18.10.2012.

Peter Birger
Teorija avangarde
Birger u svojoj knjizi tei da predoi koliko se to vreme razlikuje od
prethodnih, ali i potonjih. Zahvaljujui njoj se ustalio termin Istorijske avangarde;
naziv istorijske je tu samo zato to je to prethodni period, period pre pisanja ove
knjige. Knjiga nastaje u kulturno-istorijskoj klimi, nakon studentskih protesta,
poetkom 70ih godina, itav svet je bio destabilizovan i prodrman razliitim
pokretima. Tada su formulisane nove teorije koje su bile bitno drugaije. Birger je
kritikovao kapitalistiko drutvo tog vremena. Knjiga predstavlja jednu od
interpretacija tog doba i odigrala je vrlo znaajnu ulogu, bila je vrlo uticajna, ali to
ipak ne znai da je sa njom rastumaeno sve i za sva vremena.
Knjiga ima nekoliko teza, ona se bavi dadom, nadrealizmom i ruskim
konstruktivizmom i produktivizmom i nainom na koji sam Birger tumai ove
pokrete. On je blii naim likovnim iskustvima.
Peter Birger je kao teoretiar obrazovan u klimi frankfurtske filozofske kole i
iznosio je izvesne teze i postavke na Marksovom tumaenju. On iz marksizma
preuzima pojam samokritinosti i to je njegova prva teza. Smatra da su
avangardni pokreti vrsta oznake za samokritinu umetnost u graanskom
drutvu. Kritika je ta koja dovodi u pitanje, kritikuje samu instituciju kojoj
pripada na planu umetnosti to bi znailo da avangardni pokreti ne
problematizuju i da nisu negativni ve da oznaavaju preispitivanje. Naglasak je
na umetnosti kao celini i avangardni pokreti problematizuju samo telo kome
pripadaju. Oni nemaju odnos problematizacije prema prethodnim pokretima, ve
prema svemu. Prema Birgeru institucija umetnosti treba da se sastoji iz tri
komponente koje upuuju na produktivni, distributivni i recepcioni proces
umetnosti. Umetnost se distribuira, biva premetana, izloena javnosti. Ona biva
predmet recepcije, ali ne samo u vizuelnom smislu.
Nain funkcionisanja umetnosti u graanskom drutvu i ono to je bitno
odreuje je autonomija, nezavisnost i samostalnost. Umetnost je u statusu
autonomije, ona funkcionie u tim koordinatama koje bi trebalo da se vide kao
specifine. U koordinatama graanskog drutva umetnost ne stoji pred obavezom,
pred umetnost se ne postavljaju zadaci utilitarnog karaktera kao to je proizvodnja,
ekonomija i slino. Njena sutina je upravo u toj neutilitarnosti. Svi bi smo mogli
da ivimo bez nje, ona nije neophodna, ali ona postoji i njena funkcija je van tog
rigidnog utilitarizma. Zato Birger kae da je umetnost izdvojena iz ivotne
prakse. Ona je neto drugo, ona nije deo funkcionalnosti.

Autonomija umetnosti je njena izdvojenost iz ivotne prakse i

odgovarajuih imperativa.
Ona je nekada ranije bila deo graanskog
drutva, ali se vremenom izdvojila. Umetnost ranijih epoha, npr. paleolita, kamenog
doba i td. je ono to je naknadno nazvano umetnou. Te slike su postojale i pre
doba umetnosti, pre renesanse, pa ak i pre 18. veka. Te slike su obavljale drugu
funkciju, one su bile mnogo vie deo svakodnevnog ivota, pa samim tim nisu bile
autonomne. Slike su ranije imale magijsku funkciju, povezivale su se sa
stvarnou, sa eljama, imale su religijsku funkciju i td., ali kada se istorija
umetnosti konstituisala kao nauka ta dela su naknadno postala deo umetnosti.
Ikona koja danas stoji u muzeju ima fundamentalno promenjenu funkciju, jer je
njeno mesto na ikonostasu ili u kui vernika. Ona je u muzeju defunkcionalizovana.
Umetnika dela nemaju svoja prvobitna i izvorna znaenja koja su konstantna i
nepromenljiva, sa kojima se raaju. Ona ne zavise potpuno ni od umetnika koji je
stvorio to delo. Njihovo znaenje se menja u zavisnosti od upotrebe. Jedan takav
primer dao je i Dian: Ako uzmete Rembrantovu sliku i koristite je kao dasku za
peglanje ona vie nije umetniko delo. Upotreba se menja sa promenom mesta
ili vremena.
Sa ekspanzijom monih drava ogromne koliine kulturnih i religijskih
predmeta biva preneto u Pariz, London..i tako nastaju muzeji puni dela sa
Akropolisa koji na tom mestu imaju potpuno drugu funkciju, kao i dipilonske vaze
koje su bile nadgrobni spomenici, Trajanov stub, nadgrobne stele, itijne ikone.. Te
stvari su bile deo ivota.
Koncept autonomije, prema Birgeru, bitno odreuje i nain
funkcionisanja umetnosti. Umetnost je u drutvu dobila povlaeni status jer
se razlikuje od npr. socijalnih praksi. Ona obavlja svoju funkciju iako nikome nije
potrebna; umetnici su najbolji u marketingu oni prodaju stvari koje nikom ne
trebaju. Delovanje umetnosti ne proizvodi nikakavu vrstu uzroka i posledica. Taj
status autonomije moe se povezeti sa izvesnim stanjem izolacije to proizvodi
nedelotvornost. Ipak, jedno umetniko delo moe biti izuzetno angaovano, kao to
je Pikasova Gernika koja je eksplicitno angaovana. To je njegova reakcija na
Drugi svetski rat i on vri humanistiku osudu ali bez obzira na tu angaovanost, to
je umetniko delo i ono nuno biva amortizovano.
Umetnosti je doputeno, ono to inae nikom nije. Na primer: donet je zakon
po kome kukasti krst ne moe nigde da se koristi, ne moe javno da se pokazuje,
ali ako je to u svrhu umetnosti onda moe. Smatra se da tada taj znak ne moe
da izazove velike posledice, kao to bi to uradio u stvarnom ivotu. Ipak, bez obzira
to se neka stvar izlae kroz umetnost, ona i tada moe nekoga da povredi.
Umetnost i profitira i trpi neke posledice i dosta toga se vidu u avangardama.