17.

Peloponeski Rat, I Deo

Profesor Donald Kejgan: U narednih par nedelja emo ispitati dolazak i
borbe velikog Peloponeskog rata. Ovaj dogaaj
je bio od velike vanosti za same Grke
i bio je jedna od stvari koja je okupirala ljude
zainteresovane za antike Grke vie od svega,
veinom zbog svoje nesvakidanje vanosti, ali ja mislim moda najvie zbog
injenice da nam je bio opisan od strane uesnika,
savremenog Tukidida, sina Olorusa Atinjana,
za kojeg su se tokom proteklog milenijuma
sloili da je jedan od najveih istoriara ikada,
u neku ruku drugi za kojeg znamo u celoj istoriji,
ali takoe mnogo cenjen. Tvrdio bih da je on sada verovatno
cenjeniji nego ikad pre tokom istorije
sveta, zato to je imao tako veliki uticaj na
formiranje miljenja Zapada, a samim tim i sveta.
Sve od dvadesetog veka, on je stvarno
doao na svoje, kako su se dogaaji poput Prvog i Drugog
svetskog rata, zatim praeni Hladnim ratom inili
posmatraima vremena, da su mnogo vie rasvetljeni prouavanjem Tukididovog
objanjenja Peloponeskog rata. Kao posledica
njegovog naina razmiljanja o istoriji i ratu,
i o internacionalnim odnosima kao i ponaanju
ljudskih bia u masi, i itav niz predmeta
u oblasti politike, diplomatije i rata.

Mislim da je zbog ovih razloga ova pria bila

toliko paljivo prouavana u odnosu na ostale u istoriji.
Znate da se skoro tri decenije na kraju
petog veka Atinsko carstvo borilo protiv
Spartanskog saveza u ovom stranom ratu, koji je promenio
grki svet i civilizaciju Grka zauvek.
Iz perspektive Grka iz petog veka,
Peloponeski rat je zasluio da bude smatran, mislim, kao
svetski rat. To ukljuuje samo Grke i to nije potpuno tano.
To je jedna od stavki koje je izneo Tukidid. Uvrstio je ostale narode, sem
Grka, koji su bili veoma vani. Persijanci su imali
presudnu ulogu i slino i Makedonci,
i slino kao i narodi na Siciliji i u Italiji. Tako da
ne zahteva puno odbrane sa stanovitva Grka
da bi se o njemu mislilo kao o svetskom ratu. Kljuni preokret
u Grkoj istoriji koji je prouzrokovao ogromna razaranja
kako meu ljudima tako i razaranja imovine, produbljujui grupacijsko i
klasno neprijateljstvo, razdvajajui je grke drave iznutra--bio je razlog graanskih ratova
u grkom svetu, kroz njegovu istoriju i
nadalje, destabilizovao odnos klasa unutar gradova i odnose
izmeu samih gradova na kraju krajeva. Kao to moemo videti kroz retrospektivu;
to je omoguilo Grcima da se odupru spoljnim
mnogo manjim pretnjama i doprinosilo je da doe do situacije u
kojoj su oni na kraju izgubili svoju nezavisnost i svoju
autonomiju. Tako, sa mnogo taki gledita, rat moe biti vien kao tragini dogaaj,

kraj perioda vere i nade, to bih hteo da naglasim.

Ako pogledate razliku od pedeset godina izmeu Persijskog i
Peloponeskog rata, to je bilo veliko doba Grke
kada su mnoge stvari koje vrednujemo
kod Grka stvorene, i to je bio period u kome se mogu primetiti dokazi
svih vrsta poverenja u ljudsku sposobnost i nada
u ono to e biti u budunosti. Sve to
je mislim pretrpelo znatan preokret zbog
Peloponeskog rata, i poelo je mranije doba.
To je bio rat neviene brutalnosti u grkim
ivotima, koji je naruavao ve turi kod koji je pre
davao smernice grkim borbama i koji je preao tanku
crtu koja razdvaja civilizaciju od divljatva. U stvari je Tukidid tvrdio da je ovaj nain
miljena o stvarima star. Sasvim sigurno za mene;
kada sam prvi put razumeo ta nas on ui do tog
stepena u njegovoj istoriji, da postoji samo veoma tanak
spoljanji sloj koji prekriva brutalno, zversko, najgore i ivotinjskoi u ljudskim
biima, ak i u drutvu, ali da je ba drutvo to koje stvara
i dozvoljava neto to bismo
nazvali civilizacijom. Ali ratovanje tei da rastegne
taj ograniavajui element koje vam drutvo daje. Bes, frustracija,
elja za osvetom rastu kako se borba razvlai,
i prouzrokuju strahote kojeobuhvataju sakaenje i ubijanje
uhvaenih protivnika, bacanje u jame da umru od ei,
gladi i izloenosti, to se desilo na Siciliji i

bacanje u more da se udave, to je postala praksa

do kraja Peloponeskog rata. To je bio sluaj sa bandom pljakaa, koji su ubijali
nevinu decu kolskog uzrasta, celi gradovi su bili unitavani,
mukarci su ubijali ene, a decu prodavali u robove.
Ne kaem da nije bilo zverstva pre
Peloponeskog rata, ali nita kao koncentracija njih koji su razvili,
i takoe, sumnjam da je ceo novi spektar njih
nastao. Jedan razlog za to je da su u prolosti ratovi bili kratkii, i jedna od
poruka koju Tukidid eli da nam porui je da to je rat
dui, to je vie neizbean pad ispod civilizovanog
nivoa ratovanja, ako i postoji tako neto kao to je civilizovan
nain ratovanja, na nivo mnogo uasnijeg naina
borbe. Kao to sam rekao, iako se rat zavrio pre vie od 2400. godina, i dalje nastavlja da
fascinira itaoce. Bio sam zaprepaen;
napisao sam jedan tom istorije Peloponeskog rata i
bila je prodata u 50,000 primeraka. Zaista sam zadivljen, kao i moj izdava.
Ali mislim da nisam trebao biti zauen, jer moda sada ve
ceo vek ljudi prouavaju Tukidida i rat,
ili ako ih nisu prouavali
sluali su o njemu; reference koje su stvorene
o njemu od strane istaknutih ljudi. General Maral upuivao je
na njega u svojim poznatim citatima kada je bio dravni sekretar i
ljudi nastavljaju da priaju o ratu, mislim vie iz znatielje
nego zbog toga to su upoznati sa njim--znatielja o tome ta se tu tano deava,
ali takoe je tano ako idete i dalje--Tukidid i

Peloponeski rat se izuavaju u svim vojnim akademijama.

Izuavaju se na svim programima, ili skoro svim,
meunarodnih odnosa.
To je jedna od prvih knjiga koja se uz kinesku Umee
ratovanja, od Sun Cua, ini se, uglavnom ita
svuda. Mislim da to nije samo
pretvaranje, pogledajte nas mi itamo klasine stvari;
Mislim da se ne radi o tome. Mislim da se zasniva na ubeenju i podrci
argumentovanoj od strane naunika, a ne klasiara,
da postoji neko trajno znaenje, neka trajna vrednost,
neto to moemo da nauimo o svim ovim vanim temama
itajui Tukidida. elim da vas uteim za teret koji sam stavio na vas dajui
vam ovu knjigu i sve ove materijale za itanje. Neete protraiti
svoje vreme; to je ono to pokuavam da vam kaem.
eleo bih da se prvo pozabavim pitanjem nastanka
rata, uzroka rata, izbijanja rata,
kako god elite da posmatrate taj fenomen, zato to je Tukidid veoma zainteresovan za tu
temu i pie o njoj sa takvom sofisticiranou,
koja po mom miljenju, nije bila potisnuta i
retko je dostizana u godinama koje slede. Tukididova prva knjiga je ustvari posveena
tim pitanjima, kako i zato je rat izbio?
Mislim da je ta tema neizmerno interesantna i
vana, jer treba da se suoimo sa injenicom da je istorija
civilizovanog oveanstva skoro istorija ratovanja.
Nita nije vie tipino za ljudska drutva nego to

da su organizovana za ratovanje. I mislim da smo do dvadesetog, dvadesetprvog

veka trebali da doemo do zakljuka da je to loa
stvar. Ratovi, pogotovo sada, koju god da su pozitivnu funkciju
mogli imati u prolosti, a nekad i jesu bili
slavni iz mogo razloga, njihova cena je jednostavno
previsoka za nas da smatramo da je to neto u redu, i da nastavimo da to radimo. Dakle,
problem zato
dolazi do ratova i kako oni mogu biti izbegnuti pogaa
me kao jedno vano pitanje, kao to i jeste, i mislim da nam Tukidid
daje materijal koji nas podstie na razmiljanje o tome.
On je ispitao tu situaciju u prvoj knjizi
i zavrio je sa zakljukom, koji on zove, najtaniji uzrok, najtanije objanjenje. Citirau ga
sada,
Najtanije objanjenje, iako je bilo
najree isticano, verujem da je bio rast Atinjana
do tih visina koje su unele strah meu Spartance i primorale
ih na rat. Naunici se malo razlikuju na osnovu miljenja ta to tano znai, ali ja se slaem
sa tim sa im
mislim da se veina njih slae,
to je: on zapravo govori da je ovaj rat postao
neizbean u odreenoj taki, kada je Atinsko carstvo,
tj. veliina Atine dostigla takav nivo koji je alarmirao
Spartance, dovoljno da urade ono i jesu, tj. da zaponu rat da bi proverili rast
te atinske moi. Sve to sam rekao je podlono
kritikama i neslaganju, i prirodno
velikim raspravama o ovim stvarima, ali ja vam dajem
moj pogled na to, koji nije ni originalan ni jedinstven. Sada, mislim

da je vano da se shvati da Tukidid ne smatra

da se oigledno reenje moe nai ispitujui
okolnosti koje su se desile kada je rat izbio
431. godine pre nae ere, i dokaz toga nije samo to
to on pria o najtanijem objanjenju, to znai da on odbacuje
one manje tane, koje se usredsreuju na same dogaaje,
to moemo nazvati ubrzanje uzroka rata.
On poinje svoju priu objanjavajui kako se rat vratio
na kraj Persijskog rata i koji su dogaaji
vani, sa njegovog stanovita, su formiranje Delskog saveza, koji
se uzdigao kao Atinsko carstvo. To je jedna presudna stvar
na koju se osvre, a druga kljuna stvar
kojoj se vraa je nepoverenje koje se pojavilo
naglo izmeu Atine i Sparte, i koje je preraslo u veliku
podelu u grkom svetu i na kraju dovelo do sumnje,
i oigledno je da je to neto to lake izaziva
strah, i tako dolazimo do drugog elementa o
kom Tukidid pria, strah od rasta atinske
moi koji se stvorio kod Spartanaca. Ono to smatram sjajnim
kod Tukididovog shvatanja zato su se te
stvari dogodile i zato je to superiorno u odnosu na ono to se
ui na masteru meunarodnih
odnosa, je to da on pria o ljudskim emocijama. On pria o oseanjima; on ne pria
o strukturama za koje treba da budete profesor
da biste ih razumeli. Mislim da je to jedna od

uticajnih stvari. Tukidida interesuju

strukture, prvo njih posmatra. On misli da je to veoma vana stvar, ali
kada doe do objanjenja zato nacije idu u rat,
on posmatra oseanja ljudi koji su umeani.
Ve smo priali o nekim dogaajima koje on
opisuje, preuzimajui ih uglavnom od njega. Priam o poetaku Delskog
saveza, njegovom preobraaju u Atinsko carstvo,
sumnju koja se stvorila meu Spartancima, ali i injenici da su uspeli da izglade stvari meu
sobom sve do
pobune na Tasosu, gde vidimo Atinjane
koji se ponaaju agresivnije, a sa manje opravdanja za to
nego ikada ranije. Ali ono to vam nisam rekao zato to sam eleo da sauvam za ovaj
kontekst
je da Tukidid spominje injenicu da kada je Tasos zapoeo
pobunu protiv Atine 465. godine, oni su otili
prvo kod Spartanaca i pitali ih, ako se pobunimo protiv
Atinjana hoete li onda vi napasti Atiku, i efori, zvaninici koji su se bavili
spoljnom politikom u Sparti, su rekli da hoe. Ali nisu, jer
pre nego to su to mogli da urade, dolo je do velikog zemljotresa koji
ih je spreio. Treba da se naznai da ova poruka-- ovi
razgovori koji su voeni izmeu Tasosa i Spartanaca
su tajni, i moramo da verujemo da u to vreme,
Atinjani nisu znali za te razgovore, jer
da su znali, bilo bi nemogue ubediti ih
da poalju pomo, 4000 hoplita je otilo na Peloponez da pomogne
Spartancima protiv helota. Dakle, mislim da

trebamo da prihvatimo Tukididovu procenu situacije.

Pa, znamo da se to desilo. Atinjani su bili odbijeni
zbog sumnje koju su Spartanci oseali prema njima i
njihovog naina vladanja, to je proizvelo ogroman
bes meu Atinjanima i takoe je dovelo do unutranje
revolucije u kojoj je Kimonov reim zamenjen reimom predvoenim
od stane radikalnijih demokrata kao to su Efijalt i Perikle,
i takoe je dolo do demokratske revolucije u kojoj
su se Atinjani povukli iz Grkog saveza koji je bio pod spartanskim
vostvom, i onda su sklopili saveznitvo prvo sa Argosom, velikim neprijateljem
Sparte i onda i sa Tesalijancima od kojih su se nadali da e
ih snabdeti sa korisnom konjicom u sluaju da doe do rata.
To je sjajna poetna taka za prvi
ozbiljni razdor izmeu dve strane, koji moderni
istoriari nazivaju Prvi peloponeski rat. Jo jedna stvar koja se desila na kraju
ovog prethodnog perioda, takorei
sa povlaenjem Atinjana sa scene, Spartanci su se napokon pozabavili helotima.
Oni zapravo nikad nisu uspeli da ih poraze i da ih spuste
sa njihovog utvrenja na planini Itoma, ali su napokon sklopili dogovor sa ljudima
gore govorei: dozvoliemo vam da bezbedno siete i
da odete negde dok god naputate Peloponez.
Oni su bez sumnje oekivali da e heloti onda biti
ratrkani, jedan ovde, jedan tamo, gde drugde bi oni otili? To bi se
i desilo da nije bilo Atinjana,
koji su u poslednje vreme stekli kontrolu, mi ne znamo kako, nad gradom na severnoj obali

Korintskog zaliva, Naupaktom. Ima veoma dobru luku

i pozicija mu je takva da bude odlina pomorska
baza za nekog ko bi eleo da bude u mogunosti da kontrolie
pristup Korintskom zalivu. Atinjani su ga preuzeli i
onda ga predali helotima koji su izbegli
sa Peloponeza. To nije ono to su Spartanci imali na umu,
iako nije bilo niega u dogovoru to je moglo da sprei
da se ovo desi. Ali to je znailo da su Atinjani zadali jo
jedan udarac Spartancima, stavljajui njihove ljute neprijatelje
u poziciju u kojoj im prouzrokuju probleme, kao i
njihovim saveznicima u Korintskom zalivu. Dakle, sve to nagovetava
da je takorei sledeeg dana, nakon to su se sve ove promene desile,
svet postao veoma drugaiji i da su izgledi, ja bih rekao, za mir izmeu Sparte
i njenih saveznika i Atine i njenih saveznika
znatno opali. Nije vie bilo saveza izmeu to
dvoje. Atinjani su se udruili sa Spartanskim
neprijateljima; Atinjani su uzeli helote i stavili
ih na sjajnu poziciju. Ovo nije recept za dobre
odnose u budunosti--ovo je gde klie,
ini mi se moe biti koristan; ljudi priaju o buretu baruta
kojem je potrebna samo jedna varnica da bi dolo do velike eksplozije.
LJudi koriste to za izbijanje mnogih ratova.
Nekad je to pogodna stvar, a nekad ne.
U ovom sluaju jeste, kao to emo videti; nije bilo potrebno puno vremena da doe do
eksplozije
izmeu Atine i Sparte posle ovih dogaaja.

Varnica je bila svaa koja se desila izmeu

dva spartanska saveznika na Peloponezu, Megare i Korinta, komijama na zemljouzu
koji vodi ka severnoj Grkoj i Atini.
S obzirom da su oba grada bili lanovi Spartanskog saveza,
Spartanci su morali da donesu odluku o tome ta se deavalo.
Odluka im se brzo nametnula, jer kada je bilo
jasno da Korinani pobeuju u rasparvi,
pobeuju u ratu, rekao bih, koji su vodili protiv
Megare, stanovnici Megare su doli u Spartu i traili njihovu pomo
da okonaju rat. Spartanci su rekli: Ne, nismo zainteresovani;
to su vaa posla, ne naa. To je sada interesantno.
Ne moemo ba da kaemo, jer nema nikakvih pisanih dokaza o tome, koje su obaveze
Spartanaci
imali, kada dva saveznika koja su teoretski autonomne drave, odlue da se borbe jedna protiv
drugih. Zato to se niko nije alio
na to u pogledu ustavnih nepravilnosti,
ini mi se, da je Sparta imala svako pravo da ignorie ta se dogaalo.
Moramo da pretpostavimo da su u vekovima ili u veku
koji su prethodili, Spartanci mora da su ignorisali ostale
svae izmeu saveznika, i dozvoljavali im da se bore ili
da izglade odnose kako su oni to hteli. Spartance nije bilo briga
ko e pobediti u borbi izmeu Korinta i Megare. I zato bi onda trebalo da se ukljuuju?
Mislim da je taj stav da ne ele da se meaju morao biti ohrabren
injenicom da su se jo uvek oporavljali
od zemljotresa i od pobune helota koja je usledila posle
toga. Zaista im nije bilo potrebno jo nevolja. Zato su pustili da se samo odvija.

Razlog zato su Spartanci mogli da zauzmu tako

oputen stav u prolosti je bio to to su oni bili jedina velika
sila u grkom svetu. Ali 461. godine to nije bilo tano.
Gubitnik, Megara, je imala izbor. Mogli su, to i jesu, da odu kod Atinjana i kau,
da li ete nam pomoi protiv Korinana? Ako da, mi emo napustiti Peloponeski
savez i prikljuiemo se Atinskoj strani. Do toga su dovele,
kao to kaem, nove okolnosti. Ovo je jedna od onih okolnosti u kojima
mi koji se seamo Hladnog rata bivamo odmah zateeni slinostima.
Bilo je nevolja svuda u svetu dok god je bilo
poznato da je NATO na jednoj, a Sovjetski savez i
Varavski pakt na drugoj strani. U mnogim delovima sveta
niko od njih nije imao interesa, a te drave bi zvale u pomo kada su bile u
u ratu ili u nekoj borbi na svojim teritorijama, Afrika, na primer, oni bi ili kod jedne
ili kod druge strane i govorili: pomozite nam, ili emo traiti
pomo od vaih neprijatelja. To je suoilo obe strane sa
tekim problemom. Mene ne zanima ta
se deava u zemlji X, mogli biste rei, ali ne elim Ruse tamo, i
obrnuto. Ovo je problema sa kojim se neko moe susresti
u ovoj situaciji. Dakle, Atinjani su bili suoeni sa ekstremno
tekom odlukom. Pokuau da vam predoim
koliko su te odluke bile teke u toj situaciji.
ini mi se, da bi sada ovo bila prirodna reakcija:
Zato bi trebalo da prihvatimo odmetnike iz
Peloponeskog saveza, zato to bi to razljutilo
Spartance i veoma mogue nam donelo rat sa

Peloponeanima, sa im e se biti veoma teko

suoiti? Zato je nas briga za svau izmeu Megare i Korinta?
Suprotna pretpostavka bi bila, ne, mi ne marimo ko e
pobediti izmeu Korinta i Megare, ali marimo za to da je Megara na naoj
strani, zato to ako kontroliemo Megaru, njenji stanovnici su na
na naoj strani--Megara je smetena na
zemljouzu odmah do Atine. tavie,
postoji planinski venac koji prolazi kroz Megaru i
oteava nekom da proe kroz tu
teritoriju, ako su suoeni sa vojnim snagama. Ukratko, uz pomo
Megariana, Atinjani bi mogli da preseku prilaz ka Atini i
verovatno ka veem delu centralne Grke
Spartancima. Da to objasnim bolje. Atinjanima ne bi smetao
napad Sparte, ako su mogli da kontroliu Megaru.
Trebali su da znaju, da ako prihvate taj predlog,
moglo bi doi do rata sa Spartom. Ali bilo je mnogo Atinjana
koji su mislili da bi svakako dolo do toga.
Jedino pitanje ispred nas je: da li elimo rat sa
Spartom pod ovim pogodnim uslovima, ili elimo da se borimo na stari nain, u kom
nemamo ni jedan nain da zaustavimo Spartance da umariraju na nau
teritoriju i unite naa polja, i na kraju nas
porazei, jer Atinjani do tada jo nisu bili izgradili
zidine, koje spajaju Atinu sa lukom Pirej.
Dakle, Spartanci bi mogli da odseku Atinjane od njihove luke,
samo zauzevi njihove teritorije. I kao to znamo, Atinjani ne proizvode

dovoljno hrane da se prehrane. Tako da bi ovo bile misli

koje su prolazile kroz glave Atinjana. Obratite panju, da je presudni element u vaoj odluci,
ini mi se, vae predvianje o tome ta je mogue u budunosti. Ako mislite da
stvarno ne postoji opasnost od rata sa Spartom, zato dovoditi do
toga. Ali ako mislite da postoji prava opasnost od
rata sa Spartom, zato biste uinili sebe ranjivim
pred Spartancima. Koju god odluku doneli, postoje opasnosti
i nesigurnosti na svakom kraju, i to jednostavno
kaem, dobrodoli u stvarni svet. Skoro uvek je
tako. I to je divna lekcija o tome kako su te
te teke odluke stvarne. Dakle, atinska odluka je bila da
prikljue Megaru u Atinski savez i da prihvate opasnost
koja je ila uz to. I da bi njihov zadatak bio laki,
sagradili su dugake zidove povezujui grad Megaru
sa lukom u Saronskom zalivu, gde su i sami bili smeteni i
i takoe da bi stekli kontrolu nad gradom na Pegai, koji je na-rekao bih--na severnoj strani zemljouza
i da se utvrdi i smesti snage tamo. Drugim reima,
da sagradi barijeru spartanskim snagama za ulazak na Atiku.
To je bila velika dobit koju su izvukli iz toga.
Jedna od velikih cena koje su platili; kako bi sam Tukidid rekao, ovo
je poetak korintske mrnje prema Atinjanima.
injenica je, da kada pogledamo korintske i atinske odnose u prolosti--mi ne znamo
puno o njima, ali to to znamo ukazuje na to
da nisu bili neprijatelji. Bili su u redu, ali od

sada pa nadalje imaete ogromne nevolje sa Korintom,

a kao to znate iz itanja Tukidida u
udbeniku--Korint e odigrati presudnu ulogu 431. godine u nastanku
Peloponoskog rata, velikog Peloponeskog rata.
Dakle, to je bila jedna od cena koju su Atinjani platili za ovu
odluku. Sada, ako primenite Tukididovu procenu
na veliki Peloponeski rat i primenite je u ovoj
situaciji, ini mi se da to zvui veoma, veoma tano.
Seate se da je rekao, da je rast atinske
moi prouzrokovao strah meu Spartancima i odveo ih--primorao
ih na rad. Svakako, nema sumnje da je atinska mo porasla. Ova saveznitva
koja su upravo sklopili i ova nova geo-politika prednost
koju su ostvarili kroz saveznitvo sa Megarom
su oednom uinila Atinu mnogo opasnijom,
i nema sumnje da su Spartanci osetili strah
u vezi sa tim, i na kraju kao to emo videti, postali su toliko uplaeni da su se prikljuili ratu
protiv
Atinjana. Ja se slaem sa Tukididom, ako priate
o Prvom Peloponesko ratu, ali to nije ono o
emu on pria. Veliko pitanje sa kojim bih eleo da se
suoimo kada doemo do velikog rata je: da li deluje?
Da li njegova procena deluje za Veliki rat? Treba da vas upozorim da je veina naunika
tokom godina prihvatila Tukididovo objanjenje
i interpretaciju velikog Peloponeskog rata, ali ja nisam.
Zato budite paljivi. On je bio tamo, zna mnogo vie o tome nego ja, i
on je mnogo pametniji od mene. Dakle, ako kaem da nije u pravu,

bolje bi mi bilo da imam dobar razlog; to je sve to mogu da kaem.

Ne moramo da priamo mnogo u detalje o ratu.
U osnovi, Atinjani su preuzeli inicijativu i generalno,
pobeivali su u bitkama na moru, a kada su vodili bitke
na kopnu, nisu. Nije se desila nijedna velika bitka za par godina; Borbe su se odvijale
na i oko istonog Peloponeza vei deo
vremena i nita presudno se nije desilo. Onda dolazimo do
457. godine-- upozoravam vas da datumi nisu
pouzdani. Postoji dogovor o
datumima, i pored toga to nismo sigurni. Atinjani su primili poziv od
Egipatskog vladara, koji je eleo da podigne pobunu protiv
Persijskog carstva, i zatraio je od Atinjana da poalju snage
u pomo. Atinjani su se sloili sa tim, i prema
Tukididu poslali su flotu od 200 brodova u te
svrhe. To je bila ogromna flota za to vreme.
Atinjani do sada imaju flotu koja je vea od toga,
i mogu da priute da to urade, ali elim da razumete
da je ovo veliki poduhvat. Sada, zato su to uradili?
Oni rade to zato to su mogunosti u Egiptu
ogromne. Egipat je najvea sila za uzgajanje itarice na Mediteranu i mi znamo
da su Atinjani uvek zainteresovani za izvore itarica,
a Egipat je fantastino bogat, zbog svoje velike
plodnosti. Dakle, ako Atinjani mogu da ostvare udeo u tom bogatstvu oni e naravno
profitirati od toga. Na kraju, Atinjani su i dalje zvanino
u ratu sa Persijom. Zato je potpuno razumno

pokuati udaljiti Persijance od verovatno njihovog najbogatijeg profita.

Sve ove stvari ine njihovu odluku razumljivom. Sada, sa druge strane, mogli biste da
postavite
pitanje, znate da ste ukljueni u rat sa razliitim
Peloponeanima i da iako Sparta nije jo preduzela nikakve
korake, moete oekivati neto od njih, da li je ovo pravo
vreme za vas da zaponete jo jedan rat, sada protiv Persijanaca?
Oni su tako mislili, i ja mislim da je to dokaz
ogromnog samopouzdanja koje su Atinjani stekli do
tog perioda, i kao to emo videti, to je bilo preterano samopouzdanje. Naravno, cela ova
pria se prelepo uklapa u grka oseanja, grke
ideje, grku religiju i mitologiju. Ovo bi bio
odlian primer, da je Herodot pisao istoriju
umesto veoma, veoma-- rekao bih ateistiki nastrojenog Tukidida.
Nisam siguran da je on bio ateista, ali je sigurno bio veoma,
veoma skeptian. Herodot bi stalno priao o aroganciji,
zato to je to sluaj koji ovde imamo.
Hajde da zaboravimo na atinske snage u Egiptu za
sada i da pogledamo kakva je situacija
457. godine. Imamo divan deo dokaza, redak deo dokaza, ustvari
zapis iz te godine koji je deo
posvete, posvete sa sahrane, iz jednog Atinskog
plemena, u kom navode pripadnike svog plemena poginule u ratu,
po tome gde su se borili i poginuli, i oni su ponosni na to.
Mislim, naravno da su ponosni na herojstva
njihovih ljudi, ali mislim da su oni takoe ponosni i na raspon

lokacija na kojima su se borili, neuveno, neobjanjivo u celoj

grkoj istoriji--Egipat, Fenikija, Halias, grad na severoistoku Peloponeza,
Egina, veliko ostrvo koje lei u Saronskom zalivu
nasuprot Atine, Egina je bila veliki tradicionalni neprijatelj Atine i Megare,
naravno, kao to znate. I sada oni vode
bitke na svim ovim mestima u isto vreme.
To je kao kada se ovekoliki majmun udara u grudi da pokae
koliko je velik. Arogancija, mogli biste rei, prizivanje osvete
bogova, ali nikakva osveta nije stigla odmah, umesto toga jo jedna
pobeda. Egina, ostrvo Egina, su zauzeli Atinjani. Egina je bila
velika pomorska sila. I ovde je ona bila
uzeta od neprijatelja i dodata atinskoj strani.
Oni sada imaju bez ikakve sumnje, iako su je u stvarnosti imali i
pre, komandu nad morem. Niko ne moe da im se odupre na
moru i oni sada imaju potpunu sigurnost na njihovoj severozapadnoj
granici zbog saveznitva sa Megarom i to nije sve to se
desilo. Na kraju, pretpostavio bih, delom gledajui sve
ovo to se deavalo i oajniki brinui o
rastu atinske moi, Spartanci su se pokrenuli i preduzeli korake.
Mislim da su posebno bili pokrenuti-- presudni
element je bila prilika predstavljena od strane malog
regiona u centralnoj Grkoj, po imenu Doris. To je koren rei Dorac.
Teoretski to je dom predaka svih Doraca.
Oni su oigledno imali prijateljske odnose sa Spartancima.
Dorci su imali probleme sa nekim od svojih komija,

jedna od standardnih svaa meu komijama u grkim

gradovima-draavama, i oni su pitali Spartance da
poalju snage da im pomognu. Nisam siguran da bi Spartanci to uinili pod
normalnim razvojem dogaaja, zato to to znai da moraju
da dou do centralne Grke. Kada razmislite o ovome,
imajui u vidu ta su Atinjani uradili u Megari, ne mogu to postii uobiajenim nainom,
samo hodom.
Jedini nain na koji mogu doi gore je da se ukrcaju na brodove i
plove preko celog Korintskog zaliva, ali ako su Atinjani ili oni heloti koji
okupiraju Naupact svesni toga, oni bi mogli biti
estoko poraeni na moru i njihova vojska bi bila unitena, a
flota potopljena. Oni moraju da se prounjaju preko, ako e
da idu tim putem. Hou da razumete kako je neizvestan taj
poduhvat u normalnoj situaciji, ali ono to mislim da je ini
ne tako normalnom je to to Diodor sa Sicilije
govori, a Tukidid ne spominje, to je
u tom trenutku Teba, vodei grad u Beotiji,
koji je i sam imao svoje ambicije; oni su oduvek hteli da ostvare potpunu
kontrolu nad Beotijom, i uvek su imali neke beotijske gradove koji su bili
van njihove kontrole, i videli su priliku da trae
od Spartanaca da im pomognu. Zato su rekli Spartancima
da ako bi doli i pomogli im u ostvarivanju kontrole
nad Beotijom, Beoani bi im se pridruili u napadu na Atinu, i zato mislim da
je ta prilika stvorila mogunost da se Spartanci sloe
i da reaguju. Oni su to i uradili; oni uzimaju mnogo veu vojsku
nego to im je potrebna da bi reili problem sa Dorcima, odmah ih poraze, i onda

se vraaju dole, marirajui do atinske granice

sa Beotijom, do grada ili mesta blizu grada zvanog Tanagra.
Spartanci su naravno bili u mogunosti da se prounjaju preko Korintskog zaliva. Moda se
pitate,
zato su Atinjani i heloti bili tako uspavani? Rekao bih da im nikad nije palo na pamet,
da bi Spartanci ikada uradili tako neto i zato su bili
takvi. Onda se odigrala bitka i radilo se
o velikim silama. Spartanci su poslali 11 000 ljudi
i to je veoma puno--oni nemaju 11 000 svojih ljudi.
Spartanci i njihovi peloponeski saveznici odlaze gore
i sada se sastaju sa beotijskim snagama.
Beoani su veoma dobri borci. Atinjani alju njihovu vojsku na granicu
da ih susretnu, to je bio vei deo atinske vojske.
Prema grkim standardima ovo je veoma velika bitka i ishod
je zamalo nereen. Tehniki, Spartanci pobeuju.
To znai da su bili u mogunosti da komanduju na polju nakon to
se borba zavrila, da dignu trofej, i da pukupe svoje umrle. Atinjani 489 00:40:02,330 -->
00:40:05,070 su naravno bili u obavezi da dou i pitaju za dozvolu
da pokupe svoje poginule, nije bilo nikakve nedoumice, ako
pratite pravila hoplitskog ratovanja tog vremena ko je pobedio;
Spartanci su pobedili. Ali ako razmiljate o tome sa stanovitva ratovanja i ako pitate
koje su bile strateke posledice bitke,
tako bismo danas rekli ko je pobedio u bici;
bilo je nereeno, i pretpostavljam da biste mogli rei da su
Atinjani pobedili, zato to je cilj Spartanaca bio da
poraze Atinjane i da ih prisile da napuste sve

stvari koje su radili, i u tome nisu uspeli, zato to su

pretrpeli teke gubitke u borbi i nisu bili u
poziciji da obnove bitku i da prisile Atinjane da se povuku,
ili da poraze Atinjane u borbi. Spartanci su jednostavno
domarirali nazad do Peloponeza; Atinjani
nisu bili u situaciji da ih zaustave. Tako da je to bilo to.
Kao to se moe videti iz onoga to se desilo nakon toga, borba stvarno vie izgleda kao
strateka pobeda
za Atinjane, jer pod A) nisu bili
uniteni, nisu bili poraeni ni na
jedan nain, nisu bili zaustavljeni u
onome to su radili i da bi dokazali Atinjanima poveli su
vojsku ka severu na Beotiju, kada su se Spartanci povukli,
porazili su beotijsku vojsku kod mesta zvanog Enofita,
i sledee to znate je da su uspostavili demokratsku vladavinu u svim beotijskim gradovima,
koji
su prijateljski nastrojeni prema Atini. Predstavio sam ovo na ovaj nain,
ali me opet ovde analogija sa Hladnim ratom pogaa.
Na isti nain na koji je Sovjetska vojska gde god je ostvarivala pobede,
koju god zemlju da su okupirali, postavljala je komunistiki reim u funkciji
alata Sovjetskog saveza. Ne tvrdim da je to
tano ono to se desilo u petom veku; ovo je mnogo jednostavniji i manje sofisticiran
svet, ali opta ideja je ista.
LJudi koji su vodili ove gradove su bili atinski partizani.
Drugim reima, Atina je dominantna sila u
Beotiji. Sada, da se povuemo korak unazad na trenutak, stanite na Akropolj u Atini

i pogledajte okolo, i videete situaciju koja je toliko sjajna,

to je ono to bi svaka nacija poelela kao svoju
idealnu situaciju. Ako pogledate ka severu vi ste
sigurni; nije bila mogua invazija kroz Beotiju iz razloga koje sam sad
rekao. Ako pogledate ka severozapadu Megaru, svog
saveznika, vae snage su delimino tamo, ali
imate tu oblast blokiranu.
Naravno, sada kada znate da se Spartanci mogu ukrcati na brodove i
prei Korintski zaliv postaraete se da se to vie nikada
ne desi. Spartanci i njihovi saveznici su zadrani na Peloponezu.
Vi u potpunsoti kontroliete more. Takoe sam zanemario da spomenem da su Atinjani
tek sada zavrili duge zidove koji
su povezivali Atinu sa lukom Pirej. Tako da, ak i ako nekako,
iako je to teko zamisliti, Spartanci dou na Atiku
Atinjani ne moraju da se bore sa njima i ne moraju da im se predaju,
jer niko nije znao kako da zauzme gradove sa zidinama kako treba i
Spartanci nikad nisu nauili kako da to urade. Tako da ako posmatrate sa
te take gledita, dok neko ne izumi
avion, Atinjani su apsolutno neranjivi i oni jo uvek imaju 2000 godina
pre nego to neko izumi avion, tako da je ovo sjajan
trenutak u kom moete misliti da smo neranjivi,
mi smo sigurni, i moemo nekanjeno da radimo ta hoemo. Mislim da je ovo veoma
vaan trenutak u atinskoj i grkoj istoriji.
Mislim da su to bili Atinjani koji nikada nisu
zaboravili: da je ovo ono to smo postigli, ovo je ono to moemo da postignemo, i to je ono

emu moramo teiti u svim buduim okolnostima. Tokom

Peloponeskog rata dolazilo je do trenutaka kada se inilo
mogue da e Atinjani sporazumno sklopiti mir sa
Spartancima, to je u redu u ratu, ali oni su to odbili,
mislim da Tukidid i ostali sugeriu da su oni jednostavno
van pameti. Moda i jesu, ali imaju neto na ta mogu da se skoncentriu,
seanje na to kako je nekad bilo i kako bi moglo biti ponovo.
Bogovi nee trpeti ovo;
vi i ja to znamo. Atinjani su pretrpeli uasan
preokret koji poinje da minira njihovu situaciju. U Egiptu se desio uasan slom;
izgubili su. Persijanci su ih porazili; postoji velika prepirka oko toga koliko su brodova
izgubili, ali kako god, izgubili su puno. Izgubili su
strateki znaajan broj. Poraz je bio toliko velik
da je izazvao ceo nalet pobuna u Delskom
savezu ili Atinskom carstvu, ili kako god hoete da ga zovete,
i Atinjani e biti zauzeti pokuavajui da ugue
ove pobune na neko vreme. Inae, mogui datum
ovih poraza je verovatno oko 455. godine, zato to u
narednoj godini, a ovaj datum je dobar; 454-453. je godina kada su Atinjani odluili da
prebace
blagajnu saveza iz Delosa u Atinu, gore na
Akropolj u zadnju prostoriju Partenona koju e sagraditi
u kratkom roku. Jo jedna vana stavka u vezi sa tim je to da je
do sada sav novac koji je prikupaljen u saveznikoj blagajni bio
korien za mornaricu i prividno u saveznike
svrhe, ali kao to znamo,

Atinjani su mogli takoe da ga koriste u svoje svrhe kao

to su i uradili na Tasosu, ali i dalje samo za brodove i
ljude. Sada su Atinjani sproveli novu politiku, i mislim da ta god vi mislili
o iemu pre ovoga, kada Atinjani urade ono to
u opisati, sigurno je da su stvorili ovo
carstvo, nije vie bilo neto nalik na volontersku konfedereciju, zato to oni uzimaju jednu
ezdesetinu od onoga to se uliva u blagajnu svake godine
kao donaciju Atini, to je drugi nain da se kae
za Atinu. Oni sada ostvaruju profit, porez od lanova saveza, koji
oni, kako emo i videti--bie donet sporazum
o tome kako e ovaj novac biti iskorien. Oni e se raspravljati, ovo je na novac;
moemo da ga koristimo kako mi elimo. Dakle, dve stvari se deavaju u dva razliita
pravca i sva nevolja koju oni imaju u savezu,
e dovesti do promene karaktera saveza
i to veoma znaajno. Pa, deavanja su tako muna,
problem borbe sa Spartancima je sada postao toliko ozbiljan da
su Atinjani pozvali Kimona, jer su eleli da sklope
mir sa Spartancima i znali su da je Kimon pravi ovek za to,
i da je kao niko drugi. Dakle, on se vratio nazad-- pa, trebalo bi malo da potkrepim priu. Bile
su neke
prie o tome da se Kimon vraa nazad ranije, ali on zasigurno dolazi
nazad 451. godine, zato to su njegovih 10 godina izgnanstva gotove,
i on sada pregovara o petogodinjem primirju sa
Spartancima, sa razumevanjem da je svrha primirja da dozvoli pregovore
ka napred, ka dolasku dugoronog dogovora o miru izmeu
ovo dvoje. Kimon je to postigao i vidimo kako desetogodinje izgnanstvo

moe da deluje; on je odmah izabran za generala.

U stvari on nikada nije otiao, i on se
odmah okree aktivnostima koje su nastavak onoga to je
radio pre nego to je otiao: hajde da se borimo sa Persijancima.
Tako da, pokree flotu i plovi ka Kipru, iji deo je u
Persijskim rukama, bori se u bitci protiv Persijanaca, poraava ih, ali na
nesreu, biva ubijen. Sada je Kimon uklonjen sa
atinske scene. Mislim da je ovo znaajna stvar, jer znai da jedini
politiar, koji je imao takvu podrku, takvu harizmu,
takav oslonac koji su mogli da izazovu
lidera Atine, Perikla, nije vie tu. To nam pomae da objasnimo zato je Perikle jo
u relativno ranoj dobi u mogunosti da bez presedana postane osoba
takvog uticaja i moi u Atinskoj dravi. Nije da
on uzima za sebe novu ustavnu mo ili dobija
vojnu strau ili ita. Nita se nije promenilo osim da on
moe da rauna na to da e ubediti skuptinu da radi ta on hoe
skoro sve vreme, i nema nikog
u tom trenutku, koji ima izgleda da mu se usprotivi. Videemo da ubrzo nakon toga
on se suoava sa vanim izazovom, ali vratiemo se
kasnije na to. Ali hajde da nastavimo sa priom
o ratu. 449. godine, dve godine nakon to je primirje sklopljeno,
vidimo Spartu koja napada grad Fokidu, polis Fokida, opet gore u centralnog Grkoj.
Mora da su--opet, mi ne znamo kako su uspeli
da pronau svoj put do gore, ali su ga pronali,
i opet su preuzeli kontrolu nad proroitem u Delfima

od komija Fokiana. Oni su tokom godina

esto pokuavali da preuzmu kontrolu nad proroitem u Delfima
od svetenika i u ime tih svetenika su se
Spartanci borili. Oni su porazili Fokiane i
otili kui. Dve godine kasnije, 447., Atinjani alju vojsku tamo.
Atinjani su u saveznitvu sa Fokidom i oni opet uzimaju
nazad proroite u Delfima i predaju ga Fokianima.
To su bili pokazatelji da primirje ba i ne vai.
Da te dve strane ne nalaze nain da ive zajedno
u miru, i zasigurno, niz dogaaja se desio 446. godine
koji je uzdrmao mir i ravnoteu koje je grki svet
trenutno naao. Prvo,
javila se oligarhijska pobuna kroz gradove
Beotije, i naravno oni izluuju
pro-Atinski demokratski reim i odjednom Beotija je
neprijateljsko mesto, i jedno je od onih od kojih Atinjani mogu da oekuju nevolju.
U Atini je velika rasprava o tome ta bi trebalo uraditi.
Perikle kae, nemojte nita da uradimo, stvarno ne moemo da priutimo sebi da se ukljuimo
u
kampanju protiv ozbiljnih protivnika. Moemo da pokuamo,
ali ne moemo da zadrimo Beotiju, i moraemo samo da pustimo
Beoane da odu. Protiv njega je bio general, atinski general--ponekad sam zapanjen
imenima koja se javljaju u atinskoj istoriji. Ne biste se
usudili da to uradite; ne biste koristili takva imena ako
piete roman, jer bi se ljudi smejali.
Ovaj ovek se zvao Tolmida, dolazi od grkog glagola

tolmao, to znai biti hrabar, biti smeo; to je ono to je on, hrabar i smeo.
On marira sa vojskom u Beotiju da vrati Atinjane
na svoje mesto. Drugim reima, porazio je Perikla povodom ovog pitanja, jer
nije to mogao uiniti bez dobijanja odobrenja skuptine.
Ali Atinjani mora da su takoe bili besni i rekli su,
hajmo da pobedimo ove Beoane i da ih nateramo opet pod nau
kontrolu. Tolmida zadobija ogromni poraz, zadobija ekstremno teke gubitke
po svim standardima i Beotija je izgubljena zauvek.
Sem toga, bitka u kojoj je Tolmida poginuo, je
bitka kod Koroneje. Atina je sada izbaena iz
centralne Grke i ona slavna slika koju sam vam predstavio je
pokvarena neprijateljskim snagama neprijatelja sa severa.
Ali to nije sve to se desilo. Videvi da su Atinjani u nevolji, da su
slabi, ranjivi, mogu biti pobeeni,
odjednom svi nesreni ljudi koji su bili okolo iskoristili
su priliku. Na ostrvu Evbeja,
istono od Atike, izbila je pobuna. Ovo je veoma smrtonosno ak i sa Perikleovog
stanovitva. On ne moe da dozvoli pobune u carstvu
na ostrvima; to ugroava kontrolu na moru.
Nije samo to da ne moe da dozvoli da Evbeja bude nezavisna;
nego ne moe da dozvoli pobunjenicima da uspeju zato to to
ohrabruje ostale pobunjenike, i upravo su, bili proli kroz
to. Trebali su da se izbore sa naletom pobuna posle
poraza u Egiptu. Zato, Perikle lino,
pokree vojsku i alje je, uzima je, rekao bih,

ka Evbeji i dok je odsutan sa vojskom na Evbeji,

setite se novog neprijateljstva s Beotijom, pojavljuje se pobuna u
Megari. Saveznitvo sa Megarom je uvek bila nesigurna stvar. Treba da se setimo
dve stvari iz prolosti. Jedna je da su Megara i Atina
bili ljuti neprijatelji vekovima, pa saveznitvo nije bilo prirodno,
ve ishod trenutnog dogovora. Ali sigurno da je uvek bilo
mnogo stanovnika Megare koji su bili protiv toga, i videvi priliku
oni bi se pokrenuli. Druga stvar je to to
su Atinjani naravno bili rastrojeni i
njihove snage su bile poslate negde drugde. Sada Perikle shvata kako je ovo opasno,
jer ako Megara uspe u pobuni,
to i hoe, sada nemaju zatitu od Spartanske
invazije koju treba da oekuju i to je u stvari ono to se
i desilo. Perikle, uguivi Evbejsku
pobunu, juri nazad u Atinu da doeka
napad Peloponeske vojske, i tada se desio ovaj nesvakidanji dogaaj,
u ravnicama severno od Atike. Spartanci napadaju,
Perikle predvodi atinsku vojsku u susret njima.
Ovo je scenario atinskog poraza, zato to je broj Peloponeana
verovatno bio vei i njihova reputacija kao superiorne
ratne sile ima udela u tome. Videli smo da nee
biti pregaeni, videli smo da su Atinjani u stanju da ostvare paklenu borbu,
ali ne mogu da oekuju da pobede, to je moje vienje.
Nalaze se jedni naspram drugih, i borba je na
pomolu, kada iznenada izlazi delegacija iz

spartanske vojske. Perikle odlazi da se sastane sa njima, imali su kratki razgovor,

svi se vraaju svojim vojskama, Spartanci voeni svojim kraljem Pleistoanaktom,
koji je sklopio dogovor sa Perikleom, su odmarirali
nazad kui u Spartu. Objavili su da su se
sloili o etvoromesenom primirju u svrhu pregovora o
trajnom miru. ta se to deava
ovde? Pa, Spartanci nisu lepo primili vesti. Prva reakcija im je bila
bes protiv Pleistoanakta. Zato nisi potukao
te Atinjane, kada su napokon bili
na bojnom polju? Na kraju su preduzeli mere
protiv njega i njegovog savetnika, nekog Kleridasa, i
proterali ih u izgnanstvo, toliko su besni bili to su propustili
ovu mogunost. Ali posle svega, ako je to sve to se desilo, ne postoji nita
to ih moe zaustaviti od ponovnog pohoda na Atiku,
od borbe protiv Atinjana, ili barem nanoenja velike tete
atinskim poljoprivrednicima i kuama van grada,
to e uiniti Atinjane barem nesrenim i naterae ih da izau i da
se bore. Zato nisu to uradili? Ali nisu,
i ja mislim da je to dokaz-- zapravo dokaz dveju stvari. Postojala je veoma
posebna prilika koju je Pleistoanakt propustio, naime,
sve se raspadalo na svim frontovima u Atini u
momentu u kom je bitka bila mogua. Sa druge strane sada-Evbeja je tiha i Atinjani su se prilagodili
svemu ostalom. I dalje, ono to sam prvo
rekao, je i dalje istina, mogli su da dou i

pokrenu borbu da su hteli. Zato nisu?

Mislim da je odgovor to to je Perikle ubedio
Pleistonakta u neto to je u osnovi tano i da bi
Spartanci, kada bi imali vremena da se smire mogli da vide da
je postojao razlog da tako postupi, i to je bio ovaj. ta se deava ako se borimo?
VIdite, jedini put kada smo se borili je bilo nedavno i ta
se onda desilo? Pa, pobedili ste nas, ali nas niste potukli. Prouzrokovali ste mnogo
gubitaka, ali niste bili u stanju da ih iskoristite.
Ovo je tanije danas nego tada to je bilo, zato to ako
nas pobedite, ta emo uraditi? Pobeiemo nazad do naih zidina,
proiemo kroz nae kapije, i vi neete biti u stanju da nas
dotaknete, i mi ne moramo da se borimo sa vama ako vi ne elite, jer mi posedujemo flotu
koja dominira morem. Mi imamo novac od
naih saveznika koji finansiraju nau flotu. Dok god
imamo kontrolu nad morem, moete pustoiti nau zemlju koliko
hoete. Moemo dobiti svu hranu koja nam je potrebna preko uvoza.
Zato, ta ete da uradite? Imaete gubitke za nita i
opet neete uspeti da nas naterate da radimo ta elite.
Mislim da je to argument koji je Perikle morao dati
Pleistoanaktu. Pleistoanaktova cela karijera pokazuje da on nije bio ovek eljan rata i
bilo mu je drago da ima mogunost da ga izbegne. Ali setite se,
Spartanci su mogli da preu preko toga, ali nisu. Mislim da vam to pokazuje da
je ovo bio argument koji je bio realan
i prihvatljiv. Tako da je to etvoromeseno primirje bilo uspeno.
To je dovelo do pregovora o miru izmeu Atine, u ime

njenih saveznika i Sparte i njenih saveznika,

tridesetogodinjem miru koji je zakljuen preko zime 446-445.
godine. Dogovor tog mira je bio da se Atina odrekne svih
svojih poseda na kontinentu, takorei van Egejskog
mora, osim Naupakta, koji e i dalje
ostaviti u rukama helota.
U preutnom priznanju, niko to nije formalno uradio,
ali poenta je da su dozvolili atinskim saveznicima da budu ukljueni u
donoenje odluka Atinjana, to je znailo da su Spartanci dodelili,
priznali legitimitet Atinskog carstva.
Zatim, imali su nekoliko pravila za prevenciju od izbijanja rata
u budunosti, i kao u veini ovih mirovnih ugovora, onaj koji odlui da sprei rat
u budunosti, u sutini se osvrne na to kako je taj rat
poeo i pokua da sprei da se to ponovo ne desi.
Na primer, do ovog rata je dolo zato to je
saveznik jedne strane promenio stranu; i to je bilo zabranjeno u novom ugovoru.
Neko bi mogao pomisliti, da ba, ali ta ako postoji
neutralna drava koja eli da pree sa jedne na drugu stranu,
i ta ako je ta drava imala znaajnu strateku vanost, da li bi to stavilo mir
na probu? Zakljuili su da ne bi, jer su rekli da
su neutralne drave slobodne da se prikljue bilo kojoj strani. Tako da, drugim reima,
ako se neutralna drava prikljui jednoj strani, niko nije mogao da kae, u redu, to je
razlog za rat, zato to nije bio. Na kraju, najznaajnija,
i verujem najoriginalnija, apsolutno originalna ideja te
vrste ikad. Ne verujem da je postojalo vreme u do sada zabeleenoj istoriji, kada je takva

jedna stvar bila predstavljena. Govorim o lanu

ugovora, koji kae da ako u budunosti bude bilo nekih
neslaganja izmeu ta dva potpisnika, nekih albi jedne na druge,
one moraju biti izneene pred izabranog sudiju da donese odluku.
Da napomenem, ne priam o posredniku koji kae: hajde da se dogovorimo momci.
Govorim o sudiji koji ima pravo i
odgovornosti da kae: vi ste u pravu, vi niste u pravu,
ili slino. Ako se taj lan ispuni,
logino je rei da nikada nee doi
do rata uzmeu ove dve strane. To je odlina ideja,
i tvrdiu bez dokaza--i radiu to i
nadalje, mislim da je ovo Periklova ideja.
Jer mislim da sve na ta u ukazati je
neobino i neuveno za period pre nego je Perikle bio ukljuen,
i mislim da je on bio takav um, veoma inovativan, spreman da pronae nove naine da
rei stare probleme. Mislim da je to bila njegova misao
i ubeen sam da je to bila njegova odlunost da
to bude sluaj i u budunosti, da ne doe
do poravnanja razlika nagovetavanjem rata,
ve presudom, koja pomae da se objasni veoma odluna
pozicija koju e zauzeti 431. godine. Ovo je bilo veoma vano.
Ne znam koliko su se Spartanci slagali sa tim ili koliko su znali
o tome ta e se desiti, oigledno da nisu,
ali su pristali na to. To je bila pogodba; dve strane su se zaklele na to i u narednih tridest
godina
moraju da se pridravaju ovih odredbi. To je tridesetogodinji

miri mislim da treba da ga ocenimo da bi doli

do argumenta zbog kojih sam odan Tukididu.
A to je, postoje razliiti mirovi.
Nisu svi isti. U moje svrhe, doao sam do, ja mislim tri kategorije
mira, i hteo bih da predloim kojoj bi ovaj mir pripadao.

Postoji takva stvar--ljudi su govorili o

prvom svetskom ratu--ao mi je to se na mir u Versaju
esto osvre po kritici kao punskom miru.
Oni priaju o miru--misle da
priaju o miru koji je okonao drugi punski rat
sa Hanibalom, ali ne; oni govore o treem punskom ratu
u kome je mir bio da Kartagina bude unitena.
Oni Kartaginjani koji nisu bili ubijeni, su bili proterani.
NJive su bile preorane, i stavljena je so u brazde,
tako da tamo nikad vie nije moglo neto da se uzgaja.
To je punski rat i postoji neto to treba biti reeno za
punski rat. Nikada vie neete biti u ratu sa tom dravom, jer ona ne postoji
vie. To je jedan ekstrem. Pretpostavljam da je drugi ekstrem to da
pobednika strana moe da uvede surov mir, ali bira da izrekne blagi mir
u nadi da e u budunosti imati prijateljske odnose sa
drugom stranom, i tako oni veruju drugoj strani, iako
nije unitena, da bude dobra. Postoje primeri
ovakvih stvari. To je uglavnom sluaj kada
je poraena strana toliko oslabljena da je prilino

nemogue da e u budunosti biti problem.

Takoe postoji takva vrsta,
postoji takav mir da ljudi kau da je bio
predstavljen Vestfalskim mirom iz 1648. godine koji je okonao
tridesetogodinji rat u Evropi, u ijem sporazumu je
doneeno to, da niko u stvari nije bio poraen. Nema istog pobednika, nema
jednostavno gubitnika. Niko se nije borio toliko dugo i trokovi
su bili toliko veliki da su odluili da ne mogu izdrati do pobede.
Treba da ostvarimo najbolji mogui sporazum. Zavisi, takav mir moe da uspe, a i ne
mora, zavisi od okolnosti u budunosti
koje je veoma teko predvideti. I tako dolazimo do, ja
mislim verovatno najgore vrste mira. Primer takvog mira je kada su Prusi
nametnuli Francuzima 1870. godine, posle francusko-pruskog
rata u kome je veliki ishod bio to da su uzeli Alzas-Loren
Francuzima i pripojili je Nemakoj,
ali u isto vreme nisu toliko otetili Francusku da ne
bi opet mogla biti pretnja. I mogli su biti sigurni da
u doglednoj budunosti, i ko zna moda i zauvek,
Francuzi e biti besni i nezadovoljni i odluni da
povrate Alzas-Loren, iako bi to znailo rat.
To je bilo tano, u izvesnoj meri, iako treba da budemo svesni da je najbolji
dokaz koji imamo da su do 1914. godine, Francuzi su u stvari prilino
odustali od Alzas-Lorena, iako su ljudi nastavili
da priaju o tome kao o razlogu zato se Francuska prikljuila ratu,
ali to nije bilo tano. Ali naravno postojali su Francuzi

koji su verovali u to, ali sve u svemu to verovatno

nije bilo tako. Pretpostavljam da je najbolji dokaz nezadovoljavajueg mira zaista
mir koji je okonao Prvi svetski rat, Versajski mir,
gde se po miljenju Nemaca, prema njima odnosilo veoma surovo, iako su i mnogo surovija
reenja bila ponuena ali i odbijena, ali takoe
izgubili su puno teritorija i imali su puno restrikcija
ali nije postojala trajna teta koja
je garantovala da Nemci nee biti u stanju, da kada se oporave
od rata, ponite odluku. To je ista
stvar, uasna situacija u kojoj je poraena sila
potpuno nezadovoljna mirom i u stanju je
sutra da bude dovoljno jaka da ga prekri. Sada, gde
se tridesetogodinji mir uklapa ovde? Najblia
analogija, po mom miljenju je Vestfalija.
Mislim da su obe strane smatrale ovaj rat veoma
neugodnim i neprijatnim, koji prouzrokuje opasnost i rizike
koje niko nikad nije oekivao, i da snage
koje su bile pod kontrolom u vreme kada je mir bio doneen smatrale su
da jednostavno nije vredno da se bore do kraja za prednosti koje
su mogle biti ostvarene. Dakle, ovo je kljuna stvar. Ako je to tano, onda je mir bio mogu.
Onda Peloponeski rat koji je usledio nije neizbean.
Naunici se i dalje raspravljaju da li je Tukidid rekao da je bio
neizbean? Mislim da jeste; kao i veina naunika takoe. Neki ljudi ne misle,
ali ta god je mogao rei je sigurno miljenje koje e
mnogi naunici imati. Dakle, ja kaem ne, i razlog zato to kaem, je pre svega

zbog injenica koje sam vam sada predstavio,

takoe mislim da je i ovo vano, toliko toga zavisi ne od
samo objektivnih uslova, ali i od namere. Ovo je mir oko kojeg se istoriari uglavnom
razlikuju od politikologa. Politikolozi
vole da imaju sve--koju re traim?
Da nema nieg sa ljudskom namerom ni u kom sluaju.
Morali su da budu nesvesni; vole da budu sistematski.
To je ono to vole. Nacije su kugle za bilijar.
Ne moe da posmatra unutar njih; nisu napravljene od ljudi.
ak nisu napravljene ni od grupacija uesnika. Drava radi ono to mora da uradi zbog
poloaja na stolu za bilijar gde je locirana. Istoriari
vole da pitaju ta je te ljude interesovalo, ta su
eleli, ega su se plaili, od ega su bili napravljeni?
To je nain pravog istoriara--istina
da je sve tee i tee nai pravog
istoriara. Toliko razliitih politikologa je skriveno
meu istoriarima.
Ali kljuno pitanje u odnosu na to da li e mir trajati,
po mom miljenju ima veze sa tim ljudskim pitanjima.
Kako se igrai zapravo oseaju u vezi sa tim? Da li posmatraju na to kao: ovako
e biti, elimo da bude mirno, ili jednostavno
prihvataju to jer ne mogu da izbegnu? Pa, mislim
da dokaz ukazuje da su ljudi koji su sklopili primirje
sigurno bili ubeeni da je mir bolji od rata,
i eleli bi da do odreenog stepena veu ruke da

bi bilo tee da rat opet izbije. Mislim da e Perikle to dokazati do

vremena kada emo imati ansu da prouimo njegovo ponaanje 431. godine,
i mislim da je to bila mirovna strana, a postojale su grupe u
Sparti, kao to sam ve rekao pre, i ta grupa ljudi
je uglavnom bila konzervativna i nespremna za rizik u odnosu na ono to su
ve imali, prema onom to bi mogli ostvariti u budunosti ratovanjem,
i verujem da su oni bili normalna grupa u Sparti,
i sve ovo je za diskusiju, ali smatram da je to
normalna situacija u Sparti. Da bi prekinuli mir potrebno vam je
da ta situacija bude naruena neim, i dogaaji,
prilike, strahovi, anse za uspehom treba da dou na mesto na odreen nain da bi prekinuli
to. Dakle, to to vam govorim, sa moje take
gledita, nije jasno ta je sve potrebno da
bi dolo do jo jednog rata. Svako ko to kae ima obavezu
da ispita zato je rat izbio? Zato je mir propao?
I tome u se sledee okrenuti. Ispitivau godine izmeu 445. i 431.
u kojima je mir stavljen na probu da bih video da li je stvarno imao
nekih odrivosti pre nego to je propao. Moraemo da se pozabavimo time
sledei put.