali smo se i, ako ne bismo izmiljali, onda bismo utali, ili bismo padali u nostalgian zanos. Jer u svima nama tinjala je skrivena tuga za kuom i porodicom. Plaili smo se da to javno izrazimo. Stariji oficiri, koji su bili izdvojeni u manjim komandama, podavali
301

su se mislima i esto ih je obuzimalo pesimistiko raspoloenje. Oni su stalno jadikovali i preturali stvari po sanduku, traei tako poneku dragu uspomenu. A mi smo pili i smejali se... TAMO DALEKO

Gorelo je hiljadama sveica, kao treperave zvezde, u mranoj noi. Povorka ljudi, ena, dece i vojnika ila je lagano pevajui pobone pesme. U daljini negde, zvono je stalno odjekivalo, dok su talasi na obali umeli. Vojnici su ili gologlavi, pognute glave, apuui molitvu i seajui se onih srenih dana kada su Uskrs doekivali kod svojih kua. Ila je povorka kroz sela i maslinove gore, prolazila kroz logore, ostavljajui za sobom opojni miris tamjana... Na dananji dan je stradao On. Ljudi oseaju duevno raspee i, jae nego ikad, sauestvuju u patnjama Njegovim. Oni veruju u Njega, oekujui od Njega svoj spas. Bili su i oni na Golgoti, bili su raspinjani, pa valjda e saekati i Vaskrs svoj... apuu vojnici molitvu, a zvono i dalje drhtavo jei. Dah prolene noi ispunjen je mirisom tamjana i izmirne. Vojnici napustie logor i odoe za povorkom u crkvu. Bez dozvole. A niko im ne bi ni zabranio. Neka se mole, i neka se nadaju... Na sam dan Uskrsa bili su ljudi postrojeni i stareine su im estitale praznik sa eljom da idue godine doekaju taj isti svetli praznik u slobodnoj domovini. Svakom je vojniku dato obojeno jaje, a kao predovoljstvo dobili su i vino. I, posle toliko vremena, razlee se pesma: Vinjiica rod rodila... Od roda se salomila... Ve po Uskrsu poelo se govoriti o naem skorom pokretu za Solun. Iako su ljudi znali da ih onamo oekuju nove borbe, radovali su se ipak, jer e tamo biti blie svojoj domovini. Osetie bar vazduh sa svojih planina i videe nebo nad svojom zemljom. A hoe i malo irine i vazduha. Na ovome ostrvu su skueni. Gledaju neprestano u one jednolike masline i bodljikave kaktuse, i u poslednje vreme sve vie tuguju za svojom kuom. Izvrena je i reorganizacija vojske. Pridoli su nam novi oficiri i vojnici. Uspostavljeno je novo formacijsko stanje. Sasvim iznenada, jednog jutra, rano, odazvani su komandanti u tab divizije. Vidimo, pristiu i komandanti iz peadijskih pukova. Predoseamo da se neto vano reava. Ali njihove odluke ne zanimaju nas mnogo, jer nismo na frontu da bismo oekivali napad. Kada se komandanti vratie, saoptie da se atori odmah diu i stvari pakuju. Potpukovnik Petar nam ree da e posle podne otpoeti ukrcavanje.
302

 Pobratime, jesi li ti nauio da pliva? pita Duan Luku. Ja jok... ta e mi, kad je moj Isajlo odrastao pored Morave! Ako treba, uzjahau ja njega... I onda, pobratime, uobrazi da si parna laa. Kipislcauf! Ja, bogati, kau... tri dana i tri noi ve se zabrinuo Duan. U logorima je uzavrelo. Vojnici diu atore, pale zaostalu slamu, pakuju. Okolo se iskupili Grci i tuno nas posmatraju. Poneki prilaze svojim poznanicima i pozdravljaju se. Oko podne poe da prolazi peadija. Dugaka povorka plavih uniformi otegla se pored morske obale i zamie za jedan rt, koji je zaiao u more. Za njima kretosmo i mi polako, zastajemo, opet nogu pred nogu. Za nama ostadoe pusti maslinjaci. Sunce je ve bilo daleko poodmaklo, kada stigosmo na onaj rt, i tada ugledasmo mnoinu laa, ratnih, putnikih i teretnih. Veliki broj splavova i malih brodova prenosio je vojnike. Dosad je ve hiljadama ukrcano. Iz jednog broda pokulja crn, gust dim, dok iz odaka drugih brodova bije treptava jara. Sa ogromnih drednota i krstarica zjape topovske cevi... Nau panju privlae veliki areni brodovi na ijem su trupu naslikani neki trougli, pravougaonici ili krugovi, obojeni bleteim bojama. Neko objanjava da su brodovi obojeni na taj nain zato da bi kod sumarena izazvali optiku varku, i da ovi ne bi mogli da odmere zbog toga tano odstojanje. Ljudi sa strepnjom pomiljaju na tu neman, koja nas moe lako presresti... Sunce zalazi, a talasi umore, kao da nas mame. Prili smo uz obalu. Nagaamo na koju li e lau nas odneti, poto su peake raznosili na dve lae. Malo podalje leala je na vodi jo jedna siva i ogromna, sa dva odaka, bezbroj prozora i vie spratova... I ba pred njom zaustavi se na mali brodi. Iskakali su sada vojnici, veto i hitro se peli uza stepenice. udan ti je ovaj na svet razmilja potporunik Dragia. Brzo se svikne na svaku situaciju. Pre tri meseca prvi put videli su more i blenuli kao na udo. Pazi ih sada... kao da su reponje na brodu odrasle. Vojnici su razmeteni po donjim prostorijama, kuda se silazilo kao u neke katakombe, a oficiri su smeteni u kabine ovoga prekookeanskog broda. Kada je zavreno ukrcavanje, onda je komandant dozvao oficire da im saopti gde je njihov rejon za spasavanje, u sluaju torpiljiranja broda. Bila je to laa na tri sprata. U visini svakoga sprata visili su jedan do drugoga amci i splavovi. Svakom oficiru su dodeljena po dva amca i jedan splav, koji su mogli da prime ukupno oko trideset vojnika. A oficir je morao da obavesti svoje vojnike o mestu i poloaju amaca i splava. Mornari su poeli razdavati pojase za spasavanje. Bilo je dvojakih pojaseva. Jedni su bili sastavljeni od komada plute, i kada se priveu oko grudi, ruke su onda odmaknute od tela, te izgleda kao da su se ovi ljudi spremili za tuu.
303

Drugi su bili od gume, sa kratkom cevi na prednjoj strani, u koju se duva i gumeni pojas se nadima kao ona donja automobilska guma. Vojnici su ve pronali zabavu sa ovim pojasevima. Nadimaju ih to mogu vie i, umesto da zavrnu zavrtanj oni ostave cev otvorenu, onda pritisnu miicama, a cev zavuku u nedra, i tako se hlade. Malo posle nastade neko pitanje na brodu, kao da neko duva u one deje trube. Napravili su vojnici neke klinove kao piskove, pa ih zavukli u cev, i kada pritisnu rukama o naduveni pojas, onda se uje zvuk... Komandant naie. Gospodo, to nije za smejanje. Oni e tako pokvariti pojaseve... A posle, ta e misliti ovi Francuzi o nama? Naredite odmah da prestanu sa tim. Silazei u donje prostorije broda, ivadin guna: Ja, ta e misliti o nama Francuzi... Dala im se prilika da naue kako se od pojaseva mogu napraviti gajde. Oko devet asova poee izvlaiti sidra i naskoro se zau um vode. Izgleda nam da se i one druge lae kreu. Tamna silueta obale istopi se u mranoj noi. Negde u daljini zasvetlee farovi automobila, ali odmah ih nestade. Svetlost se na brodu najednom ugasi. U poetku na preemo vid, da bismo se svikli na pomrinu. Zvezde sada jae zasijae. Vetar na krovu poe da duva. U daljini ugledasmo bezbroj treperavih iskrica i setismo se da je to varo Krf. Na suprotnoj strani, tamo preko Santi Karanta, na albanskoj obali, mirkavo je treperila jedna iskra... Svetlost na Krfu kao da se postepeno gasila. Zailazimo sada za jedno ostrvo, koje nam najzad zakloni varo Krf i mi utonusmo u potpun mrak. 3aplovismo puinom... Tek sutradan videli smo da nas prate dva torpiljera. Jedno vreme idu za nama, onda projure pokraj nas, odmaknu daleko napred, pa se u irokom luku, levo i desno, vraaju nazad. Ova patrolna sluba torpiljera zanimala nas je. Vojnici su pronali i skrivene topove na naem putnikom brodu. Nalazili su se na prednjoj i zadnjoj strani broda, pokriveni ciradama. Pokraj njih su stajala po dva osmatraa, koji su dubrinima osmatrali levu i desnu stranu. A na vrhu katarke visila su jo dva mornara sa dogledima. Po navici, a i iz duga vremena, presamieni preko ograde, osmatrali smo i mi puinu. Pred nama su plovile one druge dve lae, na izvesnom rastojanju jedna od druge, dok je naa bila pozadi, otprilike na sredini izmeu njih. Vojnici su ih po ceo dan gledali, pa su im i ime dali. Jednu su nazivali Zekua, poto je u onim njenim arama preovlaivao zeleni ton, a drugu arulja. One su stalno plovile u cikcak, a po tragovima u vodi uoismo da i naa laa isto tako krivuda. Kau, manja je verovatnoa pogotka od strane sumarena kada laa neprestano menja pravac kretanja.

304

Svi su ljudi u stanju iekivanja, jer nam opasnost neprekidno lebdi nad glavom. Svi bi eleli da su u blizini onih amaca u sluaju opasnosti. Veina nosi stalno pojaseve za spasavanje. Ko nosi, ne prosi veli potporunik Dragia. A posle, kada su nam ljudi dali, zato da se ja pravim Kraljevi Marko prema sumarenu. Vojnici po ceo dan tumaraju po brodu. Idu kao guske jedan za drugim. Hteli bi sve da vide i svuda da provuku glavu. Artiljerci se sakupljaju oko onih topova i ve upoznali njihov mehanizam. Drugi, sakupljeni u grupama, priaju o prolim tekim danima... Na brodu ima i peaka i artiljeraca i raznih komora, ukupno oko dve hiljade tri stotine vojnika. Tek kad je sunce zalo, onda se smirie i svaki nae svoje leite. Mnogi su poskidali i pojase, jer, vele, sumaren teko nou osmatra. Sutradan pronese se glas, kako sada nailazimo na opasnu zonu. Prolazimo oko junog dela Grke, gde se nalazi veliki broj sitnih ostrva, zatona, kuda se sumareni skrivaju i gde lae najvie stradaju. Ali ona dva torpiljera su stekla nae poverenje i, zaudo, mi se danas ne plaimo mnogo. Kad pomenu torpiljere, vojnici vele: dva pobratima, i kad onako dugaki i vitki projure pored naih laa, diui itava brda od vode, vojnici im tapu i mau rukama. Danas je ak i porunik Proti skinuo pojas, i veli: Dok su pored nas ona dva pobratima, nemam ega da se plaim. Ali u jedno vreme nai pobratimi izgubie se prema puini i svi se ljudi najednom uozbiljie. Jedan stari kapetan iz neke komore protestuje: O, brate, brate... Ovi malo vode rauna o nama. Eto, sad smo potpuno sami. A onaj svakoga asa moe da iskoi iz vode. ivadin me gurnu. Vidi emeraa!... Jednom nogom u grobu, a niko se nije vie uplaio od njega. Kaplarske pare taj ima dodaje Kosta Turin. u neko doba tek ugledasmo u daljini siluete naih torpiljera. Opet svi oivee. U pravcu u kojem smo se kretali vidimo dimove, i uskoro raspoznajemo itavu eskadru ratnih brodova. Odoe nekud desno. Odnekuda naie jedan mali brodi, onda jo jedan torpiljer... U daljini s leve strane naziremo obalu zastrvenu sivkastom izmaglicom dana. Nagaamo da li smo ve zaokrenuli oko junog dela Grke. Po emu znate? pita jedan stari porunik iz komore. Pa evo poe Duan da objanjava mi sada idemo dole, nanie, ka Grkoj. im laa zaokrene gore ka Solunu onda nastaje uzbrdo, i onda ve tee plovi. Je l tako, pobratime? Mi se prigueno smejemo i okreemo glavu. Eh, jedva jednom pronaoe rtvu! veli smejui se Dragia.

305

Dan je sparan, a sunce kao da pali. Onaj dosadni odblesak sunev odvraa nam od pogleda itavu jednu stranu puine. Hladovita mesta su posednuta, a u kabinama je zapara. Ljudima je skrenuta panja da tede vodu, ali mi smo po ceo dan edni. Vojnici neprestano promiu sa uturicama. Ruak i veera deli se tano u odreeno vreme. Obino po veeri silazimo u kabine. Naa je kabina duboko u utrobi broda, i ujemo jasno svaki udar maine. Dok ne zaspimo hladimo se pomou naih pojaseva. Sutradan nam rekoe da sada nailazimo u Solunski zaliv. Opasnosti vie nema. Mornari prikupljaju ve pojaseve za spasavanje. Jedna peaka muzika poe da svira. Svi smo bili na krovu... u daljini vidimo veliki broj laa i kroz dim od ratnih brodova naziremo varo. Naiosmo na ogroman niz limenih buradi, ispod kojih je visila mrea, koja treba da sprei prilaz sumarenima u pristanite. Jedna alupa razvrati izvestan broj, i mi proosmo kao kroz kapiju. Za nama se mrea opet zatvori. Sada smo tek sigurni, i ljudi odahnue. Nalazili smo se pred Solunom. U daljini, pred nama, naziru se kroz plavkastu izmaglicu dana Moglenske planine. Tamo daleko... Tamo je zemlja naa, ivot na...

306

KAPIJA SLOBODE

307

SOLUN

Sunce je pritislo svojim vrelim dahom, a siva usparina izmeana sa prainom ispunila vazduh. Huka automobilskih motora i jeka sirena slivali se u jednostavan ustreptali um i zamah velikog ratnog pristanita. Ogromne parne dizalice, kao kakva uma kiparisa, kripale, pomerale se, sputale i dizale se, izvlaei iz utrobe brodova sanduke sa municijom, topove, kare, konje i raznovrsnu drugu ubojnu spremu. Stotinama tekih automobila ekalo je na obali i razvlailo materijal na sve strane... Solunsko pristanite podsealo je na ogromnu eljust, koja nezajaljivo guta predmete ubacivane iz svih krajeva sveta. Videle se i barake, itave naseobine drvenih kua, a zidale se i nove zgrade, kao da se tu pripremalo neko boravilite za veita vremena. Ljudi razliitih uzrasta i udnih izraza, svi preplanuli, unezvereni i uurbani, promicali su u raznim pravcima i dovikivali na mnogo jezika. Bili su tu mali Anamiti, sa okruglim eirima i sitnim podrugljivim oima. Visoki Englezi sa kolonijalnim kaskama na glavi i veitom lulom. Zdepasti, ali okretni, Francuzi, raspoloeni uvek za prepirku i pesmu. Snani Indusi, sa almom oko glave. kotlanani, u arenim i kratkim suknjicama. Senegalci sa licem crnim kao no. Neke kolonijalne trupe sa irokim akirama, a jo uz njih i razne protuve grke, koje, zadivljene i zabezeknute, posmatraju zemaljsku silu. Bilo je ak i zarobljenih Bugara i Nemaca. Evo sada i nas Srba!... Kao da je ovde zborno mesto nacija, pa su svi zapeli ubrzanim tempom da izgrade novi svet. Takav je bio Solun aprila meseca hiljadu devetsto esnaeste godine. Lae su prilazile sa svih strana da nas prihvate. Kako smo stupili na obalu, zapahnuo nas topal talas. Francuzi nas oekivali i po grupama vodili u kupatilo, koje odjednom moe da primi dve stotine vojnika. Na drumu, posle kupanja, obrazovala se dugaka kolona. Okolo nas su kovitlali oblaci praine, a sunce je arilo u teme. Nigde drveta, nigde zaklona. Ili smo ulicama Soluna gledajui zadivljeno u vile sa sputenim kapcima, koje su skrivale pritajeni hlad. Tramvaji su zastajali. Grci nas posmatrali radoznalo, i pomalo udei se, kao da ne veruju da smo mi ona ista vojska iji su izgladneli i podrpani delovi doli u Solun pre nekoliko meseci. Vojnici su marovali u koloni dvojnih redova i otar udar potkovanih cokula odjekivao je slono. Tek izvan varoi poli smo voljnim korakom. Vazduh se pritajio. Iz zemlje drhe treptava jara. Na ljudima puna ratna sprema, i sa njih kaplju grake znoja. Mnoge od njih ulje cokule, te naramkuju... Nekad smo zavideli Nemcima na njihovoj spremi, dok su nai ili u iscepanim opancima i bosi. A sada imaju sve to, i jo vie. Ali na ovoj vruini prilepio im se ranac za lea, kao zaarena crepulja. Od zamora i nesnosne toplote svima se
308

lice nekako oteglo, a oi postale izbeene, kao u riba izbaenih na vreo pesak. Peaci ve lake idu. Ali artiljerci nabadaju zemlju, kao da gaze po blatu. Dugo smo marovali. Tek pred vee stigosmo u jedno malo selo, pokriveno debelim slojem praine. Sa leve strane puta izdizala se blaga, iroka padina i pukovi su okretali na tu stranu. Naosmo i mi svoje mesto. I do mraka ljudi podigoe atore. Opet je poeo logorski ivot, ali pod vrelim zracima sunca. Kako se ono pojavi iza brega, zatreperi jara, a oblaci praine iza tekih automobila razastiru se na sve strane. Komandanti su izmiljali kojekakve poslove u bivaku. Ali badava, bilo je sve to dosadno. Vojnici nikako nisu mogli da shvate zato ih sada teramo da previjaju telo napred i nazad. Kapetan Duan bunio se jednoga dana: Molim te, ostavi... Onaj moj Milisav celoga rata dizao lafet od dvesta kila, pa sad treba da mlatra rukama. Kipislcauf!... Sad smo gimnastiko drutvo veli Luka. Potporunik Toplica, koji je sad prvi put doao u na puk, nae se prema Dragii i tiho zapita: Reci mi, molim te, ta mu to znai ono Kipi-sclauf? Dragia se nasmeja. Jedva smo i mi doznali. Dok smo bili jo u Srbiji, zarobe peaci jednoga dana nekoliko Nemaca. Dovedu ih u nau blizinu. Meu Nemce umea se i njegov posilni Isajlo, koji po temperamentu lii mnogo na svoga gazdu. Isajlo, ili kako ga Luka zove iz milote: Isak, Isa, zabio ajkau na potiljak, a ruke stavio na lea, zinuo i vano klima glavom, kao da razume ono to mu Nemci govore. Kada su zarobljenike odveli, pitamo ga u ali, o emu su razgovarali. A Isak vano odgovori: Kau kipislcauf. Niko od nas nije umeo da rastumai tu re, te poesmo da mu se smejemo, i da ga diramo. Luka naroito. Otada kad god Isak neto pogrei, Luka mu dobaci: E, moj kipislcauf. Ili: dede ti, kipislcauf, dok mu to nije prelo u naviku, i postalo uzreica. U podne je ega neizdrljiva. Iz mene ne izlazi vie ni znoj ali se potporunik Vojin. Doe mi da zinem, pa da dahem kao pas. More, vruinu u jo i da podnesem... Ali, ini mi se poludeu od ovih muva veli Luka, maui neprestano rukama oko lica. Ne ujemo vesti ni s koje strane. Novine ne primamo. Komordije se u novoj sredini nisu jo snale. Temperatura u hladu iznosi 45 Celzijusovih. Okolo nas kao da je sve spreno. Svemu se ovome nismo nadali, i zaalismo za onim maslinama na Krfu. Izleavamo se besposleni, kao guteri na suncu. Usled nedostatka vanijih vesti, preuveliavamo sitne dogaaje iz bivaka, da bismo bar neim zabavili svoj duh.
309

Jedno prepodne sedimo ispod atora, na kojem smo zadigli krila sa strane, kad Luki prie jedan od posilnih i predade mu pare hartije. Nagosmo se da vidimo. Neitkim rukopisom pisalo je: Gospodin porunik Molim ve ki Boga, da me smenite od posilnu slubu i uputite gde god bilo samo da nisam vie posilni. Isajlo Aranelovi redov artiljerac Nasmejasmo se grohotom. Luka, isto zbunjen, okrete hartiju na drugu stranu. Sluaj, pobratime veli eretski Duan ja mislim, to je prvi sluaj otkad vojska na svetu postoji, da jedan posilni podnosi pismenu ostavku svome oficiru. Ah, oca mu njegovog! promrmlja Luka. Onda viknu: Gde je on? Iz atora pomoli se Isajlo. Luka zatrese onom hartijom i pogleda strogo Isajla, kao da ga pita: ta je ovo. Isajlo je oekivao pitanje i pripravan odgovori: Gospodine porunie, molim vas da me smenite i uputite gde bilo. A to, rode moj? pita jetko Luka. Bogami, gospodin porunik. Iskoie mi oi na ovoj eravici kuvajui kavu po ceo dan. A... to li je. E, kad je tako, Iso, reponjo iz Lapova, onda idi da mi skuva jo jednu kavu. Ali dobro da je ukuva, inae e nanovo. Po bivaku se proneo glas o pismenoj ostavci posilnoga porunika Luke. I svi sad dolaze da dirnu Luku. A on naruuje kave, da bi tako kaznio svoga posilnog. Ali sledeeg jutra, Isajla nestalo iz bivaka. Trae ga na sve strane. Njega nigde nema. Po podne, neki vojnici, vraajui se iz Soluna, rekoe da su videli Isajla u varoi gde sedi pred jednom gostionicom, zavaljen na stolici, i pije kavu. Da bi izbegao zadirkivanje, Luka otiao u trupnu komoru. Pronali su ga i tamo. A ti, pobratime, doao si ovde na majalos? pita ga Duan. Kipislcauf! odgovara mrzovoljno Luka. teta!... A mi poli kod tebe na kavu. Zbog velike vruine prestao je da pije kavu dobaci ivadin. Tek pred vee ugledasmo Isajla, gde se vraa iz varoi, sav znojav i pranjav. Kad ga ugleda, Luka kao udaren elektrinom strujom, podskoi. Ovam! manu mu prstom. Isajlo prie pognute glave i natmuren. Gospodin posilni bio je u varoi? Jesam, gospodine porunie. A jesi li imao dozvolu? Nisam...
310

 A jesi li pitao koga? i Luka mu se priblii. Gospodine porunie, pitao sam svoju stranjicu... ta kae? grmnu Luka. Pitao sam stranjicu da li moe da izdri dvajest pet batina. Ona mi kazala da moe. I ja odo... amar pue preko njegovog lica, da se Isajlo zanese. A sad mar tamo, pa mi skuvaj kavu. Vraa se malo posle Isajlo sa oljicom, koju stavi na stoi pred Lukom. Nja... Hoe ovek u Solun... enske... Ne pada mi to na pamet, oiju mi. Nego, gospodin porunik, kako doosmo ovde, i vido one planine, e, neto me stee ovdenak on pokaza na grudi i gotovo se zagrcnu. Luka ga pogleda ispitivaki i ublaenim tonom zapita: A ta si video u Solunu? Video sam... video, na stanici, nae maine, i vagone, gde pie: Srpska dravna eleznica i iz oiju mu potekoe suze. I Luki se oi ovlaie. On mrknu i brzo zapali cigaretu. A-ha... Ovaj... drugi put nemoj tako da radi savetuje ga blago. Zato kao nesrenik neki ide bez para? Pitaj... Dau ti novac, pa da krene kao ovek. Hajd sad, idi!... HILI

Solun je prilino daleko, te nam je ve dosadno u bivaku. Jednoga dana unee malo sveine u na monotoni ivot Engleskinje iz jedne kanadske bolnice, koje su navratile da posete na puk. Od nas niko nije govorio engleski, a Englezi su natucali neto malo francuski. Porunik Proti se smeka i veli: Oni se izraavaju francuski kao ovek koji je ranjen u glavu, pa se posle toliko vremena prisea i postavlja nakaradne pojmove. Potporunik Dragia dodaje: Francuski jezik je melodian. Ako bismo hteli da nekako i materijalno izloimo, francuski je kao lepo ukraena torta. Ali kad Englez pone da govori francuski, e to je kao kad bi neko stao zabadati prste u onu tortu. Jaoj, makar i to. Pogledaj, molim te, onu plavuu! drhti potporunik ivadin. Ne dajte mi, brao, da priem uz nju... Zaboraviu se. I naih dvadeset i nekoliko godina, siroVih i uzdrljivih, pratilo je enjivo svaki pokret mlade Engleskinje. De herez! objanjava ona pars k d si.. d... si i ona pokazuje prstom u zemlju, hotei da kae, kako je srena to je ovde, meu nama.
311

Vidi joj zube, vidi zube! veli ivadin. Bre, Dragia, nita ne zna. Ona me podsea na san letnje noi, pa makar zabadala prste u onu tvoju tortu. Ona nas gleda upitno, jer vidi kako se mi diskretno smekamo. Dragia joj objanjava, da bi nas izvukao. Moneur dt, l tait malade, l erat heureux dtge ogn par vou. O No... no... malade i ona odreno mae rukom. Gran... grand... bun apt. ivadin se pravi usiljeno ozbiljan, pa veli: ta ti mene pravi bolesnim. Vidi, enska eli da sam zdrav. Onda poe on da natuca francuski: Je u en bonne ant et... et... fet. O jes, o jes... Posilni na velikim posluavnicima prinose rashlaeno vino. Kucamo se aama. A la votre apt! zape ivadin i nakrenu au. Engleskinja ispi do pola ae. Potporunik Toplica zacenuo se od smeha na ivadinovo znanje francuskog jezika. Ala se rita francuski! dobacuje mu Toplica. Excuez poe Dragia. Comment vou appelez vou? O jes i ona izgovori neto, da smo mi razumeli Hili. Hili! ponavlja ivadin kao u zanosu. Trepni malo i ujedi se za usnicu dira ga Toplica neka to vidi enska. Bojim se da ne bude ljubomoran... More, ljudi budite ozbiljni! nervira se Dragia. ta ona zna o emu mi govorimo! odgovara ozbiljno Toplica. Ona samo vidi da je ivadinu odebljao jezik. Naie ba tada potpukovnik Petar, donese kolaa u tanjiru i stavi ih pred Engleskinju. Merc, merc zahvaljuje ona. Quand le meeur ne e oucent pa de vou dira nas potpukovnik Petar. O jes, o jes! odgovara Hili, ne razumevajui oigledno smisao njegovih rei. Pazite, divdani, nemojte se brukati! dobaci nam potpukovnik Petar i ode. Ih, nita od tebe! obrati se Toplica ivadinu. Trepe kao svraka, a ne ume da uslui damu, nego mora komandant da doe. Kolai su bili iza mojih lea, te ih nisam video. A gde ti blene? odgovara sasvim ozbiljNo ivadin. Muzika zasvira jedno kolo. Meu nae umeali se Englezi i Engleskinje. Sl vou plat? klanja se ivadin pred Hili. Dragia uhvati drugu ruku Engleskinje.
312

 Dr desno! dobacuje Toplica. Ali u igri Engleskinja ide na jednu stranu, a ivadin na drugu. Toplica govori da bi ivadin uo: Ama enska lepo igra nego on pijan i kvari. ivadin se u igri zanese i uzviknu: Primi! i namerno zgazi Toplicu na nogu. Ah, stoko, platie mi za ovo. Posle igre ivadin pria kako Engleskinja ima meku i toplu ruku. Moli Dragiu da joj na neki nain dostavi, koliko mu se ona dopada. Bre, to si udan!... Zar ne vidi koliko je i on uagrio oima kao maor veli Toplica ivadinu. Nije valjda lud. Nego ti si pijan, te ne vidi. Da bi izbegao ovaj neugodan razgovor, Dragia se obrati Engleskinji: Et se qul u a longtemp, que vou tez c? Oh, ye... troi... moen... Englezi se neki napili, i poeli svoju pesmu: Its e long vej tu Tipereri... I muzika zasvira. Luka stao iza bubnja pa udara iz sve snage. Kapetan Bora diriguje. Kapetan Vojko se zacrveneo u licu, smeje se glasno i ispija naiskap sa jednim Englezom. A major Panta okupio oko sebe etiri starije Engleskinje i neto im objanjava. Kosta Turin ve pijan, ali je jo toliko svestan da su tu komandanti i klati se sam u jednom uglu. Onda pukovski svetenik i novi veterinar puka zapevae. Ta zar je morala do ta tuna nesrena no!... Major Panta prevodi Englezima, koji paze da ne propuste nijednu re. Neki ak i belee. Onda trae da se pesma jo jednom ponovi. Kao da je puten sa neke opruge, zalete se Kosta i razdra se iz sveg glasa: Tamo, tamo daleko... Komandant ga samo strogo pogleda i kao da ga presee. Kosta najednom umuknu. Toplica se smeje i veli: E ne da mu se. A on htede malo oduke! pa se obrati Kosti: Drue, hodi ovamo! Ama ta e ti, zar ne vidi da je pijan! ljuti se Dragia. Njihovi su pijani jo vie... Kosta prilazi polako, natmuren. Hili ga sa interesovanjem posmatra i smeje se, pokazujui svoje bele zube. Predstavi se, predstavi tera ga Toplica. Ne gutam... ja... ovaj. Jok! i Kosta zabaci kapu na teme, zavali glavu, zamire, a rukama se odupre o sto. Onda zapeva promuklim glasom, ali tiho, da ga ne uje komandant.
313

Mila majko podigni me malko... Zauta za trenutak, i opusti glavu. Zatim najednom die ruke uvis i poe iz sveg glasa: Da ja vidim Jovine svatove... A do vraga! lupi se Dragia po potiljku. Jesam li ti kazao? obrati se Toplici. To mu je sve to ima od ivota. Pusti ga! Tg antil dodaje Hili i netremice posmatra Kostu. Ali Kosta zauta i zagleda se negde kroz granje. Zatim se die i teturajui se izie iz venjaka. Onda poe pozadi i tek tada ugledasmo i mi jednog Engleza gde povraa. Oh, mister Dim! uzviknu Hili i poe glasno da se smeje i pljeska rukama. Taj mister Dim nije nas zanimao toliko koliko mladalako ushienje sone Engleskinje. ivadin je pratio svaki pokret njen i zanesen njenom lepotom kao magnetom privuen, priblii joj se. Opet se umea Dragia. S vou voulez vor notre bvouac? Tg... tg... govorila je kroza stisnute zube muei se da pogodi re rado. Die se, pa i ne gledajui ivadina poe sa Dragiom. Ovaj ba revnosno izigrava nau savest! ljutnu se Toplica. Posilni! viknu ivadin. Daj vino. Toplica ga kao tei, i pomalo podbada: E, nije vajde, ima ukusa... ivadin popi naiskap au. Njegove plave OI su gotovo pobelele a lice se o pustilo. Gleda kiljavim oima za Engleskinjom i veli: E sunce joj njeno, kao da su je dva boga pravili, a trei nadiravao! i lupi pesnicom o sto. Pred vee su stigli automobili da vrate Engleze. Pijane smo uneli u jedan auto. Muzika je tretala. Dugo su nam Engleskinje mahale rukama. Ostadosmo opet sami na onoj prljui. Luka se okrete svome posilnome: Iso, skuvaj mi jednu goru kavu! SAD SMO OPET VOJSKA

Nae ale prekratilo je nareenje da se svi moramo pelcovati nekim serumom, koji titi od raznih bolesti. Doli lekari. Puk postrojen i onda smo prilazili redom. Lekari su zabadali dosta duboko iglu u levu miicu. Reakcija se odmah oseala. Na mestu uboda javljao
314

se crven krug. Bolovi su postajali sve jai. Ruka ljudi bivala je sva drvena i kao da je paralizovana, nisu se mogli njom sluiti. U toku noi kod mnogih je skoila i temperatura. Neki su dobili i nesvesticu. Sutradan bilo je najtee. Sunce pripeklo. U nekih se temperatura popela do 40 stepeni. Ima ih koji jauu naglas i iz atora se razlegalo: Jaoj, doktore, gde si da te sad vidim! Treeg dana osetili smo se bolje. Lekar je doao da nas obie. Doktore, bilo je sad i nikad vie! Ako vas vidim jo koji put sa iglom, vadim revolver kae Kosta Turin. Malo nam je eravice spolja, nego jo i vi dooste da potpaljujete vatru iznutra! dobacuje Vojin. Oni koji se vraaju iz Soluna govore da pristiu topovi i konji za nau artiljeriju. Iako e nam sve to zadati vie posla, ipak bismo eleli da se jednoga dana osetimo kao prava vojska. Istina, naa skoranja prolost je toliko bolna i muna da nam vie i ne pada na pamet da emo pod borbom ulaziti u svoju zemlju. Za vojnike bi ti topovi bili vie kao neke igrake, koje treba da ih podsete na nekadanje dane slave i tuge. A konji su bili potrebni da odmene vojnike u noenju tereta, a nama oficirima kao razonoda, da ne idemo peke. Iznenadili smo se jednoga dana kada stie nareenje iz puka. U rubrici pod zanimanjem pisalo je: Obuka na topovima teorno i praktino. Je li, Veljo? pita kapetan Vojko komandira este baterije. Hoe li ti sutra da pozajmi onu tvoju saku, da nam izigrava top? I ja sam se udio. Ali pitao sam dole u puku, i oni mi rekoe da e sutra doi jedna francuska poljska baterija. Rano izjutra u na bivak ue ta baterija. Koni snani, veliki. Topovi novi, sjajni. Vojnici se okupili i posmatraju. Kao da svaki gleda sebe na mestu nekog vozara ili posluioca. Hajde, ta se kupite! nareuje deurni oficir. Gospodine porunie, dosta su i nas posmatrali, pa da vidimo i mi malo druge. Obuka je poela po baterijama, na novom francuskom topu model 1912. Vojnici su odmah shvatili sklop i funkciju novoga topa. Pola asa docnije, oni su brzo radili mehanizmom njegovim i nianskim spravama kao da su pored tih orua bili od poetka rata. Obino posle asa ostajali su sami kod topova, sa kojih su skidali pojedine delove, opet ih nametali, rasklapali zatvara, onda ga ponovo sklapali. Uvideli su odmah razliku izmeu novog i onog starog topa. Francuski oficir, koji je trebalo da bude kao neki instruktor naim vojnicima, ne moe da se naudi kako to oni brzo razumeju, kad su inae seljaci. Poto nai objanjavaju na srpskom, a on na jezik ne razume, njemu se sve ini da ta
315

objanjenja nisu dovoljno struna, kad ih i prosti redovi kao od ale shvataju. Priao je potpukovniku Petru i zamolio ga da na jednom topu rade francuski, a na drugom nai vojnici. On e komandovati na francuskom a jedan od naih oficira prevodie njegovu komandu na srpski, za nae vojnike. Pazite, da nas ne obrukate! savetuje svoje vojnike kapetan Vojko. Vojnicima je pokazana nianska taka. Onda je naznaen cilj. Posle dobivenih ostalih elemenata, oba topa, kao pod konac, bila su upravljena u pravcu cilja. Izmenjeno je jo nekoliko komandi. Nai ni za sekund nisu izostali iza Francuza. To je interesantno! veli francuski oficir. Nisam znao da va narod ima toliko smisla za tako preciznu tehniku. A to je znak njegove visoke, prirodne inteligencije. Posle topovske obuke skidamo bluze, jer je nemoguno vie izdrati. Naa tela su uvek vlana. Jednoga dana htedosmo da izgorimo. Od vatre na kojoj se kuvao ruak, potpali se suva trava i buknu kao barut. Vojnici su morali da kopaju rovove, da bi ogradili vatru, ili da gaze izmama, ne bi li je ugasili. Na svima stranama videle su se crne mrlje od izgorele trave. Sa zalaskom sunca toplota neto malo poputa. Ali sa sputanjem noi, nastaju nove nevolje. Rojevi nekih sitnih jedva vidljivih komaraca naleu na nas, te su nam i lice i ruke pokriveni crvenim pegama, kao da bolujemo od boginja. Jednoga dana juna meseca stie nareenje da se upute vojnici za prijem stoke. Bivak je najednom oiveo. Stigli su ve i automobili, kojima se prevlai hrana. Komandiri izdvajaju vozare koji zateu debeo konopac poljsku konjunicu, gde e privezati konje. Rano izjutra kretosmo. Doosmo u blizinu Soluna na jedno ogromno polje koje se crnelo od mnoine konja, kao na nekom predratnom vaaru. Doekali nas Francuzi. Po nekim spiskovima pronaoe na puk, gde je zabeleeno brojno stanje stoke za svaki tab, za svaku bateriju. Konji su ve bili izdvojeni, a sada su ih samo odbrojavali, vojnici odmah odvezivali i izvodili na put. Sve po kratkom postupku. Treba li ta da potpiemo? pitamo Francuza. Nita, vaa drava potpisala je blanko unapred. Na drumu se otegla dugaka kolona. Krenuli smo odmah u bivak. Vojnici ve pojahali gole konje. Veli mi Luka: Pazi, ala se uusteili, kao da je svaki od njih Napoleon! Vala, gospodine porunie, ne alim da timarim, samo da ne idem peke kae jedan vozar. Vojnici iz okolnih logora istravaju na put da vide. I oni se raduju. Svi su kao preporoeni.

316

U bivaku prilaze posluioci i tapu konje. Ne oseaju se vie potiteni, jer uviaju da mi sada postajemo organizovani, i da ima nekog ko se stara i o nama. Eh, da hoe jo samo ovako da ni prezentiraju zemlju kae jedan posluilac. Zau se opet onaj stari uzvik: Primi!... Kod konja! Ama oni samo vrancuski govore! dobacuju posluioci. Na drugom kraju njau mazge brdskog puka. Vojnici ih sa izvesnim nepoverenjem gledaju, jer sada prvi put upravljaju njima. Sve im se ini da su unieni, jer one mnogo podseaju na magarce. I zato brani ljubomorno pogledaju na poljski divizion, gde ru konji. Zagledaju mazge i razgovaraju: Pazi, slavu joj njenu, pravi kinez. Ali otkuda im voliki magarci! A kau nosi ka meka. Vidi molim te, odostrag kao konj, a odnapred kao magarac!... Mazgovoci nikako da se pomire sa svojom novom ulogom. Pogledaju mrko mazge, a ako neka digne glavu i pone da njae, mazgovodac je lupi pesnicom po njuci, i psovka mu iz srca izleti. Automobilom su dovezli jahai i zapreni pribor. Posle nekoliko dana nareeno je da se upute zaprege za prijem topova. I zatakarae nanovo topovi i kare. Posluioci su razgledali mehanizam topova i nianskih sprava, znalaki i struno. Sad smo opet vojska! govorio je ponosno jedan posluilac. Polje je oivelo od rada. Na jednoj strani se izvodila obuka jahanja, na drugoj mazgovoci brdskog puka manevrovali, posluga radila na topovima... Kola odlazila i vraala se natovarena hranom. Sva ona rasplinuta oseanja, koja su dosad ljude inila ravnodunim kao da su kanalisana ovim otrim komandama. Vojnici su postali okretniji, hitriji. Govori se ve i o frontu. Nagaa se dan polaska. Ali niko nema jasnu predstavu o buduim poloajima, niti ima kakvu ideju o predstojeim dogaajima. elja za kuom je snana. Ali svaki radije zamilja miran povratak, te su zato ljudi radosni kada se kae da emo uskoro krenuti. Iz dana u dan oseamo kako se blii odsutan as. Ovi se ba ne ale! apnu mi Vojin, kada smo ili da posmatramo gaanje jedne rovovske baterije. Mali, neugledni, sa kratkom cevi, koja se puni s prednje strane, ti su topovi pre liili na nekakve prangije. Neki su se oficiri poeli aliti na njihov raun. Ali kad su zavukli ep od bombe u cev i top potpalili, ogromna bomba izlete, izvi se u visinu i, njihajui se polete prvo brzo pa onda sve sporije, dok se ne
317

izokrenu i vratolomnom brzinom krete nanie. Strahovita eksplozija se prolomi. Crni oblak dima pokulja, klupajui se, a potom se razvue u tamnu, neprozirnu crnu masu, koja obavi ceo jedan breg. Posmatrali smo zanemeli. U naoj svesti pojavi se vizija bojita, mrtvih, ranjenih. I jedna misao, koja je dotle podsvesno tinjala, pod uticajem ovoga pucnja izlete sa naih usana kao krik: zar opet!... POKRET

Bilo je to jula meseca, hiljadu devetsto esnaeste godine, kada je stigla zapovest za pokret. Nareeno je da krenemo u etiri asa posle podne, da bi se izbegla velika toplota koja je prosto prila. Vojnici su ve dizali atore, slamu su palili. Ordonansi su jurili na sve strane. Sa lica umornih ljudi kapao je znoj. A na vojnicima puna ratna sprema. Odnekud navalili i rojevi muva... Vozari privodili zaprege. Osedlani konji ekali. U susednom logoru peadijska truba zasvira zbor. Guste kolone peaka postrojavaju se. Negde njau mazge i bruji agor. Komandanti su pojahali. Razlee se komanda mirno. Ljudi zanemee. uo se samo topot konja. Komandant se zaustavi prema sredini puka. Ukoena bronzana lica ljudi su odudarala prema sivim topovima. lemovi na glavama svetlucali. Komandant ree: Vojnici!... Ba onda, kada je neprijatelj verovao da je unitena srpska vojska, raa se nova, jo snanija i silnija armija... I neka kroz ume i dubrave odjekne na pokli, i neka zadrhti carevina pod naim naletom... Vojnici!... Ne zaboravite da vas zovu deca vaa, da vapiju vae ene i sestre, da vas preklinju za pomo iznureni roditelji vai... Mi kreemo na daleki put za svoju zemlju. I neka to bude put nae slave, koji e ukrasiti istoriju slavnim delima vaim... Zdesna u topovsku kolonu. I poe da se odmotava dugaka povorka... Po nekoj udnoj sluajnosti, krenuli smo isto ovako pre dve godine, jula meseca. Gledajui marevski poredak, ija e slika sigurno ostati nezaboravna, pred naim su se oima reali dogaaji iz nedavne prolosti. Opet je poinjala stara istorija sa novim poetkom. Dugi marevi, spavanje na konju, u blatu, na kii i snegu, esto nespavanje po nekoliko dana. Glad, e, zima, opasnosti borbe, grmljavina topova. Sve se to ve jednom zbilo u punoj strahoti, i ostavilo neizgladivu i teku uspomenu.

318

Na vojnicima se opaa uzdranost. Umesto da se raduju to se pribliuju svojoj zemlji, bili su nemi i hladni. Ratno iskustvo ih je tome nauilo. Oni su na sebi osetili prevrtljivost ratne sree. Znaju dobro kako u ratu vrlo lako i brzo sve propada, ak i onda kada se najbolje zamislilo, kada se najbolje spremilo. Zato se sada ne uje ni pesma, ni ala. Ali na licima njihovim ne vidi se ni trag od kakvog straha. Idu stegnuta srca, pribrani. Pred vee smo stigli u Solun. Bila je nedelja. Negde napred zakren put, te zastadosmo nasred glavne ulice. Poslovni svet je promicao i ne gledajui nas. Besposliari su zijali tupo u konje i topove. Mladi parovi su veselo eretali. Svaki po svom poslu. Mi u smrt, oni na veselje. Potporunik Dragia ljuti se na Grke, i veli: Ama biti Grk, to ve nije nacija, nego unosna pro-fesija. Teka praina obavila zemlju, kao da smo u nekoj punici. Od nekoje strane dopire miris peenih semenki. Pred Belom kulom svira muzika i sve ivo ispija pivo. Saobraaj zakren i publika nas s negodovanjem posmatra to smo za preili put. Zastadosmo opet, i sad ba pred glavnim hotelom. Sijalice su upaljene i naa teka ratna sprema ini suprotnost prema dekoltovanim haljinama dama i onim utegnutim grkim oficirima, koji sede za stolovima. Sa stola se die jedan engleski oficir i prinese mi au piva. Camarade, pour bon voyage. Zahvalio sam se i srdano se pozdravismo. Prili su jo neki nai oficiri na konjima i zvali momka da im prinese pivo. Ovaj moj Englez uze iz momkovih ruku tablu sa nekoliko punih aa, i poe sluiti sve redom. To su uradili i francuski oficiri, sluei pivom i vojnike. Ali negde napred odjeknu tutanj topova. Naskoro smo krenuli i mi, i zamakli u neke mrane ulice, odakle iziosmo na otvoreno pole. Pokraj puta naziremo atore i vojnike. Ali nisu nai. Zatim neke barake, magacine, bolnice... Iz jednog logora dopiru zvuci muzike. Jo jedna svetiljka ukraj puta i onda zakoraismo u pusto i mrano polje. Praina tipa za oi i lice. Nova sedla kripe pod nama. Jahalo je nas nekoliko oficira u grupi. Valjda to je no pa ne vidimo okolinu, a i to nam je vreme dugo, te se priaju uspomene iz Soluna. More da vidite ta se meni desilo! priao je Kosta Turin. Ba sad, u prolu nedelju, doem ja u Solun. Pred Beas-kulom sretnem jednog mog poznanika, peaka, i pitam ga, ima li ta onako... ta uvija, onako, ovako. Kai: pitao si za enske! dira ga ivadin. Nemoj da me prekida. Ja priam verno kako sam razgovarao sa ovekom... Zna, a on meni kae: Ama ba i ja to traim. Vrlo dobro! I tako ti poemo zajedno. Lutali smo dugo, dok jedva pronaosmo tu ulicu, za koju su mi rekli da se u njoj nalazi taj pansion. Na samom poetku te ulice ispade pred nas jedan Grk:
319

Monsije... bono... cisto! Aha... tu smo. Na pravom smo putu. On napred, mi za njim. Bee to neka kua na spratu, sa navuenim kapcima, sva mrana. Ni u hodniku ak ne bee osvetljena. Kresnem elektrinu lampu i uspesmo se gore. Kroz zatvorena vrata ujem neki agor. Grk zazvoni... Kad smo ulazili ugledah neke individue. Onaj mi peak dobaci: Budi oprezan! Ja se nasmejah. Ko nama ta moe. Gorih razbojnika i apaa od nas nema. Mogu samo oni nas da se plae, a ne mi njih. Bilo je tu Francuza, Engleza, crnaca, pa ak i jedan na potporunik pijan, a neka enska mu sedi na krilu. Odmah nam prioe dve... Kapele... Groblje! Kalisperos ree jedna. Tipota veli onaj moj drug, peak. Avrio! dobacih, ne bi li im stavio do znanja da idu. One su razumele. Pogledae nas samo preko ramena i odoe. Ba dobro, pomislih. Obazreo sam se da vidim ima li jo koja slobodna. Ba se tada pojavi iza provizornoga kelneraja jedna plavua. Po mome ukusu. Nasmejah se na nju, i kresnuh joj okom. Neko je pozva, ini mi se, pre mene, ona htede da me mimoie, i u prolazu me upnu za kosu. Ja je dohvatih za ruku: Stani, enska, gde si zapela! rekoh joj. Ona hop, sede mi na koleno, i poe neto da govori. Na koji bre jezik govori? pitao sam onoga peaka. More, gledaj si posla, vodi je u sobu, pa ete se lako razumeti. Dao sam joj oima znak i digosmo se odmah. Kad, ona me dohvati za ruku i privede kasi. Setih se tada kako su mi priali za jednoga staroga porunika iz komore, da je od tetkice na kasi traio priznanicu. Kada su to priali smejao sam se. Ali malo posle sam uvideo, da je to isto trebalo i ja da uradim. Platio sam i poosmo. Uvede me u jednu sobu. Ja je odmah zagrlih. Ona otkopa jedno dugme na svojoj haljini... Taj tvoj konj, Dragia, neto mnogo kaska dobacuje Luka. Uzbuuje se, kad slua ovakve prie. Kosta nastavi: Smre mi se pred oima. Dohvatio sam je i spustio na krevet. Ali ona se najednom tre, skoi i pokaza mi na izme. Onda odreno mahnu rukom, kao da je htela rei, kako sa izmama ne mogu na ist krevet. Jest, bato, ali izme treba skinuti!... A ja posilnoga ne mogu da vodim sa sobom. Ih, sunce mu, ko bi jo i na to mislio! Sam da skinem ne mogu! Seo sam na krevet i opruio nogu, molei je da mi pomogne. Ali ona poe da govori neto, to ja nisam razumeo, ali uviam da se ljuti. Ustao sam. U meni je neto naviralo... Ona kao da opazi, jer poznaje dobro

320

ljude. Onda skoi hitro sa kreveta i dohvati haljinu. Ja za njom, ali ona istra iz sobe. Ostao sam sm, pa me, ljudi, spopade neki bes. Sav sam ceptao. Pogledah na krevet, a tada mi pade na pamet, da pokuam nekako sam da skinem izme. Brzo legem, prebacim jednu nogu preko donjeg krevetskog krila, gde oduprem mamuzom, a drugom nogom pritisnem o vrhove. Rukom obuhvatim ispod kolena i zapnem... Krevet poe da krcka. Noga se izvue iz stopala izme, jo samo da je izvuem iz sare. Zapnem to Mogu jae i tada... Ah, bogamu, to neu zaboraviti. Neto pue poda mnom. Donje krilo kreveta se preklopi i ceo krevet se sa treskom srui na gomilu. A-uh!... ta u sad?... Neko otvori vrata i odmah ih zatvori. A moja se noga zaglavila u sari izme, pa me uhvati gr, i ja, sedei na ruevinama kreveta pokuavam da navuem izmu. Uto ulete tetkica i poe neto da vie. Za njom uoe jo dva Grka, apaa, stisla usta i nakostreili se. Ali, i meni je ve bilo dolo do gue. Stavio sam brzo ruku u dep od bluze, gde napipah revolver. E, sad mi je lako. Jedan od one dvojice kao da opazi moju nameru, i stisnutih pesnica kao za boks, polete na mene. Nee, sinko majin! Doekao sam ga pripravan i slobodnom rukom udarih ga po licu. Onaj drugi epa me za guu. Tada ja izvadih revolver i opalih u tavanicu. Jaoj, majko, kad pue!... Kad one enske zavriskae kad zaglavie vrata... A ona dvojica odskoie u stranu i kao po komandi digoe ruke uvis, I jedan, i drugi imali su pogled punjene ptice. Napred! viknem ja i pokaem im rukom na vrata. Oni uzmiu sve natrake i tako ih nateram u onaj bife, gde ugledah svoga druga peaka. Francuzi zavikae: Bravo, Serbo, bravo! i tapu rukama. Ona dva apaa izgubie se iza kelneraja... I nita? pita Luka. Iziao sam ist kao Genofefa... Ni kusnuo, ni liznuo... Na jednome zastanku, kada se malo slee praina, naleteli su na nas itavi rojevi komaraca. Neko ree da se nalazimo u blizini delte Vardara, gde ima mnogo barutina. Povede se re o malariji, i tada doznasmo da je oko devet stotina vojnika iz jednog peakog puka obolelo od ove bolesti. Svemu tome ipak nismo pridavali veliku vanost, jer smo verovali da se malarija lako i brzo preboli. Cele te noi marovali smo, i tek sutradan, oko sedam asova, zastali smo na jednoj poljani. Mislili smo da emo sledee noi krenuti dalje, te smo ceo taj dan prespavali. Ali idue noi ostali smo na istom mestu. Komarci nam nisu dali oka sklopiti. itavo telo je bilo u plikovima.

321

U neko doba noi Luka se die, obue se, i glavu uvi maramom. Tek je tada zaspao. Obukao sam se i ja ali nisam mogao izdrati sa uvijenom glavom od vruine. Lice i kosa bili su vlani od znoja kao da sam glavu zavukao u vodu. Tek pred zoru smirio sam se. Ali malo sam spavao. Morali smo ustati, jer je bio nareen pokret. Pred podne stigli smo u Topin, u jedno malo makedonsko selo, koje kao da je buktalo od treptave jare. MOGLENSKE PLANINE

Cele noi ili smo po praljivoj ravnici i tek pred zoru zaustavili su nas u nekim dudinjacima. Govorilo se da se nalazimo u blizini neprijatelja. Da li od zamora ili munog iekivanja onoga to sada treba da nastane, ljudi su bili utljivi i zamiljeni. Izgledalo je kao da u svima nama tinja jedna ista misao: ostalo nas je malo. Da li emo i mi izneti itave glave? Sa protivnikom se poznajemo. Teko e biti... Onako neinteligentan i ilav, nadahnut jarou primitivaca, pre e ludo poginuti no to e uzmaknuti. A i nai e izginuti. I to na pragu svoje kue. Ah, na stranu uverenja da e na kraju sveopti mir pobediti razmilja potporunik Ljubia teko je ipak pri pomisli, da nas vie nee biti... Mrano zvezdano nebo uti. Strahovita tiina lebdi nad zemljom. Sve nam se ini da i priroda uzmie pred stranim prizorom, koji e nastati sa osvitkom dana. Kada smo se ujutro probudili, pred naim oima izdizale su se ogromne planine, kao neki bedemi. Uzeli smo kartu i osmatrali. Pred nama je Subotsko polje. U poetnom delu iroko, a potom se sve vie suava i kao jezik uvlai u Moglenske planine. Zasaeno je dudinjacima, izbrazdano i razriveno vrletnim potocima, koji huno jure sa onih planina, valjajui u dolinu stenje i kamenje. A zaseoci mestimino, ovde, onde, i naherene kue vire tuno iz onih dudinjaka, kao kraste na bolesnoj koi. Ponegde ukraj puta izdie se visoko drvo sa granama zasutim prainom, a lie se tromo opustilo. U daljini negde vidimo kako se beli krena zemlja i bleti na vrelom suncu. Sve te trone kue i tuni, sparueni dudinjaci, i cela ova razrivena dolina, sve skupa, podsea na dno neke razlupane erpenje. A treptava jara podrhtava sa zemlje... Onda se naglo diu planine i visinom svojom zaklanjaju nebo. Prepliu se, ukrtaju, nadviavaju, kao izguvana gomila, ispresecana ponorima i ambisima. Moglenske planine. Desno se izvija kupasti Kouh, obrastao sitnim ibljem i retkom umom, razriven jarugama i poprenim uvalama. Levo od njega opruio se dugaki,
322

pitomi Preslap, to stepeniasto narasta, a prema horizontu je ravan kao greda. Po nemu se zelene puste livade kao oaze, i ovde, onde, izdie se po neko kitnjasto drvo. Napred se ispreio Kukuruz, grbav i vornovat, obrastao trnjem i vinjagom, a nad njim se natkvesilo Golo Bilo, suvo, mravo, puno tronog stenja, to odilazi u dubodolinu kao kakva reka... Onde Vetrenik. Iskosio se, i svojim stenovitim bokovima odupro u okolne planine. A pri vrhu je ispresecan kao testera, ili se na njegovoj grbini oklembesile stene, kao slonove ui. Levi kraj Preslapa gubi se u vrletima i krevima. Na jednome mestu blie prednjem kraju, iskoila gola stena, ispucala po povrini kao hrastova kora, a na vrhu je iljata kao zub razdira u tigra, i nebo para. Po bokovima Vetrenika izmeu ume od kestena naguilo se stenje, vornovato kao stisnuta pesnica, i kao da nekome preti... Kome?... Sigurno ljudima, koji su doli da poremete iskonsku tiinu. Jo vie levo je kooperni Katunac, koji se iz ravnice naglo izvija i podsea na neki ogroman plast sena. Negde je pozadi Grivica... Samo jedna duboka jaruga, pa se naporedo penje Poarska Kosa, kriva kao lea u jednogrbe kamile. U jednome kutu ove kose, meu stenama i krevima nazire se selo Gornji Poar. Ceo ovaj masiv ukrta se, zbija, uvale poniru. Onda levo izbija Kotka. A nad svima ovim planinama, tamo u daljini, ogroman planinski masiv Dobro Polje, obavijen oblacima, koji se lagano diu i sputaju. Pred ovim prirodnim bedemom zaustavila se srpska vojska. Posle dve godine rata, tekog prelaza preko Albanije i mora, ogromnih muka i patnji, stajali su vojnici kao izgnanici pred vratima svoje zemlje... Tamo iza onih planina nalazilo se njihovo ognjite. Sve one misli, koje su usled tekih i dugih napora bile zamrle, vaskrsavale su postepeno pred ovim plavim nebom koje je lebdelo nad njihovom domovinom. Negde na obroncima ovih planina nalazila se granica otadbine. Uzalud gledaju vojnici. elja im je da je vide samo. Jer one vrhove posmatraju i nai, sa one strane, i ljudi upeatljivo gledaju ne bi li se nekako preko onih vrhova spojile njihove misli. Izviai se vraaju. Kau da se Bugari nalaze u podnoju ovih planina. Prema njima su Francuzi. Ali puka se ne uje. Kao da su oni meu sobom uspostavili preutno primirje. Tako se mesecima gledaju. Bugari nee da zloupotrebe neutralnost grke teritorije, dok su Francuzi isuvie slabi za napad. A metani snabdevaju namirnicama i jedne i druge, i mole boga da ovakvo stanje to due potraje. Preko dana ostali smo skriveni meu umarcima. Sunce je sagorevalo. enjivo smo posmatrali hladovite padine planina, gde su se sada Bugari odmarali. A oni nisu ni slutili ta ih eka. Osmatramo durbinima... Retko se ko video. Uoismo jednu putanjicu i, pratei njeno vijuganje, ugledasmo i jednu grupu vojnika. Silazili su lagano i
323

bezbrino. Odozdo su ili neki konjanici. Sreli su se. Svi su zastali... Onda opet pooe, svaki na svoju stranu. Vidimo opet drugu grupu, gde promie izmeu drvea. Tu je i neka tamna pruga... sigurno je rov. Ali u njemu nikoga nema. Verovatno je neka prihvatnica. Blizu podnoja opaamo neko kretanje. Idu sasvim komotno. Moda je negde tu, u blizini njihovoj, glavni rov, ali mi ga ne vidimo zbog drvea. Bugarski vojnici poskidali bluze i koulje im se belasaju. Neto malo vie gore sakupilo se dosta njih i... kao da seku drvo. Ah, da mi je da ih pokropim jednim rapnelom, k make bi se razbeali veli porunik Proti ne skidajui durbin sa oiju. More nemoj oni nas da ugledaju odozgo! zavrte glavom kapetan Velja. OSVETA

U prvi sumrak poeli su vojnici da se pripremaju. U vazduhu se oseao um pokreta od hiljade ljudi, razne stoke, od kretanja topova i kola. Peaki pukovi u koloni po etiri promicali su. Vojnici su utali, pune fieklije kloparale. Na izvesnom odstojanju za njima krenule su brdske baterije i izgubile se u noi. Poslednje su pole poljske baterije. Ilo se lagano i obazrivo. Onda se zastalo. Stajali smo dosta dugo. Kada smo krenuli, proli smo kroz neki zaselak. Vidimo neke koare, trone kue, ali nigde ivog stvora. ak ni pas da lane. Prema zvezdanom nebu naziremo konture visokih planina i po sveem dahu oseamo njihovu blizinu. A negde pri vrhu svetluca vatra, as slabije, pa jae. Iz nae pozadine ujemo glasove: uvaj... dri desno, te se sklonismo malo pokraj puta. Pored nas je projahao jedan vii komandant sa svojim tabom. Opet smo zastali. Vojnici posedali pored puta. Neko pripali cigaretu, te privikae na njega da ugasi. Tako je nareeno. Ljudi su dosta zamoreni, a i sprema im je prilino teka. ak i mazge se pritajile i opustile vratove. uje se samo, nekiput, kako lanac povodnika zazvei. Boe, ako zanjau... odae nas kao one guske na Kapitolu! kae potpukovnik Petar. Najvie briga su nam zadavale te mazge. Cilj je ovog nonog kretanja da se to vie pribliimo Bugarima, neujno, tiho. Mazgovocima je bilo reeno da su pripravni, i im mazga zine, da je toga asa epaju za njuku. U daljini krekeu abe. Sa strane u travi zriak zrie. A no topla i puna zvezda. Izgleda nam da kod nas zvezde ne svetle ovako jasno. Ili se to nama samo ini, to je no bez iskre svetlosti na zemlji. Ne vidimo vie ni one vatre na planini. Sigurno Bugari spavaju... A ta li e sutra biti?... Ne sutra. Pono je prola... Gde li je peadija? Njima je teko, mnogo teko, jer oni danas svojim grudima treba da pronau neprijatelja. A bie mnogo mrtvih! Mnogi od njihgledaju ovo
324

zvezdano nebo i misle kako sada te iste zvezde posmatraju i njihove porodice. Neki od njih i ne slute da e sutra u ovo doba leati pod zemljom. Priaju da su mnogi uoi borbe predvideli svoju smrt. Pa su ipak juriali... Baterije se ve razilaze na razne strane, da bi jo u toku noi posele poloaje. Mi se zaustavismo na jednoj njivi, ispred neke ive ograde, i vojnici odmah poee da kopaju zaklon. Radili su utei. Tek to se nije pojavio dan. Premoreni ve, dremali smo naslonjeni na izbaenu zemlju. Zanosio nas je njen svei miris. Neko kresnu iicu. Komandant je gledao u asovnik. uo sam kad ree: Dva i po... jo pola asa. Podigao sam se, ali mi glava klonu na grudi. Onda zapalih cigaretu. Ponudio sam i Luki. On uze cigaretu, prinese je ustima, zatim je odmae, pogleda mrzovoljno i vrati mi je... Izvini, molim te. Puio sam cele pretprole noi, jue ceo dan, pa ovu celu no. Sad oseam kako mi muskuli drhte i povraa mi se. Telefoniste su vezivale ice i neko od njih uporno je ponavljao: Alo... alo... alo! uje li me?... Alo, pa to se ne odaziva? No je bledela. Zvezde iezavaju gubei se u dalekom tamnom svodu. Na istoku, iznad vrhova planinskih, pojavi se beliasta traka. Crne i nepomine planine postae plaviaste, kao da su koprenom obavijene. Svetlilo poe naglo da osvaja. Namesto mnogobrojnih treptavih zvezda kao da se rasu plava nebesna puina. Na istoku izbi purpurni oreol. Po lugovima se razlee cvrkut ptica, a kroz vazduh se iri dah zrele trave. Po vrhovima planinskim pojavie se najednom ruiasti sunevi zraci, a iz dubokih ponora i jaruga izbie mlazevi magle. Pue negde puka... Na ivot i na zdravlje! ree Luka. Svi smo se podigli i gledali u pravcu odakle dopire pucanj. Nigde se nije video ovek... Opet dva pucnja jedan za drugim. Izvidnice ree neko. Drhtava jeza proima lude. Nastade muna tiina. Komandant spusti durbin niz vrat, podboio se rukama, obuhvatio zubima donju usnu i napregnuto iekuje. uje se glas: Alo, esta?... Je l me dobro uje? Pa nem, bre, da drema!... Eto, komandujemo... Komandant pogleda strogo telefonistu: Dosta sa tim razgovorima! Kao da odjeknu negde plotun, a odmah zatim nekoliko ubrzanih, pojedinanih pucnjeva. Komandant pozva preko telefona komandire. Skrenuo im je panju da osmatraju desno od visokih jablanova, odakle dopiru pucnji. im ta primetite, otvorite odmah vatru!
325

Durbinima pretresamo umu. Kao da je pusta. A meutim, puke nanovo zapratae. Na vrhu Vetrenika, iza jedne stene, pojavie se nekolicina i zastadoe. Kao da se Bugari ude otkuda ovaj prasak u dolini kada su oni ve toliko vremena bili mirni i spokojni. Sigurno su osmatrai artiljerijski ree komandant. Zapamtite pravac. Prasak topa odjeknu... drugi, trei, etvrti... Svi smo u naponu iekivanja i osmatramo. Eno! viknu Luka. Pri samom podnoju ugledasmo beliaste dimove, prema tamnozelenoj pozadini. A neto malo iznad tih oblaia od dimova, osmotrismo neprijateljske rovove, kao neku ukastu prugu. Javi komandiru da je podbacio! nareuje komandant. Pucnji puaka su sve ei... Tamo sigurno ginu. Otpoe dejstvo i jedna baterija desno od nas. A i u daljini, negde levo, uje se topovska paljba. Baterije su gaale plotunima. U visini nad nama leprale su ptice. Iz onih sela u podnoju planine vidimo metane kako bee... Odjeknue dva puana plotuna jedan za drugim, a potom, najednom, osu se brza puana paljba, bez predaha. Vazduh se ustalasa. Nad naim glavama neto zaoinu i tresnu pozadi nas. Mi uvukosmo glave u ramena. Sunce kao da potamne. Nai se nervi rastru izmeu osmatranja i iekivanja neprijateljskih granata. Odvikli smo se ve. uje se... Ljudi uzimaju lagano dah, disanje nam zastade, granata zviznu iznad naih glava i mi odahnusmo. Postali smo unezvereni. U ravnici nigde zaklona, a onaj nas gleda u teme. Sa visine kao da se srui olujina, ali sada je gaao negde levo. Sigurno trae bateriju. Nama je lake. A napred mitraljez kao da para, i uje se krkljanje puaka. Iznad neprijateljskih rovova digla se praina od praska puaka, te se cela linija jasno ocrtavala. Nai su ve podili. Komandant peadijskog puka trai da artiljerija otvori bru vatru. Telefoni se povezali i uje se strahovita larma. Alo esta, esta... Gospodine kapetane, mitraljez nas tue... Prva brdska poveaj za dvadeset pet!... Alo, alo!... Po tri razornom granatom... Druga poljska, popravnik... Gospodine kapetane, zrna padaju u bateriju... Podbacilo, poveaj mesni ugao!... Alo, alo, alo!... ica sa osmatranicom prekinuta... Levo, pet hiljaditih... Po tri, kosi!... Ranjen vodnik!... Razornom granatom!... Borba se razvija i njena estina se poveava, iz asa u as, jer su ljudi prili na domet. I onda to bre, to ee. A i neprijateljska artiljerija zasipa drugu poljsku, da se ona gotovo i ne vidi od dima i praine. I levo, i desno od nas, poinje da vri. Ama na jedan mah, im smo se ugledali. Pod vrelim zracima sunca, u ustreptaloj jari, vodila se strana moglenska bitka. ume su gorele, livade plamsale upaljene od razornih zrna i oblaci dima kovitlali su nad zaarenim razbojitem. Kroz dim i vatru juriali su bataljoni,
326

pukovi, osvajajui stopu po stopu zemlje, natopljene ljudskom krvlju. Kao da je doao smak sveta. A planine visoke, izbrazdane jarugama. Ogromno stenje kao da je iz zemlje izraslo. A u meuprostorima gusta uma. Trebalo je osvajati svaki kamen, svako drvo... I poslednje rezerve uvedene su u borbu. Neprijatelju danonono pristiu nova pojaanja. Borba je sve munija i upornija. Sa one strane fronta raznela se poraavajua vest, srpska armija vaskrsla. Sa severnog fronta pristiu nemaki pukovi... Ali tamo, iza onih vrhova je naa zemlja, nasilno oteta. Naa... Ljude je obuzeo fanatian zanos da se doepaju onih vrhova, odakle se vide plava brda njihove domovine. Sa tom eljom ginuli su. Stotinama, svakoga dana. Sa grebena planinskih kuljali su Bugari kao bujica. Nae ete i bataljone prebacivali su s jednoga kraja na drugi, da bi se zaustavila njihova navala. Baterije su deljene i dejstvovale po vodovima. Pristizali su urno francuski i engleski teki topovi. Planine su tretale od eksplozija, jurinih usklika i jauka ranjenika. Ili smo uzbrdo lagano, a sigurno. Ali osvanuo je etvrti avgust. Toga dana zastao nam je dah u grudima od uasne strepnje. Izgledalo je da je i nama doao sueni as. Bugari su se reili da nas sateraju u Solunski zaliv. Dan je bio vedar, sunan. Od strane Katunca i Poarske Kose dopirala je ubrzana puana i mitraljeska paljba. Preko telefona javljali su da Bugari vre juri sa ogromnim snagama... Komandant peakog puka sa Poarske Kose traio je u pomo hitno jednu brdsku bateriju. Odakle da ti dam, kad su mi sve baterije uvedene u borbu? govorio je potpukovnik Petar. Ali sa one strane ice nije upuivana ni molba, ni zapovest, ve vapaj. Situacija je oajna. Bugari su uzeli prvu liniju rovova. Branim se na poslednjoj. Ako i ovde popustim, Do Soluna se neemo zaustaviti. Uputiu ti odmah jedan vod. Onda se okrete Luki: Izdaj telefonsko nareenje da se krajnji vod sa levoga krila stavi na raspoloenje komandantu puka na Poarskoj Kosi. Ali da ide najhitnije. Komandant je zubima grizao brkove. Njegove guste, crne obrve bile su sastavljene. Gledao je zamiljeno preda se. Na Katuncu i Poarskoj Kosi krkljalo je. Saoptio sam izvetava Luka. iji je to vod? Potporunika Vojina... Uh, bogamu! uini potpukovnik Petar. On se jedva oporavio od rana... Oko jo nije zaleio. Htede jo neto rei, ali pozvae ga na telefon. Vraajui se viknu:

327

 Neka se hitno dovedu konji. On nam prie. Moramo svi tamo. Situacija je teka. Jahali smo urno. Uz put sretosmo kolonu ranjenika na mazgama i kolima. Selo TurmanMahala kao da je spreno. Prljava deca i ubraene bule proviruju kroz reetke na prozorima. Neki metani bee, sklanjajui se s puta. Odatle smo sili u isueno korito neke reke, gde su nam se konji svaki as saplitali. Pucnje puaka ujemo sve jasnije. Izborane planinske padine ukazuju nam se sve izrazitije u svojoj divljini, kao da su ugave. U jednom dudinjaku sklonila se municiona kolona. Svi su uurbani. Mazgovoci dolaze sa praznim sanducima i vraaju se natovareni urno. Iza jedne umice gaala je neka poljska baterija. Na uskom putu sudarismo se gotovo sa njenim prednjacima, koji su jurili za popunu municije. Sustigosmo i jedan bataljon peadije, koji je takoe poao u pomo zagroenom poloaju. Vojnici su u lemovima, na leima nose raneve, a na nogama ute cipele. Sa njihovih lica kaplju grake znoja. Njihov je pogled zamiljen, a lice ukoeno. Ili su urno. Na elu bataljona jahao je komandant. Zdravo drue! obrati mu se potpukovnik Petar. Zar i ti? ta e!... Nemamo sree da se vidimo na slavi, ili nekoj svadbi, ve ovako... Kako ti izgleda? Gadna stvar... Eno je linija rova! on pokaza rukom u jednom pravcu. Vidi li ono usamljeno drvo... E, ispred njega. Jest... Ako li nas oteraju i odatle, onda... on mahnu glavom, kao da je hteo rei: bie zlo. Zatim nastavi zabrinuto: Sve to smo zauzeli do sad na ostalim delovima ovih planina, morali bismo da napustimo. Zaista, ne bi bilo dobro! klimao je glavom na komandant. Ja moram da pourim. Hajd zdravo! potpukovnik Petar rukova se sa komandantom bataljona i potera kasom. Prilazili smo poloaju Poarske Kose, gde se nalazilo selo Donji Poar. Selo pusto. Neke su kue poruene od artiljerijskih zrna. U jednom dvoritu ispred razgranatog oraha bilo je previjalite, gde su leali ranjeni vojnici sa krvavim i otvorenim ranama. Lica su bila potamnela od preivljenih muka. Iznad zavojita sretosmo vojnike, koji su nosili mrtvo telo jednog oficira. Po epoletama vidimo da je kapetan. Na njegove grudi stavili su probueni lem. Glava u lea bila je krvava. Prinesemo ruku lemu u znak pozdrava i poterasmo konje dalje. Konji su grcali od umora i sa njihovih vratova kapao je znoj. Toplota je bila nesnosna. Otkopali smo jake bluza. Ali oko grudi sputani smo kaievima torbe za sekcije i durbina, te izgleda kao da nam grudi sagorevaju. Luki probio znoj kroz debelu bluzu na mestima gde naleu kaievi, i na njegovim leima ocrtavaju se dve tamne, ukrtene brazde.
328

Iza jednoga zaklona od kamenja ugledasmo vojnike, artiljerce, koji su drali neije osedlane konje. Koja je to komanda? zapita potpukovnik Petar. tab diviziona, gospodine potpukovnie. Vodi me tamo! obrati se jednome vojniku. Ovaj predade svome drugu konje koje je drao, i poe urno ispred nas. Nedaleko vojnik zastade. Morate sjahati. Nema puta, a i vidi se odozgo. Nai ordonansi prihvatie konje. Poosmo peice preko zaobljenih stena, sa kojih je sukljala toplota kao iz zagrejane pei. A, da li emo se doepati onih naih uma jadikuje podnarednik Gruja. Nad naim glavama zvizne poneki zalutali kurum. A tek kako mora biti oajno teko onima u rovu, gde paljba ne prestaje. Naiosmo na jedan potoi, pored kojeg je sedeo ranjenik i prao ve usirenu krv sa rane. On nas i ne pogleda. Valjda mu je dosta i njegovih muka. Luka pri prelazu potoka skide lem sa glave i zamoi ga u vodu, pa ga onako mokrog stavi na glavu. Sa strane neto unu, i preplaena zmija zamae meu kamenje. Na voa zastade. Evo, ovde su. Meu stenjem, a zaklonjeni saseenim granjem od pogleda neprijateljskog, nalazili su se jedan vii artiljerijski oficir i dva podoficira. Oficir je sigurno komandant diviziona. On je durbinom osmatrao poloaje. Kada nas ugleda, isto se obradova. No, hvala bogu! ree kada ugleda potpukovnika Petra. Vodite li bateriju? Nareeno mi je da se javim komandantu peakoga puka. Moj jedan vod otiao je gore i valjda je stigao. Dajte mi vezu sa komandantom puka, da se upoznam sa situacijom. Neka bugarska baterija poe ba tada da gaa selo Donji Poar. Granate su sa cijukom zaoijavale i praskale meu kamenjem pozadi nas. Auh uini neko. Odakle gaa? zapita Luka. Prosto ne znam. Dosad nije gaala odgovara brino komandant diviziona. Njihove baterije teko je uopte pronai, jer su povuene pozadi planine, dok oni nas gledaju odozgo kao na dlanu. Za nama ide bataljon peadije. Sigurno su ih opazili i sada njih gaaju objanjava Luka. Pucnji topova razlegali su se celom duinom fronta... Rei u mu uo se glas potpukovnika Petra. Ra-zumem... razumem... Evo, sad odmah! on se obrati komandantu diviziona: Zove vas komandant peakoga puka.
329

Potpukovnik Petar prie nam: Ne valja. Neprijateljska peadija prila do ica. Vojin poeo da dejstvuje, ali je zautao. Ili je zapao u peadijsku vatru, pa su izginuli, ili ga je nala neprijateljska artiljerija. Komandant hitno trai pomo artiljerije. Ne znam sad... Ako ne bude mogao da d koju bateriju, moraemo da izvuemo nau etvrtu. Ali ta e onda ostati tamo! potpukovnik Petar se podboio i zamiljeno klimnu glavom. Preko kamenjara uo se uurbani bat potkovanih cokula. Peaci su grabili uzbrdo. Neprijateljska baterija pratila ih je u stopu. Iznad naih glava tresnue rapneli i mi se nesvesno povismo i poletesmo u zaklon. Sklonite se, gospodine potpukovnie! skretali smo panju potpukovniku Petru. On sie u zaklon, ali izgleda vie zbog nas, no sebe radi. ... Razumem. Evo sad odmah! komandant diviziona prie urno. Molim vas, dajte mi jednog od ovih vaih mladia on pokaza na Luku i mene da ode urno do moje pete baterije i dovede je najhitnije ovamo. Potpukovnik Petar pogleda brino jednog, pa drugog, i njegov pogled se zaustavi na meni. Znao sam da mu je Luka potrebniji, i zauzeh pripravan stav. Molim vas obrati mi se komandant diviziona pourite to moete bre. Baterija se nalazi... Eto ga Katunac. E, sa one strane Katunca je selo Strupino, pa istono od njega. Za to vreme ja u izvestiti komandira telefonom. Ima li puta tamo? Ne znam... naite. Bateriju dovedite ispod sela Donjeg Poara. Tu u da saekam, sa pomonikom komandanta peakog puka, koji e sad stii Razumem! pozdravio sam i pojahao konja. Najhitnije! doviknue za mnom. Niti sam znao gde je baterija, niti sam poznavao put do nje. Kada bih imao da joj predam neko saoptenje jurio bih pravo u tom pravcu, preko ograda od kamenja, makar iao i peke. Ali poto mi je izdato nareenje da bateriju dovedem, to sam morao otvarati dobro oi, da li je taj put prohodan i za topove. Jurio sam galopom. Put me je vodio sve dalje unazad. Majko moja!... Oni e gore izginuti dok ja pronaem tu bateriju. Od ovog mog lutanja zavisi moda opstanak peadije, front i, na kraju, mogu jo da budem kriv za neuspeh. Molio sam Boga da mi stvori makar neku putanju s leve strane, kuda bih se uputio ka onoj bateriji. Put skrete malo nalevo, ali kao za pakost, preda mnom se ukaza neka ograda od naslaganog kamenja, i zbog toga put je gotovo pod pravim uglom bio savijen nadesno. Zaustavih konja. Sa visine vidim svuda unaokolo samo kratke njive oiviene visokom kamenom ogradom, poneko krljavo drvo i ipraje. Nazad ipak ne mogu. Onda napred! Uskoro sam naiao na jednu raskrsnicu. Skretoh levim putem, koji je, na radost moju, bio upravljen u pravcu Katunca.
330

Konj je brektao. Pod drugim prilikama zaalio bih, ali sad mu jo jae zarih mamuze. Njegov vrat se beleo od pene. ulo se ujednaeno udaranje kopita o tvrdu zemlju. Topal vazduh me je zapljuskivao po licu. Na vidiku se ukazae neke kue. Dobro je. To je selo Strupino. Poterao sam konja jo bre. Kue su krovinjare, oblepljene blatom. Ukraj zidova beleli se atori neke pozadinske komande. Razapeli su ih iza kua, da bi se zaklonili od onih sa poloaja. Kod prvih kua zaustavih konja. On izdui vrat, da bih mu opustio dizgine. Iza zida jedne kue ugledah jednoga komordiju koji je o drvo obesio zaklano jagnje i dere ga. Je li ovo selo Strupino? Ne. Ovo je Bida-Mahala. A selo Strupino? On ravnoduno slee ramenima, stavi no u usta, pa poe da vue zategnutu jagnjeu kou. Opsovao sam ga, gadno, kao da mi je on neto kriv i poterao dalje. Podilazim pod Katunac. Sluajno podigoh glavu, pa mi se uini da njegovoj visini nema kraja. Konj je zamoren pa kao da galopira jednom nogom. I sam se napreem, hteo bih da mu unekoliko olakam teret, to me jo vie zamara. lem se na mojoj glavi gotovo usijao. Ispred sebe ujem gde gruvaju neiji topovi. Tamo je sigurno ta baterija. Preda mnom se neoekivano ukazae nizovi jablanova, izmeu kojih su provirivale neke kue. Selo je prilepljeno uz podnoje Katunca kao gnezdo... Ali to to ujem kao da nije pucanj topa, ve su to eksplozije razornih zrna. Kako u sad tamo s konjem. Prosto ovek da pozavidi ovim komordijama. Naleteo sam na prve kue. Kako se zove ovo selo? zapitah jednoga vojnika. Strupino. Ima li gde u blizini koja baterija? Evo je ispred sela. Obodoh konja. On mahnu nekoliko puta glavom i jedva krete. Sretoh kola sa izbeglicama. Pred jednom kuom na arenici leao je metanin bleda lica. Moda boluje od malarije, te mu i nije stalo do ivota. Neko mitraljesko odeljenje odmaralo se ispod jednog drveta. Pri kraju sela, u poslednjim dvoritima kua, ugledah sklonjene prednjake baterije. Vojnici su zaprezali konje. Koja je to baterija? Peta timoka. Peta! razrogaih oi. Moja biva baterija. Ali vojnici mi nepoznati. Nisam imao vremena za razgovor, ve zapitah: Gde je baterija? Preda me istra jedan vojnik u lemu, preplanula lica, koji me oslovi s detinjskom radou:
331

 Dobar dan, gospodine potporunie. Ja sam Milojko. Zdravo, Milojko? Gde je baterija? Ovim putem pravo, pa na desnoj strani. Idemo i mi. Ovi se spremaju. Baterija je, dakle, primila nareenje preko telefona. Stigao sam na vreme. Ali ispred mene grmele su eksplozije razornih zrna. Verovatno tuku bateriju. Kako li e se izvui!... A jo kad naiu prednjaci... Usporio sam konju brzinu, gledajui unezvereno u pravcu odakle su dopirale eksplozije. Zaustavio sam naglo konja. Niz jednu poljanu sa blagim nagibom vojnici su gurali topove i kare rukama, rastureni na sve strane. Oko njih su padala razorna zrna. Orua su liila na kornjae, koje su se razmilele bez reda. Dva vojnika vuku ranjenog, ili mrtvog druga. Komandir, kapetan Lazar, trao je po poljani i izdavao nareenja. Bilo je nemoguno prii na konju. Sjahao sam, zaveo konja ukraj puta i potrao u pravcu baterije. Pri svakoj eksploziji trzao sam se. Ali noge su odmicale napred, bez moje volje, gonjene nekim podsvesnim oseanjem dunosti. Izgleda mi da je toga momenta u meni zamrlo sve voljno i svesno, i ja sam izvravao tue naredbe po ceni ivota, kao automat. Disao sam brzo. Komandir me ugleda i potra meni u susret, mislei da nosim neku zapovest. Rekao sam zadihano da sam upuen kao voa. Gde tebe naoe iz druge divizije? njegov pogled bio je otar, a lice ustreptalo, kao u oveka kome svakoga asa lebdi smrt nad glavom. Eto... tako izgovorio sam rei grcajui. Grrr-u!... Grrr-u! Bei odavde i ekaj dole na putu. Eto, idu i prednjaci. Ti jai na elu... Ne ekaj mene! govorio je brzo i okrete se vojnicima. Potrao sam niz padinu. A putem, kao da je vitlao orkan, jurile su estorne zaprege najveim trkom. Tutanj se razlegao, prednjaci topova i kara su odskakali, vozari su mahali bievima, a okolo je kovitlao oblak praine. Naletee pored mene. Kosa mi se die. Bili su u strahovitom naponu, i onako zahuktali, zamagljeni, izgledali su kao neka pobesnela gomila. Na ulazu u poljanu zaprege se rasprtae, jurei svojim topovima i karama. Grrr-u! Stoj! viknuh jednome vojniku, koji je jahao i vodio jo jednog osedlanog konja. On se trenutno zbuni i uspori. Dohvatio sam slobodnog konja za uzdu. To je vodnikov konj! Ja zavukoh nogu u uzengiju. Pokuao je da povede konja, ali ja sam ve bio u sedlu, i jedva istrgoh dizgine iz ruku vojnika. Konji se behu uznemirili i gotovo da zgaze jedan drugoga. Tvog konja podaj vodniku, a ti posle jai moga! i pokazah mu rukom.

332

Vojnik odjuri... Otuda je u najeem trku jurila jedna zaprega. Za njom odmah druga. Prikupio sam dizgine. Imao sam utisak kao da e naleteti na mene i sav se najeih. Okrenuo sam konja i, poluokrenut na sedlu, doviknuo vozaru: Za mnom! Poterao sam trkom. Iza mene valjali su se vratolomnom brzinom topovi i kare. Kroz selo smo proleteli. uo sam kako se razlee topot konjskih kopita i tresak topova. Prva zaprega kao da mi je najahala za vrat pa me ne puta ni stopu dalje. Moj se konj saplete. Jedva ga uzdrah. Hladan znoj me probi. Nijedna kost mi ne bi ostala itava. Usled zadravanja konja, prva zaprega priblii mi se. Obodoh konja mamuzama drei sad vrsto dizgine. Okrenuo sam se malo, i ugledah komandira na njegovom visokom alatu. Izvukosmo se dobaci mi. On se gotovo izravna sa mnom. Vidim penuava usta njegovoga konja, zakrvavljene oi, ui zabaene unazad, i razbaruenu grivu. Komandir je polegao, a ruke prislonio na vrat konju. Gde me vodi? Donji Poar. Pred nama se ukaza selo Bida-Mahala. Tuku li ovaj prostor? Ne znam... moda. Zaustaviemo se iza sela ree mi. Neki konjovoci sklanjali su se urno ukraj puta, gledajui nas zaprepaeno. Naletesmo na raskrsnicu dva puta. Neko ostavljeno pseto zatra se na moga konja, skoi i dohvati me zubima za bluzu. Zbunjen ovim neoekivanim napadom, a i da bih ga se otresao, gotovo nesvesno krenuh desnim putem i tada, pred iznenadnim prizorom, pustih dizgine i uhvatih se za glavu. ta je ovo? viknu komandir. Put se slepo zavravao. Pred nama je bila kamena ograda. Baterija sto-oj! Baterija sto-oj! komandovao je kapetan Lazar. Vozari nas saterae uza sam zid. Otuda su naletali novi vozovi, ne videi prepreku, i napravi se nezamisliva guva. Gospoda mu milog! udari se komandir po elu, da mu se lem obesi o vrat. Vidi li ta si uradio. Oajan i zbunjen sjahao sam i stajao pognute glave. Toliki moj trud i napor i naposletku da se sve tako alosno zavri. Prokleto pseto! Obuzet sramom i oajanjem u nemonom besu, lupio sam pesnicama to mogu jae o kameni zid. Bolje bi bilo da si to glavom uinio! dobaci mi polako kapetan Lazar. Onda izda nareenje da posluioci na rukama okrenu vozove unazad, sve je bilo gotovo za nekoliko minuta. 3a sve to vreme stajao sam oslonjen o zid, oborene glave. Komandir mi prebaci ruku preko ramena i blago me oslovi:
333

Hajde!... Sve je gotovo i nemoj da se sekira. Nisam smeo u oi da ga pogledam. Pojahali smo nanovo, i doosmo na zaele baterije. Ja poterah konja. ekaj!... Gde si zapeo? Pogledao sam ga zaueno. Jo dva minuta da se konji izduvaju. Jurili smo itava tri kilometra. Kapetan Lazar gledao me je znaajno i smeio se. A ti tako... u orsokak?... Sveca li ti detinjeg. Zamisli da smo bili pod artiljerijskom vatrom? Ohrabren njegovim tonom, a i saznanjem da bi komandir zaustavio bateriju da se konji izduvaju, i van ovog neprijatnog dogaaja, poeo sam da se pravdam. A-ha! Hoe to, hoe. Sva je srea to je izmeu vozova bilo veliko odstojanje, te su vozari mogli blagovremeno da se zaustave. Inae bi u istoriju ulo kako je bitka izgubljena zbog jednog kueta. On pogleda u asovnik. Sad moemo. Poterasmo kasom. Uz put sam objasnio kapetanju Lazaru situaciju onoliko koliko sam i ja to uo od drugih. Baterija je za sobom ostavljala oblak praine. Bugari nas sigurno vide odozgo, ali smo nesumnjivo van dometa njihovih topova. Ali ta e biti kad naiemo na selo Donji Poar, koje je pod artiljerijskom vatrom. Od treska topova ne uju se pucnji puaka. Na jednom savijutku komandir se okrete da vidi idu li svi vozovi. Zadnjaci su odskakali i glave vojnika su treskale. Vozari se izdizali sa sedla, kao da su sedeli na opruzi. Negde na zaelju podigla se velika praina. Sigurno je top zakaio za ogradu od kamenja. Sretosmo ranjenike koji zamiu za ogradu. Pred nama se ukazae konjovoci. S puta viknu komandir. Oni optrae oko konja, privedoe ih uz ogradu i telima svojim nalegoe na njihove sapi, da ih topovi ne zakae. Jo iz daljine ugledasmo kako nam uri u susret neki oficir. Poznadoh Luku. Komandant diviziona mahao je rukom i pokazivao na jednu stranu, kuda treba da skrenu topovi. Bila je tu neka njiva. Komandir utera konja i rukom dade znak vozarima. Vozari su skretali naglo. Na treoj kari ugledah Tanasija, koji je sedeo na prednjaku izmeu dva posluioca. Na leima mu telefon, a na grudi prigrlio jedno odrano jagnje. Prizor neobian i smean. Baterija je bila postavljena u borni poloaj za tren oka. Vozari su se sklonili. Komandiru prie jedan peadijski potpukovnik. Posle pozdrava i predstavljanja, on ree: Gospodine kapetane, da vas upoznam sa situacijom. Neprijatelj nadire velikim snagama sa Poarske Kose. Pred naim rovovima i icama nalazi se sada bugarski dvadeset deveti puk. Kako, kako uzviknu isto preneraen kapetan Lazar.
334

 Da. Odbili smo dva juria... Dvadeset deveti puk! udio se komandir. Da. Dvadeset deveti. emu se udite? Kako da se ne udimo, kad mi je dvadeset deveti puk kod Leskovca zarobio bateriju i pobio vojnike. Evo vam sada prilike da se osvetite, i u isto vreme proslavite. Molim vas... Gde je linija rova, pokaite mi? pitao je nestrpljivo kapetan Lazar. Vidite! potpukovnik stavi jednu ruku na rame kapetana Lazara, a drugu oprui. Vidite li onu crvenu zemlju... Ispred nje je jedno gumasto drvo... Vidim... A ispred toga drveta malo napred onu utu prugu. Dobro. To su nai rovovi... A oni malo dalje, paralelni sa naim, jesu bugarski upade komandir. Tako je. Sad znate. Izvolte, molim vas. Kapetan Lazar prinese durbin oima. Osmatrao je kratko vreme, onda pozdravi potpukovnika. Hvala lepo! i odmah izvadi kartu, na kojoj je jednom slamkom merio odstojanje. Za to vreme vodnici su kontrolisali postavljene topove. Komandiru prie Tanasije nosei pod mikom jagnje. Gospodine kapetane, hoemo li da postavimo telefon? Neemo. Komandovau iz baterije govorio je gledajui u kartu. Ali najednom se obrati Tasi: ta ti je to? Jagnje, gospodine kapetane. Otkud? Kad se ono zaglavismo u ono selo, dadoe ni jedni komordije. Mogu didem da ga ispeem? Komandiru se razvue jedan kraj usana u osmeh. Ali bio je zauzet i samo mahnu rukom. Onda se obrati meni: Uvek isti... Tanasije prie da se pozdravi sa mnom. Tada sam se setio da sam uz put video jednoga vojnika kad je drao zaklano jagnje, i pokazah oima Tanasiju na jagnje. On se nasmeja vragolasto. U ono selo, dok su vozari i posluioci okretali, ja sam obiao malo... Zanemoao si? Jest i on se nasmeja. Komordije se okaile na plot i seire, a ostavili jagnje o drvo. A taman ga bili oistili k to treba. ekaj, velim, presee vam. Prioh zakonito i skinem siroto da se ne mui. I niko te nije video?

335

 Mene da vide! on zamiri znaajno na jedno oko. Ali kada smo poterali dalje, ja sam im ga poteno pokazao. Tanasije uze obema rukama jagnje i odmae ga od sebe. Doneu vam jednu pleku. Zbogom, gospodin potporunik. Pst! uini na Tanasija podnarednik topovoa. Onda mu pokaza jedan prst, a potom dodirnu prsa, kao da je hteo rei: i meni jedna porcija. Zna se. Podeliemo bratski i Tanasije zamae za ogradu. Bilo je podne. Vazduh vreo, da je teko bilo i disati. Dve hiljade osam stotina! zau se komanda. Topovske cevi kao da progutae granate i zatvara kljocnu. Vazduh kao da planu. Topal talas nas zapahnu. etiri puta uzastopno. rapneli su zvidali kroz vazduh. Tamo oko crvene zemlje pojavie se etiri dimljive lopte. Dobro je! viknu peadijski potpukovnik. Izbaen je jo jedan kontrolni plotun. Onda razornom granatom. Na poloajima, oko bugarskih rovova kuljnu dim i praina. Po pet razornom!... Po pet razornom!... Po tri s koenjem. Iz rovova neprijateljskih kao da je sukljao plamen. Svi mi koji smo preivljavali takve momente, znali smo kako tamo mora sada biti uasno, i uivali smo u samrtnim mukama neprijatelja. Takav je rat. Ljudi su postali bezduni. Lice kapetana Lazara je ustreptalo, oi usplamtele. Kao da mu jo uvek lebdi pred oima vizija kada su ovi isti neprijateljski vojnici kasapili njegove ljude. I sad je doao as. Po pet razornom! Oh! posred rova! zaklikta zadovoljan peadijski potpukovnik. Sad lete rasparana tela, a kroz onaj dim razlee se jauk. Udrite jo ee! vie krvolono pe ak. Po deset razornom, koenjem levo i desno. Vojnici potamneli od uasne jare, koja je treptala nad topovskim cevima. Sa vrhova planinskih poee da gaaju bugarske baterije. Neke podbacuju, druge prebacuju. Po uurbanoj paljbi njihovoj vidi se da im naa peta zadaje mnogo jada. Reene su da utamane pobesnelu neman, koja hoe da im uniti njihov dvadeset deveti puk. Kada je opaljena i pet stotina trideseta granata, ostaci dvadeset devetoga bugarskoga puka digoe se iz rovova i nagoe beati. Za njima poletee nai peaci u plavim uniformama. Napad Bugara je potpuno slomljen. Osveta je potpuna. Poarska Kosa je spasena. Komandant armije zahtevao je da mu se prati ime komandira pete baterije.
336

U tom asu, Tanasije je ulazio u bateriju sa peenim jagnjetom na ramenu. U skoroj prolosti, jo se pamti, planine su bile besputne. Velianstveni mir i tiina vladali su svuda unaokolo. u podnoju planine, izmeu pitomih kestenova, obani su napasali svoja stada. A dublje po umama, izmeu etinara, kretale su se zveri, vritali akali, groktale divlje svinje, a nad svima u visini, estarili su orlovi. Za sve je bilo mesta, jer su se ivotinje sklanjale s puta jedna drugoj. Doli su sada ljudi... Planine su poele stenjati pod silnim teretom. Ljudi su zemlju razrili. Stoletna drveta su pala. Stene su poele prskati. Vazduh se prolamao od huke. Ponori su jeknuli. Zverinje se razbeglo, a jaruge se poele puniti ljudskim leinama. Iz dana u dan ete i pukovi juriali su, odbijali napade, zatim su ljudi naletali na bajonete, dok su artiljerije obostrano tukle u masu i granate raskidale telesa. Jedni su sa legendarnom hrabrou ginuli, osvajajui stopu po stopu, dok su drugi bezumnom upornou branili svaki pedalj osvojene zemlje. Krvavi talasi su zapljuskivali padine Moglenskih planina... Ogromna kolona krstaa kao da je nicala iz zemlje. Duga povorka tekih ranjenika promicala je svakodnevno. Jauk se razlegao sa nosila uglavljenih na leima mazgi. Po zavojitima i kod trupnih komora leali vojnici bleda i ispijena lica od malarije. A kad bi spala temperatura, u razmaku izmeu malarinih napada, upuivali su ih na poloaje kao popunu. Neki su i sami beali iz ravnice na planinu, pa ma i u streljaku liniju, u nadi da se spasu od teke bolesti. Ljudi su se tako topili izmeu dve nemani: malarije i kuruma. Ako izbegnu jednu opasnost, druga ih nee mimoii. Uvidelo se, najzad, da su oni sve od sebe dali. U njima daha vie nije bilo. A rezerve nisu pristizale. Bugari su isto tako popustili. Posle neuspelog napada na Katunac i Poarsku Kosu, malaksali su. I stalo se naposletku. Sa naporom titana, nai su saterali neprijatelja iz ravnice na vrhove planinske. Tu su im podili i pod stenama iskopali rovove. Izmeu rovova, pod zaklonom noi i oblaka, nabacali su i jedni i drugi itave spletove bodljikavih ica. I gde se ko zatekao na frontu Moglenskih planina godine hiljadu devetsto esnaeste, tu je ostao sve do hiljadu devetsto osamnaeste. NA DNU PAKLA

Napad Bugara na Katunac i Poarsku Kosu slomljen je. Neprijatelj je ostavio svoje mrtve, ogroman materijal i povukao se na vrhove Moglenskih planina.

337

Ali negde levo bubnjalo je dan i no od artiljerijske vatre. U nau radost zbog pobede na ovom delu fronta uvlaila se neka zlokobna slutnja. To stanje trajalo je itavih est dana neprekidno. Jednoga dana nareeno je da se izvri pritisak na naem delu fronta. Naima ne ide dobro veli zabrinuto potpukovnik Petar. Pronose se komordijske vesti da Bugari nadiru velikom snagom. Narednik Prodanovi, koji se vratio iz Soluna, donese vest da su Bugari probili na front, tamo oko neke Banice, zauzeli Lerin i nastupaju prema Ostrovskom jezeru. Otvorili smo odmah karte. Ostrovsko jezero bilo je levo od nas, ali prilino pozadi. Pogledali smo se znaajno. Niko ni rei ne progovori. Ali su svi i nehotice bili upravili pogled u nau pozadinu, da bi uoili pravce odstupanja. Zvanini izvetaji ne stiu. Bio sam danas u diviziji. Prilino su zakopani. Jedan mi prijatelj ree da je situacija kritina... Razume se! potpukovnik Petar prinese prst ustima, kao znak: nikom ni rei. O, naravno! odobrava Luka. Toplota je jo uvek nepodnoljiva. Preko noi nam dosauju komarci. Jedva ekamo da iziemo na osmatranicu, koja se utvruje na visini preko hiljadu metara, na Katuncu. Prestala je najzad i ona paljba koja se ula sa nae leve strane. Stigao je i zvanini izvetaj u kojem se govorilo o nadiranju Bugara i gde su ih nai zaustavili. Komordijske vesti su se obistinile. Ali posle jedno mesec dana opet je zagrmelo levo od nas. Mi smo ponovo vrili pritisak na neprijatelje. Ovom prilikom je tutnjava trajala due vremena. Kau da se tada vodila kajmakalanska bitka. Jedno vee odazvae komandanta na telefon. Otuda se on vrati sav ozaren. Priao nam da su mu iz divizije javili kako je osvojen Kajmakalan, koji se die u visinu dve hiljade pet stotina dvadeset i pet metara. Nai su zakoraili u svoju zemlju. Put za otadbinu bio je otvoren. Vest se munjevitom brzinom prenela celim frontom. Na sekcijama traili smo taj Kajmakalan i njegovu kotu. Nema boga Savaota, Bugari moraju da bee i sa naeg fronta govorio je razdragano Luka. ekaj, pobratime, da vidim koji je pravac naeg nastupanja... Uh, majku mu, opasne su urvine pred nama. ta ima! objanjava struno Luka. Ako ovi nai samo produe, zai e Bugarima iza lea. Oni onda treba da se iste pred nama. I ve smo zamiljali kako se kreemo napred. Do zime biemo verovatno kod svojih kua. Potpukovnik Petar naredi da se otvore flae vina kijanti. Luka iznese svoj vermut. Pilo se do neko doba noi. Sa nestrpljenjem smo oekivali novine.

338

Govorilo se o slavnoj pobedi Drinaca. Ali gotovo u isto vreme, kao neki tajanstveni apat, pronese se glas da su nai izgubili najviu kotu. Preko telefona niko nam nije mogao dati tana obavetenja. Pucanj topova dopirao je nanovo. Sad jo ee. Izmueni neizvesnou, zamoreni od nestrpljivosti to ne moemo krenuti napred, imali smo utisak kao da nas zvuni talas, kojim se prenosi um pucnja, udara u glavu. Novine su sutradan zautale. Vest se obistinila. Razni glasovi strujali. Komordijske vesti imale vanost zvaninog kominikea. Mi se postepeno uivljavamo u situaciju i spokojni smo to nas niko ne uznemirava. Malarija kosi ljude. Svakodnevno prolaze povorke izmuenih vojnika i oficira, ije telo izgleda kao da je isceeno od silne vatre. Neki su u bunilu. Potpukovnik Petar poziva trupnog lekara i pita: koje su preventivne mere da bi se zaustavila strana bolest. Jedino hinin... Ili rat komarcima dodaje Luka. U tome sluaju ti da preuzme komandu dira ga komandant. A, ne. Moj Isajlo iveo je pored Morave, pa e bolje umeti pravda se Luka. Dobro, doktore. Onda trebuj to vie hinina. Izgleda mi da je i sanitet izgubio glavu. Otkada su dole nove trupe iz Indokine... vrag bi ih znao odakle, bolest je uzela srazmere epidemije. Svakoga dana gutali smo hinin. Ali ordonansi rekoe da posilni porunika Luke, Isajlo, nee da uzima, ve baca hinin. Daj ga ovamo! naredi Luka. to ti baca hinin? Gospodin porunik, ne mogu da progutam. Kako ne moe?! Hajd, uzmi preda mnom. Isajlo stavi pastilu u usta i uze gutljaj vode. Zatim poe da mrda grlom kao da ga priprema, stisnu vilice i zamure. Onda otvori usta i isplazi jezik, na kojem je i dale stajala pastila. Nanovo. Ama ta e mi, gospodin porunik. Kau da od ovu mandu ene pobacuju. Pa si se uplaio za sebe? dira ga Luka. Nego, gutaj to! Ordonansi se sakupili i smeju se Isajlu. A njemu krivo, pa se sav zacrveneo od ljutine. Pastila mu se rastvorila u ustima, on osea gorinu i sav se naroguio. Ki pokiso pacov! dobacuje mu neko od vojnika. Potpukovnik Petar posmatra i prie. Nemoj ga terati na silu veli Luki. Moda je to kod njega neki refleksni pokret, koji mu zatvara grlo. Nego neka rastvori u vodi. Sa crnjia na goria!
339

 apu vojnici i trljaju zadovoljno ruke, jer e Isajlo tek sada da oseti ta je gorina. Zapui nos i u jednom gutljaju progutaj! savetuje ga potpukovnik Petar. Eto vidi... A-uh! tresao se Isajlo. Sad znam zato ene... ali misao ne dovri, jer je pred njim stajao komandant. Posle deset dana ponovo stie vest da su nai zauzeli Kajmakalan. Iz armije su nam poslali i zvanian izvetaj. Ali toga dana ba Bugari su otvorili strahovitu artiljerijsku vatru na nae poloaje, te i ne stigosmo da se oduevljeno zaradujemo toj vesti. Bio sam na osmatranici, kad mi vojnik donese jedno veliko pismo. Okretao sam ga sa svih strana razmiljajui ko li mi to pie tako dugako pismo. Otvorio sam koverat i nestrpljivo Okrenuo poslednju stranu pisma... Tvoj Dragoslav. Ah, obradovao sam se. Poto se bilo smrklo, zatvorio sam prorez gde je bio smeten durbin i upalio baterijski fenjer. Zadovoljan kao deak koji ita ljubavni roman, seo sam na poljsku stolicu i poeo itati. 1. avgusta 1916. Dragi i jedini drue, Mnogo vremena proteklo je od onoga dana kada nas je ivot izvukao iz nae studentske sobe i kao neka centrifuga razbacao po belome svetu. Na poetku naeg mladalatva uvueni smo u ratni vrtlog, gde su se u krvi utopili nai snovi, ideali, ljubavne enje. Ne pitam se zato je sve to bilo potrebno. Ali utvrujem injenicu, tako je bilo, i tako se jo uvek dogaa. Bili smo deaci, koji jo ni u ivot nisu zakoraili. Tek sada, kada sam pod uticajem stranih zbivanja pre vremena sazreo, saznao sam koliko smo bili svei i neiskusni... Za vreme dugih nonih bdenja na osmatranicama, ili u rovu, stariji drugovi priali su svoje doivljaje iz mladosti. Bili su neiscrpni. Oni su me u poslu smatrali za sebi ravnog druga i oekivali su da im i ja neto progovorim o svome ivotu. Ali sem nekoliko deakih doivljaja, u osnovi bezazlenih, a za njih gotovo beznaajnih, ja im nita vie o sebi nisam mogao rei. I onda sam izmiljao dogaaje. Priao sam bezbrojno o mojim avanturama. Ne znam da li su mi verovali. Ali je svaki od njih dopunjavao moje kazivanje sa mnogo pria iz svog ivota, koje su i po sadrini, i po svome sastavu, bile daleko iznad onoga to sam ja izmislio. U asovima osame, mislio sam na nae drugovanje... Bili smo nadahnuti mladou. Nosili smo bujne kose i razbaruene kravate. Kroz otvoren prozor nae sobe dopirao je miris trenjina cveta, a mi smo pevali: V ertvo pali v borbe rokovo za est i svobodu naroda... Kao da smo jo onda nasluivali da emo naskoro i mi popadati kao ertv v borbe rokovo!
340

Naa mladost bila je neokaljana, neporona, nepreivljena. Ona me podsea na tihu, bistru reku, obasjanu jutarnjim suncem, uokvirenu mirisnim cveem, na reku koja, po nekoj ukletoj kobi, najednom ponire u bezdan. I nama je ostalo samo seanje na te dane ispunjene potenom milju, nadahnute verom za ljudsku slobodu, na dane kada su oi plamsale, a srce treperilo... Sve je bilo uoblieno blagim oblicima, nasmejano, nadahnuto. Ali... nastao je ponor. U ovom vrtoglavom nastupu mnogi nai drugovi pogubili su ivote, ili su postali ruine ije su patnje toliko snane da se i ne seaju vie prolosti. A nama, koji smo preiveli, na sreu, ili moda nesreu, pomisao na prole dane spasava duu... Proate , druz, v estno proli svo doblestn put blagorodn!... Prolost, davna prolost, drue jedini... A da li se nje sea? Ne smej mi se. Dve godine plivamo u krvi, pa si moda ogrubeo. Ali ja te zamiljam uvek kao golobrado mome, koje pocrveni kad pogleda enu. A tebi sam se jedino poveravao. Iako mi se nikad nisi odao, priznaj sada, voleo si je i ti. Reci mi to. Onda e jo prisnije biti moj, jedini. Vidi li, ta vitka devojica ispunjavala je moj ivot u tekim besanim noima. Na dugim marevima, ili na odmoru, leei nem i usamljen, gledao sam vizionerski njen mali lik... Nosila je kosu razdeljenu po sredini temena. talasavi pramenovi kestenjave kose uokvirivali su njeno visoko elo. Oi plave, a svetle kao kapljice jutarnje rose, oiviene dugim trepavicama. Nos pravilan, kao delo nekog vajara, sa tankim ulnim nozdrvama. Usta kao poluotvoren ruin pupoljak. Njen je osmeh podseao na izlazak sunca. Drue, dozvoli mi da ti se iskreno ispovedim. Samo tebi, jedino tebi. Ona je moja prolost, jedina uspomena moga ivota, sa kojom, evo, ve tri godine razgovaram, koja me jedina prati... Ona, moj mali drug... Gordana. Starijim drugovima to ne bih smeo rei. Oni su davno izili iz deakog doba. Poneseni uzmahom godina i snanih muskula, oni se napajaju i oduevljavaju drugim treptajima. A ja... samo njom... Moda smatra da je sve ovo to ti piem besmislica. Ona moda i ne misli vie na mene. U pravu si... Moda, mogue. Ali naa sadanjost je bolna. Okrueni smo elikom, mrtvim i ranjenim. Svakodnevno sluamo prasak topova... I ja nemam niim da napojim svoju duu do uspomenom na svoga maloga druga, iji me vedar i detinji osmeh podsea na nebo, kad se sunce raa...

341

Ovo ti piem kao deurni, dok svi ostali spavaju. No je ve duboka. Oko mene potpuni mir, a ja sam nemiran. Piem ti, a ruka podrhtava. Dua mi je uzavrela i puna neke tuge... Moda za mladou?... Ne znam. ta mi sve sada ne pada na pamet!... Sea li se kako smo negodovali kada smo itali openhauera?... Jer mi smo voleli. Mi smo se oduevljavali ljubavlju. Ali hteli smo da ljubav nema nieg zajednikog sa zemljom i materijom. A on nam je tako bezduno razgoliavao stvarnost u svojoj Metafizici ljubavi. Sea li se kako smo, etajui cvetnim poljanama, razgovarali: o proitanim knjigama, o slobodi naroda, o nacionalnoj misiji Srbije, o ljubavi, onakvoj kako smo je mi shvatali i ogoreno smo napadali toga velikog razbijaa svih ivotnih iluzija!... Zaista, bili smo poneseni deakim idealizmom. Puni srca, puni mate, puni ideala za brau, za drugove, otadbinu... oveanstvo. Bili smo stalno razdragani, uvek raspevani, kao ptice raskliktani. Ali kada smo bili u zenitu svojih elja i nadahnua, dola je stvarnost. I kakva stvarnost! Doao je rat, da nas sa tih sunanih visina svue na dno pakla. I mi sada ubijamo, godinama ubijamo ljude, krvavimo svoje ruke i srca. A ubijaju i nas jednog po jednog, iz dana u dan. Ubijaju nam mlada naa tela, i jo gore, mlade nae due. Moda ti sve ovo izgleda udno. Ali razumej i oprosti, drue. Sutra polazimo u otadbinu. Poinemo davno oekivanu ofanzivu. Mozgovi ove jo nepobijene dece poee opet da prskaju na vrelom makedonskom kamenu. Dokusuriemo i ovo malo preostalih ivota jedne na muenitvo osuene generacije. Ali, ta e? Mi tome nismo krivi, ni radi. ta e, kada bez toga sada ne ide, kad druke ne biva! Ne stvara se carstvo sve leei na svilnu dueku i rezolucijama onih koji nas iz pozadine, iza devet mora i devedeset gora, bodre da istrajemo do kraja... Dockan je. Sutra mi treba uraniti. Kad dobijem vremena, nastaviu dalje... Ovaj deo pisma bio je dosta izguvan i na njemu su se videli neki tamni otisci. Prineo sam pismo fenjeru i tada mi se uinilo kao da vidim tragove krvi. Ruka mi zadrhta. Obuzela me strepnja i grozniava slutnja. Okretoh dalji list. Hartija je bila glatka i ispisana neijim drugim, nepoznatim rukopiSOM. Pri vrhu lista, s desne strane, pisalo je 6. francuska bolnica. Pismo je glasilo: Potovani gospodine, Iako nepoznat, piem Vam po nalogu Vaega a i svoga druga i prijatelja, Dragoslava. On je teko ranjen u glavu i gotovo u besvesnom stanju prenesen je u estu francusku bolnicu. Prilikom predaje njegova odela bolnikom magacinu, popisali smo sve stvari koje su se zatekle pri njemu. Izmeu ostaloga bilo je i ovo pismo.
342

Njegova rana bila je u poetku dosta teka. Naprsla mu je lobanja na nekoliko mesta. lem ga je spasao od sigurne smrti. Ali, hvala Bogu, ima nekoliko dana kako se osea dobro. Tada smo mu pokazali naeno pismo. Zamolio me je da Vam ga pratim, zajedno sa prepisom njegovog dnevnika. Ako umrem, neka ovo pismo preda njoj (vi valjda znate kome), a dnevnik mojoj majci. Ne menjajui ni jednu re, prepisujem doslovno dnevnik onih nekoliko dana koji su prethodili traginom dogaaju na Gornievu. 2. avgust Preli smo Ostrovsko jezero i pribliujemo se lagano poloajima. Naili smo na selo Neokazi, ije su kue oblepljene blatom i ograene oronulim zidovima, kao da su se vekovi odmarali na njima. Pola sela zauzima muslimansko stanovnitvo, a drugu polovinu hriansko. Odvojeni od glavnih puteva, izloeni muvama i komarcima, gotovo sasueni na vrelom suncu, metani se i nisu interesovali za rat. Svetska civilizacija se iz temelja potresla, milionima ljudi ginulo je u raznim krajevima sveta, dok je selo Neokazi, prilepljeno za sprenu zemlju, ivelo istim ivotom kao i za vreme Aleksandra Makedonskog. Danas smo uli u ovo selo mi. Naoruani vojnici sa lemovima na glavi i teki topovi. Sumnjam da su znali koja to vojska dolazi: srpska ili bugarska, nemaka ili francuska. Dok smo prolazili pranjavim putem, jedan metanin je delao ravnoduno neko drvo. Ni glavu da okrene. Ili je to samo lana ravnodunost, koja im je ostala jo od Turskog vremena. Izviai su izvestili da se Bugari nalaze u blizini sela. Oko ovoga sela vodie se svakako borba. Da ene i deca ne bi ginuli, nareeno je da se svi stanovnici isele. Kuda?... Gde?... U ratu se ne pita, i ne pravi razlika izmeu neke bukve, koja smeta gaanju artiljerije, pa je treba posei, i nedunih metana, koji bi svojom panikom uticali na moral vojnika. Peaci u lemovima razmileli su se po selu i kratkim mahanjem ruke daju metanima znak da se odmah isele. Unezverena izgleda, tovarili su stvari na brzu ruku preko drvenih kolica sa dva toka, koja vuku sitni voii. ene plau. Deca teraju stoku I viu za njom. Svi naputaju posluno svoja ognjita, kao da im neka bujica preti poplavom. I sav taj narod izlazi na glavni put. Naredie ni vai, da se selime... A nakude kemo, ne znajeme!... odgovaraju planim glasom. A, ete, nee valjda da ti jo i kvartilj naem! dobacuje jedan od peaka, koji treba da ih sprovedu do prvog sela. Navikli su vojnici na takve zbegove. I njihovi ukuani beali su isto ovako pred navalom neprijatelja, pa su na kraju ostajali nezatieni nasred puta.

343

Nalazimo se pred odlunim asom. Neprijatelj je pred nama. Vaskrsla armija pridolazi. Boe, ako te ima! 4. avgust Neprijatelj je osetio nae prisustvo. Rano zorom zapratale su puke i Bugari, uz uzvike: ure! ure! naleteli su na nae predstraarske linije. Iako smo ogrezli u ratu, svi oseamo lako uzbuenje. Kao da je svaki u sebi prikupljao staro iskustvo te su lica ljudi ukoena, pogledi puni iekivanja. Nareenja za pokret jo nema. Vozovi su zapregnuti. Ordonansi na konjima urno odlaze. U daljini prate puke. Jedan ordonans u prolazu ree da su Bugari razbili jedan na eskadron, koji je bio na predstrai pred nama. Je li peadija stupila u borbu? zapita neko ordonansa. Nije jo... To je glavno. Za nas artiljerce peaci su jedina stabilna vojska. Kad je takva stvar, onda moemo da zapalimo cigarete! veli mirno kapetan ukni. Oko sedam i po asova vratili su se sa izvianja komandant diviziona i komandiri baterija. Nareeno je da prva i druga baterija iziu najhitnije na poloaj, a trea da ostane u rezervi. Prema razvoju borbe komandant e videti gde e da je upotrebi. Sa komandantom diviziona, pukovnikom Pejoviem, iziao sam na Zabrdanjsku Kosu. Tu zatiemo komandanta peake brigade, koji je odreivao zemljine rejone, gde treba da se rasporede peaki pukovi. Iza brega na kojem smo, stajali su peaci u gustim redovima, sa ve nataknutim bajonetima na svojim pukama. Poeli smo odmah sa osmatranjem. Kroz durbin vidimo nae konjanike kako odstupaju, zatim se opet prikupljaju i kreu obazrivo napred. U ravnici prema Kenali osmotrismo etiri neprijateljska eskadrona u koloni po dva. Idu kao na egzerciritu. Pa ta radi ovaj komandir? viknu ljutito komandant, mislei na komandira jedne baterije u naoj neposrednoj blizini. etiri bugarska eskadrona nastupaju, a on se jo trtka tamo. Tri i izvesti ga neka odmah otvori vatru. Obodoh konja i zaas se stvorih pred onim komandirom. Ali i on je bio osmotrio isti cilj i, pre nego to mu ita rekoh, komandova: Niandije, napred. Baterija poe da gaa brzom paljbom. Zastao sam i upravio durbin u pravcu mesta gde je bio eskadron. rapneli su se rasprskavali duinom cele kolone i sva etiri eskadrona rasprtae se kao jato vrabaca. Za njima je ostajao oblak praine.

344

Jedan na avion je kruio nad nama i neprijateljskim poloajima. Peadija je silazila i u podnoju brega razvijala se u streljaki stroj. Tresak topova razlegao se sve jaom estinom. Komandant brigade doe na nau osmatranicu. Iz njegova razgovora sa mojim komandantom doznao sam da su nam Bugari jutros prepadom zaplenili dva mitraljeza od predstraa i skoro svu poslugu isekli. Ja mislim veli naelnik taba divizije da je ovaj njihov jutronji napad izvren u cilju nasilnog izvianja, a moda ak i nabavke hrane. Sumnjam, bogami! odgovara moj komandant. Oni su verovatno, ne, u to verujem sigurno, oni su znali da mi dolazimo i doekali su nas spremni. Eno vidite, molim vas, guste peake kolone, koje nastupaju u pravcu Lerina. Oni su preko svoje pijunae tano obaveteni o svemu. Dabogme! I sad ure! Znaju da jo nismo sasvim naoruani, da smo brojno daleko slabiji od njih i bacie se velikim snagama, pre nego to se na novom terenu snaemo i organizujemo za borbu! zavri moj komandant i produi da izdaje nareenja baterijama. Sa Vrtolomske Kose gaala je prva baterija, i sa poloaja kod Rosne, druga. Vazduh je usparen, pun praine i neke treptave jare, te je osmatrane rapnela, naroito na veim daljinama, oteano. I sa nae, i sa njihove strane, opaa se uurbano kretanje. Sa svih strana javljaju o pojavi novih i sve veih neprijateljskih snaga, koje kao da iz zemlje izviru. Baterije se rastru na sve strane. Oko podne poe i bugarska artiljerija da ara po dolini, traei nau peadiju. Bili smo i zaboravili na neprijateljske kolone, koje su nastupale ka Lerinu, jer su se pojavili blii, i po nas opasniji cile Vi. Telefonista, koji je drao stalno slualicu na uima, obrati se komandantu: Gospodine pukovnie, govore vod, da su Bugari zauzeli neki Lerin. ta!... Komandant me znaajno pogleda. Zatim progovori polako da vojnici ne uju: Umesto da nastupimo mi, oni otimaju od nas. Hm!... A u li ta kae jutros ovaj: Nasilno izvianje! Kakvo izvianje! Ah, ti tabovi, koji uobraavaju da sve znaju! Komandant dohvati telefon da izvesti naelnika taba divizije. Na drugoj slualici ujem gde govori naelnik taba Simovi: Video sam i shvatio odmah. Ali drugojae nisam mogao rei zbog okolnih, da ne bi jo odmah u poetku klonuli duhom. Sad radim plan za napad. Dobiete odmah. U dolini se uje puana paljba. Prednja peaka odeljenja dola su u dodir. Plotuni puaka su sve ei. Vidimo kako se nai peaci urno ukopavaju. Njihova istaknuta odeljenja povlae se u glavni rov. Bugari nastupaju obazrivo, zaklanjajui se iza ograda, vrzina, a brisane prostore pretravaju. Artiljerija ih u stopu prati. Na nekoj otvorenoj poljani vide se nepomine trupine. Jedna naa

345

baterija tue selo Vrbeni. Odande bee metani i raspoznaju se beli burnusi bula, koje se sklanjaju u bugarske redove. Komandant dohvati slualicu: Sluajte, kapetane, prekinite za etvrt asa paljbu na selo, dok se ene i deca ne sklone!... Ama dobro, de! Tu smo ve, a selo je i tako u njihovim rukama... Nema smisla da ginu deca... Dabome!... Kroz etvrt asa nastavite paljbu, pa onda ta im Bog d! Sunce je zalazilo i kosi zraci padali su nam pravo u lice. Tako je od poetka rata. Okrenuti smo uvek zapadu. Nekada sam se oduevljavao tim arobnim prizorom. Ali ako se kadgod zavri ovaj rat i ostanem iv, kad vidim zalazak sunca, okrenuu lea... 5. avgust U toku noi stigao je detaljan plan za napad. Interesovalo me je samo ono to se odnosi na na divizion. U nareenju je pisalo da rano izjutra otpone artiljerijska priprema. Paljba treba da biva postepeno sve ea, do momenta kada peadija krene na juri. Komandant mi naredi da odmah odem do nae tree baterije, koja je bila u rezervi i da je u toku noi izvedem na breg, istono od sela Borenice, gde smo bili u izvianju pre dva dana. Bila je prola pono kada sam stigao do baterije. Naiao sam prvo na poljsku konjunicu. Tu sam naao straara, koji mi je pokazao ator komandira. Uz put, naredio sam straarima da izbude ljude, da bi docnije to manje gubili vreme. Komandir skoi. Onako bunovan trljao je oi i mrmljao: Ama samo to sam zaspao!... Pojedoe me komarci. U bivaku se uo agor ljudi, zveckanje lanaca i truparanje konja. Pogledao sam na asovnik. Bilo je jedan i po, a svanue poinje u tri. Odmah smo pojahali, i baterija krete. Za tri etvrti asa izili smo na breg. Ostavio sam komandira da razmeta topove, a ja pooh u divizion. No je bila svea, te skidoh lem da malo odahnem. Na frontu je vladala tiina. uo se samo tajanstveni um od kretanja udaljenih municionih kolona i artiljerijskih kara. Mnogo noi sluao sam taj um, koji izaziva drhtaj srca i teku slutnju. Izvestio sam komandanta. On ree da emo sii u peaki rov, odakle je bolje osmatrati. Uzeo sam durbin i poosmo. Tu, u peakom rovu, traimo zgodno mesto za osmatranje bojnog polja i upravljanje vatrom baterije. Peaci klee jedni pored drugih u plitkome rovu, a puke poloili na izbaenu zemlju ispred sebe. Neki probijaju grudobran da naprave pukarnicu Svi oivee kad ugledae nas artiljerce. Komandir ete ustupi nam svoj zaklon za nau osmatranicu.

346

 Moje objavnice su kod one ive ograde... objanjava nam komandir. A ispred njih je... na dve-tri stotine metara, neprijatelj. Jeste li imali dodira? Jue po podne, i sad emo, ako bog d! odgovara on sasvim mirno. Oko est asova najednom otpoe artilerijska paljba. Najpre naa, a onda i njihova. Sa ove osmatranice pratimo dejstvo jedne nae baterije, koja tue lerinsku stanicu i prostor oko nje. Druge trae njihovu artiljeriju. Peaci u rovu, levo i desno od nas, ute, ali svi su se nagli preko grudobrana i otro osmatraju. Od sela Donji Vrbeni razlee se ubrzana puana paljba. uju se i mitraljezi. Sa male uzviice, gde nam je osmatranica, opazismo kako neprijatelj nalee na selo u gustim redovima, koji se valaju kao talasi jedni za drugima. Njihova artiljerija gaa deo fronta ispred svoje peadije, ali stalno prebacuje. Komandant naredi baterijama, te ostavie druge ciljeve i sve se sruie na neprijateljske jurine talase. Njihovi redovi padaju kao lese, ali se javljaju sve novi i novi. Izgleda mi da neprijatelj hoe ovde da napravi prodor. Na grebenu jednoga bliskog zemljinog talasa, levo od nas, odjedanput izbi gusta masa njihove peadije. Bele visoke kaline bugarskih vojnika bletale su na suncu. Ovaj prizor prikova moju panju i ja uzeh durbin da ih bolje osmotrim. Nai peaci ih odmah opazie i zasue brzom paljbom. Oni se malo zatalasae, jedni popadae, a neki pojedinano, i u manjim grupama, potrae napred. Ali, na moje udo, za njima se sjurie oficiri i vratie ih natrag. Zato ovo? upitah se, u nedoumici. Ali, kad videh kako ih oficiri brzo svrstae i kako svi kao jedan u gustim masama poletee ka naima, bi mi sve jasno. Peaka paljba sa nae strane kao da pomahnita. Mitraljezi skolie pa nikako ne prekidaju ono njihovo beskonano: krrr!... krrr!... Samo nekiput uje se: tak! tak! tak! krk!... krk!... krk!... pa stane. Valjda zbog nekog kvara, ili to je niandija poginuo. Neprijatelj navaljuje sve ee i paljba puana i mitraljeska sli se sasvim ujedno. Ona, tako osobeno peaka vatra, to se moe uti samo pri odbijanju juria. Naa malobrojna peadija jo se dri u rovovima i odbija nalete sve novih i novih jurinih talasa. Bugarsko Ure! i nae Ura! izmeae se. Naa artiljerija prekide paljbu da ne pobije i svoje. Njihova takoe. Umue i peaka paljba. Sudarili su se prsa u prsa. Sad no reava sudbinu jednih i drugih. Iz jednog rova videsmo kako nai iskoie i na no doekae neprijatelja, u ije se mase brzo izgubie. Sa ovima je svreno! pomislih. Iz jednog, nama najblieg rova, peaci se digoe. Momenat kada se oni odluuju na juri ili povlaenje. Ali neprijatelj je ve doleteo na grudobrane i otpoeo krvavo meusobno klanje. Strani prizor, ali ne dug. Mnogobrojni neprijatelj uspe da nae potisne iz rovova i zaklona. Ali oni koji su jo ostali u ivotu, uzmiui prileu po ravnoj
347

zemlji i neprestano pucaju. Neki zaostaju iza sluajnih zaklona, okreu se i otvaraju paljbu. Pazi dobro! opominje komandir ete vojnike u ijem smo rovu. Oni polegli iznad rova, dre pripravne puke. Niko ni rei ne govori. Sve se pretvorilo u oko i uho. Najednom pade komanda. Rov kao da se zapalio od brze paljbe. Vojnici su tukli s boka neprijateljsku peadiju, koja je napravila prodor i krenula ka nama. Suva zemlja brzo nas je izdala. Od ubrzane puane paljbe podie se oblak praine i otkri celu liniju naega rova. Neprijateljski artiljerci su osmatrali i poee da nas tuku nekim tekim oruem. Sreom, varaju se u osmatranju i najvie tuku jedan zemljini pupak, neposredno ispod nas. Eksplozije tekih zrna grme, diui itave oblake dima i praine i crni zastor potpuno nam zakloni vidik. Neki vojnici pogoeni paradima granata, osuljavaju se niz grudobran i padaju kao dakovi u rov. U daljini prema selu zau se opet: Ura! Ura! To naa peadija, iako isterana iz rovova, pokuava kontrajuri. Major Acina baterija prosto urla. Ali neprijateljski peaci sve vie podilaze pod breg, iza kojeg je postavljena baterija. Komandant naredi komandiru da se hitno povue. Jedan neprijateljski peaki vod pojavi se u bok baterije. Pod kiom kuruma baterija prikai topove za prednjake. U poslednjem asu je uspela da ne bude zarobljena. Na streljaki stroj je sasvim raskinut. Kroz prodor naginje neprijatelj, razvijajui se levo i desno. Naa peadija se urno povlai, da joj neprijatelj ne bi zaao za lea. Pukotina postaje sve ira. Pukovnik Pejovi izvetava komandanta artiljerije. Onda se okrete meni: Jaite, pa to bre izvestite komandire da se baterije povuku ka stanici sela Banice. Ali komandiri su i sami videli ta se dogaa i ve su priveli zaprege. Opti zamah je ustalasao ljude. Ne moemo da doemo sebi od uda, ta se ovo na jedan mah zbi. Niko se tome nije nadao. Sve se dogodilo tako brzo, neoekivano. Linija fronta se potpuno izgubila. Nai peaki delovi se pojavljuju u bok neprijatelju, neprijateljski prodiru u nau pozadinu. Sve se izmealo, a neprijatelj nas stalno pritiskuje i u stopu prati. Kurumi su fijukali sa svih strana, a artiljerija neprijateljska zasipala puteve. Sunce prieglo kao da bode, ljudi smrvljeni. Pakao... Sa komandantom sam jurio najveim trkom, da bismo u pozadini iznali poloaje gde bi se artiljerija zaustavila, da bar unekoliko zadri neprijatelja. Jedan od naih ordonansa srui se sa konja. Za nama je jurila druga baterija i

348

preko tela vojnika naletee konji i topovi. Komandant zaokrenu konja, i u pokretu zaustavi bateriju. Sa jedne blage uzviice ugledasmo neprijateljski peaki puk, kako nastupa urno u razvijenom stroju. Komandir otvori paljbu. Bugarski vojnici se pokolebae i rasturie. Ali oficiri ih vratie i onda kretoe opet napred. Gde je peadija? povika komandant nervozno i dohvati se za glavu. Ali gde e pre ono malo peadije na ovolikom prostoru! Komandant naredi meni da ostanem pri drugoj bateriji, a on, sa porunikom Bajom i izviaima, odjuri u pravcu naeg levog krila, gde se jo uvek nalazila prva baterija naeg diviziona. Komandir te baterije nije se hteo povui, no sa jednim vodom titio je povlaenje nae peadije. Nai su izmicali jedan za drugim kao gusenice. Na poljima su ostajali mrtvi i ranjeni. Mete je oigledan, ali nema razmere panike. Vidimo nae oficire kako prikupljaju svoje vojnike. Ali Bugari podilaze pod breg, gde se nalazila druga baterija. Komandir baterije naredi meni, jer sam bio slobodan, da s jednim njegovim topom odjurim na susedni breuljak, kako bih bonom vatrom tukao one pod poloajem baterije. Jurei ka drumu odakle u se uspeti na taj breg, ujem ubrzanu puanu paljbu negde u naoj pozadini, preko puta eleznike stanice u Banici. Meu nekim komorama koje su se nalazile ispred nas, nastade nepojamna guva. Sve pojuri bez reda. Jedna municiona kola se preturie i prepreie mi put. Vozari bez moga nareenja okretoe po jednom uskom putu. Top se nakrete. Jedan posluilac ispade. Mi se sruismo kod baterije. Komandir je ve okrenuo cevi topova unazad, u pravcu odakle dopire puana paljba... Haos na svim stranama. Imao sam utisak da smo svi izgubljeni. Ali ipak, trebalo je uiniti jo i poslednji napor. Okrenuo sam se u pravcu druma koji je bio pozadi nas. Sledio sam se od uasa... Prva baterija, koja je u poslednjem trenutku sila sa poloaja, juri drumom u najveem trku, a za njom, polegli na konjima, neprijateljski ko njanici. Bievi naih vozara vitlaju po vazduhu, topovi i kare grme i odskau po neravnom putu, ali neprijateljski eskadron kao da leti i sve je blie, sve blie, blie bateriji, najzad je stie i sablje poee da sevaju iznad naih vozara. Jedna zaprega se srui na gomilu. Vidim vodnog oficira, koji bi na brzom konju mogao da umakne sam, ali on ne naputa svoj vod. Konjanici izbijaju na elo baterije i u trku udaraju sabljama goloruke posluioce, koji se povijaju, sedei na topovskim prednjacima i karama. Ure! Ure! prolamaju se dole na drumu, pozadi nas, jezivi uzvici neprijateljske konjice i cela baterija kao da se zguva u gomilu. Bila je zarobljena. Snop druge baterije brzo je upravljen na one dole. Komandir je ve naao sve elemente za gaanje. Ali kako da gaa, kad e potui i nae! Komandant peadijske brigade, koji se zadesio tu, naredi odmah jednoj eti peaka da se u najveem trku sjuri na drum i odrobi bateriju. Ali, eta jo nije bila ni na pola
349

puta, kad tamo, oko baterije, zapratae puke. Sreom, jedan vod naih peaka, koji su bili zalutali, pojavi se iznenada na breuljku iznad zarobljene baterije. Kako su ugledali neprijateljske konjanike, ovi peaci su odmah otvorili paljbu na njih. Najpre nasumice i preko njihovih glava, da ne bi pobili i nae, a onda, povedeni i obodreni od nekih oficira, koji se odnekud stvorie meu njima, krenue napred, stalno pucajui. Neprijateljski se konjanici uzmuvae. Neki okrenue konje nalevo-krug, i u trku pobegoe ka jaruzi, kroz koju su se nevieno probili u nau pozadinu. Drugi, pod komandom svojih oficira, ustremili su se na nae peake i sa isukanim sabljama pokuali juri. Ali peaci ih skolie sa svih strana sipajui na njih ubistvenu vatru. Sad su se konjanici nali opkoljeni skoro odasvud. Pod bliskom peakom vatrom oni su se stropotavali, neki zajedno sa pogoenim konjima, a neki sami, dok su konji bez jahaa, u besnom trku, beali na sve strane i ginuli, natravajui na peaku vatru. Malo konja uspelo je da pobegne kroz onu jarugu i odnese u svoju komandu samo sedlo, dok su im jahai leali mrtvi i ranjeni, razbacani na sve strane pored druma. Sve se ovo odigralo u pravom konjikom tempu. Baterija je bila osloboena... Uvee cela divizija se zadrala na poloajima ispred Banice. Sa komandantom odlazim u prvu bateriju. Vojnici gledaju unezvereno i jedva poneto odgovaraju na naa pitanja. Vodnik, potporunik Radonja, kome je komandir bugarskog eskadrona, pored ostalog, oduzeo i svu uteevinu, oko 1.500 drahmi, takoe nita ne govori. Izgledaju kao ljudi koji jo ne veruju da su ivi. Tu mi aja ispria da su pukovnik Pejovi, potpukovnik Blagojevi i on bili oni oficiri koji su poveli peake u napad i odrobili bateriju. Oni su se tu desili kada su posle silaska sa poloaja prve baterije izviali nove poloaje za jedan vod te baterije koji je trebalo i dalje da dejstvuje. Pri polasku, aja mi pokazuje sablju poginulog komandira ovog eskadrona. Izvlaim je iz kanije i na njoj itam ugravirane rei: Za cara i oteestvo. A ovo mu je apka! pokazuje ajin seiz bugarsku oficirsku kapu, koju je na kurum prosvirao kroz sred kokarde. Nije ni zinuo! dodaje seiz. Ih, ala ga je potrefilo posred zvezde! objanjava moj posilni, zagledajui onu kokardu i izgovarajui ono z kao deca koja kau dzik. Svi smo umorni i sumorni. Oseamo da se desilo neto teko i kao da slutimo neto crne i gore. Umesto da se pribliavamo otadbini, mi smo sve dalje od nje. 6. avgust

350

Baterije su u toku noi izile na nove poloaje. Peadija se prikupljala i razmetala ispred nas. Kare su dovlaile municiju. Ja sam razraivao i slao komandantova nareenja, prikupljao izvetaje i pisao svoj dnevnik. Posle ponoi sam prilegao, upravo prislonio se na izbaenu zemlju nae osmatranice i zaspao. Bili smo rano na nogama. Jo od same zore poeli su da gruvaju topovi. Bugarska peadija nastupala je u gustim masama ka Svetom Iliji kod sela Banice i navaljivala na nae desno krilo. U ravnici je vrilo od puane i mitraljeske vatre, dok su razorne granate i rapneli zasipali ispred nas. Dimovi rapnela razvlaili se nad zagrejanom zemljom i kao neka prozrana zavesa lebdela plavkasta magla nad dolinom. A otuda dopirali jurini usklici: Ureee!... Ureee!... Ureee!... Doline hue, kao da se sa brda valjaju bujice. Neprijateljski se redovi razreuju, ali nastupaju novi, sveiji, ei. Polja i njive su pokrivene leevima. Nai mitraljezi siku, a bugarska artiljerija rije po naim rovovima. Ali malaksali su najzad i oni, te se iza ograda i jarkova poinju ukopavati. Baterije ih sada tuku razornim granatama. U dolini je zemlja uzavrela. Sukljaju crni dimovi, praeni gromovitim eksplozijama. Komandiri gaaju precizno, kao da rukom bacaju granate. Valjda su zakukali i njihovi peaci. Bugarski rapneli svitnue nad naim baterijama. Naskoro pronaoe drugu bateriju, koja je bila istaknuta kod Svetog Ilije, i ona utonu u dim. Javljaju da je ranjen voa odeljenja u glavu... Posluga treega topa izginula... Vodnik Jevti ranjen u trbuh. Komandir trai hitno popunu ljudstva. Ali komandant naredi da preostali vojnici na rukama sjure topove pozadi brega, i baterija promeni poloaj. Na podne se neto malo utia paljba. Sluajno se okretosmo u pravcu nae pozadine i tada ugledasmo neku peadiju, koja nam je dolazila u pomo. Osetili smo se odmah spokojniji. Da bog sauva! veli aja. Ratovasmo, tukosmo se, ali ovako nije bilo!... Nadam se da e ovde i njima biti grob! odgovara komandant. Od onomad uvee nismo gotovo nita jeli. Prili su nam posilni i doneli neko peenje, s kojim su jue ceo dan, na onoj vruini, jurili po polju, traei nas. Jedemo stojei. aja najednom die nogu, pogleda u vrstu saru svoje izme. Zatim pipnu prstom i ree: Pazi, bogati, bilo je hladno! Komandant, koji je bio okrenut u stranu, odgovori mu: A ta biste hteli, da vam neko vru biftek donese! Ne mislim na peenje, nego udari me kurum u nogu! Priosmo. Sara izme bila je ulubljena i koa na njoj naprsla. E, srena ti junaka rana! dirali smo ga svi.
351

 Ne bi bilo ravo da je udarilo malice jae, koliko da se zavue pod kou! ali se aja. Jo ni ruak nismo zavrili, a otpoe borba u klancu, kroz koji se pruaju eleznika pruga i drum, to vode u nau duboku pozadinu, preko sela Gornieva. Front se zatalasa. Neprijateljska peadija skoi iz rovova. Breg, na kojem je Banica, utonuo je potpuno u dim i prainu od naih granata. Mitraljeska i puana vatra treti takvom estinom da nas jeza podilazi. Svei neprijateljski pukovi sruie se na nae levo krilo. Pod navalom daleko brojnijih neprijatelja, nai, ve desetkovani peaci, napustie rovove. 7. avgust Izgubili smo zemlju. Ali onda kao da smo bili pripremljeni na neuspeh, jer smo gotovo golih aka stajali prema carskoj sili. A sem toga, iza nas se nalazila naa teritorija, roena gruda. Sa nama je bio narod. Nas je onda okrepljivala nada da emo se nekim pukim sluajem izvui iz bezizlaznog poloaja. Odstupajui sve dalje, privikavali smo se postepeno na surovu neumitnost. Tiho i bez ropca, pognute glave, napustili smo svoju zemlju. Sadanji porazi teko nam padaju. Poli smo sa velikim nadama. Izbaeni iz svoje zemlje, odvojeni od naroda, doivljujemo poraz za porazom, na tuoj zemlji. A iza naih lea je more... Cele noi se nismo smirili. Sa komandantom i izviaima obilazili smo baterije i peake delove na naem frontu. Situacija je oajna. Usled malobrojnosti trupa svuda smo nailazili na prazne; neposednute prostore. udim se da nigde nismo pali neprijatelju u klopku. Tamo, gde smo nailazili na nau peadiju, redovi su bili tanki i retki. A premoreni i desetkovani vojnici u trodnevnoj borbi bez smene, spavali su u svojim plitko zakopanim zaklonima. Samo su se osmatrai i stareine jo nekako branili od sna. Kad je osmotrio situaciju na terenu, komandant je na sve strane traio pojaanja. Slao je ordonanse peakim komandantima sa pismenim zahtevima za osiguranje naih baterija, koje su postavljene pored druma. Svima je naglaavano kako baterijama preti opasnost da budu zarobljene od neprijateljskih delova, koji noas mogu neopaeno prodreti kroz neposednute prostore u nau pozadinu. Iste zahteve ponavljao je i preko telefona. Ne znam ta mu oni iz divizije odgovaraju, ali vidim, po glasnom psovanju, da je ljut. Neki peaki komandanti odgovaraju da nemaju dovoljno ljudstva ni da posednu teren koji treba da brane, a kamoli da neto odvoje za neposrednu zatitu artiljerije. Kaite vi vaem komandantu da se obrati onima gore! Da vi znate ta je kod mene, ostavili biste me na miru! ljuti se jedan peaki komandant. Drugi komandant vie: Znate li vi da sam ja uzeo puku od jednog mog poginulog vojnika, samo da u rovu bude jedna puka vie! N-e-m-a nas, ne-m-a! Traite u pozadini, ako neto ima!

352

Oko dva asa posle ponoi komandant je jedva uspeo da dobije ostatke jedne ete sedmog puka. Naredio je odmah aji da tu etu odvede komandiru Aci, ija je baterija bila najizloenija. Telefonom komandiru preporuuje da sa tom etom osigura svoju bateriju i uhvati vezu sa delovima devetoga puka, koji treba da se nalazi preko puta druma od nas. Uz to mu savetuje da po izvrenu nareenja bateriju preda starijem vodniku, a on da ide u bolnicu. ujem da komandir to odluno odbija i ostaje na osmatranici, mada ima temperaturu usled malarije, koju jo iz Soluda vue. Komandant vidi najzad ta nas eka i alje izviae da ponovo izvide ima li kakav put pozadi baterija, kako bi u sluaju nude mogle da odstupe. Posle dueg lomatanja vraaju se i vele da je pozadi nas pravi ambis, prema Peterskom jezeru, i da nam ostaje jo jedino onaj put prema Gornievu. Komandant je nervozan i zabrinut. Kad je svanulo, on pojaha i naredi: Svi za mnom! Sunce tek to je izgrejalo. Jahali smo uskom putanjom jedan za drugim. Gladan, moj konj otimao se i zastajkivao da brsti granice ukraj puta, te sam ga neprestano udarao mamuzama, gonei ga napred. Najednom zaklokota mitraljez pozadi nas. Odakle ovo sad? povika komandant i hitro se okrete u sedlu, predoseajui neko zlo. Sigurno se peacima pokvario mitraljez, pa ga sad opravljaju i probaju odgovori jedan ordonans. Ali samo to ree, kurumi zviznue oko naih glava, kao rojevi osica. Komandant u momentu zadra konja, pa se hitro okrete prema prvoj bateriji, koja je bila u neposrednoj blizini, i snanim glasom povika: Drao-o-o! Bateriju na prednjake! Pravac Gornievo! i obode svoga konja u pravcu tree baterije, da i nju izvesti. Zemlja je pratala pod kopitama njegova konja. U toj ludoj jurnjavi kao da ujem povremene pucnje puaka za nama. Udario sam konja mamuzama i uasna misao senu mi kroz glavu: opkoljeni smo!... Naleteli smo na neki ibljak, onda preko jendeka i gotovo se sudarismo sa zapregom tree baterije, koja je uz zaglunu lupu kopita i zveket prednjaka jurila ka prvoj bateriji. Pridruismo im se i tako naletesmo na topove. Iz neposredne blizine cike bugarski mitraljez i odjekuje puana paljba. Neki konji popadae. Jedan top okrenut unazad poe da puca na neprijateljske vojnike, koji su se nou, kriom, privukli i doli pozadi baterije. Razlee se jauk. Vozari seku zaprenice palih konja, a posluioci na rukama guraju topove. Jedan voz uspe da okrene, ali nalete na snop mitraljeskih zrna, i itava zaprega srui se na gomilu. Ostali vozovi se ras prtae. Prednji vozar jedne zaprege pade. Jedan podnarednik pojaha na njegovo mesto. Preko ranjenika pree top. Vozari razmahnue bievima. Ranjeni konj se prope i pade meu ostalu zapregu.
353

 Skidaj zatvarae! vikao je neko. Posluioci sa delovima topovskih zatvaraa razjurie se na sve strane. Bataljon neprijateljske peadije ustremi se tada na bateriju. Nekoliko preostalih vozova polete niz padinu. Neprijateljski vojnici pripucae na jednu zapregu i svih est konja survae se jedan preko drugog. Ostali natrae na onu gomilu konja, koji su se u poslednjim trzajima grozno koprcali... I sve se zamrsi, zaplete, zguva... Komandant i oficiri, svi smo bodrili vojnike, pa i sami gurali topove, da se bar neto spase. Za nama su jurili bugarski peaci. U poslednjem asu pojahasmo i preko kamenjara pojurismo prema drumu za Gornievo. Ali nama u susret jurio je najveim trkom potpukovnik Blagojevi. Za njim njegova baterija. Uz strano treskanje kara i topova, vozari su vikali: Marrr! Marrr! Marrr! razmahujui bievima. Drum je zauzet! Odseeni smo! Nalevo krug! doviknu nam potpukovnik Blagojevi i krvavih oiju prolete pokraj nas. Sve se izmealo i pretvorilo u izbezumljenu gomilu, stranu, paninu, koja mrvi i satire sve pred sobom. Ali nesrea nikad ne dolazi sama. Pred nama se ukaza provalija. Iz grudi se prolomi straan krik. A sa svih strana jure Bugari. Vozari, obuzeti samrtnim strahom, skretoe u stranu, neko levo, drugi desno, sudarie se, upletoe, konji i topovi se isprevrtae i napravi se krvava gomila. Preostali posluioci poskakae sa svojih mesta i skidoe zatvarae. Vozari su sekli zaprenice, da se bar preostali konji spasu. Ljudi bez razmiljanja pojurie niz liticu, vukui za sobom konje, a za njima se suljalo kamenje i stenje. Dohvatio sam iz ruku seiza konja, koji nije mogao silaziti sa dva, i sunuh niz padinu. Omakoh se... Pustio sam dizgine. Konj nalete preko mene i pade strmoglavce. Neko kamenje srui mi se na lea. Otvorio sam oi. Bila je to trenutna slika posmatrana kroz razrogaene oi od straha. Telesa ljudi i konja kao neka lavina stropotavala se odozgo, valjajui se jedni preko drugih. Zaboravio sam trenutno na svoje stanje, ali me uas obuzima da me oni odozgo ne pridave. Napregao sam poslednju snagu, hvatajui se za otro kamenje, da se postavim u uspravan poloaj. Jedva sam uspeo. Poguren, pretrao sam dno, te se doepah suprotne strane. Ruke su mi bile krvave, odelo pocepano. Moj konj se pridie. Pritrao sam da ga sklonim. Usta ljudi bila su otvorena, oi iskolaene. Nesvesno se pripijaju uz mene, kao da trae spasa, ili neko nareenje. Neki se konji zapleli u zaprenice i koprcaju se, udarajui nogama oko sebe. Razmrsite ih! viknuo sam, kao da je to vanije od ivota ljudskih. Nekolicina priskoie. Sad smo zapali u klopku. Unezvereno se okreemo, oekujui svakog asa da se gore, na bedemu, pojavi neprijateljska peadija, i sve pobije. Trebalo je neto preduzeti.
354

Ali, moju panju privlai vojnik kome kulja krv iz usta, jer je na njegove grudi svom teinom pao konj, i povrh njega se koprca, te mu lomi rebra. Neki se konji poplaili, i ivotinje kao pobesnele natrae na gomilu vojnika, obarajui i gazei. Saterani ovako na gomilu, izbezumljena lica, ljudi su liili na razjareno krdo, a ova jaruga na zverinjak. U poslednjem asu, na bedemu, pojavie se odnekuda nai peaci i kroz pucnjavu puaka zau se: Ura! Ljudi zastadoe kao omaijani. Odahnuli smo. Tek smo tada opazili kako se na padini niz koju smo se suljali, protee blaga staza, kojom je trao komandant i vikao na sav glas: Natrag! Natrag!... Potporunie, vraajte ljude i konje. Brzo, brzo! Nalazio sam se u gomili od preko tri stotine ljudi i toliko konja. Digao sam ruke uvis i vikao to jae mogu. Kroz larmu, prasak, jauk, uo se glas komandantov: Neprijatelj odstupa! Spasavajte topove! Stoj!... Stoj!... Jedan narednik prvi dohvati konja i potra uz onu stazu. Kao klupe koje se odmotava, tako su se iz one guve izdvajali ljudi, vukui konje. Potrao sam i ja. Nekoliko estornih zaprega bilo se uplelo meu kaieve i paoce topova. Meu njima leali su mrtvi vojnici. Rude polomljene. Jedna kara u naletu bila je prebaena preko topa. Na neijem topu stoji zapregnut samo rudni konj, levak. Denjaka je odveo vozar. Sparujemo na brzu ruku konje, ne pitajui kojoj bateriji pripadaju. Treba to vie spasti, to pre, jer oko nas sa svih strana urlaju i nai i njihovi peaci. U pitanju su sekundi. Komandir prve baterije pojaha konja i viknu: Ko je gotov, za mnom! Vojnici se popee na konje. Neke vozove vukle su estorne, druge etvorne zaprege. Jednu karu povukoe samo rudni konji. Kako je koji voz pripravan, odlepljuje se i juri u pravcu druma to vodi za Gornievo. Oficiri zapreu zajedno sa vojnicima. Posluioci na rukama izvlae topove i kare. One sa polomljenim rudama ostavljaju. Na breuljku, u blizini naoj, pojavi se, odstupajui, na streljaki stroj. Jedan peadijski oficir, sav potamneo, dotra: Beite, evo ih Bugari. Potrali smo na suprotnu stranu. Za mnom je jurila jedna zaprega, vukui top. Ali od uasa, ini mi se, izdie se lem na mojoj glavi. Nama u susret jurio je onaj komandir, dajui nam izdaleka znak rukom: Nalevokrug! Za njim su urili najveim trkom vozovi koje je poveo sobom. Vozari koji su za mnom jahali, i ne ekajui moju komandu, okretoe unazad. Stie me komandir. Bugari su zauzeli drum! Ali eto Bugara pred nama!... u oajanju pustio sam dizgine i dohvatio se za glavu. Sve je izgubljeno.
355

Neka poginem... Konj me u ludom trku nosi. Ve smo na elu izbezumljenoga diviziona. Na peaki stroj juri nam u susret i vojnici u udu digli puke uvis, dajui znak da se zaustavimo, jer emo pasti Bugarima pravo u ruke. Opkoljeni smo sa svih strana. Jo nam jedino ostaje ona jaruga. Bez razmiljanja, pojurismo na tu stranu. Bolje je i takva smrt, nego Bugarima u ruke. Za nama se poee strmoglavljivati ludi, konji, topovi, kare, uz tresak, lomljavu, jauk... Strahota, pakao... smrt! Ali, iv se ne dam. Izvukao sam revolver. U poslednjem asu senu mi misao: moda bih u produetku ove jaruge mogao nai kakav izlaz. Obodoh konja, koji je bio premoren, i sav izubijan. Na kraju nalazio se suv potok. Ne mislei mnogo, vratio sam se. Vozari su ve bili sjahali, gotovi da se rasprte na sve strane. Ima izlaza! Jaite! Za mnom! vikao sam iz sveg glasa. Preostali vozovi kretoe, naginjui se prilikom prelaza preko kamenja i stenja. Posluioci su gurali. Gore nad naim glavama odjekuju pucnji puaka... Ljudi i ivotinje su u punom naponu, gotovo na izmaku snage. Jo nas jedino zadrava nada da emo se sad, naskoro, izvui iz ovoga pakla. Odmakli smo koju stotinu metara, kad se pred nama ukaza neprohodna prepreka. Velike vode, koje se slivaju ovim potokom kad je kia, nanele su itav zid od kamenja. Kapetan ukni, koji je za sve vreme bio hladan i pribran, obuzet sada krajnjim oajanjem, tresnu lem o zemlju, uhvati se za glavu i, slomljen, sede na jedan kamen. Groznije stanje ne moe biti. Glava mi je klonula na grudi, i u nemonome jadu, potekoe mi suze. Ali pogled mi sluajno pade na vojnike. Njihove vilice su stisnute, izmeu oiju duboka bora, pogled otar i hladan. Stajali su bledi i ukoeni, oekujui nau poslednju re. Oni imaju vere u nas. Oni su posluno stavili svoje ivote u nae ruke. Trebalo je rei samo jednu re, da napuste materijal, i mi smo svi spaseni. I gotovo zaustih... Sluajno sam opazio na ivici jaruge peake, kako su prilegli i pucaju. Oni ginu, da bi se spasli topovi, a mi da beimo!... Nikada. Razvaljujte ovaj bedem! Bacajte kamenje! viknuo sam, i ja prvi poeo bacati. Pristigli su i ostali oficiri. Gomila splasnu. Prvi voz krete. Ali kamenje se osipa i konji, nemajui oslonca, padaju. Daj poljske konjunice! Vezuj! Vuci! uli su se glasovi. Meu nas se sjuri eta peadije. Hajd sad! Napred! Napred! Noen na rukama, prvi top bio je izvuen na bedem. Vratili smo se. Ali odozgo odstupaju peaci. Kurumi zvide. Svi navaljujemo na konopce, drugi guraju. Boriemo se do poslednjeg asa. Meu nas upade jedan peadijski podnarednik, sav zadihan.
356

 Eno ih Bugari! Odozgo zapratae puke. Ranjeni konji se propinju, drugi padaju. Vadi zatvarae! Masa nagrnu ka grebenu. Neprijateljski mitraljez je tukao u gomilu. Vojnici su padali. Izleteo sam bez due... Okrenuo sam se. Kapetan ukni, gologlav, sa jednom rukom u depu akira, izlazio je lagano, kao da mu vie i nije stalo do ivota. Peaci su posedali ovu stranu jaruge i otvorili vatru. Vozari su brzo zaprezali konje i beali sa ono malo topova i kara koje smo na rukama preneli. Posluioci su trali za njima. Razbijene nae ete razlivale su se... Oficiri su sabirali svoje vojnike. Od celog diviziona, koji ima dvanaest topova i dvadeset i etiri kare, spasli smo samo tri topa i pet razlupanih kara. Kakva je to bila sprema!... Kakvim smo se nadama zanosili!... A kakav alosni svretak diviziona, i to posle svega tri dana! Pukovnik Ivan, mraan, natmuren, prekrstio ruke na grudi i gleda zamiljeno u zemlju. Podigao je oteene one kapke i promuklim glasom govori: Bog nam je svedok... uinili smo sve to se moe. I radiemo jo i dalje... Ako nam je, najzad, tako sueno... Ja se iv u ruke Bugarima ne dam... Ali, valjda u dotle i ja jednom poginuti. Idem gladan, edan, umoran, izmuen, nesrean... GORNIEVO

8. avgust Diem se sav izlomljen sa slame. Tek sad oseam koliko me celo telo boli od jueranjih padova i naprezanja. Podavio sam kolena i naslonio glavu. Najlake mi je u ovom poloaju. Fizike bolove mogu jo i da podnesem. Ali oseam duevnu potitenost. Ovoga dana smo jo dalje od nae zemlje. Ako i na ovom poloaju doivimo poraz... Spasa nam nema. Trebalo je sa ostacima razbijene vojske zapuiti to pre prolom. Nama u susret ila su tri komandira baterija. Njihova lica bila su tamna kao zemlja. Sva trojica su imali pripasane sablje, to je bilo neobino videti za vreme rata. Prili su komandantu odlunim korakom, u isti mah zauzeli stav mirno, i pozdravili. Gospodine pukovnie poe komandir prve baterije u toku jueranje borbe, pod navalom nadmonijeg neprijatelja, izgubio sam tri topa i etiri kare. Molim da se protiv mene povede istraga. Gospodine pukovnie govorio je komandir druge baterije ja sam izgubio dva topa i est kara. Molim da se i protiv mene povede istraga.

357

 Gospodine pukovnie nastavio je komandir tree baterije drhtavim glasom za vreme bitke koja se dogodila u toku jueranjeg dana, izgubio sam celu bateriju. Molim da me stavite pod sud. Na licu komandanta, koje je inae imalo uvek strog izraz, najednom se javi neka blagost. On pogleda vie oinski svoje komandire i ree: Gospodo... Bio sam jue meu vama. Imao sam prilike da se lino uverim da ste vi uinili sve, pa i vie nego to ljudska mo dozvoljava, da spasete ljudstvo i materijal. Va zadatak prema otadbini izvrili ste verno i sa samopregorevanjem. U ovom momentu, ja ne mogu niim da vam se oduim do time, da vam, kao asnim ljudima, pruim ruku, i kaem: hvala, gospodo! Onda smo izili odmah na poloaj, gde je komandir odredio prostore koje treba tui. Sad smo na novim poloajima. Ogromnu prostoriju trebalo je braniti sa tri topa naeg diviziona. Komandant je jo u toku noi pratio izvetaj i traio hitno da se upute novi topovi, ljudstvo i konji. Iz divizije su javili da pomo ide sa svih strana. Pre podne sa jedne kose osmatramo ravnicu preko Peterskog jezera. Oko osam asova pojavila su se dva bugarski puka peadije i puk konjice. Kretali su se u kolonama ka Soroviu. Na telefonu se uje kako to isto izvetavaju i drugi osmatrai. Po marevskom pokretu reklo bi se da su ono tamo svei pukovi. A nama pomo jo nije stigla. Preko telefona uje se oajan glas jednog komandanta peakog puka, koji je sa svojim slabim delovima na krajnjem levom krilu. Najhitnije mi uputite pojaanje, jer se pred ovom snagom neprijatelja, a sa vojnicima koji su ve pokolebani, ne mogu odrati. Neko sa one strane ice umiruje komandanta kako e pomo stii. Ali ne zaboravlja da strogim glasom zavri: Drite se na tim poloajima do poslednjeg oveka. Prosto reeno, komandant je taj koji treba poslednji da pogine. Ovakva nareenja za vreme rata postala su gole fraze. Mnogo tota se i ne dogaa po zamisli tabova, koji esto pripisuju sebi u uspeh i pobedu koju je po svome nahoenju izvojevao neki kaplar ira, sa svojom desetinom. Rat vode nii komandanti, koji se samo staraju, ukoliko je mogue, da sprovedu lepe elje viih... Ali odluka zavisi od komandira i vojnika, od njihove brojnosti i mase drugih sluajnosti. Iz razgovora koji je vodio na komandant sa naelnikom taba divizije, saznao sam nau strategijsku situaciju. Cilj ovom bugarskom nastupanju je svakako eleznika pruga, koja se probija izmeu dva jezera: Ostrovskog i Peterskog. Pruga vodi pravo u nau duboku pozadinu i glavnu bazu snabdevanja, selo Ostrovo. Na istoku se nalaze strme i

358

visoke planine. Na zapadu je Ostrovsko jezero. Na tom kratkom i uskom prostoru nalazi se svega jedan put, koji smo tek sada mi neto malo popravili. Govorio je na komandant: U sluaju uspenog napada sa strane neprijatelja, cela naa divizija bie zarobljena, jer je tim putem jedini pravac naeg odstupanja... S tim e biti likvidiran i Solunski front, uveravam vas... Naroito nas, koji se nalazimo na levom krilu, zabrinjuje malobrojnost trupa. Molim vas, uputite najhitnije artiljeriju i peadiju... Dok to komandant govori, ja neprestano odmeravam Ostrovsko jezero i mislim, da li bih ga mogao konjem preplivati. Bugari polaze. uju se puke. Naa dva topa su u punom dejstvu i gaaju jedan uvik, koji se nalazi izmeu oba jezera, a koji su Bugari ba sad zauzeli. Trei top tue neprijateljsku peadiju, koja se sjuruje u jaruge pod naim poloajima. Komandanti vapiju za pojaanjem. Naa dva topa sipaju vatru na onaj uvik da bi bar tu zadrali Bugare. Ako se i odatle spuste, udarie nau diviziju posred srca. Pomo!... Pomo!... Sunce je prieglo a e udavi. Od nespavanja i duevnih naprezanja nesvestica nas hvata. A Ostrovsko jezero pred naim oima. Bolje bi bilo da ga ne gledamo. Nae patnje su prevazile Tantalove muke. Oko podne komandant uskliknu od sree. Okrenuli smo durbine unazad. U kolonama dvojnih redova gamizali su peaci kao mravi, a za njima se valjala artiljerija neije divizije. Osmeh nam zaigra na usnama. Dohvatili smo telefone da obavestimo komandante peakih pukova. A oni e na nekoji nain dostaviti vest i poslednjem vojniku na objavnici. Zaboravili smo i na umor i na e. Autant trlja zadovoljno ruke i veli: Bugari su danas neto obazriviji. Posle ove pobede oni se sad prikupljaju, ispravljaju linije i pripremaju za odluni i poslednji napad. Ali kad bi znali koliko smo u ovom momentu tanki... komandant die ruke. Strano je i pomisliti. 9. avgust Cele noi niko oka nije sklopio. Komandant je po mraku izvodio baterije na poloaj i odreivao im prema karti rejone dejstva. Sad smo gazde! veli kapetan Milisav. Nas i Rusa sto miliona ponavlja uzreicu Crnogorsku. Stigla su nam u pomo dva peadijska puka i devet poljskih baterija. Vie nego to smo oekivali. Dejstvo se osetilo odmah izjutra. Peadijski redovi su zbijeni. Vatra artiljerijska, zaprena vatra, ili po novom nazivu, bara, neprobojan je. u nekoliko mahova Bugari navaljuju, ali se vraaju sa velikim gubicima. Po

359

tempu ujednaene puane i mitraljeske paljbe uviamo koliko su nai peaci uporni, i ne daju Bugarima vie glavu da pomole. Ni stopu nismo uzmakli. Usredsreenom artiljerijskom vatrom razjurismo ih sa onog opasnog uvika, odakle su mogli najlake da se sjure na put. Moral i vera nanovo se uvlai u nae due. 10. avgust Uvidela se potreba da se izvri pregrupisavanje artiljerije. Moj komandant, pukovnik Ivan, odreen je za komandanta diviziona na desnom odseku. Pod komandu je dobio dve baterije koje su prole noi stigle, i jedan od tri preostala topa naeg diviziona. Ovom baterijom komandovao je kapetan Milisav. Sa komandantom iznalazimo poloaje za ove baterije i osmatranice za komandire. Idemo peke i na konju, praeni za sve vreme puanom paljbom. Zarad morala peaka i u cilju boljeg osmatranja, komandant nareuje da se iz svake baterije uputi po jedan oficir u peaki rov. Onda hvata vezu sa komandantima peakih pukova i komandirima eta, od kojih je dobio izvetaj gde se sve Bugari povijaju i skrivaju pod udarcem nae artiljerije. Nareuje komandirima baterija da na ta mesta otvore brzu paljbu. Teren je na ovom naem poloaju strahovit. Sve sam kr i kamen. Nigde drvceta. Svuda unaokolo gola golcata stena, tako da se ni za pedalj duboko ne moe iskoristiti nikakav zaklon. Grenim peacima je najtee. Umesto da kopaju rovove, oni slau ispred sebe gomilice od kame nja, iza kojih se sakrivaju. Ali najgore i najcrnje je to nigde nema ni kapi vode. Od svih nevolja kojima je izloen ljudski organizam, izgleda najtee patnje dolaze od te nesrene ei. A onaj pusti kamen usijao se i telo kao da sagoreva. e podavi ljude. Gledam neke peake, koje je komandir uputio iz stroja da trae vodu, poto su tamo poeli umirati od ei. Idu kao izbezumljeni, otvorenih i ispeenih usana, iskolaenih oiju, i kao da vapiju: Vode, vode!... Gde je jezero? Samo toliko mogu da izgovore svojim odebljalim jezikom. Ima ih koji ve tri dana nisu ni kapi vode okusili. A do jezera treba da idu, onako malaksali, pet asova. I mene mori e takoe. Usne su mi toliko izgorele i ispucale da jedva govorim od bola. Ali meni je ipak lake, jer upuujem seiza na konju do jezera i on se posle putovanja od tri asa vraa. Za konje je najtee, jer njima treba mnogo vie vode, a toliku koliinu je nemogue doneti. A da se upuuju tako daleko dva puta dnevno, neizvodljivo je i opasno, jer Bugari mogu svakog asa udariti. Ordonansi izvetavaju da su neki konji ve pali. Od silne ei i naa misao kao da je zamrla. Ni na ta drugo ne mislimo nego samo na vodu. ujem kako ordonansi razgovaraju:

360

 Vala pristao bih da se jo jednom vratim kroz Crnu Goru, samo zbog one vode u Andrijevici. Eh, onda mi je voda na usta ila od gladi... Da nam je onda bio ovaj hleb, a sada ona voda!... Bre! Vee sile od nas ne bi bilo. Sputa se sparna no. Paljba zamire postepeno. Jo samo dejstvuju dva teka engleska topa, iz nae daleke pozadine. Granate sporo i dugo gude kroz vazduh. Bre, ovo otpeva itavo opelo, dok stigne do Bugara! veli kaplar Brki. Sa ovim danom zavren je dnevnik druga Dragoslava, pisao je nepoznati gospodin. Po njegovom diktatu pisau Vam sada o sledeem danu, 11. avgustu, kada je kao teki ranjenik prenesen u bolnicu. Dragi drue, Proitao si i saznao. Ti e dani ostati kao najbolniji u mome seanju. Ne znam da li e se jo kadgod roditi takvi ljudi... Njihova izdrljivost, hrabrost, vrstina karaktera i odricanje od ivota prelazi ve u legendu... elik ljudi!... Izginuli su. Bol ispunjava moju duu. Tih nekoliko dana lebdeo sam izmeu ivota i smrti. Kada sada o tome mislim, ini mi se, drue, ubudue neu vie moi da budem takav. Onda me je zahvatio opti zamah i u mojoj svesti lebdela je samo jedna misao: dunost. Tek kada me je pare granate klepilo u glavu, izgleda mi kao da sam se otreznio. Mi smo jo uvek mladi i nikada nam ne pada na pamet da emo jednoga dana umreti. Ali sada... ja sam, drue, osetio smrt u punoj strahoti i pustoi njenoj. To se desilo 11. avgusta. Postarau se da ti ispriam taj dan do najmanjih detalja, ukoliko se jo seam. Te noi, izmeu 10. i 11. avgusta, spavao sam vrlo malo. Taman prilegnem a naie ordonans ili odra veze. Oko 1.30 po ponoi javlja se komandir jedne rovovske baterije. Veli, sad je stigao i pita gde e namestiti svoja tri rovovska orua. Komandant mi naredi da ga pronaem i odvedem komandantu jednoga peakoga puka iji rejon treba da brani rovovac. Poao sam onako mamuran i neispavan. Na ao sam rovovca u jednome potoku. Komandir baterije, neki vedar ovek, zamoli me da ga priekam etvrt asa, koliko da se obrije. Kae, est dana je u borbi, pa samom sebi izgleda straan. A ako pogine, ne bi eleo da ga upavog sahranjuju. Govorio je sa takvom prisebnou, da je to zvualo pomalo i jezivo. Izvinite to ste toliko ekali govorio je raspoloen, briui se ubrusom. ao mi je to nemam niim da vas ponudim... No, sad moemo! Komandanta peakog puka nali smo u rovu, zajedno sa njegovim komandantima bataljona. Tu su oni odravali kao neki ratni savet. Kada su nas ugledali, obradovae se.

361

 Takvu mi, brate, daj artiljeriju, koju mogu da smestim u rov. A kad propadamo, onda je propast zajednika, a ne moram da mislim kako u jo i vas da spasavam smeje se komandant. Svaki komandant bataljona izjavi kako bi eleo da ta baterija pripadne njegovom odseku. Ali ja sam svoju dunost izvrio i vratio sam se. Te noi, na tab diviziona razapeo je atore pored topova druge baterije. Po povratku sruio sam se na slamu i zaspao. Rano izjutra budi me porunik aja, i kae: Bogati, Dragoslave, spava kao top. Ispalili smo za vreme tvoga spavanja oko pedeset metaka, a ti ni repom da mrdne. Ordonans mi predade nareenje iz armije, koje sam odmah dostavio komandantu. U nareenju stoji da se artiljerijska municija ne tedi. U produenju je pisalo podvueno od rei do rei: Artiljerija ima da se rtvuje za spas peadije. Za sve eventualne neuspehe bie mi odgovorni artiljerijski komandanti i komandiri baterija. To nije trebalo naglaavati. Mi smo tako i dosad radili veli malo uvreen komandant diviziona. Sem ako oni ne misle da isteramo topove na greben, pa da nas tamo razlupaju za etvrt asa dodaje kapetan Milisav. Posle kratkog razmiljanja rei e komandant: U pitanju je na taktiki nastup. Ja predlaem da mi sad odmah otvorimo paljbu na njihove baterije, da bi ih pronali i unitili. Time emo ih ometati u dejstvu protivu nae peadije i, u isto vreme, privui emo njihovu vatru na sebe. Predlog komandanta je usvojen. Komandiri su se razili na svoje osmatranice. Komandant i ja pridruili smo se komandiru druge baterije i otili na njegovu osmatranicu. Paljba je odmah otpoela. Ali umesto da mi tuemo njihovu artiljeriju, neprijateljske baterije pronaoe jo odmah nau treu bateriju, koja je bila na istaknutom mestu, i skolie na nju. Komandant se okrete meni i poruniku aji: Vas dvojica imate za zadatak da utvrdite verovatan poloaj one haubice, koja tue nau treu bateriju! Otili smo do tree baterije. Oko nje je prostor bio razriven. Naskoro pronaosmo mesto gde je udarilo celo razorno zrno, a nije eksplodiralo. Po pravcu kako je zaparalo zemlju, zatim po zvuku sa koje strane dopiru pucnji, izveli smo zakljuak da se ta haubica nalazi iza jednog grebena, koji je imao oblik jezika, na jedan i po kilometar pozadi sela Gornieva.

362

Komandir druge baterije otvorio je odmah strahovitu vatru na tu stranu, zasipajui granatama itave prostore. Posle desetak minuta, ona haubika baterija uuta. Dobro je veli kapetan Milisav. Oni su prvi prestali. Ali ne potraja dugo, a vie naih glava zafijukae granate. Po eksplozijama smo ocenili da se to javlja nova baterija tekog kalibra. Nas prebaci, zatim poe da ara levo i desno, i onda navali i ona na treu bateriju, koja se verovatno otkrivala bleskom. Ali naa trea je i pored tog dejstvovala. Ako, ako, neka ova teka gaa nas, jer bi inae napravila lom meu peacima veli komandant. Udri, Milisave, tako ti boga, i navlai vatru na nas. Druga baterija kao da je pobesnela. Svi znamo da je artiljerijska vatra manje opasna za nas, koji smo povueni iza grebena, nego za peadiju, koja je na prednjem nagibu, otvorena. A teren je kamenit. Ako ne poginu od granata, pomlatie ih kamenje prilikom eksplozije. Na neprijateljsku peadiju otvaraete vatru samo ako primetite neki pokret nareivao je komandant komandirima baterije. Municiju ne alite. Grebeni iza kojih je bila neprijateljska artiljerija purnjali su od dima. Na odluan nastup verovatno ih je draio. A morali su se braniti. rapneli su sve ee vitlali nad naim glavama. Nastao je strahovit artiljerijski dvoboj. Za to vreme peaci su bili mirni. Meutim, paljba neprijateljskih baterija bivala je sve ivlja. I, na uas na, sve preciznija. Gaali su nas frontalno, a i sa boka. Naroito su se okomili na nesrenu treu bateriju, koja se nije videla od dima. Njen komandir izvetava pismeno da je tuen unakrsnom vatrom, da su mu ljudi izginuli i moli za dozvolu da prekine paljbu i izmesti topove. Komandant se obrati meni: Piite brzo: Borba se razvija u povoljnom smislu, kako smo to mi jutros utvrdili. Ceo divizion ima da se rtvuje za spas peadije. Va predlog da izmestite bateriju ne odobravam. Popunu u ljudstvu poslau vam. Nareujem: otvorite jo eu paljbu. Dejstvovaete dok je i poslednji top ispravan. Kroz oganj i grmljavinu eksplozija, sevali su bez predaha nai topovi. Uspeli smo da privuemo svu vatru na sebe veli zadovoljno komandant. Peadija moe biti spokojna. Od nekog vremena poeli su da trae i osmatranicu druge baterije, na kojoj smo i mi. A videli su verovatno i ordonanse, koji su neprestano dolazili i odlazili. Jedna teka granata udari na deset metara od osmatranice i obavi nas oblak dima. Kamenje je tretalo i letelo preko naih glava. Od potresa vazduha stade mi dah. Pred oima mi je sve nekako zamagljeno. Ui mi pite. Malo zatim prebaci, a potom poe da rije oko osmatranice. Jedan ordonans ulete zadihan i predade mi neku ceduljicu. Pogledao sam. Vilice mi zadrhtae.
363

Ovoga trenutka poginuli su na osmatranici komandir tree baterije major Stamenkovi i stariji vodnik, porunik Milenkovi. Molim za dalje nareenje. Izvetaj je potpisao mlai vodnik potporunik Stojadinovi. Predao sam komandantu da proita. Usne su mu bile skupljene, a izmeu oiju pojavi se duboka bora. On uzdahnu. Onda se pribra i oporim glasom progovori: Napiite: Posle pogibije komandira i starijeg vodnika tree baterije, dunost komandira vrie mlai vodnik, rezervni artiljerijski potporunik, gospodin Dobrivoje Stojadinovi. Neka novi vrilac dunosti komandira gaa sa istim elementima. Odravati to jai tempo vatre. Desetkovana trea baterija otpoela je istom estinom pod komandom mladoga potporunika. Ovolika upornost ove baterije izgleda da je pokolebala neprijateljske osmatrae. Moda su verovali da je ona paljba maskirana, a u stvari tue ih neka druga baterija. Pritajili su se za trenutak. Onda su preneli vatru na drugu bateriju. Samo nju nikako nisu mogli da pronau. Pravac jo i pogode, ali ne mogu da podese daljinu. Naroito su bile aktivne dve bone neprijateljske baterije koje nikako nismo mogli da osmotrimo. Na osmatranici je bilo dosta nas, i svi smo se napregli da ocenimo odakle dopire zvuk. Ali usled gruvanja naih topova i tretanja eksplozija od njihovih granata, gubili smo orijentaciju. Bila je to prava bubnjarska paljba. itavi rojevi granata leteli su iznad, i okolo nas. Sve telefonske veze bile su prekinute i nareenja su nosili ordonansi. Njihovi osmatrai mogli su da vide neprekidna kretanja oko nae osmatranice. I paljba celokupne njihove artiljerije, koja se nalazila prema nama, srui se sad na nas. Gospodine pukovnie, ovi vai ordonansi i telefonisti otkrili su osmatranicu. Kako bi bilo da se sklonite pozadi grebena? ree komandir druge baterije. To i jest na cilj, da oni gaaju. Bolje nas nego peake. Okolo je tretalo stranom estinom. Komandant, hladan, diktirao mi je razna nareenja. Pisao sam drhtavim rukama, oekujui svakoga asa da granata grune meu nas. Taman da mu pruim nareenje na potpis, kad neto zviznu i izmeu mojih nogu lupi pare gvoa. Podavio sam noge i pogledao razrogaenim oima komandanta. On je bio miran. Ne znam da li da ga mrzim, ili da mu se divim. Ali kad bih se ja pitao, naredio bih da se osmatranica odmah izmesti. Ovako smo nas etiri oficira osuena takorei na smrt, zbog njega jednoga. Njegova hrabrost potie moda iz njega samoga, ili zbog izvesnih obzira. Ali mi svi oseamo kako smo primorani da budemo hrabri. A to su ve razliita duevna stanja, te je i na pogled usplahiren. Zemlja se oburva od silne eskplozije. Oseam kako smrt lepra nad naim glavama, tu je, sad e. Ne mogadoh vie, te se obratim komandantu: Gospodine pukovnie, zato se ne sklonimo. ekamo ovde da jednim zrnom ubiju nas etiri oficira...
364

- More, neka, gde emo!... Ama samo to ree... Uasna eksplozija prolomi se nad naim glavama. Mene u glavu neto tresnu, kao da me neko udari uicom od sekire. Pred oima mi zaigrae ljudi i predmeti, i ja klonuh... Kao iz daljine dopirao je neiji glas: A jaoj, brao, moja noga! Preko glave razli mi se neka toplina. Krv poe da mi juri niz elo. Neto zakovitla pred mojim oima i mrak se spusti. Ne znam koliko je to trajalo i ta se sa mnom zbilo. Kada sam doao k svesti, moja je glava bila uvijena. Oko mene neki nepoznati ljudi u belim ogrtaima. Oseao sam miris joda i video mnoga izmuena lica. Glavu sam jedva odravao u uspravnom poloaju. Jedan od onih sa ogrtaem prie mi i poe da me miluje po licu, teei me da moje stanje nije opasno. Lekar je bio moj poznanik. Veli da mi je lobanja naprsla na nekoliko mesta... Sitnica! lem mi je spasao ivot. U selu Ostrovu uo sam ta je dalje bilo. Mene je izneo kapetan Milisav i stavio mi prvi zavoj. Taman se on povratio na osmatranicu, udari druga granata. Komandant, pukovnik Ivan, poginuo je na mestu, a kapetan Milisav teko ranjen. Dok je trajao ovaj artiljerijski dvoboj peaci su se na miru utvrdili, zbili redove i ni koraka dalje nisu makli. Svi ti poteni ljudi izvrili su asno svoj zadatak, i na dunosti su izginuli. Ne sumnjam. Naa zemlja bie slobodna. Ali, drue, bojim se... Ako ovako potraje, pitam se: ko e uneti zastavu slobode u zemlju? Teko mi je mnogo... Ne znam ta e sa mnom biti. Ako stigne u Srbiju iv, drue, zagrli mi majku i pozdravi sestru. Tvoj Dragoslav. No se bila spustila... Na frontu su bletale raznobojne raketle... MALARIJA

Ima ve dva dana kako me zglavkovi bole, glava mi je teka i nalazim se kao u nekom polubunovnom stanju. Teka duevna potitenost mui me. Ali temperature nemam. Luka kae da sam sigurno pio hladnu vodu ili pokvario stomak. Ali zato me onda zglavkovi bole? Leim na poljskom krevetu u zemunici i vojnik me trlja. Ili mi zabacuje ruke unazad, da ve i kosti pucaju. ini mi se, lake mi je tada... Drugoga dana oko podne nastupilo je neko stanje obamrlosti. Nikakve bolove nisam vie oseao. Samo sam malaksao. Lekar ree da uzimam aspirin pa e sve proi. Sedeli smo za rukom, kad niz lea poe da me mari, i ja se najeih isto onako kao kad neobuen ovek izie iz tople sobe na hladnou, pa se strese od zime. Ruke mi hladne... A sunce pali i zemlja trepti od toplote. Pogledao sam sa strahom oko sebe, i onda bojaljivo izustio, kako mi je neto hladno.
365

Luka dobaci: Da se nisi prebacio u datumu! Zautao sam bojei se da se ne ponu aliti na moj raun. Ali dah mi je kratak i oseam kako je puls ubrzan. Opet me zatrese hladnoa, i vilini muskuli se zgrie, zubi mi cvokotali. Vide i ostali da mi je teko, te pomogoe da legnem. Krevet se tresao poda mnom. Komandant naredi da odmah doe lekar. Vojnici su nabacali na mene ebad, ne bih li se zagrejao. ujem gde neko govori kako to mora biti malarija. Luka stoji iznad mene, i po njegovom ozbiljnom licu uviam kako se plai da mi se ta ne desi. Obuhvatio je moje ake da ih zagreje i neto govori, kao da me tei. Sigurno oajno izgledam. Najednom sam osetio kako poputa hladnoa i po mome telu se razvila neka prijatna toplota. Ne tresem se vie. Eto vidi... Proi e. Sada su ti ruke tople! tei me Luka. Ali sada me toplota obuzima sve vie. Oseam da mi grudi sagorevaju i ja kao kroz maglu razaznajem predmete. Strah me je obuzeo. ini mi se i postelja se usijala poda mnom, te ih molim da sad zbace onu ebad kojom su me bili pokrili. Neko ree: Nazepe... Ovako e se pre oznojiti. A mene neto gui i pred oima trepere neke iskrice. Kao da gledam samo kroz jedan krajiak svesti, pa su predmeti unakaeni, glave vojnika velike, velike, a neko ogromno klube poe da se kovitla nad mojom glavom, i sve se nie sputa... Otimam se, hteo bih rukama da se zaklonim. Ali ona velika glava stoji pokraj mene i ogromnim akama kao nekim apama pritiskuje moje ruke. Neki ljudi usplahirili se, tre okolo. Kroz kutak svesti poznajem lekara koji dri termometar... Onda poinjem da tonem, sve dublje, i kao da se podajem zamahu, kako bih samo izbegao ono klube, koje poe nanovo da mi se pribliava. Upinjao sam se da shvatim ta hoe ovi ljudi od mene. Ali, neka koprena navukla se na moje oi. Jo samo razaznajem kako nepovratno tonem i, pri tome, moju glavu zanosi neto unazad... Stresao sam se od neke iznenadne jeze... Progledao sam. Video sam svoga posilnog, koji je obavijao vlaan oblog oko mojih grudi. Lekar je razgovarao neto bezbrino sa Lukom. ujem kako govore da je kriza prola. U grudima mi zaigra od zadovoljstva to sam ja jo iv... Lake mi je. Vidim ve jasno one debele grede iznad moje glave, a izmeu njih proviruju dakovi sa zemljom... Ali naskoro sam osetio kako se vlano platno sve vie zagreva i pritiska me kao uareni oklop. Lekar je naredio da se oblozi menjaju svaki pola asa. A ono klube se opet pomalja. Pritiskujem akama vlano platno, ne bih li ruke rashladio. I zaista, oseaj hladnoe prenosi se za kratko vreme na celo telo... Poe opet da kovitla... Skinuli su mi oblog i stavili sve. Malo sam se primirio. Lekar mi tada dade jedan aspirin, da bih se preznojio...

366

Jo dva puta su menjali oblog. Naskoro sam osetio kako mi je elo vlano, a po rukama izbie sitne kapljice. Skinuli su mi obloge, i pokrili me. Svest mi se povraa i neko vedro raspoloenje... Grake znoja lipte sa moga tela. Vojnik me brie... Kroz prorez na zemunici vidim svetlost dana i ujem agor ljudi... Ah, samo kada ne vidim vie ono klube. Radujem se sunanome danu i veseo sam to sam iv. Lekar je govorio da su kod mene svi znaci teke malarije. Zato e morati da me sutra upute u bolnicu. Pridigao sam se dok vojnik namesti postelju. Imao sam utisak kao da na ramenima nosim neki neizdrljiv teret, te sam se poveo. Ali glavno je da ono klube ne treperi vie nad glavom... Ostalo se moe podneti. Sutradan, sav malaksao i zamoren, jedva sam otiao do ambulante. Donosili su vojnike na mazgama, bolesne ili teko ranjene. Sputali su ih pokraj puta, dok ne pristignu automobili. U jednoga je sve lice ranjavo i naduveno, a neke udne umove, kao ropac, isputao je iz grla. Na zemlji je leao i jedan koji je bolovao od malarije. Uviao sam kako njegovo telo bukti od velike vatre. Lice mu upalo, usne pomodrele i ispucale. Die brzo i pri svakom izdisaju isputa uzvik Ah. Izgledalo mi je kao da vidim sebe, pa sam se stresao i okrenuo da ga ne gledam vie. Ali prevlaio sam prstima preko usana da se uverim da li su se i kod mene razvile one ospe. Stigli su automobili. Seo sam pored ofera. Ranjene i bolesne stavili su na nosila, pa su ih po etvoricu unosili u automobil. Krenuli smo odmah. Ali ja iz svoje svesti ne mogu da istisnem sliku onog malarinog bolesnika i neprestano mislim, kako li je njemu sada. A trebalo bi ga obaviti oblogama i dati mu aspirin. Raspitujem se kod ofera ima li gde zavojita ili ambulante na putu. Ree mi da nema. Sustiemo i sretamo dugake kolone kola. Oblaci praine vihore oko nas. Povremeno ujem jauk onih iz kola. Skrenuo sam panju oferu da lake i paljivije vozi. On se pravda kako mora da uri da bismo uhvatili voz. Na jednoj zavojici automobil malo zanese i mene podie neka jeza. Ali zaudo, slino kao i jue u ovo doba... Nije valjda... Uveravam sebe da je to bilo samo trenutno uzbuenje... Osetio sam opet jezu, i najednom sam klonuo. Vilini muskuli se zgrie i hladnoa poe da mi struji kroz telo. Duevno sam klonuo i bespomono steem ruke. Poalio sam se oferu. Ali ta mi on moe pomoi, kad mu je prea briga volan... A Solun je daleko. Iako sam meu ljudima, osetio sam samou i bilo mi je ao to sam napustio osmatranicu. Tamo su bar moji dobri drugovi... ofer svira da mu se sklone s puta komordije i psuje na sav glas. Oni mu odvraaju slinim reima... Zamagljenim pogledom posmatram sprenu zemlju i sparueno bilje, gledam sitne Anamite i onaj njihov prezriv pogled, a vatrutina lagano obuhvata moje telo, te mi se ini kao da propadam bez spasa i nade... Ne bunim se. Podajem se
367

voljno tome oseanju... Ba i da se izvrne auto i mi svi propadnemo... Jer nata sve ovo? Sve je bez kraja i zavretka i ceo svet se kovitla, kao da su ljudi poludeli... A i ono drvo se klati i cereka, kao onaj Anamit. E, dolo mi je da ga udarim. Ali ne mogu da otvorim vrata automobila i ofer mi govori neto ljutito... Posmatram ga. Ali to nije negova glava ve opet klube, koje poe da se mota pred mojim oima... Klonuo sam iza oferovih lea. Bila je nesnosna toplota. Sva je stanica bila u dimu i praini... Spustili su me na zemlju. Posle su me stavili na neka nosila. U onom bunilu razaznajem neki agor i kao kroz maglu vidim mnoinu ljudi koji preko nas preskau. Tada se ba ukrcavao neki crnaki bataljon... A ja tonem. Ali ja se ipak ne dam. Napreem onaj zadnji krajiak svesti da bih shvatio svoj odnos prema okolnim predmetima. Stie najzad i taj na voz. Neki vojnici unee me u zaareni vagon. Imalo je dosta ljudi koji su leali na nosilima. Preko puta sebe uoio sam samo kapu francuskog oficira. Lica nisam raspoznavao, jer su sva bila podjednako izmuena... Voz je krenuo, a sa njima zajedno i ono klube. Hteo bih da ga izbegnem, da ga razbijem jednom... Nada mnom je stajala neija glava i osetih kako mi neto hladno i prijatno prelazi preko lica... Moju panju privlai neki opojan miris. Otvorio sam oi. Alor, camarade, a va?1 Ugledao sam kapu francuskog oficira. Ali sad ve vidim i njegovo nasmejano lice, ivahne oi. Smejao se. Vou tiez tg ga!2 govorio je smeei se i trljao moje lice kolonjskom vodom. Rekao sam mu neto u znak zahvalnosti. Onda sam se malo pridigao da rashladim lea. Pokuao sam da razaznam da li to hui voz, ili u mojoj glavi zuji od hinina. A hinin dejstvuje, i onako izmuen zamiljam kako sada bacili malarije ginu u mome telu. Verovanje deluje sugestivno, te uobraavam da isto lake diem. Jo kad bi mi samo spala temperatura. Pipam se po grudima. Uplaio sam se koliko su vrele. Klonuo sam od umora... Moda sam i spavao. Ali kada sam doao sebi, bilo mi je mnogo teko. ujem gde Francuz veli da smo blizu Soluna. Naskoro po kloparanju tokova uviam da prelazimo neku skretnicu. Voz stade. Francuz sie, a mi ostali ostadosmo leei u kolima. Spolja dopire larma, lokomotive pite, uju se razni govori, stanina kolica tandru. Neki iz kola ve protestuju to na nas niko ne misli. Odvezli su nas na neki sporedan kolosek. U vagon su uli francuski vojnici i poeli skidati nosila. Doe red na mene. Bless ou malade?1 zapita jedan, da bi znali gde e da nose. Uneli su me u jedan auto. Tamo ih je bilo ve trojica.

368

Auto se u poetku kretao lagano, potom sve bre. Skretao je levo i desno, opet usporavao, ofer je esto davao znak trubom. Zatim je iao pravo, jo jednom naglo zaokrenuo i stao. Ugledao sam vie baraka i mnoinu ljudi u bolnikom odelu. Uneli su me u jedan paviljon i spustili na krevet. Preko puta vidim jedno izmueno lice koje me posmatra usplamtelim oima. Njegov pogled podsea me na neki reflektor iz mrane dubine. On se s tekom mukom nasloni na ruke i jedva progovori: A, drue... a, odakle? Rekoh mu. On se zavali, uzdahnu, i progovori vie za sebe: A, sve... a, propade... A Koo, a duo, a nije sve propalo podraava ga jedan iz ugla. Mi smo ti vrba; to je vie kree, a sve se, a vie, a podmlauje! Kosta ga pogleda ljutito, htede neto da kae i zausti ono: A pa se predomisli i samo mahnu rukom. U baraci je nesnosno od toplote. Ono klube poe nanovo da se mota pred mojim oima. U levom uglu do mene neko je jeao. Doli su bolniari, te me presvukoe. Zatraio sam da mi stave obloge. Oni rekoe da e to uiniti, poto me prethodno lekar pregleda. Proteklo je dosta vremena dok je lekar naiao. Stavio mi je odmah termometar, da vidi kolika je temperatura. Kada je proitao, ree bolniaru da zapie na mojoj listi: etrdeset sa pet. Drue, dobro si napredovao! dobaci neko. Onda su me uvili u vlane obloge, te sam se tako malo pritajio. Ali kroz polusan ujem govor, koji zamorno odjekuje u mojim uima. Primam... Pratim... E, boga mu, ovaj me ovek kao neki demon juri. Odmori se jednom, odmori, majka mu stara. ta e... Slui me karta... A ti, molim fino, sigurno ima golog keca, i to onu krstau... Daj mi tri. Jeste li videli?... Jednu auf!... Ha!... Ha! Opa, oko! Sad e videti tvoga boga... O... o... o!... Ne verujem! Lei kec... Ajd sad kralj... Aha... Odr!... Oe ljudski, sveca ti tvoga, pa me i drugi put prati. Oho... ho, ba su slatke tvoje pare. A, ljudi... a, ovek umre! protestuje Kosta. Trgao sam se i otvorio oi. Kosta je gledao u levi ugao. Osetio sam neko olakanje i prijatnu sreu to ja nisam taj. Doao je i lekar. Sestre bolniarke nosile su neke flae i gumena creva. Flae su stavili visoko na konzolu, a slobodne krajeve gumenih creva spojili sa
369

dugakim iglama, koje zabodoe u telo onoga iz ugla. ujem gde neko ree: Nema mu spasa! Bio sam uznemiren. Izgledalo mi da toplota zrai iz moga tela. Molio sam bolniara da mi promeni oblog. ujem ropac onoga... A jedan koji se vratio iz varoi pria kako je sada uo da je njegova cela eta izginula. Da sam tamo, bio bih pokojni... Znai, bato, komarac ti spasao ivot. Onaj u uglu umire od malarije. Ovaj preko puta izgubio mo govora od silne vatre. Tamo cela eta izginula. A ja sagorevam kao na eravici. Vie nego ikad oseam kako smrt lebdi nad ljudskim glavama i, u ovom stanju, ona mi se priinjava kao neto razvueno, rastegnuto, zlokobno i grozno, pa zaoijava svuda unaokolo. Ali od mene kao da se ipak udaljuje, daleko je u visini... Onog klubeta nestaje, i sa mojih oiju kao da spade neka koprena... Poeo sam se znojiti. Muio se onaj u uglu cele noi. Dolazili su lekari i pricali ga... Kosta je presedeo celu no i netremice gledao samrtnika. Izjutra Kosta razrogai oi i podie ruke: A, umre... a, ovek! pa se zavali na jastuk. Ljudi zanemee. Nekoji se prekrstie i rekoe: Bog da mu duu prosti! Drugi su izili... Neto teko i zlokobno umetnulo se meu nas, pa bismo hteli da se to pre nosi leina, to pritiska nae due kao neumitna opomena. Bolniari dooe. Prebacie arav i iznee mrtvo telo. ujem gde govore da je bio artiljerac. S tekom sam se mukom pridigao da proitam njegovo ime na listi. Pisalo je: Milutin Jankovi, rezervni artiljerijski potporunik... Zaneo sam se. Ona slova kao da su mi zaigrala pred oima. Ponavljao sam: Milutin Jankovi... Milutin, Milutin Ua, moj dobri drug jo od poetka rata... Nema ga vie... Umro je bez jauka, bez ijedne poruke, tiho... Suze su mi navirale na oi. Usled uzbuenja osetio sam laku drhtavicu, kao jezu. Uplaio sam se da opet ne nastupi malarini napad... A on je jadnik umro od iste bolesti. Kao da se otimam od smrti, ustao sam onako malaksao, ne bih li zaboravio alosnu uspomenu. Paviljon je najednom oiveo, Jedan peadijski porunik pita svoga druga kako se na francuskom kae: Sestro, vi mi u stranjicu zabijate kolac! Ljudi... znate li, kada mi rkne onu iglu odostrag, sve mi svetlaci izlete pred oi. Evo ve deset dana niti mogu da leim na leima, a jo manje da sedim. A, a, a, ta bi... a, kao... a, u trbuh? ljuti se opet neto Kosta. Jaoj, da hoe. Koko, Kokane, a, oko neljubljeno, a, knjigo neitana, a, cvete nemirisan! Naila je malo zatim i sestra Francuskinja nosei veliki pric. Prie meni.
370

 Wa va?1 Il ne apelle pa Sava!2 dobaci jedan. Mchant smeje se Francuskinja. Onda mi ree da se okrenem potrbuke i zabode mi onaj pric u debelo meso. Stegao sam vilice i zgrio one kapke i tada se setih onoga koji pomenu kolac... Zatim je zala redom, od kreveta do kreveta, i svima pricala hinin. Pobegao je samo onaj peak porunik. Ne vredi mu nita. Uhvatie ga za vreme ruka, kao i mene. Moja temperatura bila je sve nia, i posle est dana pala je na normalu. Ali sedmoga dana, ujutru, gleda me Kosta smeei se, i veli: A, ti si... a, drue... a, Kinez! Le-lee! uzviknu peak porunik. Da ti majka nije putovala u Kinu? 1 Kako je? 2 On se ne zove Sava! estitam! prie mi jedan potporunik mitraljezac. Ta se bolest, bato, na medicinskom jeziku zove: duo mesecus bolovanjikus i podnese mi ogledalo. Uplaio sam se od samoga sebe. One beonjae bile su ute kao limun, pa vrat... grudi takoe. Kapetan Milija, koga su zvali Adaja, prie vaan mome krevetu, i dohvati za ruku kao da mi odbrojava puls. Onda uze kredu i na tabli iznad moje glave napisa: Za hranu: tri klistira dnevno. KAJMAKALAN

Paviljon je bio pun do poslednjeg mesta. Teki ranjenici i malarini bolesnici leali su jedan do drugoga. Miris kamfora i lizola, sa dahom ljudi i zadahom znoja malarinih bolesnika ispunjavali su i onako munu atmosferu etvrtoga paviljona. Ranjenici su stenjali, a malarini, obuzeti visokom temperaturom, buncali su. Sav izmuen od vatre, upalih obraza i ispucalih usnica, pridie se s tekom mukom porunik Anti i mutno pogleda ranjenoga druga pored sebe. Ti si, drue, prebrinuo. vrknulo te i kai: hvala bogu... A daba mu bilo ovaj moj ivot. Ako ja celoga veka treba da se muim, onda je bolje neka me upute na front da poginem. Potporunik Svetislav podie se na laktove i povue noge. Zatim se nasloni na jastuk i dohvati kutiju sa cigaretama. Lupkajui cigaretom o kutiju govorio je: Misli?... A ja bih tebi savetovao da napravi komarca od zlata, pa da ga zabode u manu kad obue cifl. Moj brajko!... Smeje se porunik Mii.
371

 Svaki misli sproom sebe on zevnu i protegli se. Je li, bogati, gde te ranie? U nogu... De, majku mu, toliko znam. Svaki dan te previjaju. Nego na kom poloaju? A... Na Kajmakalanu! Kajmakalan?... Neprestano sluam o tom Kajmakalanu. Puno vas ima ovde sa Kajmakalana. Gledao sam sekciju na kojoj je front moje divizije, ali toga imena nigde nema. Sigurno je negde dalje levo. To ti je, brajko moj, jedna planinina, kojoj je i avo rekao laku no. Na karti je zovu Kajmakalan. Mi smo je prozvali Kapija Slobode, jer smo tu prvi put zakoraili u nau zemlju. A Bugari su je nazivali Borisov Grad, jer su verovali da su poloaji na Kajmakalanu neosvojivi... Sad valjda razume? Ba nita. Dobro, na kom si ti poloaju? Na Kouhu... E, toga poloaja nema na mojoj sekciji. Sad ne znam kako da ti objasnim. Kapetan Radoji slua objanjenje i poe da se smeje. Vas dvojica moete tako do sutra da se preganjate, i opet na kraju da kaete: Ba nita! Nego da vam ja objasnim. Ti si, kae, bio na Kouhu? Jest. Ti si Timoanin? Tako je! On se obrati potporuniku Svetislavu. Ti si iz Drinske divizije? Ne, ja sam bio u komitskom odredu. A... Tako mi kai. Zato ti i ne zna gde je Kouh. Dakle, pazi: Kouh je na naem krajnjem desnom krilu. Tamo dalje dre Englezi... Od Kouha levo nastaje Zborska Kosa, zatim Kukuruz, pa Vetrenik... Je li tako? obrati se porunik Miiu. Potpuno! E, od Vetrenika, jo dalje nalevo, prua se Katunac i Grivica, prema kojima je Dobro Polje. A od Grivice levo je Soko. To ti sa Kouha treba sve da vidi... Jest. A od Sokola nastaje dalje kajmakalanski masiv. Soko se die kao kakav bedem i on ti zaklanja dalji vidik. Evo, imam kartu upade potporunik Svetislav, i zavue ruku ispod jastuka. Daj ovamo ree kapetan Radoji, uze kartu i razape je na Svetislavljevim grudima. Evo ga! ree Svetislav i pokaza prstom na desni kraj karte. Vidi li ove urvine? Tvoj Kouh, ujka da ga vika.
372

Sva trojica gledaju u kartu. Vidim da je neto ogromno. Ali ne mogu da mu uhvatim poetak i kraj govorio je porunik Mii. Ono, istina, i ja se teko snalazim, jer smo doli po noi, a preko dana bila je magla. ekajte da vam ja objasnim govorio je kapetan Radoji, i on preklopi kartu. Otkuda vi znate? pita ga potporunik Svetislav. Bio sam u kartografskom odeljenju Vrhovne komande, pa sam obiao ceo front. Dakle, ovako on zamiri. Zamislite Crnu reku... Ona tee pravo na sever on oprui ruku. Onda gotovo pod pravim uglom skree na istok rukom skrenu nadesno. E, u ovom uglu, koji zahvataju ta dva nena kraka on rairi prste i ruku nekoliko puta die i spusti nalazi se kajmakalanski masiv. Je li tako? Ona dvojica utala su i posmatrala ga zamiljeno. Daj kartu!... Ovo je Crna reka... Ona skree. A u uglu koji pravi nalazi se Kajmakalan. Razume se, povuen malo unazad. Dobro, to shvatam kae Mii. Nego... eleo bih da imam predstavu celog tog masiva. Je li to uvik, ili planinska greda, da bih znao kako su oni nastupili, i oko ega su se borili? Karta je zamrljana te ne vidim jasno. Ovakva je stvar poe da objanjava kapetan Radoji. Zamislite krst kojem je horizontalna preaga dua od vertikalne. Taj krst poloite vodoravno, ali tako da je ona kraa, vertikalna preaga okrenuta u pravcu severoistoka... Vidite: Kajmakalan je dakle krstasti masiv, ogroman, razume se, i tako poloen. E, sad, na mestu gde se te dve preage, nazovimo ih tako, ukrtaju, upravo seku, tu je vrh Kajmakalana, kota... ekajte da vidim on uze kartu. Dvadeset pet, dvadeset pet dodade potporunik Svetislav. Jeste... Dve hiljade pet stotina dvadeset i pet... Zapamtio sam dobro i, kad se vratim u zemlju, traiu loz sa tim brojem. Kapetan Radoji je posmatrao kartu, pa e rei: Jest, tako je!... Sad zamislite onu vertikalnu preagu. Ja uvek govorim vertikalna, a u stvari to je poloen masiv. Na poetku tog masiva nalazi se prva kota hiljadu osam stotina. Tu su takozvane eganjske planine... Jaoj, zapamtio sam ih dobro dobacuje sa susednog kreveta potporunik Vlajko. Htedosmo tu da pomremo od ei. Na celoj planini samo jedan izvori, iz kojeg tee mlaz tanak kao igla. Zamalo da izginemo oko njega. Kapetan Radoji nastavi: Iza te kote, a jo dalje navie, nalazi se poloaj Meteri Stepe. Od ovoga mesta prua se dugaka greda koja vodi pravo na vrh Kajmakalana. Ona, dakle, preseca horizontalnu preagu, upravo masiv... Tu je kota dve hiljade pet stotina dvadeset i pet. Kad se pree najvii vrh, onda malo udesno nalazi se jo
373

jedna kota, ali neto nia, dve hiljade pet stotina sedamdeset. U produetku, izvan horizontalnog masiva, postoje neka stoarska naselja koja nazivaju Vlake Kolibe. Najzad, vertikalna preaga se zavrava mestom zvanim Sultanija Kulbeleri. Sad da vam objasnim koja se mesta, upravo poloaji, nalaze na horizontalnoj preagi. Na krajnjem desnom krilu je Soko. Ovaj poloaj ne pripada upravo kajmakalanskom masivu, ali ga pominjem da bi se uhvatila veza. Kajmakalan u irem smislu nastaje tek od Floke. OD Floke levo je Koobej. Sa ovoga poloaja izlazi se preko prevoja na vrh Kajmakalana. Sad prelazimo na levu stranu. Odmah na poetnom delu levoga kraka nalazi se... ekaj... ekaj... Zupasti Kamenjari dodaje Svetislav. Tako e biti... Sigurno. Jest, ja znam da su tu neki kamenjari, samo nisam znao kako se zovu. Od njih, dakle, jo dalje levo je Siva Stena. Iza nje se prua planinska greda Starkov Grob. Tu se zavrava kajmakalanski masiv, na njegovoj levoj strani, i odatle se silazi nanie, sve do Crne reke, u onaj njen krak, koji tee na sever. Sve ovo ukupno sainjava kajmakalanski masiv, u irem smislu. Meutim, Kajmakalan u uem smislu ini samo njegov vrh, kota dve hiljade pet stotina dvadeset i pet, zatim kota dve hiljade pet stotina sedamnaest i Siva Stena. Oni u stvari ine taktiki i strategijski vor. Samo tu kotu Kajmakalana ne treba zamisliti kao neki iljati vrh. To je iroki plato, koji se prema jugu polako sputa. Zaboravili ste da spomenete i Kajmakalanski potok, oko kojeg smo se krvili. Kapetan Radoji pogleda u kartu. Da. Planinski masiv je u obliku krsta. Iz donjeg levog ugla izvire taj Kajmakalanski potok. On tee sredinom masiva, koji se nalazi u tom uglu... Sad mi je donekle jasno veli porunik Mii. A na kom delu krsta tebe razapee? ekajte, molim vas. Ti kae da si bio u komitskom odredu? zapita kapetan Radoji. Bio sam... Otkuda vi na Kajmakalanu?... U zvaninim izvetajima va se odred nigde ne pominje. ta pie u tim izvetajima ja ne znam, niti sam ih itao. Ali da je komitski odred osvojio Kajmakalan... Gle, gle, ta ujem! zau se glas potporunika Predraga, koji je leao na jednom od kreveta na suprotnoj strani. Ja, oca mu!... Vi ga osvojili? On se pridie i prie. Ruka mu je bila u gipsanom zavoju i visila o marami, iji su krajevi bili prebaeni i zavezani oko vrata.
374

 Naravno, mi veli pribrano i odluno potporunik Svetislav. Ja sam, gospodine moj, ranjen kod Sive Stene. A ja sam ranjen na samome vrhu... A na vrh su izili prvo etnici... A taj vrh bio je tano na pravcu nastupanja sedmog puka, i ja sam ranjen u blizini piramide... O, jo, jo, jo! viknu kapetan Radoji diui ruke. Pa koliko se sve vas otima o tu slavu da ste osvojili Kajmakalan? Iz zvaninih izvetaja itamo: Kajmakalan je osvojila Drinska divizija. Svetislav tvrdi: Kajmakalan je osvojio etniki odred. A Predrag, koji je iz Dunavske divizije, sav se zacrveneo da dokae kako je sedmi puk osvojio Kajmakalan. I to je naroito interesantno, ovde se prepiru ivi uesnici. A ta e tek istorija da kae! dodaje porunik Mii. More, doktorske titule e dobijati dokazujui da su Kajmakalan osvojili Drinci, ili etnici, ili sedmaci smeje se kapetan Radoji. Ja tvrdim! poe ustro Svetislav. More, batali, to je van razgovora! odmahuje rukom Predrag. ekajte, brao rairi ruke kapetan Radoji. 3amislite da je nama Vrhovna komanda stavila u zadatak da utvrdimo: ko je zauzeo Kajmakalan... Recimo, ja sam predsednik te komisije. A vi, Miiu, i ostali koji sluate, lanovi komisije... Molim! potvruje Svetislav. Kapetan Radoji sede na susedni krevet, i obrati se Svetislavu: Da ujemo prvo tebe! onda se okrete Predragu: A ti sluaj i pazi ta on govori, pa e posle rei ta zna. Evo kako... Da vam prvo izloim optu situaciju. O tome mi je govorio komandant naeg etnikog bataljona jedne noi, kad smo stigli na Kajmakalan. Vama je poznato da su Bugari izvrili proboj naega fronta tamo levo, negde oko Lerina. Kako sam sluao, na je poloaj tada bio oajan. Da su uspeli Bugari, nae trupe, koje su bile na ovom poetnom delu vertikalnog kraka krsta, morale bi da bee navrat-nanos. Ali, na sreu, nai zaustave Bugare kod Gornieva, iznad Ostrovskog jezera. Uspeh Bugara bio je, dakle, nepotpun. Da bi to nadoknadili na drugoj strani, ree se Bugari da izvre napad sa Kajmakalana. Sve vanije kote na onoj horizontalnoj preagi bile su tada u njihovim rukama. Vrh takoe. Nai su se nalazili na bliem, vertikalnom kraku. Bila je pono... Bugari se spuste u Kajmakalanski potok i naiu na nae predstrae. Navale ludakim naletom, koji je svojstven samo njima, udare na vezu naa dva peaka puka. Borba je bila prsa u prsa. Noevima... Oajna. Mi nismo imali rezerve, dok su Bugari bili mnogobrojniji. Tu probiju na front i
375

nalete na baterije. Nai su se u odstupanju tukli, branei svaku stopu, dok su artiljerci gaali na karte. Priaju da su komandanti pukova bili u najveem okraju, sa revolverom u ruci, i hrabrili vojnike: Ne dajte se, brao. Sa vama je va komandant! I tu negde, oko baterije na eganjskim planinama, Bugari malaku. Nai iskoriste priliku i utvrde se. To znai, Bugari su doli na ivicu... 3a dlaku. Da su bacili jo samo jedan odmoran bataljon iz rezerve, odosmo mi konano za Solun. Pazi, bogati! Jesu li tu bili etnici? pita porunik Mii. ekaj. Nemoj da si brz. O svemu tome mi pojma nismo imali. Nai su se, dakle, utvrdili. Ali kakva su to bila utvrenja... Zaeprkali se malo u zemlju. U takvom poloaju oni nisu smeli da ostanu. A nazad se nije moglo ii... Nove trupe nisu pristizale. I onda se nai ree na ofanzivu. ta vele: ako ba moramo da propadnemo, onda nek nas bar zapamte. Taj zadatak pade u deo Drinskoj diviziji. I sad nastade uasna, krvava borba. Iznenaeni naom navalom, Bugari poee da odstupaju. Jedna naa kolona nastupala je po sredini onog vertikalnog blieg kraka, gde se nalaze Meteri Stepe. Druga sjuri Bugare levo, u Kajmakalanski potok, i napadne Zupaste Kamenjare, koji se nalaze na poetnom delu leve horizontalne preage. Trea kolona nastupala je na krajnji masiv leve preage, na Starkov Grob. Nai, dakle, povrate gotovo celu bliu vertikalnu preagu krstastoga masiva i otponu napad na celu duinu levog horizontalnog kraka krsta. Sada je dola u pitanje bugarska ofanziva kod Ostrovskog jezera. Jer ako nai uspeju da ovladaju Kajmakalanom, onda mi njima zailazimo iza lea, i svi oni koji su se nalazili kod Ostrovskog jezera, imali bi bezobzirce da bee. To vam je kao ah. Kajmakalan bi odgovarao kralju, a Ostrovo onom poslednjem pionu suprotne strane. Ili e oni nama iza lea, ili mi njima. Samo partneri ove igre nalazili su se u Solunu i Skoplju. A pioni su se jeli namrtvo. Krvava borba trajala je vie dana. Bugari su se oajno branili. Nai su nastupali lagano, ginui bez broja i mere. Ali trupe je odravao zanos, koji u ratu obuzima tako esto. Na vrhu Kajmakalana nalazi se naa granica. Tu je bila Kapija Slobode. Vojnici su ve leali na dohvatu ruke svojoj zemlji, za kojom eznu ve toliko vremena. Svaki je mislio da se dohvati samo onoga vrha, da poljubi svoju grudu, pa makar tada umro. Uinjen je poslednji napor. Onako desetkovani, zamoreni, u jednom zanosnom juriu, kao u transu, trupe koje su nastupale od Meteri Stepe, sredinom vertikalne preage, nalete i priblie se vrhu Kajmakalana. Pria se da su se odigravale bolne scene. Ljubei svoju zemlju, ginuli su.

376

Docnije smo meu naim mrtvim vojnicima nalazili i leeve Francuza. Objasnili su nam da su to bili vojnici jedne francuske brdske baterije. Prilikom juria naih trupa opti zamah je zahvatio i njih. Oduevljeni uspehom, dohvatili su puke i pridruili se peacima. Izginuli su zajedno sa naim. Telefonom su javljali na sve strane, urb et orb: Kajmakalan je osvojen... Potporunik Predrag upade mu u re: Evo, zabeleio sam u svome dnevniku zvanian izvetaj koji je nama dostavljen. ekaj... ekaj. A-ha! Sluajte: Petog septembra posle ogorene none borbe... Molim te, izvini, jesu li datumi po starom, ili novom kalendaru? zapita kapetan Radoji. Po starom. Dobro, dalje. ... posle ogorene none borbe, nae hrabre trupe su proirile svoj raniji uspeh na Kajmakalanu i u dvadeset i jedan i trideset asova osvojile su njegov najvii vrh, visok dve hiljade pet stotina dvadeset i pet metara. I tako dalje. A-ha! Hoe, jes! dodaje Svetislav. Zatim na kraju izvetaja stoji: Zauzeem Kajmakalana nae pobedonosne trupe prvi put stupaju na zemljite svoje otadbine. ast za to pripada Drinskoj diviziji. Predrag preklopi notes. ast, brao, Drinskoj diviziji, ali tek meni iz sedmog puka Dunavske divizije prebie ruku posle etrnaest dana na vrhu Kajmakalana... A meni iz etnikog odreda nogu dobacuje Svetislav. Trebalo je nekome onda da kae kako je zauzeo Kajmakalan. Ukazi... odlikovanja, ovam te, onam te razmilja Mii. Kapetan Radoji namignu i veli: Ne daju se ni jedan, ni drugi! Ja stalno oekujem kad e se jednom pojaviti na sceni ova dvojica smeka se Mii. Videemo ve... Produi, gde si stao? obrati se Svetislavu. Vi, gospodine kapetane, izigravate ba ozbiljno predsednika veli smeei se Predrag. Sad mi je pala sekira u med. Jednom da razmrsimo i taj kajmakalanski vor. Svetislav pripali cigaretu, i nastavi: Pozadina se orila od veselja. Prialo se o slavom ovenanim trupama i, razume se, odmah su nastali banketi, zdravice. A za to vreme oko kote, na vrhu Kajmakalana, bio je pakao, pokolj. Bugari bee, vraaju se, juriaju. Onda dovlae svee rezerve. A naih sve manje. Nije bilo kvadratnog metra gde nije leao mrtav na ili bugarski vojnik. Ko e jo da sahranjuje mrtve. Sve je pohrlilo da poljubi zemlju i pogine. est dana i est
377

noi trajala je ta klanica... Kod tog graninog kamena sudarila su se dva sveta, dva nacionalna ponosa, da se rei jednom za vena vremena: da li e se taj kamen zvati Kapija Slobode ili Borisov Grad. 3amrkla je tako no izmeu dvanaestog i trinaestog septembra. Molim te, izvini to te prekidam upade opet Mii. Ti ree da su etnici zauzeli Kajmakalan, a meutim sam kae da su se oko vrha krvavili Drinci. Potporunik Svetislav zgri lice, muei se da pomeri nogu. Joj! uzdahnu i zavali se na visoko postavljen jastuk. Onda miknu i mahnu glavom, kao sa nekim bagatelisanjem. Drue, ja ne buncam u zanosu kao ovi malarini i znam ta govorim... Nego nemoj da si nefrozan, to rekao ovaj na bolniar... Dobro de, ta se sada preganjate upade kapetan Radoji. To je najbolji dokaz da on sa interesovanjem prati tvoje prianje pravdao je on Miia. Dede, produi. Sad valjda dolazi ono to je najvanije. Radoji skide platnene cipele, jastuke prenese na suprotan kraj kreveta, gde lee da bi gledao u potporunika Svetislava. ta je bilo te noi? Bilo je ono to ne valja. A najzad, to se moglo i oekivati. Nae trupe bile su vie nego prepolovljene. Rezervna odmorna vojska nije pristizala. Bugari za ovo vreme dovedu nove jedinice i nou, izmeu dvanaestog i trinaestog septembra, u dva asa posle ponoi, navale kao ludi na poloaje koji su se nalazili izmeu Meteri Stepe i Kajmakalanskog potoka. U donji levi ugao krsta dopunjuje Predrag. Sluao sam docnije da su bugarski vojnici bili pijani. Izgleda mi da je ovaj obiaj kod njih odomaen. Inae je nemogue razumeti da normalni ljudi mogu poiniti onolika zverstva. Naleteli su na rovovsku bateriju i ubili komandira... Onako mrtvog parali su ga da mu je sva utroba ispala napolje... Ama neto grozno! Vojnike pobili takoe. Gledao sam docnije kako na gomili lee mrtvi nai i njihovi vojnici sa zabodenim baojnetima u grudi i trbuh. Nepojamno... Ratujemo ve toliko vremena, gledao sam svakojaka uda i grozote, ali ono to sam video na Kajmakalanu, i ja docnije preiveo, to se ne da zamisliti. Mrtvi ljudi leali su kao oborene klade. Gledao sam kako je Bugarin udario naeg vojnika bajonetom u trbuh. Ovaj obema rukama dri bajonet, a na licu mu se jo vidi izraz uasa. Na ovoga Bugarina naleteo je drugi vojnik i probio mu grudni ko, da se vrh noa pojavio na suprotnoj strani. Ovog naeg probode drugi Bugarin nekako kroz vrat, te ga prekolje. Toga Bugarina udari neki na vojnik kundakom, ime li, pa mu spljeska pola glave... I tako su ostali, kao da su povezani kakvim lancem.

378

Kau da su tada Drinci izgubili oko devet stotina oficira i vojnika. I to mrtvih. Iz ove none borbe ranjenici nisu izlazili. Ko je samo viknuo: Jaoj! po pet Bugara naletali su na njega bajonetima. Poelo je da se razdanjuje. Tada raspale nae baterije. Zajednikim naporom preostalih vojnika iz peadije i pomou artiljerije, nai se nekako zadre. Kao to ujete, Drinci su se opet vratili na poetni deo one vertikalne preage. Ali to je za dalji razvoj dogaaja od neobine vanosti, nai su se nekim udom odrali kod onih Zupastih Kamenjara, na poetnom delu leve horizontalne preage.

KAPIJA SLOBODE OTVORENA

Dok su se na Kajmakalanu vodile ove krvave borbe, mi, etnici, nalazili smo se oko Lerina... Molim! upade kapetan Radoji. Sad stupate na scenu vi? Da. Onda da izvuem kratak zakljuak. Kad je nastalo nae opte nastupanje, Drinci su poeli da podilaze pod Kajmakalan. Bugari, da bi popravili svoj poloaj dole kod Gornieva, udare na Drince i potisnu ih na poetni deo vertikalne preage. Sa toga mesta Drinci vre ponovo ofanzivu i dolaze do blizu vrha Kajmakalana, kada je objavljeno celom svetu da je Kajmakalan pao. Je li tako? Tako je! Bugari onda dovuku nove trupe i nou, izmeu dvanaestog i trinaestog septembra, udare nanovo na Drince, razbiju ih i sateraju na poetni deo... Sasvim! Sad nastavite. Ceo na odred bio je uvuen u borbu na drugoj strani. Ali stiglo je nareenje da se mi najhitnije izvuemo. Nama za leima nalazile su se trupe koje su imale da nas odmene. Niko od nas nije znao razlog zato nas tako urno povlae. O Kajmakalanskoj bici pojma nismo imali. Iza poloaja svili smo se odmah u marevsku kolonu i krenuli urno. Koji su vojnici sainjavali etniki odred? zapitao je porunik Mii. Nacionalisti, idealisti, ubojice, fantasti, ljudi koji bi na mig stareine, ako zatreba, zaklali roenoga oca. Bilo je tu bivih komita, koji su za vreme turskog reima titili na ivalj ognjem i maem od krvoednih turskih janiara i Arnauta. Imalo je dosta graniara. To su oni koji su za vreme mira kao budni i
379

oprezni straari danonono uvali nau granicu. Njihov pogled i sluh razvijen je kao u divljai. Bilo je Hrvata, Bosanaca, Vojvoana, koji su doli iz beloga sveta, da poloe svesno ivot za svoju zemlju. Svi ti ljudi, stupajui u dobrovoljaki odred, znali su da su oni unapred rtvovani. Dok smo bili u zemlji zvali su nas etniki odred ili komite. Ovde na Solunu nazivaju nas Dobrovoljaki, ili Vukov odred. Marevali smo bez predaha. Jo iz daljine uli smo grmljavinu topova, koja je dopirala odnekuda sa kajmakalanskog masiva... Seam se, dan je bio vedar, sunan, topal. Ljudi ve poeli da posustaju. Nikad zastanka... U daljini, iznad eganjskih planina, prema plavom horizontu videla se siva izmaglica od praine i dima. Odatle su ba i dopirali pucnji. Povremeno se izvije u visinu taman stub dima, od neke razorne. Po tome smo zakljuili da je tamo situacija opasna. A i gde bi mogli da nas na drugo mesto upute. Mi smo bili jedinica koja je zapuavala sve rupe. U odstupanju zatitnica, a u nastupanju prethodnica. Smatrali su nas za lako pokretnu grupu, te su nas oduvek bacali levo i desno. Zadatak smo izvravali bez roptanja. Jer mi smo bili dobrovoljci... Komite! A ova re kao da je bila nerazdvojno vezana za pojam neustraiv. Kod nas re zabuant nije bila poznata. Ako se ko ogrei o svoju dunost, postupak je kratak. Tako si ti hteo! Takav je, uostalom, bio na nepisani zakon. To se znalo i ilo se toga dana do umiranja. Predvee poeli smo se penjati uz neku planinu. uli smo jo jasnije pucnje topova. Bog bi znao ta ovi artiljerci gaaju po noi. Sa jednoga uzvienja ugledasmo i jednu nau bateriju. Blizu smo poloaja. Ali nismo ni stigli do njega, a stie nareenje da se stane. No, hvala bogu! Moj komandant bataljona ode nekuda, i posle pola asa vrati se. Razapinjite atore naredio je. Kae da emo ovde verovatno zanoiti. Pitao sam kako se zove ovo mesto. eganj ree mi on. A, dabome upade kapetan Radoji. Ispred vertikalne preage kajmakalanskog masiva nalaze se eganjske planine. Sad e da vidi obrati se poruniku Miiu. atori se zabeleli kao peurke. Vojnici su zaloili vatru. Ali belaj!... Nigde vode, to ree drug Vlajko. A jezik se zalepio za nepce. Naioe neki vojnici, te ih zapitasmo za izvor. Ispod ovaj kamen curka i pokaza nam rukom na jednu stenu. Vojnici potrae. Napravi se guva. Komandant bataljona odredi mene da uspostavim red. Morao sam i revolver da potrem. Naie tada i jedna grupa artiljeraca, nosei neke denjkove na leima. Zna... gospoda artiljerci pratili vojnike ak na Ostrovsko jezero, da im se pere ve...

380

 Gospoda su, a zort veliki, pa im je potrebno da ee peru ve namiguje porunik Mii i pokazuje na nas, dva artiljerca, koji smo leali na susednim krevetima. Sa njima je bio i jedan narednik. Pogledao sam ga letimino. Mislio sam, proi e. Kad oni stadoe kod izvora. A ovaj narednik, ni pet ni est, nego odgurnu jednog naeg pa se nae nad izvor. A meni, zna, smre se. Ja trpim od ei pokraj izvora da bih svojim primerom posluio vojnicima, a sad jo i nemu da ustupam mesto. Kako se bee nagnuo, ja ga raspalim akom odozgo, te mu zabijem glavu u blato. On skoi sa mokrom i kaljavom glavom. Htede da naleti na mene, ali kao da se tre. Onda zabaci ruke na lea, pa e rei: Zar mene, bogati, Svetislave? Moj kolski drug... Ali ta da mu radim. Da mi je roeni brat naiao saterao bih ga u red. Bilo mi ga je ipak ao, te mu priem i zagrlim ga. On me poljubi... Obojici nam potekoe suze... Mrak je pao uveliko. Komandant mi bee poslao smenu, te se vratim u bivak. Ali taman to sam stigao, kad povikae: Dii atore! Ja, bogati, sto puta presekla me je ta komanda veli Mii. To Dii atore! podsea me kao kad bi neko usred noi lupio na prozor i viknuo: Gori kua! Razume se, mi smo se navikli. Ali su ljudi zaista bili umorni... Mi smo izvueni iz jedne borbe. Marujemo naporno ceo dan. Sad treba ii cele noi u nepoznatom pravcu. Za vreme rata izmeu oveka i maine od elika ne pravi se razlika. Dolij motoru benzina, i teraj dalje. Mi smo primili po hleb, i ta ima tu dalje da razmiljamo. Dii atore, puku na lea, pa hajd uzbrdo. Teak je bio ovaj put. A uza sve napore jo je i no. Puke prate bez prekida negde napred. Artiljerija povremeno gaa i vidimo zasenjujue odbleske topova. Ljudi su utali. To je ono muno i teko stanje neizvesnosti, ta li e nam doneti sutranji dan. Ja se ve i ne seam vie u koliko sam sve borbi dosad uestvovao. Ali znam jedno: lake podnosim borbu u prvom streljakom stroju, nego ovo podmuklo prilaenje. Tamo je podstrek u mojim rukama. Znam od koga treba da se uvam. A ovako... Sve zavisi od sluaja. Ja ne znam kuda smo ili, i kako izgleda ta planina. Ali je neto visoko i naporno. Hiljadu osam stotina metara dodaje kapetan Radoji. Za nas je bilo, ini mi se, Mont Everest... Himalaji, vrag bi ga znao. On se obrati Miiu. I kad me ti malopre zapita kako izgleda Kajmakalan, otkuda sam mogao da znam. Visoko do neba! Oko ponoi zau se brza puana paljba. To je, ljudi, vrilo. Nikad kraja... Verujte mi, mnogo je stranije sluati borbu izbliza, nego biti u tom okraju. Mislio bi ovek, niko iv nee ostati.
381

U neko doba poee kurumi da zvide preko naih glava. Tu smo, dakle. Nalazimo se u visini baterije te nas pucnji topova prosto rastru. U ovakvoj noi ljudi se nesvesno zbijaju u gomile, kao krdo ovaca. ujem gde neko iza mojih lea govori: Sigurno nai vre napad. Kakav napad!... Zar bi nas onda vukli po ovoj noi. Po paljbi rekao bih da nai bee. Kurumi uestae. Strahovao sam da me ne lupi u glavu. Na drugo mesto gde hoe. U ratu se gine... Jest... Ali, mislim, nema gluplje smrti nego kad te pogodi zalutali kurum negde u dalekoj pozadini. Skinuo sam lem sa glave i drim ga ispred lica, i svakog asa oekujem kad u uti: dan!... Ali paljba se prenosi, as levo, onda desno. Zatim ospe u pravcu kuda mi idemo, ili zakrklja na celoj liniji. Iz daljine kao da dopire neki agor, dok u jednome momentu ne zausmo jasno neije: Ure, ure! Zastali smo. Kroz no se razlee komanda: No na puku! Odvezao sam bombu i otkopao revolver. Zi-u! Zi-u! zvide kurumi. To se jo i moglo podneti. Ali jedna naa baterija ispred koje smo stajali, iskida nam nerve. Trupkamo u mestu. Nestrpljivi smo. Neka nam narede juri, ili neka nas ve jednom sklanjaju sa ovoga mesta. Svaki bi eleo da se bar u poslednjem asu nae pored nekog druga ili prijatelja. U mraku sam nazreo pored sebe svoga posilnoga, te mi bee neto lake. Komandanti su otili nekud. Kad su se vratili, naredili su da krenemo. Oseao sam dah borbe. Neko jauknu. ut! viknu drugi i onaj zamue. Ali estina udara kao da malaksava. Na istoku je zarudela zora. Ili smo sad ivlje, da nas ne bi zahvatio dan. Bilo se malo razdanilo kad smo se zaustavili na jednoj padini. Po pucnjavi puaka uvideli smo da su gore na vrhu brega nai peaci, a mi smo se nalazili ispod njih, u mrtvome uglu. Sunce obasja padinu i tek smo tada ugledali masu vojnika, levo i desno, sa krvavim, jo nezavijenim ranama. Bila je to ona no kada su nai odstupali sa vrha Kajmakalana i doli na poetni deo one blie vertikalne preage. Dakle, na poetku? Na poetku... Vedar dan... Nalazimo se na visini od preko dve hiljade metara. Sunce prijatno prigreva. Ljudi su stavili puke u kupe, skinuli raneve i kao da su smlaeni toplim zracima, prilegli su odmah. Pod nama se belasa jutarnja izmaglica, istee se u jeziaste pramenove, koji postepeno iezavaju. Pred naim oima, preko egaljskih planina, ukazuje se ravnica, i u njoj mirno, plavo Ostrovsko jezero. Kao oko... A nad nama se razlee prasak puaka. Malo nie pue se kazani. Okolo vojska lei kao snoplje. Bolniari previjaju ranjenike. Neki su ve
382

pomrli, te im tu, pored nas, kopaju rake. Dvojica delju neke grane. Vele, prave krstove. Komandant bataljona vratio se odnekud i pozva nas, komandire. Veeras moramo da smenimo peadiju govorio je. Sada treba da iziemo gore sa komandantom odreda, koji e nam odrediti odseke, da ne bismo noas lutali po mraku. Ili smo slobodno, jer smo jo uvek u mrtvom uglu. Ali ve ujemo neposredno iznad naih glava onaj jezivi pisak kuruma odbijenog od zemlje. Zastali smo da vidimo gde li je zaklon komandanta peakog bataljona. Mora biti negde tu oko nas... Okrenuo sam se sluajno. Ostrovsko jezero... a jo dalje ravnica, nad kojom lebdi praina. Trgao sam se. Pred nama grunu razorna granata. Ah, kad ne bi bilo te proklete artiljerije, ratovali bismo pevajui. A kod artiljeraca je ba obrnuto. Oni opet ne podnose zvizak kuruma veli kapetan Radoji. Izvebali su se, oca im njinog! dodaje Mii. uju oni jo izdaleka um granate kroz vazduh i sklanjaju se. A gde emo mi, nesreni peaci? produi Svetislav. Nas artiljerija tue na otvorenom prostoru, gde od pucnjeva puaka, uzvika, jauka i ne moe da joj uje um. Naravno. Utom izlete pred nas jedan ordonans, koji nam objasni gde je zaklon komandanta bataljona. Nije bilo daleko. Sjurismo se kod njega. Svetislav se malo pridie i obrati se Miiu: Tresni mi malo ovaj jastuk. Upalie mi se lea... Tako. E, sad je dobro. On produi: Ljudi, ja mislim taj ovek vee radosti u ivotu nije imao nego kad je nas ugledao. Samo to nas ne poljubi. Kae: Ja njihov veeranji nalet ne bih mogao izdrati. U toku borbe ovih nekoliko dana izgubio je dve treine oficira i vojnika. U eti nema vie od pedeset puaka. U rovovima se nalazi vojnik do vojnika na etiri metra rastojanja. Onda nam je detaljno objasnio situaciju. Mi se ovde nalazimo na poslednjem pragu. Toliko smo jo uspeli. Javljaju mi ba sada da su izginuli jo neki vojnici od njihove artiljerije. Ako li nas maknu i sa ovog poloaja, brea e biti ogromna. A to tikva probui, orahom se rupa ne zapui, i vi, a pogotovu mi, biemo nemoni da ih vratimo nazad. Zato pazite. Pri polasku pozdravismo se. Hvala vam, brao! uzvikuje razdragani komandant, kao da smo mi doli po naoj linoj volji da mu pomognemo. Oko podne vratili smo se kod svojih eta. Na vrhu se razlama bugarska artiljerija. Ali neprestano strepim da ne prebace, jer smo se na otvorenom platou nalazili i mi, i sedmopukovci, koji su takoe pristigli. Sreom te toga dana nisu

383

leteli njihovi aeroplani. A tukla je i naa. ini mi se jo ee i jae, te se Bugari malo primirie. Po ruku sam legao iza jednog kamena i zaspao. Kada me vojnik probudio, bio je ve suton. Vojnicima smo izdali hranu, pa smo ih sakupili po etama i otprilike razmestili ete prema sektorima koje treba da posednu. Spustila se no. Na poloajima su pripucale puke kao po komandi. Vreme je sporo odmicalo. Hteli bismo da smo to pre gore, u svojim zaklonima. Ovo muno stanje iekivanja ne dolazi od straha. Svi su oni reeni da umru. A verujte, gospodo, nema nieg stranijeg od oveka koji prezire svoj ivot. Pred takvim ljudima padaju svi ratni izumi, sva tehnika orua. I ma kako se ratna tehnika u budunosti razvijala, ipak, u osnovi, ostaje na bojnom polju samo i jedino ovek. A ako su ti ljudi jo i etnici, dobrovoljci, onda za protivnika vee napasti nema. Nita se nije videlo... Zar nisu putene raketle? zapita Radoji. Kakve raketle!... Borba je bila u pokretu. Niti je ko mogao da im dostavi raketle, niti bi imali odakle da ih pale. Oni su bili u roviima... Priau vam. Pri polasku kazao sam vojnicima da se kreu bez lar-me, uzvika, u najveoj tiini. Ako li ko bude ranjen, pa pusti glasa od sebe, ubiu ga svojom rukom. Pazite dobro! rekao sam im. Rastojanje da bude koliko da se dodirnete rairenim rukama. A sada, u strelce! Masa se rasturi uz kloparanje fieklija i zveckanje aovia. Krajevi se izgubie u noi. Krei! Polazi! Napred! uli se prigueni gla-sovi. Nalazio sam se na desnom krilu svoje ete. Od mene desno, bila je trea eta. Oni neto malo zastadoe. Sve mi se tada inilo da mi je desna strana naroito izloena, i okretao sam se ne bih li ih ugledao. Nagazih na neku jamu. Jedan opsova neto. Otkoite puke! nareivao je podnarednik. Ja sam izvukao revolver, kao da emo sada na juri. Pri vrhu poe vetar da duva. Evo smo! apnu neko. I stroj kao po komandi polete. Neto je pitalo oko mojih uiju, i ja se najzad sapletoh. Pao sam u neku rupu. ujem um, kloparanje, zveckanje, agor, neto se slomata levo i desno... Polako bre, kud ste zapeli? zauh neiji glas. Dale nemate kud... Ovde je rov. Stoj! uli su se razni glasovi. Ko si ti? etvrti puk... Meni laknu. U rovu nastade muvanje, pomera nje, razgovor vojnika i etnika. uje se neiji glas: Izlazi brzo! Onaj pored mene pokupi neke stvari, pa e rei:
384

 Mi odosmo, a vama kako Bog da onda kao da se priseti: Bugari su ovdenak na pedeset metara. U zdravlje! i treim korakom ode. Prijem i predaja dunosti u rovu! smeje se kapetan Radoji. A za vreme mira propisan je itav postupak kako se smenjuju strae. Ovem ti predajem dunost, da se niki ne pribliava... itav govor odre jedan drugome. Bugari su verovatno osetili da se u naim rovovima neto odigrava, te osue brzo paljbom. Iz naih rovova razlee se takoe iva paljba. Iako su etnici disciplinovani, ovom prilikom su gaali bez nareenja. Trebalo je da to bude kao neki pozdrav Bugarima. Po ivosti vatre neprijatelj je mogao odmah uvideti da ima posla sa nekom novom trupom. Izgledalo nam je kao da su se zbunili, jer su najednom zamukli, i na frontu zavlada tiina. Pokuavao sam sada da se snaem u rovu. Leao sam porebarke i rukama odmeravao dubinu i irinu. udio sam se kako su mogli opstati u ovako plitkim rovovima... Nad nama je zvezdano nebo. Izvan rova napipa neko kamenje. Nikako ne mogu da razumem zato je ono tu i ko ga dovue. Vojnici su dohvatili aove da prodube rov. Pa ovde, bre, sve sam kamen! veli jedan. Tada mi je tek bilo jasno. Zemlja zdravica je ovde oko pola metra dubine, a dole je kamenita podloga. I zato, da bi se zatitili, oni su grenici slagali ploasto kamenje ispred sebe, da bi povisili zaklon. Ne potraja dugo, a kroz rov se dovue do mene moj vodni oficir. apatljivim glasom saoptio mi je kako vojnici nemaju municije. Au, gospoda mu ljubim, ta sad da radimo! Vi znate da smo se otuda izvukli iz borbe. Ili smo toliko urno da nas municiona kolona nije mogla stii. A peaci su mislili da imamo municije, te nam nita nisu ostavili. Uh, uh, uh! Ne ostaje nam nita drugo nego da se vojnicima naredi da ne smeju da opale nijedan metak bez naeg nareenja. Izuzev ako Bugari krenu na juri. Zato emo morati i nas dvojica da osmatramo. Preostale bombe prikupiemo i daemo ih desetarima. A etvorica da idu odmah i nau municiju, gde znaju. Da bih bio sigurniji, proem kroz rov i saoptim to isto i vojnicima. Vatra je bila zamukla celom duinom naega rova. Ali Bugari su jo uvek pucali. U poetku uestano, potom i oni sve ree, dok se najzad ne uutae. Zavladala je tajanstvena tiina. Naredio sam ipak najveu oprezu. Svi vojnici bili su u kleeem stavu i zurili kroz pukarnice. Osmatrao sam neprekidno i ja... Bila je vedra no i pred nama se naziralo na daljini do dvadeset metara. ovek bi se video i dalje, prema zvezdanom nebu... ekali smo. Odjednom grunuo je sloan plotun iz bugarskih rovova. Sledio sam se. Ali odmah sam se pribrao i uinio: Pst!... Ne odgovaraj!... Prenesi dalje! nareivao sam polako.
385

Muskuli su bili nabrekli. Puke napete. Ure, ure, ure! prolamalo se iz bugarskih rovova. Ali se otuda nije niko pojavljivao. Sa nae strane nije planula nijedna puka. Ljudi su prislonili puke na ramena, prsti su bili na orozu. Videlo se samo nepomino kamenje. Osmatraj, osmatraj! ulo se kako apuu desetari. Samo kad se pojave, pucati! Prenesi dalje! govorio sam polako. Nastalo je napeto iekivanje. U meni je naviralo neko zversko raspoloenje. Hteo bih da se jednom pojave, pa da ih satremo. Ali nespokojstvo mi izaziva pomisao na municiju. Dolo mi da se upam za kose. No, hvala Bogu, i oni su se pritajili. Valjda i nee. Opet grunu plotun iz njihovih rovova, i sada alauknue jo stranije: Ure, ure, ure! Bili smo na granici strpljenja. Uzeo sam dah da komandujem. Ali neki unutranji napon izdie me. Promolio sam glavu iznad bedema od kamenja. Mrtva no... ivog stvora nisam video. Spustio sam se. A vojnici kao da su se pretvorili u onaj kamen. Niko puku da opali. Svetislav uzdahnu i zapali cigaretu. Sad, leei ovako na mekoj postelji, kad se svega toga setim, udim se samome sebi. On ugasi palidrvce i, isputajui dim cigarete, produi: Svi smo nasluivali da nam neto spremaju... Probaju vam glas veli Mii. Znam ja tu njihovu taktiku. Ne potraja ni deset minuta, dok se od strane njihovih rovova zau neko ukanje, lomatanje... Kao da neko obori kamen. Siluete ljudi ukazae se. Plotun, pali! grmnuo sam iz sve snage. Gru! razlee se sloan tresak iz stotinu puaka. Bombe poletee kao svetle iskrice i prolomie se eksplozije. Jauk se razlee. Moji su se vojnici podigli i pucali iz stojeeg stava. One prilike se uzmuvae. Mnogi padoe. Ostali nagrnue u stranu, a zatim se slomatae u svoje rovove. Ah, bratko... lele, majko... sanitet! uju se uzvici ranjenika, koji su ostali izmeu naih i njihovih rovova. S nae strane odjekuju jo pojedinani pucnji, te sam naredio da se odmah obustavi paljba. Desetar me izvetava da bombi vie nema, a i municije je nestalo. A ona etvorica jo se nisu vratili. Tri do peaka dok nisu otili. On izlete kao maka i poguren otra. Naskoro su se vratili sa sanducima municije koje su nali kod peaka. Bili smo malo mirniji. Kad ovom prilikom nisu uspeli, vie se majci nee Bugari dii iz rovova.
386

A otuda se razlee glas: Sanitet... sanitet! Gde je komandir? pitao je neko iza mene. Vojnici su ga upuivali u pravcu gde je bio moj zaklon. Komandant odreda! ree mi desetar. Iao je uspravan pored rovova vojvoda Vuk. Ja se podigoh da mu iziem u susret. Malo sam pretrnuo kada sam se ispravio. Ipak sam se savladao i priao komandantu. Gospodine pukovnie, stanje je ratno. Vidim, vidim! ree vie u ali. Onda sie u moj zaklon i sede na ivicu rova. ta uradi ti ovo, Cvrco? Tamo me je zvao, jer sam bio najmlai komandir u odredu. Izloio sam mu ta se dogodilo. On se die i podboi se rukama. Bre, pa ovde pred tobom lei ceo streljaki stroj. Nanovo je siao. Sluaj, dobro bi bilo da uhvatimo nekog ivog, da bismo znali koje se trupe nalaze pred nama. Nekog lake ranjenog. Vidi odmah, pa mi ga poalji. Pozdravi se sa mnom i ode u pravcu tree ete. Pozvao sam desetare. Dogovorili smo se da pitaju da li bi se ko dobrovoljno javio za ovaj posao. Javio se odmah neki Milo, koji je na maru, ba dan ranije, dobio batine to je pojeo svoju rezervnu hranu. Bio je visok, i imao je crne, duge brkove. Pravi hajduk. Objasnio sam mu ta elim. On sa puke skide bajonet i stavi ga u zube. Puku ostavi. ta e ti bajonet? zapita ga njegov desetar. On izvadi bajonet iz usta, pa e rei: Ako se praakne i stane da zapomae, ima da ga nestane. Onda stavi bajonet u usta, prekorai preko bedema i odmah prilee. Naskoro ga izgubismo iz vida meu mrtvim i ranjenim Bugarima. Bilo je prolo odavno vreme otkad je trebalo da se vrati. Ve sam se bio zabrinuo. Ali desetar mi ree: Ne brinite. Sad mu je upalilo da ih malo pretrese. Posle jednog asa upade Milo i kao vreu stovari jednog Bugarina meu nas. Kad ovaj vide da je meu Srbima, poe da stenje i moli da ga ne ubijemo. Kae da je oficir. Takav nam ba i treba. Umirili smo ga i ponudili cigaretama. Bio je ranjen u obe noge na nekoliko mesta. Svukli smo ga i previli mu rane. Iz razgovora sa njim doznali smo da je rezervni oficir, student prava. Za ovu njihovu pogibiju optuivao je svoga komandira. Oni su uli da se neto odigrava u naim rovovima. Njihov komandir mislio je da su nai naputali rovove. Meutim, ovaj potporunik je dokazivao da je
387

izvrena samo smena. Ali... mi smo zautali, jer nismo imali municije. Ta ti ina sa nae strane bila je za njegovog komandira jedan dokaz vie da smo mi pobegli... Reili su da izvre probu. Ispalili su jedan plotun i vikali: ure. Zatim drugi... Kae, komandir je priao i strogo mu se obratio: Ja vam govorim da su rovovi prazni, a vi mene ne sluate. Nareujem vam da odmah krenete va vod i posednete naputene zaklone. I ovaj grenik krene. Sumnjam da se i jedan itav iz toga voda vratio natrag. Na kraju nam napomenu da je za Miloa mislio da je neki bugarski vojnik koji je doao da ga iznese. Od bolova nije oi otvarao. Ali da sam znao... ne bih se dao iv u ruke. I tako smo mi, od jedne nae nezgode, postigli lep uspeh. Cela je ta no protekla u nervoznom pukaranju. Poto se iz ovih rovova preko dana nije moglo izlaziti, to smo jo u toku noi pratili ljude da dovuku to vie municije. Pokuali smo da prokopamo i jednu saobraajnicu do ivice platoa, ali nas je u tome i zora zatekla. Osvanuo je esnaesti septembar. Njegovo izlaganje prekide kapetan Radoji: Sad stani. Zapamti gde si stao: Osvanuo je esnaesti septembar. Da ujemo sad Predraga. Gde ste bili vi iz sedmoga puka i ta ste radili do esnaestoga septembra? Predrag se nakalja i poe: Ja ne umem da priam kao Svetislav. Ali ovde mi je dnevnik, te u vam po redu izloiti. Sve ono to se odnosi na Drinsku diviziju, tano je. No, slau se bar u neem! namiguje Mii. Dok je trajala ta guva kod njih, moj puk nalazio se kod Brodske reke. Desetoga septembra saoptili su nam zvanian izvetaj, onaj to sam vam sam proitao, o zauzeu Kajmakalana. Meu nama je nastalo neopisivo oduevljenje. Radovali smo se to je bar neko od nas zakoraio u svoju zemlju. Nismo ni slutili da e taj isti Kajmakalan doi na kraju i nama glave. Kad sutradan stie nareenje da se naa dva bataljona, prvi i trei, izvuku iz borbe i prikupe kod Brodske reke. Pitao sam se: zato?... zbog ega? Prilazei zbornom mestu, ujemo uz put od komordija da je Drinska divizija razlupana na Kajmakalanu. isto ne verujemo. itali smo zvanini izvetaj... Ali komordije tvrde odluno. I zaista, trinaestog septembra, u sedam i po asova, stiglo je nareenje komandantu puka da sa svojim prvim i treim bataljonom, odmah krene, i stavi se na raspoloenje komandantu Drinske divizije. Opa, oko! Predrag prevue prstima preko obraza i obuhvati podbradak. A znate li kako smo se bili utvrdili u starim poloajima. Divota!... Mogli smo da ratujemo jo deset godina. Ali ta ete. Sila Boga ne moli, niti ko nas pita.
388

Krenuli smo uzbrdo. Proli smo preko one bezvodne planine, i posle podne... sad u vam to tano rei... u esnaest i etrdeset i pet, stigli smo na Meteri Stepe. Komandant je bio otiao pre nas, i kako stigosmo, on naredi da na trei bataljon izie jo dalje napred. Ja sam bio u prvom bataljonu, te nama naredi da ostanemo kao rezerva. Tu sam uo za pogibiju onoga komandira rovovske baterije. Sa poloaja ranjenici neprestano pristiu. Priaju nam da su Bugari pobili sve nae zaostale ranjenike. Na ovom mestu smo prenoili i ostali i sutradan, etrnaestog septembra. Za to vreme na komandant puka obilazio je poloaj da se upozna sa stanjem. Sa njim je bio moj komandir ete. Priao mi je posle komandir da je gore, na poloajima, haos. Ni bog gospod ne moe da ih razmrsi. One noi kada su udarili Bugari, nai su se pod borbom povlaili. Tu nije bilo jedinstva komande. U onom mraku, vojnici su bili preputeni i tukli su se pojedinano. Neki odstupali, drugi zaostajali, te se tukli i meu sobom. Bugari su navaljivali, prodirali, stvarali klinove u naim redovima. U takvom stanju ih je zatekla i zora. Gde se ko zadesio, tu je i ostao. I zato je streljaka linija ila gotovo u cikcak. Bile su se izmeale ete, bataljoni, pukovi... A rovovi plitki da se ni najmanji pokret nije mogao uiniti. Onda odlue da na poloaj iziu naih est eta i preuzmu rovove onih izmeanih jedinica. A preostale dve ete naeg puka da ostanu u rezervi. Petnaestog septembra u est i etrdeset i pet... Ali uvek, u etrdeset i pet dira ga Mii. Ovde tako pie, molim... U to vreme, dakle, iziu na poloaj naih est eta. Za sve vreme dok smo prilazili rovovima, i za vreme same smene, trajala je puana paljba. U mojoj eti ranjena su dva vojnika. Ba na odseku moje ete nalazila su se leita one rovovske baterije ijeg su komandira Bugari izboli noevima... Bilo nam je nerazumljivo zato su onda Bugari napustili bateriju, i odstupili za jedno ezdeset metara... Ne znam. Sigurno je u mraku naletela na njih neka naa grupa vojnika, pa su oni izmakli dodaje Svetislav. Mogue. Ali topovi su bili demontirani, a posluga pobijena. Verovatno su se spremili da bee, a uto su naleteli Bugari. Nijedan vojnik nije ubijen kurumom, ve su bili izbodeni bajonetima. Grozno su izmrcvareni. Raistili smo te zaklone. Oko podne stigoe i dva francuska oficira da vide moe li biti ta od topova. I da vidite uda, uz pripomo naih peaka, oni lepo montirae topove. Ali kako je artiljerijska posluga izginula, to komandant puka odredi esnaest peaka kao posluioce kod tih topova. Uputili smo dalje ljude da donesu artiljerijsku municiju i jo istoga dana, pred vee, grunue nai rovovci.

389

Petnaestog septembra uvee situacija je bila ovakva: est eta naeg sedmog puka smenile su delove sedamnaestog puka i nekih drugih pukova. etniki odred odmenio je delove etvrtog i estog puka. Je li tako? zapita Predrag Svetislava. Tako je. Svi smenjeni pukovi grupisali su se desno od nas i rasporedili prema poetnom delu desnog kraka one horizontalne preage... Prema Koobeju dodaje kapetan Radoji. Jest. Levo od njih nalazio se moj puk. Naih est eta posedalo je tano sredinu one blie vertikalne preage kajmakalanskog masiva, sa koje se izlazi na vrh... Vi ste, dakle, bili prema vrhu... Vrh Kajmakalana je bio tano u pravcu naeg nastupanja. Molim vas, to treba zapamtiti. A gde je bio etiniki odred? zapita neko. Svetislav upade: Mi smo brali kupine i on mahnu ljutito glavom. Dede, da vidim gde e nas da gurne? ta imam ja da vas guram!... Vi ste bili levo od nas, prema poetnom delu leve horizontalne preage krsta, gde su oni Zupasti Kamenjari. Sad ja treba da pitam: obrati mu se Svetislav je li vrh Kajmakalana daleko od tih Zupastih Kamenjara? Pa... nije daleko. E, sad ja kaem: molim vas, to treba zapamtiti. Komisija je primila vaa opaanja k znanju i upravljanju veli alei se kapetan Radoji. Da vidimo sad dalje. Takvo je, dakle, stanje bilo petnaestog i izmeu petnaestog i esnaestog. Aja. Zaboravio sam jo rei da je petnaestog septembra posle podne stigao i na trei bataljon, odnosno drugi po redu. Ovaj su bataljon zadrali u rezervi. Kapetan Radoji ga prekide. Kada ste tako uspostavili front, da vidimo ta je bilo esnaestog. Dosad ste se uglavnom slagali. Priaj sad ti Svetislave. Svetislav poe: Osvanuo je esnaesti steptembar. Pred nama se ukazae bugarski rovovi. Zaista nisu bili dalje od pedeset, ezdeset metara. Ukopali su se na isti nain kao i mi. Ispred rovova naslagali su kamenje i mestimino ostavili pukarnice. Drugojae nije moglo da bude. Ali to kamenje dolo im je naskoro glave... Izmeu naih i njihovih rovova leali su mrtvi vojnici. Artiljerija je odmah otpoela. I njihova i naa. Bio sam izloen mnogo puta artiljerijskoj vatri, ali nikad nisam imao munije oseanje nego tada. Rovovi potpuno otvoreni, a ispred rovova kamenje. Ne moe se mai ni levo ni desno.
390

Imao sam oseanje kao onaj koga su vezali za kolac i sad eka plotun... Sreom, njihova artiljerija nije pogaala. Sigurno im je osmatra bio daleko. Ali naa?... Pomlati ih kao marvu. Kad udari u zaklon, ono pusto kamenje rasprsne se na sve strane, pa dolee ak i do naih rovova. Bilo je teko posmatrati. Kukali su, grenici, ali im nita nije vredelo. Oko podne utia se artiljerijska vatra. Leao sam u rovu. Sunce me obliva zracima i kao da me neije ruke omaijavaju. A uz to si mamuran dodaje Mii. ovek je mamuran posle pia. Nego umoran. Premoren. I taman da zaspim... A ono juri!... Jo neto gore... Osetio sam smrad. Ali gadan. Onom do mene prioalo se. Trpeo, grenik, dok sam bio budan. Kad sam legao, on poMisli da sam zaspao, pa sad moe. Da izie, poginue... I onda vie moje glave. ta si mu radio? Nita. To isto i mene snalazi, i sve ostale... Uzme se aka zemlje pa se zatrpa, ili se aovetom izbaci. Na to smo ve navikli. Onda nanovo legnem. San me hvata... Najednom se nada mnom stvori neka guva. Otvorih oi. I tada ugledah kako u vazduhu lebdi vijugavo telo neke zmije. Otkud ova zmija? pitao sam usplahireno. Pojavi se iz kamenjara, te je potkaih bajonetom. A ba vas je posmatrala veli moj ordonans. O majku mu, jo i to da mi se desi. isto sam se najeio... Podmetnuo sam sada ranac pod glavu i nanovo legao. U mojoj blizini nalazio se jedan student dobrovoljac i ujem gde razgovara sa svojim drugom. Jesi li uo za zmiju naoarku? uo sam... To je neka otrovna zmija. Vrlo opasna. A zna li kako je hvataju? Ne znam veli onaj. Ona ivi u toplim predelima. Kad upee sunce, izmigolji se na stenu i suna se. Onaj koji ima nameru da je uhvati, mora da skine obuu i da joj prilazi sa repa. U ruci ima dugaak tap. Onda polako, tiho, neujno pribliuje se. Zna... Zatim oprui tap i hop! skine joj naoare. Ona tada nita ne vidi... A otkud joj naoari? pita onaj u udu. Mene tada savlada san. I u snu sanjam zmiju, ba ini mi se naoarku, kako hitro prie i ujede me za nogu. Trgnuo sam se. ta vam bi? pita me ordonans. Pogledao sam svoju nogu i poeh da se pipam. Rekoh ordonansu kakav sam san usnio. Eh, san je laa, a Bog istina tei me on.

391

Ali mene je obuzelo neko neraspoloenje. Uveravao sam sebe da ovakav san ne bih sanjao da nisam video zmiju. Ali zato ba na mene da naie zmija!... Moje razmiljanje prekrati ordonans, koji mi javi da me zove komandant bataljona. Vukao sam se gotovo pobauljke kroz rov i preskakao preko vojnikih nogu. Svaki drugi bio je u kleeem stavu pred pukarnicom, a ostali su sedeli naslonjeni uza zid i spavali. Ko ih odreuje da se smenjuju? zapita moj drug artiljerac. Oni sami. Prekaljeni su to borci. A spavaju kao zeevi. Istina, pucanj puaka ih ne budi. Ali na najmanji dodir ruke ili noge, skau odmah. Komandanta sam naao u jednoj proirenoj rupi gde sedi sa ordonansima. Poto sam seo, on mi objasni kako je sada dobio zapovest za sutranji rad. Sutra emo napadati. Prvo e tui artiljerija. Kada se bude dao znak za juri, mi treba u nekoliko skokova da upadnemo u njihove rovove. Naroito mi je naglasio da odravam neprekidnu vezu sa onima levo i desno. ta treba da nam bude krajnji cilj? zapitao sam. Beograd odgovori mirno, zavijajui cigaretu. Kako?... Odavde pravo! On se nasmeja. Kad su nam jo postavili cilj?... Idemo dotle dok ne izginemo. Otkuda mi znamo ta se krije iza ovih bedema! Dakle, tako!... Ponudio me je nekom rakijom i pri polasku dade mi i kutiju konzerve. Kada sam se vratio pozvao sam vodnika i desetare. Saoptio sam im. Oni ostalo znaju. Nikada, ljudi, nisam tako slatko spavao kao te noi... Kada sam otvorio oi i pogledao rov, prva mi je bila misao: O, danas je juri, i tada se setih one zmije. Neki neprijatan oseaj je prostrujao kroz moju duu... Nebo je bilo titravo plavo. Vrhovi planinski onako obasjani suncem izgledali su kao nasmejani. Nae je raspoloenje koncentrisano u jednom pravcu, ali napeto kao puka. Da ujemo sad ta je radio sedmi puk esnaestoga septembra? obraa se Radoji Predragu. I mi smo toga dana ostali u svojim rovovima ree Predrag. Bilo je dodue neko malo pomeranje, koliko da se izravnjamo. Ali tukla nas bugarska artiljerija s boka, tamo negde od Starkovog Groba. Sreom, ako se jo i to moe nazvati sreom, mi smo se nalazili blizu bugarskih rovova, te su bugarske granate padale i u njihove zaklone. A ovi su preko telefona sigurno zakukali, te oko podne prestadoe sa gaanjem. Koliko sam mogao videti kroz pukarnicu, ceo plato bio je pokriven leevima naih i bugarskih vojnika. Da vas muka spopadne. Bilo je leeva od pre deset dana. Povremeno dune vetar sa vrha i nanese kuan zadah.

392

Tek sada, iz rova, mogao sam da pogledam levo i desno. Ogromna planina. Sluajte: mora zbilja da se oda priznanje i tim Drincima. A poeli su iz ravnice. Koliko su morali vrhova prei da bi se podvukli pod sam vrh Kajmakalana. Kapetan Radoji ga prekide: Eto, vidite. Sad ja, u ime Drinaca, kaem: molim vas, to treba zapamtiti. Naravno. To niko ne spori. Nigde vie nisam video grobova nego na tom putu za Kajmakalan. uz ogromne gubitke oni su nama prokrili put. Nije to samo jedna planina. Splet planina. Kao da ih je neko valjao, meao i najednom zaustavio, pa se planine ispele na grbinu jedna drugoj. Kad se ovek ispenje na tu visinu, ima utisak kao da osea blizinu neba. Vetar je duvao i nanosio nam sitnije kamenje u rovove... O, brate, ti poe kao pesnik dira ga Svetislav, nestrpljiv ve da on nastavi svoje prianje. Hou da objasnim ovim ljudima kako izgleda tamo. A sad, da zapitam tebe neto, o emu sigurno pojma nema. Da li ti je poznato kako je glasila zapovest za napad? Meni je nareeno da sa etom kidiem na neprijatelja. Eto vidi... U zapovesti koju nam je proitao komandant pisalo je kako trupe Drinske divizije, koje su se nalazile desno od nas, treba prvo da zauzmu Koobej. Tek poto oni zauzmu taj poloaj, onda napadamo mi na vrh. A ispalo je obratno. ekajte upade Mii. Ja sam se pobrkao tim vaim nazivima. Objasni ti meni gde se taj Koobej nalazi na tom krstu. Na poetnom delu desnog horizontalnog kraka krsta. A-ha! Sa njega se izlazi na vrh. Seam se, to poslepodne imali smo muke da pronaemo nae trobojke. Komandant je bio naredio da prilikom sutranjeg juria u svakom vodu po jedan vojnik ima na leima privezanu po jednu trobojku, da bi nas artiljerci razlikovali i videli liniju naeg streljakog stroja. A ako nema trobojki, onda da im se za lea sveu svetli plehovi. Gde naoste trobojke? pita kapetan Radoji. Uzeli smo signalne barjaie. A mesto pleha isekli smo nekoliko kutija konzervi. U zapovesti je dalje bio izloen plan naega napada. U prvom borbenom redu bie prvi bataljon. Trei bataljon ostae u rovovima da poslui kao oslonac, ako napad ne uspe i Bugari sluajno nalete. Drugi bataljon je odreen kao rezerva. Pred naim rovovima nalazile su se neke isprepletane ice, zaostale verovatno jo od borbi iz prolih dana. Komandant me pozva i naredi... Otkuda tebe da zove komandant?... Jesi li ti imao komandira? zapitkuje Mii. Imao sam. Ali ja sam bio najblii komandantu.
393

 More, ta se nateete oko toga nervira se Radoji. Zvao ga ovek, pa kvit. ta vam je naredio? Naredio mi da sa vojnicima svoga voda uklonim onu icu po svaku cenu, da nam ne bi sutra pravila smetnje. To on, ovek, nareuje hladno kao da je pred nama neko igralite za tenis. Mislio sam ta da radim... Posmatrao sam kroz pukarnicu. Vidi se da je ranije oko tih ica bila velika borba, jer je meu icama lealo nekoliko mrtvih vojnika, naih i bugarskih. Ali se udim kako se onaj jedan upleo kao da su ga uvijali icom. A koliko je bila udaljena ta ica od vas? pita Mii. ujem gde neko levo od mene apue: E, dosadan ovaj ovek... Samo zapitkuje. udim se onoj dvojici to mu uopte odgovaraju. Tako... oko pedeset metara veli Predrag. Ali odmah, neposredno iza tih ica, nalazili su se bugarski rovovi. Pa sad izvolte!... Ni pomena da seemo. Najzad smo reili da ih raznesemo bombama. Odabrao sam deset vojnika, dao svakom po tri bombe i naredio im da se po mraku privuku i najveom brzinom srue bombe u onu guvu od ica. Pa ta bude. ekali smo pono. Na frontu se trenutno sve utia. Hajd sad! viknem ovim mojim. Jaoj, ljudi kad je grunulo... Moete da zamislite: trideset bombi gotovo u isti mah... uo sam i ja eksploziju upade Svetislav ali nisam znao ta je... Dah nam je stao. Za nekoliko trenutaka zamro je gotovo ceo front. I dok su se Bugari osvestili, moji vojnici sruie se u rov. U zoru, videli smo ogromnu breu. Koji je datum bio toga dana? zapita Radoji. Sedamnaesti septembar po starom, ili trideseti po novom... Toga dana je dakle izvren juri i osvojen Kajmakalan. Toga dana... E, da ujemo sad Svetislava. Sedamnaestoga septembra priao je Svetistav otpoela je artiljerijska paljba u est i trideset. U poetku je vatra bila lagana, kao da se koleba, a potom osu, osu, granate nae i njihove se ukrstie, a kamenje poe da leti. Razlee se rika, tresak. Rovovac kao da grmi i u bugarskim rovovima otvara itave kratere... Bedem od onoga naslaganog kamena leteo je kao praina, zajedno sa delovima ljudskih tela. Nai strelci iz rova niane. Bugari pretravaju, hteli bi da se sklone. Granate tuku u gomilu. Kroz tresak eksplozija razlee se jauk. Praina purnja i nad poloajima se rastee u prljavi zastor.

394

Gledajui pogibiju Bugara od nae artiljerije, nama je srce raslo. etnici ve pune puke i namiu na lea raneve. Iz bugarskih rovova izlete jedan obuzet bezumnim strahom. Nai pripucae. On die ruke uvis i pade. Ubistveni zamah elika nae artiljerije izdie ljude kao talas. Neki se uspravljao. Hoemo li? viu vojnici. Lezi, lezi! uli se glasovi. Grrr-u grmi rovovac. Nema nareenja. Pobie nas naa artiljerija... Kroz rov se razlee agor. Ljudi su pripravni na skok. Iz bugarskih rovova izlete neija ruka. uje se neko brujanje, i kroz tresak granata zaori se pesma: Spremte se, spremte, etnici. Silna e borba da bude... Grr-u! Gru! Komandir tree ete, vojvoda Dini, podigao se i vie: ta se eka?! Treba juriati! Srpska mi truba trubee od tova selo Drenova Razlee se pesma kroz rovove. Moj dobrovoljac Krsta ne mogade vie, ve skoi sa bombom u ruci i viknu: Napred, brao! Za mnom! Jo nije vreme! Nazad, nazad! Truba, sviraj juri! viknu neko. Trea eta za mnom... Ura! Ura! Ura! Ura! Ura! grmnu slono i etnici poletee. Bugari istrae iz rova i nagoe da bee. Jedan od njih se okrete i upravi puku na mene. Ali stie moj kaplar i zari mu bajonet u grudi. On ispusti krik, zakoluta oima, die ruke i tresnu. Drugi Bugarin, pogoen metkom, pade ali i onako ranjen, upravi puku na moga kaplara i okide... Ah! izusti kaplar i ispusti puku. Toga Bugarina dotukoe kundacima. Razleu se povici: Udri ga!... Ne daj da bei! Jaoj!... Predavam se, bratko! U njihovim rovovima ostali su mrtvi i teko ranjeNi. Sanitet! jauu ranjenici. Na svima stranama odjee prasak puaka. Napred, napred!... Ura! Ura!... Jaoj, brao! Ne ostavljajte me!... Na uas na, vidik pred nama poe da se gubi. Od vrha Kajmakalana sputala se kao avet gusta magla. Sunce zamrai, teki oblaci nas obavie i utonusmo u potpunu tamu i mrak. Nije se videlo ni dva koraka Pucaj!... Ne pucaj! uju se uzvici. Napred, napred! Neke siluete promiu. Odjekuju pucnji. Ne na mene!... Grr-u! razleu se eksplozije od bombi. Evo ga! Udri! I po
395

etvorica navale bajonetima na bugarskog vojnika. Iz tame istravaju drugi. Nastaje bodenje, jauk, bolni krici... Natrasmo na neko kamenje. Trea eta za mnom! uje se kroz huku glas. Pred nama se najednom stvori itav stroj Bugara. Lica su im uasna. Opalih revolverom. Dvojica sunue na mene bajonetima. Jednog sam oborio. Drugi pade. Ubi ga neko. ujem neiji ropac... Dri vezu!... A-ha! dopire krik. Opet rovovi, kamenje. Otuda sunue na nas bajoneti... Mi prilegosmo s ove strane. Predajte se!... Ura! Ura! Ure! Viu i nai i Bugari. Moj dobrovoljac kresnu bombu, i samo je prebaci preko nasipa. Grr-u! Polete kamenje. Gotovo me zatrpa. uju se jauci. Migoljim da se izvuem. Onako zbunjen, gledam unezvereno, gde su nai. Mrak mi je pao na oi. Neko preskoi preko mene. Poznadoh ga po lemu, te sam potrao nasumice za njim. Sapletoh se o neije telo. Neko opali iz puke, ini mi se ba uz moju glavu, te sam se okrenuo u kovitlac. itav sam, itav! senu mi kroz glavu. Jeste li vi to, gospodin porunik? pita me neko zadihano. Gde su nai? Tu su. Napred, napred! Naosmo se u grupi naih, koji su zaostali, ne znajui vie kuda e... U blizini tresnu bomba. Lezi, lezi!... Ne pucaj, moda su nai napred!... ekaj! Pazi! Na nae bajonete naletee nekoliko neprijateljskih vojnika kao obezglavljeni. Kosa mi se die. Jedan od naih zabi Bugarinu bajonet u usta. A-a-a! izusti onaj. Jedan od Bugara izvadi bombu... Dobrovoljac ga uhvati za ruku, a drugi mu zabode bajonet u slabinu. Trea eta za mnom... Ura! Ura! Ustali smo i mi. Moja noga zape za kai puke mrtvog Bugarina. Imao sam utisak kao da me ruke one leine vuku sebi pa, ve izbezumljen, okrenuo sam se i udarih ga nogom u glavu. Ali, levo, u pravcu Kajmakalanskog potoka mitraljez neiji je vritao. Tamo je krkljalo. Kurumi su zvidali. Jedan etnik pade. I drugi. uju se povici: Stoj! Stoj! Ko li to vie? Ali zamah nas je zahvatio. Iza jedne ograde od kamenja skoie nekoliko Bugara. Sjurie se na jednog etnika i svega ga izbodoe. Opalio sam u gomilu. Dotrae i nai. Odjekuje tresak kundaka, razleu se neljudski glasovi, kao kad se zverovi kolju, jauci... Stanite! vikao sam, da bih prikupio ljude. Ne na mene! povika jedan etnik. etnici se prikupie oko mene. Prilegli smo iza nekog zaklona. Pojma nemam gde sam. Vezu smo pogubili. Neki teak zadah ispunio maglu, pa jedva diemo. Sigurno od leeva, to lee ve toliko dana. Ispred nas naslagano je ploasto
396

kamenje. Moda su ovde bili zakloni prilikom borbi poslednjih dana. Okolo nas kao da vri. Bombe, puke, mitraljezi. Drugovi, zali smo u nau zemlju! dopirao je neiji glas. Ja l ree!... Masa polete, i kao da me ponese. Ura! Ura! Ura! Vojnici se skolie oko mene. Je li ovo naa zemlja? Jeste! Oni padoe na kolena. Neki su se. krstili. Drugi ljubili zemlju. Kurumi su fijukali. Planina je huala. Na samom vrhu sudarismo se sa vojnicima iz sedmoga puka. Video sam i komandanta sedmog puka, pukovnika Jovanovia, meu njegovim vojnicima. Vrh je bio u naim rukama. Deco! govorio je pukovnik Jovanovi. Kapija Slobode je otvorena... Docnije sam doznao da je jedan vod iz ete vojvode Dinia, lutajui kroz maglu, izleteo prvi na vrh Kajmakalana... To emo tek da vidimo upade Predrag. Nema ta da se vidi. Ovako kako sam ispriao, tako je bilo. Polako... polako. On je paljivo sluao tebe. Da sluamo sad njega. U celom vaem izlaganju to e biti najvaniji momenat umirivao ih je kapetan Radoji. Da ujemo sad tebe obrati se Predragu. Evo kako je bilo ree Predrag. Pred nama se nalazio neprijateljski poloaj, tako-zvana Kamenita Kosa. Bila je to jedna mala uzviica, kao neki stepenik, na ijem su se bedemu nalazili bugarski rovovi. Artiljerija je otpoela da bombarduje neprijateljske poloaje u est i trideset. Granate su sa uraganskim treskom padale u neprijateljske rovove podrivajui stepenik, da se kamenje osipalo sa oboda i usled toga otkrivali se sve vie bugarski zakloni. Videli smo kako pretravaju otkrivena mesta i zbijaju se u gomile... To je isto i kod nas bilo dodaje Svetislav. Nai strelci tukli su bez prekida. Ali najvie jada zadavali su im nai rovovski topovi. Posmatrao sam sa zadovoljstvom kako se teka bomba izvije u visinu, pa odozgo sune nanie. I nama se kosa die od straha, jer sve mislimo, sad e meu nas. Njeno dejstvo na moral onih u rovu mora biti uasno. Posle jedne takve eksplozije, etvorica Bugara iskoie iz rova i nagoe beati. Nai pripucae i prilepie ih za zemlju... A kamenje je letelo kao iz nekog vulkana. Tako je to trajalo sve do jedanaest i trideset. Dat je znak za juri. Iz naih rovova prolomi se snano i gromoglasno: Ura! Seam se dobro... Prvi je izleteo neki narednik Ivan, viui: Za mnom, brao! Ali samo to ree, pogodi ga metak iz neprijateljskog rova i on pade. Ura! Ura! Ura! jeknu sada jo silnije. Vojnici poskakae i onako u zaletu bacie bombe. Prostremo se odmah po zemlji, da nas ne bi zahvatila parad
397

naih bombi. Eksplozije riknue. Jo su padali komadi zemlje i kamenja, kad moj komandir uzviknu: Napred, brao! Stroj se izvi kao lesa i nagrnu na onaj jedan prolaz od raskrenih ica. Neki se Bugari podigoe i poee beati. Drugi, hrabriji, doekali su nas sa pripravnim bajonetima. Sa nae strane planue puke. Bugari popadae, i mi, onako u gomili, rupismo u njihove rovove. Razlee se jauk, krkljanje, povici, psovke, urlik. Zavladali smo njihovim rovovima. Lezi, lezi! nareivao je komandir, i mi prilegosmo izmeu njihovih mrtvih vojnika. Ispod nas je tekla lokva krvi. Jednome ranjeniku ikljao je mlaz krvi iz vratne ile, i krv je kropila vojnike levo i desno. Jedan dohvati aku zemlje i zatisnu mu ranu. Obuzela me je neka jeza, vilice su mi se tresle kao u groznici... Ali Kamenita Kosa bila je osvojena. Bio si se sigurno uplaio. Priznaj upade Mii. Ne! na licu Predragovom javi se grimasa i on je nervozno kretao prstima. Strah i strepnja obuzimaju nas do pred sam juri. A kad se ve ustane... i potri, ovek tada oseti blizinu smrti, a to saznanje nadjaa sve ono to je misaono u njemu, zaglui ula, pomrai svest i onda se juri besvesno... To sam ja sve preiveo. Bio sam sad u sigurnome zaklonu... Ali muno je bilo gledati kako se ludi, svesna bia, kako se taj ovek, koji je umom svojim nad svim ivim... kolje, bode, mrcvari, kako se valja u krvi kao ivotinja... A ko je tome kriv? pita Mii. E, nije nego! ljuti se kapetan Radoji. udo ga niste pitali ko je odgovoran za svetski rat. Ostavimo to. Nego da ujemo ta je bilo dalje. Predrag nastavi: I levo i desno pratale su puke i uli se jurini poklici. Pred nama se najednom zamagli, crn oblak se spusti na vrh Kajmakalana, i poe da se razvlai po padini. Tada se desno od nas napravi neka guva. Izvio sam se da vidim... Zgranuo sam se... Peti puk bei u paninom strahu. Psiholoki razumljivo. Ti crni oblaci podseali su na ogromnu, mranu avet, iz koje su kla ubistveni plamen. Na komandant, pukovnik Jovan, tri na tu stranu i vie na sav glas: Napred!... Napred!... Ubiu svakoga ko odstupi! Iz nae pozadine treim korakom nastupao je bataljon iz rezerve i razmetao se pozadi petog puka. Oblaci se sputaju sve nie, vidik se gubio i najednom utonusmo u tamu. Neka hladna struja pree preko nas i lice nam se orosi. Kroz maglu dopre piskavi zvuk trube, kao znak za juri. Potrasmo kroz maglu, noeni zanosom ko e prvi da zakorai u svoju zemlju. Pred naim oima svitnue puke i natrasmo na drugu odbrambenu liniju neprijateljsku. Bajoneti se zarie u tela. Samrtni krici zavapie. Jedan nalete na mene, ja se izvih i on mi zapara injel. Kao da mi mre svest, zanesoh se i padoh, Taman da me dotue i ja upravih ruke da se uhvatim za njegov bajonet,
398

kad jedan moj vojnik opali i ubi ga. On pade pored mene krkljajui. Pojurismo dalje. Ali neko pusto kamenje, kao bedemi. Sruismo se sa nekog bedema i padosmo na gomilu mrtvih vojnika. Smrad da ugui. Gotovo besvesno batrgam po onim mrtvim. Hou da povraam... Muka mi. Vuci me! doviknuh jednome vojniku. On me dohvati za ruku i gotovo iznese. Ura! Ura! razlee se kroz oblake. A svuda unaokolo mrtvi, mrtvi. Nikad toliko ljudskih leeva nisam video. Sa njima smo se saiveli, i sad vie niko ne misli na sebe. Naleteli smo na unezverenu gomilu Bugara. Oni se rasprtae. Potrali smo za njima. Seam se, ah, grozno, jedan na stie Bugarina i zari mu bajonet u lea. Ovaj se neverovatnom snagom izvi, i izbaci naem vojniku puku iz ruke. Onako, sa zabodenom pukom u leima okrete se dva puta oko sebe i tresnu na zemlju. Na vojnik mu pritra, odupre se nogom o lea i jedva izvue bajonet. Bugarin se tresao, iz usta mu pokulja krv, a prstima je grevito rio zemlju. Odnekud dolete kurum i udari moga posilnoga, koji je iao pored mene. Prioh mu. Na njegovom elu videla se velika rupa. Okrenuo sam se oko sebe da bih zapamtio mesto gde je pao, pa potrah napred. Preda mnom iz magle dopiru povici: ivela Srbija! Osetio sam se kao da letim. Ali neto snano lupi me u ruku, da mi je prosto zanese unazad. Hteo bih da zastanem da se opipam. Ali bojim se da izostanem, jer svakoga trenutka moe na mene da naleti neki od Bugara, koji su se sada razili po celoj padini. Iao sam sa naporom, kao da mi je neki teret obeen o levu stranu tela. Evo nas, drue, u zemlji Srbiji! stade ispred mene kapetan ivojin, komandir jedne ete naega puka. Onako razdragan lupi me akom po levom ramenu. Meni izletee svetlaci pred oi. Jauknuo sam od bola, drei se za levu ruku. ta ti je? viknu i dohvati me. Cela ruka i leva strana injela bili su krvavi. Neko me pipnu za ruku i ree da mi je slomljena. Od bolova i naprezanja poeo sam gubiti svest, te me poloie na zemlju. ujem neije radosne povike. Otvorih oi. Ispred vojnika bio je pukovnik Jovan. Govorio je: estitam, vojnici. Sada se nalazimo u naoj slobodnoj zemlji. Kapija Slobode otvorena je... Ispravite ovu piramidu i na nju pobodite zastavu slobode. ivela Srbija! Ugledao sam tek tada oborenu piramidu, koja je nekada oznaavala najviu kotu i bila na granici Srbije. Vojnici su je dizali. Ruka me je sve vie bolela. Od radosti i bolova suze su mi tekle. Oko moje miice narastali su zavoji. Ogrnuli su me najzad injelom. A gde su se Bugari razbegli? pita Mii.

399

 Jedni su pobegli na onu levu horizontalnu preagu, ka Sivoj Steni, a drugi na desnu, prema Koobeju. A da li ste videli etnike? upade sa pitanjem kapetan Radoji. Bilo ih je nekolicina izmeanih sa naim vojnicima. Ali oni nama nisu niukoliko olakali stanje. Jer u onoj magli niti smo ih mi videli pred nama, niti su Bugari znali da su im oni iza lea. Mi smo lomili neprijatelja svojom snagom i vodili smo borbu do samoga vrha. E, sad, ako su pojedinci od etnika izleteli gore, lutajui kroz maglu, to ne znai da su oni osvojili vrh, koji, uostalom, i nije bio na njihovom pravcu nastupanja. ta ste dalje radili? Mene su odneli u bolnicu. Ali uo sam posle da je moj puk ostao na vrhu tri dana, da skloni ranjenike i pokopa onu silnu mnoinu mrtvih. etvrtoga dana izvrili su napad na Koobej. A jo u poetku sam vam rekao da je Koobej bio u naem prvom planu, a tek posle zauzea Koobeja trebalo je da mi napadnemo na vrh. A ispalo je sasvim obratno. Svetislav se pridie malo, pa e rei: Ovde sad dolaze moje ispravke... Molim te, ti nita vie ne diskutuj sa njim. Komisija je stekla svoje ubeenje, i na kraju e doneti svoj sud. Nas samo interesuje ta ste vi, etnici, radili po zauzeu vrha Kajmakalana. ta smo radili?... Hm! Sad tek nastaje ono to je glavno. Sve ono to smo ispriali i on, i ja, sve je to bleda slika onoga to smo odmah zatim prepatili. SIVA STENA

Svetislav se odupre laktovima i lagano privue ranjenu nogu. Onda produi: Situacija je tada bila ovakva. Sedmi puk je napadao na vrh, a mi, etnici, na Zupaste Kamenare, koji su se nalazili u blizini vrha. Naim zajednikim radom, vrh je osvojen. Da preemo sa objanjenjem sada na onaj na krst. Od toga krstastoga masiva mi smo zauzeli onu bliu vertikalnu preagu i vrh, na kojem se ukrtaju vertikalna i horizontalna greda. Bugari su se razbegli na levu i desnu stranu horizontalne preage. im smo izili na vrh, nareeno je da se na odred okrene na levu stranu, prema Sivoj Steni. Tada ba raspali neka bugarska haubica. Ali mi se sjurismo u sedlo izmeu vrha i Sive Stene. Upravo, mi tu Sivu Stenu nismo ni videli tada. Magla je jo uvek bila gusta kao testo. Zastali smo neodluni, ne znajui na ta emo sada naii. Izviai su otili urno napred. Poli smo jo malo, i onda nam je nareeno da se ukopamo. Moj ordonans mi ree:

400

 Ako nas nagazi njihova artiljerija, proi emo gore nego Bugari. On je mislio na kamenje koje su vojnici slagali ispred sebe. Ali drugojaije nije moglo da bude. Naredio sam odmah da se izvidi koliki su gubici u mojoj eti... Bilo ih je etrdeset. Da li su ranjeni ili poginuli, nismo znali. Toliko ih je tek nedostajalo... Sigurno toliko, ako ne i vie u ostalim etama. Moj ordonans je trljao zadovoljno ruke. Ih, to nee sad da nam donesu ruak. Dobili bismo duple porcije. Poseli smo rovove i ekali... Oekivali smo nareenje da krenemo dalje napred, ali smo strepeli i od napada Bugara. Raspoloenje je bilo muno... Hteli bismo da sauvamo svoj inkognito, ali, s druge strane, muila je vojnike neizvesnost i strah od napada, te su neprestano pucali. A najtee nam je to se sada nismo mogli orijentisati. Magla je bila sve tea. Ali naskoro su Bugari osetili nae prisustvo. Paljba je postajala sve ivlja... Mii se opet umea: Zar je toliko vana bila ta Siva Stena? Isto toliko koliko i sam vrh Kajmakalana. Ona zajedno sa vrhom ini dvoglavu adaju. Jednu smo joj glavu dotukli, ali je sad ova druga jo ee palacala. Kad je vedro vreme, sa Sive Stene vlada se unekoliko kajmakalanskim vrhom... A, sem toga, treba znati i ovo. Napadajui Sivu Stenu, mi u isto vreme udaramo s boka i na poloaj Starkov Grob, koji se nalazi na krajnjem krilu leve horizontalne preage kajmakalanskog masiva. Takva vam je stvar. Davnanje ratno iskustvo pokazalo je da su vojnici mnogo smeliji kad vide protivnika. Onda bar znaju odakle im preti opasnost, i kako treba da se uvaju. Ali pri ovakvoj neizvesnosti, iznenaenja su moguna. Panika retko kada nastupa po danu. Ali redovno nou, po mraku. etnici su, istina, disciplinovani. Ali pored svih opomena da se smire i ne pucaju, puke su neprekidno pratale. Sve im se priinjavalo da iz magle Bugari mogu svakoga asa izleteti. Ispriau vam i jedan dogaaj... U eti sam imao nekog uitelja Andru. On se nalazio uvek u trupnoj komori i tamo je vodio administraciju. Bio je slobodouman. U crkvu nije nikad iao, a nama se stalno podsmevao kad se prekrstimo. Manj to ako vam ne pomogne! i podrugljivo bi kaljucnuo. Toga dana doao je da mi podnese neko trebovanje na potpis. A Bugari, kao da su znali, raspale ba tad. Svi smo bili prilegli. Kurumi su prtali nad nama. Dok ti moj Andrija klee, i poe da se krsti. Uo, manj to ako ti ne pomogne! dobaci mu jedan etnik, student. Polaem oruje... Ovo je van moje moi ree ti moj Andra i ode. Za njim dobaci onaj student: Sad, kad si video i osetio, pomoli se, uo, Bogu za sve nas!
401

Priznajem, nisam se ni ja oseao ugodno... Mislim se, ta da radim ako nalete. Setio sam se. Braniu se! Svetislav se nasmeja, jer je video da su oni okolni oekivali neto drugo. Uputio sam jednoga da mi nae neku puku. Stotinama je lealo na svima stranama. I ovde su rovovi bili plitki, jer je ispod tankog sloja zemlje kamen. Odozgo nas pritiskuje vlana magla, ispod nas hladna stena, i nae telo jei se od studeni. Glupo je uopte tui se, ali je jo besmislenije ovakvo mrcvarenje kad ne znamo tano gde je protivnik. Posle izvesnog vremena vratile su se patrole i izvestile da se pred nama na osamdeset metara nalazi gust splet bodljikavih ica... Do vraga!... Jo nam i to treba. A mi nemamo ni makaza za seenje. Od hrane imali smo samo hleb i konzervu. uturice su nam bile prazne. Niko ne zna gde je izvor. Po karti vidim da odnekuda sa Kajmakalana izvire neki potok. Pozvao sam dvojicu i objasnio im gde se otprilike nalazi taj potok. Oni pokupie uturice i izgubie se u noi. Posle dva asa lutanja i spoticanja preko mrtvih i kroz itav roj od kuruma, vratili su se sa vodom... Mislio sam tada, a i danas mi to pada na pamet, kako nai ljudi imaju udnu mo da se snau pod raznim okolnostima. Valjda to su odrasli u prirodi i povazdan zure u nebo, te im je vizuelna mo razvijenija no u nas koji smo odrasli meu varokim zidinama. Kao da imaju, bogati, neko esto ulo za orijentaciju... No se spustila naglo. Tmina je bila protkana maglom i kao da se nismo nalazili na zemlji, ve u nekim zaptivenim podzemnim galerijama... A uz to neizvesnost... Iz dosadanjeg iskustva znali smo da su Bugari majstori u nonom napadu, naroito ako ih jo i napiju. Poloaj ne poznajemo, a ne znamo ni pravac odstupanja. Ako nalete, izginuemo i mi i oni. Svesni smo toga svi, te su ljudi i bez nareenja na oprezi. No je bila hladna. Obukao sam injel i skoturio se u rovu. Pucnji su odjekivali svaki as. Da je vedra no videli bismo ipak liniju njihovoga rova po odblescima iz puaka. Ali izmeu nas je magla, te ljudi pucaju u vetar da bi rasterali san, i ohrabrili sami sebe. U neko doba noi Bugari se pritajie. titile su ih ice, te su valjda malo spokojniji. Planinom je ovladala jeziva tiina, da oveka strah uhvati. Iako je neprozirna no, meni se neprestano priinjava kao da vidim neke siluete kako promiu. U nekoliko mahova opalio sam iz puke... Pritajili smo se najzad malo i mi. Ali na najmanji uanj trzao sam se. Ispred nas nema naih vojnika. Mi smo prvi na koje oni treba da nalete. A scene od prolog dana kovitlaju po mojoj svesti, pa mi ne daju mira. Ovo svoje raspoloenje krio sam od vojnika. Ali i njih je obuzelo isto duevno stanje, te se u toku noi esto orila paljba celom duinom rova. Od skuenog leanja i hladnoe noge mi se ukoile. Vojnici esto ustaju, trupnu nekoliko puta nogama, pa se odmah spuste u rov. Neki poeli da duvaju u ake od zime.
402

Pogledao sam na asovnik. Bilo je dva asa. Ako ta bude, bie sada. Daleko je do svanua. Ali opet mislimo: a ta e biti sutra, ako se digne magla? Pobie nas artiljerija. A mi dublje ne moemo da se sakrijemo. Vojnici esto ispuze iz rova i, pipajui rukama, trae kamenje i slau ga ispred sebe. Krajnje je vreme da nastupi zora. Ali je jo uvek mrano. U neko doba jedva ve nazresmo kako promiu teki mlazevi magle. Osvanuo je osamnaesti septembar. Iz magle poe da lije hladna kia. Tanki mlazevi vode cede se sa kamenja i slivaju u rovove. Pokuavao sam bajonetom da kanaliem i odvodim vodu. Ali to sam radio vie iz duga vremena, jer je voda pridolazila sa svih strana i bilo je nemogue odvratiti je. injel mi je bio sav natopljen vodom i ve sam se valjao u blatu. U neko doba naioe i telefonisti. Tek su malopre uspeli da uhvate vezu sa komandantom. Sad bar imam s kim da razgovaram. Dohvatio sam slualicu i sluam razne razgovore. Saznao sam tako da se iza naih lea, na vrhu, nalazi sedmi puk... Komandant odreda trai od nekoga komandanta artiljerije da prati osmatrae kod nas, u rov. Ovaj dokazuje kako je teko dejstvovati kroz maglu. Pria o nekim nianskim takama koje niandije ne mogu da vide. Oko topova ne vidi se ni na jedan metar daljine... Ja ne smem da dejstvujem, jer moemo lako pobiti nae govorio je komandant artiljerije. Bili smo ostavljeni na milost i nemilost neprijatelju. U ovoj naoj nevolji oblivao nas je ipak zraak sree, jer ni bugarska artiljerija nije mogla da dejstvuje. Leimo zgreni, zanemeli, ali najeeni i narogueni, spremni da i na nebesa udarimo. Nekako pred podne obrati mi se telefonista: Gospodine potporunie, da ujete. Razgovara na komandant sa nekim. Dohvatio sam slualicu. Potrebno je apsolutno da odmah krenete na juri. Nemoguno je. Moji su izviai utvrdili da se pred nama nalaze dva reda ica. Ali ako me artiljerija pomogne, ja garantujem da u zauzeti Sivu Stenu. Artiljerci kau da ne mogu dejstvovati zbog magle. A meutim, treba da se olaka situacija prvoj i treoj armiji. Komandant Istone vojske trai da se zauzme Siva Stena i Starkov Grob po svaku cenu, jer emo onda sii u dolinu Crne reke i zai iza lea bugarskoj armiji. Razumem ja sve to. Znam znam... Ali s ime? Bez artiljerije nemoguno je napadati na iane prepreke. A posle, znajte, upamtite, razumejte, ja nemam ni makaza za seenje ica. Ako bih ovako poao, moemo jo lako da upropastimo na uspeh, da nas odbiju i najau nam za vrat. Ali komandant Istone vojske trai... Bog gospod da trai.

403

Tras... Neko zatvori telefon. U uima mi jo bruji: Po svaku cenu! O mome ivotu ovde, u rovu, u blatu, reava se na stotinu kilometara daljine, i dovoljan je jedan mig pa da svi, bez ikakvog stvarnog povoda, izginemo. U mojoj svesti je na komandant odreda bio veliki ovek. Vredno je bilo poginuti za toga oveka. To, istina, kaem sada. Ali onda pogled mi je sluajno pao na prljave noge, pa se ta slika veza sa predstavom jednoga lea ije su noge bile isto ovako blatnjave, i najednom sam osetio neko uznemirenje. Nesvesno sam podavio noge ispod sebe, ne bi li iezla neprijatna vizija, a s njom i crne slutnje. Tada sam se najednom setio ba one zmije. Kao da me neto smlati. To mora biti neko pred skazanje. Hladan me znoj probi. Hteo bih da mislim na neto drugo, ali misli kao da su tekle po nekom krugu i ja se opet setih zmije. Neto me davi. Seam se rei: San je laa... Aja!... I bez ovakvih snova ljudima se u ratu dogaaju svakojaka uda, a tek nee meni, koji sam jo sanjao. To posle podne javili su da se upute vojnici koji treba da prime makaze sa seenje ice. Dakle... blii se ipak as. Bio sam u toliko juria i nikada mi ni na um nije padalo da mi se ma ta moe desiti. Sada sam bio oajan. Iako nisam znao tano na ta emo naii, slutio sam neto grozno. Nastupila je i druga no. Zamor me je savladao i ja sam zaspao. Ali trzao sam se u nekoliko mahova. Jednom bez ikakvog razloga, jer je na mom delu fronta vladala tiina. Ali pred zoru probudio sam se zbog hladnoe. Osetio sam ludu elju da popijem neto toplo. Suv hleb nisam mogao vie jesti. Iako nam je javljeno da e nam dostaviti toplu hranu, nai kuvari nisu nikako dolazili. Moda su poli i sad lutaju po magli, te e nam doneti jelo na kojem se s prsta uhvatio loj. Ili su negde pali, te prosuli jelo. Ali ono to je glavno, doneli su... Makaze za seenje ice. To prepodne, devetnaestog septembra, pozvao me je komandant bataljona. Bio je, ini mi se, neraspoloen. Za mnom su stigli i ostali komandiri eta naeg bataljona. Komandant nam se obrati: Gospodo, predstoji nam jo jedan zadatak. Napad na Sivu Stenu. Na komandant odreda opirao se i dokazivao da se ne vri napad bez artiljerijske pripreme. Ali pod pritiskom onih odozgo morao je da popusti. Izgleda mi da se tom prilikom nekima i zamerio. No sad svejedno. Mi moramo da sluamo onako kako nam se naredi. Saznao sam da e nam biti stavljena na raspoloene jo dva bataljona peadije. Na bataljon nalazie se u prvom borbenom redu. Tano u jedan as po podne vi ete izvesti vae ljude iz rova i na dati znak krenuete na juri. Naredba za smrt i ne treba da bude opirnija. Vratio sam se utuen... Sedim i razmiljam, usled ega potie ovo moje tmurno raspoloenje... Hteo bih da zabavim panju ma ime, samo da ne mislim vie. Posmatrao sam jednog etnika kome se u cevi zaglavila aura, pa nikako da je izbaci. On zagleda u
404

puku, zatim kao da neto premilja, i tek je najednom baci izvan rova, kao neto neupotrebljivo i nepotrebno. Onda se die: Kuda? zapitao sam ga. Idem da naem drugu. Nebrojeno mnogo puaka bilo je razbacano i, razume se, uzee prvu na koju naie. Ovaj nam malo posle donese vest da je jedan od kuvara poginuo i tom prilikom prevrnuo se kazan sa hranom. Nije mi to je poginuo, nego to ostadosmo bez ruka! jada se ovaj. Ja, bogati. Ljudski ivot tamo nita ne znai upade porunik Mii. Na frontu se to i ne osea mnogo, koliko ovde u Solunu. Kad pomisli ovek da smo svi mi, koliko nas ovde ima, bili rtvovani, dok je ovde varijete, pun lepih enskih... Nita to nije. Da vidite sad ta je bilo. Prolo je podne. Komandant alje ordonansa da se vojnici pripreme za juri. Njihovo spremanje trajalo je kratko vreme. Natovarili su raneve na lea, napunili puke. Pala je komanda: Izlazi! Pojavili su se izvan rovova i zastali u kleeem stavu. Bili su nemi. Nije se uo ni najma nji zveket. Poao sam duinom streljakog stroja i opominjao vojnike da se ravnaju prema desnokrilnom drugu. Nekoji se pomerie napred, drugi pozadi. Vratio sam se prema sredini stroja. Vojnici su me pratili pogledom kao posluna deca. Zaustio sam da komandujem, ali mi zastade dah. Udahnuo sam snano i onda naredio: Napred! Ljudi su ili vrstim korakom, pogledajui levo i desno kao da odmeravaju rastojanje od svojih drugova. Puke su drali na gotovs i otkoene. Kretali smo se blagom uzviicom, i pred nama se najednom, kroz maglu, ukaza splet bodljikavih ica. Kao gladne zveri, kidisali su etnici na bodljikave ice makazama, sekirama, aovima. Nastade prasak. Uto grunu plotun odozgo, bombe poee da trete i na jedan mah... Potporunik Svetislav uzdahnu i obrisa elo. Znaajno pogleda okolne i klimnu glavom. Ljudi, kao da je neko manuo rukom, toga momenta die se magla. Mi ostadosmo kao na dlanu. Pred naim oima ukaza se tada ta prokleta Siva Stena, koja nam se priini ne kao siva, ve crvena, plamena, ogromna, a iz onih otvora gore kuljnu ubistvena vatra. Mitraljezi otuda zaparae. Prasak puaka se sloi u opti krkljanac. Na nas poletee bombe... kamenje. Jauk se razlee. Vojnici se pribie. Padali su na gomilu kao snoplje. Drugi, u bezumnom strahu, bacali su se na ice, gde su ostajali visei. Kao da trae spasa, uletali su u proseke iane i tu, saterani kao u zamku, ginuli su, padali jedan povrh drugoga.

405

Ve izbezumljen, dohvatih se golim rukama za icu, kao da e me ona spasti. Obazreo sam se hitro levo i desno. Ceo prvi streljaki stroj leao je mrtav. Neto me zanija, povedoh se drei se za icu, onda opustih ruke i padoh na neije telo. Ali ja kao da jo ne shvatam uasno stanje. Kao hteo bih da idem, i to napred. Ali me neka sila prikiva za zemlju i kao da mi vue noge nanie. Okretoh se unazad... Nastupao je drugi streljaki stroj. Bugari prenee vatru na njih, preko moje glave. Vojnici su padali kao pokoena trava. Neki su trali icama, razmahivali sekirama i, okreui se u kovitlac, padali. A pred icama je leao bedem od mrtvih i ranjenih. Pokuao sam da se pomerim, i tada sam osetio strahovit bol u nozi. Hteo bih da se izvuem, ali jedan pade preko mene. Jednu misao imam samo: Izmai to pre iz ovoga pakla. Puzim, odupirui se zdravom nogom. Znao sam da smo propali. Da mi je da se doepam jednog ograenog prostora... Jo malo. Ali, boli strano. Ipak je smrt groznija. Neko jaue. Pred onom ogradom leao je moj vodni oficir razbijene lobanje i prosutog mozga. Jednome vojniku iz vrata kulja krv. Prilegoh uz njega. Ne smem da se maknem, da ne bih odao znake ivota. Koliko vidim, nema metra gde ne lei mrtav ili ranjen vojnik. Moji bolovi su sve jai. Dolo mi je da zakukam... do neba. Zaeleo sam da me ubiju, jer vie nisam mogao. Prenebregao sam ivot i pomerih se. Ranjena noga vukla se preko otrog kamenja i ja zavukoh glavu u onaj ograeni prostor. Bio je pun mrtvih vojnika. Valjda su se tu sklonili pa su ih Bugari sa visine sve pobili. Prislonio sam glavu na jednoga mrtvog i mislim, gde li moe biti ta moja rana. Cela mi je noga oduzeta. Hou da se okrenem na lea, ali bolovi su neizdrljivi. Odozgo padaju bombe, koje eksplodiraju ba uz ovaj troni bedem koji me je zaklanjao. Sa uasom gledam kako odlee zemlja, i bedem je sve nii. Od bolova i zaglunoga treska ve sam se onesvestio. Poneka iskrica svesti sine i razrogaenim oima posmatram one mrtve oko sebe. Dolo mi je da jeknem, da upravim pesnice nebu, pa da viknem: dosta je bilo krvi... Aman! Pucnjevi puaka se razleu. Sigurno su se oni preostali sklonili u nae rovove, i sad se tuku preko nas. Ali na napad je slomljen. Moja eta vie ne postoji. Koje od bolova, ili naeg neuspeha, moda zbog izgubljenih vojnika, meni grunue suze. inilo mi se tada, sve to smo imali snano i zdravo izginulo je. Sputalo se hladno, mrano vee. Oko mene neprestano prte kurumi. Oekujem da doe neko da me iznese. Oslonio sam se malo na ruke. Oko mene leali su nepomini vojnici. A tamo levo, negde daleko preko bugarskih rovova, grmeli su topovi... U neko doba noi zauo sam neije korake. Pozvao sam ih polako. Dvojica pritrae i, ne govorei nita, bacie me na nosila. Stisnuo sam zube, jer bi se jaukom odali. Oni su odmicali urno. Moja se ranjena noga klatila, i kao da mi je neko zabadao noeve u slabine. Opominjao sam ih da lake idu. Ali oni me
406

nisu sluali, jer su kurumi neprestano zvrcali oko nas. Bolovi su bili toliko uasni da sam se obeznanio. Nosili su me tako jedno pola asa, a meni se inilo u bunilu kao dvadeset godina. Najzad su me spustili. ujem agor ljudi. Neki se nadnose nada mnom i zagledaju me. Sluam kako spominju moje ime. Jedva sam razaznao da su ti ljudi nai etnici, koji su se sada povukli u rezervu. Doao je i lekar. Previo me je i neto upricao, od ega sam odmah zaspao. Bio je dan, kada sam se probudio. Tada sam saznao da su Bugari pobegli sa Sive Stene, jer su im druge trupe zale za lea. Pa zato smo onda mi uludo izginuli? Za nepunih pola asa prilikom napada izgubili smo pet stotina ljudi. A sa nae strane nijedna puka nije opaljena... Razume se, za to niko nee da odgovara. Za takve poduhvate za vreme rata kae se samo lakonski: Eksperiment nije uspeo. Pet stotina mrtvih ljudi... Malenkost! Dvadesetoga septembra hiljadu devetstvo esnaeste godine Kajmakalanski masiv bio je u naim rukama. Svi smo utali. Svetislav kao da se neega priseti i nastavi: A-ja!... Izneli su me iz zaklona i poloili na jednu uzviicu, odakle sam video tu Sivu Stenu. Cela padina bila je pokrivena mrtvim ljudima. Ja mislim da u svetskom ratu nije bilo stranijeg pokolja za tako kratko vreme i na tako uzanom prostoru. etniki odred u tom pogledu nosi alostan rekord. Komandant odreda je naredio da se preostali ljudi svrstaju u kolone dvojnih redova. On je pojahao konja i na elu odreda poao u pravcu naih mrtvih. Tada je pala komanda: Pozdrav nadesno! Poslednji pozdrav mrtvim drugovima. Preostali, i jo itavi, ulazili su u svoju zemlju, da kre nove puteve. Njihovi bajoneti su svetlucali pri jutarnjem suncu... Pred otvorenim vratima Kapije Slobode ostali su mrtvi kao neki straari. Nas ranjene, uz jauk i krgut zuba, poneli su na suprotnu stranu. Vetar je duvao, leprajui kose mrtvih vojnika... Kapetan Radoji se die i protegli. Onda pogleda Svetislava i Predraga, pa e rei: Stvar je u ovome on tresnu cigaretu i zamisli se jedan momenat. Neko od vas ree da se Kajmakalan moe porediti sa adajom koja ima dve glave. E, lepo. Sluajte. Drinska divizija vodila je borbu sa tom nenasitom i stranom adajom, koja je pretila da pomori ceo Solunski front, ravno sedamnaest dana. Ona se tu slomila... Ali je ipak uspela da tu adaju prilepi za zemlju, i da joj sputa noge i rep. Meutim, Drinska divizija nije imala vie snage da joj dotue i one dve glave. Onda ste pristigli vas dvojica. Mislim na etniki odred i sedmi puk. Dok su Drinci drali adajine noge i rep, vi ste kidisali na one glave, iz kojih je sada sukljao jo ei plameni bes... Sedmi puk, uz pripomo etnika, osvojio je vrh Kajmakalana, i time dotukao jednu glavu. etnici, uz pomo
407

trupa sa Starkovog Groba, slomili su Bugare na Sivoj Steni i pretukli adaji i drugu glavu... Solomonska presuda! uzviknuo je porunik Mii. Slaemo se. CRNA REKA

Kapetan Milija, zvani Adaja, pria kako se i on vukao po poljskim zavojitima. Ali kada je probio Hindenburgovu liniju, preko engleske bolnice u Vertekopu, i doepao se Soluna, sada manevruje iz bolnice u bolnicu. Vala, brao, ako je za vajdu, dosta je. Ratujem: dvanaeste, trinaeste, etrnaeste, petnaeste, esnaeste i evo sam u sedamnaestoj... A sad, kako je onaj treepozivac zaplaio Boga, ko zna koliko emo jo ratovati. Kakav treepozivac? zapitao sam ga. Ne znate?... Niste li uli za priu zato smo oterani na Krf? Rekoh mu da znam. Ispriah mu nekoliko pojedinosti. Dojadili smo Bogu ratujui neprestano, pa je naredio da nas, Srbe, proteraju na neko ostrvo. E, dobro... Ne znate ta je dalje bilo. Dakle, naljutio se Bog na zemlju, povukao svu nebesku policiju i rekao: neka se tuku, ne bi li im najzad dola pamet!... Ugrabe tu priliku Srbi, i kidnu sa Krfa. Ali posle nekog vremena seti se sveti Petar i sa nebeske osmatranice pogleda na Krf da vidi ta li mi sad radimo. Ali Srba tamo nije bilo. Uplai se sveti Petar za nau sudbinu. Ode i saopti Gospodu. Ree tada da se prati jedan heruvim na zemlju i vidi ta je sa nama. Kada se heruvim vratio, saoptio je: Obiao sam celu zemlju skroz i unakrst. Nigde nisam video ajkae. Istina, naioh na jednu vojsku tamo negde oko Sredozemnog mora. Nosili su engleske uvijae, francusko odelo, jeli su amerike konzerve i psovali strano... Po tome bih rekao da su to Srbi. Gospod se zamisli, i rei se da lino sie na zemlju i proveri iskaze. Siavi na Solunsko polje, uze Gospod na sebe spodobije oveka sa dugom belom bradom i uputi se prema Moglenskim planinama. Negde oko Vertekopa naie na naeg straara, treepozivca, i ovaj viknu: Stoj! Stao sam! ree Gospod. Ko ide? Bog... Treepozivac zamire da bi bolje video, onda trepnu, naperi puku i povika: Napred! Na tri koraka zaustavi Gospoda... ta ree, bre, koj si?
408

Gospod Bog. Sluaj, io! Nemo se ali. Jerbo ako si i Bog, a ovi te nai uvate, privee te oma na lekarsku. A tamo nema vrd-mrd. Ispae sposoban za vrontu i utrapie ti puku. Nego bei dok si itav! Evo ti zavri Adaja priu... Leao je na susednom krevetu, sav uvijen zavojima, kao dete u pelenama. Na tabli iznad njegove glave pisalo je: Vlajko Milutinovi, peadijski potporunik. Onda su se reala latinska imena rana na njegovom telu. Imalo ih je deset. Gleda jednoga dana tu listu potporunik Pera, zvani evrek, i nasmeja se. Bre, bre... ta se izmotavaju ovi lekari. to nisu prosto napisali: potporunik Vlajko izreetan kao sito! A lei ve esti mesec. Tu skoro, kad su mu oslobodili ruke od zavoja, bio je veseo i po ceo dan kretao prstima. Sada moe sam i cigaretu ustima da prinese. Dira ga potporunik Ratomir, koji jo ide na takama: Ah, prooe oni tvoji lepi dani, kad sestra er-men sedne na krevet, pa ti prinosi svojim lepim prstiima cigaretu, a ti pui. Ama ne umedoe oni Bugari mene u ruke da rane. A ta bi ti radio? pita ga Vlajko. The... jo pita! Danas su skinuli Vlajku i zavoj oko grudi, te moe da sedi zavaljen. Ali lekar je rekao da e mu kroz petnaest dana skinuti i zavoje sa nogu. Bio je sunan dan, te su gotovo svi lake ranjeni i oni bolesni izili u dvorite. Ostali smo nas dvojica sami. Pitao sam ga tada kako ga tako nesreno ranie. I on poe da mi pria: Zauzeli smo Starkov Grob. A pre neki dan sluao si kad je priao Svetislav da se Starkov Grob nalazi na krajnjem levom krilu one horizontalne preage Kajmakalanskog masiva. Dok je neprijatelj bio pred nama, bili smo u punom naponu i zbijeni. Ali kada smo probili njihov front, mi smo se razlili kao kakva reka na sve strane. Na onim ukarama i visovima izmeale se ete, bataljoni, pukovi. Jedva smo se razmrsili i svaki pronaao svoju jedinicu. Na poloaju je bilo sijaset mrtvih Bugara. Ali je udnovato koliko ti ljudi malo polau na svoje pale drugove. Seam se jednoga primera. Poeli su da ih zakopavaju, pa su ih naposletku ostavili poluotkrivene. U jednih vire noge, u drugih ruke, ili iskeena glava. A malo dalje iz jedne rupe pomaljaju se konjske kopite. Pokraj ljudi, ivotinje. Po istom postupku i ritualu, da sam se zgadio na ljude i na njihovo nametnuto dostojanstvo... I sada, za vreme ovih tekih asova u bolnici, esto mi je pred oi izlazila ta slika. Mislio sam mnogo puta da mi, kao ljudi, i ne zasluujemo bolju sudbinu, ili je to samo rat koji uniava nae dostojanstvo... Vlajko se s tekom mukom pomeri i zapali cigaretu. isto s ponosom mi ree:
409

 Vidi li, sada mogu sam da puim. Onda nastavi: Bilo je prolo podne, kada komandant bataljona naredi meni da sa nekoliko vojnika poem u izvianje. Ali tek to smo zamakli u umu, kada neto grunu, ali tako gromko, majko moja, da sam, ini mi se, svest izgubio. Jedan od vojnika se preturi. Tamo ujem neki agor, zatim kljocanje, onda opet pucanj. Tek smo tada uvideli da smo naili gotovo na usta topovske cevi jedne brdske baterije. Nismo bili dalje od dvadeset metara. Sunuli smo niz padinu, kao da smo mi iz topa izbaeni, i zaustavismo se tek posle stotinu metara. Rastureni po umi, leali su mrtvi i ranjeni Bugari. Jo stoje svee lokve krvi. Neki su izdisali. Ba na samoj putanjici kuda smo ili, leao je mladi, mrtav. Valjda tek to je izdahnuo, jer su se u unutranjim onim uglovima, nalazile jo suze. Sigurno je do poslednjeg daha bio svestan, i mislio na svoju mladost i porodicu. Moj kaplar, po staroj navici, zavue mu ruku u dep, odakle izvadi jedno pismo. Hteo je da ga baci, ali ja ga zadrah. Taj mladi Bugarin osvojio me je onako mrtav, te sam se zainteresovao za njegovu sudbinu... Veruj mi, i dan-danji alim to nisam proitao to pismo. urili smo, te sam pismo stavio u bluzu. A kada su me ranili, pretresli su i mene, i sve mi oduzeli. Sputali smo se niz jednu klisuru. Ili smo obazrivo. Ja sam prvi koji nastupam. Negde pred nama, ili sa strane, nisam mogao tano da ocenim, pucale su puke. Tek sam se tada prisetio, kako sam mogao da zapitam one artiljerce ta gaaju, i tako bih znao gde je neprijatelj. Ispred nas je iao jedan vojnik, koji se pomerao u skokovima, od jednoga drveta do drugog. Sunce je bilo pri zahodu, kada smo stigli na izlaz klisure. Na celom ovom prostoru nigde se nismo sreli sa neprijateljem. Prikradali smo se polako samom otvoru... Vidimo reku... Crna reka. Ona, zna, tee pravo na sever, pa onda skree desno, na istok. Naiao sam sada na njen istoni krak. A-ha! Naredio sam kaplaru da dopuzi do samog izlaza i osmotri levo i desno. Mi smo ostali u blizini iza jednoga poveeg kamena. Najednom pripucae puke i oko nas zaprpori. Mi se pribismo na zemlju. Tu su, dakle. Na nekih stotinu metara: Ali ta je sa kaplarom? Da bih se uverio da li nas osmatraju, skinem svoj lem, pa ga lagano odignem. Zamalo da mi kurum probije ruku. A-u!... Sad smo prikovani za zemlju, jer nas dre pod okom. Nas trojica sabili smo se jedan uz drugoga i, ini mi se, ako malo jae udahnem vazduh probie mi kurum lea. U ovakvom naem poloaju hrabrost je ludost. Najbolje je priekati mrak. A vojnicima sam rekao da prislukuju i, ako osete najmanji uanj, neka u tom pravcu pucaju... Prenusmo se. Zriak je ciao. Malo posle neka tiurina prhnu iznad naih glava i mi pretrnusmo. Ova usamljenost muila me. Poeo sam da uobraavam da nas opkoljavaju I da e nas ive uhvatiti... Setio sam se tek tada da ja pri sebi ni revolvera nemam.

410

ta da radim? Oruje mi je potrebno, ali ne da se branim ta moemo nas trojica? ve da sebi oduzmem ivot. Jedva sam se setio. Skini bajonet! rekoh vojniku. On mi ga dade gledajui me ta u da radim sa njim. Nisam mu kazao pravi razlog, ve onako... da i ja imam neto od odruja u ruci. Zlu ne trebalo. Leim potrbuke, a bajonet sam stavio ispred sebe, da mi njegov vrh dodiruje vrat. Mislim se... ako naiu, zariu bajonet i gotovo. Leei okrenut zemlji gledao sam jednoga mrava kako urno mili. Jednim drvcetom zapreio sam mu put. On poe u stranu. I s te strane prepreio sam mu hod. On htede da pree i ja ga podigoh na drvcetu. U tom momentu ba zviznu kurum iznad moje glave. Priljubih se za kamen. Ostao sam tako neko vreme... Setio sam se moga mrava. Nema ga nigde. Zagledao sam ispod kamenia, ne bih li ga naao. Tek on izmile iz moga rukava. Posmatram ga sada sasvim izbliza kako je usplahiren... Duhnem na njega... On zastade, odupirui se vrsto noicama. Bilo mi ga je tada ao. Prineo sam ruku zemlji i on hitro poe. Tada mi pade na pamet, ta bi radili Bugari da uhvate mene. Ubili bi me sigurno. Vidi li Vlajko zamire i znaajno me pogleda tada sam se prvi put zapitao: a zato?... Zato se mi bijemo? Da bih krivicu bacio na njih i time dobio odgovor na postavljeno pitane, pokuao sam da zamislim njihova zverstva. Ali mi pred oi izie slika onoga mladia koji je umirui plakao. Eto... Svi mi imamo majke, svi strepimo od smrti... Volimo ivot. Zar na ovome zemljinome aru nema mesta za sve ljude?... No se sputala lagano. ini mi se, mnogo sporije nego drugih dana. Jo uvek vidim jedno tanko stablo na sto metara daljine i mislim, kada njega izgubim iz vida, onda se moemo dii. Ali umesto da mi se izgubi iz vida, ono kao da postaje sve upadljivije. Gledam onda na suprotnu stranu i, zaudo, svi mi predmeti izgledaju uveliani kao da imam lupu pred oima. Zatvorio sam oi i naslonio elo na stisnute pesnice. Oseam miris zemlje. Setio sam se jednoga lea ija je glava bila zarivena u zemlju. Odmakao sam naglo glavu... Drvo se vie nije videlo. I ona dvojica kau da je dovoljno mrano. Podnarednik die prvi glavu. Ne vide se ree. Skoili smo. Ali zarad bolje predostronosti sklonili smo se malo udesno. Podnarednik ode da vidi ta je sa kaplarom. Malo posle vrati se. Posred ela! ree. I ne prilazei mu vie, mi poosmo urno unazad, da podnesemo izvetaj. Razmiljajui o tome sada, udim se kako hladno ostavismo naega druga. Kao da je tamo ostala neka ivotinja. A do malopre bio je u naem drutvu. Ali valjda i zato to je i nama nad glavom lebdela smrt. Kad smo stigli u puk, bila je pono. Naiosmo na nae predstrae i zamalo da izginemo. Jer ti zna, u ratu ma ko dolazio sa neprijateljske strane, za toga ne
411

vai: odziv i lozinka. Ali sreom bila je meseina, te nas poznadoe u poslednjem asu. U oekivanju zapovesti vojnici su bili polegali, da smo jedva prolazili izmeu njih. Komandanta bataljona naao sam u jednoj kolibi. Autantu je diktirao zapovest. Ih rekoh podnaredniku kad smo izili zaboravio sam da kaem da je poginuo kaplar. Ne mari. Pored dananjih dve stotine mrtvih i ranjenih, ovaj niti nas mnoi, niti nas deli... I dua mi je bila zaspala. Napomenuo sam podnaredniku da vodi rauna kad eta poe, i da me tada probudi. Onda sam zaao iza jedne stene i legao. Kroz san sam oseao kako mi sunce bleti u oi. Trgao sam se. Okolo ne bee nikoga sem mrtvih Bugara. Iza mene spavao je podnarednik. Dohvatio sam ga za noge, i viknuo na njega zato me nije probudio. Ali i on je bio isto tako premoren kao i ja. urno smo poli niz jarugu ka Crnoj reci, da pronaemo etu. Prekinuo sam Vlajka u prianju i pitao ga kako je mogla da ode eta bez njega i narednika. Eh uini Vlajko i mahnu rukom. Kod nas je sasvim druga administracija nego kod vas artiljeraca. Prvo i prvo, ja sam otiao iz ete jo uoi toga dana i vojnici me nisu videli kad sam se vratio. A posle, drugo, ja sam mogao i da poginem. Zar ne?... Kod vas artiljeraca kad pogine vodnik, onda se to odmah zabelei u analima puka. A ve kad pogine komandir onda svi skupljate prilog da mu podignete spomenik. A kod konjanika!... Kad pogine komandir, oni ga proglase za nacionalnog junaka. Meutim, kod peaka je smrt tekui posao. Sahranjuju nas kao neznane heroje. I onda zamisli, kako bi to izgledalo kada bi se mi saekivali, a oni lee mrtvi po jarugama. I jo tree umea se kapetan Milija. Svaki onaj peak koji zaostane moe lako nai svoju jedinicu... Pravo napred, do pred bodljikavu icu. Naravno produi Vlajko. A mi smo inae znali pravac. Jo dok smo se kretali ujemo kako se jaruga razlama od neprijateljskih razornih zrna i rapnela. Stigli smo na zaelje bataljona. Rekli su nam da je naa eta na elu. Ali to je ratni bataljon, a vojnici idu jedan za drugim. Trebalo je vie od jednog kilometra proi kroz vatru pa da stignemo do nae ete. Ljudi se pribili uza stene ili pretravaju od kamena do kamena. A sunce osvaja i neka treptava jara podrhtava sa golih stena. Gromke eksplozije svaki as potresaju klisuru. Vojnici ute, a jedan potoi ubori. Iza jedne stene njih nekoliko previjaju dvojicu ranjenih. Malo zatim srui nam se na glavu itava reka od kamenja, te se sabismo u gomilu. Odnekuda nose mrtve. Jednoga udarila u glavu pa mu oko iskoilo. Zatim smo pretrali jedan nezaklonjen

412

prostor. Bio sam ve sav mokar od znoja. Najzad naiosmo na zaelje nae ete. Vojnici mi rekoe da je stariji vodnik na elu, u blizini izlaska iz klisure. U eti je bilo samo nas dva vodnika, jer nam je komandir poginuo prethodnoga dana. Zatekao sam potporunika Bojovia gde se naslonio na jednu stenu i spava, a odozgo kaplje voda na njega. Probudio sam ga. On se naljuti: Ba me briga to si doao!... Zato me zbog toga budi! Zar nisi spavao noas? Kakvo spavanje on protegli ruke i zevnu. Igrao sam farbla cele noi. Kako si proao? On se samo nakrenu malo na jednu stranu. Onda zavue ruku u dep od akira i izvadi gomilu izguvanih francuskih banktona, pa se opet nasloni na stenu i murei ree mi: Ako to doe... probudi me i zaspa. Lnfrmer viknu Vlajko. Mettez mo loreller ou mon do.1 Francuz bolniar prie i stavi mu jastuk ispod lea. Zatim ga obuhvati ispod miice i lagano povue. O, jo, jo, jo... Polako! Doucement! govorio je Vlajko pravei grimasu na licu... Ah... nikad kraja ovome! On pripali ugaenu cigaretu i nastavi. ekali smo oko pola asa kad naie ordonans iz bataljona sa zapoveu. Ree nam kao uzgred da je na novopostavljeni komandir poginuo ba sada, gore u klisuri. Bojovi je itao zapovest. Pitao sam Vlajka ta su radili sa poginulim komandirom. Nita veli ravnoduno Vlajko. ta smo mogli da radimo?... Poginuo i svreno. Od poetka rata on mi je bio sedmi komandir koji gine. A, uostalom, zapovest koju smo tada dobili glasila je tako da je trebalo i mi svi da izginemo. Nareeno je da sad odmah moramo prei Crnu reku. I to usred dana, kada nas oni tamo ekaju mitraljezima. Razgovaram sa Bojoviem, ta da radimo. Na je poloaj oajan. A zapovest se mora izvriti... Nikad mi nebo nije bilo tako bistro i plavo kao tada. A ona uma arobna. Moje se grudi nadimaju za ivotom. Odupro bih se i nogama i rukama. Ali oseam kako neto neumoljivo pritiskuje iz pozadine, kao da im je zadovoljstvo da izginemo danas. Ovako nasumice ne moemo prelaziti. Dogovorili smo se da se privuemo obali i osmotrimo. Pobauljke kroz trnje, preko kamenja, rasterujui gutere, dovukli smo se kriom obali.

413

Pod nama je Crna reka, mutna, iroka dvadesetinu metara. Onda nastaje s one strane jedno stotinu metara ravnice, pa se odmah die brdo. A na tom brdu voda je izlokala zemlju, pa se na padini prema nama smenjuju naizmenino rebra i uvale. Pri vrhu nalazili su se bugarski rovovi... Jedan se presamitio preko rova i osmatra. Preko vrha prelazila su dva njihova vojnika i nosila neke sudove, kao za vodu. Svuda na bedemu leale su pripravne puke. Povukli smo se lagano. Kae Bojovi: Ovde ti ne pomae ni taktika, ni strategija, ni pravilo o prelasku preko reke. Jedino to nam ostaje to je da prikupimo vojnike u gomilu, pa da se iznenada sruimo svi koliko nas ima i ta kome Bog da. On se okrete ordonansu i naredi da pozove desetare. Vojnici su leali na kamenju, i mnogi su spavali... Moda im je to bio poslednji san. Ne ki podmazivali puke, a drugi se raskopali i trebili od vaiju. Gledao sam ih i neto je u meni drhtalo od pomisli da e kroz koji as polovina od njih leati mrtva. Dolo mi je neto teko. Bojovi objasni desetarima kako emo sada izvriti prelaz. Smatrao je ipak za potrebno da to isto i vojnicima ponovi. Ljudi su prilazili polako i zbijali se u gomilu. Kamo tebi bajonet? zapitao sam jednoga. Prebio mi ga kurum, gospodine potporunie. Neki zaostali na onom kamenjaru i obavijaju zavijae. Bojovi je nervozno puio. Vojnici punili puke i zatvarai kljocali... Oseao sam laku jezu, iako je sunce peklo. Vojnici se razilazili da svre nudu. Bojovi ih ne uri da se vrate to pre. Izgleda mi kao da je i njemu stalo do toga da se koji trenutak due zadrimo. Vojnici se vraaju... Mesto me ne dri. Ljudi uprli oi u Bojovia, kao da od njega oekuju spas. Jer oni jo nemaju jasnu sliku naega poloaja, niti znaju ta ih tamo oekuje. Bojovi baci cigaretu, i obrati im se pribranim glasom: Vojnici! Mi emo sada izvriti prelaz preko Crne reke. Reka se nalazi odmah iza ove okuke. Iza nje nastaje mala ravnica, a zatim se die brdo. Neprijatelj je na vrhu. Mi emo se sruiti u gomili, brzo, iznenadno, i dok se neprijatelj pribere, mi treba ve da preemo reku. Na cilj je da se doepamo jednoga kamenjara koji se nalazi na polovini brda. Taj kamenjar videemo odmah... Sad, nemam vie ta da vam kaem. Ostalo znate. Bojovi zauta jedan trenutak i pogleda preko ljudskih glava. jesu li svi ovde? Svi su, svi povikae. Dobro... Onda napred!... i on poe, a oni u gustoj gomili za njim, kao da bi hteli da se zaklone jedan iza drugoga. Cokule su kloparale. Na samoj okuki Bojovi zastade. Neki vojnici poee da se krste... Drugi uhvatie puke na gotovs, a muskuli na vilicama nabrekli od unutranjeg napona. Oi su prodirue i uagrene.
414

 Napred! I gomila, ustreptala i napregnuta, srui se na reku. Talasi zapljusnue. Ja propadoh u neki bezdan. Oseam kako naleu na mene, batrgam po vodi da bih se izvukao. Uhvatio sam se za nekoga, koji me podie, i gotovo nesvestan potrah napred, kao da me vue ona masa. Nagazio sam na neki mulj, odakle jedva noge izvlaim. Napregoh snagu, jo malo, ve sam na obali, i padoh na pesak. Uviam da se odigrava neto strano, i ja trljam oi da bih otklonio vodu, koja mi se sliva sa kose. ujem neko tretanje oko mene. Podigao sam glavu. Vojnici se rasuli po ravnici, polegali i pucaju. Sa onoga brda cie puke, a mitraljez kao da tepuje, pa samo soli oko nas. Neko kuka. Jedan ispred mene lei ia leima i krv mu kulja iz usta, a on nemono zabada prste u pesak. Napred, izginuemo ovde! viknu neko. Skoili smo. Ali pri prvim koracima opazih kako zemlja purnja od kuruma. Kaplar ori die ruke uvis i pade. Jedan je sedeo i ve vie nije imao daha, a obema rukama stegao nogu iznad razmrskanog kolena. Odnekuda rinue i granate meu nas. Mi se povijamo levo i desno. Ali spasa nema. Biju sa svih strana. Jo nam je jedini spas da se doepamo onoga kamenjara. Neko viknu Ura i masa potra. Granate nam prepreie put. Opet smo prilegli. Pobie nas ovako. Napred! Poletesmo. Neki naletee na snop mitraljeskih zrna i skoturie se po zemlji. Privlaim jedan kamen uz glavu. Pucajte na mitraljez! neko vie. Preda mnom udari kurum, pa me zemlja zasu po licu. A onaj pokraj mene zabi lice u zemlju, i poe sav da se trese. Neko jei: Jaoj, brao! Jedan pobauljke istra ispred mene. Pomerio sam se i ja, odgurnuvi onaj kamen ispred sebe. Granata udari pozadi i zemlja me zasu. Sad grmnu ispred mene. Dvojica uskoie u rupu gde je udarila granata. Obuze me neki ludi strah da me granata ne raznese pa, i ne mislei vie na kurume, skoim i kao bez due stignem u podnoje onoga brega. Ovde smo u mrtvom uglu. Vojnici se puzaju uz onaj kamenjar. U ravnici ostali su mrtvi i ranjeni. Jauk se razlee na svima stranama. Uspeli smo se na jedno rebro. Levo i desno od nas su uvale, a pred nama je neprijatelj. Sada smo u zaklonu kamenjara, te nas Bugari ne vide. Tu su, na pedeset metara od nas. Strepimo samo da ne izvre juri. Sva je naa srea u tome to njihov komandant nije u prvom streljakom stroju, te nema ko da im naredi. Sasvim iznenada prolomi se brza puana paljba. Mitraljez kao da zavrita. Druga eta je prelazila. Na reku se sruie razorne granate haubikih i poljskih topova. Voda je kljuala, a zemlja je prtala. Vojnici padali. Granata izbaci neiji trup iz vode. Ugledao sam komandira druge ete... On najednom pade niice... Vojnici su zastali neodluni. Drugi legli... Po pesku prpore kurumi kao kine kapi na mirnoj vodi.

415

Posmatrao sam, zaklonjen iza kamenja, agoniju druge ete, zabezeknut i zgranut... Vlajko uzdahnu. Onda izvadi maramicu da obrie znojavo elo. Pomeri lagano nogu mrtei se i nastavi: Sluao sam podsmeljive napomene mnogih stareina, kako rat nije svadba. Ali rat nije ni zabava. Bar za nas grenike koji ginemo. Ali, drue, to je bila kasapnica. Ljudi iz pozadine to ne mogu da osete kao mi koji iz blizine posmatramo ubijanje naih drugova. Imao sam utisak kao kada ljudi poteraju ivotinju sa svih strana, a ona usplahirena ne zna kuda glavom udara. Bilo ih je koji su poeli da bee pa im granate prepreile put. Onda trali nasumce, padali mrtvi, ili prilegli, ekajui da ih neprijatelj strelja. Ne moemo ni napred, ni nazad. Gde smo, tu smo. Leimo na vrelom kamenju, a sunce bije u potiljak. Na jelo niko i ne misli, ali e poe da nas mori. Sa strepnjom oekujemo no, kada e Bugari sigurno izvriti napad. A tree ete jo nema... S one strane reke vlada mrtva tiina, kao da su zaboravili na nas. Niko od nas ne sme glavu da promoli. Povremeno zaprati mitraljez. Pokuavali su granatama da nas ieprkaju. Ali mi se sve vie privlaimo njihovim rovovima, da bismo uli u onaj mrtav ugao koji artiljerci ne mogu, i ne smeju da gaaju. Dosauje nam samo kamenje koje prti preko naih glava. Do mene je leao kaplar Ranko, koga su vojnici zvali Balavi. On se najednom utia. Gurnem ga da vidim je li iv. On se tre i htede da skoi. Zadrao sam ga... Zamisli!... U ovom paklu on zaspao. Predvee odskoi kurum i udari jednoga vojnika u koleno, gde otvori itavu rupu. Jauknuo je grenik od bolova na sav glas. Ali i on sam u onoj muci uvia da e ga uti Bugari, pa zatvorio oi, stisnuo zube, i bolno jei. Progovori tek: Ubite me, brao... Jaoj, majko! Bojovi se dovue do mene i polako progovori. Vidi onaj uvik levo. im padne mrak, idi sa svojim vodom da ga posedne, jer nam otuda mogu zai za lea. Taj uvik bio je udaljen od nas oko tri, etiri stotine metara. Mislio sam onda da li da idem preko ovih rebara, ili da siem u ravnicu, pa da podiem. Ovo mi se uinilo bolje, jer bi me, idui padinom brda, primetili. U prvi sumrak obavestim apatom vojnike moga voda. Ali kada pade mrak otpoe paljba, te ne mogah da se izvuem. Jedan od mojih jeknu, i slomata se niz kamenje. Skoio je verovatno u besvesnom stanju. Taman htedoh da naredim ljudima da se tiho sputaju, kad se die jedan kaplar i razmahnu bombom u pravcu bugarskih rovova. Vazduh kao da se prolomi. U neprijateljskim rovovima nastade neka larma. Onda povikae: Ure! Ure! besomuno kao da alauu i pojavie se na bedemu. Vojnici se pridigoe. Bili smo na granici ivota. Napregnutih nerava, gotovo podivljali i gonjeni svim podsvesnim nagonima, kao zverovi, moji ljudi su dohvatili bombe i itav orkan
416

elika srui se u neprijateljske rovove. Onda su prilegli, i kao saliveni u jedan organizam, dohvatili puke. Tretalo je, pratalo... Bugari okretoe lea. Vatra poe da malaksava i za trenutak se utia. Hajde! doviknuo sam vojnicima svoga voda. Neujno, kao make, vukli su se vojnici preko onog kamenjara. U podnoju brda sakupili smo se. Zvezdana no... Nad naim glavama zvizne poneki kurum, kao da muice proleu pored nas. Sitno i beznaajno. Objasnio sam ljudima: Jedan za drugim u pravcu onoga uvika. Kada budemo prema njemu, skrenite nadesno, i u streljakom stroju pravo navie. Ili smo utei, urno, jedan za drugim. Prema zvezdanom nebu ugledasmo siluetu onoga uvika, i kao po komandi vojnici skrenue na desnu stranu, uzbrdo. Na vrhu zastadosmo. Naredio sam im da prilegnu. Pred nama je bila neka udolica, a preko nje produetak onog rebrastog brda na kojem su Bugari. ekali smo... Obuzeo me je sad strah da Bugari ne potisnu ostatak ete, koji je ostao desno od nas. U tom sluaju ja bih sa celim vodom bio zarobljen. im tamo otpone paljba, ja sa napregnutom panjom oslukujem. Ali sa ovoga mesta mi ne smemo da se odajemo. Dozvao sam kaplara, i rekao mu da na kolenima prie i saopti svakom na uvo da niko, za ivu glavu, ne sme otvoriti vatru bez moga nareenja. U tom momentu ba iz bugarskih rovova suknu raketla, i osvetli prostor kao na danu. Mi sabismo glave meu kamenje. Gledam iz onog ugla... Jo treperi... Senke postaju sve vee. Mrak. U neko doba pade mi na pamet da pratim jednoga u pravcu reke da vidi ima li ega tamo. Aja! priseti se Vlajko. Nisam ti objasnio kako tee reka na mestu gde smo preli. Vidi li? Vlajko savi kaiprst leve ruke. Ona na tome mestu pravi otru krivinu. Mi smo preli onde gde je najvea okuka. On lupi prstom druge ruke u ukalj savijenog kaiprsta. Tu smo bili najblie bugarskim rovovima. E, ali pazi sad... Sa toga mesta ja sam se premestio oko etiri stotine metara ulevo i udaljio se od one otre krivine. Reka mi je ostala za leima mnogo dalje. Ne potraja dugo, a onaj se vrati sav zadihan. Gospodine potporunie, dole na reci su Bugari. Pretrnuo sam. Tano iza mojih lea. Ali i ja sam se postavio iza njihovih lea... ta u sad da radim... Vojnicima to nisam smeo da govorim. Svake sigurnosti radi, ovoga sam zadrao pored sebe. ta mu ga znam!... Moe da se izlane. Ali o tome je trebalo izvestiti i Bojovia. Da bih udaljio vojnika koji mi je doneo izvetaj, uputio sam ga da to isto i Bojoviu saopti. Pitao sam se onda neprestano ta li e biti sutra, kad svane dan.

417

Tamo desno, kod onoga voda, otpoe krkljanac. Opet raketle... Ja samo oslukujem, nee li se pucnjava pomeriti unazad? Drim asovnik u ruci i ekam da raketla nanovo sine... Tek je jedanaest... Na mom odseku je mirno. Naravno... Bugari su iza mojih lea, a ja sam postavio svoje vojnike tako kao da su oni ispred nas. Izmeali smo se u ovoj noi, te ne znamo gde je ko. Zauh kad neko apnu: Evo, ovde je. Jesi li ti, Vlajko? i jedna se prilika spusti pored mene. Ko si ti? Ja sam kapetan Petrovi, komandir tree ete. A, jeste li preli? obradovao sam se. Ree mi da je preao jo u devet asova. Tada mi ispria ta se danas s njim dogodilo. Kad je video pogibiju moje, a naroito druge ete, on se rei da ne prelazi. Posle vas ni riba vodom nije mogla da proe govorio mi je. Ali komandant naega puka, koji se nalazio negde pozadi, nareuje da se pree po svaku cenu. A ovome izdaje zapovest divizija sa petnaestog kilometra daljine. Diviziji armija, bog bi sveti znao otkuda. Dokazivao sam komandantu puka kako emo besciljno pogubiti ljude. Ali on ni da uje. Jer komandant puka treba da izvesti pozadinu da je prelaz izvren, makar svi izginuli. Glavno je da on opravdava sebe... Ljudski ivoti ne kotaju ga nita... Meutim, drugojaim oima posmatraju taktiku oni koji ginu. Nastalo je preko telefona objanjavanje izmeu mene i komandanta puka. Rekao sam mu: Gospodine pukovnie, od sto pedeset ljudi, koliko imam u eti, sumnjam da e prei itavo dvadeset... Bolje je da saekamo vee. A ako se situacija pogora, i naima, koji su ve preli, zapreti opasnost, ja u im pritei u pomo, pa ma ta bilo. Komandant puka nije hteo da uje za njegove razloge. Umesto svakog daljeg razgovora, komandant mu preko telefona saoptava da mu oduzima etu. Jest, bato, to nareuje komandant puka. Ali sad uzimaju re vojnici i vele: Mi naega komandira ne naputamo. On nas vodi jo iz Srbije. Ako njega povuete u pozadinu, odosmo i mi. Ako on krene napred, mi za njim... Izvolte sad! Autant puka, koji je doao da preuzme etu, stao zbunjen, i ne zna kako da se snae. Izvestio je puk... E, pred tom novom situacijom morali su i oni iz puka da se zamisle. Komandant je pozvao autanta da mu kao sanim neto saopti. Ali se ovaj do mraka nije pojavio. Kapetan Petrovi pokupio je tada svoje vojnike, i preao reku bez ijednog gubitka. Pri polasku ree mi da e u toku noi prei ceo na puk. I ova odmorna, i potpuno sauvana eta, spasla je situaciju te noi.
418

Mesec se lagano pomaljao, i tiha svetlost razlivala se preko ukara. Oseali smo se neugodno, isto onako kao kad bletei farovi automobila osvetle iznenada skrivene ljubavnike. I jo gore... Nazirao sam ravnicu, video jasno suprotni breg, i opaao vojnike tree ete, kako lee na susednome rebru. Paljba kod Bojovia se malo utiala. Ali svi smo budni i napregnuti. Iz ravnice nam se pribliava neka prilika. Bio je to jedan od naih, koji je otiao sa uturicama po vodu. Raketle vie ne putaju. Prema svetlosti meseine vidim da je dva asa. Naslonio sam glavu na pesnice i nalazio sam se u nekom polubunovnom stanju. Najednom pripucae puke desno, sve bre, zatim mitraljezi, bombe, i kroz prasak razlee se: Ure! Ure! Pripuca i trea eta, ali sa takvom estinom i zamahom da nastade jednostavan vratolomni huk. Moji vojnici se nalaktili sa prstom na orozu, digli glave, i netremice gledaju susedni breg. Tamo desno paljba naglo prestade. Ali neko jezivo zapomae. I ovoga puta moj vod je ostao prikriven. Oko tri asa posle pola noi zaue se pojedinani pucnji od strane reke. Ali tano iza mojih lea. Vojnici se uznemirie i poee da se okreu. Pozvao sam podnarednika i kazao mu da saopti vojnicima kako e sada jedan na puk prelaziti i da se niko s mesta ne makne. Na reci paljba sve bra. Kurumi preleu preko naih glava. To nai gaaju, a i ne znaju da pogaaju nas. Naredio sam da se vojnici ukopaju i sa zadnje strane, da bismo sada doekali Bugare, ako nai uspeju da preu. Desno od nas otpoe nanovo paljba. Na reci ve kao da vri. Tue i neprijateljska artiljerija, ali zasipa stalno onaj jaz gde smo jue mi preli. Granate preleu ba iznad naih glava, i im ujemo um zrna kroz vazduh, mi zabijemo glavu meu kamenje. Prasak puaka u naoj pozadini sve se jasnije uje. Kao da Bugari odstupaju. Vojnici se neprestano migolje, naroito oni koji su se okrenuli prema reci. Eto ih! dreknu jedan, i bez moje komande prolomie se pucnji. Na susednom brdu ugledah ljudske prilike. Zastadoe zbunjeni. Neki padoe. Ostali se sruie u uvalu ispred nas. Moji vojnici dohvatie bombe, kapisle zapuckarae i odmah zatim jeknule su eksplozije. ujemo neku lomljavu, jaukanje. Vojnici urno pune puke i ekaju. Bila je to neka bugarska eta, koja je urila u pomo onima na reci, pa naletela na mene. Pred nama jee ranjenici. Sad im niko ne moe pomoi. A no je i onako puna krvi i smrt lebdi nad glavama svih nas. Sada strepim da se ne povrate. A i ovi sa reke me mue. Pade mi tada iznenada na pamet: ta li rade u pozadini oni koji nareuju. Spavaju, sigurno. A docnije e dobiti odlikovanje za ovaj na strah, i smrt tolikih ljudi. A bie to njihova genijalna zamisao, to smo se ovako isprepletali u ovoj noi i koljemo se meusobno... Zna, drue, volim vojsku, ali ne marim

419

za teoriju. Sve, sve... Ali bitku reava srce ovoga reponje, koji se prilepio za crnu zemlju, da ga ni mitraljez ne moe iakati. Pucnji od strane reke sve su blie. Nai su sigurno preli. Samo se plaim jednoga: da nai ne nalete na nas, mislei da pred sobom imaju Bugare... Sada bih opet eleo da je dan i da se vidimo. A zora ve poinje, i meseev sjaj sve vie bledi. Vidim i drugo rebro onoga brda, naskoro sam nazreo tree, i tada mi se kosa die... Pred treom etom ugledah Bugare. Ciknule su puke, bombe, a na mitraljez poe da soli. Bugari padaju, ali jo uvek kuljaju, derui se iz sveg glasa. ujem povike iza mojih lea, te sad ne znam da li to Viu nai ili Bugari. Ukleten sam. Vojnici se pridigli, zverajui, na koju stranu da otvore paljbu. Pored mene slomata se podnarednik. Gospodine potporunie, eto Bugara sa reke. Jedno bugarsko mitraljesko odeljenje odstupalo je sa reke, pa i ne znajui da smo mi na ovom breuljku, istovarie dva mitraljeza pred naim oima, tu u podnoju. Pali! komandovao sam. Poizvrtae se za tren oka. Dvojica su pokuali da umaknu, ali padoe posle deset koraka. Moji vojnici su bili podeljeni u dve grupe, i okrenuti leima jedni drugima. Skrenuo sam naroitu panju onima koji su bili prema reci, da motre kad naiu nai. I ja sam se bio okrenuo na tu stranu... Proteklo je izvesno vreme... Najednom ugledasmo jednog oveka kako nam se urno pribliava. Seam se... imao je crnu pelerinu... Pst... Pustite ga da nam se priblii, ne bismo li ga uhvatili aputao sam onima do mene. Kad nam je doao sasvim blizu, jedan moj redov, mladi, skoi i razdra se: Stoj! Onaj zastade... Kad vide da pred sobom ima Srbe, naglo se okrete. Kurum ga stie i on pade. Nijedan pokret vie ne uini. Odnekuda pojavi se jedan bugarski vojnik i pritra onome, verovatno oficiru. Ali onaj moj isti redov opali i na njega, te i ovaj pade. Naredio sam jednom od mojih ljudi da dopuzi do onoga u crnoj pelerini i vidi da li je oficir. Vojnik se vrati nosei jedno pismo, koje je onome virilo iz depa... Zvao se, seam se, Boris elev, a pisala mu neka Ratka iz Plovdiva. Moj vojnik mi ree da je toga Borisa udario kurum u potiljak. Iz pozadine nagrnue Bugari. Moji vojnici otvorie vatru, i Bugari se sabie u gomilu, onda udarie u stranu. Za njima je nastupao na streljaki stroj. Ali i oko nas poe da prti kamenje. Kako smo se sada svi okrenuli prema reci, nismo ni primetili da su Bugari dovukli jedan mitraljez iza naih lea, na ono rebrasto brdo. Mi sabismo glave iza zaklona. Na puk pristie, i nalete na mitraljeski snop. Razlee se jauk i naih i bugarskih ranjenika. Jedan od mojih
420

vojnika dohvati se za glavu, lem mu pade, on zari lice u zemlju, a prstima je kretao po glavi i razmazivao pare mozga... Vlajko uzdahnu. Obema rukama dohvati nogu da je pomeri, ali nije imao snage. Priao sam mu da pomognem. On duboko uzdahnu i pogleda u tavanicu. Spolja je dopirao cvrkut vrabaca i veseo agor. ini mi se nastavi Vlajko radije bih se ubio, samo da ne gledam vie takve prizore... Dosta je bilo. Izmislili su ljudi neka pravila kojima nasilno zagluuju svoj razum i mehanizuju svoju savest. Pitam se sada, zato se taj seljaki narod kolje, evo ve etvrta godina? Zato se ubijaju ljudi, iako jedan drugom nisu nita naao uinili... ta je meni skrivio taj Boris elev, koga sam mrtva upoznao. A i on je voleo, sanjario o ivotu, eznuo za svojom kuom, isto kao i ja. I da smo se sluajno sreli u ivotu, bili bismo sigurno dobri prijatelji... Ovako, ubio sam ga... Ili bi on ubio mene. Ali je trebalo da doe ona strana no pa da se u mnogih ljudi probudi savest njihova... Sluaj ta u ti rei. Ti si artiljerac i ne zna moda. Peaci u borbi pucaju iznad glave, mislei da se brane, i ne znaju da li su koga pogodili. Ali na eleva je pucao jedan. Taj isti ubio je i njegovog posilnog. Trebalo je videti toga vojnika kako je posle izgledao. Pri saznanju da je on svojom sopstvenom rukom ubio dva oveka, njega je obuzela drhtavica, i on je bezumno pilio u le, dok su mu se vilice tresle. More, ostavi se razmiljanja. Ako pone tako, onda nikad kraja dodaje kapetan Milija. E, razmiljali biste i vi, gospodine kapetane, da vas neko privee za krevet, kao ovo mene. Kai hvala, kad ti psi kosti ne raznose. ta je posle bilo? Pristigao je, dakle, ceo puk, i sad su se vojnici razmestili levo od moga voda. Uspostavljen je streljaki stroj. Kada je svanulo, otpoela je artiljerija. Gaala je i naa. Od njih smo pretrpeli veliki strah. Jedva su uvideli gde je tano naa linija. Ali onaj bugarski mitraljez nije nam dao oka otvoriti. Ako ostanemo u ovom poloaju, izginuemo svi. To isto uvia i podnarednik. Ne ostaje nam nita drugo nego da pretrimo ovu udoljicu pred nama, i da podiemo ispod mitraljeskog leita. Ja u prvi. Samo to ree, on skoi i u dvadesetak skokova se prilepi za susedni breg. Hajde, pretravajte, redom! rekoh onom vojniku do sebe. Odvili su mi se uvijai. Da ih prvo zaveem ree mi. Ja u ree arko, regrut. On se prvo skupi, odbaci se nogama i rukama i potra. Ali ne odmae ni tri koraka, ispusti puku, pa se okrete oko sebe i pade na lea. Uzdigao je ruke i otvorio usta, kao da hoe neto da mi kae, ali ve poe da se trese i krv mu

421

udari na usta. Na njegovom vratu videla se velika rana... Glava mu klonu u stranu. Krv je tekla iz njegove rane i crven potoi curio niz kamenje. Prasak se razlee svuda naokolo. Artiljerija naa sve je ee tukla i raznosila njihove rovove. Nekoliko granata padoe ispred nas. Maramicama dajemo artiljercima znak. Ah, da mi je onda pao aka taj na komandir baterije... Tue nas i puka, i mitraljez, i bomba, i artiljerija naa i njihova. E, ne mogadoh vie. Napred! doviknuo sam vojnicima i skoim. Kao da se sapletoh, a u glavi mi neto pisnu. Hteo bih da ustanem, ali neki teret mi pao na noge. Leim na leima i neto me gui. Napinjem se... ali neki se obru stee sve vie oko mojih grudi, i kosti kao da mi pucaju. A neki beliasti oblaak mi pred oima. Zatim postade crven... sputa se sve vie, ve je nad mojom glavom, i taman zastor pokri mi oi. Vlajko uzdahnu i zauta... Malo posle nastavi: Ovde u bolnici priao mi je docnije jedan moj vojnik ta se tada dalje zbilo. Za mnom su potrali i ostali. Mene je prvog zakaio snop iz mitraljeza. Izginuli su jo i mnogi. Ali onaj podnardnik koji je prvi preao, uspeo je da se privue i baci bombu posred mitraljeza. Tek su me tada dva vojnika izvukla. Evo, leim ve toliko vremena. Iz bolnice u izii kao bogalj. Vlajko klimnu glavom, i u oima javie mu se suze. Zamiljam sebe kroz dvadeset godina, ako doivim. Kad doe neka sveanost, ja obuem novo odelo i prikaim medalje, a deca se okreu za mnom i smeju mi se zavri prianje potporunik Vlajko Milutinovi. MALARIJA NAS SAKUPILA, MALARIJA RAZJURILA

Rastureni po Moglenskim planinama amili smo u zemunicama, izloeni vremenskim nepogodama i udarcima neprijateljskih zrna. Godinama ve, provodimo takav ivot. Odvojeni od kua, lieni porodine nenosti i prijatnosti domaeg ognjita, podnosili smo iste patnje i muke. Ove opte nevolje kao da su izgladile sve suprotnosti naih naravi, te smo se svikli jedan na drugoga, i postali nerazdvojni prijatelji. Pogledali smo enjivo poput plavoga horizonta, tamo daleko, daleko, iza krnih gora, seali se detinjstva, oivljavali dogaaje nae kratke, bezbrine mladosti, napajali se nadama i ginuli. I dok su Francuzi i Englezi radosno urili svojim kuama na permision, dolazei da se pozdrave sa nama, mi smo ostajali jo uvek na istome mestu, nemi i tuni. Ni kue, ni kuita... Ili su nas iznurene i malaksale snosili sa poloaja u bolnice, gde su se sticali iz mnogih komandi i sa raznih poloaja. Zamoreni ve neprekidnim borbama, mnogi su poeli uviati da im je mnogo ugodnije na mekoj bolesnikoj postelji nego na tvrdim daskama, ili na goloj zemlji u vlanoj zemunici. Nastala je onda
422

pritajena borba izmeu lekara i nekih sa poloaja, koji su eleli da se njihovo bolovanje to due produi. Mnogi su pribegavali razliitim trikovima da bi obmanuli lekare. Nekada su ovi gledali kroz prste, a mnogo puta bili su u uverenju da pred sobom imaju pravoga bolesnika. Englesku bolnicu u Vertekopu prozvali su Hindenburgova linija. Bilo je glavno da se probije ova linija. A kad se doepaju Prestolonaslednikove bolnice u Solunu, Druge i este francuske, onda su se stvarale mogunosti za odlazak na bolovanje u Francusku ili Afriku, a oni lake bolesni upuivani su u rekonvalescentni logor u Vodeni, na oporavljanje. Nali smo se u rekonvalescentnom logoru u Vodeni. Bilo je dosta poznanika. A i sa onima sa kojima se nismo poznavali pozdravljali smo se srdano, kao da smo davnanji prijatelji... Zajedno smo ustajali, zajedno ili u varo, zajedno jeli i pili. Bilo nas je svakojakih... Kapetan Dragia, omalen, plav, iljatog nosa i stisnutih usnica, sanjario je stalno i razmiljao, pisao i esto nam itao svoje sastave. Sluajui neije izlaganje, gledao ga je pravo u oi, i nervozno izvijao vratom, kao da hvata neije misli. Iako je nekada bio nacionalista, sada je postao ogoren protivnik rata, koji e, govorio je, ma kako se zavrio, izmeniti mentalitet celoga pokolenja. To je izvesno. Ustajao je vrlo rano, da ga aeroplani ne bi zatekli u krevetu. Kau, u borbi bio je vrlo hrabar i priseban. Ali frktanje aeroplana, ma bili i nai, nije mogao da podnese. Pria se da je jednoga dana zamerio jednome oficiru koji je palio cigaretu kada su leteli aeroplani. Zbog tih nesrenih aeroplana nije hteo ni belu bluzu da ponese. Potporunik Milan, moj drug iz puka na poetku rata... Odavno se nismo videli. Ali na njemu nije bilo nikakvih promena, sem to su mu, ne znam iz kojih razloga, nadenuli ime Kica. Pri naem prvom susretu objanjavao mi je: Danas je najglavnije biti bolestan, da bi ostao iv. A da se postigne ovaj ivotni cilj, treba koristiti sva mogua sredstva, kako bi bolest to due trajala. Grei dobaci mu potporunik Brana Maher. Danas je kunst bez bolesti biti bolestan. I zato, kada prilikom jutarnjih poseta doe lekar, Brana Maher pone bez predaha: Gospodine doktore! Bolovao sam u Oranu, Tunisu, Aliru, Bizerti, Drugoj i estoj francuskoj bolnici. ezdeset etiri puta sam prican od malarije, i ezdeset i etiri kila sam teak. Progutao sam tri stotine pastila hinina. Boli me sve! i razmahne rukom od glave do kolena. Posmatrao ga Branko, koga su prozvali Pozitiv, pa e mu rei jedno jutro, kad je iziao lekar:

423

 Bre, majku mu, ostavi neto malo i za nas... Ja ponem skromno: te srce, te nevralgija, te slezina, te stomaci, pa mi i pored toga lekari stalno zabue po neku bolest. A njemu sve upali. Lekari su tako zakidali Branku jednu bolest za drugom. Izraunao je on da e pred istek bolovanja biti potpuno zdrav. Ali tada on obino legne, pritaji se i namah dobije temperaturu od 40. O njegovoj bolesti bilo je vazdan pria. Govorili su jedni da on autosugestijom izaziva temperaturu. I zato kada Pozitiv prilegne, potporunik Bora, zvani Kline, umiruje ostale i veli: Pst... Molim, gospodo, tiina, Branko izaziva temperaturu. Onda mu prie i savetuje da pojede glavicu presnog kupusa i popije litar vode. Uveravam te, dobie temperaturu kao da si sedeo na rotilju. Ne pali to svakome dobacuje potporunik Pera evrek. Ja te posluah jednoga dana, pa je iz mene sukljao dampf kao da sam fabrina sirena... Nego smokve i konjak. Boe pomozi! Dobio sam finu temperaturu od trideset devet sa dva. A taj isti Pera evrek imao je dunost da farba oficire koji dolaze sa fronta. Bilo ih je lako poznati. ivei stalno u rovu sa vojnicima, odvikli su se od raznih smicalica pozadine, prilazili su ljudima naivno, i verovali da je sve istina to im se govori. A potporunik Kica objanjavao im je. Siromah, od kontuzije sasvim ogluveo i pokazivao im Peru evreka, koji je leao kao ukoen na krevetu i iskolaenim oima posmatrao tavanicu. Novodoavi posmatra saaljivo Peru i veli: teta, tako mlad!... Bolje da je izgubio nogu ili ruku. Pera ni da trepne. Ostali izlaze iz paviljona da se ne bi glasno smejali... Kica privodi novajliju svome krevetu, odmah do Perinog, da ga uslui konjakom. Ali tada je obino aica prljava i on izlazi da je opere. Pera kao da se prene, i obraa nepoznatnom: Drue, iz koje ste komande? Petnaesti puk govori ovaj malo glasnije. Kako? i Pera zine, kao da hoe bolje da uje. Novajlija poviava glas za oktavu: Petnaesti puk. A... pekarski puk... Petnaesti, petnaesti vie ovaj da mu gotovo ile pucaju. A, tako. Milo mi je. Onaj se okree zbunjen, hteo bi da ide. Ali Pera ga pita: Na kome ste poloaju bili? Oble uke vie to moe jae. A, uplje muke. Znam... Bio sam tamo. Lepo je, ali moe lako i da se zaglavi.
424

Novajlija je ve nervozan i pogleda nestrpljivo na vrata, da vidi ide li Kica. On se vie i ne stara da ispravlja Peru, jer se ve zamorio viui. A Pera, kao da je eljan razgovora, nastavlja: Jeste li ranjeni? Nisam. A gde? Zavitlavao je tako jednoga porunika po krugu logora itav as, da su se svi okolni smejali. Naila je tada bolniarka Cica, pa mislei da je porunik gluv, poela sa njim glasno da razgovara. Onda se obratila tiho Peri: Ah, to je dosadno govoriti sa gluvim ljudima. Jedva su se nekako objasnili. Ali Pera je morao dva dana da bei od porunika, jer mu je ovaj stalno pretio. U rekonvalescentnom logoru bio je i Ljubia, zvani Filozof. Znao je on sve napamet o evolutivnim ciklusima denge i tropike. I kada je god trebalo oprobati neki novi lek protiv malarije, traio je da se eksperiment vri nad njim. Trpeo je on i priceve, gutao je solucije hinina, pa je ak podnosio i salvarzan. Ipak govorio je to mi manje tete nanosi od haubikog zrna. I tako se realo jo etrdeset potporunika: peaka, artiljeraca, konjanika i inenjeraca, iz mnogih komandi, sakupljenih iz raznih rovova. Upravnik bolnice imao je muke s njima. Poneseni ra-zuzdanom mladou, osloboeni ratnih opasnosti, potporunici su larmali, pevali, kartali se i dolazili pijani iz varoi. U paviljonu je gamizalo kao u mravinjaku, a brujalo kao na nekom bunom zboru. Vii oficiri, iz drugih paviljona, ili su kod upravnika bolnice da se ale. ta im mogu? govorio je oajan upravnik Oni se poloaja ne plae. Kad pou odavde, naprave mi jo vei skandal. A kad ih oteram, oni mi se posle deset dana vraaju sa temperaturom. Najzad, na savet viih oficira, reio se upravnik bolnice da u paviljonu gde su potporunici postavi sobnog stareinu. Toga dana ba prispeo je sa poloaja kao rekonvalescent kapetan Voja, komandir mitraljeskog odeljenja, inae stareina Brane Mahera. Brana nam je odmah kazao da mu je nadimak Fikus. Naredio je upravnik da ga svi potporunici saekaju u paviljonu. U odreeno vreme naiao je sa kapetanom Fikusom. Tada je upravnik odrao govor o redu, disciplini, govorio je o kaznama i najzad predstavio kapetana Voju Fikusa. ... Od danas, gospodin kapetan je sobni stareina. Njegovim naredbama pokoravaete se bezuslovno. Gospodin kapetan e mi dostavljati svakog dana o istupu pojedinaca, a ja u saoptavati komandi mesta. Na kraju je ipak ublaio ton: Ali ja se nadam da ete me vi kao inteligentni ljudi razumeti, i da meu nama nee vie biti nesporazuma.

425

Kapetan Fikus stajao je pored upravnika u stavu Napoleona. Palcem desne ruke obuhvatio je zakopano dugme bluze, glavu zabacio unazad i sluao nemarno pridike upravnika bolnice. Oni kapci su mu bili podnaduli, a nos malo drven. Kad upravnik zavri, obrati nam se i on: Gospodo oficiri!... Vama je svima poznato Pravilo slube, a donekle, nadam se, i Disciplinski postupak. Ponavljam i ja ono to je rekao gospodin upravnik: u varoi moete ostati do sedam asova, veera je u osam, spavanje u devet i po. uli ste, i kvit! Ja u svojim primerom prethoditi. Sad moete biti voljno. Kad smo se odmakli, pita Pera evrek Branu Mahera: Je li bogati, zato je tvom komandiru crven nos? Razmilja mnogo nou... Milo mi je, milo. Uvee smo doli svi u zakazano vreme. Seli smo i za veeru, ali sa nama ne bee naeg sobnog stareine. Dolo je i vreme spavanju, ali kapetan Fikus se i ne pojavljuje. Lekarimo raskomoeni na krevetima i glasno razgovaramo. Neki poeli da dremaju, a drugi zaspali. Oko deset asova paviljon se umiri. U neko doba noi budi nas neka larma pred paviljonom, vrata se irom otvaraju, i umno ulazi sobni stareina Voja Fikus, sav okien liem, u obema rukama dri po flau konjaka i komanduje: Mirno!... I bez komande, potporunici skau. Fikus stavlja flae konjaka na sto, i, povodei se unazad, veli: Neka se z-na ko je sobni stareina, sunce vam potporuniko... iveo na sobni stareina! iveo! prihvataju ostali, i diu se sa kreveta. Brana Maher prilazi svome komandiru i kao da mu raportira: Gospodine kapetane, javljam vam se na dunost. Pazi ga... a! Fikus se klati i gleda svoga vodnog oficira podnadulim oima. Jo si iv? Zar te poz-pozadina nije jo ubila? On prilazi Brani i ljubi ga. Moj roeni! Onda gleda Mahera poluotvorenim oima. Zna... poginuo kaplar Stojadin, onaj... i Marko, i Radovan. Njegove oi napunie se suzama. On tuno mahnu glavom i teko prevali preko jezika: Ostalo nas je malo, pa i to e izginuti. iveo! iveo! Potporunici podigoe Fikusa, ponee ga uz paklenu larmu, i spustie na jedan krevet. Dajte konjak! nareuje Fikus. Kamo pesma?... Pesmu hou! Its e long vej tu Tipereri...

426

Zapeva Pera evrek popularnu englesku pesmu. Ostali prihvatie i odjeknu pesma kroz nonu tiinu ak do paviljona gde su spavali reumatini pukovnici i enerali sa bolesnim bubrezima. Fikus se popeo na krevet i diriguje. Dvojica ga dre za noge da ne padne. Vrata se naglo otvaraju i deurni oficir posmatra u udu ta se radi. Prilazi Fikusu i saoptava mu da umiri potporunike. Fikus stiava rukom one okolo njega, silazi s tekom mukom sa kreveta, zauzima vaan stav i pita: Molim, ko ste vi. Gospodine kapetane, ja sam deurni oficir u bolnici. Sa s-slubom ovde, u bolnici! i taknu ga prstom po grudima. Znai, po-pozadini! Fikus mlitavo razmahnu rukama, i obrati se potporunicima: Zabuant, po-runik, nareuje kapetanu! Onda zabaci glavu unazad i unese se u lice, klatei se, deurnom oficiru: Gospodine, ja sam kapetan. Moje ime je za vas s-sporedno. Po zanimanju komandir mitraljeskog odeljenja... sa stanom na Vetreniku... sedamnaesto brdo odavde... des-desno od jaruge, et-vrta zemunica sleva. Tamo... doi, majin sine, d-a mi se prestavi i kapetan Fikus se svom teinom navali na deurnog. Ovaj samo slee ramenima i izie iz paviljona. Dede... p-esmu! Flaa konjaka prelazi iz ruke u ruku. Oi mnogih potporunika su zamagljene i svi pevaju u jedan glas: Madelon... francusku ratnu pesmu. Fikus mlatara rukama, ali to ini vie od sevdaha, jer mu glava stalno pada na rame. iveo na sobni stareina! vie promuklim glasom Pera evrek. Ostali prihvataju uzvik. A... a kae?... Poredak!... A, upravnik misli, ja sam andar. Ha!... Maniri pozadine... Svi su oni iz pozadine andari... pijuni, sunce im njino. Gospodine kapetane, treba da legnete umiruje ga Pera evrek. Fikus zabacio ruke na lea, klati se i gleda preko ramena Peru. Hajde da spavate! vukao ga je njegov vodnik Brana. Dosta je bilo. ue upravnik. A... a?... Briga mene!... Dalje od ice ne mogu. Videu bar moju kobilu Ruu... koja sirota... ratuje namesto mene i... i prima dodatak. Njegove oi se napunie suzama. Brana ga privede krevetu i poe da svlai. Zavali ga na jastuk i pokri ebetom. Taman da poe, kad se kapetan Fikus pridie. Gledao je poluotvorenim oima. Suaj!... Zovi... onog deurnog... zabuanta! ta e vam on sada? Kapetanu se priklopie oni kapci i glava klonu na grudi. Napreui se, mrmljao je:
427

 Da mu kaem... ja nisam andar... Ja sam komandir mitraljez... Ja andariem Bugare... Neka ide... i... on, i njegov... upravnik... u... glava se njegova svali na jastuk i kapetan Fikus, sobni stareina nad etrdeset potporunika, u etvrtom paviljonu rekonvalescentnog logora, zaspa mrtvim snom. Ovako se vie ne moe... Tim balavcima treba saterati pamet u glavu ujemo da su tako govorili pukovnici reumatiari upravniku bolnice. Pa dobro... ta da radim! uzdisao je upravnik. Postavio sam im onoga kapetana za sobnog stareinu, a on ispao sada najgori. Zvao sam ga. Znate ta mi kae: ,Ja dve godine nisam siao sa poloaja. Razboleo sam se. Uputili su me ovde i protivu moje volje. Ako vam se ne sviam, ja odoh i bez dozvole na front. Meni je i tamo dobro. Tada je neko od pukovnika predloio da oni sami preuzmu tu teku dunost sobnih stareina. Njih etvorica. Pa neka ti sinci majini samo vrdnu. Upravnik je opet sazvao sve potporunike. Na desnom krilu bio je kapetan Fikus... Saoptio je upravnik da e etiri pukovnika zauzeti ona etiri ugla u paviljonu. Naglasio je jo da je traio islednika. Vlast, disciplina, kazna! Sad ili nikad! Uvee su svi doli na vreme, ak i kapetan Fikus. Kae, morao je doi tako rano da bi pukovnicima predao dunost. Pukovnici strogi, ozbiljni, zauzeli ve krevete u uglovima. Posle datog znaka svi potporunici leu, apu, isto se plae da ne poremete sveanu tiinu. Tajac. Najednom se u paviljonu razlee neko urlikanje, kavlikanje, lajanje. Svi skau, okreu se. U paviljon uveo neko kuku. Iz jednoga ugla dopire glas, kao vapaj: Nepodnoljivo! Zautale su slamarice. Revnosni potporunici skau i svi naglas protestuju. Uzrujan agor ispunio je paviljon, a kroz ono brujanje zau se glas kapetana Fikusa: U strelce! Drugi viu: Evo je... Teraj otuda... Sad je pod krevetom... Pobee! Larma se prenosi na suprotni kraj paviljona, neko otvori vrata i pseto izlete skiui. Naskoro se paviljon umiri. uje se samo uzdah reumatinoga pukovnika i snano disanje mladih potporunika. Ovo je preko jego! gunao je sutradan inenjerski pukovnik. I mi smo nekad bili mladi, ali takve ludorije nismo inili.
428

 Milo mi je! apue Pera evrek ispod ebeta. Kako, kako? razrogai oi pukovnik. Ba bi nam milo bilo ako bi se uhvatio onaj koji je uveo pseto odgovori Pera. Ama taj bi zapamtio dok je iv govorio je pukovnik, ali je i dalje, nekako s nepoverenjem, gledao Peru evreka. Toga dana ba objavljeno je da e jedna ruska peaka brigada proi kroz Vodenu. Preporueno je da svi oficiri, osim onih koji imaju temperaturu, iziu u varo i pozdrave brau Ruse. Izili su ak i metani sa buketima cvea. Mi smo se ispeli na neku gomilu kamenja ispod jednog platana, da bolje vidimo, a i da se zaklonimo od sunca. Ve smo zaboravili kako to izgleda kad marujemo kroz varo i kite nas cveem jada se Brana Maher. Kako?... Zar nisi video gospodina kapetana, pre nekoliko veeri? veli Pera. Naravno! dobacuje ozbiljno kapetan Fikus. Sami sebe i drug druga... Sluaj, da mi pravo kae: ta bi radio onoj crnki, da ti nekako padne aka? pita Peru evreka i pogleda ga iskosa podnadulim oima. Onoj?... Jaoj govorio je Pera kroza stisnute zube, pa poe da re kao konj i nogom da udara. Dok se tek osulja kamen ispod njegovih nogu i on polete, vukui za sobom jo dvojicu. Za njima se srui itava reka od kamenja, gotovo do sredine ulice. Kapetanu Fikusu trese se podvaljak od smeha. Smeju se i devojke. A i onaj deak koji prodaje kikiriki. Iz daljine zau se muzika. Svi se okreu na tu stranu, naginju i propinju na prste. Glasni povici dopiru. uje se: iveli!... Zdravstvujte!... Ura! umor ljudskih glasova pribliava se sa sve veom estinom kao talas treak i najednom se prolomi i oko nas. U gustim redovima nastupala je ruska peadija. Krupni plavokosi mladii pod lemovima, nasmejana lica i dobroudna izgleda, gledali su veselo kao deca, gazili vrstim korakom i slobodnom rukom prihvatali cvee. iveli!... iveli! Zdravstvujte, braa! Raspoloeni su kao da idu na svadbu, a ne u smrt. Trube su tretale, potkovane cokule ujednaeno truparale. iveli braa Rusi! Zdravstvujte, tovarii! Zito, zito! Vive la Rue! dobacivali su Francuzi. Glasovi ljudi na raznim jezicima, izmeani sa piskavim zvucima trube i potmulim udarcima doboa, slivali su se u opti, razdragani um, od ega su lice i oi sijali.
429

Na elu drugog bataljona jahao je oficir, ijeg su konja iskitili cveem. Mahao je veselo rukama, pozdravljajui levo i desno. Fikus, kada ga ugleda, kao da pretrnu. Die ruke i zastade ukoen, rairenih oiju i otvorenih usta. Onda viknu: Sergije Nikolajevi! Onaj oficir pogleda na nau stranu iznenaen. Fikus se slomata sa gomile kamenja i potra u susret. Serjoa, Serjoa! Sergije zaustavi konja. Bataljon zastade, ali su vojnici i dalje gazili u mestu. Sigurno je i on poznao naeg kapetana. On sjaha s konja i polete Fikusu u zagrljaj. Onda su se pogledali, drei jedan drugoga za ramena. Opet se poljubie. Sergije Nikolajevi dade rukom znak i bataljon krete, a njih dvojica, drei se za ruke, pooe za bataljonom. Otkuda se njih dvojica poznaju? pita Pera evrek. Kapetan Voja je svrio akademiju u Petrogradu. Sigurno su drugovi iz korpusa objanjavao je Brana. Bilo je prolo podne kad smo krenuli u logor uskim ulicama Vodene. Logor se nalazio na jednome breuljku i sastojao se iz itave serije zidanih i privremenih paviljona. Kau da je pre balkanskog rata u njima bila smetena turska vojska, potom je dola grka. Sada su u njima oficiri i vojnici rekonvalescenti srpske vojske. Balkanski pejza veli ironino Pera evrek. Potporunik Ljubia Filozof razmilja setno: Obuzima me neka tuga gledajui ove mlade Ruse. Mi smo ovde da izginemo za svoju zemlju. A ovi mladi ljudi sa Kavkaza, ili ruskih stepa, preli su hiljadama kilometara, da bi ostavili kosti na makedonskim planinama. Smrt je, drue, podjednako strana i na Kavkazu, i na makedonskim planinama dopunjuje Pera. Nesumnjivo. Ali ako je oveku sueno da pogine, potrebna je izvesna varka, bar u poslednjem asu, da je tako moralo biti zarad nekog vieg smisla, nekog ideala, u odbranu ivota. I misli, onda e Mu biti slatko kad umire... Opet ti! Pa ako toga ne bi bilo, onda nikakve razlike ne bi postojale izmeu ljudi i onih volova koje vode na klanicu... Iza jednoga ugla saekao nas je kapetan Fikus. Srean je i ozaren. Pria nam kako je ovaj ruski kapetan, Sergije Nikolajevi, njegov drug iz kadetskog korpusa. Bili su odlini prijatelji. I kakva sluajnost da se sretnu sada, posle deset godina, u Vodeni. Ugovorili su da Serjoa Nikolajevi doe sutra sa jednim od svojih komandira, porunikom Fjodorom Ivanoviem i sa nama zajedno provedu dan. Fikus poziva i nas kao goste, te da im svi zajedno uinimo boravak prijatnijim.
430

 Ko nee, ubio ga bog preporuuje se Pera evrek. Da im pokaemo znamenitosti Vodene... I nae herojstvo i junatvo... Kad nam upravnik bolnice ne dozvoljava da to ispoljimo na frontu... Sutradan, poto smo se u paviljonu prebrojali koliko nam je jo ostalo para od novane hrane, sili smo pred kafanu, ispod platana. Sobom smo poveli i jednoga harmonikaa, vojnika, takoe rekonvalescenta. Malo nas je, al smo ljudi! veli kapetan Fikus skidajui kapu. Maramom je brisao znoj i duvao preko gornje usne, da bi se rashladio. Gazda, daj flau konjaka! Pera evrek priao je tada o nekom lovcu, koji je poao u lov na lavove. ... Uzme ga na oko, pa niani... niani pri tom miri na jedno oko i dum! Pera srui u grlo aicu konjaka. Mljasne ustima, podnese aicu da mu se dolije i nastavlja: Kad malo dalje, drugi laf. Hitro digne puku on zauzima stav kao da mu je puka u ruci pa niani, niani... Dum! i opet ispija aicu konjaka. Kad... ne lezi vrae, otuda trei laf... Bre, bre, mene sve marci podilaze veli Brana Maher. Ja mislim, sad e lovac da pogine namiguje kapetan Fikus i doliva Perinu au. Pera nastavlja: Zna... a lovac podigne puku. Pa niani... Niani... dobacuju ostali. More, ne prebacivaj se, nego pij to! dodaje konjiki porunik Ljubisav Husar. Dum! i evrek ispi i treu aicu konaka. Ako se pojavi jo koji laf, ja mislim, gospodo, da e evrek da pogine brez metak smeje se artiljerijski potporunik Kica. Na taj nain ubio je Pera osam lafova. Ostali su ubijali tigrove, Fikus kao kapetan potporunike, Maher slonove, a potporunik Sima Jarebica, pre nego popije aicu konjaka, naleteo je sedam puta na Francuskinju Irenu, bolniarku u rekonvalescentnom logoru. Neko povika: Eto ih! Pera skoi na sto i razdera se: Bratuko! Smeh se razlee. Fikus ga gleda zavodnjenim oima i, kao strogo, veli: Gospodine potporunie, biu prinuen, da vas putem milosti svoje veem... Ko, je l ja? odgovara Pera i podraava svoga posilnoga, za koga je priao da uvek isplazi jezik kad zavri reenicu. Znao sam ja da su to komordije, ali se samo vebam pravda se.
431

 Batali!... Progutao si dira ga Sima. Tada je poeo da svira harmonika. A sunce osvaja. Platani opustili lie, a laka jara podrhtava nad rekom. Neka deca okupila se okolo, posedala na travu i prate svaki na pokret. Oko deset asova zau se topot konjskih kopita. U oblacima praine jurili su ostrovskim putem pet konjanika i zaas se naoe pod platanima. Bili su Rusi: Sergije, taj Fjodor i njihova tri ordonansa, podoficira. Sergije dohvati konja za vrat, i kao kad deca igraju anidajes, skoi mu preko glave i polete Fikusu u zagrljaj. I ovi su uz put ubijali sigurno lafove veli Pera i pritra Fjodoru: Braec dorogoj, gde si bogati, otkad te nisam video! veli, iako ga prvi put vidi, i snano zagrli. Niko ne moe da doe do rei. Svi govore, ali niko nikoga ne razume. Fikus privodi najzad Sergija Nikolajevia stolu. Ordonans Rus prihvati njegov lem i korba. Sergije izvi vratom i otkopa jaku na bluzi. Onda pogleda Fikusa. I samaja uasnaja vojna, imejet v sebe njeto prekrasnoje. Vot sejas mnje udalos uvidjesja s mojim drugom i ostaljnimi bratjami Serbami. Kafedija prinese vino i neke ogromne ae. Fikus se die. Pjom etot bokal v estj svojevo i naavo druga i brata kapetana Sergija Nikolajevia. Glave se podavie unazad i svi, kao po komandi, lupie izokrenutim aama o sto. Pilo se potom, gotovo bez predaha, u zdravlje kapetana Voje, porunika Fjodora Ivanovia... Ljubisav je nalivao vino, ali sve preko aa. Ravo tempira, bato! veli struno Sima Jarebica i skae da uhvati litar sa vinom, ali tako naglo da se prevrnu klupa na kojoj su sedeli Fjodor i Pera. Ovi lupie leima o zemlju. Ali oni se ne diu, ve mlataraju nogama po vazduhu, dok ih Kica kropi vinom. Fjodor i Pera pogledae jedan drugoga i poee se smejati. I svi se smeju, pa im izgleda kao da se oni platani klate i sve se ljulja. I deca se smeju, pa ak i stari kapetan Zari, koji sedi za susednim stolom i veli: Ej deco, bog vas ne video!... Ko?... Je l ja? podraava Brana Peru. O-hoooj! uzdahnu, najzad Pera evrek, obrisa znoj sa ela, i onako leei pogleda mutnim oima Fjodora: Skai mi, kak je tvoje imeju? Fjodor skoi, zauze stav mirno, glavu zabaci unazad i razdera se: Vae blagorodje, Fjodor Ivanovi, porunik dvadsjat etvjortavo pjehotnavo polka. Pera se sa tekom mukom pridie. Kosa mu je pala na elo, a lice mu se opustilo. Povodei se prie Fjodoru.
432

 Milo mi je... Sava Savi. Ovoga moramo da veemo jedva prevali preko jezika kapetan Fikus. On se die i oslonjen rukama o sto viknu: Mirno! Oi njegove smejale su se. Glave bi kao i htele, ali noge potporunika nikako da se sastave. Avrio! veli Milan Kica, drei se za platan. Fikus je govorio: Sergije Nikolajevi... Znaje, po naemu zakonu kapitan imejet pravo ubi pjat potporunikov Zameaeljno!... Kolosaljno! zacenu se kapetan Sergije. Gospodo! poe Fikus da dri govor. Ostavili mi svoju rodnoju zemlju, a nai semji pod patiskom neprijatelja... I jopet ivuvajemo! udari se u grudi Pera evrek. Fikus mljacnu ustima i, pribirajui misli, s tekom mukom nastavi: ... No, bratja Rusi ostavili svoju rodnuju zemlju po svojej volje... tobi pomo nam Sjerbam... svojim bratjam... Da zdravstv... on tucnu. Na zdravlje! upade Brana Maher. Nije kinuo... to eto takoje? pita Fjodor. Pera evrek poe da objanjava srpskorusko-francuski, ali se nikako nije mogao setiti kako se na kom stranom jeziku kae tucati i kijati. I kapetan Fikus zaboravio kako se to kae na ruskom. Da bi im najzad objasnio, Pera je kinuo tako snano, da je sve ae s vinom preturio. Svi smo skoili da nam se vino ne srui na krilo. Rusima se dopao ovaj nain objanjavanja i stadoe Peru da ljube. Mi... vi... svjo ravno, harao i njievo! objanjava Pera neto Rusima, a oni se zacenuli od smeha. Harmonika zasvira. Fikus povede kolo, a Pera kao zadnji zanosi i podvriskuje. Uhvatio se i Sergije Nikolajevi i kao da nabija zemlju. Narod povrveo sa svih strana. Neki se ispeli i na okolne ograde. Starije ene, posmatrajui ta radimo, krste se od uda. Fjodor, ve razdragan, odmae se od stola desetak metara, triput se prekrsti, zalete se i preskoi sto. Bravo, bravo! uju se povici. Fikus nas pogleda. Nemojte da se brukamo... Preskoite asastal i vi... evrek je odmah gotov. Skide bluzu, pa se zatra, doe Do stola i stade. Svi zagrajae. Zaboravio sam da se prekrstim kao da se pravda i nanovo se vrati. Opet se zalete, ali sada potra pored stola, udari desno na neku decu koja povikae, u velikom luku doe na staro mesto, poe da vriti i udara nogom o zemlju. Ne
433

mogu Ruu da umirim, gospodine kapetane. Onda se zatra, skoi na sto klanjajui se na sve strane. Jarebica!... Jarebica!... Jarebica!... povikae. Ja sam artiljerac pravdao se klatei se. Brana e kao peak lake skoiti. Fikus je savetovao svoga vodnog oficira: Bolje ti je da junaki pogine, nego da odstupi... i obruka naciju. Ko, je l ja? zinu Brana. Zar ja kidisavao na ice, a da ne progutam jedan sto? on skide bluzu. Pera evrek pritra i oko noge veza mu belu maramu. Zna, da ti stegnem tetive. Zaleti se i Brana, ali mu se marama uplete oko nogu, i on udari trbuhom o sto. ae i flae rasue se s treskom. Vino prsnu po nama. Ura, ura! povikae Rusi. Jedino te pasava... o smatram da si poginuo pri juriu pravda ga Fikus. Brana ozlojeen. Drei ljutito maramu i obraa se Fjodoru. Lezi i ti na sto! Fjodor ne razume. Pera ga dohvati oko pojasa i povali na sto. Fikus mu prevede kako Brana hoe i njega da preskoi. Kica prie Fjodoru i prekrsti ga. Ovom prilikom Brana preskoi i sto i Fjodora. Bravo, bravo! viemo, pa ak i oni okolni pljeskaju. Ako za ovo dozna upravnik bolnice dobacuje mu Kica nita ti nee pomoi ono tvoje: prican sam ezdeset i etiri puta. Ode ti sutra u komandu. Kafedija kupi sru i postavlja nov sto. Uto se pojavi i Grk sa peenim jagnjetom na ranju. Naslonio je jagnje uz platan. Pera evrek zadigao rukave koulje, udara noem o sto i vie: Vrue, vrue, vrije! onda odseca parad mesa i daje iz ruke svakom po komad. Svi skinuli bluze i zasukali rukave, da se jasno raspoznaje linija dokle su opaljeni od sunca lice i vrat. Njihove oi su mutne, jezik kao da je podaduo, svaki govori za sebe, i smeju se glasno jedan drugom. Misli se trenutno ukrste, onda svaki peva uglas, tapu se po ramenu i ljube sa Rusima. Sa lica kaplje znoj od alkohola i sunca, iz kojeg suklja toplota, pa jara treperi da nam se ini kao da podrhtavaju i listovi platana... A ve svima se priinjava kao da se zemlja klati pod nogama. Narod se sve vie okuplja i poseda renu obalu. Vest o ovom lumperaju usred bela dana doprla je i do rekonvalescentnog logora. Oficiri posmatraju iz daljine i ne usuuju se da priu, poto snage nisu uravnoteene.

434

Neki magarac, vezan za drvo, poe da njae. Brana pritra i podmetnu mu kosku pod njuku. Ala ga razume! dobacuje Fikus. Ljubisav Husar zaleteo se da preskoi magarca, ali ovaj poe da se rita. Fjodor epao magarca za ui i podigao mu glavu da ne bi udarao nogama. More, ta ga moli! dotra evrek, dohvati magarca za jednu prednju i zadnju nogu, obori ga i iz mesta preskoi. Onda se pokloni, bacajui masnim rukama poljupce. Gospoda! die se Sergije Nikolajevi da govori: Doil do srenjavo dnja, kagda uviel svojevo druga mojej mladosti i poznakomilsa s druzjami Serbami... Vae solnce take eplo, kak i vsjakoje slavjanskoje ser-serdce... Vae objatije iskreno, kak ruskaja dua... Vai miici tak silni, kak ruskij kulak... Mi s gordou gladim v buduije... Slavjanstvo pobedilo i vremja i prostranstvo, a tjem boleje lege unitoit el-elovjeeskij prah. On se zanija i onda nastavi: Gospoda, pju etot bokal v es mojevo novovo prijatelja Petra efreka. iveo! Ura! Je l ja? upade evrek i isplazi jezik. Sergije Nikolajevi se zasmeja i ispusti au. Nalie mu drugu. Eks! viknu neko. Sergije srui vino u usta kao da sipa u neki vakuum, pa potee au o drvo. Kafedija donese nove ae. Plotun zdesna! vie Sima Jarebica. Kafedija sklopio ruke i moli da se vie ne razbija. Potedi mu za danas ifot umiruje vano Fikus i naliva vino u ae. I opet eks. Ah, braec pao Fikus u zanos irokaja zemlja Rusija... Fjodor poe da peva neku rusku pesmu... Pst!... Pst! umiruje Kica i pokazuje rukom na jednu stranu, kuda svi pogledae. Mraan i ozbiljan, dostojanstven i nem, prilazio je lagano, kao da se prikrada, oficir iz Komande mesta. Kada prie na pet koraka on stade, pogleda sve redom i zapita strogim glasom: Ko je ovde najstariji meu vama? Potporunik Kica die se, lako se zanija i dohvati se za sto. Ispod oputenih onih kapaka pogleda ga, tucnu i tek e rei: Gos-gospodine p-pukovnie... dajem dva litra vina, ako pogodite. Vae visokorodije! skoi Sergije. Mi Ruskije... vi Sjerbi... roonija bratja. Saies, saies, poalusta. Svi se digli i teturajui vuku potpukovnika da sedne. On se opire, hteo bi da zauzme stav, ali tu su Rusi, a Serjoa ga zagrlio i ljubi. Naao se u nezgodnom poloaju.
435

 Hvala, hvala, ja sam na slubi odgovara suvo. Gospodo! poe govor Fikus. Diem ovu au u ast popukovnika i... i komande mesta, koja je dola da nas podravi. Potpukovnik odbija vino. On ledeno i upeatljivo posmatra lica oficira, starajui se da im zapamti fizionomije i odmerenim, ali strogim glasom dodaje: Molim vas, gledajte da se to pre udaljite! A kada on ode, otpoe pesma. Pevaju i Srbi i Rusi, pevaju svi u isto vreme. Podne je davno prevalilo, a svet ve izlazi u etnju. Izbeglice srpske, oficiri rekonvalescenti, ak i reumatini pukovnici. Svi izili na korzo. Harmonika se uje do kafane Nea Elas. Harmonika razvezao Vranjanku, pa i Rusi nauili da igraju. Pera evrek vodi kolo, razmahuje maramom, podvrisne, i onda zavue glavu u ramena, zaleti se i odbije o trbuh Fikusa. Potom zabaci glavu unazad i s noge na nogu... Kupamo se u zno-ju lica svog! duva Fikus. Teka s-sluba. Onda se obrati Sergiju: Dorogoj brat Serjoa Nikolajevi... daj pocelova ebja... Ti moj brat... vsja, ti i moja Rua. A kad su Sergiju objasnili koja je to Rua, on naredi da se dovede njegov konj. Vrana kobila, krupnih, zakrvavljenih oiju, podavila sapi i gazi oprezno. Kada je privedoe stolu, frknu i jedno uvo isturi napred. Sergije je gleda zadivljeno i ljubi. Fikus otomboljio donju usnu i sigurno misli na Ruu. Sima i Pera pipaju joj ile na nogama. Fjodoru je isto krivo, te naredi da i njegovoga konja dovedu. Visoki zekan podskakuje, mae glavom i udara zubima o em. Fjodor se zalete. Op! i nae se u sedlu. Uzjaha i Sergije. Gospoda, davaje v gonjki! A sad, brao! prevue rukom preko lica Fikus. Pozivaju da se trkamo... Di su ti konjanici, maj-ini sinci, i vi artiljerci, o gaate: plotun zdes-desna! Ja ko peak htedo da poginem na... astal... Dela, ene kisele veli Brana Maher. Ou, ali da jaem zekana zahteva Sima Jarebica. Pera hoe da jae vranu kobilu. Fikus jedva objasni Sergiju i Fjodoru njihove elje. Ovi najzad pristadoe da jau konje svojih ordonanasa. Onda je ugovoreno da tre putem to vodi za Ostrovo. Start e biti na est stotina metara od varoi, pa da se tri do prvih varokih kua. Krenuli smo na drum. Za nama idu kafedija i posluga sa vinom, deca, narod, harmonika, oficiri koji su se zadesili u polju. I svi se oni rasporedie sa obe strane puta da vide trku, prvu otkad Vodena postoji. uz put Fikus daje savete Peri i Simi: Uz-digni se, amuri... polegni i kidii.
436

Onda su kamenom prevukli preko praine da oznae start. Pera evrek nareuje Rusu, ordonansu, da mu skine izme, kako bi bio laki. To su isto uinili Sergije, Fjodor i Sima, i tako su tabanali bosim nogama po praini. Brana pravi venac od maslaka da preda pobedniku. Fikus dri govor Peri evreku i Simi Jarebici. U vas je utprla oi armija... Dokaite... da jo majka Sr-Srbija propala nije. Oni ga i ne sluaju ve odmeravaju duinu uzengija. Harmonika svira neki mar. Pozadi frku automobili koje je zaustavio Kica. Dva Rusa ordonansa rasteruju narod, koji je navalio na drum. Jai! viknu Fikus. Konji se uskomeali. Pojahali su Sergije, Fjodor, Pera, Sima i jedan Rus, ordonans. Sergije trai korba. Pera se tada seti da nema mamuze i zahteva da se skinu sa njegovih izama, da ih privee za bose noge. Zekan osea na sebi stranog jahaa, uzdigao jednu prednju nogu i pokuava da se propne. Svaki bi hteo da je malo vie napred i tako su preli oznaenu liniju. Fikus ih vraa. Na uskom prostoru konji se teko kreu, i onda sudaraju i propinju. Fjodor udari korbaem svoga konja, koji nalete na vranu kobilu te ova zapade zadnjim nogama pokraj puta, odakle se jedva izvue. Brana savetuje Fikusu da konjima komanduje mirno. Ali Fikus ga i ne slua, ve gleda kako se izvlai vrana kobila... Kao da odahnu. No, izvue se... Zamalo da nam prima marka, Pera efrek, ostane u rupi. Jahai se odmakoe dvadesetak metara i poee prilaziti. Sergije opruenim korbaem zadrava ostale. Svi gledaju u uzdignutu ruku Fikusa i ve se naginju za trk. Jedino Pera evrek digao nogu na prednji unka i privezuje mamuzu na bosu nogu. Kidii! razdra se Fikus i spusti ruku. Zviznue korbai, zatakarae konjske kopite po drumu, svitnue potkovice, i cela se masa izgubi u oblaku praine. Razrogaenim oima posmatrali smo vihor, koji je leteo u pravcu varoi... Kad se malo razredi, svi smo pogledali na neto crno to se migoljilo u onoj praini. Zagledasmo se bolje... Pera evrek!... Pritrali smo mu. A on, sav uvaljan u prainu, s tekom mukom se pridie. Fikus ga lupi po ramenu. Alal ti vera!... Ti ilai... kao grogromovnik Ilija iz... oblaka. Pera poe da se ljuti to je Fikus dao znak kada je on podigao nogu. Njegovo lice je uvaljano u prainu to se izmeala sa znojem, i kao da je poprskan blatom. Pera zaplie jezikom, i neprestano pljuje blatnjavu prainu. Upinje se da objasni kako on nije pao zato to je rav jaha, ve je ostao na ledini prosto po inerciji mira. A-ha! veli Fikus pis-pismeni smo... na ti... da je bolji zakon i-inercije mira, nego onaj... kretanja. Zna z-nanje... kad treba da padne dobacuje Milan Kica. Gde su? viknu neko.
437

Okretosmo se u pravcu varoi... Vidimo samo kako izmeu kua prvih ulica varokih vitlaju gusti mlazevi praine. Jahai su sa starta poleteli. Poto je ordonans Rus jedini imao izme sa mamuzama, on je ubrzo istrao ispred grupe. Za njim je jurio na zekanu Sima Jarebica, onda Sergije, pa Fjodor. A za njima vrana kobila bez jahaa. Za asak su se nali pred varokim kuama. Ali ordonansu nije reeno gde je cilj. Smatrao je da treba juriti dotle dok mu se ne naredi da zaustavi. Ali Sima Jarebica, zanesen pokretom, nije nita video do svetlucave potkovice onoga konja ispred sebe. Sergije i Fjodor udarali su korbaima svoje konje da bi prestigli jahae te nisu ni mislili na cilj. I tako su naleteli na prvu ulicu. Narod, uvi topot konja iz daljine, sklanjao se s puta i beao zastraeno iza kapija. Gomila se sruila na pijacu. Odatle je podnarednik skrenuo kroz iroku ulicu, gde je glavno etalite. Varda... uvaj... Varda! razlegali su se uzvici ljudi i vrisak ena, pri naletu divljih, bosih konjanika, u kouljama sa zadignutim rukavima. Oblak praine obavio je stolove pred kafanom Nea Elas, gde su sedeli Grci. Dame i grki oficiri zaglavili su se na ulazu u kafanu. Najzad, pred stanicom, gde se ulica zavrava, zaustavili su se zadihani jahai i konji... A kada se sutradan razdanilo i svi oficiri izili, prepriavajui jueranji dogaaj, u paviljonu su jo spavali glavni junaci toga dana. Deurnom oficiru nije bilo teko da ih pronae. Gospodine kapetane... gospodine potporunie drmao ih je redom na raport kod gospodina upravnika u devet asova. Ko, je l ja? veli bunovno Pera evrek i protegli se. Fikus prekrstio noge na krevetu, pali cigaretu i veselo dobacuje. Brao, dalje od ice ne moemo. Na svoje smo pare uvek dodaje Sima Jarebica. Raport je bio kratak: pod sud, ili u komandu. Na front! povikali smo svi uglas. Piite! diktirao je upravnik autantu: Po svojoj volji. Skidao je na taj nain upravnik odgovornost sa sebe, ako bi se koji jo na putu razboleo. Priekajte za objave. Pri polasku upravnik zastade i oinski nas pogleda, kao da je hteo rei: ja vas ne bih terao, ali tako zahteva Komanda mesta. Zausti da kae neto, ali se predomisli, mahnu rukom i ode. Na breuljku iznad Vodene zaustavili smo se. Tamo, pred nama, dizale su se Moglenske planine, obavijene plavetnom izmaglicom, odakle su dopirali topovski pucnji... Iza nas je poivala mirna varo sa bezbrinim i jednolikim ivotom, iz koje smo nosili prijatne uspomene. Pogledali smo poslednji put na varo... paviljone.
438

 E, brao govorio je kapetan Voja Fikus, opratajui se malarija nas je sakupila, malarija razjurila... Snano smo zagrlili jedan drugoga i poljubili. Jo jednom pogledali smo na Vodenu, i svaki je poao put onih planina, odakle su dopirali potmuli pucnji topova... HRISTOS VASKRESE

Vratio sam se na poloaj. Naa osmatranica nalazi se na visini od hiljadu dve stotine metara. Sa vrha ove planine vidimo iljke, rebraste padine, itave visoravni. Svakome od ovih mesta dali smo naroito ime, da bismo se lake snali. Osmatranica je bila kao mala tvrava. Krov je od debelog, izoluenog lima. Odozgo su nabacani dakovi ispunjeni zemljom, zatim kamenje, onda opet dakovi, a povrh svega iblje, da bismo se zaklonili od pogleda neprijateljskih osmatraa. Na strani okrenutoj poloajima nalazio se uzan prorez, koliko da prou cevi periskopa. Unutranjost je bila obloena daskama, koje smo pokrili slikama iz raznih ilustrovanih francuskih asopisa. Odskora, doao nam je i potporunik Vojin, koji se jedva oporavio od rane zadobivene na Poarskoj Kosi. Sada ne vidi dobro na jedno oko, a od potresa prsla mu i jedna bubna opna. Dira ga jednoga dana Luka: Ti e ovde da nas malerie. Kao da privlai granate, sunce ti detinje. Znam... nai e nas odmah. Nalazimo se na pragu svoje zemlje. Oni vrhovi planina koje gledamo ve toliko, pruaju se u naoj otadbini. Druga je ovo godina kako uzalud prieljkujemo da jednom ve krenemo. Ali ko e probiti one bedeme i itavu umu bodljikavih ica. Planine su razrivene saobraajnicama, lagumima, dubokim zaklonima. Durbinima, vidimo jasno liniju rovova, ali tamo se ne primeuje nikakav pokret, kao da su ljudi u zemlji pokopani. Razgovaramo jednoga dana kako je ko od nas zamiljao ranije rat. Ja ne mogu nikako da se prisetim veli Vojin. Stvarnost je toliko upeatljiva, da je iz moje svesti istisla tu raniju predstavu. A sea se valjda onih slika na kojima je predstavljen rat izmeu nas i Turaka... Streljaki stroj. Komandant puka u sredini, meu vojnicima prve linije, na konju, i rukom pokazuje u pravcu neprijatelja. Na susednom breuljku svi nai enerali posmatraju bitku. Zastavnik s barjakom u ruci poleteo je prvi. Nai su na otvorenoj poljani, svi ivi, a Turci u rovu, i svi mrtvi... Kipislcauf! Iz doline gaa teka francuska baterija, i granate preleu iznad naih glava. Uh, ala vudi kao meka! veli ordonans Gruja, koji lei ispod zemunice.
439

Za brane vojnici kau: kevu kao psi. Rovovci groku. Poljaci prate. Haubica grmi. Po pucnju znaju vojnici odmah koja baterija gaa, a po pravcu odakle dopire pucanj puaka, ma to bilo i u mrkloj noi, kazae na kome je tano poloaju. Ljudi su ve premoreni od nesnosnog iekivanja. Rusija je zakljuila mir. Rumunija stupila u rat kad smo mi izgubili zemlju, i propala. to rekao podnarednik Gruja: Naletela kao budala na barutanu... Mi se lagano topimo, a popune ni s koje strane. Sve to je prelo albanske planine i moglo da nosi puku, saterano je u prvi borbeni red. Izgubili smo potpuno pojam o vremenu. A o danima ve niko i ne vodi rauna. Svi su jednoliki i monotoni. Ispred zemunice utabanali smo uzanu stazu, kuda s vremena na vreme ispravljamo noge. Onda zautimo... Bezizrazno zurimo u Moglensku ravnicu, utonulu u treptavu jaru i gustu prainu. Jednoga dana prenuli smo se svi, i nakrenuli glave da bismo bolje uli. Sluali smo drhtavi jek zvona, koji je dopirao iz ravnice. Setili smo se da je danas nedelja. Pa danas je Uskrs! plesnu se Luka rukama. Ali zaudo, kako je prijatan taj zvuk zvona. Umirivao je prosto nerve. Navikli smo bili na topovske pucnje, prasak eksplozije, a ovi neni i drhtavi tonovi bili su odista neobini. Nae grudi se ire. Misli se bude i naviru slatke uspomene nae mladosti. Potpukovnik Petar se prekrsti, a u oima mu se pojavie suze. Neka nam Bog pomogne! ree tiho. A to isto vele i neprijateljski vojnici. I, prizivajui istoga Boga, meusobno se koljemo. Teka haubica grunu i granate zaparae vazduh. Kao da ujemo kako od one strane dopire jauk i krgut. Zvono se vie ne uje. Utonusmo u krvavu svakidanjicu. Sve je sivo, bezoblino, beskonano, kao i oni suri oblaci, koji se diu iz jaruga i prelaze preko planinskih vrhova. Dua se skuplja, a telo gri. Ali, kao stokraki odjek, neprestano bruji u naim duama: dokle ovako... dokle? Dugo godina estitali smo jedan drugom Uskrs, sa eljom da sledei doekamo u miru. Nae su elje ostajale puste. I sada, kao da se snebivamo jer nas ovo estitanje podsea kao na neku izjavu sauea. Pa ipak, obiaje treba odravati. Potpukovnik Petar naredi da se iznesu biskviti iz njegovog sanduka. Luka je dao vermut, Vojin je priloio kavu, ja eer. Odjednom je na celom frontu kod peadije zavladalo zatije, kao da su vojnici preutno uglavili primirje. Hiljadama ljudi, na obema stranama, mislilo je danas na velikoga oveka, za koga se pria da se rtvovao za oveanstvo... Iz duga vremena priseali smo se gde smo proveli tri ranija Uskrsa. Uvek na polju, u rupagama, ili u zemunicama.

440

Luka je stajao pored durbina i nemarno, vie po navici, sagao se da pogleda na dvogled. Uozbiljio se najednom. Kao da neto ne veruje, odmae se i protrlja oi. Potom opet prie i prstima poe da pokree mikrometar za precizno posmatranje. Onda se odmae i pogleda na nas. Na njegovom licu ogledalo se neko iznenaenje... zaprepaenje... ta je ono, ljudi?!... Bre da vidite! Prie Vojin. Pazi, bogati. Oni se rukuju!... A-uh! Doao je red i na mene. Na jednoj istini izmeu rovova vidim kako izlaze iz svojih zaklona i nai i bugarski peaci. Nemaju oruja... Prilaze jedan drugom. Rukuju se. Dvojica se zagrlili. Sad se izmeali... Dotra i potpukovnik Petar. udna meavina misli kovitlala se po naim glavama. Razdragani smo to su polja oivela, to su neprijatelji pruali jedan drugome ruke, o emu ve godinama sanjamo. A ipak, neka teka slutnja pritiskuje i strah nas mui, da nam ne podvale. Namesto radosti proima nas neto muno. Potpukovnik Petar pogleda mrano preda se. Izmeu njegovih oiju pojavie se duboke bore. On klimnu glavom i tiho progovori: Ozbiljna opomena i nama i njima. Treba se jednom zamisliti. Nije ala. etiri godine traje. Ona duhovna spona, nazvana vojnikim jezikom disciplina, rastee se i osipa kao konac. Ovo je rasulo! zavapi Luka. Telefoni su zvrjali. Brigada nareuje da se smesta otvori artiljerijska vatra na onu gomilu vojnika, i naih i bugarskih. Potpukovnik Petar dohvati slualicu i pozva ko-mandire. Otvorite vatru sa visoko rasprskavajuim rapnelima. Zastraite ih, ali ne ubijajte. Baterije pripucae i rapneli prsnue visoko nad poljanom. Masa se uskomea. Pripucala je i neprijateljska artiljerija. Peaci kao zastraeno stado rasturie se na suprotne strane. Poljana osta pusta. I naa i njihova artiljerija, kao po dogovoru, gaale su protivnike rovove. To je trebalo da bude kao neka kazna peacima. Ali vojnici iz naih i bugarskih rovova toga dana nisu opalili nijednu puku. Predvee naiao je jedan oficir iz puka, iji su se vojnici bratimili danas sa Bugarima. Pria nam da je odmah povedena istraga, i da e taj bataljon biti smenjen u toku noi. Onda nam je izloio kako je do toga dolo. Straari na objavnicama nalaze se udaljeni oko trideset metara. Ostalih dana, oni se dovikuju i uzajamno grde. Ali niko nos da pomoli. Bugari obino dobacuju kako nagni treba da se predadu. U Srbiji se lepo ivi i vazdan
441

kojeta. Umesto odgovora ovi nai nabiju veliki hleb na bajonet, pa ga izdignu iznad rova, kao da time hoe da kau kako je njima i ovde dobro. A Bugari su zaista gladni. Meutim, jutros vikne Bugarin: Bratko, dneska je Velik Den. Ne dej da puca! Obea mu ovaj na da nee gaati. Onda otpone razgovor meu njima. Bratko... Neka je asno Voskresenije! Vaistinu voskrese! Frlaj malko leba, ako ima. Uzme ovaj na pola hleba i zavrljai preko bedema. Ali hleb ne dospe do bugarskih zaklona, ve padne na ledinu. Onda Bugarin zapita, sme li da ga uzme. Ovaj na mu dozvoli, ali pod uslovom da izie bez oruja. Oni jedan drugome dadu re. Bugarin izie, a i na se pojavi izvan rova. U znak zahvalnosti to je primio hleb, Bugarin ponudi naeg vojnika cigaretama. Sada i onaj na prekorai preko rova, takoe bez oruja. Priu jedan drugome i rukuju se. Gledali to ostali straari. Oslobode se i oni, te iziu. Ovu scenu gledaju vojnici iz glavnih rovova te se i oni pojave bez oruja. Kao po nekom dogovoru. I ljudi ti tako lepo razmaknu krstila od ica i sastanu se na onoj poljani. Divota... Hteli zajedno i da ruaju. Ali pripuca artiljerija i rastera ih. Sluamo ta govori peak i sa enjom pomiljamo na dan kada emo moi da se jednom slobodno ispravimo. A tek kako li je onim peacima, koji ve sedam godina, jo od turskog rata, riju zemlju kao krtice. Redak je takav. U hiljadu jedan od tih starih vojnika ako je iv veli na drug peak. Ima itavih pukova koji su se iz osnova obnavljali ljudima po tri, etiri puta. U svesti naoj pojavljuje se vizija te beskrajne kolone ubijenih ljudi. A druga ogromna mnoina eka strpljivo da i na njih doe red. Poizdolazili su oficiri da komandantu estitaju praznik, i meu njima otpoe razgovor. Potporunik Ljubisav, inae profesor, rei e. Priroda... Bog, sasvim svejedno, ovaplotio je mrtvu materiju, nadahnuo je ivim dahom i ivot je prostrujao zemljom. Sporedno, je li bie svesno ili nerazumno. Ubijaju se podjednako meu sobom. Za njihove tvorce jedinke su zavrni lanovi beskrajnoga niza i smatraju ih kao nepotrebno trunje i prainu. A ta mu ga zna upade ivadin moda je ivot jednih uslovljen smru drugih... Naravno. I smrt lebdi nad zemljom od praiskonskoga poetka nastavlja Ljubisav. Male i prvobitne amebe svojim ljigavim nastavcima unitavaju plodne elije mnogih drugih bia. Amebe bivaju unitavane od drugih organizama. Bilje se bori o mesto. ivotinje se kolju meu sobom.
442

Porunik Proti ga prekide: To znai, u prirodi kao da postoji veni zakon ranga, po kojem jai gazi slabijega. Sasvim. A ovek je razumom svojim potinio sav ostali siuni svet. Ti isti ljudi, razumom svojim ubijaju se meu sobom jo od Ramzesa, pa preko Hanibala i Napoleona, do dananjih dana. itao sam negde dodaje ivadin zaboravio sam gde, da je celokupna ljudska istorija jedna grobnica, jedan mauzolej sruenih kultura i njihovih heroja. Na tim ruevinama i na osnovu steenih iskustava raala se uvek nova civilizacija. Koja e vremenom postati opteoveanska dodaje Vojin. Ne znam ta e biti u dalekoj budunosti. Ali smatram, pogreno je verovanje nekih, koji misle da e posle ovoga rata nastati propast sveta. Boe sauvaj! Evo, vidite ta kae ivadin. A posle, i sva dosadanja zbivanja u prirodi, i u svetu, ukazuju da krvoedni instinkt, kao vena nit, proima sva svesna i nerazumna bia od njihovog prvog zaetka. Svetenik Momilo umea se u razgovor: Moda je to u volji Venoga, da se proisti zemlja od ljudskih grehova. Ili je to prokletstvo Tvorca, ako je ivot, ili evolucija, kako to ti, Ljubisave, kae, polo drugim tokom od njegove zamisli. To ne znam... Ali znam jedno. Oko planeta obleu rojevi siunih svetova, koji se sudaraju i gase. Ali Vasiona ostaje. Isto se tako i jedinke na zemlji unitavaju, ali je ivot vean... Mene interesuje samo jedno umea se Proti reci ti meni kako smatra rat? Kao bioloku pojavu. Po tvome, dakle, rat je meu ljudima neizbean. Po svemu izgleda da je tako. Ja se sa time ne slaem. Ja smatram da su klasno-etiki fenomeni uzrok ratu... Kada u dalekoj budunosti budemo imali besklasno drutvo, samim tim nestae i onaj nacionalni zanos, a sa njim i imperijalistike tenje. Onda nee vie biti ni uzroka zbog kojih se danas ljudi tuku meu sobom... OPROAVAJTE... Sve to se zateklo sa ove strane fronta i moglo da nosi oruje, upueno je u rov. Stariji inovnici, koji su nekad zbog kratkovidosti sluili u dubokoj pozadini, osposobljeni su sada i sede u rovu pored golobradih deaka. A taj ljudski rezervoar, odreen da pogine, topi se iz dana u dan. Umiralo se na frontu od elika, kopnilo se u pozadini od malarije i drugih bolesti po raznim logorima Afrike, Korzike, Krfa i Francuske. U pismima izmeu prijatelja javljalo se kratko za smrt roaka ili druga. Drugih novosti i nije bilo. Svi smo iveli

443

manje-vie pod istim uslovima, ostavljajui za sobom jednoline dane pod zemljom. Potpukovnik Petar, iznuren ve ratnim naporima, pobolevao je ee. Ali u bolnicu nije hteo da ide. Pritisne rukom srce, obori glavu i uuti. Njegov posilni prinosio mu je au vode i pare eera. Tada ga obino uhvatimo ispod ruke i gotovo unesemo u zemunicu. Kada bi primetio naa uznemirena i zabrinuta lica, on nas je teio kako e sve brzo proi. Ali mi smo bez njegova znanja pozvali pukovskog lekara. Posle detaljnog pregleda lekar mu je savetovao da ide u bolnicu. Ali potpukovnik Petar nije hteo da uje. Zar sada, kada ljudi ginu na svima stranama, da se ja sklanjam sa poloaja zbog mane srca? Neka se izvri savestan pregled svih oficira i vojnika, pa ete videti da na frontu ne bi ostala ni polovina. Ali lekar je utvrdio da ni njegovi bubrezi nisu u redu. Ispod onih kapaka videli su se nabori, kao neke kesice, a gornji deo stopala bio je oteen. Pristajem na najstraniju dijetu, ali neu u bolnicu. Onda mu je lekar zabranio kavu, duvan, meso i propisao naroiti jelovnik. Treega dana ustao je malo oporavljen. Umesto kave, koliko da se odri navika, pio je kondenzovano mleko. Smeje se Luka: Ova naa komanda, gospodine potpukovnie, podsea na bolnicu. Vi od srca i bubrega, ovaj od malarije a ovoga pokazuje na Vojina bezmalo isekoe kao niclu. Vojin polegao po stolu i cupka nogama, pa e rei: Jest, ba jue posmatram ono nae magare koje nam nosi vodu, i tada se setim tebe. Vas dvoje iveete sto godina. Ama, gospodine potpukovnie, toga oveka ni glava da zaboli! Potpukovnik Petar se nasmeja. Luka pogleda Vojina ispod oka. Naravno... Nemam zmie u srcu, ne lovim zajci, na svako pile vikam dobro jutro. Kipislcauf!... Anelska duica. Nja, bato!... A vidite njega... Pogan stari raste. Vojin taman zausti da neto kae, kad naie telefonista i pozva potpukovnika Petra na telefon. Kada on ode, Luka se obrati Vojinu: A ti tako... Poredi mene sa magaretom. Vojin ga pogleda isto s nevericom, usta mu se razvukoe i on najednom poe glasno da se smeje. Bio je zadovoljan to je jedva jednom pronaao slabu stranu Lukinu. Dobro, dobro, smej se, sveca ti detinjeg. Vratiu ti ja to, pa e da me pamti - veli jetko Luka.

444

Uinilo mi se da se potpukovnik Petar neto ljuti, te sam ih opomenuo da se pritaje. ... Ja prosto ne mogu da razumem... Jest, iako si danas eneraltabni oficir, ostao si ipak onaj stari peak, secalica... Ja, mora!... Mora, razume se, jer tako hoe peaci. Oni bi najradije eleli da sve nas artiljerce sateraju u peaki rov... Nije re o meni, znam. Ali dozvoli, ne mogu ni ja tako lako da rtvujem svoje ljude... S kim se to prepire? zapitao sam Luku. Sigurno sa naelnikom taba. Taj ne moe oima da vidi nas artiljerce. Stalno pria kojegde kako je i nae mesto u rovu... E, nije isto uje se glas potpukovnika Petra. Peak u rovu moe da zabije glavu u zemlju, pa preko glave puca. A moj osmatra u kii kuruma treba da sauva hladnokrvnost i da osmatra. Uostalom, ako pogine komandir ete, ili njegov vodnik, vojnici e i dalje gaati. Ali ako pogine artiljerijski osmatra, topovi su onda neupotrebljivi... I ta posle... To je ono: Sastao se ar sa vajdom pa se rodila teta... Ja... ja... Dobro, kad je tako... Zdravo. Potpukovnik Petar vratio se ljut. Prosto ne moe ovek da razgovara sa tim ljudima iz taba. Njima jedno nedostaje: poznavanje tehnike strane borbe, i psihologija onih koji treba da poginu. Formirali su, po primeru Nemaca, jurine odrede. Sada treba da izvre eksperimenat sa njima. I gospodin naelnik taba, inae duom i telom peak, predloio je komandantu divizije, da jedan od vas ide kod te jurine ete, tamo negde na Jeu, kao osmatra. A meutim, jurine ete dejstvuju bez artiljerijske pripreme. Samo prilikom njihovoga povlaenja treba ih tititi zaprenom vatrom. Ali tim baraom moe se rukovoditi i sa susednoga poloaja, a ne mora osmatra da se trpa u tu bombaku guvu. Ali ta ete!... Ne vredi govoriti... Veli, naredio komandant divizije, i taka. Potpukovnik Petar zauta i donjom usnicom obuhvatio brkove. Obino je to inio kad je ljut. Nas trojica gledali smo ga otro, jer se radilo o naoj glavi. Luka prekide utanje. Sila boga ne moli... Da idemo. Komandant nas pogleda. S tekom mukom je savlaivao ono oinsko oseanje koje je gajio prema nama. Da... jedan od vas mora ii. On je nas podjednako voleo i bilo mu je teko da upravi prstom na nekog od nas. Ova dvojica su bolesni. Ii u ja ree Luka. Ja se sada oseam potpuno sposoban dodaje Vojin. Sa svoje strane napomenuo sam da je prisustvo Lukino ovde neophodno, jer je on najbolje upoznat sa rasporedom artiljerije. Vojin ne vidi i ne uje dobro. Predloio sam komandantu da uputi mene. Ona dvojica su se opirala, naroito

445

Luka. Ali komandant prekide na razgovor i izjavi, kad ve mora da se ide, onda da idem ja. Objasnio mi je kako u doi do poloaja. Najzgodnije je da poe sada po magli. Ali uvaj se da se magla ne digne. Tako je nastradao potporunik Sredoje. Vraao se sa osmatranice. Magla se naglo digne, ugledaju ga i ubiju. Da ne bi lutao, povedi podnarednika Gruju, on je prolazio tim putem. Kad stigne, javie se komandiru jurine ete. Zatim, stupie u vezu preko telefona sa komandirima pete poljske i etvrte brdske baterije, ijom vatrom treba da upravlja. O tome u sa njima i ja razgovarati. Ali, molim te, pazi se i uvaj se... Ako bi ti peaci izdavali neka nemogua nareenja, kao to to oni imaju obiaj, obrati se odmah meni telefonom. Dok sam se ja spremao, komandant je naredio da mi se pripremi suva hrana. Iz svoga sanduka izvadio je etiri kutije konzerviranog mleka. Nije zaboravio ak ni hinine, ni aspirine. Sva ova njihova nastojanja da me to bolje pripreme izazvala su u meni udnu zebnju. Uzalud sam teio sebe da i tamo ive ljudi... Muila me neka grozniava slutnja. Plaio sam se da ne dobijem tamo malarini napad. ta da radim. ini mi se, lake bih se oseao da idem u neku peaku jedinicu, sa ijim sam radom ve upoznat. Same te rei: bombako odeljenje, jurini odred, vezivali su se sa pojmom beskunika koji su reeni da dobrovoljno umiru. Oni ne pripadaju vie sebi. Njihovi ivoti stavljeni su u ruke nekom komandantu koji ima samo da im odredi kad koji treba da umre. Sa njima se vre ti vojniki eksperimenti. A u delokrug toga eksperimenta potpadam sada i ja. Prikrivao sam ove svoje misli. Ali Luka, kao da je nazirao moje nespokojstvo, obrati mi se zaobilazno: Sluaj... za tebe nisu napori. Dobie temperaturu. Bolje bi bilo da idem ja. Odgovorio sam mu, ta bi rekli peaci, kad bi uli kako se mi nekamo. A oni pod takvim prilikama ive stalno. Uostalom, ako ta bude, on me moe uvek odmeniti. Stavio sam na glavu lem i pozdravio sam se sa svima. Pazi na maglu! dobaci neko kad sam poao... Pored mene je bio podnarednik Gruja, koji je u torbi nosio moje stvari. Preli smo preko vrha i uputili se blagom kosom. Vazduh je bio otar, i nae lice vlano od magle. Pri vedrom danu, ovuda se ne bi moglo ii, ve dalekim zaobilaznim putem. Sada se kreemo utabanom stazom, koju su za sobom ostavile komordije, nosei municiju i hranu preko noi, ili za vreme mutnih dana. Sa strane se vide sneni jezici, sa kojih otiu potoci umorei. Pria mi Gruja da je jednoga ovakvoga dana ilo municiono odeljenje ba ovom stazom. Magla se najednom digla. Ugledala ih tada bugarska artiljerija iza Slonovih Uiju, i raspalila.
446

 Ne vidi se sad od magle, ali tu se negde nalaze pobijeni konji. Dok mi to Gruja pria, ja sam i nehotice pogledao levo i desno, gde bih se u sluaju potrebe mogao da sklonim. Naili smo na neku paprat. Zatim smo poli blagom uzbrdicom i kod jednoga kamena zastali. Ovde moemo da se odmorimo. Ovo je mesto zaklonjeno. Seli smo na kamen i zapalili cigarete. Na frontu je bila tiina, koju prekidaju povremeno pucnji naih i bugarskih straara. Pred nama je silueta nekog velikog drveta, ije je stablo granata presekla preko pola... Na ovom pustom mestu, obavijen maglom, imao sam utisak kao da sam izgubljen. Gledam bezizrazno u preseeno drvo i putam dim iz cigarete, koji se nije razlikovao od zgusnute pare to je izlazila iz mojih grudi. ini mi se, magla se razreuje. Pourimo! ree Gruja. Valovi magle promicali su pokraj nas. Razrede se, zatim se opet zgusnu. Obuze me nemir. Nad nama je svetli zastor magle, i sunce samo to nije probilo. Setih se onih rei: uvaj se magle. I ova magla uini mi se kao neto ivo, podmuklo, zlobno, i kao da se igra naim ivotima. Sad se jo vie razreuje, vidim suprotni breg kao kroz neku koprenu. Od nekog ludog straha pritrao sam Gruji. Valjda nas ne vide, nee, nee veli Gruja, ali nekako sumnjivo, bojaljivo. Ipak, da potrimo. A onaj breg narasta i kao da vidim neije oi, strane, iskolaene, poreane u itavom nizu. Tak-tuk! iu-fiu... vrp, vrp. U bezumnom strahu, otvorenih oiju, jurio sam besomuno niz padinu, uobraavajui da me nestaje. Trao sam rairenih ruku, kao da hou da prikupim maglu, da se njome obavijem. Video sam neke panjeve. ujem ljudski agor. Najednom sam se naao meu nekim vojnicima pored vatre. Daha nisam imao. Gledali su me zaueno. Neko upita: Ostadoste li ivi? Sa vama bee jo jedan. Osvestio sam se malo, i onda se okretoh da vidim gde je Gruja. to li je zastao? Isprekidanog daha zamolio sam one vojnike da vide zato je zastao. Dvojica se digoe. Magla se nanovo navue i u ovoj umovitoj jaruzi kao da nas poklopi tama. Iako je bilo svee, znoj je kapao sa moga ela. Skidoh lem. Je li daleko odavde jurina eta? Nije ni blizu. Ali odavde imate saobraajnicu do tamo. Sigurno je. A ugledae vas? Ko? Bugari. Sve se to odigralo tako brzo da ja jo nisam bio potpuno svestan A gaali su nas sa tri stotine metara daljine. Zabrinuo sam se za Gruju.
447

 Mi usmo kad pripucae puke, i ugledasmo dvojicu gore kod kamena. Ali naie magla. Onaj je verovatno nastradao. Bugari imaju naroite strelce, koji vrebaju. Ja se digoh da traim Gruju. Nai e ga ona dvojica. Ne brinite. A ako se magla digne, ne moe mu ni Bog pomoi. Grizao sam usne i lomio prste. Jedan od vojnika je svakako primetio moje uzbuenje, pa da bi me uteio kae: ta ete?... Rat je! on povue poslednji dim iz jedne cigarete koja mu se bila prilepila za donju usnicu. Zatim je odlepi i baci u vatru. Prstima otkloni ostatak papira i onda trcnu izmeu zuba, ispred sebe. Eto idu! ree jedan. Okrenuo sam se. Ona dvojica nosila su Gruju. Pritrao sam. Nita, nita, ne brinite tei me Gruja. Ali po tamnim kolutovima ispod oiju i dubokoj bori izmeu obrva, videlo se da mnogo pati. Jesi li ranjen? pitao sam ga. Udari me u nogu... Jaoj, brao, polako. On kripnu zubima, i zavali glavu unazad. Evo ovde! jedan od vojnika pokaza na ukalj noge. Vilini muskuli su mu podrhtavali. Gruja se grio i stezao pesnice dok su mu odmotavali uvijae i skidali cokulu. arapa je bila natopljena krvlju. Naoe jednoga bolniara, koji poe da mu zavija nogu. Gruja se ipak ispravi i poe da okree glavu kao da neto trai. Onda skupi one kapke i glavu zavue u ramena. Lake! progovori bolnim glasom. Ja sam mu pridravao glavu i milovao ga po kosi. Sa naporom sam zadravao suze. Gruja snano uzdahnu i progovori: Gde je ona torba?... Podaj gospodinu potporuniku. I onda kad su ga ranili, on se priseao torbe koja mu je ostavljena na uvanje. Ah, majku im njinu, ne bih alio... da su me ranili u borbi. Ali kuke ubie me muki... Kad padoh... ja sam se pritajio i napravio kao da sam mrtav... Znam ja njih... Ni ranjenike ne ostavljaju. On stee moju ruku. Mnogo sam se plaio za vas... Ali, hvala Bogu. On povue moju ruku svojim usnama. Trgao sam ruku i poljubio ga u elo. Gruji navree suze u oi: Hvala vam... gospodine potporunie... Pozdravite mi gospodina potpukovnika, gospodina porunika Luku, gospodina potporunika Vojina. I sve drugove. I seajte se vaeg Gruje... Oproavajte... Grujo, mi emo se opet videti... On me bolno pogleda. Oi su mu bile pune suza. Sa takama se ne ide na front... Valjda je meni tako sueno. On obori glavu i pogleda u nogu oko koje je bila guva zavoja. Klimao je tuno glavom.
448

Pitao sam imaju li nosila. Bolje je da priekamo do mraka, pa emo ga mazgom odneti do zavojita. Eto vidite, sada se magla die. Vreme je bilo da krenem i ja. Izvadio sam novanik i ponudio Gruji nekoliko desetica franaka. On je odbijao, ali ja mu stavih novac u dep. Neka ti se nae. A ovo e opet dati vojnicima koji te budu odneli do zavojita rekao sam glasno da okolni uju. Ne brinite govorili su gotovo uglas, i usrdno prihvatie Gruju, da ga prinesu vatri. To je dunost naa. Eto, i mi smo ga izvukli odozgo brez pare. Setio sam se te i njima dvojici dadoh da podele. Oprostio sam se srdano od Gruje. Kuda treba da idem sada? Evo, ja u vi pokaem ree jedan od onih koji je sneo Gruju. Bila je to nekada gusta uma. Sada su ostali alosni ostaci iskidanih, ili zacepljenih stabala. Parad granata, upaljai, rapneli, cele eline kouljice i masa ispaljenih puanih aura lealo je gotovo na svakoj stopi. Na svima stranama videle se ogromne rupe od eksplozija razornih granata, koje su negde izbacivale stoletna stabla tisovine. Naiosmo na grupu vojnika koji su pravili panske konje. Uglavljivali su po dva krsta za krajeve dugake motke. Slobodne krakove krsta spajali su letvama. Oko ovih letava obavijali su bodljikavu icu. To rade preko dana objanjavao mi je vojnik a nou ih gore izbacujemo ispred rova. Otar pucanj dopire, da izgleda kao da mi neko iznad glave puca. Ili se tek zauje zvizak kuruma. Negde pred nama prolomi se strana eksplozija, da sam trenutno zastao. Ne bojte se! tei me voa. Bugarski merzer. On retko omane preko rova. Mislim se, idi do avola i ti, i taj merzer, koji me je gotovo presekao ovde, a tek ta e bi ti kad se naem gore u rovu. Pade mi na pamet Gruja. Taj se, vala, oslobodio muka. Vojnik zastade. Odavde moete komotno. Evo je saobraajnica. Magla se bila sasvim digla i sve povetarac pirkao je. Pourio sam da se dohvatim saobraajnice. Imao sam sada utisak kao da etam nekom irokom ulicom. Bio je to kanal, u kome su se mogle komotno razmimoii dve mazge. Protezao se u cik-cak. Strane okrenute neprijatelju bile su zatiene izbaenom zemljom. Na izvesnim odstojanjima nalazile su se u bonim zidovima duboke jame, kao jazbine. Tu su

449

se verovatno skrivali prolaznici, u sluaju iznenadnog bombardovanja. Po dnu je bilo nabacano kamenje, da bi se pri kinom vremenu moglo ii. ujem neko zveckanje i topot. Iza jedne okuke sretoh vojnike u lemovima, koji su za sobom vukli mazge. Ozbiljni i mrani, pozdravljali su me nehatno. Gr-u-u! Pribio sam se uza zid. Sreom ne bee nikoga da me vidi. Oslukivao sam. Zatim sam obazrivo poao, gledajui da li ima u blizini onih rupa sa strane... ta ga znam! Ovde sam prvi put. Setio sam se rei Lukinih: Ko se uva, i Bog ga uva. A sigurno je da i te rupe nisu, od besa kopali. Sreo sam etvoricu peaka, koji su nosili veliki broj uturica. Je li blizu jurina eta? Jo malo, pa prva leva saobraajnica. Videete, gde istovaruju municiju. Idui lagano, uo sam neke udne zvuke... razvuene i tune, to u mojoj svesti izaziva seanje na iroko polje obasjano suncem, kroz koje protie tiha reka... A na obali planduje stado. Gru-u! Zastao sam prestravljen i pogledao u nebo. ujem zvuke pesme: Oj Moravo, oj Moravo, moje selo ravno... Navree mi suze. Pourio sam. Iza jedne zavojnice ugledah maloga peaka u lemu, sa fieklijama oko pasa, gde sedi na jednom kamenu i svira u sviralu. Pored njega leale su pune uturice sa vodom. Vraao se u rov, pa seo da se odmori i prisetio se rodnog kraja. Kad me ugleda, on stavi sviralu u dep i dohvati uturice. Odakle si, drue? On zauze stav mirno i pogleda me dobroudno. Gospodine potporunie, ja sam iz Vlake, srez jaseniki, okrug kragujevaki. umadinac? Jeste, gospodin potporunik. A ti svira, svira. On stidljivo obori glavu. Pa... pomalo... tako. A zar se ne plai da te uju Bugari? Sviraju i oni. I tuete se. Pa jes, rat je i nasmeja se. Govorio je dobroudno, bez straha, kao da je na svojoj njivi, gde uva stado. Zastao sam da predahnem i tada sam ga pogledao. Lice mu je preplanulo od

450

vetra. U oima mu se ogleda naivan izraz. Pre je liio na nekog marljivog uvara, koji savesno obavlja svoju dunost, nego na ratnika. Ima li izvetaja od kue? Preko njegovog lica pree senka tuge. Odgovori mi jednim krajem usana: Nemam. Ve ujemo neki agor ljudi. Na jednom proirenom prostoru ugledao sam vojnike, koji su sa mazgi istovarivali bombe rovovskih topova. Peaci su tovarili na lea ove ogromne granate, sa krilima okrenutim unazad i nosili ih kroz uske saobraajnice do topova. Meu vojnicima ugledah i porunika Kostu Turina. eljo iva! uzviknu kad me ugleda i prie da se pozdravimo. Otkud ti zaluta ovamo? A ja uo da si ti umro. A ja sam uo da si ti poginuo... Aj, do vraga! Naravno, ne moe da uje da sam se oenio i stekao kuu, ve samo tako neto. Jedna mazga ba tada die glavu i poe da njae. Udri je, sunce joj njeno! Viknu Kosta i sav se narogui. Jesam li vam sto puta kazao da mi te dukele, mazge, ne izvodite ovde! Jesi li uo, podnarednie? i unese mu se u lice. Onaj samo zatrepta oima. Kosta mljasnu ustima kao da neto psuje, pa se okrete meni: - Tako, boga ti, sakupili mi ovde pre jedno desetak dana pet mazgi. Pa kad su zanjakale, kao na nekom vaaru, slavu im njinu, htedosmo svi da izginemo od merzera. Gde si poao? Rekao sam mu. On mi pokaza saobraajnicu, koja se prua pravo do jurine ete. Na rastanku pozvao me je da ga posetim. Kae, nije daleko. NA LEIMA JEA

Iao sam uskom, krivudavom saobraajnicom, dubokom toliko koliko je ovek visok. Sa strane je tralo crvenkasto kamenje. Bio je to veliki napor da se prodre onoliko duboko u stenovitu podlogu. Naioh na mesto gde je u ivicu udarila. razorna granata od merzera, pa je eksplozijom proirila kanal da bi se i kola mogla smestiti. Okolo je bilo razbacano kamenje. Prelomi stena bili su svei, to me podseti da sam sada i ja na domaku toga merzera. Pourio sam da bih se doepao nekog zaklona. Peo sam se na sve veu visinu i horizont se nada mnom irio. Blizu sam vrha. Hteo bih da se okrenem i vidim kako izgleda pozadina sa ovoga mesta. Ali bojazan od merzera goni me stalno napred i, ve zadihan, gotovo se sudarih sa jednim vojnikom. Gde je komandir ete? Proli ste. Naopako.
451

 Kako! uzviknuo sam zaprepaen, jer sam pretrnuo od pomisli da sam mogao tako i na vrh da iziem. Poao sam za vojnikom. Nedaleko od mesta gde smo se sreli on zastade i pokaza mi na jedan uzan prorez sa strane. Siite ovuda. Jedva sam se provukao i poeh silaziti kao u neki lagum. Nada mnom u visini ostala je uska traka neba. Pri dnu naioh na debela hrastova vrata. Na njima se nalazila skakavica, koja je bila zapeta za ekser. Za nju je privezan kanap koji je bio provuen kroz jednu rupu na vratima i visio slobodno iznutra. Zakucao sam na vrata. Niko se nije odazvao. Podigao sam skakavicu i otvorio. Zapahnula me memla. Prema slaboj svetlosti ugledao sam drveni sto, ije su noge bile pobodene u zemlju, a iza stola krevet od dasaka, zastrven arenim ilimom. Na krevetu je leala jedna maka! Pri svetlosti, i od lupe vrata, maka se protegli i umiljato izvi na lea. U jednom uglu bila je prislonjena puka, a na zemlji je rasuto nekoliko bombi. Sve surovo i hladno. Samo je maka unosila neku intimnost u ovu podzemnu jazbinu. Pozvao sam onoga vojnika. On se odazva: Idi reci komandiru da je doao artiljerijski osmatra. Vratio sam se opet u zemunicu. U stanju sam bio da sve shvatim i razumem, ak i to zato sam ja upuen ovde. Ali mi nikako nije ilo u glavu otkuda ova maka u peakim rovovima. Pomilovao sam je. Maka se opruila i poela da prede. Obuzelo me neko detinjsko raspoloenje, te sam se sagao i prislonio svoje lice na njenu mekanu dlaku. Zavideo sam ovoj maki na srei i spokojstvu. Ali zauo sam neije korake. Pridigao sam se i stavio lem na glavu... Na vratima se ukaza visoka i vitka prilika, svetlih oiju i tankih brkova. Pridolica na sebi nije imao oficirskih znakova. Kapetan Stojanovi... Drago mi je. Izvolte sesti i pokaza mi na krevet. On dohvati jedan sanduk od municije, stavi ga na bok, i sede. Dakle, ipak, uputili su osmatraa... Meni je reeno da u od vas primiti direktive. Izvinite... Vi ste komandir jurine ete? Da. Vi ste sad u rejonu jurine ete. On me, uinilo mi se, pogleda znaajno, kao da je hteo da vidi utisak tih rei na mene. Ja sam ga netremice gledao, dok sam rukom, vie nesvesno, milovao maku, koja je leala pored mene. Eto vidite, imamo i maku. Otkuda ona ovde? Pre mene stanovao je ovde komandir jedne ete. A na ovome poloaju ima tuta i tma poljskih mieva. Jednom, kad je spavao, mi mu pregrizao uvo. A i mene su ujeli za prst komandir mi pokaza oiljak na velikome prstu leve

452

ruke. I on prati vojnike u selo da mu nau maku. Kad je on otiao, ostavio mi je nju u naslee. Ona je sada moj drug. Ostavio sam maku i naslonio se na sto. Komandir ukrsti prste i ree: Evo, dakle, zato sam ja traio osmatraa... Ovaj se poloaj naziva Je. Upravo, mi se u pravom smislu nalazimo na leima jea. Tuku nas bombama, merzerom i svim ostalim oruima. I niko se ovde nije mogao due zadrati. Smenjivale su se ete, jer su gubici svakodnevni. Sva naa artiljerija tukla je taj merzer, i niko mu nita nije mogao. Od pre osam dana doli smo mi ovde. I ja sam se reio da se sada razraunam i sa njihovim bombaima, i sa tim merzerom. Teren smo izvideli... U visini njihovih rovova nalazi se jedna ogromna stena, i iza nje je postavljen taj merzer. Reili smo da jedne noi izvrimo prepad noevima i bombama. Mene podie neki marac niz lea, a oi kao da mi se zamutie. Zapitao sam ga zastraeno: A ta u vam ja tu? Na jednom kraju usana kapetana Stojanovia javi se jedva primetan, ironian osmeh: Sasvim, sasvim, vas neemo voditi. Vi ete iz rova rukovoditi baranom vatrom artiljerije kada se mi budemo povlaili. U toku sutranjeg dana vi ete regulisati vatru pete poljske i etvrte brdske baterije na prostoru izmeu naih i njihovih rovova. Koliko je daleko?... Grr-u-u! Dohvatio sam se besvesno za sto i malo podskoio. Srce mi je snano udaralo. Ali najednom sam se zastideo. Hteo sam da nastavim odmah na razgovor, ali sam trenutno zaboravio ta sam hteo rei. Evo, to je taj merzer komandir izie do vrata. Gde udari? Pozadi drugoga voda zau se glas odozgo. Dojadi nam. Ali, presee im. Govorio je pribrano kao da su tamo nemirna deca koju e on tapiem umiriti. Ja sam se neprestano muio da se setim ta sam ono hteo pitati. A znam, bilo je vano. Ali je utisak od ove eksplozije bio toliko snaan da mi je momentalno isterao sve misli iz glave. Onako pomuen, istio sam zemlju to je prilikom eksplozije pala na sto. Pitate, koliko je odstojanje? Ah, da! podseti me najednom. Bugarske objavnice daleko su od naih pedeset metara. A njihovi rovovi, i taj merzer, tako... sto, sto trideset. Moemo izii da vam pokaem. Komandir je iao napred, a ja za njim. Izili smo u glavnu saobraajnicu. Posle jedno dvadesetinu metara pred nama se ukaza poprean rov, dubok do visine oveka. Kroz proreze na izbaenoj zemlji, nalazile su se pukarnice. Na
453

odstojanjima leale su puke, iji su bajoneti trali kroz pukarnice u polje. Po dnu rova, bila je rasuta slama koja je bila dosta ugaena. Ovde je na glavni rov komandir me dohvati za ramena. - Kad ste u rovu, pazite da ste uvek izmeu otvora, jer oni otuda motre. A gde su vojnici? Oni su u zaklonima pod zemljom, jer merzer svakoga asa gaa. To moe i sad da nas snae setih se, ali ne rekoh nita komandiru. Ono, istina govorio je komandir, kao da hoe mene da umiri ne pogaa svako. Pogledao sam u nastrenicu, da bih joj odmerio jainu. Ali jasnu preglednost imaete tek sa objavnice. ta me snae mislio sam. Kao neko posluno ae iao sam za komandirom, teei se da je i njemu, valjda, ivot mio kao i meni. Od rova se odvajala uska krivudava saobraajnica i protezala se jo dalje napred. Uinilo mi se da smo zali beskrajno daleko i zamalo da upitam kuda me vodi. Ali pred nama se ukaza malo proirenje, gde je stajao vojnik u punoj ratnoj spremi. ta ima novo? zapita komandir polako. Zavezali su jo dva zvonceta odgovori straar, isto tako tajanstvenim glasom. A-ha, da vidim. Stajao sam bespomono, i kao da me je obuzimala neka vrtoglavica. Uviao sam da sam na granici svojih moi i ako bi se neto desilo, ne znam kako bih se snaao. Komandir se odmae. Priite da vidite. Pred mojim zamagljenim oima pojavi se neka guva, itav splet od ica i gvozdenih ipki, isprepletanih toliko gusto da se izmeu njih ni zmija ne bi mogla provui. Ovde-onde rupa. Izmeu ica izrasla trava. Prva je misao bila: ovuda Bugari ne mogu lako da prou. Ovo me saznanje malo ohrabrilo. Gledao sam kroz uski prorez smelije. Izmeu naih i bugarskih ica nalazila se kratka zaravan. Njihove su ice isto tako zamrene kao i nae. Pozadi ica, s one strane, bilo je nekoliko rovova... Na pedeset metara. Onda iza rovova objavnica pruala se malo zaobljena istina, na kojoj je bilo nagueno kamenje, kao bodlje u jea. Na kraju tamo videli su se bugarski rovovi, i otuda su zjapile pukarnice. Vidite li onu ogromnu stenu levo? pita komandir. Da. Izgleda kao neka manja kua. Iza te stene smestili su dva topa. A sad da vam objasnim. Kada budete regulisali vatru baterija, treba da udesite tako da se nai rapneli rasprskavaju na dvadeset metara ispred njihovih rovova.

454

Shvatio sam... Ali mi je udno bilo, zato je zemlja ispred ove nae objavnice toliko razrivena, kao da je neko orao. Zapitao sam komandira. Njihova straarea odeljenja izlaze nou, i bacaju bombe na nau objavnicu. Danju ih nema. Zato? Zato to im nismo dozvolili da iskopaju saobraajnicu od njihova rova do one objavnice, kao to smo mi tu radili. I oni mogu samo nou da priu. U zoru se povlae. Ali ipak, mi ih i danju drimo pod okom... Odveu vas sad na jo jednu objavnicu. Moemo. Mislio sam, dosta mi je i ovo to sam video. Ali to ne mogu, i ne smem da kaem komandiru. Prialo bi se po celoj Mogleni kako se artiljerac uplaio. Vraajui se, pogledao sam u nau pozadinu. Uinilo mi se kao da vidim i nau osmatranicu na Katuncu, i setio sam se svoje zemunice... A ovde je ivot stalno u smrtnoj opasnosti. udim se ovim ljudima kako oni ne zaziru mnogo od smrti. Da li je kod njih uroena hrabrost, ili visoka svest o dunosti?... Lezite! viknu komandir. Pruio sam se po zemlji. On samo unu. Strahovita eksplozija zapara zemlju, i kamenje prelete preko naih glava. Dah mi je stao. Drhtim, pa mi doe da mu kaem: ne mogu vie da glumim hrabrog oveka. Dosta mi je i ovo to sam video! Eto, tako, po ceo dan govorio je mirno komandir. Moraemo da mu smrsimo konce to pre. Ovako se vie ne moe. Dakle, i njima je teko, mislio sam. Osetio sam neko zadovoljstvo zbog svoga straha... U blizini naoj uestae puani pucnji. Kurumi su fijukali. Komandir je iao uspravan kroz splet od rovova, zatim okrete opet u pravcu odakle je dopirao prasak puaka. U visini ranije objavnice naili smo sada na drugu. Vojnik na strai i ne okrete se ve je i dalje motrio kroz uski prorez, drei vrsto pukomitraljez. Na ta gaa? zapita komandir. Vojnik okrete hitro glavu da vidi ko pita, pa, gledajui i dalje kroz pukarnicu, odgovori: Izbacuju zemlju, pa gaam tamo. Pazi dobro! ree komandir, tapui ga po ramenu. Kada smo silazili, pitao sam komandira otkuda je malopre znao da e nastupiti eksplozija. A, to da vam objasnim. Vi ste navikli na prasak topa. Meutim, ovaj njihov rovovac ima pucanj... kao kada bi neko udario jae ekiem o dasku. Komandir me je pouavao kao aka, ali bez ironije, koja je inae svojstvena peacima kad razgovaraju s artiljercima. Iao sam posluno za njim. Sledovao sam mu sa punim poverenjem. Na njegovom licu ocrtavala se dobrodunost, a po svetlim i pronicljivim oima mogla se uvideti izvesna kultura i inteligencija.
455

 Gospodin kapetan je aktivni oficir, ili iz rezerve? Uitelj. Za vreme mira uim decu kako se rukuje olovkom i perom, a za vreme rata pukom i bombama govorio mi je idui stalno napred. Uostalom, danas smo svi jednaki. Branimo otadbinu. Pogledao sam ga u vrat, i pade mi u oi veliki oiljak. Zar mu nije dosta senu mi kroz glavu. Komandir pree glavni rov, i poe se sputati jednom strmom saobraajnicom. Zastali smo naskoro pred nekom podzemnom peinom, tri, etiri metra pod zemljom. Iznutra je dopirao teak zadah masti, koe, ljudskog znoja, sve izmeano sa mirisom zemlje. Moje su se oi jedva privikle na polutamu. Svuda naokolo, na malom postolju od dasaka, zastrvenom paprati, leali su vojnici jedan do drugoga. Neki su bili svueni, ali je veina obuena i sa fieklijama oko pojasa. Ispod glava stavili su svoje raneve. Kad uosmo, etvorica se pridigoe. Ostali su spavali. Ostanite! naredi im komandir. Jo kao dete itao sam negde kako se sprovode teki osuenici na neka daleka ostrva. Trpali su ih u mrane kabine brodova stisnute jedne uz druge. Ta predstava veza se najednom za ovu stvarnost. Komandir mi ree: Ovde je zaklon za dvadesetoricu. Preko dana se odmaraju. Petorici je dozvoljeno da se svuku, a ostali su u punoj ratnoj spremi. Onda se obrati jednom vojniku: Kako se sad osea? Vojnik ustade. Malo mi trne rame. Ali, dobro je... Prilikom eksplozije merzera, poleti jedan kamen i udari ga u rame. Pet dana nije mogao da kree rukom. Komandir se okrete vojnicima: Pa hoemo li da se razraunamo sa tim merzerom? Evo, doao nam je i artiljerac da nas pomogne. Vala, gospodine kapetane, dosadi ni kljucanje po ceo dan... Kako vi naredite odgovara drugi. Da mi je da mu sruim jednu bombu u cevku, pa ta bude sa mnom. Na sredini zaklona visilo je jedno veliko zvono. Sigurno preko nega objavljuju vreme rada, mislio sam. Komandir primeti ta posmatram, pa e rei: Ovo je zvono preko ice u vezi sa objavnicom. Ako straari primete neki pokret kod neprijatelja, oni odozgo zazvone za uzbunu i ovi odavde istravaju u rov. Na ulazu se pojavi jedan vojnik sa dakom. A, je li hleb? zapita komandir. Kako je sa ishranom? pitao sam.

456

 Dok nismo iskopali saobraajnicu koja vodi u nau pozadinu, bilo je, bogami, teko. Hranu su dobijali samo nou. Sada je ve ishrana redovna. Gospodine kapetane, kae komesar da e ni daje meso svaki drugi dan, jerbo se javila bolest... frki-frki. Komandir pogleda u vojnika, onda u mene, pa se nasmeja. Znate na ta misli?... Misli na bolest beri-beri, koja dolazi usled jednostrane ishrane mesom. Jest, znam, javili su mi telefonom. On se obrati meni. Vojnici su poeli u poslednje vreme da pobolevaju sve ee od te bolesti. Zato e nam od sada davati vie zeljastu hranu. Komandir poe, ali na izlazu zastade. Jeste li napravili platnene cipele? Jesmo, gospodine kapetane. Idem za komandirom i mislim za ta li e im te platnene cipele kad u saobraajnicama tri iljato kamenje. Komandir uspori hod, govorei mi: Ovakvih laguma na mome odseku ima deset. Unekoliko smo zatieni... Sada jo samo da vam pokaem zemunicu moga vodnog narednika. Tu ete i vi stanovati. A zar nemate koga oficira? Imao sam jednoga, ali je on pre tri dana poginuo. Izili su uvee iz rova i poeli da nametaju icu. Bugari osete i pripucaju. Moga vodnog oficira ubiju, i jednoga vojnika rane. Iako je komandir davao utisak duevnoga oveka, govorio je o smrti svoga druga nekako hladno, kao i da nije re o ivu oveku, s kim je jeo i pio, a koji je sada mrtav. Ali komandir kao da odgovara na moju misao, nastavi: On je ve peti vodnik koga gubim za poslednju godinu dana. Smrt je dakle ovde svakidanji dogaaj. Ili smo kroz itav splet saobraajnica, kao kroz kakav mravinjak, i naosmo se opet pred jednim lagumom. Sa okrenutom glavom prema otvoru, zaeljane kose unazad, u koulji sa zavrnutim rukavima, leao je na krevetu od dasaka narednik vodnik, i itao jednu knjigu. Skoio je sa kreveta i pogledao nas gotovo bunovno. Sasvim leerno izgovorio je svoje ime: Dragan Spasi. Onda je pogledao u mene, zatim u komandira, kao da oekuje neku zapovest, pripravan da je izvri odmah. Spasiu, doveo sam vam cimerkolegu. On me pogleda i na njegovom licu javi se detinjski osmeh. Molim... Komandir se obrati meni: Sad... kako ste veti, smestite se.
457

 Ima, ima dovoljno mesta. Nas dvojica emo ovde i Dragan pokaza na daske posilni e dole. E, tako. Hajd, smestite se, a ja odoh da naruim kave, pa doite kod mene. Ovakav srdaan prijem, ovi duboki zakloni, sve me je to malo oslobodilo. Ove ljude iz jurinih eta zamiljao sam kao neka udovita, obrasla u brade. A narednik, meutim, ima neno, potpuno izbrijano lice, i kosu zaeljanu a l'embuqu. Poto ja nou moram da se diem, to lezite vi uza zid re mi narednik Dragan. Imate li stvari? Ostale su mi u zemunici kod komandira. Sluaj obrati se nekom, koji je stajao u mraku tri gore i donesi. Tek sam tada primetio njegovog posilnog. ta itate ovo? Zloin i kaznu, od Dostojevskog. Vi ste ak? Student prava... Otkuda vi ovde? Neko mora biti... Znam... ali jesu li vas odredili, ili ste dobrovoljno doli? Koliko nas god ima ovde, svi smo se dobrovoljno javili... Nas sto osamdeset. Prethodno smo bili na kursu, pa su nas uputili na jedan sektor desno. Od pre nekoliko dana nalazimo se ovde. Zautali smo. Mrak se poeo sputati. Puana paljba je sve ea... Ja sam se i ranije divio peacima, ali sada kao da sam naiao na nove, meni nepoznate ljude. Oni ive svojim ivotom... Da li je ta smrtna opasnost dra njihovog ivota ili je kod njih razvijena neka visoka svest o dunosti, koja je nepoznata onima u pozadini. Ne daju utisak avanturista... Svi imaju blaga, inteligentna lica, primirena, gotovo ledena. Taman htedoh da ga zapitam za razloge koji su ga naveli da se javi u etu koja je unapred rtvovana, kad se pojavi vojnik sa mojim stvarima. Zvao vas komandir na kavu ree ulazei. Imate li pokriva?... E, onda ostavite, pa e moj posilni razmestiti. Izvolte. Napolju nas zapahnu hladan planinski vazduh. U saobraajnicama sreli smo kuvare sa kazanima. Oni se pribie uza zid, te moradosmo da preskoimo kazan. Osetio sam miris pasulja. Hteo sam i da zagledam u kazan, ali sam se setio merzera, a saobraajnica je otkrivena, te sam pourio da se to pre sklonim. Da ne bih pogreio put, propustio sam Dragana napred. Neto lupi... Pretrnuo sam i pribio se uza zid. Dragan je iao mirno, ruku zavuenih u akire. Potrao sam za njim. Sedite, gospodo i komandir nam pokaza krevet. Dragan uze maku i poe da je eka ispod vrata. Ona zavali glavu i zamire.
458

 Donesi oljicu potporunika Dragomira ree komandir posilnom. U njemu smo izgubili dobrog druga. Ali umro je lakom smru. Stajao je iznad rova komandir se obrati Draganu. Znate li, kontrolisao sam posle. Privukao sam se do ica i posmatrao na rov. Tano... Vidi se. Mi smo najistaknutija taka... Grr-u-u! ... Oni su sa njihove objavnice videli lepo njegovu siluetu prema zvezdanom nebu i uzeli na nian. Udarilo ga posred srca. Pao je sa rukama u depovima od akira. Kada su ga vojnici posle nali, uinilo im se kao da spava... Izvolte, gospodo, sluite se. Ruke su mi lako drhtale, te sam jedva prihvatio oljicu. Uveravao sam sebe da ovolika moja malodunost dolazi svakako od bolesti i da u se najzad i ja priviknuti. Ali oni su bili hladni kao stena. Naie podnarednik sa jednom ceduljom za trebovanje bombi i municije. Na njegovom licu video se osmeh. ta ti je toliko smeno? pita ga komandir potpisujui trebovanje. Udari sada merzer gore i jedan kamen, ovoliki, tresnu u porciju onoga Milovana iz itkovca. Sve mu razli pasulj po licu i odelu. Eto ga gore gde se jada: Voleo bih da me je udario u lea, nego to mi prosu veeru. I komandir se nasmeja. Sluaj, veeras pojaana opreza. Skreni panju ljudima, a to uinite i vi, Dragane, na bugarski rov kod onog krastavog kamena, gde su poeli da kopaju saobraajnicu. Razumem! Raketle to ee. U meuvremenu bombe na njihove objavnice. I dok pozadina lupa glavu reavajui taktike zadatke, dotle se sva ta njihova pisanja svode ovde, u prvoj liniji, na dve reenice, i jedno: Razumem! Interesuje me, gospodine kapetane, kakvi su vas razlozi rukovodili da se prijavite dobrovoljno za komandira jurine ete? pitao sam komandira. On me pronicljivo pogleda i poe da gladi jedan brk. Posle kratkog utanja progovori: Posmatrao sam svoje vojnike, pa sam isto pitanje postavljao samom sebi... Vi svakako znate da su svi vojnici jurine ete neenjeni i dobrovoljci. Meu njima ima dosta i takvih za kojima nema niije oko da zasuzi. Sa nekima sam ak i razgovarao... Vidite... Svi se oni mogu podeliti u tri grupe. Prvo, komandir savi prste i onda prui palac jedni smatraju rat kao neko ivotno opredeljenje. Seljak na primer ore, seje njivu, gazi blato. Naie grad, i ceo usev mu potue. Ali on ne rope. Tako je valjda moralo biti... A i ta bi mogao drugo da radi! dodaje Dragan.

459

 Naravno. Iz jedne se koe u drugu ne moe. Tako je valjda opredeljeno... Pred tim nerazjanjivim problemom, on se miri i veli: sudbina! To su fataliste... Jest. Rat je, dakle, njihovo ivotno opredeljenje, a smrti nema bez suena dana. Komandir se zamisli, onda produi: Kad se setim u kakvim sam sve tekim situacijama bio, pa iziao itav... ovek to ne moe da objasni drugim nainom, nego da kae: sudbina. Nema smrti bez suena dana. Ja u to ne verujem... To je samo puki sluaj veli Dragan. Sluaj?... Prilikom odstupanja, tamo jo kod Smedereva, krenemo mi na juri. Doeka nas nemaki mitraljez. Vojnici su padali kao snoplje. Kad doe red na mene, on prekide. Onda jedan skok, i nastavi dalje. Obazrem se. Oko mene svi mrtvi. Nagnem da beim. On poe da gaa mene, kurumi su prtali okolo, ali ja se doepah rova iv i zdrav. E, je li to sluaj? Znam. Ali ako vi smatrate da vam nije sueno da poginete danas, onda, molim vas, iziite na rov ispred njihovih objavnica. Eh... nije nego, zna... ovek tada izlazi izvan okvira onoga to mu je opredeljeno. ak i na narod kae: Ne igraj se sa sudbinom!... ovek zdrave pameti tako neto nee da uradi. Komandir srknu kavu, a zatim nastavi: Drugo... Ima prilino veliki broj vojnika koji rat smatraju za svoju dunost. A dunost je visoka etika pojava kojom je proeta velika veina naega naroda. To je prisna uviavnost jednog lana prema drugom, ili prema drutvenoj zajednici. I zato ja smatram da je pogreno miljenje mnogih, koji veruju da smo mi po roenju ratniki narod. Ne!... Nije istina! Oni izvravaju samo svesno i savesno primljenu obavezu da brane svoju zajednicu, svoju otadbinu. Van toga, oni ne ele da se tuku ni s kim. Kod mnogih, ovaj pojam nije jasno izraen. Oni maglovito pre-doseaju da tako treba da bude. Takvi su obino najinteligentniji. Ima ih koji se svesno rtvuju. Takav je ovaj na Dragan. Hvala na komplimentu! smeka se Dragan. Komandir se obrati meni: Izloiu vam njegov sluaj... Dolo je nareenje da se uputi u Francusku, gde treba da zavri kolu. I ja sam hteo pre dva dana da ga razreim. Ni da uje... Kae, ekajte, da izvrimo juri na ovaj merzer... Dozvolite, gospodine kapetane: naredba je pala u nezgodno vreme. Ve etiri dana pripremamo vojnike za taj juri, i sad, uoi samoga napada, ja treba da se povuem u pozadinu... Ama, putujte vi... U dananjem vremenu naa je prva dunost... Jeste li uli? Mahnuo sam glavom. Nov svet pade mi na pamet.
460

 Hajde donesi veeru! okrete se komandir posilnom. Mi se podigosmo da vojnik razmesti sudove. Sluajno, u mraku, nagazio sam na bombu i trgao sam se, kao da sam zmiju otrovnicu dodirnuo... A nad nama su puke pratale. U blizini negde pripucae topovi. Vojnik pripali slepi fenjer, ali ipak, zarad sigurnosti, zatvori vrata. Sad smo bili kao u grobnici. Da bih rasterao mune misli, zapitao sam komandira za onu treu grupu vojnika. Aja!... Jest. U treu grupu dolaze oni za koje bi se moglo rei da su avanturisti. Ako je vojnik, on misli da e sa ovoga mesta najlake doi do pljake. Ako je oficir, za njega postoji samo front i varijete. Sredinu ne podnose. Sa poloaja odlaze pravo za Solun, gde se ne trezne po nekoliko dana. Naprave tamo masu skandala i vraaju se pravo u svoju zemunicu, kao da je tu njihova prava i jedina kua. Kao kad veseli ljudi promene lokal... Ali oni za vreme mira ne uspevaju dodade Dragan. Izgube se. U normalnim prilikama za njih nema hleba. Gonjeni unutarnjim nemirom, oni se laaju raznih poslova, a nijedan ne svravaju. Nezadovoljni su. Protestuju, sve kritikuju, sve im neto smeta. Najzad, slomljeni godinama, tonu u svakidanji ivot kao dandrljivi starci... Ali za vreme nekih metea, oni su na elu. Oni su ti koji vode, ali im u poslednjem momentu preuzimaju vostvo drugi. Veerali smo neki ohladneli paprika, kome se na povrini uhvatio loj. Pade mi tada na pamet kako bi ove porcije kod Luke letele niz padinu... Ali komanir i Dragan jeli su mirno. Komandir je vadio velike komade mesa i bacao maki ispod stola. Dobro, gospodine kapetane, vi raspodeliste nas dobrovoljce. A ta mislite za ostale trupe? zapita Dragan. Postoje iste grupe i tamo, samo sa dodatkom dve nove. Prva... Odnosno: etvrta. Da, etvrtu grupu ine oni koji... nemaju kud. Hoe, nee, mora... Vre svoj posao savesno, jer inae bie kanjeni... Disciplina, paragrafi, preki sud, smrtna kazna... Ovamo, onamo, priklone glavu i leu na rudu. Oni pucaju, da ne budu ubijeni. Oni sanjare o svojoj kui i eznu za ivotom. Smatraju za najveu dobit ako ih lako rane, te se tako doepaju pozadine. Za to vreme ne misle oni na rat, kao da se vie nikada nee vratiti u rov. A kad im istekne bolovanje oni oljare dan-dva uz put. Ali ipak stiu najzad pred icu... Broj takvih je, sigurno, najvei kae Dragan. Razume se. Voleo bih da vidim toga kome je milo da pogine. Ali, tek, bilo ovako, ili onako, posao se vri. Zapitao sam komandira za petu grupu. A... oni su cveke pozadine. Zabuanti. Sreom, te njihov broj nije veliki... Ni onima iz etvrte grupe nije rat toliko mio. Ali je u njima razvijena savest, i u duama svojim nose svetinju domaeg ognjita... Meutim, u zabuantsku
461

grupu dolaze oni sposobni, koji sada manevruju po Francuskoj, Italiji, vajcarskoj. Njima nita sveto nije. Ni okupirana otadbina, ni porobljena porodica. Oni nemaju ni asti, ni ponosa, ni savesti... Ali oni e u mirnoj zemlji voditi prvu re kae Dragan. Na alost, tako je... Gospodo, moemo na posao. Dragane, veeras treba neprekidno bacati bombe, da ne bi vezivali za ice zvonca. A zato vezuju zvonca? pitao sam naivno. Zato to se prilikom napada ne uje dobro kljocanje makaza, a zvono pravi larmu. Onda u tom pravcu pucaju... Vi veeras nemate nikakva naroita posla, sem ako hoete sami da vidite kako izgleda kad se bacaju bombe. Komandir me je tako ljubazno nudio, kao da u tamo gledati neku predstavu. Vrlo rado! rekao sam izlazei. Dragan je otiao do vojnika. U zaklonu sam ostao ja sam. Mrak je i nita se nije videlo. Pipajui dohvatio sam krevet i seo. Izvan zemunice uo sam udare potkovanih cokula naih vojnika, koji su nekuda odlazili. Sigurno sada posedaju rovove. Opet me muila osamljenost. Iako saraujemo na istom poslu, artiljerci se teko privikavaju na ovaj ivot meu peacima. Ili je to valjda strah od smrtne opasnosti. Padoe mi na pamet rei komandira Stojanovia: Nikome nije milo da pogine. Te i njima. Ali su ve stekli naviku, i lake podnose... Hteo bih da kresnem iicu, ali ne znam dokle dopire svetlost. Onda sam prilegao i sluam... Negde levo prolomi se eksplozija... Puke prate ovde, onde... uje se fijuk kuruma. Kako li je onima na objavnici? Imam utisak kao da su se neke adske sile, plamene, iskeene, ubistvene i strane postavile gore, spremne da zariju otrovne kande... Napolju je no... A komandir veli: Izvolte da vidite... udno. Ti ljudi kao da nisu od krvi i mesa. A grozno je poginuti, jo u ovakvoj stranoj noi... Bar da je vojnik pored mene. Setih se Gruje. Njega sada nose u pozadinu. Oslobodio se muka. Leim na krevetu i sasvim iznenada prisetih se izlaganja komandira o svojim vojnicima. U koju li kategoriju ja dolazim... pade mi na pamet. Ali moje su misli sada nemirne i nikako da se priberem. U daljini treti mitraljez. Vatra se osipa celom duinom fronta. Najednom blesnu svetlost, mlena, bela svetlost, da na zidu saobraajnice ugledah svaki kamiak. Raketla... Mraan horizont bletavo trepti... Senka kao da narasta i saobraajnica kao da tone u ponor... Tama. Tak-tuk, tak, tuk... Du-du-du-du--du... Fi-u! Neko je silazio. Nakaljao sam se da bih mu stavio do znanja da nekoga ima unutra. A, vi ste tu? progovori Dragan. Zato u mraku? Rekoh mu da ne znam gde se nalazi svetiljka. On kresnu iicu i iz jednog ugla izvue fenjer. Mlitava svetlost obasja predmete. Na krevetu sam ugledao svoje ebe. Vojnik je nabavio i neki jastuk ispunjen slamom.

462

 Koncerat poinje ree Dragan. Ako vas interesuje kako bacamo bombe? O, dabome govorio sam usiljeno pribranim glasom. Ali tolika njihova ljubaznost poinje ve da me ljuti i plai. On sede na krevet i skide cokule. Ispod kreveta izvue neke platnene cipele i navue ih. Zato e vam te cipele? Da se ne uje, i da se ne bismo klizali. Mi sada izlazimo izvan rova. Sluao sam nekada kako glumci pred izlazak na binu oseaju izvesno uznemirenje. Neki se ak i krste. Ali na licu ovoga mladia nije bilo ni traga uzbuenja, iako se izlae svakoga asa da bude ubijen. Moemo ree, zateui kai lema. Iao je ispred mene, lako, bez uma. Ja sam se rukama pridravao za zidove saobraajnice, da ne bih lupio o neki iljati kamen. Raketla blesnu. Ja se sagoh, kao da se krijem od nekoga. Slobodno, sad nema opasnosti. Saobraajnica je dovoljno duboka. Podigao sam glavu, i oi mi zasenue od bletavog sjaja. Raketla se sputala lagano, toliko sporo da je izgledalo kao da se i ne pomera. Ali negde u daljini opaam i crvenu svetlost. Oni tamo trae pomo artiljerije. Stigli smo u glavni rov. Prema svetlosti raketle vidim sada vojnike, celom duinom, gde sede i pue. Svaki peti stoji i gleda kroz otvor pukarnice. Raketla se sputala bre. as svitne jae, pa zamre. Okolni predmeti podrhtavaju. Najednom utonusmo u mrak. Dragan zastade. Da priekamo dok priviknete oi... Pst! Svetomire, jesu li otili? zapita nekog Dragan. Tamo su. ekaju vas odgovara onaj iz mraka. Dragan se okrete meni: Sad idemo na objavnicu. Hajdete lagano za mnom. Ako ne vidite drite me za kai. Onda se opet obrati nekome: im ujete nae bombe, bacajte odmah raketlu. Pukomitraljez neka dobro pazi! Uhvatio sam ga za kai. Prilikom ovog neposrednog dodira osetio sam se malo primiren, kao da je njegova hladnokrvnost prela unekoliko i na mene... Iao je, ini mi se, urno. Gazio sam nesigurno i on me gotovo vukao. Bio sam savijen, jer mi je izgledalo, ako se ispravim, odletee mi glava. Dragan najednom zastade, da sam naleteo na njega. Bio sam jo uvek sagnut. Koliko vas je? pitao je apatom. etvorica. Vi stanite ovde. Dragan me dohvati za ramena i privede blizu pukarnice. Osetio sam na obrazu kundak od puke, koja je ve bila isturena kroz otvor. Malo sam pretrnuo. Pucao sam iz topa toliko puta, ali iz puke nikada. Ti, edomire, udari u ice, meu zvonca, a nas dvojica emo u njihove rovove... Hajd sad!
463

Izvili su se kao make jedan za drugim izvan rova i beumno poleteli u no... Neto zapucketa, kao one deje abice, i onda se srui itav pljusak strahovitih eksplozija. Stisnutih vilica i sav zgren, stajao sam pribijen uza zemlju. Dah mi je stao. Neto se slomata pokraj mene. Za njime drugi, trei. Raketla sinu. Odonud, iz bugarskih rovova, pripucae puke. Na pukomitraljez poe da teke. Raznobojne raketle nae i bugarske rinue u gustu tminu. Merzer grunu. Na rovovac desno kao da zaurla. Iz objavnice bugarske dopire jauk ranjenika. Odbijeno puano zrno jezivo zapara vazduh. Fi-u! Gr-r-ru!... Gr-r-u! poe da tue neprijateljska artiljerija po naim peakim rovovima. Nai pustie crvenu raketlu. Bau-iu-gru! poee i nai brani da riju po bugarskim rovovima. Jauk dopire i sa bugarskih objavnica, i iz naih rovova... Majko... brao! razlee se kroz no. A nebo kao da je buktalo od raznobojnih plamenova. Imao sam utisak kao da sam nepovratno izgubljen, i da nee niko izneti itavu glavu... Ali pri svetlosti raketle vidim kaplara, koji je ba sada bacao bombe, kako sasvim hladnokrvno za vija cigaretu. Onda obliznu papir, zalepi i zavrnu krajeve. Njegovo lice je izgledalo kao saliveno od elika. Stavio je cigaretu u usta, i poeo da pipa po depovima. Izvadi kremen i pripali cigaretu. U bugarskim rovovima je neko jeao. Kaplar povue dim cigarete, mirei, potom ispusti dim, i palcem ruke pokaza u pravcu bugarskih objavnica. Jedna strana lica razvue mu se u osmeh. Ova objavica ima noas da nestane govorio je vie u ali. Paljba je malaksala. Ja sam se malo ohrabrio, te zapitah: hoe li oni opet da bacaju bombe? Meni je ve dosta bilo. Sad dolaze drugi. Tako emo se smenjivati cele noi. Eno ga jedan! viknu osmatra i dohvati puku. Dragan skoi. Stoj!... Ostavi ga, ranjen je. Prestravljen, pogledao sam kroz otvor. Pobauljke vukao se bugarski vojnik ka svojim rovovima. Raketla nanovo sinu. Iz rovova pozadi nas pripucae puke i onaj se prikloni zemlji... Oseam kako mi se vilice tresu, kao u groznici. Sav sam drhtao. Ubie oveka! Mi smo gotovi ree Dragan. Ili smo urno. U rovu je Dragan izdavao nareenja za dalji rad. Druga etvorica trebalo je da idu. Ovi ostavljaju puke i iz jednoga sanduka uzimaju bombe. ujem da je jedna razorna iz bugarskog topa udarila u nastrenicu i dvojicu ranila. Ve su ih odneli. Ali sve je to nitavno prema onome to sam video gore... inilo mi se kao da nestajem. Pred oima mi je treperilo od neke unutranje napetosti, pa me i sluh naputa.

464

Vratio sam se u zemunicu. Posilni Draganov mi je pomogao da skinem izme. Sav klonuo spustio sam se na krevet. Vojnik me pokri. Obuzela me je neka zima, i sa uasom sam pomislio ta u sad da radim ako me spopadne malarian napad. Posilni mi dodade kutiju sa hininom. Zavalio sam glavu na jastuk i posmatrao debele grede poloene jedna uz drugu. Iznad njih, postavljene su druge, ali samo popreno. A odozgo je zemlja... I kroz taj moan zaklon kao da vidim onaj le na poljani. Cele noi je gruvalo i zemlja mi padala na lice... Pred zoru se smirilo i Dragan se vratio. Tada sam tek priklopio oi. Prolo je ve dve godine otkako su se nai peaci ukopali na ovome mestu. Ljudi su rili kao krtice i ve je bio izraen itav splet od rovova, saobraajnica, traverza, laguma, kao da tu ive primitivni ljudi, iz preistorijskog doba. Vojnici su ve navikli. Hrane imaju u izobilju i ljudi bi iveli ipak nekako ugodno, da nema onoga merzera koji po ceo dan kljuca, kao da neko dletom bije u glavu. Dan je bio sve i sunan. U rovovima su ostali samo deurni. Ostali su spavali. Telefonom sam zatraio etvrtu brdsku bateriju, koja se nalazila oko etiri stotine metara pozadi peaka. O, mister javlja se otuda komandir. Odakle govori? Kazao sam mu. A, ti si doao zbog onoga baraa. To je inae moj sektor. Elementi su gotovi. Nisi morao da dolazi zbog toga. Mogao sam komotno i ja odavde... Sluaj, da ne bismo odali nau nameru, ja sada neu gaati... ujem, bio si u Solunu, kao bolestan. Ako moe, doi danas malo do mene, da mi pria... Naiao je komandant peakog puka, pukovnik. Bio je bez epoleta, a u ruci je drao tap. Odakle ete osmatrati? zapita me. Odavde, iz rova, gospodine pukovnie. A ne, morate ii na objavnicu. Ali, ja isto vidim i odavde. Ne znam ja... Imate vi artiljerci esto obiaj da razmanete po nama. Za mene e to biti garancija, da vas stavim na najistaknutije mesto. Ako vam se to desi, nee mi biti ao, jer ste nastradali od topova kojima vi upravljate. Objanjavao sam komandantu kako se sada daljina ne ceni odoka, ve pomou preciznih daljinara. Ne dam ja marjaa za te vae sprave, otkada mi onaj haubiar udari u rov pa mi koje pobi, koje rani, jedanaestoricu... Taj mi je sluaj bio poznat. Pokuavao sam da odbranim komandira baterije. ta? razrogai oi komandant. Neete valjda da mi dokazujete da je komandant divizije bio kriv za taj sluaj. Onde gde ja namislim, hou tu da mi gaate...
465

Bilo je uzaludno da mu dokazujem kako sve to umnogome zavisi od ratne municije, koja se sada radi na brzinu. A usled dugotrajne upotrebe, ni orua nisu vie precizna. Pozdravio sam komandanta i poao na objavnicu. Za mnom je iao telefonista, koji je odmotavao telefonsku icu. Ovo nepoverenje komandantovo izazvalo je najednom u meni neko nespokojstvo. Poznavao sam dobro tehniku artiljerijskih orua i znao za prirodno rasturanje zrna. A izmeu naih objavnica i bugarskih rovova nema vie od sedamdeset metara. Nai rapneli treba da eksplodiraju negde na sredini, dakle tu, ispred same nae objavnice. A poljska baterija gaa sa daljine od hiljadu dve stotine metara... Objavnica se nalazi gotovo u obuhvatu one prostorije koju zahvata prirodno rasturanje zrna. Ali peacima ne vredi govoriti. Oni znaju svoje... Pogledao sam kroz uski prorez na objavnici. Neprijateljske ice su na vie mesta iskidane, da su slobodni krajevi ica trali navie. Bugarske objavnice bile su potpuno razorene. Na vojnik na strai ree mi da je noas baeno oko sto dvadeset bombi. Malo podalje leao je le onog bugarskog vojnika. Vetar je duvao i uz ciku strujao izmeu ica. Na frontu je bila tiina. Vazduh je bio proziran i ist, a preko bugarskih rovova videlo se nadaleko plavetnilo neba. Pri kosim sunevim zracima svetlucali su bajoneti iz bugarskih rovova. Vojnik koga sam zatekao na objavnici sedeo je i, onako okrenut suncu, zadremao. Dozvao sam komandira pete poljske baterije. No hvala bogu da se jednom javite veli mi komandir. Ovi iz divizije nakaili su mi se na osmatranicu i neprestano pitaju kad u otpoeti. Za njih je ovo razonoda. Zamolio sam komandira da pone sa to veom daljinom i onda tek neka smanjuje odstojanje... Nareeno mi je da obavim gaanje sa to manjim brojem metaka, da ne bismo odali nau nameru. Odstojanje u meriti prema velikom kamenu iza koga je onaj merzer. ekao sam nekih etvrt sata. Telefonista mi javi da e baterija otpoeti sada. Stajao sam naslonjen uz vertikalni usek i gledao kroz elinu plou izbuenu sitnim rupicama. Iz daljine dopree pucnji i odmah se nad glavama naim uskovitla vazduh, otro ciknu i pred nama prasnue rapneli. Tri su prebacila, a jedan je eksplodirao iznad velike stene. Izvetavam o tome komandira. Sad je trebalo skratiti daljinu. Ali ova objavnica je otvorena prema naoj pozadini, i ja sam se stao okretati osmatrajui gde bih mogao da se sklonim. Kazao sam vojnicima da se pribiju za zid, gde sam i ja priao. Nisam ni uo pucanj topa, kad neposredno iznad naih glava pue rapnel, i stotinama kuglica se srui meu ice. Ostali su pali na sredinu izmeu nae objavnice i bugarskih rovova. Vetar je duvao prema nama, i nanese dimove rapnela iznad nas.

466

Skrenuo sam panju komandiru da je jedan rapnel eksplodirao vie moje glave. Molio sam da obrati panju, jer moemo lako mi da nastradamo. ta da radim! Elementi su za sve topove bili isti, pa vidite i sami. Moramo ostati pri ovome. Pustiu jo samo jedan, kontrolni plotun. Dok sam razgovarao sa komandirom, peak izvi glavu i povika: Eno ga! i srui se u zaklon, gde se sav zgri. Pogledao sam ga u udu, pitajui se ta mu bi najednom. Ali od strane eksplozije zagluue mi ui, i zamalo da ispustim telefonsku slualicu. Alo... alo... alo! ponavljao je komandir baterije. Alo osmatranica. Jedva sam se pribrao i javio komandiru. ujete li me?... Osmatrajte! Pozadi naega zaklona kuljao je dim. Kako ga opazi? pitao sam vojnika. Kako da ga ne vidim, slavu mu njegovu, veliko je k prase. uju se topovski pucnji. Dimovi rapnela iskitie poljanu. Izvestio sam komandira da je sada sve dobro ispalo. Paljba je prekinuta i vratio sam se u glavni rov. Pri povratku vidim da je razorna granata merzera udarila u mesto gde se saobraajnica od objavnice spajala sa glavnim rovom. Eksplozija je napravila proirenje od dva metra. Svuda naokolo lealo je razbacano kamenje. E, kad bi hteo da nam ovako skroz proiri saobraajnicu, dobro bi bilo smeje se komandir. Jeste li svrili posao?... Sad ste slobodni do dva asa, a tada doite k meni. Dobro bi bilo da malo prilegnete. Rekoh mu kako ne bih hteo da uznemiravam Dragana, koji cele noi nije spavao. eleo bih da odem do nae rovovske baterije. A, do porunika Koste Turina. Sila je to jedna... Umirio je on Bugare, da se ivi ne uju... Hajde, Stanko, rode moj, odvedi gospodina potporunika do naeg rovovca... Njega Bugari da uhvate, odrali bi ga ivog. Pozdravite ga s moje strane. Spustili smo se saobraajnicom do onoga irokoga kanala, gde su jue istovarivali municiju. Do ovoga mesta se donosi peadijska i artiljerijska municija konjima, hleb i ostale namirnice. a odatle vojnici na ramenima raznose levo i desno. Ili smo lagano uskom saobraajnicom, koja je bila paralelna sa glavnim rovom. Peli smo se sve vie. Na strani prema neprijatelju bila je nabacana zemlja. Pogledao sam na suprotnu stranu, prema pozadini... Na visini preko hiljadu i osam stotina metara, dizali su se talasasti breuljci, na kojima su smetene artiljerijske osmatranice. Iako su izloene vatri neprijateljskih baterija, ipak, daleka je to pozadina. Ne bije ih u glavu merzer, ne sluaju zvizak kuruma i ne plae se iznenaenja iz bugarskih rovova.

467

A tamo, u onoj izmaglici, nalazi se Solun. Mravinjak ljudski... komandanti... kazamati... Preda mnom je etinarska uma, sagorela i iskidana od bombi i granata. Dva sveta... ta mislite, gospodine potporunie zapita me Stanko kada e se zavriti ovaj rat? Dve godine ginemo na ovim poloajima, i ni mai. Objanjavam mu da ishod rata ne zavisi od nas, ve od naih saveznika. A oni su moni i silni. Znam, ali nas e nestati govori zabrinuto Stanko. A otkuda ti u bombaima? Pa, ka velim, da ubrzam rat, ne bi li jednom otili svojim kuama. Stanko zastade. Gospodine potporunie, dovde je na odsek. Odavde dre peaci. Razlike nema. Rovovi se prepliu, slivaju i gube u podzemnim lagumima. Sretosmo vojnike u punoj ratnoj spremi, gde nose jednog ranjenika. Oko njegove glave nalaze se grubi, krvavi zavoji. Sklonismo se malo u stranu. uje se s nekoje strane zvrjanje aeroplanskog motora. U Moglenskoj ravnici pripucae topovi i u visini ugledasmo dimove od rapnela. Osmotrismo i aeroplane. Od njih smo bar na poloaju mirni. Stanko okrete navie, ka rovu. uje se neki agor. Ovde je zemunica komandira tree ete. Od saobraajnice kojom smo ili sputa se strm nagib. Pri dnu se nalazi otvor od zemunice, gde ugledah trojicu. Sigurno su oficiri. Igrali su karata. A i ta bi drugo radili, kad su gotovo ivi zakopani. Ne htedoh da im se javljam, ve produismo dalje. Naili smo na glavni rov. Puke prislonjene uz vertikalni usek ispred pukarnice. Na rastojanjima su stajali vojnici. Neki su bili leima okrenuti neprijateljskoj strani, i kao da su dremali. Drugi su posmatrali kroz pukarnice. Jedan je sedeo i od crvenog tisovog drveta rezao neku kutiju. Imalo ih je koji su bili skinuli bluze i trebili se od vaiju. Naiosmo i na grupu vojnika koji su se neemu smejali. Na vrh motke nabili su dak ispunjen slamom. Povrh njega napravili su guvu od krpa, da lii na glavu, a odozgo stavili lem. Jedan je polako dizao motku, i lem se pomaljao izvan rova. Okolo lema prtala je zemlja od kuruma iz bugarskih rovova. ta radite? pita ih Stanko. 3afrkavamo bugarske strelce. A nikako da ga pogode govori jedan smejui se. Ili smo pognuti da bi bili ispod visine pukarnice. Na izvesnom rastojanju nailazimo na poprene saobraajnice, koje odvode nekud u pozadinu. Pred nama se pojavi iroko, etvrtasto proirenje, gde ugledasmo mali rovovski top. Vojnici su skoili da nas pozdrave.
468

 Gde je gospodin porunik? Evo, ovuda. Stanko, sad moe ii rekao sam i spustio sam se kroz strmi kanal. Na otvoru zemunice ugledah Kostu. O... zdravo drue Viknu radosno i lupi me po ramenu. Milosave!... Dede pusti jednu salvu, u poast na-ega gosta. Gore se zau neko trupkanje. Kakvu salvu? pitao sam ga. Ne pitaj! Hajde da vidi. Molio sam ga da ne pravi galamu. Dosta mi je toga. Ali on je iao napred te se naosmo kod onog topeta. Najveu! nareivao je Kosta. ovee, doao sam da na miru posedim. Ostavi, molim te. to izaziva vatru? Ti si pod mojom monom zatitom. Ni dlaka ne sme da ti fali. Dva vojnika su iz jedne rupe s tekom mukom izvlaila ogromnu bombu, koja je na zadnjem kraju imala jedan produetak kao ep a sa krajnjih oboda bombe pruali su se iroki nastavci kao krila. Bila je dva puta vea od topovske cevi. Pokuao sam jo jednom da odvratim Kostu. Udri! nareivao je odluno. A ti gledaj gore i nita ne brini. Granata izlete i trunu u bugarske rovove, kao da je tamo tresnuo grom. Kosta se nasmeja. ta veli?... Ne dam ja ove moje prangije za sve tvoje brdske topove. iuzvrc, iu-zvrc!... Kingiri mingiri. A ovo, bato, kad rolne, osea kao da te die u nebesa. Ha! veli ponosno Kosta. Njegovo lice je ozareno i vedro. Izgleda kao da je tek sada naao pravi smisao svome ivotu. Hajdemo!... Posilni!... Otvori onu moju paprika konzervu, i podgrej na barutu. Donesi ae za vino, konjak. Zemunica prostrana i oblepljena slikama goliavih ena, iseenih iz raznih asopisa. A na jednome zidu nalazila se uramljena fotografija neke mlade ene, koja, opruenom desnom rukom, pridrava kraj vela, kojim je obavijeno njeno telo. Priao sam toj slici. Un tendre ouvenr, a mon Kota shg... Daesy pisalo je u jednom uglu slike. Pogledao sam Kostu. Razumeo je moj pogled. enska i po!... Naao sam je u Beas-kuli. Drue, proveo sam kod nje est dana i est noi. Ja njoj pare, a ona meni sliku. Ali ne alim. Jedva ekam kad u opet u Solun. Razmetajui ae po stolu: Kad poemo u Srbiju, drugi e poneti pare, a ja nemam nita vie do te slike. Ali... Nek laje, dok traje. Kad nestane, nek prestane. Ba me briga. Sto godina neu iveti. Inae, kako ivi?

469

 Kao car. Ne daj boe gore. Komandanti me ne obilaze... Jer zna... ovde je vuna, vuna. Na sedamdeset metara su Bugari, pa neka izvole. Kingiri mingiri!... Dede slui se on nakrete au sa konjakom. Jamajka rum... Svia ti se? On sede na jednu trononu stolicu, a ja na krevet od dasaka. Jave mi pre mesec dana da e doi da me obie komandant diviziona artiljerije. Vri ovek inspekciju... Zna!... Kosta namignu, a potom zapali cigaretu. A ovde se kod jednog istaknutog mitraljeza nalazi jedan konjiki porunik. Ali ne od onih legalnih. Pardon. Za vreme rata nisam imao ast da ih vidim. Nego jedan od onih, koji je po kazni preveden u peadiju... Kau, nije bio pogodan za pozadinu, jer je imao vrstu kimu... Ja, sunce im njino, jesi li video? Ne znam na ta misli. Umesto da se ovi nai poloaji smatraju kao mesta dostojna ljudi od asti, dostojanstva i karaktera, oni nas smatraju kao poslednje vagabunde. Koji god skrivi neto u pozadini, oni njega po kazni na front. Samo kad je u pitanju ovaj drugar, konjanik, on je po pojmovima ljudi, koji ive u rovu, astan ovek. Mi smo ga ovde oberuke prihvatili. Ali pozadina misli da ga je time kaznila... E, kad je takva i takva stvar, onda ekaj, sinko majin! Kosta prevue akom preko lica. Pozovem ovog porunika i nas dvojica se dogovorimo... Kad su nam javili da se pribliuje komandant, on pusti mitraljez, a ja raspalim rovovcima. Udri, udri, udri! Otpoe i bugarska artiljerija. Onda opaui naa. Lom se napravi. Od komandanta ni traga, ni glasa. Ali kako se sa tim mire peaci? Za peake je glavno da ja pucam. Da mogu, terali bi oni mene i dan i no, jer su tada jedino mirni. Oni tada spavaju u rupagama kao krtice. Zato me paze kao malo vode na dlanu. Sluaj obrati se svome posilnom. Idi reci nekome da pozove porunika Rajka. Videe ga sada. Nije daleko. Gaaju li Bugari? Hm!... Doterao sam ih, pa su sad kao devojine. Preko puta mene postavili su jedan merzer, ne bi li me uutkali. Prevarili su se. Nisu mi znali narav. Od prvoga dana mi smo ustanovili klju. Na njegovu jednu, ja bacim tri, na njegove dve, ja est. Pa sad izvolte. Ako ja ponem prvi, pa mi on odgovori, tada bijem dotle dok oni preostali Bugari ne popadaju u snefest. Sad su me upoznali Dobro, onaj merzer ne sme iv da se pojavi... Zdravo! I on prinese au da se kucnemo. Vojnik donese u porciji vru paprika i stavi na sto. Onda iz jednoga sanduka izvadi dve viljuke i hleb. Ovde, drue, nemamo tanjira. Moraemo iz jedne porcije. Izvoli. ta radi, bogati, onaj rmpalija Luka? Priao sam mu o Luki i svima redom...

470

Na ulazu se pojavi visoka figura jednoga oficira u lakovanim izmama i konjikoj uniformi. Rajko Filipovi, konjiko-pepadijskomitraljeski porunik. Inae, sada na bolovanju na leima Jea. Glavu daje, al mamuze ne skida dira ga Kosta. Sedi na krevet i, poto nemam viljuke, umai prstima. Pre svega, barone, ti zaboravlja, primo: da sam ja riter, i sekundo: da ja ne jedem konzerve. Ovo drugo, grofe, ini devedeset i devet tvojih razloga. Molim... Hoe li vino? Riteri se ne pitaju, ve se slue. A njihovo gospodstvo odluie sa: da ili ne. Doe mi da se nasmejem nainu njihovoga ophoenja. Da bih ih uveo u prirodni razgovor, zapitao sam: Otkuda vi, koniki oficir, u peadiji? Potpisati je doao u sukob sa zakonima pozadine. U nedoumici sam da li da primam za ozbiljno ovakav nain razgovora, ili da ponem i ja, kao i oni. Kosta je ra-zumeo moju kolebljivost, te mi se obrati: Ponudili ga da bude apsandija u Solunu, a on odbije. Kada su ga zapitali za razlog, on izjavi jednom svom drugu: Savest mi ne doputa da uvam nevine ljude! Onaj ga dostavi, i oni ti njega hop! u peadiju, na najistaknutije mesto. Jeu na lea dodaje porunik Rajko, i srui au vina u usta. Potom lupi aom o sto i uzviknu: Ho-ho-ho! udim se, grofe, kako te ne uhapsie? pita ga podsmeljivo Kosta. Porunik Rajko irokim zamahom ruke prinese cigaretu ustima. Onda hitro povue ruku i udahnu. Isputajui umno dim, on se obrati Kosti vanim glasom: Barone, primo: vodili su rauna o mome gospodstvu... Sekundo: bilo ih je na lageru toliko da za mene nije bilo mesta... On se onda obrati meni: Sa koje planete dolazi gospodin? Kosta me preduhitri: Branin, pa je doao kod bombaa. Oni se spremaju da kidiu na onaj merzer. Moda e taj juri jo noas izvriti. A, tako. Gospodin, dakle, gine u mrtvom uglu. Nemoj da se ljuti! Kosta me lupi po kolenu. On je dobar ovek. To je lepo od vas, barone, to me tako zastupate... Sluaj, drue obrati se tek sad Rajko prirodnim glasom Kosti hoemo li da ih pomognemo? Nemam nareenje, jer e oni svakako to u tiini da izvre. Uostalom, ako ustreba, mi smo uvek za guvu. Rajko se protegnu. Onda izokrenu glavu, i u tom stavu, rairenih ruku, ostade, gledajui fotografiju.
471

 Sad, kad poem u Solun, da mi da adresu ove enske. On se okrete Kosti i vanim glasom: Zna, barone, pravo je. Hou, grofe. Drugovi smo u smrti... moemo i u ivotu. Jest, barone... Gaamo isti cilj na poloaju, pa moemo i u Solunu... Uostalom, barone, duvani me. Posilni, ta eka? Vojnik prie urno i pripali mu cigaretu. Ah, stani, grofe!.. Sad se setih. Kosta izvadi iz usta cigaretu i nasloni se rukama o kolena, izdiui pri tome ramena. Grofe, vi ste mitraljezac. Tako reku, barone. Molim... Grofe, koliko vam mitraljez puca u jednoj minuti? Ja kaem trista. A ako vae gospodstvo, barone, ne veruje, onda neka broji. Usvajam razloge uvaenoga grofa. U tom smislu, neka mi gospodin grof odgovori: kad mitraljez pali u jednoj minuti tri stotine metaka, onda, koliko vremena treba dotinome mitraljezu da ispali milijardu metaka? Porunik Rajko se namrti, kao da razmilja. Onda obuhvati akom obraze, povlaei prstima niz bradu i poe da uvija dlake. Ja mislim... etiri dana i etiri noi. Ha-ha-ha! nasmeja se slatko Kosta. Dragi moj... est godina, etiri meseca i etrnaest asova. Rajko ga pogleda u nedoumici. Da, da potvruje Kosta. Celo sam jutro to raunao... To ti je ono: dokon pop jarie krsti. Ali Rajko se prenu. ekajte malo, barone, da ja vama probam glas. Postaviu vam prostiji zadatak. Ali brzo da mi odgovori. Rajko prui ruku prema Kosti i rairi prste. Barone, recite mi, koliko ima prstiju? Pet. Rajko prui i drugu ruku i rairi takoe prste. A sad? Deset. A koliko e imati deset ruku? Sto. Rajko skoi i plesnu rukama. Eto ti tvoje matematike!... Ne zna! Uvaeni barone!... Deset ruku ima pedeset prstiju, a ne sto. Posilni, uslui gospodina kavom pokazivao je prstom na sebe. Kosta me zbunjeno pogleda, mahnu glavom i nasmeja se. E, izradi me na brzinu. Njihovo vedro raspoloenje prelo je i na mene, te sam za momenat zaboravio na stranu stvarnost. Ali vreme je bilo da idem. Ispratili su me obojica daleko, alei se stalno uz put, kao da etaju nekim parkom... Pozadina ih je uputila na grbinu Jea da poginu.
472

Ali oni su ostali nasmejani, kao da prkose smrti. jedan drugome su pridali zvune titule grofa i barona i sebe su izneli na visinu Moglenskih planina, odakle nemarno pljuju na celu pozadinu... Koati, a viljavi, stisnutih vilica i otra pogleda, ulazili su bombai redom u polumrani lagum, i pribijali se jedan uz drugog. Njih dvadeset i pet. Oni su odreeni da poginu veeras. Onako zbijeni, telima svojim inili su neprobojnu masu, iz koje su caklile svetle oi, plemenite, drske, smele i odvane, koje su stremile istom cilju, da smode protivnika pa makar se zanavek zaklopile. utali su. Komandir prelete oima preko sviju. Jesu li svi tu? Svi su! Komandir je razmiljao kratko vreme. uo se samo um sa tavanice od mia, koji je grizao gredu. Iz daljine je dopirao potmuli pucanj topova. Drugovi! progovori komandir. Dobio sam nareenje da u toku noi izvrimo napad na bugarske poloaje u pravcu velike stene, iza koje se nalaze smeteni rovovski topovi. Prema aeroplanskim snimcima, ta se stena prua u dubinu deset do petnaest metara, i neposredno iza nje nalaze se dva rovovska orua. Naa artiljerija nita im nije mogla. Ti topovi mesecima nanose nama tetu i mnogo puta je i sam na poloaj bio doveden u pitanje. Iz dana u dan nanose nam gubitke... Iako smo dobrovoljci, ja vas ipak ne prisiljavam. Ako nekome nije dobro, neka se slobodno prijavi. Komandir je zautao. Vojnici su stajali nepomino. Recite slobodno! Gospodine kapetane progovori jedan. Trajko je jutros imao groznicu. Eto, tako, kaite. Gde je Trajko? Nije mi nita, gospodine kapetane progovori jedan omalen, gotovo deak, kome su tek izbile nausnice. Nemoj, nemoj, Trajko. Izostani ti veeras savetovao ga je oinski komandir. Izii, imae ti prilike i drugi put. Trajko nije izlazio, ve je napuio usne i ljutito gledao preda se, kao dete koje su kaznili. Ja vas molim, gospodine kapetane... Nije mi nita. Sad... ja te ne primoravam, ali te savetujem... Hou da idem i ja. Dobro, tvoja volja... Da vam izloim sada nain naega napada. Cilj nam je, dakle, da se neprimetno dovuemo do njihovih rovova, i da bombama raznesemo njihove topove. Na je plan ovaj. Komandir se zamisli. Vojnici su ga posmatrali... Od njih e mnogi jo noas biti mrtvi. Uspeh naeg napada zavisi od bugarskih objavnica. Ako nas oni sa objavnica osete i pripucaju, napad je propao. U toku prole noi mi smo razorili zaklone objavnica. A veeras emo se starati koliko je god mogue da im pomou raketla onemoguimo prilaz... Ali znate kako je. Nisu ni njihovi rovovi preko
473

sveta. Izmeu jednog i drugog paljenja raketli, oni mogu da uskoe. A to je jo najvanije, ni mi ne moemo juriati prema svetlosti. Po mraku moramo da sklonimo nae iane zapreke, i njihove da seemo. A za to vreme oni e prii. Stoga na noanji rad mora biti podeljen. im prestanu nae raketle da svetle, moraju se brzo skloniti nae iane prepreke. Potom petorica ima da ulete s noevima u njihove objavnice. Oni obino tu dre dva straara, i njih dvojicu treba zaklati kao pilie. Da ne zinu! Noas ih je bilo trojica upade kaplar. Jedan je pokuao da bei i ubijen je na poljani, a dvojica su ubijena u rovu. Otkuda zna! zapita komandir. Po kuknjavi. Jest, jest, uo sam i ja dodaje drugi. Kukali su obojica uglas. Prestali su tek onda kada je Radomir sruio u rov dve bombe. Ja sam ba u toj smeni bio. Lepo. Potrebna su mi, dakle, petorica. Ko hoe? Ja... ja... zau se vie glasova. Komandir je odbrojao. Tebe neu obrati se jednome. Ti se stalno saplie, ak i po ravnoj zemlji, a tek nee da se zaplete u icama. Vojnici su se smejali. Danas mi obori naslonjenu puku. Sreom ne okide diraju ga. Onaj obori glavu i smeka se postien. Komandir ga potapa po ramenu i ree: Ti ostani za drugu grupu. Prilikom polaska, ti e poslednji da se provlai, pa se koprcaj u icama kao pile u kuinama... E, tako. Iziite vas petorica... Vi ete otii levo od nae objavnice jedno... pedeset metara i tu ete kroz njihove ice prosei kanal. Onda jedan napred, ostali za njim. OD vas petorice ima da se napravi jedna zmija. Komandir se obrati Draganu. Izvriete posle probu sa njima. Znamo, gospodine kapetane... Ko nosi, taj ne prosi. Ko ui taj se ne mui. Je li tako? Tako je, gospodine kapetane! Kad se provuete, vi ete malo zaobii, da im naiete iza lea. I onda kao make. U jednom skoku. Glavno je, ne smeju da zinu. Komandir je govorio otro, gestikulirajui. Vojnici su gledali svoga komandira i nesvesno se podavali njegovim sugestivnim pokretima. Dragan je bio hladan i pribran. Stajao je naslonjen na zid, ruku zavuenih u depove akira, kao da je ovde bila re o nekoj sportskoj utakmici. Sada dolazi ono glavno... Nas dvadesetorica raspodeliemo se u etiri grupe. Po petorica. Na isti nain presei emo kanal komandir je kaiprstom i velikim prstom podraavao makazama.

474

 Moda bi bolje bilo da napravimo prolaz na dva mesta prekide komandira kaplar. Za nastupanje tako je! Ali prilikom povlaenja bolje je da imamo na raspoloenju vie kanala... Vi znate kako je kad se odstupa. Najkraim i najbrim putem. Gomilanja ne sme da bude. Ja bih jo predloio, gospodine kapetane upade Dragan da onaj koji prilikom provlaenja ispod ica bude poslednji, da taj na izlazu iz kanala ostavi neki beo predmet, belu krpu, tako neto, da bismo znali gde je kanal. To je dobro. Mi imamo ovde iroke, bele zavoje, n neka poslednji puta kroz kanal, a na kraju neka stavi guvu... Vidite, toga se nisam setio, a veoma je vana stvar. Jer ko e u mraku i onoj guvi da nae tano mesto prelaza... Za to se postarajte vi, Dragane. I sa tim smo gotovi. Sad nastaje ono to je najvanije... Kad smo ve preli, onda mora da se sakupimo, da ne bismo sa bombama naleteli jedan na drugoga. Prikupiemo se kod neprijateljske objavnice. Odatle u razvijenom streljakom stroju, trkom, pravo na njihove rovove. Znak za paljenje bombi dau ja. Jedna polovina bacite bombe levo od stene, a druga desno. Potom u nekoliko skokova, sa noevima, u njihove rovove. Muskuli na komandirovom licu bili su nabrekli, a oi sijale. Ali ne zaboravite, na krajnji cilj su oni topovi. Ko ostane itav, neka zaobie stenu i srui bombe na topove. Jeste li me razumeli? Jesmo! govorili su odluno vojnici. Komandir se obrati meni: Sad nastaje va posao. Mogu oni lako da nam najau za vrat. Vi ete biti na objavnici. Sa komandirima baterija draete otvorenu vezu preko telefona. Kad osetite da se mi vraamo, onda raspalite to bre, to ee, da im vatrom zapreite put. Zapitao sam komandira kako u u mraku znati da su se svi nai vratili. To ni mi ne moemo znati. Ostavlja se vaoj uviavnosti. Pretrnuo sam pri pomisli, ako bi artiljerijska zaprena vatra pogodila nae na poljani. Izginue svi do jednoga. Ili ako u brzini nai topovi podbace... A ta e biti ako komanda stigne dockan, pa ih Butari nateraju na ice... Mesto me nije dralo. eleo bih da inicijativa ne potie od mene. Ne razmiljajui mnogo predloio sam da neko od njih baci crvenu raketlu. Taman! komandir me pogleda, udei se. Onda bi nas pri svetlosti raketle pobili kao zeeve. A sem toga, taj koji nosi raketlu moe i da poginu u bugarskim rovovima, i ta onda? Ali komandir kao da je razumeo moju strepnju, nastavi: Ne brinite vi nita. Kad osetite prvoga od naih da je priao icama, znajte, tu su okolo njega i ostali... Dakle, tako. Vi stupite u vezu sa komandirima i recite im da su oni pripravni. Ugovorite to kako znate. Tada se okrete vojnicima. Vie nemam nita da vam kaem... Znate... Ko se uva i Bog ga uva.
475

 Obua! dobaci Dragan. A jest. Cokule imate da ostavite, a navui ete platnenu obuu. Veeras treba da smo neujni kao senke, a laki kao srndai. Od oruja nosiete samo kame i po est bombi... Sada je tri asa. Do sumraka pripremite sve to je potrebno. A sad, Dragane, podelite ih po grupama i izvrite probu provlaenja. Razumem! Do vienja. Kad komandir ode, Dragan plesnu aku o aku i pogleda vojnike. Hajde odaberite se sami ko e s kim, i tako stanite. Onda se obrati jednome: A ti idi da spremi daice. Vojnici se uzmuvae. uju se glasovi: Ranko, hajde sa mnom. Ti budi poslednji. Hoe li da bude moj zadnji? A jok, danas si se najeo pasulja. Kaplar se nasmeja. Ako se po tome odabirate, onda treba svi da ste elni. Ima nas i ovakvih i onakvih. Ali ipak, pregrupisali su se. Hajd sad, stavite opasae i vratite se odmah. Dragan me pogleda. Videemo ta e noas biti. U glasu njegovom bilo je neke sete. U meni je tinjalo prijatno oseanje zadovoljstva to nisam na njegovom mestu. Ali u isto vreme i straha da im se ta ne desi. A oni su svi bili osueni na smrt. To je saznanje izazvalo u meni izvesno saaljenje, i nesvesno zaustih da ga teim. Ali trgao sam se. Moda bih ga time pokolebao, i nevoljno mu ulio uverenje o bliskoj smrti. Oni su dosad bili spokojni i svaki je verovao da e izbei opasnost. Pravio sam se na silu ravnoduan i posmatrao ovaj lagum koji je nekada, vidi se, sluio za smetaj rezervne hrane... Napolju grunu eksplozija od granate iz bugarskog merzera. U meni se javi vie refleksni trzaj, te stegoh pesnice. Jo malo, jo malo! govorio je Dragan vie za sebe, mislei na pripremani napad. U lagum utrae nekoliko vojnika. Uh, slavu mu, umalo da me zatrpa! Pojavie se i ostali. Ovaj kao da zna kad treba da opali. Dragan izie, a za njim i ostali. U jednoj od najuih saobraajnica, na trideset santimetara od podloge, bile su uglavljene iz meu bonih zidova tanke daice. Ispod njih trebalo se provui. Njih petorica stali su jedan za drugim. Onda su najednom polegali. Prvi se
476

oslanjao laktovima. Njegova je dunost da see icu. Onaj iza njega drao ga je sa strane za opasa, a glavu je zavukao izmeu njegovih nogu. Isti su poloaj zauzeli i oni ostali, zadnji. Onaj prvi, oslanjajui se laktovima, pomerao se napred. Drugi, drei se za opasa prvoga, a odupirui se petama, privlaio se brzo k njemu. Na taj nain cela kolona pomerala se kao gusenica i za kratko vreme provukli su se ispod daica. Veba je bila zavrena. Preko telefona stupio sam u vezu sa komandirima baterija. Tano vreme napada nisam znao, ali sam im predoio opreznost, im padne mrak. Kada bombai budu poli, obavestiu ih. Topovi tada treba da su napunjeni, a veza telefonska za sve vreme otvorena. Na moj poziv: Alo, etvrta, peta, bara! niandije da okinu topove. Vratio sam se u zemunicu. Zapitao sam posilnoga gde je narednik. Kupa se. Najednom tamo na desnom krilu, kod peaka, odjeknu brza puana paljba. uo se i mitraljez. 3a njim grunu na rovovac. ta je ovo sad? zapitao sam vojnika. Zakaili se neto veli ravnoduno. Videli nekoga... ili kopaju zemlju. Posle jedno pet minuta vatra poe da usporava, uju se pojedinani pucnji i sve se utia. Naie Dragan, obrijan i sve, sa ubrusom preko ramena. ta, vi se kupali? Znate kako je... mogu me raniti, pa ne bih eleo da odem prljav u bolnicu. Ne treba initi takve pretpostavke rekoh, tek da neto kaem. Onda sam legao na krevet. Dragan mi nita ne odgovori, ve izvue svoju torbu i poe po njoj da pretura. Neto je istresao, cepao neke hartije, i onda nanovo spakovao. Izgleda mi da on pomilja na ono to je najgore, pa bi eleo da ostavi za sobom sve u redu. Pogledao sam ga kriom. Na nemu ni traga od uzbuenja. itao je tada jedno pismo i na licu video sam mu osmeh. Kao da je zadovoljan samim sobom. Ma koliko se starao da prodrem u njegovu duu, izgledao mi je ipak neshvatljiv. Pokuao sam da zamislim sebe u njegovom poloaju... Privlaim se... jurim preko poljanice, jest, ba ja trim... pred rovovima sam... Ovde moja misao kao da zamire. Nikako ne mogu sebe da nateram na bajonet. Grevito steem one kapke da bih izazvao tu viziju. Ali pred smrtnom opasnou moje telo postaje fluidno, i ja sve te dogaaje posmatram sa osmatranice... A to mora biti strano, kad se sa noem i bombom upadne u neprijateljski rov. Tresak, jauk, prasak, ljudi postaju zveri... OD same pomisli trgao sam se... A oni e noas izazvati tu stvarnost. Dragan je neto pisao... Da li mu se ta predskazuje? Sluao sam kako su neki sanjali jeziv san, i toga dana poginuli. Ili im se najednom nametnula misao o smrti, te su postali tmurni... Hteo sam da zapitam Dragana zato je pakovao
477

stvari. Ali on je jo uvek pisao, te ne htedoh da ga prekidam. Pitau ga malo posle: Umor me je savladao i san mi se navlaio na oi... Bio je mrak kad sam otvorio oi. Skoio sam. Sanjao sam neto strano, teko... Ali kad sam ugledao zvezde, san je iezao i vie se niega nisam seao. Bilo je blizu osam asova. uo sam agor vojnika koji su nekuda ili. Da nee sada da ponu? Iziao sam urno. Raketla osvetli prostor kao na danu. Jedan od vojnika nalete na mene: Trai vas komandir. Gde je? Tamo, gde ste danas bili. Hajde, napred! rekoh mu. Na ulazu u onaj lagum neko me dohvati za miicu. Vidite li? govorio je Dragan. Neka ode jedan da donese moj fenjer. A vi ste danas slatko spavali. Dosad. A ta ste vi radili? Posvravali smo poslove. Sada nas neto zove komandir. Pomae bog, ljudi! Bog vam pomogao. Ovde mrano kao testo govorio je komandir. Ili su godine naile, pa popustio vid. Naredio sam da se donese fenjer. E-he, dobro. Volim da gledam ljude u oi kad im govorim. Neko kresnu ibicu i slaba ukasta svetlost obasja prostor. Pazi, ovi se ve spremili ree smekajui se komandir. Vojnici su na nogama imali platnene cipele, koje su sami saili. Stavili su lemove i opasae. Evo, zato sam vas zvao. Telefonirali su mi sada iz puka da se noanji juri odloi. Oni e narediti kad treba da bude. Verovatno sutra na no. Sve pripreme koje smo dosad izvrili ostaju. Komandir se obrati Draganu: Vi ste izvrili podelu ljudi i pokazali mesta? Sve je gotovo. U redu. Neka tako ostane. Ali poto ete vi svakako idue noi imati pune ruke posla, to vas za noas oslobaam svakoga rada i sad moete lei. Ali tako kako ste. Sa sve lem upade jedan. Komandir se nasmeja. Vala, ako ti je zgodno, stavi i cokule na glavu. Vojnici se nasmejae. Tako... Idite odmah i lezite. A vas dvojica komandir pokaza na Dragana i mene poite sa mnom.
478

Zemunica komandirova bila je osvetljena. Na stolu su leali njegov revolver i est bombi. Kada smo uli, maka skoi na sto, i poe glavom da trlja oko bombi, kao da se umiljava. Zatim onjui revolver i stade da ga lie. Osetila vazelin! smeje se Dragan. Uze na grudi maku i poe da je miluje. Hodite da ujete kako prede. Fr... fr... fr... preo je maak i mirkao oima. Da ovek pozavidi... Vala ba ree komandir, sedajui na sanduk. Da preemo na stvar. Noas, posle pola noi, izvriemo juri... Pa vi rekoste... Rekao sam... Da. Ali to je zbog vojnika. Na pad e biti oko ponoi, i zato bi oni dredali etiri asa. Za to vreme ne radei nita, misle o svaemu. Ne spavaju, mui ih stanje iekivanja i, kad ih povedemo, oni umorni. Zato neka se ispavaju do jedanaest asova, a tada emo ih probuditi. Nameravao sam da i vas dvojicu strpam u krevet, ali sam se bojao da ovaj artiljerac ne obavesti baterije... Mislio sam na to... Znao sam... Hajde da veeramo, a posle, zbilja moete i vi lei. Ja u vas probuditi, jer sam spavao celo posle podne. Za vreme veere nije se govorilo o noanjem napadu, ve o optoj situaciji. Komandir kao da rezimira dogaaje u svetu i veli: Sad je april osamnaeste. Rusi zakljuili mir. Nemci zguvali Rumune i saterali uz Crno more. Centralne sile ire se sada od Baltika do Palestine. Na francuskom frontu se zabarikadirali kao ovo mi ovde, pa ni tamo, nit ovamo. itam danas u novinama izjavu nekog iz pozadine: Sa nama su Amerikanci. Mi smo u stanju da vodimo rat jo tri godine. Ha!... S kime? zapita Dragan. Oni smatraju ljude kao perpetuum mobile... ujem kako su se pre neki dan sastale nae i bugarske objavnice, izmenjali hlebove, duvan, i napriali se kao braa. ta misle oni? Naravno, sede tri godine jedni prema drugima, bez smene, bez odmora i razmiljaju. Nita nije opasnije za moral trupa nego duga rovovska vojna. Ja vas, gospodo, uveravam, ako se ostane ovako u rovovima jo jednu godinu, doiveemo da e jednog dana izii izvan rovova i nai i njihovi, i objavie kraj ratu. Jer tada sigurno nee vie biti ni Dragana, ni onoga Koste Turina, ni konjikog porunika Rajka, koji zameu kavgu po ceo dan, a ni ludoga uitelja Stojanovia... Na ulazu se pojavi vojnik. Gospodine kapetane, nestalo nam raketli.

479

 Evo ti sanduk ovde, i ponesi ga. Sad dolazim i ja. Vas dvojica prilegnite, a u jedanaest ja u vas probuditi. Komandir je zamiljeno gledao u pravcu vrata. Otkuda sada ovo?! govorio je zabrinuto, oslukujui pucnje to su uestano dopirali iz bugarskih rovova. Da ne misle oni da nam vrate za ono od prole noi? veli Dragan. Videemo... Poeli su ovako od devet asova. A onom njinom merzeru kao da je pred glavu. Naredio sam da se sklone svi koji e sada na juri, kako od njih ne bi neko stradao. To ste dobro uinili... Samo, trebalo bi da smo sa njima. Hajdemo tamo! Komandir stavi lem i opasa revolver. Na izlazu iz svoje zemunice zastade. Milojko, ti e ostati... Sad, ako je sueno. Sve to imam, ovde je. U sanduku, pri vrhu, nalazi se spisak mojih stvari. Ostaj zdravo. Zdravo se vratili! poeli mu posilni. Daj Boe! i komandir odluno poe. Jedna za drugom, raketle su bletale. Treperava svetlost zasenjivala je oi. Zvezde su tamnele. Sve to je ivo prileglo je na zemlju. Puke su pratale. Teke granate rovovskih topova parale su zemlju, uz zaglunu grmljavinu, izmeu saobraajnica. Kamenje je letelo. Utrali smo u lagum. Onako u lemovima, sa sputenim kaievima oko vrata, sa opasaima i bombama, vojnici su stajali nemi. Jeste li spremni? Jesmo! odgovori jedan za sve. Priekaemo jo malo ree suvo komandir i prie otvoru nakrenute glave. Neto su se mnogo uzmuvali veli jedan od vojnika. Neka se izakaju, pa e se smiriti odgovara komandir. Mi smo stare ekalice. Svi oni podseali su me na osuenike koji su ostavljeni na belom hlebu. Ali, izgleda mi, oni toga nisu bili svesni. Zaudo, bili su pribrani, kao da ne idu u smrt. Moda su malo nestrpljivi i ele da se ubrza stanje iekivanja. Kad ve mora da bude, neka doe to pre. Paljba kao da posustaje. Vi znate kuda treba da poete odavde? Znamo, gospodine kapetane. Jo jednom vam napominjem: pazite da ne istravate jedan ispred drugoga. Vojnici poee da zateu bluze i priteu bombe. Jedan kljocnu makazama. Kaplar izae ispred zemunice i poe da mokri. Svravajte, ta ko ima. Izioe jo nekolicina ispred zaklona. Komandir se alio: Popusti tako, poneki put, petlja...
480

 A jok, gospodine kapetane, nego tek onako. Pucnji su sve rei. Naredite, neka ovi nai prestanu sa raketlama ree komandir jednome, a potom se obrati Draganu: Sad neka se otvore prolazi kroz nae ice. Bliio se odsudni as, i laka drhtavica proimala je telo. Nervi bili zategnuti... Napolju ovlada tama. Kroz otvor zemunice video sam u daljini gde mirka jedna zvezda. A nju gleda i pozadina, koja mirno spava. Komandir pogleda na asovnik. Izvadio sam i ja svoj. Bila je pono i petnaest minuta. Jo kao dete sluao sam da se ovo vreme naziva gluvo doba, kad izlaze mrtvaci. A mnogi e od ovih kroz koji as leati mrtvi. Iako sam uviao da je sve ovo to mislim grubo od moje strane, misli su se nevoljno nametale. Vilice su mi se lako tresle, te sam grizao usne da bih prikrio svoje uzbuenje. Komandir se okrete meni: Ja mislim, vreme je! Obavestite baterije, i onda doite da nam javite. Pourio sam na telefan. Komandir brdske baterije odazvao se odmah. Ali peta poljska ne javlja se. Lomio sam nervozno prste. Ovo ekanje liilo mi je na venost... Tada mi je tek bilo razumljivo zato se peaci ljute na artiljerce. Da sam komandant, smenio bih odmah ovoga komandira, ili bih ga naterao na juri sa ovima! Jedva jednom dobio sam vezu. Govorio sam lagano: Sve je spremno. Sad e poi. Budite pripravni. Budite bez brige veli ravnodunim glasom komandir baterije. Zamislio sam tada bateriju... Umorni vojnici sede pored topova i dremaju. Komandir je u zemunici pored telefona i pije kavu. Ljut je, verovatno, to su ga uznemiravali i zamilja kako on noas obavlja neko herojsko delo. Zaboravio sam trenutno da bih to isto i ja radio. Vraao sam se polako da im bar za koji sekund produim ivot. Oni su jedini koji sainjavaju vojsku i svesno zalau svoje ivote. Svi mi ostali sitni smo prema ovome koji stoji kraj pukarnice na mrtvoj strai i zvera u mranu no... Komandir me je gledao upitno. Sve je gotovo! saoptio sam mu malo nesigurnim glasom. Komandir zauta. Onda se nakalja. Lice njegovo kao da se zgri, a oi blesnue. Prelete pogledom preko vojnika i progovori odlunim glasom: Drugovi, u ime Boga! Ona petorica koji su odreeni da napadnu objavnice, neka iziu!... Vi znate... Zadatak morate izvriti najbre... Ne plaite se. Znajte, da ni potena svadba ne moe biti bez krvi, a kamoli rat. Polazite! Kratak pozdrav i ova petorica izletee neujno iz zemunice. Vratio se i Dragan. Na njegovom licu ogledala se detinjska radoznalost i neki ponos zbog vanosti posla. Da li je potrebno da ih nadgledamo? zapita Dragan. Nema potrebe. Svi emo sada proi kroz otvore meu naim icama, i ostaemo u leeem stavu pred njihovim preprekama. On se ispravi.
481

Izgledao je kao neki div. Vojnici!... Hrabro, u ime Boga. Napred! i komandir prvi poe. Ostao sam poslednji. Glava mi je teka. Kako bih sada rado spavao, tu na zemlji, ma gde bilo. Ali isto sam se uplaio od samoe u mranoj zemunici, te potrah za njima. Oni su brzo i neujno odmicali. uo se samo bat mojih izama i zvek mamuza. Iao sam na prstima. Kada su stigli u rov, oni se raspodelie na dve strane i izgubie se u mraku. Poao sam sm kroz saobraajnicu, ka objavnici. Mrano je toliko kao da sam obnevideo. Iako su se oko mene nalazili svuda ljudi, oseao sam se nelagodno. Jer oni kao da nisu bili ljudi, nego utvare koje gamiu, i pred mojim oima neto treperi. Lupio sam o zid. Podigao sam glavu i pogledao navie. Zvezde su treperile. Da li ko vidi odozgo? Boe, ako te ima, spasi ih... spasi aputale su moje usne. Setio sam se Dragana. Bilo mi je krivo to ga nisam zapitao da li ima koga. Ko je? A, tu sam. Artiljerac osmatra. Neko se u mraku pomeri. Koliko vas ima ovde? pitao sam. Nas dvojica i telefonista. Jedan se presamitio preko rova i neto osmatra. Malo zatim okrete se i sasvim polako apnu: Izili su i sad lee pred bugarskim icama. Zar se vidi? Nazirem ove u blizini, ali one dalje ne vidim. Na frontu se sve utialo. Samo podalje prasne poneka puka. Negde levo blesnu raketla i svetlost obasja prostor pred nama. Onaj se svue u rov. Da ih samo ne primete strepi jedan od vojnika. Gospodine potporunie, zovu vas na telefon. Prihvatih slualicu. ta je, majku mu, dokle emo da ekamo? pita komandir poljske baterije. Rekao sam mu polako da se sada privlae i seku ice. Kako?... Ne ujem. Kao da su vam puna usta hleba. Govorite glasnije. Od muke trupkam nogama i steem pesnicama. Ne smem da govorim glasnije, jer se bojim, ue oni sa bugarskih objavnica. Ponavljam istom jainom glasa. ini mi se da me je razumeo, jer ree: Dobro, dobro. Seku ice... ujete li? pita jedan. Zaista odjekuje neki um. Onda prestane. Zatim nanovo. A gde su ona petorica? Oni su ve zali pod bugarske ice, pa ih ne vidim.
482

Hteo bih i ja da osmotrim, ali strepim da ba tad ne plane puka. Uveravam sebe da takva radoznala osmatranja i ne spadaju u moj zadatak. Ja im mogu koristiti i na drugi nain. Ali onaj jedan se presamitio preko bedema, kao da je na prozoru svoje kue. Zapitao sam ovoga pored mene da li su dole njihove mrtve strae. Stigli su maloas. uli smo kako kopaju. Kao da me neto smlati. Pred nama treba da se sada obavi klanje ljudi bez jauka. Okreem se u mestu, i nervozno param noktom o dlan. Pst! uini ovaj u rovu. Preli su... Diu se. Oslonjen na zid, rairenih oiju, blenuo sam u no... Nita se nije ulo. Prema zvezdanom nebu ocrtavao se grudobran. Jedna zvezda naizmenino se dizala i sputala iza bedema, ba onako kao to i ja diem. Najednom krik. Uskoie! uju se neki neljudski glasovi, kao reanje zverova, onda mumlanje, prigueno jaukanje, bolni uzvici i neka psovka kroz stisnute zube. Oajna borba, kao da se neto vala, kri... Potom otegnut ropac. Zatim kratko, isprekidano. A, a, a! kao udnja za poslednjim dahom. Klap, klip, kljoc! uje se kako ubrzano seku ice. Gotovo! veli onaj. On se sada ispe na rov i ostade uspravan. Poklae ih ka prasce! Iako sam taj dogaaj predstavlja neto strano i uasno, osetio sam se na jedan mah primiren. Prolaz je sada slobodan. Sve to sada sleduje, po sutini zbivanja ne izgleda mi tako neposredno. Izdigao sam se malo, jo malo. Nazirem splet od ica, i ispod njih kao da opaam neku tamnu zmijastu prugu. Eno ih! pokaza mi vojnik u jednome pravcu. Zemlja se poda mnom malo oburva, i tada mi odjednom pade na pamet, kako je u istom stavu, projektujui se prema zvezdanom nebu, poginuo potporunik, vodnik. Iako su njihove objavnice unitene, obuze me neki strah, i ja sleteh u rov. Vojnik ostade. Silazi dole! opomenuh ga. Izvlae se... Diu se... Tre desno... Skupljaju se. Opet me obuze nemir. Kao da oseam neki kobni dah, neto me gui. Smeta mi ak i kai od lema. Povlaim ga prstima nadole. ini mi se, lake diem. Hteo sam neto rei vojnicima, ali oekujem svakoga trenutka prasak bombi i, raspinjui se izmeu dunosti i stravinoga iekivanja, u ovom odlunom asu, malaksao sam. Kapisle zapucketae. A-ha! uini neko. Pazite na njihovo povlaenje.

483

Kroz no blesnu plamen i grmnu eksplozija. Druga... Onda se prolomi otegnuto: Gr-r-r-r-r! kao stotinu gromova. Gr-u! Gr-u! Ura! Ura! Gr-u! Vazduh se uskomea. Odjeknue planine i urvine. Otpoe prasak puaka. Mitraljez. Na rovovac urliknu. Gr-u! Gr-u! Gr-u!... Jaoj! Larma, povici. Gr-u! Zemlja se tresla. Tamo pakao. Eksplozije ne prestaju, Levo svitnu raketla iz bugarskih rovova. Gospode! Du-du-du-du! tektao je negde pukomitraljez... Levo i desno osu brza paljba. Gde su nai? Vojnik promoli glavu. Fiu! Fiu! Fiu! Gr-u! Gr-u! Gr-u! Sad opet na rovovac. Bugarski rapnel pisnu nad naim glavama. Druga, trei. Gr-u! Gru! razlee se prasak bombi. Dohvatio sam telefonsku slualicu. Da li je vreme? Ali mi ruke drhte. Gde su? pitam oajno. U ovom odsudnom asu oseanje dunosti kao da je u meni priguilo svaki strah. Ne oseajui vie sebe, kao izbezumljen, skoio sam na rov sa slualicom u ruci. Celo moje bie pretvorilo se u strano, prodorno oko. Fiu! Fiu! Ah, samo da ih vidim. Gr-u! Jo ih nema... Du-du-du-du!... Neko tri poljanom. Prineo sam slualicu ustima. Ali jo ne! Ne!... Eno ga i drugi. Fiu! ba pored glave. I desno se nai povlae... Kao senke. Leu pored ice. Alo, etvrta, peta, bara, bara, bara! vikao sam udarajui nogama. Zemlja se oburva poda mnom i ja padoh. Vikao sam i dalje. Bara, ujete, ljudi! Kao orkan, sa takvom snagom i silinom naletee nai rapneli. Kao rojevi svitaca poee da svitkaju, stvarajui neprobojni zid u visini rova, ali glavna masa elika srui se na bugarske rovove. Pribili smo se uza zid. Nije bila stopa zemlje na koju nije udarila kuglica. Zemlja je prporila od udara. Raketla sinu. Poljana je bila prazna. Prekini paljbu! Nema pusto... Jo jedino u uima neto huji od silnoga praska. Telefon je svirao. Javljao se komandir pete baterije. Kakva je situacija? pita otuda. A... ta mu ga znam. Na poljani nema nikoga. Nae jo nisam video... Budite i dalje u pripravnosti izvetavam ga. Ali oni iz pozadine gledaju dogaaje na frontu drugim oima. Oni bi hteli da znaju sve, do tanina. Je li bio napad, ili nije? Bio je, bio, ali ne znam ta je sa njima. Izvestiu vas odmah. Vi, kao da spavate tamo ljutnu se komandir i zatvori telefon. Dolo mi je da mu...

484

Potrao sam nazad u rov... Bio sam uveren da su unitili bugarske topove, te sam iao slobodno. Strepeo sam ta je bilo sa ljudima. Mislio sam na Dragana. Vojnici su stajali u grupama i ivo priali. ujem gde jedan veli: Razneli smo ih u parampare! Gde je komandir? pitao sam. U velikoj zemunici. Tamo svi idemo. Komandir se podboio rukama. Disao je brzo. Njegovi nervi kao da su jo napeti. Jeste li dobili vatru na vreme? zapitao sam ga. Dobro je. Hvala! ree, ali se videlo da je mislio na neto drugo. Dvojica su jednome previjali ruku. Drugome je sa ela curio mlaz krvi. Idi, reci, neka svi dou ovamo naredi odseno komandir. Bio je zamiljen i mraan. Takvog ga ranije nisam video. Ako su uspeli, zato je zlovoljan. Ali, gde je Dragan, pitao sam se sa strahom. Jeste li uspeli? obratio sam se komandiru. Gotovo je! ree dosta suvo i hladno. Zapamtie nas dugo veli jedan vojnik. Bugarski artiljerci nagrnue u jedan zaklon, a ja za njima bombu. A ta je sa topovima? Ne postoje vie... Nisu se nadali. Kad smo utrali u rov, njihovi peaci nagrnue da bee, pa se sabie u gomilu... Auh, majko moja, to su kukali!... Vojnici su nailazili. Komandir je gledao u pravcu otvora, kao da nekoga oekuje. Onda se obrati vojnicima: Gde je narednik Dragan? Jezivo utanje. Komandir se ujede za usnu i lagano obori glavu. Valjda e naii ree neko bojaljivo. Na ulazu pojavi se jo jedan naramkujui. Oko desne noge imao je beo zavoj. On ue utei i osloni se na zid. Stajao je na jednoj nozi. Njegovo lice grilo se od bolova. Ima li jo koga gore? Nema. Ja sam poslednji. Komandir uzdahnu, prie otvoru i pogleda u nebo. Vojnici su se prebrojavali. Nema Radenka, ni Stojana... Video sam kad je Toza pao kod njihovog topa. uo sam kad je kaplar jauknuo pred icama, kad smo se vraali... Za petoricu niko nije znao da kae. U ove nestale ubrajali su i narednika Dragana. Ja sam ga video kad je uskoio u bugarski rov... Bio je pored mene kad je zapalio bombu, i stavio je u topovsku cev...
485

 ini mi se, video sam ga kad se vraao... Gospodine kapetane, osam je nestalo, a trojica su ranjeni. Komandir kao da se prenu. Neka se odmah puste raketle i pregleda teren. Ako je ko ostao ranjen, da se po svaku cenu izvue govorio je skrueno komandir. Zaustavili smo se u rovu. Svi vojnici stajali su pored pukarnica. Gospodine kapetane, neki od naih zapomae. Sad emo videti. Raketla je probijala tminu i u visini se rasprsnu. Svetlost se razli. Komandir razmae ciglu kojom je bila zatvorena pukarnica i pogleda. Njegovo lice se grevito skupi, i kroz stisnute zube glasno jauknu. Odmae se i nalaken na ivicu rova obuhvati glavu. Siromah! procedi. Eno ga narednik Dragan, gde visi na ici govore vojnici. Priao sam... Pred samim otvorom, kuda su bili izili izvan bugarskih ica, visilo je nepomino telo narednika Dragana. Jedna ruka bila je izdignuta i zakaena za ice, dok je telo mlitavo lealo. Glava klonula. Pred mojim oima se zamagli... Odmakao sam se... Da li je mogue!... Malopre bio je iv. Kao u kakvom bunilu sluam kako vojnici govore da na poljani vide jo trojicu koji su nepomini... Ali jedan, izgleda, odaje znake ivota. Komandir se tre i pozva podnarednika. Govorio je polako, re po re, kao da pribira misli: Spremi ljude... Skinite narednika sa ica... i izvucite... onoga ranjenoga. Onda zastade pognute glave i okrete se meni: Poite sa mnom! Potrebno je da obavestim baterije. Neka ide kaplar. Rekao sam kaplaru ta treba da javi i pooh za komandirom. U zemunici komandirovoj posilni zapali lampu i zatvori vrata. Komandir, ne govorei nita, otpasa revolver i stavi na sto. O pojas je bila prikaena jedna bomba, i komandir se zagleda, pa kao da govori sa samim sobom: Ne mogadoh da je izvuem, zakaila se. Onda baci lem na krevet, protrlja elo i skrueno sede. U zemunici je vladala grobna tiina, kao da meu nama lei mrtvac. Maka se protegli i skoi mu na krilo. On je pogleda, potom prevue rukom preko njenih lea, klimnu glavom i tiho progovori: E, moj, Bako tako su zvali maka nema vie naeg dobrog druga Dragana. Lice mu je bilo nepomino, ali njegove oi se ovlaie i dve krupne suze skotrljae se niz preplanulo lice. On mahnu glavom i uzdahnu: ta ete, valjda mu je sueno... Odvraao sam ga, molio... aja! Bio je ponosan...
486

 Da li je imao koga od porodice? Majku i jednu sestru komandir miknu kroz nos i rukom prevue preko oiju. Zatim me pogleda otvoreno i pribrano: Vaa uloga je zavrena. Hvala vam lepo. Vi se sad moete vratiti, dok je jo no. Dau vam vojnika da vam ponese stvari i pokae put... Bila je zora kad sam se pribliio naoj osmatranici na Katuncu. Sunce se raalo... Luka i Vojin bili su tuni. Priali su mi da je jue naglo pozlilo potpukovniku Petru i odneli su ga u bolnicu. Nas trojica sedeli smo zamiljeni, kao da smo izgubili oca, najroenijeg druga. Oseali smo se kao siroii, bez igde ikoga... PODNAREDNIK TANASIJE

Jedno prepodne javili su nam da je eksplodiralo zrno u topovskoj cevi brdske baterije i da su tom prilikom poginuli porunik Branko i jo dva vojnika. Ostali vojnici su ranjeni. U poslednje vreme ovo je ve trei sluaj. Posluioci su ginuli, a komisije su donosile zakljuak da su orua dotrajala, a umnogome je kriv i ratni materijal. Novi zastupnik komandanta je odredio komisiju da izie na mesto gde se desila eksplozija, koliko tek da bude ispunjena i ta formalnost. U komisiju je odredio komandira jedne susedne poljske baterije i mene. Ta brdska baterija nalazi se na oblinjem sektoru, u blizini peakih rovova. Da bih doao do nje, morao sam prvo sii u ravnicu, i tek odatle podii uz poloaj. U ravnicu sam siao ranije da bih tamo obiao svoje poznanike po raznim komorama i komandama. Svi su se oni, iz pozadine, alili na teak i nesnosan ivot, iako im je jedina dunost bila da po ceo dan piu pisma svojima. Ili se od prolaznika raspituju da li je ko dobio izvetaj od kue. Iz tih nepotpunih i uvijenih izvetaja naa pozadina je rekonstruisala ivot u porobljenoj zemlji. Znaju oni da se u okolini aka devojke udaju, a da su se Austrijanci razmileli po zemlji i kuvaju pekmez. Da su neki seljaci iz okoline Gornjeg Milanovca ubijeni, jer su umrli kao Despi. A taj Despi bio je u predratnoj Srbiji hajduk, pa su ga streljali... Austrijanci interniraju graane u masama, jer su mnogi otputovali u Bodljikavu banju na odmor. Narod u zemlji gladuje: Mi smo siti i zadovoljni, samo nam se provide ui od zime. Ali se oni ipak nadaju i veruju da emo se vratiti, poto su deca Vera i Nada u odlinom zdravlju... Bugari su poeli da regrutuju nae mladie, ali oni bee iz vojske. I jedan od tih
487

pie: Zahvaljujui naem dinom caru Ferdinandu, obukli su nam uniforme i izvukli iz naih zaguljivih kua. Nama je sada dobro, jer nam se dala prilika da se nadiemo umskog, urevdanskog vazduha. Ali komordijama, naroito onim oenjenim, najtee pada to je neka: Gospa Milka postala velika frajla i otvorila radnju u svojoj spavaoj sobi. Posao joj odlino ide. A oni znaju da krv nije voda... A ovaj se rat, kao za inat, oduio unedogled. Zna... ena je ka mazga objanjava ia Danilo, rezervni kapetan. Usii se najednom. More bije je, more miluje, more mazi... Aja!... Poe mazga kad njoj orne na pamet. Mi, grenici, izgibosmo ovde da bismo ih oslobodili. A one, kako su urkaste, mogu jo i da pomisle kako mi namerno neemo da se vratimo... More, Dao, brate slatki veli mu njegov vrnjak, obveznik inovnikog reda ko e jo nae babe da gleda. More uro, da ja tebi kaem... Ne ratuju starci ve deca od dvadeset godina... A ti ne biraju. Kad sam bio arslan od dvadeset godina, ja sam prvo naleteo na jednu babu. A to li tebe mui! zagrajae ostali i poee da zadirkuju ia Danila. Bilo je prolo podne te se digoh. Pri polasku saznao sam jo od komordija kako se na na em frontu neto priprema. Dovlae se teki engleski topovi. Komandanti se esto sastaju. Sigurno se sprema neka ofanziva. Zato komordije kupuju konzerve i pune svoje sanduke, kako bi poneli svojima, kad se vrate u zemlju. Dolina je plamsala od ege i silne jare. Polja su kao sprena. Oko mene lete rojevi muva. lem na glavi postao je vreo te sam ga skinuo, a glavu uvezao maramom. Jedva sam jednom podiao pod planinu i tada osetih malo sveinu. U poetku su Bugari gaali ravnicu i niko ivi nije smeo da se pojavi preko dana. Ali sada je i njima valjda dodijalo. Ili im je ponestalo municije. Tek komordije promiu, a i ja sreno stigoh u podnoje. Kod jedne komore ostavio sam svoga konja, i poao peice. Osmatram stene i ukare koje su se natkvesile jedna iznad druge, kao da e svakoga asa pasti. A ak gore, pod vrhom, nalaze se nai. Bugari su ispod onih oblaka. Svaki je kamen trebalo osvajati i ginuti. Setio sam se tada neijih rei: Nema stranije kletve nego ako majka kae svome detetu: dabogda bio peak! Ja se ljutim i protestujem to moram da se penjem po ve utapkanim stazama. A oni su za sve vreme juriali na bajonet. To mi je, ipak, kao neka uteha u ovoj mojoj muci, te sam malo primiren krenuo peke uz planinu. Nekada sam se verao po planinama iz profesionalne radoznalosti. Ali sam jo otada zapamtio da je moje interesovanje za prirodu bilo u obrnutoj srazmeri
488

prema visini. to vie, to manje... A pogotovu sada kada znam da kurumi zvide na sve strane. Naroito pri vrhu. Posmatrao sam ovu planinu sa strane i iz daljine, pa mi je izgledala ujednaena, kao da su njene padine bile isklesane. Ali sada, izbliza, vidim iskonsku pusto. Razbacano stenje i razrivene padine. itave reke osulina punih kame nja koje se neprestano osipa. Sve je divlje i glomazno. Ili se to meni samo ini, poto su u straha velike oi. Na ma kom mestu bio, stalno gledam kako se pomaljaju uvici i poneki krajiak od neprijateljskih rovova. Iako znam da su jo prilino daleko, ipak mi je neugodno, isto onako kao kada ovek vidi neku dugaku neotrovnu zmiju. Odnekuda zviznu kurum. Zastao sam. Koliko da se snaem. Glavno je da se uvam od onih iznad moje glave. A rovovi su jo daleko, ispod onih oblaka. Naiao sam na neke zaklone. Poznaje se da su kopani na brzu ruku. Svuda naokolo nalazile su se ispaljene aure. U tim rovovima leali su sigurno nai peaci. Malo vie iznad, na jedno pedeset metara daljine pruala se druga linija. Tamo su bili Bugari. Otuda su tukli nae u teme. A ovi ovde morali su svi da izginu. Tada mi iznenada padoe na pamet rei koje sam nekada sluao: U ratu nastupa prvo peadija. Za njom artiljerija. Onda se reaju tabovi divizije, armije, Vrhovne komande. Najzad idu liferanti i zabuanti. Kada se zakljui mir, padne komanda: nalevo-krug! I oni koji su bili na kraju sada su prvi, a ovi mali peaci, ako su jo u ivotu, ostaju poslednji. Malo dalje vidim ogromnu rupu, a naokolo polomljeno drvee. Onda parad od granata. A tamo u trnju probijen lem. Zatim prebijena puka... Meu onim kamenjem lei oveja noga, ali samo gola kost, koja se pomaljala iz jedne potkovane cokule. uo sam neki agor i naskoro naiao na konjunicu brdske baterije. Vojnici su zaravnili zemlju iza jedne ogromne stene. Na zadnjim ivica ma pobili direke, a preko njih i one stene poloili grede, iznad kojih su nabacali zemlju. Malo nie nalaze se zemunice, kao kurjake rupe, gde spavaju vojnici. Bilo mi je nareeno da ovde saekam komandira poljske baterije. Pria mi podnarednik o eksploziji onoga topa. Granata se rasprsla u samoj topovskoj cevi. Do vojnika nema krivice. A i da je ima, oni su mrtvi. Naiao je komandir poljske baterije. Pozdravili smo se srdano, jer se odavno nismo videli. Iz razgovora sa njim saznao sam da e na front nae divizije biti dovueno dvadeset novih baterija. Komandir zakljuuje da e se na ovome delu fronta izvesti jedan od najglavnijih napada. Vala, i krajnje je vreme kae. Ja se samo udim kako izdravaju ovi greni peaci gotovo tri godine bez smene i odmora. Ama da vas neko samo asti tri godine, pa bi vam dodijalo i ratosiljali biste se ljubaznih domaina... Ili smo lagano uzbrdo, serpentinama. Naiosmo na jednu okuku ija je spoljna strana bila ograena palisadom od granja.
489

 Izloeno mesto ree komandir. Kroz granje videli su se bugarski rovovi, te malo ubrzasmo. Zastajali smo sve ee. Povremeno se uju pucnji puaka. Nekuda desno gaala je jedna baterija i jaruge su huale. Na jednoj strani ugledao sam velikoga gutera i sagoh se da dohvatim kamen. Ne dirajte ga! veli komandir. Oni su nam jedini drugovi. U mojoj zemunici ima jedan, koga ja hranim. Neki put mi u tome i vreme proe. Sustigosmo neke peake koji su se vraali sa bolovanja. Lica im usahla, a kosa proreena. Kako je, vojnici? zapita komandir. Eto... polako. Mora se, gospodine kapetane. Kada odmakosmo malo, progovori komandir, kao vie za sebe. Sasvim... I mi ne idemo od dobre volje, ve to moramo. Zaustavili smo se iza jedne stene da se odmorimo. Sa naega lica kiptao je znoj, a bluza nam bila vlana. ujemo ve jasno i otar pucanj iznad naih glava. Tu negde mora da je i baterija. Tek to smo poli dalje, kad sretosmo grupu vojnika, meu kojima su bila i dva zarobljenika Bugarina. Ili su u grupi i neto prijateljski razgovarali. Videlo se da su neprijateljski vojnici zadovoljni to nisu vie u rovu. Jedan zastade da pripali cigaretu od naeg vojnika. Kad naioe pored nas pozdravie nas nai, pa i Bugari. Kad ste ih zarobili? Noas, gospodine kapetane. Gde ete sada sa njima. U tab divizije. Dobar dan, gospodin potporunik! stade preda me u stavu mirno jedan od naih vojnika. Lice mu bilo tamno, imao je malu iljatu bradicu i zailjene brkove. Rekao bih da je Tanasije, ali otkuda on sa peacima, kaplar je, i jo puku nosi. Ja sam, Tanasije Prvulovi. Rukovali smo se prijateljski. Pitao sam ga zato nosi puku. Ispria mi da je na baterijskoj osmatranici, koja se nalazi u peakom rovu. Jo uvek je telefonista. Noas, kad su peaci dobili nalog da uhvate po svaku cenu jednog ivog Bugarina, prijavio se kao dobrovoljac da uestvuje u ovom hvatanju i Tanasije. Tada mi je ukratko izloio kako se to sve odigralo. Duvao je, veli, vetar i bila je mrana no. Njih etvorica, tri peaka i on, razmaknu krstila od ica s nae strane i dovuku se do bugarskih preprenih sredstava. ... Makazama fik-fik, onda jedan za drugim kroz onaj kanal.

490

Znali su oni unapred da se ispred glavnih bugarskih rovova nalazi jedna njihova objavnica, koju su posedali samo nou. Tako je, uostalom, i na ostalim delovima fronta... Kada su proli ispod prepreka, pou pobauljke. Dvojica na jednu, a dvojica na drugu stranu. Puke nisu nosili, da im pri prilazu ne bi smetale, ve samo bajonete... Pritajili su se malo, a zatim uskoili u rov. Ja natrapah na jednoga i dohvatih ga za guu, da se ne dere. On opali iz puke, ali u vetar. Mislim se: pucaj kolko hoe, ama samo ne vii. Uskoie i ona dvojica sa druge strane i nastade jedno davljenje rukama namrtvo. Onako u mraku i men me dohvati jedan od naih za grlo, te ga gurnem u trbuh, i viknem: nemo, bre, ja sam. Otmu oni Bugarima oruje, i: iznesemo ih kao stvarke! Bugari su bili preplaeni. Tada im oni narede da se provlae: Jedan se kao neka. Ali kad ga mi bocnusmo, on poleti prvi. Sad ih sprovode u diviziju. Tanasije mi se hvali da ga je komandant puka predloio za podnarednika, za ovaj herojski podvig. ... Ako da blagi Bog da ovaj rat potraje jo ovoliko, ja odoh u moju Potrkanju kao gospodin narednik. Bre, bre smeje se komandir ala su ti skromne elje. Ja sam pomislio da e rei kao major. Pa... sproom priliku, gospodine kapetane. Ne odbijam nita smeje se Tasa, pokazujui svoje bele zube. Zapitao sam ga za komandira, kapetana Lazara. Ree mi da je sada dobro. Bio je bolestan od malarije. Na osmatranici se smenjuje s potporunikom iriem. Od starih vojnika u bateriji je ostalo svega njih estorica. A zato si pustio bradu? Za priliku... Tako, kako je kad zgoda. Tanasije izvadi iz depa francuski bere i natue ga na glavu. Nosio je inae francusku uniformu, a sa bradom i bereom na glavi, onako crnpurast, liio je potpuno na vojnika kolonijalnih francuskih trupa. Kad poem u Solun, za nae strae ja sam Francuz. Kaem samo: e Franzez i prolazim svuda. Tanasije pozdravi i veselo odskakuta za svojim drugovima. ta da se radi! ree komandir i mahnu glavom. Da nismo takvi, zar bismo mogli da izdrimo ovolike muke! Produili smo dalje. Komandir zastade da se izduva, pa e rei: Nikada ne bih mogao biti branin. Mi jedva sebe izvlaimo, a tek kako oni iznee topove na ovaj kr. Sa visine posmatramo Moglensku ravnicu, po kojoj se belasa put. Bugari gledaju takoe kretanje u ravnici, ali ne mogu da dobace. Vide se i sela pritisnuta jarom. Kue izgledaju kao svenule peurke na suvom vremenu.

491

Naili smo i na jednu saobraajnicu. Komandir misli da e nas ona odvesti do brdske baterije. Naie jedan vojnik, koji nam to potvrdi. Naskoro se pred nama ukaza brdski top. Bio je ograen bedemom od zemlje. Kroz jedan prorez na prednjoj strani trala je mala topovska cev. Oko toga otvora zemlja je bila kao ispeena, od silne vatre prilikom paljenja. Vojnici koji su bili oko topa, skoie. Pomae Bog! Bog vam pomogao! Komandir skide lem i poe da brie znoj. Preplanula lica ovih vojnika, pod surim lemovima, izgledala su kao mumificirana. Gde vam je komandir? Gospodine kapetane, komandir je na susednom poloaju sa prvim vodom. Ovde je sa nama bio gospodin porunik Branko, ali on je poginuo. Pred komandirom pojavi se jedan narednik. Stade mirno i pozdravi. Gospodine kapetane, stanje je ratno. Novo ima: eksplodirao je drugi top. Tri mrtva, etiri ranjena. Kako se to desilo? Jutros su javili peaci da neprijateljski vojnici kopaju objavnicu, da bi se pribliili naim rovovima. Traili su da otvorimo odmah paljbu. Gospodin porunik je naredio da se gaa razornim zrnima. On se nalazio kod drugoga topa, gde mu je i zemunica, a ja sam bio kod ovoga. Opalili smo po dva metka. Peaci su javili da su granate dobro pale, i traili da bacimo jo nekoliko metaka. Njima nikad nije dosta kae gospodin porunik. Oni sve misle da mi granate vadimo iz depova. Dobro... Neka se opali jo po jedan metak. Mi smo opalili sa ovoga topa. Ali tada neto pue strano, i jedna grana od ovoga drveta pade meu nas. Pogledasmo na drvo, i zaista, video se sve zasek. Neko zakuka. Mi potrasmo tamo. Bilo je dockan. Top je bio sav razbijen. Izvestili smo komandira. On naredi da se ranjenici odmah nose, a sve ostalo da ostane onako kako je, dok ne doe komisija. On je molio da ga izvinite, jer nije mogao da napusti svoj prvi vod. Hajde, pokai nam taj top. Poli smo kroz usku saobraajnicu, i posle dvadesetak metara ukaza se straan prizor. To povska cev bila je raznesena. Tokovi polomljeni. Vojnici podigoe ebad sa leeva. Mi prinesosmo ruke lemovima u znak pozdrava. Po runiku Branku bilo je elo razmrskano i video se mozak. Niandija je bio odbaen etiri metra i grudni ko mu raznesen, da se pomaljalo napolje jedno plue. Njegov pomonik presamien preko prelomljenog toka, a namesto glave ostala je bezoblina masa... Rojevi muva naletali su na krvava mesta.

492

 Pokrite ih! naredi komandir. Onda se obrati meni: ta ima... dogaaj je jasan. Mi smo svoju dunost izvrili... Moemo ii. Pri polasku pozdravismo mrtve. Ili smo utei. Kod prvoga topa komandir zastade. Zbogom, narednie! Zbogom, gospodine kapetane, i srean vam put. Vojnici nas pozdravie. Malo nie komandir progovori. Eto tako... Bio je dobar drug. Za sobom je ostavio enu i dete. Strano je to kad se pomisli da oni njega iekuju, nadaju se, a on lei mrtav. Sili smo brzo do svojih konja... Kad smo bili u podnoju planine, komandir predloi da odemo do nae pukovske trupne komore i tamo napiemo izvetaj. A i da iskoristimo ovu priliku, da se vidimo sa kapetanom Racom i veterinarom. Inae nikad slobodnog vremena nemam... PTIICE NEBESNE

Pukovska trupna komora nalazila se u ravnici, u selu Turman-Mahali. Pokraj sela protezalo se suvo korito neke reice, ispunjeno navaljanim kamenjem. Pored obale rasli su visoki jablanovi. Komandir komore bio je kapetan Radoslav. Ratovao je pet godina. Uvek kao vodnik, pored topa, ili na osmatranici u peakome rovu. Ratni napori nisu mu ba nita kodili. tavie, inilo nam se da mu prija ovakav ivot, jer je on uspeno nosio svojih sto trideset kilograma preko brda i planina. Mnogo puta dirali smo ga zbog njegove debljine. Ali on se dobroduno smejao i odgovarao: Neprijatelji su mogli sve da mi oduzmu, ali nisu mogli jedno: moju dobru narav. Sad je povuen u komoru na privremeni odmor. Njegova gostoljubiva komanda bila je nadaleko uvena... Svi oni koji su silazili sa fronta, bilo kojim poslom, ili na putu za Solun, svraali su u trupnu komoru na ruak, veeru, dobro vino I prijatan razgovor. Iako je kapetan Radoslav zasadio veliku batu, iz koje je snabdevao ceo puk povrem, ipak su te svakodnevne sedeljke bile vezane sa prilinim trokovima. Ali on je bio dugo vremena borac i znao je kolika je to prijatnost kada se sie sa poloaja i naie na usrdan doek. Istina, njegovu dobrotu su esto zloupotrebljavali. Napijali su se. Imao je posle muke da ih isprati na poloaj. Sa njim u komandi bio je i novi, mladi veterinar, koji je svirao odlino na violini i jo uz to pevao.
493

O sviranju i pesmi veterinara Svete i smehu kapetana Radoslava govorilo se celom duinom fronta nae divizije. Sunce se klonilo. Visoke senke jablanova ugibale su se preko renog korita, izvijale uz obalu, i kao da su puzile uza zidove kua na suprotnoj strani. Preli smo reku i uputili se begovoj kui, gde je bio stan kapetana Radoslava. Dok smo prilazili, palo nam je u oi kako je krov sav izreetan, kao da se na eramide sruio snop rapnelskih kuglica. Prozori na zgradi bili su porazbijani. Komandir zaustavi konja. Kakvo je ovo udo? On se okrete prema poloajima. Nije mogue da su Bugari mogli ak dovde da dobace... Sigurno su dovukli dalekometne topove... Jedan vrabac skakutao je oko prozora, kao da je to neka pusta kua. Poterasmo konje oko kue. Ispod jedne strehe videlo se skoranje leite konja. ta ovo moe da znai! Uto komandir pogleda sa visine konja preko ograde u polje, zasaeno kupusom i paprikom. Tamo su radili neki vojnici. E-hej, sluaj... Hodi ovamo! Vojnik ostavi motiku, i onako u koulji i gologlav prie. Gde je kapetan Radoslav? Ne znam, otiao je negde. Kada je otiao? Ne znam... A zato je kua ovakva? Ne znam... A gde je kancelarija komore, gde je veterinar? Vojnik odgovori sa izvesnim snebivanjem: Ne znam: More, znae sad! komandir kasom istera konja na vratnice, zaobie ogradu i u galopu prie grupi vojnika, koji su kopali na njivi. Ko je meu vama najstariji? zapita strogo. Vojnici pogledae jednoga, koji je takoe bio bez bluze. Gospodine kapetane, ja sam podnarednik. Podnarednie, vodi me pravo kapetanu Radoslavu! rekao je tako odlunim glasom da vie nije moglo biti pogovora. Razumem! Podnarednik dohvati bluzu i u hodu je obue. Zatim se okrete nama: Znate, naredio je gospodin kapetan da ne govorimo gde je on. Komandir me znaajno pogleda i polako dobaci: Ovde neto nije u redu. Vodio nas je podnarednik gotovo pola kilometra. Onda zae u neko kukuruzite. Sa visine ugledasmo tamo negde oko sredine njive nekoliko atora. Podnarednie, vidimo... Sad moe da se vrati...

494

Kapetan Radoslav sedeo je na trononoj stolici i razgledao neke hartije. Kroz otvor na atoru spazismo veterinara gde spava. Kad nas kapetan Radoslav ugleda, skoi, die ruke uvis i kao da zapomae, razvika se: Aman, ljudi!... Zar me i ovde, sunce vam vae, naoste?! Komandir zaustavi konja pred njim, pa se obrati meni: ta mu je?... Ili je lud, ili pijan! Jest, sad sam i lud i pijan. Razoriste mi kuu, upropastiste mi sve, obrukaste pred celim svetom, i sad sam, naravno, pijan i lud! U licu je bio crven od ljutine. Mi smo bili u nedoumici i gotovi da se vraTimo. Ali kapetan Radoslav se savlada malo i obrati nam se blagim glasom: Sjaite, sjaite sad, da ujete moju nevolju. Damiu! dozva svoga posilnoga. Donesi jo dve stolice. Komandir mu prie i prui ruku, gledajui ga ljubopitljivo. Zdravo, drue Raco! Dede, molim te, priaj mi ta se desilo. Sedite, Damiu, skuvaj kave... Iz onoga to nam je ispriao kapetan Radoslav, i to smo docnije od drugih saznali, dogaaj je tekao ovim redom. Kapetan Bora, komandir etvrte brdske baterije, posle dueg vremena, jedva je dobio dozvolu da sie sa poloaja do svoje komore. Imao je nameru da izvri smotru nad ljudima u pozadini, da vidi kako uvaju stoku i materijal. Smatrao je da je to dunost revnosnog stareine. Ljudi su ljudi. Mogu lako da se zaborave, raspojase i razulare, jer su bili daleko od pogleda i ake svoga stareine. A sem toga, i komandir je ivo bie. I njemu je potrebno malo razonode. On e brzo svriti sa smotrom, i za tu jednu no, koliko je vaila dozvola, obii e nekoliko okolnih sela, i videe se sa svojim poznanicima. Kapetan Bora je mislio da uz put moe lako da sretne i neku ensku. Za vreme dok je vrio slubu, naiao je ba tada, na povratku iz Soluna, porunik Kosta Turin. Davno se nisu videli. Posle srdanog pozdrava komandir je prekinuo pregled, i seo sa Kostom ispod jednog drveta. Tada mu je ovaj priao o Solunu, o enskinjama, o svojoj prijateljici Dezi. Obeao je da e mu dati njenu adresu. Zatim je govorio o lumpovanju kod Beas-kule, i u raznim varijeteima. Sluao ga kapetan Bora, i najednom je zakukalo njegovih dvadeset devet godina. Jaoj, skrismo mladost na ovim planinama. Sluaj govorio je ivo u buduem ratu pri Vrhovnoj komandi mora postojati odeljenje za nabavku enskih... Ali ja da budem ef toga odseka...

495

 Ne! govorio mu je ozbiljno kapetan Bora. Ja sam stariji. Ti bi mogao da bude samo moj pomonik. A? I on lupi po kolenu porunika Kostu Turina. Onda se uozbilji. Dokle ima dozvolu? Sutra do podne... Zna ta?... Izvetava me moj narednik da je kapetan Radoslav dovezao danas jedno bure vina od pedeset litara. Hoe li da svratimo kod njega na veeru, pa emo pred zoru zajedno navie. Ha!... Boe pravde!... Vodi Bog rauna o nama, ptiicama nebesnim. Ko nee? E, onda priekaj malo, da posvravam neke poslove, i odmah emo poi. Poto se kapetan Bora izvikao na narednika, kako e ga pratiti na osmatranicu, jednome kaplaru zapretio sa deset batina, a vozara smenio to mu se konj ougao, vratio se ljut pod drvo. Stoke jedne! vikao je da svi uju. Uleali se ovde kao veprovi. Ali propitae im majino mleko!... Seiz!... Daj konje! Kad su se odmakli malo, on se obrati Kosti: Dede, molim te, priaj mi jo neto o toj svojoj enskoj. U prvi sumrak stigli su u trupnu komoru. Kapetan Radoslav spremio se da veera i prao ruke. Sto je bio postavljen. Otkuda vi u ovo doba? govorio je, briui ruke. Zdravo, zdravo! Vi ste sigurno na prolazu. S milju i personom doli smo kod tebe da veeramo! odgovara kapetan Bora. Dede, posilni, pospi me da operem ruke. A vi onako... bez poziva? smeje se veterinar Sveta. U bob smo gledali, doktore. Kao u svoju kuu! dobacuje Kosta. Zna se... Ova je kua bogata. Zdravo doktore! pozdravlja se kapetan Bora. E, milo mi je kad imam tako cenjene goste. Damiu, donesi posue za dvojicu, i stolice! naredio je Radoslav. Alal vam vera trljao ruke Bora i okretao se po sobi. Solidni momci!... Na vas dvojicu se kezi budunost. Nigde enskih na zidu. Pazi, pazi! gura laktom Kostu. Nova odela obesili... Njima slike ovde i nisu potrebne... Imaju sveu robu. A mi nesrenici... Sedite! nudi Radoslav. ... zadovoljavamo se slikama zavri Kosta. Bora se lupi po elu i okrete se Kosti Turinu. Ama de!... Sve se mislim da te neto pitam, pa zaboravim. Sad se tek setih... Bee li pre jedno... petnaest dana neka Engleskinja kod vas u rovu? Jest! Sluao sam, ne znam da li je istina, da si joj izaao na raport... Jest... Zbuni me enska, Gospoda joj njenog...
496

 Nije mogue! zasmeja se glasno Radoslav. Da vidite ta je bilo... Sedim ja u zemunici, kad utra moj niandija. Gospodine porunie, evo ga jedan pukovnik!... Nabijem lem i izletim. Kod topa ugledah jednog eneraltabnog pukovnika, a pored njega jednu ensku. Htedoh da se preturim... enska!... Otkuda ona? pita veterinar. Dola enska da vidi. A prati je na pukovnik iz pozadine. Teku slubu taj ima! veli u ironiji kapetan Radoslav. More da vidi, vie se uzortira on nego ona. Hajde, slui se nudi Radoslav. Posle tebe odbija Kosta. De, de, ti si gost. Sipajui orbu, Kosta pria: Ona me privue kao magnet. I ja trup! pred nju. Gospodine pukovnie, stanje ratno! Kapetan Radoslav se zacenuo i kroz smeh veli: Kakav si, dobro je nisi drpnuo... More... bilo bi svata. Sluajte samo... Ona neto odgovori. Ah, bila je izvanredna. Iz moje zemunice izlete tada jedan konjiki porunik, koji je po kazni premeten u peako mitraljesko odeljenje. Zovem ga Grof. uo enski glas, pa iziao. Moj ti se Grof pokloni pred Engleskinjom, skide lem, poljubi je u ruku i poe: kvi, gua, kve, o jes... kingiri mingiri. Sunce mu njegovo, nisam znao da govori engleski. Vidim ja da on njoj pokazuje zemunicu. enska poe da se koleba, i kao poe. Ali se umea onaj ladole sa crvenom somotskom jakom i poe da joj pria kako nemaju vremena. I on nam odvue ensku. Inae da ne bee njega, ona ostade. Vojnik stavi na sto jagnjee peenje i flau sa vodom. Kapetan uze flau i okrete se prema svetlosti lampe. Ovo neko naroito belo vino? Raste u ovom bunaru, ispod prozora dodaje Kosta. A, reili smo da vie vino ne pijemo veli veterinar Sveta. Bogami, to je lepo od vae strane kao odobrava Kosta. Slike golih ena nemate. Ne puite i ne pijete. A onde vidim i ikonu. Nedostaje vam jo samo krst na kui. I jedan natpis na vratima: Ovde poivaju nai mili i nikad neprealjeni. Kapetan Bora se najednom uozbilji. Damiu! gledao je strogo posilnoga kapetana Radoslava. Naredio ti je kapetan da donese dva litra vina! Vojnik pogleda unezvereno kapetana Radoslava, onda u veterinara, kao da ih oima pita: je li to istina. Nemamo vina, nemamo! Ala ste udni ljudi! pre-duhitri vojnika Radoslav.
497

 Nema, gospodine kapetane oslobodi se posilni. Ima li gde da se kupi? Zovi mi moga seiza! ekaj, nemoj da zove seiza... Ako ti je ba stalo toliko, dobro, kupiemo mi. Svi ste nai gosti. Radoslav se die. A ne, ne. Ostanite! uhvati ga za rukav Bora. Vi ne pijete, i ja neu da krim vaa pravila. Ali meni se prohtelo on se obrati posilnom: Evo ti deset drahmi i kupi za sve pare. More, ostavi, bogati!... Ne dozvoljavam da u mojoj kui kupuje vino ti. Dau mu pare... Ustao je i Bora. Ljuti me. Ostavi novac!... Damiu, poi sa mnom i Radoslav izie. Bora nagazi ispod stola Kostu. Veterinar je utao, ali mu se na licu ogledalo neraspoloene. Naskoro se vratio Radoslav sa dve flae crnog vina i stavi ih na sto. Pozajmio sam ovde. Daj one vinske ae. Ne treba, ne treba! Mi emo iz aa za vodu veli Bora. Kakve vinske ae! udi se Kosta. Bora nali sebi i Kosti. teta to vas dvojica ne pijete!... Hajd u zdravlje naih ljubaznih domaina on die au i kucnu se sa Kostom, a potom ispie naiskap. Mljasnuli su nekoliko puta ustima, i pogledali se. Bre!... Ovako vino nisam skoro pio kae Bora. Klizi, kao zejtin govori znalaki Kosta. Gde si ga naao? Morau i ja da kupim dvadeset litara pita Bora. Doneli vojnici odnekuda. Ali to je poslednje... Vidi, molim te! zagleda Kosta flau i nali vino u svoju i Borinu au. Gde smo stali? pita Bora. Tek kod druge ae veli isto s bagatelisanjem Kosta. E-hej, polako! savetuje ih veterinar. urimo da ispijemo to pre. Zdravo, Kosta! Obojica nakrenue i praznim aama lupnue o sto. Damiu, skuvaj etiri kave! Ali pouri nareuje Radoslav. Njemu kao da je laknulo kad je uo da se oni ure, i obrati im se razdragan: Kad emo jednom da se proveselimo kao ljudi bez urbe, lagano... Kad mu je toliko stalo... Bora zgazi Kostu na nogu, dajui mu time znak da ne govori, pa se okrete Radoslavu: Valjda e se jednom i ovaj rat zavriti. Uostalom, doite do nas, gore. Moemo tamo sedeti i dan i no. Imali smo zadovoljstvo kae veterinar. Nama ne smeta ni ovde. E, kad je takva i takva stvar, onda sipaj, Kosta!
498

Jedan litar su ispraznili i Kosta je nalivao iz drugog. Eto, vidi... Da si nam doneo bure vina, meni se ne bi pilo. Ali kad znam da imam jo ovolicno, meni se ba sad pije govorio je Bora. Iz oiju mu je sevala neka pritajena vatra. To je prosto neko prokletstvo odobrava Kosta. Pitam se samo ja: gde se vas dvojica naoste?... I to vas dvojica! veli kroz smeh Radoslav. The! Bora napravi naivno lice. Srodne duice. Nebesne ptiice! veli Kosta. A mi smo i na poloaju zajedno. Gaamo Jea u lea. Posilni donese kave. E, hajde, da ispijemo i ovu poslednju au... Sad smo gotovi. Zbilja nema vie vina? pita Bora. Nema, nema! povikae uglas Radoslav i Sveta veterinar. Dobro, kad je takva i takva stvar! Bora se die, ali u prolazu namignu Kosti da i on izie. Na vratima zastade. Neka stoji moja kava... idem da se malo olakam... Ah, dobro me podsetiste. Vidim ja da me mui neka iznutrica. Izili su obojica. Pazite na stepenice! dobacuje Radoslav, pa se obrati veterinaru: uti, bogati, neka idu! Za vino ne govori. Taman posla! Njih dvojica ne znaju za meru. Imali bismo muke sa njima i sutra... Ali izgovorismo se da ne pijemo... Znam ja Boru. Lud je on kad se napije... Kosta je jo gori. Radoslav se die i skide bluzu. Da se raskomotim. Otvorio bih prozor, ali ui e nam komarci. Priekaj... Sad e i oni otii. Malo zatim vratio se Bora. Koraao je nesigurno. Izbrojao sam etrnaest stepenika... Jako je vino. Onaj ostade da povraa. Da mi je znati zato toliko pije! udi se veterinar. Ja ne mogu da razumem te ljude. Zna da e mu koditi, i opet... Pusti... Nije to njemu prvi put. Na poloaju nema ta da pije branio je Bora Kostu. Veli, neka istera ef! smeje se Radoslav. Dugo su razgovarali o borbama, o Solunu kako je goreo. Prolo je pola asa, ali Kosta se ne vraa. More, idi vidi ta je sa njim! ree Radoslav. Moda je zaspao? brine se veterinar. Eh... sefte je to njemu!... Proetae se malo, pa e doi. Pio sam ja sa njim toliko puta... A, vala, ljudi, u kakvom paklu ivi taj gore... da mu ovek sve oprosti... Bugari mu ak i ime znaju. Uzme on onu veliku granatu, i na njenom
499

krilu zavee daicu, gde napie: Pozdrav od Koste i grune. Pomlati Bugare... Psuju ga na sva usta... Uz drvene stepenice uo se udar potkovanih izama. Vrata su se naglo otvorila i uao je Kosta Turin. Priao je u stavu mirno kapetan Bori i pozdravio. Gospodine kapetane, stigli su. Neka ulaze! Kosta otvori vrata i komandova: Napred. Ulazili su jedan za drugim vojnici popunjujueg dela brdske baterije sa lemovima na glavi i pukama o ramenu. Bilo ih je desetorica. Preplanuli od sunca, krupni i snani, izgledali su prema slaboj svetlosti lampe kao neki kolosi. Rasporeivali su se utei pored zida i leima svojim zaklonili vrata. Radoslav i veterinar posmatrali su vojnike zgranuti, i isto nisu mogli da dou k sebi od uda ta ih je snalo. Radoslav jedva procedi: ta ovo treba da znai?! Kapetan Bora zavali se nemarno u naslon stolice i zavue ruke u depove akira. Ne gledajui Radoslava, progovori: Ima to svoje znaenje... Kosta, komanduj: Puku k nozi! i Voljno! Kao da su na vebalitu, Kosta pozdravi i obrati se vojnicima otrim glasom: Puku k nooo-zi! ljap, ljis, tras! Na mestu voljno! Jeste li poneli bojeve metke? zapita Bora svoje vojnike. Jesmo, gospodine kapetane! Dobro Bora se nalakti na sto i znaajno pogleda Radoslava i veterinara. Veterinar skoi. Sluaj, Boro... To to ti radi nema smisla. Nema smisla! Molim te... meni ovde nije mesto! Bora i ne pogleda veterinara, ve se obrati vojnicima: Ko pokua da izie odavde, ubiete ga!... To ja nareujem! ree povienim glasom. Vojnici se zbie jedan uz drugog i naslonie leima na vrata. ta hoe ti od nas? zapita Radoslav ve crven u licu. Veterinar se vrati i, ruku zabaenih pozadi, stade pred Boru. Njegove usnice bile su stisnute. Bora je gledao mrano preda se, onda progovori, naglaavajui svaku re. Vi me dobro poznajete. Dok sam trezan, ja ni mrava ne zgazim. Ali kad se napijem... lud sam. Dok sam jo pri svesti, skreem vam panju, nemojte da ste vi ludi i budale. ta hoe od nas? ponavljao je Radoslav. Dadosmo ti veeru, vino...
500

Bora protrlja elo, zatim prevue akom preko lica i obuhvati podbradak. Tako je. Hvala vam!... Dau vam i pismenu zahvalnicu. Nego pitam ja vas... On zauta i drkom od noa udari nekoliko puta u praznu flau. A?... Pitam ja vas, jeste li vi danas dobili bure od pedeset litara ovoga crnoga vina? Boe sauvaj! Kakvo vino! Oni se zgledae kao da se ude. A, najzad, i da smo ga dobili!... Nae je govorio je prkosno veterinar. A, je li tako? lupi Bora akom po stolu. Onda se die. Oi su mu bile vlane i zakrvavljene. Nemoj da mu prkosi... vidi kakav je! apnu Radoslav veterinaru. Vi, dakle, imate bojeve metke?... Punite puke! komandovao je kapetan Bora. Nianska taka ono odelo na zidu! Deset karabina bilo je upravljeno na novo, jo neobueno odelo kapetana Radoslava. Ne! Ako boga zna zavapio je Radoslav. Boro, molim te, ne pravi komendiju. Ako ti je stalo do vina, nai emo. O, ljudi, ta nas snae! Ostav! ree Bora vojnicima, koji spustie puke pored sebe. On se podboi. ekam? Doneu ti vina, priekaj. A, ne, ne! Ti ostaje ovde on se okrete jednom od svojih vojnika: Zovi posilnoga gospodina kapetana. Unutra ue Dami, sav zgren i preplaen. Gospodin kapetan ima neto da ti naredi! obrati mu se nemarno Bora. Donesi jo dva litra vina... ta!... Za nas ovoliko samo dva litra vina. Pet! grmnu Bora. Vojnik istra. Huuuj! uzdie glasno Radoslav i brie znoj sa ela. Boro, drue, posluaj me... vrati ove vojnike. Oni su moji ratni drugovi. Kad neto zgree izudarau ih. Ali kad lumpuje njihov komandir, imaju da se vesele zajedno sa njim. Je li tako? Tako je, gospodine kapetane! Posilni stavi na sto balon od pet litara napunjen vinom. Kosta, nalivaj !... Na prvom mestu da usluimo nae ljubazne domaine: Racu i Svetu. Dede! Mi ne pijemo vie. Nemoj da mi odreknete i drugi put, inae... on se okrete vojnicima: Nianska taka odelo na zidu. Vojnici digoe puke. Radoslav i Sveta uzee ae.

501

 Gospodo, nasmejte se govorio im je Kosta. Ne pijete sire, ili kradeno vino, nego svoje roeno. Eks! nareuje Bora. Radoslav taman prinese au ustima, kad ugleda brane sa naperenim pukama na njegovo odelo. Neka spuste puke. Kad vidim dno ae odgovara Bora. I preko volje ispili su vino iz velikih aa do dna. Tako... Ali poto smo mi malo odmakli, vas dvojica ima da popijete jo po dve ae. A vi obrati se vojnicima: nianska taka odelo. Uz teke grake znoja popili su Radoslav i veterinar jo po dve velike ae vina. Kapetan je tada naredio da se ostatak iz balona podeli vojnicima. Gde smo stali?... Posilni, donesi jo! vikao je Bora. Dami pogleda u svoga komandira. Nita vam ne-ne pomae zaplitao je malo Kosta pronaao sam bure. Idem ja... Pilo se bez mere. Veterinar klonuo od besa, ljutnje i vina. Radoslav poeo da se smeje. Kosta je sa vojnicima dovaljao bure u sobu. Pevalo se na sav glas: Pa zar je morala do Ta tuna nesrena no, Kada si, dragane moj, Poao u krvav boj... Pevali su i vojnici, klatei se. Na sva navaljivanja kapetana Radoslava da vojnici odu, Bora nije hteo da se rastane od njih. A o, majku mu... Neka se oni, mu-muenici moji p-ovesele, kad si se reio da ih poati. Neka zapamte gostoljubivost... kapetana Race. Obori! razdera se iznenada Bora. Uz stepenice se valjalo neto teko. ulo se luparanje potkovanih izama, neki udari, stenjanje, uzvici. Vrata su se irom otvorila i Kosta Turin uvede u sobu jednog malog, belog konjia. Ura! die ruke uvis kapetan Bora. Iako ve pijan, Radoslav mahnu rukama. Zato e vam to!... Aman!... Dosta! Bora poe. Pri hodu se klatio. Suaj... Nemo da opovrljava vlas... Zna... Inae on pokaza palcem preko ramena na vojnike. Nianska taka... Vojnici sada i bez nareenja upravie puke na odelo. Dobro! Radoslav je gledao mutnim oima, sav crven u licu i znojav. a oe?... Duu?
502

 Jok!... Nita... nita ti neu, ne-nego da jae ovo konje. I onda odma idete? Makar ili... Jai ti, igumane, i putuj. Radoslav opkorai nogom i sede na lea konju. Kosta uhvati konja za povodnik i povede. Bora, a za njim i vojnici zapevae: Isaije, likuj djevo... I rodi sina Emanuila... Bora se okrete vojnicima: Poasni plotun u plafon i pokaza rukom navie. Pali. Gru! Lampa se ugasi. Sa tavanice srui se malter. Od treska poprskali su prozori. Neko kresnu palidrvce. Jo jedan plotun, pali! Alah... Alah! uo se vrisak bula, s one strane zida. Pali! aure su letele po sobi. Iz raznih dvorita dopirali su glasovi preplaenog naroda. Svet ne zna ta je. A odavno se pogovara o nekim bugarskim komitama. Dosta!... Dosta! uju se oajni glasovi kapetana Radoslava i veterinara Svete. Neko upali svetlost. Radoslav, gotovo istrenjen od stranoga pucnja, sjahao je. E, ovo si preterao! Dosta mi je svega. Krajnje je vreme da idete. Ljudi, ja vie ne mogu da izdrim isto zapomae veterinar. Pustite me. Znajte, ja u sutra da podnesem raport... a?... Bojim se, ski-skinue nas sa Jea govorio je Kosta. Gospodine kapetane... molim za moj raun, br-brza paljba... po pet, u plafon. Neka bude! Pali! Tak, tak tak... Malter je padao, svea se lelujala, aure odskakale, a Kosta Turin digao ruke i razdragano vie: Pesma nad pesmom... Simfonija... Grofe, gde si da vidi i uje! Belo konje mahalo je repom. Radoslav sklopio ruke. Evo, sad te molim. Ako si ovek, razumej! Neka se p-puke malo odmore! nareivao je kapetan Bora. Posilni, isti ovo. Pa emo iz poetka, ka ludi! ree Kosta i poe da trlja dlanovima. Radoslav ga mrano pogleda, ali outa. Trebalo je sa njima postupati lepo. Naredio je da se skuvaju kave. Bora prebaci veterinaru ruku preko ramena.
503

 Doktore, da p-peva... peva... onu, zna... Oj spomene... i kad umrem... On je mlitavo kretao akom zna... da mi se donese buket... Veterinar spustio glavu na grudi i jedva procedi: Ja bih sada kukao iz svega glasa! onda pogleda mrko Boru: Ti zamilja da sam ja automat... Misli li ti da je ova moja kua bugarski rov. Ili smatra, ako si na poloaju, pa ti se moe on se razvika: E, hej, ovo je pozadina... Bora skoi. Pazi ga... Uplaio se... Ha!... Znam ja, iako m-misli da sam pijan on se unese u lice veterinaru. Jes... A, a kae... nevini ljudi stradali... Ja nisam nita kazao... Boro, molim te, ne govori. Nije ovek nita kazao ljuti se Radoslav. Kazao je, kazao! raspaljuje Kosta. Ne!... Nije on ka-kazao, ve ja! i kapetan Bora lupi se rukom po grudima, onda se okrete povodei se, znaajno namignu i pri tom zgri mu se cela desna strana lica... Bato!... Na frontetu govorimo sve, a ovde ne sme da tucne... A-ha! on se zamisli i mutnim oima kao da gleda u daljinu. Tamo... na frontu su pravi sinovi. A u pozadini su kurve, kukavice, zabuanti. Kad se budemo vraali u zemlju, podii emo kapiju... Radoslav mu zapui usta. Bora se otre i jo jae razvika: Igline ui, sunce im njino. Jer pozadina, ta tvoja pozadina... lae, izmilja... nevine ljude tera na robiju... strelja! On se isprsi, udahnu vazduh i taman otvori usta da jo neto kae, ali ga Radoslav dohvati i svali na stolicu. Tada namignu na veterinara: Hajde pevaj mu. Pevaj, inae ode odelo dere se Kosta. Veterinar otpoe Bora se zavali na Radoslavljeve grudi i poe da ga ljubi. Radoslav stade da se smeje. E, ljudi, nikako mi ne ide u glavu, kako izvukoste ovoga konja. Izvedi ga u predsoblje naredi jednom vojniku. U dvoritu se ula larma. Neko je pitao uurbano: Jesu li ovde? Naskoro se pojavi na vratima jedan peadijski kapetan sa lemom. Iza njega stajali su vojnici, iznad ijih su glava trali bajoneti. On pogleda hitro sve redom, i taman da zausti, kad skoi Radoslav. Leko, drue, spasavaj, ako boga zna. Pazi ga Leka! die se Bora, prie mu teturajui se i zagrli ga. Kapetan Leka naao se u udu. Njegovo iznenaenje bilo je jo vee kada je ugledao vojnike koji su stajali uza zid. Je l te, bre?... Jeste li vi te komite zbog kojih digoe mene i moju etu noas?

504

 Sluajte, gospodine kapetane obrati mu se veterinar. Molim vas, spasite nas ove napasti. Upali su nam u kuu. Vidite li ovaj lom? More pusti oveka da sedne! vukao je Bora kapetana Leku. Dede, pij !... Ovako vino nema na Jeu nudio je Kosta. Kapetan Leka poee se iza vrata, kao da se neto reava. Sino smo sili sa poloaja u rezervu, kad nas noas iznenada digoe. Naredili su mi da razvijem etu u strelce i krenem ka TurmanMahali. On se obrati svome podnaredniku: Neka se eta svije na put, ovde pred kuom, i ekajte! on skide lem i sede. Kaem ja... da emo sad iz poetka povika Kosta Turin. Vodi Bog rauna o nama... ptiicama nebesnim. Kad su se razili? zapita komandir. Bio je dan uveliko... Napio se i kapetan Leka, i njegov vodnik, potporunik. A peaci se razmileli po komori, pa podizae i pojedoe sve kao skakavci. To je bilo gore nego u Ivkovoj slavi. Kakva Ivkova slava dobaci iz atora veterinar. Tamo je bio jedan Neko, a noas ih je bilo dve stotine. I ne zna ko je od koga gori i crnji. Eto, tako! mahnu glavom kapetan Radoslav. Reili smo da se iselimo i sakrijemo. Hoe li ta da preduzima? Neu nita. Mani, boga ti! Ali divizija je preduzela sa svoje strane. Jutros je dolazio islednik. Veterinar se pojavi sav raupan i naduven. Zamislite, kolika je dobriina i pokaza na Radoslava. Na sasluanju kod islednika je izjavio da ih je on pozvao, da su oni bili njegovi gosti, i da e on o svom troku opraviti kuu. Radoslav se iroko i dobroduno nasmeja. ta da im radim!... Oni su ipak dobri ljudi i moji drugovi... FRONT I POZADINA

Ima ve due vremena kako niko nita ne govori. Luka se naslonio na bedem od zemlje, zubima stegao mutiklu od vinjevog drveta i sanjivim oima gleda u Moglensku ravnicu. Vojin sedi na trononoj stoliici pred zemunicom i ita Ponor od Gonarova. Luka prekide ovu tiinu. to pljuje toliko u prste kad prevre list? To su moje stvari odgovara Vojin mrzovoljno Prostak! ree Luka vie za sebe i uuta.
505

U poslednje vreme postali smo nestrpljivi i razdraljivi. Ljutimo se za sitnice. Nas nekoliko ivimo ve godinama na ovom uviku, na usko ogranienom prostoru, izdvojeni od sveta. Ispriali smo celu svoju mladost, pretresli smo isuvie dogaaje. Naigrali smo se karata i domina, i zasitili zajedljivih ala. Dosta nam je svega. Sada se ljutimo na sitne mane. U poslednje vreme poelo je Vojina da nervira hrkanje Lukino. Luka se na mene naljutio to sam mu malo zasekao kai za brijanje. Dohvatio ga je ljutito, savio i bacio daleko u iprag. Tada je pozvao svoga posilnoga Isajla. Evo ti deset drahmi, da mi kupi nov kai. A kad ga uzme, da ga zatvori. Ako li ga samo jo koji put drugome da, razbiu ti nos. Kipislcauf! dobacuje zlurado Vojin. Luka se pravi da ga ne uje, ali jo otrije nareuje Isajlu. Zatvorie i kafu, i eer, i sve to je moje. Ne dam vie ni bogu Savaotu... Razume li? Onda je uzeo stoliicu, seo po strani i uzeo francusku gramatiku. Vojin se naslonio na vrata zemunice, zabio ruke u depove i gledao nekud tupo u daljinu. I ja sam bio ljut, te sam uao u zemunicu i legao na poljski krevet. Reio sam vrsto da vie sa Lukom ne govorim. Pozvao sam svoga posilnoga Stanimira i naredio mu da zatvori i moju flau sa vermutom. Vojin slua ta ja govorim, pa se okrete, ue u zemunicu, skide sa police svoje kutije sa konzerviranim mlekom, i zatvori ih u sanduk. Sad smo naisto. iveemo svaki za sebe. Jo kad bismo mogli da stanujemo u zasebnim zemunicama, onda bismo bili potpuno mirni. Pred nama je neprijatelj, a gore nebo. Sve je nedostino i neshvatljivo. Na naoj osmatranici zavladala tiina. I posilni se ak pritajili. Obuzima me neka muka. Hteo bih da izaem, ali naii u na Luku. A ja mu se pokoriti neu. Meu nama je sve svreno. Tei me samo to zamiljam da se on sada jo vie jedi od mene. Ako... Neka ga! etao sam po uskom prostoru zemunice dva koraka napred, i isto toliko nazad. Zastao sam... Hteo bih neto... Ne znam ni sam. Onda se okreem oko sebe i nanovo sedam na krevet... Iz daljine ujem jezivi fijuk rapnela, zavitlao je iznad zemunice, i struio se negde u jarugu. Svi smo se pritajili... U daljini odjeknue nekoliko pucnjeva, koje u obinim prilikama i ne ujemo, jer se nae uvo na to toliko naviklo, kao na otkucaje asovnika. Neki mi je grizao drvo... Sve me to sada zanimalo. rapnel nanovo zviznu, i stotinama kuglica srui se niz padinu. Posilni Isajlo opomenu Luku: Gospodin porunik, sklonite se! Mene guvernante nisu vaspitavale kao nekoje. ta e!... Ima ih koje zmije nisu ujedale, pa i ne znaju dobacuje jetko Vojin, koji je ve dva puta bio ranjen. Umesto odgovora Vojinu, Luka pozva svoga posilnoga. Skuvaj mi kavu. Ali samo jednu! Razume li?...
506

utali smo celo poslepodne. Komandant koji je doao namesto potpukovnika Petra otiao je u obilazak, i nee doi do sutra u podne. Poeo je ve i suton da pada. Iako me je ovo stanje muilo, reio sam da ne poputam. Neko se peo uz kosu i vikao jo iz daljine: Ima li koga tu? Nas trojica pojavili smo se najednom da vidimo ko pita. Da li je ono Dragia? govorio sam vie za sebe. Bogami, izgleda odgovori Luka. Jest, Dragia ree Vojin. Sva trojica potrali smo u susret i poeli da se ljubimo sa njim. Ti dolazi ba onda kad ne treba ree Luka tapui ga po ramenu. Spodbie me kao kufer! veli Dragia otkopavajui bluzu. Na njemu je sasvim novo odelo, a na nogama visoke, ute izme za niranje, kako obino nose engleski oficiri. Gde si sve bio, priaj nam... More, gde nisam... Solun, Krf, Rim, Nica, Tulon, Marselj, i taman sam se zaustavio u Grenoblu, boe pomozi, kad nas vratie nazad. Nego, ekajte malo... Imate li kakvo posluenje? Za ta si? pita ga Luka. Jesi li za kavu, ili rakiju? Molim te, ta dva pia nemoj da mi razdvaja. Vojin naredi svome posilnome da donese rakiju, Luka narui kave za sve nas. Dragia je uneo neku sveinu i mi ga obasipamo pitanjima. On odgovara kratko. Pria kako je dobio tri meseca bolovanja za Francusku. Na putu je probavio dvadeset dana. U Grenoblu je bio mesec dana. Nego ekajte, da pitam prvo ja vas. ujem da se ovde priprema ofanziva. Od svih onih koji su sa mnom putovali, ja sam jedini bio te sree da stignem u komandu na poslednje zvono... Ne da mi se... Ima ih koji su se zavukli u pozadinu, pa kao da su tamo koren pustili. Ni haubica ih ne moe krenuti. Sedim sino u Turman-Mahali i razmiljam. Od poetka do kraja terali su me neki maleri. Ama, to sam god pokuao da se nekako i ja malo izvuem, nije uspelo. A nekome to ide od ruke, i kao od ale. Ukoliko Dragia ali to je morao da napusti Francusku, utoliko smo mi veseliji to se vratio, jer e nam svojim prianjem odstraniti za izvesno vreme monotoniju i teku neurasteniju, koja nas sve vie mui. Zaboravili smo nae prepirke i nudimo jedan drugoga svim onim to imamo. Dragia ostavio svoj kofer i pokazuje nam flaice sa kolonjskom vodom. Kao da prvi put udiemo miris, sipamo tenost na ruku i razmazujemo po kosi. Zanosan parfem kao da nam ublaava teku stvarnost, izaziva slatke uspomene i vizuelne predstave. Ima li kakvu ensku uspomenu? pita ga Vojin.

507

 More, nisam imao vremena da se razvijem, inae... ha! on se poea po potiljku. Ljudi, to ima lepe dece! Posilni su postavljali sto. Hajde da veeramo, pa e nam posle priati natenane. Donesite bre veeru! govorio je Luka. Kako je ovde... gaaju li? pita Dragia perui ruke. Od pre pet dana javlja nam se svaki dan jedan branin kae Vojin. Ali sutra emo smrsiti konce i nemu. Zakazano je reglano gaanje, pomou aeroplana. Vala, ako ga nae ona teka francuska baterija, ni koica im nee ostati. Ali iz poetka, polako. Ne izostavljaj nijedan detalj. Isajlo, kuvaj kave! naredi Luka i pripali cigaretu. Dakle, spustim se ja... Zaboravio si da kae: kad nita... upade Vojin. E pa, nemoj da me zafrkava... Luka se obrati Vojinu: Ostavi ga sad. Sutra kad on ode, zna... A, i to ima?... Onda neu da vam priam. De, de, alimo se! dodade Luka. Jaoj, kad te ne bih znao... Kipislcauf... A?... Produi. Dragia se nasmeja i mahnu glavom. Ove upadice, od kojih se ve bio odvikao, kao da su ga izbacile iz duevne uravnoteenosti. On zauta za momenat, a zatim poe govoriti bez volje, o vanijim dogaajima. Siao sam do Subotske. Tu sednem na malu eleznicu i stignem u Vertekop, gde preosmo na veliki voz. U Solun sam stigao uvee. Jedva sam naao stan. Sutradan jurio sam od jutra do mraka, dok sam najzad dobio dozvolu od nae komande mesta, pa je overio u italijanskoj i francuskoj komandi... Onda sam trao da pronaem italijansku garau, da zauzmem mesto u automobilu. Zato nisi iao laom? Ne putaju vie putnike brodove da plove oko Grke, zbog sumarena. I tako sam morao prei celu Albaniju. Jednom sam je preao uzdu, a sad i popreko. Istina, ovom prilikom na automobilu. Ali ne znam ta je crnje i gore. Bio je to teretni, pokriven auto, sa klupama postavljenim po duini. Na takvim kolima trebalo je prei sedam stotina kilometara... Putovali smo tri dana. Ali meni je jo prvoga dana pripala muka... Seljak, nije navikao na automobil! dira ga Luka. Voleo bih da vidim tebe, bato. Auto pokriven ciradom, a sa zadnje strane otvoren. Otuda su sukljali praina i gas, kao da neka pumpa povlai... Zabolela me je glava, onda mi se smuilo i poeo sam da povraam... Kao lasica.
508

 Jo gore. Nita nisam video. Jedva sam stigao do Lerina. Bio sam strano izmuen. A te noi, u hotelu, napadoe me stenice, i oka nisam sklopio. Verujte mi, zaalio sam za zemunicom i svojim posilnim, i svim drugovima... Ratujemo ve toliko vremena. Uvek smo zajedno... Navikli smo jedan na drugoga. A sad sam se najednom naao meu stranim svetom, pa mi je bilo muno, postao sam tuan. Ujutru, kad je trebalo krenuti, nema ofera... Ostao u nekoj kafani. A italijanski vojnici, koji su putovali sa mnom, vukli su se kao creva. Jedan doe, drugi ode. Nikad da se sakupe. Sedim u automobilu sm, pa mi se sve prevre. Tada sam tek uvideo koliko je na seljak disciplinovan vojnik, iako je, grenik, toliko namuen. Ali ta sam mogao da radim... Jedva su se nekako sakupili i kretosmo. Ali nismo odmakli daleko, auto najednom stade, vojnici poletee glavake iz automobila i rasprtae se po poljani kud koji. Ostadoh sam, udei se ta im bi najednom!... Tek sam tada uo zvrjanje aeroplanskog motora... Mani ga, Mito, a on pa kuraan! munu Luka laktom Vojina. Priznajem... priznajem, molim... Kad je u pitanju aeroplan, nema vee kukavice od mene. Ali je li ko video ovde kod nas kada jedan auto ide drumom a naie aeroplan, da ofer zaustavi i onda svi bee? Pa, bogamu, ni onaj pilot koji stavlja ivot na kocku prilikom prelaza granice, nije toliko lud da gaa jedan prazan automobil kad svakoga minuta moe naii na neku jedinicu, ili slagalite. ta si ti radio? ta sam mogao?... Siao sam i legao u jarak pokraj puta. Kipislcauf!... Kai slobodno. Naravno. Ali samo to je preleteo iznad mene, ja sam se digao. A Italijani su se vratili tek onda kada su aeroplan izgubili iz vida. Onda je nastalo opet truckanje. Ali toga dana nije mi bilo teko. Valjda sam se navikao. Uvee smo stigli u neku njihovu komandu. Zaboravio sam kako se to mesto zove. Znam toliko da im je tu baza za taj kraj Albanije. Bilo je nekoliko baraka punih dakova brana. A ukopali su i jedan magacin pod zemlju. Sigurno za municiju i benzin. Treega dana peli smo se uz neku planinu. Du celoga puta nailazili smo na Arnaute, koji su tucali kamen. Dobrovoljno, naravno upade Luka. Ne moe biti drugojae kad su im iza lea bili Italijani sa pukama. Toga dana stigli smo u Santi Karanti. Malo mesto, sa nekoliko arnautskih kueraka i jednom velikom zgradom, gde je bio smeten tab italijanske vojske. Pali su mi odmah u oi italijanski oficiri, utegnuti, izbrijani, napudrovani i uhranjeni. Nad velikom kuom proitao sam natpis: Comando mlltare.

509

Uao sam unutra da se prijavim. Raunao sam, takav je red. Tamo smo se jedva objasnili ko sam ja, i gde nameravam. Onda su mi rekli da u njihovoj stanici mogu dobiti hranu i prenoite, i da u tek sutra krenuti laom za Krf. U daljini video se Krf. A pred njim manje ostrvo, sigurno Vido, ili kako se to ve odomailo: Ostrvo Smrti... Obuzelo me je neko alosno raspoloenje. Ta puina pred kojom stojim progutala je hiljadama naih vojnika... E, ti hoe da nas rasplae, a mi jedva ekali da jednom stigne na Krf! veli Luka. I da nam pria... Ti ve zna ta nas najvie interesuje dodaje Vojin i cupka nogom. A, nije Krf vie ono to je nekad bio... Sve se iskvarilo. Pred Krfom stacionira engleska, francuska i italijanska flota... hiljadama mornara... Bei, bogati! Kad sam sutradan stigao na Krf, na to su mi prvo skrenuli panju... Uostalom, bio sam na putu za Italiju i Francusku i to bih se izlagao opasnosti jo odmah na poetku... Polako, doi e red i na enske. A-ha!... To, to! Na Krfu su svi nekako bili brini. uo sam odmah da je nemaki sumaren torpiljirao skoro jedan brod, koji je plovio za Italiju, a na njemu su bili nai oficiri i vojnici... Pravo da vam kaem, ta me je vest porazila... ta mi je trebalo da se sada, u ovom vremenu, lomatam ak za Francusku, kad sam mogao na miru da sedim u Vodeni! Pomiljao sam tada i na vas, kako sedite ovde, pijete kavu... Pa nas tuku granate. Ne sme nos da pomoli... Navikli smo ve na to. Ali bre, brate slatki, zamisli: more, puina, torpedo, ajkule... A ja plivam kao sekira. Ovde moe ovek nekako i da se zakloni... Vrda levo, desno. A dok tue, ti se ne pomalja. Ali kad udari torpedo u lau, tu, brajko, nema vrdanja... Najzad, dobro... smrt... I ovde se gine... Na mrtvu smrt! dobacuje Luka. E, to si dobro kazao. Ali tamo oekuje smrt, osea je, i najstraniji su oni asovi uasa kad si svestan da ti spasa nema, i smrt ti se pribliuje. Priali su mi da su se prilikom potapanja lae na kojoj su bili nai odigravale uasne scene. Ljudi su ubijali jedan drugoga, otimajui se za mesto u amcu. amci su se prevrtali... Oajni krici razlegali su se kroz no. Istoga dana sreo sam jednoga poznanika. Kad sam mu kazao da idem za Francusku, on me zapita: Jesi li napisao testament? Dolo mi je da ga udarim. Ima tako udnih ljudi, koji zamiljaju kako su oni vrlo duhoviti, a nisu svesni da time ispoljavaju svoj rav karakter. U njegovom tonu bilo je pomalo i zluradosti, verovatno to i on nije mogao da dobije dozvolu za Francusku. More mi je izgledalo podmuklo, pa ak i mrsko. Ali, ja nazad nisam mogao.
510

U komandi mesta naao sam se sa jednim peakim potporunikom, koji je takoe putovao za Francusku. Upitao sam ga da li ne strahuje od sumarena. Naprotiv! Posle ovoga sluaja, uveren sam da e naa mornarica pojaati kontrolu. uo sam da laa to su je torpedovali nije bila praena. Sad e nas sigurno tititi torpiljeri. Polazak lae uvan je u najveoj tajnosti. Nareeno nam je da se javljamo komandi mesta svakoga dana u tri asa po podne. Treeg dana kazali su nam da doemo na pristanite u pet asova. Tada nam je skrenuta panja da prilikom polaska iz stanova kaemo kako menjamo stan, ili da nam je nareeno da se preselimo u logor... Tako neto, samo da ne govorimo pravi razlog. Prianje Dragiino prekide telefonista: Gospodine porunie, izvetavaju peaci da ih tue baterija dvadeset devet dvadeset devet. Luka se odmah die. Pri polasku obrati se Dragii: Nemoj da pria dok se ne vratim. Gde ode? zapita Dragia. Ode da izvesti telefonom haubiku bateriju da otvori paljbu ree Vojin. Je li, boga ti, kako ti izgleda, hoe li biti ta ovde? Priprema se uveliko. ujemo da se sprema ofanziva. A i krajnje je vreme. Trea je godina kako smo na ovim poloajima. Popune nema... Poslednji je as. A moral?... Kako se dre vojnici? Kako?... Dua je zamrla. U ljudima kao da je neto pregorelo. ame u rovovima mislei na svoje, i ginu... Luka se vrati. Tada ba grunu haubica. A-uh! uzviknu Dragia, uvlaei cigaretu u mutiklu. Da l e ovome doi kraj? Smatraj ovo od sada kao tekui posao ivota i produi gde si stao. Dragia nastavi. U pet asova bili smo na pristanitu i odmah uli u lau. Bila je to neka mala laa. Jonija se zvala. Nas nije bilo mnogo. Do pedeset. Posle etvrt asa digli su sidra i krenuli smo odmah. Svi su se ludi okretali ne bi li videli koji torpiljer... Pretrnuo sam. U zdravlje, Dragia! mislio sam. Ali opet, teio sam se, nisu ni oni valjda toliko bezumni da rtvuju lako jedan brod. Gledao sam kapetana... On je stajao spokojno sa lulom u ustima i posmatrao nemarno glomazne ratne brodove, koji su ostajali u luci... Sa strahom sam pomiljao na puinu... Interesovalo me da li e i onda kapetan biti ovako spokojan... plovili smo u pravcu moreuza, kroz koji se izlazi na puinu. Na palubi se pojavio jedan marinski oficir, za njim je iao mornar natovaren pojasevima za spasavanje. Oficir zastade, onda lupi akama i pozva nas da priemo blie. Kada sam ugledao pojaseve za spasavanje, meni su klecnula
511

kolena. I verujte, ljudi, da je onaj oficir pitao: ko hoe da se vrati, javio bih se prvi. Oficir nam objasni kako emo sada isploviti na puinu. Napomenuo je pola u ali, pola u zbilji, kako nije ravo biti predostroan, i zato preporuuje izrino da se na brodu ne sme pevati, a naroito se zabranjuje paljenje cigareta kad padne mrak... Bato! Dragia prevue rukom preko lica. Mornar je prilazio redom i davao pojaseve za spasavanje. Oficir poe da nas odbrojava i po grupama privodi splavovima i amcima. Naredio nam je da se niko ne kree sa mesta koje nam je odreeno. U grupi oko jednog splava bilo nas je estorica. Nas dva srpska oficira, jedan na, jedan francuski i dva italijanska vojnika. Laa je plovila pored prvog reda buradi, ispod kojih je visila mrea od ica. Posle jednog kilometra naili smo na drugi red. Na izlazu iz zaliva nalazio se trei i poslednji red. Sunce je zalazilo za puinu kad smo isplovili na otvoreno more. Svuda okolo nas bila je plavkasta, beskrajna morska puina. Talasi su poigravali na povrini kao da nas mame, a um vode oko lae podseao me na neko pakosno cerekanje. Imao sam utisak da se nalazim na sapunskom mehuru, koji se moe svakog asa rasprsnuti. Bio sam tuan, tuan. Izgledalo mi je kao da se vie nikada neu vratiti. Vetar poe da zavija oko lae. Bilo je prilino hladno. injel nisam mogao obui, jer mi je oko grudi bio obavijen debeo pojas od plute. Zbog ovih pojaseva nismo mogli ni lei, ve smo sedeli oko naeg splava. Francuz je protestovao to su nas uputili bez ikakve pratnje. Kao da sprovode stoku! ljutio se. A kapetan broda, Italijan, sa lulom u ustima, stajao je na komandnom mestu, miran i priseban. Taj mi je ovek ulivao vere. Vojnici se najednom poee okretati. U sutonu ugledasmo itavu eskadru ratnih brodova. Iz grupe se izdvojie dva torpiljera, i pooe za nama. Ha, jeste li videli! uskliknu sada Francuz. To su Francuzi. Sad se ne bojte! On se die i junaki se protegli. Zatim sie niz stepenice i otuda se vrati sa upaljenom cigaretom. akom je zaklanjao ar. Pripalili smo kriom cigarete od njega i pokrili se injelima da bismo na miru puili. No se naglo spustila. Nama se hrabrost malo povratila. Ama sigurni smo uverava onaj peaki oficir. Prvo, no je. Drugo, imamo pratnju, a tree, vidite kolini je ovaj brod. Vie kota jedan torped, nego ceo brod. A ujutru smo ve u Galipolju. Ali ipak, zarad svake sigurnosti, pojaseve nismo skidali. Sedeli smo naslonjeni na ogradu. San me poe hvatati. Prebacio sam injel preko glave i, u polubunovnom stanju, doekali smo zoru. Jutro je bilo svetlo i isto, da se italijanska obala jasno videla. Izgledalo nam je da emo za pola asa stii. Bili smo veseli. Ali u toj nadi da smo ve tu, uz
512

obalu, plovili smo jo puna dva asa, dok nismo naili na prvi zatitni red sa mreom. Tada smo tek skinuli pojaseve. Radovali smo se to nas je minula opasnost, i bili smo raspoloeni, jer ulazimo u zemlju u kojoj se ne uje topovski pucanj. Solunski front izgledao mi je tada daleko, i sa aljenjem sam pomiljao na vas koji amite u zemunicama. Pred nama je bio novi ivot. Bio sam u borbi toliko godina, mogao sam stotinu puta poginuti. Ali nikada nisam osetio takvu radost kao kada sam napustio lau i stao nogom na vrstu zemlju. Mi koji smo sa planina, nauili smo na vrstu stazu. Zemlja u sebi ne skriva nita, a noge imam da sam kadar stii i utei... More je podmuklo... Pogotovu u toku rata, otkada pronaoe one proklete sumarene... Navikli smo da posmatramo orlove, a tamo se roje ajkule. Daba ga bilo! im smo stupili na kopno, oko nas se napravi itava guva. Dvojica saleteli da mi uzmu kofer iz ruku. Jedan od naih vojnika prihvati moje stvari i poosmo pravo na stanicu. Ali voz je polazio tek posle podne. Prianje Dragiino prekide iva pucnjava iz puaka, negde oko Slonovih uiju, na Vetreniku. Poe i mitraljez. Kroz no sinue raketle. Sa Poarske Kose gaala je jedna brdska baterija. Topovski pucnji odjekivali su praskavo kroz no. Luka znalaki izvio glavu, pritajio se i oslukuje, cenei po puanoj paljbi situaciju kod peaka. Rovovac grunu. Dobro je. Sad e ika Sava rovovac da uspostavi poredak. Hajdmo dalje. ta je bilo sa tom enskom? Kakvom enskom? More, ostavi oveka neka pria. Doi e valjda red i na to pitanje kae Vojin. Ja to zbog tebe pitam. Vidim, neto mnogo cupka nogom dira ga Luka. Bio sam umoran, te mi to i nije padalo na pamet... Posle podne, kad je voz krenuo, zaspao sam odmah. Kada sam se probudio, bilo je uveliko svanulo. Zadugo nisam mogao da shvatim gde se nalazim. Voz je jurio pored nekih breuljaka na kojima su se nalazili letnjikovci. Svuda naokolo vladao je mir... Ali ja se nisam mogao oteti od ve steene navike da svaku uzviicu posmatram kao neki artiljerijski zaklon. Gledao sam u daljinu, pa mi se onako bunovnom priinjavalo kao da vidim redove bodljikavih ica... A to je bila iva ograda, a iza nje mnotvo kokoiju. Vojska ovuda nije skoro prolazila padalo mi je na um. Oko podne ugledao sam ogromne vijadukte. Neko mi ree da su oni ostaci rimskog vodovoda. Ostaci moi i veliine... Rimljani... Rimsko carstvo. I onda, pre dve hiljade godina, ljudi su se isto ovako tukli kao mi danas...

513

 I tui e se sve dotle dok svetom ne ovlada jedna ideja dodaje Vojin i pokazuje palcem negde preko svoga ramena. Ne! kae kratko Luka. Ratovi e prestati onda kada u prvim redovima boraca budu oni koji objavljuju rat... Bilo je nekada i to... Car Lazar, i toliki mnogi vladari poginuli su u prvim bojnim redovima. I opet... Potrebno je da nestane granice, da se meu ljudima razvije opte oseanje bratstva i drugarstva, da nestanu na jednoj strani povlaeni, a na drugoj ponieni i uvreeni. Gr-r-ru! Dragia se tre. Nita, nita, ne boj se! umiruje ga Luka. To gaa Viljem. Kakav Viljem? Zarobljena nemaka haubica od dvadeset santimetara. Evo je ovde, ispod nas, u umarku, Odvikao sam se. Hoe li jo da gaa, da se ne cimam?... Sumnjam veli Luka. Zavade se peaci, i Viljem opali poneki metak da bi ih umirio. Produi slobodno. Dok sam ja ovde, nema niega da se plai... Molim, molim nasmeja se Dragia i pogleda Luku ispod oka. Luka stee Dragiu za vrat. alim se. Mi odavno nismo imali koga da zavitlavamo pa smo i toga eljni. Stie li jednom u Rim? Ugledao sam najednom ogromnu varo... Prvo to mi je palo u oi bila je kupola na crkvi Svetoga Petra. Sluaj, nemoj da se ljuti... Te opise moemo nai u raznim putopisima... Nego priaj onako... zna, tvoje line doivljaje... Doi e red i na to. Polako... Posle pola asa bio sam u Rimu. Sa stanice otiao sam u hotel, koji su mi preporuili jo dok sam bio na Krfu. Kada sam uao u hotelsku sobu, bio sam zbunjen... Posle toliko vremena obreo sam se najednom u istoj, svetloj sobi. Okretao sam se kao neki seljak i posmatrao krevet... Hladna i topla voda... Ogromna ogledala... Mlada sobarica, nema joj vie od dvadeset godina. Luka se obrati svome posilnome Isajlu: Jaoj, reponjo, kad u prestati jednom da gledam u tebe! ta u, gospodin porunik, kad me je Bog stvorio kao muko. Dragia nastavi: Obrijao sam se, umio, i iziao u varo. Na ulici primetio sam odmah vrlo veliki broj mladih ljudi u uniformi i civilu. Kao da ta zemlja i nije bila u ratu. Vi znate kako je bilo kod nas... Kod kue je ostao samo onaj koji nije imao nogu ili ruku. Uzmi samo Vojina. Od rane kod Smedereva, ne vidi na desno oko, niti uje na desno uvo. I pored tih mana, on je
514

osmatra. A tamo mladi, zdravi ljudi etaju rimskim ulicama, kao da smo u vremenu mira. To je bila pojedinost koja mi je odmah pala u oi. Ali kada sam se malo saiveo sa tom sredinom, tada sam poeo uviati koliko ja svojom spoljanou odudaram od tog ulickanog sveta... Ja sam doao pravo sa fronta. Na nogama sam imao prekrojene vojnike izme. Odelo mi je bilo izlizano, jaka na bluzi nagriena od epoleta, da se i postava videla. Iz rukava virila mi je vojnika koulja. Kada sam predvee otiao da se javim naoj delegaciji, sreo sam tamo jednoga peadijskoga potporunika, svoga druga sa univerziteta, koji je bio na slubi u delegaciji. Ranjen je, pa mu je jedna noga ukruena. Bre, kakav si... Sluaj, odmah da si nabavio odelo. Ovaj svet polae mnogo na spoljanost. Jo istoga veera odveo me je jednome krojau, kod koga sam naruio odelo. Reeno mi je da e biti gotovo sutra navee. Kupio sam jo nove gamane, cipele, rublje. Preksutra izjutra, kada sam se obukao i pogledao u ogledalu... samog sebe nisam mogao da poznam. Bio sam kao iz bazara. Kipislcauf! dodade Luka. Vala, kako hoe... Dve godine sam se verao po zemunicama iscepan, valjiv. iveo sam kao ivotinja. Izgubio sam oseanje ljudske pristojnosti, i odvikao se mnogih navika kulturnog oveka. A kada sam se sada naao obuen, ist, osetio sam najednom i neko duhovno preobraenje, bio sam nekako... moralno izdignut, i vratila mi se vera u samog sebe. Na ulici se nisam snishodljivo sklanjao, ve sam se prsio pred svakim izlogom... Naao sam odmah onoga peaka. Stani se zvao. Reili smo da to poslepodne idemo u bioskop. Objasnio mi je, da se one tamo sakupljaju. A-ha! dobaci Vojin. No, hvala bogu. Razvukao si od Kulina bana, umesto da si odmah preao na taj stvar. Isajlo, nosi ovu bakalnicu pokaza Luka na oljice od kave i kuvaj novu. Bio je to neki veliki bioskop. Zaboravio sam mu ime. On je izvadio karte. Ulazei u salu, ja htedoh da uem u jednu praznu lou. Ali on me povue i zaviri u drugu. Tamo je ve bio jedan par. U treoj neka ena sa decom. U etvrtoj je sedela jedna dama. On ue. Zapitao je na italijanskom da li je slobodno, i seo je pored nje. Ja sam ostao pozadi. Upitao sam tada da li e doi jo koja dama. Ne brini, bie hleba za obojicu. Ja ne volim ortainu ni u piu, a kamoli kada je u pitanju ena... Ali ta mogu!... Uostalom, posmatrau bioskop. Naie razvodnik i ponudi program. On ga kupi i prui prvo onoj dami pored sebe. Ona uze. Tada su poeli ra razgovaraju. Ali sala se zamrai i na platnu se
515

pojavie slike. Odmakao sam se malo pozadi da bih bolje video, a i njima da ne smetam... Ali priznajem... u meni je neto naviralo. Uzbuivala me je blizina ove namirisane dame... I umesto da gledam film, ja sam posmatrao njenu glavu, koja se projektovala na svetlom platnu. On se nagao prema njoj i poeo joj neto govoriti. Ona je klimala glavom... kao da odobrava. ini mi se, kao da su im se ruke spojile. I moj ti se Stani die, a i ona. Prolazei pored mene, on mi dobaci: Izlazi odmah! Zato u mu ja? pitao sam se... Ustao sam ipak, i poao lagano za njima... ekali su me. Permetta, d preentarle l mo amico. Onda se obrati meni istim tonom na srpskom, kao da ona razume ta mi govori: Ponudio sam se gospoici, i ona pristaje da je posetimo... Merci zahvalio sam se na francuskom. Ali bilo mi je neugodno to sam napustio film. A uviao sam da bi se i on proveo bolje da je sam. Bio sam u nedoumici da li da se vratim. Ali oni ve kretoe... Iao sam nevoljno za njima. Na izlazu on zastade da propusti damu. Iskoristio sam tu priliku, te mu dobacih: ta u ti ja? On mi nita ne odgovori, ve me samo povue za rukav, kao da je hteo rei: more, ta te si tie! i obrati se dami: Hoete li da uzmemo taksi? Pristala je, razume se. Moj prijatelj ode po kola, a mi ostadosmo sami. The!... Poznanstvo na silu, sluajno, gde je moj drug zainteresovan. Ja sam bio od sporednog znaaja... Bar za ovaj momenat. Nisam prosto znao ta da razgovaram... Najzad sam progovorio, tek da neto i ja kaem: Govorite li francuski? Da potvrdi ona. Gde je va stan? Rekla mi je ime jedne ulice. Bog sveti zna gde je... Tada sam je prvi put zagledao malo bolje... Imala je interesantnu glavicu. Ali i pored njene raskone mladosti, ipak se u oima ogledala neka seta i bol. Priguena mladost. Jedan od onih vodenih cvetova koji blesnu u poetku sezone, oaraju okolinu, da se naskoro neujno i zauvek izgube. Posmatrala je i ona mene, ali sa izvesnom dosadom na licu. Pogledala je ee na drugu stranu, kao da ja i ne stojim pored nje. Zato se nisam ni starao da joj moje prisustvo uinim prijatnijim. Doao je najzad i moj prijatelj, te sedosmo u kola. Kada smo izili iz glavne ulice, njih dvoje drali su se za ruke, kao da su stari poznanici. Ja sam se pravio kao da ih ne vidim, i kao da je to to oni rade neto sasvim obino i bezazleno, na ta i ne treba obraati panju. Zato sam se starao da gledam na drugu stranu, itao sam firme, a ako bih joj sluajno dodirnuo koleno, najljubaznije bih joj se izvinjavao, pridajui joj time i izvesnu vanost...
516

Imala je neeg naivnog u svome dranju. Kao da je i sama uviala kako to nije dobro to radi, ali je primorana da tako postupa. U njenom ponaanju nije bilo nieg banalnog i uvek je bila u stavu iekivanja. Pruenu ruku je primala, ali svoju nije nudila. Ako joj moj prijatelj prebaci ruku preko ramena, nije se protivila, ali bi se lako nagnula napred, kao da se boji nee li je sluajno zagolicati. U jednom momentu joj Stani obuhvati rukama koleno, onda poe da kree prstima, i da joj zadie halinu. Osetio sam kako joj je to neprijatno, i ona prui nogu gledajui ga moleivo, kao da je htela rei: pritrpi se malo. Onako besposlenom pade mi na pamet: eto, isti ovaj moj prijatelj, pa naposletku i ja lino, kada se sutra naemo na poloaju odakle treba narogueno da posmatramo okolni svet, sutra emo, eto, ba ovu istu devojku proglasiti za bludnicu, i utrapiemo joj sramni ig, u vidu neke knjiice... A u sadanjem vremenu paradoksi su moguni: bludnici vode rauna o javnom moralu, lopovi o potenju, a zabuanti govore o ratu. Proli smo davno glavnu ulicu, zatim smo skrenuli u neke bone, desno, vrag bi ga znao kuda smo sve ili. Suton je pao, i ve sam poeo da pomiljam kako emo se izvui iz ovoga spleta kratkih i krivih uliica. Kola zaoe u jednu mranu i usku ulicu, usporie hod i pred jednom visokom kuom zaustavie se. Ona poe napred, mi za njom. Penjali smo se uz slabo osvetljene stepenice, gotovo do na vrh i, ve zadihani, zastadosmo pred jednim vratima, gde ona zazvoni. Iskaljivao sam se kako bih prikrio zamor od napornog penjanja. Iznutra zausmo neke korake, onda razgovor a zatim se sve utia. Da niste sluajno pogreili? zapitao sam je. Ona me zabrinuto pogleda, lako se osmehnu, i onda zazvoni energino tri puta. Opet koraci, brava kripnu, i mi uosmo... Veliko predsoblje, mnoga vrata, starinski nametaj. U nekoj sobi zalaja kue. Ona urno pree i otkljua vrata jedne sobe, odakle nas zapahnu teak vazduh od raznih mirisa. Potom upali sijalicu. Tamna plava svetlost obasja sobu. Zamoli nas da sednemo, a ona izie. Ostali smo sami. ta u ti ja? obratih se nanovo svome prijatelju. E, zar sam znao da stanuje ovako daleko. Uostalom, posedeemo malo pa emo otii. Otii?... Onda nije trebalo ni da dolazimo. To je njen zanat. Posao je posao. Dobro, de, daemo joj neto... Pravi sad pitanje, kao da ti je ovo prvi put odgovori mi pomalo ljutito. Bojao sam se da e ona naii i bilo bi neugodno da opazi kako se mi prepiremo. Zato sam outao... Pade mi u oi krevet sa baldahinom, i dugakim zavesama. Koliko li je njih lealo tu? Mislio sam. Pridigao sam se i priao jednoj slici to je visila iznad kreveta... Neki mladi. Izboio ramena, glavu nakrivio i nasmeio se. Do kreveta je toaletni stoi, sa velikim brojem ukusno izraenih
517

stakala od raznovrsnih mirisa. Sigurno su pokloni razmiljao sam. Jedna bombonijera i stona lampa sa plavim titom. A na sredini sobe okrugao sto i dve fotelje. Teki zastori padaju ispred prozora, uvajui briljivo ovo sklonite i od najmanjeg zraka. Tajanstvena i nema tiina. Zavalio sam se u fotelju, i zapalio cigaretu, posmatrajui svoga druga, koji je pokuavao da otvori jednu kutiju. Onda je pomirisa i glasno proita naslov: Gyraldoe... uageextere... Neka enska stvar. Uto se zaue koraci. On ostavi hitro kutiju na mesto, prie stolu i sede. Oprostite, gospodo... promenila sam haljinu. Ona prie mome prijatelju i sede na naslon njegove fotelje. A tesna haljina pripila se uz njeno telo, i obline se jasno ispoljavaju... Bila je to raskalana mladost. Moj prijatelj obuhvati je oko pojasa i svoju glavu prinese njenim grudima. Osetio sam neku zavist, i doe mi da ga odgurnem i zauzmem njegovo mesto. Uzdrao sam se... Luka udari akom o sto. Samo si ti mogao da bude takav amza! Zaista, ovo su najsmenije situacije u koje ovek moe da zapadne. Oni su se sluajno upoznali. A mogao sam isto tako i ja biti na njegovom mestu. Ali veeras je ona prijateljica moga druga i, ako nita vie, obziri drugarstva mi nalau da sam prema njoj paljiv. I zato sam uzeo sa stola neki album i razgledao slike... Ali ipak sam ih video. Najzad sam ustao. Excuez mo... Je u occup. Il faut que jalle1... Moj prijatelj posmatrao me je nekako neodreeno, kao da se budi. Onda zagladi kosu. Kako... gde e?... Ostani, pa emo zajedno mucao je. Osetio sam ipak kako bi i on voleo da nisam prisutan, ali se i bojao da ostane sam. A ona kao da me je razumela, pa mi se obrati: Znate ta?... Ako vam je dosadno sa nama, izvolite u drugu sobu. Dabome prihvati on rado. Evo ti i slika, i zanimaj se. Opirao sam se. Ali on me i na srpskom zamoli da ga ne naputam, jer se boji da u se zagubiti. Uostalom, ja neu ostati dugo i gotovo me ugura u drugu sobu, u koju se ulazilo iz predsoblja. Onda zatvorie vrata na toj sobi i ja zauh kako obrnue klju u bravi. Sad sam zatvoren. I da hou da idem, sad ne mogu. Nisam se ljutio na njega, ve na samoga sebe. Tako mi i treba! mislio sam kao da prkosim nekome. Neobjanjiva mi ova moja nova uloga. Dok sam bio u njihovom drutvu, ponaao sam se uljudno. Kada sam uvideo da sam suvian, ustao sam... A sad?... Priao sam u nameri da lupam, da mi se otvori, da idem.

518

Ali setio sam se njega. Vratio sam se vrsto reen da vie nikada ne dovodim sebe u takav poloaj. Istina, ovakva su zaricanja besmislena. Ima neeg nagonskog, neodoljivog u nama, u ovim uzavrelim godinama, kada neka podsvesna radnja obujmi telo, pomrai um... Tada ovek zamagljenih oiju juri, trai i zamilja kako se na toj siunoj eni zasniva smisao njegovog ivota. Obazreo sam se po sobi. Slina onoj gde sam ranije bio. Priao sam krevetu, zamiljajui kako tu sigurno spava neka lepa devojka, mlada i topla. I ja kao da vidim njenu glavu na ovom jastuku. Priao sam jo blie, gotovo da omiriem jastuk... udno je kako ta usamljenost u devojakoj sobi drai. Hteo bih da sve vidim, da otkrijem one sitne njihove tajne, da omiriem onu flaicu, da otvorim onu teglicu, da zadignem pokriva, jer on skriva nju, intimnu... Zamislio sam je mladu, video njenu talasavu, sjajnu kosu i zaeleo... Vojin slua usplamtelih oiju i, razdragan priom, poe da trlja akama. Luka ga pogleda, pa e rei: Sluaj, ti mali, ruke na sto. Nasmejali smo se. Dragia nastavi. Neko zakuca na vrata... A-ha! uini Vojin. ... i dohvati za bravu. Trgao sam se kao krivac i brzo seo na jednu stolicu. To je ona pomislio sam zadovoljan i gledao s nestrpljenjem u vrata... Brava kripnu i vrata se otvorie. Preda mnom se ukaza ena, mala, iskrivljenih ramena... Zubi su joj trali iznad usana, a jedno joj oko belo i stalno otvoreno. Jadna i alosna... Aj, do vraga! upade Luka. Obuzelo me je neko neprijatno oseanje. Vrlo mi je drago to ste doli da me posetite progovori na francuskom i prui mi ruku. Lako sam se pridigao i prihvatio njenu aku. Zatim sam opet seo. Gledao sam na drugu stranu, pretvarajui se kao da nisam nita uo, i kao da je bio samo pozdrav u prolazu. Izvinite, nisam mogla odmah doi... Vi ste malo ekali? O, nita! izustio sam nemarno, kao da njenim reima ne pridajem nikakav znaaj. ekam svoga prijatelja. Nemamo potrebe za njim... Nas dvoje dovoljni smo jedno drugom. Oprostite, gospoice, vi ste svakako u zabludi. Tada sam je pogledao izbliza, u ono staklasto, nepomino oko. Uinilo mi se da njen pogled prodire u mene. Ja sam dopratio svog prijatelja... Sada ekam da izie. Ah, on zna gde mu je kua. A vi ete ostati ovde! govorila je prkosnim glasom.

519

Nasmejao sam se. Sve mi se to uinilo nekako zanimljivo i kao u ali dobacio sam: Vi ste vrlo ljubazni. Ali moj osmeh kao da je naljuti. Ono zdravo oko joj senu, a izmeu oiju pojavi se bora. Dakle, ostaete! govorila je prkosno. Ne, ne! rekao sam odluno, da bih prekratio dalji razgovor. Ona se nasloni na zid i pogleda tuno preda se. Omotavala je nervozno maramicu oko ruke i miknu kroz nos, kao da hoe da zaplae. Osetio sam prema njoj neko saaljenje. Da bih je izvukao iz toga stanja, zapitao sam je da li pui. Ona odreno mahnu glavom. Oekivao sam posle toga da ide. Ali ona me je gledala netremice. Iako je nisam posmatrao, oseao sam njen prodirui pogled. Bilo mi je neugodno. Povukao sam dvatri dima iz cigarete, i onda sam se digao. Vama je neprijatno? zapita me. O, ni najmanje... Ali poto se moj prijatelj zadrao vie nego to je rekao, prinuen sam da idem. Ustao sam i uzeo svoju kapu. Ona prie vratima i nasloni se leima. Stajao sam prema njoj. Gledala me je grozniavim, moleivim pogledom... Disala je duboko, a prstima savijala kraj od svoje bluze. Onda gotovo neujno progovori: Ne sviam vam se... Ne dopadam vam se a iz onog zdravog oka potekoe suze... Gospoice, nije re o tome... Kako da nije?... viknu i lupi nogom. A onda, kao da se tre, obori pogled. Znam... vidim. Runa sam i odvratna samoj sebi. Svi me izbegavaju, klone se... Ja ne znam za radosti i ona pokri lice rukama. Bilo je besmisleno teiti je. Ali sam je alio. Zato mislite tako?... Ja nisam beao od vas... Evo, ostau jo neko vreme ostavio sam kapu i nanovo seo. Posmatrala me je sa izvesnom nevericom nekoliko trenutaka. Zatim se hitro okrete, otvori vrata, izvadi klju, pa iznutra zabravi i klju stavi u nedra. Uh, ta uradih! pomislio sam. Njeno lice je sijalo od zadovoljstva. Ona obrisa oi i prie mi. Trebalo je sada neto rei... Ali ja sam zanemeo i neprestano mislio na onaj klju, prekorevajui sebe zato nisam otiao. Kako imate lepu kosu! progovori i prevue rukom preko moje glave. Neki marci podioe me... Izvio sam glavu, i, umesto odgovora, zapitao sam je: Zato ste zatvorili vrata? Da bismo bili komotniji. Nepotrebno! jedva izustih, savlaujui s tekom mukom ljutnju.
520

Razumela je. Odmae se i podboi rukama. Gledala me je i smekala se lukavo. Hm! izusti i izdie jedno rame. Hteli biste da iziete? Da! Izvolite!... Idite! i pokaza rukom u pravcu vrata. Potom proe pored mene i sede negde iza mojih lea. Bio sam u nedoumici da li su vrata zaista zatvorena. Uzeo sam kapu... Pogledao sam je da bih je pozdravio, ali ona me nije ni gledala. Priao sam polako vratima i dohvatio za bravu. Zakljuano!... Opustio sam nemono ruku. Onda sam je pogledao ljutito. Pretvarala se kao da me ne vidi i gledala negde na suprotnu stranu. Zadrhtao sam. Dolo mi da je dohvatim, pa da je muim, i na silu primoram da mi otvori vrata. I onda da joj sve izgovorim, sve: kako mi je odvratna, gadna. Jedva sam se ipak savladao i priao joj: Molim vas, otvorite! govorio sam hladNo i odluno. Ali ona ba tada zapali cigaretu i, povlaei dim, njeno se lice izdui, a na ono zdravo oko zamire. Kroz isturene zube gornje vilice pusti nekoliko dimova, prebaci nogu preko noge i okrete glavu od mene. ujete li ta govorim? i dohvatih je za ruku. Nije se opirala, ali me nije ni gledala. Povukao sam je za ruku i vodei je tako prili smo vratima. Otvorite! zapovedih. Ona me je posmatrala ravnoduno, i umesto odgovora lupi tri puta pesnicom u vrata. Zatim se vrati na staro mesto. Zaustih da neto kaem, ali neko dohvati za bravu i tada zauh muki glas: Apr la porta! Pogledao sam u vrata, pa u nju. I najednom bilo mi je sve jasno. Peina!... Naslonio sam se na krevet i gledao mrano preda se. Bio sam sada pripravan na sve mogunosti. Ona se die, i prie polako vratima. Ancora no! Onda se obrati meni. Razume te li!... Tako mi znamo mirkala je lukavo. Kako ste malopre bili ohol i gord?... Otvorite! podraavala je mene. A sad?... utite... mali moj. Ha-ha-ha! cerekala se grozno. ujete! i unese mi se u lice, da ve osetih gadan zadah njenih usta. Jeza me je podila. ujete!... Veeras biete moj ljubavnik... Nikada! odgovorio sam odluno. Ono zdravo oko zatrepta, i ona skupi usnice. Podseala me je na ivotinu, koja se spremala da uhvati plen. Htela je neto da kae, uzdahnu i otvori usta, ali bes kao da je zaguio, stenjala je i grevito lomila prste. Osetio sam se nelagodno, pomakao sam se. Ali ona me epa za ruku. Morate! kao da riknu, i obavi mi ruke oko vrata. Uvukao sam glavu u ramena i sagao se... Osetio sam najednom njene zube na svome vratu. Izdigao sam ramena, pa se naglo okretoh i snano je odgurnem. Sav sam drhtao. U

521

nemonom oaju okretao sam se da vidim nema li kakvog izlaza. Trgao me njen vrisak. Jedva sam imao vremena da je dohvatim za ruke. Pustite me... pustite me! govorila je kroz stisnute zube. Ah, svi ste protivu mene. Rugoba sam, rugoba... gadite me se... i Bog, i ljudi... Onda pokua da me ujede za ruku. Ali ja hou ivota, slasti, slasti! histerino vrisnu i zatrese glavom. Disala je brzo. Gledala me je izbezumljeno, ucakljenog oka. Usta joj se poee razvlaiti, vie, sve vie, kao da joj je lice prepolovljeno, glava joj klonu, i ona se srui, plaui grevito. Uzdahnuo sam i dohvatio se za glavu. ta me snae!... Preao sam na suprotnu stranu i naslonio se na zid. Bio sam u munom stanju. Ama to nije bila ljutnja... Neto otuno, kao ljigavo, do odvratnosti gadno. alio sam je, ali i mrzeo. Od mene su se traile rtve i pitao sam se, za to ba od mene, i na ovaj nain. Uviao sam koliko ona mora patiti. Priroda je prema njoj zaista bila nemilosrdna. Sa njenog lica zbrisala je sve tragove ljupkosti, a ostavila joj nerve, enju i onaj prirodni nagon... Kako u izii?... Ako bih pokuao silom, sigurno bi me epale neke snanije ruke, odakle se ne bih lako izvukao. Da molim?... Kukaviluk!... Onda sam pokuao lepim nainom... Leala je jo uvek na podu. Priao sam joj. Ustanite, molim vas i dodirnuh je. Ali ona izdie samo ramena, zatim ih odmah opusti, kao da se otresa mojih usluga. kodie vam. Ove moje rei kao da su uticale. Ona se pritaji, potom lagano podie glavu i odupre se rukama. Neka kodi! progovori promuklim glasom. Nato iveti! Obuhvatio sam je ispod ruke i podigao, te je privedoh stolici i ona sede. Evo, vi se bez razloga uzbuujete... Verovaete kad vam kaem da sam umoran... Ali to vam nije nita smetalo da ekate na red, kad vam drug izie. U zabludi ste... Ja sam poao odgovarao sam zbunjeno. Ona vam je sestra? Mogue... kau govorila je rasejano. Nju svi vole, mene mrze. Za njom tre ljudi, a od mene bee. Ah, nije tako... Jest, jest... Kazali su mi da ne govorim da mi je ona sestra jer se posle posetioci od nje okreu... A mi od toga ivimo... Takav je posao. U njenom glasu bilo je neeg ledenog. A u onom odricanju od svoje roene sestre ogledala se surova logika njihovog emernog ivota. Posle nervnog nadraenja kao da je njome ovladao zamor i neka dosada. Odgovarala je ravnoduno, kao da je re o linostima koje su daleko. A onaj gospodin, iji sam glas uo... sigurno je brat? Ne... na gazda. Zautali smo. Ponudio sam je cigaretom, ne bih li je odobrovoljio da mi otvori vrata. Puila je mrzovoljno. Posmatrao sam je sada izbliza, ali nikako nisam
522

mogao uhvatiti pravi izraz njenoga lica. Ono jedno bolesno oko bilo je stalno otvoreno, ukoeno i celom je licu davalo surov izgled. Drugo je mirkalo, i neprestano bilo u pokretu. I ma koliko se starao da u njoj pronaem neeg dobrog i nenog, bio sam uvek pod uticajem onoga iskolaenog oka i iskeenih zuba, kao u neke ivotinje... Plaio sam se kao da e mi se oni zubi svakoga asa zariti u kou. Ja smatram da mi verujete... i dopustite da iziem, pa u drugi put doi. Znam... nije potrebno. Kod nje... kako hoete. Ona izvadi klju iz nedara, die se i prie vratima. Ali nije otkljuala. Posmatrala me je. U mojoj ste vlasti... A sad, poljubite me! Bez razmiljanja priao sam, obuhvatio je glavu i poljubio je u kosu. Eto, da vam dokaem... Dokaz! gledala me prezrivo i mahala glavom. A ta vi mislite... mi ivimo od vazduha? i ona klimnu glavom. Oprostite! Izvukao sam novanik. Ona primi novac. Stavi klju u bravu, otvori vrata bez ijedne rei i, pokazujui mi rukom vrata u predsoblju, progovori suvo: Izvolite! Izleteo sam kao iz puke, sjurio sam se niz stepenice i naao se na ulici. Sutradan ulete u moju sobu Elvira, sobarica, sva usplahirena. Sgnore, catatrofe. I Tedech hanno rotto la fronte. Oh Di!... Samo perdut. ta kae? zapita Vojin. Gospodine, katastrofa. Nemci probili front. Ah, Boe!... Propali smo. U prvi mah nisam mogao da razaberem u emu je stvar... Obukao sam se brzo i poao u nau vojnu delegaciju. Na ulicama sam sretao usplahirena lica ljudi i ena. Ili sam viao grupe ljudi, koji su o neemu razgovarali zabrinuto. U delegaciji mi rekoe da su Austrijanci probili italijanski front i zarobili im celu armiju. Nama je preporueno da istoga dana, po mogustvu prvim vozom, napustimo Italiju, kako nam dogaaji ne bi onemoguili odlazak. Tu sam jo doznao kako se veliki broj italijanskih porodica sprema da napusti Rim... Koliko je bio udaljen Rim od fronta? zapita Vojin. Ne znam tano... ali, rekao bih, oko hiljadu kilometara. ta kae!... Hiljadu kilometara! udi se Luka. Bre! on tresnu kutiju sa palidrvcima o sto. Nae porodice su odstupale tek kad su im neprijateljske granate poele padati u dvorite... I to je naglavnije nastavi Dragia mi smo odstupali hiljadu kilometara pod borbom, pa nam Nemci nisu mogli zarobiti ni vojniku porciju... I to su bili Nemci, kojima se mora odati svaka ast kao vojnicima... A trista hiljada Italijana pohvatali su Austrijanci kao zeeve.

523

 Ovaj rat vode Francuzi i mi, a Englezi i Amerikanci podupiru parama i materijalom razmilja Vojin. Vratio sam se u hotel da pakujem stvari. Voz za enovu i Ventimilju polazio je posle podne... Luka upade: ekaj... Ti malopre, ako se ne varam, pomenu neku Palmiru... Ne, Elviru. Ja... Ovaj, ta ree, bila je baronica. Pardon!... Grofica od hotel Turnira odgovara Dragia, koji se ve snaao u novoj sredini. Dakle, sobarica. Ti ree da je bila mlada, od dvadeset godina, lepa... uletela je u tvoju sobu. Pa, ovaj... Luka obuhvati podbradak i mirkavo pogleda Dragiu nita nam o njoj ne ree. ta imam jo o noj da vam priam. To je bio tekui posao jo prvog veera. Tako, brate, kai da i nama malo lakne! smeje se Vojin. Kroz mrani otvor zemunice ugledasmo treptavu, crvenkastu svetlost, kao da je vazduh uaren. Iz daljine su dopirale eksplozije tekih razornih granata. Vojin urno izie. ujemo gde telefonom nareuje da francuska baterija otvori paljbu. Iz rovova sukljaju crvene raketle kao znak da peaci trae pomo artiljerije. U dejstvo stupaju i neke druge nae baterije. Granate jedne poljske baterije u blizini naoj zaparae vazduh. uo si valjda da je pre mesec dana poginuo porunik Proti zapita Luka. ta kae! ustuknu Dragia. Kako? Preko dana vrio je reglano gaanje, pomou aeroplana. Tukao je jednu poljsku bugarsku bateriju... Izviai iz aeroplana izvestili su da je pronaao neprijateljske topove, i zapalio im jednu karu. Tom prilikom nai su se malo vie ispoljili, pa ih opazi sa zapadnog Vetrenika bugarski osmatra. Protiv Protieve baterije poela je odmah da dejstvuje bugarska haubica. Ali nisu mogli da pogode tano pravac... Uvee se utiala paljba. Ali u neko doba noi zakae se peaci, i Protiu narede, kao ovo sada, da otvori paljbu na bugarsku peadiju. Po blesku topova ugleda onaj osmatra sa Vetrenika tano mesto gde su bili Protievi topovi... Bila je ba tiha no i mesec se tek pomaljao. Zavrili su sa gaanjem. On izie iz zemunice i sede na stolicu izvan baterije. Istoga dana dobio je pismo od svoje majke, preko vajcarske. Naredio je posilnome da mu prinese slepi fenjer, i poeo da ita. Toga momenta, ama kao da je rukom baeno, tresne haubiko zrno na dva metra od njega, i jedno pare, ovoliko Luka pokaza iznad ake udari ga posred grudi. Pritre vojnici... Bilo je dockan. U zgrenoj ruci nalazilo se majino pismo, sve krvavo... Dragia mahnu glavom. Strano!... Iz dana u dan topimo se kao sneg u prolee.
524

Vratio se Vojin. Ti nisi nita priao?... Posilni, daj onu flau sa konjakom. Gde smo stali? Priao mi Luka o sirotom Protiu. A jo na Krfu sam uo da je poginuo i Sredoje... I onda? Poao sam iz Rima i putovao cele noi. Ujutro sam stigao u enovu. Tu sam promenio voz, i krenuo pravo ka francuskoj granici. Ali na svakoj stanici ekali smo da bismo se ukrstili sa vozovima koji su jurili iz Francuske. Ogromne kompozicije, pune vojnika, topova, municije, promicale su pored nas, da bi se zapuila rupa na italijanskom frontu. I ne samo vozovima... Neprekidne kolone kamiona, natovarenih engleskim i francuskim vojnicima, kretale su drumom, pored eleznike pruge. Za vreme od osam asova proputali smo svakih dvadeset minuta po tri-etiri kompozicije, a ve ona kolona na putu nije imala prekida. uo sam docnije da su Francuzi i Englezi, za neverovatno kratko vreme, prebacili oko milion svojih vojnika na italijanski front, da bi zaustavili nadiranje Austrijanaca. A za to vreme rimskim ulicama etalo je hiljadama oficira i mladih ljudi bezbrino. Posle podne stigao sam u Ventimilju, na francuskoj granici. im sam zakoraio, oseao sam se nekako ugodnije. Camarade ulo se na svima stranama. Oni su iskreno saoseali u naoj nevolji, i smatrali su nas kao svoju decu. Putovali smo vozom koji je bio potpuno prazan. Polja su bila pusta. Na stanicama sem slubenika nikog drugog nije bilo. Palo nam je u oi zbog toga jer smo na italijanskim stanicama viali besposlenu gomilu ljudi i ena, koji su doekivali i ispraali vozove. Primetili smo isto tako u Tulonu da sem mornara, iji su se brodovi zadravali privremeno u luci, drugih uniformisanih lica nije bilo. Sve je otilo na front. U Tulonu sam se prijavio naoj vojnoj delegaciji da mi odredi mesto stanovanja. Komisija me je nanovo pregledala i nala da je za moju malariju najpogodniji Grenobl, jedna varo u Savojskim Alpima. Bilo mi je sasvim svejedno, jer je ovo prvi put da dolazim u Francusku. Od nekih oficira doznao sam da tamo ima malo naih ljudi, te mi je bilo milo. A zato?... Ja bih voleo da imam drutva. Bilo nas je svakojakih... U Francusku su upuivani obino iznureni ljudi. Mnogi su usled neprekidnih borbi pogubili nerve, te su pravili svakojake ispade. Sreom, Francuzi nas nisu gledali strogim oima, jer su nas smatrali vie kao Enfant terrible, kako to oni esto iz milote kau. A u Grenoblu je utisak bio jo sve, nepomuen, te su nas Francuzi rado primili.

525

ARLETA Po mraznom jutru stigao sam u Grenobl. Poto sam se u hotelu oistio, iziao sam odmah u varo da se upoznam sa mestom gde u od sada boraviti. Pahuljice snega vejale su... Sa krajnjeg juga Evrope, gde je sunce bletalo, naao sam se najednom u sveem alpinskom mestu. Ulice su bile pokrivene lakim slojem suvoga snega, i automobili su u prolazu dizali sneg kao kakvu prainu. Sve me je podsealo na zimske dane u naoj zemlji i bio sam lak, kao preporoen. Uao sam u jednu kafanu, svetlu, toplu i istu, seo pored prozora i posmatrao svet koji je zabundan urio ili se veselo smejao. Setio sam se tada makedonske ege, praine i moje zemunice, po kojoj su jurili mievi. Prola mi je kroz glavu Albanija, glad, umiranje u masama... Sve to, posmatrano iz Caf Moderne u Grenoblu, podsealo me je na pakao... itao sam nekada Tolstojevo Vaskrsenje. Svi smo se uasavali zbog muka izgnanika koje su sprovodili u Sibir. Civilizovani svet je protestovao, i taj Sibir je kao neko olienje ljudskih patnji na zemlji. A ta je sve to prema naim patnjama kroz Albaniju! Ipak ima neke razlike razmilja Vojin. Ruski izgnanici ili su u Sibir nevoljno, a mi smo poli na Golgotu dobrovoljno. Dobrovoljno!... Nije istina!... Zar si ti dobrovoljno pristao da ti razbiju oko, i razlupaju uvo?... Neprijatelj je upao u zemlju ognjem i maem, palio varoi i sela, ubijao sve odreda. I, razume se, ti si onda dobrovoljno napustio svoju porodicu i kuu, i poao u Albaniju. Bato! More, ostavi sad to pitanje!... Roeni smo pod ravim znakom i zato trpi to te snalo. Kipislcauf! Uhvatila te okolnost, pa taljigaj. Dragia duboko uzdahnu i protrla one kapke. Vojin ga pogleda, pa e rei: Prilikom jednog katolikog opela sluao sam kako svetenik ponavlja stalno kao neki refren: Obuzee me muke i patnje. Te i ti! Neki te jadi more... Ovaj e me jad do smrta muiti. Sipaj taj konjak! Nastavi, po redu, polako. Dakle, stigao si i uao u kafanu. Sad dolazi ruak, traenje stana govori Luka, da bi ga uveo u prianje. Dragia nastavi: Sad da vidi, nevolju. U Francuskoj ti je zaveden sistem karte, ili kako to oni kau: tiquet. Bez te karte ne moe da dobije ni hleb, ni duvan, ni ugalj... Je li to ta tvoja nevolja? unese mu se u lice Luka. Izmeu ostaloga, naravno, i to. Ruao sam bez hleba. Sad je trebalo pronai nadletvo gde se izdaju karte. A ja nikoga ne poznajem. Ali sluaj mi je pomogao. To poslepodne sreo sam se sa jednim svojim drugom, koji je takoe rezervni oficir, i nalazio se na bolovanju u Grenoblu, kao i ja. Sve mi je svrio za jedno poslepodne. Uvee smo veerali zajedno.

526

Priao mi je tada da se on u Grenoblu nalazi ve dva meseca... Tek pre pet dana upoznao se sa dve sestre Belgijanke, koje su erke nekog bankara, a ive ovde kao izbeglice. Pratio ih je itavih dvadeset dana, dok se najzad sasvim sluajno, preko jednoga Francuza, nije upoznao sa njima. Starija ima oko dvadeset i tri godine, udata je, mu joj je na frontu, a mlaoj je sedamnaest godina. Ova mlaa priao mi je pravi nam veliku smetnju. Uvek su zajedno. Dobro bi bilo, ako hoe da te upoznam, da se ti pozabavi oko mlae, da bih stariju pozvao kod sebe. Zato ne bih, mislim se. I onako sam bio besposlen. Poto im je zakazao sastanak, to smo se sutradan nali nas dvojica. Trebalo je da ih saekamo kod mosta na reci Izeru. Interesovalo me da ih vidim. Priao mi je kako su obe vrlo lepe, mlaa je jo lepa. Suvie je mlada, i ja nemam vremena da se majem oko nje govorio mi je on. A ti pa ima vremena! isto se naljuti Vojin. Njemu je ostalo jo jedan mesec bolovanja, a ja sam imao tri. Preda mnom je ipak bilo neko odstojanje... Stigli smo na zakazano mesto neto malo pre tri asa. Iako ih nisam poznavao, oseao sam neko lako uzbuenje. Moda i zato to ve toliko dugo vremena nisam bio u drutvu ena... Ali svoje stanje krio sam od Tome. Jest, tako se zvao... Eto, vidite. Ja posmatram koliko ste vi ustreptali na jedan moj doivljaj, a tek kako je meni bilo kad je trebalo posle fronta na makedonskom bojitu da priem njoj, mladoj, od sedamnaest godina. Ako nita vie, oveka mora da uzbude njene godine i bujna mladost. Za vreme mira ovek se ipak nekako svikao na njih, ali u ratu, kad se izie iz rova, ena predstavlja jedinu sreu i radost. E pa, brate, neka im je hvala i za to... Nja! upade Luka. Tako nisi mislio u Rimu, kad si se naao sa onom zubatom i grbavom. Bei, molim te. Em nakaza, a uz to jo i matora. Ali ova... Evo idu! ree mi Toma. Okrenuo sam se... Dve dame, u crnim pripijenim elegantnim kaputima... Pelc oko vrata i toke na glavi uokvirili su ljupka, nasmejana lica. Jedna je bila viljastija. Toma mi na brzinu dobaci da je ona mlaa. Ili smo im u susret. On skide kapu. Bon jour, me pette! prie prvo starijoj, zavrnu joj rukavicu i poljubi ruku. Pozdravi se i sa mlaom. Zatim se okrete prema meni: Moj drug, koji je sada doao sa fronta. Uini mi se kao da uh lako: Ah! Pozdravio sam se. Tom prilikom moj se pogled upi u lice mlae sestre... Ispod toke provirivale su kovrdice crvenkaste kose. Oi su joj bile plave kao spomenak. Usta mala, kao neki pupoljak, a zubi kao biser. Ta trenutna slika izazvala je u mojoj svesti viziju prolene noi, obasjane meseevom svetlou i ispunjene dahom rascvetalih kajsija. Bio sam prijatno nadahnut, kao da sva okolina zrai.
527

Ili smo neko vreme utei. inilo mi se da u govorom svojim pokvariti ovaj prvi utisak. Toma je veselo razgovarao sa starijom sestrom. Ona se najednom obrati meni: Vi dolazite sa fronta?... Ah, vi ste morali mnogo da propatite. Znam, i mi smo napustili svoju zemlju. Zamislite kakva sluajnost! govorio je Toma. Na mostu Izera, u Francuskoj, nale su se izbeglice belgijske i srpske. Moda to nije sluajnost govorila je starija sestra dvosmisleno i pogledala vragolasto u Tomu. Utoliko bolje, ako je na susret predestiniran on zastade i gotovo se unese u njeno lice. Ona se nasmeja gledajui ga iz onih uglova. Ja se odmakoh malo. Dakle, vi ste Belgijanka? obratio sam se mlaoj sestri. Da! odgovori ona kratko. Oprostite... prilikom predstavljanja nisam uo vae ime. Arlet izgovorila je sa onim grlenim r to je naroito prijatno uti kad dame izgovaraju. A vae gospoe sestre? Paule... Paulette. Zautali smo. Posmatrao sam je ispod oka. Ona kao da je primetila moj pogled, sae glavu i pola lica zakloni pelcom od kaputa. Ali pale su mi u oi njene dugake trepavice, izvijene navie... Bili smo ve pri kraju mosta. Odatle nastaje breg, na kojem se nalazi jedan mali park. Jeste li odavno u Grenoblu? Deux mo dj. A pre Grenobla? Bili smo u Parizu. Vi ste sa roditeljima ovde? Da, ovde su moj papa i mama. Na brat i mu de madame Paulette nalaze se na frontu. Zali smo u park, koji je bio pust. Svuda okolo nas oseao se miris uveloga lia. Prema surom nebu i onim tamnim ogolelim drvetima izgledala je Arleta, sa njenim rumenim obrazima od zime, kao neki zaostali cvet. Hteli smo da skrenemo jednom alejom, ali nam Toma dobaci da idemo pravo. A pred nama su bile neke improvizirane, uske stepenice. Gotovo trone. Ispeo sam se urno i pruio ruku Arleti. Iako je njena ruka bila u konoj rukavici, osetio sam koliko je mala i topla. Povukao sam je snano da ona gotovo istra i nae se grudi dodirnue. Zapahnuo me je prijatan miris. Udahnuo sam duboko. Tu je odmah bio i zaravnjeni plato, gotovo sakriven granama, koje su se nadvile. Arleta prie jednoj klupi. Hladno je rekoh joj.
528

 Ja esto dolazim ovamo sa svojom sestrom. Ona sede. Ja sam stajao prema njoj, da bih je bole video. Moj se pogled zaustavi na njenom malom, uskom stopalu. Ona kao da je primetila ta posmatram, i podvi noge. Naili su Poleta i Toma. Smejali su se neemu. E, ovde emo sesti. Znate li, Tom oslovljavala ga je kao da je Amerikanac ovo me mesto podsea na na vrt u Brislu... Tako se prijatno oseam. Ali Toma kao da nije sluao ta ona govori, ve je gledao u nju zaljubljeno i lagano dohvati njenu ruku. Ona se gotovo neprimetno tre i pokaza mu oima na mlau sestru. Toma je razumeo, i naginjui se preko polete, obrati se Arleti: A vi, Lulu, jeste li zadovoljni svojim kavaljerom? On je, istina, divljak, dolazi sada sa fronta, ali vi ete uticati na njega. Gospodin ne daje takav utisak branila me Arleta. A zato vas zovu Lulu? zapitao sam. Iz milote. Ona je, znate, najmlaa, i svi je mazimo govorila je ljupko Poleta. Onda se obrati Tomi: Priajte nam neto o svojoj domovini. Toma se laktovima nasloni na kolena i zagleda preda se. Ujednaenim glasom govorio je. Cvetna polja, mirisni lugovi, umovite planine... Kristalni potoci, azurne obale. Nebo kao smaragd... Ten! progovori Poleta. Vi ste pesnik? Toma se ispravi i unese joj se u lice. Kad sam pored vas... Ona ga lagano odgurnu i, smejui se, dobaci mu: Mchant! Aje l te, kakvi su ljudi? zapita Arleta. Toma skoi i stade pored mene. Pokazujui irokim pokretom ruke na sebe i mene, on se pokloni pred Arletom. Izvolte! Bravo! tapala je Poleta. Prianje Dragiino prekide Luka: Odakle je, bogati, taj tvoj Toma? Mangupina jedna, iz Kragujevca. Rat ga je zatekao kao studenta eksportne akademije u Berlinu. A putovao je jo pre rata po Francuskoj, te, pored nemakog, govori odlino i francuski. Sada, na solunskom frontu, ranjen je kao peadijski potporunik u grudi i nalazio se u Grenoblu na oporavljanju. Pa onda? zapita Vojin. Tu smo posedeli jo malo, i onda krenuli u varo. Ponudili smo ih da svratimo u neku kafanu na aj. Ali Poleta se izvinjavala kako se plai da ih ne vidi otac. A Grenobl je prilino malo mesto, gde se svi iz vienja poznaju. Pri rastanku dogovorili smo se da se sutra naemo na istome mestu.
529

Zemlja me nije drala. Izgledalo mi je kao da sam duevnim zamahom ponesen i da letim. Pred oima mi je stalno lik Arletin. Ispotaje udio sam se Tomi kako se nije zainteresovao mlaom sestrom. Zapitao sam ga zaobilazno. Ja sam za kratak postupak... Gde u ja da se zamlaujem sa devojicama?! A ti si mlai i ima due bolovanje, pa kako si vet. Reio se, pria mi, da pozove Poletu kod sebe u stan. Bio sam srean to u biti u drutvu te mlade devojke, ma je ceo dan vodio po okolini Grenobla. Sutradan, kada smo se sastali, ili smo u Sasna, mesto za izlete u blizini Grenobla. Stigli smo tamo tramvajem. Pahuljice suvoga snega vejale su. etali smo uskim stazama kroz ogolelu umu, ije su grane bile pokrivene snegom, kao nekim paperjem. Arleta je zastajkivala da bi ustima uhvatila pahuljicu snega to je lepravo padala. Zabacivala bi glavu, i njene plave oi bile su rairene a usta otvorena. Posmatrao sam udno njene bele zube i kao da sam oseao dah njenih usana. U jednom trenutku ona se okrete, i poe da posmatra usplahireno oko sebe. Onda se obrati meni: Gde je Polet? Tu su... etaju govorio sam ravnoduno, da bih njenu panju odstranio od njih dvoje. Treba da ih naemo. Zato? onda sam stao prema njoj. Vi se plaite mene? Ne... ali ipak govorila je nestrpljivo. Molim, izvolte, da ih potraimo govorio sam hladno i poao unazad. Ona kao da je primetila moje nera-spoloenje, obrati mi se tihim tonom: Vi se ljutite? Ni najmanje. Potpuno vas razumem... Da sam na vaem mestu, postupio bih isto tako... Vi sad idete sa ovekom koji je doao sa fronta, koji je divljak... Ali gospodine! ona zastade i pogleda me moleivo. Njene plave oi sijale su iskreno, a lice joj je bilo ustreptalo. Hteo sam da je podrim u takvom raspoloenju i, jedva savlaujui sebe, nastavio sam: I vi ste u pravu onda sam je kao sluajno dohvatio za ruku. Drugi put neemo se izdvajati. Biemo uvek sa njima. Ona je zastala, Htela je neto rei, ali ja sam je dohvatio pod ruku. Hajdemo! Ali da ono dvoje ne bismo zatekli u nezgodnom poloaju, vikao sam glasno: Polet!... Tomo! Na jednoj prikrivenoj klupi sedeli su njih dvoje. uli su moj glas. Pretvarali su se kao da ravnoduno sede, ali su im lica bila uzbuena. Ona je potajno uvlaila pramenove kose ispod svoje toke. Da bih ih izvukao, priao sam im kako se Arleta uplaila to je ostala sa mnom usamljena. Arleta poklopi moja usta svojom rukom. Osetio sam miriljavu rukavicu. Ljutim se na vas... Pre svega, zato bih se plaila... Vi ste bili vrlo ljubazni...

530

 Eh, to je on eleo da mu kaete dirao me Toma. Onda se obrati njoj. Ja sam se jue alio kad sam rekao da je on divljak. Uostalom, vi ste se, Lulu, uverili, da je on dobar ovek. Toma se die. Hoemo li u restoran, na aj. Poleta ustade, povlaei kaput nanie. Toma prie Arleti, obuhvati je oko pojasa i lako je povi preko ruke. Zavaliu vas u sneg! Ona prui ruke prema meni. Govorila je zadihano: Ne, ne, molim vas, hladno mi je. Gospodine, branite me... Obuhvatio sam je ispod struka, pritegao na svoje grudi, i tako je izvukao iz Tominih ruku. Hvala vam, gospodine! obrati se meni, a zatim Tomi: Vi ste divljak, a ne gospodin Dragia govorila je naglaavajui poslednji slog moga imena. galement enchant!... Zadovoljan sam to tako lepo mislite o mome prijatelju. On prie i pomilova je po obrazu. Hajdemo, deco! U restoranu zapahnula nas je prijatna toplina. Uzeli smo sto u uglu. Mi smo skinuli injele, a one kapute. Arleta smae svoju toku sa glave i zlatnocrvena kosa rasu se preko njene glave. Ona tresnu glavom. Kad je podigla ruke da zagladi kosu, tek se tada ispoljilo neno vitko telo, u haljini od plavog trikoa, sa svim onim nenim, devojakim oblinama... Lice joj je bilo bez ijedne pege, to je inae est sluaj kod osoba sa crvenom kosom. Vrat joj mlene beline, a prsti tanki i dugaki. I Poleta je isto tako lepa, ali vie plavua. Kad smo prili stolu, one su progovorile meu sobom na nekom udnom jeziku. Pomislio sam da je francuski argo. Ali Poleta mi objasni da su govorile flamanski. Tada sam saznao da su one Flamankinje. A Flamanci su narod koji ivi u severnom delu Belgije i u francuskoj Flandriji. Inae, inostranstvo ih smatra za Belgijance. A zato vi nosite crnu jaku na bluzi, a Tom crvenu? pitala me Arleta. Objasnio sam joj. Njoj se vie dopala crna jaka. Prirodno... Sve to je njegovo, mora da vam se vie dopada dirao je Toma Arletu, gledajui je podsmeljivo. Prianje Dragiino prekide telefonista, koji predade Luki jednu depeu, primljenu telefonom. Luka prelete oima preko hartije, pa se obrati meni: estitam... Nareuju iz taba divizijske artiljerije da noas u jedan as sie u selo Donji Poar... Tu e biti peta timoka baterija. Moja peta baterija! gotovo sam uskliknuo. Jest, i da je u toku noi sprovede na Griviki put. Ona je dodeljena naem odseku. Da je bila u pitanju ma koja druga baterija, sigurno je da usmeni protesti ne bi izostali to u morati cele noi da se lomatam po planini. Ali sada u videti svoga biveg komandira, kapetana Lazara, i poznate vojnike. Pogledao sam na

531

asovnik. Bilo je osam asova... Krenuu tek u jedanaest. Imam dovoljno vremena da sasluam prianje Dragiino. On nastavi: Prilikom povratka u varo tramvajem, zapita me Arleta: Hou da vas pitam neto... Imate li kakav va talisman? Ja neobino volim da to skupljam. Talisman! pitao sam se i nehotice se pipnuh za depove. ta ti je to talisman? zapita Luka. Amajlija... Ti zapadni, kulturni narodi, vie su sujeverni nego mi, Balkanci. Ja ne znam da li iko od nas nosi sobom tako... neku dranguliju, koja bi ga, kao sanim, titila od kuruma. A u Francuskoj postoji itava industrija, koja izrauje te stvarice... U depu sluajno nisam imao nita, da bih je na kraju i prevario kako je to moj talisman. Zato sam je pogledao i kazao tiho: Evo, dajem vam sebe kao talisman. Ona se ljupko nasmeja, i ree: Suvie ste veliki... Vas ne mogu staviti u svoju tanu. Svejedno... Stavite me u vae srce. Arlet me toplo pogleda i ujede se za usnicu. Lako rumenilo obli joj obraze i ona stidljivo obori glavu. Poleta, koja je sedela prema nama, primetila je Arletinu zabunu i pretila mi glavom. Kad smo se uvee rastali, Toma mi je zanosno priao: Jaoj, to Poleta ljubi!... Pozvao sam je u stan. Opirala se, nekala i sve se neto izgovarala na Lulu. Uveravao sam je kako e za to vreme ti etati sa njom, da e uvati nau tajnu... A-ja! Lulu, pa Lulu... Naposletku, sada pri rastanku napomenu, da e mi sutra dati odgovor, poto prethodno s tobom razgovara. Sa mnom! zaudio sam se. S tobom... Ne znam ta hoe... Nisam imao vremena da pitam. S nestrpljenjem smo oekivali obojica sastanak sa njima. Nali smo se u parku.. Vladao je svuda naokolo svean mir. Grane borova, optereene snegom, bile su oputene. Vazduh proziran i sve. etali smo jednom dugakom poienom stazom. Arleta mi je veselo priala kako je dobila pismo od brata, koji obeava da e za Boi doi na odsustvo. Iz njenih usta izlazila je laka para, i ja sam se naginjao ne bih li udahnuo dah iz njenih grudi. Toma nam prie, uhvati Arletu pod ruku i ree joj: Lulu, hteo bih da razgovaram neto sa vama. O emu? O onom vaem deku iz Pariza.

532

Pod drugim prilikama naljutio bih se na njega. Ali sada sam znao da je to samo izgovor da bih ja ostao nasamo sa Poletom. Ali ipak, kosnulo me je saznanje o deku iz Pariza. Napustio sam ih, i priao Poleti. Me voil rekoh joj. Poleta se nasmejala gledajui Tomu i Arletu kako se neto objanjavaju. Onda se obrati meni: Koliko jo ostajete ovde? Rekao sam joj, oko dva i po meseca. Razgovor se potom vodio o obinim pitanjima, gotovo beznaajnim. Ona se oigledno muila kako da zapone, a ja sam iekivao da mi kae pravi razlog. Najzad sam prekinuo ovo nategnuto stanje. Ree mi Tom i ja sam ga sada oslovljavao tako kako imate neto da mi kaete? Ah, da... Jest... elela bih s vama da razgovaram. Ona otkide u prolazu jednu granicu, i poe nervozno da je lomi. Znate... ne znam kako da vam kaem... Uostalom, vi i sami uviate... Ja sam udata ena. Ali izmeu mene i moga mua postoje izvesni nesporazumi. Ima ve godinu dana kako se nismo videli. On je na frontu? Da. Ali kad dobije permision, on se zadrava sa mnom dan, dva. Ostalo vreme provodi na drugoj strani. Vi sad razumete moj poloaj? To je teta! rekoh, kao da i ja sauestvujem u njenim patnjama. Ali da ne bi izgledalo kao da je saaljevam, nastavio sam: Vi ste mlada ena, a ivot trai svoje. Takav ovek sigurno ne zasluuje vae poverenje. O tome je ba re nastavi ona ivo. Ja sam se upoznala sa Tomom. On je vrlo simpatian i... ona zauta. Recite slobodno. Dajem vam re da vae poverenje neu zloupotrebiti. Nadam se... Vidite... Tom me poziva u posetu... To nije ni strano, ni neobino hrabrio sam je. Znam da vas Tom voli... Ne sumnjam. Ali sada ja nisam u pitanju. Najzad, ja sam ena, boe moj!... Ali re je o Arleti. Ona ne sme da zna gde se ja nalazim. To je jedno. A drugo, to je najvanije, ona treba da ostane sa vama... Dobro, pristajem prihvatio sam rado. Sad smo doli na ono o emu bih htela da razgovaram sa vama. Sluajte, Dragia... Ona je devojka, nevina, edna. Ja traim od vas re da joj se nita nee dogoditi. Vi me razumete... Ja vas preklinjem. Ne razumem... Kakvo bi joj se zlo moglo desiti? Ponavljam: Lulu je nevina. Smatram vas za potena oveka. Dajte mi asnu re da e ona u vaem drutvu ostati vrgo ntacta. Dajem.
533

 asnu re? asnu re. Luka lupi akom po stolu. Ih, sve se tebi mora neto dogoditi!... Poinje ve da me ljuti. ekaj, da vidimo dalji razvoj umiruje ga Vojin. On je rekao da mu je ta veza zadala mnogo jada. Moda sad nastaju interesantni dogaaji. A, sem toga, da ju je prvoga dana uveo u svoju sobu, pria bi bila zavrena. Dragia protrlja elo i pritisnu one kapke. Pogleda nas gotovo bunovno. Onda klimnu glavom i nastavi: Sada tek nastaje ono to je glavno... U tom momentu bio sam vrlo srean to u sa tom malom ostati nasamo. Njen lik poeo se sve vie upijati u moju duu, i ona je postala, takorei, sastavni deo moga duevnoga ivota. Zaljubio se ovek! veli isto s nekim bagatelisanjem Luka. Kako hoe... Nemci kau: Alte Lebe rotet nicht. Ja ranije nisam imao slinih doivljaja. Bili smo deaci kad smo poli u rat. etiri i po godine verem se po bespuu i planinama. Postao sam poludivlji ovek... Pri prvom susretu sa ovom malom, ona me je osvojila. Dobro... Zavoleo sam je. Prvi put... Ni na pamet mi nisu padale one stvari. Oskrnavio bih, ini mi se, lepo telo, i zagadio jedno svoje isto oseanje. Luka zausti da neto kae, ali uuta. Kada smo se idui put nali, Toma se obrati Arleti i meni: Znate ta, moja deco: vi ete nas izviniti. Potrebno je da sa Poletom kupim neke stvari. Kroz dva asa nai emo se na ovom istom mestu. Zato?... Hou i ja da idem sa vama govorila je Arleta. Nema potrebe. Bie nas mnogo odgovara Toma ravnoduno. Da, da, tako je bolje. Za sitnu stvar idemo nas etvoro odobravao sam Tomi. Arleta na to nita ne ree. Oni se pozdravie sa nama i odoe. Nas dvoje poli smo u park preko puta Izera. Doli smo u onaj mali kutak, gde su one, kau, esto dolazile. Arleta mi je uz put priala o sebi. Saznao sam da su iz Brisla, gde imaju svoju kuu. Rat je nju zatekao kao uenicu tree godine nekog liceja. Onda su preli u Pariz. Tu je pohaala opet neku kolu, sve do pre tri meseca, kada su dole u Grenobl. A sada sviram... I mislite na vaeg deka u Parizu? A, ne, ne, ja nemam deka govorila je ivo. Ali Tom mi je rekao... On je mshapt. A zato se toliko ljutite?... Dobro... to je prirodno... Ali kad vam kaem, to nije istina... U pitanju je samo jedan mali francuski kadet...
534

 Kako se zvao? Ona se kolebala jedan trenutak, pa e rei: Gaston... On je mene voleo, a ne ja njega. U kui su me dirali, ali ja sam se ljutila. Lepo ime... Ah, je men fche i ujede se za usnicu. Ipak, lepe je ime Gaston nego Dragia... Gaston! Ali vi ste lepi! izlete joj gotovo nesvesno, onda se isto tre i okrete glavu na drugu stranu. Hvala na komplimentu! Ali otada ona je zautala. Odgovarala je samo na moja pitanja. U jednom trenutku zastao sam i pogledao je u oi. Ona sae glavu, ramena izdie i lice joj se izgubi u pelcu. Vi ste neto neraspoloeni? Ne! Znam i razlog zbog ega... Mi smo ovde na usamljenom mestu i vi me se plaite. Moemo ii. Ja to nisam kazala. Ostaemo ovde. Hajdemo! i ja sam je uzeo pod ruku. Ona se lako opirala, ali je ipak ila. Svoju ruku nije izvlaila ispod moje. Oseajui blizinu njenoga tela zadrhtao sam. Dolo mi je da joj stegnem ruku, ali sam se trgao. Oprostite! i tada sam udaljio njenu ruku. Bio sam isuvie slobodan. Ona me pogleda. Bio je to pogled iz koga zrai neka unutranja toplina i koja dolazi od drhtaja srca. Kao ljubav, molba. Vi ste udan ovek progovori Arleta i obori pogled. Nisam hteo vie da je muim. Priao sam joj o sebi, o svojoj porodici. Sluala me paljivo i s vremena na vreme pogledala. Najednom ona izvi ruku i baci pogled na asovnik. Vi urite... Moemo ii. Ne, imamo jo vremena. Ipak je bolje da smo tamo. Ona lako uzdahnu. Ila je neraspoloena i gledala rasejano nekud u daljinu. Govorio sam joj neto, ali ona kao da nije sluala, ve me zapita: Moda se vama uri. Sigurno imate neki sastanak? Ovde nikoga ne poznajem, sem vas. Pored vas, drugo poznanstvo ne elim. Ona se nasmeja zadovoljno jednim krajem usana i pogleda me znaajno. Francuskinje su elegantne i lepe. Ako bi to bila vaa elja, postarau se da ih poznam... Ne govorim nita izgovorila je sa izvesnom strepnjom. Uostalom, to e zavisiti od vas. Ona se strese.
535

 Hladno je. Stao sam prema njoj, raskopao injel i, drei rairene krajeve, rekao joj: Izvolte. Gledala me je poluotvorenim oima. Dohvatila me za ruke i priklopila moj injel. Tada ispusti tanu. Sagli smo se oboje da je dohvatimo, nae se ruku dodirnue i ja joj stegoh prste. Ispravljajui se, drao sam je i dalje za ruku... Nije se opirala ve obori glavu i pogleda me ispod gornjih onih kapaka. Tada sam je pustio, zakopao injel, i poli smo dalje. Preli smo most Izera, ne govorei nijednu re. Ali ova nema etnja, jae nego ita, ispoljila je nae unutranje treptaje, koji su nam guili svaku re. Priao mi je Toma o sastanku sa Poletom... Bio je oaran. More, njeno mirisavo telo, more, poljupci, more, njena strast... Sluao sam ga kao da sam u nekom bunilu. Bio sam zanesen i kao da jo uvek oseam na sebi onaj prodirui pogled Arletin, koji me prosto saima. Vojin se obrati Luki: Kaem ti ja da e tu neto biti. Da vidimo... Ali priaj po redu. Posilni!... Donesi cigarete iz moga sanduka! ree Luka i pridie se. Priekaj malo dok se vratim. Malo posle, ulazei, veli: Ala sjakte raketle, kao da je vatromet. Izgleda da su opazili nae pripreme. On protrlja ruke, pa pogleda u Dragiu: Gde smo stali? Dragia pripali cigaretu i nalakti se na sto... Hoete li, Tom, da mi pravite drutvo do krojaice? pitala je sutra Poleta. Naravno, Tom je pristao vrlo rado. Ali zaudo, Arleta im se sada nije nudila u drutvo. Rekao sam Tomi i Poleti da emo nas dvoje otii tramvajem u Sasna, na aj. Sivi zastor od oblaka, naokolo snena belina, i Arleta. Nita drugo nisam video... Vi mi ni na pamet niste padali. U onome zanosu izgledalo mi je da se nas dvoje neemo vie nikada rastati, i da je pred nama nasmejana venost. Primetio sam odmah da je na sebi imala drugu, mnogo lepu halinu, kao da je namerno htela da izazove dopadanje. Sedeli smo jedno prema drugom. Arleta, pogledajte me. Pogledala me je iznenaeno, iroko otvorenih oiju. Recite mi neto prijatno. Ona je oborila pogled. Duge trepavice senile su njeno lice, kao tamni prani konci na belom makovom cvetu. Ne znam ta biste eleli da vam kaem. Zar ne uviate ta bi meni u ovom asu priinjavalo zadovoljstvo? Ona sae glavu i samo uzdie ramenima. Videle su se obline njenoga vrata. Pramen kose, kao svilica zrelog kukuruza, spusti se niz njeno lice. Noktom desne ruke nervozno je pravila neke figure na stolnom zastirau. Nagnuo sam se prema njoj.
536

 Recite mi, na primer, kako ste dobili pismo puno nenosti od Gastona. Ona se tre i pogleda me. Kako?... Zar bi vam to bilo prijatno! Sasvim. Svaka vaa radost je zadovoljstvo za mene. Ona je nervozno lomila palidrvca i gledala mutnim oima kroz prozor. Nene tanke nozdrve lako su se irile kao izraz neke teke duevne borbe. Obrisao sam rukom izlomljena palidrvca, i dobacio joj: Kako ste nemirni! Ona se nalakti na sto, ukrsti prste i nasloni na njih svoj podbradak. Pogleda me onim istim mutnim oima i tiho progovori. Zato me muite? Dohvatio sam je za ruku. Bila je mekana i topla. Lulu! gledao sam je verovatno uzbueno. Ona mi takoe stee ruku. Pitao sam je polako: Je li to istina? Istina je. Naiao je ba tada kelner sa ajem. Pustio sam joj ruku. Luka se nervozno poea po potiljku, pa se okrete mome posilnome Stanimiru, koji je stajao na vratima i sluao prianje Dragiino. Stanimire, ta bi ti radio ovoj enskoj? On zauze stav mirno i, snebivajui se neto, pogleda u potporunika Dragiu. Reci, de, slobodno! ree Mu Dragia. Gospodine potporunie, skrcao bi je na licu mesta. Nasmejali smo se. Smejao se i Dragia. Iz prianja gospodina potporunika, kakva ti onako izgleda ta enska? pita ga Vojin. Fina stvar smeje se Stanimir. A sad, hajd mar! naredi Luka. Ne morate vi da nam zijate u zube. Dakle, uhvatiste vezu? pita Vojin. to se mene tie, duhovna veza je uspostavljena jo prvoga asa. Sledeeg dana nismo imali sastanak. Ali to prepodne, etajui kroz varo, video sam Lulu sa jednim francuskim oficirom. Taj iznenadan susret uzbudio me je mnogo... Pozdravio sam je i ona se ljupko nasmejala. Francuz je utivo izvadio cigaretu iz usta i otpozdravio me. Na uglu sam zastao i okrenuo se. Francuz joj je neto govorio i ona se, ini mi se, smejala. Oseao sam kako me neto stee oko grudi, a pred oima mi kao neka magla. Dosad su se nai odnosi razvijali bez ikakve smetnje i svi su konci bili u mojim rukama. Ali sad se pojavio i trei... Pa bar da je belgijski oficir, pomislio bih da je Poletin mu, ili njihov brat. Ali Francuz!... Bio sam oajan. Tek sada, pred ovom mogunou da je moe drugi preuzeti, uviao sam koliko je ona prisno zala u moju duu. Mislio sam o tome i vraao se, kad ugledah da iz jedne radnje izlaze njih dvoje i idu meni u susret. Zastao sam odmah pred jednom trgovinom i posmatrao izlog.
537

Ali nita video nisam. Oni su proli iza mojih lea. Posmatrao sam njihove senke u izlogu, i izgledalo mi je kao da ona posmatra mene. Ne okreui se vie, nastavio sam put, i mislio sa izvesnim zadovoljstvom kako se ona sada jedi to sam joj okrenuo lea. U glavnoj ulici sreo sam jednoga svoga kolskog druga. Bio je u vojnikoj uniformi i etao sa nekom damom. Priao mi je da se pozdravimo. Pitao me kad sam doao, gde se hranim. Onda se izvinio kako mora da otprati damu, ali je obeao da emo se na ruku nai. Bio je to jedan od onih lenih studenata, koji nije zavrio kolu na vreme. Kad su pre godinu dana traili spisak aka, prijavio se i on. I naravno masa drugih, kao i on. I svi su bili upueni u Francusku da dovre kolu. Njihova nekadanja lenost je sada bogato nagraena. Em nije na frontu, em jo prima i stipendiju. Za takve se lude moe s pravom rei: Majko, rodi me srenog, pa me baci na ubre. Tako je, tako. A kada se vratimo u zemlju, mi emo biti iznureni, a oni su francuski aci, svei, odmorni, uobraeni, iako nose u depovima ratne diplome dopunjuje Vojin. Naravno. Ali ovaj moj drug bio je izuzetno dobar ovek... Ne sporim, ali u normalnim prilikama taj bi, kao mnogi drugi, ostao po strani. Sasvim... Na podne je doao, i odmah poeo da mi pria kako mu je ona dama zamerala to i mene nije pozvao u drutvo. Kazala mi je da ti se izvinim, i pozvala te posle podne u posetu. Pristao sam. Oko tri asa otili smo. U salonu sam se upoznao sa erkama. Onda su me odveli svojoj majci, staroj otmenoj dami. Pitala me je odakle dolazim, da li imam porodicu. Rekao sam joj da je moja porodica pod Austrijancima. Ah, Bo, Bo! pominjala je sa izvesnom gorinom ovo ime, kako su to Francuzi zvali Nemce. Malo posle pozdravio sam je i vratio se u salon. Bilo je veselo. Jedna od sestara izjavila je odmah da e me uzeti za fijela, i da je ona od sada moja marena. Po obiaju, poljubili smo se. Ali tada sam se setio Arlete... Zatim smo igrali fote. Na kraju osueni pita svakoga redom: Quelle heure est-il koliko je asova... Bio sam sluajno prvi, i ne znajui posledice rekao sam naivno: Vngt quatre dvadeset i etiri. Oni zagalamie. Tada mi objasni moj drug kako treba da poljubim Odetu dvadeset i etiri puta. Osuda se morala izvriti. Madlena, najstarija sestra, predloi: Pet puta u usta, ili dvadeset i etiri puta u obraz. Bilo je i jedno i drugo. Vatra me neka obuzela. Iako je Odeta lepa i mlada eia, u meni se pojavila neodoljiva udnja da tako ljubim i svoju Arletu. Ali mi iznenada pade na pamet da se ona sada ljubi moda sa onim francuskim oficirom. U meni se neto lomilo. Hteo bih da idem, da je naem, da je pritisnem na svoje grudi... Teko mi je izvui se naglo iz ovoga drutva. Moje
538

se misli rastru, rasejan sam, dok oko mene bruje veseli glasovi. Odeta je svirala na klaviru. U sobi je bilo toplo, dok je napolju rominjao sneg. A mi trunuli ovde pod zemljom veli sa izvesnom melanholijom Vojin. Tako je trajalo do mraka, kada smo se razili. Pozvali su me da doem i sutra u posetu. im sam se udaljio iz ovoga drutva, poela me muiti sumnja da Arleta moda voli onog francuskog oficira. I zato sam se reio da ne idem sutra na sastanak sa njima. Toma se ljutio, onda molio, jer tada i njemu propada sastanak. Reci joj da sam bolestan. Uostalom, ona je nala jednoga Francuza, u koga je ludo zaljubljena. Jest, jest, zaljubljena je! govorio sam prkosno, kao da teram inat samom sebi. Ama, to je moda sluajno poznanstvo... Nemoj da si smean. Nego ti si ljubomoran. asnu ti re dajem, Poleta mi je priala kako mala neprestano govori o tebi... Aha, to li je... E, sad u ja nju da muim. Odbio sam odluno da idem na sastanak. Toma je bio oajan. Najzad, na njegovo navaljivanje, objasnio sam mu da e tako ostati samo za ovaj sastanak. Idueg puta biemo zajedno. Ali pri polasku zamolio sam ga da se odmah naemo im se rastane od njih. Sutradan otiao sam kod Francuza. Ali za vreme dok sam bio kod njih, mislio sam na Arletu. Odeta me je u nekoliko mahova pitala zato sam tako tuan. Jednom je dodala: Pevau vam neto iz Vertera, jer me vi tako podseate na njega... Luka zapita: Ja ne znam sadrinu Vertera. Ukratko. Verter voli mladu enu, a i ona takoe njega. Ali ona krije svoju ljubav, jer eli da ostane verna svome muu, ma i prividno. Verter je i dalje voli sentimentalnom ljubavlju. Najzad se ubija. Ona, ne znajui ta je sa njim, dolazi da mu se preda, i zatie ga mrtva... Gle, majku mu!... Ipak na kraju balade zatekla me je ivog... Pevala je sjajno, zanosno, pratei sebe na klaviru. Iako rasejan, priao sam joj i poljubio ruku. Stegla mi je ruku sa obe njene. Osetio sam izvesno fiziko uzbuenje, ali sam mislima bio u onom malom parku, preko Izera, u onom skrivenom kutku, gde mala Arleta grize usne i verovatno pati to nisam pokraj nje. Drutvo je bilo veselo. Moj drug Dragutin, ili kako su ga oni sada prekrstili arl, dirao je najmlau sestru da je ona zaljubljena u lekara njihove kue. A kau, gospodin doktor erar bio je strahovito ruan ovek. Ona se ljutila to joj nameu nekoga na koga ona i ne misli. Htela je da izie iz sobe, ali je arl zadra. Tada Odeta prie meni, obuhvati obema rukama moju glavu i pogleda me pravo u oi. Sanjala sam vas zatim se naglo okrete i sede na suprotni kraj.
539

Pogledao sam na asovnik. Toma je rekao da ga ekam u Caf Moderne. Ustao sam. Svi navalie na mene da ostanem. Samo je Odeta utala i gledala me zamiljeno. Izvinjavao sam se kako me eka jedan moj prijatelj koji je danas doputovao. Pozdravio sam se sa svima. Najzad sam priao Odeti. Ispratiu vas rekla je tiho. U predsoblju ona stade prema meni, unese mi se u lice, i zapita: Zato idete? Da ste u sobi kazali ma i jednu re da ostanem, ne bih iao... Vi ste utali. Obukao sam injel. Do vienja! Ona mi nije pruila ruku, ali me je i dalje posmatrala. Doi u drugi put. Ne skidajui svoj pogled sa mene, progovori: Kako hoete! Luka pljesnu Dragiu po ramenu. E, sad si, pa ti, naiao na majstora. Molim, ekaj malo... Uzeo sam je za ruku, uneo sam joj se u lice i rekao istim tonom: To, znai, ne elite vie da doem. Dobro... Adeu otvorio sam vrata i poao niza stepenice. Najednom zauh glas: Dragia! Okrenuh se. Ona brzo sie, obavi ruke oko moga vrata, poljubi me u usta diui snano, a potom, bez ijedne rei, vrati se i zatvori vrata. Stajao sam nekoliko trenutaka zbunjen i uzbuen... Silazio sam lagano, navlaei rukavice. Na odmoritu stepenika zastao sam da se priberem... U meni kao da se telo borilo sa duom. Na jednoj strani bila je mlada ena, vrlo lepa, koja bi mi bez ikakvog uvoda stavila na raspoloenje svoje drai. Na drugoj mlada devojka, za koju me je vezivala asna re da u je ja lino uvati. Kao na nekom filmu, te glave smenjivale su se u mojoj svesti. Ali one plave oi Arletine ostavljale su zasenjavajui i dubok trag, i ja sam nesvesno, kao da me neto vue, poao niza stepenice. Napolju me obavio hladan vazduh, i ve kada sam se udaljio od kue, mislio sam samo na Arletu. Uao sam u kafanu da saekam Tomu. Seo sam za jedan sto i uzeo novine... itao sam letimino kako su Austrijanci zaustavljeni u svome nadiranju na reci Pijavi... U Rusiji haos. Kerenski opet izabran za Dumu. Duhonjin, glavni komandant ruske vojske, ubijen... Maksimaliste uzeli vlast u svoje ruke... Vode se pregovori o miru... Primirje zakljueno... Na zapadnom frontu bombardovanje. Na makedonskom zatije... Trice i kuine! Kerenski... neki Duhonjin, sve besmislice. Ljudi se tuku kao neke budale... A za koga, za ta, kad za sve ima mesta pod boijim suncem, i kad svaki ovek moe da nae svoju Arletu... Posmatrao sam na Krfu kako se ekipe Francuza i Engleza tuku na ragbiju kao stoka. Pa lepo... Neka se u svakoj dravi prijavi dobrovoljno njih hiljadu, pa neka vuku klipka, neka igraju ragbi,
540

najzad, majina im, neka se kolju kad su ludi, i ko pobedi, nek nosi pare. Nato ceo narod stavljati pod no za... ne znam iji raun! Nemoj da se prebaciva toliko! veli Luka. Zato?... Ja nisam od onih ljudi koji izbegavaju svoju obavezu prema otadbini. Pune tri godine tukao sam se, a evo me i sada. U ovom meuvremenu osetio sam ari ivota, i kao da mi je neka koprena skinuta sa oiju... Posmatrajui front sa te velike daljine, oseajui treptaje srca, ali ne od praska haubikih granata, ve od poimanja mladosti i lepote, zgrozio sam se na ono to ljudi rade... Ove zemunice podseale su me na jazbine zverova. I tako dalje! prekide ga nanovo Luka. Boli me, ovee... Mi nismo hteli rat. Ali onaj koji je izazvao ovo krvoprolie u svetu, toga bi trebalo... Ne treba se podavati takvim mislima. Parnu turbinu u zamahu ne moe zaustaviti malim prstom. Pusti... neka te dogaaji nose! razmiljao je Vojin. Valjda e naii sreniji dan, kad e ti opet nai svoju malu Arletu... Dragia se bolno nasmeja. Vidim ja moju sreu!... Ono to se meni desilo, sumnjam da se ikom na svetu dogodilo on zapali cigaretu i nastavi: itavih pola asa docnije naiao je Toma. Jo s vrata poe da mi preti glavom: Zaista, neoveno je od tvoje strane. Svima nama je preselo ovo poslepodne zbog tebe. Zato? kao udio sam se, a neko potajno i slatko raspoloenje me je obuzelo. Eh! on mahnu glavom. Dede, molim te, priaj mi ta je radila Arleta kad je videla da mene nema. Kad sam prilazio, ona je gledala unezvereno, oekujui da e se ipak pojaviti iza mojih lea. Gde je Dragia? pitala je Poleta. Ja slagah da si bolestan. Lulu se najednom uozbilji. Poele su da se raspituju od ega, je li teko. Objasnio sam im da si dobio malarini napad, laka temperatura... tako neto. Pauvre Dragcha... pauvre Dragcha govorile su gotovo obe uglas. Onda smo etali. Poleta mi apnu kako Arleta neprestano govori o tebi, i jedva eka da se nae s tobom... Dirao sam je za onoga francuskoga oficira. ini mi se kao da je s nestrpljenjem oekivala da mi objasni. Njihov brat nalazi se u nekom tabu sa tim francuskim oficirom. Francuz je poao na per-mision i trebalo je da proe kroz Grenobl. Arletin brat zamolio ga je da svrati do njih i da mu ponese neke stvari. Arleta je tim povodom izila sa njim u varo da kupi za brata ta treba. Jo istoga dana Francuz je otputovao. Moja ljubomora bila je bezrazlona. Ali sada je nastala druga stvar... Arleta je zamolila Poletu i Tomu da svi zajedno dou u moj stan i mene obiu. A ovaj Toma, vrag bi ga znao zato, pristao. Mi smo uvek govorili o dvema sestrama, te nisam imao prilike da mu
541

priam o mojem poznanstvu sa Francuzima. A on opet raunao da ja ovde nikoga ne poznajem, i gde bih bio u to doba nego u svom stanu. Ali kad tamo... mene nema. Pria mi on: Zna li, Arleta je prebledela, Poleta se znaajno nasmejala, a ja sam slegao ramenima. Ispao sam laov. Poeo sam da izvrdavam, kako si verovatno iziao da nae nas... A-ja!... Arleta mi je dobacila: On moda ima sastanak sa nekom drugom! sela i poela da plae. Bilo je zaista sve to grubo sa moje strane. Priznajem. Ali ovom prilikom stekao sam i jedno dragoceno sa znanje... Ta mala Arleta je ljubomorna... Ona je plakala. Bio sam beskrajno srean, i jedva sam ekao kada u je nanovo nai. Sledeeg dana, idui na sastanak, kae mi Toma: Da je Arleta malo lukavija, sad bi ona trebalo da izostane. Zadrhtao sam pred tom mogunou i s nestrpljenjem sam oekivao kad e se pojaviti. I dola je. Oi su joj toplo sijale. Po rairenim tankim nozdrvama rekao bih da je jo ljuta na mene. Ali kada smo stegli ruke, ona je opet bila ona nena, dobra Arleta. Poleta i Toma otili su. Mi smo poli u onaj mali, pusti park, preko Izera. Ili smo jedno vreme utei. Et, alor? prekinuo sam utanje. Ona je gledala nekud u daljinu, pa rekla: To pitanje trebalo je da ja postavim. Priao sam joj i uhvatio je pod ruku. Pogledao sam je i rekao: Arleta. Po njenim rairenim nozdrvama, ubrzanom disanju i skupljenim ustima uviao sam kako se stara da savlada sebe. Vi mi, dakle, ne verujete? Ne! rekla je tiho. Izvukao sam svoju ruku i ili smo zanemeli jedno pored drugoga. Stigli smo u onaj skriveni kutak. Zastao sam. Ona se odmakla jedan korak i ostala oborene glave... Priao sam joj s lea, polako je prihvatio i naslonio njenu glavu na svoje grudi. Prebacio sam joj ruku preko ramena i pogledao izbliza. Ona je zatvorila oi. Usta su joj bila poluotvorena. Moje usne pribliio sam njenim, oseao sam topli dah njenih grudi, miris tela... Drhtala je... Srce mi je snano udaralo. Ostali smo tako nekoliko trenutaka. Zatim sam lagano odmakao svoju glavu i pustio je. Ne poljubi je! zapita Luka i lupi pesnicom o sto. Ne! Luka se die, pogleda u Vojina i mene, i kao sa nekim omalovaavanjem mahnu rukom. Dragia produi kao da je bio u zanosu.

542

 Oborila je glavu i uzdahnula. Nikad vie, ini mi se, neu oseati snanije uzbuenje nego u tom asu. Proetao sam dva-tri koraka i zaustavio se pred njom. Obuhvatio sam joj glavu i gledao u ovlaene oi. Refleks od suza i pritajeni, enjivi sjaj plavih oiju davali su izvanrednu ar njenom licu. Nae usne se spojie... Dragia zauta, obuhvati slepoonice i tresnu glavom. Luka sede. Ja! Nije mu lako prekide utanje Vojin. Posle toga treba da nastavi: Po tri, s koenjem levo i desno! Za vreme od tri godine ja nisam hteo zato da odsustvujem ni jedan dan tei se Luka. Kako se stvar sada razvila? pita Vojin. Seli smo na klupu. Ona je stavila glavu na moje rame i tek me je tad zapitala: Gde ste bili jue? Objasnio sam joj kako sam bio u poseti kod one francuske porodice. Razume se, bez svih onih ostalih detalja. Starao sam se da joj to iskaem to obinijim tonom, kao da je to bilo neto uzgredno. Bojim se... elela bih da ste uvek, uvek sa mnom. Naravno, iskusnija ena rekla bi: Dajte mi re da vie neete ii tamo. Ali moja Arleta bila je jo neiskusna, bezazlena, i nije se mogla snai u zamkama ivota. etali smo sad drei se za ruke, smejali se i ljubili. Zavalio sam je preko ruke i rekao da u je spustiti u sneg. Ona je zatvorila oi i rekla: Ako vam to ini zadovoljstvo, uinite... Umesto da je spustim u sneg, pritisnuo sam je na svoje grudi. Kad smo se vraali da se sastanemo sa Poletom i Tomom, Arleta me uhvati za ruku i zapita: Sluajte... hou neto da vas pitam. Ali, da mi iskreno odgovorite? Pristao sam. Gde idu uvek Poleta i Tom? Valjda etaju... Zar vi ne elite da ste nasamo sa mnom? Eto vidite, mi se pred njima ne bismo mogli da poljubimo. A gde idu? Ne znam. Tomu nisam pitao. Ja na to nikada ne mislim. Ona se ujede za usnicu, zamire oima i znaajno klimnu glavom. Zatim ivo dodade: Ja sam srena. A vi? Vie nego srean, svakako. Ponesen, uzdignut, nadahnut... ovek treba da se u ivotu napati, kao ovo mi u rovu, pa da onda jo jae i snanije oseti blaenstvo devojakog daha.

543

Ali mi uvek teimo za neim vie. etajui tako sa malom Arletom, sutra, prekosutra, imajui u zagrljaju to malo telo, dolazilo mi je da je u naruju odnesem u svoj stan. Tada sam se uvek seao date rei, i onda me je obuzimalo neko nespokojstvo. Dvadeset pet dana moga bolovanja proteklo je brzo. Prohujae isto tako i onaj ostatak. Vratiu se na front, a odatle u Srbiju. Ona e otii u Belgiju. Nas e rastaviti i prostor i vreme. A ovo mlado telo pripae drugom. Ja sam sada obian uvar koji ima da je sauva za drugoga. U takvim trenucima dolazilo mi je da presvisnem. A, na kraju krajeva, i mladost trai svoje. Da bih uguio ovu nesavladljivu udnju, otiao sam jedno poslepodne do Francuza. Odeta mi je prila i tuno me pogledala. ula sam... Vi esto etate sa jednom mladom, lepom Belgijankom. Priznao sam joj. Ali sam dodao, da i pored toga ja ipak ivim comme une flle, kao devojka, u onoj galami arlu se priulo da sam rekao comme la confiture, i nasmejao se. Oko toga poee i ostali da se smeju i nagaaju ko je od nas dvoje flle a ko confiture, i ko e koga da pojede. Poto su se spremili da idu u bioskop, poao sam i ja sa njima. Sedeo sam do Odete. Svetlost se ugasila i na platnu se poele reati slike... Osetio sam njenu ruku na svojoj. Hteo bih da je izvuem, ali ona me stee jae i nasloni svoju glavu na moje rame. Osetio sam miris njene kose. Setio sam se Arlete. De, de, nemoj da se pravda. Goni, goni, kapislcauf! upade Luka. Sad moete zamisliti ta je dalje bilo... Bioskop u bioskopu. Sluaj govorila je zanosno sutra u tri asa doi u kod tebe. Vojin kao da se prenu: No, hvala bogu. Nisi valjda odbio? Pristao sam... Najzad, u tom momentu, ko ne bi pristao! I sutradan dola je. Bilo je, bilo sve. Ali... sve se to odigralo kao neka dunost. Besan ovek... dunost! ljuti se Luka. Rei u vam iskreno... Vi moete i da mi se smejete. Ali od prvoga dana kada sam video Arletu, u meni je naviralo jedno oseanje koje je meni dotle bilo nepoznato, a koje je sputavalo moje misli. Ceo moj duevni ivot bio je ispunjen samo jednom milju: Arleta, Arleta... Nazovite ovo oseanje kako hoete... ljubav, bolest ili ludilo. Izmeu ova tri stanja, ini mi se, nema granice. Eto takav sam ja! Da sam naiao na neku enu ili devojku za koju me ne vezuje asna re, sve bi se odigralo po vaoj elji. Posle sastanka sa Odetom, jo vie sam eznuo za Arletom. Izgledalo mi je tada kao da sam obesvetio jedno svoje uzvieno oseanje. Ali sam primorao sebe da mislim da tako mora biti... Pokuavao sam da ralanim ova dva zbivanja, od kojih je jedno telesna potreba, a ono drugo, oseanje prema Arleti, kao
544

neophodnost duevna. Uasno bi bilo zaista da je sve usredsreeno na jednoj linosti. Ali, de!... ta sam mogao. Poleta mi je vragolasto pretila glavom. Znate li vi da je Arleta potpuno rasejana i ne obraa panju na ono to joj se govori. Sino, za vreme veere, zagledala se negde preda se, i kad je papa neto zapitao, ona se isto trgla. Nije gotovo ni veerala, ve se digla i otila u svoju sobu... Nala sam je pored kamina u mranoj sobi... Ukoliko smo Arleta i ja bili duevno prisniji I nerazdvojniji, utoliko sam bio sve vie uznemiren zbog svog odlaska. Pomisao na rastanak lebdela je u mojoj dui kao neka ukleta kob. Jer to nije odlazak iz jedne varoi u drugu, da se posle mesec dana opet naemo. U Francuskoj kada neko kae da putuje au front dOrent, znai isto toliko kao kad bi neko od nas za vreme mira rekao da putuje za Istonu Indiju... Beskonanost! Venost! Sedeli smo u jednom uglu restorana u Sasnau, nas dvoje. Napomenuo sam joj kako se blii as naega rastanka. Uhvatila me je za ruku. Ja to ne mogu da zamislim. Ne govorite mi o tome, ne govorite, molim vas. Njeno lice se zgrilo, ona je stisnula zube, kao da je htela da zaustavi unutranji krik, ali suze su joj potekle. To je onaj pla bez jecaja, kada se preko suza odliva duevni napon, inae bi telo presvislo. Umirio sam je unekoliko, iako je moj duevni nemir bivao sve snaniji. Izgledalo je kao oigledno da kada joj jednoga dana stisnem ruku na stanici i kaem: Adeu! rastaemo se zanavek. A Arleta, moja dobra Arleta, mlada, lepa, tugovae neko vreme, a potom e pripasti drugom oveku... Uasavala me je i sama pomisao. Mrzeo sam neodoljivo tu zamiljenu linost... pa i njenu sestru, koja mi je izmamila re. A Poleta se meutim provodila, i ba sada moda bila razgoliena u Tominom zagrljaju. U jednom takvom duevnom stanju, kada smo nas dvoje bili u parku preko Izera, zapita me Arleta: Zato mi ne kaete gde idu Poleta i Tom? Izletelo je iz mene sasvim nesvesno: Otila je da mu da la preuve de on amour dokaz ljubavi svoje. Arleta me pogleda iroko otvorenih oiju. Dokaz ljubavi!... Kako, na koji nain? Pokuao sam odmah da njenom pitanju, a i svome odgovoru, dam aljiv ton. Ali je Arleta mislila svojom logikom. Zar vam ja nisam dala dokaz svoje ljubavi?... ta elite jo od mene? Uzeo sam njenu ruku i prineo svojim ustima. Zubima sam obuhvatio belu, nenu kou i stezao lagano, sve jae, ne bi li fiziki bol skrenuo tok njenih misli. Da li vas boli?
545

Ona me zamiljeno pogleda i nasmeja se jednim krajem usana. Ne... I bolovi koji mi dolaze od vas prijatni su. A zatim ivo nastavi: Uostalom, zato oni kriju, kada mi znamo za njihovu ljubav? Jeste li sreni kada ste u mome drutvu? zapitao sam je. Mnogo i ona nasloni glavu na moje rame. Onda, zato mislite na njih? Ali ona se odmae i klimnu glavom, naglaavajui rei: Dokaz... ljubavi potom die lagano glavu kao da se prisea neega. Pogledala me pravo u oi. Ja znam gde su oni sada. Ali, ta nas se tie! Dragia... ja znam gde su. Ona je kod njega u stanu. Njene oi sinue udnim sjajem, a nozdrve joj se rairie. Sluajte... sluajte! govorila je uzbueno. Otila je njemu da mu da dokaz svoje ljubavi... Sami ste rekli. Dragia... Chri... sluajte, i ja hou da vam dam dokaz svoje ljubavi. Vodite me sebi, vodite ona zavue ruku ispod moga injela i stee mi grudi. U mojoj glavi se mutilo. Obuhvatio sam to mlado telo, hteo da je ponesem, da je bezumno prigrlim... Ali, trgao sam se. Izvukao sam njenu ruku. Sav slomljen, seo sam na klupu i obuhvatio glavu rukama. Ne... Nemoguno! Ona sede pored mene i prebaci mi ruku preko ramena. Dragia... Okrenuo sam se prema njoj i stavio joj ruku na ramena. Gledao sam je u lice. Arleta... vrlo rado. To bi bio san moga ivota... Ali iz izvesnih razloga nemogue je... Recite mi... Dragia. Otkud znate da je ona u njegovom stanu? Nala sam jednu ceduljicu u njenoj tani gde joj javlja, posle nekog sastanka, da e asovi koje su proveli zajedno u njegovom stanu, ostati nezaboravni... Kada ste to nali? Jue. Bila je to, dakle, njihova nesmotrenost. Recite mi razlog? navaljivala je Arleta. Pred ovom ponudom za kojom sam eznuo, bio sam na ivici da popustim. Dobro, kad znate da su zajedno u njegovom stanu, rei u vam: dao sam Poleti asnu re da u vas uvati. Ona se tre. Po nekom udnom enskom instinktu, zapita me: Ali u va stan dolazi druga... Moda Francuskinja! i mala Arleta poklopi lice rukama. Nisam osporavao... Jedva sam savladao sebe i rekao hladno: Dao sam asnu re.
546

Pogledala me je uplakana, onda stegla ruku i lupila me prkosno po kolenu. Dali ste njoj, ali ne i meni. Vi me ne zovete. Dobro. Doi u sama... Doi u, doi u... Dragia i obavila je ruke oko moga vrata. Oseao sam kako se neto u meni lomi. Zaustio sam da kaem: Doite, ekam vas... Setio sam se date rei. Ustao sam. Hteo sam da idem, ali sam ostao. Mucao sam neto nesvesno: Razmislite, Arleta... Dao sam asnu re... Njena glava bila je na mojim grudima. Moje su ruke klizile preko njenih ramena. Ona se grevito pripijala uza me, govorei: Vi ste razreeni asne rei... Tako ja hou, hou. Dragia, shg, primite me. Ja sama hou da vam dam dokaz svoje ljubavi. Hou! Zaustio sam... Ali mi senu kroz glavu: da li je ona svesna u emu se sastoji taj dokaz ljubavi. Ili misli da je taj pojam vezan za obinu posetu, to bih ja posle zloupotrebio... Odmakao sam je blago od sebe i pogledao. Oi su joj bile vlane, nozdrve rairene, a usta poudno otvorena. Disala je brzo i grcala. Dokaz ljubavi?... Znate li ta to znai? Dragia... proitala sam u pismu. Uzmite me, primite me... Ja sam vaa, sva sam vaa. Pristajem. Sutra, sutra, Arleta! i snano sam je privukao na moje grudi. Luka zadovoljno prevue rukom preko lica, pa e rei: Naravno, popustila je Drinska divizija, a tek nee ti, slabomoni ovek. Vojin se protegnu. Joj... sad mi pade neki teret sa srca onda lupi pesnicom o sto. Mraan i natmuren, Dragia nastavi tihim glasom: Kada smo polazili iz parka, zagrlili smo se sreni, zakleli na venu vernost, i zarekli da emo nau tajnu uvati do groba. Malo zatim naili su Poleta i Toma, ozareni i nasmejani. Arleta me dohvatila za ruku, povela u stranu i tiho dobacila: Dakle, sutra, doi u da ti dam dokaz svoje ljubavi. Sutra, biu tvoja mala enica. Au revoir! Dragia je oborio glavu i zautao. Onda je uzdahnuo duboko i dohvatio se za glavu. ini mi se kretao je prstima kao da trai neki izraz ini mi se, ovo ne mogu preboleti... Luka se nasmeja. De boga mu, umesto da si srean, ti hoe da plae. Dragia se savlada i nastavi: Bio sam van sebe od sree. Mesto me nije dralo. To sutra izgledalo mi je kao neka venost. Smetali su mi ljudi, nisam mogao da veeram ve sam pourio u svoj stan, gde u na miru, u mislima, biti sa malom Arletom.

547

Kada sam ulazio u kuu moja gazdarica Madame Svane predade mi jednu ceduljicu. Bio je to neki poziv sa slubenim peatom. U onom razdraganom stanju jedva sam razabrao da me poziva francuska komanda mesta veeras, u osam asova. Pogledao sam na asovnik... Sedam i po. Reio sam da idem odmah. Pri polasku pogledao sam na divan, i obuze me slatka misao kako e na njemu leati sutra Arleta. Zamagljenih oiju iziao sam u no i, onako rasejan, sudarao sam se sa prolaznicima. Uz put sam sreo jo neke nae oficire. Rekli su mi kako su i oni takoe dobili poziv. Razgovaramo uz put kako je neko od naih napravio sigurno kakav izgred, te nas komandant mesta poziva da nam odri govor. Priaju da ih je jo jednom tako zvao, pre dva meseca, da im zameri to ne pozdravljaju francuske oficire. U predsoblju komandanta mesta svi smo se sakupili. Bilo nas je devetorica. Tano u osam asova pozvao nas je autant da uemo. Prilazili smo redom, i zastajali jedan pored drugoga. Ja sam se kao najmlai nalazio poslednji, na levom krilu. Komandant mesta, eneral, sedi iica dobroudnog izgleda, sa naoarima na vrhu nosa, preturao je stojei neke hartije. Kada su se zatvorila vrata, on podie glavu i pogleda nas preko naoara. Jesu li svi doli? Nou u omme tou, mon gnral! odgovori u ime svih major Milan. eneral uze jedan akt, zaobie pisai sto, i stade prema nama. Skide naoare i, drei ih u ruci, progovori: Gospodo, danas posle podne dobio sam hitan telegram od vae komande u Tulonu... U nareenju stoji da prvim vozom krenete za Tulon, i prijavite se tamonjoj komandi. Zapovest je odluna. Za dalji ostanak ne moe biti nikakvog izgovora. ak ni bolest. Mon gnral! obrati mu se major Milan to vai verovatno samo za one kojima sada istie bolovanje. Ne! ree eneral strogo. On prinese naoare oima i poe itati: Uputiti sve oficire i vojnike prvim vozom bez obzira da li im je bolovanje isteklo ili ne. Molim vas... nareenje je jasno. Setio sam se Arlete. Pred oima poe da mi se muti, zaklatih se i dohvatih za ruku onoga do mene. Komandant se okrete i pritisnu dugme zvonceta. Uao je jedan francuski oficir, verovatno autant. Kada polazi prvi voz preko Valansa za Marselj? Sutra izjutra u sedam asova. Napiite gospodi objave onda se okrete nama: Gospodo, molim vas, ako bi neko od vas ostao, priinio bi sebi mnoge neprijatnosti. U tom sluaju morao bih odmah da interveniem. Izvolite kod autanta za objave.
548

Luka pogleda sve nas redom klimajui glavom. To ti je ono: goni, goni. Eh, bogamu, ovo je da plaemo svi odreda. Zaista veli Vojin. Samo si ti mogao da bude takav baksuz. Interesuje me samo kako si to njoj dostavio. Dragia povue polako dim cigarete. Gledao je rasejano u ugao, i tresnuo puhar na sto. Luka duhnu da zbrie pepeo. Dragia se nakalja, zamiljeno mahnu glavom i nastavi: Iao sam gotovo nesvestan, pognute glave. Seam se... u sobi autantovoj naslonio sam se na zid. Toma prie, prebaci mi ruku oko vrata i ree: Drue, znam kako ti je! Grizao sam usne i gutao, da ne zaplaem. Ali mi se iz grudi ote kao krik: Ja neu ii! Priao mi je major Milan: Sluajte vi, mali, ne pravite komediju ni sebi ni nama! onda zapovednim glasom: Sutra u sedam asova da ste na stanici! Ja sam utao. Ali je Toma govorio i pravdao me: To on onako kae. Hoe, hoe, zajedno emo doi. Bilo je prolo devet asova kada smo izili. Ostali odoe urno da se pakuju, a ja pooh ulicama sa Tomom. Duevni bol kao da me priguio, pa ne mogu jednu re da kaem. S naporom sam rekao Tomi da ja Arletu noas moram videti. On pogleda na asovnik. Veli da isto i on eli, ali misli da je ve dockan. One su se uvek krile od njihovoga oca i po danu, a tek kako bi to izgledalo da se uputimo njihovoj kui kasno nou. Uostalom, sutra emo poraniti on me uhvati pod ruku da vodi u stan. Opirao sam se, govorio sam mu neto kao u bunilu, pa sam otrgnuo svoju ruku i krenuo urno. Nisam znao ni sam kuda u. Ali Toma me stie. Dohvatio me je snano za ramena, okrenuo kao neko dete i prislonio uza zid. Imao je ogromnu snagu. Govorio mi je prvo strogim glasom, a zatim savetovao da se primirim, da u se ja moda opet vratiti, jer mi ne mogu, tek onako, oduzeti dva meseca bolovanja. Ali u meni se kovitlala neka zloslutna sumnja da je vie nikada neu videti. Budi pametan i ne pravi gluposti. Ti noas ne moe nita da uini, pa da si joj i roeni verenik. Dockan je. A zatim, ni ja ne znam tano gde bee njihov stan, jer je to jedna petokatnica. Zvaemo je preko uvara kue preklinjao sam. Da je die iz postelje?!... Nemoguno!... Sad je prolo deset asova. Nalazio sam se tada u poloaju davljenika koji se i za slamku hvata... Pa ja sam izgubio otadbinu, porodicu... Otru me sada od devojke koju volim i teraju me silom na bojite da poginem... Aman, ljudi!... Ima li ega traginijeg i bolnijeg?... Njen otac, petokatnica, ponono doba, sve je to meni bilo u tom trenutku neshvatljivo i nitavno prema svemu onome to ljudi meni prireuju...
549

U ovom mukotrpnom ivotu ta mala Arleta bila je svetao iak, koji je, ini mi se, odravao moj razriven ivot!... Zar i njega da nestane! Nato e mi onda ivot!... U momentu oajanja sklopio sam ruke pred Tomom i molio ga da mi omogui da je samo vidim. Seam se... sneg je rominjao. Suve snene pahuljice vejale su u gustim rojevima, zaklanjale svetlost i utei padale kroz ogolelo granje... Neki prozori na kuama bili su otvoreni. Tamo je sada bilo toplo... Moje telo, istroeno i sagorelo od malarinih napada, udelo je za domaim mirom. Ali ljudi su me vijali kao nekog prognanika. Vi ste se ovde saiveli sa ovim munim ivotom... Ali meni izgledao je rat sasvim drugojae te snene noi sa visine Savojskih Alpa, kada su me oni iz pozadine, ozbiljna i vana lica, skleptali bolesnog. I to sve u ime nekih viih ciljeva, nekih ideala, za koje oni nisu dali nijedan nokat dosad... Toma me nagovorio da svratimo u jednu kafanu i da im napiemo pisma, koja emo predati uvaru kue. Tako emo ih bar videti sutra na stanici. Zatraili smo koverte i hartiju. Pisao sam urno o ljubavi, o vernosti, o svome bolu, oajanju. Tek na opomenu Tominu zavrio sam pismo. Izili smo odmah. Stanovale su u Avenue Vctor Hugo u jednoj ogromnoj palati, koja je bila utonula u snenu belinu. Gledao sam enjivo u zamraene prozore, kao da bih hteo svojim pogledom da prodrem negde tamo, da naem nju, svoju Arletu, toplu, mirisavu... Toma je zvonio. Naskoro se pojavi jedna upava dremljiva glava. Toma predade oba pisma i zamoli uvara kue da ih rano izjutra preda gospoicama. Razume se, dao je dobru napojnicu. Pri povratku Toma mi ree da e spavati kod mene u sobi. Bojao se da ne uinim neku glupost. On je legao na divan, a ja sam pisao Arleti... Setio sam se i Francuza. Napisao sam staroj gospoi, kojoj sam govorio o dunosti, otadbini... Sve tako neke besmislice... Bilo je etiri asa. Glava mi je klonula i u polubunovnom stanju, za stolom, trgao me je budilnik... Spremio sam se, probudio Madame Svane i isplatio ta sam imao. Zatim smo otili Tominoj kui, da i on spakuje svoje stvari. U est asova poli smo na stanicu. Bio je potpun mrak... Strahovao sam da li e im uvar predati pisma u ovo doba. Toma me je teio i, drei me stalno pod ruku, vodio na stanicu. Doli su i ostali. U vestibilu je brujalo od ljudskih glasova. Stanino signalno zvono je odjekivalo. Lokomotiva pitala i privodila polako kompoziciju, kojom treba da putujemo... A njih nema. Svet je ulazio. Samo njih nije bilo... Okretao sam se usplahireno i gledao kroz prozor na ulicu. Toma se uznemirio zbog mene, te zamoli jednog druga, peakog potporunika, da unese i nae stvari u vagon. On je ostao pored mene, jer se bojao da u ostati. Govorio je neto i pokuavao da me povede. Obuzet nervoznim stanjem iekivanja, guvao sam konu rukavicu i parao je noktom... A one jo nisu nailazile... Priao nam je
550

urno jedan na kapetan i strogim glasom nareivao da ulazimo. Ja nisam ni obraao panju ta on govori, ve sam stajao naslonjen uz prozor. Njih dvojica dohvatili su me pod ruke i priveli do vrata. Tada mi senu misao... da podmetnem stopalo pod toak vagona. Ostao bih tada sigurno. Nisam nita govorio, ali sam izgledao verovatno strano, te me oni gotovo silom ugurae u vagon i smestie pored prozora... Nema ih!... Lokomotiva pisnu.. Ah... Tada ba uletee na stanini peron njih dve. Skoio sam i poleteo vratima. Neije snane ruke epale su me i svalile na sedite. Toma je otvorio prozor. Oajno sam ispruio ruke prema Arleti, koja je trala pored vagona. Iz oiju su joj tekle suze. Mahala je rukama govorei: Dragcha, Dragcha chri! - Voz ubrza. Ona zastade. Poleta joj prie i Arleta nasloni glavu na njene grudi... Kroz snene pahuljice video sam jo njihove siluete... Voz skrenu i pred mojim oima ukaza se pusta poljana pokrivena snegom... I nikada vie... Dragia se nalakti na sto, i pokri lice rukama... Izgledalo je kao da je Dragia oseao unutranju potrebu da nekome ispovedi i poveri svoj bol. On je za vreme celog prianja vezivao dogaaje logikim redom. Kada nam je izloio ono to je bilo najbolnije, izgubio je volju za dalje prianje. Potom u razgovoru saznali smo da je pokuavao na sve mogue naine da se doepa Grenobla, ma samo na jedan dan. Ali pozadina ga je revnosno gonila i pratila mu svaku stopu... Duevno slomljen, fiziki iscrpen stigao je na Krf, gde se razboleo od zapaljenja plua. Tamo je ostao tri meseca u jednoj bolnici, a zatim su ga uputili u Vodenu, u rekonvalescentni logor. Kao da je hteo da zagui bol, Dragia je sada pio konjak iz velikih aa i ve zaplitao jezikom. Ustao je s tekom mukom. I tako br-brao, stigoh na poslednje zvono... Stajao je oborene glave oslanjajui se rukama o sto. Sa ranom u srcu onda poe teturajui se. Ej, posilni... gde u da spavam? Uhvatio sam ga pod ruku i poveo svome krevetu, poto ja noas nisam mogao da legnem. Svukli smo mu izme i skinuli odelo. Kada sam polazio, on mi mahnu rukom da priem. Nije otvarao oi, i jedva progovori: Ti si... jedini trezan. Ako poginem... sluaj, javi... mojoj maloj... Arleti. Uteio sam ga da ne brine, pokrio ebetom i iziao...

551

PREKO TALASA KRVI

Iznad nae zemunice, prema zvezdanom nebu, videla se silueta straara osmatraa. Iz zemunice je dopirao jednoliki glas telefoniste. U ovo gluvo doba noi oni razgovaraju meu sobom, da ne zaspe. U blizini ekao me ordonans sa konjima. Uskom putanjom ili smo u pravcu rovova. Na pojedinim mestima bio je put zaklonjen pobodenim granama u zemlju, da bi prolaznici bili sakriveni od pogleda iz neprijateljskih rovova. Ali sad je no... Strepeli smo od raketli, koje osvetle prostor na itav kilometar u krug... uli se povremeno pucnjevi sa istaknutih objavnica. Naskoro smo naili na irok drum koji otrim serpentinama silazi u Moglensku ravnicu. Okrenuli smo unazad. Preko jedne istaknute krivine poterali smo konje kasom, jer je to mesto izloeno peakoj vatri i danju i nou. Naroito danju, kada ne pomau ni vetaki zakloni. Na tome mestu je saobraaj preko dana sveden na najmanju meru, tek samo ako neki ordonans iznenada projuri. Na putu sretamo dugaku kolonu komordija, koji na konjima, ili na kolima, iznose hranu i municiju. Svi se ure da bi se jo pre zore vratili u ravnicu. Opet se uje onaj stari uzvik: Dr desno! jer je no sasvim mrana. Nigde se unaokolo ne vidi svetla iskra. Ukoliko se pribliavamo ravnici, sve se razgovetnije uje um tekih kamiona, koji dovlae municiju... A povremeno sevne munja i iz daljine dopre potmula grmljavina. Omorina je. Vazduh je zagrejan i teko se die. Pri odblesku munje ukau se trenutno planinski vrhovi, koji tada izgledaju jo vii, nekako strani, kao da prete. Hteli bismo da pourimo, ali se bojimo sudariemo se sa nekim. Ordonans je jahao pored mene i obojica smo naprezali vid. Na jednoj okuki udari ordonans kolenom o neki sanduk to je visio na samaru komordijskog konja. Poto su izmenjali uzajamne psovke, nastavili smo put dalje. Nailazimo na neke komore ukraj puta. uje se rzanje konja i nazire senka straara koji drema. Sa podnoja Katunca skrenuli smo udesno, ka selu Donji Poar. Bateriju emo saekati, ili je zatei tu, negde na putu. Pri odblesku munje izgledalo mi kao da vidim neke ljude. Naskoro smo uli govor. Je li to baterija? Jest. Koja? Peta. Gde je komandir? Na elu. Vojnici su polegali pokraj puta. Konji opustili vratove. U naem hodu nailazimo naizmenino na top, onda karu, dok ne stigosmo na elo baterije.
552

Zapitao sam opet za komandira. Neko iz mraka progovori: Evo ga na prednjaku topa. Gospodin kapetan Lazar? Ja sam. Ko pita? Rekao sam svoje ime i sjahao. On sie sa prednjaka topa i kresnu elektrinom lampom na mene. Zatvorio sam oi. On ugasi lampu i stavi mi ruke na ramena. Jesi li iv? i potapa me po ramenu. Hvala bogu... I opet ti?... Je li, ima li gore pasa? Nasmejao sam se, jer sam znao da se pitanje odnosi na onaj sluaj u BidaMahali od pre tri godine. Jo niste to zaboravili? Ah, priao sam ja mnogima taj sluaj, i slatko su ti se smejali, sveca ti detinjeg. Hoemo li? zapitao sam kapetana Lazara da bih mu odstranio misli od tog svog neprijatnog sluaja. Odmah! on se okrete jednome vojniku: Reci potporuniku iriu da naredi pokret. Zau se komanda: Na svoja mesta!... Jai! Komandiru privedoe njegovog konja. Je li to Vitez? Stari i verni drug. Komandir pojaha. Mi emo ii na elu... Moemo. Za nama je krenula baterija. Kada smo malo odmakli, zapitao sam komandira kako ceni nau dananju situaciju, i ta se ovo sve sprema. On je imao vie vojno obrazovanje i, znao sam jo izranije, njegove prognoze su uvek bile tane. Sprema se ofanziva komandir se okrete da vidi ima li koga u naoj blizini. Ali mi smo bili malo poodmakli. Ofanziva takvih razmera kakve dosad nije bilo na Solunskom frontu. Sa svoje strane udio sam se otkuda da izaberu za ofanzivu ba ovaj, najnezgodniji teren. U tome i jest teite cele zamisli. Za vreme od dve-tri godine mi smo energino napadali na svima ostalim delovima Solunskoga fronta izuzev ovoga, na kojem treba da se obavi ofanziva. Moe se slobodno rei da smo za sve ovo vreme sedeli skrtenih ruku. Zato su se Bugari na drugim sektorima utvrdili, organizovali svoju pozadinu, izradili solidne komunikacije i ojaali utvrenja. Na ovom divljem delu fronta oni nam se ne nadaju. Iz tih razloga nai hoe da im prirede takozvano strategijsko iznenaenje. ta dobijamo time?

553

 E... ako zamisao uspe, dobijamo mnogo. Sa ovih poloaja silazi se pravo u dolinu Kavadara. Komandir zauta i okrete se. Neko nam je prilazio. A, ti si iriu? obrati se svome vodniku. Pozdravio sam se sa njim. Bio mi je dobar drug iz ake baterije. Kapetan Lazar nastavi: A time e bugarskonemaki front biti predvojen na dva dela. Razume se... ako namera uspe. Da li emo imati dovoljno snage? pita iri. Svratio sam danas u diviziju komandir se okrete iriu: onda kada smo prolazili kroz selo. Tamo sam naao jednoga svoga druga sa Vie kole vojne akademije... Samo, gospodo, ovo vam saoptavam u strogom poverenju... Nas dvojica dali smo asnu re... Napad e izvriti est srpskih divizija i dve francuske. Napad se deli na glavni i sporedni. Glavni napad na Dobro Polje, ovde, pred nama, izvrie tri srpske i jedna francuska divizija. Ostale tri nae i jedna francuska izvrie demonstrativni napad na svojim delovima fronta... Teite napada je opet na nama, Srbima! upade iri. Kao i uvek dosad na Solunskom frontu dopunjuje komandir. Moj prijatelj pokazao mi je i direktivu Vrhovne komande, koja e u toku dananjeg dana biti dostavljena svima jedinicama. U njoj ima jedno interesantno mesto na kraju, gde se veli da neprijatelja treba goniti do poslednjega daha ljudi i stoke. A, bogamu! izusti iri. Samo da li emo imati toliko moi i snage? Ovo je ve peta godina kako se iz dana u dan troimo. Sad... uinjeno je sve. Doznao sam da e front od dva kilometra tui pet stotina osamdeset topova svih moguih kalibara. Ja smatram, posle toga napada, kota Dobroga Polja smanjie se za nekoliko metara. To znai, na jedan top dolazi prostor od tri i po metra... Ha!... Pa ljudi da su muice, nema im spasa. Peli smo se ve serpentinama. Baterija se valjala oprezno, da se ne bi po umu odala... Neto me ljapnu po ruci, onda po lemu. Oko nas zaprporie krupne kine kapi. Munja otro sevnu, da nam zasenue oi, a iz oblaka se prolomi grmljavina. Otpoe pljusak. Lake podnosim artiljerijsku vatru nego grmljavinu veli iri. Munje su parale oblake, kia je nemilice lila. Sedeli smo najeeni na konjima, dok su krupne kine kapi pljutale po nama. Sa svih strana je sevalo, grmelo, gruvalo... Sa lema je curio potoi vode i slivao se niz lea i vrat. Oseali smo vlagu po telu, i jeza nas poduhvatala. Pri svetlosti munje ugledao sam jednoga vojnika kako je nabio na sebe neku konu navlaku, pa se uhvatio za rep konja moga ordonansa. Bila je to trenutna slika, ali mi se neprestano nametala, jer sam bio do gole koe mokar... Pljusak je bivao sve jai. Kao da se nebo zgrilo nad naom glavom, i neka nevidljiva sila stee sve jae, da se iscedi i poslednja kap. Munje su se sustizale, gromovi se nadmetali, planine i jaruge su jeale.

554

Pred ovom nepojamnom snagom prirode ljudi su izgledali sitni, a topovi, ta strana orua, kao neke igrake. Front je zanemeo. Poeo je i neki vetar da duva. itavi mlazevi kie naletali su nam na lice i cedili se niz vrat... Ah, da mi je sada onaj koni dak! mislio sam na onoga vojnika koji se drao za konjski rep. U visinama, gore, krkorilo je neprekidno, prolamalo se gromoglasno, jo jae, slivalo se u urnebesnu riku, pa se valjalo s jednoga kraja na drugi... Priroda kao da je pobesnela. Ali izgledalo je kao da se stihija udaljuje. Kine kapi bile su sve ree. Sjahao sam s konja da bih se malo zagrejao. Moj ordonans je priao da prihvati konja, i tada sam opet ugledao onoga sa dakom na glavi. Zaao sam mu za lea, i osvetlio elektrinom lampom... Mali, epav, sav srozan, trapuljao je za konjem drei ga za rep. Alal ti vera, drue! dobacio sam mu. Tako Tasa pegla! odgovorio je onaj ispod daka. Gle, Tanasije!... I uvek on. Zna li ko te pita? Znam da nisi ni komandir ni vodnik, a o ostaloj sitnuriji podnarednik Tasa ne vodi rauna. Kazao sam mu svoje ime. On zbaci dak sa glave i poe da mi se izvinjava. Otkuda ti taj koni dak? Od telefona. Njega sam uvio u moj injel i stavio na prednjak, a konu navlaku sam sebi stavio na glavu. Tako ja uvek radim. Zato sam sada suv. Pri svetlosti munje, na njegovom ramenu ugledao sam dve zvezdice. Bravo... Ti gura, Taso! Ki meava, gospodin potporunik. Pria mi Tanasije da je na starom poloaju iveo ne moe biti bolje. Kod oni Bugari, to gi ufatismo, naosmo dve iljadarce u france. Priali su ni da su opljakali neki nai mrtvi oficiri i taman se spremili, ene kisele, da idu kui. A mi gi pretekosmo i podelismo nas trojica pare sproom sebe. Koliko je jo od starih ljudi ostalo u bateriji? Kako da vi kaem... svega nas dvojica: ja i komandir. To je ono: zlo ni u ratu ne gine. More, ako te mlatnem, znae onda ko je od nas dvojice to zlo! dobaci komandir iz mraka. Tasa hitro tue u pomrinu. Nasmejao sam se. Komandir mi prie. Od poetka muku muim sa njim. Ali je ostao isti... Veito je u pokretu. Njegov je duh nemiran i stalno neto izmilja. as ga vidi na osmatranici u peakom rovu, gde ga ve svi znaju. Uestvovao je u tolikim juriima zajedno
555

sa njima. as u pozadini, i onda pristiu tube. Jednom sam ga poslao u Solun nekim poslom. Tamo je nakupovao masu stvari i uz put otvorio itavu trgovinu. Menjao je, trampljavao, prodavao stvari, nekad kao Francuz, drugog dana kao Englez, dokle ga nisu straarno sproveli... Od svih stvari ostala mu je samo jedna harmonika na koju je nauio da svira... I opet ga volim. ta e!... U poverenju ti saoptavam, taj je svojom ivou, pesmom i svirkom odravao moral kod vojnika... Ili smo grivikim putem i prilazili rovovima. Baterija je milela. Nijedna se re nije ula. Zatim smo zali u gustu bukovu umu, koja nas je potpuno poklopila. Levo od nas huali su potoci, koji su se slivali sa planina, kroz jaruge. Jo malo pa e poeti da svanjava. Na putu nas je saekao komandant diviziona, pod iju komandu potpada sada peta baterija. Komandant je zaustavio bateriju usred bukove ume. Ostaete ovde potpuno sakriveni... Kako u dejstvovati iz ume? pitao je kapetan Lazar. umu ete sad odmah zasei, ali ne i posei. Svako stablo prestrugaete do poslednjeg santimetra dok se ono jo moe drati. Kada se ukae potreba, narediete vojnicima da navale na zaseena stabla, i otpoeete sa dejstvom odmah. A gde su neprijateljski rovovi? Ispred ume. Na est stotina metara od vas... Vaa osmatranica bie u peakom rovu. Moja uloga je zavrena. Komandir, kapetan Lazar, priao mi je. Hvala ti, drue! Nadam se da e na idui susret biti u naoj slobodnoj zemlji. Poeleo sam isto i sa svoje strane. Stegli smo srdano ruke jedan drugome i rastali se. Pripremljeni su magacini u kojima je smetena municija za sedam dana borbe. Ljudima je razdeljena rezervna hrana za tri dana, a u slagalitima je navueno jo za deset dana. Putevi su dovreni. U ravnici su izraeni novi aerodromi. Za komandanta divizije podignuta je osmatranica u blizini naoj, te je sad oko nas vrlo ivo. Komandant armije, divizije, razni ordonansi i autanti dolaze neprekidno, pregledaju teren, neto ucrtavaju u svoje karte i odlaze. Izdaju se poslednje zapovesti. Naeg komandanta odazvali su hitno u armiju. Kada se vratio, pria nam: Vala, mladii, sad ili nikad... Mi koji se nalazimo ovde, nismo svesni koliko su zamane pripreme uinjene. Na frontu nae armije spremni su da stupe u dejstvo: sedamdeset i pet bataljona peadije, preko dve hiljade est stotina pukomitraljeza, oko sedam stotina ezdeset mitraljeza, pet stotina osamdeset topova i osamdeset i jedan aeroplan... Igramo na poslednju kartu: ili-ili! Sve je u napregnutom stanju iekivanja, kao zapeta puka.
556

Ceo se front utiao. Tako je uvek pri zalasku sunca. Iekuje se no i teka smrtonosna iznenaenja... Svei povetarac pirka. A sunce zalazi lagano iza Dobrog Polja, kao da nam pokazuje put... Nekada su tamo bile baije. Nebesku tiinu naruavalo je samo blejanje ovaca i jaganjaca, i ula se jeka zvonaca. Sada vlada tamo grozna pusto. Zemlja je razrivena. itavi se bedemi ukrtaju, a namesto zelenih travnjaka postavljeni su spletovi bodljikavih ica. Ljudi su se skrili u lagume, odakle ih povremeno izvlae mrtve. Ili se pod zemljom razlee jauk ranjenika... Sunce je utonulo u bezdan iza planina. Jo samo svetao odblesak zrai u visinama. Predstrae se pozdravljaju i ve odjekuju pucnji puaka. Iz nekoje zemunice dopire otegnuti, prigueni zvuk harmonike... Negde mazga njae... Kroz saobraajnicu se uje zvek neijih mamuza. Pojavi se ordonans oficir iz divizije, koji ue u zemunicu naeg komandanta da preda neku zapovest. im je doao lino oficir, znai, nareenje je od velike vanosti. Mi smo se samo zgledali. Sad, pred suenim asom, hteli bismo da jo malo potraje ova tiina. Jer ko zna ta nam nosi sutranji dan. Gospodo, zove vas komandant izvetava posilni Isajlo. Podigli smo se urno. U komandantovoj zemunici goreo je fenjer. Komandant je sedeo za stolom i u ruci drao zapovest. Gospodo, naa ofanziva poinje sutra, u pet asova... Bilo je to etrnaestog septembra, po novom datumu, hiljadu devetsto osamnaeste godine. Vazduh se pritajio, front se primirio. Nad nama iroko plavetnilo neba ozareno beskonanim sunevim zracima. Ruiasta svetlost preli se naskoro i preko nas. Dolina je bila jo pokrivena izmaglicom i tekom prainom. Jo etvrt asa samo... Odnekuda iz jaruge pojavi se mlaz magle, i obliznu vrhove Dobrog Polja. A grebeni planinski, obasjani zracima, izgledali su kao nasmejani... Kao da se prolomi vazduh. Prili smo durbinima. Stotinama surih loptica okitilo je vrhove Dobrog Polja. Pristizale su nove. Onda granate rinue u zemlju, pozadi rovova, posred zaklona, meu preprena sredstva... Zemlja kao da poe da kljua. itavo komae odletalo je u visinu, ice su raznoene kao pauinasta mrea, i nad Dobrim Poljem izvi se oblak dima i praine, kao da gore cisterne petroleuma. Povremeno sune plamen od razornih granata rovovskih topova ili se vidi kako rikaju po rovovima granate brdskih orua, kao bodei ivaih maina. Onda zaparaju zemlju teke haubice, i brdo se iz osnove trese... Eksplozije se stapaju u jednostavan zagluan prasak, kao da grme stotinama gromova. Kota je utonula u tamu pakla, a elik rije, prati besomuno, urla bez mere, bez kraja.

557

Neprijateljska artiljerija odgovara. Ali njena je paljba isprekidana... na mahove buna. Onda zaute, zatim poinju pojedinano. Preko telefona javljaju da su u treoj bateriji izginuli vojnici kod prvoga topa... Osmatra pete baterije kontuzovan... Potporunik Dragia teko ranjen... Dim se u visini razvlai kao zastor i sunce je potamnelo. Preko naih glava zaoijavaju granate haubica i tekih topova francuskih i engleskih. Vazduh kao da se cepa, onda krklja, jaruge jee. U tom haosu maleni ovek drhtavom rukom pokree mikrometar durbina, ustreptao, usplahiren... Telefoni neprestano sviraju... Borba nanovo uskovitlava, kao kad se iznenada sputa orkan, i vihor elika se stropotava na zemlju strahovitim treskom, bez zamora, bez zastoja, sve jae i silnije... Rojevi, aeroplana preleu na suprotnu stranu i zasipaju bombama iroke prostore. U pozadini neprijateljskoj ve gore magacini... Iz ovoga ubistvenog oklopa niko ivi ne moe umai, niti ko moe onim nesrenicima pritei u pomo. Nestalo je ono malo zelenih poljanica, i gomila razrivene zemlje, razbacanih preprenih sredstava, i poneki izbaeni le ukazuje na stranu pusto, kao da su neke adske sile preturile zemljinu povrinu. Sunce je ve zalo. Topovi i dalje grme. Na jednome kraju, valjda u bezumnom strahu, pustili su Bugari jednu raketlu, traei pomo svoje artiljerije. Ali bolje da nisu. Stotinama granata sruilo se u tom pravcu i neka uma poela je da gori. U pozadini se video takoe rumeni odblesak vatre... Na svima stranama su plamsali kratki bleskovi topova, dok su na poloajima svitkale granate i stvarale elini bedem... Tempo vatre odravan je cele noi... Sa prvim osvitkom dana topovi su poeli jae da dejstvuju. Neprijateljski zakloni su sravnjeni sa povrinom zemlje. Paljba se sad trenutno prenosi u pozadinu neprijatelja i granate zasipaju puteve, jaruge, kidaju telefonske veze i razaraju svaki objekat koji se mogao videti... elini talas irio se preko brda i dolina. Pod navalom granata ume su gorele... Onda se vatreni zastor pomerao postepeno unazad, da se najzad zaustavi na neprijateljskim rovovima, ruei i poslednje bedne ostatke. Peaci su navlaili svoju ratnu spremu. Neprijateljska artiljerija bila je uutkana. Bili smo gospodari i neba i zemlje. Baterijski osmatrai pomaljali su se otvoreno, da bi uivali u stranom prizoru. Nebo kao da je bilo uareno od silnih vatri to su buktale u neprijateljskoj pozadini. Naa pozadina huala je od motora to su dovlaili municiju. Bez predaha su ljudi danonono izvlaili granate na poloaje, jer zavrni in nije jo nastupio. Tada svanu zora drugoga dana. Ljudi napregli poslednju snagu. estina artiljerijske paljbe je uzimala uraganski zamah, i na deset minuta pred est asova pucnjevi su se slili u jedinstvenu grmljavinu, kao da se nebesa

558

prolamaju. Vatreni jezici su sukljali, da su neprijateljski rovovi pretvoreni u uareno ognjite. Najednom tajac... Bilo je tano est asova. S napregnutom panjom posmatramo... Dah nam je zastao od mune strave i tekog iekivanja. Nad naim rovovima zasjaktae lemovi i jedan vod peaka izmigolji... Zastali su neodluno... Onda se rasturie u strelce i sa pripravnim pukama kretoe preko onih ruevina i razrivene zemlje... Za njima je urio i jedan bez puke, mali, epav, u izmama... Tanasije. Pred ostacima rovova zastali su, zverajui na sve strane. Nekolicina prioe obazrivo... Za njima su ili ostali... Preskoie rovove neprijateljske... Vraali se i neto zagledali... Poli zatim levo i desno, du rovova. Tanasije se ispravi: Brao, svi su mrtvi... Hajte bre! I kao kad bujica probije branu, tako i pukovi srpski pohrlie kroz prodor i, u herojskom naletu ruei prepreke, preko talasa krvi, uoe u svoju zemlju... EPILOG Od Triglava do Kajmakalana, od Timoka do Jadranskoga mora... JUGOSLAVIJA... Ratne zastave su savijene. Jedna generacija priklonila je glavu. Iz zemlje natopljene krvlju niklo je novo pokolenje. Zemljom je prostrujao novi ivot. GODINA HILjADU DEVETSTO TRIDESET ESTA Auto se s tekom mukom probijao uskom ulicom pored reke Dragora. Seljaci su zakrili put svojim magariima, koji su bili natovareni naramcima drva, ili dakovima brana... Trgovci su stajali na vratima svojih radnji i dozivali muterije. Iz potkivanica je bila jara i odletale varnice. uo se udar ekia o nakovanj, ili lupa drvenih maljeva o limene kutije. Odrpana i bosonoga deurlija vrzmala se oko poslovnoga sveta, i njihovi piskavi glasovi pojaavali su vrevu varokoga ivota... Starinar za tezgom puio je i posmatrao ravnoduno seljaki narod, od koga on ne vidi nikakve koristi. A usluno e ustati kad ugleda stranca... Poznanici iz palanke dovikivali se preko ulice, ili svraali pred kafanu iji su stolovi zakrili polovinu ulice. ofer je oajno trubio i zaustavljao auto. Seljaci mlitavo sklanjali stoku, gledajui mrzovoljno i auto, i ofera, i putnike. Provlaimo se nekako, gledajui sa strane da neko drvo ne zapara kola. Sad idemo ivlje... U blizini stone pijace stajemo da bi neko sklonio bivola, koji mlitavo preiva nasred puta. Neko dete pritra sa tapom u ruci, koji se odbijao od bivoljih lea kao trska od kamena. Odmah zatim put skree na desnu stranu i auto ubrza. Sa leve strane puta ukazuje nam se pravilno zaobliena zaravan, sa visokom humkom na sredini,
559

iznad koje je poboden veliki krst. A svuda unaokolo pravilno poreani krstovi, kao vojnici u stroju. I pored huke motora i brzine kojom je auto jurio, nasluivao se od strane groblja hladan i jeziv mir. Francusko groblje objanjavao je na pratilac. Hteli bismo bar jo jednim pogledom da pozdravimo veno odmorite tih muenika. Ali auto zanese, i pred naim oima ukaza se nepregledno polje. Misli se nevoljno nameu. Na pratilac nam sa izvesnom setom govori: I Nemci imaju ovde svoje groblje. Sad skoro doli su iz Nemake i nanovo pokopali sve svoje pale vojnike... Kako su mogli da pronau grobove? zapita moj mladi prijatelj. To je zaista divno udo. Na pooranoj njivi, gde ne postoji vie nikakav trag, znali su da odmere tano mesto gde je sahranjen njihov vojnik. Pa su znali jo da su u zajednikom grobu sahranjena etiri bugarska vojnika, a onaj poslednji, prema severoistoku, nemaki je vojnik. I nigde se nisu prevarili. Vala, iako su nam bili protivnici, takav narod zasluuje da ivi razmilja moj prijatelj. A gde je groblje naih vojnika? Naih? kao da se udi voa. Cela zemlja. Planine, jaruge, vrzine. Gde je ko pao, tu je i sahranjen. Kroz nekoliko vekova razmilee se arheolozi da istrauju te grobove. Za dananju generaciju oni ne predstavljaju nikakvu vrednost. Pred nama su se izdizali u plavetnilu dana ogromni planinski masivi. A okolo nas odisala je sa zemlje laka para. Polja bila zasaena. Na njivama se nalazili itavi nizovi zemljoradnika u belim, platnenim odelima, koji su neumorno radili zemlju... Na livadama plandovale ovce. Poneki pas zaletao bi se na put i lajao neumorno, trei za kolima. Onda bi zastao i podavijao rep. Nekada se ovde nije smela glava pomoliti... Tamo je svuda bio front pokazivao nam je na voa rukom planine ije su se izborane konture sve jasnije raspoznavale... I sama ta pomisao izazivala je nelagodna oseanja, a tek kako li je morala biti uasna stvarnost. Moj mladi kolega obrati mi se: Vidite ta raste kraj druma: Verbacum flocoum. Sve one vizije daleko su od njega. A i ta piramidalna divizma, sa irokim, srebrnastobelim listovima, podsea na uspravne, ukoene siluete vojnika. Tu-tu, tu-tu! trubio je ofer. Deca su uurbano trala i sklanjala stado sa puta. Kada smo im se pribliili, ovce nagnue na jednu stranu. Deca se naslonila na tapove i posmatraju nas radoznalo. Jurimo preko talasastog zemljita, pored izraslih kukuruza, ponjevenih njiva, ili ukraj makovih polja, ije se vitke stabljike sa aurama na vrhu lako njiu. Iza nekog vieg talasa zemlje vide se na izvesnim odstojanjima gotovo zaravnjene

560

jame, obrasle travom. Na voa misli da su na tim mestima bili nekada postavljeni topovi. Ja esto vodim izletnike. Ima ljudi koji se tako interesuju. I doe mi nezgodno... Govorio sam nekim nadlenim, da bi sva ta mesta trebalo obeleiti... jednim kamenom. To bi bila oigledna istorija. Ali, ta ete... pusta politika! Moj mlai kolega, kome su svakako dosadile prie o ratu, upade nervoznim glasom: Ah, ostavite, molim vas... Nato svet podseati na grozote rata! Naprotiv! dodade voa. To belo, isklesano kamenje sluilo bi kao memento, isto onako kao oni bezbrojni krstovi rasuti po celoj zemlji. Jeste li vi bili u ratu? Nisam... Zato tako i govorite... A zar je istorija kojom se kljukaju deca po kolama manje krvava, pa ipak iz nje se niko niemu nije pouio?... Te jo kako!... Samo vas, gospodine, i mene, koji znamo istoriju, niko ne pita da li treba objaviti rat, ili ne. Niti se pitaju oni koji su drhtali kod tih belih kamenova. Da bi ublaio ovaj razgovor, zapitao sam za jedno selo koje se nalazilo ispred nas. Skoivir... Tu, pored sela, tee Crna reka. Izazivam u svome seanju to ime i seam se prie potporunika Vlajka. Tu negde, u blizini Skoivira, jest, seam se, izleteli su oni iz klisure, pregazili Crnu reku, i naleteli na Bugare. Crna reka bila je mutna i prljava. Moda su je zbog toga i nazvali crna. A na njenoj desnoj obali, nalazilo se selo. Pred jednom zidanom esmom ofer zaustavlja kola da bi nalio vode u hladnjak motora. Pored esme nalazilo se kameno korito, gde su seljanke ispirale rublje. Sili smo. Deca se okupie oko nas. Pomae bog! oslovismo seljanke. Hoete li nam dati malo vode? Svakome namerniku i putniku je slobodno... esma je uborila. ene su cedile vodu iz rublja koje je bletalo na suncu. Onda su reale uvijeno rublje u korpe, koje su zahvatale obramicama i bez muke stavljale na ramena. Jedan pas leao je pored izvora i dahtao. A u susednom dvoritu vrli su ito. Odatle su dopirali povici i uo se uanj slame ispod konjskih kopita. E-e-e-ej, nane! uo se odnekuda otegnuti glas.

561

Izvoru prie jedan mladi sa testijom u ruci. Stade iza ofera, ekajui strpljivo da ovaj prvo natoi. Pogleda nas sve redom, i njegov se pogled zaustavi najzad na onome psu, koji je mirno leao. Ma! i sae se da dohvati kamen. Pas skoi, odmae se malo, mahnu repom i nasloni se na zadnje noge, gledajui mirkavo. Kako si, mladiu? zapita ga neko iz drutva. Eto... Jesi li bio u ratu? zapita ga na voa, iako je bilo oigledno da je on jo mlad. Kakav rat! i okrete stidljivo glavu na drugu stranu. Koliko ti je godina? Sedamnaest. Je li bilo borbe oko ovoga sela? On slee ramenima i jedva promuca: Ne znam... Oni koji su ratovali, izginuli su. Zar ti nije niko priao? Jok... Na voa pogleda nas znaajno, pa e rei: Svaka stopa zemlje ovde natopljena je krvlju. Selo je bilo sravnjeno sa zemljom. Posle sedamnaest godina, to predstavlja etvrtinu ovejeg veka, o tome se ne zna nita. A ovde, oko ove reke, izginulo je koje naih, koje Bugara, preko hiljadu. Gledam onoga konja upade moj mladi kolega koji se obre oko one motke, pa sve mislim kako mu se ve jednom ne zavrti mozak. Svaki ide za svojim mislima... Priao nam je ofer. Moemo, gospodo. Seli smo u auto i poli dalje. Put je vodio donekle pored reke, a zatim smo krenuli nadesno, uz klisuru. Odavde su se oni struili u reku pade mi na pamet. Pokuavao sam da se okrenem, ali je auto jurio krivudavim putem, i tako zamakosmo za jedan breg. Peli smo se sve vie. ofer je neprestano menjao brzine, davao gas, okretao naglo volan, dok smo se mi naginjali levo, ili desno. Iza jednog brda nicalo je drugo, jo vie, obraslo bukovom umom. Ukraj puta videli smo mnogobrojne rasturene humke, obrasle travom. Iznad jedne stajala je pobodena moica, sa koje je otpala horizontalna preaga. Sa leve strane puta pruao se dubok jarak, kao rov. Obili smo jo mnogo zavijutaka. Termometar na motoru je pokazivao da je toplota ve prela dozvoljenu granicu. Ali, na sreu, naiosmo i tu na reku. Preli smo most, i ofer zaustavi. Od silne toplote jedva je na hladnjaku odvrteo zavrtanj. Vrela voda pokulja. Posmatrajui ga kako sipa vodu u hladnjak
562

motora, imali smo utisak kao da i nas neko rashlauje. Morao je nekoliko puta da isprazni hladnjak, i nanovo da ga napuni vodom. Jer sada nastaje jo vea uzbrdica. Napunili smo i nae uturice, i termosflae, da bismo uz put dolivali vodu, i kretosmo. Na ponekom mestu pored puta sputaju se pravi ponori. A brda niu jedno za drugim kao talasi na uzburkanoj puini. Nikad kraja!... I nama je postalo muno. Nisu se valjda borili na svakom od onih brda? zapita moj mlai kolega. Gotovo na svakom. Te jo kakve borbe... Vidite, nama je teko da iziemo i autom, a tek kako je bilo onima koji su pod borbom, u punoj ratnoj spremi, morali da osvajaju svaki uvik objanjavao nam je voa. Bukove ume je postepeno nestajalo. Naili smo ve na region etinara. Po tome cenimo da se nalazimo na znatnoj visini. Poneki put iz neke jaruge posuklja hladan vazduh. to se vie penjemo, oseamo kako vetar sve jae struji. U etinarskoj umi ugledali smo ouvan zaklon. Sigurno je tu boravio neki komandant. Po utabanoj stazi to se pruala do toga mesta, rekli bismo da se sada tu sklanjaju obani. Opet veliki hrastov krst. Ali vreme je izbrisalo natpis. Na jednom zaravnjenom platou ostao je mermerni krst, koji su podigli drugovi nekom svom poginulom prijatelju. U jelovoj umi, sa leve strane puta, nalazio se neki venjak. Na njemu nije bilo nikakvog natpisa da bi se videlo ko je za vreme rata tu stanovao. ofer opet zaustavi. Gledali smo zabrinuto u motor. Zatraio je i nae uturice sa vodom. To su bile poslednje rezerve vode. OD sada emo sa nespokojstvom posmatrati samo termometar na motoru. U daljini pred nama ukaza se ogromna planinska greda, obasjana suncem. Eno ga Kajmakalan! pokaza nam na voa. etinarska uma je sve rea, i ve zailazimo u alpski region na kojem su panjaci. Bili smo na visini od preko dve hiljade metara. Hladan vetar duvao je sve snanije, te smo obukli nae mantile. Pred nama je bilo neko naselje. Voa nam objasni da je to selo stoara, koji napasaju stoku na padinama Kajmakalana. Prisetio sam se tada da nam je kapetan Radoji objanjavao kako izgleda kajmakalanski masiv. U obliku krsta. A ovo naselje nalazi se na onom gornjem vertikalnom kraku krsta. Upravo, sada bi to bio donji krak. Sa mesta na kome smo se sada nalazili vidi se jedna strana horizontalne preage, koja se, posmatrana sa nae strane, prua nadesno. Inae, onima koji su nastupali od Soluna, ona je bila sa leve strane. Na njoj je Siva Stena. Pred samim naseljem na auto zaustavi jedan oficir graniar. Gospodo, da li biste bili ljubazni da me povezete do vrha? Ja sam komandir voda na Kajmakalanu.
563

Odazvali smo se rado njegovoj elji. Imaemo bar nekoga da nam objasni poloaje. Na sredini kajmakalanskog platoa videla se neka kupasta zgrada, a pored nje jo jedna, belo okreena. Potporunik graniar nam objasni da je ona kupasta zgrada crkvica, podignuta u spomen borcima izginulim na Kajmakalanu. Ona dugaka do nje je karaula graninoga voda. Jer, odmah ispod crkvice je granica drave. Tamo dole je ve Grka. uz put smo saznali od oficira graniara da je on doskora bio rezervni oficir. Svrio je trgovaku akademiju. Ali kako u velikoj i proirenoj dravi nije mogao da nae zaposlenje, on se prijavio za oficira graniara. Motor je brektao. Svaki as je zastajkivao i onda poletao. Tako naizmenino po nekoliko puta. Bili smo gotovi da se naljutimo na ofera, ali nam oficir objasni da to tako ovde uvek biva. Mi se sad nalazimo na visini od dve hiljade pet stotina metara i nailazimo na slojeve razreenog vazduha, kad motor oslabi. Od neprekidnog cimanja ve nas i vrat zaboleo. Ali nismo jo daleko. Podilazimo pod crkvicu. ofer potera auto uz jednu uzbrdicu, skrete naglo nalevo, istera na plato, i zaustavi se pred karaulom. Pri izlasku iz auta vetar je duvao toliko snano da nam je krajeve naih mantila nabacivao na vrat. Okretali smo se u mestu i saginjali da bismo se zakopali. Da li ovako uvek duva? Gotovo uvek. Pred nama se pruao zaravnjen plato, sa blagim nagibom prema Grkoj... Kapija Slobode... Na celom prostoru videlo se nabacano kamenje. A prema severu, preko planinskih vrhova, pruala se prostrana Jugoslavija. Svratite, gospodo, prvo da se odmorite! ponudio nas je oficir graniar. Jedan pas privezan na dugakoj ici, lajao je besno... Povodei se gotovo od vetra, uli smo u karaulu, gde se tek sada malo ispravismo. Jedan vojnik graniar doeka nas i uvede u sobu, gde je bilo vie vojnikih kreveta, poravnanih i zastrvenih belim aravima. Bilo je ugodno u mirnoj sobi, dok je napolju besneo vetar. Gde se sada tano nalazimo? Na samom vrhu. Kota dve hiljade pet stotina dvadeset i pet govorio je oficir zaeljavajui kosu. Vi ete moi da nam objasnite gde su ovde voene borbe? Verujte, gospodo, ne znam ni ja sam. Ja sam ovde od pre petnaest dana. Ranije sam bio na odseku kod evelije. A otkako sam doao, po ceo dan vodim administraciju i dajem kojekakve odgovore. Pre pet... est dana, tako neto, doli su bili neki stranci i sa njima jedan mlad eneraltabni oficir. On je objanjavao. Ali znate kako... Mlad ovek, nije bio u ratu, pa je govorio knjiki, kao da ita iz tabaka... Leva kolona, srednja kolona...
564

Na voa upade: To vam je limunada bez eera. Lepa na oko, ama neukusna... I ja sam ih u nekoliko mahova sluao... Badava! Nije to ono, kao kad neki uesnik kae: Vidi li onaj kamen. Tu sam bio ja. A odande je pretravala ta i ta eta... udim se da ne pronau nekog uesnika. A ima ih... E, ali oni nisu eneraltabni... Da li imate neku skicu poloaja? zapitao sam. Ni to! Onda moemo da iziemo... Nemamo mnogo vremena. Hoete li da vidite crkvicu? Onaj pas pribliio se gotovo uz vrata, te ga jedan vojnik uhvati i odvede malo dalje. Dan je bio vedar, ali hladan. Vetar je kovitlao, naterujui nam sitnije kamenje u lice. Vidite, kako se na crkvi iskrivio krst od vetra! pokaza nam jedan vojnik graniar. Na ulazu u crkvicu zastali smo. Svuda po podu leale su rasturene ljudske lobanje. U jednom uglu bile su nabacane na gomilu. Neki od posetilaca, zapisujui svoje ime u jednu debelu knjigu, preturio je mastionicu na lobanje, te su mnoge izmrljane crnim mastilom. Slika je muna i strahotom svojom izaziva srdbu protivu nesavesnosti ivih... Na nekim lobanjama su polomljene kosti, ili su izbuene od kuruma. I onaj vojnik graniar mrti se. Pre nekog vremena dolo je jedno drutvo. Muku smo imali da ih odvratimo da ne raznose lobanje. A zato e im? zapita na voa. The!... Kau, za uspomenu. Ima se utisak kao da iz onih duplja zjapi prekoran pogled. I nevoljno se nametala misao, koja se esto ita u novinama o brdima kajmakalanskih kostiju. I preko tih kostiju mnogi su se ispeli na visoke stepenice. A te kosti raznose prolaznici, ili ih vetar snosi kao neko iverje u kajmakalanske dubodoline. Izili smo sa munim oseanjem. Malo nie videli su se ostaci rovova. Ispred tih zaklona, bilo je nekada naslagano kamenje, ali vetar ga je sruio i mestimino zatrpao rovove. Na svima stranama lee ispaljene aure. Ovde-onde aeroplanske bombe, ili parad razornih granata. Videle su se kutije od konzervi, areri, lemovi... Podigao sam jedan. Bio je probuen i na unutranjoj strani ostao je do danas prilepljen deo neije lobanje. Sa nama je bio i vojnik graniar. On prihvati lem i prstom odlepi lobanju. Da vidite... Evo je kosa!
565

Videli su se zaista svilasti pramenovi ute kose. Boe, ta li bi dala negova majka ili sestra, da ima ovu kosu! razmilja vojnik. Graniar spusti polako lem na zemlju, kao da se boji da ne potrese i samu uspomenu na ovoga muenika... Vetar navali, lem se pomeri, a onaj um kao da podseti na krik... Drue, oprosti! Mi nismo krivi... Vetar se razbijao o otre ivice kamenja, pa nam se priinjavalo kao da cvile ljudski glasovi. Vidite, ta sam naao govorio je razdragan mlai kolega. Gentana verna. Gentana verna... Gentana... Narod je naziva: zaspanka. Nena biljka koja ima zatvorenoplav cvet... Raste samoniklo ovde, meu mrtvima, kada se ve ljudi nisu setili da im okite grobove... Mladi kolega je radostan, a na uzbranoj biljci klonuo je cvet. Kao da plae... Kad ve nema nikoga da pusti suzu. Sreom, vetar odnese eir sa glave moga kolege... Meu kamenjem virila je puana cev. Graniar razmae kamenje. Nianio je verovatno. Granata je udarila posred puke i prebila aku. Jo i sada stoji prikopana aka sa prstima za orozom. Na voa prie da i on vidi. Ovde je trebalo izgraditi jednu veliku zgradu, kao muzej, gde bi se smestilo sve ovo to lei i propada... O-ha!... tagar je tu bilo, kad sam ja doao! Ali svet raznese sve! govorio je vojnik graniar. Okolo rovova vide se udubljenja u zemlji, sada ve obrasla travom. Sigurno su tu eksplodirale razorne granate... isto nam je danas nepojamno da su tu, tamo, svuda leali ivi ljudi, i da je izmeu njih praskao elik. Sve je to odista teko zamisliti. Tragovi se sve vie gube. Ostatak bolne i teke agonije raznose turisti. Vreme brie iz seanja uspomenu na ljude koji su stvorili legendu o Kapiji Slobode. Samohrane majke, uteite se!... Na Kajmakalanu, zaklonjena onim kamenjem to je nekad titilo vae sinove, raste sada mirno... Gentana verna.

566

STEVAN JAKOVLjEVI HRONOLOGIJA 1890. Roen je 7. decembra u Knjaevcu. Osnovnu kolu pohaa u rodnom mestu, a gimnaziju u Kragujevcu. 1913. Diplomirao na biolokoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu. 1914. Odlazi u rat kao rezervni oficir. 1919. posle etvorogodinjeg ratovanja, demobilie se i dobija prvo zaposlenje: radi najpre kao suplent, a zatim kao profesor u kragujevakoj gimnaziji. 1922. Premeten je u Beograd, gde radi kao profesor u IV mukoj gimnaziji. Iste godine poinje objavljivati svoje prve naune radove iz oblasti eksperimentalne biljne morfologije. Na kraju godine biva izabran za asistenta Beogradskog univerziteta na katedri botanike. 1925. Polae doktorat nauka. 1929. Postaje docent na Beogradskom univerzitetu. 1934. izdaje prvu knjigu svoje ratne hronike: Devetstoetrnaesta. Iste godine postaje vanredni profesor univerziteta. 1935. Izlazi druga knjiga njegove ratne hronike: Pod krstom. 1936. tampa trei deo: Kapija Slobode. 1937. Objavljuje sva tri dela zajedno pod naslovom: Srpska trilogija. 1938. Postaje redovni profesor Beogradskog univerziteta. 1939. Objavljuje savremeni roman iz beogradskog ivota Smena generacija. 1941. U kratkotrajnom aprilskom ratu biva zarobljen od Nemaca i odveden u zarobljenitvo gde provodi etiri godine. 1946. Postaje rektor Beogradskog univerziteta. 1952. tampa ratnu hroniku iz Drugog svetskog rata Velika zabuna. 1956. Objavljuje roman iz zarobljenikog ivota Likovi u senci. 1962. Umro u Beogradu.

567