PODUČAVANJE NEKIH OSNOVNIH BIOLOŠKIH POJMOVA POMOĆU WEB

PREZENTACIJE
Snežana Stavreva-Veselinovska
Pedagoški fakultet „Goce Delčev” Štip, R. Makedonija

1. UVOD
Šta treba škole da urade za svoje učenike u XXI veku? A šta će uraditi? Raskorak između ova
dva pitanja odrediće uspeh današnjih napora da se naše škole reformiraju.
Postoji jedna osnovna tema sakrivena u skoro svim izveštajima: Aкo škole treba da budu bolje,
i to značajno bolje, onda oni koji rade u njima treba da preuzmu odgovornost za njihovo poboljšanje.
Nastavnici imaјu odlučujuću ulogu u sticanju iskustva za učenje kod mladih ljudi. Oni su ključni igrači
u toku evolucije obrazovnog sistema i u sprovođenju reformi. Visoko kvalitetno obrazovanje onih koji
uče pruža im lično osećanje ispunjenosti, bolje posebne veštine i raznovrsnije mogućnosti za
zapošljavanje. Na ulogu nastavnika i njihovo doživotno učenje gleda se kao na ključne prioritete.
Nastavnici treba da budu spremni da odgovore na evolutivne izazove i procese koji se odvijaju
u obrazovnom procesu, da aktivno učestvuju u njemu, i da pripreme one koji uče da takođe budu
autonomni doživotni učenici. Zato oni treba da budu sposobni da razmišljaju o procesima predavanja i
učenja preko kontinuirane uključenosti u znanje o predmetu koji predaju, sadržinu kurikuluma,
pedagogiju, inovacije, istraživanja i socijalne i kulturne dimenzije obrazovanja.
Ličnost nastavnika je ključni faktor za uspeh ili neuspeh škole [2]. Podrazumeva se da pri tom
treba da se ima u vidu da na efikasnost škole utiču i drugi faktori, kao što su sredina, kadrovska
struktura, materijalni uslovi, rukovođenje i drugo. Kada je nastavnik svesan šta radi, kako radi i da je
odgovoran za svoj rad, tada on-ona pravi prvi korak ka kvalitetnom i praktičnijem obrazovanju, do
kvalitetnijeg i boljeg podučavanja [4]. Pri utvrđivanju osnovnih ciljeva obrazovnog sistema, a samim
tim i pri otkrivanju puta ka njihovom ostvarivanju u praksi, od velike je pomoći kompetentan pristup
[3]. Postavlja se pitanje koliko je sadašnje obrazovanje nastavnika pomoglo pri formiranju
kompetencija budućih nastavnika prirodnih nauka, i da li se te iste kompetencije poštuju pri formiranju
novih programa za edukaciju nastavnika. Odavde možda potiče i početna potreba za uvođenjem novog
nastavnog predmeta „Osnovi prirode“ koji se izučava na Pedagoškim fakultetima Univerziteta „Sv.
Kiril i Metodij“ u Skoplju, R. Makedonija, u V semestru na obe studijske grupe (Razredna nastava i
Predškolsko vaspitanje). Isti ovaj predmet je uslovljavajući za polaganje predmeta Metodika
nastave/vaspitno-obrazovnog rada iz prirode i društva.
Izučavanje prirodnih nauka pre svega znači povezivanje konstatacija eksperimentalnog rada sa
teorijom, što sa druge strane podstiče kritičko i kreativno razmišljanje kao osnovu učenja i razumevanja
[1]. Tehnologije informisanja i komunikacija predstavljaju jedan krug alatki koje nastavnici mogu da
upotrebe da bi bolje demonstrirali svoja predavanja pred učenicima.

2. NASTAVNA JEDINICA: ĆELIJA

BURA IDEJA (BRAINSTORMING)
Plan časa:
Pitanja na ekranu
• Koja je najmanja gradivna jedinica svih živih bića?
• Gde su smešteni nosioci naslednih osobina biljaka i životinja, ili, uopšte, svih živih bića?
• Napišite kratak tekst o ĆELIJI.
Potreban materijal
• „Osnovi prirode“, interna skripta
• Kompjuter sa Internet podrškom
• List i hemiјska olovka
Ćelija ja osnovna strukturna jedinica svih živih organizama i ona sama za sebe predstavlja
jedan mikrokosmos kompleksnosti i bogatstvo života. Višećelijski organizmi sastavljeni su od legija
ćelija koje izvršavaju visoko specijalizovane zadatke. Životni proces zavisi od precizne organizacije
organskih molekula. Svaka ćelija ima ćelijsku membranu, jezgro i citoplazmu. Osnovna materija jezgra
– karioplazma i citoplazma – zove se protoplazma. U citoplazmi su smeštene citoplazmatične organele
kao što su mitohondrije, Goldžijev sistem, centriole, lizozomi, endoplazmatični retikulum i dr. Složeno
građena membrana štiti unutrašnjost ćelije-njen nukleus i njenu citoplazmu, koja je sa svoje strane
sastavljena od internih membrana i različitih struktura, poznatih kao citoplazmatične organele. Kao što
ćelijska membrana štiti hemijsku stmosferu ćelije od spoljašnjeg sveta, tako je i unutrašnje ćelijske
strukture odvajaju od ostalih dеlova ćelije svojim posebnim membranama. Na ovaj su način hemijski
procesi u ćeliji međusobno izolovani.
Evoluciono se razlikuju dva tipa ćelijskih sistema: prokarioti i eukarioti. Prokarioti (Sl. 1)
predstavljaju male ćelije sa mnogo jednostavnom organizacijom. Odlikuju se sledećim
karakteristikama:
• Sve prokariotske ćelije (organizmi) imaju ćelijsku membranu, a za veliki broj ćelija
karakteristično je to što imaju ćelijski zid. On se nalazi van ćeliјske membrane i
predstavlja jako čvrstu strukturu.
• Genetski materijal se nalazi slobodan u citoplazmi pošto ove ćelije nemaju morfološki
diferencirano jezgro, odnosno nemaju membranu jezgra.
• Citoplazma prokariotskih ćelija je jako siromašna ćelijskim organelama.
• Razmnožavaju se aseksualno, prostom deobom. One su rasprostranjene praktično svuda.
Odlikuju se brzim rastom, vremenski kratkim generacijama, biohemijski su jako
raznovidne i genetski fleksibilne.

Sl. 1. Prokariotska ćelija

Eukarioti (Sl. 2): Eukariotske ćelije evolutivno su se razvile kasnije od prokariotskih i
odlikuju se daleko složenijom organizacijom svog ćelijskog sistema. Po dimenzijama su veće od
prokariotskih ćelija i imaju sledeće osnovne karakeristike:
• Nasledni materijal je odvojen od ostalog dela citoplazme posebnom membranom. On je
organizovan u kompleksne strukture – hromozome. Ove ćelije imaju diferencirano jezgro.
• Kod eukariotskih ćelija izdiferencirao se i poseban složen sistem citomembrana koje
obrazuju brojne organele.
• Kod eukariotskih ćelija postoji strujanje citoplаzme – ciklozis.
• One mogu da budu jednoćelijske (PROTOZOA) i višećelijske (METAZOA), dok su
prokariotski organizmi samo jednoćelijski.
 Sl. 2 Eukariotska ćelija
JEZGRO (lat. =nucleus, gr. =karyon)
Jezgro je zajedno sa citoplazmom osnovna komponenta protoplasta, odnosno ćelijskog
sistema. Jezgro je jedna od najsuštinskijih i najuočljivijih struktura u eukariotskoj ćeliji koja može da
se posmatra i pomoću svetlosnog mikroskopa.
U ćelijama svih eukariotskih organizama jezgro (Sl. 3) predstavlja organizovanu strukturu koja
je od citoplazme odvojena membranom.

Sl. 3. Jezgro Sl. 4. Struktura jezgra

GRAĐA JEZGRA
Kod svakog jezgra u interfazi (nedeobni period) razlikuju se sledeće osnovne strukture:
membrana jezgra (ili karioteka); plazma jezgra (ili nukleoplazma, karioplazma); hromatin (ili
hromatinske materije); jezgrence (ili nukleolus). (Sl. 4).
HROMOZOMI EUKARIOTA
Hromozomi su najvažnije i najfunkcionalnije komponente jezgra, budući da su oni materijalni
nosioci genetske informacije, tj. gena koji svojom aktivnošću regulišu metaboličke i morfogenetske
procese u ćeliji. Hromozomi su stalne i obavezne komponente, tj. strukture morfološki diferenciranih
jezgara koji održavaju svoju individualnost tokom ćelijske deobe [6].
MORFO-FUNKCIONALNE DIFERENCIJACIJE HROMOZOMA
Hromozomi se u metafazi, kao definitivno formirane strukture sa određenom formom
(najčešće štapićastom), karakterišu određenim morfo-funkcionalnim diferencijacijama (Sl. 5):
1. Konstrikcije (ili stešnjavanje)
1.1. Primarna ili centromerna konstrikcija (stešnjavanje)
1.2. Sekundarna konstrikcija (stešnjavanje)
2. Heterohromatinski segmenat (regioni)
3. Telomeri
 Sl. 5. Struktura metafaznog hromozoma
KARIOTIP, KARIOGRAM i IDIOGRAM
Termin kariotip obuhvata ukupan broj (zbir) svih metafaznih hromozoma u jezgru jedne ćelije.
Zbir hromozoma koji su svojim brojem i morfologijom karakteristični za somatske ćelije organizama
tog vida označava se kao kariotip datog vida. Kariotip predstavlja zbir svih hromozoma u jednoj ćeliji
organizma, odnosno hromozome u diploidnom broju koji se razlikuju po svojoj morfologiji (Sl. 6)

Sl. 6. Kariotip humanog hromozoma

Zbog lakše identifikacije homolognih hromozoma u kariotipu pravi se kariogram. (Sl. 7)
Kariogram predstavlja sistematsko poređenje hromozoma datog kariotipa u homolognim parovima, tj.
grupama. U tom cilju, iz mikrofotografija dobrog kariotipa gde se hromozomi ne preklapaju, pažljivo
se isecaju i upoređuju u homolognim parovima, po veličini i sličnosti u odgovarajućem nizu [6].

Sl. 7. Normalni muški kariogram 44, XY (46)

S druge strane, kada imamo šematsko predstavljanje hromozoma u cilju što jasnijeg
prikazivanja morfometrijskih karakteristika hromozoma, govorimo o idiogramu (Sl. 8).
 Sl. 8. Idiogram
OSNOVNE OSOBINE ĆELIJSKIH MEMBRANA I NJIHOVO ZNAČENJE ZA
ĆELIJSKU FUNKCIJU
Svaka eukariotska ćelija obložena je ćelijskom membranom-plazmalemom koja je ograničava i
odvaja od spoljašnje sredine, a u svojoj citoplazmi sadrži složen sistem internih membrana koje
ograničavaju specifične kompartmane u njenoj unutrašnjosti. Ćelijske membrane funkcionišu kao
visoko selektivni filter koji vrši kontrolu razmene materija i održava jonsku i druge razlike između
ćelije i spoljašnje sredine s jedne strane, i njenih unutrašnjih struktura s druge.

Sl. 9. Membrana
Sve biološke membrane u koje spadaju i plazmalema i interne membrane eukariotskih ćelija
imaju osnovnu strukturu. One su organizovane kao kompleksi lipidnih i proteinskih molekula
povezanih međusobno nekovalentnim vezama. Lipidni molekuli su aranžirani kao kontinuiran dvojni
sloj debljine 5 nm. Ovaj lipidni dvosloj sačinjava bazičnu strukturu ćelijskih membrana i služi kao
relativno nepropustljiva barijera za više molekula koji su nerastvorljivi u vodi [6].
Proteinski molekuli su uklopljeni u lipidni dvosloj i oni su uključeni u brojne funkcije
membrane. Može slobodno da se kaže da je najveći deo funkcija ćelijske membrane povezan baš sa
njihovom proteinskom komponentom.
 Proteini koji se nalaze na površini membrane označeni su kao periferni proteini. Pri tome, oni
koji se nalaze na spoljašnjoj površini membrane mnogo se razlikuju od onih koje se nalaze na njenoj
unutrašnjoj površini. Proteini koji su uklopljeni u lipidni dvosloj su integralni proteini. Integralni
proteini mogu da budu aranžirani na nekoliko načina: potpuno uklopljeni u lipidni dvosloj, jednim
svojim krajem štrče na jednoj od površina, ili se protežu niz celu debljinu lipidnog dvosloja.

3. ENDOPLAZMATIČNI RETIKULUM
Endoplazmatični retikulum (Sl. 10) je sačinjen od jednog razgranatog i kontinuiranog
kompartmana u citoplazmi ćelije, obložen membranom. On se nalazi u direktnoj komunikaciji sa
perinuklearnim prostorom. Učestvuje u procesima sinteze i transporta materija proteinskog i
neproteinskog karaktera.
a) Granuliran endoplazmatičan retikulum – GER, čiji lumen ima formu paralelno
poređanih pljosnatih sakula nazvanih cisterne, i na čijoj membrani se nalaze mnogobrojni ribozomi.

Sl. 10. Struktura ednoplazmatičnog retikula

b) Agranuliran endoplazmatičan retikulum – aGER koji ima formu trodimenzionalne
mreže tubula i na čijoj membrani nema ribozoma. Ne samo što on nema ribozome, već ima i sasvim
drugačiji tubularni izgled.
Jedna od glavnijih funkcija GER-a je učešće u procesu sinteze proteinskih molekula koji su
namenjeni sekreciji ili ulaze u sastav ćelijskih membrana.
Najvažnija funkcija aGER-a je sinteza membranskih lipida i pakovanje proteina koji stižu od
GER-a u posebnim vezikulama za transport na druga mesta u ćeliji.
GOLDŽIJEV KOMPLEKS
Sledeća organela koja pripada sistemu internih membrana – Goldžijev kompleks (Sl. 11)
predstavlja zbir sakula i vezikula. Sakule imaju formu niza paralelnih, blago zakrivljenih citerni u vidu
diska, formirajući posebno organizovanu sastavnu komponentu Goldžijevog kompleksa – diktiozom.
Goldžijev kompleks može da bude sastavljen od jednog ili više diktiozoma.

Sl. 11. Struktura Goldžijevog kompleksa (diktiozom)

Goldžijev sistem se sastoji od sistema sakula ili vrećica ograničenih membranom i poređanih
paralelno jedne iznad drugih. On je naročito razvijen kod ćelija koje vrše sintezu različitih sekretornih
proizvoda, i povećavanjem nivoa sekretorne aktivnosti ćelije odgovarajuće se menjaju i morfologija i
dimenzije Goldžijevog sistema.
 MITOHONDRIJE
Mitohondrije koje se nalaze u svim eukariotskim ćelijama i hloroplasti koji se nalaze samo u
biljnim ćelijama imaju sposobnost da vrše transformaciju energije u formu dostupnu za odvijanje
bioloških procesa. Mitohondrije transformišu hemijsku energiju koja se sadrži u hrani, dok hloroplasti
vrše transformaciju sunčeve energije. Iako koriste sasvim različite izvore energije, ove dve organele su
organizovane na isti način i proizvode visokoenergetske molekule ATP-a prema istom mehanizmu.
Mitohondrija je ograničena dvema membranama – spoljašnjom i unutrašnjom
mitohondrijalnom membranom. (Sl. 12) Spoljašnja membrana je glatka, dok unutrašnja ima
mnogobrojne nabore koji su nazvani mitohondrijalne kriste koje prodiru u mitohondrijalni matriks. Na
mitohondrijalnim kristama su smešteni respiratorni kompleksi koji omogućavaju transformaciju
energije u mitohondriji.

Sl. 12. Struktura mitohondrije

Zadaci za studente:
• Objasnite šta podrazumevate pod pojmom ćelija!
• Zauzmite stav o pojmu ćelija i potkrepite ga istraživanjem!

4. NASTAVNA JEDINICA „TKIVO“

Svi organizmi sadrže monohromatske jedinice nazvane ćelije, neki sadrže jednu ćeliju –
jednoćelijski organizmi, a neki sadrže mnogo ćelija – višećelijski organizmi. Višećelijski organizmi su
sposobni da specijalizuju ćelije za izvršavanje specifičnih funkcija, i takve grupa ćelija predstavlja
tkivo. Postoje 4 tipa tkiva:
• Epitelno tkivo (Sl. 13)

Sl. 13. Epitelno tkivo

Jednoslojni epitel u zavisnosti od forme ćelija može da bude: jednoslojno pločast,
jednoslojno kubičan i jednoslojno cilindričan.
• Nervno tkivo (Sl. 14)
 Sl. 14. Šema multipolarne nervne ćelije (1. Dendrit, 2. Akson, 3. Renvijerova stešnjavanja, 4.
Terminalni završeci aksona, 5. Mijelinski omotač (Švanove ćelije), 6. Telo neurona – perikarion, 7.
Jezgro neurona)
• Mišićno tkivo (Sl. 15)

Sl. 15. Mišićno tkivo

• Vezivno tkivo
TEČNO VEZIVNO TKIVO
Funkcionalno i fiziološki krv je sastavljena od krvne plazme i formativnih elemenata.
Formativni elementi su:
• Eritrociti ili crvene krvne ćelije
• Leukociti ili bele krvne ćelije
• Trombociti ili krvne pločice
Nekoliko tipova tkiva rade zajedno u većoj organizacionoj strukturi – organu, koji pak vrši
određenu funkciju (kao što je na primer pumpanje krvi od strane srca, ili koža tela koja predstavlja
barijeru za okolinu (Sl. 16).

Sl. 16. Sastav krvi

Ovaj model produžuje ka višem strukturnom stepenu a to je sistem organa, sastavljen od
nekoliko organa koji zajedno funkcionišu. Ovaj sistem organa može da vrši reprodukciju, varenje hrane
itd. Veliki broj višećelijskih organizama sadrže nekoliko organskih sistema koji se međusobno
koordiniraju i omogućavaju život.

5. ZAKLJUČAK
Jedan od osnovnih ciljeva svake škole je da se motivišu učenici, zato što samo motivisani
učenici mogu da budu i uspešni učenici. Samo uspešan učenik može da stiče nova znanja i da bude
učenik sa dobrim ocenama. Kada je proces učenja zanimljiv, učenje je propraćeno interesom.
Život se karakteriše strukturnom hijerarhijom. Atomi grade molekule, molekuli grade ćelijske
strukture kao što su membrane, ribozomi, hromozomi i sl. Ove strukture su organizovane u žive
jedinice – ĆELIJE. Ćelija ima specijalno mesto u hijerarhiji života budući da predstavlja najniži stepen
organizacije koji može da živi kao samostalan organizam. Na primer protozoe egzistiraju kao
jedinstvena ćelija. One se nalaze na ćelijskom nivou organizacije – najjednostavniji mogući nivo za
jedan organizam. Višećelijski organizmi su sastavljeni od specijaliziranih ćelija grupiranih u tkiva koja
daju sledeći nivo strukturne i funkcionalne organizacije. Kod složenijih životinja različita tkiva su
kombinovana u funkcionalne jedinice nazvane organi, a organi su grupirani u organske sisteme.

6. LITERATURA
1. Glažar, S. A., Plut, L., pergar Kušćar. M, Karnel, D., Vogrinc, J., Urbančič, M., Hodošček, M.
(2005) Vpliv ocenjivanja znanja na kakovost znanja učencev in na njihov interes ya
naravoslovje, Univerziteta v Ljubjlani, Pedagoška fakulteta, Ministarstvo za školstvo in šport.
2. MacBeath, J. (1999): Schools Must speak for Themselvs: The Case for School Self-
Evaluation. Routledge falmer, London.
3. Marentič Pošarnik, B. (2006): Uveljavalje kompetenčega pristora terja viyijo, pa tudi
strokovno utemeljeno strategijo spreminjanja pouka. Vzgoja in izobraževanje, 37, 1, 27-33.
4. Razdevšek Pučko, C. (2004) Misli MacBetha in Stančiča o kompetancah, gradivo za
Bolonjsko prenovo, Univerziteta v Ljubljani, Pedagoška fakulteta.
5. Razdevšek Pučko, C., C., Rugelj, J. (2006) Kompetence v izobraževanju učiteljev, Vzgoja in
izobraževanje, 37, 1, 34-41.
6. Ставрева-Веселиновска, С., (2006): Основи на природата, скрипта за интерна употреба,
Педагошки факултет „Гоце Делчев“, Штип.